PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

predmet: Politički sistem

UTICAJ MODERNIH POREDAKA NA POJEDINCA

- seminarski rad –

mentor: studenti:

prof. dr Jovica Trkulja Ivana Ilić

broj indeksa: 09/255

Jovana Milić

broj indeksa: 09/223

Beograd,

maj 2011. godine

Sadržaj

Uvod.....................................................................................................................................................4

Država i pojedinac................................................................................................................................5

1. Potčinjavanje pojedinaca legitimnoj vrhovnoj vlasti...................................................................5

1.1 Vladavina zakona Platona i Aristotela...................................................................................5

1.2 Država kao nadmoćna sila......................................................................................................6

1.3 ''Sloboda znači, u stvari, odsustvo otpora.''............................................................................8

1.4 Sloboda kao svrha države.......................................................................................................8

2. Državni razlog..............................................................................................................................9

3. Stanje državne nužde..................................................................................................................10

Društvo i pojedinac............................................................................................................................12

1. Alijenacija..................................................................................................................................12

1.1 Tradicionalne teorije alijenacije...........................................................................................12

1.2 Savremene teorije alijenacije................................................................................................13

1.3 Alijenacija čoveka u proizvodnom procesu.........................................................................13

1.4 Organizacija totalnih i disciplinskih institucija....................................................................14

1.5 Alijenacija putem religije.....................................................................................................15

Zaključak............................................................................................................................................16

Literatura............................................................................................................................................17

2

3

Uvod

Individua se ne može posmatrati isključivo kao izolovana jedinka i nosilac isključivo prava.

Naprotiv, pojedinac postoji samo u okviru šire grupe, u okviru celine i društva u kojoj obitava sa

mnoštvom drugih pojedinaca. Njihov međusobni opstanak podrazumeva integraciju u zajednicu u

kojoj se nagon za opstanak dovodi u društveno prihvatljive okvire definisane univerzalnim

pravilima.

Prihvatanje i poštovanje prava i obaveza, uslovno rečeno jednakih za sve, ne znači a priori

negiranje individue i njene slobode. Pitanje granica državne vlasti kao kristalizacije političke moći,

kao i uticaja društva u na pojedinca i njegova prava i slobode u cilju usklađivanja različitosti je

složeno i odgovor na njega u mnogome zavisi od konkrtnog istorijskog trenutka i karakteristika

same države i društva. Moderni demokratski sistemi, međutim, jedinstveni su u oceni da prevagu

treba da ima pojedinac.

Ipak, ne može se poreći uticaj postojećeg poretka koji je sveobuhvatniji i ne podrazumeva

isključivo usmeravanje u proces integracije kroz formiranje navika, prihvatanja određenih modela

ponašanja i načina suživota u zajednici. Funkcionisanje sistema pojačava intenzitet uticaja na

pojedinca ka gornjoj granici. Teži se stvaranju građanina određenih osobina, slobodnog a

usmerenog, samosvesnog ali i uprosečenog.

Sloboda i izbor kao simboli individualizma suprotstavljaju se zato autoritetu države i

društveno prihvatljivog i naučenog onda kad se integracija izvrgava u manipulaciju. Postavlja se

pitanje kako se uticaj vladajućeg poretka može dovesti u sklad sa čovekovom slobodom, ili

konkretnije – može li se uopšte govoriti o slobodi pojedinca u uslovima indirektnog pritiska na

njegovu svest, jer ne samo da se granice i mogućnosti njegove slobode menjaju, već se menja i on

sam. Da bi se proniklo u suštinu uticaja koji poredak ima na pojedinca, neophodno je i razumeti

možda najveću od svih posledica, alijenaciju pojedinca od društva, rada, on njega samog, ali i

osamostaljivanje političkih fakotra koji postaju svojevrsna sila koja vlada njim.

