Učiteljski fakultet Vranje

Odeljenje u Negotinu

Akademske studije za učitel ja

SEMINARSKI RAD IZ OPSTE SOCIOLOGIJE

SOCIOLOGIJA PORODICE

DETINJSTVO

Profesor: Student:

doc. dr Danijela Zdravković Marija Đokić 24/11

S A D R Ž A J

Strana

1. Uvod.……………………………………………………………..3.

2. Istorijske dimenzije detinjstva.…………………………………4.

3. Nastanak modern ideje detinjstva…………………………......7.

4. Dete I detinjstvo kao društveno konstruisana praksa……….8.

5. Institucionalizacija detinjstva……………………………….....11.

6. Detinjstvo I socijalizacija…………………………………….....12.

7. Zaključak…………………………………………………………14.

Literatura……………………………………………………………..15.

2

1. Uvod

U najvećem delu dosadašnje istorije dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja i roditeljstva. Deca su bila u inferiornom društvenom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je očiglednom i po sebi razumljivom činjenicom. O takvom univerzalno podčinjenom položaju dece u prošlosti svedoče, između ostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su se do danas održali za oslovljavanje mladih osoba, a u kojima se jasno ističe njihova podčinjenost i inferiorizacija od strane starijih.

Sve do početka 70-ih teško je bilo naći posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociološkim priručnicima i uždbenicima. O deci se govorilo isključivo u kontekstu odnosa roditelji-deca, pri čemu je uvek u prvom planu bilo izučavanje ponašanja i vrednosti roditelja, njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o detetu govorilo tek u kojem paragrafu i kao o “zavisnoj” varijabli ili posledici. Pedagogija koja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenju detetom, u stvari se najmanje bavila detetom, što je naročito bio slučaj u bivšim socijalističkim zemljama.

U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije između društvenih disciplina koje u svoj predmet istraživanja uključuju dete i detinjstvo. Primećuje se da se psihologija i pedagogija sve više orijentišu na proučavanje deteta na mikro i eventualno mezo nivou, baveći se konkretnim problemima ili pojedinim grupama dece. Za razliku od njih sociologija, istorija i antropologija nastoje da problemu priđu sa makro ravni ispitujući temeljne uslove dečjeg odrastanja u prošlosti i savremenosti. Naročito se insistira na komparativnim, istraživanjima uslova detinjstva i odrastanja dece.

Sve do skoro dete je u sociologiji isključivo proučavano iz aspekta teorije socijalizacije kao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: “Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije”. U preokretu koji započinje sa “baby boom”-om u poratnim generacijama u Americi, u javnom i naučnom diskursu dolazi do jedne vrste hipertrofiranog naglašavanja deteta i njegove glorifikacije što nije moglo da prođe bez racionalne osude i kritičkog komentara. Jedan od pionira savremenog izučavanja generacijskih odnosa morao je da konstatuje da “svaka doktrina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne, a one organizovanog društva kao sekundarne jeste sociološka anomalija”.

Revoluciju u društvenim naukama po pitanju deteta i detinjstva izvršio je francuski istoričar Filip Arije sa svojom sada već klasičnom studijom ,”Vekovi detinjstva” koji je na neobično imaginativan način pristupio proučavanju socijalnih predstava o detetu.

3

2. Istorijske dimenzije detinjstva

Filip Arijes je autor knjige Lʼenfant et la vie familiale sous LʼAncien Régime (Dete i porodični život u Starom režimu) koja se bavi istorijom detinjstva. Objavljena je 1960. g., a prvi put prevedena na engleski 1962. (Centurius of Childhood). Vremenom je postala referentna tačka brojnih istraživanja u mnogim studijama o detinjstvu. Arijesova teza je da detinjstvo u srednjem veku nije postojalo, ni na koji način nije bilo predstavljeno. Deca su prikazivana kao „odrasli u minijaturi“. „U srednjem veku i početkom modernog vremena, a još dugo u narodnim slojevima, deca su poistovećivana sa odraslim“ (Arijes). Detinjstvo je „otkriveno“ u XVIII veku.

