Milovan M. Mitrović

S O C I O L O G I J A

- Osnovni pojmovi i problemi -

Beograd

2005

Svima koji s pravom teže pravdi i u ime ''pravde'' ne krše pravo

2

Predgovor

Kad se neki sociolog odluči da piše udžbenik sociologije, odmah se suoči sa problemom koji uzor da odabere i kako da ga prilagodi konkretnom cilju kojem napisana knjiga treba da posluži. Unapred se pretpostavlja da potrebe studenata i ciljevi nastave opravdavaju veoma rizičan pokušaj da se unutar korica jedne knjige, vrlo ograničenog obima, smesti i rasporedi takvo mnoštvo društvenih pitanja i raznovrsnih ideja i pojmova koji se susreću na tako širokom i ne uvek jasno omeđenom duhovnom polju kakvo je područje savremene sociologije.

Profesori sociologije, za razliku od sociologa analitičara, imaju profesionalnu obavezu da sociološke ideje i probleme sistematizuju u formi udžbenika kao školske knjige. Onaj ko je učitelj, dužan je da svojim učenicima olakša snalaženje na polju na kojem ogromna većina obično nailazi na nesavladive prepreke. Zato je i "učitelj sociologije" dužan da svojim učenicima ponudi putokaz za put na koji ih upućuje, uz stalno isticanje da ni najbolji "putokaz" nije zamena za "putovanje": ni najbolji udžbenik sociologije nije zamena za izvornu literaturu i sociološke studije društvenih problema. Kao školski "vodič" kroz pitanja sociologije udžbenik može imati različite forme.

Nekad su udžbenici, ne samo kod nas, pisani u krutoj formi dogmatskog sistema pojmova i tema. U njima se izražavalo samo jedno viđenje društvenih pojava, sa jedne (više ideološke nego teorijske) tačke gledišta koja se smatrala jedino tačnom, istinitom i naučnom, dok se sve drugo označavalo kao "nenaučno" ili, u najboljem slučaju, kao "manje tačno". Dogmatski marksizam je tipičan primer "jedino tačne" društvene teorije. Ponekad se i neke druge klasične sociološke orijentacije i teorije (pozitivizam i funkcionalizam) tumače kao "tačnije od drugih". Ovakvi idejno ”prečišćeni” i metodološki pojednostavljeni udžbenici lako se uče, ali iz njih se malo valjanog i korisnog može naučiti.

Danas se u svetu, uglavnom pod uticajem američke pragmatizovane sociologije, svake godine objavljuje na stotine najrazličitijih udžbenika. Obično neko od uglednijih sociologa oko sebe okupi više eksperata za posebna društvena pitanja, koji nisu uvek sociolozi, ali stručno obrađuju pojedina poglavlja udžbenika-zbornika. U njima je izbor i redosled poglavlja skoro slučajan, a udžbenici kao celina stilski su neujednačeni i pojmovno nesistematični. Oni mogu biti zanimljivi za čitanje, ali teško se uče. Ovde je učinjen pokušaj da se izbegnu slabosti i prvog i drugog načina pisanja socioloških udžbenika i da se odabere onaj treći koji bi pomirio dobre strane suprotstavljenih modela:

1. da se pojmovi i problemi međusobno logički povežu i sistematski izlože kao nastavno gradivo koje, pored sve složenosti, nije suviše teško za usvajanje;

2. da se dosledno sprovede pluralizam osnovnih teorijskih vizija (organske, konfliktne i interakcionističke) i metodoloških pristupa (pozitivističkog, dijalektičkog i fenomenološkog), koji se tretiraju kao načelno ravnopravni i međusobno komplementarni;

3. da se udžbeničko štivo dopunjuje izvodima iz izvorne sociološke literature, a ilustruje problemima konkretnog društva i pitanjima od posebnog interesa za struku - u ovom slučaju problemima savremenog srpskog društva i njegove pravne regulacije.

3

U osnovi, navedeni koncept je oformljen kao produbljeni kurs savremene sociologije na studijama prava (ranije u Novom Sadu, a danas u Beogradu), ali se vodilo računa da se udžbenik može koristiti i na drugim studijama (ekonomskim, politikološkim, menadžerskim, kulturološkim) i na svim drugim gde je sociologija jedan od opštestručnih predmeta.

Njegova skraćena i pojednostavljena verzija prilagođena je srednjoškolskoj nastavi sociologije i kao takva se od 1992. koristi i proverava u svim četvorogodišnjim srednjim školama u Srbiji, Crnoj Gori, a do nedavno i u Republici Srpskoj. Bez te najšire verifikacije ni ova produbljenija verzija ne bi bila ovakva kakva se sada objavljuje i predaje studentima na korišćenje, a stručnoj javnosti na još jednu ocenu.

Mišljenja zainteresovanih studenata i stručne sugestije kompetentnih kolega biće, kao i do sada što su bili, moji glavni orijentiri u daljem dograđivanju sadržaja i forme ovog univerzitetskog udžbenika sociologije.

Beograd, 2005. Autor

4

Sadržaj

I KAKO NASTAJE I ČEMU SLUŽI SOCIOLOGIJA?

1. Sociologija - "nauka društvene krize" i ”moderna samorefleksija”2. Duhovni koreni sociologije 2.1. Antička misao o društvu 2.2. Srednjevekovna misao o društvu 2.3. Rađanje moderne nauke u novom veku 2.4. Novovekovna misao o društvu 3. Osnivači sociologije: idejni dualizam i spor oko vizija4. Pluralizam teorijskih i metodoloških pristupa u sociologiji4.1. Starije sociološke teorije 4.2. Savremene sociološke teorije

II KONSTITUTIVNI PROBLEMI SOCIOLOGIJE

1. O pojmu i zadacima sociologije2. Društvo i društvenost kao predmet sociologije3. Sociološki jezik ili “diskurs” sociologije4. Struktura društvenog delovanja ili način proizvođenja društvenog života 4.1. Akteri društvenog delovanja su svešću obdareni ljudi 4.2. Potrebe pokreću društveno delovanje 4.3. Predmeti i sredstva omogućuju društveno delovanje 4.4. Interesi usmeravaju društveno delovanje 4.5. Vrednosti osmišljavaju društveno delovanje

4.6. Društvena pravila uređuju delovanje i čine osnovu društvene organizacije

5. Problemi sistematizacije socioloških pojmova i problema 6. Odnos sociologije i drugih društvenih nauka 6.1. Sociologija prava, "pravna sociologija" ili sociologija za pravnike7. Načela moderne nauke i problemi sociološkog metoda 7.1. Društveni determinizam, sociološki zakoni i objašnjenje u sociologiji 7.2. Elementi, postupci i tehnike sociološkog metoda

a) Metode za prikupljanje podataka (posmatranje, anketa, intervju) b) Metode za sređivanje i prikazivanje podataka (klasifikacija, merenje, statistika, sociometrija, analiza sadržaja)

v) Metode za analizu i tumačenje podataka (uporedni metod, metod multivarijantne analize)

III PRIRODA, ČOVEK I DRUŠTVO

1. Prirodna i društvena sredina2. Rad i kultura povezuju ljude i razdvajaju društvo od prirode3. Rad i društveno delovanje 4. Rad kao društvena proizvodnja

5

5. Podela rada - osnova strukture i razvoja društva6. Tradicionalni seljački radovi i tradicionalni način društvenog života 7. Priroda, čovek i rad u modernom "tehnološkom" društvu 7.1. Naučno-tehničke revolucije i razvoj savremenog društva8. Društvo i stanovništvo 8.1. Mogućnosti i granice populacione politike9. Ekološki problemi savremenog društva

IV STRUKTURA I ORGANIZACIJA DRUŠTVA

1. Pojam društvene strukture2. Dimenzije i elementi globalne društvene strukture3. Društvene grupe - elementarni oblik društvenosti 3.1. Pojam, vrste i glavna obeležja društvenih grupa 3.2. Društvene zajednice a) Porodica - primarna ljudska zajednica 3.3. Generacijske i polne skupine

a) Na mladima svet ostaje b) Starost je društveni problem v) Žene su ''bolja polovina'' čovečanstva

3.4. Etničke zajednice - globalne kulturno-istorijske skupine a) Vrste etničkih zajednica

b) Nacije i međunacionalni odnosi u savremenim društvima 3.5. Društveno raslojavanje

a) Svojina i društvena moć - temelj društvenih nejednakosti 3.6. Različiti pristupi i modeli vertikalne strukture društva

a) Stratifikacijski model strukture društvab) Klasno-konfliktni model društvene strukturev) Elitistički model društvene strukture

3.7. Siromaštvo kao društveni i sociološki problem 3.8. Raslojavanje u savremenom srpskom društvu 3.9. Naselja - projekcija društva u prostoru

a) Razlike između sela i gradab) Lokalna društvena zajednica i njena samouprava

4. Društvene ustanove i organizacije - temelji društvenog sistema 4.1. Društvene ustanove - obrasci društvenog delovanja 4.2. Društvene organizacije - poluge društvenog delovanja 4.3. Birokratska organizacija 4.4. Organizacija “totalnih” i “disciplinskih” institucija 4.5. Autokratske i demokratske organizacije

4.6. Organizacija industrijskog rada 4.7. Radne organizacije kao moderne institucije

4.8. Nova organizacija i kultura rada 4.9. Organizacija rada i menadžment: pojmovi i problemi

5. Politika - veština upravljanja društvom 5.1. Država - globalna politička ustanova

6

a) Pojam, struktura i funkcije državeb) Oblici i tipovi državne vlasti

5.2. Pravo - tvorevina i instrument državne vlastia) Pravna kultura – jedinstvo pravne svesti i pravne prakse (pravne vrednosti, pravni propisi, pravne ustanove, pravna praksa, pravne tradicije)

5.3. Političke stranke i pokreti5.4. Pravna država i građansko društvo5.5. Društvena javnost, javno mnjenje i mas-mediji

V KULTURA - OSOBENA ČOVEKOVA SREDINA

1. Pojam i elementi kulture 2. Društveni obrasci i oblici kulture 2.1. Jezik - obrazac simboličke komunikacije 2.2. Magija i religija - obrasci verovanja

a) Istorijski suprotstavljene religijske matriceb) Srpsko vraćanje veri - ili ''bez nevolje nema bogomolje'' Odabrana literatura

2.3. "Mythos" i "logos" - obrasci saznavanja i tumačenja stvarnosti 2.4. Normativni obrasci društvenog delovanja: običaji, moral i pravo

a) Običaji – spontano ustaljena društvena pravilab) Moral – odbrana drugih od zla u nama

2.5. Poslovna etika – između religijske, ratne i radne kulturne matricea) Pojam i zadaci poslovne etikeb) Poslovna etika svetskih religijav) Tradicionalna srpska poslovna etikag) Profesije i profesionalna etika

2.6. Ideologija - politički zainteresovana svest 2.7. Umetnost – obrazac maštovitog stvaralaštva (kič. šund, snobizam)3. Kultura i civilizacija4. Masovna kultura i slobodno vreme 5. Potkultura i protivkultura6. Kultura i ličnost7. Društvena kontrola i socijalne devijacije8. Kulturne promene i društveni razvoj – između tradicija i inovacija

7

VI PROMENE I RAZVOJ SAVREMENOG DRUŠTVA

1. Promene su stalne, a razvoj i napredak nisu2. Društvena pokretljivost - promene unutar strukture3. Društveni razvoj: pojam, činioci i pokazatelji4. Protivrečnosti razvoja i pitanja društvenog napretka5. Obrazovanje i razvoj savremenih društava6. Komunikacijske tehnologije i informatičko društvo7. Moderno "svetsko društvo" i(li) "novi svetski poredak"8. Izazovi globalizacije: lice i naličje savremenog razvoja9. Dimenzije globalizacije 9.1. Ekonomska globalizacija 9.2. Politička globalizacija 9.3. Globalizacija u kulturi10. Srpsko društvo i evropske integracije Odabrana literatura Neke važnije knjige na stranim jezicima

8

I KAKO NASTAJE I ČEMU SLUŽI SOCIOLOGIJA?

"Ostvarena u skladu s mojim shvatanjem, sociologija bi, s jedne strane, trebalo da bude disciplina koja pomaže čovekovo oslobođenje. S druge, bila bi cilj po sebi, otelovljujući pradavnu ljudsku težnju za saznanjem samog sebe. Ako to nije veliki zahtev, ništa nije. Ako to nije častan posao, ništa nije časno."

(Alvin Guldner, Za sociologiju)

1. Sociologija - "nauka društvene krize" i ”moderna samorefleksija”

Kad čovek poveruje u sebe i svoj razum, kad ga životne okolnosti prinude da se oslanja samo na sebe, kad se ponada da bi moćima svoga uma mogao dokučiti istinu o svetu u kojem živi i silama koje njim vladaju - pojavljuje se racionalna samosvest, a zatim i potreba za naukom u njenom okviru. Sve nauke, i prirodne i društvene, nastaju u duhovnom okrilju racionalističke filozofije i u tom smislu su refleksivni izraz i konstitutivni elemenat modernog društva i kulture. Celokupna racionalistička misao, zajedno sa oblicima društvenog života i onim društvenim institucijama, organizacijama i obrascima kulture (kao što su univerzalno pravo, tržište, robno-novčana privreda, nacionalna država, ljudske slobode) koji nastaju u razvijenijim delovima Evrope, a od 17. veka se šire na sve strane sveta, konstituišu polje "modernosti" u kojem je postala potrebna i moguća sociologija, uz sve druge društvene nauke.

Osobenosti sociologije i drugih nauka o čoveku, društvu i kulturi proizlaze iz činjenice da su društvo i kultura u čoveku samom, a ne samo što su deo njegove ljudske okoline. Kao što želi da upozna prirodu oko sebe, čovek još više nastoji da sazna i shvati društvo i kulturu u kojima živi. Paradoksalno izgleda, da je ono što je čoveku najbliže, ono što je njegova unutrašnja suština i njegova ljudska okolina, najteže za racionalno i objektivno spoznavanje, te se i nauke koje se time bave najkasnije konstituišu kao nauke. To se obično objašnjava, sa jedne strane, većom složenošću predmeta društvenih nauka, a sa druge, načelno nepremostivom subjektivnošću istraživača ljudskih i društveno-kulturnih fenomena i problema društvenih nauka. Ovo se posebno odnosi na sociologiju kao nauku koja nastoji da celovito objasni ono što je spolja vidljivo i istinito shvati i protumači ono što je iznutra skriveno u ljudskom društvu, odnosno, u društvenom delovanju i ponašanju pojedinaca i društvenih grupa i sistematskom organizovanju celokupnog društvenog života.

Društvene nauke, kao ni prirodne, ne nastaju samo zbog iskonske ljudske radoznalosti. Duh modernog vremena donosi ubeđenje da je racionalno objašnjenje uzroka praktičnih problema u svakodnevnom društvenom životu neophodan preduslov njihovog uspešnog rešavanja. A glavni praktični i životni problem svake društvene zajednice jeste racionalno, efikasno ili vrednosno prihvatljivo uređivanje odnosa između pojedinaca u grupama i među grupama u širem globalnom društvu. Sociologija se, dakle, kao i druge društvene nauke, ne bavi društvenim pojavama kao takvim, nego realnim problemima koji se u vezi sa društvenim zbivanjima u nekom konkretnom vremenu i prostoru postavljaju. Ono što je praktični problem za ljude (pojedince i grupe) u njihovom stvarnom društvenom životu, postavlja se pred sociologe-istraživače kao teorijski i metodološki, odnosno kao saznajni problem. U tom pogledu se ističu sledeći osnovni saznajni ciljevi socioloških istraživanja:1. objašnjenje uzroka,2. razumevanje smisla i

9

3. predviđanje posledica konkretnih društvenih događaja i društvenih postupaka pojedinaca i grupa.

Obično se za sociologiju kaže da je ona nauka društvene krize. I zaista, sociologija se istorijski pojavljuje sredinom 19. veka, u kriznim vremenima prelaza iz tradicionalnih, agrarnih i seljačkih društava u moderna, industrijska i građanska društva. Tada je sociologija postala veoma potrebna, jer je trebalo celovito objasniti čitav sklop radikalnih civilizacijskih promena u dotadašnjem načinu društvenog života koji je imao više od hiljadu godina kontinuiteta. Ranije konstituisane društvene nauke (pravna nauka, ekonomija, psihologija, pa ni istorija) nisu bile dovoljne da misaono i istraživački obuhvate sve bitne aspekte pomenutog civilizacijskog prevrata, koji je za mnoge bio prebrz i veoma bolan. Iako same nisu bile dovoljne, navedene i druge posebne društvene nauke su, uz ranije izgrađenu racionalističko-prosvetiteljsku filozofiju, bile neophodan preduslov, kako u kulturno-istorijskom, tako još više u teorijsko-metodološkom pogledu, za konstituisanje sociologije kao zasebne i najopštije društvene nauke. Kao takva, sociologija se, dakle, konstituiše tek onda kada je to bilo neophodno potrebno i stvarno moguće: u kriznim vremenima prelaza iz tradicionalne agrarne i seljačke u modernu industrijsku i građansku civilizaciju, u najrazvijenijim zapadnim društvima i državama (Francuskoj, Engleskoj, SAD i Nemačkoj).

Tada, međutim, nije prvi put rođena sociološka misao nego je samo započeto disciplinarno konstituisanje sociologije kao zasebne nauke, koje još uvek traje. Sociologija, dakle, nije iznenada nastala, jer njeno javljanje u porodici društvenih i humanističkih nauka koje ishode iz moderne racionalističke filozofije nije nikakav izolovan poduhvat nekog (genijalnog ili preduzimljivog) pojedinca, nego je samo plod dugog misaonog i intelektualnog sazrevanja evropske kulture od antičkih vremena do novoga veka.

Kao novi plod jedne stare ljudske i društvene potrebe za racionalnom spoznajom sebe samoga, ideja o sociologiji kao najopštijoj, fundamentalnoj i teorijskoj nauci o celini društva, služila je i sama, od sredine 19. veka pa do danas, kao više ili manje plodan podsticaj za šire misaone sinteze u društvenim naukama. Od tada pa do danas, sociologija stalno pulsira u duhu svoga vremena, povremeno gubi ili dobija na svom relativnom društvenom značaju i ugledu. Vremenom se iskristalisalo pravilo da sociologija uvek dobija u značaju kad su društveni problemi najizraženiji: kad se umnože društveni sukobi; kad društveni poredak počne da guši ljude, a pojedinci se okrenu protiv društva kojem pripadaju; kad jedni uzurpiraju vlast nad drugima i prigrabe zajednička društvena dobra samo za sebe; kad privreda zastane, pravo ustupi mesto bezakonju, kad oslabi društvena kontrola i kad počnu da se raspadaju glavni kulturni obrasci (stari dobri običaji i elementarni moral) i tako izazovu zbrku u svesti i društvenom ponašanju ljudi (''društvenu anomiju'').

Navedena istorijska pravilnost u odnosu društvenih kriza i sociologije sasvim je razumljiva, jer upravo u kriznim prilikama istinita društvena teorije postaje izuzetno značajna kao racionalan orijentir u praktičnom društvenom životu. Zato sociologija, kao "nauka krize modernog društva", i danas ostaje najracionalniji misaoni okvir za određenje njene tačne "dijagnoze" i iznalaženje uspešne "terapije". Kao naučna disciplina koja se najcelovitije bavi proučavanjem savremenog društvenog života, sociologija obično nastoji, da pored teorijske "dijagnoze" stanja i problema, ukaže i na odgovarajuću praktičnu "terapiju". Dosadašnja sociologija nije uspevala da zadovolji sva velika teorijska i praktična društvena očekivanja, ali ni medicina nije iskorenila mnoge teške bolesti, pa se ipak niko ne odriče njenih usluga. Nijednu veliku društvenu krizu sociologija nije u stanju sama ni da spreči ni da "izleči", ali se nijedna bez sociologije ne može racionalno objasniti niti istinski

10

razumeti. Racionalno naučno znanje smatra se važnom osnovom za efikasno rešavanje problema u modernom društvu.

Ovaj intelektualni društveni zadatak modernog vremena ne može da se obavi bez pomoći sociologije koja racionalno poima društvo i svoju ulogu u njemu. Taj zadatak racionalnog samosaznavanja, kao posao kreiranja racionalne društvene samosvesti, pak, kvalitetno može da obavi samo ona sociologija koja je refleksivna, koja razumeva i samu sebe u kontekstu društva i kulture, kao i prostora i vremena kojima pripada. To je sociologija koja dobro poznaje svoju predistoriju i svoju istoriju, koja je svesna svojih današnjih ograničenja, ali i svojih realnih mogućnosti i budućih zadataka.

Samo refleksivna sociologija, koja je samosvesna i kreativna, može da bude i perspektivna u modernim društvima. Sociologija je od svojih prvih početaka bila vrlo osobena naučna disciplina utoliko što je sama otkrila svoj predmet kao i metod kojim će ga proučavati. To svojstvo sociologije kao moderne nauke o modernom društvu neki označavaju kao samorefleksivnost, što više-manje karakteriše i druge društvene nauke. Jedan od najpoznatijih savremenih sociologa Entoni Gidens (Anthony Giddens) smatra da ''diskurs'' sociologije, njen jezik i pojmovi, kao i pojmovi, teorije i nalazi drugih društvenih nauka, ''stalno kružeći, ulaze i izlaze” iz onog što predstavlja predmet njihovog proučavanja. Na taj način sociološki pojmovi refleksivno restrukturišu objekte kojima se bave, odnosno društvene aktere kao predmete sociološke analize i kao subjekte koji i sami o sebi ”sociološki misle”. Tako je ”modernost po sebi duboko i imanentno sociologizovana”, kao što je ”sociologičnost” imanentno i po sebi modernizovana. (E. Gidens, Posledice modernosti, s. 49)

Refleksivnost sociologije ogleda se u tome što su sociološki metod, sociološki način mišljenja i diskurs (jezik i pojmovi) koje sociologija koristi istovremeno i neizostavni sastavni deo modernog društva kao predmeta sociološkog proučavanja. Mišljenje i govor društvenih subjekata jedan je od najvažnijih konstitutivnih elemenata objektivne društvene stvarnosti čiji odnosi se posredno ili neposredno reflektuju u aktuelnim sociološkim teorijama. Sociologija koja kritički i analitički uvažava ove činjenice unekoliko podseća na nestašno mače koje juri svoj rep. Sa druge strane, ona objektivistička sociologija koja bi htela da se oslobodi subjektivnog konteksta svojih analiza podseća na dete koje pokušava da pobegne od svoje sopstvene senke. Subjektivna dimenzija društvene stvarnosti bitno usložnjava sociološke analize i nalaže potrebu da se teorijski modeli i metodološki postupci na suptilan i maštovit način prilagođavaju složenom predmetu i delikatnim zadacima socioloških istraživanja.

Zato samorefleksivna sociologija svestrano razvija svoju teorijsko-metodološku imaginaciju, osobenu sociološku maštu - kao svoje glavno misaono oruđe za objašnjenje i razumevanje savremenih oblika društvenog života i sebe same u njihovom sklopu. Ono što čuveni američki sociolog Rajt Mils (1916-1962) piše o sociološkoj imaginaciji važi kao univerzalni profesionalni imperativ za sve sociologe, a odnosi se na svaku (a posebno na "maštovitu" i refleksivnu) sociologiju.

Mils smatra da sociološka mašta omogućuje razumevanje veza i odnosa između ličnih i društvenih problema, kako prilikom njihovog objašnjavanja tako i pri njihovom rešavanju . Sociološka imaginacija, takođe, pomaže da se kod svakog problema jasno razlikuje globalni sociološki plan od ličnog i psihološkog. Zato se kaže da sociologija koristi globalni sociološki pristup onda kada sociolozi razlikuju lične i privatne teškoće od onih koje su društvene i javne, kada se usredsređuju na društvene probleme koji posredno

11

ili neposredno izviru iz globalne socijalne strukture. Kao tipične primere Mils navodi razvod braka, nezaposlenost ili poziv za učešće u ratu. To su lični problemi za svakog pojedinca kojem se tako nešto desi, ali oni imaju i svoju društvenu stranu koja se uočava kao sociološki aspekt. Zato Mils kod svakog od ovih problema razlikuje dva plana: lični i sociološki.

Ako se u modernim društvima skoro polovina sklopljenih brakova posle izvesnog vremena razvede, to se ne može objasniti samo ličnim neslaganjem supružnika niti je to samo njihov lični problem. Naglo povećavanje stope razvoda brakova mora imati neki drugi opštiji uzrok koji je povezan sa promenom globalne organizacije društva i promenjenim društvenim odnosom između polova. Razvod braka je javni društveni problem zato što on izaziva mnoge posledice koje ne pogađaju samo razvedene nego i njihovu decu i najbližu okolinu. Masovnim razvodima brakova nastaju mnogi socijalni problemi koje sami pojedinci ne mogu da rešavaju nego se oni ispostavljaju državnim službama za socijalnu zaštitu, socijalnim radnicima, poreskim obveznicima, psihijatrima.

Kada je u velikom gradu samo jedan čovek nezaposlen, to je njegova lična nevolja, i mi s pravom očekujemo da će on, svojom ličnom snalažljivošću ili uz pomoć svoje porodice i prijatelja (uz neku ”društvenu vezu”) već nekako uspeti da se zaposli. Međutim, kada u jednom narodu polovina od onih koji su sposobni za rad ostanu bez posla, to je onda opšti, javni, društveni problem, te se ne možemo nadati da ćemo rešenje tog problema da nađemo u okviru mogućnosti za zaposlenja koje se pružaju bilo kome od njih, uzetih pojedinačno. Ne bi bilo realno očekivanje da će se svi oni nekako ”snaći” u pronalaženju posla. U ovom drugom slučaju neophodno je da sociološkom analizom razmotrimo ekonomske i političke ustanove globalnog društva koje neposredno ili posredno utiču na zapošljavanje ljudi, a ne samo njihove lične situacije i karaktere, idući od jednog do drugog nezaposlenog pojedinca.

Mils navodi i primer sa problemima ljudi u ratu, koji je kao i onaj sa problemom nezaposlenosti za nas (bio) vrlo aktuelan. Kada dođe do rata, onda se u vezi sa njim, kaže Mils, mogu pojaviti pitanja koja se pre svega tiču pojedinca: kako preživeti ili kako u ratu sa čašću poginuti; kako u ratu profitirati; kako se uvući na bezbednije mesto u vojnom aparatu ili kako doprineti da se rat završi. Ukratko, već prema svojim merilima vrednosti, svaki će pojedinac za sebe tražiti odgovarajuću sredinu i u njoj pokušati da preživi rat, ili će, nasuprot tome, nastojati da u datoj sredini i zatečenoj situaciji svoju smrt učini nečim što ima nekakvog smisla i svrhe. Međutim, za razliku od ovog ličnog aspekta rata, sociolog posmatra rat kao strukturalni, opšti, javni, društveni problem i traga za uzrocima rata koji su do njega doveli; pita se o tome kakvi ljudi u ratu izbijaju na komandna mesta; kako rat utiče na privredne i političke, porodične i verske ustanove, i o tome kakva je veza između rata i onoga što Mils naziva ”organizovanom neodgovornošću nacionalnih država sveta” i njihovih vladajućih elita. (R. Mils, Sociološka imaginacija, s. 13-14).

Savremeni sociolozi Piter Berger i Helmut Kelner govore o ”sociologiji u novom ključu" koja razotkriva skrivenu istinu o čovekovoj društvenosti. Oni smatraju da je već kod prvog susreta sa sociologijom potrebno razjasniti šta sociologija može, a šta ne može da učini. Jedno od ”urođenih svojstava sociologije je trezveno priznavanje stvarnosti, probijanje kroz iluzije, u koje spadaju i one vlastite”. Berger i Kelner smatraju da se u jezgru moderne sociološke perspektive nalazi potreba istinitog poimanja autonomne i često prikrivene suštine čovekove kolektivnosti. Oni misle da ”društvo” nije ništa drugo do ime za ono što tek treba otkriti 'ispod' kolektivnih

12

struktura. Sledi da, ako želimo biti u stanju da uopšte shvatimo 'društvo', mora postojati jedan ugao gledanja koji u izvesnoj meri razotkriva suštinu.

Slično je mislio i američki sociolog Robert Merton (1910-2003), kad je skovao termine manifestna (vidljiva, otvorena) i latentna (skrivena) funkcija. On tako razlikuje ”zvanične” i otvorene ciljeve neke društvene ustanove, od onih drugih ”dubinskih” (skrivenih) ciljeva koje sociolog treba i može da razotkrije zahvaljujući svom kritičkom metodskom pristupu. Na primer, 'manifestna' funkcija obrazovanja je da prenese znanje, a njegova 'latentna' funkcija je da podigne i održi klasne barijere; ili, bolnice su 'manifestno' ustanovljene da leče bolesti, a 'latentno' one štite status lekara. Merton je, takođe, uočio razliku između onog društvenog delovanja kojim se zadovoljava neka korisna potreba društva (funkcije) i onoga delovanja koje izaziva štetu i stvara društveni problem (disfunkcije). Tako je razvijena nauka i tehnika unapredila društvenu proizvodnju i modernizovala društveni život, ali je omogućila ratna razaranja kakva ranije nisu postojala.

Sociolozi i socijalni psiholozi su uočili da postoji razlika između nameravanih i nenameravanih posledica nekog društvenog delovanja. Takav je slučaj kad roditelji strogo vaspitavaju decu s namerom da ih prinude da ona poštuju vladajuće društvene norme, da bi neočekivano došlo do ”pobune” dece kojom se odbija sve što je nametano i prihvata se sve što im je zabranjivano. Uopšteno gledano, u društvu ne nastaje sve ono što ljudi imaju nameru da stvore, ali sve što postoji stvoreno je s nekom namerom (otvorenom ili skrivenom, racionalnom ili neracionalnom, realističkom ili naivnom i t.d.).

Sociološki pogled na društveni život, dakle, omogućava da se iz jednog posebnog ugla koji je u biti sociologije sagleda nevidljivo ispod vidljivog, nenameravano iza nameravanog, disfunkcionalno pored funkcionalnog. Ispod vidljivih tvorevina čovekovog sveta postoji jedna skrivena, nevidljiva struktura interesa i snaga koje čekaju da ih sociolozi otkriju. 'Manifestno' ne predstavlja celu priču; postoji i 'latentno' koje treba proučavati. Ili, rečeno najjednostavnijim rečima, svet nije ono što izgleda da jeste. Berger i Kelner ističu da u ovoj razotkrivajućoj osobini sociologije leži njen ”inherentno-subverzivni” (unutarnje-prevratnički) karakter. Svaki kolektivni poredak crpi svoju legitimnost (opravdanje) iz zvaničnih određenja, a pokazati da ova kazuju samo jedan deo priče, ili u gorem slučaju služe da se prikrije ono što se uistinu događa, inherentno je subverzivno prema ”dobrom poretku”. Drugim rečima, sociologija počinje da ”potkopava” od časa kad počne da primenjuje na društvenu stvarnost svoj osobeni kritički način gledanja. Veoma je važno naglasiti da je to tako bez obzira na to da li pojedinačni sociolog namerava da potkopava. I zaista, velika imena klasičnog perioda sociologije - Emil Dirkem, Maks Veber, Vilfredo Pareto - svi se oni mogu opisati kao konzervativni na ovaj ili na onaj način, i sa izuzetkom marksista svi sociolozi bili su, uglavnom, blagi reformisti, pre nego revolucionari. Pa ipak, ma kako da su im namere bile ”konzervativne”, misao ovih sociologa posedovala je jedno duboko uznemirujuće svojstvo koje je uznemiravalo i ljutilo one kojima je u interesu bilo da se stvari vide onakvim kako su ”zvanično definisane”.

Berger i Kelner zaključuju da su sociolozi uvek u sukobu sa vlastitom disciplinom ako žele da igraju ulogu političkih zagovornika nečega - ili još preciznije, ako to žele da rade kao sociolozi. Ova ocena važi bez obzira zagovaraju li oni ”kozervativne” ili ”revolucionarne” ciljeve. Sociološki genije je negativan, i, paradoksalno, upravo kao negacija (površnog, deklarisanog, zvaničnog) sociologija je u stanju da pruži svoj najveći doprinos bilo kom pozitivnom cilju. To ”podrivajuće” svojstvo sociologije uvek su osećali,

13

skoro instinktivno, diktatorski režimi svih ideoloških boja i zato je sociologija ili izložena represiji, ili postaje vlastita karikatura u zemljama kojima vladaju takvi režimi. (P. Berger – H. Kelner, Sociologija u novom ključu, s. 30-33).

Sa druge strane, sociologija u demokratskim društvima, pored podrivajuće ima i konstruktivnu ulogu. Otkrivajući objektivnu istinu o uzrocima društvenog zbivanja sociologija može pomoći liberalnim političarima da bolje upravljaju društvom, ali i onima koji su njihovim vladanjem nezadovoljni da ih argumentovano osporavaju. Racionalnim uvidom u suštinu nekog društva i kulture sociologija nam pomaže da bolje upoznamo i sebe i druge. Upoznavanje sa drugim društvima i kulturama podstiče uzajamno razumevanje i toleranciju drugog i drugačijeg – bilo da je u pitanju drugi čovek, druga grupa ili drugi narod, u istoj ili u drugoj državi.

