Socijalna strukturaKLOD LEVI-STRAUS

Term in »Socijalna struktura« odnosi se na grupu problem a čije su gra- nice jako široke i čiju je definiciju veoma teško odrediti. Stoga je zaista teško obrad iti sve ove problem e u celini u okviru članka čija je dužina una- pred tačno određena. To se ogleda u program u ovog sim pozijum a gde su svi problem i tesno vezani sa pojm om socijalne s truk tu re raspodeljcni u ne- koliko članaka, kao što su na prim er »Stil«, »Opšte katcgorije kulture« i »S trukturalna lingvistika.« Njih bi takođe trebalo pročitati u vezi sa ovim člankom.

S druge strane, proučavanja iz oblasti socijalne struk tu re povezana su sa form alnim aspektim a drušlvenih pojava; zbog toga ih je teško definisati, a još teže o n iim a raspravljati bez zalaženja u ostale oblasti koje se odnose na apstrak tne i prirodne nauke, gde su problem i na sličan način postavljeni u form alne odnosc, ili bolje rcčeno gde formalni izraz dopušta da se različiti problem i tre tira ju na isti način. U stvari, pri izučavanju socijalne s truk tu re izgleda da je to što daje antropologu nade da će zahvaljujući formalizaciji svojih problem a možda pozajm iti m etode i tipove rešenja od onih naučnih disciplina koje su u tom pravcu odm akle mnogo dalje od njegove vlastite na- učne grane.

Pošto je ovakav slučaj, očigledno je da prvo treba definisati pojam »socijalne strukture« i da treba dati neka objašn jen ja u vezi onih razlika koje mogu pomoći da se proučavanja iz socijalne s tru k tu re razgraniče od nepre- glednog polja opisa, analiza i teo rija koje se na širokoj osnovi bave društve- nim odnosim a i slivaju sa čitavim predm etom socijalne antropologijc. Ovo je tim pre neopbodno, pošto su neki od onih koji su doprineli da se razdvoji socijalna s tru k tu ra kao posebno polje antropoloških proučavanja, shvatili ono prethodno na više različitih načina, a ponckad su čak ozbiljno sum njali u vrednost čitavog poduhvata. Na prim er, K reber piše u drugom izdanju svoje Antropologije:

»Struktura« kao da naročito popušta jednoj reči koja im a sasvim do- bro značenje ali odjednom postaje privlačna i u modi je za deceniju ili dve, a za vreme dok vlađa teži da se što više prim enju je baš zbog prijatne konota- cije svog zvuka. Naravno da se jedna tipična ličnost može sagledati kroz svo- ju struk tu ru . Isto tako stru k tu ru ima fiziologija, svaki organizam, sva dru-

štva i sve kulture, kristali, m ašine — u stvari sve što nije potpuno am orfno im a struk tu ru . I tako izgleda da »struktura« ne doprinosi n išta značenju naše fraze, osim što izaziva izvestan stepen čuđenja.« (Kroeber, 1948, p. 325).

Mada se ovaj pasus bavi poscbno pojm om »osnovne stru k tu re ličnosti«, on daje poražavajuće im plikacije u pogledu uopštene upotrebe stru k tu re u antropologiji.

Postoji još jedan razlog zbog koga je definicija socijalne stru k tu re oba- vezna: sa gledišta izučavaoca s tru k tu re koje se m ora usvojiti, ako ni zbog čega drugoga a ono b a r da bi problem imao svoje značenje, bilo bi potpuno besm isleno pokušati da se dođe do sigurne dcfinicije socijalne s tru k tu re na induktivnoj osnovi, tim e što bi se odvojili opšti elem enti iz upotreba i defi- n icija koji kruže m eđu naučnim radnicim a koji tvrde da je »socijalna struk- tura« predm et njihovog izučavanja. Ako ove koncepcije im aju uopšte ikakvo značenje, one znače, prvo, da pojam stru k tu re im a struk tu ru . Ovo ćemo od- m ah u početku pokušati da naznačim o kao predostrožnost da se ne bismo zatrpali knjigam a i papirim a u kojim a se obrađu ju socijalni odnosi je r bi nam i samo njihovo nabrajan je skratilo i onako ograničen prostor. U daljoj fazi m oraćem o da pogledamo dokle se i u kom pravcu term in »socijalna struk- tura«, onako kako ga upotreb ljavaju razni autori, udaljava od naše dcfinicije.O ovome će se govoriti u odeljku posvećenom srodstvu, pošto je pojam struk- tu re na tom polju imao glavnu prim enu i pošto su. antropolozi uglavnom iza- brali da izraze svoja teoreiska gledišta baš u vezi sa tim.

I. D E FIN IC IJA I PRO BLEM I METODA

Prelazeći na zadatak određivanja »socijalne strukture«, nailazimo na tačku koja se odm ah m ora razjasniti. Term in »socijalna struk tura« nema nikakve veze sa em pirijskom stvarnošću već je u tesnoj vezi sa m odelim a koji su oblikovani posle nje. Ovo prilično pomaže da razjasnim o razliku između dve koncepcije kojc su tako blizu jedna drugoj aa ih ljudi često b rka ju , na- ime, koncepcija socijalne strukture i koncepcija socijalnih ođnosa. Biće do- voljno, zasada, da izjavimo da se socijalni odnosi sasto je od sirovina iz kojih su napravljeni modeli koji sačinjavaju socijalnu stru k tu ru , dok se socijalna s tru k tu ra svakako, može svesti na skupinu socijalnih odnosa koje treba opi- sati u jednom određenom društvu. Stoga, socijalna s tru k tu ra ne može pola- gati pravo na svoje posebno polje m eđu drugim oblastim a društvenih nauka. Ona je pre m etod koji treba prim eniti u svakom proučavanju društva, sličan struk turalno j analizi, koju nalazimo u drugim disciplinam a.

Zatim treba utvrditi kakav model zaslužuje ime »strukture«. To nije sam o antropološko pitanje, već p itan je koje pripada m etodologiji nauke uop- šte. Im ajući ovo na umu, možemo reći da se s tru k tu ra sasto ji od modela koji zadovoljava nekoliko naših zahteva.

Prvo, s truk tu ra pokazuje karak teristike jednog sistem a. Sastavljena je od više elem enata od koiih ni jedan ne može biti podvrgnut nekoj prom eni a da sam im tim ne izazove prom ene u svim drugim elementima.

Drugo, za svaki dati model m ora postojati m ogućnost za redosled pro- m ena koje kao rezultat daju grupu m odela istoga tipa.

Treće, gornja svojstva om ogućavaju nam da prcdvidim o kako će taj m odel reagovati ako se jedan ili više elem enata podvrgnu izvesnim modifi- kacijama.

I, najzad, model treba tako konstitu isati da su nam odm ah svi podaci koje ispitujem o potpuno jasni.

Pošto su ovo zahtcvi za svaki modcl koji im a struk tu ra lnu vrednost, sam im tim postoje izvesne posledice. One se, m eđutim , ne odnose na definiciju struk tu re , već su u vezi sa glavnim svojstvim a struk turalne analize kad je posm atram o na društvenom i drugim poljima.

A) POSMATRANJE I VRSENJE EKSPERIMENATA

Treba obra titi veliku pažnju prilikom uočavanja razlike između nivoa posm atran ja i nivoa eksperim enta. Posm atrati činjenice i m etodološka po- m oćna sredstva iz kojih igzrađujem o m odele nije isto što i cksperim entisa- nje na modelu. Pod »eksperim entisanjem na modelima«, podrazum evam o niz postupaka koji im aju za cilj da u tvrde kako će jedan model reagovati kad se podvrgne nekoj prom eni i kad ga poredim o sa inodelima istog tipa ili različi- tih tipova. Ova distinkcija je tim neophodnija pošto su mnoge rasprave o so- cijalnoj s tru k tu ri prividno kon trad ik to rne i ne slažu se u pogledu individual- nosti etnografskih podataka i onog form alnog karak tcra koji se skoro uvek jav lja prilikom izučavanja struk tu ra . Ova kontradikcija izčezava kad shvati- mo da ove odlike p ripadaju dvema potpuno različitim oblastima, ili bolje re- čeno, dvema fazama istog procesa. Na nivou posm atranja, glavno — moglo bi se čak reći jedino — pravilo jeste da sve podatke treba pažljivo proma- tra ti i opisati, i ne dozvoliti da ikakva unapred stvorena teorijska koncepcija odluči da Ii su neki podaci važniji od drugih. Ovim pravilom se takođe podra- zumeva da podatke treba proučavati u m eđusobnoj vezi (kakvim su konkret- nim procesom oni nastali?) i u vezi sa cclinom (i uvek sa ciljem da se poveže svaka m odifikacija koju treba posm atrati u globalnoj situaciji u kojoj se prvi pu t javlja).

Ovo pravilo prvi pu t je form ulisao K G oldštajn (Goldstein, 1951), u vezi sa psihofiziološkim proučavanjem , i to se sm atra važećim za svaku vrstu struk tu ralne analize. Njegova neposrsdna posledica je da postoji d irek tna veza između, s jedne strane detalja i konkretnosti etnografske deskripcije, a s druge, validiteta i uopštcnosti m odela koji je po tom pravilu konstruisan. Mada se mnogi modeli mogu koristiti kao pogodna sredstva da se objasne i opišu pojave, očigledno je da će najbolji m odel b iti uvck onaj koji je istinit, tj. najiednostavniji model koji može p redstav ljati sve njih. Stoga, prvi nam je zadatak da u tvrdim o kakvi su to podaci.

B) SVESN0ST I NESVESNOST

Druga razlika odnosi se na svesni ili nesvesni karak ter modela. Za uvo- đenje ove distinkcije u istoriju s truk tu ralne misli zaslužan je Boas. On je raz- jasnio da se kategorija činjenica može daleko lakše podvrgnuti struk tu ralno j analizi ukoliko socijalna grupa u kojoj sc te činjenice m anifestuju još uvek nije form irala svesni model koji bi ove činjenice in terpretirao ili opravdao (npr. 1911, str. 67). Neki će čitaoci m ožda biti iznenađeni kad vide da se Boa- sovo ime navodi u vezi struk tu ralne teorije, budući da je on predstavljao jednu

od najvećih prepreka na njcnom razvojnom putu. M eđutim, pokušavam da objasnim da ovi Boasovi neuspesi na polju s truk tu raln ih proučavanja ne po- tiču iz njegovog neshvatanja važnosti i značaja ovih problem a. Naprotiv, on ih je shvatio i to potput pravog proroka. Tome će, dakle, prc biti razlog činje- nica da je on strukturaln im proučavanjim a nam etnuo izvesnu dozu provere- nosti, a nešto od toga će zauvek ostati deo ovih proučavanja, dok su neki drugi, opet, toliko strik tn i u radu, a različiti u načinu proučavanja, da bi na svakom polju zaustavili naučni razvoj. (Levi-štrauss, 1949a).

S truk tu raln i model može biti svestan ili nesvestan, a da to ne utiče na njegovu prirodu. Mogli bismo još dodati sledeće: kad s tru k tu ra izvesnog tipa pojava nem a veću dubinu, veoma je mogućno da se u kolektivnoj svesti po- javi model koji će u vidu zastora prik riti ove pojave. Svesni modeli, koji se obično nazivaju »normama« od malc su pomoći za definicije, budući da su više usm ereni ka ovekovečenju, no ka ob jašn jen ju pojave. Zbog svega ovoga, s truk tu ralna analiza je suočena sa jcdnim ncobičnim paradoksom koji je dobro poznat lingvistima: ukoliko je s truk tu ra lna organizacija uočljivija, utoliko je teže do nje doći i to zbog neodgovarajućih svesnih m odela što se u vidu prepreka javljaju na putu koji do nje vodi.

U zavisnosti od stepena kolektivne svesti, antroplog se suočava sa dve- ma vrstam a situacije. Može se desiti da on m ora konstru isati model na os- novu pojava čiji sistem atski k arak ter nije imao nikakvog odraza na izvestan deo kulture; takav je slučaj kod nekih jednostavnijih situacija na koje uka- zuje Boas, a koje pružaju najpogodnije tlo za antropološka ispitivanja. Ili, na prim er, antropolog će se sa jedne strane baviti još nezrelom pojavom, a s druge strane sa već form iranim kulturnim modelima kojim a se pom enuta pojava in terpre tira . Mada je zbog gore navedenih razloga sasvim mogućno da se ovi modeli pokažu kao nezadovoljavajući, to nikako ne znači da je ovo uvek slučaj. Činjenica je da su mnoge »primitivne« kulture stvorile dalcko adekvatnije modele bračnih norm i, no što su modeli do kojih su došli pro- fesionalni antropolozi. Znači da se iz dva razloga ne može bez »domaćih mo- dela«. Prvo, može se pokazati da su takvi modeli istiniti, a ako nisu, onda se pomoću n jih b ar delimično sagledava s tru k tu ra datih pojava; najzad, sva- ka ku ltu ra ima svoje teoretičare, čiji doprinosi zaslužuju istu onu pažnju koju i antropolozi poklanjaju radu svojih kolega. I, drugo, čak i ako se pri proučavanju m odela skrenulo ili pogrešilo, i sam o to skretanje, kao i tipovi počinjenih grešaka, spadaju u podatke koji se podvrgavaju ispitivanju, i to verovatno m eđu one najvažnije. Ali čak i onda kad uzim a u razm atran je ovakve modele koje je stvorila kultura, antropolog, i pored toga što ga za to nabeđuju (Firth, 1951, str. 28—31) nikad ne zaboravlja da ku ltum e norm e same po sebi ne predstavljaju struk tu ru . One p re obezbeđuju jedan važan doprinos shvatanju struk ture, bilo u vidu činjeničnih dokum enata, bilo da je to teorijski doprinos sličan onome što ga daju sami antropolozi.

