ŠPANIJA

- Muslimanska vojna na Iberijskom poluostrvu bila je poslednja i najdramaticnija veća vojna operacija koju su Arapi preduzeli. Ona je obeležavala krajnju tačku muslimanske afričko-evropske ekspanzije.

- Prva izviđanja su obavljena u julu 710.godine, kada se Tarif, klijent Muse ibn-Nusayra, slavnog upravitelja severne Afrike za vreme vladavine Omajada, iskrcao na malom poluostrvu. Musa je zauvek isterao Vizantince iz oblasti zapadno od Kartagine i postepeno je pomicao svoja osvajanja prema Atlantiku, pribavivsi na taj nacin islamu uporiste za invaziju Evrope. Ohrabren Tarifovim uspehom i dinastickim nemirima u spanskom kraljevstvu, Musa je poslao Tarika ibn-Ziyada, koji se 19.jula 711.godine sukobio sa vojskom kralja Roderika na uscu reke Barbate, gde su Spanci bili porazeni. Posle ove pobede, put muslimana kroz Spaniju skoro je licio na setnju. Jedino su gradovi kojima su vladali vizigotski vitezovi pruzili snazan otpor. Tarik je ubrzo postao gospodar polovine Spanije. On je unistio citavo jedno kraljevstvo.

- Zavidan zbog uspeha svog vojskovodje, Musa sa vojskom provali u Spaniju u junu 712. godine. Za svoj cilj, on je odabrao one gradove koje je Tarik zaobisao.

- Sevilja, najveci grad i duhovni centar Spanije, odolevala je opsadi sve do kraja juna 713.godine. Najsnazniji otpor pruzala je Merida, ali je i ona zauzeta 1.juna 713. godine.

- U Toledu se Musa sreo sa Tarikom. Kazu da je on ovde bicevao Tarika i stavio ga u okove zato sto je odbio da se pokori naredjenju i zaustavi vojnu u njenoj prvoj fazi. Osvajanja su, medjutim, nastavljena. U jesen iste godine halifa al-Walid je iz Damaska pozvao Musu natrag, optuzujuci ga zbog istog prestupa zbog kog je Musa kaznio Tarika. Kao upravitelju Afrike, Musi je jedini nadredjeni bio halifa. Al-Walidov naslednik je kaznio Musu, izvrgao ga najgorem ponizenju, konfiskovao svu imovinu i lisio ga svake vlasti.

- Spanija je postala provincija Halifata. Dobila je i arapsko ime al-Andalus.- Musinim naslednicima je ostalo da osvoje samo jos malo teritorija na severu i

istoku i da uguse relativno malo pobuna. U roku od sedam godina izvrsena je okupacija Poluostrva.

- Pad Saragose uklonio je jednu od poslednjih barijera izmedju Spanije i Francuske. Medjutim, ostali su jos Pirineji preko kojih Musa nikad nije presao. Treci Musin naslednik, al-Hurr ibn-'Abd-al-Rahman al-Thaqafi je 717. ili 718.godine presao preko Pirineja.

- Namamljen blagom francuskih samostana i crkava i ohrabren unutrasnjim neslaganjima, al-Hurr je zapoceo pljackanja, koja je nastavio njegov naslednik al-Samh ibn-Malik al-Khawlani. 720. godine al-Samh je zauzeo Septimaniju (u Francuskoj), a zatim je osvojio Narbonu. Njegov pokusaj osvajanja Tuluza

1

1

doziveo je neuspeh. Ovde je al-Samh ubijen u borbi protiv nemuslimana. Izvojevana je prva velika pobeda jednog germanskog princa nad muslimanima. Kasniji pokreti muslimana na drugu stranu Pirineja bili su neuspesni.

- Poslednju ekspediciju na sever poveo je 'Abd-al-Rahman ibn-'Abdullah al-Ghafiqi, naslednik al-Samha. On je napredovao kroz zapadne Pirineje koje je presao u prolece 732. godine. Iste godine osvojio je Bordo i krenuo na sever ka Turu. Tur je bio neka vrsta verske prestonice Gala. Izmedju Tura i Poatjea odigrala se bitka, 'Abd-al-Rahmana je presreo Karlo Martel (franacki vladar). Sedam dana su arapska i franacka vojska stajale jedna naspram druge ocekujuci pocetak bitke. Laksi okrsaji su se neprestano odvijali. Arapski vojskovodja je prvi presao u napad. Franacki borci su 'ne uzmicuci ni pedlja, svojim macevima sasekli napadace'. Medju zrtvama je bio i 'Abd-al-Rahman. Tokom noci, Arapi su mirno napustili svoje satore i povukli se. Tako je Karlo izasao kao pobednik.

- Arapsko-berberski talas, koji se vec dosta udaljio od svoje polazne tacke na Gibraltaru, dosao je do prirodnog zastoja. Izgubio je svoju okretacku snagu i sam je sebe iscrpeo. Unutrasnja neslaganja i zavist poceli su da uticu na moral 'Abd-al-Rahmanove vojske.

- Iako su muslimani zaustavljeni kod Tura (ili Poatjea), na drugim mestima su i dalje vrseni upadi. 734. godine zauzeli su Avinjon, 744. godine opljackali su Lion.

- Nesuglasice izmedju dve stranke u muslimanskim redovima u spaniji daju obelezje istoriji razdoblja izmedju bitke kod Tura 732. i dolaska Omajada 'Abd-al-Rahmana I, 735. godine. To je bila stara svadja izmedju Severnih Arabljana-mudarita i Juznih Arabljana-jemenita. Jemeniti su bili nosioci siitskih ideja, dok su mudariti pristajali uz sunitsku ortodoksnost.

- Berberi iz Afrike su preplavili Poluostrvo i borili su se protiv Omajada i Alijinih pristalica. Oni su sacinjavali najnemirniji tabor. Zalili su se da su njihovi sunarodnici izneli najtezi deo ratovanja, a da su Arapi sebi prisvojili najbogatije provincije Andaluzije. Nezadovoljstvo je ubrzo preslo u otvorenu pobedu. Berberski ustanak (od 734. do 742.god.) koji je besneo od Maroka do Kejruana, prosirio se i na Spaniju. 741.godine halifa Hisham je poslao vojsku da uguse africki ustanak.

- U kratkom vremenskom razmaku izmedju 732. i 735.godine, u Spaniji se na vlasti promenilo 23 upravitelja. Vlast na Poluostrvu bila je u rukama emira koji je skoro samostalno vladao, mada je bio potcinjen generalnom upravitelju severne Afrike i Spanije. 'Abd-al-'Aziz, sin Muse ibn-Nusayra i prvi emir Andaluzije, izabrao je Sevilju za sediste svoje vlade.

- Supruga Abd al Aziza, hriscanka, imala je velikog uticaja na njega. Glasine koje su kruzile bile su preuvelicane do te mere da su muslimanskog emira ucinile hriscanskim preobracenikom. Kada je to doslo do halife Sulaymana, usledilo je ubistvo prvog upravitelja muslimanske Spanije, negde u blizini Sevilje,

2

2

716.godine. Al-Samh ibn-Malik al-Khawlani, cetvrti emir, premestio je sediste vlade u Kordobu.

- Posle al-Samha emirat je postao predmet obracunavanja mudarita i jemenita. Dve stranke su se slozile da naizmenicno svake godine izaberu iz svojih redova coveka koji ce upravljati zemljom. Prvi izbor mudarita bio je Yusuf ibn-'Abd-al-Rahman al-Fihri, potomak osnivaca Kejruana. Halifa Marwan II potvrdio je 746.god. njegovo postavljanje. Na kraju te godine, Yusuf je odbio da ustupi vlast jemenitskom kandidatu i nastavio je da vlada jos deset godina. Pred kraj 755.god., pukao je glas da se 'Abd-al-Rahman ibn-Mu'awijah, iz dinastije Omajada, iskrcao na obali juzno od Granade i da je na putu da preotme emirat. Ovim je zapoceto novo vazno poglavlje u istorije Spanije.

- Kada su 750.godine Abasidi izvrsili pokolj clanova Omajadske dinastije, jedan od onih koji su uspeli da pobegnu bio je 'Abd-al-Rahman ibn-Mu'awijah, unuk 10.halife. Abd-al-Rahman je imao mnogo pristalica u Spaniji, i zbog toga sto je pripadao Omajadskoj dinastiji, i zbog toga sto su stanovnici mrzeli svog upravitelja Yusufa. Juzni gradovi su se predavali Abd-al-Rahmanu bez ikakvog otpora. On je sa svojim pristalicama napredovao ka Kordobi, dok je Yusuf isao u pravcu Sevilje. 14.maja 756.god. dve vojske su zapocele bitku na obali reke Gvadalkvivira. Yusuf je sa svojim glavnim komandantom pobegao. Kordoba je bila zauzeta.

- Vlast nad Kordobom nije znacila i vlast nad muslimanskom Spanijom. Na severu je Yusuf podstrekivao nemire sve dok nije ubijen. Grad je pokoren tek 764.godine. Jemenitske i siitske pobune nisu nikad prestajale. Trebalo je deset godina da se uguse berberski ustanci.

- 777.godine je savez arapskih poglavica na severoistoku pozvao Karla Velikog (koga su smatrali saveznikom abasidskog halife, a samim tim i neprijateljem Abd-al-Rahmana) da se ujedini s njima protiv novog emira. Karlo Veliki je napredovao 778.godine kroz severnu Spaniju do Saragose, ali se morao povuci kada mu je taj grad zatvorio vrata i kada su domaci neprijatelji u zemlji ugrozavali njegovu vlast.

- Abd-al-Rahman (756-788) je stvorio jaku vojsku. 757.god. prekinuo je sa hutbom koja je do tad obavljana u ime abasidskog halife, ali on sam nije uzeo naziv halifa. On i njegovi naslednici, sve do Abd-al-Rahmana III, bili su zadovoljni titulom emira, iako su samostalno vladali. Pod Abd-al-Rahmanom I Spanija je bila prva provincija koja se otresla vlasti abasidskog halife.

- Kada je privremeno uspostavio mir, Abd-al-Rahman je poceo da ulepsava gradove, sagradio je vodovod, zapoceo izgradnju zida oko grada. 788.god. je postavio temelje velikoj dzamiji u Kordobi. Ona je pretvorena u hriscansku katedralu 1236.god. od strane Ferdinanda III. Abd-al-Rahman je postavio temelje duhovnom pokretu koji je ucinio islamsku Spaniju od 9. do 11.veka jednim od dva centra svetske kulture.

3

3

- Dinastija koju je osnovao Abd-al-Rahman I vladala je 275 godina, od 756. do 1031. godine. Svoj najvisi uspon dostigla je pod osmim emirom Abd-al-Rahmanom III (vladao od 912. do 961.god .) koji je prvi uzeo titulu halife (929.godine). Njegova vladavina oznacava zenit arapske epohe na Poluostrvu. U toku cele vladavine Omajadske dinastije, Kordoba je bila prestonica. Omajadski Halifat je poceo slabiti posle smrti al-Hadziba al-Mansura (1002.god.), mozda najveceg drzavnika i vojskovodje arapske Spanije, a potpuno je nestao 1031.godine. Na njegovim rusevinama su se podigla mala kraljevstva i knezevine, koji su na kraju podlegli neprestano jacajucoj moci domacih hriscana. Padom Granade 1492.god. zauvek je iscezao i poslednji trag muslimanskoj vladavini na Poluostrvu.

- Glavni zadatak naslednika Abd-al-Rahmana bio je da se rese problemi koji su proizlazili iz dvostrukog karaktera stanovnistva: hriscanskog i muslimanskog i iz zavisti izmedju starih arapskih i novoobracenih spanskih muslimana. Hriscani i Jevreji su morali da placaju poreze, ali nisu bili uznemiravani u vrsenju svojih verskih obaveza i ostavljeni su im njihovi crkveni zakoni i sudije. Arapska okupacija je cak bila dobit za Spaniju. Hriscani su hrlili u islam. U seoskim predelima oni su se drzali starih nacionalnih ideala, ali u gradovima ne. Kao neomuslimani, oni su cinili posebnu drustvenu klasu koju su Arapi nazivali Muvalladun. Neki od njih, mada su ispovedali islam, bili su potajni hriscani.

- Tokom vladavine Hishama I (788-796) nije bilo nemira, medjutim, vladavina njegovog naslednika al-Hakama I (796-822) je promenila situaciju. Neredi su poceli 805., kada je emira masa napala kamenjem. Pobune su se neprestano smenjivale i kulminirale 814. godine. Al-Hakama je u palatu zatvorila razjarena masa, ali ih je konjica na kraju savladala.

- Pred kraj vladavine Abd-al-Rahmana II (822-852) primamljivost jezika, knjizevnosti, vere i drugih institucija osvajaca, bila je tako snazna da je veliki broj hriscana arabiziran, iako nije stvarno islamiziran. Zabljesteni sjajem arapske civilizacije i svesni svoje inferiornosti u umetnosti, pesnistvu, filozofiji i nauci, domaci hriscani su se ubrzo poceli povoditi za arapskim nacinom zivota. Ovakvih podrazavalaca bio je toliki broj da su oni sami sacinjavali posebnu drustvenu klasu i dobili su naziv Mozarapi (od arapske reci koja znaci: covek koji prihvati arapski jezik i obicaje).

- Ni Muhamed I (852-886), ni njegova dva naslednika, al-Mundhir (886-888) i Abdullah (888-912), ne predstavljaju najbolje tradicije tolerantnosti i energije koje karakterisu omajadsku dinastiju. Doslo je do muvaladskih i mozarapskih revolucija po citavom podrucju i vise se drzavica otcepilo i proglasilo svoju nezavisnost pod upravom Berbera ili spanskih muslimana. Ovakvi problemi su neprestano zaokupljivali paznju omajadskih emira, sve do pocetka desetog veka. Jedan od najopasnijih pobunjenika bio je Omar ibn-Hafsun, organizator jedne razbojnicke bande, koji se posle sluzenja u drzavnoj vojsci u Kordobi uzdigao do

4

4

polozaja vojskovodje protiv muslimanske vlasti. Za juzne hriscane i nezadovoljnike Omar je postao pobornik dugo ugnjetavane nacionalnosti. Njemu je uspelo da izoluje Kordobu. Kada mu planovi da postane upravitelj Spanije nisu uspeli, poceo je, oko 899.godine da ispoveda islam.

- Kada je 912. godine Abd-al-Rahman III stupio na presto, ogromna muslimanska drzava se smanjila na Kordobu i njenu okolinu. Polako je Abd-al-Rahman vracao izgubljene provincije. Tokom svoje duge vladavine (912-961) on je svoja osvajanja prosirio na sve strane. Sevilja je osvojena 913.god., Toledo 932.god. Cela zemlja je bila pod vlascu jednog vladara.

- U medjuvremenu su poceli pretiti spoljasnji neprijatelji. Medju njima su najsposobniji bili muslimanski Fatimidi s juga i hriscanski kraljevi Leona sa severa. Kralj Leona Ordonjo II zapoceo je rat pustosenjem juzne oblasti. Pljackaski pohodi su bili veoma uspesni. 920.godine je Abd-al-Rahman razorio veci broj neprijateljskih uporista i u sukobu sa Ordonjom II i Sancom Velikim odneo pobedu.

- Preostale godine Abd-al-Rahmanove vladavine su bile ispunjene primerima mudre i sposobne administracije. Takva je bila proklamacija kojom se u svim javnim molitvama i sluzbenim dokumentima, pocevsi od 16.januara 929.godine, vladar na vlasti titulirao kao halifa. Za sebe je izabrao titulu „halifa, branilac bozje vere“. Kao branilac vere, on je smatrao svojom najvecom duznoscu da povede sveti rat protiv hriscana. Njegove borbe su trajale sve do 939.godine kada su leonski kralj i navarska namesnikinja naneli prvi ozbiljan udarac njegovim vojnim operacijama, koje su trajale 27 godina bez prestanka. Halifina ogromna vojska je prakticno bila unistena. On je jedva spasao zivu glavu.

- Vladavina Abd-al-Rahmana III i njegovog naslednika al-Hakama II (961-976), zajedno sa diktaturom al-Hadziba al-Mansura (977-1002) obelezavaju kulminaciju muslimanske uprave na Zapadu. Nikada ni ranije ni kasnije nije muslimanska Spanija bila u stanju da izvrsi takav politicki uticaj na evropske i africke politicke prilike. U ovom periodu omajadska prestonica Kordoba je vazila za najkulturniji rad u Evropi i sa Carigradom i Bagdadom, za jedan od tri kulturna centra sveta.

- Polozaj halife bio je nasledan, mada su cesto oficiri i velikasi birali onog kome su bili naklonjeni. Ako je postojao i hadzib (komornik), on je bio iznad vezira. Iza vezira dolazili su kuttab (sekretari), koji su sa vezirima sacinjavali diwan (savet). Provincijama su upravljali civilni i vojni upravitelji zvani valije. Pravdu je delio halifa, koji je sudacku vlast prenosio na kadije. Muhtasib je bio sluzbenik koji je pored uprave nad policijom vrsio duznost nadzornika pijaca i trgovine, intervenisao u slucaju kockanja, seksualnog nemorala i nedolicnog oblacenja u javnosti.

- Drzavni prihodi su uglavnom zavisili od visine carine nametnute na uvoz i izvoz. Pod Halifatom je Spanija bila jedna od najbogatijih i najgusce naseljenih zemalja

5

5

u Evropi. Imala je naprednu kozarsku industriju, proizvodila staklarsku i bronzanu robu, bila centar grncarstva, imala rudnike zlata i srebra, gvozdja i olova, bila poznata po svojim rubinima. Spanski Arapi su kopali kanale, gajili razno voce, psenicu, masline. Poljoprivredni razvoj je bio jedan od ponosa muslimanske Spanije i trajni poklon Arapa zemlji.

- Al-Hakam je bio naucnik i potpomagao je nauku. On je osnovao 27 samostalnih skola u prestonici. Za vreme njegove vladavine Kordobski univerzitet, koji je u glavnoj dzamiji osnovao Abd-al-Rahman III, zauzimao je prvo mesto medju obrazovnim institucijama sveta.