Razumevanje sebe i drugoga sociologija nam omogućuje onda kad sebe zamislimo na mestu i u ulozi tog drugog - što je osnovni preduslov, a može biti i dovoljno, da tolerišemo međusobne razlike. Zamislimo samo koliko bi sukoba izbegnuto kada bi se muškarac u porodici ponekad video u ulozi svoje žene, a odrasli u ulozi svoje dece, i obrnuto; kada bi muslimani pomislili da su se sami nekim slučajem mogli roditi kao hrišćani, Hrvati kao Srbi, Srbi kao Albanci, i obrnuto; kad bi se strogi profesori podsetili kako im je bilo kad su bili studenti, a studenti kad bi zamislili kako bi sami odigrali ulogu svoga profesora. Sociologija proučava različite društvene uloge i položaje pojedinaca, objašnjava sisteme njihovih međusobnih veza i tako osvetljava međuljudske društvene odnose i uzajamno delovanje (socijalne interakcije).

2. Duhovni koreni sociologije

"Misli vekovima leže usnule, a onda, po pravilu skoro naprečac, čovečanstvo otkriva da su se one ovaplotile u ustanovama"

(Alfred Nort Vajthed, Nauka i moderni svet)

Kad se traga za kontinuitetima i diskontinuitetima u društvenoj istoriji valja imati na umu sledeću važnu metodološku napomenu: u kulturnoj istoriji kontinuitet je važniji od diskontinuiteta, dok je u političkoj istoriji obrnuto. Zato je rađanje neke nove kulturne tvorevine rizično vezivati za konkretne događaje i ličnosti. Razboritije je tragati za korenima, pratiti genezu ideja, analizirati razvojne procese, ukazivati na pozadinske, bočne, posredne i skrivene uticaje - bilo da oni podstiču ili da ometaju kulturni razvoj.

Sociologija, kao kulturna tvorevina i kao racionalna društvena samosvest modernog doba, ima duboke istorijske korene u socijalnim idejama predmodernih epoha i kulturnih matrica antičke Grčke, antičkog Rima, srednjevekovne hrišćanske sholastike, a naročito u duhu renesanse, humanizma, filozofskog racionalizma i ukupne novovekovne kulture prosvetiteljstva, ekonomskog i političkog liberalizma. Danas je uobičajeno označavanje vodećih socijalnih mislilaca navedenih epoha kao tzv. preteča moderne sociologije, mada oni sami sebe (kao ni njihovi savremenici) nisu mogli videti u takvoj ulozi.

2.1. Antička misao o društvu

Ako se prihvati stav da i moderna društvena nauka počiva na racionalnoj sintezi jasnih i iskustveno proverljivih iskaza koji su logički sistematizovani u celovita učenja (teorije) o pojedinim društvenim problemima i proverenog iskustva koje potvrđuje dotična

14

učenja, onda se najstariji koreni modernih društvenih nauka po prvi put susreću tek u antičkoj Grčkoj. Ono što se pre starih Grka znalo o društvu ima samo kulturno-istorijski značaj i nema teorijsku formu. Zato naznake nekakvog "pogleda na društvo" koje sadrže fragmentarni zapisi najstarijih pravnih propisa (egipatskih državnih pisara, Hamurabijevi zakoni, hebrejski pravni kodeksi), kao i kineske moralno-religijske poduke, indijske Vede i Upanišade, stari epovi i učenja raznih proroka, u najboljem slučaju predstavljaju samo zanimljivu i prastaru "sociološku građu". Pronađeni istočnjački zapisi nemaju sistematski karakter niti zaokruženi oblik društvene teorije koja bi nastojala da objašnjava ono o čemu se u njima govori. Misli se da istočnjačke despotije, sa bespogovornim autoritetom vladara, krutim kastinskim uređenjem, sa rigidnim pravom i mističnom religijom, nisu ostavljale ni minimalnog prostora za iole slobodnije kritičko mišljenje, bez kojeg racionalna društvena teorija nije moguća.

Sasvim je suprotna situacija u staroj Grčkoj čija je socijalna misao postala prvi istinski temelj svih modernih nauka, pa i sociologije. Tek u staroj Grčkoj stekli su se neophodni i koliko-toliko dovoljni uslovi za racionalnu i opštu društvenu teoriju.

Antička grčka civilizacija se rađa na Egejskom arhipelagu, u najkulturnijem delu Sredozemlja, na mestu dodira drugih starijih civilizacija - egipatske, persijske, hebrejske - i baštini njihove najvrednije tekovine, ali i utiče na njih. Ta kultura je bila otvorena za uticaje spolja, jer izrasta na prostoru pogodnom za svestranu komunikaciju ljudi, naroda i država. Živ pomorski saobraćaj i trgovina koja prvi put koristi novac kao sredstvo, čine specifičnu društvenu podlogu za male grčke državice, tzv. polise u kojima se razvija racionalna filozofsko-teorijska misao koja se vremenom širi na susedne kulture.

Postojanje slobodnih polisa (grad-država), nerepresivna religija i lokalne samouprave, omogućuju pojavu kritičkog mišljenja o društvu i javnog morala koji podstiče slobodno delovanje kulturne elite i njenu moralnu odgovornost za preuzete javne političke funkcije. Takva elita stvara i održava demokratske ustanove u polisima, koje, potom, garantuju slobodu delovanja i mišljenja širem krugu slobodnih građana. Još je Herodot uočio da je uspostavljanje (robovlasničke) demokratije umesto aristokratskog poretka u Periklovoj Atini omogućilo opšti duhovni napredak i podstaklo svesnu težnju širokih slojeva slobodnih građana za obrazovanjem i prosvećenošću. Naročito je omladina težila višem obrazovanju, jer se uvidelo da se sa stečenim racionalnim znanjem lakše stiže do viših položaja, do vlasti, ugleda i slave, a sigurnije i bolje se upravlja i državnim poslovima u polisu.

Važan i neophodan preduslov demokratije polisa bio je robovski rad kojim se slobodnim građanima pribavlja slobodno vreme i obezbeđuju materijalna sredstva za bavljenje politikom kao "javnim poslom dostojnim slobodnih ljudi".

Sve nevedeno je u starogrčkom polisu omogućilo prvu pojavu slobodnog duha naučne racionalnosti. Preuzeta iz jonske filozofije, a razvijena u demokratskoj Atini, to je bila prva duhovna klica modernosti u antičkom dobu. Reč polis označava grad, gradsku državu, društvenu zajednicu, političku instituciju i glavni politički princip organizovanja društvenog života starih Grka. Bez poznavanja polisa nije moguće razumeti ni poruke starogrčkih socijalnih mislilaca. Njihova društvena i politička misao, socijalna i pravna filozofija, etika i praktična politika sadrži različite poglede na probleme u organizovanju i upravljanju polisom, od kojih su mnogi univerzalnog karaktera te su i do danas zadržali izvestan značaj. Starogrčki sofisti, Sokrat, Platon, a naročito veliki sistematizator antičke misli o društvu Aristotel, često su i danas

15

nezaobilazni pri razmatranju ključnih socioloških problema kakvi su pitanje najboljeg društvenog i državnog uređenja, podela rada, kontrola javne vlasti, odnos politike i morala, cirkulacija i kvarenje vladajućih elita.

Sofisti su u antičkoj Grčkoj bili "putujući učitelji mudrosti", filozofske nauke, besedništva i političke veštine. Oni su filozofiju izneli na gradske trgove i približili je širokom krugu slobodnih građana polisa. Povezujući teorijsku mudrost sa praktičnim veštinama i konkretnim političkim (društvenim) životom, oni su izuzetno i višestruko zaslužni za utemeljenje duha moderne društvene nauke u antičkoj filozofiji.

1. Oni su, u prvom redu, pomerili težište filozofskih rasprava sa kosmoloških i prirodnjačkih, na antropološke i društvene probleme, postavljajući čoveka, društvo i kulturu u središte svojih rasprava.

2. Sofisti su napravili metodološki zaokret, od spekulativne dedukcije ka iskustvenoj indukciji, i zahtevali što više podataka o društvenom životu i Grka i varvara da bi se tako došlo do saznanja koje ima praktičnu, a ne samo teorijsku vrednost.

3. Cilj sofistike nije "saznanje radi saznanja" nego znanje koje se može praktično iskoristiti. Zato sofisti tragaju za saznanjem o čoveku, za čoveka.

Sofistika je vremenom postala praktična besednička (retorska) veština da se o svemu raspravlja "pro et contra", da se govorničkom spretnošću impresioniraju slušaoci, a protivnici zbune, nateraju na besmislene iskaze i tako pobede. Prvi sofisti su bili veoma ugledni filozofi i pesnici, pa su i neki državnici sebe tako nazivali. Kasnije je sofisterija poprimila pogrdno značenje, uglavnom pod uticajem Aristofanovih komedija, Sokratovih, Platonovih i Aristotelovih kritika. Kad Aristotel kaže da je "sofistika prividna, a ne prava mudrost, a sofist je čovek koji uzima novac za prividnu, a ne za pravu mudrost", on neopravdano omalovažava sve sofiste. Takve jednostrane ocene zadržale su se sve dok Hegel nije utro put dubljem razumevanju istorijskog značaja starih sofista koji su putujući od polisa do polisa bili u prilici da ih neposredno upoređuju i da bolje sagledaju njihove i dobre i loše strane.

Protagora (481-410. p.n.e), jedan od najstarijih i najpoznatijih grčkih sofista, pisac je spisa O počecima ljudskog društva, prvog helenskog dela u kojem se isključivo govori o društvu. Polazeći od Heraklitove dijalektike po kojoj se sve što postoji stalno menja, Protagora je prvi jasno formulisao antropološki pristup saznanju, humanistički pristup etici i pragmatični pristup politici. Njegov spis Istina započinje poznatim stavom ''čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu''. To znači da stvari ne postoje apsolutno i po sebi, nego samo relativno, u odnosu na subjekta koji ih opaža. On time ne poriče spoljašnji svet, kao objekt opažanja, nego ga samo dovodi u vezu sa čovekom kao subjektom koji svet opaža. Ukoliko je opažanje tačnije i upoređivanje brižljivije, utoliko je veća mogućnost da se istinitije sazna poredak u nama i izvan nas i da se odrede pravila (norme) ljudskog društvenog delovanja. Protagorin saznajni i etički relativizam vidljiv je iz njegovog stava da on ''istinitim ne smatra(m) nijedno mišljenje nego samo za jedno kaže(m) da je bolje od drugoga''. U tom smislu Protagora je razvijao retoriku, kao veštinu sofističkog raspravljanja (njegov nadimak je bio ''Raspravljač'') u čemu je imao dosta učenika.O plaćanju sofista. Pričalo se da je podučavajući retorici druge, Protagora zaradio i više od slavnoga vajara Fidije. S tim u vezi prepričava se jedna zgodna anegdota koja slikovito ilustruje sofističku veštinu, sličnu onoj kojom su se vekovima koristili advokati. Protagora je, naime, jednom svome učeniku odložio plaćanje poduke ''sve dok na sudu ne dobije svoju prvu parnicu''. Kad se plaćanje odužilo, Protagora zatraži da mu ovaj plati ono što je dužan, ali učenik, koji je očigledno dobro ovladao sofističkim smicalicama, odgovori svome učitelju da mu neće platiti, preporučujući mu da ga tuži ako je nezadovoljan odgovorom. Ako sud dosudi da

16

učitelju bude plaćeno, učenik neće dobiti svoju prvu parnicu, pa po prethodnom ugovoru između učenika i učitelja, učenik neće biti dužan da plati poduku; ako sud ne dosudi da učenik plati učitelju, učenik će postupiti po sudskoj odluci i ni u tom slučaju neće isplatiti dug. U svakom slučaju neoprezni Protagora ostao bi bez svoje plate, a vešti učenik bi izbegao da plati svoj dug učitelju koji ga je očito dobro podučio praktičnoj sofistici.

Protagora je prvi uočio razliku između društvenog "nomosa" i prirodnog "fizisa" i tako nagovestio razliku između pozitivnog i prirodnog prava. "Nomos" (zakon, ustanova) je delo ljudi i njihovog dogovora, te je stoga relativan, promenljiv i prilagođen raznim vremenima, prilikama, državama i narodima. "Fizis" je, pak, stalan i nezavisan od ljudi. Istu razliku između prirodnog i pozitivnog prava ističu još neki sofisti (Hipija, Likofron) i tako anticipiraju novovekovna shvatanja o prirodnoj jednakosti ljudi, njihovim neotuđivim prirodnim pravima i teorije o društvenom ugovoru na kojima počivaju država i pozitivni zakoni.

Sokrat (469-399. p.n.e.) je odbacivao sofistički relativizam i skepticizam i verovao u mogućnost otkrivanja prave istine o sebi, a to znači o čoveku i ljudskom društvu. Sokrat je verovao da se dijalektičkom, ("memeutičkom") metodom, u polemičkom dijalogu mudrih sagovornika, ukazivanjem na neznanje drugih i sopstveno neznanje, na evidentne protivrečnosti u iskazima, iz mišljenja uklanjaju razni prividi i samoobmane. Dijalektikom i dijalogom Sokrat utire put tačnom opažanju pojava, jasnom definisanju pojmova i logički ispravnom zaključivanju na kojem počiva istinito mišljenje i pravedno postupanje. On preispituje lična iskustva i tako dolazi do opštih stavova, indukcijom stiže do opštih pojmova prema kojima, potom, samerava lično iskustvo. Zato je Sokratova dijalektika kao "put od pojedinačnog ka opštem i obrnuto" sasvim saglasna sa logikom naučnog istraživanja društvenih pojava.

Sokratova metoda samosaznavanja je u osnovi i njegove etike i javnog političkog delovanja. Poštujući imperative "upoznaj sebe" i "vrlina je znanje istine", Sokrat je verovao da se vrline mogu saznati, te se mogu i naučiti. Tako se čovek samosaznavanjem samousavršava, a isto se odnosi i na državu i na politiku. Ovim Sokrat anticipira novovekovnu prosvetiteljsku racionalnost, a sam dosledno praktikuje svoje metode mišljenja i etičke principe javnog delovanja, verujući da vrednost života zavisi od saznavanja istine. On je zbog istine žrtvovao i svoj život i tako postao simbol stradanja umnih i čestitih ljudi, od sujetnih moćnika i kvarnih lakeja, povredom prava i izneveravanjem pravde u smutnim vremenima.

Platon (428-348. p.n.e.) je sledio Sokratovu kritiku sofističkog relativizovanja društvenog uređenja polisa i traga za najpravednijim i najboljim oblikom vladavine. U svom najpoznatijem političkom spisu Država (sačuvani su, pored njegovih drama još Državnik i Zakoni) Platon razmatra pitanja idealnog uređenja pravedne države, i s tim u vezi mnoga druga društvena, politička i etička pitanja. Po njemu, država ne nastaje društvenim ugovorom nego podelom rada među staležima koji je sačinjavaju. Pitajući se kakva je idealna (pravedna) država, on odgovara da bi to bila država koja najbolje zadovoljava potrebe svojih članova. Platon misli da je pravedna ona država u kojoj svako obavlja onu funkciju za koju je prirodno obdaren. I za pojedinca i za državu je najbolje da svako radi ono za šta je najsposobniji: mudri ("filozofi") treba da upravljaju državom, hrabri (vojnici) da je brane, a marljivi i poslušni (zemljoradnici i zanatlije) da za sve proizvode materijalna dobra.

Aristotel (384-322. p.n.e.) je sintetizovao najviše domete helenske epohe i prvi sistematizovao saznanja u raznim oblastima društvenog života na način na koji se to čini u modernoj nauci, postavljajući joj prve temelje. On je sve nauke podelio na teorijske, praktične i poetičke. Prvom tipu pripadaju metafizika ("prva filozofija"), fizika i

17

matematika; drugom, politika, etika i ekonomika; a trećem, retorika, dijalektika (logika) i poetika.

Iako Platonov učenik, Aristotel se u svojim političkim spisima (sačuvani su Politika, Nikomahova etika, Ustav atinski) ne bavi problemom idealnog uređivanja države, već proučava realne države svoga vremena: prikuplja i analizira njihove ustave i druge važnije zakone i raspravlja o političkim i etičkim pitanjima u pojedinim oblicima vlasti. Polazeći od stava da je čovek "zoon politikon" (političko, odnosno društveno biće) ili "biće polisa" te da izvan polisa žive samo životinje ili idioti (kao i robovi), Aristotel u helenskom duhu misli da je politika javno praktikovanje etike, dok je etika praktična (socijalna) filozofija iz koje se izvode načela političkog delovanja.

Država, po Aristotelu, nastaje udruživanjem porodica u naselja, a naselja u polise. Porodica je prototip društvene zajednice u kojoj Aristotel nalazi četiri tipa odnosa: odnose muža i žene, roditelja i dece, gospodara i roba i vlasnika prema sredstvima vlasništva. U duhu svoga vremena Aristotel smatra prirodnim robovanje robova, potčinjavanje žene mužu i dece roditeljima. Robovi se tretiraju kao "oruđe koje govori", kao "žive stvari" u vlasništvu gospodara, kao niža rasa. Zato Helenima ne priliči da budu robovi, nego samo varvarima, koji su duhovno inferiorniji.

U analizi odnosa vlasnika i vlasništva Aristotel je genijalno anticipirao neke kategorije moderne ekonomske nauke: razliku između upotrebne i razmenske vrednosti robe, neke funkcije tržišta i novca, kao i zakonitosti proizvodnje i trgovine.

U sociologiji i politikologiji najzapaženija je i danas Aristotelova analiza tipova vladavine i njegova teorija o kvarenju vlasti. Polazeći od načela da je dobra ona vlast koja vlada u opštem interesu zajednice, a loša ona koja vlada samo u svom interesu, Aristotel je ponudio tipologiju dobrih i loših oblika vladavine. Aristotelova tipologija ukršta jedan formalni kriterijum (vladavina jednog, manjine ili većine) i jedan suštinski kriterijum (vladavina u opštem ili u sopstvenom interesu). Dobri oblici vladavine su, prema tome, monarhija, aristokratija i politeja, a loši su njihova izopačenja u obliku tiranije, oligarhije i demokratije. Idealno gledano, najbolji oblik vlasti je monarhija (vladavina jednog u opštem interesu). To je, međutim, realno najnestabilniji oblik vlasti koji se lako izopačuje i pretvara u najgori među lošim oblicima, u tiraniju kao vladavinu jednog u njegovom interesu. Realno je najbolja politeja (vladavina većine u opštem interesu), jer ona je među dobrim oblicima najstabilnija, a i kad se iskvari prelazi u demokratiju (vladavinu većine u njenom interesu), koja je najmanje loša među lošim oblicima vlasti. Sa Aristotelom se završava "zlatno doba helenske filozofije", ali se i među novonastalim filozofskim školama (kinika, epikurejaca i stoika) javljaju vredne socijalne ideje. Kinici (ili ”cinici”) kritikuju i odbacuju sve društvene institucije i propagiraju bratstvo i jednakost među ljudima. Epikurejci afirmišu ideju o prirodnom pravu i društvenom ugovoru, kojim se izbegava nanošenje štete drugome i u društvu postiže pravednost (da bi svi mogli da zadovolje svoje prohteve). Stoici su, kao i kinici, kosmopolite čiji ideal je "svetska država", bez granica, privatne svojine i bez novca. Oni, pak, odbacuju društveni ugovor kao temelj društvene organizacije. Čovek je, po njima, po svojoj prirodi društven, te između prirodnog i društvenog stanja nema razlike.

Antički Rim se po svojoj socijalnoj i civilizacijskoj matrici znatno razlikuje od antičke Grčke, iako se u mnogo čemu na nju naslanja. Umesto grčke poetičnosti i spekulativnog filozofskog duha autonomnih i malih grčkih polisa i kulture u kojoj se politika zasniva na etici, za rimsku civilizaciju je tipičan praktičniji pravnički duh i političke

18

institucije rimske imperije. U velikoj rimskoj državi ključni problemi bili su organizovanje jake vojske i efikasne provincijske administracije, kao i obezbeđivanje imovinske sigurnosti građana i nesmetane trgovine na širokom državnom prostoru. U takvim okolnostima samo su univerzalne pravne norme mogle predstavljati institucionalni okvir društvenog života. Rimsko pravo je zato izgrađivano na univerzalističkim načelima helenske (naročito stoičke) filozofije i praktičnom iskustvu organizovanja vlasti u rimskim provincijama. Stoički kosmopolitizam je prethodio hrišćanskom kosmopolitizmu, a i jedan i drugi su pogodovali pravnom univerzalizmu. Bez univerzalnog privatnog ("ius civile") i javnog opštenarodnog ("ius gentium") prava, samo sa vojskom i fizičkom prinudom, ne bi se mogle održati na okupu verski, kulturno i civilizacijski veoma heterogene provincije velike Rimske imperije.

Nije slučajno što često korišćeni i višesmisleni izraz "ratio" u antičkoj rimskoj interpretaciji ima i značenje poslovne veze, prometa, svote, broja. To je značilo da su racionalno postavljene pravne norme, institucije i čitav pravni sistem samo onda kada omogućuju nesmetanu trgovinu među građanima, sa provincijama i drugim državama, a rimskim magistratima efikasno upravljanje poverenim provincijama.

Rimsko privatno pravo uvodi princip pravne jednakosti građana koji omogućuje konstituisanje tzv. pravne ličnosti kao najznačajnije istorijske tekovine rimske civilizacije. U tom smislu su mnoge institucije rimskog privatnog prava osnova građanskog prava i u modernim društvima. Njihovo dugo trajanje i efikasno funkcionisanje najbolja je potvrda društvene utemeljenosti dotičnih pravnih institucija. Rimsko istorijsko iskustvo je stoga idealan primer za sociološki promišljeno izgrađivanje i modernog pravnog sistema. Rimski pravnički genije je, dakle, mislio sociološki o pravu mnogo pre nego što je sociologija bila poznata. Paradoksalno je da današnja sociologija, iako daleko razvijenija nego nekada, ne uspeva da na sličan način inspiriše imaginaciju savremenih pravnika. Možda su i zato normativne tvorevine današnjih pravnika mnogo prolaznije, naročito one koje služe za jednokratnu političku upotrebu i završavaju na normativnom smetlištvu kao na nekom istorijskom groblju promašenih i propalih zakona.

2.2. Srednjevekovna misao o društvu

Srednjim vekom označava se epoha koja nastaje padom Zapadnog rimskog carstva pod varvare (476), a traje do humanizma i renesanse, do verske reformacije i građanskih revolucija (od 16. do 18. v.) a u nekim delovima Evrope i u Rusiji sve do 19. veka. Ova relativno duga i veoma šarolika epoha obično se pojednostavljeno i prilično pogrešno označava kao "mračno doba" evropske istorije i kulture. Ovakve ocene su uobičajene jednim delom zbog stvarnih razlika između srednjevekovne epohe i epoha koje joj prethode (helenske i rimske) i onih koje slede posle nje (humanizma, renesanse, reformacije i prosvetiteljstva), a drugim delom zbog površnog uvida u skrivene dubine evropskog srednjeg veka.

Pad Rima ("večitog grada") pod varvare izazvao je šok i paniku kod savremenika i jasno označio kraj antičkog sveta sa njegovom blistavom grčkom filozofijom i rimskim pravom. Ali, tada ipak nisu pokidane sve duhovne veze stare i nove epohe. Zapadni istoričari evropske kulture često zanemaruju činjenicu da Istočno rimsko carstvo opstaje sve do poznog srednjeg veka, sve do pada Carigrada ("Istočnog Rima") pod Turke 1453. Alfred Vajthed, pak, ističe bar tri načina na koje je Vizantija pod Justinijanom "iz pozadine" odredila prirodu ranog srednjeg veka u celoj Evropi.

19

Pre svega, vizantijska vojska je "očistila Italiju od vlasti Gota". Drugo, Justinijanovo kodifikovanje rimskog prava "uspostavilo je ideal zakonitosti koji je u potonjim vekovima preovlađivao u sociološkoj misli Evrope". Zakon je tako shvaćen kao pogonska snaga vlasti, ali i kao uslov koji je obuzdava. Kanonski zakon Crkve i građanski zakon Države, izgrađeni u Justinijanovoj tradiciji su "u zapadnom duhu ustanovili ideal da autoritet treba istovremeno da poštuje zakon i sprovodi ga, i da sam u sebi treba da ispoljava jedan racionalno podešeni sistem organizacije." (A. Vajthed, Nauka i moderni svet, s. 50).

Treći je doprinos Vizantije Zapadu bio u nepolitičkim sferama kulture, u umetnosti i naukama, koji je bio više posredan nego onaj vojnički i politički. Mudrost Vizantinaca je iz drugog plana nadahnjivala srednjevekovnu evropsku duhovnost Zapada, kao što je egipatska kultura posredno uticala na staru helensku duhovnost. U oba slučaja oni koji primaju uticaje svoje uzore poznaju dovoljno da bi mogli da ocene šta je za njih same prihvatljivo i dostižno, ali je to poznavanje nedovoljno za potpuno preuzimanje tuđe kulture kao sopstvene tradicije, koja bi ih sputavala."Shodno tome, ljudi su u oba slučaja išli napred vlastitim putem, i utoliko bolje. Nijedan prikaz nastajanja evropskog naučnog mentaliteta ne može propustiti da nekako zapazi taj pozadinski uticaj vizantijske civilizacije". (Isto, s.51). Vajthed ovde govori o uticaju Vizantije na ”duh moderne Evrope” koji je u osnovi racionalan. Što se Srba tiče, a i mnogih drugih evropskih naroda pa i onih najvećih i najrazvijenijih (Francuza, Engleza, Nemaca), za njih je srednjevekovna tradicija predstavljala glavnu kulturnu osnovu za moderni razvoj.

Činjenica da je u srednjem veku u Evropi učvršćeno hrišćanstvo (umesto paganizma), da je organizovana hrišćanska crkva kao socijalno-duhovna institucija trajnija od svake države, da je razvijena teologija kao "duhovna kapa" nad svakom filozofijom i kao opšteobavezan idejni okvir svakog mišljenja i javnog delovanja veoma različito se tumači. Za jedne, umesto "antičkog svetla" (helenskog filozofskog i rimskog pravničkog) nastupa dugi "verski mrak mističnog srednjeg veka" sa inkvizicijom, lomačama i progonima umnih ljudi i nevernika. Proglašavanje hrišćanstva za zvaničnu državnu religiju (313) stvarno je pogodovalo nametanju teologije svim drugim duhovnim disciplinama, a crkve državi, politici i svakodnevnom životu ljudi. Živa antička kritička filozofska misao logički je disciplinovana u sholastici srednjeg veka i pretvorena u "sluškinju teologije".

Za druge, pak, hrišćanstvo je u sebe upilo i kroz vekove sačuvalo od varvarskog uništenja sve univerzalne tekovine antičke duhovnosti (uključujući i bukvalno očuvanje preostalih spisa antičkih filozofa, istoričara i pravnika). Hrišćanstvo je očuvalo kosmopolitski duh i ideju prirodnog prava starih sofista i stoika, bez čega ne bi bilo humanizma, racionalizma i prosvetiteljstva.

Hrišćanska sholastika u principu nije uvažavala iskustvenu spoznaju, bez koje nema modernih naučnih istraživanja, mada je među poznim sholastičarima (poput Rodžera Bekona) bilo onih koji su se oduševljavali eksperimentom i zalagali za ustanovljavanje eksperimentalnih nauka. Sholastičari su, pak, racionalistički tretirali veru. Oni su do savršenstva doveli logičku argumentaciju u teorijskom dokazivanju, a naročito logičku egzegezu, koja je izuzetno značajna u pravničkom rasuđivanju. Uostalom, sholastičari su osnovali i prve univerzitete u Evropi na kojima se od početka studiraju, pored klasičnih "sedam slobodnih veština", još i medicina, fizika, mehanika, pravo, ekonomija: od 1088. g. u Bolonji se studira pravo, u Salermu medicina, teologija i filozofija, kao nešto kasnije i u Parizu (Sorboni), Oksfordu i Kembridžu.

20

Najzad, i ono što je najspornije, a to je politička uloga hrišćanske crkve, nije moguće jednoznačno protumačiti, samo kao istorijski štetno ili kao veoma korisno. Za jedne je "bogohulno", a za druge "bogougodno" kad se "Sveta stolica" nametne za glavni evropski presto koji aminuje sve ostale, u uslovima kad više nema (rimskih) imperatora na prestolu "svetskog carstva". Pitanje je veliko kakva bi bila evropska istorija i šta bi od antičkih tekovina ostalo pred naletima varvara da nije bilo Vatikana kao duhovnog središta i političkog koordinatora istorijskih procesa u Zapadnoj Evropi, nakon pada Vizantije pod Turke. Analogno tom pitanju, stoji i Srbima veoma blisko i važno pitanje, šta bi s njima bilo, sa njihovom verom, jezikom nacionalnom svešću i ukupnim identitetom u dugim vekovima turskog ropstva i stalnih seoba, bez Srpske pravoslavne crkve i njene svetovne uloge?

Za sociologiju i druge društvene nauke značajne su socijalne ideje hrišćanskih "svetih otaca" među kojima su najpoznatiji Aurelije Avgustin i Toma Akvinski.

Aurelije Avgustin (oko 354-430) u svom delu O državi Božjoj (De civitate Dei) suprotstavlja "državu božju", koju karakteriše ljubav prema Bogu koja ide do preziranja sebe, "državi zemaljskoj", koju karakteriše sebičnost i samoljublje koje ide do prezrenja Boga. Prva država je večita, jer je po volji Božjoj pravedno uređena, a druga je prolazna, grešna i nepravedna, koja je osuđena na ratove i stradanja (poput Rima, koji je zbog greha Rimljana od Boga kažnjen i porobljen od varvara).

Kod Avgustina je antička ideja prirodnog prava usklađena sa Božjom voljom, a celokupna istorija je po prvi put predstavljena kao "ostvarenje Božjeg plana". Ideja o predestinaciji nudi plan celokupnom društvenom dešavanju i poziva na njegovo otkrivanje. To je bio prvi istorijski podsticaj ne samo za filozofiju istorije nego i za opštu društvenu teoriju, pa i sociologiju koja traga za globalnim društvenim planom.

Toma Akvinski (oko 1225-1274) je oživeo i hrišćanskoj teologiji prilagodio Aristotelovo učenje o oblicima vladavine i državi kao izuzetno važnoj ljudskoj tvorevini. Država je kao takva po volji Boga, naročito ako je pravedno uređena, tj. ako se u njoj poštuje opšti interes. Preuzimajući Aristotelovu tipologiju dobrih i loših oblika vladavine, Akvinski misli da narod ima (prirodno i božje) pravo da se pobuni protiv tiranina, da ga zbaci ili ubije i da smeni svaku nezakonitu vlast, odnosno vlast koja ne poštuje volju naroda (koja je i Bogu ugodna). Ovako je kod Akvinskog, u teološkom ruhu razvijene sholastike, ponovo oživela antička demokratska ideja o suverenitetu naroda, znatno pre nego što će je ljubomorno za sebe prigrliti novovekovna liberalna socijalna i politička misao.

Socijalna misao, kao i ukupan kulturni kapital srednjeg veka izuzetno su značajni, kako za očuvanje i prenošenje antičkih tekovina, tako i za zasejavanje novog semena koje će tek u modernom dobu dati svoje zrele plodove. Moderno doba je ponudilo odgovore na pitanja koja su se postavila u srednjem veku, a bez pitanja ne bi bilo ni odgovora. Ako su humanizam, renesansa, reformacija, prosvetiteljstvo, počeci modernog doba, nema nikakve sumnje da su oni istovremeno plodovi prethodnog, dugog pripremanja u srednjem veku. Nerazumevanje srednjeg veka i njegovih kulturnih osobenosti osnovni je razlog što se i njegove kulturne tekovine nisu dovoljno i tačno vrednovale. Predrasude o srednjem veku su svojevrstan metodološki problem za one koji ga proučavaju ("medievaliste"), ali ih dobri poznavaoci ove epohe sve više razbijaju. U tom pogledu su zanimljive sledeće teze Gureviča i Le Gofa.

"Srednjovekovlje je pastorče istorije - istorijsko pamćenje se nepravedno ponelo prema njemu. 'Srednji vek' je zlokobno vreme koje deli dva slavna perioda u evropskoj istoriji, grudobran između antike i njenog preporoda, prekid u razvoju kulture, slom, 'mračna stoleća' - tako je glasila presuda humanista, koju je potvrdilo prosvetiteljstvo, a što su mislili i u 19. veku, kad su novom, dinamičnom vremenu

21

suprotstavljali 'nazadnjaštvo' i 'učmalost' srednjeg veka. Pa čak i sada, kad god je potrebno da se neki društveni ili duhovni pokret nazove reakcionarnim i zastarelim, bez razmišljanja se poseže za otrcanom frazom 'srednjovekovno'. Slične ocene su svojevremeno imale izvesno opravdanje. Svet nove Evrope stvaran je u polemici sa starim dobom, i u periodu renesanse i u periodu prosvetiteljstva postojala je sklonost da se srednjem veku pripišu sva ta negativna obeležja kojih se - po mišljenju ideologa mlade buržoaske civilizacije - njihovo vlastito vreme već oslobodilo"

(Aron Gurevič, Kategorije srednjevekovne kulture, s. 17)

Srednji vek - stvaralački uzlet, ispresecan krizama. -"Taj dugi srednji vek je istorija predindustrijskog društva. Uzvodno to je jedna duga istorija, nizvodno to je istorija - savremena - koju treba napraviti, ili, tačnije, u pogledu metoda, izmisliti. Taj dugi srednji vek je za mene suprotan intervalu koji su videli humanisti renesanse i, sem retkih izuzetaka, ljudi prosvećenosti. To je trenutak stvaranja modernog društva, jedne umiruće ili mrtve civilizacije u tradicionalnim seljačkim oblicima, ali žive po onom što je stvorila suštinsko u našim društvenim i mentalnim strukturama. Ona je stvorila grad, naciju, državu, univerzitet, mlin i mašinu, sat, knjigu, viljušku, rublje, ličnost, svest i, na kraju, revoluciju. Između neolita i industrijskih i političkih revolucija poslednja dva veka ona je - bar za zapadnjačka društva - ne praznina niti most, nego veliki stvaralački uzlet, ispresecan krizama, nijansiran razmacima zavisno od krajeva, društvenih kategorija, sektora delatnosti, vrlo raznovrstan u svojim procesima... To je razdoblje koje nam najbolje omogućava da shvatimo naše vreme i naše raskide u našoj zbunjenoj modernosti, u našoj potrebi da razumemo promenu i preobražaj, koji je bit istorije kao nauke i kao življenog iskustva."