Francuska sociološka škola obratila je veliku pažnju ovom pitan ju . Dur- khajm i Mos su, na prim er, još na samom početku razm atran ja urođenih ka- tegorija u načinu m išljenja, uvek vodili računa o zameni svesnih predstava koje preovlađuju m eđu samim dom orocim a, onim predstavam a koje su po- nikle na tlu arheologove vlastite kulture. Ovo je bez svake sum nje bio važan korak, m eđutim , i pored toga uspeh je izostao je r ova dva naučnika nisu u dovoljnoj m eri shvatila da te značajne urođene predstave m ogu b iti isto to- liko daleko od nesvesne stvam osti kao i sve druge (Levi-Strauss, 1951).

ćesto se vcruje da je kod pojm a stru k tu re najglavnije dozvoliti da se uvede sistem m erenja u socijalnu antropologiju. Ovo gledište su uglavnom favorizovali kao pom oćno sredstvo u m atem atičkim i polum atem atičkim knjigam a ili člancim a u kojim a se obrađuje socijalna struk tu ra . Sasvim je tačno da je u nekim slučajevim a stru k tu ra ln a analiza omogućila da se pripoje num eričke vrednosti konstantam a. Ovo je bio, na prim er, ishod Kreborove studije o ženskoj modi, veoma značajna tačka u struk turalnom istraživanju (Richardson and Kroeber, 1940), kao i nekih drugih studija o kojim a će se kasnije raspravljati.

M cđutim, treba im ati na um u da ne postoji neophodna veza između me- renja i strukture. P roučavanja s tru k tu rc su, b a r u socijalnim naukam a, indi- rek tna posledica m odernog razvitka u m atem atici, što je dalo sve veći značaj kvalitativnom gledištu u kontradistinkciji sa kvantitativnim gledištem tradi- cionalne m atem atike. Stoga je omogućcno u oblastim a kao što su matem atič- ka logika, grupna teorija i topologija da se razvije direktan pristup proble- m ima kod kojih se ne mogu tražiti m etrička rešenja. Istaknu ta dostignuća sa ovim u vezi — koje još nisu koristili sociolozi — mogu se naći u Teoriji igara i ekonom skog ponašanja od J. fon N ojm ana i 0. M orgnšterna (J. von Neumann and O. M orgenstcrn, 1944); N. Wiener, Cybernetics (1948); i u Mate- m atičkoj teoriji kom unikacija (C. Shannon and W. Weaver, 1950).

D) MEHANIČKl I STATISTICKI MODELI

Poslednja razlika tiče se odnosa između skale modela i skale pojava. Zavisno od prirode ovih pojava postaje ili mogućno ili nemogućno stvoriti model čiji su elem enti na istoj skali na kojoj su i same pojave. Model, čiji su elem enti na istoj skali sa pojavam a, nazvaćemo »mehaničkim modelom«; ukoliko se elem enti m odela nalaze na različitoj skali, radiće se o »statističkom modelu«. N ajbolju ilustraciju ove razlike predstav lja ju bračni zakoni. U pri- m itivnim društvim a ovi zakoni se mogu izraziti putem m odela koji zahte- vaju stvarno grupisanje pojedinaca u odnosu na srodstvo ili klan; to su meha- nički modeli. U našom društvu nc postoji ovakva podela, je r su kod nas tipovi b raka određeni veličinom prim arne i sekundarne grupe kojoj budući bračni drugovi pripadaju , b rojem podataka i slično. Zbog toga bi jedan zadovoljava- jući (mada još uvek neproveren) pokušaj da se form ulišu konstante našeg bračnog sistem a m orao da odredi proscčne vrednosti, naime, polazne tačke; to b' bio statistički model. Mogućno je da između ova dva oblika postoji i prelazni oblik. Takav jc slučaj u onim društvim a (pa čak i u našem društvu) koja im aju m ehanički model za determ inaciju zabranjenog braka, a oslanja- ju se na statistički model kod sklapanja dozvoljenih brakova. Takođe treba im ati na um u da iste pojave mogu biti sagledane kroz različite modele, od kojih su neki mehanički, a neki statistički, i to zavisno od načina na koji se ove pojave grupišu. Onim društvim a koja odobravaju sklapanje b raka iz- m cđu rođaka, ali u kojim a se taj idealni tip b raka javlja sam o u ograni- čenom broju , po trebni su, radi taćnog obrazlaganja sistema, i m ehanički i statistički model. To su sasvim tačno shvatili Ford i Elvin (Forde, 1941. and Elvvin, 1947).

Isto tako, ne treba sm etnuti s um a da vrednosti proučavanja iz soci- ja lne s tru k tu re doprinosi činjenica da su stru k tu re modcli čija se form alna

svojstva mogu porediti nczavisno od njihovih elem enata. Prem a tom e, zada- tak proučavaoca struk tu re sastoji se u prepoznavanju i izolovanju onih nivoa stvarnosti koji po njegovom m išljenju im aju stratešku vrednost, naime, koji mogu b iti predstavljeni kao modeli, bez obzira na vrstu . česco se događa da se jedni isti podaci mogu posm atrati iz različite perspektive i da pritom zadrže jednake strateške vrednosti iako se kao rezu ltat ispitivanja u nekim slučajevim a dobijaju mehanički, a u nekim statistički modeli. Ovakva situa- cija dobro je poznata na polju egzaktnih i p rirodnih nauka; na prim er teorijao m alom b ro ju fizičkih tcla spada u klasičnu m ehaniku, ali ukoliko dođe do povečanja b ro ja tela, onda se treba osloniti na zakone term odinam ike, tj. tre- ba koristiti statistički um esto m ehaničkog m odela m ada je p riroda datih či- njenica ostala neizm enjena u oba slučaja.

Is ta ova situacija preovlađuje i kod društvenih nauka. Uzmimo, na pri- m er, pojavu kao što je sam oubistvo. Možemo je posm atrati u dva različita nivoa. Prvo, proučavanjem individualne situacije (tj. uzim anjem u obzir ka- kva je ličnost žrtve, n jena životna istorija , kakve su odlike p rim arnih i se- kundarnih grupa u kojim a se ličnost razvila i sl.) mogućno je dobiti meha- nički model pojave sam oubistva; zatim , registrovanjem b ro ja sam oubistava u izvesnom vremenskom periodu u okviru jednog ili više društava, kod razli- čitih tipova prim arnih i sekundarnih grupa itd. može se form irati model statističke prirode. To bi bili nivoi na kojim a struk tu ralno proučavanje samo- ubistva dobija stratešku vrednost, što će reći, da tu postaje izvodljivo građe- n je m odcla koji se mogu upoređivati u odnosu na (1) različite tipove samo- ubistava, (2) različite društvene zajednice i (3) različite vrste društvenih po- java. Naučni napredak ne sasto ji se sam o u o tkrivanju novih konstanti u ok- viru ovih nivoa, već, isto tako, i u o tkrivanju novih nivoa na kojim a se pri proučavanju jedne iste pojave dobijaju identične strateške vrednosti. Takav rezu ltat postignut je, na prim er, u psihoanalizi, gde je otkriven m etod po- stav ljan ja m odela na jednom novom polju, a to je psihološki život pacijenta koji se posm atra u celini.

Ova dosad navedena ob jašn jen ja treba da nam pom ognu p ri razjašnje- n ju dvostruke prirode struk tu raln ih proučavanja (koja na prvi pogled izgle- da čak kontradiktorna). S jedne strane, ova proučaavnja im aju za cilj izolo- vanje stra tešk ih nivoa, a to se može postići jedino »isecanjem« izvesnih po- rodica pojava. Sa te tačke gledišta svaki tip strukturalnog proučavanja izgleda autonom an, potpunc nezavisan od ostalih, pa čak i od onih različitih metodo- loških načina prilaženja istom polju. Sa druge strane, osnovna vrednost ovih proučavanja sasto ji se u konstru isan ju m odela čija se form alna svojstva mogu uporediti sa istim svojstvim a m odela koji p ripadaju drugim stratešk im nivo- ima, i koji sc na osnovu tih odgovarajućih form alnih svojstava mogu obja- sniti. P rem a tome, možemo reći da se k ra jn ji cilj ovih proučavanja sastoji u prevazilažcnju tradicionalnih prepreka koje nostoje između različitih na- učnih disciplina, kao i u unapređenju jednog načina prilaženja koji će biti zajednički za više disciplina.

Ovde možemo, navesti jedan prim er. li poslednje vreme bilo jc dosta di- skusije po p itan ju razlike izm eđu istorije i antropologije. K rcber i neki drugi naučnici dokazali su da je značaj vrem enske dimenzije, u vezi ovog pitanja, veoma mali. Iz gore navedenog sasvim se jasno može videti gde razlika u stvari leži, tj. ne sam o izmcđu ove dve discipline, već takođe između n jih i ostalih disciplina. E tnografija i isto rija razlikuju se od socijalne antropologije i so-

ciologije utoliko, što prve dve im aju za cilj da prikupe podatke, dok druge dve operišu m odelim a koji se na osnovu tih prikupljcnih podataka konstruišu. Slično tome, etnografija i socijalna antropologija podudaraju se u dva stupn ja iste vrste ispitivan]a, čiji se k ra jn ji rezultat ogleda u konstrukciji mehanič- kih modela; dok se k ra jn ji ishod ispitivanja iz oblasti isto rije (zajedno sa n jenim tzv. »pomoćnim« disciplinam a) i sociologije sastoji u fo rm iran ju sta- tističkih modela. Iz tog razloga se društvene nauke — i to sve — bave dvema različitim kategorijam a vremena. U antropološkom proučavanju koristi se »mehaničko« vrcme koje se kreće unazad i ne akum ulira. Npr. model sistem a srodstva po očevoj liniji sam po sebi ne pokazuje da li je sistcm oduvek bio takav ili ne, ili m u jc prethodio model srodstva po m ajčinoj liniji, ili su se pak ova dva sistem a stalno smenjivala. Naprotiv, istorijsko vreme je »statističko«; ono se uvek jav lja kao orijen tisan i nepovratan proces. Razvojni pu t koji bi savrem eno italijansko društvo vratio na pozicije stare Rimskc Republike, isto je tako teško zamisliti, kao i proces supro tan onome koji potpada pod drugi zakon term odinam ike.

Ovo razm atran je pomaže nam da razjasnim o Firtovu distinkciju izme- đu socijalne stru k tu re , koju on postavlja van vremcnske dimenzije, i sociialne organizacije, kod koje je vreme ponovo uključeno. (1951, str. 40). S tim u vezi može nam Dostati jasn ija i rasprava koja se tokom nekoliko poslednjih go- dina vodila između pristalica Boasove antievolucionističke trad ic ije i pro- fesora Lcsli V ajta (Leslie W hite, 1949). Boasova škoia bavila se uglavnom mo- delim a m ehaničkog tipa, a sagledan sa tog aspekta, koncept evolucije nema operativnu vrednost. S druge strane, svakako jc dopušteno govoriti o evoluciji u istorijskom i sociološkom smislu, ali se elem enti koje treb a organizovati u jedan evolucionaran proces ne mogu pozajm ljivati sa onog nivoa ku ltum e tipologije koji u sebi sadrži m ehaničke modele. Ove elem ente bi trebalo tra- žiti na đovoljno dubokim nivoima, je r bi to predstavljalo garanciju da će oni ostati van uticaja različitih ku lturn ih konteksta (kao što su, recimo, geni koji n asta ju kom binacijom iđcntičnih clcm enata u različite šeme, a u skladu sa različitim rasnim (statističkim ) modelima) a istovrem eno bi bilo omogu- ćeno i izvršenje dugoročnih statističk ih planova.

Često dolazi do nezgoda u onim situacijam a kad je s tručn jak neke od grana prirodnih nauka prim oran da »menja« vreme već u skladu rada ko- jim je zaokupljen. S tručnjaci iz ove oblasti već su se navikli na takve pote- škoće i trude se da ih savladaju. S tim u vezi veoma je značajna M ardokova rasprava u kojoj tvrdi da sistem srodstva po očevoj liniji može zam eniti srod- stvo po m ajčinoj liniji ili iznići iz njega, ali do obrnutog procesa ne može doći (M urdock, 1949, str. 210—20). Ako je to tačno vektorni fak to r bi po prvi p u t bio uveden na objektivnoj osnovi u socijalnu stru k tu ru . Levi (Lowie, 1948, str. 44) je, m cđutim , pokušao da obori M ardokovu tv rdn ju na metodo- loškoj osnovi i za sada je mogućno obratiti pažnju samo na sporni problem , čije će se rešenje, kad bude opšte prihvaćeno, u mnogome odnositi na pro- učavanje stru k tu ra , ne samo u oblasti antropologije, već i u drugim obla- stima.