- Al-Hakama je nasledio njegov sin Hisham II (976-1009), dvanaestogodisnji decak. Hishamova majka je imala svu vlast nad drzavnim poslovima. Sultanija je imala sticenika Muhameda ibn-abi-Amira, koji je bio profesionalni sastavljac pisama, ali je na kraju postao pravi vladar zemlje. Pod pokroviteljstvom kraljice, Muhamed se penjao od jednog do drugog polozaja, sve dok nije postao komornik i vezir, i na kraju zatvorio mladog halifu u njegovu palatu. Naredio je da se na novcu utisne njegovo ime, da se ono spominje petkom u molitvi, posle 992.god., naredio je da se njegov pecat stavlja umesto halifovog na svim sluzbenim dokumentima. Izvrsio je reformu vojske. 981. godine uzeo je pocasnu titulu al-Mansur bi-Allah (pobednik zahvaljujuci Alahovoj pomoci). Al-Hadzib al-Mansurova zelja da umre na bojnom polju ostvarila se 1002.godine tokom rata protiv Kastilje.

- Nasledio ga je njegov sin Abd-al-Malik al-Muzaffar, ucinivsi na taj nacin polozaj naslednim. 1008. godine al-Muzaffara je otrovao njegov brat i naslednik Abd-al-Rahman, koji se odmah proglasio naslednikom Omajadskog Halifata. Taj korak je uzbudio mase i doveo do njegovog smaknuca. Hisham II je izvucen iz svoje povucenosti, ali je pokazao svoju nesposobnost i bio prisiljen da abdicira 1009.godine u korist Muhameda II al-Mahdija, koji je vladao samo nekoliko meseci. U narednih nekoliko godina na vlasti se promenilo 5 halifa od kojih su neki vladali i po dva puta.

- Pre nego sto je dosao kraj Omajadskom Halifatu, prekinula ga je dinastija Hamudida, koja je za sebe trazila sve halifske povlastice. Njen osnivac je bio Ali ibn-Hammud (1016-1018). On je osvojio Malagu, gde se njegovih osam potomaka odrzalo od 1025. do 1057. godine. Iz dinastije Hamudida jos su bila dva pretendenta na polozaj halife. Oni su zavisno i nestalno vrsili vlast kordobskog halife do 1027. godine.

- 1027 .godine je Hisham III al-Mu'tadd ponovo za Omajade osvojio presto. Medjutim, posle konstantnih promena na vlasti, Kordovljani na kraju odluce da preduzmu radikalne mere i da ukinu Halifat. Hisham je sa svojom porodicom bio zatvoren u jedan podrum koji se nalazio uz dzamiju. U medjuvremenu su veziri drzali javnu skupstinu, koja je proglasila ukidanje Halifata i izabrala drzavno vece pod rukovodstvom nekog abu-al-Hazma ibn-Dzahwara.

6

6

- Iz rusevina Omajadskog Halifata izasao je citav jedan konglomerat malih drzavica. U prvoj polovini 11.veka pojavilo se 20 ovakvih kratkotrajnih drzavica koje su Arapi zvali muluk al-tawa'if.

- U Kordobi su Dzahvaridi bili na celu neke vrste republike, koju su 1068.god. preuzeli Abadidi iz Sevilje. Od tog vremena Sevilja je drzala primat medju muslimanskim drzavicama. Granada je bila sediste ziridske dinastije. Nju su oborili marokanski murabiti 1090.godine. u Malagi i susednim oblastima dinastija Hamudida se odrzala na vlasti do 1057.godine. Posto je prosla kroz ruke Zirida, Malaga je dosla pod vlast murabita. Porodica banu-Hud drzala je oblast u Saragosi od 1039.god., sve dok je 1141.god. nisu pobedili hriscani. Medju ovim stranackim kraljevima, porodica Abadida u Sevilji bila je najjaca.

- Abadidi (1023-1091) su tvrdili da vuku poreklo od starih lahmidskih kraljeva Hire. Dinastija je zapocela sa jednim seviljskim kadijom. 1042.godine kadijin sin Abbad je nasledio svog oca i poceo da vlada pod pocasnom titulom al-Mu'tadid (onaj koji trazi snagu od Alaha). Njega je nasledio sin al-Mu'tamid (onaj koji se oslanja na Alaha) koji je vladao od 1068. do 1091.godine i bio najblagodarniji, najpopularniji i najmocniji od svih stranackih kraljeva. Al-Mutamid je uspeo da pripoji Kordobu svom kraljevstvu.

- Posle zatisja od nekoliko godina, kada su vladari na severu bili zauzeti resavanjem unutrasnjih teskoca, oni su se ponovo pokrenuli protiv svojih musimanskih suseda. Kraljevstva Leona i Kastilje postala su narocito opasna. Upadi sa severa su postali redovna pojava. Da bi se zastitio od svog feudalnog gospodara Alfoza VI, al-Mutamid je pozvao iz Maroka za saveznika vodju murabita Yusufa ibn-Tashfina. Yusuf je prihvatio poziv. On je bez otpora prodirao kroz juznu Spaniju i sukobio se s Alfonzom VI u Zalaki i 23.oktobra 1086.godine mu naneo tezak poraz. Ibn-Tashfin se vratio u Afriku, medjutim, posle kratkog vremena, se vratio u Spaniju, ali ovog puta kao osvajac. U novembru 1090.godine je usao u Granadu, sledece godine je zauzeo Sevilju i druge vodece gradove. Cela muslimanska Spanija bila je anektirana, izuzev Toleda i Saragose. Al-Mutamid je poslat u Maroko gde je ziveo u potpunoj bedi. Ovaj poslednji Abadid je umro 1095. godine. Sada je zapoceo period berberske hegemonije u Spaniji.

- Murabiti (almoravidi) su u pocetku bili versko bratstvo organizovano na vojnim principima koje je sredinom 11.veka osnovao neki pobozni musliman u jednom manastiru ribat (odatle murabit), u Senegalu. Murabiti su prisiljavali jedno po jedno pleme da prigrle islam i u toku nekoliko godina su se ucvrstili kao gospodari cele severozapadne Afrike, a potom i Spanije. Yusuf ibn-Tashfin (vladao 1061-1106) osnovao je 1062.godine grad Marakes koji je njemu i njegovim naslednicima postao prestonica. U Spaniji je Sevilja umesto Kordobe sluzila kao prestonica. Murabiti su za sebe rezervisali svu svetovnu vlast i nosili titulu amir al-Muslimin, ali su u duhovnim stvarima priznavali vrhovnu vlast

7

7

abasidskih halifa u Bagdadu. Vise od pola veka murabitska dinastija je suvereno vladala severnozapadnom Afrikom i juznom Spanijom. Pod murabitima je pocetkom 12.veka doslo do mucenja hriscana, Jevreja, pa cak i slobodoumnih muslimana. U toku vladavine Alije (1106-1143), sina i naslednika Yusufovog, al Gazalijeva dela su u Spaniji i Magrebu bila stavljena na crnu listu ili spaljena.

- Mozarapi – onaj element stanovnistva Spanje koji se asimilirao, jezikom i nacinom zivota, sa muslimanima, ali koji je zadrzao svoju hriscansku veru, do ovog vremena se znatno namnozio i zato je postao specijalna meta restrikcija. U velikim gradovima ovi arabizirani hriscani su ziveli u svojim vlastitim cetvrtima. Vecina Mozarapa su bili dvojezicni, njihov domaci jezik bio je spanski, ali su se u pismenim dokumentima, pravnim i trgovackim, sluzili arapskim jezikom. Cak i kada su pisali latinski, sluzili su se arapskim slovima.

- U ranom murabitskom periodu istakao se junak spanskog vitestva Rodrigo Diaz de Bivar poznatiji kao Sid. On je prvo stupio u sluzbu Alfonza VI, ali ga je on kasnije proterao sa kastiljskih poseda. Tada se Sid posvetio viteskoj karijeri pristajuci cas uz jednu cas uz drugu stranu, nekad se borio protiv muslimana, a nekad protiv hriscana. Njegovo najvece dostignuce bilo je zauzimanje Valensije 1094.godine, koju je on drzao sve do svoje smrti 1099.godine. Sid je bio spanski nacionalni heroj.

- Murabitska dinastija u Spaniji bila je kratkog veka (1090-1147). Posle perioda uspesnih vojnih poduhvata, nastupio je perod lenjosti i pokvarenosti, sto je i dovelo do raspadanja i konacne propasti. Postali su lak plen svojih jacih rodjaka Muvahida. U toku celog 12. i prve polovine 13.veka, ove dve dinastije su se smenjivale na vlasti u Spaniji.

- I dinastija Muvahida zahvaljuje svoje poreklo politicko-religijskom pokretu, ciji je osnivac bio Berber Muhamed ibn-Tumart. On je uzeo simbolican naziv al-Mahdi i proglasio se prorokom koji je poslat da vrati islamu njegovu prvobitnu ortodoksnost. On je zapovedao nauku tawhid o bozjem jedinstvu i njegovom duhovnom zacecu. Zato su njegovi sledbenici nazvani al-Muwahiddun. On je ziveo zivotom askete i bio je veliki neprijatelj muzike, opijanja i drugih raznezavajucih sredstava. 1130.godine ga je nasledio njegov prijatelj i vojskovodja Abd-al-Mu'min ibn-Ali, koji je postao halifa-osnivac muvahidske dinastije, najvece koju je ikada Maroko poznavao. Tokom 1144-1146.god. Abd-al-Mu'min je potpuno unistio murabitsku vojsku u blizini Tilimsana, koji je zauzeo zajedno sa Fesom, Ceutom, Tandzerom i Agmatom, a posle opsedanja Marakesa god. 1146-1147., on je ucinio kraj murabitskoj dinastiji. Marakes je sada postao prestonica Muvahida. 1145.godine je Abd-al-Mu'min poslao u Spaniju vojsku koja je u toku pet godina pokorila ceo muslimanski deo Spanije. On je prosirio svoja osvajanja na Alzir 1152.godine, na Tunis 1158.godine i na Tripolitaniju 1160.godine. Tako je prvi put u muslimanskoj istoriji cela obala od

8

8

Atlantika do granica Egipta, zajedno sa Andaluzijom, bila ujedinjena u jedno samostalno carstvo.

- Abd-al-Mu'min je umro 1163.godine. medju najpoznatijim njegovim naslednicima bio je njegov unuk abu-Yusuf Ya'qub al-Mansur (1184-1199). Njegovi arhitektonski spomenici spadaju u red najznacajnijih spomenika Maroka i Spanije. U Sevilji, u koju su Muvahidi premestili 1170.god. svoju prestonicu, njegovo stupanje na vlast je obelezeno podizanjem tornja pod nazivom Giralda.

- Glavna zelja muvahidskih halifa u Spaniji bila je nastavljanje svetog rata, ali oni u tome nisu imali nekog posebnog uspeha. Poraz kod Las Navas de Tolosa 1212.god. imao je za posledicu njihovo povlacenje sa Poluostrva. Halifa Muhamed al-Nasir (1199-1214), al-Mansurov sin, bio je na celu arapskih trupa. On je pobegao u Marakes, gde je posle dve godine umro. Muvahidskom rezimu u Spaniji je dosao kraj. Citava muslimanska Spanija postepeno se rasparcavala medju hriscanskim i lokalnim muslimanskim vladarima, medju kojima su Nasridi iz Granade cinili najznacajniju grupu i zadrzali su se kao poslednji muslimanski vladari na Poluostrvu. U Maroku su se al-Nasirovi naslednici i svi Abd-al-Mu'minovi potomci odrzali na vlasti sve dok 1269.god. njihovu prestonicu Marakes nije zauzelo berbersko pleme.

- Osnivac nasridske dinastije (1232-1492) bio je Muhamed ibn-Yusuf ibn-Nasr, poznat pod imenom ibn-al-Ahmar. Muhamed je sklopio savez sa hriscanima i uspeo da sebi stvori drzavu oko Granade. Muhamed (1232-1273) je uzeo naziv al-Ghalib (pobednik) i izabrao Granadu za sediste svoje vladavine. On i njegovi naslednici priznavali su vlast kastiljske dinastije i placali joj danak. Al-Ghalib je na ostacima jedne omajadske tvrdjave sagradio svoju cuvenu tvrdjavu al-Hamru (span. Alhambra-crvena tvrdjava). Tri njegova naslednika su je prosirili i dalje je ulepsavali, tako da je ona postala jedan od najznacajnijih arhitektonskih spomenika Spanije. Nasridsko unapredjivanje trgovine ucinilo je Granadu najbogatijim spanskim gradom. Pod njima je prestonica postala utociste muslimana koji su bezali od hriscanskih najezdi.

- Period ponovnog hriscanskog osvajanja zapoceo je jos za vreme propasti Omajadskog Halifata, u 11.veku. Proces osvajanja je bio znatno ubrzan kada su se 1230.god. ujedinili Kastilja i Leon. Do sredine 13.veka ponovno zauzimanje, izuzev Granade, bilo je skoro potpuno zavrseno. Toledo je pao 1085.god., Kordoba 1236.god. a Sevilja 1248.godine. U drugoj polovini 13.veka doslo je do ponovnog pokrstavanja i ujedinjavanja Spanije. Do 13.veka mnogi su muslimani postali hriscanski podanici bilo putem osvajanja, bilo putem pregovora, ali su ipak zadrzali svoje zakone i svoju veru. Takvi muslimani nazivani su mudejari.Mnogi od njih su sada poceli zaboravljati arapski jezik posto su se iskljucivo sluzili romanskim govorom i manje-vise se poceli asimilirati sa hriscanima.

9

9

- Nasridski sultani nisu bili sposobni da se bore protiv ratne opasnosti. Konacnu propast je ubrzao postupak 19.sultana Ali-abu-al-Hasana (1461-1482, 1483-1485) koji je odbio da plati uobicajeni danak i zapoceo je rat napadnuvsi kastiljsku teritoriju. Posle vise gradjanskih ratova u Granadi i napada od strane Ferdinanda III, Granada je pala pod Kastiljcima 02.januara 1492.

- 1499.godine je zapocela kampanja prisilnog prelaza na hriscanstvo. Kardinal je pokusao da spaljivanjem povuce iz opticaja arapske knjige koje su govorile o islamu. Svi muslimani koji su ostali u zemlji posle pada Granade bili su nazvani morisci. Taj naziv se prvobitno davao Spancima koji su presli na islam. Mnogi morisci bili su spanskog porekla pa su sada svi bili 'podsecani' da su njihovi preci bili hriscani i da se i oni ili moraju pokrstiti ili osetiti posledice. Mudejari su se grupisali sa moriscima i mnogi su postali kriptomuslimani- u javnosti su ispovedali hriscanstvo, ali su potajno obavljali islamske verske duznosti. 1601. kraljevskim dekretom je bilo naredjeno da se svi muslimani u Kastilji i Leonu moraju ili odreci islama ili napustiti Spaniju, ali, taj se dekret nije strogo sprovodio u delo. Poslednje naredjenje za proterivanje doslo je od Filipa III 1609.godine, posle cega je usledila masovna i prisilna deportacija prakticno svih muslimana sa spanskog tla.

- Muslimanska Spanija je ispisala jedno od najsvetlijih poglavlja u duhovnoj istoriji srednjovekovne Evrope. Izmedju sredine 8. i pocetka 13.veka, narodi koji govore arapskim jezikom bili su glavni donosioci kulture i civilizacije u citavom svetu. Oni su bili posrednici koji su staru nauku i filozofiju obnovili, dopunjavali i prenosili na takav nacin da su one ucinile mogucom renesansu Zapadne Evrope.

- Pisci, gramaticari, filolozi: Al-Qali, al-Zubaydi, al-Suyuti, abu-Zakarya Yahya ibn-Dawud, ibn-Abd-Rabbih, Ali-ibn-Hazm, ibn-al-Khatib, ibn-Zaydun, abu-Ishaq ibn-Khafajah... (cisto informativno ako opet bude bilo onih 'izbaci uljeza' pitanja)

- Muwashshah i zajal (zadzal) – lirski oblici koji su se razvili u Andaluziji pocetkom 11.veka.

- Vise vecih gradova imali su skole univerzitetskog tipa – Kordoba, Sevilja, Malaga, Granada. Univerzitet u Granadi je osnovao Yusuf abu-al-Hadzadz. Uporedo s univerzitetima cvetale su i biblioteke. Dvorska biblioteka u Kordobi koju je osnovao Muhamed I i povecao Abd-al-Rahman III, postala je najveca i najbolja kada joj je al-Hakam II poklonio svoju zbirku.

- Industrija pisaceg papira bila je jedan od najvecih doprinosa islama Evropi. Zapadni muslimani su se najvise istakli u disciplinama kao sto su botanika, medicina, filozofija i astronomska matematika.

- 12.vek bio je najveci u istoriji filozofske misli u muslimanskoj Spaniji. Zapocinje sa abu-Bakrom Muhamedom ibn-Yahyom ibn-Badzom, filozofom, naucnikom, lekarom, muzicarom, komentatorom Aristotelovih dela.

10

10

- Najveci muslimanski filozof po uticaju koji je izvrsio narocito na Zapad, bio je astronom, lekar i komentator Aristotela abu-al-Walid Muhamed ibn-Ahmad ibn-Rushd.

- Abu-Imran Musa ibn-Maymun je najcuveniji medju hebrejskim lekarima i filozofima cele arapske epohe. On se istakao kao astronom, teolog, lekar, i iznad svega, kao filozof.

- Glavni mistik ovog doba bio je abu-Bakr Muhamed ibn-Ali Muhyi-al-Din ibn-Arabi, najveci um islamskog sufizma.

- Velikoj dzamiji u Kordobi je temelj postavio Abd-al-Rahman I 786.godine na mestu hriscanske crkve. Glavni deo dzamije zavrsio je 793.god. njegov sin Hisham I. Prosirivanja i popravke na njoj vrsene su sve do al-Hadziba al-Mansura (977-1000). Danas je to katedrala posvecena Bogorodicinom Vaznesenju. Neki od bitnih svetovnih spomenika su i seviljski Alkazar i granadska Alhambra, Madinat al-Zahra, Giralda. Alkazar su podigli muvahidi 1199-1200.god. Izmedju mnogih Alkazara u Kordobi, Toledu i drugim spanskim gradovima, ovaj seviljski je najcuveniji i jedini koji jos postoji. Alhambra je bila palata Nasrida. Njenu gradnju zapoceo je Muhamed I al-Ghalib oko 1248.god., a zavrsio je abu-al-Hadzadz Yusuf i njegov naslednik Muhamed V al-Ghani. Madinat al-Zahra sagradili su Abd-al-Rahman II i njegovi naslednici. Toranj Giralda je podignut 1184.god. i prvobitno je bio minaret velike dzamije.