(Žak Le Gof, Za jedan drugi srednji vek)

Gurevič i Le Gof ne samo da pomažu istoričarima koji proučavaju srednji vek da ga bolje razumeju, nego ukazuju na istu boljku sociologa koji su još opterećeniji predrasudama modernizma. Sociologija je više nego bilo koja druga društvena nauka impregnirana modernističkom ideološkom svešću, jer je baš ona izrasla iz "duha modernog vremena" oblikovanog u racionalističkom i prosvetiteljskom protivstavu u odnosu na srednjevekovnu socijalnu misao. Paradoksalno je, ali i veoma uočljivo, da se savremena sociologija neće osloboditi svoje ideološke (modernističke) placente u kojoj je rođena i da neće ući u fazu svoje zrelosti sve dok istinito ne prevrednuje, pored ostalog, i srednjeovekovnu kulturu uopšte, a socijalnu misao posebno. Sociologija opterećena modernističkim predrasudama (humanističkim, prosvetiteljskim, racionalističkim, kao i bilo kojim drugim) pre će i sama postati sastavni deo "zbunjene modernosti" nego umno oruđe racionalnog i istinitog razumevanja i tradicije i modernosti.

2.3. Rađanje moderne nauke u novom veku

Među istorijskim događajima koji se obično uzimaju za međaše srednjeg i novog veka najčešće se pominju otkriće Amerike (1492), početak protestantske reformacije (1517), Gutenbergov pronalazak pokretnih slova i štamparije (oko 1450), Kopernikova heliocentrična teorija kojom je preokrenuta Ptolomejeva geocentrična slika sveta ("kopernikanski obrt" od 1543), pronalazak teleskopa, obilazak oko sveta (Vaska de Game) i drugi. Bili su to događaji koji su gonili savremenike na potpunu promenu "pogleda na svet". S tom promenom se menjaju značenja osnovnih pojmova prostora, vremena, materije, sile, života, smrti, prava, svojine, rada, bogatstva, moći i drugih kategorija na kojima su počivala dotadašnja znanja i sve druge predstave o stvarnosti. Aron Gurevič plastično prikazuje razliku između srednjevekovne i novovekovne sociokulturne matrice kad kaže da za čoveka novoga vremena srednjevekovno vreme izgleda kao "vreme čuda."Vreme čuda. - "Zar nije čudno, sa savremene tačke gledišta, na primer, to što su reč i ideja u sistemu srednjovekovne svesti imali istu meru realnosti kao i predmetni svet, kao i stvari kojima odgovaraju opšti

22

pojmovi? Što nije razgraničavano konkretno od apstraktnog ili su, u svakom slučaju, granice između njih bile nejasne? Što je u srednjem veku ponavljanje misli starih autoriteta smatrano samopregorom, a izražavanje novih ideja osuđivano? Što plagijat nije podlegao kažnjavanju, dok je originalnost mogla biti uzeta za jeres? Zašto je u društvu, u kome je laž smatrana velikim grehom, bilo moguće da se izrada falsifikovanih dokumenata u cilju zasnivanja posedničkih ili drugih prava, smatra sredstvom za dokazivanje istine i bogougodnim delom? Zašto u srednjem veku nije postojala predstava o tome da je detinjstvo posebno stanje ljudi i zašto su deca smatrana za male odrasle ljude? Zašto ishod sudske parnice nije zavisio od dokazivanja kako stoje stvari ili ne toliko od dokaza, koliko od poštovanja procedure i izgovaranja formula, i zašto je sud nastojao da se istina otkrije posredstvom obračuna dveju strana, proveravanjem usijanim gvožđem ili ključalom vodom? Zašto je bilo moguće da se na odgovornost za zločin pozove ne samo čovek, kao krivac, nego i životinja, pa čak i mrtav predmet? Zašto su zemljišne mere imale isti naziv a nejednaku površinu, to jest, bile su praktično nesamerljive? Zašto je, slično tome, i jedinica za vreme, čas, imala nejednako trajanje u različitim godišnjim dobima? Zašto je kod feudalaca rasipništvo cenjeno više od štedljivosti, najznačajnije vrline buržuja? Zašto sloboda u tom društvu nije bila prosta suprotnost zavisnosti nego je bila u skladu s njom? Zašto su bedu smatrali bogougodnijom od bogatstva, a zašto su jedni nastojali da se obogate dok su se drugi dobrovoljno odricali sveg svog imetka?

I ne samo to - proučavajući srednjevekovnu kulturu, stalno se suočavamo sa paradoksalnim preplitanjem krajnjih suprotnosti sublimiranog i prizemnog, spiritualnog i grubo telesnog, mračnog i komičnog. Budući da su polarizovane, te krajnosti se u isti mah neprestano zbližavaju i menjaju mesta da bi se ponovo razišle."

(Aron Gurevič, Kategorije srednjovekovne kulture, s.23-24)Novi vek u sociokulturnom pogledu počinje onda kada se suštinski izmenila "slika

sveta" s kojom je srednjevekovni čovek živeo. Paradoksalna je istina da moderna nauka najneposrednije menja staru sliku sveta, ali da sama nije mogla nastati dok se stari svet, sam po sebi, nije do određene mere promenio. Staro seme "naučnog mentaliteta", koje je davno posejano u antici i dugo klijalo u srednjem veku, u novom veku je samo brzo izniklo i počelo da daje prve plodove. Taj zreli plod evropske kulture zove se moderna nauka, koja je verovatno najznačajniji (a možda i najvredniji) kulturni biser koji je Evropa podarila drugim kulturama i čovečanstvu uopšte. Ta nauka nije mogla nastati pre novog veka, pre modernog doba, ali ni to doba niti nauka u njemu nisu naprečac nastali. Rađanje moderne nauke, dakle, nije slučajan i iznenadan čin, nego jedan dug i mukotrpan proces probijanja racionalnog i praktično kreativnog duha kroz istoriju.

Razbijajući manihejsku, crno-belu predstavu o epohama evropske kulturne istorije u čijem duhovnom okrilju izrasta moderna nauka, Vajthed iznosi smelu i provokativnu tezu, da je "moderna naučna teorija nesvesno izvedena iz srednjevekovne teologije" (s.49) i tu tezu veoma zanimljivo argumentuje: "Vera u razum jeste pouzdavanje u to da se konačne prirode stvari nalaze u uzjamnoj harmoniji koja isključuje puku proizvoljnost. To je vera da u osnovi stvari nećemo naći samo ćudljivu tajnu. Vera u poredak prirode, koja je omogućila rast nauke, jeste osobeni primer jedne dublje vere, vere koja se ne može opravdati induktivnim uopštavanjem." (A. Vajthed, s. 56).

Dakle, suprotno uobičajenom shvatanju da svaka vera (a pogotovo religija) onemogućuje razvoj nauke, jer nauka, navodno, počiva na "čistom razumu", Vajthed potencira "veru u razum" koja je odnegovana kroz vekove u okrilju hrišćanstva kao religije i kao civilizacijske matrice koja je u sebe upila helenski smisao za opšta načela, kao i sistematičnost i praktičnu energiju rimskih pravnika. I jedno i drugo, stoicima pomaže da razviju predstavu o moralnom, a sholastičarima o logičkom redu i poretku.

Moderna nauka, pak, ne nastaje samo kad se razvije vera u opšta načela i uređeni poredak svih stvari. Zato antička grčka misao još nije naučni mentalitet, iako je u mnogo čemu od njega bolja (jer je svestranija). Genijalni izuzeci u antici su Aristotel ili Arhimed koji povezuju opšta načela i pojedinačne i posebne činjenice. Moderna nauka, dakle, nastaje

23

tek kad se ovaj spoj ostvari: kad se smisao za apstraktno teorijsko mišljenje oplodi smislom za uočavanje, povezivanje i uopštavanje pojedinačnih i na apstrakciju "nesvodivih i tvrdoglavih činjenica". Opštim načelima i sintetičkom duhu odgovara činjenica da u prirodi i društvu postoje lako uočljiva ponavljanja. Međutim, teorijskim apstrakcijama ne odgovara jedna druga činjenica - da se nikad ništa ne ponavlja do u pojedinosti na isti način. Zato su stari sofisti dijalektičari (poput Heraklita) i mogli da tvrde "panta rei" ("sve teče"). Kad je sintetički duh, koji uopštava pojedinačno, dopunjen analitičkim, koji doseže do pojedinosti, naučna metoda je u filozofiji bila definitivno začeta.

I pored toga, moderna nauka koja je osetljiva za konkretne činjenice ne bi se razvila bez praktičnog interesa za tehničko uplitanje u stvarnost. U svim vremenima i u svim kulturama uvek ima praktičnih ljudi koji pokazuju smisao za neposredno opažanje životne stvarnosti i manipulaciju sa konkretnim činjenicama iz prirode ili društva. Moderna nauka, pak, nastaje tek onda kad to više nije slučajan izuzetak, nego opšte pravilo. Rani srednji vek je bio vreme simbolike, doba "velikih ideja i primitivne tehnike" u kojem nije bila moguća moderna nauka, mada je i tada bilo vrednih praktičara koji su (poput sholastičara sv. Grgura i sv. Benedikta) u manastirima, pored škola, organizovali zanatske radionice ili su usavršavali poljoprivrednu tehniku i tehnologiju. Novovekovni saznajni zaokret ka indukciji, pojedinačnim činjenicama, čulnoj spoznaji, posmatranju i eksperimentu označio je izrazitu prevagu analitičkog i pozitivističkog, ali i antiteorijskog, antisholastičkog, pa i antifilozofskog duha. To zanemarivanje filozofske spekulacije u prvi mah je pomoglo razvoj moderne nauke, ali kad se od privremenog "sklanjanja filozofije na stranu" došlo do prekidanja svake veze nauke sa filozofijom - moderna nauka je ušla u krizu iz koje još nije uspela da se izvuče. Nefilozofičnost je veliki nedostatak moderne prirodne nauke, ali za društvene nauke to je još veća mana. Savremena sociologija se i sama suočava sa istim problemom koji se može ublažiti samo oživljavanjem filozofskih osnova socioloških teorija i metoda. Prvi korak na tom putu je preispitivanje sociološke predistorije u okrilju filozofije, čemu bi trebalo da posluži i ovo razmatranje duhovnih korena savremene sociologije i društvenih nauka uopšte.

2.4. Novovekovna misao o društvu

Rađanje modernog naučnog duha je, sumnje nema, bilo ne samo misaono-filozofska, politička, ekonomska ili verska reakcija na "mračni srednji vek", nego i plod dugog i postepenog duhovnog sazrevanja evropske civilizacije u vremenu koje se metaforično označava kao "jesen srednjeg veka". U tom periodu, a naročito u vreme humanizma i renesanse (od 16. veka) oživljavaju se i antički politički uzori, naravno u bitno različitim uslovima. Novovekovna društva ne poznaju ropstvo na kojem počivaju antičke države, a robno-novčana privreda, građansko pravo i liberalne političke ideje poprimaju u njima sve veći značaj. To su, besumnje, nove okolnosti kojima je trebalo prilagoditi antičke socijalne ideje i saobraziti ih vladajućem duhu novog vremena, građanskoj epohi u kojoj su svi ljudi po prvi put u istoriji došli u priliku da se izbore za svoju jednakopravnost.

Italijanski politički mislilac Nikolo Makijaveli (1469-1527) razbija helensku iluziju da se politika vodi prema moralnim načelima i srednjevekovnu, da se vlada u skladu s verskim načelima i po "milosti Božjoj". U svom klasičnom politikološkom spisu Vladalac, Makijaveli pokazuje i dokazuje da je politika, pre svega drugog, nemilosrdna borba za

24

osvajanje i očuvanje vlasti svim sredstvima: silom, lukavstvom, obmanama, lažima, pa i zločinima. Otuda potiče i izraz "makijavelizam" kojim se označava pragmatična i neprincipijelna politika. Po Makijaveliju, najbolja je ona politika koja jača državu i učvršćuje vladaoca na vlasti, ne obazirući se ni na kakve skrupule ("cilj opravdava sva sredstva"). Glavni motivi u politici su sticanje materijalnog bogatstva i uvećavanje lične moći i prestiža. Među Makijavelijevim praktičnim podukama vladaocu, poznata je ona o stalnom podozrenju prema podanicima i potrebi kombinovanja sile i lukavstva, pošto za dugo i sigurno vladanje sama sila nije korisna, a samo lukavstvo nije dovoljno. Sličan je njegov savet da je za vladara poželjno da ga se podanici i plaše i da ga vole, a ako bez jednog od to dvoje mora da ostane za vladaoca je bolje da ga se boje nego da ga samo vole. On misli da neograničenoj vlasti najviše odgovara centralizovana država, a da je nasledna monarhija u tom smislu najpoželjniji državni oblik.

Makijaveli izražava nove poglede na politiku, koji u novom vremenu odgovaraju novim političkim akterima koji ne skrivaju svoje privatne interese ni u javnim poslovima. Tako je doveden u pitanje antički ideal politike zasnovane na moralu, ali je zato predstava o stvarnoj politici postala objektivnija, što je bilo korak bliže naučnom sociološkom pristupu političkim fenomenima.

Filozof francuskog prosvetiteljstva Šarl Luj Monteskje (1689-1755) u jednom od najuticajnijih dela svoga vremena pod naslovom Duh zakona jasnije nego iko pre njega naglašava društvenost prava, odnosno sociološki pristup pravu (i u tom smislu zasniva sociologiju prava). On razmatra konkretne društvene grupe, njihove običaje i način života, opisuje i upoređuje razne pravne sisteme i političke institucije, nastojeći da iza "slova zakona" otkrije ono što je "duh zakona". Kad upoređuje "prirodne" i "pozitivne" zakone Monteskje se zalaže da ovi drugi, prolazni i promenljiviji, slede "duh" onih prvih i univerzalnijih. Jedan od osnovnih prirodnih zakona ljudskog društva ogleda se u "težnji za mirom" pošto "razum uči ljude da od mira zavisi njihova egzistencija".

Monteskje je, ipak, najveću slavu i uticaj stekao razvijajući staru Aristotelovu ideju o potrebi ograničavanja svake vlasti da se ona ne bi izvrgla u tiraniju nad društvom i građanima. On afirmiše ideju o pravnoj državi u kojoj je zakon (ustav) iznad svake vlasti i načelo podele i relativne nezavisnosti zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, kako bi jedna drugu ograničavale i kako se ni jedna ne bi mogla otrgnuti kontroli i nametnuti drugima. Smatrao je da rasprava o idealnoj državi nije korisna, a razlike među stvarnim državama i društvenim institucijama objašnjavao je delovanjem geografskih činilaca (kao Aristotel ili Plutarh). Zato ga neki vide kao inspiratora geografizma u sociologiji i začetnika francuske "humane geografije".

Jedna od središnjih ideja koja obeležava razne političke struje u novovekovnoj socijalnoj misli uobličena je u teoriju prirodnog prava i društvenog ugovora koju su na razne načine zastupali i obrazlagali Tomas Hobs, Džon Lok, Žan-Žak Ruso i drugi. Stara ideja grčkih sofista je oživljena i prilagođena novovekovnom racionalizmu zato što je bila pogodna za odbacivanje teološke legitimacije državne vlasti. Ako je čovek po svojoj prirodi obdaren razumom (pa i ako je od Boga stvoren) onda on ima "prirodno pravo" da svoj razum koristi u svom interesu i da tako ("društvenim ugovorom") uređuje svoje odnose sa drugim ljudima.

Engleski filozof Tomas Hobs (1588-1679) u svom čuvenom delu Levijatan opravdava apsolutnu monarhiju prirodno-pravnim argumentima i naglašava značaj države za opstanak novostvorenog građanskog društva. On polazi od teze da je čovek po prirodi

25

sebičan i nedruštven, te da je "čovek čoveku vuk" (homo homini lupus est). Svaki pojedinac po svojoj prirodi teži neograničenoj moći i bogatstvu, te je "prirodno stanje" odnosa među ljudima bespoštedan "rat svih protiv sviju" (bellum omnium contra omnes). Razum, pak, upozorava ljude da ''prirodno stanje'' što pre zamene "društvenim stanjem" u kojem država pisanim zakonima uređuje odnose među građanima i propisuje šta je dobro, a šta zlo. Država se stvara onda kada se građani "društvenim ugovorom" nepovratno odreknu svojih prirodnih prava, prenesu ih na državne organe i postanu podanici apsolutnog suverena. Hobs je državu označio kao "Levijatan" (što je ime za svemoćno mitsko čudovište) zato jer je državna vlast za sebe nepovratno prigrabila građanski suverenitet.

Džon Lok (1632-1704) je utemeljivač engleskog empirizma, ali i političkog i ekonomskog liberalizma. U studiji Ogled o ljudskom razumu Lok dosledno razvija teoriju o čulnom poreklu ljudskog saznanja ("ničeg nema u razumu, što prethodno nije prošlo kroz čula") na kojoj će se kasnije razviti sociološki i svaki drugi pozitivizam. U svoje dve Rasprave o vladi Lok među prirodnim pravima ističe kao "sveto i neprikosnoveno pravo svojine", što je bilo sasvim u skladu sa novom građanskom ideologijom. Doduše, on pravo svojine ograničava samo na ono što se stvara vlastitim radom, što se može korisno upotrebiti pre nego što se pokvari. Kako svojina u prirodnom stanju nije bezbedna, ljudi "društvenim ugovorom" stvaraju "građansko društvo" u kojem se svojina štiti, umesto prirodnim, sa "građanskim" (pozitivnim) zakonima. Zakone propisuje država koja i sama nastaje društvenim ugovorom. Za razliku od Hobsa, po kojem društveni ugovor obavezuje sve, po Loku društveni ugovor obavezuje samo one koji su ga sklopili. Kao dosledni liberal, Lok će čak i sinu priznati prirodno pravo da ponovo prihvati ili odbaci ugovor koji je njegov otac ranije prihvatio.

Žan-Žak Ruso (1712-1778), filozof francuskog prosvetiteljstva i racionalista u svojim najpoznatijim delima Društveni ugovor i Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima, za razliku od Hobsa, romantičarski idealizuje prirodno stanje u odnosu na društveno, a za razliku od Loka, odbacuje privatnu svojinu i kritikuje građansko društvo koje su osnovali privatni vlasnici. Čovek pojedinac je, po Rusou, prirodno slobodan, razuman i jednak sa svima drugima. Građansko društvo sve to dovodi u pitanje. U prirodnom stanju vladaju sloboda, jednakost i razum. Takvo prirodno stanje bespovratno nestaje kad se pojavi privatna svojina. Ruso misli da je prvi čovek koji je došao na ideju da ogradi parcelu zemlje i kaže "ovo je moje", i da zato dobije saglasnost drugih ljudi koji su mu poverovali, bio pravi osnivač građanskog društva.

Pošto se, po Rusou, čovek rađa slobodan a svuda živi u okovima, to je za njega najveći problem kako "naći takav oblik udruživanja ljudi koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva i kroz koju bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre." Društveni ugovor kojim bi se ljudi udružili u zajednicu slobodnih, razumnih i jednakih morao bi da obezbedi njihova neotuđiva lična prava – ono što se danas naziva ljudskim pravima.

U tom smislu neotuđiv je i "narodni suverenitet" u odnosu na državnu vlast koja je dužna da poštuje "opštu narodnu volju". Narod društvenim ugovorom samo privremeno prenosi svoj suverenitet na vlast i zadržava pravo da ga svaki put povrati sebi, kad god proceni da se njegova volja ne poštuje. To znači da narod ima pravo da uvek kad može smeni svoje vlastodršce.

Rusoov romantičarski naturalizam i utopijski liberalizam nisu nikog ostavljali ravnodušnim - ni protivnike, ni pristalice, a bilo je dosta i jednih i drugih. Ključne Rusoove

26

ideje, iako u principu i u praksi neostvarive, na osobeni način izražavaju liberalni duh svoga vremena, a u izvesnoj meri su uticale na neke društvene nauke (na sociologiju, politikologiju, pravo i pedagogiju), a srodne su i sa onim što bi se danas moglo označiti kao ”ideologija ljudskih prava”.

Uz navedene filozofe, mnogi drugi su na razne načine svojim idejama zadužili sociologiju i pripremili njeno rađanje. Tako su francuski istoričari otkrili klasne osnove građanskih revolucija, a engleski ekonomisti značaj tržišta i podele rada za strukturu modernih građanskih društava.

Socijalisti-utopisti (Tomas Mor, Tomazo Kampanela, Robert Oven, Šarl Furije i drugi) pored utopijskih projekata, nude i veoma realne kritičke opise stvarnih društvenih odnosa. Među njima je za sociologiju daleko najvažniji francuski mislilac Sen-Simon (1760-1825) kojeg mnogi smatraju pravim osnivačem sociologije kao nauke.

3. Osnivači sociologije: idejni dualizam i spor oko vizija

Sociologija se kao zasebna nauka pojavljuje sredinom 19. veka i odgovara na izazove tog vremena. To je bilo vreme epohalnog preobražaja agrarnih i seljačkih u industrijska i građanska društva, vreme velike krize novostvorenog liberalnog kapitalizma u najrazvijenijim evropskim zemljama (pre svega u Francuskoj, nakon haosa Velike revolucije). Pojednostavljeno gledano, jedni tada od nove društvene nauke (sociologije) očekuju da ona bude čuvar postojećeg građanskog društva (kao "teorija reda i poretka"), dok se drugi, sasvim suprotno, nadaju da društvena teorija može da posluži kao idejna poluga za njegovo radikalno menjanje (kao "teorija revolucije"). Ovaj idejni dualizam predstavlja prvobitni istorijski okvir društvenog angažmana prvih sociologa. Dualizam između konzervativnog i kritičkog idejnog stanovišta manje-više prati razvoj sociologije i kasnije. On je povremeno ublažavan pojavom novih srednjih, kompromisnijih i u osnovi liberalnih stanovišta i orijentacija, ali nije prestao da deluje ni do današnjih dana. Ideološki ekstremi su se pokazali kao veliko opterećenje za sociologiju kao nauku, dok je načelna i pristojna distanca u odnosu na praktičnu politiku blagotvorna za svaku društvenu nauku. U dosadašnjoj istoriji sociologije kao najpodsticajniji se potvrdio liberalni idejni okvir zato što je u njemu mogao da se afirmiše za nauku neophodan teorijski i metodološki pluralizam. Gledano sa saznajnog stanovišta, sociologiju od samog njenog početka obeležava teorijski pluralizam koji se ogleda u različitim pristupima njenih osnivača ključnim sociološkim pitanjima. Sociologija, kao zasebna naučna disciplina, nastaje onda kad se izričito postavljaju i raspravljaju pitanja o njenom predmetu, metodama, saznajnim i praktičnim zadacima i svim problemima koji u vezi s njihovim proučavanjem nastupaju. Oni koji prvi raspravljaju ta pitanja zaslužuju da se nazovu osnivačima sociologije. U tom smislu temelje sociologiji, kao zasebnoj naučnoj disciplini, neposredno postavljaju socijalni mislioci kakvi su bili Sen-Simon, Ogist Kont, Karl Marks i Herbert Spenser. Sociologija, pak, postaje moderna nauka tek krajem 19. i početkom 20. veka, sa delima njenih klasika - Emila Dirkema i Maksa Vebera.

Sen-Simon (Henri de Saint-Simon, 1760-1825) u svom delu Rasprava o nauci o čoveku (1813) prvi dolazi do ideje o opštoj i osnovnoj društvenoj nauci koju naziva ''socijalnom fiziologijom'' kojoj namenjuje zadatke koje će sociologija dugo (i sve do danas) zadržati i koji će je određivati. Nastojeći da bez teoloških i metafizičkih dogmi zasnuje "naučnu" sociologiju, Sen-Simon se zalaže za objektivno proučavanje društvenih

27

činjenica, na osnovu kojih se otkrivaju zakoni društvenog kretanja koji bi služili kao teorijsko uputstvo za praktično izgrađivanje budućeg društva.

Ovaj temeljni Sen-Simonov stav prihvataju, svako na svoj način i iz različitih razloga, Ogist Kont i Karl Marks. Kont je jedno vreme bio lični sekretar Sen-Simona i od njega preuzima ideju o jednoj pozitivnoj nauci o društvu koju on najpre naziva "socijalnom fizikom", a potom "sociologijom". Pozitivno sociološko znanje bi, po Kontu, služilo za reforme postojećeg i izgradnju budućeg "pozitivnog društva" u kojem bi vladala "socijalna harmonija".

Marks, takođe, na "naučnim" osnovama zasniva svoj projekat "izgradnje komunizma", ali kao budućeg društva "bez klasa i eksploatacije". U budućem komunističkom društvu bi, takođe, bilo ostvareno stanje socijalne harmonije, ali ne pozitivne, klasne i građanske, nego revolucionarne, besklasne i ljudske. Posmatrani kao ideološki antipodi, Kont i Marks, kao Sen-Simonovi sledbenici, personifikuju dve protivrečne crte u delu svog učitelja, ali i dve idejne orijentacije u daljem razvoju sociologije: Kont je za reforme, Marks za revoluciju; Kont je za očuvanje i popravljanje postojećeg građanskog društva, Marks za njegovo radikalno rušenje; Kont je za saradnju društvenih staleža, Marks za sukob društvenih klasa. Kont je od Sen-Simona preuzeo njegovu tipologiju društava na osnovu tri stupnja razvoja ideja (teološki, metafizički, pozitivni), a Marks Sen-Simonovu sociološku dopunu spekulativnog istorijskog kriterijuma po kojoj teološkom stadijumu odgovaraju feudalna društva, metafizičkom društva kriza i revolucija, a pozitivnom industrijska društva. Marksu se naročito dopala Sen-Simonova kritika činjenice da u klasnom društvu neproizvođači eksploatišu proizvođače, ali ne misli kao Sen-Simon da su proizvođači industrijalci nego proizvođačima smatra samo radnike, a industrijalce eksploatatorima.

Evidentna sličnost u nekim ključnim stavovima Sen-Simona i njegovih sledbenika koji obeležavaju međusobno suprotstavljene idejne struje u sociologiji, za mnoge je razlog da se Sen-Simon smatra istinskim osnivačem sociologije kao nauke. Oni (poput Žorža Gurviča) misle da je Kont više zaslužan za ime pod kojim je sociologiji postala poznata, nego što je doprineo njenom zasnivanju. Neki osporavaju originalnost, a pritom i izvorno autorstvo ključnih Kontovih teorijsko-metodoloških teza.

Ogist Kont (Auguste Conte, 1798-1857) je, ipak, za većinu jedan od osnivača sociologije kao zasebne nauke koji je najpoznatiji po tome što je prvi uveo sam termin "sociologija" i tako ovoj nauci dao ime koje su svi drugi kasnije prihvatili. Termin "sociologija" predstavlja složenicu od latinske reči societas (društvo) i grčke logos (reč, pojam, nauka). Neki su, u početku, zamerali zbog spajanja latinskog i grčkog termina u jednu reč, ali se vremenom prešlo preko toga i ime sociologije je postalo opšteprihvaćeno. Spor oko imena, pak, nekima koji sociologiju osporavaju bio je zgodan povod da ustvrde kako nije čudno što je u sociologiji, kako oni kažu, manje više "sve sporno" - kad se radi o nauci kojoj je i samo ime sporno.

Kont je sociologiju shvatao kao "pozitivnu nauku o društvu", koju je u početku nazivao "socijalnom fizikom". On je fiziku smatrao najrazvijenijom "pozitivnom" prirodnom naukom koja treba da posluži kao uzor i za sociologiju. Ovo nastojanje da se društvene nauke grade po uzoru na prirodne, glavno je svojstvo poztivizma. Pozitivistički pristup u društvenim naukama najviše je doprineo da se i sociologija konstituiše kao zasebna nauka. U tom pravcu od Konta je u Francuskoj daleko više otišao Dirkem.

28

Emil Dirkem (Emile Durkheim, 1858-1917) zasniva modernu francusku sociologiju na pozitivističkim pretpostavkama, ali je njegov pozitivizam primereniji sociologiji od Kontovog. On smatra da je društvo svojevrsna realnost koja postoji nezavisno od pojedinaca (a razlikuje se i od prirode), pa kao takvo treba da postane predmet zasebne nauke - sociologije. U tom smislu Dirkemovo stanovište se određuje kao prvi i najdosledniji sociologizam u istoriji moderne sociologije. Suština društva, po Dirkemu, data je u "kolektivnoj svesti", odnosno u kolektivnim načinima mišljenja, verovanja, osećanja i ponašanja koji imaju dva bitna svojstva:

1. postoje nezavisno od pojedinačne svesti;2. vrše prinudu u odnosu na pojedinca.

Tipične "društvene činjenice" koje postoje nezavisno od pojedinaca jesu društvene ustanove i zato Dirkema mnogi s pravom smatraju začetnikom institucionalističkog pristupa u sociologiji.

U svom delu Pravila sociološke metode (1895) Dirkem polazi od metodološkog načela da "društvene činjenice treba proučavati kao stvari", Tako je on promovisao klasični pozitivistički stav po kojem sociologija treba da poput prirodnih nauka teži objektivnom saznanju zasnovanom na nepristrasno utvrđenim i proverenim činjenicama. Ovo podrazumeva mogućnost i nalaže obavezu da sociologija neposredno posmatra, meri, zbraja i uopštava objektivne činjenice o društvu. U tom smislu Dirkem je veoma cenio statističke podatke o društvu, jer se u njima pojedinačno utapa u kolektivno, a pogodni su i za raznovrsna merenja društvenih pojava. Statistički se sređuje empirijska građa koja se analizira pomoću uporednog metoda, što je i sam činio u svojim sociološkim studijama (kao što je njegova studija o uzrocima i tipovima samoubistava). Dirkem je zato cenio i uporedni metod, kao zamenu za eksperiment koji u sociologiji nije moguće koristiti kao u prirodnim naukama.

Najznačajnije Dirkemovo teorijsko delo je njegova klasična sociološka studija O podeli društvenog rada (1893) u kojoj on iznosi svoje solidarističko shvatanje društvene strukture i razvoja. Sledeći Kontovu ideju o društvenoj harmoniji, Dirkem u analizi podele rada nalazi korene raznih tipova društvene solidarnosti (mehaničke i organske). Time se suprotstavlja Marksu koji u podeli rada vidi uzrok podele društva na klase i razloge za klasne sukobe. Podela rada je, i za Dirkema i za Marksa, najznačajnija društvena činjenica od koje zavisi način organizacije i nivo razvijenosti svakog društva. Prema nivou razvijenosti podele rada Dirkem razlikuje dva tipa društva:1. društvo "mehaničke solidarnosti" u kojem je podela rada nerazvijena i gde se

solidarnost uspostavlja prema sličnosti; to su tradicionalna društva, sa restriktivnim pravom (sankcija kao odmazda);

2. društvo "organske solidarnosti", sa razvijenom podelom rada koja omogućuje viši oblik solidarnosti, prema razlikama (oni koji obavljaju različite poslove ne konkurišu nego su potrebni jedan drugom); to su moderna građanska društva, sa restitutivnim pravom (sankcija kao naknada štete).

Dirkemova studija O samoubistvu (1897) je ne samo prva prava i klasična empirijska sociološka studija nego je, po mišljenju Roberta Mertona (i ne samo njegovom), jedan od najboljih primera sociološkog istraživanja neke društvene pojave koje je ikada sprovedeno: po uzornoj metodološkoj povezanosti teorijskih pretpostavki i empirijske građe na kojoj se proveravaju hipoteze; po kreativnoj kombinaciji kvalitativne analize i kvantitativnih (statističkih) podataka; po multivarijantnoj uzročnoj analizi i strukturno-

29

funkcionalnoj sintezi u okviru njegove teorije kolektivne svesti (socijalne kontrole) i teorije društvene dezorganizacije (socijalne anomije).

Zato što je pravne norme i ustanove društvene kontrole smatrao najrelevantnijim društvenim činjenicama Dirkem je pripremio zasnivanje sociologije prava. Svojim raspravama o “normalnim” i “patološkim” društvenim činjenicama, a naročito o uzrocima, tipovima i posledicama društvene anomije Dirkem je utemeljio i sociologiju društvenih devijacija i socijalnu patologiju. Sve u svemu gledano, Dirkem je u Francuskoj razvio svoju sociološku školu čiji uticaji su se dugo osećali u raznim oblastima društvenih istraživanja. Ova ugledna sociološka škola bila je uticajna i izvan Francuske, pa i kod nas (naročito između dva svetska rata). Neke ključne Dirkemove ideje, a naročito one o integrativnoj funkciji društvenih ustanova, zdušno su prihvatali i dalje razvili utemeljivači klasične funkcionalističke sociologije (Talkot Parsons i Robert Merton).