Helenistička paideia (obrazovanje), a pre nje i kultura neolita, podrazumevale su različitost sveta dece i odraslih. Razlika se u srednjem veku izgubila. Moderno društvo je ponovo vratilo pojam deteta ili ideju detinjstva, ali je ironično da se „ukidanjem generacijske razlike između roditelja i dece po nalogu modernih, demokratskih, pregovaračkih strategija, ponovo briše pojam deteta kao deteta“.

Nepostojanje ideje detinjstva u srednjem veku ne znači da su ljudi tada decu zapostaviljali, odbacivali ili zlostavljali: oni su bili naklonjeni deci ali nisu imali svest o posebnosti dece, nisu primećivali po čemu se dete razlikuje od odraslog. U feudalnoj i ranoj modernoj građanskoj porodici, nisu se razvijala suštinska, duboka osećanja između roditelja i dece. To ne znači da roditelji nisu voleli svoju decu; oni su se njima bavili manje radi njih samih, a više zbog učešća dece u zajedničkom delu, u stvaranju porodice i reprodukcije zajednice. Feudalna porodica je pre bila moralna i društvena stvarnost nego plod osećanja. Građanska porodica i škola su odvojile decu od društva, isključili ih iz zajedničkog života i stvorili pretpostavke da mogu pripadati sebi. Moralni uticaj građanske porodice i briga škole za obrazovanje i vaspitanje stvorili su pretpostavke za nastanak detinjstva. Doživljaj detinjstva je postao osnova novog duha porodice.

Arijes je detinjstvo uveo u društvenu teoriju kao njeno novo područje. Na rezultate njegove istorije detinjstva poziva se veliki broj autora. Spomenućemo samo najpoznatije: Mišel Fuko, Ivan Ilič, Ričard Senet, Igor S. Kon, Lorens Stone, Lojd Demoz, Neil Postman. Teze Filipa Arijesa entuzijastički prihvataju mnogi istraživači i dan-danas, a studenti rado čitaju Vekove detinjstva kao obaveznu literaturu.

Arijes polazi od pretpostavke da je detinjstvo dugovečan i inertan fenomen. Fenomene ove vrste Entoni Gidens svrstava u “okoštale institucije”. To su institucije koje vremenom

4

postaju neadekvatne onome što treba da predstavljaju; isto se zovu ali im se priroda iznutra promenila (Gidens). I detinjstvo je takva institucija. Sve do XVII veka odrasli su sebe smatrali, predstavljali i doživljavali kao bića koja u osnovi nisu različita od dece.

Filip Arijes sebi nije postavio zadatak da ospori prethodno iznešene teze o detinjstvu. Ideja detinjstva naprosto nije postojala. Arijes je pažnju usmerio na detinjstvo, društveni život za koji se mislilo da nije vredan pomena. U tome je njegov genije. U srednjem veku deca su etiketirana kao „odrasli u minijaturi“. Arijes je poseban po tome što je otkrio smisao i značenje detinjstva. Dokaze za svoje „otkriće detinjstva“ nalazio je u istoriji umetnosti, posebno vizuelne umetnosti, u istoriji igara i igrački, odevanja, zlostavljanja dece i sličnim detaljima svakodnevnog života.

Filip Arijes navodi primere iz srednjovekovnog slikarstva iz kojih se vidi da slikari sve do XII veka naprosto nisu umeli likovno predstaviti lik deteta. Na freskama i minijaturama pre tog perioda vidi se kako su umetnici telo deteta izobličavali u telo odraslog čoveka. Tako se na jednoj francuskoj minijaturi vidi kako se oko Isusa okupilo osmoro zbilja odraslih ljudi koji treba da predstavljaju decu koja prilaze Isusu. Svi likovi su bez ijedne dečje crte.

U svesti ljudi nižih društvenih slojeva, posebno ljudi u tradicionalnim zajednicama, sve do početka XX veka jedva da ljudi iz svih društvenih slojeva imaju ideju o tome šta je detinjstvo. Književnost – takoreći ni jednim stihom, dramskim dijalogom, a kamoli kompletnim delom – o svetu deteta ništa ne kazuje sve do devetnaestog veka.