SICILIJA

- Vodje osvajackih pohoda na ostrvo i srednju Evropu u toku 9.veka bili su Aglabidi iz Kejruana. U stvari, kada je 652.god. vizantijska flota u Aleksandriji bila razbijena i prevlast na moru pocela prelaziti u arapske ruke, vizantijska Sicilija je osetila prve napade vojskovodje Mu'avije. U 8.veku berberski i arapski gusari iz severne Afrike i muslimanske Spanije poceli su da haraju po severnim i istocnim ostrvima i da seju strah i trepet medju stanovnistvom Sicilije, Korzike i Sardinije.

- Uspostavljanje snazne drzave Aglabida u prvoj polovini 9.veka je promenilo situaciju. Apel nekog sirakuškog buntovnika za pomoc protiv vizantijskog upravitelja 827.god. dao je zgodan izgovor za invaziju. Ziyadat-Allah I (817-838), treci Aglabid, odmah je poslao vojsku pod vodjstvom svog kadije vezira Asada ibn-al-Furata. Prava okupacija je pocela. Africka vojska se iskrcala u Mazari i napredovala prema Sirakuzi. Vojska je zauzela Palermo 831.godine. Oko 843.god. pala je Mesina. 878.godine Sirakuza je zauzeta i razorena za vreme

11

11

vladavine Ibrahima II Aglabida (874-902). On je osvojio oblast u blizini vulkana Etne i 902.god. razorio Taorminu. Ibrahim je umro na Siciliji. Zauzimanje ostrva koje je zapoceto 827. je sada potpuno zavrseno. U toku sledecih 189 godina (902-1091), Sicilija je pod arapskim poglavicama u celosti ili delimicno cinila provinciju arapskog sveta.

- Pre svoje smrti, Ibrahim II je preneo sveti rat na donji kraj Italije, u Kalabriju. Kada se Napulj 837.god. obratio Arapima za pomoc protiv vizantijskog cara, muslimanski ratni poklic zaorio se na padinama Vezuva. Oko 4 godine kasnije zauzet je Bari na jadranskoj obali. Otprilike u isto vreme su se muslimani pojavili pred Venecijom. 846.god. arapski eskadroni su ugrozili i Rim, ali ne mogavsi da provale kroz njegove zidine, opljackali su katedralu sv.Petra pored Vatikana i katedralu sv.Pavla izvan zidina i oskrnavili papske grobove. Kontrola muslimana nad Italijom postala je tako cvrsta da je papa Ivan VIII (872-882) tokom dve godine placao danak.

- Aglabidi nisu ogranicavali svoje operacije samo na italijanske obale. 869.god. oni su zauzeli Maltu.

- Oslobodjenje Barija od strane hriscana 871.god. oznacava pocetak svrsetka muslimanskog ugrozavanja Italije i centralne Evrope. 880.god. vizantijski car Bazil I oteo je Taranto, drugu vaznu utvrdjenu tacku iz muslimanskih ruku i posle nekoliko godina isterao je poslednje ostatke Arapa iz Kalabrije.

- Na Siciliji je najpre emir vrsio svoju sluzbu pod Aglabidima iz Kejruana. Kada je aglabidsku dinastiju oborio 909.god. novi i mocniji Fatimidski Halifat, sicilijsko podrucje je postalo deo tog carstva, koje je osnovao Ubaydullah al-Mahdi. Posle cetiri godine, sicilijski muslimani su pod Ahmadom ibn-Qurhubom (912-916) odbranili svoju nezavisnost i petkom u molitvama poceli su spominjati ime halife al-Muqtadira, fatimidskog neprijatelja. 917.god. je emir Ahmad bio pogubljen i Sicilija se vratila pod vlast Fatimida. Sluzeci se Sicilijom kao bazom, fatimidska flota je vrsila pljackaske pohode sve do Djenove, koju je opljackala 934. ili 935.godine.

- Unutrasnja situacija na Siciliji je bila daleko od zadovoljavajuce. Spansko i africko muslimansko stanovnistvo bilo je u stalnom sukobu. Sukobi su proizlazili iz prastarih razlika izmedju Arapa tj. juznoarabljanskih Jemenita, ukljucujuci Kalbite, i severnih Arabljana. 948.godine treci halifa iz fatimidske dinastije al-Mansur postavio je za upravitelja na Siciliji al-Hasana ibn-Ali ibn-abi-al-Huseyna al-Kalbija, koji je polozio osnove manje-vise samostalnoj i stabilnoj drzavi. U toku kratke vladavine abu-al-Fatuha Yusufa ibn-Abdullaha (989-998), potomka al-Hasanovog, muslimanska Sicilija je dozivela svoju kulminaciju.

- Pad kalbitskog rezima prouzrokovali su gradjanski ratovi i vizantijska intervencija. Oni su pripremili put normanskom osvajanju ostrva. Ovo je zapocelo zauzimanjem Mesine 1060.godine od strane grofa Rodzera, a

12

12

kulminiralo je u zauzecu Palerma 1071.god. i Sirakuze 1085., a zavrsilo se 1091.godine. Rodzer je zauzeo Maltu 1090.godine.

- Sicilija je pod normanima dozivela procvat interesantne hriscansko-islamske kulture. Rodzer je unapredjivao arapsku nauku, okruzio se istocnim filozofima, astrolozima i lekarima i dozvolio nehricanima punu slobodu veroispovesti.

- Trgovina zemlje je u velikoj meri ostala u rukama muslimanskih trgovaca, a zemljoradnja je i dalje napredovala u rukama arapskih poljoprivrednika.

- Sicilijsko arabofilstvo, koje je zapoceo Rodzer I, dozivelo je svoju kulminaciju za vreme vladavine njegovog sina i drugog naslednika Rodzera II (1130-1154) i Fridriha II.

- Fridrih II Hohenštaufovac (1215-1250), unuk Rodzera II, vladao je i u Siciliji i u Nemackoj, a zenidbom sa izabelom Brienskom, postao je kralj Jerusalima 1225., mada je posle 1220.god. nosio titulu cara Svetog Rimskog Carstva. On je bio upola orijentalac, interes za islamski svet je zadrzao i u politickim i u trgovinskim odnosima.

- Skoro moderan nacin istrazivanja, eksperimentisanja i ispitivanja, koji su bili karakteristicni za Fridrihov dvor, oznacavaju pocetak italijanske renesanse. Italijanska poezija, lepa knjizevnost i muzika pocele su cvetati pod provansalskim i arapskim uticajem. Najveci licni Fridrihov doprinos je osnivanje univerziteta u Napulju 1224.godine, prvog u Evropi.

- Posto su normanski kraljevi i njihovi naslednici na sicilijskom prestolu u svojoj vlasti imali ne samo ostrvo nego i juznu Italiju, oni su stvorili most za prenosenje raznih elemenata muslimanske kulture na Poluostrvo i u srednju Evropu. Uopste, Sicilija, kao prenosilac islamske kulture, moze za sebe traziti mesto po vaznosti odmah posle Spanije.

FATIMIDI

- Fatimidski Halifat (909-1171), jedini veci siitski halifat u islamu, bio je uspostavljen u Tunisu 909.godine. Njegov osnivac je bio Sa'id ibn-Husayn, mozda potomak drugog osnivaca ismailitske sekte Abdulaha ibn-Maymuna. Saidov uspon je bio kulminacija brizljivo planirane i vesto organizovane ismailitske propagande. U velikoj meri uspeh treba zahvaliti naporima glavnog propagatora abu-Abdulaha al-Huseyna al-Shi'ija. On se krajem 9.veka proglasio pretecom Mahdija i posejao seme razdora medju Berbere severne Afrike.

- Veliki Shi'ijin uspeh bio je signal za Saida da napusti svoje ismailitsko uporiste u Salamji i da se zaputi u severozapadnu Afriku. Posto je, po naredjenju Aglabida

13

13

Ziyadata Allaha u Sidzilmasi bi bacen u tamnicu, Saida je iz nje oslobodio al-Shi'i, koji je 909.god.srusio dinastiju Aglabida. Aglabidi su bili poslednje jako uporiste sunitskog islama u tom delu Afrike.

- Said je bio proglasen za vladara, pod imenom imam (kao siiti, Fatimidi su vise voleli titulu imama nego halife) Ubaydullah al-Mahdi, i priznat kao Fatimin potomak. Muslimanski istoricari podeljeni su u dva tabora po pitanju legitimnosti njegovog porekla od Fatime. Njegovi privrzenici i njegovi neprijatelji navode najmanje osam razlicitih njegovih porekla.

- Ubaydullah (909-934) se smestio u aglabidskoj rezidenciji Raqqadah, predgradju Kejruana. On se pokazao kao vrlo sposoban vladar. Dve godine posto je dosao na vlast (911.), ubio je svog vodju al-Shi'ija i prosirio svoju vlast nad celom africkom teritorijom. 914.godine je zauzeo Aleksandriju. Malta, Sardinija, Korzika, Baleari i druga ostrva su osetili snagu mornarice koju je on nasledio od Aglabida. Oko 920.godine je preselio svoju rezidenciju u novu prestuonicu Mahdiju, koju je osnovao na tuniskoj obali.

- Ubaydullahovi naslednicisu produzili njegovu agresivnu i ekspanzionisticku politiku. Njegov sin abu-al-Qasim Muhamed al-Qa'im (934-946) poslao je flotu koja je 934. ili 935.god. opustosila juznu obalu Francuske, zauzela Djenovu i oplovila Kalabriju. Medjutim, sve ove ekspedicije nisu imale karakter stalnih osvajanja. U toku vladavine al-Qa'imovog unuka abu-Tamima Ma'adda al-Mu'izza (952-975) flota je opljackala obale Spanije. Posle tri godine (958) vojska Fatimida je napredovala u pravcu zapada sve do Atlantika. 969.god. Egipat je preotet od njegovih vladara Ikšidida.

- Junak ovih podviga bio je Dzawar al-Siqilli, koji se zvao i al-Rumi, poreklom hriscanin. Odmah posle njegovog pobedonosnog ulaska u prestonicu Fustat 969.god., Dzawar je zapoceo da podize novu cetvrt koju je nazvao al-Qahirah. Ovaj grad, danasnji Kairo, postao je prestonica Fatimida 973.godine. Dzavar je 972.godine sagradio veliku dzamiju al-Azhar, koju je posle halifa al-Aziz ucinio akademijom. Dzavar je na taj nacin postao drugi osnivac fatimidskog carstva. Zapadnu Arabiju je nasledio od Ikšidida, kojima su Abasidi poverili na cuvanje Sveti grad. Cim se al-Dzavar ucvrstio na egipatskom tlu, on je poslao u Siriju vojskovodju koji 969.godine dopro do Damaska i zauzeo ga.

- Za vreme vladavine abu-Mansura Nizara al-Aziza (975-996) carstvo Fatimida dostiglo je svoj vrhunac. Opadanje fatimidske moci zapocelo je odmah posle njegove vladavine. Nepokoravanje i neprestano svadjanje ruskih i crnackih placenickih trupa izmedju sebe i sa berberskom telesnom gardom bili su medju glavnim uzrocima konacne propasti drzave.

- Al-Azizov naslednik abu-Ali-Mansur al-Hakim (996-1021) imao je samo jedanaest godina kada je stupio na presto. On je ubio nekoliko svojih vezira, razorio veci broj hriscanskih crkava, medju kojima i crkvu sv.Groba (1009), prisiljavao je hriscane i Jevreje da nose crnu odecu, da jasu samo magarce i da,

14

14

kada se nalaze u javnim kupatilima, hriscani istaknu krst koji ce biti obesen o njihov vrat, a Jevreji neku vrstu jarma sa zvonima. Al-Hakim je bio treci halifa u islamu, posle al-Mutawakkila i Omara II, koji je nametnuo tako ostre mere za nemuslimane.

- Ovaj halifa je proglasio sebe otelovljenjem bozanstvai kao takvog ga je priznavala novoosnovana sekta, nazvana druzi, prema prvom svom velikom propagatoru al-Darazziju.

- Posle al-Hakima malobrojni su postajali halife, dok je prava vlast bila u rukama vezira, koji su kasnije uzeli kraljevsku titulu malik. Al-Hakimov sin i naslednik al-Zahir (1021-1035) imao je sesnaest godina kada je stupio na presto. Al-Zahirov naslednik bio je njegov jedanaestogodisnji sin Ma'add al-Mustansir (1035-1094).

- Posle 1043.godine fatimidski posedi u Siriji, uvek u labavim vezama sa Egiptom, poceli su se brzo raspadati. Palestina je bila cesto u otvorenoj pobuni. Mocna sila koja je napredovala s istoka, seldzucki Turci, poceli su napadati zapadnu Aziju. U medjuvremenu, africke fatimidske provincije pocele su se otcepljivati i stvarati samostalne drzave ili se vracati u staro abasidsko podanistvo.

- U zemlji su neprestano izbijali neredi izmedju turskih, berberskih i sudanskih bataljona, pa je drzavna vlast bila paralizovana. 1073.godine halifa je pozvao Badra-al-Dzamalija, bivseg roba, da preuzme vezirski polozaj i vrhovno vojno zapovednistvo. Novi emir al-Dzuyush preuzeo je komandu takvom snagom da je od pravog haosa napravio stvaran red i produzio zivot rezimu Fatimida. Medjutim, ovaj preporod je bio kratkog veka. Ni nastojanja Badra, kao ni napori njegovog sina i naslednika al-Malika al-Afdala, koji je vladao drzavom posle oceve smrti 1094.godine, nisu mogli spreciti propadanje. Preostale godine fatimidskog rezima karakterisu neprestani sukobi vezira.

- Fatimidske halife (samo informativno): Al-Mahdi (909-934), Al-Qaim (934-946), Al-Mansur (946-952), Al-Mu'izz (952-975), Al-Aziz (975-996), Al-Hakim (996-1021), Al-Zahir (1021-1035), Al-Mustansir (1035-1094), Al-Musta'li (1094-1101), Al-Amir (1101-1130), Al-Hafiz (1130-1149), Al-Zafir (1149-1154), Al-Faiz (1154-1160), Al-Adid (1160-1171).

- Salah-al-Din je 1171.godine svrgnuo sa prestola poslednjeg halifu fatimidske dinastije.

- U kulturnoj istoriji Egipta period Fatimida, zajedno sa periodima Iksidida i Tulunida, koji su mu prethodili, moze se nazvati arapsko-persijskom erom. Period pre Tulunida bio je cisto arapski. Pod Fatimidima je preovladao uticaj persijske kulture. Okosnicu obicnog naroda sacinjavali su arabizirani Kopti. Ova narodna masa ostala je pod ultrasiitskim rezimom skroz naskroz sunitska. Politicki fatimidski period obelezava novu epohu u istoriji zemlje, koja je prvi put posle faraonskih vremena imala potpuno suverenu vlast, punu vitalnosti i zasnovanu na verskoj osnovi.

15

15

- Zlatni vek u istoriji fatimidskog Egipta poceo je s al-Mu'izzom i doziveo svoju kulminaciju za vreme al-Aziza. Egipat je u doba al-Mustansira bio jos uvek vodeca zemlja islamskog sveta.

- U opstoj organizaciji fatimidska drzava se drzala abasidskog sistema. U vojsci su postojala tri glavna ranga: emiri, oficiri garde i razliciti pukovi koji su dobijali imena prema halifama ili nacionalnosti. Bilo je vise klasa vezira. Medju 'ljude od pera' ulazio je kadija, nadzornik pijaca, drzavni riznicar i drzavni sluzbenici odnosno cinovnici i sekretari.

- Dar al-Hikmah ili Dar al-Ilm (hram mudrosti ili nauke) je osnovao al-Hakim 1005.godine radi izucavanja i propagande ekstremne siitske nauke. Posle Azhara, najstarija je al-Hakimova dzamija koju je zapoceo njegov otac 990.godine. Ona je dovrsena oko 1012.godine. Dzamija al-Aqmar sagradjena je 1125.godine. Od velikih kapija najpoznatije su: Bab Zawilah, Bab al-Nasr i Bab al-Futuh. Ove masivne kapije Kaira ubrajaju se medju najtrajnije ostavstine fatimidskog Egipta.

KRSTAŠKI RATOVI

- Kada su krajem 11.veka hriscanske horde prodrle u Siriju da je iscupaju iz muslimanskih ruku, ona je davala izgled jedne podeljene i oronule zemlje. Bila je podeljena izmedju vise lokalnih arapskih poglavica, dok su na severu seldzucki Turci bili gospodari, a na jugu su egipatski Fatimidi imali svu vlast. Narod nije bio homogen ni po svojoj strukturi ni po jeziku.

- Nomadski Seldzuci iz centralne Azije su dosli u 11.veku, sirili se po zapadnim drzavama Abasidskog Halifata, uspostavili vlast u Kurasanu, Persiji, Iraku, Jermeniji, Maloj Aziji i 1055.god. osnovali sultanat u Bagdadu, kojem je Halifat bio podredjen. Seldzuci u Siriji, kao i Seldzuci Male Azije cinili su jednu od glavnih podgrupa ove porodice, ali nisu bili ujedinjeni pod jednim poglavicom. Skoro svaki malo vazniji sirijski grad imao je u ovo vreme svog seldzuckog ili arapskog vladara.

- Prve seldzucke bande pojavile su se u Siriji malo pre 1070.godine. Ove je godine sultan Alp Arslan ucinio arapskog poglavicu iz Alepa svojim vazalom, a Alpov vojskovodja Atsiz usao je u Jerusalim (1070.) i oteo Palestinu iz fatimidskih ruku. Posle pet godina Atsiz je dobio Damask od Fatimida. Do 1098.godine Jerusalim je bio povracen Fatimidima, koji su 1089. zauzeli sve obalske gradove – Askalan, Aku, Tir i Dzubajl. Alpov sin Tutush bio je pravi osnivac sirijske dinastije Seldzuka. U prelece 1094.godine ovaj je sultan ucvrstio svoju vlast u Alepu, Ruhi i u Mausilu. Kada je sledece godine poginuo u boju, njegovi sirijski

16

16

posedi opet su se raspali zbog rivalstva dvojice njegovih sinova Ridwana i Duqaqa. Ridwan je ucinio Alep svojom prestonicom, odakle je vladao od 1095. do 1113., a Duqaq (1095-1104) je izabrao Damask. Ratovi izmedju dva brata, koji su zapoceli 1095.god., bili su centralni dogadjaj njihovih vladavina.

- Geografske razlike izmedju Istoka i Zapada pojacavaju suparnicke verske, rasne i lingvisticke razlike. Krstaski ratovi predstavljaju reakciju hriscanske Evrope protiv muslimanske Azije, koja je bila u ofanzivi jos od 632.godine, ne samo u Siriji i Maloj Aziji, nego i u Spaniji i Siciliji. U ostale dogadjaje koji su prethodili krstaskim ratovima moze se ubrojiti i al-Hakimovo razaranje crkve Sv. Groba 1009.god., koja je bila krajnji cilj hodocasca mnogim Evropljanima.