4

Država i pojedinac

1. Potčinjavanje pojedinaca legitimnoj vrhovnoj vlasti

Država je organizacija koja raspolaže monopolom fizičke prinude, a kvalifikovana je

zakonom po kom postupa i polaže legitimno pravo na poslušnost građana. Ovako definisana, ona

predstavlja unutrašnju slogu, koja se danas naziva i socijalnom kohezijom. U takvoj državi građani

joj se najviše pokoravaju zato što je smatraju svojom, a važećim zakonima zbog njihove unutrašnje

vrednosti. Uz to, oni su saglasni i sa ciljevima zajedničkog života i uslovima građanske poslušnosti,

što je opet preduslov postojanja same države.

Odnos pojedinca i poretka i neminovni sukob slobode i pokornosti privlačio je pažnju

filozofima i političkim teoretičarima od Antike do danas. Pitanje čemu treba dati prednost, zajednici

ili individui, i koji su uslovi pomirenja dve vrednosti dobijalo je različite odgovore i objašnjenja.

1.1 Vladavina zakona Platona i Aristotela

‚‚Sve dok filozofi ne postanu vladari, a postojeći vlastodršci istinski ljubitelji mudrosti, neće

prestati nesreće za ljudski rod.''1 Platon je kao ideal države zato video zajednicu u kojoj

neograničenu vlast ima nekolicina najboljih filozofa apsolutnog znanja i apsolutne istine. Oni bi u

svojoj mudrosti vladali tako da donesu najveće moguće dobro i blagostanje zajednici, jer su samo

oni zahvaljujući svojim karakteristikama za to kadri, i zato što većina pojedinaca nije.

Ipak, i sam Platon je razumeo da je ovakav ideal nedostižan, da ljudska sposobnost ne može

biti u takvom obliku samodovoljna da svim poslovima upravlja sama, sa neograničenom vlašću, i

zato on prihvata drugi najbolji koncept – vladavinu zakona.

U Platonovoj podeli istorijskih oblika države, inferiorni oblik države je između ostalih i

demokratija, dok je poslednji i najgori tiranija, nastala iz nezasitosti demokratije. U demokratskim

državama svako radi šta hoće, pojedinac neprestano ugađa svojim trenutnim prohtevima, nezasit je,

prekomeran i ne poštuje hijerarhiju. Zbog nesposobnosti demokratije da bilo čime ograniči opštu

slobodu i jednakost, društvo srlja u drugu krajnost – u tiraniju, ropstvo kako pojedinaca, tako i

države.

Znanje istine malo znači onima koji su više skloni vlasti i samoudovoljavanju, a manje ili

nikako pravednosti, i zato je neophodno obuzdati pojedince rastrojene željama, vukove koji se

međusobno vrebaju. Kako ni Platonova Politeia ne odgovara smrtnicima, a neograničena sloboda

1 ''Država'', Platon

5

dovodi do sopstvene negacije, prihvata se ''druga najbolja po redu'' država. Niko ne sme da bude

iznad zakona, čak i najviša vlast mora mu biti podređena, jer zakon je istinski gospodar i upravljač

države. Pokornost građana, s druge strane, mora biti dobrovoljna, jer je vlast zakona u skladu sa

prirodom samo ako mu se pojedinci dobrovoljno pokoravaju. Tako država omogućava sreću celine,

a ne pojedinca kao takvog, sreću koja nije apsolutna već je ona koja je ostvariva u najvećoj

mogućoj meri.

Aristotel prihvata vladavinu mudro sastavljenih zakona kao najbolju moguću, a ne

alternativu idealnom rešenju, jer je zakon pravilo bez strasti, a svaki čovek mora da ih ima.

Dozvoliti čoveku da vlada, Aristotel smatra, gotovo znači dopustiti i životinji da vlada, to je

vladavina požude. Vlast i moć menjanju čoveka i otvaraju vrata arbitrernosti i samovolji.