Dirkemov pozitivistički sociologizam donekle potcenjuje činjenicu da se društvo sastoji od svesnih pojedinaca koji se razlikuju jedan od drugog, koji ne reaguju automatski i uvek na isti način na vidljive podsticaje koji dolaze spolja (iz prirode, od drugih ljudi ili od društvenih ustanova). To će, pak, u kritici pozitivizma naglašavati istorizam i fenomenologija.

Herbert Spenser (Herbert Spencer, 1820-1903) je bio pristalica sociološkog pozitivizma u Engleskoj, ali on je sociologiju okrenuo prema biologiji (umesto Kontovog izbora fizike kao idealnog uzora). Zato se Spenser smatra glavnim zagovornikom organicizma, biologizma i evolucionizma u sociologiji koje zastupa u svojim delima Prvi principi (1863) i Principi sociologije (1876-1882). On društvo posmatra po analogiji sa biološkim organizmima i na taj način dolazi do veoma plodnih ideja za sociologiju: do ideje o jedinstvu društva; do pojma društvene funkcije delova u sistemu (kao organa u organizmu); do ideje razvoja društva od prostih ka složenijim tipovima, diferencijacijom funkcija i koordinacijom sistema (poput biološke evolucije organizama od "homogene neodređenosti, ka heterogenoj određenosti").

Govoreći o evoluciji "društvenih superorganizama" Spenser ističe da društvena evolucija počinje diferencijacijom u sferi društvene moći (u funkciji vladanja, onoj koja je i najvažnija) a potom zahvata sve druge funkcionalne sfere (religiju, običaje). Izuzetno je važna i diferencijacija u privredi koja proizlazi iz podele rada, na osnovu koje nastaju društveni staleži i klase.

Spenserov biologizam je brzo zastareo i prevaziđen u savremenoj sociologiji, ali su problemi funkcionisanja delova u sistemu, kao i diferencijacija i koordinacija sistema, postali središte kasnijih funkcionalističkih i sistemskih teorija.

Karl Marks (Karl Marx, 1818-1883), kao što je napomenuto, razvija i radikalizuje kritičku stranu Sen-Simonovog učenja o društvu, ali i drugih značajnih prethodnika. On kritički preuzima i politički radikalizuje teoriju radne vrednosti engleskih ekonomista (Adama Smita i Davida Rikarda) i filozofski materijalizam Ludviga Fojerbaha, dopunjujući ovaj poslednji Hegelovom filozofskom dijalektikom. Tako je sredinom 19. veka konstituisan marksizam, kao po sebi kontroverzno idejno (i teorijsko) stanovište koje zauzima radikalan kritički stav prema celokupnoj prethodnoj filozofiji i društvenoj teoriji (ekonomskoj i političkoj), pa i prema tek nastajućoj sociologiji građanskoga društva i prema građanskom društvu kao takvom.

30

Marks (zajedno sa svojim saradnikom i prvim sledbenikom Fridrihom Engelsom (Friedrich Engels, 1820-1895) očekuje od društvene teorije da ona bude kritička analiza suprotnosti postojećeg građanskog društva i misaoni putokaz njegovog radikalnog prevazilaženja ("projekat socijalne revolucije"). Iako je jednom prilikom sam za sebe rekao da on "ne piše kontističke recepte za prčvarnicu budućnosti", aludirajući na Kontovu "pozitivnu sociologiju" koja daje uputstva za ostvarivanje socijalne harmonije u građanskom društvu (služeći kao "pozitivistička religija"), Marks je, takođe, bio sklon da sebe prevashodno vidi u ulozi revolucionarnog učitelja (''učitelja radničke klase kao revolucionarnog istorijskog subjekta"). Na to je mislio i onda kad kaže da za njega nije najvažnije da se "svet protumači, već da se promeni". Istinito tumačenje (filozofska i naučna teorija) društva za njega ima puni smisao samo ako pomaže revolucionarne promene. To nije primarno za onog ko je naučnik po vokaciji, ali jeste tipično za svakog ideologa i revolucionara - što je Marks svakako bio.

Najznačajnije Marksovo delo Kapital (1867) u podnaslovu se označava kao "kritika političke ekonomije", drugi radovi predstavljaju "kritiku nemačke klasične filozofije", dok se treći odnose na "kritiku ideologije" ili ove ili one politike ili ličnosti. To treba imati na umu kad god se procenjuje da li je Marks bio "filozof", "ekonomista", "sociolog", "politikolog", "ideolog" (osnivač “naučnog socijalizma") ili nešto drugo. U strogom smislu reči njegova pojava i njegovo kontroverzno delo ne može se u celini podvesti ni pod koju od navedenih oznaka, ali je u izvesnom smislu povezano sa svakom od njih.

Kad se radi o odnosu sociologije prema Marksu, skoro niko ne osporava značajan uticaj koji je on izvršio na sociologiju od samih njenih početaka, iako ga mnogi ne smatraju sociologom. Jedni, zbog toga što ga vide prvenstveno kao socijalnog ideologa (i demagoga), a ne kao društvenog naučnika. Drugi ga ne smatraju sociologom zato što i on sam sebe takvim nije smatrao, pošto je (prezirući Konta) odbacivao i ime sociologije. Ne sporeći prvu ocenu o primarnoj Marksovoj usredsređenosti na političko delovanje, ni drugu, da nije bio sociolog po nazivu (ni po pozivu), većina se slaže sa ocenom da su njegove osnovne socijalne ideje i teorijska razmatranja ključnih socioloških problema nezaobilazni u sociologiji, jer su na nju izvršili veliki uticaj, bilo neposredno bilo posredno. Jednostavno rečeno, uticao je i na one koji su s njim polemisali, a pogotovo na one koji su ga sledili, često i nekritički, pa i sa dogmatskim obožavanjem. Radi se, dakle, o autoru i opusu koji se ne mogu, u ozbiljnoj i odgovornoj sociologiji, ni zaobići ni prećutati. Od socioloških klasika (Vebera i Dirkema) pa sve do danas, nijedan značajniji sociolog nije mogao da se prema njemu nekako ne odredi, pogotovo ako se bavio nekim od brojnih problema koje ni Marks u svom obimnom spisateljskom opusu nije mimoišao.

Marksovi su sledbenici (više nego on sam) njegovo stanovište u filozofiji označili kao "dijalektički materijalizam", a u sociologiji kao "istorijski materijalizam". Kao što je Kontovo pozitivističko stanovište svojevremeno više odgovaralo onima koji su bili zadovoljni postojećim sistemom, tako je marksističko tada više privlačilo nezadovoljnike. Mada se od onda do danas menjao i pozitivizam, promene koje je pretrpeo marksizam kao kritička teorija društva bile su drastičnije. Stavljen u neposrednu službu političke ideologije komunističkih partija, naročito posle njihovog revolucionarnog preuzimanja vlasti, marksizam je od kritičke postao dogmatska teorija, sa zadatkom da po svaku cenu opravdava novoformirani socijalistički poredak i njegove režime. Takva ideološka uloga dovela je u pitanje sve ono što je u marksizmu filozofski i sociološki vredelo mnogo više nego teorijska i metodološka kritika svih filozofa i sociologa zajedno. Teorijsku kritiku

31

marksizam je lako podnosio sve dok ga nije teško pogodila ona praktična i istorijska, koju i marksisti sami u načelu smatraju najznačajnijom.

Maks Veber (Max Weber, 1864-1920) je jedan od najuticajnijih sociologa uopšte i jedini među njenim osnivačima i klasicima kome značaj vremenom raste, dok svima drugima opada. Kao nemački mislilac i građanski konzervativac, Veber je svesno nastojao da se kritički odredi prema kontovskom i svakom drugom pozitivizmu, kao i prema revolucionarnom marksizmu. Ovaj sociološki klasik nije bio optimista u pogledu nade da sociologija može neposredno da popravlja postojeće društvo (kao što su mislili pozitivisti), ili da ga, kao revolucionarna teorija, iz korena promeni (kako su verovali marksisti). On je od sociologije očekivao da bude "vrednosno neutralna nauka" koja je u stanju ne da menja društvo, već da ga na racionalan način shvati, tj. da društveno delovanje "objasni putem njegovog racionalnog razumevanja". Zato će Veber sociologiju i da odredi kao nauku "koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama".

U metodološkom pogledu Veber sledi tradiciju nemačkog istorizma u kojem se naglašava suštinska razlika između prirode (koja se može čulima opažati) i društva, kao osobene simboličke stvarnosti koja u sebi sadrži značenja (koja se mogu samo duhovno iznutra razumeti). Otuda za istorizam potiče ključna metodološka razlika između prirodnih i društvenih nauka. Prirodne nauke su nomotetske nauke koje svome predmetu prilaze spolja, mogu da uopštavaju svoja saznanja i da formulišu naučne zakone na osnovu kojih objašnjavaju i predviđaju događaje. Društvene (duhovne) nauke su idiografske nauke koje za predmet imaju duhovne pojave koje su nesvodive jedna na drugu, ne mogu se uopštavati niti spolja opažati, te se njihovo saznanje svodi na razumevanje unutarnjeg smisla značenja koja ih čine i ispunjavaju. Duhovne nauke ne otkrivaju zakone nego u najboljem slučaju dolaze do verovatnih tipova delovanja i ponašanja.

Veber u duhu istorizma, za razliku od pozitivizma, koji društvenim pojavama pristupa spolja i objektivistički (skoro naturalistički, kao da su prirodne "stvari"), svoju sociologiju zasniva refleksivno. On misli da je samo refleksivna sociologija u stanju da racionalno shvati unutarnji smisao nekog društvenog delovanja. Iza spoljne "fasade" krije se unutrašnja suština svake društvene pojave (fenomena), odnosno značenje koje pojedinci pridaju postupcima drugih ljudi. Zadatak je sociologije da protumači ta značenja. Zato je on sam svoju sociologiju nazivao "razumevajućom sociologijom", dok su je drugi označavali kao socijalnu fenomenologiju (tumačenje skrivene suštine pojava) ili kao kulturni interakcionizam ("smisaono međudelovanje") i slično. Smatrao je da sociologija nije u stanju da otkriva opštevažeće zakone, jer svaka istorijska epoha ima svoje unutarnje značenje i specifičnosti čiji smisao treba iznutra racionalno shvatiti. Stoga se ovo stanovište i označava kao istorizam, a njegov krajnji cilj jeste racionalno samorazumevanje društvenog delovanja istorijskih aktera - što bi mogao biti sadržaj racionalne istorijske samosvesti - kojoj sociologija neosporno doprinosi.

Veber se nije striktno već kreativno držao navedenih metodoloških postulata istorizma. On ne odbacuje u principu sociološko objašnjenje, ali ga u svakom slučaju povezuje sa sociološkim razumevanjem. U tom cilju Veber razvija metod idealnih tipova koji mu služe kao model kojim on društvene pojave "objašnjava putem razumevanja". Ovom metodom Veber je razmatrao osnovne kategorije i probleme svoje sociologije: idealne tipove društvenog delovanja (vrednosno-racionalno, ciljno-racionalno, tradicionalno i afektivno); idealne tipove vlasti, s obzirom na osnovu njihovog legitimiteta

32

(harizmatska, tradicionalna i legalna); idealan tip birokratije (kao najracionalnije uprave); idealne tipove religioznosti (naročito protestantizam, kao najracionalniju versku etiku); idealan tip društva (moderno građansko društvo). U osnovi svih Veberovih tipologija stoji njegova teorija racionalizacije po kojoj su moderni oblici društvenosti racionalniji od tradicionalnih. Ove i mnoge druge sociološke probleme Veber je mahom obradio u svom najznačajnijem delu Privreda i društvo (1922). Ovo kapitalno sociološko delo, koje je inače zamišljeno kao pandan jednog "klasno svesnog buržuja" (kako je sam Veber sebe video) Marksovom Kapitalu, ostalo je, kao i Marksovo, nezavršeno. Jedna ranije objavljena Veberova studija, Protestantska etika i duh kapitalizma, (1905) takođe je pisana sa polemičkim odnosom prema Marksu, po kojem ekonomski činioci presudno određuju sve ostalo u društvu. Ne negirajući značaj ekonomskog determinizma, Veber veruje da se sve u društvu ipak ne može objašnjavati samo ekonomskim faktorima i pokušava da dokaže kako je moguće i obrnuto, da duhovni (religijski) činioci presudno utiču na ekonomske. U tom smislu Veber je dokazivao da racionalistički duh ranog protestantizma (visoko vrednovanje poslovnog uspeha u pragmatičnoj etici engleskih puritanaca) samostalno i presudno utiče na razvoj modernog kapitalizma u Zapadnoj Evropi. Oko ove Veberove "protestantske teze" još uvek se vode polemičke diskusije, uz raširen utisak da i ona prenaglašava religijski činilac kao takav i izdvaja ga od ostalih - taman toliko koliko je to isto i Marks učinio sa ekonomskim faktorima.

4. Pluralizam teorijskih i metodoloških pristupa u sociologiji

Globalne teorijske vizije označavaju opšti pogled na društvo od kojeg se polazi u svakom konkretnom razmatranju posebnih društvenih pojava. U normalnim prilikama takvih vizija je uvek više od jedne i zato govorimo o teorijsko-metodološkom i idejnom pluralizmu u sociologiji. Pluralizam filozofskih vizija, teorijsko-metodoloških stanovišta i idejnih pristupa u sociologiji nužan je iz više razloga:

- zbog složenosti društva koje se ne može celovito i istinito sagledati samo sa jednog gledišta;

- zbog različitih interesa i idejno-političkih orijentacija teoretičara;- zbog različitih saznajnih i praktičnih ciljeva istraživanja.U dosadašnjoj istoriji socijalnih ideja i sociologije javlja se više socijalno-

filozofskih, teorijskih, metodoloških i idejnih stanovišta:1. filozofski, razlikuju se sociološki realizam i sociološki nominalizam;2. sociološko-teorijski, razlikuju se tri globalne vizije društva (organska, konfliktna i

interakcijska);3. metodološki, razlikuju se pozitivizam, dijalektika i hermeneutika (ranije istorizam,

danas fenomenologija); 4. idejno-ideološki, razlikuju se konzervativno, kritičko i liberalno stanovište.

Prethodno su u osnovnim crtama naznačene dve suprotstavljene idejne orijentacije u sociologiji (konzervativno-apologetska i progresističko-kritička) i tri različita metodološka pristupa (pozitivizam, dijalektika i fenomenologija). Na sociologiji se, takođe, naročito u početku, osećaju tragovi dve stare filozofske zamisli: realističke i nominalističke. Kasnije su se na toj osnovi uobličile tri osnovne vrste teorijskih vizija globalnog društva koje se uslovno mogu označiti kao organske, kao konfliktne ili kao interakcijske. One su

33

međusobno različite, ali su, kao i metodološki pristupi, u načelu komplementarne. Teorijska i metodološka stanovišta se u ozbiljnoj nauci međusobno ne isključuju nego dopunjuju, i po tome se u principu razlikuju od idejnih i ideoloških razilaženja koja su obično nepomirljivo suprotstavljena.

Filozofska osnova svih početnih teorijskih vizija društva data je još u staroj sholastičkoj raspravi o univerzalijama (realijama) i nominalijama. Tada je među neoplatonistima i aristotelovcima, deduktivistima i induktivistima, otvorena rasprava šta je osnovno, a šta izvedeno, da li je to opšte ili je to pojedinačno.

Realisti su tvrdili da je opšte ono što realno i prvo postoji, te da se to opšte pred nama pojavljuje u raznim svojim posebnim i pojedinačnim oblicima. Takvo opšte suštinski se ne može saznati čulima (opažanjem) nego pre svega umom (spekulativno).

Nominalisti su tvrdili suprotno od realista: pojedinačno je ono što stvarno postoji i jedino o čemu se može steći praktično iskustvo; opšte je samo ime ili oznaka za "zbir pojedinačnih entiteta" koji se kao takvi mogu i saznavati, najpre čulima, pa tek potom uopštavanjem čulnog iskustva.

Ovaj sholastički spor je u svom dogmatskom obliku bio prilično neplodan (kao što bi bilo traženje odgovora na pitanje "da li je starija kokoška ili jaje"), ali je u periodu rađanja moderne nauke imao značajne implikacije - uglavnom metodološke. Nominalisti su se otvarali prema praktičnom iskustvu i pojedinačnim činjenicama i na taj način dopunjavali ranije razvijen spekulativni filozofski um onim što mu je nedostajalo do "naučnog mentaliteta".

U sociologiji je stari spor realista i nominalista oživeo na samom njenom početku u obliku pitanja "šta je ontološki primarnije, društvo ili pojedinac"?!

Dokle god se ovo pitanje u sociologiji postavlja ono zadržava nešto od onog svog početnog, dogmatskog i sholastičkog prizvuka. Zato će ga Gurvič i označiti kao jedno od "lažnih pitanja sociologije 19. veka". Vremenom je samo pitanje izgubilo na značaju, i teorijski i metodološki, jer se više otvoreno ne postavlja ni u jednom ozbiljnom sociološkom istraživanju. Danas se podrazumeva da je društvo (bilo da se ono shvati kao društvena grupa, ustanova ili organizacija, bilo kao globalni sistem) realnost koja se ne može svesti na običan zbir pojedinaca. Međutim, danas se takođe podrazumeva da su ljudi pojedinci više ili manje izgrađene ličnosti koje se ne mogu svesti na kolektivitete u kojima sudeluju, te ih kao takve treba tretirati i u sociološkim istraživanjima.

Iako je sociologija "nauka o društvu", a ne "o pojedincima", svima je danas jasno da je reč o društvu kojeg čine međusobno povezani pojedinci i o pojedincima koji su uvek društveno povezani, pa i onda kada su "u društvu usamljeni", izolovani ili odbačeni. Savremena sociologija, dakle, ne proučava samo "društvo" nego i "društvenost" pojedinaca, pa čak i ''društvenost'' prirode.

Kod početnih vizija u sociologiji, kao "prvog pogleda na društvo" koji još nije iznijansiran, još uvek se oseća razlika između sociološkog realizma i sociološkog nominalizma. Među klasičnim sociolozima tipičan realizam je Dirkemov sociologizam (društvo shvaćeno kao "kolektivna svest koja postoji nezavisno od pojedinačnog ispoljavanja").

Sa druge strane, tipičan je sociološki nominalizam Maksa Vebera koji društvo shvata kao "rezultat društvenog delanja pojedinaca". Sociologiju, prema Veberu, zanima društvenost pojedinačnog delanja koja se ogleda u povezivanju među pojedincima koje nastaje kao posledica prilagođavanja sopstvenog delanja i ponašanja delanju i ponašanju

34

drugoga na osnovu "shvaćenog smisla ponašanja drugoga u odnosu na nas". Zato se Veberov nominalizam obično označava kao psihologizam u sociologiji i kao takav trpi opravdane kritike.

Na Veberovoj nominalističkoj i psihologističkoj tradiciji razvija se savremeni interakcionizam, dok su organske vizije bliže realističkom stanovištu. Najvrednije sociološke studije, pak, uspevaju da izbegnu rizične krajnosti bilo kojeg od navedenih pojednostavljivanja (redukcionizama).

Ako je razlikovanje početnih vizija na realističke i nominalističke izvedeno prema njihovoj filozofskoj zamisli bilo apstraktno i istraživački neplodno, sociološki je konkretnije i saznajno relevantnije razlikovanje organskih, konfliktnih i interakcijskih vizija društva i najvažnijih starih i novih socioloških teorija.

Organske vizije globalnog društva se prve javljaju i još uvek prevladavaju u sociologiji. Kad se pojavljuju u klasičnom integralističkom vidu one globalno društvo posmatraju kao više ili manje uravnoteženu tvorevinu (sistem) sa vertikalno uređenim odnosima između celine i delova, sa komplementarnim funkcijama delova u celini i sa međusobno usklađenim odnosima svih vitalnih društvenih funkcija (reproduktivnih, upravljačkih i kulturnih).

Organske teorijske vizije po pravilu prati pozitivistički metodološki pristup gde je naglasak na “pozitivnim” činiocima integracije, stabilizacije i funkcionalizacije sistema.

Konfliktne vizije pojavljuju se u dva oblika. Prvi i stariji je model spoljnih sukoba (kao što su, na primer, sukobi stočarskih i ratarskih plemena, naroda, država, vojnih blokova). Tu se uzroci sukoba nalaze u spoljnjem svetu, suprotnosti su izmeštene izvan uže društvene zajednice, a unutarnji odnosi u zajednici vide se kao harmonični i beskonfliktni. Pristalice druge varijante konfliktnih teorija (među kojima su najtipičniji marksisti) društvene odnose posmatraju u sklopu unutarnjih klasnih suprotnosti. Po njima, uzroci sukoba izviru iz temelja društvene podele rada, zbog suprotnosti interesa između nosilaca fizičkog i umnog rada, između klase proizvođača i klase vlasnika, između vladajućih i potčinjenih u svakom razvijenijem društvu.

Konfliktne teorijske vizije prati dijalektika kao metoda kritičkog mišljenja koje je usredsređeno na analizu unutarnjih suprotnosti i iznalaženje praktičnih puteva i načina njihovog radikalnog prevazilaženja u protivrečnim procesima neprekidnih društveno-istorijskih promena.

Interakcijske vizije u sociologiji vide društvo kao mrežu međuljudskih delovanja i odnosa. Kod interakcionista pojedinac je uvek "jedinica interakcije", tj. akter koji uvek stupa u neke "odnose sa drugima" i tako stvara društvo. Društvo se, dakle, shvata kao "sveukupnost odnosa sa drugima" ili kao jedan osobeni socijalni prostor u kojem različiti akteri (pojedinci i grupe) na različite načine deluju jedni na druge i oblikuju specifičnu mrežu međuljudskih društvenih odnosa, društvenih uloga i položaja. Ova mreža delovanja, ponašanja i njihovih društveno-kulturnih obrazaca relativno je trajna, mada se stalno menja i prilagođava novim potrebama, vrednostima i interesima pojedinaca i grupa, kao i globalnim društvenim procesima.

Interakcijske teorijske vizije danas prati fenomenološki metodološki pristup koji se uglavnom služi hermeneutikom (kao metodom smisaonog tumačenja konkretnog dešavanja) a oslanja se na veberovsku sociološku tradiciju, na nemački istorizam i anglosaksonski biheviorizam.

35

Navedene vizije su samo početni misaoni okvir s kojim se pristupa iskustvenom proučavanju konkretnog načina društvenog života i one su u načelu međusobno komplementarne. Svaka naglašava svoj ugao gledanja na predmet istraživanja i zato tek u međusobnom sadejstvu omogućuju relativno celovitu i pouzdanu sliku konkretnog društvenog života. U njihovom okviru javljaju se i različite stare i nove sociološke teorije i metodološki pristupi.

Globalne sociološke teorijske vizije u uporednoj perspektivi

Teorijske vizije Organske Konfliktne Interakcijske

Tipična teorija funkcionalizam marksizam simbolički interakcionizam

Analitički plan makrosociološki realizam

makrosociološki realizam

mikrosociološki nominalizam

Metodološki pristup pozitivistički dijalektički (kritički) fenomenološki (hermeneutički)

Ontološki primat kulturno ekonomsko psihološkoOsnova delovanja vrednosni konsenzus klasni sukob razumevanjeOsnovni problem funkcionisanje

društvenog sistemarevolucionarni

prevratsocijalizacija ličnosti

(učenje uloga)Saznajna prednost objašnjava stabilnost

institucija i kulturnihobrazaca

objašnjava globalnekrize, sukobe i

promene

objašnjavasubjektivno ponašanje

Saznajno ograničenje

teškoće objašnjenjaglobalnih promena i

mikro-procesa

teškoće objašnjenjaglobalne stabilnosti i

mikro-odnosa

teškoće objašnjenjaglobalne stabilnosti i

globalnihpromena

(struktura moći)Idejna matrica konzervativna revolucionarna liberalna

Celokupan dosadašnji razvoj sociologije, uključujući i najznačajnije sociološke teorije, odvijao se u duhovnom prostoru između ovih glavnih opštih pogleda na društvo i ulogu sociologije u njemu. Njihovi najraznovrsniji međuuticaji više su pravilo nego izuzetak, a neki su se pokazali neobično saznajno plodnim. Obrnuto, kad god se bilo koje od ovih stanovišta zatvorilo u sebe i ogradilo od uticaja drugih, brzo se dogmatizovalo, postajalo "sklerotično" i istraživački nemoćno, pogodno samo za ideološke i svake druge zloupotrebe. U naučno-saznajnom smislu, svako zatvoreno i ideološki instrumentalizovano stanovište, po pravilu, postaje ne samo bezvredno nego često i veoma štetno.

Načelna komplementarnost i uzajamni dijalog još su važniji za međusobne odnose različitih socioloških teorija koje se razvijaju u okviru najširih teorijskih vizija. Za razliku od opšteg pogleda na celinu (”vizije”) koji ima hipotetički karakter, naučna teorija je razvijenije, konkretnije i pouzdanije učenje o nekom delu stvarnosti.

Sociološka teorija je relativno celovito učenje o društvu kao celini ili o nekom njegovom posebnom delu. To je skup logički povezanih i iskustveno proverenih stavova

36

kojima se usmerava dalje istraživanje i omogućuje celovito racionalno objašnjenje i predviđanje onih društvenih pojava na koje se teorija odnosi.

Kao što je već rečeno, svaka teorija u sebe uključuje neki opšti pogled na društvo (početnu viziju) koji, potom, razvija u različitim pravcima. Razvijenije sociološke teorije uvek odgovaraju na pitanja o odnosu pojedinaca i društva, o karakteru društvene strukture, o funkcionisanju društvenih grupa, organizacija i ustanova, o činiocima, oblicima i nosiocima društvenih promena, rasta i razvoja, o tipovima globalnih društava i njihovim međusobnim odnosima.

Sazrevanje sociologije kao nauke ogleda se, pre svega, u nivou pouzdanosti i istinitosti objašnjenja društva koje su u stanju da ponude vodeće sociološke teorije u nekom vremenu. Na početnom i manje razvijenom nivou nalaze se teorije koje društvo tumače po analogiji sa prirodom i u sociologiju mehanički prenose rezultate prirodnih nauka (naturalizam). Savremena varijanta naturalističkog i mehanicističkog redukcionizma svakako je tzv. kibernetska sociologija. Na drugom polu su razvijene sociološke teorije koje u punoj meri uvažavaju specifičnosti društva kao predmeta naučnog istraživanja (savremeni dinamički stuktural-funkcionalizam, nešto više kritička teorija društva, a naročito starija sociologija razumevanja i najnovija fenomenološka ili interpretativna sociologija). Između njih su razne varijante starog i novog psihologizma i formalizma u sociologiji.

4.1. Starije sociološke teorije

Naturalističke teorije društva karakterišu prvu fazu u razvoju sociologije (druga polovina 19. veka) kad se društvo posmatra po analogiji sa mehaničkim sistemima (mehanicizam), sa biološkim organizmima (organicizam i socijaldarvinizam), ili se društvene pojave objašnjavaju delovanjem prirodnih (geografskih i drugih) činilaca. U ovim teorijama se često nalaze netačna i naivna objašnjenja društvenih pojava, a ona koja su činjenički zasnovana, najčešće su neopravdano uprošćena (redukcionistička) i prenaglašena. Neke od ovih teorija (biološke i socijal-darvinističke) veoma su podložne ideološkim zloupotrebama (u propagandi rasizma, nacional-šovinizma, verske isključivosti).

Današnja kibernetska sociologija u osnovi predstavlja jedan od najtipičnijih savremenih naturalističkih pristupa društvu, samo što je u tom slučaju naturalizam osavremenjen neofunkcionalističkom teorijom sistema i metodološkim inovacijama (modelima) zasnovanim na matematičkoj teoriji verovatnoće i tehničkoj podršci moćnih računskih mašina (kompjutera).

Psihologističke teorije u sociologiji daleko su razvijenije od naturalističkih, ali ni same nisu lišene neopravdanog uprošćavanja društvene realnosti. One se zasnivaju na nominalističkom stavu da je svako društvo sastavljeno od pojedinaca, na čije ponašanje (individualno i društveno) presudno utiču njihove psihološke osobine (nagoni, želje, motivi) tako da psihološki činioci postaju tzv. dominantni faktori društvenog života koje sociologija pre svega treba da proučava.

Ova shvatanja su dominirala u sociologiji na prelazu iz 19. u 20. vek, ali se u izmenjenoj verziji javljaju i danas. Starija varijanta psihologzma je tipično nominalističko (individualističko) shvatanje u sociologiji, koje društvo vidi kao prost skup pojedinaca. Glavni nedostatak takvog psihologizma je u tome što on previđa činjenicu da je društvo jedna osobena celina koja se ne može bez ostatka svesti na običan zbir pojedinaca i njihovih psiholoških svojstava.

37

U savremenijoj varijanti psihologizam se susreće u okviru poznatog i uticajnog stanovišta tzv. simboličkog interakcionizma, koji zasnivaju Džordž Mid, Čarls Kuli, Viljem Tomas, Robert Park i drugi, ne razmišlja se o "pojedincu" i "društvu" kao o odvojenim realnostima. Savremena teorija simboličke interakcije usredsređuje se na odnose između pojedinaca koji uvek "igraju preuzete društvene uloge" na sebi svojstven način. Tako se ističe značaj pojedinca za društvo, koji se prenebregava u okviru onih varijanti savremenog sociologizma koje prenaglašavaju važnost globalnog sistema za društveni život ljudi. Pojedinac ima ontološki prioritet, a društvo nije ništa drugo nego interakcijska mreža uloga i položaja koje pojedinci igraju i zauzimaju. Predmet sociologije tako postaje ”društvenost” pojedinaca i u tom smislu se ovde radi o modernijoj verziji sociološkog nominalizma. Neosporna je činjenica da stvarno društveno međudelovanje i ponašanje ne zavisi samo od globalnog društvenog sistema nego i od psiho-socijalnih obeležja aktera; svako na svoj način vrši svoju društvenu ulogu (zato je, na primer, svaki brak u ponečemu osoben).

Formalističke teorije su se pojavile u nemačkoj sociologiji, ali su ideje formalista inspirisale i neke druge (interakcioniste, sociologe koji su prvi proučavali društveni život u američkim gradovima - pripadnike tzv. čikaške škole, pa i samog Vebera). Sociolozi ove orijentacije polaze od stava da se oblici društvenosti mogu razdvojiti od sadržaja društvenih odnosa. Dok se druge društvene nauke bave posebnim i promenljivim sadržajima društvenog života, dotle se sociologija bavi onim što je opšte i stalno, što se proučava kao čista forma, kao što geometrija proučava matematičke oblike bez obzira na sadržaj (otuda izraz "socijalna geometrija" za formalističku sociologiju).

Ovo stanovište je omogućilo da se pronađe ono čime se bavi sociologija, za razliku od svih drugih nauka, ali je i samo pribeglo nedozvoljenom uprošćavanju (redukciji) problema istraživanja: nikad se oblik ne može potpuno odvojiti od sadržaja društvenog delovanja, pa u tome nisu uspevali ni formalisti. Oni, primera radi, govore o društvenom sukobu ili saradnji u društvu kao o čistoj (praznoj) formi društvenih odnosa, ali nije svejedno da li je reč o sukobu dece u porodici, radnika u preduzeću, putnika u tramvaju, sukobu klasa u revoluciji ili sukobu naroda i država u ratu.

Formalistima su u savremenoj sociologiji najsrodniji strukturalisti, za koje su "društvene strukture" neka vrsta "kristalizovanih društvenih oblika" koji dugo traju tako što preživljavaju vreme i prilike u kojima su nastali.

4.2. Savremene sociološke teorije

Savremene sociološke teorije prevazilaze uprošćena objašnjenja društvenih pojava po modelu tzv. dominantnog faktora, po kojem jedna grupa činilaca (prirodnih, psiholoških, ekonomskih, duhovnih) uvek, bez izuzetka i u celini određuje društvena zbivanja.

Funkcionalizam je svakako najuticajnije stanovište u savremenoj sociologiji. Temelji funkcionalizma počivaju na nekoliko važnih ideja osnivača sociologije.

Od Konta je preuzet stav o "socijalnoj harmoniji" i stabilnosti poretka kao poželjnom stanju društvenog sistema.

Od Spensera je preuzet pojam "funkcije" kao korisne uloge dela (organa) u celini (društvenom sistemu, shvaćenom kao "jedinstveni organizam").

38

Od Dirkema je preuzeta ideja o prevlasti celine (kolektivne svesti) nad delovima (pojedincima kao nosiocima društvenih uloga) i značaju društvenih ustanova za funkcionisanje sistema.

Od Vebera je preuzet stav o "kulturnom konsenzusu", tj. o saglasnosti oko osnovnih vrednosti i ciljeva kao glavnom uslovu za racionalno delovanje i organizovanje društva i za usaglašavanje različitih funkcija u društvenom sistemu. Konačno, i sam pojam "društvenog delovanja" (socijalne akcije) od Vebera je preuzeo najpoznatiji funkcionalista Talkot Parsons (1902-1979).

Funkcionalizam se najpre afirmisao u socijalnoj antropologiji, gde su istraživanja primitivnih zajednica pokazala da su to čvrsto integrisana društva bez oštrijih sukoba, da funkcionišu kao jedinstvena celina, da se usklađivanje delovanja i ponašanja postiže i održava opštom saglasnošću institucionalizovanih vrednosti i normi ("vrednosnim konsenzusom") koje pojedinci usvajaju vaspitanjem (socijalizacijom).

Tako se i došlo do onog što je drugi poznati funkcionalista Robert Merton nazvao "jezgrom funkcionalizma" i to formulisao u obliku tri postulata, koji predstavljaju tri kamena temeljca funkcionalističkog stanovišta.