Razlika izm eđu statističkog i m ehaničkog m odela dobila je veliku važ- nost u još jednom pogledu: ona omogućava da se razjasni uloga koju ima kom parativna m etoda u struk tu raln im proučavanjim a. Za ovaj su se m etod naročito zalagali Redklif-Braun i Levi. Redklif-Braun (Radcliffe-Brovvn, 1952, str. 14) kaže:

Tcoretska sociologija se obično smatra induktivnom naukom, gde je indukcija jedan logičan metod zaključivanja kod koga sc razmatranjcm poje- dinačnih slučajeva dolazi do opštih 7.akona. Mada profesor Evans-Pričard . . . izgleda podrazumeva u nokim od svojih p>ostavki da logični metod indukcije, ui. poređcnje, klasifikaciju i generalizaciju, nije primenjiv na pojave iz dru- štvenog života čoveka. . . smatram da sooijalna antropologiia mora zavisdti od sistematsikog komparativnog proučavanja mnogobrojniih drušlvenih za- jednica.

Kada govori o religiji, Redklif-Braun (1945, str. 1) tvrdi:

Eksperimentalni metod društvene religije. . . znači da u sivetlosti naših hipoteza, moraino proučiti jedan dovoljan broj različitih pojedinaćnih religija i religijskih kultova i to u vezi pojedinih društvenih zajednica u kojima su ove katcgorije otkrivene. Za takav zadatak nije dovoljan jedan čovek već je potrebno više ljudi.

Slično tome i Levi (Lovvie, 1948a, str. 38) pošto je prvo istakao da je »antropološka literatura puna navodnih uzajam nih odnosa kojim a nedostaje em piriski oslonac«, takođc insistira na tom c da je po trebna jcdna »Siroka induktivna osnova«, koja bi služila za generalizaciju (1948a, str. 68). Intere- santno je uočiti da zbog ovog zahteva za induktivni oslonac ovi autori odstu- paju nc samo od D urkhajm a (Durkheim, 1912. str. 593): »kada se neki zakon dokaže putem dobro izvedenog cksperim enta, taj zakon postajc opšte važeći«, već isto tako i od Goldštajna, koji je, kao što smo već pom enuli, jasno izra- zio ono što bi se moglo nazvati »zakonima strukturalističk ih metoda« i to na jednom generalnom principu, tako da oni mogu važiti van ograničenijeg prosto ra u kome ih je prim enjivao sam autor. Goldštajn opaža da potreba za jednom ozbiljnijom studijom svakog pojedinačnog slučaja podrazum eva zahtev da broj ovih slučajeva bude mali; on nastavlja postavljaniem p itan ja postoji li, ili ne, rizik da posm atrani slučajevi postanu specijalni, je r se samim tim iskliučuje mogućnost donošenja generalnih zaključaka. Evo njegovog odgovora (1951, str. 25): »Ova prim edba pokazujc potpuno nerazum evanje prave situacije . . . samo nagom ilavanjc podataka, čak veoma brojnih poda- taka, nije ni od kakve pomoći ukoliko ove činjenice nisu savršeno utvrđene; na taj način nećemo saznati kako se pojavc zaista o d ig rav a ju . . . Moramo odabrati samo one slučajeve kod kojih je m ogućna form ulacija krajnjeg zaključka. A tada će svc što se pokaže kao važeće u jednom slučaju, važiti, ta- kođe, i za sve ostale slučajeve.«

Vcrovatno bi samo mali broj antropologa bio sprem an da podrži ovako smela tvrđenja. Međutim, ni jedno struk turalno proučavanje ne može se pre- duzeti ukoliko se nema na um u dilem a koju je postavio G oldštajn, a to je: da li proučaavti veći broj slučajeva i to na površniji način koji na k ra ju ne daje zadovoljavajući rezultat; ili se ograničiti na proučavanje m anjeg broja slučajeva i dokazati da je jedan dobro izveden eksperim enat dovoljan da bi mogao biti dem onstriran.

Razlog zbog koga veliki broj antropologa ima toliko poverenja u kom- parativnu m etodu, mogli bism o potražiti u haosu koji vlada kod postupaka za utvrđivanje mehaničkih i statističkih modela. Dok je Durkhajm ovo i Gold- štajnovo glcdište svakako verodostojno za m ehanički model, očigledno je da se ni do jednog statističkog m odela ne može doći bez statistike, tj. bez saku- p ljan ja velikog b ro ja podataka. Ali ni u ovom slučaju m etod nije u većoj meri kom parativan, buduči da će podaci koje trcba sakupiti b iti prihvatljivi samo

đotle dok pripadaju istoj kategoriji. Prem a tomc, ostaje nam jedna jedina alternativa — sveobuhvatno ispitivanie sam o jednog slučaja. Prava razlika postoji jedino u selekciji tog »slučaja« koji će b iti odabran tako da ili uklju- čuje elem ente iz iste skale sa koje je i model koji treba konstruisati, ili će sadržati elem ente sa različitih skala.

Pošto smo na ovai način razjasnili osnovna pitanja u vezi sa prirodom proučavanja iz socijalne struk tu re , sada možcmo nabro ja ti glavna istraživa- čka polja ove grane i razm otriti neke od dosad postignutih rezultata.

II . SOCIJALNA M ORFOLOGIJA IL I STRUKTURA GRUPE

U ovom odeljku term in »grupa« neće se odnositi na društvenu grupu, već će im ati širi smisao i pod njim ćemo podrazum cvati način na koji se grupišu pojave koje proučavamo.

Predm ct proučavanja socijalne s tru k tu re sasto ji se u razum cvanju dru- štvenih odnosa uz pomoć modela. M eđutim, da bismo ih razumeli oni mo- ra ju biti sm cšteni u jedan poznat okvir. Ti okviri su prostor i vreme, a kori- stim o ih bilo poicdinačno, bilo zajedno, kako bismo odredili položaj dru- štvenih pojava. Ove p rostorne i vrem enske dim enzijc nisu analogne sličnim kategorijam a koje se koriste u drugim disciplinam a, već se sastoje od »soci- jalnog« p rosto ra i »socijalnog« vrcmcna, što znači da se ne protežu van gra- nica društvenih pojava koje ih »opremaju«. U skladu sa svojom socijalnom struk turom , ljudsko društvo stvorilo je m noštvo tipova ovakvih »kontinu- uma«, pa stoga ne treba obraćati p re teranu pažnju na činjenicu da antro- polog, zbog svojih proučavanja, može povremeno b iti p rim oran da pozajm i ncke tipove koji se u mnogome razlikuju od postojećih šema ili da eventua- Ino i sam razradi nove tipove.

Već smo prim etili da vrem cnski kontinuum može biti povratnog karak- tcra ili pak orijen tisan u skladu sa nivoom stvarnosti koja form ira scrateške vrcdnosti i to sa gledišta ispitivanja. Mogu se javiti različite m ogućnosti: vre- m enska dim enzija može biti shvaćena kao kategorija nezavisna od posma- tran ja i neograničena ili kao funkcija posm atračevog vlastitog (biološkog) vre- mena i kao ograničena kategorija; na nju se može gledati kao na celinu sa- stavljenu od delova koji su m eđu sobom bilo saglasni, bilo nesaglasni itd. Evans-Pričard pokazao je na koji način ovakvi formalni sastavi služe kao podloga kvalitativnim distinkcijam a izmcđu životnog veka posm atrača, isto- rije, legende, m ita (Evans-Prichard, 1939, 1940). Utvrđeno je da glavne distin- kcije koje je on utvrdio važe za savrem ene društvene zajednice (Bcrnot and Blancard).

Sve ono što jc tačno u vezi vrem enske dimcnzijc, može se prim eniti i na prostor. Velika je zasluga D urkhajm a i Mosa što su po prvi put skrenuli pažnju na prom enljiva svojstva prosto ra na koja se treba pozvati da bi se dobro shvatila s tru k tu ra nekih prom itivnih društvenih zajednica (1901—2). Kušingov rad, koji su poslcdnjih godina poccli da omalovažavaju u svetu, dao je ovoj dvojici inspiraciju za ovaj poduhvat. Međutim, Kušingova shva- tan ja i njcgova sociološka im aginacija učinila su ga dostojnim da bude ram c uz ram e sa Morganom, kao jedan od velikih pretcča socijalno-strukturnih proučavanja. Propusti i netačnosti njcgovih opisa, ozbiljni u m anjoj m eri no optužba da je »preinterpretirao« neke m aterijale, biće posm atrani u pravom

svetlu tek kad se shvati da Kušing nije toliko im ao za cilj đa da autcntičm opis društva plem ena Zuni, koliko je želeo da stvori model (njegova čuvena podela na sedam delova) koji bi u velikoj m eri mogao da objasni procese i s tru k tu ru društva kod plem ena Zuni.

Vreme i p rostor u društvenim relacijam a takođe se mogu okarak terisati pom oću skala. U proučavanjim a društvenih pojava postoje izrazi »makro- -vreme« i »mikro-vreme«; ista ova podela važi i za kategoriju prostora. Ovim nam je objašn jena m ogućnost posto jan ja veze između socijalne s tru k tu re i pra istorije, arheologije i difuznih proccsa, a isto tako može biti povezana i sa psihološkom topologijom, kakva je recim o ona koju je začeo Levin ili Morenova sociom etrija. Činjenica je da se s tru k tu re istovetnog tipa mogu javiti na sasvim različitim vrem enskim i p rostornim nivoima i uopšte nije neshvatljivo da, na prim er, jedan statistički m odel dobijen socijom ctrijskim proučavanjem , može biti od veće pomoći pri građenju sličnog m odela za polic isto rije kulture od m odela do koga bi se došlo daleko direktnijim putem.

Stoga sa polja s truk tu raln ih proučavanja ne bi trebalo elim inisati isto- rijskogcografske preokupacije, a takvo je m išljenje bilo veoma zastupljeno kod širom prihvaćene opozicije između »difuzionizma« i »funkcionalizma«. Funkcionalist može bii daleko od struk tu raliste , kao što se jasno vidi na p rim eru Malinovskog. S druge strane, poduhvati kakav je bio Dumezilov kao i slučaj samog A. L. Krebera, gde je on kao stručn jak koji se bavi isključivo struk tu ram a, najveći deo svog vrem ena posvetio d istribucionim proučavanji- ma, dokazuju da se ćak i istorijsk im proučavanjim a može prići struktural- nom metodom.

Pošto se kod sinhroničnih proučavanja nailazi na m anji broj problem a no kod dijahroničnih (u prvom slučaju su podaci u većoj m cri homogeni) najjednostavnija m orfološka proučavanja su ona koja im aju veze sa kvalitativ- nim nem erljivim svojstvima socijalnog prostora, tj. način na koji društvene pojave mogu biti prikazane na m api, a pravilnosti pokazane u svojoj kon- figuraciji. Mnogo toga se očekivalo od tzv. »čikaške škole« koja se bavila p itan jim a iz urbane ekologijc i još uvek nisu razjašnjeni razlozi zbog kojih je došlo do postepenog gubitka interesovanja za ovu liniju istraživanja. Taj probiem najuže je vezan sa ekologijom koja je, inače, tem a narednog članka ovog sim pozijum a. Međutim, nije na odm et ako na ovom m estu utvrdim o koji dom inatni odnosi vladaju između ekologije i socijalne struk tu re . Obe grane se bave prostornom distribucijom pojava. M eđutim , sociialna struk- tu ra operiše isključivo sa onim »prostorima« čije su determ inante čisto soci- ološke prirode, što će reći da na n jih nisu uticale prirodne determ inante kao što su geologija, klimatologija, fiziografija i sl. Iz tog razloga je tzv. »urbana ekologija« trebalo da probudi veliko interesovanje kod socijalnih antropolo- ga; urbani p rosto r je u dovoljnoj m eri mali i homogen (sa svakog osim sa društvenog gledišta) za sve diferencijalne kvalitativne aspekte, koje treba uglavnom prip isati akciji unu tarn jih sila, dostupnih struk tu ra lno j sociologiji.

Možda bi bilo m udrije, um esto što se počinje proučavanjem složenih za- jednica, koje je teško izolovati od spoljnjeg uticaja, prići prvo — kao što je to predložio M arsel Mus (Marcel Mauss, 1924— 25) — onim m anjim i relativno izdvojenim zajednicam a kojim a se obično bave antropolozi. Postoji nekoliko radova ove vrste (npr. Firth, 1936; Steward, 1938; Nadel, 1947; Fordc, 1950) ali se u n jim a vrlo retko i nerado išlo van granica deskripcije. Naročito se

prim ećuje zapostavljanje p itan ja uzajam nog odnosa prostorn ih konfiguracija i form alnih svojstava ostalih aspekata društvenog života.

Ovo je prilično za žaljenje, pošto u mnogim delovima sveta postoji oči- gledna veza izm cđu socijalne stru k tu re i p rostorne stru k tu re naselja, sela i logora. Samo u Americi oblici logora Ind ijanca već odavno privlače pažnju pravilnim sm enjivanjem , što je u vezi sa socijalnom organizacijom svakog plemena; a isto se može reći i za kružni raspored koliba u Ge selima u istoč- nom i centralnom Brazilu. U oba slučaja susrećem o se sa relativno homoge- nim kulturn im oblastim a gde se mogu posm atrati važni nizovi pratećih pro- mena. Druga vrsta problem a nastaje kao posledica poređenja oblasti u ko- jim a se razni tipovi s tru k tu re sela mogu porediti sa raznim tipovima socijal- nih odnosa, npr. kružna s tru k tu ra sela Ge i paralclno slojevita s tru k tu ra Pueblo. Ova poslednja se čak može proučavati dijahronično uz pomoć arhe- ologa, koji će pokrenuti p itan ja kao što su m ogućna veza prenosa od polu- kružne stru k tu re do paralelne, od struk tu ralne raspodele kuća tog klana,o kojim a se govori u mnogim m itovima, do statističke raspodele naših dana.