- Neposredni povod krstaskim ratovima, medjutim, bio je ponovljen apel koji je papi Urbanu II 1095.god. uputio car Aleksej Komnen, cije su azijske posede pregazili Seldzuci. Ovi muslimani zapretili su samom Carigradu. Papa je gledao na apel kao na priliku da ujedini grcku i rimsku crkvu, medju kojima je doslo do konacnog raskola izmedju 1009. i 1054. godine.

- Kada je 26.novembra 1095. papa Urban odrzao govor u Klermonu, na jugoistoku Francuske, u kojem je od vernika zahtevao da 'krenu na put do Sv.groba i otmu ga iz ruku bezboznicke rase, a nju podjarme', to je mozda bio najznacajniji govor u citavoj istoriji jer je imao najjaci efekat. Do proleca 1097.god. 150 hiljada ljudi je odgovorilo na poziv i skupilo se u Carigradu. Na taj nacin je zapocet prvi krstaski rat (1095-1099), nazvan tako po krstu, koji je nosen kao znacka.

- Nisu naravno sve koji su uzeli krst vodili duhovni motivi. Vise vojskovodja je imalo nameru da za sebe osvoje i osnuju knezevine. Trgovci su imali trgovacke interese. Za veliki deo narodnih masa koje su zivele u teskim ekonomskim i drustvenim prilikama, prosirivanje teritorije krsta znacilo je pre olaksicu nego zrtvu.

- Uobicajena klasifikacija na odredjen broj krstaskih ratova, sedam do devet, ni u kom slucaju ne zadovoljava. One su tekle, vise-manje, bez prekida i ne moze se povuci precizna linija izmedju pojedinih ratova. Mnogo bi logicnija podela bila:

1. period osvajanja koji traje do 1144.godine2. period muslimanske reakcije cija je kulminacija bila pobeda Salaha-al-Dina3. period sitnih gradjanskih ratova u kojima su sirjsko-egipatski Ajubidi i egipatski

Mameluci igrali znacajnu ulogu, koja se zavrsila 1291.godine, kada su krstasi izgubili svoje poslednje uporiste na sirijskom kopnu.

Period osvajanja u potpunosti pada pre tzv. drugog krstaskog rata (1147-1149), a treci period otprilike se poklapa sa 13.vekom. Jedan od krstaskih ratova ovog poslednjeg perioda bio je upravljen protiv Carigrada (1202-1204), protiv Egipta dva (1218-1221), koji su ostali bez rezultata, a jedan je cak vodjen protiv Tunisa (1270).

- 1098. godine u Ruhi je stvorena prva latinska kolonija i osnovana prva latinska drzava. Baldvin je postao knez.

17

17

- Vojska je doprla do Antiohije. Gradom je vladao seldzucki emir Yahgi-Siyan. Posle dugotrajne i teske opsade (okt.1097.-jun 1098.), glavni grad severne Sirije pao je u ruke Bohemonda. Tek sto su opsedaci usli u grad, odmah ih je opseo Karbuqa, muslimanski emir. Odusevljeni zbog otkrica 'svetog koplja' koje je probolo Spasiteljevo srce kada je visio na krstu i koje je lezalo u jednoj crkvi, hriscani su se lako oslobodili opsade i skoro potpuno unistili Karbuqovu armiju. Grad je ostavljen na upravu Bohemondu i postao je prestonica druge osvojene knezevine. Antiohija je 175 godina bila u hriscanskim rukama.

- Rejmond iz Tuluza je zauzeo Ma'arrat al-Nu'man, Hisn-al-Akrad (tvrdjava Kurda), opseo Arku i zauzeo Antart. Sve ove posede Rejmond je napustio na hitan poziv Gotfrida Bujunskog, grofa lorenskog i Boldvinovog brata, i pridruzio se vojsci na njenom putu za Jerusalim, koji je i bio glavni cilj.

- Na putu prema jugu Ramla je zatecena napustena pa je postala prvi latinski posed u Palestini. Krstasi su bili pred Jerusalimom 7.juna 1099.godine. Nadajuci se da ce zidovi pasti, krstasi su prvo bosonogi hodali oko grada duvajuci u svoje rogove. Jednomesecna opsada se pokazala efikasnijom. Opsedaci su 15.jula na juris zauzeli grad i ubijali su sve redom. Jos jedna vazna pobeda nad Egipcanima blizu Askalana, izvojevana posle mesec dana, ucinila je polozaj hriscana u Jerusalimu sigurnijim. Na taj nacin je osnovana treca latinska drzava, najvaznija od svih. Rejmondu je navodno ponudjena kraljevska cast, ali ju je on odbio jer nije hteo da nosi zlatnu krunu tamo gde je Spasitelj nosio trnovu. Bio je izabran Gotfri, koji je dobio titulu 'borca i branioca Sv.groba'. Mnogi krstasi su smatrali da je njihov zavet sada ispunjen pa su se vratili kuci.

- Gotfrijev zadatak je bio osvajanje priobalnih gradova, bez cijeg bi zauzimanja okupacija unutrasnjosti bila suocena s opasnoscu, a komunikacije s domovinom otezane. Problem je bio resen u kooperaciji sa italijanskim ladjama koje su prevozile hodocasnike, ciji su komandanti videli u posedu takvih gradova nova trzista i slobodne luke za razmenu trgovine. Egipatska flota, jedina muslimanska flota koja je mogla priteci u odbranu ovih luka, bila je neefikasna, a mozda i skroz neaktivna.

- Posle Gotfrijeve smrti, njegovi su ljudi pozvali njegovog brata Baldvina da ga nasledi. Baldvin je dosao iz Ruhe i na Bozic 1100.god. krunisao se za kralja u Betlehemu, radije nego u Jerusalimu, iz obzira prema crkvenoj stranci, koja je zelela da zadrzi Jerusalim kao crkveni posed. Za vreme njegove vladavine (1100-1118) kraljevstvo se prostiralo od Akabe do Bejruta. Njegov sinovac i naslednik Baldvin II (1118-1131) pripojio je jos nekoliko gradova. Bejrut i Sidon bili su zauzeti 1110.godine. Tir je ostao u muslimanskim rukama sve do 1124.godine, a Askalan do 1153. godine. Baldvin je 1115.god. sagradio ogromnu tvrdjavu al-Shawbak.

- U Siriji je u ovo vreme Tripolis bio najzivlja luka. Grof Rajmond je bacio oko na njega onog casa kada je svoj put prema jugu okrenuo iz Antiohije u Jerusalim.

18

18

Posle osnivanja kraljevstva on se vrato i zapoceo njegovu opsadu 1101.godine. Da bi izolovao grad, posle dve godine sazidao je tvrdjavu na susednom brdu. Brdo je nazvano Mons Pelegrinus (hodocasnicko brdo) i uskoro je postalo centar oko koga je izrastao Latinski kvart. Opsada se otegla. S vremena na vreme bi Rajmond osvojio pokoji susedni grad. Rajmond je umro 1105.godine u svojoj tvrdjavi ne postigavsi cilj. Opsednuti Tripolis nije pao sve do 12.jula 1109. godine.

- Ruha i Jerusalim su bili burgundske knezevine, Antiohija je bila normanska, a Tripolis francuska knezevina. Ovo su bile jedine cetiri latinske drzave koje su ikada osnovane na muslimanskom zemljistu. Unutrasnji gradovi kao sto su Alep, Hama, Hims, Balabak i Damask, nikada nisu bili zauzeti.

- Hriscani su dosli u Svetu zemlju sa predubedjenjem da su superiorniji od muslimana. Pri prvom dodiru oni su se oslobodili obmane. Prisilni zajednicki zivot dva naroda u doba mira, koje je bilo dugotrajnije nego ratno stanje, ucinio je radikalnu promenu u osecanjima jednih prema drugima. Prijateljski u susedski odnosi su uspostavljeni. Feudalni sistem koji su oni izabrali potpuno je prilagodjavan lokalnom nacinu posedovanja zemlje. Hriscani su se oblacili i hranili kao muslimani, ziveli u orijentalnim kucama, pa cak i sklapali brakove sa muslimankama. U svojim medjusobnim svadjama, hriscanima je cesto dobro dolazila pomoc 'nevernika', a muslimani su vrlo cesto trazili saveznistvo sa hriscanima protiv svojih istovernika-muslimana.

- Pojava Imada-al-Dina (stub vere) Zangija obelezava prekretnicu u dogadjajima u korist islama. Zangi je bio preteca citave serije junaka antikrstasa, medju kojima se najvise istakao Salah-al-Din. Zangi je za sebe stvorio knezevinu, u kojoj su bili Alepo, Haran i Mausil, gde je osnovao dinastiju Zangida (1127-1262). Njegovim udarcima treba zahvaliti sto je doslo do raspada krstaskih drzava. Prvi udarac zadan je u Ruhi, koju ju i preoteo 1144. godine. U Evropi je to bio signal za pokretanje novog, drugog krstaskog rata (1147-1149), koji je poveo Konrad III iz Nemacke i Luj VII iz Francuske. Vojska sastavljena od francuskih i nemackih vitezova, od templara i hospitalera, uzaludno je opsedala cetiri dana Damask. Ovaj krstaski rat nije imao nikakvog uspeha.

- Zangija je nasledio njegov sin Nur-al-Din (svetlo vere) Mahmud, koji je izabrao Alep za svoju prestonicu. On je 1154.god. zauzeo Damask. Postepeno je dovrsavao osvajanje grofovije Ruhe. On je osvojio i delove knezevine Antiohije. U Palestini, medjutim, islamske stvari nisu isle tako glatko. Ovde je uporiste Askalan, koje se pedeset godina odupiralo Francima, palo u ruke Baldvina III Jerusalimskog (1153). Na taj nacin je hriscanima bio otvoren put u Egipat.

- Nur-al-Din je imao sposobnog vojskovodju Shirkuha, koji je uspeo da posle vise vojnih i diplomatskih pobeda u Egiptu dobije vezirat 1169.godine. Kada je Shirkuh umro, nasledio ga je bratov sin Salah-al-Din (ispravnost vere) ibn-Ayyub.

19

19

- Al-Malik al-Nasir al-Sultan Salah-al-Din Yusuf rodjen je u Takritu na reci Tigar 1138.godine od kurdskih roditelja. Malo se zna o njegovoj mladosti i odgoju u Siriji. On se interesovao za teoloske rasprave. Nije se pojavljivao u javnosti sve do 1164.goine, kada je pratio svog strica na njegovoj prvoj vojnoj operaciji u Egiptu. Njegove dve najvece zelje tada su postale: uspostavljanje siitskog umesto sunitskog islama u Egiptu i vodjenje svetog rata protiv Franaka. Vezir je postao 1169.godine i vec 1171.god. izostavlja ime fatimidskog halife iz molitve petkom i stavlja umesto njega ime abasidskog halife al-Mustadija. Za ostvarenje njegove druge i vece zelje bilo je potrebno najpre osigurati vlast nad muslimanskom Sirijom. Ovde je njegov vrhovni vladar Nur-al-Din imao svu vlast i odnosi izmedju njih dvojice ubrzo su postali zategnuti. Smrcu Nura 1174.godine, Salah je proglasio samostalnost Egipta i posle nekoliko sukoba je oteo Siriju od Nurovog sina i naslednika. U medjuvremenu je Salahov stariji brat Turan-Shah uspeo da zaposedne oblasti u Jemenu. Hidzaz sa svojim svetim gradovima, kao i uvek, bio je na strani Egipta. U maju 1175.god. abasidski halifa je Salah-al-Dinu dodelio investituru nad Egiptom, Magrebom, Nubijom, zapadnom Arabijom, Palestinom i centralnom Sirijom. Od tada je Salah smatrao sebe jedinim sultanom. Deset godina kasnije on je osvojio Mesopotamiju. U toku ovih ratovanja, u severnoj Siriji su asasini dva puta pokusali da izvrse atentat na Salaha-al-Dina, na podsticaj njegovih muslimanskih neprijatelja.

- 1187.god. Salah je zauzeo Tiberijadu. Zatim je dosla na red bitka kod Hitina. Pocela je u petak, na dan molitve i na dan koji je narocito Salahu bio drag za borbu. Ovo je bio tuzan dan za franacku armiju. Pobeda kod Hitina je zapecatila sudbinu franackih interesa. Jerusalim je kapitulirao 02.oktobra 1187.godine. Osvajanje prestonice latinskog kraljevstva otvorilo je put Salahu-al-Dinu do vecine drugih franackih gradova u Siriji i Palestini. Zauzeta je vecina preostalih uporista. Podstaknut duhom svetog rata, koji je izgledao za krstase izgubljen, Salah je pomakao svoja osvajanja prema severu, u Ladakiju, Dzabalu i Sihjaun, i na jug, u Karak i Šaubak. Svi oni su pali pre kraja 1189.godine. Franci su skoro bili proterani iz zemlje. Jedino Antiohija, Tripoli i Tir, pored nekih drugih manjih gradova i tvrdjava, ostali su u njihovom posedu.

- Pad Svetog grada uzbudio je Evropu. Odmah su obustavljena neprijateljstva izmedju njenih vladara. Fridrih Barbarosa, nemacki car, Ricard I Lavljeg Srca, kralj Engleske i Filip August, kralj Francuske, prihvatili su krst. Ova trojica bili su najmocniji vladari Zapadne Evrope i s njima je zapoceo treci krstaski rat (1189-1192). Ovo je bio jedan od najvecih krstaskih ratova.

- Fridrih koji je prvi posao, uputio se kopnenim putem i utopio se kada je prelazio preko neke reke u Kilikiji. Vecina njegovih vojnika se vratila kuci. Na putu se Ricard zaustavio da zauzme Kipar, kome je bilo sudjeno da postane poslednje utociste krstasa kada su bili proterani sa kopna.

20

20

- U medjuvremenu su se hriscani u Svetoj zemlji odlucili na Aku kao na mesto koje ce im posluziti kao odskocna daska za vracanje izgubljenih poseda. Prema njoj su oni posli sa svim raspolozivim snagama, kojima su se pridruzili i ostaci Fridrihove armije i kontingenti francuskog kralja. Kralj Gij je bio vodja napada. Salah je stigao sutradan da oslobodi grad i ulogorio se nasuprot neprijatelju. Bitka se vodila i na kopnu i na moru. Opsada se otegla dve godine (avgust 1189. - jul 1191.). Franci su imali prednost u tome sto su se sluzili flotom i za ono doba savremenom opsadnom artiljerijom, a muslimanska je prednost bila u tome sto su imali jednu jedinstvenu komandu. Salah je trazio od halife pomoc, ali je nije dobio. Na kraju se garnizon predao. Dva uslova predaje su bila: pustanje na slobodu garnizona posle isplate od 200 hiljada zlatnika i vracanje svetog krsta. Posto posle dva meseca novac nije bio isplacen, Ricard naredi da se pobiju 2700 zarobljenika. Taj je cin u potpunoj suprotnosti sa Salahovim postupkom sa zarobljenicima posle zauzimanja Jerusalima, kada je ugovorio pustanje na slobodu zarobljenika. Aka je sada preuzela vodeci polozaj umesto Jerusalima i od sada su se skoro bez prestanka izmedju zaracenih strana vodili pregovori o zakljucenju mira. Ricard predlozi da Salahov brat al-Malik al-Adil uzme za zenu njegovu sestru i da se njima dvoma kao svadbeni dar da na poklon Jerusalim ne bi li se na taj nacin zavrsile borbe izmedju hriscana i muslimana. 20.maja 1192. on je sa svim ceremonijama proizveo u cin viteza al-Adilovog sina al-Malika al-Kamila. Konacno je zakljucen mir 2.novembra 1192.godine. Opsti principi tog ugovora bili su: obala pripada hriscanima, unutrasnjost muslimanima. Hodocasnici u Sveti grad ne smeju se zlostavljati. Salah je ziveo jos samo nekoliko meseci. Sledece godine (1193.)u februaru njega spopade u Damasku strasna groznica od koje je posle nekoliko dana i umro. Njegov grob u blizini Omajadske dzamije jos uvek je jedna od atrakcija sirijske prestonice.

- Salah-al-Din je bio vise nego obican ratnik i pobornik sunitskog islama. On je stitio naucnike, potpomagao teoloske studije, gradio nasipe, kopao kanale i osnivao skole i dzamije. Jedan od njegovih prezivelih arhitektonskih spomenika je kairska tvrdjava koju je poceo zidati 1183.god. i za koju je upotrebio kamenje manjih piramida. Kod Arapa njegovo ime, zajedno sa imenom Haruna Rasida i Baybarsa, zadrzalo je do danas prvo mesto na listi popularnih licnosti. U Evropi se on jos uvek smatra uzorom vitestva.

- Sultanat koji je izgradio Salah-al-Din od Tigra do Nila, bio je podeljen medju njegovim raznim naslednicima, od kojih nijedan nije nasledio njegov visoki genij. Najpre je njegov sin al-Malik al-Afdal nasledio krunu svog oca u Damasku, al-Aziz u Kairu, al-Zahir u Alepu, a Salahov mladji brat i pouzdanik u Karaku i Šaubaku. Medjutim, izmedju 1196. i 1199.godine al-Adil iskoristi neslogu medju svojim braticima i prigrabi vrhovnu vlast nad Egiptom i vecim delom Sirije. 1200.godine on je imenovao jednog od svojih sinova upravitejem Mesopotamije. Al-Adil je bio glavna licnost u mirovnim

21

21

pregovorima 1192.godine, citavo vreme svoje vladavine on je odrzavao prijateljske veze sa krstasima. Posle al-Adilove smrti 1218.god. vise ogranaka Ajubida, koji vuku poreklo od njega, vladalo je Egiptom, Damaskom i Mesopotamijom. Drugi ogranci, koji su potekli od ostalih clanova familije Ajubida, bili su glavni ogranak i cesto se svadjali za vlast nad Sirijom.

- U toku ovih dinastickih nemira ne samo da je islam izgubio napadacku snagu, nego su se i gradovi koje je Salah-al-Din osvojio, npr. Bejrut, Safad, Tiberijada i Askalan, pa cak i Jerusalim (1229), jedan za drugim vracali u ruke Franaka. Medjutim, Franci nisu bili otpuno spremni da iskoriste situaciju. Oni su bili u teskom polozaju. Njihove kolonije su u pogledu odrzavanja zavisile o prinovama iz Evrope, koje nisu na vreme dolazile. Medju njima samima svadje su bile svakodnevna pojava. U svojim svadjama, jedna strana je imala obicaj da protiv druge trazi pomoc od muslimana.