I druge umetnosti, a ne samo slikarstvo, nisu poznavale lik i svet deteta. Uostalom, da su deca bila nezapažena nije karakteristično samo za svet vizuelnog prikazivanja: i odeća dokazuje do koje je mere dete bilo nezapaženo. A kada se, krajem XVIII veka prvi put pojavila odeća dece, pojavila se s namerom da „da se deca obeleže, odvoje kroz “uniform”. Odrasli su uživali da svoje dečake oblače u odela slična mornarskim ili vojničkim uniformama. Balkanska etno-folkloristika i danas čuva takvu idiličnu sliku etno-deteta.

Istorija antičkog doba prepuna je svedočenja o probirljivosti antičkog čoveka u njegovoj brizi o deci. Nalazimo ih u raspravama Hipokrata, oca medicine, i Sorana Efeskog, oca ginekologije koji piše o tome kakva treba da budu novorođenčad koja zaslužuju da budu negovana. Drugačije nisu mislili ni Aristotel, Ciceron i Seneka, koji su smatrali da je potpuno pravičan i razuman zakon koji traži da se nijedno nakazno dete ne hrani.

Sve do modernog društva dete je tretirano kao niže biće, i bukvalno je pripadalo roditeljima kao svojina. Dete je svrstavano u vernakularna dobra domaćinstva, poput

5

ždrebadi, jagnjadi ili teladi. Pravo da punovlasno odlučuje o životu i smrti deteta bilo je oduzeto očevima tek oko 390. godine. Imperator Konstantin je infanticid proglasio za zločin 318. godine, ali je trebalo čekati skoro pola veka da se ubistvo deteta izjednači sa ubistvom odraslog. Kodeksima iz tog vremena prvi put su ograničavana prava pater familias-a da odlučuje o životu i smrti novorođenčeta, tzv. ius vitae ac necis.

Prekid sa praksom čedomorstva ne označava i praksu u kojoj se deci priznaju pravo na autonomno postojanje i ponašanje. Ekologija detinjstva, a posebno ekologija odojčadi vrvi od primera kako se deca ubijaju, muče, siluju i plaše. Plašenje dece od strane odraslih spada u najčešće praktikovano ponašanje odraslih. Počelo se od bogova, pa preko titana i heroja, divova, vampira i veštica, a dospelo do bajki i zlih maćeha. Analiza mitova, religioznih objava, legendi, bajki i basni dali bi iste rezultate kao i horor filmovi holivudske produkcije.

Najviše bi nas ipak iznenadila i zbunila studija slučaja «negacije doživljaja detinjstva» Žan-Žak Rusoa (1712-1778), francuskog filozofa i književnika, koji je i sam proživeo nesretno detinjstvo. Iako je bio «osnivač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta – pedagozi ga poznaju kao pisac Emila – on je svojih petero dece, koje je izrodio sa prijateljicom Terezom, dao u sirotište, ne osećajući pri tome naročitu grižu savesti.

“Iz naše veze je bilo rođeno petero dece, i sva su bila smeštena u bolnicu za nahodčad uz tako malo razmišljanja o njihovoj identifikaciji da nisam zabeležio čak ni datume njihovog rođenja (niti pol). Poslednjih nekoliko godina samooptuživanje što ga je u meni pobudilo to zapostavljanje unelo je nemir u moj um i uskoro ću umreti a na majčinu i svoju veliku žalost nisam u stanju tome da pronađem lek... Znam da nije postojao čovek koji je više od mene voleo i posmatrao dečicu šaleći se i igrajući se s njima...”

Tek kada je krajem 18. i počekom 19. veka pobedeo “detocentrizam buržoaske porodice”, odnos prema deci se radikalno promenio. Od tada se, naime, na decu ne gleda kao na svojinu roditelja, od tada su deca potrebna roditeljima, samoj porodici. Međutim, treba primetiti da je odnos prema detetu i dalje ostao kao prema objektu, a ne kao prema ličnosti. Još uvek se ne priznaje posebnost sveta i kulture deteta.