Ovih nekoliko prim era nisu izneti sa nam erom da dokažu da je pro- storna konfiguracija ogledalo socijalne organizacije, već da skrenu pažnju na činjenicu da je — dok bi m eđu brojnim narodim a bilo vrlo teško o tk riti bilo koji takav odnos — m eđu drugim a (koji m oraju imati nešto zajcdničko) po- sto jan je nekog odnosa očigledno, m ada ne dovoljno upadljivo, a u nekoj trećoj grupi p rosto rna konfiguracija izgleda da u stvari p redstav lja socijal- nu struk tu ru . Ali i najupadljiv iji slučajevi zahtevaju ozbiljno proučavanje. Tako je, na prim er, pisac ovog članka pokušao da prikaže kako se, m eđu plcm cnim a Bororo, p rosto rna konfiguracija odražava ne kao istin ita, nesvesna društvena organizacija, već kao model koji svesno postoji u svesti domoro- daca, m ada je njegova p riroda potpuno iluzorna i čak kon trad ik to rna u od- nosu na realnost. Problem i ove vrste pružaju veliku mogućnost da se socijal- ni i m entalni procesi proučavaju kroz svoje kristalisane spoljcnje projekcije.

Jedan drugi pristup , koji može neposrednije voditi ka m atem atičkom izrazu socijalnih pojava, počinje sa num eričkim svojstvim a Ijudskih grupa. Ovo je po trad ic iji bila oblast dem ografije, ali tek nedavno su nekoliko nauč- nika koji potiču iz različitih horizonata — demografije, sociologije, antropolo- gije — počeli da obrađuju neku vrstu kvalitativnc dem ografije, što će reći da se bave diskontinuiranim problem im a uočenim u ponašanju grupa, sm atranih kao celina i izabranih na osnovu baš tih diskontinuiteta. Ova »socio-demo- grafija«, kako ju je nazvao jedan od njenih propagatora (De Lestrange, 1951) je na nivou sa socijalnom antropologijom , i nije tcško predvideti da će se u vrlo bliskoj budućnosti zahtevati čvrsto tlo za m a koji antropološki istra- živački rad. Stoga, vrlo je čudno što se obratilo tako malo pažnje u antro- pološkim krugovim a na proučavanje jednog demografa, L. Livia (L. Livi, 1940—41, 1949). Njegova istraživanja, tesno povezana sa istraživanjim a G. Dalberga, tim su važnija za antropologe, je r ovaj obrađuje populacije veoma blizu Livijevog m inimuma. Nema vidne veze između funkcionisanja i tra jnosti socijalne stru k tu re i stvarnog obima populacije (Wagley, 1940). Na taj nacin postaje sve evidentnije da form alna svojstva postoje, što se neposredno pripi- su je apsolutnom obim u populacije, m a koju grupu uzeli u razm atranje. Pri- likom in terp re tacije drugih svojstava prvo treba uzeti u obzir ova već na- brojana.

Zatim na red dolaze num erička svojstva koja ne izražavaju u celini glc- dan obim grupe, već obim i in terakciju članova grupe, koje možemo defini- sati kao važne diskontinuitete. S tim u vezi možemo pom enuti dva sm era ispitivanja.

Postoji, prvo, jedno ogrom no telo izvršenih ispitivanja, koja vode po- reklo od čuvenog »pravila svrstavanja po velični« koje se kroistilo za gradove, a pored toga se pokazalo kao pogodno za upotrebu i u mnogim drugim soci- jaln im oblastim a, m ada originalno pravilo u stvari i đalje ostaje na izvestan način sporno (pogledati koa Davis, 1947; Stevvard, 1947; Zipf, 1949).

Nedavna proučaavnja dvojice francuskih dcm ografa još d irek tn ije se odnose na tekuća antropološka ispitivanja. Oni su — korišćenjem Dalber- govog dokaza da se veličina jednog Izolaia (tj. grupc Ijudi kod kojih se bra- kovi sklapaju među članovim a iste porodice) može proceniti na osnovu uče- stalosti brakova među srodnicim a (Dahlberg, 1948) — uspeli da odrede pro- sečnu veličinu izolata u svim francuskim departmanima, stavliajući na taj način pred antropologe p itan je sistem a braka u kom pleksnom m odernom društvu (S utter and Tabah, 1951). Prosečna veličina jednog francuskog izolata varira od preko 2800 do nešto m anje od 1000 osoba. Ova num erička procena pokazuje da je čak i u m odernom društvu ovaj splet jedinki ujcdinjcnih rodbinskim vezama mnogo m anji, no što bi se moglo očekivati, od otprilike :stog obim a kod prim itivnih grupa. Zaključak je sledeći: dok apsolutna veli- čina jedne ovakve grupe ostaje u svim Ijudskim društvim a otprilike na istoj skali (s tim što francuski tipovi stoje prem a prosečnim prim itivnim tipovima u odnosu 1 prem a 10), do kom pleksnosti jednog društva ne dolazi u tolikoj meri zbog širen ja samog izolata već više na račun ekspanzije ostalih tipova društvenih veza (ekonomskih, političkih, intelektualnih); a one služe za spa- jan je velikog b ro ja izolata koji su, sami po sebi, relativno statični.

Ali najin teresan tn iji rezultat ovog ispitivanja jeste činjenica da se naj- m anji izolati ne nalaze sam o u planinskim oblastim a, kao što se prctpostav- ljalo, već takođc (pa čak i u većoj meri) u onim oblastim a u kojim a im a ve- likih urbanih centara; sledeći departmani: Rona (Lion), ž ironda (Bordo) i Sena (Pariz) nalaze se na dnu liste, a veličine utvrđenih izolata iznose za prvi 740, za drugi 910 i za treći 930. U departm anu Scne, koji je praktično sveden na Pariz i njegova predgraaa, veća je učestalost brakova m eđu srodnicim a no u bilo kom od petnaest okolnih rudarsk ih departmana (S utter and Tabah, 1951, str. 489).

Nije neophodno istaći u kakvom odnosu stoje ova proučavanja sa so- cijalnom strukturom ; sa glcdišta ovog članka, suština sc sasto ji u tome, da ova izučavanja istovremeno om ogućuju i pozivaju na neposrednu ekstenziju na antropološkom nivou. Pronađen je pu t koji omogućava da se m oderno kom pleksno društvo razbije u m anje celine, istovetne prirode kao kod onih koje obično proučavaju antropolozi; s druge strane, m cđutim , ovaj pu t ostaje nepotpun, budući da relativna vcličina predstav lja samo jedan deo pojavc, a drugi deo je dužina bračnog ciklusa. Je r kod m anjih izolata mogućno je postojanje dugih braćnih ciklusa (tj. koji teže da budu iste veličine kao i sam izolat), dok relativno vcliki izolati mogu biti sastavljeni od kraćih ciklusa. Ovaj problem , koji bi mogao b iti rešen samo uz pomoć genealogije, ukazuje na pu t bliske saradnje između strukturalnog dem ografa i socijalnog antro- pologa.

Od ove saradnje mogli bism o se nadati još jednom duprinosu, ovoga pu ta na teorijskom nivou. Koncept izolata može pomoći da se reši jedan problem iz socijalne stru k tu re koji je doveo do spora između Redklifa-Bra- una i Levia. Redklif-Braun je nazvao »fantastičnom reifikacijom apstrakcije« predlog nekih antropologa, uglavnom Amerikanaca, da antropologiju treba definisati kao nauku koja proučava ku ltu ru a ne društvo. Za njega »kultura Evrope je sam o apstrakcija, a isto tako i ku ltu ra nekog afričkog plemena«. Jedino što postoji, to su ljudska bića povezana neograničenim nizom dru- štvenih odnosa (Radcliffe-Brown, 1940b, str. 10—11). To je, kaže Levi, »jedna veštačka prepirka« (Lowie, 1942, str. 520—21). Međutim, izgleda da su ne- sporazum i, koji leže u osnovi svega ovoga, zaista prisutni, budući da su u ce- lini obnovljeni prilikom objavljivanja Vajtove knjige (1949) i Bidnijeve kri- tike (1950, str. 518—19); Pogledati takođc i kod Redklif-Brauna (1949b).

Izgleda da bi i realnosti i anatom ija koncepta kulture mogli biti bolje procenjeni kad bi se ku ltura, sa jednog operativnog aspekta, tre tira la na isti način na koji su genetičari i dcm ografi tretira li usko vezani koncept »izolata«. Ono što nazivamo »kulturom« sam o je jedan deo čovečanstva koji — u od- nosu na ostali deo čovečanstva — predstavlja važne diskontinuitete. Ako nam je cilj utvrđivanje važnih d iskontinuiteta između, uzmimo, Sevem e Amerike i Evrope, tada ćemo u stvari razm otriti dvc različite kulture; ali ako bism o se pozabavili bitnim diskontinuitctim a između N ju jorka i čikaga, u tom sluča ju bismo o ovim grupam a smeli da govorimo samo kao o razli- čitim »jedinicama« kulture. Kako se ovi diskontinuiteti mogu svesti na kon- stante, što i jestc cilj struk tu ra lne analize, vidimo, da ku ltura u isto vreme može odgovarati objektivnoj stvarnosti i b iti funkcija preduzetog ispitivanja. Prem a tome, jedan isti broj osoba može se sm atrati delom mnogih ku ltum ih konteksta: univerzalnog, kontinentalnog, nacionalnog, pokrajinskog itd., a isto tako i profesionalnog, političkog i sl. Ovo važi kao granica, m eđutim , antropo- log obično čuva term in »kultura« da bi označio čitavu grupu diskontinui- te ta koji im aju u isto vremc važnost za nekoliko ovakvih polja. Sto ovo ne može nikada trajno da važi za sva polja, ne m enja stvar, tako da je koncept »kulture« osnova antropologije kao što je koncept »izolata« osnova demogra- fije. I jedan i drugi p ripadaju istoj epistem ološkoj porodici. Na p itan je koje sc odnosi na pozitivni k arak tcr ovog koncepta, antropolog, kao odgovor. mo- že k ristiti jedan sud iz fizike; Nils Bor tvrdi: »Tradicionalne razlike (ljudske kulture) u mnogo čem u podsećaju na različite ekvivalentne modele preko ko- jih se možc objasniti fizičko iskustvo« (Niels Bohr, 1939, str. 9).

I I I . SOCIJALNA STATIKA IL I STRUKTURA KOM UNIKACIJE

Društvo se sastoji od pojedinaca i g rupa koji m eđusobno kom uniciraju. N ikada ne možemo apsolutno objasniti postojanje, odnosno ncdostatak ko- m unikacije. K om unikacija ne p resta je na granici društva. Pre će b iti da te granice u stvari označavaju tačke gde se stepen i oblik kom unikacije — bez njenog potpunog izčezavanja — spuštaju na jedan znatno niži nivo. Ovaj uslov, obično, ima dovoljno veliki značaj za stanovništvo, bilo van, bilo u n u ta r gra- nica, tako da je ono svesno njegovog postojanja. Ta svesnost, m edutim , nije uslov za davanje definicije datog društva. Ona preastav lja samo jednu od još preciznijih i čvršćih formi.

30 Aniropologija danas 465

U svakom društvu kom unikacija deluje na tri različita nivoa: komuni- kacija žcna, kom unikacija dobara i usluga i kom unikacija poruka. Stoga pro- učavanja srodstva, ekonom ike i lingvistike obrađu ju istu vrstu problem a sam o na različitim nivoima, a u stvari pripadaju istom polju. Teori jski, za- koni srodstva i b raka određuju četvrti tip kom unikacije, onaj između gena i fenotipova. Stoga, trcba im ati na um u da sc ku ltu ra ne sastoji sam o od vla- stitih oblika kom unikacije, npr. jezik, vcć isto tako, (pa i više) od pravila ko ja u tv rđu ju kako igrati »igrc komunikacije«« i na prirodnom i na kultur- nom nivou.

Gornje poređenjc srodstva, ekonom ike i lingvistike ne može prik riti či- n jenicu da se ta polja odnose na oblike kom unikacije sm eštene na različitim skalama. Ukoliko bi se pokušalo sa procenom stepena kom unikacije, s jedne strane kod brakova srodnika, s druge, kod razm ene poruka u jednom dru- štvu, verovatno bi se utvrdilo da je stepcn skoro istovetan, kao recimo stepen odnosa razmene teških m olekula dve viskozne tečnosti kroz ne suviše propustljivu mem branu, prem a radio kom unikaciji. Razlog je: p riroda komu- nikacije u braku skoro je identična prirodi onih koji kom uniciraju (na icd- noj s tran i žena, na drugoj m uškarac), dok kod govora, priroda onih koji go- vore i samog govora n ije isto. Supro tnost se, dakle, sastoji između osobe i simbola ili između vrednosti i znaka. Tako raziašnjavam o poz'cije ekono- mike, koja je u sredini m eđu ovim krajnostim a — dobra i usluge nisu osobe, ali predstav lja ju vrednost. Dakle, m ada sami po scbi to nisu ipak su im po- trebn i i simboli i znaci i to za razm enu, od trenu tka kad sistem razm enc dostigne izvestan stepen složenosti.