- Prvi ozbiljni sukobi posle Salah-al-dinove smrti izmedju Franaka i muslimana dogodili su se na egipatskom tlu za vreme al-Kamila (1218-1238). Al-Kamil, egipatski naslednik svog oca al-Adila, bio je sada vodeca licnost ajubidske dinastije i u podanstvo je dobio Siriju. Njegov prvi zadatak je bio da ocisti zemlju od krstasa koji su se iskrcali u blizini Dimjata i vec sledece godine zauzeli taj grad. Posle skoro dvogodisnjeg sukoba (nov.1219. – avg.1221.) al-Kamil je prisilio Franke da napuste Dimjat i dozvolio im slobodan prolaz.

- Al-Kamil se veoma interesovao za navodnjavanje i poljoprivredu i potpisao je vise trgovinskih ugovora s evropskim zemljama. Al-Kamil je stupio u prijateljske odnose sa Fridrihom II, koji se 1227.god. zaputio u krstaski rat. 1229.god. sklopljen je sramotan ugovor po kome Fridrih dobija Jerusalim zajedno sa putem koji ga spaja sa Akom. Al-Kamil je ujedno garantovao pomoc protiv njegovih neprijatelja, od kojih su vecina bili Ajubidi. Ovo je bio jedinstven ugovor pre otomanskih vremena izmedju jedne hriscanske i jedne islamske drzave. Jerusalim je ostao u franackim rukama sve do 1224.god., kada ga je, na poziv al-Kamilovog drugog naslednika al-Malika al-Saliha Najm-al-Dina-Ayyuba (1240-1249), ponovo vratio islamu jedan kontingent Turaka, koje je ranije iz njihovih prebivalista u centralnoj Aziji premestio Dzingis Kan.

- Dok je lezao na samrtnoj postelji, al-Salihu je stigla vest da je Dimjat opet u opasnosti, ovog puta od Luja IX, francuskog kralja i njegovih vitezova sestog krstaskog rata. Grad se predao bez otpora (6.juna 1249.), ali kada je francuska vojska krenula prema Kairu, kuga napadne vojsku. Kako ju je ona potpuno unistila (1250), kralj Luj sa vecinom svojih plemica odveden je u ropstvo.

- U medjuvremenu je al-Salih umro (1249). Njegova udovica Shadzar-al-Durr nije objavila nikakvu vest o njegovoj smrti tokom tri meseca, sve dok se njegov sin i naslednik Turan-Shah nije vratio iz Mesopotamije. Turan nije uspeo da se omili robovima svog oca i bio je ubijen 1250.godine. Shadzar se proglasila kraljicom muslimana a al-Ashraf Musi, sestogodisnjem potomku Ajubida, priznata je titula

22

22

zajednickog suvereniteta. Medjutim, titularni vladar bio je Mameluk Aybak, osnivac mamelucke dinastije. Luj i njegovi ljudi pusteni su na slobodu ne osnovu placene otkupnine i posle vracanja Dimjata. 1270.god. on je preduzeo jos jedan bezuspesni krstaski rat, sada u Tunisu, gde je i umro.

- Cetvrti Mameluk al-Malik al-Zahir Baybars (1260-1277) zapocinje seriju sultana koji su zadali krstasima poslednje udarce. Baybars se istakao kao vojskovodja u toku vladavine Qutuza, kada je Tatarima naneo strasan poraz 1260.godine. ova je pobeda znacajna za istoriju civilizacije. Da su Mongoli zauzeli Kairo, oni bi mozda unistili njegove rukopise i njegovo umetnicko blago. Osim sto je odvratila opasnost koja je pretila Siriji i Egiptu, ova pobeda je pripremila put za ponovno ujedinjenje dve susedne zemlje, koje se odrzalo pod Mamelucima sve do otomanske pobede, dva i po veka kasnije.

- Baybarsova ambicija bila je da postane drugi Salah-al-Din u svetom ratu protiv krstaskih gradova. Od 1263. do 1271. on je svake godine preduzimao pljackaske pohode. Jedno po jedno latinsko naselje predavalo se sa malim ili bez otpora. Antiohija, koja je bila u prijateljskim odnosima sa Tatarima, se takodje predala. Zbog pada Antiohije napusten je veci broj manjih obliznjih latinskih uporista. 1271.god. skoro neosvojivi Hisn al-Akrad, glavno utociste vitezova sv.Ivana predao se posle opsade. Poslednje gnezdo reda je zauvek unisteno.

- Baybars je imao vrednog naslednika u Qalawunu (1279-1290), koji je bio isto tako energican i nepokolebljiv antikrstas. Na bojnom polju on je izborio svoja prava za casnu titulu koju je nosio al-Malik al-Mansur (pobedonosni kralj). Tripoli, koji su krstasi medju prvim zauzeli i koji je sada bio najveci grad u njihovom posedu, podlegao je u aprilu 1289.godine. Qalawun je ostavio uspomenu na svoje bitke u napisima koji se, kao i Baybarsovi, mogu jos citati na zidinama tvrdjava koje je on zauzeo.

- Aka je bila jedino mesto od vojnog znacaja koje je jos bilo u krstaskim rukama. Upravo dok se pripremao protiv nje, Qalawun umre i nasledi ga njegov sin al-Ashraf (1290-1293) koji je nastavio delo svog oca. Posle opkoljavanja, ovo poslednje uporiste latinskog Orijenta je zauzeto maja 1291.godine. Pad Ake zapecatio je sudbinu jos nekoliko gradova duz obale koji su bili u rukama krstasa. Tir je napusten 18.maja, Sidon 14.jula, Bejrut je kapitulirao 21.jula, Antart je osvojen 3.avgusta. Tako je zavrseno jedno od najdramaticnijih poglavlja sirijske istorije.

- Istorijska vrednost krstaskih ratova bila je donekle preuvelicana. Za Zapad one su znacile mnogo vise nego za Istok. Njihov civilizatorski uticaj odnosio se vise na umetnost, industriju i trgovinu nego na nauku i knjizevnost. U Siriji su ostavile pustos i rusevine koje je kasnije pojacalo mamelucko unistavanje. Po citavom Bliskom Istoku one su ostavile u nasledstvo neprijateljske odnose izmedju muslimana i hriscana, kji jos ni dan-danas nisu zaboravljeni.

23

23

- Sirija je pod Nuridima i Ajubidima, pogotovo pod Nur-al-Dinom i Salah-al-Dinom, imala najsjajniji period u svojoj muslimanskoj istoriji, izuzev pod Omajadima. Nur je obnovio zidine grada sa njihovim kulama i kapijama i podigao upravne zgrade, osnovao najraniju skolu namenjenu nauci o narodnoj tradiciji, cuvenu bolnicu i jednu od prvih medresa koje su se posle njega pocele podizati u zemlji. Medrese su bile studentske dzamije ili dzamije skole, ali su one ucenicima davale stan i hranu. Takve dzamije skole, koje su sve bile safiitske, osnovao je Nur u Alepu, Himsu, Hami i Balabaku. Za Salah-al-Dina se smatra da u izgradnji islamskih akademija zauzima mesto odmah iza Nizama al-Mulka. Podnjim je Damask postao grad skola. Sagradio je 20 medresa, dve besplatne bolnice i veliki broj derviskih tekija 'manastira'. Salah je ove 'manastire' uveo u Egipat, prvi je uveo medrese u Jerusalim, Egipat i Hidzaz. Medju njegovim akademijama znacajna je ona u Kairu koja nosi njegovo ime al-Salahiyah.

- Stvaranje novog evropskog trzista za istocne proizvode, zajedno sa potrebom prevozenja hodocasnika i krstasa, stimuliralo je pomorsku aktivnost i medjunarodnu trgovinu. Finansijske potrebe novonastale situacije su iziskivale vece zalihe i brzu cirkulaciju novca. Zbog toga je izumljen sistem kreditiranja. Pojavljuju se bankarske firme u Djenovi i Pizi. Templari su poceli upotrebljavati novcana pisma tj cekove, ulagati novac u banke posudjivati ga uz kamate. Sada se pojavljuje i konzularni ured, pre trgovinski nego diplomatski. Prvi konzuli u istoriji bili su Djenovljani.

MAMELUCI

- Mameluci su bili dinastija robova raznih rasa i nacionalnosti koji su u stranoj zemlji uspeli da formiraju vojnu oligarhiju. Ovi robovi ocistili su svoje sirijsko-egipatsko podrucje od ostataka krstasa. U toku skoro 275 godina (1250-1517) Mameluci su vladali jednim od najnemirnijih podrucja sveta odrzavsi se citavo to vreme iako su se medjusobno rasno razlikovali. Kada ih je 1517. zbacio Otoman Salim, nestala je poslednja lokalna dinastija, a otvoren je put uspostavljanju novog nearapskog halifata – otomanskih Turaka.

- Temelje mameluckoj moci polozila je Shadzar-al-Durr, udovica Ajubida al-Saliha. Ranije robinja i clan harema, Shadzar je stupila u sluzbu al-Salih, koji ju je oslobodio kada mu je rodila sina. 80 dana je sultanija, jedina muslimanka koja je vladala zemljom u severnoj Afici i zapadnoj Aziji, nastavila da vlada kao jedini suvereni vladar. Ona je kovala novac u svoje vlastito ime i dala da se petkom spominje u molitvi. I kada su emiri izabrali njenog ortaka i vrhovnog

24

24

komandanta Izz-al-Din-Aybaka za sultana, ona se udala za njega. Kraljica ne samo da nije delila vlast sa svojim suprugom nego je on imao samo podredjen polozaj. Kada je cula da on razmislja o jos jednoj zenidbi, naredila je da ga ubiju. Odmah posle toga, i nju su na smrt izudarale nanulama robinje prve Aybakove zene i njeno telo bacile sa kule.

- Aybak (1250-1257) bio je prvi mamelucki sultan. Mameluci su proizvoljno podeljeni na dve dinastije: Bahri (1250-1390) i Burdzi (1382-1517). Bahri memeluci vuku svoje poreklo od placenicke telesne garde Ajubida al-Saliha. Bahri su bili uglavnom Turci i Mongoli. Burdzi predstavljaju kasniju importaciju. I oni su u pocetku bili telesna garda koju je osnovao Bahri Memeluk Qalawun. Oni su vecinom bili čerkeski robovi koji su bili smesteni po kulama (burdz) tvrdjave. Burdzi nisu priznavali prinip hereditarnog naledstva i nisu sledili nikakvu politiku nepotizma. Njihov je presto pripadao onom ko ga je mogao zauzeti ili nagovoriti emire da ga izaberu. Veliki broj ovih sultana zadesila je nasilna smrt. Prosecna vladavina mameluckih sultana bila je kraca od 6 godina.

- Prvi zadatak s kojim se morala suociti nova dinastija bilo je konsolidovanje kraljevstva i zasticivanje granica. Aybak je najveci deo svog vremena proveo na bojnom polju u Siriji, Palestini i Egiptu. Al-Muzaffar Sayf-al-Din Qutuz (1259-1260), dok je vrsio namesnistvo i pre nego sto je svrgnuo Aybakovog sina i preuzeo presto, odbio je napad ajubidskog sultana. Sirijski Ajubidi su se smatrali legitimnim naslednicima svojih egipatskih rodjaka. Tek sto je invazija Ajubida na Egipat bila odbijena, javila se opasnost od tatarske vojske. Spor je bio okoncan bitkom kod Ajn Dzaluta (1260) gde je Qutuz odneo pobedu. U ovoj bitki Baybars je vodio vojsku i istakao se kao vojskovodja, ali je pri kraju Qutuz licno preuzeo komandu. Siriju je sada zauzela mamelucka vojska. Baybars je ocekivao da ce u znak priznanja za svoju vojnu sluzbu dobiti Alep kao feud, ali ga je sultan prevario. Na povratku kuci kroz Siriju, Baybars mu je probo nozem vrat (24.10.1260.). Ubijenog sultana je nasledio ubica.

- Al-Malik al-Zahir Rukn-al-Din Baybars al-Bunduqdari (1260-1277), najistaknutiji od mameluckih sultana, bio je poreklom turkomanski rob. Njega je kupio Ajubid al-Salih i imenovao ga je zapovednikom jednog dela svoje telesne garde. Sa tog polozaja, Baybars se probio do najvecih pocasti u zemlji. Baybars je bio prvi veliki Mameluk, stvarni osnivac mamelucke moci. Prve je lovorike pobrao pobedom nad Mongolima u bitki kod Ajn Dzaluta. Njegova prava slava pociva uglavnom na njegovim brojnim vojnim operacijama protiv krstasa. Na jednoj od svojih poslednjih ekspedicija u severnu Siriju za sva vremena skrsio je moc asasina (militantna sekta).

- Organizovao je armiju, ponovo sagradio mornaricu i utvrdio sirijske tvrdjave, kopao kanale, popravljao luke i Kairo povezao sa Damaskom brzom postanskom sluzbom. Pored obicne poste Mameluci su usavrsili i postu sa golubovima. Baybars je izvodio javne radove, ulepsavao dzamije i osnivao verske dobrotvorne

25

25

zaduzbine. Od njegovih arhitektonskih spomenika i danas jos postoje velika dzamija (1269.) i skola koja nosi njegovo ime.

- Baybars je bio prvi sultan u Egiptu koji je postavio cetiri kadije. Oni su predstavljali cetiri ortodoksne skole. Njegova verska ortodoksnost i zar, zajedno sa slavom koju je doneo islamu u svetom ratu, ucinili su da se njegovo ime stavlja uporedo s imenom Haruna Rasida. Jedna od bitnih crta koja karakterise njegovu vladavinu jesu mnogobrojni savezi koje je sklapao sa mongolskim i evropskim silama. Odmah posto je postao sultan, on se udruzio sa glavnim kanom Zlatne Horde (istocni Mongoli).

- Najspektakularniji dogadjaj Baybarsove vladavine bilo je uvodjenje u duznost nove serije halifa abasidske dinastije, koji su imali samo titulu, a ne i vlast svog visokog polozaja. Sultanov je cilj bio da osigura legitimnost svojoj kruni i da da svom dvorcu, u muslimanskim ocima, izgled primata i da zaustavi intrigiranja Alijinih pristalica. U tu svrhu, on je iz Damaska u junu 1261. pozvao strica poslednjeg abasidskog halife i ustolicio ga za halifa al-Mustansira. Zauzvrat je sultan od halife-lutke dobio diplomu o investituri, kojom mu je dodeljena vlast nad Egiptom, Sirijom, Dijar Bakrom, Hidzazom, Jemenom i zemljom Eufrata. Posle tri meseca Baybars se brzo zaputio iz Kaira da ponovo postavi svog halifu u Bagdadu. Ali kada je dosao u Damask, ostavio ga je na cedilu. Al-Mustansira je u pustinji napao mongolski guverner Bagdada i o njemu se vise nikada nije cula nijedna rec. Godinu dana kasnije jos jedan potomak loze Abasida zaputio se u Kairo, pa je i njega Baybars ustolicio za halifa al-Hakima. Jedan po jedan, al-Hakimovi potomci su u toku dva i po veka drzali pseudohalifat, ciji su se nosioci zadovoljavali time sto su im imena bila napisana na novcu i sto su se u Egiptu i Siriji petkom spominjala u molitvi. Najvaznije njihove duznosti bile su rukovodjenja verskim zaduzbinama i vrsenje obreda prilikom ustolicenja novog sultana.

- Posle Baybarsa, najistaknutija mamelucka licnost bio je al-Malik al-Mansur Sayf-al-Din Qalawun (1279-1290). Bio je turkomanski rob prodan al-Salihu. Qalawun je sebi osigurao presto svrgavanjem svog sticenika Salamisha (1279.), Baybarsovog sedmogodisnjeg sina. Qalawun je bio jedini Mameluk u cijoj je lozi nasledstvo islo do cetvrte generacije.

- Tek sto se Qalawun ucvrstio na vlasti, iz Persije su poceli da prete njegovim sirijskim posedima mongolski Il-Khani. Medju njima su Abaqa (1265-1281) i njegov sin Arghun (1284-1291) bili skloni hriscanima, pa su poceli voditi pregovore sa papom i drugim evropskim dvorovima hitno trazeci novi krstaski rat sa ciljem da isteraju Egipcane iz Sirije. Plan se nije ostvario. Abaqova vojska tesko je potucena 1280.god. kod Himsa. Odmah posle toga Mongoli su prihvatili islam.

- Tripoli, koji je bio sravnjem sa zemljom, za nekoliko godina ponovo je sagradjen, ali ne na starom mestu, nego nekoliko milja dalje od mora, gde se i sada nalazi.

26

26

Pred kraj svoje vladavine Qalawun je izdao naredjenje kojim iskljucuje sve svoje hriscanske podanike iz drzavnih sluzbi.on je skoro iz temelja obnovio tvrdjave Alepa, Balabaka i Damaska. U Kairu je podigao uz dzamiju-skolu bolnicu i mauzolej. Gradjevina je dovrsena 1284.godine.

- Jedini podvig Qalawunovog sina i naslednika al-Ashrafa al-Malika Khalila (1290-1293) bilo je zauzimanje Ake u maju 1291.godine. njeno zauzimanje ubrzalo je pad nekoliko preostalih luka koje su bile u franackom posedu. Al-Ashrafov mladji brat i naslednik al-Malik al-Nasir Muhamed izbacio je 1302.god. templare, koji su drzali poslednje uporiste na ostrvu Aruadu.

- Al-Nasir je tri puta vladao: 1293-1294, 1298-1308, 1309-1340. Za vreme njegove vladavine Mongoli su izvrsili poslednju ozbiljnu invaziju pod vodjstvom sedmog Il-Khana, a islam je konacno priznat kao drzavna vera Il-Khanata. Egipatsku vojsku je mongolska potpuno razbila 23.12.1299.godine. Mongoli su nastavili pobedonosno napredovanje i vec su u prvim danima 1300.godine zauzeli Damask. U martu te godine oni su evakuisali sirijsku prestonicu ne zauzevsi njenu tvrdjavu, i Egipcani su ponovo zauzeli celu zemlju.