Pokoravanje poretku se zato postavlja kao nužni preduslov za opstanak zajednice. Taj

poredak ima određene karakteristke, definisan je mudrim zakonima koje građani prihvataju i

pravedan je, a pravda nije nešto što se spolja nameće čovek. Ona je u najdubljem skladu sa

prirodom pojedinca, dok država kao politička zajednica suštinski odgovara političkom biću koje je

čovek. Jedina je u kojoj se on ostvaruje i pronalazi svoj smisao, jer čovek nije ni zver ni bog da

bude sam sebi dovoljan. Država nastaje iz životnih potreba, ali i nastoji da omogući najbolji život.

Treba naglasiti da za Aristotela ne postoji idealno dobra država jer se data uređenja lako

mogu izvitoperiti, pa vlast počinje delovati samo u svoju korist, a ne u korist cele države i njenih

građana. Pojedinac, kako onaj na vlasti, tako i onaj kojim se vlada, uvek mora da se rukovodi

dobrom celine – države, a ne svojim individualnim interesima i strastima.

Svrha države, dakle, jeste sreća njenih građana, a njeno dobro, kao uslov dobra svih, najviši

je mogući politički cilj kom se može težiti. Ona se ipak kao celina nalazi ispred pojednica . Najviša

individualna sreća ne može se realizovati mimo opšteg stanja u političkoj zajednici. Za dobar život

potrebno je usaglasiti prirodu, navike i razum pojedinca, a to je nemoguće izvan konkretne uređene

političke zajednice – države.

1.2 Država kao nadmoćna sila

Razmatranja Aurelija Avgustina i Makijavelija jasno i nedvosmisleno ogoljuju onu

realističku komponentu države – nadmoćnu silu koja je, po njihovom sudu, njena suština. Naime,

realistička teorija države određuje monopol fizičke prinude kao osnovno i najznačajnije lice države,

konkretno njenu efikasnu primenu prema pojedincu. Svim državama koje postoje ili su postojale,

bilo da su monarhije ili republike, zajednička je nadmoćna i delotvorna državna sila, koja je

6

sposobna da iznudi pokornost svojih građana na određenoj teritoriji. Makijavelijev radikalan raskid

između politike i etike doveo je do toga da je on u državi prvo nalazio i ispitivao njenu efikasnost i

snagu. On je gotovo jasno napravio razliku između sile i vlasti rekavši da je onaj koji stekne vlast a

nema snage osuđen na propast, jer je država sila pre nego što postane priznata i uređena vlast.

Štaviše, smatrajući da sila ne trpi suparnika, zaključio je da nužno s vremena na vreme država mora

pribegavati nasilju koje se čak graniči sa zločinom prema pojedincima kojima teži da se nametne.

Ovo je posebno značajno pri utemeljenju nove države.

U Makijavelijevom poimanju države zaključujemo da je ona vrednost sama po sebi, da je

najviša vrednost. U svetu ljutih neprijatelja, država i oni koji njom upravljaju moraju imati mnogo

političke mudrosti i fortune, da poraze spoljašnje neprijatelje, ali i unutrašnje. Pri tom država se

služi svojom nadmoćnom oružanom silom koja joj u suštini obezbeđuje opstanak i dugovečnost.

Pored neograniče prisile država se, po Makijavelijevom sudu, ne može zamisliti ni bez one

svakodnevne prisile nad vlastitim građanima, dok su pri tom najcelishodnije dve ekstremne mere –

okrutno kažnjavanje neposlušnih i izlaženje u susret bar nekim očekivanjima poslušnih. ‚‚Zato

primećujem da ljude treba pridobiti ili uništiti, jer se oni svete za male uvrede, dok za teške ne

mogu. Zato čoveka treba tako uvrediti da se ne može osvetiti.''2 Građanin se svodi na podanika, na

lice bez političkog subjektivite, pasivno i bespogovorno priklonjeno vladajućem poretku. Pojedinac

je inertan, prilagođen nametnutim prilikama, pa i vladar osrednje sposobnosti samo prihvatanjem

postojećeg sistema može dugo opstati na vlasti.

Jasno je da je uloga pojedinca podređena nadmoćnoj sili koja se surovim sredstvima bori

protiv svojih suparnika, težeći da očuva tu najveću, vrednost po sebi. Sistem prisile jeste suštinski

mehanizam opstanka i opravdan je. Ona je arbitrarna, apsolutna i samodovoljna.