Iz ovog prcglcda s tru k tu re socijalne kom unikacije deriviraju tri važna niza razm atranja .

Prvo, može sc tačno odrediti položaj ekonom ike u socijalnoj struk tu ri. U prošlosti, antropolozi su od nje uvek pom alo zazirali. čak ni u ovom sim- pozijum u ni jedan članak nije posvećen problem im a ekonomike. Pa ipak, kad god bi se pokrenula ova važna tem a, pokazalo bi se da između ekonom ike i socijalne s tru k tu re preovlađuju veoma uski odnosi. Od Mosovih pionirskih članaka (1904— 5, 1923—24) i knjige Malinovskog (1922) — što m u je daleko najboljc delo — svaki pokušaj u ovom pravcu pokazao je da ovaj ekonom- ski sistem daje sociološku form ulaciju sa njihovim fundam entalnijim stal- nim osobinam a (Speck, 1915; R ichards, 1932, 1936, 1939; Stevvard, 1938, Evans- -Prichard, 1940; Herskovits, 1940; W ittfogel and Goldfrank, 1943).

Antropolog je počeo da se usteže u uslovima sam ih ekonom skih izuča- vanja; postojao jc konflikt između oprečnih škola a istovrem eno zaodcnuta tajanstvenošću i nadm enošću. Antropolog je radio pod im presijom da se ekonom ika većinom bavi apstrakcijom i da im a malo veze između stvarnog života, stvarnih grupa Ijudi i pojm ova kao što su vrcdnost, korisnost, profit i tom e slično.

Potpuno uzdizanje ekonom skih studija koje je nastalo kao rezultat ob- javljivanja knjige Fon N ojm ana i M orgnšterna (1944), stvorilo je eru tešnje kooperacije izm eđu ekonom iste i antropologa, i o iz dva razloga. Prvi — m ada ekonom ika ostvaruje ovde rigorozni p ristup — ova knjiga se ne bavi onim apstrakcijam a koje sm o upravo pom enuli, već konkretnim jednikam a i grupam a koje su predstavljene u svojim stvarnim i em pirijskim odnosim a koopcracije i međusobnog nadm etanja. Sledcći — i to kao posledica — po prvi put sc uvode m ehanički modeli koji su istog tipa kao modeli kojim a

se koristi m atem atička fizika i socijalna antropologija — naročito u oblasti srodnosti. Sa ovim u vezi pada nam u oči da je Fon Nojm an pozajm io svoje modele iz teorijc igara, a to smo nezavisno videli i kod K rebera kad je po- redio društvene institucijc »sa igrom ozbiljne dece« (1942, str. 215). Postoji, istina, važna razlika izm eđu zabavnih igara i bračnih pravila: prve su tako sastavljene da dozvoljavaju svakom igraču da iz statističkih prvilnosti izvuče m aksim alnu diferencijalnu vrednost, dok bračna pravila, delujuči u suprot- nom pravcu, im aju za svrhu da uvedu statističke pravilnosti uprkos diferen- cijalnih vrednosti koje postojc između pojedinaca i čitavih generacija. U ovom sm islu one oblikuju specijalnu vrstu igrc. Ipak, mogu se tre tira ti istim m etodam a. Pored toga, svaka jed inka i grupa pokušava da igra tu igru na »normalan« način, što će reći, ističući svoje pređnostd na račun ostalih. T co rija udvaranja je u tom siučaju deo form alne sociologije. Onima koji se plaše da će se sociologija m ožda beznadežno uplesti u individualnu psihologiju, biće dovoljno da se sete kako je Fon N ojm an uspco da putem m atem atike dem onstrira p rirodu i s tragetiju psihološke tehnike tako prefinjeno kao što je blefiranje p ri ig ranju pokera (Von N eum ann and M orgenstern, 1944, str. 186—219).

Sledeća prednost ove sve veće konsolidacije socijalne antropologije, ekonomike, i lingvistike u jednu ogrom nu oblast, oblast kom unikacije, treba da razjasni da se one sasto je iz izučavanja pravila, a malo obraćaju pažnju na prirodu partnera čija se igra šem atizuje po ovim pravilima. Fon Nojm an kaže: »Sama igra je jednostavno zbir pravila koja je opisuju.« Ali priroda igrača ne treba da se posebno uzima u obzir. Važno je iedino da se pronađe kada neki određeni igrač može da bira, a kada ne možt.

Ovaj pregled treba da poveže srodstvo i b rak sa onim prilazim a koji su direktno nastali iz teorije kom unikacija. U term inologiji ove teorije mo- gućno je govoriti o sistem u braka pom oću većeg b ro ja alternativa koje su na posm atračevom raspolaganju da definiše bračni status jedne jedinke. Tako ovo obaveštenje postaje celina u odnosu na dualni egzogamski sistem , a po australijanskoj v rsti tipologije srodstva, to bi se povećalo sa logaritm om bro- ja bračnih klasa. Teorijski sistem u kome svako može da se uda ili oženi s kim hoće bio bi sistem u kome ncm a ničeg izlišnog, je r svaki izbor supru- žnika ne bi bio određen prethodnim izborim a je r pozitivni sadržaj bračnih pravila obuhvata sve stavke sistem a koji se razm atra. Ako proučavam o proce- nat »slobodnih« izbora kod stanovnika koji će stup iti u brak, bilo bi mogućno izneti num erički procenat, i apsolutno i relativno.

Iz toga izlazi da bi bilo mogućno prevesti statističkc modele u meha- ničke modele i obratno, i tako prem ostiti jaz koji još uvek postoji između proučavanja populacije, s jedne strane i antropološkog proućavanja s druge, a sam im tim postavljam o tem elje za novu akciju. Prim era radi, navešćemo da u našoj organizaciji društva izbor p artn c ra je ograničen u svega tri slučaja: 1) b rak između bliskih rođaka, 2) obim izolata i 3) prihvaćeni standard pona- šanja koji ograničava učestalost izvesnih izbora u samom izolatu. Uz ove činjenice p ri ruci, možemo prevesti naš visoko statističk i i slabo organizovan bračni sistem u m chanički m odel čime omogućavamo da se on poredi sa čita- vim nizom bračnih sistem a »mehaničkog« tipa koji nam je dostupan iz mno- go jednostavnijih društvenih zajednica. U poslcdnje vreme mnogo se rasprav- Jjalo o M urdžinovom sistem u srodstva koji su različiti autori okvalifikovali kao sistem sedme klase ili čak i niže (W arner, 1930—31; Levi-Strauss, 1949b,

Lawrence and Murđock, 1949; Radcliffe-Brown, 1951; Elkin — lič.na korespon- dencija;. Dobijanjem dobrih statističk ih podataka o stvarnom bračnom iz- boru m eđu ostalim isključenim mogučnostima, može se naći »pravo« reše- nje. Ova koncepcija klasnog sistem a kao m era da se sm anji broj obaveštc- n ja prilikom definisanja nekoliko sto tina sta tusa srodstva sasvim je jasno opisana još u početku od strane profcsora Lojda V arnera (Lloyd W arner, 1937).

Na prcthodnim stranicam a učinjen je pokušaj da se utvrdi odnos sme- rova istraživanja u m atem atici prem a antropološkim studijam a. Videli smo da se njihov glavni doprinos sastoji u snabdevanju antropologije jedinstvenirn konceptom — kom unikacijom — što antroplogiji om ogućuje da konsolidu- je veoma različite tipove u jedan tip, a istovrcm eno da obczbedi teorijske i m etodološke instrum ente za dalje znanje u tom pravcu. P itanje koje sada treba pokrenuti, glasi: Do koje m ere je socijalna antropologija sprem na da koristi ove instrum ente?

Glavna ođlika razvitka socijalne antropologije poslednjih godina bila je sve veća pažnja koja se poklanjala p itan ju srocistva. Ovo. doduše, nije nova pojava pošto sc može reći da je svojom knjigom »Systems of Consanguinity Affinity of the Hum an Family« Luis Morgan osnovao socijalnu antropologijui začeo izučavanje srodstva i izneo osnovne razloge što tom e pridaje toliki značaj: perm anentnost, sistem atski karak ter i kontinuitet prom ena. Gledi- šta izneta na prethodnim stranicam a možda mogu pomoći da se objasni ovo fundam entalno interesovanje za srodstvo, pošto smo uvek sm atrali da je sam o privilegija jednog antropologa da sudeluje u nauci kom unikacije. Ali, čak da ovo tum ačenje i ne prihvate svi, ne može se poreći da je izučavanje srodstva napredovalo u ogrom noj meri. Mnogi autori su ga procenjivali u raznim svojim delima (Lowie, 1948; M urdock, 1949; Spoehr, 1950). Poslednji (Radcliffe-Brown and Forde, 1950) prikupio je čitavu riznicu obaveštenja.

Nažalost, količina upotrebljivog m aterija la u odnosu na sav prikupljeni m aterijal, ipak je vrlo mala. To se jasno vidi i u činjenici što je M ardok, da bi preduzeo svoje ispitivanje, shvatio da može zadržati inform acije koje se odnose na ne više od dvesta pedeset društvenih zajednica; pokušaj da se doda m aterija l koji važi na dijahroničnom nivou znatno bi povećao broj zajednica. Prilično obeshrabri čoveka što je ovaj ogrom an rad posvećen za poslednjih pedcset godina isključivo p rikupljan ju etnografskog m aierijala, dao tako malo, m ada je srodstvo bilo glavna preokupacija onih koji su na tom e radili.

M eđutim, treba im ati na um u da se ovaj nesrećni rezultat ne može pravdati nedostatkom činjenica — naprotiv. Verovalo se da p re treba pokriti što je više mogućno kultura, pa m akar i površno, nego obraditi tem eljno samo nekoliko da bi dobili značajne rezultate. Prem a tome, n ije u p itan ju nedosled- nost što su antropolozi, povodeći se za svojim individualnim naravim a, davali prednost jednoj ili drugoj alternativi koju je nam etala sam a situacija. Dok su Redklif-Braun, Egan, Fort i sam pisac ovog članka nasto jali da se poza- bave ograničenim oblastim a gde je dostupnih obaveštenja bilo u izobilju, M ardok je išao kom plem entarnom (ali ne kontradiktornom ) stazom i sve više širio polje rada, čak i po cenu verodostojnosti podataka, a Levi (1948) je na- stojao da se koristi nckom vrstom srednje pu tan je između ova dva pristupa. Slučaj oblasti Pueblo posebno nam pada u oči je r je to verovatno jedina oblast na svetu sa tolikim bro jem dostupnih podataka tako oprečnog kvali-

teta. čovek skoro očajava kad shvati da taj obimni m aterijal koji su nagoml- lali Vot, Dorsi i Parsons, a donekle i Stivenson, je praktično neobradljiv, pošto su ovi autori grozničavo samo nabacivali obaveštenja nem ajući pritom jasnu predstavu šta on znači, a ni pretpostavku od kakve bi pomoći bilo da se on dobro proveri. S ituacija se nešto izmenila kad su Levi i K reber stupili na scenu, ali nažalost nedostatak statističk ih podataka po p itan ju bračnog izbora i tipova sklapanja b raka m eđu rođacim a, što se već moglo prikupiti u proteklih pcdeset godina, i n jim a će verovatno predstavljati prepreku. Ovo je zaista šteta, pošto Eganova skorašn ja knjiga (1950) predstavlja veoma istak- nut p rim er onoga što se može očekivati od intenzivnog i solidnog proučava- n ja u nekoj ograničenoj oblasti. Još novija s tud ija koju je napisao Egan o sistem im a srodstva kod Puebla, potvrđuje rezultat onih ran ijih studija. Ovdc prim ećujcm o tesno povezane oblike, od kojih svaki čuva u scbi jcdnu struk- tu ralnu doslednost, m ada predstavljaju , u uzajam nom odnosu, nedoslednost koja je veoma značajna kad se uporedi sa homolognim diskontinuitetim a u drugim oblastim a kao što su bračna pravila, rituali, religiozna verovanja itd.

Pomoću ovakvih izućavanja koja prikazuju pravo »galilejsko« gledište, mo/.emo se nadati da dosegnemo do dubina gde je socijalna s tru k tu ra na stom nivou sa drugim tipovim a m entalnih struk tu ra , naročito sa lingvistič-

kom, kao što je pisac ovog članka već nagovestio (1951). Da damo jedan pri- m er: iz Eganovog pregleda sledi da sistem srodstva kod Hopi plem ena zahte- va n išta m anje no tri različita m odela za vrem ensku dimenziju: postoji, prvo, »prazno« vreme, stabilno i prom enljivo ilustrovano lozom očeve m ajke i maj- činog oca, gde se isti term ini neprestano p rim enju ju kroz čitave generacije; drugo, progresivno, neprom enjivo vreme, kao što je pokazano u lozi ženskog Ego sa sekvencama: baba > m ajka > sestra > dete > unuče; i, treće, ciklično, prom enjivo vreme, kao u lozi muškog Ego sa neodređenom alternaci- jom izm eđu sestre i scstrinog deteta. S druge strane, ova tr i »prava« okvira su jasno odvojena od »povijenih« okvira loze ženskog Ego plem ena Zuni, gde su četiri term ina: m ajkina m ajka (ili ćerkina ćerka), m ajka, ćerka sme- štena u neku vrstu prstenastog rasporeda u odnosu na druge loze, u nedo- sta tku i term ina u n u tar priznatog srodstva i u nedostatku saznanja o srodstvu. Kako i vrem enski aspekti p ripadaju takođe lingvističkoj analizi, može se po- krenu ti p itan jc da H postoji korclacija izm eđu ovih oblasti; ako postoji, na kom je nivou itd. Bilo je još opštih problem a sličnc prirode koje je pokrenuo L. Tomson (1950) osvrćući se na Vorfovu lingvističku obradu plem ena Hopi.