1. Postulat funkcionalnog jedinstva društva podrazumeva da svi nosioci društvenih uloga svoje funkcije obavljaju tako da sve one doprinose jednom cilju: stabilnosti i uravnoteženom funkcionisanju društvenog sistema kao celine (delovi ne smeju ometati jedan drugog i delovati "kao rogovi u vreći").

2. Postulat univerzalne funkcionalnosti ukazuje na to da svaki deo mora da ima pozitivnu ulogu u sistemu, tj. mora dati svoj doprinos funkcionisanju celine ("svako prema svojim mogućnostima").

3. Postulat funkcionalne neophodnosti ukazuje na potrebe sistema za nekim važnim funkcijama koje moraju biti zadovoljene; ako izneveri onaj deo koji je institucionalno određen da obavlja datu funkciju, društvo za njega mora naći kakvu-takvu zamenu ("koga nema bez njega se može i mora").

Funkcionalizam se pokazao u sociologiji kao stanovište veoma pogodno za proučavanje načina na koji se održava društvena stabilnost, ravnoteža i usklađenost društvenih funkcija, ali zato nije u stanju da izađe na kraj sa objašnjenjem društvenih sukoba, unutarnjih suprotnosti i velikih društvenih lomova i prevrata (revolucija). Na funkcionalističkoj tradiciji u sociologiji, krajem šezdesetih godina 20. veka, pojavljuje se tzv. sistemska teorija, čiji je glavni zagovornik nemački sociolog Niklas Luman. On nastoji da otkloni neke slabosti funkcionalizma: da istakne uticaj šireg sistema na delove i uže "podsisteme" (naspram funkcije delova u sistemu); da u sistem uključi i procese koji dovode do njegovog razvoja i tako na dinamički način obezbeđuju njegovo trajanje u najrazličitijim (pa i nepovoljnim) uslovima spoljnjeg okruženja.

Sociološkoj teoriji sistema prethodi opšta teorija sistema (kako prirodnih, tako i društvenih i tehničkih) koju je utemeljio biolog Ludvig fon Bertalanfi. Danas sociološku teoriju sistema prati kibernetska teorija (grč. kybernao - upravljati, vladati, krmaniti), koju je zasnovao matematičar Norbert Viner. On sa svojim poznatim delom Kibernetika i društvo, unosi mnoge sociološki važne novine u teoriju automatskog upravljanja i teoriju informacija, koje su veoma razvijene u tehničkim naukama. Istovremeno, on ukazuje na mogućnosti primene kibernetskih metoda u proučavanju i upravljanju društvenim sistemima. Tako se kao glavni cilj sistemske (kibernetske) analize postavlja iznalaženje optimuma između troškova ("inputa") i rezultata ("autputa") odgovarajućeg sistema.

39

Osnovno metodološko sredstvo takve sistemske analize je model, pomoću kojeg se simuliranim varijacijama "inputa" i "autputa" analiziraju odnosi međuzavisnosti delova u sistemu i sistema i delova koji ga čine, kao i odnosi sistema i njegove okoline. Tako se precizno iznalazi sistemski optimum ili optimalan sistem. To je postalo moguće tek pošto su numerička matematika i moderna kibernetika razvile softverske modele koji omogućuju da se brzo simulira veliki broj mogućnosti, sa velikim brojem činilaca koji na njih utiču (varijabli) i da se precizno opišu njihova praktična svojstva na osnovu kojih se vrši racionalan izbor između realnih alternativa.

Kad se težište razmatranja pomeri sa modela optimalnog sistema na model optimalne (najracionalnije) socijalne akcije, odnosno najpoželjnijeg načina društvenog delovanja i ponašanja aktera, tada se sistemska teorija formalizuje i interpretira kao teorija igara sa naglaskom na onaj njen poseban aspekt koji se obično označava kao teorija informisanja i odlučivanja.

Razumljivo je što kibernetski modeli i sistemska analiza nikad ne mogu biti tako uspešno primenjeni na proučavanje čoveka i društva, kao što se koriste za proučavanje prirodnih i tehničkih sistema i za efikasnije upravljanje njima. Otuda oni u sociologiji mogu imati samo pomoćnu, a nikad glavnu ulogu: mogu služiti lakšoj i bržoj obradi mnoštva informacija o čoveku u savremenom društvu, ali nikad ne mogu zameniti nijedan drugi kvalitativni teorijski i metodološki pristup u sociologiji koji uvažava osobenost čoveka kao svesnog i slobodnog bića, ljudsko društvo kao konkretan okvir zajedničkog života i kulturu kao široko polje najraznovrsnije međuljudske komunikacije. Formalizovani kibernetski modeli polaze od idealnih pretpostavki da se svi akteri u sistemu savršeno racionalno ponašaju, da svi imaju sve relevantne informacije i da svi uvek biraju najracionalnija rešenja – što u stvarnom društvenom životu nikad nije slučaj..

Da bi našla smislenu primenu u društvenim naukama sistemska teorija i teorija igara mora da odstupi od pretpostavke čovekove savršene racionalnosti i da pođe od realnije pretpostavke ograničene racionalnosti čovekovog delovanja, ponašanja i odlučivanja – što i jeste moderna i najnovija tendencija u ovoj vrsti društvenih istraživanja. Ljudi su u stvarnom životu (u privredi, u politici, u svakodnevnim međuljudskim odnosima) prinuđeni da brzo donose odluke a da u momentu odlučivanja nemaju sve potrebne informacije za racionalno donošenje odluka – ako im je uopšte i stalo do racionalne odluke. Racionalna odluka često za mnoge ljude nije i najpoželjnija odluka.

Zato u sociologiji i drugim društvenim naukama savremena teorija igara pokušava da nađe realnu i optimalnu meru između dve krajnosti: savršene racionalnosti i potpune iracionalnosti čovekovog društvenog delovanja i ponašanja. U tom slučaju ograničena racionalnost ogleda se u takvom načinu (modelu) delovanja i ponašanja koji smanjuje verovatnoću pogrešnih odluka. Kad se pogreške ipak naprave, racionalnost se ogleda u nastojanju da se na svojim i tuđim greškama uči, da se u daljem toku socijalne akcije greške ne ponavljaju nego da se stabilizuju, ustaljuju i institucionalizuju obrasci ponašanja i delovanja koji mogućnost pogrešaka svode na podnošljiv minimum. Tako se teorija igara otvara prema teoriji evolucije koja pretpostavlja da se savršeniji oblici ponašanja i društvene organizacije postepeno razvijaju selekcijom varijacija (u biologiji ''mutacija''). Razlika je, ipak, u tome što u prirodnoj evoluciji nema plana (mutacije su slučajne i slepe varijacije, koje zavisno od okolnosti mogu da budu korisne ili štetne). Teorija igara polazi od toga da se svi akteri društvenog delovanja ponašaju kao različiti ''igrači u timu'' koji imaju svoju individualnu i zajedničku ograničeno (i)racionalnu ''strategiju'' (ili plan akcije) koju potom

40

taktički prilagođavaju realnim okolnostima da bi u datim uslovima postigli željeni cilj. A krajnji zaključak ove danas veoma moderne kibernetske i visoko sofisticirane teorijsko metodološke paradigme u društvenim naukama približava se tradicionalnom narodnom iskustvu koje kaže: ''pametan se uči na tuđem iskustvu, a budala ni na svome''. Razlika je veća u načinu na koji se ova istina kazuje (dakle u ''diskursu'') nego u suštini koja iza različitih modela kazivanja stoji. Strukturalizam je funkcionalizmu veoma srodan pravac. Kao što funkcionalizam izvire iz anglosaksonske antropološke tradicije, tako je strukturalizam razvijen u francuskoj duhovnoj tradiciji. To ne smeta mnogima da govore o jednom, više-manje jedinstvenom, struktural-funkcionalističkom stanovištu. Strukturalizam je najpre začet u lingvistici Ferdinanda de Sosira (1857-1913) i "ruskih formalista", u prvoj polovini 20. veka. Strukturalisti smatraju da je jezik tipična ljudska i društvena tvorevina, idealan primer "društvene strukture" onako kako je oni obično shvataju: ne kao realni objekat, nego kao "simbolički sistem" ili "sistem znakova i značenja". Kao što lingvistika ponire u suštinu jezičkih pravilnosti, tako bi i sociologija ili antropologija (kao i psihoanalza) morala da prodire do dubljih slojeva društvenog života, do stabilnih i skrivenih "struktura", kao determinističkih sklopova koji trajno određuju čovekovo društveno ponašanje i delovanje.

Tokom šezdesetih godina 20. veka iz lingvistike i teorije književnosti šire se strukturalističke ideje u druge oblasti ljudskog duha i susreću se u filozofiji, sociologiji, a posebno u socijalnoj antropologiji. Noviju promociju strukturalizam je dobio kroz strukturalnu antropologiju francuskog antropologa Klod-Levi Strosa. Zato bi se ovo stanovište uslovno moglo shvatiti kao jedna (francuska) varijanta funkcionalizma. Razlika između njih je u nijansama i više metodološka nego teorijska.

Dok funkcionalisti više naglašavaju ulogu (funkciju) delova u sistemu, strukturalisti polaze od sistema (strukture) kao celine koju smatraju nepromenljivom društvenom tvorevinom koja preživljava vreme i istoriju i određuje sve svoje delove. Kao što je u funkcionalzmu "funkcionisanje sistema", tako je i u strukturalizmu "trajanje i dejstvo strukture" važnije od "slobode čoveka" ili od "smisla istorije". Zato strukturalisti misle da sociološka nauka treba da otkriva unutarnju i skrivenu "logiku društvenog sistema", a ne da se bavi tobožnjom čovekovom slobodom ili "smislom istorije". Istorija, kao stvaranje novog u vremenu, za njih skoro da ne postoji. Za neke strukturaliste "istorija je groblje propalih struktura", što nalikuje onom poznatom stavu da "nema ničeg novog pod kapom nebeskom". Slično su mislili i formalisti, govoreći o "društvenim oblicima za sva vremena".

Marksizam je stanovište koje se i u savremenoj sociologiji prikazuje kao idejni antipod struktural-funkcionalizma, sve do pred kraj 20. veka, dok nije došlo do urušavanja socijalističkih političkih sistema u istočnoevropskim društvima. Bez obzira koliko jaki bili ideološki uticaji na teorijske orijentacije u sociologiji, oni se uvek moraju jasno odvojiti od metodološko-saznajnih razlika među naučnim teorijama. Ideologije se jedna drugoj ponekad nepomirljivo suprotstavljaju, a teorijski i metodološki pristupi u sociologiji, ako su naučno utemeljeni i racionalno motivisani, uvek su međusobno komplementarni. Različite sociološke teorije, sa veoma udaljenim početnim vizijama, pa i sa neposredno suprotstavljenim polaznim saznajnim gledištima (saznajnim ciljevima, odabranim metodama ili istraživačkim nalazima) samo se uzajmno dopunjuju u procesu nikad potpunog saznavanja celovite istine. U tom slučaju razlike među sociološkim teorijama svode se samo na različite naglaske raznih aspekata složene društvene stvarnosti.

41

Za razliku od funkcionalista, za koje je važno stabilno funkcionisanje jednog sistema, za marksiste je važnija njegova temeljna promena, tzv. revolucionarno prevazilaženje. Za marksiste je, umesto funkcionalne saglasnosti i saradnje društvenih grupa, važnije proučiti suprotnosti u društvu i klasnu borbu, kao mehanizam njihovog razrešavanja. Kod marksista se pažnja usmerava na delovanje materijalnih (ekonomskih) činilaca kao pokretača društvene istorije (otuda izraz "istorijski materijalizam"), dok se zanemaruju duhovni (vrednosno-kulturni) stabilizatori globalne društvene strukture, o kojima govore funkcionalisti.

U ovom pogledu uočene su brojne nedoslednosti politički angažovanih marksista, kao i protivrečnosti unutar teorijskih stavova u marksizmu usled njihove ideološke "razrade" i političke upotrebe u socijalizmu. Najkrupnija takva protivrečnost ogledala se u isticanju, iz ideološko-političkih razloga, primarne funkcije "klasne svesti" (dakle, duhovnog činioca) za radničku klasu, i "komunističke ideologije" za "socijalističke sisteme", dok je u upravljanju socijalističkim društvima zanemarivana privreda, a negirane su i ekonomske zakonitosti - potpuno suprotno od teorijskog učenja marksizma. Ova unutarnja protivrečnost u marksističkom učenju o društvu potiče još od Marksa, ali se kasnije sve više produbljuje. To je bilo nužna posledica političkog angažmana marksista koji nisu želeli samo da "tumače svet" nego pre svega da ga menjaju. Zato se marksistička teorija tako lako i sve više ideološki instrumentalizovala i vremenom, od kritičke teorije o kapitalističkom društvu, prerasla u slepu apologiju socijalizma, onakvog kakav je bio.

Razumljivo je što je takav marksizam, zajedno sa socijalizmom, danas doživeo slom, mnogo više kao nekritička ideologija nego kao sociološka teorija. To je neizbežna sudbina svake teorije kojoj politički interes neke posebne grupe (makar to, navodno, bila radnička, siromašna i obespravljena većina) postaje važniji od istine. U svakoj nauci, pa i u sociologiji, interes istine je u načelu iznad svakog drugog interesa.

Marksizam je tako, kao nekad pozitivizam a potom funkcionalzam i strukturalizam, poprimio konzervativnu društvenu ulogu kad se usredsredio na ideološko stabilizovanje istorijski prevaziđenih društvenih sistema i njihovih ugroženih struktura. I u ovom slučaju radi se o upotrebi teorije u političke svrhe. Tako su neki zapadni kritički sociolozi (Alvin Guldner), kritikujući konzervativnost struktural-funkcionalizma, tačno uočavali da se sličan konzervativni duh "seli na Istok", ispunjavajući marksističku terminologiju. Danas je na Istoku napuštena, a pokatkad i grubo odbačena, marksistička retorika i prihvaćena funkcionalistička, ali je ideološka nekritičnost opstala, u drugom ruhu i sa suprotnim ideološkim predznakom.

Naravno, dešavalo se i obrnuto. Kritički duh ranog marksizma (iz 19. veka) ponekad je obnavljan i tokom 20. veka, kod onih koji su želeli da se kritički odrede prema fašizmu, staljinizmu i drugim oblicima savremenog totalitarizma, prema ratu u Vijetnamu i preteranoj eksploataciji ljudi i prirode. Kritički pristup u sociologiji služi kao misaona i idejna potpora alternativnim društvenim pokretima u svetu: studentskom, mirovnom, ekološkom i drugima. Kritičko mišljenje se ponekad javljalo i u okviru liberalnog strukturalizma i funkcionalizma, a češće uz fenomenologiju, egzistencijalizam ili u obliku neke varijante političkog liberalizma.

U tom pogledu naročito je značajna orijentacija i delatnost grupe nemačkih filozofa tzv. "frankfurtskog kruga". Kritička teorija društva koju su tridesetih godina 20. veka zasnovali Maks Horkhajmer, Teodor Adorno i Herbert Markuze, a kasnije razvijali

42

Erih From, Jirgen Habermas i mnogi drugi, predstavljala je jednu od najznačajnijih teorijskih orijentacija svoga vremena.

Ovi mislioci su imali kritički odnos prema svim postojećim sistemima vlasti (fašizmu i staljinizmu, sovjetskom socijalizmu i američkom kapitalizmu), prema politički neslobodnim društvima na Istoku i prema potrošačkom društvu i masovnoj kulturi na Zapadu, prema prevelikom jazu između bogatih na Severu i siromašnih na Jugu. Teorijski su baštinili kritičku tradiciju prosvetiteljskog racionalizma, političkog liberalizma i kritičkog marksizma.

Kritični spram svake konzervativne društvene nauke, pa i sociologije (bilo da je ona funkcionalistička, strukturalistička ili oficijelno marksistička) "frankfurtovci" su, umesto konvencionalne nauke, s konvencionalnim pozitivističkim metodama, negovali dijalektički kritički metod mišljenja. Cilj takvog mišljenja nije bila neka nova nauka već kritička racionalna samosvest. Zato što se vraća filozofskim korenima sociologije, kritička teorija društva je ostala negde između klasične socijalne filozofije i savremene kritičke sociologije - sintetišući ideje savremene fenomenologije, egzistencijalizma, liberalnog marksizma, socijalne psihoanalize i još ponečeg.

Kritička sociologija je "kritičkoj teoriji" veoma srodno stanovište. Razlika je samo u tome što "kritička sociologija" nastaje prevashodno u okvirima savremene sociologije, dok "kritička teorija" nastaje u okrilju savremene filozofije. Većina uticajnih zagovornika ove orijentacije, kao što su Rajt Mils, Alvin Guldner, Tom Botomor i drugi, nipošto ne odbacuje sociologiju kao nauku nego samo kritikuje jednostranosti preovlađujućih teorijskih struja i metodoloških orijentacija: kruti funkcionalizam, apstraktni strukturalizam, pozitivistički empirizam i slično. U tom pravcu još dalje odlaze protagonisti savremene interpretativne sociologije koja se razvija na fenomenološkoj filozofskoj tradiciji, kao svojevrstan i unekoliko novi vid socijalne fenomenologije.

Fenomenologija je filozofsko stanovište koje u savremenoj sociologiji ponovo postaje veoma aktuelno, a u izvesnom smislu i pomodno. To je svojevrsna reakcija na objektivističke jednostranosti pozitivističkog empirizma, funkcionalizma, strukturalizma i marksizma u savremenoj sociologiji. Umesto spoljnjeg iskustva o pojavama (fenomenalizma), zasnovanog na "geštalt-psihologiji" (ili biheviorizmu), socijalna fenomenologija se usmerava prema "unutarnjoj suštini fenomena" do koje se stiže, kako Edmund Huserl (1859-1938) kaže, metodom fenomenološke redukcije, odbacivanjem nebitnog u svesti aktera i konstituisanjem bitnog, kao tzv. ejdetske slike sveta.

U klasičnoj sociologiji je poznat Veberov fenomenološki metod idealnih tipova koji služe kao metodološko sredstvo kojim se društvene pojave mogu ne samo objasniti nego i razumeti. Veberovi "idealni tipovi" su misaone konstrukcije (kao Huserlove "ejdetske slike"), pojmovi koji u sebe uključuju bitna svojstva vrste pojava na koju se odnose, ne poklapaju se ni sa jednom konkretnom društvenom pojavom, ali se ove pojave najbolje mogu objasniti, a prilikom objašnjavanja i razumeti, tako što istraživač ukazuje na pravac, stepen i razloge odstupanja konkretne pojave od "idealnog tipa". Razvijajući dalje Veberovu "razumevajuću" (hermeneutičku) metodu u tumačenju društvenog delovanja, u protivstavu sa marksizmom i pozitivizmom, a u polemici sa funkcionalističkim stanovištem Talkota Parsonsa, savremenu fenomenološku sociologiju zasniva Alfred Šic.

Od svih fenomenoloških struja u sociologiji, najpopularnija je tzv. etnometodologija ili "narodna metodologija" (metodologija kojom se ljudi služe u svom svakodnevnom

43

društvenom životu). Ovo stanovište je svojevrsna simbioza fenomenologije i simboličkog interakcionizma. Razrađuje ga, četrdesetih godina 20. veka, američki sociolog Harold Garfinkel, a dostiže vrhunac popularnosti u svetu tokom sedamdesetih. Tu se društvo ne shvata kao neka realnost koja postoji nezavisno od običnih ljudi, njihovih svakodnevnih postupaka ("praksi") i zdravorazumskih predstava. "Društvo" shvaćeno na refleksivan način i nastaje u svakodnevnoj interakciji ljudi, pa se tako mora i proučavati: "metodama" kojima se analizira svakodnevni jezik, ispituju skrivena značenja postupaka i iskaza, pa i najtrivijalnija komunikacija ljudi ("podrivanjem razgovora" potpitanjima tipa: "a kako to misliš"; "otkud to potiče"; "čemu to služi"; "šta bi to još moglo da znači" i slično). Sociolog, čak i statističke podatke koje koristi, mora da sagledava u kontekstu u kojem su nastali, pitajući se ko ih je i zašto sakupio, kako je do njih došao, kome ih je namenio, šta je time hteo da postigne i slično. Tipičan primer naučne intervencije u društvenu praksu prilikom njenog proučavanja jesu anketna ispitivanja političkih stavova birača i izgleda pojedinih političara ili stranaka neposredno pred izbore. Nije redak slučaj da se tada naručenim istraživanjima tzv. javnog mnjenja više oblikuju poželjni stavovi nego što se odslikavaju postojeći. Bez uzimanja u obzir ove intencije nije razumno interpretirati rezultate takvih istraživanja.

Kao što vannaučni interesi prodiru u naučno saznanje, tako se dešava i obrnuto. Obični ljudi, iako su laici u nauci, svoje ponašanje često spontano podešavaju prema nekim opšteraširenim naučnim saznanjima: oni koji svakodnevno barataju novcem na tržištu nisu naučili definicije niti su upoznali teorije o funkcionisanju novca i tržišta, ali se praktično pridržavaju društvenih "pravila igre" na kojima počivaju ove moderne ekonomske institucije (primera radi, dileri devizama nisu izučavali monetarne teorije, ali to im ne smeta da se praktično "snalaze" u inflatornim vrtlozima bolje od profesora ekonomije). Sociologija koja proučava i funkcionisanje društvenih institucija, ali i smisao ponašanja običnih ljudi u datom sistemu odnosa, mora da sagleda i jednu i drugu stranu problema i da u tom kontekstu tumači (interpretira) rezultate svojih istraživanja. Zato se ovakav pristup često i označava kao interpretativna sociologija. Fenomenološki gledano, društvena realnost nije nekakav objekt koji postoji u spoljnjem svetu, nezavisno od iskustva ljudi kao subjekata. Društvo je osobena simbolička realnost u kojoj ljudi žive i kojoj pridaju određeni subjektivni smisao i značenje. Na taj način pojedinci, uvažavajući svoje lično i kolektivno iskustvo, ne samo što tumače nego i stvaraju ("konstruišu") društvenu situaciju.

Peter Berger, Tomas Lukman i Helmut Kelner zato govore o "konstrukciji društvenog realiteta"). "Ja" i "moje" tumačenje svakodnevnog zbivanja definišu referentni društveni okvir u kojem se subjektivno deluje (otuda i izraz "definicionistička sociologija"). Po njima, ne postoje univerzalno objektivna merila istine o društvu izvan subjekta saznanja, kao što ni društvene ustanove ne postoje i ne funkcionišu bez odgovarajućeg traga njihovog delovanja u svesti pojedinaca. Slično psihoanalizi koja, otkrivajući dubinsko u psihičkom životu, polazi od slučajnog (omaški, snova) i stiže do bitnog, tako i socijalna fenomenologija, polazeći od "svakodnevnog života" govori o subjektivnoj suštini društvenog života kao takvog (otuda izraz "sociologija svakodnevnog života"). Ovom metodološkom pristupu više odgovara dubinski intervju nego površna anketa, kvalitativno udubljivanje u tipične slučajeve, nego kvantitativno opisivanje i statističko zbrajanje anonimnog mnoštva.

44

Ovaj etnometodološki program je individualistički i spekulativan, te povlači i sa sobom nosi mnoge nedostatke svakog nominalizma i psihologizma u sociologiji. On uvažava subjektivnu stranu svakodnevnog društvenog života, tako što polazi od metoda i misaonih postupaka kojima se ljudi svakodnevno služe u "konstruisanju" svog društvenog sveta, ali zanemaruje neke neosporno objektivne činjenice u društvu. Zanemareni su, pre svega, nejednaki odnosi moći, koje pojedinci zatiču kao relativno stabilne strukture koje bitno utiču na njihov svakodnevni društveni život i međusobne odnose (interakciju), na lične i grupne "prakse" i na samu simboličku komunikaciju.

Međutim, različite teorijsko-metodološke orijentacije nastaju i opstaju u sociologiji ponajviše stoga što nijedna od njih, sama za sebe, nije u stanju misaono i istraživački da obuhvati svu celinu (ni po širini ni po dubini) složene i slojevite društvene stvarnosti. Zato i fenomenološko stanovište nije samo sebi dovoljno, te njegovi ugledni zagovornici uvažavaju najvredije doprinose svih drugih, a naročito velikih klasičnih sociologa.

Sve napred navedeno, samo po sebi svedoči da je unutarnji dijalog raznih stanovišta i teorijskih orijentacija u sociologiji neminovan i onda kad se one suštinski razlikuju. Niti bi struktural-funkcionalizam bio takav kakav jeste bez marksizma, niti je marksizam bivao značajno stanovište u sociologiji kada se nije prilagođavao izmenjenim prilikama i u društvu i u društvenoj teoriji. U tom svetlu trebalo bi gledati na odnos pozitivizma, marksizma i istorizma u 19. veku, kao i na odnos funkcionalizma, strukturalizma, neomarksizma, kritičke teorije i socijalne fenomenologije u drugoj polovini 20. veka. Ne samo što je Marksov marksizam imao brojne pozitivističke "primese", nego je i Veberov istorizam, pored kritike pozitivizma i marksizma, od njih ponešto i preuzimao. Tako je savremeni funkcionalizam prodirao u marksističku sociologiju socijalističkih zemalja, a sedamdesetih godina se u Francuskoj pojavio uticajni strukturalni marksizam (Luj Altise, Nikos Pulancas). Još ranije Žorž Gurvič (1894-1965) u Francuskoj razvija jedan od najoriginalnijih socioloških sistema u 20. veku, na fenomenološkoj tradiciji i sa marksističkim "primesama". Jedan takav eklektički spoj (funkcionalizma, marksizma i još ponečeg) jeste i akcionalistička sociologija koju je sedamdesetih godina u Francuskoj promovisao Alen Turen, koji tako utemeljuje sociologiju novih društvenih pokreta.

Kao rezultat uzajamnog dijaloga i prilagođavanja, danas u sociologiji nastaju prilično eklektička teorijska stanovišta i istraživačke orijentacije koje nisu ni "čisto" marksističke, niti, pak, "čisto" funkcionalističke ili strukturalističke; nisu "čisto" pozitivističke (i objektivističke), niti samo fenomenološke (i subjektivističke); nisu samo organske i konzervativne, niti su samo konfliktne i progresističke. Svaka je od njih, na svoj osobeni način, usredsređena na što potpunije saznavanje istine o onim društvenim pojavama koje proučava. Savremena sociologija sazreva kao naučna disciplina i tako što ostavlja za sobom svoje ''dečije bolesti'' kada su se sociolozi ''ukopavali u svoje teorijske rovove'' i iz njih udarali po drugima koji su imali drugačiji teorijski ili metodološki pristup. U nauci je svaki pristup poželjan, ukoliko nas približava istini, a nepoželjan, ako nas od nje udaljava. A odavno se zna da ni u jednoj nauci ne postoji jedan jedini put do istine – pa makar se smatralo da je istina samo jedna. Najznačajniji savremeni sociolozi su sve saglasniji međusobno da je pravi put modernog razvoja sociologije put sintetičkog povezivanja i prevazilaženja svih klasičnih socioloških dihotomija u pristupima: organskog i konfliktnog, strukturnog i dinamičkog, makro i mikro analize, pozitivizma i hermeneutike, kao i svih drugih. U najuticajnijim sociološkim centrima danas je ''na dnevnom redu sintetičko, a ne polemičko teoretisanje'' (Aleksander, 1988). Ono što se u najmanju ruku danas (naročito kod

45

nas) mora zahtevati jeste to da svako ozbiljan, pre nego što se usudi da jedno stanovište kritikuje i odbaci, mora prethodno dobro da ga upozna. Ovo pogotovo važi kao preduslov za racionalno prihvatanje nekog teorijskog ili metodološkog stanovišta – u sociologiji kao i u svakoj drugoj nauci.

Odabrana literatura

Adorno, Horkhajmer (1980): Sociološke studije, Školska knjiga, ZagrebBarnes, Hari (1982): Uvod u istoriju sociologije, BIGZ, Beograd Berger, Kelner (1989): Sociologija u novom ključu, Gradina, NišBosanac, Mandić, Petković (1977): Rječnik sociologije i socijalne

psihologije, Informator, ZagrebBotomor, Tom (1977): Sociologija kao društvena kritika, Naprijed, Zagreb Veber, Maks (1976): Privreda i društvo, Prosveta, BeogradGidens, Entoni (2003): Sociologija, Ekonomski fakultet, BeogradGoričar, Jože (1969): Pregled socioloških teorija, Rad, BeogradGuldner, Alvin (1980): Za sociologiju, Globus, ZagrebDarendorf, Ralf (1989): Homo Sociologicus, Gradina, NišĐorđević, Dragoljub (1996): Sociologija forever, (hrest.), NišLalman, Mišel (2004): Istorija socioloških ideja, tom 1. i 2, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Mandra, Anri (2001): Osnovi sociologije, CID, Podgorica Marks, Karl (1972): Osnovi kritike političke ekonomije, Prosveta, BeogradMarjanović M., Markov S. (1998), Osnovi sociologije, PMF, Novi Sad Merton, Robert (1979): O teorijskoj sociologiji, SSOH, ZagrebMitrović, Tripković, Koković (1987): Sociologija, Naučna knjiga,

BeogradParsons, Talkot (1992): Moderna društva, Gradina, NišParsons, Šils, Negel, Pits (1969): Teorije o društvu, Vuk Karadžić, BeogradPečujlić M., Milić, V. (1996): Sociologija, izd. Pečujlić-Milić, BeogradNenadić, Mile (1999): Sociološki itinerer, Prosveta, BeogradSociološki leksikon (1982), Savremena administracija, Beograd Spasić, Ivana (ur. 1998): Interpretativna sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Supek, Rudi (1983): Zanat sociologa, Školska knjiga, Zagreb Todorović, Mirjana (1994): Uvod u sociologiju, Nomos, BeogradTripković, Milan (19 ): Sociološke teorije, Novi SadTripković, Milan (1998): Sociologija, Futura, Novi Sad Haralambos, Mihael (1989): Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb

46

II KONSTITUTIVNI PROBLEMI SOCIOLOGIJE

1. O pojmu i zadacima sociologije

Sociologija je opšta, teorijska i osnovna (fundamentalna) nauka o društvu kao celini svih društvenih pojava (društvenih delovanja, društvenih odnosa i kolektivnih društvenih tvorevina).

Prilikom određivanja pojma neke nauke uvek se odgovara na pitanje o njenom (1) predmetu, (2) metodu i (3) zadacima.

1. Prema predmetu, nauke se dele na prirodne i društvene. To je najšira i najjednostavnija podela jer se oblasti prirode i društva, iako međusobno povezane, relativno lako razlikuju jedna od druge. Prema obimu predmeta nauke se dele na opšte i posebne, zavisno od toga da li se bave celokupnom oblašću ili samo jednim njenim delom. Sociologija je opšta društvena nauka zato što se bavi društvom kao celinom međusobno povezanih društvenih pojava, a ne samo nekom vrstom ovih pojava kao što su, na primer, ekonomske, političke, pravne ili neke druge. Posebne vrste društvenih pojava predmet su proučavanja posebnih društvenih nauka: ekonomije, politikologije, pravne nauke i drugih.

2. Nauke se međusobno razlikuju ne samo po tome šta proučavaju (po predmetu) već i po metodu, tj. po načinu na koji pristupaju svome predmetu. Za sociologiju je karakterističan tzv. globalni sociološki pristup svakoj društvenoj pojavi. Ovaj pristup podrazumeva razmatranje svake konkretne društvene pojave u širem sklopu pojava s kojima je ona neposredno ili posredno povezana, na koje ona utiče ili koje na nju utiču, uključujući i veze sa najširim društvom kao celinom. Ovakav pretežno sintetički pristup društvenim pojavama, povezan je sa osnovnim saznajnim i praktičnim zadacima koji se postavljaju pred sociologiju kao nauku.

Sociologija je teorijska (uopštavajuća) društvena nauka jer nastoji da otkrije i formuliše opšte uslove u kojima jedna vrsta društvenih pojava utiče na drugu vrstu društvenih pojava, relativno nezavisno od konkretnog vremena i prostora.

One nauke koje proučavaju konkretnu vezu jedne pojave sa nekom drugom konkretnom pojavom u jednom određenom prostorno-vremenskom okviru nazivaju se istorijskim naukama. One se više usredsređuju na opis konkretnih pojava s obzirom na pitanja kad, gde, i kako se one odigravaju (kako to čini istoriografija) nego što objašnjavaju zašto se takva vrsta pojava uopšte dešava. To je, pak, zadatak teorijskih nauka (kakva je i sociologija) koje, pored opisa, tragaju prvenstveno za naučnim objašnjenjem onih pojava koje su predmet njihovog proučavanja.

3. Sve nauke, i prirodne i društvene, i opšte i posebne, i teorijske i istorijske, mogu se podeliti prema saznajnim ciljevima i praktičnim zadacima na osnovne (fundamentalne) i primenjene (tehničke). Prvima je glavni cilj otkrivanje osnovne istine u apstraktnom teorijskom obliku o predmetu svog proučavanja, relativno nezavisno od toga da li se njihovo znanje može neposredno iskoristiti za kakvu praktičnu potrebu. Naravno, znanje fundamentalnih prirodnih nauka (matematike, fizike, hemije, biologije, na primer) osnova je za sve tehničke naučne discipline koje otkrivaju bliže uslove u kojima ono može da posluži praktičnim potrebama ljudi. Tako je i fundamentalno znanje posredno primenljivo, a uz to neposredno služi jednoj specifičnoj ljudskoj potrebi - čovekovoj

47

radoznalosti - kao potrebi samosvesnog bića da saznaje svet oko sebe i samog sebe, na racionalan, objektivan, precizan i sistematičan način.