- Al-Nasirova duga vladavina bolje je poznata po njegovim dostignucima na podrucju mirnodopskih delatnosti nego po ratnim uspesima. Njegova cuvena al-Qasr al-Ablaq (sarena palata) napravljena je prema modelu palate u Damasku. Mnogobrojne vepe javne gradjevine obelezavaju njegovu vladavinu kao vrhunac mamelucke kulture. On je iskopao kanal koji je povezivao Aleksandriju sa Nilom. Sagradio je vodovod 1311.godine, napravio je po citavom kraljevstvu oko 30 dzamija, njegovu darezljivost je narocito osetila Meka.

- Dvanaest al-Nasirovih potomaka koji su se brzo smenjivali nasledjujuci jedan drugoga u toku 42 godine (1340-1382), bili su samo figure. Zemljom su upravljali emiri svrgavajuci ili ubijajuci sultane po svojoj volji. Nijedan se od ovih sultana nije istakao ni na jednom podrucju i jedini znacajan spomenik je dzamija sultana al-Hasana, al-Nasirovog sina, koja je dovrseva 1362.godine.

- Vladavinu poslednjeg vladara iz Bahri dinastije, al-Nasirovog praunuka al-Saliha Hajji abn-Sha'bana (1381-1382, 1389-1390) prekinuo je i kasnije dokrajcio Čerkez Barquq, koji je postao osnivac nove Burdzi dinastije.

- Pri kraju ovog perioda, Egipat i njemu potcinjena Sirija bili su na rubu propasti. Narocito je u dolini Nila svaki napredak nauke bio sprecavan zbog upornog odrzavanja starog i nesavremenog sujeverja i magije. Pod ovim uslovima nije se mogla ocekivati nikakva znacajnija duhovna aktivnost. U stvari, ceo arapski svet je od pocetka 13.veka izgubio duhovno vodjstvo.

- Burdzi Memeluci su svi bili Čerkezi, izuzev dvojice: Khushqadama (1461-1467) i Timurbugha (1467), koji su bili Grci. Burdzi su jos odlucnije nego Bahri odbacivali princip nasledja. Prava vlast bila je u rukama vojne oligarhije. Vladavina Qa'it-baya (1468-1495) bila je ne samo najduza, nego, u izvesnim pogledima, najvaznija i najuspesnija.

27

27

- Ovo je bilo jedno od najmracnijih doba u sirijsko-egipatskim analima. Sultani su vecinom bili podmukli i krvolocni, neki su bili nesposobni, stavise, degenerici, a vecina je bila neobrazovana. Osim sultana, i cela oligarhija je bila vise-manje pokvarena. Brojni mamelucki emiri i robovi organizovali su se u razne stranke koje su obicno medjusobno bile na ratnoj nozi. Svaka je stranka jedino tezila da se docepa sto veceg bogatstva i moci.

- Tesko ekonomsko stanje u drzavi jos je vise otezavala sebicna politika sultana. Barsbay je zabranio uvozenje mirodija iz Indije, a pre nego sto su cene skocile, on je pokupovao postojece zalihe i prodavao ih svojim podanicima uz veliku zaradu. U toku njegove vladavine jos je jedna od periodicnih kuga harala Egiptom i susednim zemljama. Smatrajuci nedacu kaznom za grehe svog naroda, sultan je zabranio zenama da izlaze napolje i trazio okajanje u novim nametima na hriscane i Jevreje. On je izbacio iz drzavne sluzbe nemuslimane i propisivao im nove uredbe u pogledu odevanja. Iznudjivanja se nisu ogranicavala samo na nemuslimane. U nedostatku regularnog poreskog sistema, jedini nacin na koji su ovi sultani mogli doci do vecih novcanih svota za svoje ratne podvige, raskosne dvorove i za monumntalne gradjevine bio je putem iznudjivanja od podanika i drzavnih sluzbenika. Glad je bila skoro hronicna pojava u zemlji. Racuna se da je u toku vladavine Mameluka stanovnistvo Sirije i Egipta opalo za dve trecine.

- Pred kraj ovog perioda izvesni medjunarodni faktori poceli su da povecavaju siromastvo i bedu zemlje. 1498.godine portugalski moreplovac Vasko da Gama otkrio je put oko Rta dobre nade. Ne samo da su napadi portugalskog i brodova drugih naroda na muslimanske ladje u Crvenom moru i indijskim vodama postali cesti nego je i promet zacinima i drugim tropskim proizvodima Indije i Arabije postepeno opadao u sirijskim i egipatskim lukama. Na taj je nacin unisten jedan od glavnih izvora nacionalnog dohotka.

- Jedino utesno u citavom ovom periodu bilo je podizanje, da bi se time toboze okajali poroci vladara, gradjevina koje su upecatljivi primeri muslimanske arhitekture. Takvi su bili: Barquqova dzamija i mauzolej, Qa'it-bayeva dzamija i al-Ghawrijeva dzamija.

- U odnosima sa drugim drzavama Burdzi su cak imali manje srece nego u domacim stvarima. Pred kraj vladavine njihovog prvog sultana poceo se nazirati novi mongolski napadac Timur. Pored Timura je jos jedan, i to, opasniji neprijatelj poceo pretiti drzavi. To su bili Otomani iz Anadolije.

- Jedina svetla tacka u ovom tmurnom periodu bilo je osvajanje Kipra od strane Barsbaya 1424-1426. Cilj egipatske ekspedicije bio je da se gusari, koji su u vise navrata pljackali sirijske luke, lise jedne baze. Ostrvo je bilo u rukama Franaka. Kipar je bio mocan saveznik krstasa i kasnije trajna pretnja mameluckom kraljevstvu. Barsbay je zakljucio mirovni ugovor i sa ostrvom Rodosom, ciji su vitezovi sv.Ivana cesto saradjivali sa Kipranima u napadima na egipatsku obalu. Kipar je bio jedini dobitak u toku citavog perioda vladavine Burdzija.

28

28

- Timur-Lang – jedan od njegovih predaka bio je vezir Dzingisovog sina, ali je porodica tvrdila da potice od samog Dzingisa. 1380.god. Timur je na celu svojih tatarskih hordi zapoceo dug niz ratnickih pohoda koji su mu osigurali Avganistan, Persiju, Faris i Kurdistan. 1393.god. zauzeo je Bagdad, pa je te i sledece godine pregazio Mesopotamiju. 1395.god. upao je na teritoriju Kipčaka i drzao je u svojoj vlasti Moskvu vise od godinu dana. Posle tri godine opustosio je severnu Indiju. 1400.god. prokrstario je severnom Sirijom. Jedan za drugim padali su Hama, Hims i Balabak. Damask je bio zauzet u februaru 1401.godine. od omajadske dzamije ostali su samo zidovi. Timur je prodro u Malu Aziju i razbio otomansku vojsku u Ankari 21.07.1402.godine i zarobio sultana Bayazida. Zauzeo je raniju prestonicu Brusu i Smirnu. Timurova smrt 1404.godine, u toku bitke protiv Kine, dosla je kao olaksica egipatskim Mamelucima.

- Timura je nasledio njegov sin Shah-Rukh (1404-1447). Posle Shaha, Timuride su iscrpla medjusobna unutrasnja trvenja, koja su pospesila dolazak Safavida i onovo uspostavljanje Otomanskog Carstva.

- Otomanski Turci iz Mongolije su se mesali s iranskim plemenima u centralnoj Aziji, dosli su u Malu Aziju, gde su postepeno smenjivali i na kraju progutali svoje seldzucke rodjake. U prvim godinama 14.veka oni su osnovali kraljevstvo kome je bilo sudjeno da zameni Vizantijsko Carstvo i arapski Halifat. Bayazid I (1389-1402) bio je praunuk Osmana (1299-1326) , osnivaca dinastije, po kome ona i nosi ime. Za vreme njegove vladavine je azijski deo kraljevstva, koje se pruzalo od severne granice Sirije do Dunava, bio skoro potpuno izgubljen. U toku sledecih 10 godina, medjutim, Bayazidov sin Muhamed I (1402-1421) ponovo ga je kao bazu osvojio iz Evrope. S otomanskim problemom poceli su se oziljno suocavati egipatski sultani u vreme Bayazida II (1481-1512), praunuka Muhameda I. Suparnistva dve sile nasla su svoje prve odraze u cesto ponavljanim konfliktima njihovih vazala na granicama Male Azije i Sirije. Qa'it-bay je izazvao 1471.godine novi konflikt pruzivsi utociste izgnaniku Dzemu, bratu Bayazida II i pretendentu na presto. Medjutim, neposredan povod konacnog prekida bilo je tajno obecanje pomoci koju je Qansawh al-Ghawri dao glavnom neprijatelju Turaka, persijskom šahu Ismailu (1502-1524).

- Ismail je bio osnivac dinastije Safavida (1502-1736), najslavnije od svih domacih dinastija muslimanske Persije. Ime je dobila po poboznom šeiku Safi-al-Dinu, kome je Ismail bio sesti potomak. Porodica je bila vrlo odana siitizmu. Njen osnivac je prilikom stupanja na presto proglasio siizam, posebno nauku Dvanaestorice, drzavnom verom Persije, koja joj je od toga vremena do danas uvek ostala verna. Bitka izmedju Ismaila i sunije otomanskog Salima I (1512-1520), sina Bayazida II, vodjena je u avgustu 1514.godine. Tada su Turci zauzei Ismailovu prestonicu Tibriz, Mesopotamiju i deo Jermenije (1515.).

29

29

- U prolece sledece godine Qansawh je nastavio prodiranje prema Alepu pod izgovorom da ce posredovati izmedju dve zavadjene stranke, u stvari, on je hteo pruziti pomoc svom persijskom savezniku. Medjutim, Salim se nije dao prevariti. On je stalno, putem svojih uhoda, bio informisan o namerama mameluckog sultana. Kada je Qansawhijev izaslanik dosao u Salimov logor, on je na muli vracen sa objavom rata. Dve armije su se nasle licem u lice 24.avgusta 1516.god. kod Mardz Dabika. Qansawh je poverio komandu izdajnickom guverneru Alepa, koji je posle prvog napada napustio svoje trupe. Odmah posle toga stari Mameluk je pao sa konja zbog srcane kapi. Otomanska pobeda je bila potpuna. Salim je trijumfalno usao u Alep i bio pozdravljen kao oslobodilac od mameluckih prestupa. Polovinom oktobra on je poceo nadirati prema Damasku, cije su glavne licnosti presle na njegovu stranu ili su pobegle u Egipat. Sirija je presla u otomanske ruke, u kojima je ostala cetiri naredna veka.

- Iz Sirije je otomanski osvajac jurnuo u Egipat. Ovde je Tuman-bay, jedan od Qansawhovih robova postao sultan. Dve su se vojske srele van Kaira 22.januara 1517., gde se Tuman najpre hrabro borio. Salim, potpomognut beduinskim kontingentima, konacno je usao i opljackao grad ubivsi sve Mameluke koji su mu dosli u ruke. Zauvek je bila skrsena moc mameluckog sultanata. Kairo, centar istocnog islama posle Salah-al-Dinovih vremena, prestao je biti grad Carstva i postao je provinijska kasaba. Meka i Medina su automatski postale deo Otomanske Imperije. Veliki osvajac vratio se u Carigrad, otomansku prestonicu 1453.godine.

- Turski vladar u Carigradu postepeno je preuzimao halifove privilegije, i konacno, i samu titulu. Mada su se neki Salimovi naslednici nazivali halifima i tako bili oslovljavani, njihova upotreba titule bila je samo kompliment i nije priznata izvan njihovih teritorija. Prvi poznati diplomatski dokument u kojem je za otomanskog sultana upotrebljen naziv halifa i koji mu priznaje versku vlast nad muslimanima izvan Turske jeste rusko-turski ugovor u Kučuk-Kajnardzi, potpisan 1774.godine.

- Carigradski sultan-halifa postao je najmocniji vladar u islamu. Propascu mamelucke moci i ucvrscenjem Turaka na Bosforu, zariste islamske moci premestilo se na zapad. Otkrice Amerike i Rta dobre nade prebacilo je svetsku trgovinu na nove puteve i citava oblast istocnog Mediterana pocela je da gubi svoju vaznost. S ovim se zavrsava istorija arapskog Halifata i muslimanskih dinastija koje su se u srednjem veku podigle na rusevinama arapskog carstva i zapocinje nova istorija Otomanskog halifata – Carstva.

30

30

OTOMANSKO CARSTVO

- U vremenskom razdoblju od skoro 70 godina posle svog osnivanja u Anadoliji oko 1300.god., na teritoriji Vizantijske Imperije i na rusevinama Seldzuckog Kraljevstva, otomanska drzava bila je samo pogranicni emirat. Drzava je bila u stalnom ratnom stanju. Njena prestonica, pocevsi od godine 1326., bila je Brusa (Bursa). Do 1366.god. emirat se ucvrstio i stabilizovao i osigurao cvrsto uporiste na evropskom kopnu i razvio se u kraljevstvo, cija je prestonica postao Adrijanopol. Zauzimanje Carigrada 1453.god. od strane Muhameda II Osvajaca (1451-1481) formalno je znacilo pocetak nove ere tj ere carstva. Novi se gigant smestio na obe strane Bosfora, jednom nogom u Aziji, a drugom u Evropi. Njegova prostrana teritorija ucinila ga je ne samo vlasnikom Vizantije nego, zahvaljujuci propasti mamelucke moci, i naslednikom drzava arapskog Halifata.

- I druge arapske drzave u severnoj Afici bile su u 16.veku uvucene u orbitu rastuceg turskog polumeseca. Prvi medju njima bio je Alzir. 1518.god. tj. godinu dana posle zauzimanja Egipta, Khayr-al-Din Barbarosa i njegov brat, dva otomanska gusara, upali su u zemlju, preduhitrili njegovo osvajanje od strane Spanaca i poklonili ga visokoj Porti. Zauzvrat, Porta je podarila Khayr-al-Dinu titulu bejlerbeja.

- Khayr-al-Din je udario temelje vojnoj aristokratiji. Za sultana je organizovao dobro opremljenu flotu sa posadom naviknutom na ratovanje. Flota je raznosila strah otomanskog imena na zapad sve do obala Spanije. Na taj se nacin zapadno od Tunisa ucvrstio opasan neprijatelj. Khayr-al-Din privremeno je zauzeo 1534.god. Tunis. Zemlja je, medjutim, bila dovedena u status turske provincije tek 40 godina kasnije. Kopnenim snagama protiv Tunisa komandovao je Sinan-pasa. Upravitelji Tunisa su se najpre nazivali beji, ali su se posle nesto vise od jednog veka, posle 1705.god., poceli nazivati deji.

- Sinan-pasa i dvojica drugih turskih vojskovodja proterali su malteške vitezove sv.Ivana iz Tripolija, a 1551.godine zauzeli su sam grad. Tripoli, Tunis i Alzir su postali sedista provincijskih vlada. Oni su bili obavezni da Porti placaju danak, ali su stvarno bili polusamostalni. Na celu sve tri vlade stajale su vojne oligarhije. Od 1711. do 1835.godine Tripolitanijom je upravljala dinastija Qaramanli. Slabljenjem otomanske flote od 17.veka na ovamo slabila je otomanska vlast nad africkim provicijama i to je onogucavalo njihovim upraviteljima da se u vecoj meri koriste lokalnom autonomijom nego sto je bio slucaj sa istocnim provicijama u Egiptu i Siriji.

- Barbarske provincije (termin koji su Grci upotrebljavali za sve narode koji su ziveli van domena grcke civilizacije) razvile su se u gusarske drzave. Gusarstvo je bilo upravljeno protiv hriscana i ono je prevashodno imalo nesto zajednickog

31

31

sa dzihadom. Kao i vojnicka, i ono je postalo veka vrsta profesije. Ova vrsta zanimanja, kao i ljudi koji su se tim poslom bavili, pokazali su se korisnim za drzavu. Otprilike u toku tri veka prihod od gusarenja bio je glavni izvor dohotka drzavne blagajne. Njihova aktivnost dostigla je vrhunac u prvoj polovini 17.veka. oni su ugrozavali obale Italije, Francuske i Spanije. Manje sile su placale godisnji danak za nenapadanje njihovih drzavljana i trgovine. Cak su SAD trazile sigurnost putem placanja danka i 1783.god. uplele su se u rat sa Alzirom. 1801.god. Qaramanli, dej iz Tripolija uporno je trazio povecanje svote koju su SAD placale svake godine od 1795., zbog cega je usledio cetvorogodisnji rat. 1815.god. jos je jedna neprijateljska pomorska snaga iz Amerike posetila Tripoli.

- Vecina severnoafickih osvajanja izvrsena su za vreme vladavine Sulejmana I (1520-1566), sina osvajaca Sirije i Egipta, i coveka pod kojim je Otomansko Carstvo dostiglo vrhunac svoje moci. Ovo je bila najveca muslimanska drzava novijeg vremena, i ne samo to, nego i jedna od najdugotrajnijih muslimanskih drzava svih vremena. Trideset i sest sultana, svi u direktnoj muskoj lozi s Osmanom, vladali su od 1300.do 1922.godine.

- Sulejman je prestonicu i druge gradove opremio i ulepsao dzamijama, skolama, bolnicama, palatama mauzolejima, mostovima, vodovodima, karavan-serajima i javnim kupatilima. Turska je kultura u potpunosti mesavina razlicitih elemenata – persijskih, nomadskih, vizantijskih, arapskih. Od Arapa su Turci preuzeli njihovu nauku, veru sa njenim drustveno-ekonomskim nacelima i verskim pravom, i alfabetski sistem u pisanju, koji se zadrzao sve do 1928.godine. Na tri podrucja su Otomani dali doprinose veceg znacaja: u drzavnistvu, arhitekturi i u poeziji.

- Otomansko Carstvo bilo je u sustini militaristicko, a po svom karakteru i organizaaciji dinasticko. Njegov krajnji cilj nije bilo toliko blagostanje njegovih podanika koliko napredak drzave. Njegovi podanici cinili su konglomerat nacionalnosti – Arabljani, Sirijci, Iracani, Egipcani, Berberi, Kurdi, Jermeni, Sloveni, Grci i Albanci – i razlikovali su se po veri, jeziku i nacinu zivota. Njih je sve drzao Osmanov mac. Sami Turci su bili i ostali vladajuca manjinska grupa na svojim ogromnim posedima i nisu nikada ni pokusali da nasele arapske zemlje.