Progres u ovom i drugim pravcim a bio bi bez sum nje mnogo veći da je m eđu socijalnim antropolozim a postojalo opšte slaganje po pitan iu defini- cije socijalne struk tu rc , ciljeva koii se ostvaruju njenim proučavanjem i po pitan ju m etodoloških principa koji se prim enju ju na raznim stupnjevim a istraživanja. Nažalost to n ije slučaj, m ada bi svaka saglasnost bila pozdrav- Ijena dobrodošlicom , pa m a ona bila sam o po pitanju prirode i obim a ovih razlika. Izgleda mi da je ovo pogodan trenu tak za iznošenje jedne skice sta- vova onih naučnika koji su najviše doprineli istraživanjim a socijalne struk- tu re u vezi sa pretpostavkam a o radu iznetim na početku članka.

Term in »socijalna struktura« u mnogome je vezan za ime A. R. Redklifa- -Brauna. Iako se njegov doprinos ne odnosi sam o na proučavanje sistem a srodstva, on je cilj ovih proučavania postavio na takav način da bi svaki stručn jak sa ovog polja bio sprem an da preuzm e tu šemu: on kaže da je cilj proučavanja srodstva (1) u stvaranju sistem atske klasifikacije; (2) u razume-

vanju izraženih indiviđualnih crta pojedinih sistem a (a) razotkrivanjem tih c rta kao đela jednc organizovanc cclinc i (b) ukazivanjem da su to specijalni prim eri jedne izražene klase pojava; (3) u ostvarivanju punovažnih generali- zacija o prirodi Ijudskig društva. On kaže u zaključku: »Sm anjenje ove razno- likosti (od 2 ili 300 sistem a srodstva) uvođenjem neke vrste poretka, pred- stavlja zada^ak analizc . . . Možemo . . . naći . . . ispod ove raznolikosti jedan ograničen broj opštih principa koji se kom binuju i p rim enju ju na različite načine (1941, str. 17). Ne bi imalo š ta da se doda ovom lucidno smišljenom program u, osim da se još istakne da je ovaj plan tačna slika onog što je Red- Klif-Braun uradio prilikom svog proučavanja australijskog sistcm a srodstva. On je prikupio neverovatno veliku količinu podataka; uspeo da zavede izve- stan red tam o gde je ranije postojao samo haos; definisao je osnovne opera- tivne term ine kakvi su »ciklus« i »par«. I najzad, otkriće Kariera-sistema, koje je načinio u ovoj oblasti na osnovu karak teristika do kojih je došao koristeći dostupne podatke, još pre svoje posete Australiji, zauvek će ostati jedan od najvećih rezultata proučavanja socijalne s tru k tu re (1930—31). Njc- gov m ajstorsk i urađen uvod za Afrički sistem srodstva i braka može se sma- tra ti čitavom raspravom o problem u srodstva; a u isto vreme to je i korak napred ka integraciji svih sistem a srodstva Zapadnog Sveta (kojim a se pri- stupilo u njihovim ranijim formama) u jednu tcorijsku in tcrp rctaciju važeću za čitav svet. Sledeći doprinos ovog istog naučnika jeste njegov rad na homo- Iognim struk tu ram a term inologije i ponašanja srodstva, ali tim e ćemo se pozabavili nešto kasnije.

M eđutim , očigledno je da se Redklif-Braunova koncepcija socijalne stru k tu re razlikuje u mnogim pogledima od oostu lata iznetih u ovom našem članku. Na prvom m estu kod njega se pojam s tru k tu re jav lja kao sred- stvo povezivanja socijalne autropologije sa biološkim naukam a: »Postoji stvarna i značajna analogija između organskc i socijalne strukture« (1940b, str. 6). Zatim, um esto da proučavanje srodstva »uzdigne« na isti nivo sa teo- rijom kom unikacije, kao što je predložio pisac ovog članka, on ga je spustio na nivo onih pojava kojim a se bave deskriptivna m orfologija i psihologija (1940, str. 10). U tom se pogledu njegov prilaz slaže sa naturalističkom tenden- cijom B ritanske škole. N asuprot K reberu (1938, 1942, str. 205) i Leviu (1948a, glava IV), koji su insistirali na veštačkoj prirodi srodstva, Redklif-Braun slaže se sa m išljenjem Malinovskog da su biološke veze istovrcm eno i porc- klo i model svake nove srodničke veze (Radcliffe-Brovvn, 1926).

Zbog ovakvih principa došlo je do dve posledice. Na prvom m estu Red- klif-Braun je zbog svog em pirijskog prilaza prilično oklevao da napravi razli- ku izm cđu socijcilne strukture i socijalnih veza. U stvari, izgleda da za njega socijalna s tru k tu ra n ije n išta drugo do čitav splet socijalnih veza. Istina je, doduše, da je ponekad u grubim crtam a govorio o razlici između strukture i strukturalne forme. M eđutim, izgleda da je kod njega ovaj drugi koncept ograničen na dijahroničnu perspcktivu, a njegova funkcionalna uloga sc kod Redklifa-Brauna pojavljuje u sasvim redukovanom obliku (1940b, str. 4).O ovoj distinkciji vcoma je opscžno raspravljao Fortes, koji je inače mnogo doprineo uspostavljanju jedne distinkcije, sasvim strane stavovima Redklifa- -Brauna, distinkcije izm eđu »modela« i »stvarnosti« (pogicdati gore): »struk- tu ra se ne može odmah uočiti u 'konkretnoj stvarnosti’ . . . Kada opisujem o s tru k tu ru . . . mi smo, da tako kažem, u dom enu gram atike i sintakse, a ne u dom enu iskazanih reči« (Fortes, 1949. str. 56).

Na drugom mestu, ovo stapanje socijalnc struk tu re i socijalnih odnosa navelo ga je da razbije prvu kategoriju u p rostije oblike ove druge; a to su odnosi između dve osobe: »S truktura srodstva u svakom društvu sastavljena jc od izvesnog b ro ja . . . d ijadnih odnosa . . . U jednom australijanskom ple- m enu čitava socijalna s tru k tu ra zasnovana je na spletu takvih odnosa osobe prem a osobi ...« (1940b, str. 3). Možemo se zapitati da li ovakvi dijadni od- nosi predstav lja ju m aterijal iz koga je izgrađena socijalna struk tura , ili da m ožda oni sami nisu rezultat neke prethodne struk tu re koiu bi trebalo defi- nisati mnogo kom pleksnijim odnosima. U tom pogledu bi mnogo toga imala da kaže struk tu ra lna lingvistika. P rim eri analiza kakve je preporučivao Red- klif-Braun, mogu se naći u radovim a Batsona i M argaret Mid. M eđutim, kod Batsona u Naven-u (1936) vidimo da je on otišao korak dalje od klasifikacije Redklifa-Brauna kojom se dijadni odnosi raspoređuju prem a redosledu (1941): On je pokušao da ih rasporedi u spccifične kategorije, a takav poduhvat na- vodi na pomisao da socijalna s tru k tu ra sadrži nešto više od sam ih dijadnih odnosa — a to je sama struk tu ra . Ovo je bio značajan korak u pravcu nivoa kom unikacije (Ruesch and Bateson, 1951). Kako je niti d ijadnih odnosa mo- gućno skoro beskonačno istegnuti, Redklif-Braun je pokazao izvesno oklc- vanje po p itan ju izolovanja soc:j?lnih stru k tu ra , shvaćenih u sm islu neza- visnih celina (u ovom slučaju on i M alinovski se slažu). Njegova filozofija je J'ilozofija kontinuiteta , a ne diskontinuiteta; tim e se objašnjava njegova odbojnost prcm a term inu kultura, što smo već napomenuli, kao i prcm a uče- njim a struk tu ralne lingvistike i m oderne m atem atikc.

Sva ova razm atran ja mogu objasniti zašto jc Rcdklif-Braun, m ada mu nema prem ca u oblasti posm atranja, analize i klasifikacije, ponekad doživ- ljavao neuspehe kad se bavio intcrpretacijom . U njcgovom radu, one su se često vrtele u krug i bile nejasne. Zar bračne zabrane zaista nem aju drugu funkciju, osim što pomažu ovekovečenju sistem a srodstva (Radcliffe-Brown, 1949b)? Ovakve sum nje, kao i mnogc druge, o kojim a ćemo još govoriti u ovom čalnku, ob jašnjavaju zašto jc rad Redklifa-Brauna, kome niko ne može osporiti vrhunsko m esto na polju socijalne struk tu re, često davao povoda vrlo oštrim sporovima.

Onu vrstu in terpretacije, za koju se Redklif-Braun izgleda opredelio, M ardok je, na prim er, nazvao »čisti verbalizam koji se ipak uobličio u neke uzročne sile (1949)«, a i Levi se o ovome izrazio na sličan način, (1937, str. 224— 25). Dok što se tiče M ardoka, živahno razm imoilaženje koje je tra ja lo između njega i W. H. Lorensa (Lawrence and Murdock, 1949). sa jedne stranei Redklifa-Brauna (1951) s druge, može pomoći da se razjasne osnovne razli- ke njihovih stavova. Ovo je bio otprilike »Murginov tip« sistem a srodstva, žižna tačka u socijalnoj s tru k tu ri ne samo zbog svoje složenosti već i zbog toga, što zahvaljujući Lojd Varnerovoj knjizi i člancima (1930—31, 1937a) ima- mo jedan studiozan i obim an rad o ovom sistcm u. Međutim Varnerova pro- učavania ne daju odgovorc na neka osnovna pitanja, naročito na p itan je kako se sklapaju brakovi na bočnim granicam a sistema. Za Redklifa-Brauna, m eđutim nema ovakvih problem a, jer, budući da on svaku vrstu društvene zaiednice sm atra običnim konglom eratom jcdnostavnih odnosa osobc pre- m a osobi, uvek postoji jedna osoba koja se može sm atrati ćerkom b ra ta ne- čije majke, ili osoba koja stoji u nekoj drugoj ekvivalentnoj vezi. M eđutim, problcm je na drugoj strani: on leži u činjenici da su urođenici izabrali da ovaj odnos osobe prcm a osobi izraze klasnim sistemom. a V am erov opis

ovog sistem a (kao što priznaje i sam) učinio je u nekim slučajevim a nemoguć- nim da pojedinac istovrem eno pripada i pravoj vrsti klase i pravoj vrsti odnosa. U ovim uslovima M ardok i Lorens su pokušali da ustanove neki sistem koji bi odgovarao kako pravilim a braka, tako i sistem u kakav je opi- sao Varner. Međutim, oni su ga ustanovili kao neku v rstu apstrak tne igre, tako da ovaj njihov sistem s jedne strane rešava neke teškoće koje su se ja- vile kod Varnera, a s druge strane prouzrokuje mnoge druge teškoće. Jedna od glavnih teškoća Varnerovog sistem a jeste činjenica da bi on zahtevao od dom orodaca izvesnu svesnost odnosa suviše dalekih da bi mogli da im budu verovatni. Kako ovaj sistem dodaje još jednu liniju na onih sedam koje je dao V am cr, to znači da taj sistem ide korak dalje u ovom pravcu. Stoga iz- gleda da je dobar pogodak to što je »skriveni« ili »nepoznati« sistem koji je osnova nezgrapnog m odela koji je M urngin nedavno pozajm io od plemena sa potpuno različitim pravilim a braka, jednostavniji od ovog poslcdnjeg i ni malo komplikovaniji.

Zatim se vidi da M ardok daje prednost jednom sistem atskom i formal- nom prilazu, koji se razlikuje od onoga em pirijskog i naturalističkog pri- laza Redklifa-Brauna. Ali on u isto vreme ostaje psihološki i biološki orijen- tisan, i može se pom iriti sa rezultirajućim zahtevim a samo pod uslovom da se pozove na ostale discipline, kao što su psihoanaliza i psihologija ponašanja. Na taj način on uspeva da svoju in terpretaciju srodstva raste reti empirizm a, koji još uvek pritiska rad Redklifa-Brauna, m ada možda i po cenu toga da te in terp retacije ostanu nepotpune, ili pak završene na tlu stranom antropolo- giji, ako ne i kontradiktom om njenim ciljevima. Umesto da u sistem im a srodstva sagleda sociološka sredstva kojim a se stiže do socioloških rezultata. un ih pre tre tira kao sociološke rezultate koji deriviraju iz logičkih i psiho- loških prem isa (1949, str. 131—32).