‚‚Vladati ne znači ništa drugo nego s podanicima postupati tako da ti ne mogu ili ne smeju

nauditi. To se postiže ili potpunim osiguranjem, oduzimajući im svaku mogućnost da ti štete, ili

postupajući s njima tako dobro da im ne bi bilo razumno da promene sudbinu.''3

Valja primetiti da su upravo oni vladari koji su razarali ljudsku slobodu čvrsto nastojali da

održe njenu formu. U sistemima koji su svojom suštinom negirale prava pojedinaca i njegovo

dostojanstvo najvažnije je bilo stvoriti privid ne samo slobode, već i pristajanja na nasilje i prinudu,

kako bi se apsolutna vlast potkrepila moralnim autoritetom zasnovanom na narodnom priznanju

istog.

Iako nema sumnje da je sila u osnovi svake države i njene vlasti, bez obzira na oblik i

valjanost tog poretka, sama sila ne može biti dovoljan razlog za vlast. Sticanje i vršenje vlasti mora

biti u skladu sa odgovarajućim idejama pravde, slobode i opšteg dobra, jer se na taj način pribavlja

2 Vladalac, Nikolo Makijaveli, IV,24,3 Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija, Nikolo Makijaveli, III, 23.

7

legitimnost nadmoćnoj državnoj sili. Legitimnost je usko povezana sa prirodom obaveze podanika

na poslušnost, jer samo ona sila i moć koje su u skladu sa određenim vrednostima može biti

ispravna.

1.3 ''Sloboda znači, u stvari, odsustvo otpora.''4

Treba da se doda hobs.

1.4 Sloboda kao svrha države

Ruso je nastojao da putem društvenog ugovora i vladavine opšte volje ponovo učini ljude

slobodnim, da silu kao glavni element države i pokornost koja iz nje sledi dovede u sklad sa

čovekovom slobodom. U svom delu ''O društvenom ugovoru'', Ruso iznosi teoriju o pravednoj

državi koja je osnovana na opštoj volji naroda izraženoj kroz zakone. On je isticao slobodu kao

najdublju čovekovu prirodu. Čovek je pre svega biće slobode, pa, stoga, gubitak slobode znači

gubitak ljudskosti.

Ruso je koristio pretpostavku o prirodnom stanju u kom čovek raspolaže izvornom, ničim

ograničenom slobodom, ono je hipoteza koja prethodi svakoj društvenosti i moralnosti. U

prirodnom stanju čovek nije ni dobar ni rđav, već ga društvo kvari, sputavajući njegov razvoj i

prave mogućnosti. Vrlina je moguća samo u slobodnom društvu, dok istovremeno slobodno društvo

podrazumeva vrlinu. Pošto nije pravio razliku između društva i države, slobodno društvo je

istovetno državi slobode u kojoj je svaki pojedinac vlastiti zakonodavac, čime se takvoj državi daje

legitimitet. Krajnja posledica moralne slobode jeste zamenjivanje vrline slobodom, davanje

prvenstva slobodi u odnosu na vrlinu, jer nije život u vrlini način da se bude slobodan, već je

sloboda uslov da se živi u vrlini.

Vrednost legitimne države kao slobodne političke zajednice upravo je sklad slobode i

poslušnosti zakonima. Ruso je smatrao da su zakoni izraz opšte volje, što ističe demokratski osnov

njihove legitimnosti. Čovek je slobodan ukoliko se pokorava zakonima koje je sam doneo, a država

u kojoj se tako donose zakoni jeste slobodna država.

Imanuel Kant je isto pokušao da pronađe način da uskladi individualnu slobodu i norme

zajedničkog života, jer je u građanskom društvu nužno dolazi do njihovog sukoba usled primene

legitimne sile na čoveka koji je u biti slobodno biće. Cilj je sjediniti samovolju jednog sa

samovoljom drugog po nekom opštem zakonu.