6

3. Nastanak moderne ideje detinjstva

Dete je u XVI veku otkriveno kao “izvor zabave i opuštanja”, “predmet maženja”. Tokom XVII veka postepeno prodire saznanje da su deca različita od odraslih, pre nego njihove umanjene replike. Moralisti decu počinju da posmatraju kao nevina i nezaštićena Božija stvorenja kojima je potrebna posebna briga, zaštita i disciplinovanje. Ovim se konceptima u XVIII veku pridružuje i briga za fizičku dobrobit deteta, tako da od tada dete postaje centralna figura u porodici oko koje se razvija nova porodična osećajnost.

Značajna promena u stavu prema detinjstvu odigrala se, prema autorima škole “istorije osećajnosti”, u XVIII i XIX veku.

Nastanak moderne ideje detinjstva je, prema većini autora, proizvod modernosti i buržoaskog etosa. Ova promena je kognitivne prirode, a vodi promeni stavova i ponašanja roditelja i zajednice, odnosno povećanju roditeljske ljubavi i društvene brige za decu. Tako Somervil govori o „detocentričnosti" kao proizvodu modernizacije, odnosno orijentacije ka budućnosti kao njenog sastavnog dela, što je obeležje razvoja modernih društava zapadne civilizacije, a uslovilo je da se na decu gleda kao na “budućnost društva”.

Nakon spoznaje o specifičnosti detinjstva kao faze u životnom ciklusu, kao i posebne prirode i potreba dece, razvoj naših stavova prema deci je bio pod stalnim uticajem trenutno preovlađujućih ideoloških paradigmi, a posebno teorija o detinjstvu. Modeli detinjstva koji se šire kroz teorije filozofa i psihologa, kroz knjige i priručnike o nezi dece, kroz umetnost i popularnu kulturu, kroz biografije, usmena predanja i sl., oblikuju dominantnu praksu vaspitanja i obrazovanja.

Vizije detinjstva o kojima govore Kleverli i Filips još su jasnije u književnosti. Za prosvetitelje detinjstvo ima samo instrumentalni značaj. Naime, postoji dete “kandidat za čoveka”, za njega postoji interesovanje samo kao za objekat vaspitanja. U romantizmu se, međutim, javlja “kult detinjstva” u kojem deca nisu deca već simboli idealnog sveta. Njihova nesposobnost i nevinost “srećnih divljaka” se suprotstavlja hladnom i izopačenom svetu koji simbolizuju odrasli.

7

4. Dete i detinjstvo kao društveno konstruisana praksa

Detinjstvo je ranije posmatrano kao “prirodna” stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan naučne pažnje. Naprosto, detinjstvo je smatrano za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti, pa otuda neizbežno, ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu. Otuda i marginalizacija deteta i detinjstva, jer zapravo ono stoji na ivici između prirode i društva.

Detinjstvo može biti posmatrano u statičnoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se odvija život deteta i konstituiše njegova socijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazivanju na promenljive socio-kulturne aranžmane i normiranje očekivanja od deteta, postavljanje granica njegovom ponašanju i definisanje njegovih potreba a sve iz perspektive odraslih. Odgovor deteta na ova očekivanja, koja su manje ili više sputavajuća ili otvorena proizvodi dete kao aktera sui generis.

Drugi dinamičniji pristup prilazi detetu kroz svakodnevicu doživljaja i iskustava koja ono stiče u svetu koji ga okružuje. Ovaj pristup želi da detinjstvo definiše iz detetovog vidokruga, iz autentičnog vidokruga njegove prakse. Ali se taj pristup suočava sa preetabliranim predstavama o detetu koje treba da razobliči kako bi došao do autentičnog detetovog doživljaja sebe i svog sveta. To stvara ozbiljne epistemološke teškoće za koje sociologija detinjstva nije uspela još uvek da nađe adekvatnja rešenja. Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva u novom ključu polazi od sledećih postvaki:

1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i ideologija budućnosti.

2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prezentnu stvarnost koju dete živi i kroz koju formira sopstveni identitet.

3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom konstituiše svoju subjektivnost i transformiše objektivni svet relacija i značenja koje zatiče.

