ВИСОКА МЕДИЦИНСКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА„МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ“

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: СОЦИЈАЛНА МЕДИЦИНА СА ЗДРАВСТВЕНОМ СТАТИСТИКОМ И БИОИНФОРМАТИКОМ

ТЕМА: ДИЈАБЕТЕС

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ: ДР ГОРДАНА КОМЉЕНОВИЋ ТАЊА

КОМАТИНОВИЋ С/82

УВОД 

Шећерна болест или дијабетес  је хронични, неизлечиви системски

поремећај метаболизма који се карактерише хипергликемијом, тј. трајно повишеним

нивоом глукозе у крви. Углавном је условљен наследним факторима настаје због

смањене секреције или смањеног биолошког дејства хормона инсулина, односно у

комбинацији ова два фактора Тај недостатак омета размену угљених

хидрата, масти и беланчевина у организму  а након дужег времена утиче и на

структуру и функцију крвних судова, живаца и других виталних органа и органских

система.

Дијабетес се данас убраја међу најчешћа ендокринолошка обољења, са

преваленцом у сталном порасту.

Етиологија болести

Механизам ослобађања инсулина у нормалним бета-ћелијама. Стварање инсулина је мање-више константно и не зависи од нивоа шећера у крви. Он се депонује у везикуле и по потреби се процесом егзоцитозе ослобађа у крвоток, а окидач за ову реакцију је пораст гликемије.

С обзиром да је инсулин основни хормон који регулише улазак глукозе из крви у

већину ћелија (осим у централном нервном систему), његов недостатак или

смањени сензибилитет рецептора за инсулин играју главну улогу у настанку разних

облика шећерне болести.

Већина угљених хидрата из хране се у процесу варења претвара у моносахарид

(прости шећер) глукозу и у том облику доспева у крв. Крвном струјом она се преноси

до свих ћелија организма и користи се као извор енергије, депонује као гликоген или

складишти као масно ткиво  Када количина глукозе достигне одређени ниво (нпр.

после оброка), бета-ћелије Лангерхансових острваца панкреаса луче хормон

инсулин.. Нормалне вредности шећера у крви износе 3,3-5,5 mmol.

Без инсулина, глукоза не може ући у ћелије, што условљава пораст њене

концентрације у крви, тј. доводи до стања познатог као хипергликемија. По

дефиницији, дијабетесом се назива стање када је количина шећера у крви већа од

7,0 mmol (126 mg/dL) .

       

-2-

Узрочници и фактори ризика 

Наследни фактори често играју главну улогу у појави дијабетеса код одређене

индивидуе. Они то чине повећањем осетљивости бета-ћелија на вирусе, развојем

аутоимуних антитела против сопствених ћелија панкреаса, дегенеративним

променама на ћелијама које резултују променом структуре и

неделотворношћу инсулина и сл.

Класификација

 За разлику од старих класификација које су биле базиране на примењеној терапији

(инсулин-зависни и инсулин-независни дијабетес) нова класификација више указује

на етиопатогенезу болести Шећерна болест се на основу узрока и клиничких

манифестација класификује на дијабетес тип 1 и тип 2.

Дијабетес тип 1

Дијабетес тип 1 се најчешће јавља код млађих особа (испод тридесете године живота), и то углавном у време пубертета. У основи овог обољења налази се аутоимуни процес, који уништава бета-ћелије панкреаса, тако да се јавља одсуство инсулина у циркулацији и хипергликемија С обзиром да је за преживљавање оболелих неопходно доживотно узимање инсулина, овај тип дијабетеса се назива и инсулин-зависни.

Узроци настанка

Тип 1 дијабетес настаје као последица инфективних или токсичних фактора

спољашње средине, које у генетички предиспониране особе активирају имуни

систем који уништава бета-ћелије. Фактори спољашње средине

укључују вирусе (заушци, рубеоле, коксаки вирус B4), токсичне хемијске агенсе и

друге цитотоксине као што је хидроген-цијанид.

Симптоми

 Основни симптоми су: повећана диуреза (количина излучене мокраће), ноћно мокрење код деце са новооткривеним дијабетесом, жеђ, замагљење вида, губитак тежине (упркос нормалном или повећаном апетиту), умор, слабост, постурална хипотензија и др. Код наглог почеткаболести, тј. нагло насталог тешког инсулинског дефицита, симптоми брзо прогредирају. Када се инсулинска дефицитарност развија полако болесници су релативно стабилни, а клинички налаз је минималан.