Sociologija je osnovna (fundamentalna) društvena nauka zato što predstavlja izvor od kojeg polaze sve posebne društvene nauke i polje na kojem se stiču svi njihovi posebni rezultati koji se međusobno povezuju u širu, tzv. sociološku sintezu.

2. Društvo i društvenost kao predmet sociologije

Podsetimo se da je predmet sociologije društvo kao celina društvenih pojava: društvenih delovanja i ponašanja pojedinaca i grupa, njihovih međusobnih društvenih odnosa i kolektivnih društvenih tvorevina koje pri tom nastaju (skupina, organizacija i ustanova).

Prethodni pregled socioloških teorija ukazao je na pluralizam teorijskih vizija i metodoloških pristupa u sociologiji koji se među sobom i razlikuju po sledećim kriterijumima: 1. prema shvatanjima društva kao predmeta sociologije;2. prema izboru najpogodnijih pristupa i metoda za njegovo proučavanje;3. prema saznajnim i praktičnim ciljevima i zadacima koji se pred sociologiju postavljaju.

Kad se kaže da je "društvo kao celina" predmet sociologije mnogi pogrešno pomisle da to znači da sociologija proučava "sve pojave u društvu". Kad bi tako bilo, sociologija bi postala zbirni pojam za sve društvene nauke, nekakva njihova više ili manje dobra ili loša socijalna enciklopedija koja, kao takva, ne bi imala nekog naročitog smisla. Još je neprihvatljiviji "sociološki imperijalizam" koji se ponekad provlači uz navedene stavove. Sociologija, naime, ne može i ne treba da zamenjuje nijednu drugu društvenu nauku u proučavanju dotičnog dela društvene stvarnosti, a pogotovo ne sme da se postavlja iznad svih njih, kao nekakva društvena "supernauka".

Ovo znači da sociologija pre svega treba da proučava ono što ne proučava nijedna druga društvena nauka - ni opšta ni posebna. Kao osnovna, opšta i teorijska društvena nauka, sociologija se usredsređuje na proučavanje globalnog društva i svojim globalnim pristupom za sebe osvaja ekskluzivan predmet proučavanja. Takav pristup pred makro-sociologiju postavlja (prva) dva osnovna saznajna zadatka, pred mikro-sociologiju treći, a pred sociološku metodologiju četvrti koji se ogleda u sintetičkom povezivanju sva tri prethodna.

1. Proučavanje globalne društvene strukture: formiranje društvenih grupa i njihovih međusobnih odnosa; funkcionisanje društvenih ustanova i organizacija; oblikovanje obrazaca kulture i stvaranje drugih duhovnih tvorevina u sklopu društvenih odnosa; međudelovanje glavnih funkcionalnih područja globalnog društvenog sistema (kao što su organizacije i ustanove u privredi, politici i kulturi).

2. Proučavanje globalnih društvenih promena: razvojnih i retrogradnih društvenih procesa, odnosno, razmatranje činilaca, oblika, nosilaca, posledica i perspektiva razvoja; postepenih (evolutivnih), kao i naglih i korenitih (revolucionarnih) promena globalne strukture; aktera društvenih promena; organizacionih oblika društvenih pokreta, njihovog organizovanja, delovanja i smenjivanja; raznih vrsta statusne, profesionalne i prostorne pokretljivosti (socijalne mobilnosti) pojedinaca i grupa - unutar postojećih, nastajućih ili nestajućih društvenih struktura.

48

3. Proučavanje ljudske društvenosti: sociologija se, od svojih početaka pa do danas, ne bavi samo "globalnim društvom" (kao makro-celinom "sveukupnih društvenih delatnosti i odnosa"), nego i mikro-sociološki zanimljivim osnovnim oblicima i elementima društvenosti, koji grade strukturu društvenog delovanja ili odgovarajući način društvenog života koji stvarno žive konkretni pojedinci i grupe u određenom vremenu i prostoru. U tom smislu predmet sociologije nije samo "društvo" kao dati objekt proučavanja, nego pre svega "društvenost", kao ''objektivni atribut subjekata" koji nastaje u međusobnoj (društvenoj) interakciji pojedinaca i grupa.

Društvenost, kao specifičan ljudski ''odnos čoveka prema čoveku'' predstavlja svojevrsnu "simboličku realnost". Kao takva, ljudska društvenost ne postoji samo u obliku nekih spoljnih objekata pogodnih za pozitivističko proučavanje, nego pre svega kao duhovna intencija (naklonost ili odbojnost) jednog čoveka prema drugom čoveku, jedne grupe ljudi prema drugoj, neke ljudske zajednice prema prirodnim i društvenim uslovima svoje egzistencije, uključujući i odnos prema samima sebi i prema svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Zato je ljudska društvenost najsuptilniji predmet, a njeno proučavanje najsloženiji teorijski problem i najteži saznajni zadatak sociologije.

Proučavanje raznih oblika ljudske društvenosti u navedenom smislu obično je zadatak samorefleksivne sociologije. Takva sociologija, svojim osobenim fenomenološkim metodološkim pristupom, konstituiše društvenost ("simbolički usvojenu i interiorizovanu kulturnu realnost") kao svoj specifičan predmet i problem proučavanja. Zato se društvenost u tom smislu i shvata manje kao zaseban objekt (kao pozitivistički shvaćen predmet nauke) a više kao atribut, tj. kao specifično svojstvo dotičnog predmeta (sociološkog ili nekog drugog) istraživanja. Na ovo misle i moderni sociolozi (Gidens i drugi) kad kažu da sociologiju mnogo više određuje njen metod (pristup, "globalna perspektiva") nego predmet koji bi postojao nezavisno od metoda. Sasvim je jasno, dakle, da i shvatanje metoda utiče na definisanje samog predmeta sociologije, kao što od shvatanja predmeta sociologije zavisi izbor njenog metoda. Zato o predmetu sociologije ne može da se govori bez osvrta na njen metod, kao i obrnuto.

Modernu sociologiju ne zanima samo globalna društvenost različitih strukturnih i funkcionalnih segmenata društva kao celine ili tzv. globalnog društvenog sistema (ekonomije, politike, prava, kulture). Ona proučava i čovekovu društvenost (kao vezu među pojedincima u nekom polju socijalne interakcije), pa i društvenu stranu prirode (odnos društvene i prirodne sredine i tzv. ekološke probleme, na primer).

U naznačenoj nepozitivističkoj (fenomenološkoj) metodološkoj vizuri, relativizira se čak i uobičajeno i skoro nesporno određenje globalne društvene strukture i globalnih društvenih promena kao ekskluzivnog predmeta sociologije. Sociologija kao nauka, njen predmet i osnovni pojmovi, tada poprimaju specifično simboličko značenje koje treba razumeti, što znači da ga valja racionalno i smisleno protumačiti. U tom slučaju su i sintagme "globalna struktura" i "globalna promena" najpre važni "sociološki pojmovi" makrosocioloških teorija koje iznose određene poglede sociologa na objektivan sklop "celine društva" i na njegove objektivne promene koje se odigravaju nezavisno od sociologa, njihovih istraživanja i teorija koje oni formulišu.

Tako se u sociologiji prolazi put od "predmeta" proučavanja, preko "problema" sociologije, do socioloških "pojmova" i ''termina'' (jezika ili ''diskursa'' sociologije).

3. Sociološki jezik ili “diskurs” sociologije

49

Sociološka terminologija ("sociološki jezik") jeste neophodan uslov i svojevrstan metodološki problem u konstituisanju sociologije kao zasebne nauke. Taj problem je posebno izražen zbog okolnosti da se sociologija služi terminima koji se koriste kao reči u svakodnevnom ljudskom govoru i poprimaju razna značenja u međuljudskoj komunikaciji – često bitno različita od socioloških pojmova koje označavaju sociološki termini. Uobičajeno je da se prilikom konstituisanja neke naučne discipline kao zasebne oblasti istraživanja (uz njen zaseban predmet i specifični metod) razvije i osobeni kategorijalni (pojmovni) aparat i odgovarajuća naučna terminologija. Tada definisanje i sistematizovanje osnovnih pojmova (kategorija) predstavlja najspecifičnniji predmet sociologije, a osobena sociološka terminologija ("sociološki jezik") važan kriterijum razlikovanja sociologije od drugih nauka o društvu. U tom smislu se sociološki diskurs razlikuje od diskursa pravnika, ekonomista ili psihologa, kao posebnog načina govora u okviru raznih naučnih disciplina. Kao najstarije i tradicionalne profesije lekari i pravnici su u najvećoj meri standardizovali svoj profesionalni diskurs zasnovan na odgovarajućim teorijsko-naučnim pojmovima i stručnoj terminologiji.

Zato se i sociologija razvija tako što izgrađuje svoju osobenu mrežu logički povezanih pojmova, različitog stepena opštosti, koji služe za saznavanje (opis, objašnjenje i razumevanje) društvenih pojava. Većina korišćenih pojmova na neki način zavisi od početne teorijske vizije, ali oni najvažniji imaju proto-teorijski i trans-teorijski smisao, jer prevazilaze značenje svake posebne teorije i poprimaju karakter opšteprihvaćenih pojmova (kategorija) na kojima sociologija nastaje i nastavlja da se dalje razvija. Takvi su pojmovi društveno delovanje (delanje ili akcija), društveni procesi, društveni odnosi, društvene tvorevine, društvena struktura (ili društveni sistem), društvene promene, društvena komunikacija, društvena kultura i slični.

Najopštiji sociološki pojmovi (kategorije) nužno su veoma apstraktni i zato ponekom teški za razumevanje. Oni, međutim, povezuju sve druge pojmove i probleme sociologije kao nauke u jedan logički sistem i postaju razumljiviji tek pošto se problemi na koje se odnose dovoljno izuče. Zato je, uz empirijsko proučavanje objektivne društvene stvarnosti, za teorijsku sociologiju važno i logičko povezivanje (sistematizovanje) osnovnih pojmova. Ponekad se čini da se sociologija, stalno definišući svoje pojmove, preterano "bavi sama sobom", kao ptica koja je navikla da uređuje svoje perje, pre nego što poleti i uvek pošto sleti. To je, pak, preduslov da racionalno pojme praktični problemi i smisleno protumače iskustvene činjenice stvarnog društvenog života ljudi.

U empirijskom proučavanju društvenih pojava i problema sociologija se, ponekad, poklapa sa drugim društvenim naukama. Od njih se, u tom slučaju, najlakše razlikuje baš po jeziku, tako što svoj naučni identitet stvara, održava i razvija upravo preko svog osobenog pojmovno-terminološkog aparata. Kao što profesionalnog lekara, latinska stručna terminologija odvaja od običnog vrača ili nadrilekara, a stručnog pravnika (advokata ili sudiju) od raznih i samozvanih "drvenih advokata", tako se i sociolog mora prepoznavati po preciznoj i doslednoj upotrebi socioloških pojmova. Samo što je u tom pogledu sociolog u daleko težem položaju od drugih profesija. Sociologija je, naime, na svom početku preuzela veliki broj termina (reči) iz svakodnevnog govora, dok su danas ključni sociološki pojmovi (društvena struktura, sistem, funkcija, razvoj, procesi, odnosi i drugi) toliko "izlizani" i "pomućeni" u svakodnevnoj javnoj komunikaciji da su izgubili svoje izvorno teorijsko sociološko značenje. Zato oni i među sociolozima izazivaju nesporzume za koje je teško pouzdano reći da li su suštinski (konceptualni) ili samo terminološki.

50

Jedan od najopštijih pojmova koji se u sociologiji upotrebljava jeste izraz “društvena pojava” i zato ga mnogi uzimaju kao polaznu sociološku kategoriju. Najopštije rečeno, društvena pojava se može definisati kao svako ono delovanje i ponašanje pojedinaca ili grupa koje je neposredno ili posredno povezano sa delovanjem i ponašanjem drugih pojedinaca i grupa.

Shodno tome, društvo je jedna relativno uređena i trajna (strukturisana) skupina društvenih pojava, tj. celina društvenih delovanja i ponašanja, društvenih odnosa, društvenih grupa, organizacija i ustanova.

Mada oko značenja osnovnih pojmova u sociologiji ne postoji dovoljna saglasnost, razlike među sociolozima ipak nisu nepremostive. Ovde se daju početna određenja polaznih kategorija sa ciljem da oni po sebi budu što jasniji, uz nužno zanemarivanje različitih pristupa u sociologiji. U tom smislu se i upotrebljava termin društvena pojava kao najopštiji pojmovni okvir za sistematizaciju, jer se podjednako odnosi na sve ono što je društveno, na makro i na mikro planu: na društveno delovanje (društvene procese) i društveno ponašanje, na društvene odnose, kao i na kolektivne društvene tvorevine (grupe, ustanove i organizacije – koje, ipak, treba posebno odrediti).

Sociolozi nemačkog formalizma Georg Zimel (Georg Simmel, 1858-1918) i Leopold fon Vize (Leopold von Wiese, 1876-1969), a za njima i neki od prvih srpskih sociologa, kao što su Mirko Kosić (1892-1056) i Radomir Lukić (1914-1999) najpreciznije su definisali navedene pojmove, određujući ih kao različite aspekte najopštijeg pojma društvene pojave. Pojednostavljeno rečeno društveni proces je sadržaj, društveni odnos je forma, a društvena tvorevina je rezultat društvenog delovanja – i u tom smislu to su međusobno povezani pojmovi.

Društveno delovanje ("socijalna akcija") je najelementarnija društvena pojava i zato od njega polazi najveći broj sociologa kad određuju osnovni pojam iz kojeg analitički izvode sve ostale i tako grade sistem socioloških kategorija. U tom smislu društveno delovanje i jeste ne samo najelementarnija nego i najvažnija društvena pojava, koja može da bude shvaćena na dva načina:

- na aktivan način, kao svrsishodna društvena akcija i tada se označava kao društveni proces;

- više na pasivan način, kao svrsishodna društvena reakcija, kad se označava kao društveno ponašanje. Od "ponašanja" polaze neki sociolozi i mnogi socijalni psiholozi (tzv. geštaltizam ili socijalni biheviorizam).

Sociolozi, pak, mnogo češće govore o društvenim procesima. Društveni proces je niz povezanih (spontanih ili organizovanih) društvenih akcija koje su orijentisane u istom pravcu: nekad su izazvane istim uzrocima, nekad su usmerene ka istom cilju, a nekad su različiti podsticaji i težnje pojedinaca i grupa na protivrečan način isprepletani.

Sa procesima su najneposrednije povezani društveni odnosi za koje mnogi sociolozi (a naročito formalisti) sa jakim argumentima tvrde da su sociološki najznačajnija kategorija. To je i razumljivo, jer se društvenost svakog delovanja i svakog procesa ogleda upravo u odnosu jednog aktera prema drugom. Zato se društveni odnos i definiše kao način ili oblik povezivanja pojedinaca i grupa prilikom uzajamnog delovanja jednih na druge ili prilikom zajedničkog delovanja na prirodu, društvo ili sebe same.

Nemački formalisti (Tenis, Zimel, Vize) su istakli primarnost društvenih oblika za sociologiju kao opštu nauku. Sadržaji društvenih pojava su posebniji i konkretniji od oblika koji su opštiji i apstraktniji. Zato je Zimel tvrdio da sociologija podseća na “socijalnu

51

geometriju”, jer se usredsređuje (kao geometrija) na apstraktne oblike i zanemaruje konkretne sadržaje – što, ipak, nije bilo ni dobro ni moguće. Svoj veliki ugled u sociologiji sam Zimel je stekao tako što je uz društvene forme u obzir uzimao i društvene sadržaje – koliko god je to bilo neophodno. Ipak, Zimelovo razlikovanje četiri oblika socijalne interakcije (takmičenje, sukob, prilagođavanje i asimilacija) prihvatili su i mnogi drugi sociolozi koji su se posebno bavili društvenim odnosima.

Baveći se pitanjima opšte sociologije Leopold fon Vize je svoje sociološko stanovište sam označavao kao sociološki relacionizam, čime je i on u prvi plan istakao sociološko razmatranje društvenih odnosa. Vize je predložio najdetaljniju formalnu tipologiju društvenih procesa, odnosa i tvorevina, razmatrajući povezano ove sociološke kategorije. Po njemu su osnovi društveni procesi udruživanje i razdruživanje, a oni imaju svaki po tri stepena, uz odgovarajuće istoimene odnose koji ih prate:

- udruživanje: prilagođavanje, približavanje i spajanje;- razdruživanje: takmičenje, suprotstavljanje i sukobljavanje.

Društvene tvorevine nisu ništa drugo nego rezultat procesa i skup “kondenzovanih” i ustaljenih odnosa. Tvorevine se rangiraju prema trajnosti, organizovanosti i apstraktnosti, prema čemu se razlikuju:

- gomile (privremene, neorganizovane, konkretne);- grupe (trajne i organizovane);- apstraktni kolektiviteti (države, crkve, staleži, klase).

Formalne tipologije društvenih pojava imaju veoma ograničenu teorijsku vrednost, jer su sadržaji navedenih oblika, procesa i tvorevina izuzetno važni u njihovom proučavanju. Ne može biti sociološki nevažna razlika da li se međusobno približavaju ili udaljavaju pojedinci ili grupe, da li se sukobljavaju bračni drugovi ili narodi i države, da li je takmičenje sportsko ili ekonomsko. Daleko je važnija podela društvenih procesa, odnosa i tvorevina ona koja je izvedena prema sadržajnom i funkcionalnom kriterijumu. Takva je podela na ekonomske, političke i kulturne društvene procese, odnose i tvorevine.

Polazeći od prethodnih razmatranja moglo bi se zaključiti da je “društvena pojava” kao najopštija sintetička kategorija, uglavnom pogodna za udžbeničko-didaktičku sistematizaciju. Gledano sa teorijsko-analitičkog stanovišta, pogodnija je kategorija “društveno delovanje” ( “socijalna akcija”). Kao najvažnija analitička sociološka kategorija “društveno delovanje”, pored didaktičke sistematizacije, omogućuje i naučno-sociološku sistematizaciju u smislu teorijskog povezivanja relevantnih analiza društvene strukture i promena u načinu društvenog života pojedinaca i grupa u okviru konkretnog globalnog društva.

4. Struktura društvenog delovanja ili način proizvođenja društvenog života

Društveno delovanje (ili “socijalna akcija”) je osnovni teorijsko-analitički pojam i u tom smislu glavna sociološka kategorija, jer posredno i neposredno omogućuje proučavanje strukture i promena u načinu društvenog života, što je prvi i najvažniji zadatak sociologije kao nauke. Ali i društveno delovanje ima svoju strukturu, koja se i sama menja. Kada se analizira struktura društvenog delovanja tada se konkretno društveno delovanje razlaže na njegove sastavne mikro-elemente tako što se najodređenije odgovara na nekoliko ključnih pitanja, kao što su: (1) Ko deluje? (2). Zašto se deluje? (3) Čime se deluje? (4)

52

Kuda je usmereno delovanje? (5) Čemu stremi delovanje? (6) Kako je organizovano i uređeno društveno delovanje?

4.1. Akteri društvenog delovanja su svešću obdareni ljudi

Postoji više razloga zbog kojih čovek kao delujući subjekt (akter) - ponekad kao pojedinac, a češće u zajednici sa drugim ljudima – ima ključno mesto i ulogu u strukturi svakog društvenog delovanja. Bez ljudi nema nikakve društvene aktivnosti kao sociološki značajnog društvenog procesa kojim oni zadovoljavaju neku svoju potrebu, ostvaruju ciljeve koje su sebi postavili i streme vrednostima koje su od drugih prihvatili ili sami izabrali. Pritom samo ljudi mogu da biraju određene predmete i da koriste odgovarajuća sredstva za svoje društveno delovanje, stvarajući neophodna pravila (norme), kulturne obrasce, ustanove i društvenu organizaciju koji im omoguđuju da zadovoljavaju svoje potrebe, dostižu poželjne ciljeve i vrednosti i tako stvore, očuvaju i razviju svoju društvenu zajednicu. U tom smislu samo čovek kao aktivan subjekt (akter) objedinjuje i povezuje sve ostale elemente društvenog delovanja. Tako i čovek pojedinac, delujući zajedno sa drugima i na druge, postaje predmetom sociologije. Zato je ljudska ličnost, kao jedinstvo nasleđenih i stečenih, individualnih, grupnih i opšteljudskih, bio-psihičkih i socio-kulturnih obeležja, neizostavni elemenat svake društvene pojave.

Akteri na mikro-sociološkom planu su pojedinci i male društvene grupe, kad deluju jedni na druge u polju socijalne interakcije. To znači da kvalitet međuljudskih odnosa u malim društvenim grupama u velikoj meri zavisi od ličnosti onih koji ih čine, od njihovog ličnog temperamenta, karaktera i sposobnosti, kao i od njihovih potreba i interesa, od usvojenih vrednosti i naučenih pravila društvenog ponašanja.

Akteri na makro-sociološkom planu su velike i organizovane grupe , onda kad one deluju jedne na druge, a naročito kad grupe deluju na globalno društvo. U tom slučaju radi se o društvenim akterima na polju globalne istorijske akcije. Tipičan primer istorijskih aktera su istaknute istorijske ličnosti (lideri) i društvene elite koje iniciraju i predvode stare ili nove političke pokrete, organizujući odgovarajuće verske i etničke zajednice, rasne i klasne skupine, a u modernim društvima i grupe zainteresovanih građana. Potrebe, interesi i usvojene vrednosne orijentacije pojedinaca i društvenih grupa u osnovi određuju njihovo društveno delovanje – kako na polju mikro-socijalne interakcije, tako i na polju globalne istorijske akcije.

U društvenim naukama dosad su se u odnosu na ulogu ličnosti u istorijskom zbivanju izdvajala dva oprečna stanovišta. Prvo je prenaglašavalo ulogu istaknitih pojedinaca (kao na primer tzv. teorija heroja Tomasa Karlajla), a drugo je potpuno negiralo značaj pojedinaca za istorijske tokove, pa ma kakve njihove lične osobine bile (sistemski strukturalizam). Sociološka i istorijska istina je i u ovom slučaju negde na sredini između navedenih krajnosti. To bi značilo da svako vreme ima svoje heroje ili ličnosti koje su u stanju da prepoznaju dubinske i objektivne strukturne odnose i da na osnovu toga subjektivno usmeravaju globalne istorijske procese. A stvarno istorijsko zbivanje uvek je neka konkretna rezultanta objektivnih strukturnih uslova i subjektivnih činilaca među kojima su i lične osobine istorijskih aktera. Svi krupni istorijski događaji imaju svoje ''junake'', sve velike političke ideologije, verski i drugi društveni pokreti imaju lidere koji personalizuju (''oličavaju'') njihove apstraktne ideje i ideale, koji jedne ljude privlače, a druge odbijaju i tako bitno utiču na društvena zbivanja.

53

Poznavanje osobenih crta uticajnih pojedinaca (tzv. istorijskih ličnosti) omogućuje ne samo da se tačnije objasne i bolje shvate mnogi protekli društveni događaji, već pomaže da se poveća verovatnoća i u predviđanju onoga što bi se moglo desiti u budućnosti. Međutim, na ishod istorijskih događaja nikad ne utiče samo jedan akter (ma koliko on bio važan). Na istorijske i sve druge društvene ishode u izvesnom smislu utiče mnoštvo aktera, a ne samo oni koji su istaknuti tako što vrše važne društvene funkcije i zauzimaju visoke društvene položaje. Sistemska teorija objašnjava društvene ishode strukturom i organizacijom institucija, ali svojstva i kvalitet aktera koji vrše institucionalne uloge i zauzimaju institucionalizovane položaje na svoj način opredeljuje različite ishode u istim institucionalnim aranžmanima.

Ulogu svakog čoveka kao svesnog i svrsishodnog aktera koji slobodno i racionalno deluje u zatečenim prirodnim i društvenim okolnostima, aktivno menjajući okolnosti uz istovremeno i stalno sopstveno prilagođavanje, posebno je afirmisala savremena teorija igara. Teorija igara matematički formalizuje i kvantifikuje modele koji nalaze primenu u društvenim naukama kod objašnjavanja procesa odlučivanja u situacijama kad odluke zavise od više aktera (subjekata). Onda kad ishod društvenog zbivanja i tok društvenih događaja ne zavisi od odluka jednog aktera nego od njih više, pri čemu svaki akter ima svoju ''strategiju'' delovanja i ponašanja, stanje društva se može sagledavati i kao ''rezultat igre'' – kao ishod njihove međusobne utakmice, borbe ili saradnje.

Teorija igara se danas sve više koristi u društvenim naukama zato što moderni računari omogućuju da se simuliraju različiti modeli igre sa velikim brojem igrača i velikim brojem ponavljanja. Ponašanje mnoštva aktera na tržištu, u političkim procesima, u ratnim i sličnim kriznim prilikama u modelima teorije igara formalizuje se i prikazuje preko različitih pojedinačnih i grupnih ''strategija'' ili ''načina delovanja'' po datim (slobodno prihvaćenim ili nametnutim) pravilima igre. Tako se simuliraju ''varijacije'' raznih načina delovanja i ponašanja aktera, uz precizne rezultate svake ''varijacije'' i mogućnost da se među njima izvrši racionalna ''selekcija'', da se odabere ona koja je najpoželjnija po nekom od pretpostavljenih kriterijuma: kao najbrža, najjeftinija, najkvalitetnija, najkorisnija, najrealnija i t.d.

Onaj način društvenog delovanja koji se spontano ustali kao najpoželjniji, koji se stabilizuje kao najčešći izbor od većeg broja realnih (a ne od virtuelnih logičko-matematičkih) mogućnosti biva ustanovljen kao društveno pravilo. Ako se radi o delovanju i ponašanju koje ima širi društveni značaj i pravilo koje ga reguliše imaće odgovarajući značaj, pa će se takvo pravilo dodatno učvrstiti širim društvenim autoritetom i postati društvena institucija. Teorija igara se na ovaj način koristi ne samo u objašnjavanju ustaljenih načina odlučivanja, delovanja i ponašanja raznih društvenih aktera nego i u evolutivnom, liberalnom i tipično sociološkom objašnjavanju načina nastajanja i menjanja društvenih normi i društvenih institucija (Fridrih Hajek, 2002).

Društvene norme i institucije ne samo da utiču na delovanje i ponašanje aktera, nego su i rezultat njihovog manje-više spontanog ili organizovanog delovanja. Ali na strukturu i karakter društvenog delovanja, kao i na sve njihove rezultate utiču potrebe, interesi i usvojene vrednosti samih aktera.

4.2. Potrebe pokreću društveno delovanje

54

Potrebe (materijalne i duhovne) pokreću aktere na društveno delovanje kojim se

postiže njihovo zadovoljavanje, te čine osnovu ljudske motivacije. Kad ljudi govore o svojim potrebama uvek misle na nešto što im nedostaje i(li) na

ono čemu teže. Zato se u osnovi sve potrebe i dele na dve vrste:1. primarne potrebe su prevashodno prirodno date;2. sekundarne potrebe su kulturno proizvedene, a postaju važne tek kad se one prve

zadovolje.

Poznati psiholog Abraham Maslov je u svojoj knjizi Motivacija i ličnost (1982) prvu vrstu nazvao ''potrebama nedostajanja'', a drugu "potrebama rastenja" - pošto su prve fiksirane, a druge se stalno razvijaju. Razvoj čoveka, ljudskog društva i društvene kulture mogu da se prate i preko razvoja potreba i sredstava njihovog zadovoljavanja. Društva se razvijaju i obogaćuju tako što se u njima rađaju nove potrebe, zbog čega se stvaraju i nova sredstva i načini njihovog zadovoljavanja. Siromašna i nerazvijena društva, siromašan i neslobodan čovek, ne samo da oskudevaju u sredstvima za zadovoljavanje svojih potreba, nego su im i potrebe oskudne. Ko je gladan, njemu je sloboda manje važna, a umetnost sasvim suvišna. ''Potrebe nedostajanja'' se zadovoljavaju ograničenim materijalnim dobrima, a ''potrebe rastenja'' su usmerene ka neograničenim duhovnim dobrima i vrednostima. Materijalno siromaštvo ugrožava i jedne i druge potrebe, ali i materijalno izobilje može da ugrozi duhovne potrebe. Kad materijalni ''apetiti'' prekomerno porastu, a duhovne potrebe budu fiksirane na jednom nivou, tada govorimo o svojevrsnoj (patološkoj) inverziji potreba i vrednosti.

To znači da se društvena "patologija potreba", izražava ne samo preko siromaštva, nego i preko izobilja i bogatstva kojem mnogi pojedinci i grupe društveno i kulturno nisu dorasli. Doduše, ogromna je razlika između "patologije siromaštva" i "patologije izobilja" i o tome sociologija mora da vodi računa. Višestruko je potvrđena teorijska sociološka hipoteza da nikad nije prirodno data nego je društveno proizvedena masovna beda jednih - kao i preterana i "veštačka" potrošnja drugih pojedinaca i društvenih grupa. To su društvene činjenice koje su mnogo više nego u teoriji značajne u praktičnom društvenom životu i to naročito u ekonomskom i političkom smislu.

Sociologija proučava potrebe pojedinaca i društvenih grupa iz dva osnovna razloga. Prvi je razlog u tome što se analizom potreba otkrivaju glavni uzroci određenih društvenih radnji i postupaka i najdublji izvori ljudske motivacije; Drugi razlog proizilazi iz okolnosti da su potrebe uvek društveno-kulturno determinisane. Čak i one potrebe koje su primarno biološke i prirodno date (za hranom, vodom, odećom, staništem) uvek se zadovoljavaju na različite načine koji su određeni ne samo prirodnim okolnostima i raspoloživim sredstvima u nekoj konkretnoj prirodnoj sredini, nego podležu kulturnim uticajima usvojenih navika, običaja, morala i najrazličitijih ukusa u raznim društvenim sredinama.

Utoliko pre ovim društvenim uticajima (kulturnim, političkim i ekonomskim) podležu tzv. sekundarne potrebe koje su uvek i u svemu društveno proizvedene i kulturno artikulisane. Duhovne potrebe (za znanjem, verovanjem, moralnim, estetskim ili kojim drugim osećajem), potrebe za užitkom u bogatstvu, moći i isticanjem u odnosu na druge (prestižom) umnogome se razlikuju od čoveka do čoveka, od grupe do grupe, od jednog društva i kulture do drugog - u raznim istorijskim vremenima i u različitim kulturnim prostorima. Ono što im je u osnovi zajedničko to je nesporna antropološka podloga sekundarnih potreba. Ove potrebe su razvijene samo kod ljudi, dok su biološke potrebe

55

slične sa potrebama koje imaju i životinje. Naravno, i biološke potrebe su antropološki “obraćene”, jer nikad nisu čisto nagonske (instinktivne) nego su uvek oplemenjene nekakvim (ovakvim ili onakvim) društvenim vrednostima i normama (kulturnim obrascima). To je ono što povezuje potrebe sa svim drugim elementima u jedinstvenoj strukturi svakog društvenog delovanja. Ista okolnost nalaže i sociolozima obavezu da potrebe uvek razmatraju u najtešnjoj vezi sa predmetima, sredstvima, vrednostima i normama koje omogućuju njihovo zadovoljavanje.

4.3. Predmeti i sredstva omogućuju društveno delovanje

Čovekovo društveno delovanje je uvek predmetno i uvek instrumentalno. Deluje se na prirodu, na druge ljude (društvo) ili na sebe samog. Sredstva (i predmeti) utiču na način društvenog delovanja tako što neposredno određuju tehnologiju društvenog rada sa kojom su, više ili manje posredno, povezani odgovarajući društveni odnosi i obrasci kulture.

Predmet društvenog delovanja uveliko određuje njegov konkretni socijalni karakter: na jedan način se organizuju ljudi kad deluju na prirodu u društvenom procesu materijalne proizvodnje, na drugi kad deluju na društvene ustanove, kad se međusobno bore oko materijalnih dobara, oko vlasti ili za prestiž, a na treći kad međusobno sarađuju stvarajući duhovna kulturna dobra (stiču i jedni drugima prenose znanje, otkrivaju i šire ideje, kreiraju, sami dobrovoljno usvajaju ili drugima prinudno nameću odgovarajuće društvene norme).

Sredstva još aktivnije i neposrednije nego predmeti određuju način društvenog delovanja. Još je škotski istoričar i filozof i jedan od preteča sociologije Adam Ferguson (1723-1816) istakao u prvi plan uticaj sredstava na organizaciju društvenog života ljudi u raznim epohama. Polazeći od stava da je čovek “biće koje proizvodi oruđa” (homo faber), odnosno, da čovek ne samo da radi (što na neki svoj način čine i neke životinje) nego on sam stvara svoja oruđa i sredstva rada (što ni najrazvijenije životinje nisu u stanju) Ferguson je predložio istorijsku periodizaciju društava prema tehničkim sredstvima rada koja su preovlađivala u pojedinim epohama. Poznata je njegova podela istorijskih epoha na divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju, koju kasnije prihvata američki etnolog Luis Morgan (Lewis Morgan , 1818-1881), a od njega i mnogi drugi (među kojima su bili Marks, Engels, a za njima i svi marksisti).

Tehnički determinizam počiva na tezi da sredstva presudno određuju način materijalne proizvodnje, da neposredno pokreću ekonomski, a posredno i svaki drugi društveni razvoj i značajno utiču na celokupan način društvenog života ljudi. To važi i za najnerazvijenija društva, pa se divljaštvo, kao doba kad se upotrebljavaju oruđa od kamena označava kao “kameno doba”, a prema stepenu obrade kamena deli se na starije (paleolit) i mlađe (neolit) kameno doba – prema tome da li su u njemu oruđa od neglačanog ili od glačanog kamena.