4 Levijatan, Tomas Hobs, XXI, 184,

8

Da bi objasnio ovakvu ulogu države, Kant je takođe pribegao hipotezi, ideji čistog uma o

predržavnom stanju u kom ljudi raspolažu divljom spoljašnjom slobodom. Prvobitnim ugovorom

(pactum originarium) kao sredstvom, ljudi iz ovog stanja prelaze u državno, građansko stanje, to je

akt kojim se narod konstituiše u državu. Pojedinci napuštaju svoju spoljašnju slobodu da bi kao

članovi političke zajednice odmah opet primili slobodu, nesmanjenu u nekoj zakonitoj zavisnosti,

jer ta zakonitost proističe iz njihove volje. Dakle, Kant ne govori o žrtvovanju slobode, već o

nesmanjenoj slobodi koju uživaju kao zakonitu, tj. pravom uređenu i državnom prinudom

zajemčenu.

Načela na kojima državni poredak slobode treba da počiva jesu zakonska sloboda pojedinca

da se potčini samo onom zakonu za koji je dao svoj pristanak, građanska jednakost svakog

pripadnika države, koja se ogleda u tome da kao hijerarhijski nadređenog prizna samo onog koga

može pravovaljano da obaveže i građanska samostalnost da u pogledu svoje egzistencije ne zavisi

od drugog.

Čovek ostaje slobodan ostajući svoj vlastiti zakonodavac. Na pitanje šta treba činiti, Kant

odgovara svojom etikom dužnosti, a dužnost je nužnost neke radnje iz poštovanja prema zakonu.

Dužnost pojedinca koji želi da moralno postupa je da poštuje zakona bez obzira na sklonosti, čak i

uprkos njima. S druge strane, da bi bilo koji zakon uopšte bio zakon, on mora biti opšti i nužan,

mora biti univerzalan.

Kako obezbeđivanje slobode jednake za sve zahteva ustanovljavanje zakona i pravne

države, koja svoj autoritet mora potkrepiti monopolom fizičke prinude, Kant je došao do paradoksa

ovakve slobode. ''Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima.'' Rešenje ovom paradoksu Kant je

pronašao smatrajući ga nužnim uslovom pripadništvu političkog društva. ''Postupaj prema onoj

maksimi svoje volje za koju možeš želeti da bude princip opšteg zakonodavstva.'' Ova formulacija

je kategorički imperativ, zapoveda bezuslovno, a univerzalna vrednost koju kategorički imperativ

štiti jeste dostojanstvo, uvažavanje drugog racionalnog bića i njegovo poštovanje.

2. Državni razlog

Državni razlog predstavlja onu izvornu i nezaobilaznu svrhu koju nalaže državna nužda u

kojoj se zarad opstanka same države, ili očuvanja i uvećanja njene moći, mora pogaziti pravda ili

neka druga moralna vrednost. U stanju državne nužde važeće zakone treba tumačiti u duhu tog cilja

ili ih potpuno odbaciti, jer nužda nema zakon – necessitas legem non habet.

Bitni element državnog razloga jeste zato nužda, bez nje se ova ideja ne može zamisliti.

Ljudi su obično neskloni da se upuste u velike i rizične poduhvate, osim ako ih nužda ne natera.

9

Ona je presudni činilac, pokretačka snaga i podsticaj koji daje neophodnu snagu da se ostvari

suština državnog razloga. ''Po hrabrosti ste jednaki, a po nevolji koja je poslednje i najbolje oružje,

vi ste nadmoćni.'' Uloga nužde u životu države zato je uvek blagotvorna, jer što je veća nužda, veća

je vrlina; vrlina je utoliko veća ukoliko ima manje izbora.

Jedno od suštinskih svojstava državnog razloga jeste da vladaru ne mogu biti vezane ruke

zakonom kad procenjuje koje rešenje u datom trenutku najviše odgovara racionalno shvaćenom

državnom interesu. To je ona odluka koja najbolje odgovara interesima države, njenom očuvanju i

uvećanju. Državna nužda dozvoljava vladaru da čini i ono što običnom čoveku moral ne dopušta,

jer onaj koji upravlja državom i za nju odgovara, ne treba da vodi računa o svojoj savesti, već se

uvek rukovodi interesom.