-3-

Дијабетес тип 2 

Овај облик дијабетеса се раније називао инсулин-независним. Он настаје као последица различитих абнормалности на нивоу периферних ткива и чини око 90% свих случајева дијабетеса у САД. Пацијенти који оболевају од овог облика шећерне болести су обично старији од 40 година (инциденца је највећа од 65. до 74. године живота) и највећи број њих је гојазан. Њима није потребан инсулин за преживљавање, али се временом смањује инсулинска секреција па је потребан инсулин ради постизања оптималне гликорегулације.

Узроци настанка

Смањена осетљивост на инсулин присутна је код највећег броја оболелих са типом

2 дијабетеса независно од телесне тежине и повезује се са неколико фактора:

генетичким чиниоцима (још недефинисаним) који временом све више добијају на

значају, седетерним начином живота, абдоминалном висцералном гојазношћу итд.

Постоје две основне групе пацијената са типом 2 дијабетеса: гојазни и негојазни

тип.

Симптоми

 Класични симптоми присутни код типа 1 се могу наћи и код овог облика шећерне

болести, али ретко на њеном почетку. Већина пацијената има подмукли почетак

болести, који може бити асимтоматски годинама, посебно код гојазних особа где се

болест најчешће открива случајно приликом рутинских анализа.

Компликације

Шећерна болест је узрок бројних компликација које доводе до инвалидитета, као и

до повећаног морбидитета и морталитета.

Хипергликемијска кома

Хипергликемијска или дијабетесна кома је најтежа и најозбиљнија акутна

компликација ове болести. Кома означава стање болесника без свести, а за њен

развој је потребно неколико дана (изузев код деце). Коми обично претходе

хипергликемија и ацетонурија (присуство ацетонау урину),. Стање пре појаве

дијабетесне коме носи назив прекома. Њу карактеришу следећи знаци:

хипергликемија (веома висок шећер у крви), ацетонемија (ацетон у крви), апатија,

умор, поспаност, смањено реаговање на директне надражаје (стављање руке на

чело, образ, штипање и др).

-4-

Хипогликемија

Хипогликемија је појава коју одликује нагли пад шећера у крви. Карактеришу је:

збуњеност, отежана оријентација, лупање срца, трњење усне или језика, јак осећај

глади, знојење, дрхтавица, претеране емотивне реакције и др. Обично настаје

изненада и могу да је узрокују: прескакање оброка после узете дозе инсулина,

узимање веће дозе хормона од прописане итд.

 Кетонурија

Кетонурија (ацидонурија или кетоацидоза) означава присуство ацетона у крви, што

представља озбиљну компликацију ове болести. Ацетон је штетна материја настала

прерађивањем масти, киселог је карактера па утиче на пад pH вредности крви, што

има неповољан утицај на рад виталних органа (мозак, јетра, срце, бубрези и др).

Ово стање је често повезано са хипергликемијом, а карактеришу га следећи знакови

и симптоми: ацетонурија, ацетонски задах, губитак телесне тежине, брзо замарање,

појачано мокрење, жеђ итд.

Дијагностика

Уобичајени методи дијагнозе шећерне болести су базирани на различитим

хемијским (лабораторијским) тестовима урина и крви  Неколико студија је са

сигурношћу доказало да учесталост и тежина хроничних компликација зависе од

степена регулације гликемије. Као параметри за процену гликорегулације служе

гликемија пре јела, постпрандијално (2 сата након јела) и гликолизисани хемоглобин

A1c (хемоглобин који се везује за глукозу). Код здравих особа испод 6%

хемоглобина се везује за глукозу, док се код дијабетичара, пропорционално висини

шећера у крви, повећава и проценат везаног хемоглобина. Током контроле

гликемије потребно је узети све ове параметре у обзир.

Одређивање гликемије

Гликемија (ниво глукозе у крви) је основни параметар за постављање дијагнозе и

процену контроле дијабетеса. Нормалне вредности гликемије ујутру наште (на

празан стомак) се крећу у границама 3,9-6,1 mmol/l. У овој анализи плазма или

серум из венске крви имају предност над одређивањем гликемије пуне крви, пошто

на них хематокрит нема утицај. Ниво глукозе изнад поменуте горње границе

(односно преко 7,22 mmol/l) указује на присуство шећерне болести или неке друге

варијанте дијабетеса (питуитарни или адренални).

Орални глукоза толеранс тест

Након уношења глукозе у организам здравих особа долази до пораста нивоа

шећера у крви у физиолошким границама (максимум 7,7 mmol/l) и пада на почетне

вредности у периоду од 2 сата. Код дијабетичара пак долази до преласка ове

границе и појаве виших вредности, тако да је тест толеранције глукозе абнормалан.