Zahvaljujući pionirskom doprinosu Ariesa, istraživanja koja pripadaju ovom novom diskursu najviše su se koncentrisala na prvu oblast - rasprave na idejnosimboličkom i ideološkom planu u vezi sa „otkrićem detinjstva" kao društvenog i kulturnog fenomena. Valja upozoriti da u ovim studijama postoji realna opasnost od ideologizacije deteta i detinjstva. Umesto da služe otkrivanju istine o prošlosti, tj. zabluda prošlosti, dešava se da ova istraživanja služe davanju legitimiteta savremenim vladajućim ideološkim predstavama nudeći nam „navodno proverene iskustvene istorijske činjenice" (A. Milić).

8

Na nivou prakse, sociolozi ukazuju na prelaz od prakse “integrisanog” detinjstva u difuznom i šarolikom svetu srednjevekovnih domaćih zajednica u kome je dete stalno prisutan ali istovremeni i nezapažen i sporedan deo tog sveta u potpuno novu situaciju “segregacije” deteta i njegovog sveta od sveta odraslih i života zajednice. Ovaj proces izdvajanja deteta koji istovremeno vodi ka “detecentričnom” diskursu i organizaciji svakodnevnog života odvija se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja moderne porodice, koja se i sama, sa jedne strane povlači u svoju intimnu osobenost, a sa druge odvaja od sveta javnih, privrednih i političkih zbivanja i odnosa. Centar nove porodičnosti koja je svedena na najuži reproduktivni srodnički krug postaje dete kome se posvećuje celokupna porodica: ukupnost porodičnog života - ekonomske aktivnosti privređivanja vrše se u ime zasnivanja nove buržoaske loze nalsednika, koja se mora dokazati svojim radom umesto aristokratske tradicije prenošenja privilegija; na drugoj strani, ukupan unutrašnji život porodice organizuje se oko brige, rasta i razvoja budućih naslednika. Pri tom žena dobija „povlašćeni" zadatak da organzuje iznutra ovaj novi porodični pogon orijentisan ka detetu.

Od kraja XVIII veka i početkom XIX veka delom i kao posledica slabljenja religiozne moralnosti dolazi do glorifikacije deteta u okviru romantičarske vizije porodičnog doma, žene posvećene materinstvu i deteta kao simbola dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodnosti. Pri tom, naročito Arije insistira na prodoru “nove osećajnosti”, kao potpuno nove perspektive kroz koju se odvijaju i doživljavaju odnosi između deteta i njegove porodične okoline u građanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju sve snažniji izlivi nežnosti prema detetu, iskazivanje topline i ljubavi prema njemu, u specifičnoj vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu prema detetu (tepanje), ljubljenje i milovanje deteta, zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetu da se uključi u svakom momentu u komunikaciju odraslih.

Međutim, dokazivanje promene u emocionalnom odnosu i postupanju roditelja prema deci u ovim istorijskim studijama predstavlja izuzetno težak i ozbiljan metodološki problem. Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji u srednjem veku bili neosećajni i ravnodušni prema svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraživači, za razliku od novovekovnih roditelja? Ili pak, savremenim istraživačima koji polaze od gotovo “opsesivne” potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenih roditelja, nekadašnji uzdržaniji stav roditelja izgleda kao hladna bezosećajnost ili čak i surovost prema deci? Drugo, postavlja se pitanje na temelju kakvih saznanja, kakvih znakova se može uopštavati o nastupanju “nove osećajnosti”, odnosno o postojanju “bezosećajnosti” u odnosima prema deci i mladima u prošlosti. Dokazivanje “osećajne klime” je veoma težak i složen, a u nekim slučajevima i nemoguć zadatak i za savremena društva, a kamoli za istraživača prošlosti koji raspolaže sa veoma suženom i fragmentarnom emprijskom evidencijom, pogotovu u ovoj sferi društvenih odnosa.