U M ardokovom doprinosu sociologiji ku lture treba razlikovati dva dela. Prvi je obnova statističkog m ctoda kojim se proveravaju pretpostavljene ko- relacije između socijalnih crta i uspostavljaju nove, tj. m etoda koji je već isprobao Tejlor. Međutim, M ardok je bio u m ogućnosti da ovaj m etod raz- vije daleko više no njegovi prethodnici, i to zahvaljujući upotrebi mnogo slo- ženije i preciznije tehnike. Sve je rečeno o m nogostrukim poteškoćam a sa kojim se susreće ispitivanje ove vrste (Lowie, 1948a, glava III), a kako je toga u najvećoj m eri svesan njihov autor, nem a potrebe nešto više o tom e govoriti. Sctim o se sada sledeće činjenice: m ada će neizvesnost koja p ra ti proces »isecanja« podataka uvek činiti sum njivom svaku navodnu korelaciju, taj m etod u negativnom sm islu potpuno zadovoljava, tj. ukazuje na lažne ko- relacije. U tom pravcu je M ardok postigao mnoštvo rezultata i n ijedan so- cijalni antropolog ne može ih zanem ariti.

Drugi aspekt Mardokovog doprinosa predstavl ja njegova šem a istorijske evolucije sistem a srodstva. To nagoveštava jedan zapanjujući podatak, nai- m e da tzv. »Havajski tip« društvene organizacije treba sm estiti na početak jednog većeg b ro ja sistem a no što se obično priznavalo od trenu tka kad je Levi dao k ritiku slične Morganove hipoteze (Lowie, 1920, glava III). Među- tim ne smemo zaboraviti da se M ardokova šema ne bazira na shvatanju da su pojedinačna društva istorijskogeografske jedinice ili pak koordinirane celine, već se zasnivaju na apstrakcijam a, pa čak, ako se tako može reći, na »dvaput pomerenim« apstrakcijam a: društvena organizacija je, na prvom mestu, izolovana od ostalih aspekata kulture (a ponekad čak i sistem srod-

stva ođ društvene organizaeije); zatim , sam a društvena organizacija razbi- jena je u nepovezane elem ente koji će pre biti rezultat tradicionalnih kate- gorija etnološke misli na konkretn ih analiza svake od grupa. Kad se ovo shvati, postaje jasno da m etod za utvrđivanje jedne istorijske šeme može b iti jedino ideološke prirode; on funkcioniše na principu odbacivanja zajed- ničkih elem enata kod svakog stupnja, kako bi se mogao definisati prethodni stupanj itd. O tuda je sasvim očigledno da sistem i sa početka mogu b iti samo oni koji pokazuju više opštih obeležja, dok sistem i sa specijalnim obeležji- m a m oraju zauzim ati mnogo udaljeniji položaj. Da bismo ovo objasnili mo- žcmo uzeti jedno poređenje, m ada njegova preterana jednostavnost čini ne- pravdu M ardoku: to bi, dakle, bilo isto kao kad bi se poreklo današnjeg ko- n ja pripisalo redu kičm enjaka um esto hipparion-u.

Bez obzira na teškoće koje je proizveo njegov način pristupa, treba ve- lovati da M ardokova knjiga donosi nov m aterija l i da ukazuje na zapanjujuće problem e od kojih je velika broj bio antropolozim a nepoznat. Nećemo mu učiniti nepravdu ako zaključim o da se M ardokov doprinos više sastoji u usa- vršavanju m etoda otkrivanja novih problem a, no m etoda rešavanja proble- ma. Taj m etod ostaje »aristotelovski«, ali to se verovatno ne može izbeći u jednoj naučnoi grani. M ardok je, ako n išta drugo, bar bio veran najboljem delu aristotelovskog glcdišta dcm onstrirajući ubcdljivo da »kulturni oblici na polju društvene organizacije o tkrivaju izvestan stepen pravilnosti i podudar- nosti sa naučnim zakonom koji n ije baš naročito inferioran u poređenju sa zakonom koji možemo naći u tzv. p rirodnim naukama« (1949, str. 259).

U vezi one distinkcije koju smo naveli u prvom delu ovog članka, mo- žemo reći da se u radu Redklifa-Brauna prim ećuje da on ne obraća do- voljno pažnje razlici između posm atran ja i eksperim enta, dok M ardok, isto ta- ko, zanem aruje razlikc izmcđu m ehaničkih i statističkih m odela (budući da pokušava da konstnuiše m ehaničke m odele uz pomoć statističkih meto- da). O brnut je slučaj sa Levijem, čiji se rad. izgleda, u potpunosti sastoji u ogromnom naporu da se sretne sa pitanjem (koje je priznato kao uslov svakog proučavanja socijalne strukturc): K oje su činjenice? Kada je on po- stao aktivan na polju istraživanja, isto toliko i na polju teoretske etno- logije ,na ovom drugom polju pojavile su se filozofske predrasude i izvesna atm osfera sociološkog m isticizma; stoga je njegov izvanredan doprinos odre- đivanja osnovnog problem a soeijalne antropologije ponekad nailazio na ne- razum evanje i čak sm atran u potpunosti negativnim (Kroeber, 1920). Ali ma- da je ovakva situacija u to vrcmc prvcnstveno zahtevala da se u tv rd i šta nisu činjenice, stvaralačka energija koja se oslobodila njegovim nemilosrd- nim rušenjem jednog vladajućeg sistem a i navodnih korelacija, stvorila je ogrom nu snagu koju će koristiti njegovi sledbenici. Njegov vlastiti pozitivni doprinos n ije nim alo lako izneti, a razlozi su k ra jn ja skrom nost njegove mi- sli i odbojnost prem a svakoj vrsti opšteg teorijskog tvrđenja. Da bi objasnio svoj stav on sam se služio rečim a »aktivni skepticizam«. U svakom slučaju Levi je taj koji je još 1915. utvrdio kakva je uloga proučavanja srodstva u odnosu na društveno ponašanje i društvenu organizaciju: »Ponekad i sam a suština društvenog vlakna može da bude povezana sa načinom na koji se svrstavaju oblici srodstva« (1915, 1929). U istom članku pošlo m u je za ru- kom da obrne usku isto rijsku tendenciju , koja je, u isto vreme, zasleplji- vala antropološko m išljenje prem a opštoj akciji s truk tu raln ih sila: egzoga- m ija je prikazana kao šem a, određena pravim genetskim karakterim a, i, kad

god je prisu tna, determ inisala je identične crte društvene organizacije ne tražeći u njoj istoriiskogeografske veze. Kada je, nekoliko godina kasnije, razotkrio »kompleks srodstva po m ajčinoj liniji« (1919), postigao je dva re- zultata koji su važne osnove svih proučavanja socijalne siruk tu re. Na prvom m estu, tim e što je odbacio pojam da svaku tzv. crtu »srodstva po m ajčinoj liniji« treba razum eti kao izraz toga kom pleksa, bio je u stan iu da je razbije na nekoliko varijabila. Na drugom m estu, tako osiobođeni elem enti mogli su se upotrebiti za perm utativni tre tm an različitih c rta sistem a srodstva (Lowie, 1929a). Tako je on postavio tem elje struk tu ralne analize srodstva, i to na dva različita nivoa: na nivou term inološkog sistem a s jedne strane, a s druge, na korelaciji između sistem a ponašanja i term inologije, ukazujući tako na pu t kojim će ga kasnije ostali slediti. (Radcliffe-Brown, 1924; Levi-Strauss, 1945).

Leviju treba prip isati i mnoge druge teoretske doprinose: on je vero- vatno prvi dem onstrirao stvam u b ilateralnu prirodu većina tzv. »jednolinij- skih« sistem a (1920, 1929b). On je ubedljivo načinio razliku između običaja izbegavanja partnera i zabrane incesta (1920, str. 104— 5); njegovo nastojanje da socijalnu organizaciju in te rp re tira ne samo kao niz institucionalnih pra- vila, već takođe i kao rezultat psiholoških reakcija pojedinaca, koje ponekad opovrgavaju i m enjaju pravila, dovelo je do neočckivanog rezultata, tako da je ovaj isti naučnik, koji je čcsto bio klevetan zbog nekih ran ijih hipoteza, sada bio u m ogućnosti da iznese neke od najstudioznijih i veoma stabilnih slika pojedinih kultura trc tiran ih u celini (1935, 1948a, giava XV, XVI, XVII). I. najzad, dobro je poznata Lcvijeva uloga u unapređivanju i in tcrp re tiran ju antropologije Južne Amerike; dircktno ili indirektno, kao predvodnik i oh- rabrite lj, on je dao svoj doprinos o tvaran ju jednog novog polja istraživanja.

IV. SOCIJALNA DINAMIKA: PO D R EĐ EN E STRU KTUREA) POREDAK F.I.EMENATA (POJEDIKACNIH ILI U GRUPI) U SOCIJALNOJ STRUKTURI

Prem a tum ačenju pisca ovog članka, koje ne treba da se izlaže siste- m atski, je r verovatno prožim a cco ovaj napis, sistem i srodstva, bračna pra- vila i rodoslovne grupe sačinjavaju jednu koordiniranu celinu čija je funkcija da obezbedi tra jnost te socijalne grupe pom oću krvnog srodstva i afinalnih veza. One se mogu sm atrati kalupom jednog m ehanizm a koji »izvlači« žene iz njihovih porodica za koje su krvno vezane da bi ih dodelio afinalnim gru- pam a, a rezultat tog procesa jeste stvaranje novih grupa krvnog srodstva. Ovo gledište proizlazi iz Lintonove klasične distinkcije između »bračne« i krvne« fam ilije (1936, str. 159—63). Kad nikakav spoljni fak tor ne bi uticao na ovaj mehanizam, on bi radio beskonačno i socijalna s tru k tu ra bi ostala statična. M eđutim, to n ije slučaj; odatle potiče potreba da se u teorijski mo- del uvedu novi elementi da objasnc dijahronične prom ene struk tu re , s jedne strane, a, s druge, da objasne ćinjenicu da s tru k tu ra srodstva ne osirom ašava socijalnu struk tu ru . Ovo se može uraditi na tri različita načina.

Kao i obično prvi korak sastoji se od provere podataka. Od vremena kad je Levi izrazio žcljenje što su antropolozi uradili tako malo na polju po- litičke organizacije (1920, glava X III) do izvesnog progresa jc ipak došlo; na prvom m estu sam Levi je bacio svetlost na ovu m ateriju posvctivši naj- veći deo svog nedavnog rada problem im a ove vrste, a dao je svoj doprinosi tim e što je nanovo grupisao činjenice vezane za oblast Amerike (1927, 1948a,

glava VI, VII, X II—XIV, 1948b). Skorašnja proučavanja donela su još i zna- čajnc podatke sa područja Afrike (Fortes and Evans-Pritchard, 1940). Do da- našnjeg dana korišćenje Levijevih osnovnih distinkcija (1948a) izm eđu dru- štvcnog sloia, tipova udruživanja i države, i dalje predstavlja najbolji način za organizovanje još uvek veoma konfuznog m aterijala.

Drugi tip prilaza bio bi pokušaj da se dovedu u vezu pojave iz poretka koji smo već proučili (tj. srodstva) sa pojavam a koje spadaju u novi pore- dak, ali pokazuju direk tnu vezu sa onim prvim . Međutim, ovaj prilaz pokre- će dva različita problcm a: (1) može li i sam a s tru k tu ra srodstva rezultirati u stru k tu ram a nekog novog tipa (tj. dinam ički orijentisane); (2) kakav među- soban uticaj vrše jedna na drugu struktura kom unikacije i pođređenja.

Prvi problem odnosiće se na obrazovanje, odnosno na činjenicu da sva- ka generacija u odnosu na pre thodnu i narednu generaciju im a naizmenič- no podrcđcnu i dom inantnu ulogu. Ovim aspektom najviše se bavila Marga- re t Mid; rasprava o ovom pitan ju naći će verovatno prik ladnije m esto u ne- kom od ostalih napisa.

Drugi strana ovog problem a leži u važnom pokušaju da se dovedu u vezu statički položaj u struk tu ri srodstva sa dinamikom ponašanja, izraže- nom, sa jedne strane, pravim a, dužnostim a i obavezama, a s druge privile- gijam a, izbegavanjima i sl. Nemogućno jc upustiti se u diskusiju o ovim pro- blem im a čijem su rasvetljavanju doprineli mnogi autori. Maročito je znača- jan dugotrajni spor izm eđu Redklifa-Brauna i nekih drugih naučnika ((Rad- cIiffe-Brown, 1935, 1940a, 1949a; Opler, 1937, 1947; Brand, 1948) u vezi kore- lacije, ako ona uopšte postoji, izm eđu tcrm inologije srodstva i ponašanja.

Prem a dobro poznatom stavu Redklifa-Brauna takva korelacija poka- zuje visok stepen tačnosti, dok su njegovi protivnici obično pokušavali da dokažu kako ovo n ije ni apsolutno, ni dovoljno objašnjeno. N asuprot oba ova m išljenja. au to r članka pokušao je da ustanovi da je ta veza izm eđu ter- m inologijc i ponašanja dijalektičke prirode. M odalitcti ponašanja m eđu ro- đacim a pokazuju u izvesnoj m eri term inološku klasifikaciju i istovrem eno obezbcđuju sredstvo kojim će se savladati poteškoće i kontradikcije stvo- rene ovom klasifikacijom . Tako se pravila ponašanja jav ljaju kao rezultat pokušaja da se savladaju suprotnosti bračnih pravila i term inologije; funk- cionalno opuštanje, ako možcmo tako da se izrazimo, za koje se sm atra da postoji između ova dva redosleda, prouzrokuje prom ene u onom prvom , tj. u term inologiji; a ona, opet, zahteva nove šemc ponašanja, i tako to ide u beskonačnost.