Tacit je rekao da svaki veliki primer ima u sebi nečeg nepravednog, a da nepravdu koja

pogađa pojedinca nadoknađuje korist koju odatle imaju svi. Može se reći da je ovaj stav licemerje

koje propoveda odavanje poštovanja vrlini činjenjem poroka, da se zarad neke važne opšte koristi,

moraju vršiti očigledne nepravde koje individualni moral nikako ne može opravdati, još manje

dopustiti. Zato se na primeru državnog razloga najjasnije kristalizuje odnos subordinacije pojedinca

i poretka. Upravo je suština državnog razloga u tome da najviši državni organ zadržava slobodu da

sam odluči kad će postupati po pravu i pravdi, a kad je nastupilo stanje u kom valja postupati prema

pravilima celishodnosti; pravnih pravila i minimuma morala uvek se moraju pridržavati samo oni

kojima država vlada, ali ne i ona sama.

3. Stanje državne nužde

Karl Šmit je rekao da je suveren onaj ko odlučuje o vanrednom stanju.

Dok se u redovnim prilikama svaki državni akt, uključujući i primenu fizičke prinude, može

unapred predvideti, a najčešće i do tančina regulisati, u stanju državne nužde, kad je unutrašnji

poredak, spoljašnja nezavisnost, pa i opstanak same države neposredno ugrožen, to nije moguće. Ne

samo da je najviša državna vlast prisiljena da primeni mnogo delotvornija sredstva prinude, već

mora imati i mnogo veću slobodu odluke. Otuda, zakon ćuti tamo gde vanredno stanje nastaje.

Kako stanje državne nužde uvek znači veliku koncentraciju vlasti koja je razrešena obaveze

pokoravanja redovnim zakonima, uvođenju ovog stanja treba pribegavati jedino kada drugo rešenje

ne može obezbediti spas države i uspostavljanje uobičajenog mira i sigurnosti. Najvišim pravnim

aktom se zato propisuju uslovi uvođenja i trajanja stanja državne nužde, kao i mogućnost suspenzije

građanskih prava i sloboda.

10

Ali nisu malobrojni primeri u istoriji zloupotrebe kako bi se uspostavio monopol vlasti u

jednoj državi, neretko se stanje nužde izvrgavalo u uvođenje samodržavlja i diktature. Da bi se

prisvojila potpuna vlast uvodi se onda vanredno stanje koje omogućava primenu vanrednih, po

pravilu drakonskih mera protiv političkih protivnika, a zatim se učini permanentnim. U modernim

demokratskim državama je vlast ograničena Ustavom i zakonima, pa se kao suveren javlja

zakonodavac. Pošto u stanju državne nužde dolazi do suspenzije najvažnijih ustavnih i zakonskih

odredbi, menja se i nosilac suverenosti i izvršna vlast postaje pravno neograničena – suverena.

Stanje državne nužde je zato dokaz da se državna sila i njeno korišćenje nikad do kraja ne

mogu ograničiti i unapred odrediti. Uvek ostaje jedna oblast u kojoj je ta sila pravno neograničena

ili su joj granice postavljene veoma široko i neodređeno, pa je i represija nad pojedincem i

sužavanje njegove slobode delotvornije i sveobuhvatnije.

11

Društvo i pojedinac

represija

- država

- političke institucije alijenacija

- porodica

POREDAK5 - obrazovanje POJEDINAC

- nauka i tehnologija

- masmediji “invazija”

- crkva

manipulacija

1. Alijenacija

Poreklo reči alijenacija je u latinskom jeziku i znači otuđenje, otuđivanje. Bogato značenje i

česta upotreba ovog termina karakteristična je za veliki broj nauka – sociologiju, psihologiju,

filozofiju, medicinu. U politikologiji alijenacija označava osamostaljivanje političkih faktora koje

stvaraju ljudi od njih samih i njihovo izvrgavanje u svojevrsnu silu koja dobija primat u odnosu na

pojedinca. Pristup problematici alijenacije moguć je na dva načina, pomoću tradicionalnih teorija ili

pomoću savremenih koncepcija.