9

Najmanje je, ipak do sada, postignuto na planu razumevanja “dečjeg sveta” ili “kulture deteta” i zakonitosti na kojima se oni konstituišu. Ovde u najvećoj meri nedostaju saradnja sociologa, psiholga, pedagoga i antroploga. Veoma malo su proučavane dečje predstave o svetu, stavovi prema okolini koja ih okružuje: porodici, vršnjacima, školi, nastavnicima. Ovde, takođe, spadaju proučavanja dečjeg vremenskog budžeta, kao i dečjeg prostora, načina odmaranja, zabave, druženja, komunikacije, te naročito u savremenim društvima ogromne mas-medijske produkcije namenjene isključivo ili prvenstveno deci.

Studije detinjstva bez obzira na teorijske razlike dokazuju, međutim, značaj povezanosti novog koncepta deteta i moderne nuklearne porodice. Pokazuje se da već od proto industrijskih oblika porodične modernizacije, nuklearna porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideološkog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspostavljanju, prihvatanju i širenju nove organizacije i načina života koji sobom nosi procvat kapitalizma na evropskom tlu a u okviru koga dolazi i do širenja prostora i razumevanja za potrebe deteta i detinjstva.

10

5. Institucionalizacija detinjstva

Institucionalizacija detinjstva odnosi se na proces putem kojeg organizovana uređenja, uglavnom školski sistem, utiču na život dece i organizuju ih. Savremene institucije ili organizacije ukorenjene su, istorijski govoreći, u heterogeno tlo. To se često odražava na njihove oblike i metode. Obrazovni sistem je povezan s potrebom za osposobljavanjem, za društvenim kontrolisanjem i za nadziranjem i aktiviranjem mladih ljudi koji su isključeni iz tržišta rada. Obrazovni sistem sastoji se od velikog broja aktera koji međusobno deluju jedni na druge da bi proizveli rezultat.

Institucije za staranje o deci potrebne su kada se majke odreknu vođenja domaćinstva. No, pored obezbeđivanja obrazovnog sistema u kome se dete obučava za njegovu/njenu budućnost u školi, ustanove za staranje o deci zadovoljavaju potrebu za igrom i drugarstvima među vršnjacima, koju su zadovoljavale lokalne zajednice u doba domaćica. Umnožavanje organizacija za slobodne aktivnosti kao što su sportski klubovi odražava, s jedne strane, povećanje prosperiteta i specijalizovanih slobodnih aktivnosti a, s druge strane, potrebu roditelja da kontrolišu svoju decu i da im pomognu da se bave prikladnim aktivnostima. Pored toga, institucije, naravno, obezbeđuju arenu gde individue mogu slediti vlastite ciljeve i interesovanja.

Institucionalizacija zahteva individuaciju, formalno članstvo, registrovanje i raspored časova, dok se lokalna zajednica zasniva na neformalnim pravilima. Starosno doba je osnovni činilac u institucionalnoj šemi klasifikacije, a takođe se proteže i na društveni i normativni nivo, kao kada deca koriste godine starosti i poziciju u školi kao kriterijum društvenog klasifikovanja.

Savremene teorije psihologije i edukativne metode naglašavaju individualnost učenika. Predškolsko dete ne samo što je deo kategorije “deca u određenoj starosnoj grupi”; on/ona je jedna individualna, jedinstvena ličnost i treba je tako i tretirati.

Ekspanzija obrazovnog sistema, sve veći broj institucija za staranje o deci i organizacija koje obezbeđuju slobodne aktivnosti za decu, kao i pojava profesija i poluprofesija koje se tiču različitih aspekata socijalizacije dece, često se smatraju znakom da državni organi vlasti i institucije preuzimaju funkcije i sfere koje su nekada pripadale porodici. No, razvoj obrazovnih institucija i njihove profesionalne kulture, te sve veći značaj obrazovanja takođe uzrokuju odgovarajuće ponovno stavljanje naglaska na porodično okruženje i ulogu roditelja kao stimulatora i nadzornika razvoja njihove dece. Institucionalizacija dečjeg slobodnog vremena, na šta ukazuje ravnomeran porast broja dece koja učestvuju u slobodnim aktivnostima koje organizuju odrasli, stvorila je generaciju dece koja više nego ikad ranije zavise od ekonomskih i kulturnih resursa svoje porodice i od spremnosti roditelja da troše vreme i novac na njihove aktivnost