Осим тога, потребно је често 4-6 сати да би гликемија поново пала на основну

вредност.

-5-

Ацетонски задах

У тешким облицима дијабетеса мале количине ацетосирћетне киселине се

претварају у ацетон, који је лако испарљив и као такав је присутан у

издахнутом ваздуху. Стога се често дијагноза шећерне болести може поставити

једноставним детектовањем ацетона у пацијентовом даху.

Преглед урина

Преглед урина код дијабетичара је веома значајан и често коришћен поступак за

праћење метаболизма угљених хидрата. У те сврхе користе се: квалитативно

доказивање гликозурије (присуство глукозе у мокраћи), доказивање кетонских тела,

преглед урина помоћу тест траке итд.

Лечење

У бризгавање инсулина

Основни циљ у терапији дијабетеса је отклањање субјективних тегоба, спречавање

акутних и одлагање хроничних (васкуларних) компликација, чиме се продужава

живот оболелих, али и побољшава његов квалитет. Да би се у томе успело тежи се

постизању приближно нормалних вредности гликемије (глукозе пре и после јела),

липида, крвног притиска и др

У лечењу шећерне болести користи се неколико приступа:

  инсулин у комбинацији са дијетом,

  медикаменти (таблете) у комбинацији са дијетом, и

  само дијета.

Избор начина лечења зависи од: узраста пацијента, тежине болести, ухрањености и

степена физичке кондиције.

Дијета

 Дијета представља основу у лечењу дијабетеса. Код гојазних тип 2 дијабетичара,

губитак тежине је један од основних циљева, као и нормализовање гликемије,

липида и крвног притиска. Остваривањем првог циља значајно се доприноси и

остваривању осталих циљева у терапији  Дијета мора бити индивидуално

прилагођена начину живота, навикама у исхрани и другим специфичним захтевима,

а посебно стању кардиоваскуларног система. Периодичне контроле пацијената у

саветовалишту за дијабетичаре омогућују кориговање дијете у складу са током и

развојем болести. Неопходно је одредити: енергетске потребе, циљну телесну масу,

врсту терапије, економска, културолошка, верска ограничења дијетотерапије,

интолеранцију на неке намирнице и сл.

-6-

Пре свега се ограничава унос угљених хидрата (55-60% од укупне количине хране),

правилно се одмерава потреба за унос масти (< 30%), холестерола (< 300 mg

дневно или > 25 g/1000 kcal) и нарочито се води рачуна о довољном

уносу беланчевина (0,8 g/kg телесне масе) које служе као градивни материјал.

Циљеви дијетотерапије дијабетеса су:

  обезбеђивање оптималне количине хранљивих материја,

  обезбеђивање оптималног енергетског уноса,

  достизање и одржавање пожељне телесне масе,

  усклађивање препорука са навикама и укусом,

  усклађивање препорука у односу на доступност појединих намирница,

  усклађивање исхране са посебним физиолошким стањима,

  прилагођавање дијете посебним терапијским захтевима,

  одржавање гликемије у физиолошким границама,

  одржавање нивоа липида у крви у пожељним границама,

  спречавање акутних и одлагање хроничних компликација.Медикаменти

Сви лекови у таблетама (пилуле), који се употребљавају за лечење шећерне

болести носе заједнички медицински назив орални или перорални антидијабетици.

Ови лекови се примењују само код оних дијабетичара код

којих ћелије стварају инсулин, али га производе у недовољној количини за потребе

организма у метаболизму шећера.

Неки орални антидијабетици испољавају своје деловање утичући директно

на панкреас, други развијају свој утицај преко деловања на периферију (утицај на

прераду глукозе у ћелијама), неки утичу на побољшање сензитивности организма на

инсулин или успоравају варење угљених хидрата итд.

Према дужини деловања сви таблетирани лекови се деле на:

  краткоделујуће (дужина деловања од 7 до 10 часова), и

  дугоделујуће (дужина деловања до 36 часова).

Количину и врсту лека у односу на стање шећерне болести одређује лекар

специјалиста (дијабетолог, ендокринолог, интерниста, специјалиста опште

медицине) или лекар опште праксе. Орални антидијабетици се узимају непосредно

после узетог оброка, како би својим деловањем подстакли одговарајуће ћелије

панкреаса на „допунско“ излучивање инсулина.