- Drzava - koja je u prvom redu bila organizovana u svrhu vodjenja ratova vise nego radi blagostanja svog naroda i koja se prostirala preko prostrane teritorije sa slabo razvijenim komunikacionim sredstvima i heterogenim stanovnistvom, medju kojim je linija razdvajanja bila jasno obelezena izmedju muslimana i hriscana, pa cak i izmedju muslimana Turaka i muslimana Arapa i izmedju jedne hriscanske sekte i druge – u svojoj osnovnoj strukturi imala je zasejano seme raspada. Kada se jedanput suocila sa svetom u kome je nacionalizam slavio trijumf, njeno se stanje pogorsalo. Pored unutrasnje slabosti drzavne strukture, cudo je da raspad nije dosao mnogo ranije.

- Kratko vreme posle Sulejmanove smrti carstvo je pocelo da slabi, ali to slabljenje bilo je dugotrajno i mucno. Neuspeh drugog pokusaja da se zauzme Bec

32

32

1683.god. moze se smatrati pocetnom tackom zavrsetka. Turska ekspanzija u Evropi nije dalje napredovala. Posle toga za Turke je bio veci problem kako odrzati ono sto su vec imali nego da dalje osvajaju.

- Od arapskih zemalja Otomansko Carstvo je najpre izgubilo zemlje severne Afrike. Alzir je bio prvi od arapskih zemalja koji se odvojio od Carstva. Ovo je bilo ucinjeno 1830.godine. Posle 18 godina zemlja je proglasena francuskom teritorijom. Osmogodisnje krvavi rat izmedju francuskih trupa i alzirskih nacionalista zavrsen je 1962.godine zakljucenjem mira, prema kome je Alzir dobio samostalnost. Francuska ekspanzija na istok dovela je 1881.godine do okupacije Tunisa. Tunis jedino po imenu nije bio francuski posed. Francuski generalni guverner, koji je bio postavljen pored domaceg beja, vodio je nadzor nad svim drzavnim sluzbama. Njegova blizina s Egiptom, ocuvala je u Tunisu relativno jake nacionalne muslimanske tradicije. Tunisu je data unutrasnja autonomija 1955.godine, a potpuna samostalnost 1956.godine. I Tunis i Alzir su sada republike.

- Posto je Tripolitanija uglavnom bila neplodna pustinja, ona je bila poslednja turska predstraza u Barbarskim drzavama. Kao ishod tursko-italijanskog rata 1911-1912.god. Tripolitanija je oduzeta od turske vlasti, pretvorena u koloniju i inkorporirana u italijansku Libiju 1934.godine. U toku drugog svetskog rata britanske i francuske snage, u zajednici sa domacim, isterale su italijanske trupe, kojima su pomagali Nemci iz Libije, koja je 1951. godine postala nezavisna suverena kraljevina.

- 1901. godine zapocelo je francusko osvajanje Maroka, koji nikada nije bio deo Otomanskog Carstva. Francuska zona potpuno je presla u ruke Francuza izmedju 1907. i 1912. godine.

KOLONIJALIZAM

Egipat

- Iako je, geografski, deo Afrike, Egipat je vekovima bio istorijski kulturni deo zapadne Azije. Sa Sirijom i Irakom on cini jedinstven arapski blok, potpuno razlicit od severnoafrickog bloka, s jedne, i arabljanskog bloka (poluostrva), s druge strane.

- Sultan Salim nije izvrsio nikakvih radikalnijih promena u administraciji Egipta, izuzev sto je postavio otomanskog pašu da upravlja kao potkralj. Dvanaest sandzakata, na koje je tada Egipat bio podeljen, ostali su pod starim

33

33

Mamelucima. Svaki Mameluk je bio okruzen robovima ratnicima, koji su izvrsavali njegova naredjenja i podupirali njegovu vlast. Mameluci su ubirali porez i regrutovali trupe, ali sada su priznavali otomansku vlast time sto su placali godisnji danak.

- U toku 280 godina direktne turske vladavine nad Egiptom na tom polozaju izmenilo se 100 paša. Cesta promena osoblja slabila je vlast i nadzor nad vojskom, koja je stalno pokazivala teznje za remecenjem reda i krsenjem discipline. Pocevsi od 17.veka, pobune vojske bile su obicna pojava. Sukobi izmedju paša i beja postali su svakodnevna tema u politickoj istoriji zemlje. Kako je centralna vlast u Carigradu sve vise i vise slabila, tako je i ugled potkraljeva opadao u celom Carstvu. Domace stanovnistvo je sve vise padalo u bedu i siromastvo. Korupcija i podmicivanje su vladali svuda. Nesigurnost, glad i kuga povecavale su bedno stanje.

- Porast mamelucke moci dostigao je svoj zenit 1769.godine pod Ali Beyom. On je kao decak prodan u ropstvo. Kad je stekao dovoljno snage, isterao je otomanskog pašu i proglasio se nezavisnim od Porte. Sa vojskom je posao da za sebe osvaja Arabiju i Siriju. Njegov vojskovodja i zet abu-al-Dhahab usao je pobedonosno u Meku u julu 1770.godine. Serifat ili upravu Meke uvek je drzao Prorokov potomak. 1771.godine Abu-al-Dhahab na celu vojske krene na Siriju i zauze Damask i nekoliko drugih gradova. U zanosu pobede on izda svog gospodara, stupi u tajne pregovore s Portom i okrenu svoje trupe protiv Egipta. Ali Bey pobeze (aprila 1772.) svom palestinskom savezniku i pobunjeniku Zahiru al-Umaru u Aku. Ovde dobi municiju i pojacanje i vrati se da se bori za svoj izgubljeni presto. Uskoro je umro (1773.). Abu-al-Dhahab je posle toga u svojoj licnosti objedinio titulu shaykh al-balad (poglavara zajednice), koja je do tada odlikovala vodju Mameluka, i titulu paše, koju je primio od Porte. Ustanak Ali Beya, iako je bio samo efemerna pojava, oslabio je otomanski polozaj. Ustolicenje Abu-al-Dhahaba dalo je pravo jednom Mameluku da postane otomanski potkralj.

- Borba medju vodecim mameluckim licnostima za vlast nad Egiptom trajala je sve dok se jedan strani i mocni upadac nije neocekivano iskrcao u julu 1798. u Aleksandriji. To je bio Napoleon Bonaparta. Njegov toboznji cilj bilo je kaznjavanje Mameluka, koje je optuzio da nisu dobri muslimani kao sto su on i njegovi zemljaci Francuzi, i da hoce da ponovo uspostavi vlast Porte. Njegov pravi cilj bio je da zada sudbonosan udarac Britanskoj Imperiji prekidanjem komunikacija s Istokom i da na taj nacin najavi svoju nameru za svetskom dominacijom. Unistenje francuske flote u Abukirskom zalivu avgusta 1798.godine, zaustavljanje zlokobne ekspedicije u Aki (1792.) i poraz u bitki kod Aleksandrije 2.marta 1801., osujetili su Napoleonove ambicije na Istoku i naterale ga na evakuaciju francuskih trupa iz Egipta. Zemlja, koja je do ovoga vremena igrala manju ulogu u svetskim zbivanjima, iznenada je uvucena u vrtlog

34

34

internacionalne politike kao ulazna vrata u Indiju i ostali deo krajnjeg Orijenta. Napoleonova ekspedicija je otvorila oci Evropi na donekle zaboravljen kopneni put u Indiju i pokrenula lancanu reakciju, koja je Bliski Istok ucinila sredistem nemira evropskih intriga i diplomatije.

- U turskoj vojsci, koja je pomogla isterivanje Napoleona iz zemlje, bio je jedan mali oficir Muhamed Ali. Porta ga je ucinila pašom 1805. godine, a on je sebe ucinio novim gospodarem nad dolinom Nila priznajuci samo nominalno Portu. Istorija Egipta prve polovine 9.veka, u stvari je istorija ovog coveka. Osnivac dinastije koja je bila na vlasti sve do 1952.godine, Muhamed Ali (1805-1848) je s pravom nazvan ocem svoje zemlje. Ni jedan drugi musliman, njegov savremenik, nije pokazao takvu inicijativu, energiju i viziju kakve je on ispoljio i izvrsio. On se isticao i u miru i u ratu. Konfiskacijom citavog zemljista koje su privatnici imali u svojim rukama, on je postao jedini vlasnik u zemlji. Stvaranjem monopola glavnih produkata zemlje, on je sebe ucinio jedinim proizvodjacem i snabdevacem. Ovo je bio prvi pokusaj nacionalizacije u arapskom svetu.

- Francuski pukovnik Seve, koji je pod imenom Sulejman-pasa, ispovedao islam, reorganizovao je i modernizovao egipatsku armiju i ucestvovao je u invaziji Sirije. Drugi Francuz podigao je egipatsku mornaricu. Prvi vazan poduhvat izveden je 1811.god.protiv vehabi Arabije. Taj se rat zavrsio tek 1818.godine. Potkralj je odrzao prijem u kairskoj tvrdjavi, na koji su, medju ostalim uglednim zvanicama bili pozvani i Mameluci. Mameluci su iznenada napadnuti i poubijani. Pokolj je bio signal za bezobzirno ubijanje ostalih po celoj zemlji. Njihova je imovina konfiskovana. Mamelucki problem u Egiptu, koji je bio star skoro 6 vekova, bio je zauvek resen. Druga serija vojnih poduhvata odnela je egipatsku zastavu 1820.god. u istocni Sudan. U trecem poduhvatu su egipatska armija i mornarica saradjivale sa snagama Porte protiv Grka u njihovoj borbi za nezavisnost. Tursko-egipatsku flotu tada je unistila kod Navarina (oktobar 1827.) kombinovana englesko-francusko-ruska flota.

- Porta je obecala svom egipatskom potkralju upravu nad Sirijom i Morejom kao nagradu za pomoc, a kada obecanje nije ispunjeno, 1831.god. Muhamed Ali naredi svom sinu Ibrahimu da zauzme Siriju. Ibrahim je uspesno ratovao od 1816. do 1818. godine protiv vehabija, a kasnije je doziveo neuspeh u borbi protiv Grka. Ovo je bio poslednji veliki vojni poduhvat vladavine Muhameda Alije. Kada je zauzeo Siriju i vec trebao da zada poslednji udarac Otomanskom Carstvu, Muhamed je po nalogu evropskih sila morao povuci svoje trupe na egipatsko tlo. Te su sile odlucile da radi svojih vlastitih interesa odrze Carstvo citavim. One su smatrale uspon mlade i snazne drzave kao nesto sto ugrozava njihov uticaj i komunikacione linije na Istoku. Fermanom izdatim 13.februara 1841. porodica Muhameda Alije dobila je u nasledje egipatski pasaluk. Drugim fermanom istog datuma predata joj je uprava nad Sudanom.

35

35

Sirija

- Zauzimanje Sirije od strane Salima I (1516) nije izazvalo vece unutrasnje promene. Administrativna podela zemlje dobila je nov naziv walayah. Walayah Damaska povecala se prisajedinjenjem Jerusalima, Safada i Gaze. Ona je stavljena pod upravu Dzan-Birdi al-Ghazalija, koji je izdao svog mameluckog gospodara al-Ghawrija u odlucnoj bitki kod Dabika. Ovo je ucinilo al-Ghazalija stvarnim potkraljem Sirije. Posto nije bio zadovoljan tim, on se posle Salimove smrti (1520.) proglasio samostalnim vladarom. Sulejman je, medjutim, brzo reagovao. Njegovi su janjicari razorili veliki deo sirijske prestonice i njene okoline i kaznili stanovnistvo.

- Turske su se pase sada brzo smenjivale. U prvih 180 godina (1517-1697) spominje ih se u Damasku 133. Vecina ovih cinovnika su kupili svoja naimenovanja i gledali na svoj polozaj kao na sredstvo svog licnog bogacenja i slave. Podanici su bili raja. Oni su bili klasificirani u takve verske grupe koje su se zvale mileti i koje su od Sirijaca napravile gomilu mali zasebnih nacionalnosti.

- Slabe pokusaje da se poboljsa stanje podanika u Carstvu ucinila su tri reformatora medju sultanima, Salim III (1789-1807), Mahmud II (1808-1839) i Abd al-Madzid I (1839-1861), ali su rezultati prakticno svedeni na nulu.

- Na otomansku losu administraciju ne moze se svaliti sva odgovornost zbog stalnog opadanja sirijske ekonomike. Otkrice morskog puta iz Evrope u Indiju oko Rta dobre nade 1498.god. odvratilo je medjunarodnu trgovinu od arapskog Istoka. Arapske su zemlje na taj nacin trgovinski bile zaobidjene. Otkrice novog sveta 1492.god. pomerilo je centar svetskih zbivanja prema zapadu i ostavilo Sredozemnom moru periferni polozaj. Ovo more moralo je cekati vise od tri i po veka dok je dobilo svoj raniji znacaj velike saobracajnice svetske trgovine – zahvaljujuci otvaranju Sueckog kanala 1869.god. za vreme vladavine Ismaila, naslednika Muhameda Alije.

- U Alepu je osnovano vise evropskih kolonija, medju kojima je prva bila mletacka. Francuska kolonija se odrzavala zahvaljujuci kapitulacijama. Uskoro su se francuske kolonije pocele siriti i po ostalim sirijskim gradovima. Posle francuskih trgovaca dosli su engleski. Posle evropskih trgovaca, dosli su evropski misionari, ucitelji, putnici i istrazivaci. Prosvetiteljski i liberalni rezim libanskog princa Fakhra-al-Dina al-Ma'nija II (1590-1635) otvorio je sirom vrata zapadnim kulturnim uticajima.

- Pod Fakhr-al-Dinom II moc porodice Ma'na dosegla je svoj vrhunac. Najenergicnija i najprivlacnija licnost u istoriji otomanskog Libana, a mozda i citave Sirije, zanosio se trostrukom ambicijom: da stvori veci Liban, da raskine sve ugovore koji su ga vezali za Portu i da Liban skrene na put napretka. On je bio sasvim blizu realizovanja tog plana. Od Porte je dobio bejrutski i sidonski

36

36

sandzak, od svojih severnih suseda oteo je Tripoli, Balabak i Biku, a juzni susedi Safad, Tiberijada i Nazaret priznali su mu podanicku vernost. Turskoj vojsci iz Damaska poslo je za rukom da ga istera iz zemlje. Posle petogodisnjeg boravka u Evropi (1613-1618), on se vratio u svoju naslednu zemlju odlucniji vise nego ikada da je prosiri i modernizuje. 1624.god. Porta ga je priznala za gospodara Arabistana, teritorije od Alepa do egipatske granice. On je radio na unapredjenju poljoprivrede. Sa zadovoljstvom je primao hriscanske misionare. Ispovedajuci islam pred otomanskim vlastima, druzizam pred svojim narodom, Fakhr je pokazivao toliko interesa i simpatija prema hriscanstvu da se prenosila vest da je bio krsten. U njegovom emiratu su druzi i hriscani ziveli u miru i slozi. Ponovo je jos jedna vojska iz Damaska krenula protiv njega. Posto je pruzio slab otpor i pobegao, otkrili su ga i odveli u februaru 1635. u Carigrad. Tu je njemu i njegovim sinovima odrubljena glava. Samostalni veci Liban, kakav je on zamisljao i za koji se borio, ponovo je pokusao da ostvari jos jedan emir, Bashir al-Shihabi (1788-1840), ali to nije potpuno ostvareno sve do 1943.godine.

- Kako je Otomansko Carstvo citav 18.vek naglo gubilo na ugledu, dostojanstvu i prestizu, broj lokalnih poglavica koji su trazili ili postigli samostalnost neprestano je rastao. Palestina, kao i Liban i Egipat, bila je popriste aktivnosti takvih ljudi. Medju njima je najinteresantniji bio al-Shaykh Zahir al-Umar. On je svoju politicku karijeru zapoceo oko 1737.godine time sto je svom šeikatu pripojio Tiberijadu. Drugi su mu se gradovi pokorili, i do 1750.godine uspostavio je svoje sediste u Aki. Ovaj grad razvio se u vazan trgovinski centar. Njegov novi gospodar je iskorenio razbojnistvo i bezakonje, podsticao je gajenje psenice i industriju svile i pamuka i tolerantno se odnosio prema svjim hriscanskim podanicima. Zahir sklopi savez s egipatskim Ali Beyom. U saradnji sa ruskim ladjama, on je 1772.god. zauzeo Sidon. Posle tri godine libanski šihabitski emir udruzio se sa valijom iz Damaska i napao je Zahira u njegovoj prestonici. U toku opsade Zahira je ubio jedan od njegovih ljudi. U sirijskoj armiji, koja je pokusala da odbrani Sidon, bio je nekakav podoficir Ahmad al-Dzazar koji je tada nasledio Zahira.

- Al-Dzazar je kao rob dosao u posed Ali Beya. U ime priznanja za ucinjena dela u Sidonu protiv Zahira, postavljen je za upravitelja tog grada. Postepeno je prosirivao svoju vlast prema severnom Libanu i na jugu u Palestinu, gde je nasledio Zahira u Aki. Od 1780. Porta je smatrala da treba da da svom vazalu vilajet Damaska i da ga na taj nacin ucini stvarnim potkraljem Sirije i gospodarem Libana. Uz pomoc engleske flote, on se uspesno suprtotstavio Napoleonu i odbio njegov napad na Aku. Umro je 1804. godine.

- Gospodar Libana u vreme al-Dzazara bio je Amir Bashir II (1788-1840), koji prilikom Napoleonove invazije nije uspeo da uputi pomoc gospodaru Ake, zbog cega je pao u njegovu nemilost. Bashir se tada morao povuci na Kipar. 1821.god. pobegao je u Egipat posto je ponovo pripojio Biku Libanu i upleo se u razmirice

37

37

sa valijama Damaska i Tripolija. Dok je bio u Egiptu, sklopio je prijateljstvo sa njegovim potkraljem Muhamedom Alijom. Kada su egipatske trupe 1831.god. upale u Siriju pod zapovednistvom Ibrahimovim, nasle su u Bashiru i njegovim ljudima spremnog saveznika. Libanci su pomagali egipatskim trupama u zauzimanju Ake, koju je Ibrahim poceo opsedati. Druzi su stajali ispred zidina Damaska kada se on predao. Posle potpunog poraza turske armije kod Himsa, put u Malu Aziju bio je otvoren.