Drugi problem suočava nas sa jednom vrstom situacije koja se javlja kad sistcm srodstva ne reguliše bračnu razm enu između jednakih, već izme- đu članova neke h ijerarh ije (bilo ekonom ske, bilo političke). Pod tim za- glavljem nailazimo problem e poligamije, koji se bar u nekim slučajevim a mogu pokazati kao m ost između dva različita oblika jem stva, jednog kolcktiv- nog i političkog, drugog individualnog i ekonom skog (Levi-Strauss, 1944); i na problem c hipergam ije. Čitavo ovo p itanje zaslužujc đaleko višc pažnje no što m u je do sada poklonjeno, budući da je to prvi stepenik ka proučavanju sistem a kasta (Hocart, 1938; Davis, 1941; Lćvi-Strauss, 1949b, glava XXIV— XXVII) a samim tim i za proučavanje socijalne struk tu re na bazi rasnih i klasnih razlika.

Treći i poslednji prilaz našem problem u jeste čisto form alne prirode. On se sastoji od jedne a prioro dedukcije tipova struk tu re koji mogu rezul-

tira ti iz veza dom inacije ili zavisnosti. U ovom smislu veoma mnogo obe- ćavaju Rapoportova proučavanja iz sociologije s tru k tu re (Rapoport, 1949). Proučavanje sistem a srodstva tačno pokazuje da jedan intranzitivan i ci- kličan redosled, pod datim uslovima, može dati tranzitivan i necikličan re- dosled. To se dešava, na prim er, u društvim a sa hipergam ijom gde je cirku- iptivni bračni sistem s jedne strane prestavljen ćerkom m ajčinog brata , tj. devojkom koja ne može naći muža (jer ona im a najviši poiožaj), a s druge strane m ladićem bez žene (jer ni jedna devojka nem a položaj niži od njcgo- vog). Tako uz pomoć pojm ova, kakvi su tranzitivnost. redosled i ciklus. kojc možemo m atem atički tre tira ti, mogućno nam je da na potpuno for- m alnom nivou generalizujem o tipove socijalnih s tru k tu ra kod kojih su se potpuno stopili i aspekt kom unikacije i aspckt podređenosti. Isto tako je mogućno i proširenje polja istraživanja, kao i spajanje postojećih i pretpo- stavljenih tipova redosleda. Na prim er, u Ijuaskom društvu stvarni obuci socijalnog redosleda gotovo uvek su tranzitivnog i necikličnog tipa: ako je A iznad B, a B iznad C, tada je A iznad C; C ne može biti iznad A. Ali najvcći deo ljudskih »potencijalnih« i »ideoloških« oblika društvenog rcdosleda, kao što viđimo kod politike, m ita i religije, sm atra se intranzitivnim i cikličnim; na prim er u pričam a gde se kraljevi žene običnim devojkama ili u Stendalo- voj optužbi am eričke dem okratije, kao sistem a u komc gospodin prim a nare- đenja od svog bakalina.

B) SVEOBUIIV \TN I REDOSLED

Na taj način antropologija razm atra čitavu društvenu potku kao splet različitih tipova redosleda. Sistem srodstva oblikuje p u t po komc se sre- đu ju jedinke prem a izvesnim pravilim a; društvena organizacija je još jedan način da se urede i pojedinci i grupe; socijalna stratifikacija , bilo da je eko- nom ska ili politička, daje nam i treći tip; a svi ovi redosledi i sam i mogu da se urede na taj način što će pokazati onaj odnos koji posto j' m eđu njima,i kako oni uzajam no deluju i na sinhroničnim i na d ijahroničnim nivoima. M ejer Fortes sa uspehom je pokušao da konstruiše m odele koii ne važe samo za jedan tip redosleda (srodstvo, društvena organizacija, ekonom ski odnosi), već i za ono gde su m nogobrojni modeli za sve tipove redosleda i sami sre- đeni u nu tar sveukupnog m odela (1949).

Međutim, kad rade na ovim redosledim a antropolozi se suočavaju sa jednim osnovnim problem om kom e je bio posvećen početak ovog napisa, tj. do koje m ere odgovara pravoj situaciji način na koji jedno društvo shvata svoj redosled i njegov dalji tok? Već se pokazalo da se ovaj p rob lcir može rešiti na različite načine, zavisno od podataka kojim a raspolažemo.

Svi dosad razm otreni modeli nisu n išta drugo do već »proživljeni« re- dosledi: oni odgovaraju m ehanizm im a koji se mogu proučavati spolja kao deo objektivne stvam osti. Ali se ne može preduzeti ni jedno sistem atsko prouča- vanje ovih redosleda, a da nc prihvatim o činjenicu da društvene grupe da bi postigle usaglašenje svog redosleda, m oraju da se oslone na redoslede raz- ličitih tipova je r odgovaraju oblasti koju sm atram o eksternom u odnosu na objektivnu realnost i koju nazivamo »r_atprirodnom«. Ovi zamišljeni rcdosledi ne mogu se proveravati prem a iskustvu na koje se odnose, jer su oni isto što i sam o iskustvo. Stoga smo u položaju da ih proučavam o sam o u odnosu na druge tipove »proživljenih« redosleda. Zamišljeni redosledi su u stvari

redosledi m ita i religije. Može se pokrenuti p itan je da li, u našem današnjem društvu, politička ideologija ne pripada slučajno istoj ideologiji.

Posle D urkhajm a, Redklit-Braun je mnogo učinio da prikaže da je i religija deo sociialnc struk ture . Zadatak antropologa i jeste da o tk rije od- nose između različitih tipova religija i različitih tipova društvene organizacije (Radcliffe-Brown, 1945). M eđutim , Redklif-Braun nije uspeo da postigne zna- čajne rezultate iz dva razloga. Na prvom m estu pokušao je da poveže ri- tuale i verovanja direktno za osećaje; osim toga više se bavio davanjem uni- verzalnih form ulacija onoj dom inantnoj m eđusobnoj vezi religije i socijal- ne struk tu re , a m anje pažnje je posvetio prom enljivosti jedne u odnosu na drugu. Ovo je možda rezultat što je proučavanje religije tako zanem areno, do te m ere da se čak reč »religija« i ne pom inje na program u ovog simpo- zijuma. Pa ipak, izgleda da je oblast m ita, rituala i religije jedna od najplod- nijih za proučavanje socijalne struk tu re ; m ada je u ovom pogledu srazm em o malo urađeno, rezultati koje smo nedavno dobili spadaju m eđu najbolje na ovom polju.

Zamašne m ere preduzete su u pravcu proučavanja religijskih sistem a kao koordiniranih ce lin a D okum entarni m aterija l kakav je Radinov »Put iivo ta i smrti« ili Berntov »K unapipi«, treba da nam pomogne u pokušaju uvođenja redosleda m eđu podatke koje je m ajstorski prikupila Gledis Ričard za plem e Navaho (1950). To bi trebalo dopuniti malom skalom komparativ- nih proučavanja staln ih i prom enljivih elem enata religijske misli koja bi bila obavljena na način kakav možemo naći u Levijevom radu.

Uz pomoć ovako dobro organizovanog m aterijala, kao što kaže Nadel (1952) postaje mogućna priprem a »modela za vršenje kom parativne analize malog obim a . . . analize ’društvenih varijacija’ . . . kakve m ora da sadrži sva- ko ispitivanje koje im a za cilj da objasni socijalne podatke.« Ovako dobijeni rezultati mogu b iti mali; m eđutim oni spadaju m eđu najub td ljiv ije i najrigo- roznije podatke čitavog polja društvene organizacije. Sam Nadel dokazao je da postoji veza izmcđu šam anizm a i nekih aspekata psihološkog razvoja (1946); Dumezil je koristeći indo-evropski kom parativni m aterijal, pozajmlje- ni iz Irske i Islanda, in terp re tirao jedan enigm atski m itološki oblik u vezi sa specifičnim karak teristikam a društvene organizacije (1948; Vitfogel i God- frank su pokazali kako važne varijacije m itoloških tem a m ogu b iti povezane sa društveno-ekonom skom pozadinom (1943). Bez sum nje je tačno i tvrđenje Monike H anter da s tm k tu ra m agijskih verovanja može varirati u vezi sa struk tu rom samog društva (Hunter-W ilson, 1951). Svi ovi rezultati, kao i neki drugi, koje zbog ograničenog p rosto ra ne možemo da iznesemo na ovom me- stu, ispunjavaju nas nadom da smo možda blizu razum evanja ne samo vrsie funkcije kojom religijska verovanja ispunjavaju društveni život, već isto tako i blizu odgovara na p itan je kojim putem ta verovanja vrše ovu funkciju.

Sada bi smo mogli dodati još nekoliko reči kao zaključak. Na početku ovog članka izneli smo pojam »modela«, a tai isti pojam ponavlja se i na k ra ju ovog napisa. Pošto je socijalna antropologija u stad ijum u začetka, ona je model za svoje prve modele mogla da traži jedino m eđu najednostavnijim m odelim a do kojih su došle mnogo naprednije nauke, pa je stoga sasvim nor- m alno što ih je tražila na po lju klasične mehanike. Međutim, radeći na tom po- slu, antropologija jc im ala i neke svoje iluzije, kako to Fon Nojm an kaže (Von Neum ann and M orgenstern, 1944, str. 14), »skoro tačna teorija o nekom gasu, koji sadrži oko 1025 čestica koje se slobodno kreću, neuporedivo je jed-

nostavnija od teorije solarnog sistem a koji sačinjavaju dcvct velikih tcla.« Ali kad pokuša da izgradi ili konstru išc svoje modele, aniropologija se nalazi u situaciji ko ja ne odgovara ni jednom od ova dva slučaja: Predm eti kojim a sc m i bavimo — drustvenom ulogom i ljudskim bićim a — znatno su b ro jn iji od onih kojim a se bavila N jutnova mchanika, a istovrem eno su daleko ma- n je bro jn i no što bi bilo potrebno da se zakoni s tatistike i verovatnoće pri- m ene na zadovoljavajuči način. Tako smo se našli u nekoj srednjoj zoni: suviše je sve komplikovano za jedan tretm an, a n ije dovoljno kompliKovano za drugi.

Ogromna prom ena koja je proistekla iz teorije kom unikacija tačno se sadrži u pronalasku m etoda koji su nam potrebni za obradu predm eta — znakova — koji se mogu podvrgnuti rigoroznom proučavanju uprkos činjcnici što su oni zajedno daleko brojn iji nego znaci klasične m ehanike, a mnogo m alobrojniji u odnosu na znake dinamike. Jezik se sasio ji od m orfem a, ne- koliko h iljada na broiu; značajnc pravilnosti u fonem skoj frekvenciji mogu se postići ograničenim bro jan jem .Granica za upotrcbu statističk ih zakona postaje niža, a ona za rad sa m ehaničkim modelima — viša no što je bio slučaj kad smo radili u drugim oblastim a. A u isto vrem e sam poredak veli- čina pojava postao je značajno bliži poretku antropoloških podataka.

Prem a tom e, sadašnje stan je proučavanja iz oblasti socijalne struktu- re može se sum irati na sledcći način: utvrđeno je da su pojave iste vrste kao one koje su u teoriji strategije i kom unikacije bile subjek t rigoroznog pri- stupa. Antropološki podaci su na nivou koji je dovoljno blizak nivou onih pojava koje ne dopustaju sličan tretm an. Zbilja je čudno da baš sad kad se antropologija nalazi blize no ikad dugo iščekivanom cilju da postane pra- va nauka, izgleda kao da jo j se tlo izmiče pod nogam a tam o gde je očekivala da bude najjača: i same činjenice joj nedostaju, ili ih nem a u dovoljnom bro- ju , ili su prikupljene na takav način da ih je nemogućno porediti.

Mada to n ije naša greška, ponašali smo se kao botaničari — am ateri kupeći nasum ice heteroklitne uzorke, ko ji su se kasnije izopačili i izmenili putem prezervacije u našem herbarijum u. I iznenada smo, eto, suočeni sa potrebom da rasporcdim o kom pletne nizove i da utvrdim o onaj pravi po- deok kome podatak pripada i da m erim o one najsićušnije delove koji su bili ili zanem areni ili izgubljeni. Kad shvatim o ne sam o šta bi sve trebalo da se uradi, već i šta bismo sve bili u stan ju da uradim o, i kad istovrem eno na- pravim o pregled našeg m aterijala , m oram o osetiti m alodušnost. Izgleda nam kao da se kosm ička fizika prihvatila vavilonskih opservacija. Nebeska tela još uvek su tu , ali nažalost, ku lture dom orodaca gde smo nekad sakupljali podatke, izčezavaju vrlo brzo, a ono čime su te ku ltu re zam enjene može nam pružiti sam o podatke veoma različitog tipa. Da podesim o naše tehnike po- sm atran ja na teoretski okvir, što je daleko naprednije, značilo bi jednu pa- radoksalnu situaciju, potpuno supro tnu situaciji koja je preovladala u is- to riji naučnog razvitka. U svakom slučaju vladajuće stan je predstav lja izazov savrem enoj antropologiji.