-7-

Инсулин

 Најбољи и најприроднији начин лечења шећерне болести је узимање инсулина. Одрасли дијабетичар у свакодневној пракси користи поткожно ткиво за давање инсулина (абдомен, надлактице, бутина, задњица). Инјекција се даје под кожу на местима на којима је давање инјекција ове врсте безопасно. Осим класичних шприцева, у последње време се користе и пластичне бризгалице („пенкала“).

Инсулинска пумпа је апарат који се користи за аутоматско убризгавање одређене

врсте и количине инсулина у задато време.

Убризгавање се врши путем танког пластичног или тефлонског катетера дужине од

60 до 110 cm, који на свом крају има малу иглу или пластичну канилу (цевчицу).

Апарат није у потпуности аутоматизован, јер пацијент сам одређује дозу у

зависности од висине гликемије и врсте намирница у оброцима. Инсулинска пумпа

је прецизан и врло флексибилан начин регулације шећерне болести и она

омогућава дијабетичару одржавање одличног нивоа шећера у крви и нормалан

живот. Компликације изазване лоше регулисаним дијабетесом се ређе јављају, а

уколико су већ присутне њихово даље напредовање је сведено на најмању могућу

меру.

 

  Хируршке методе

Дијабетес тип 2 може се у року од неколико дана излечити гастричним бајпасом код

80-100% гојазних пацијената, као и код одређеног броја људи нормалне телесне

тежине. Ово није последица губитка килограма, јер се тај ефекат јавља тек

касније. Након овог хируршког захвата стопа смртности код дијабетичара се

смањује за чак 40%.

 Самоконтрола

Г лукометар

Обуку (едукацију) дијабетичара за самоконтролу болести обавља лекар

ендокринолог или његови сарадници. Програм самоконтроле обухвата следеће:

  контролу телесне тежине;

  посебан режим исхране;

  физичку активност;

  давање инсулина или узимање таблетираних лекова;

  редовно (пожељно свакодневно) мерење висине шећера у крви;

  преглед мокраће или крви путем трачица за одређивање висине кетона

(ацетона);

  евиденцију резултата добијених контролним прегледима;

  коришћење одговарајућих минерала, витамина и антиоксиданаса 

   

-8-   

ЗАКЉУЧАК 

 Шећерна болест или дијабетес  је хронични, неизлечиви системски

поремећај метаболизма који се карактерише хипергликемијом, тј. трајно повишеним

нивоом глукозе у крви. По дефиницији, дијабетесом се назива стање када је

количина шећера у крви већа од 7,0 mmol (126 mg/dL) . Дијабетес тип 1 се најчешће

јавља код млађих особа (испод тридесете године живота), и то углавном у

време пубертета.

 Овај облик дијабетеса се раније називао инсулин-независним. Он настаје као

последица различитих абнормалности на нивоу периферних ткива и чини око 90%

свих случајева дијабетеса у САД.

 Хипергликемијска или дијабетесна кома је најтежа и најозбиљнија акутна

компликација ове болести. Кетонурија (ацидонурија или кетоацидоза) означава

присуство ацетона у крви, што представља озбиљну компликацију ове болести.

Ацетон је штетна материја настала прерађивањем масти, киселог је карактера па

утиче на пад pH вредности крви, што има неповољан утицај на рад виталних органа.

Уобичајени методи дијагнозе шећерне болести су базирани на различитим

хемијским (лабораторијским) тестовима урина и крви .

 Основни циљ у терапији дијабетеса је отклањање субјективних тегоба, спречавање

акутних и одлагање хроничних (васкуларних) компликација, чиме се продужава

живот оболелих, али и побољшава његов квалитет. Дијета мора бити индивидуално

прилагођена начину живота, навикама у исхрани и другим специфичним захтевима,

а посебно стању кардиоваскуларног система.

Најбољи и најприроднији начин лечења шећерне болести је узимање инсулина.

Одрасли дијабетичар у свакодневној пракси користи поткожно ткиво за давање

инсулина (абдомен, надлактице, бутина, задњица).

 

    

-9-

ЛИТЕРАТУРА 

1.www.vikipedija.com2.www.petra-nvo.net3.Медицинска књига- Социјална медицина 2007 год.

 

-10-

Садржај

Увод........................................................................................... стр. 2

Узрочници и фактори ризика................................................ стр. 3

Дијабетис тип 1........................................................................ стр. 3

Дијабетис тип 2........................................................................ стр. 4-5

Дијагностика............................................................................ стр. 5-6

Лечење...................................................................................... стр. 6-7-8

Хирушке методе...................................................................... стр. 8

Закључак.................................................................................. стр. 9

Литература............................................................................... стр. 10