- Ibrahim je najpre stekao naklonost svojih sirijskih podanika time sto je uspostavio sigurnost i pravdu i sto je uveo socijalne reforme. Zatim je zaveo tri puta vece poreze nego sto su ranije bili, uveo drzavni monopol na svilu i druge domace proizvode, a od svega najgore je bilo to sto je insistirao na razoruzanju i novacenju. Nista nije tako razbesnelo Sirijce, a posebno Libance, kao ova poslednja mera. Ustanak koji je zapoceo 1834.god. u Palestini, prosirio se i na ostale delove Sirije. U manifestu izdatom 8.juna 1840. libanski ustanici su na prvo mesto svojih zalbi stavili razoruzanje i novacenje. Libanu je u to vreme dat privilegovan tretman pod prijateljskim emirom. Podstaknut ovim ustancima, sultan Mahmud se ponovo usudio 1839.god. da posalje vojsku, koja je bila do nogu potucena u Nizibu i tako je jos jedanput stavio Carstvo pred noge svojih vazala. Medjutim, opet su strane sile intervenisale i 22.novembra 1840. prisilile Muhameda Aliju da svoje trupe evakuise iz Sirije. Sa medjunarodne tacke gledista, ova sirijsko-egipatska epizoda imala je za posledicu jacanje britanskih interesa na Istoku na stetu francuskih.

Liban

- Unutrasnji ratovi u Libanu, koji su do sada povremeno izbijali, bili su vise feudalnog nego verskog karaktera. Druzi i hriscani bili su u stanju pobune osecajuci nezadovoljstvo prema svojoj feudalnoj aristokratiji. Seljaci severnog Libana podstrekavani od svog maronitskog klera, digli su se 1858.god. protiv svojih lokalnih gospodara i napravili su plan raspodele velikih imanja izmedju sebe. Bashir, jedan od najjacih upravitelja koje je Liban ikad imao, uspeo je da ocuva visok standard sigurnosti i pravicnosti. Gradjanski nemiri izmedju druza i maronita, koji su na podsticanje Turaka izbili 1841.god., doziveli su kulminaciju u pokolju 1860.godine. Abd-al-Madzid I bio je tada sultan. Pokolj su izazvale evropska intervencija i okupacija Libana od strane francuskih trupa. Posle toga je Liban 1861.god. dobio statut, po kojem mu je data autonomija pod upravom generalnog guvernera (mutasarif). Pod svojim mutasarifom i izabranim administrativnim savetom Liban je ucinio veci napredak nego ijedna druga susedna provincija.

38

38

Irak

- Otomanska uprava u dolini Eufrata zapocela je 1534.godine. Turske pase i lokalni vladari i Mameluci otimali su se o prevlast, dok su narodne mase bile izlozene korupciji, nesigurnosti i nepravednom krojenju pravde. Krajem 16.veka pocela je da slabi vlast provincijskih upravitelja. Istorijska zbivanja kretala su se oko licnosti i intriga u Bagdadu, najvaznijem od tri walayah, na koje je zemlja bila podeljena. Druga su dva bila Basra i Mosul. Zemlja je spala pod Otomanima na takav stepen mraka kojem nema presedana.

- Irak je bio glavno uporise siizma i mnogo njegovih pristalica gledalo je u sunitskim halifama, kao i u otomanskim sultanima, obicne uzurpatore. Oni su, medjutim, Persijance smatrali za prijatelje i saveznike. Citav 16.vek Turska i Persija bile su u stanju neprijateljstva. 1508.godine Shah Ismail je zauzeo i drzao Bagdad sve do posle Salimove pobede. U novembru 1623. Shah Abbas je ponovo zauzeo Bagdad. U toku petnaest godina Irak je ostao provincija kraljevstva Safavida. Do kraja 17.veka Britanci su u Persijskom zalivu dobili bitku za prevlast u pomorskoj trgovini. Otkrica petrolejskih polja na irackom tlu povecala su stratesku vaznost zemlje.

- Beduini su bili vecni uzrok nemira zbog svojih pljackaskih upada, neobuzdanosti i bezakonja. Preko osamdeset godina zemlja je bila u posedu mamelucke oligarhije. Posle Krimskog rata (1853-1856) Carigrad je poslao u svojstvu valije 1869.godine jednog od svojih drzavnika Midhat Pasu. Midhat je pokusao da ucini kraj bezakonju, da Beduine naseli kao seljake, da unapredi navodnjavanje i da uvede zemljisni katastar. Njegova kratkotrajna uprava istice se kao jedna jedina svetla tacka. On je napisao prvi ustav svoje zemlje, koji je 1877.god. ukinuo Abd-al-Hamid.

Arabija

- Arabljansko poluostrvo je potpuno razlicito od blokova severne Afrike i Egipatsko-Plodnog polumeseca. Kao kolevka islama, Arabija nosi oreol svetosti i drzi jedinstveno mesto u srcima i dusama vernika na citavom svetu.

- Stanovnici Jemena su sledbenici Zayda, unuka al-Husayna. Mada su izdanak siita, zajdisti ne isticu siitska ucenja i vrlo su bliski ucenju sunita. Jedan od njih, Qasim, uspeo je 1633.godine da istera truskog valiju i da uspostavi domaci imamat, koji je izdrzao sve do 1871.godine. Od pocetka 1849. zemljom je ponovo poceo da upravlja turski valija sve do dolaska imama Yahye 1904.godine. Sledece godine imam je zauzeo Sanu, koja je kasnije postala njegova prestonica, ali Porta nije priznala autonomiju njegove zemlje do

39

39

1911.godine. U stvari, Turci se nisu potpuno povukli iz zemlje sve do poslednje godine prvog svetskog rata. Yahya je pao 1948.godine.

- Osim potpuno samostalne Saudijske Arabije i Jemena, na Poluostrvu se jos nalaze kolonija Aden i protektorat Aden, sultanat Maskat i Oman, trucijalni seikati i autonomni seikati Katar i Bahrein. Svi su oni zavisni o Velikoj Britaniji i uzivaju njenu zastitu. Drugi autonomni seikat Kuvajt proglasen je nezavisnim 1961.god. Oman i jugoistocna obala Arabije rano su dosli pod portugalski, a posle pod britanski uticaj i, za razliku od Hidzaza, Nadzda i Jemena, nikada nisu bili pod turskom vlascu.

- Nova istorija Arabije pocinje tek sa dolaskom muvahiduna sredinom 18.veka. Ovo je bio puritanski preporod, koji je zapoceo Muhamed ibn-Abd-al-Wahab u Nadzdu. Posto je proputovao Hidzaz, Irak i Siriju, ibn-Abd-al-Wahab se vratio kuci s uverenjem da je islam kakav praktikuju njegovi savremenici mnogo odstupio od ortodoksne prakse i teorije kakve propisuju Prorok i Kuran, i on je odlucio da ga licno ocisti i vrati mu njegovu prvobitnu strogost. Novi prorok nasao je u Muhamedu ibn-Su'udu saveznika i zeta. Sledbenike ibn-Abd-al-Wahaba nazivali su njihovi protivnici vehabijama. U njihovoj zelji da oslobode islam od kulta svetaca i drugih novotarija, oni su opustosili Karbalu 1801.godine, zauzeli Meku 1803.godine, a Medinu 1804., porusili su starodrevne grobove i ocistili ove gradove od svega sto je mirisalo na idolotariju. Sledece godine oni su upali u Siriju i Irak i prosirili su svoju teritoriju od Palmire do Omana. To je bila najveca upravna teritorija na Poluostrvu od Prorokovih vremena. Njihov uspeh tumacen je kao znak bozjeg nezadovoljstva zbog uvodjenja novina Salima III. Porta je bila uznemirena i zamolila je Muhameda Aliju da povede nekoliko ratova, koji su se zavrsili 1818.godine propascu moci vehabija i sravnjenjem sa zemljom njihove prestonice Dirije. Ucenje vehabija se, medjutim, i dalje sirilo, i njihov se uticaj osecao.

- Pokret je ostao u stanju stagnacije sve dok ga nije ponovo oziveo njegov danasnji poglavica Abd-al-Aziz ibn-Su'ud, obnovitelj vehabitske drzave i vehabitske dinastije. Abd-al-Aziz je u prvoj cetvrtini 20.veka stvorio svoje kraljevstvo na stetu porodice ibn-Rashida u Hailu i porodice Sharif Husayna u Meki, i ono se pruzalo od Persijskog zaliva do Crvenog mora. Husayn se, na nagovor Britanaca, proglasio kraljem Arapa 1916.godine, a 1924. je uzeo titulu halifa muslimana. Abd-al-Aziz je svrgnuo Rashidovu dinastiju 1921.godine, zauzeo Meku 1924., Medinu i Judu 1925.god., a 1932. stvorio je Su'udi Arabljansko Kraljevstvo, kome se stavio na celo. Arabljansko-americka petrolejska kompanija, koja je prvi put dobila koncesije 1933.god., postala je glavni i najveci izvor nacionalnog dohotka i vladi i narodu.

40

40

UTICAJ ZAPADA

- Napoleonov iznenadni napad na Egipat znacio je novu epohu vise nego u jednom pravcu. On je u Kairu doneo prvu arapsku stampariju koju je zaplenio u Vatikanu. Upotrebljavao ju je za izdavanje propagandnog materijala na arapskom jeziku. Poret toga, on je polozio temelje nekoj vrsti knjizevne akademije sa bibliotekom. Sve to tog vremena narodi arapskog sveta uglavnom su ziveli povucenim, tradicionalnim i konvencionalnim zivotom, ne postizuci nikakav napredak i ne mareci za progres spoljasnjeg sveta. Njih nije interesovala promena. Ovaj nagli kontakt sa Zapadom dao im je prvi podstrek koji im je pomogao da se probude iz svog srednjovekovnog sna.

- Muhamed Ali je pozvao francuske i druge evropske oficire za instruktore svoje vojske. On je slao grupe studenata na obuku u Evropu. Osnovao je nove skole, vojne, medicinske, farmaceutske, tehnicke i poljoprivredne. Njegov unuk Abbas (1848-1854) otpustio je sve strane savetnike i ukinuo sve strane skole, kao i vecinu drugih ustanova evropskog karaktera. Ismail (1863-1879) je u svojoj vojnoj akademiji zaposlio americke oficire i prvi je osnovao skole za devojke u Egiptu. Nacionalna biblioteka, koju je Ismail osnovao, postoji i danas. Osnovao je i Kraljevsko geografsko drustvo Egipta. U toku njegove vladavine osnovan je i Americki koledz u Ajutu 1865. Americki koledz za devojke u Kairu zapoceo je kao osnovna skola 1861.godine.

- Decenija egipatske okupacije nad Sirijom (1831-1840) cini celu epohu u kulturnoj istoriji te zemlje. Ibrahim je izdao proklamaciju, iz 1839. godine, o jednakosti pred zakonom clanova svih veroispovesti. Dokazi nove slobodoumne politike i javne bezbednosti privlacili su Evropljane kao nikada pre. 1838.godine osnovana je domaca protestantska sirijska crkva. Sirija je imala svoju prvu arapsku stampariju jos 1702.god. u Alepu. Ovde su je doneli hriscani. Najranija arapska stamparija u Evropi pojavila se u italijanskom gradu Fanu. Sirijski protestantski koledz postao je Americki univerzitet u Bejrutu. 1830. je u Bejrutu osnovana Skola za devojke.Egipat je dobio svoje prve arapske novine 1828.godine, a Sirija 1858. godine. 1876.god. al-Bustani je zapoceo izdavanje Arapske enciklopedije.

- Ibrahimova invazija Sirije i Napoleonova invazija Egipta dale su, u jednom smislu, iste rezultate: one su ucinile kraj starom poretku decentralizovane vlasti o be zemlje i otvorile su novu eru centralizovane zavisnosti. Ekspanzionisticke teznje velikih sila pocele su se tu sukobljavati vise nego igde drugde. Posebno je bilo jako rivalstvo izmedju Engleske i Francuske. Jedan od uzroka Krimskog rata bila je cinjenica da su Francuska i Rusija polagale prava na zastitu svetih mesta u Palestini. Otvaranje Sueckog kanala 1869.godine povecalo je stratesku vaznost

41

41

ovih zemalja i ubrzalo njihov ponovni ulazak u centar svetske trgovine i svetskih zbivanja.

- U Egiptu je Ismailova rasipnost, za cije je vladavine bio otvoren Kanal, dovela zemlju do bankrotstva i, konacno, do evropske intervencije. Porta je dala 1866. i 1873. pravo primogeniture njegovoj porodici i titulu kediva. 1879. godine Engleska i Francuska su uspostavile dvostruku kontrolu nad zemljom i kediv je bio svrgnut. 1882. Britanci su okupirali zemlju koja je nominalno ostala pod turskom vlascu sve do prvih dana izbijanja prvog svetskog rata, kada je Engleska proglasila Egipat svojim protektoratom. 1936. potpisan je anglo-egipatski sporazum kojim se utvrdjuje povlacenje okupacionih britanskih snaga u zonu Kanala i prepusta britanska odgovornost za zivot i imovinu stranaca brizi egipatske vlade.

- Drzavni udar 1952.god. svrgnuo je kralja Faruqa, ukinuo monarhiju i 1954.god. doveo do osnivanja Republike, kojoj na celu stoji pukovnik Dzamal Abd-al-Nasir. On je od tog vremena izvrsio politicke i ekonomske reforme socijalistickog tipa.

- Britanci su se posle prvog svetskog rata ucvrstili u Palestini i Iraku, a Francuzi u Siriji i Libanu. 1925.god. izbila je buna u Dzabal-al-Duruzu. Ubrzo se prosirila i na Damask i okolne gradove. Reakcija koja je ovako zapocela nije prestala sve dok poslednje francuske trupe nisu bile isterane 1945.god. sa sirijskog tla. Posle dve godine i Liban, koji je u pocetku odrzavao prijateljske odnose sa francuskim mandatorom, uspeo je da ga se oslobodi i da se proglasi republikom.

- Irak je jos pre zauzeo neprijateljski stav prema britanskom mandatoru. 1920.god. izbila je pobuna koja je zapocela medju plemenima na donjem Eufratu i u svetim gradovima Nadzafu i Karbali. Faysal, drugi sin kralja Husayna, krunisan je u avgustu 1921. za ustavnog kralja Iraka. Sledilo je vise ugovora. U najvaznijem od njih, onom iz decembra 1927.god., Britanija je priznala Iraku autonomiju i s njim sklopila 25ogodisnji savez. Ugovor iz juna 1930. bio je odlucujuci: Britanija se odrekla svojih mandatorskih prava i priznala je pun suverenitet Iraku. Sve zasluge za ovaj uspeh treba pripisivati drzavnickim sposobnostima kralja Faysala I (1921-1933). U vaznom pucu 1958.godine Faysal II (1939-1958) je ubijen. Tada su postavljeni temelji republici socijalistickih tendencija.

- Arapski narodi su u ovo vreme predstavljali prividan paradoks: na jednoj strani opirali su se evropskom nadiranju, dok su na drugoj primali i usvajali evropske ideje i tehniku. Od bezbroj novih ideja donesenih sa Zapada, bez sumnje, najmocnije su bile nacionalizam i politicka demokratija. Prihvatanje ideje nacionalizma dalo je podstreka principu samoopredeljenja. U medjuvremenu, nova ideologija sa Zapada, sa njenim isticanjem svetovnih i materijalnih

42

42

vrednosti, isle su u raskorak sa najdrazim islamskim tradicijama, sa njegovim predstavama o verskoj univerzalnosti, politickoj teokratiji i ekskluzivnom suverenitetu. U Egiptu je poslednjih decenija 19.veka intelektualna klima bila podesna za prihvatanje i sirenje novih ideja, uglavnom zahvaljujuci reformatoru Muhamedu Abduhu (1849-1905), koji se uspeo na polozaj muftije, najvisi verski polozaj u svojoj zemlji. Ucitelj Muhameda Abduha bio je Dzamal-al-Din-al-Afghani (1839-1897), prvi glavni pokretac uvodjenja modernih ideja u islam. Muhamed Abduh bio je prognan u Siriju zbog ucesca u ustanku. Njegove odredbe su obuhvatale intelektualno i politicko ponovno ozivljavanje vere, zajedno sa politickim ujedinjenjem pod jednim vrhovnim poglavarom. Dok je Dzamal-al-Din zastupao politicku revoluciju, Muhamed Abduh se zauzimao za versko ozivljavanje da bi izazvao reformu.

- Arapski nacionalizam zapoceo je na jednoj sirokoj osnovi – na postavci da su svi narodi koji govore arapski, jedan narod. On je zapoceo kao cisto intelektualni pokret. Njegovi pioniri vecinom su sirijski intelektualcni, tacnije, hriscanski Libanci. Prva njegova ispoljavanja su se desila sedamdesetih godina proslog veka. Svest o prosloj slavi Muslimanskog carstva i o briljantnim kulturnim dostignucima Arapa govorili su u prilog daljih mogucnosti. Politicko budjenje doslo je posle intelektualnog. Politicka pasivnost ustupila je mesto politickoj aktivnosti. Svuda se pokret poceo odupirati imperijalizmu Zapada.

- Ovaj nastajuci panarapski pokret suocen je sa raznim lokalnim problemima. U Egiptu mu je glavna prepreka bila britanska okupacija. Mestimicno i povremeno pojavljivao se i egipatski nacionalizam, odvajajuci se od arapskog, stvarajuci provincijske poglede. Sa rasparcavanjem arapskog Istoka, koje je usledilo posle prvog svetskog rata, arapski nacionalizam pretrpeo je razjedinjenost.

- Dok se nacionalizam borio protiv stranih sila, politicka demokratija je vodila borbu protiv domaceg feudalizma. Sloboda je imala unutrasnje i spoljasnje protivnike. Na citavom arapskom Itoku feudalizam je i dalje bio dominantna drustvena crta. Sistem je stavio u centar poglavice koji su drzali vlast putem nasledstva. U politickom, kao i u drustvenom i ekonomskom pogledu, arapski Istok je jos bio u prelaznom periodu.

- Ako je prvi svetski rat otrgnuo arapske sastavne delove od Otomanskog Carstva i usmerio ih na put potpunog nacionalizma ili polunacionalizma, drugi svetski rat doprineo je sve vecem i uzem zblizavanju ovih delova. Zajednicki interes i neprestano rastuci osecaj solidarnosti nasli su izraza u paktu Lige arapskih drzava, potpisanom u Kairu u martu 1945.godine. Pakt pokazuje nameru unapredjivanja saradnje medju clanicama u prosveti, trgovini i komunikacijama. On predvidja savetovanja u slucaju napada na ma koju clanicu drzavu i zabranjuje upotrebu sile u izmirenju spornih pitanja medju njima. Prvobitnom clanstvu Lige, u kojoj su bili Egipat, Sirija, Liban, Irak, Transjordan (sada

43

43

Jordan), pridruzili su se Maroko, Tunis, Libija, Sudan, Mauritanija, Kuvajt i Alzir.

44

44