11

6. Detinjstvo i socijalizacija

Teorija socijalizacije zahteva konceptualni okvir koji prikazuje strukturu područja delovanja u savremenom društvu. Habermas tumači racionalnost savremenog društva kao područje komunikativno zajedničke intersubjektivnosti, koja proizvodi potencijal za izvestan oblik “komunikativnog delovanja”. On opisuje socijetalnu evoluciju kao homolognu sa kognitivnom evolucijom, kao što prikazuju Pijaže i Koelberg. Pretpostavka da načini moralnog učenja u savremenom društvu odgovaraju najvišem nivou moralnog razvoja po Koelbergovoj šemi, nagoveštava da proces socijalizacije u tom društvu sadrži neke kvalitete ili potencijale koji su svojstveni tom tipu društva. No, uprkos pozivanju na Pijažea i Koelberga, Habermasovo ambiciozno delo nije usredsređeno na proces socijalizacije “kao takav”.

Konceptualizacija individualnog razvoja nužno se mora snažno oslanjati na teorije o društvenom razvoju. Ali Pijaže, Erikson i Frojd ne pružaju teoriju socijalizacije, čak iako je društveni razvoj neophodan deo jedne takve teorije. Tradicija razvojne psihologije ne nastoji da poveže društveni razvoj sa razvojem individue. Definicija društvenih odnosa postala je obuhvatnija u savremenijim studijama, kao kada se jezik i kultura smatraju usađenima u društvene odnose (Bruner), ali čak i tada proučavanje društvenih interakcija i društvenog razvoja nije fokusirano na detinjstvo kao društveni i kulturni konstrukt.

Struktura i forma društva utiču na socijalizaciju time što oblikuju društveni i kulturni okvir detinjstva. Tako detinjstvo funkcioniše kao konceptualni most između društvenog i individualnog razvoja. Potreba za tim konceptualnim mostom može se ilustrovati odnosom strukture detinjstva i stupnjeva društvenog razvoja. Empirijsko istraživanje pokazuje da ne postoje jasno određene podele između stupnjeva kognitivnog razvoja, iako postoji korelacija između kognitivne šeme i starosnog doba. Međutim, stupnjevi razvoja mogu se takođe definisati pomoću socioloških termina. U tom kontekstu, konfiguracija detinjstva će onda uticati na formu i sadržaj društvenih faza i na to kada se i kako razvijaju kognitivne faze. Društveno i kulturno strukturisanje ili uobličavanje dečjeg života u određenom starosnom periodu presudno je za različite vrste razvoja i učenja i naravno, za društveno-kulturno definisanje deteta. Ono što ovde želim da pokažem u vezi sa sociologijom detinjstva jeste da društvene promene proizvode odgovarajuće promene ne samo u detinjstvu kao kulturnom fenomenu, već takođe po osi socijalizacije i društvenog razvoja.

Društvene promene utiču ne samo na sadržinu društvenih interakcija već i na sadržinu i na odnose između društvenih stupnjeva individualnog razvoja. Jedna teorija je da su faze koje su u poslednje vreme najviše otvorene za promene kasno detinjstvo i rana

12

adolescencija (11-14, 15 godina), koje su se stopile u jednu novu fazu zbog promena u kulturnoj konfiguraciji detinjstva. Jedna od posledica ove teorije, pored razvoja nove faze u kojoj su procesi individualizacije u svom najvećem intenzitetu, jeste da starosni period pre ovog “novog” puberteta, koji se donekle poklapa s periodom latentnosti, postaje presudno značajan za društveni razvoj zato što se određene vrste sposobnosti moraju steći tokom ove faze. To znači da se koncept Montesori „osetljivih faza", prvobitno ukorenjen u biologiji, danas shvata kao društveni konstrukt u izvesnoj meri.

Formiranje društvenih stupnjeva i starosno doba u kome dete prelazi iz jednog stupnja u drugi variraće ne samo prema opštem razvoju u društvu, već i u zavisnosti od lokalne kulture, tj. lokalne konfiguracije detinjstva.