1.1 Tradicionalne teorije alijenacije

5 Šema je preuzeta iz

12

Iz predistorije teorije alijenacije, moguće je definisati tri nivoa značenja samog pojma.

Prvi značajan izvor ideja o alijenaciji pronalazimo u jevrejsko-hrišćanskoj tradiciji. Postanak

i stvaranje sveta i čoveka zasnovani su na ideji otuđenja čoveka od njegove božanske prirode, od

jedinstva sa bogom. Praroditeljski greh podstaknut željom da se prvi ljudi izjednače sa svojim

Tvorcem, imao je potpuno suprotnu posledicu - doveo je do otpadništva, izgnanstva iz raja i čoveka

učinio smrtnim.

Kao posledica protivrečnih proces prilikom nastajanja građanskog društva, pitanje

alijenacije veoma je prisutno u novovekovnim misaonim strujama. Prirodnopravne i ekonomske

teorije otuđivanje vide kao žrtvovanje dela slobode potpisivanjem društvenog ugovora, čime se

sloboda prenosi na organizovano društvo.

Na kraju, filozofija klasičnog nemačkog idealizma, a kasnije i marksizma, teorijski će razviti

suptilne razlike između otuđenja, samootuđenja i opredmećenja.

1.2 Savremene teorije alijenacije

Veoma je značajna kritička teorija društva koja je prikazala mehanizme preko kojih

savremena društva sputavaju slobodu pojedinca i njegovu autonomiju.

Sredstvima suptilne manipulacije putem masmedija, represivne socijalizacije i

uprosečavanja pojedinca, oblikuje se novi mentalitet čoveka, potiskuju se instikti i nameću mu

veštačke potrebe. Rezultat delovanja alijenirajućih mehanizama u modernom društvu jeste snažan

uticaj na individuu i njeno usmeravanje, pretvaranje subjekta u objekta.

Gušenje političkih sloboda i deformacija ličnosti čoveka posledica je potiskivanja pojedinca

u drugi plan u odnosu na politčke institucije i faktore. Zoon politikon je degradiran, pretvoren u

oruđe ekonomske eksploatacije i političke dominacije.

1.3 Alijenacija čoveka u proizvodnom procesu

Marks je uočio da se čovek uvek otuđuje u konkretnom društvu, tj. u društvu otuđenog rada,

podeljenog klasnim borbama. Suštinu alijenacije video je u tome da ljudi svojim delatnostima

stvaraju oblike i tvorevine koje se posle osamostaljuju, uzdižući se iznad ljudi i gospodareći njima.

U tom smislu alijenacija je nemogućnost čoveka da se ostvari kao delatno i stvaralačko biće, jer

njegovi proizvodi ne pripadaju njemu. Zato je dezalijenaciju video u ''povratku'' čoveka samom sebi

kao ljudskom biću, u prevazilaženju društvenih uslova u kojima nastaje otuđeni rad.

13

Različiti oblici otuđenja javljaju se u svim oblastima čovekovog života, ali je alijenacija

čoveka u proizvodnoj oblasti osnov ostalih oblika otuđenja – u politici, pravu, ideologiji, religiji. To

se veoma jasno vidi u politici – učestvujući u političkom životu, čovek nužno podleže delovanju

političkih elemenata – država, partije, ideologija.

Maks Veber je svojom analizom birokratije dopunio Marksovu analizu otuđenog rada u

kapitalizmu. On je proširio koncept otuđenog rada na čitavu institucionalizovanu radnu situaciju i

opisao opšti birokratski trend u kom državni činovnici postaju otuđeni od uprave koja im pripada.