U osnovnom, tehničko-tehnološki determinizam se potvrdio i u analizi društvenih procesa u savremenim društvima. Skoro da nema sociologa ili bilo kojeg drugog istraživača društveno-razvojnih procesa koji bi osporavao izuzetan (ako ne i presudan) uticaj naučno-tehničkih otkrića kao što su bili pronalasci parne mašine, električne dinamo-mašine, atomskog reaktora (i atomske bombe), računarske mašine (kompjutera) i još mnogo drugih tehničkih inovacija koje su presudno uticale na promene u celokupnom načinu društvenog života. Sredstva rada, sredstva saobraćaja, sredstva ratovanja i sredstva komunikacije

56

značajno određuju ukupan način društvenog života - počev od oblika i vrste ekonomskog privređivanja, preko načina političkog upravljanja i vladanja, sve do kulturnih obrazaca verovanja, mišljenja, osećanja, duhovnog stvaralaštva i međuljudskih odnosa u svakodnevnom životu. Zato se tehničko-tehnološki kriterijum i danas često uzima za osnovu tipologije globalnih društava. Najpoznatija takva sociološka tipologija je podela na agrarna, industrijska i postindustrijska (informatička) društva. Ona je u sociologiji jedna od najznačajnijih, a dosta se koristi i u drugim društvenim naukama.

Bitno je da se uoči pravilnost da tehnička sredstva neposrednije utiču na materijalnu proizvodnju i ekonomske procese, a posrednije na sve ostalo. Uz to se stalno mora imati na umu da se pod sintagmom “sredstva delovanja” ne podrazumevaju samo fizički predmeti, ni represivni mehanizmi vladanja, nego i razna duhovna oruđa kao svojstva i sposobnosti ljudskog uma. Sociologiju zanima društvenost delovanja na najrazličitije predmete i društvena upotreba sredstava u najširem smislu reči.

4.4. Interesi usmeravaju društveno delovanje

Interesi se ispoljavaju kao težnja ili nastojanje pojedinaca ili grupa da potpunije od drugih zadovolje svoje različite potrebe i pre drugih dosegnu poželjne ciljeve, prioritetnim zadobijanjem ograničenih dobara.

Kao takvi, interesi određuju pravac svakom delovanju pojedinaca i grupa, povezujući u konkretnom sklopu društvenih odnosa zadovoljavanje potreba sa ostvarenjem ciljeva. Kao sociološka kategorija interesi uvek posreduju "između" potreba i ciljeva, a tiču se nejednakih društvenih mogućnosti da pojedinci i grupe potpunije od drugih zadovolje svoje različite potrebe i pre drugih dosegnu poželjne ciljeve.. Ovim se interesi vezuju za društvenu moć i postaju jedna od najvažnijih socioloških kategorija. U tom smislu je važna okolnost da se društvena moć obično ispoljava kao mogućnost da se drugima nametnu sopstveni interesi ili da se u zadovoljavanju sopstvenih interesa ima društveno osigurana prednost u odnosu na druge. Zato proučavanje interesa i jeste jedan od važnijih zadataka sociologije, a interesi su izuzetno značajna kategorija i u ekonomskim i politikološkim istraživanjima. . Sam izraz interesi je latinskog porekla (od lat. inter esse - "biti između", interesum - učestvovati, uzeti udela) i ukazuje na relaciono značenje pojma budući da se on pre svega tiče odnosa među zainteresovanim akterima. Različiti interesi pojedinaca i društvenih grupa motivisani su istim ili sličnim potrebama koje treba zadovoljiti, a određeni su različitim objektivnim mogućnostima za njihovo zadovoljavanje. Po pravilu su nejednaki društveni izgledi da jedni ljudi dođu do istog cilja i svoje potrebe zadovolje pre nego neki drugi, što obično zavisi od različitih društvenih uloga koje vrše i položaja koje pojedinci i grupe zauzimaju u konkretnom društvu. Okolnost da više pojedinaca i grupa ima slične potrebe, a da su sredstva kojima se te potrebe mogu zadovoljiti najčešće ograničena dobra, stvara napetost u odnosima među onima koji na dotična dobra polažu pravo. Kad god postoji više onih koji imaju za cilj da samo za sebe osvoje neka društvena dobra ili da dođu u društveno povoljniju poziciju koja im omogućuje da pre ili potpunije od drugih zadovolje svoje potrebe, među njima se javlja nekakvo nadmetanje koje u uređenim društvima podleže odgovarajućim pravilima.

Što je broj onih koji polažu pravo na neka dobra ili iskazuju pretenzije na povoljnije društvene pozicije relativno veći od obima poželjnih dobara i kapaciteta povoljnijih

57

društvenih pozicija konkurencija među interesentima se zaoštrava. Da konkurencija ne bi prerasla u borbu za “biti ili ne biti” (na “život i smrt”) svako društvo se organizuje tako što stvara društvena pravila kojima kontroliše i usaglašava različite, a naročito međusobno suprotstavljene interese i u poželjnom pravcu usmerava njihove nosioce (zainteresovane aktere).

Važnost interesa u razmatranju društva uočili su još antički mislioci. Aristotel je razlikovao opšte, posebne i pojedinačne interese, a njihovu međusobnu usklađenost uzimao je kao kriterijum za procenu valjanosti nekog poretka. Po njemu, dobar je onaj poredak u kojem opšti interesi preovladavaju nad posebnim i pojedinačnim, a dobra vladavina je samo ona u kojoj su opšti interesi institucionalno zaštićeni. Rimsko pravo je priznalo i institucionalno zaštitilo i posebne privatne interese, koji će biti potpuno priznati tek u građanskom društvu. Kritičari građanskog društva, pak, smatraju da su oslobođeni privatni interesi glavni njegov problem i nedostatak. U tom smislu je najradikalnija Marksova kritika koja se temelji na oceni da je građansko društvo “oslobodilo furije privatnih interesa” određujući im tržište kao poprište njihovog nemilosrdnog sukobljavanja.

Sa druge strane, teoretičari građanskog utilitarizma (lat. utilis – koristan) poput Džeremi Bentema (Jeremy Bentham, 1748-1842) i liberalizma, (lat. liberalis – slobodan, slobodouman) kao što je Džon Stjuart Mil (John Stewart Mill, 1806-1873) ličnu korist, privatne interese i lične slobode pojedinaca proglašavaju za vrhovno etičko i političko načelo. Po njima je ono što je lični i privatni interes pojedinca istovremeno i opšti interes društva. Bentem je isticao hedonističko načelo da svakog čoveka pokreće i obuzdava “želja da obezbedi ono što je prijatno i izbegne ono što je neprijatno”. Granicu ličnih interesa predstavljaju samo lični interesi nekih drugih pojedinaca. Onda kad se uvažavaju interesi drugih utilitarizam dobija svoje korektivno načelo formulisano u tezi o “pravilno shvaćenom” ličnom i privatnom interesu. Polazeći od ovih ideja, a prihvatajući kao glavni društveni cilj “najveću sreću za najveći broj ljudi”, Bentem je teorijski zasnovao tzv. psihološku ekonomiju i ponudio teorijske argumente i konkretne projekte za reforme krivičnog prava, zatvorskog režima, sistema socijalne zaštite sirotinje, zdravstvenog prosvećivanja i opšteg obrazovanja građana.

Američki sociolog Albion Smol (Albion Small, 1854-1926) ističe šest osnovnih interesa koji su antropološki određeni (izviru iz apstraktno shvaćene ljudske prirode), a psihološki se manifestuju kao šest osnovnih ljudskih želja: za zdravljem, bogatstvom, društvenošću, znanjem, lepotom i pravednošću. Nije sporno da navedeni interesi, želje ili vrednosti imaju univerzalni ljudski značaj, ali je sporan metodološki postupak po kojem se iz apstraktnog pojma ljudske prirode neposredno izvodi bilo kakva iscrpna lista – nagona, potreba, želja, interesa ili vrednosti.

Pored navedenih postoje i mnogi drugi društveni interesi (ekonomski, politički ili kulturni) i svi oni su povezani sa ponašanjem i delovanjem pojedinaca i grupa koji ih ostvaruju, kao i sa vrednostima kojima oni streme i sa normama kojima ih štite. Na nivou grupne i kolektivne svesti interesi se sistematizuju i javljaju u obliku ideologija, kao raznih i često međusobno oprečnih sistema zainteresovane društvene svesti. Još je Helvecijus govorio da je “interes svemoćni čarobnjak koji u očima svih bića menja izgled svakog predmeta”. O odnosu između materijalnih interesa i ubeđenja ljudi Marks je izneo ocenu da su mnogi spremniji “da se pre odreknu 9/10 svojih ubeđenja nego 1/10 svojih prihoda”. Jirgen Habermas je shvatanje interesa (Saznanje i interes, 1975) pomerio od orijentacije na zadovoljavanje neposrednih potreba ka široj orijentaciji koja podržava određeni sistem

58

društvene reprodukcije – na sistem rada i socijalne interakcije. Sociološkom analizom konkretnih interesa otkrivaju se važni činioci društvenog i posebno političkog života, među njima i razlozi zbog kojih je iskrivljena slika društvene stvarnosti koja se pojavljuje kroz ideološku prizmu. Stoga sociološka kritika ideološke svesti nije moguća bez dubinske analize strukture grupnih interesa. Takva analiza je, takođe, neophodan preduslov za sociološko objašnjenje i razumevanje ekonomskog i političkog ponašanja, kako grupa tako i pojedinaca.

Artur Bentli je svojom studijom Proces vladanja (1908) posebno naglašavao vezu između interesa i politike i zasnovao teoriju interesnih grupa koja na politiku gleda kao na borbu društvenih grupa za ostvarivanje svojih interesa. Ponovo je otkrivena i aktualizovana stara teza da su interesi i politika spojeni “pupčanom vrpcom” pa su otvorene i rasprave o odnosu ličnih i zajedničkih, privatnih i javnih interesa i kontroverze oko njihovog usaglašavanja. Politička praksa se u tom smislu svodi na neprekidno ispoljavanje, sučeljavanje i usaglašavanje pojedinačnih i grupnih interesa. Najnovije sociološko-politikološke teorije težište analize interesa pomeraju ka analizama struktura moći. Kad se povezano razmatraju interesi i moć uočava se sociološka zakonitost da priznavanje pluralizma interesa pospešuje demokratsku distribuciju moći – koja je u modernim i liberalnim društvima jedna od poželjnih vrednosti.

Maks Veber smatra da interesi, a ne ideje, direktno određuju ponašanje čoveka. Međutim, pogledi na svet, koji proizilaze iz ideja i usvojenih vrednosti, obično služe kao ''skretničari pa se ponašanje terano dinamikom interesa, veoma često opredeljuje za određene koloseke''. Tako se usvojene vrednosti i vrednosne orijentacije, uz interese, uključuju u strukturu i određuju dinamiku, pravce i ciljeve svekolikog društvenog delovanja.

4.5. Vrednosti osmišljavaju društveno delovanje

Vrednosti su duhovne tvorevine koje označavaju poželjna (idealna) svojstva pojava, predmeta, postupaka i situacija - i kao takve osmišljavaju svako društveno delovanje određujući mu konkretne ciljeve i unutarnju svrhu.

Pojedinci i grupe prihvataju odgovarajuće vrednosti tako što procenjuju subjektivno značenje i objektivni značaj svega oko sebe - s obzirom na svoje potrebe, interese i mogućnosti njihovog zadovoljavanja.. Vrednosti su uvek rezultat subjektivne procene objektivnih ili pretpostavljenih svojstava pojava (lica, predmeta, postupaka, radnji, ponašanja) kojom se one kvalifikuju kao više ili manje poželjne za subjekta koji ih procenjuje. Vrednovanje je društveno i psihološki determinisan kulturni čin kojim neki subjekt iskazuje svoj interes za neki objekt. Zato su vrednosti uvek subjektivno-objektivna kategorija i kao takve su unutarnji (integralni) elemenat svakog društvenog delovanja i ponašanja. Vrednosti presudno utiču na izbor poželjnih ciljeva i kao "idealno treba" usmeravaju i osmišljavaju svako društveno delovanje i ponašanje ljudi.

Pošto se vrednosti ne mogu definisati, sagledati i razumeti u jednoj ravni ili kroz prizmu samo jedne naučne discipline, one su ponajpre bile razmatrane u okviru filozofske aksiologije, a naročito u okviru klasičnih filozofsko-aksioloških disciplina kao što su etika (filozofija dobra i morala) i estetika (filozofija lepog i umetnosti). Vrednosti su (slično interesima) tipične relacione kategorije, pošto nisu ni čisto subjektivne ni čisto objektivne, već uvek izražavaju odnos subjekta, koji vrednuje, prema objektu, koji se vrednuje. Zato se pouzdano može tvrditi da ne postoje apsolutne i objektivne vrednosti nezavisne od subjekata

59

koji bi ih svojim više ili manje subjektivnim vrednovanjem ocenjivali i uzimali kao merilo za svoje ili tuđe, aktuelno ili alternativno, ponašanje ili delovanje.

U tom smislu su sve vrednosti relativne, ali iz toga ne sledi obavezan i proizvoljan relativizam u filozofsko-naučnom razmatranju vrednosti. Kao što je vrednosni apsolutizam neprihvatljiv, tako se ni relativistički subjektivizam ne sme apsolutizovati. Čovek kao svesno i racionalno biće nikad ne ocenjuje sasvim proizvoljno ono što ocenjuje, već prilikom svakog vrednovanja, kao subjekt polazi od svojih objektivnih potreba i interesa (što je za druge znak subjektivnosti) i prema njima procenjuje objektivna svojstva onoga što vrednuje. Oko ovih ocena i vrednosnih procena može postojati intersubjektivna saglasnost, što se u sociologiji obično uzima kao merilo objektivnosti subjektivnih vrednosti i stavova. Da ne postoji koliko-toliko objektivna osnova subjektivnog vrednovanja, vrednosti nikad ne bi mogle integrisati ljude u jednu zajednicu nego bi svaku društvenu zajednicu nužno razarale, jer među pojedincima ne bi bilo elementarne saglasnosti. To isto se odnosi i na ljudsku ličnost koja, takođe, ostvaruje sopstveni integritet tako što se pridržava nekih koliko-toliko ustaljenih vrednosti i normi koje su međusobno usaglašene. Ni ličnost ni zajednica nisu u stanju da podnesu ni tuđu ni svoju sopstvenu proizvoljnost, koja bi se ispoljavala kao vrednosna pometenost i normativna razobručenost. Samo ako se pridržava nekih osnovnih vrednosti i normi jedna ličnost je u stanju da bude u saglasnosti sama sa sobom i sa drugima – i tada za nju možemo da kažemo da je zrela ličnost. Kao i zrela ličnost tako i uređena društvena zajednica počiva na vrednosno-normativnoj saglasnosti između onih koji je čine.

Zato se s pravom može govoriti o izvesnom broju univerzalnih antropoloških vrednosti (kao što su zdravlje, sloboda, pravda, mir i t.d.) na kojima počiva ceo ljudski rod, o zajedničkim kulturnim vrednostima koje integrišu svaku društvenu grupu i relativno stalnim ličnim vrednostima koje obeležavaju identitet svakog čoveka kao pojedinca. Kulturni i personalni vrednosni relativizam se ne ogleda toliko u opredeljivanju za vrednosti za koje se drugi ne opredeljuju nego u sopstvenoj i specifičnoj hijerarhiji izabranih vrednosti i različitom odnosu prema vrednosnim alternativama. Sve u svemu, ljudsko vrednovanje je veoma složen psiho-socijalni i društveno-kulturni proces u kojem nekad prevladavaju emotivno-subjektivni, a nekad racionalno-objektivni elementi, nekad individualni (psihički), a nekad grupni (socio-kulturni), nekad samostalno izabrani (i autonomni), a nekad od drugih nametnuti (heteronomni) kriterijumi.

Osnovne vrednosti se skoro uvek javljaju u parovima, kao vrednosne dihotomije: dobro-loše, lepo-ružno, istinito-lažno, sloboda-ropstvo, pravda-nepravda i sl. Apstraktno gledano u svim društvima, u svim kulturama, kod raznih socijalnih grupa i različitih pojedinaca uočavaju se navedene dihotomije i oprečna (pozitivna ili negativna) vrednovanja konkretnih pojava, predmeta ili postupaka. Svuda i svagda dobro, lepo i istinito, pravda i sloboda – ocenjuju se pozitivno, a njihove suprotnosti negativno - i to je ono što je univerzalno. Konkretni kriterijumi razgraničenja i ocene pojedinih pojava i postupaka razlikuju se od društva do društva, od vremena do vremena, od grupe do grupe, od jednog čoveka do drugog. Zato se i kaže da su univerzalne i osnovne vrednosti oduvek bile podložne relativnim kriterijumima vrednovanja, te u ljudskoj društvenoj stvarnosti ne postoje apsolutno Dobro, Lepo, Istinito, Pravda i Sloboda, kao ni njihova suprotnost. U tom smislu je i filozofsko, a naročito naučno razmatranje vrednosti upućeno na utvrđivanje konkretnih uslova, okolnosti i činilaca koji utiču na verovatniji izbor jedne alternative u odnosu na drugu, na veći stepen vezanosti za jednu vrednost nego za drugu, na energičnije nastojanje da se jedno postigne a drugo izbegne. Pojednostavljeno svođenje stepenaste

60

vrednosne lestvice na njene pozitivne i negativne ekstreme (“crno-bela” logika) označava se kao “manihejska etika” - koja nije dobra u životu, niti je korisna u nauci..

Ontološki gledano, vrednosti postoje i neposredno deluju na dva osnovna nivoa ljudske društvene stvarnosti – na psihičkom i na društveno-kulturnom. Gnoseološki gledano, psihičkom stranom vrednosti bavi se psihologija, a društveno-kulturnom sociologija – što su metodološki komplementarni istraživački pristupi.

Psihološki, vrednosti su deo ličnosti zato što prožimaju sve elemente i dimenzije čovekove psihe – osećanja (emocije), mišljenje (intelekt i kogniciju) i volju za delovanjem (motive i motivaciju). Vrednosti su važan aspekt emotivnog života i svih ljudskih motiva i želja zato što neposredno utiču na izbor konkretnih ciljeva delovanja. Vrednosti utiču i na čovekov intelekt, jer stoje u osnovi njegovog “pogleda na svet”.

Kad apstraktne vrednosti usvojene u procesu socijalizacije postanu kulturni standardi koji služe za izbor među alternativama u praktičnom društvenom delovanju i ponašanju pojedinaca i grupa onda se radi o vrednosnim orijentacijama. Preko vrednosnih orijentacija vrednosti se prevode iz apstraktnog polja ljudske duhovnosti u konkretno polje ljudske društvenosti. Kao konkretne vrednosne orijentacije, vrednosti postaju elemenat društvenog delovanja i kao takve one predstavljaju jedno značajno područje mikrosocioloških istraživanja.

Sociološki, vrednosti su duhovno (ideaciono i idejno) jezgro kulture i kao takve one su deo globalnog društva i konkretne društvene strukture. U tom smislu vrednosti se ispoljavaju:1. kao najopštiji društveni ideali (sloboda, pravda, poštenje, istina, lepota) vrednosti

služe ljudima da prema njima sebi izaberu uzore i odrede orijentire u svom delovanju i ponašanju;

2. kao osobene grupne vizije vrednosti se ugrađuju u različite ideologije koje slede grupne potrebe i javno-politički artikulišu posebne interese.

Grupne potrebe i interesi najneposrednije određuju izbor odgovarajućih društvenih vrednosti, a svi zajedno u velikoj meri determinišu društvena pravila (norme). Norme, sa svoje strane, upućuju na onaj način društvenog delovanja koji obezbeđuje da pojedinci i grupe u nekom konkretnom društvu više ili manje zadovolje svoje potrebe, ostvare interese i dostignu svoje vrednosne ideale.

4.6. Društvena pravila uređuju delovanje i čine osnovu društvene organizacije

Društvena pravila (norme) su socio-kulturne tvorevine koje služe kao uputstva za poželjno ponašanje i delovanje pojedinaca i društvenih grupa i tako uređuju njihove međusobne odnose na putu do ostvarivanja odabranih ciljeva.

Još su antički grčki mislioci isticali da nisu mogući društvo bez pravila i država bez zakona. Norme (od grč. nomos - pravilo, zakon, ustanova) su ono što su ljudi dogovorom i uz međusobnu saglasnost u društvenoj zajednici (polisu) stvorili i usvojili, što se bitno razlikuje od onoga što u prirodi postoji (kao fizis) i bez čega nema države i društva, ali ni čoveka kao društvenog bića. Zato je Aristotel i govorio da je čovek zoon politikon (politički stvor, biće polisa ili društveno biće). Izvan polisa (države – društva) može da živi samo zver ili Bog. Pošto čovek nije ni jedno ni drugo on stvara norme, usvaja pravila, donosi zakone – da bi sačuvao sebe i svoju zajednicu - sebe od drugih i druge od sebe.

61

Bez zakona, odnosno bez pravila ponašanja u društvu, čovek bi bio gori i po druge opasniji od najopasnije životinje. Nagon kod životinje ima snagu zakona, a čovek koji ne poštuje društvena pravila (običaje, moral i pravo) mogao bi opasno da zloupotrebi i svoj razum i svoje nagone – ono što životinje nikad ne mogu. Iz ovih premisa sledi zaključak da je i najgori zakon bolji od bezakonja u društvu i državi i ta stara misao leži u temelju moderne evropske civilizacije.

Pravila mogu da budu nepisana (običaji i moral), ili pisana (pravni propisi). Pošto i jedna i druga uređuju društveno ponašanje i delovanje, društvena pravila u načelu i stvarno čine osnovu svake društvene organizacije. Nepisana pravila su osnova neformalne organizacije, dok su pisana pravila osnova formalne društvene organizacije.

Normativni obrasci, kao složena i razvijena društvena pravila uvek sadrže dva osnovna elementa ili dve vrste normi: dispoziciju i sankciju. To su funkcionalno komplementarne, ali vremenski alternativne društvene norme. Funkcionalno su komplementarne, jer jedna drugu uslovljavaju i raznim putevima idu ka istom cilju. Vremenski su alternativne zato što ne mogu istovremeno da se praktikuju obe norme: ako se poštuje dispozicija, nepotrebna je sankcija – i obrnuto.

Dispozicija je uputstvo kako treba da se deluje, odnosno kako ne treba da se ponaša - da bi se zadovoljila neka potreba, ostvario interes ili postigao željeni cilj.

Sankcija je najavljena praktična mera kojom se akteri podstiču na poželjno delovanje i ponašanje ili se odvraćaju od nepoželjnog. Kad se podstiču na poželjno ''sankcija'' je ''pozitivna'' (nagrada), a kad se odvraćaju od nepoželjnog sankcija je ''negativna'' (kazna).

Društveno je efikasno samo ono normativno usmeravanje ponašanja i delovanja kod kojeg su jasno i precizno formulisane dispozicije, a pažljivo i celishodno izbalansirane pozitivne i negativne sankcije.

Prema oblastima društvenih odnosa koji se uređuju obično se pravi razlika između društvenih uredbi (propisa), kao normi koje usklađuju različite interese i tako uređuju međusobne odnose ljudi u društvu (kao što su običaji, moral i pravo) i tehničkih pravila, kao praktičnih uputstava koja uvažavaju objektivne odnose među prirodnim pojavama (kao što su tehnološke preporuke i standardi).

Tehničke norme su posebna vrsta društvenih pravila koja nalažu kako treba delovati na objektivnu (najčešće prirodnu) stvarnost da bi se postigli željeni ciljevi. Za njihovu efikasnost je važnije da se pri delovanju uvažavaju objektivne (prirodne ili društvene) zakonitosti nego da postoji saglasnost volja aktera koji deluju, uz zanemarivanje objektivnih odnosa. Dogovor subjekata nikad ne može da zameni poznavanje objektivnih odnosa. Zato je kod nas, primera radi, bila neefikasna tzv. dogovorna ekonomija koja je prenebregavala objektivne tržišne zakonitosti. Kuća koja se pogrešno izgradi na nesolidnim temeljima je tehnički nesolidna i kao takva predstavlja opasnost za onog ko u njoj stanuje. Kad neko sam za sebe gradi nesolidnu kuću, krši tehničke norme i sam snosi posledice (trpi objektivnu sankciju). Onaj ko za drugog gradi nesolidnu kuću taj krši društvenu normu (moralnu i pravnu), pošto drugom nanosi štetu. Tada je i za kršenje tehničkih normi nužno propisati društvenu sankciju koja bi sprečila da drugi nedužni ljudi trpe objektivne (prirodne) sankcije koje nisu sami izazvali ili bi bar osigurala da im se nadoknadi učinjena šteta.

Najefikasnija su ona tehnička pravila koja se zasnivaju na istinitom praktično primenjivom naučnom znanju. Tehničke norme se ne menjaju dogovorom ljudi nego se

62

menjaju, preciziraju i usavršavaju onako kako se znanje o objektivnim odnosima upotpunjuje. Tehničke norme (kao dispozicije) ne prate sankcije kao propisane norme, već stvarne posledice prenebregavanja objektivnih odnosa koje nastupaju spontano i nezavisno od ljudske volje.

Sa društvenim propisima i uredbama je obrnuto. Pošto su to društvena pravila koja uređuju međuljudske odnose za njih je važno da ih subjekti delovanja prihvataju (“milom ili silom”). Sa sociološkog stanovišta gledano, neka društvena norma postoji na efektivan način samo onda kad se u društvenoj praksi pojedinci i grupe pridržavaju dispozicija i kad organizovano društvo primenjuje sankcije kad god se dispozicije ne poštuju.

Međutim, nijedna norma sama za sebe ne može da bude efikasna. Da bi se pojačalo njihovo dejstvo, društvene norme se povezuju u složenije celine kao što su kulturni obrasci, društvene ustanove (institucije) i normativni sistemi. U strukturi svakog kulturnog obrasca, svake institucije i svakog institucionalnog sistema, pored normi uvek se javljaju i vrednosti.

. Dok "vrednosne orijentacije" određuju ciljeve ("šta treba"), dotle "normativne organizacije" preporučuju dozvoljene načine i sredstva ("kako" i "čime" treba delovati) da bi se ciljevi ostvarili. Vrednosti su nešto apstraktnije, jer se odnose na idealna svojstva onoga što se vrednuje. Norme su konkretnije, jer se odnose na realan splet uslova u kojima se neka vrednost može ostvariti. Pošto su realni uslovi promenljiviji od idealnih očekivanja, to su i norme relativnije i varijabilnije od vrednosti. Poznato je sociološko pravilo da se ista društvena vrednost u različitim okolnostima mora ostvarivati i štititi različitim načinima i sredstvima, koji se, prema tome, moraju urediti različitim društvenim normama. Relativnost normi, pak, ne sme da bude tolika da ih akteri ne bi mogli upoznati i primeniti pre nego što se one promene. Relativnost normi ne ogleda se samo u njihovoj relativnoj promenljivosti nego i u neophodnoj relativnoj trajnosti svih efikasnih normativnih sistema. Pravila koja se stalno menjaju, koja ljudi ne poznaju i ne uvažavaju u društvenom životu, u sociološkom smislu i ne postoje. Vrednosti i norme su neizostavni sastavni elemenat svakog društvenog delovanja i ponašanja i duhovno jezgro svake kulture. To najneposrednije pokazuje kako je "kulturno" deo "društvenog" i kao takvo predmet sociologije. Samo je kultura u stanju da pojedince društveno poveže u grupe, a grupe u globalno društvo. Samo kulturna komunikacija održava ljudsku društvenost. U sociološkom proučavanju kulture, kao duhovne sredine u kojoj se socijalizuju pojedinci i grupe i usmerava, osmišljava (oplemenjuje) i uređuje njihovo ponašanje i delovanje, posebna pažnja se poklanja usvojenim vrednosnim orijentacijama i odgovarajućim normativnim obrascima. Njihovu simbiozu čine kristalizovani društveni sklopovi, tzv. kulturni obrasci, koji predstavljaju svojevrsne kulturne imperative bez čijeg poznavanja nije moguće ni objasniti ni razumeti društveno ponašanje i delovanje ljudi ili neki strukturno-istorijski određen način društvenog života.

Kulturni obrasci su elementarne vrednosno-normativne društvene tvorevine koje osmišljavaju, usmeravaju i uređuju delovanje i ponašanje ljudi na svim važnijim poljima društvenog života.

Kulturni obrazac se uvek sastoji od međusobno usklađenih vrednosti i odgovarajućih društvenih i tehničkih pravila njihovog ostvarivanja. Strukturno je integrisan onaj kulturni obrazac koji počiva na "vrednosnom i normativnom konsenzusu" (na saglasnosti aktera oko

63

ciljeva i metoda delovanja). Samo dobro integrisani kulturni obrasci mogu da budu funkcionalno efikasni. Takvi kulturni obrasci su osnovni sastavni elementi društvenih ustanova i organizacija i glavni integrativni elementi društvenih grupa.

Kulturni obrasci se najneposrednije vezuju za društvene uloge koje vrše i društvene položaje (statuse) koje zauzimaju pojedinci i društvene grupe u društvenoj organizaciji. Smisao neke društvene uloge i način na koji se ona vrši u nekom društvu određen je skupom vrednosti i normi koje idu uz dotičnu ulogu i na osnovu kojih se određuje status onoga ko je vrši. Tako su, recimo, elementarne uloge majke i oca u porodici praćene njihovim različitim vrednovanjem, ali i različitim moralnim, običajnim, pa i pravnim normama kojima se uređuje vršenje majčinske i očinske funkcije i postiže odgovarajući status jednog ili drugog roditelja i supružnika u raznim društvima i kulturama. Kulturni obrasci jedne društvene zajednice određuju šta treba da radi i kako da se ponaša majka (i žena), kako otac (i muž), a kako deca – pa im se na osnovu toga obezbeđuje odgovarajući društveni status, odnosno položaj ili mesto u raspodeli društvenog bogatstva, društvene moći (uticaja) i društvenog ugleda (autoriteta).

Ako se zna da svaka društvena organizacija predstavlja relativno ustaljenu mrežu društvenih uloga i položaja, onda je jasno na koji način kulturni obrasci (kao povezane vrednosti i norme) čine gradivno tkivo svake društvene organizacije: kulturni obrasci određuju ko, šta i kako treba da radi unutar jedne organizovane grupe.

Društvene ustanove (institucije) su opštiji, trajniji, složeniji i posebno važni društveno-kulturni obrasci koji su se ustalili kao provereni normativni modeli društvenog delovanja i ponašanja pojedinaca i grupa u širim funkcionalnim područjima globalnog društva (privredi, politici i kulturi).

Društvene institucije su složenije celine od elementarnih kulturnih obrazaca. Svaku važniju društvenu instituciju čini više od jednog kulturnog obrasca, koji su međusobno funkcionalno komplementarni - što je poželjno i za međusobne odnose institucija u okviru širih organizacionih celina (sistema).

Ako jedan kulturni obrazac određuje poželjan način delovanja i ponašanja pojedinaca i grupa (njihovu društvenu ulogu), onda više povezanih obrazaca i više povezanih uloga, uključujući i društvene položaje koji im pripadaju - čine jednu društvenu ustanovu. Ako postoji jedan kulturni obrazac koji određuje ulogu učenika i neki drugi koji se odnosi na ulogu učitelja, povezani međusobno i sa još nekim drugima koji se tiču šireg društva oni čine ustanovu koja se zove škola. Na sličan način obrasci delovanja i ponašanja muža i žene čine brak, roditelja i dece čine porodicu, vojnika i oficira – ustanovu vojske i tako dalje.

Sistem je uređena, stabilna i funkcionalna celina, sastavljena iz delova koji su na skladan način povezani – međusobno i sa celinom u kojoj vrše neku ulogu (funkciju). Delovi u jednom sistemu uvek utiču jedan na drugi i na sistem kao celinu. Funkcionalisti tvrde da se sistemska integracija ostvaruje vrednosnim konsenzusom, odnosno, saglasnošću aktera oko osnovnih ciljeva društva, a naročito prihvatanjem autoriteta najvažnijih društvenih institucija (vrhovne vlasti). To omogućuje da se u nekom društvu uspostavi hijerarhijska i funkcionalna mreža društvenih institucija (institucionalni sistem).

Institucionalni sistem je najsloženija normativna organizacija koju čini relativno stabilan i uređen skup najvažnijih privrednih, političkih i kulturnih ustanova, koje su, takođe, međusobno funkcionalno komplementarne.

64

Globalni društveni sistem je još šira i još složenija celina koja, pored posebnih institucija i normativne organizacije, u sebe uključuje još i formalno organizovane društvene grupe (organizacije) kao globalne aktere, zajedno sa njihovim grupnim vrednosnim i ideološkim orijentacijama. Sociološki pojam globalnog društvenog sistema je u tom smislu širi i složeniji od normativnog pojma institucionalnog sistema, ali je jednostavniji od još šireg sociološkog izraza kao što je globalno društvo. Razlikovanje ovih pojmova je veoma suptilno, ali je sociološki višestruko značajno. Sintagma globalni društveni sistem, ipak, više naglašava institucionalni aspekt društva i odnosi se pre svega na manifestno, kristalizovano i formalizovano delovanje i ponašanje – na ono što je “nameravani poredak” koji je stvaran svesnim nastojanjima aktera da organizuju svoj društveni život na određeni i poželjan način.