No, čak ni lokalna kultura ne proizvodi jednake obrasce. Interakcija između lokalne kulture, položaja u zajednici, individualnih faktora i međusobno delovanje ovih i šireg kulturnog i društvenog konteksta mogu stvoriti kontekst koji nosi različite puteve za individualni razvoj. Kulturna napetost između tradicionalnih normi i modernosti, ekonomska i kulturna struktura s malim brojem povoljnih prilika i izrazito promenljiva kultura mladih proizveli su dva odvojena puta kulturnog i društvenog razvoja za devojčice (i sasvim drugačiju situaciju za dečake). Ovaj razvoj ukazuje da starosno doba stupanja u fazu društvenog puberteta može varirati kao posledica međusobnog dejstva društva i kulture, čak i u maloj zajednici. Rano ili kasno javljanje društvenog puberteta utiče na sadržaj i formu prethodnih faza, te stoga i na društveni razvoj.

Odnos između detinjstva i socijalizacije može se ilustrovati i iz drugačijeg ugla. Deca razvijaju sposobnost hvatanja u koštac s komunikativnom kompleksnošću doživljavanjem ove vrste kompleksnosti. Do tog iskustva dolazi se, pre svega, u grupi vršnjaka i kroz igru. Sve veća institucionalizacija dečjih aktivnosti može umanjiti društvenu i komunikativnu kompleksnost igranja, a time i sposobnost igre da podstakne učenje. Usled odnosa između interakcije vršnjaka i razvoja, pojavio se jedan mogući paradoks savremene socijalizacije - strogo organizovanje dečjih aktivnosti i okruženja radi unapređivanja dečje osposobljenosti, koji može imati suprotan efekat time što smanjuje kompleksnost interakcije između vršnjaka i njihove komunikacije.

Koncept detinjstva koji je ovde prikazan menja koncept odnosa između detinjstva i društvenog razvoja. Detinjstvo se shvata ne kao proces na koji deluju drugi činioci, već kao skup struktura koje utiču na društveni razvoj individue. Tako detinjstvo sačinjava analitički i konceptualni most između društva i individualnog razvoja i socijalizacije. Taj most će biti od presudnog značaja u društvima koja karakterišu promene.

13

7. Zaključak

Detinjstvo se kao društvena kategorija ne može objasniti na osnovu bioloških činjenica (života, fizičkih promena), ali ni na osnovu ideoloških predstava o institucionaliziranom detinjstvu koje izgleda kao prirodno. Isti se logički kod može primeniti i na polni habitus: „Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biološkog i biologizacije društvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu odnos između uzroka i posledice i čine da naturalizovana društvena konstrukcija (ʼrodoviʼ kao polni habitus) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti i koja se nameće ponekad i samom istraživanju“. Deca i žene su društvene kategorije koje se uzimaju (koriste) kao da su prirodne. Kada o ženi i deci govorimo, govorimo slobodno, na bizaran način, neobavezujuće, a to znači nadugo i naširoko i obavezno bez objašnjavanja. Ni jedan socijalni fenomen nije zatrpan bagažom jednostavnosti kao ove dve društvene grupe.

Savremeno dete najpre je retko dete: prošlo je vreme takozvanih brojnih porodica. To je željeno dete, produžetak ljubavi bračnog para: ono je sve češće osnivač porodice. O tome svedoči sve veći broj pregleda mladih žena zbog steriliteta koje oko tridesete godine žele da “dobiju” dete. Naime, dete se planira za trenutak koji najviše odgovara roditeljima, a posebno majci: dete želje, dete koje konkretizuje ljubav bracnog para. I pre rođenja, ono je tu.

14

Literatura

Anđelka Milić, Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd, 2001.

Entoni Gidens, Posledice modernosti, “Filip Višnjić”, Beograd, 1998.

Filip Arijes, Vekovi detinjstva, Zavod za udzbenike I nastavna sredstva, Beograd, 1989.

Martin Segalan, Sociologija porodice, CLIO, Beograd, 2009.

15