1.4 Organizacija totalnih i disciplinskih institucija

Američki sociolog Ervin Gofman je totalne institucije odredio kao izdvojena i izolovana

mesta, gde veći broj pojedinaca prinudno stanuje i radi, jer su na duži vremenski period odsečeni od

šireg društva i stavljeni pod strogu kontrolu neke represivne grupe. Zajedničke osobine i bitna

obeležja ovih institucija je da je život pojedinaca strogo organizovan i stalno nadgledan, da se lišava

pređašnjeg identiteta i nameće mu se novi, da prekida sve ranije društvene veze. Ubijanje ličnosti se

sprovodi stalnim kaznama, odnosno nagrađivanjem poslučnosti.

U totalitarne institucije ubrojao je domove za hendikepirane, siročad, sanatorijume, zatvore,

zarobljeničke logore, ali i institucije sa jasnim utilitarnim ciljem – kasarne, internati; i institucije za

duhovno uzdizanje – manastiri.

Mišel Fuko disciplinskim institucijama naziva zatvore, bolnice, kasarne i škole jer smatra da

u modernom društvu imaju veoma važan zadatak da nadgledaju, kontrolišu i disciplinuju celu

populaciju. Smatrao je to skrivenim naličjem ideje prosvetiteljstva i ličnih sloboda. Osnovne

elemente modernog zatvorskog režima, koji omogućava stalnu kontrolu kretanja i ponašanja

zatvorenika, video je i kao osnove koji se koriste i u drugim savremenim ustanovama i

organizacijama da bi se njima održala disciplina i efikasna kontrola nad pojedncima.

Iako je ovakav Fukoov pristup radikalan, prenaglašavajući sličnost između zatvora i drugih

manje represivnih organizacija, uspeo je da ukaže na njihov latentno represivni potencijal i

strukturu. Neporecivo je da se radi o industriji svesti koja nas proizvodi i oblikuje, jer veliki deo

moderne tehnologije, obrazovanja, nauke, umetnosti dobija ''industrijski, serijalni karakter''6.

6 enciklopedija

14

1.5 Alijenacija putem religije

Religija (lat. religio – učenje o najvišem biću, o Bogu) u najširem smislu jeste verovanje u

natprirodne sile i u sveta bića, koje je praćeno jakim emocijama verujućih ljudi. Svaka razvijena

religija ima više različitih funkcija, a najvažnije su antropološko-psihološke (emotivna, saznajna,

voljna) i sociokulturne.

Emotivna funkcija religije, koja se ogleda se u jakim verskim osećanjima, zajedno sa

saznajnom funkcijom, koja pruža objašnjenja sveta i prirodnih sila pomoću mitova i

neprikosnovenih istina koje se ne mogu preispitivati, predstavljaju osnov manipulacije svešću

verujućih ljudi. Dogmatski pristup, u čijoj je suštini odricanje od kriticizma i bespogovorno

prihvatanje nametnutog, utiče na spremnost pojedinca da se odrekne svoje slobode kako bi bio

prihvaćen u verskoj zajednici i dobio verski identitet.

Normativna funkcija religije je jedna od njenih najznačajnih funkcija u društvu. Religijske

ideje se uobličavaju kao pravila ponašanja iza kojih stoji verski autoritet ili autoritet svemogućeg

boga. Religija je osnova kolektivne društvene svesti, koja kao takva čini jedan od vodećih

mehanizama pritisaka na pojedinca i način suptilne represije prema njegovoj svesti i slobodnoj

volji.

Marks je opravdano tvrdio da religija sa sobom nosi političke implikacije i da služi

opravdanju interesa vladajućih grupa nauštrb ostalih. Iako se često govori o religiji kao o

kohezivnom elementu u društvu, nije mali broj primera zloupotrebe predanosti religijskim

vrednostima i njihovo usmeravanje protiv grupa pojedinaca, drugih religija ili drugačijih ideja.

Istina je da je sekularizacija modernih država dovela do opadanja moći i uticaja religije, ali nipošto

ne treba potceniti značaj koji ona još uvek ima na pojedinca.

15

Zaključak

16

Literatura

17