Sa druge strane, sociološki izraz globalno društvo u sebe uključuje još i spontane društvene procese i spontano (neformalno) organizovane društvene grupe, počev od njihovih interakcija na mikro-planu do istorijskih promena na globalnom planu. Tu se podrazumevaju i najrazličitiji rezultati složenih procesa, razne društveno-kulturne tvorevine koje nastaju i opstaju na spontan način. U tom smislu strukturu globalnog društva ne čini samo institucionalni sistem (mada to jeste njegovo jezgro) nego i osobeni “spontani poredak” procesa, odnosa i tvorevina - “svega i svačega” što se tokom istorije samo od sebe nataložilo u nekoj konkretnoj društvenoj zajednici - što nekad predstavlja dragoceno kulturno blago (tradiciju), a ponekad bespotreban “kulturni prtljag” kojeg se teško oslobađamo iako nam predstavlja veliki istorijski balast. Zato pojam “globalno društvo” omogućuje sociologu u većoj meri nego pojam “globalni društveni sistem” da pored manifestnog izučava i latentno, da uz formalno prati i neformalno, uz nameravano i nenameravano, da uz ono što je saglasno analizira i ono što je sistemu suprotstavljeno, da pored onog aktuelnog što postoji i deluje, obraća pažnju i na ono što je već prošlo ili što još nije nastupilo, a moguće je. Zato što pored problema društvene strukture u sebe uključuje i probleme društvenih promena i razvoja, izraz “globalno društvo” je dinamičnija sociološka kategorija od sintagme “globalni društveni sistem”.

Naravno, i pojam “sistem” ima neke prednosti u sociološkoj analizi, nezavisno od toga da li je neki sociolog funkcionalista ili nije. To je pojam koji je primereniji za označavanje društvenih pojava koje su čvrsto kristalizovane, pravno formalizovane, precizno određene i jasno razgraničene od drugih sličnih pojava ili od svoje bliže okoline. To samo znači da su izrazi “globalni društveni sistem” i “struktura globalnog društva” metodološki komplementarni pojmovi koji omogućuju da se u dobroj sociologiji skoro uvek kombinuju strukturalno-funkcionalna analiza sistema, sa fenomenološkom analizom društva. Jedna bez druge, ove dve sociološke analize daju defektne rezultate i nude sliku društva koje u tom slučaju izgleda ili kao “skelet bez života” ili kao “telo bez kičme”. Sociološki pojam društva ni u kojem slučaju ne sme ostati preterano fluidan i neodređen i u tom smislu sociologija se koristi pojmom “sistema”, a sistematizacija sociološkog znanja postaje jedan od ideala kojima sociologija, kao i druge nauke, stalno teži.

Sociološka sistematizacija nije vezana samo za pojam ''sistema'' i probleme društvene strukture nego se odnosi i na društvene promene i obuhvata pojmove koji označavaju procese mikro-promena unutar sistema ili globalne promene samih društvenih sistema koje se odvijaju tokom vremena.

65

5. Problemi sistematizacije socioloških pojmova i problema

Sistematičnost je jedan od osnovnih principa naučnog saznanja, a sistematizacija je metodološki postupak kojim se u jedan sistem, kao relativno trajnu i uređenu celinu, logički i saznajno-teorijski povezuju osnovni pojmovi (kategorije), naučne hipoteze, provereni stavovi, dokazani zakoni, uže i šire teorije - sa osnovnim problemima i ključnim pitanjima koja se u okviru neke nauke postavljaju prilikom istraživanja njenog predmeta.

Sve nauke, pa i sociologija, počivaju na nekim filozofskim postulatima koji omogućuju sistematizaciju naučnog saznanja i nalažu potrebu da se sistematičnost uvažava kao naučni princip. Sociologija počiva na nekoliko takvih filozofskih pretpostavki:

Ontološki postulat sociologije čini stav da društvena stvarnost nije potpuno haotična nego relativno uređena realnost koja podleže nekim objektivnim pravilnostima (zakonitostima).

Gnoseološki postulat sociologije formulisan je kao stav da se objektivne društvene zakonitosti mogu naučno i istinito saznati, odgovarajućim sociološkim metodama i njihovom primenom u istraživanjima.

Aksiološki postulat sociologije ogleda se u oceni da je istinito saznanje o društvu ne samo moguće nego i vredno - da je moralno poželjno, praktično korisno i duhovno podsticajno.

66

Da u društvu objektivno nema reda i sistema, da sociološki metod ne omogućuje njegovo saznanje i otkrivanje i kad se naučna istina ne bi više vrednovala od laičke poluistine i ideološke neistine, tada ni sociologija ne bi imala nikakvog smisla, pa ni bilo kakva sociološka sistematizacija. Klasična sociologija drži do sistema, ali sistematičnost u ranoj fazi neke nauke dok ona još nije ovladala svojim predmetom i istraživački pokrila glavne probleme vodi u apstraktni šematizam koji više ometa nego što podstiče dalji razvoj naučnog saznanja. Kad se tokom vremena u sociologiji akumulirala kritična masa istraživačkog iskustva, sistematizacija omogućuje da se u okviru celine sociološkog saznanja jasnije sagledaju posebna istraživačka dostignuća, saznajne praznine i istraživački prioriteti. Takva sistematizacija predstavlja snažan podsticaj za dalji razvoj sociologije kao nauke.

Pored naučnog značaja, sistematizacija u sociologiji ima i didaktičko-pedagošku ulogu. Studiranje, a naročito učenje sociologije, može se olakšati ako se sociološki problemi izlažu po odgovarajućem logičkom redu, kad se pitanja i odgovori međusobno logički povezuju, uz poštovanje evidentnog istorijskog redosleda i pretpostavljenih determinističkih prioriteta društvenog zbivanja. Ako su stariji sociološki udžbenici, zbog ideološkog i(li) zbog teorijskog dogmatizma, često bili preopterećeni apstraktnim šematizmom, današnji su neretko otišli u sasvim suprotnu krajnost.

Danas se suočavamo sa fenomenom “mekdonalizacije” svega i svačega, pa i udžbenika sociologije. Moderni udžbenici sociologije obično predstavljaju obimne zbornike mini-socioloških studija aktuelnih društvenih pitanja. To su sociološki prikazi raznih društvenih problema, sa jedne otvorene liste na koju jedni uskaču, dok istovremeno iz nje drugi ispadaju - prema trenutnoj modi. Udžbenici sociologije su, kao i sociologija koju prezentiraju, tako markentiški preparirani da sve više podsećaju na šareni izlog koji treba da namah privuče radoznale, koji liči na “mek-donald” restoran u kojem se po izboru potrošača konzumira “brza (duhovna) hrana”. Tako se dolazi do površnog znanja za jednokratnu upotrebu – koje se brzo stiče, a još brže zastareva – koje zadovoljava male intelektualne prohteve, dok u celini ljudske duhovnosti otvara i stvara neke mnogo veće duhovne praznine.

Strukturalno-istorijska šema socioloških pojmova i problema koja se ovde predočava ima prevashodno didaktičku ulogu koja je proveravana tokom tri decenije pedagoške prakse na visokoškolskom (pa i srednjoškolskom) nivou. Ista ili slične pojmovne šeme su, takođe, služile kao osnova za konceptualizovanje teorijsko-hipotetičkih okvira za posebna sociološka razmatranja u izvesnom broju autorskih studija i članaka, gde su se pokazale kao teorijski korisne i istraživački podsticajne.

Povezano razmatranje i kombinovanje strukturnih i istorijskih preseka, mikro-socioloških i makro-socioloških planova, sistemsko-funkcionalne i istorijsko-genetičke analize društvenih procesa i društvenih odnosa, kao i kolektivnih društvenih tvorevina poput grupa, ustanova i organizacija – omogućuje preciznije definisanje pojmova, jasnije formulisanje hipoteza i pouzdanije utvrđivanje društvenih pravilnosti, nego ako bi se isti pojmovi i problemi izdvojeno tretirali.

Sa didaktičkog stanovišta prednosti sociološke sistematizacije još su očiglednije: definicije se lako i s razumevanjem izvode, umesto da se uče napamet; novo znanje se oslanja na staro; složeno se razlaže na jednostavnije, ali se na njega ne svodi na redukcionistički način; od poznatog se ide ka nepoznatom - uz neophodno jačanje intelektualnog samopouzdanja i podsticanje duhovne radoznalosti studenata. Pažljivo

67

pregledanje i znalačko razmatranje predočene šeme moglo bi da potvrdi ili da ospori navedene ocene. STRUKTURALNO-ISTORIJSKA ŠEMA SOCIOLOŠKIH POJMOVA I PROBLEMA

Način proizvođenja društvenog života(Sveukupnost društvenih delovanja i odnosa)

STRUKTURNI (SINHRONI) PRESEKPolje socijalne interakcije(”Socijalna horizontala”)

(interakcije "ja"-"drugi" ili "mi"-"oni")

ISTORIJSKI (DIJAHRONI) PRESEKPolje istorijske akcije("Istorijska vertikala")

(dinamika ”tradicionalno” – ”moderno”)

A. MIKRO-SOCIOLOŠKI PLAN

Struktura društvenog delovanja Dinamika mikro procesaakteri personalizacija

potrebe inovacijesredstva instrumentalizacijainteresi individuacija

vrednosti racionalizacijanorme univerzalizacija

obrasci kulture globalizacija

B. MAKRO-SOCIOLOŠKI PLAN

Struktura globalnog društvenog sistema Dinamika globalnih društvenih procesadruštvene grupe socijalizacija

društvene ustanove modernizacijadruštvene organizacije kibernetizacija

nacionalna kultura masovna kultura

Osnovne kategorije globalnog društvenog sistemaSTRUKTURALNI ASPEKT

Osnovni odnosi svojina (vlasništvo) moć (vlast) ugled (autoritet)Osnovne vrednosti bogatstvo red i poredak dobro, istinito, lepoGlavni problemi (krizna stanja)

siromaštvo nered (anomija, haos) devijacije, kič, šund

Temeljni procesi proizvodnja upravljanje simbol. komunikacijaOsnovne grupe klase elite staleži

Glavne ustanove i organizacije

ekonomske političke kulturne

Glavni podsistemi privreda politika kulturaISTORIJSKI ASPEKT

68

Smer promenaraspad opadanje stagnacija rast i razvoj napredak

Način promenastihija spontanost reforme revolucije

Predočena šema sistematizovanih socioloških pojmova slikovito ukazuje na ontološku i gnoseološku povezanost društvenih problema i socioloških pitanja. To drugim rečima znači da se navedeni sociološki pojmovi odnose na društvene pojave koje u stvarnosti ne postoje kao nezavisne jedne od drugih, te se uvek moraju posmatrati i proučavati u njihovoj međusobnoj vezi.

Svaka društvena pojava stvarno (ontološki) ima četiri osnovne dimenzije i isto toliko gnoseoloških (metodološko-saznajnih) aspekata sa kojih se može posmatrati i proučavati, što se iskazuje odgovarajućim sociološkim pojmovima:

1. Mikro-sociološki aspekt omogućuje da se sagledaju specifičnosti posebnih društvenih odnosa pojedinaca i malih društvenih grupa u užim lokalnim okvirima (mikro-strukture i mikro-promene).

2. Makro-sociološki aspekt omogućuje da se sagledaju opšte i zajedničke osobine i malih i velikih društvenih grupa i njihovi odnosi u širim globalnim okvirima (makro-strukture i makro-promene).

3. Strukturni (statički, sinhroni) aspekt podrazumeva horizontalni presek društva kojim se sagledava zatečeno stanje društvenih odnosa, bilo na makro ili na mikro planu.

4. Istorijski (dinamički, dijahroni) aspekt podrazumeva vertikalni presek društva kojim se sagledavaju procesi promena, stvaranje i nestajanje tokom vremena posebnih i opštih, mikro i makro struktura realnih društvenih odnosa.

U konkretnim sociološkim istraživanjima težište je uvek na nekom od navedenih metodoloških aspekata, te se prema tome relativno razlikuju i međusobno dopunjuju teorije društvene strukture i teorije društvenih promena.

Društvena promena se označava kao razlika između dva stanja društvene strukture.

Sociološka teorija promena ukazuje na uslove i uzroke, na način odvijanja i posledice, pa prema tome i na razne vrste društvenih promena. Ranije je istaknuto da su sociološki naročito značajne globalne društvene promene, među kojima su najvažnija dva tipa kvalitativnih promena – reforme i revolucije.

Reforme su postepene i mirne, a revolucije su korenite, nagle i nasilne promene globalne društvene strukture ili nekog njenog važnog funkcionalnog segmenta. Reforme i revolucije se uglavnom razlikuju po stepenu izvršenih promena (delimične ili korenite-radikalne) po brzini (tempu) odvijanja i prema korišćenim sredstvima (mirne ili nasilne). Iako se reforme i revolucije razlikuju kao dva politički konkurentska modela globalnih društvenih promena, one su istorijski komplementarne: kad izostanu reforme nastupaju revolucije; ako se više reformi poveže u jedan kontinuirani niz one vremenom mogu da dovedu do promena koje su prema ostvarenim ciljevima korenite i u tom smislu istorijski revolucionarne. Povezane i dobro osmišljene reforme su istorijski racionalniji model društvenih promena od revolucija koje predstavljaju istorijske prečice. Revolucijama se nadoknađuje istorijski propušteno vreme, ali se zbog korišćenja nasilja uvek ruši više nego

69

što je neophodno, a ono što se na brzinu izgrađuje ima svojstva tvorevine koja nije ni solidna ni trajna (zato narod i kaže ''brzo-kuso'').

Ova šema, pak, predstavlja makar samo jedan slikovit prikaz problema kojima se sociologija kao nauka bavi, među kojima su i oni koji se u ovom udžbeniku razmatraju. Sa druge strane, ni od jedne šeme, pa ni od ove, ne treba očekivati da bude ključ koji otvara svako sociološko pitanje, a pogotovo se u sistematizovanim šemama ne bi smeli tražiti gotovi i potpuni odgovori na dotična pitanja. U najboljem slučaju, uspešne sistematizacije omogućuju da se sociološka pitanja rangiraju po svom teorijsko-saznajnom značaju i da se samo hipotetički naznače pravci konkretnih istraživanja kojima će se doći do zadovoljavajućih odgovora. To je mnogo racionalnije nego slučajno otvaranje nevažnih, ali pomodnih pitanja i nasumično traganje za površnim i isto tako pomodnim odgovorima.

6. Odnos sociologije i drugih društvenih nauka

U načelu i stvarno, različite nauke se uzajamno međusobno dopunjuju, bilo predmetno, tako što jedne proučavaju jedan a druge drugi deo stvarnosti, ili metodološki, tako što, proučavajući isti isečak celine, jedne ga proučavaju na jedan način i sa jedne strane, a druge, sa neke druge strane ili na neki drugi način. Ono što svaka zasebna nauka svojim istraživačkim metodom saznajno zahvati izražava se kroz njene osobene pojmove i termine kojima se formulišu naučni iskazi i stavovi (opisi, objašnjenja i predviđanja) o onoj oblasti stvarnosti kojom se dotična nauka bavi.

Pošto je društvena stvarnost jedinstvena to je i sociologija, načelno i stvarno, povezana sa svim drugim društvenim naukama, ali sa svakom na poseban način. Jedan je njen odnos sa opštim, a drugi sa posebnim društvenim naukama, jedan sa starijim i razvijenijim, a drugačiji sa mlađim i manje afirmisanim. Kulturna tradicija u pojedinim zemljama uvek utiče na ovaj odnos, ali ovde se govori samo o načelnim vezama i odnosima.

Sociologija se po svom predmetu, ali i po pristupu i saznajnom cilju jasno razlikuje od posebnih društvenih nauka kao što su pravna nauka, ekonomija, politikologija, lingvistika i sa njima se manje više skladno dopunjuje. Treba, međutim, jasno razgraničiti odnos sociologije prema posebnim segmentima društvene stvarnosti (pravnim normama, privredi, politici, jeziku), koje i sama može (i treba) sociološki da proučava, od odnosa sociologije prema posebnim društvenim naukama koje drugačije proučavaju dotične segmente društva. Tako, na primer, sociologija može da proučava rad i proizvodnju, grupe proizvođača i potrošača, organizaciju preduzeća, ustanove tržišne privrede, ali ne kao ekonomske pojave sa ciljem da otkrije zakonitosti njihove unutarnje strukture i funkcionisanje (čime se bavi ekonomija). Ona ih razmatra kao jednu (ekonomsku) vrstu društvenih pojava koje upoređuje sa drugim društvenim pojavama, kao što su političke i kulturne, uočava pravila povezivanja i međuuticaja ekonomskih, političkih, kulturnih procesa, odnosa, grupa, ustanova i organizacija.

Sličan je odnos sociologije i prema političkim ili pravnim naukama. Politički procesi i pravni odnosi su sadržaj i forma onoga što je suština i jezgro svakog društva i bitna determinanta svake društvenosti (načina društvenog života). Politička aktivnost je jedan od najvažnijih vidova globalnog društvenog delovanja kojim se usmerava društveno zbivanje prema određenim društvenim (pojedinačnim i grupnim) interesima i ciljevima. Pravo je skup najvažnijih društvenih normi zato što se njime najefikasnije uređuju najvažniji društveni odnosi, od strane najmoćnijih društvenih aktera. Bez politike ništa se ne bi moglo

70

promeniti u savremenom društvu, a bez prava ne bi se mogao organizovati društveni život u složenim i interesno heterogenim skupinama, niti bi se duže održao bilo koji globalni sistem (uređen skup institucija) u civilizovanim društvima.

Zato su, uz antropologiju, ekonomske, političke i pravne nauke temelj sociologije, a sociologija njihovo najbliže i najrelevantnije duhovno okruženje. Ekonomske, političke i pravne činjenice su za sociologiju prvorazredne društvene činjenice i zato se sociologija najneposrednije oslanja na ekonomske, političke i pravne nauke. Sa druge strane, ekonomija, politikologija i pravna nauka danas se ne mogu zamisliti bez globalnog sociološkog pristupa, kao najrelevantnije metodološke perspektive u kojoj se najcelovitije sagledavaju društveni uzroci, akteri, tokovi i posledice ekonomskih i političkih procesa i odgovarajućih pravnih odnosa.

Zanimljiv je, takođe, odnos sociologije i lingvistike. Sociologija može da proučava ulogu jezika kao sredstva simboličke komunikacije pojedinaca i grupa, jer je jezik tipična društvena pojava koja ne postoji niti ima smisla izvan društva, ali se neće baviti unutarnjom strukturom reči i rečenica, gramatičkim pravilima sintakse, morfologije, fonetike i drugih oblasti lingvistike kao nauke. Polje saradnje ove dve nauke može biti široko, a potreba za saradnjom pojavljuje se uvek kad šire društvo utiče na jezik (primer sredstava masovnih komunikacija), ili kad jezik utiče na pojedine aspekte društva (primer ekonomske reklame, političke propagande, ideološke doktrinacije, ratnog huškanja).

Kad se na nekom od ovih susretnih i graničnih područja javi više značajnih i izazovnih problema, pojavljuju se i međudiscipline koje se njima bave. Takve su socijalna lingvistika (proučava uticaj društvenih činilaca na jezik) ili sociologija jezika (proučava uticaj jezika na druge društvene pojave). Takva je i socijalna psihologija, disciplina kod koje se susreću sociologija i psihologija. Psihološki procesi, kojima se psihologija bavi, imaju pored prirodno-fiziološkog i društveni aspekt, baš kao što društvo sastavljeno od ljudi kao psihičkih bića sadrži psihološku komponentu. Kad se proučava uticaj psihičkih procesa na društvo, istraživanje je na terenu sociologije, a kad se proučava uticaj društvenih (unutargrupnih ili međugrupnih) odnosa na psihičke procese (mišljenje, verovanje, formiranje i menjanje stavova), onda je u pitanju područje psihologije, i to socijalne.

Sociologija se od psihologije razlikuje i po tome što se psihologija više bavi čovekom pojedincem, dok sociologija ima u vidu međuljudske odnose i sveukupnost društvenih pojava koje nastaju u tim međuodnosima. U tom pogledu, značajna je razlika sociologije i socijalne antropologije koja upravo proučava društvenog čoveka (naglasak je na celovitosti čoveka, kao pojedinca i kao ljudske vrste). Sociologiju, pak, čovek pojedinac, i kad ga proučava, zanima pre svega kao nosilac neke društvene uloge, kao akter društvenog delovanja, učesnik društvenog odnosa, član društvene grupe. Proučavajući ljudsko društvo sociologija naglašava celovitost društva, dok antropologija ističe celovitost čoveka.

Kad se sociologija razgraničava od opšte istorije, najčešće se ukazuje na podudarnost njihovog predmeta, jer reč je o odnosu dve opšte društvene nauke. Stvarno, one se ipak ne bave istom stranom onih pojava koje i jedna i druga proučavaju. Sociologija pristupa celini društva teorijski, tragajući za onim što je zajedničko za konkretne pojave u raznim prostorno--vremenskim okvirima, dok istorijske nauke opisuju neponovljive specifičnosti istih pojava. Zato su sociologija i istoriografija međusobno komplementarne. Sociologija nudi opšte objašnjenje na osnovu konkretnog opisa više različitih društvenih događaja datih po hronološkom redu njihovog odigravanja (što donosi istoriografija). Istoriografija koristi opšte zakonitosti (koje otkriva sociologija) da uz njihovu pomoć lakše

71

uoči i bolje opiše bitne osobine pojedinih događaja. Bez istoriografije sociologija bi bila prazna i suviše uopštena, a bez sociologije istoriografija ne bi mogla objasniti nijedan društveni događaj koji opisuje, a ni sam opis koji ne vodi objašnjenju ne bi mogao zadovoljiti naučne kriterijume.

Savremena sociologija je veoma široko problemsko istraživačko područje koje se vremenom i samo funkcionalno diferencira. Iako se opšta sociologija (o kojoj je dosad bilo govora) u načelu bavi "celinom društva, na celovit način", baš zbog toga je u njoj nužna podela rada i izvesna specijalizacija. Praktični društveni problemi i potrebe njihovog razrešavanja, kao i posebna interesovanja i interesi, opredeljuju grupe sociologa da sociološki proučavaju posebne segmente društva. Tako se u okviru sociologije kao jedinstvene nauke pojavljuju posebne sociologije kao što su sociologija porodice, sociologija rada, sociologija sela, sociologija grada, sociologija prava, sociologija politike, sociologija kulture, sociologija religije, morala, umetnosti, nauke i mnoge druge, sve do "sociologije sociologije".

Posebne sociologije se međusobno razlikuju po predmetu kojim se bave, dok su im metode i saznajni ciljevi manje više slični i zajednički. Od opšte sociologije, posebne sociologije se razlikuju po užem predmetu proučavanja, kojem su unekoliko prilagođeni zajedničke metode i saznajni ciljevi. Opšta sociologija je sistematska i sintetička teorijska disciplina, dok su posebne sociologije obično analitički usmerene na empirijska istraživanja čiji rezultati se ponekad mogu i neposredno praktično primenjivati.

Izuzetno je suptilna i ne uvek jasno omeđena razlika između posebnih sociologija i posebnih društvenih nauka. Iako u praksi konkretnih istraživanja ova razlika često nije neposredno vidljiva, ona je u načelu jasna. Posebne sociologije, naime, koriste globalni sociološki pristup u razmatranju posebnih segmenata društva (privrede, politike, prava, kulture), dok posebne društvene nauke imaju za cilj da svojim metodama podrobno istraže svoj predmet i otkriju specifične zakonitosti njegovog strukturiranja i funkcionisanja.

Razlika između posebnih sociologija i posebnih nauka se, pak, i načelno dovodi u pitanje onda kad se neki ekonomista, pravnik ili politikolog opredeli za sociološki pristup privredi, pravu ili politici, kao osnovni pristup u svom istraživanju. Tako nastale studije imaju interdisciplinarni karakter i skoro je arbitrarno njihovo razvrstavanje u jednu ili drugu naučnu disciplinu. Nekad se prednost daje osnovnom obrazovanju istraživača (da li je po profesiji pravnik, ekonomista, politikolog ili sociolog), a nekad instituciji koja istraživanje organizuje (npr. da li je institut ekonomski, pravni, poltikološki ili sociološki).

6.1. Sociologija prava, "pravna sociologija" ili sociologija za pravnike

Sociologija i pravo su u stalnom i prisnom odnosu međusobnog uslovljavanja - od samih početaka sociologije, pa i pre njenog konstituisanja. Prateći razvoj sociologije, lako se uočava da je od svih drugih društvenih nauka, pravna nauka bila ta koja se prva okrenula ka sociološkom načinu mišljenja i da je na pravnim fakultetima sociologija najpre prihvaćena kao akademska disciplina. Tako je bilo u većini evropskih zemalja, pa i kod nas.

Sa druge strane, upravo sa unošenjem socioloških sadržaja u klasične pravne discipline, najuspešnije su modernizovane pravničke studije, kao i profesija pravnika u celini. Savremena sociologija prava ili "pravna sociologija" najneposredniji je rezultat takvog prisnog odnosa i kreativnog susreta prava i sociologije.

72

Pravna norma je tipična društvena činjenica, a pravne pojave su izuzetno važne društvene pojave. U pravu nema ništa što nije ljudsko i društveno, pravo je prouzrokovano društvenim činiocima, a funkcije prava su u prvom redu društvene. To znači da je pravo za sociologiju značajan predmet proučavanja, a sociologija za pravo relevantan ugao razmatranja, bilo da se pravo posmatra istorijski ili strukturno, uzročno ili funkcionalno. Zato je sociologija prava i potrebna i moguća, kako sa stanovišta produbljivanja opštesocioloških uvida u posebne segmente društva (kao što je pravni sistem), tako i sa stanovišta punijeg sagledavanja pravnog fenomena u širem društvenom kontekstu (u odnosu na kulturnu tradiciju, političke, ekomomske i druge socijalne prilike).

Neki autori (kao Žan Karbonije) ne insistiraju na razlici između "pravne sociologije" i sociologije prava iako ističu da među njima može da se uoči i izvesna razlika. Kod njih "pravna sociologija" ima nešto šire značenje od sociologije prava. Sociologija prava se, naime, ograničava na proučavanje samog prava, pravnih pravila i pravnih institucija, dok bi se "pravna sociologija" bavila svim društvenim pojavama koje su "više ili manje obojene pravom, kojima pravo može biti uzrok, posledica ili razlog, podrazumevajući tu i pojave povreda, neefikasnosti i odstupanja".1 Ipak, sam Karbonije naporedo koristi obe sintagme, a opredeljuje se za širi pristup kojim se u sociološkom razmatranju prava uzimaju u obzir sve društvene pojave koje su sa pravom ovako ili onako povezane.

Tako shvaćena sociologija prava ili "pravna sociologija" definisana je kao posebna "grana sociologije uopšte" koja za predmet ima jednu vrstu društvenih pojava: pravne pojave ili pojave prava. Karbonije naglašava da je u ovom slučaju važno da je reč o "pojavama" te da se sociologija ograničava na proučavanje "pojavnog" u pravu, a ne onog što je "bit" ili "suština" prava. Suštinom prva bi se bavile filozofija prava (u širem smislu) i teorija prava (u užem smislu).

Umesto detaljnijeg prikazivanja ovog i drugih stanovišta valjalo bi razjasniti neke pojmove i ukloniti moguće konceptualne i terminološke nesporazume.

Najpre bi valjalo da se razreši jedna stara dilema u odnosu prava i sociologije. U ranijem periodu odnos prava i sociologije posmatran je kroz staru dihotomiju normativne – indikativne nauke. Indikativne discipline se bave onim što jeste (nem. Sein - biće), a normativne onim što treba da bude (nem. Sollen – trebanje). U tom smislu pravne nauke bi bile normativne, a sociologija je indikativna disciplina. Nije sporno da je pravo kao realitet i kao osobeni sistem pravnih normi veoma važan deo ukupne društvene stvaranosti, onaj njen segment koji se označava kao normativna društvenost ili kao normativni sistem. Iako pravne norme svojim sadržajem izražavaju poželjne društvene intencije (Sollen) one kao takve postoje i deluju u društvenoj stvarnosti, te prema tome imaju svoje realno ontološko utemeljenje u svakom društvu. Pravne norme, dakle, jesu i imaju svoje biće (Sein) koje je predmet pravnih nauka i koje su stoga, indikativne discipline. Normativna priroda prava ne dovodi u pitanje indikativnu prirodu pravnih nauka – samo što utiče da pravne nauke svoju indikativnost ispoljavaju na svoj osobeni način. Taj osobeni način (metod) ogleda se u naglašenom normativnom aspektu pravne analize – naročito u pozitivno-pravnim disciplinama.

Ako se prihvati ova argumentacija onda se otvara pitanje da li je moguća “pravna sociologija”, pored filozofije prava i pravne teorije – a potom i pitanje kakav bi smisao pored njih imala?

1    ? Žan Karbonije, Pravna sociologija, Izd. knjiž. Zorana Stojanovića Novi Sad i CID Podgorica, 1992, s. 6.

73

"Pravna sociologija" je sintagma koja se ponajpre može shvatiti na dva načina: (1) kao oznaka za sociologiju u kojoj se pravne norme uzimaju kao "dominantan socijalni faktor" (normativizam u sociologiji); i (2) kao oznaka za sociološki pristup kao dominantan u pravnim naukama (sociologizam u pravnim naukama). I jedno i drugo vodi u redukcionizam i nesporazume: u prvom slučaju sa sociolozima, a u drugom sa pravnicima. Zato sintagma "pravna sociologija" i unosi zbrku u odnose sociologije sa čitavim nizom pravnih nauka, a naročito u odnose sociologije sa filozofijom i teorijom prava, pošto poseže za njihovim predmetom. Takva sociologija promoviše svojevrsni "sociološki imperijalizam" koji je neprihvatljiv pravnim teoretičarima koji se protive "sociologizovanju prava", odnosno, svođenju svih izvora (i funkcija) prava na aktuelni društveni život onakav kakvim ga sociologija vidi.

Sociologija prava je uobičajena i prihvatljivija sintagma koja jasno označava sociološku disciplinu koja za predmet ima društvenu stranu prava i koja se bavi i pojavnom i suštinskom stranom svoga predmeta, a to su: (1) uticaji širih društvenim uslova na nastajanje, strukturu i promene prava; (2) funkcijama prava u društvu i posledicama pravnih dejstava na pojedine aspekte društva.

Kao takva, sociologija prava je u odnosu na opštu sociologiju jedna njena posebna grana koja, kao i druge posebne sociologije omogućuje detaljnije uvide u opšte pravilnosti društvenog života. U odnosu na klasične pravne nauke (kako za teorijsko-pravne tako i za pozitivno-pravne), sociologija prava je za njih jedna srodna pomoćna disciplina koja pravnicima omogućuje da bolje shvate društvenu prirodu prava, njegovu stvarnu društvenu moć i nemoć i tome prilagode pojedine pravne norme, pravne institucije i čitav pravni sistem, kao i svoju profesionalnu ulogu u društvu. Međutim, i takva sociologija prava ima smisla ponajpre kao empirijska istraživačka disciplina, jer samo tako bi bila od koristi drugim pravnim naukama. Kao spekulativna i apstraktna refleksija o pravu, sociologija prava bi se teško mogla razlikovati od filozofije i teorije prava, a pored njih bila bi i sasvim izlišna. Najgore bi bilo ako bi se svela na nekakvu pseudo-sociološku sistematizaciju i problematičnu prekompoziciju osnovnih pravnih pojmova i instituta.

Budući da kod nas empirijskih socioloških istraživanja prava skoro da nema, za naše uslove je, umesto sociologije prava, kao nastavna disciplina na pravnim studijama najracionalniji model sociologije koja bi problemski bila prilagođena pravnicima ("sociologija za pravnike") u kojoj bi se glavni društveni i opštesociološki problemi kreativno povezivali sa osnovnim sociološko-pravnim pitanjima.

Takva sociološko-pravna pitanja se postavljaju već kod mnogih preteča sociologije, a naročito kod njenih osnivača i klasika, kao i kod mnogih savremenih sociologa i pravnika. Prisna veza između prava i sociologije uočljiva je i kod nas. Kao i na većini evropskih univerziteta, prvo institucionalno uporište srpske sociologije bio je Pravni fakultet u Beogradu, na kojem od 1935. postoji katedra za sociologiju. I u našem slučaju se pokazalo da je društvenu stranu prava, ono što se ponekad naziva "duhom zakona", nemoguće razumeti bez sociološkog pristupa pisanim i nepisanim društvenim normama, odnosno bez objašnjenja konkretnih društvenih prilika u kojima neko pravo nastaje, opstaje i funkcioniše. Zato je grupa profesora Pravnog fakulteta, na čelu sa uglednim teoretičarem i istoričarem prava Slobodanom Jovanovićem (1869-1958) između dva svetska rata kod nas učinila pionirske korake u afirmaciji sociologije kao posebne akademske nauke. Početkom tridesetih godina 20. veka Sl. Jovanović je na doktorskim studijama držao prva predavanja iz sociologije kojima su prikazane neke teorijske struje (formalizam, marksizam) i neki

74

problemi u sociološkom proučavanju prava, politike, religije, kulture. Uz podršku Sl. Jovanovića na Pravnom fakultetu u Beogradu našli su se Dragoljub Jovanović (1895-1977) koji se bavio sociologijom agrara i seljaštva i Jovan Đorđević, (1908- 1989) sa sociologijom politike.

Đorđe Tasić (1892-1943), baveći se filozofijom i sociologijom prava, još neposrednije je doprinosio konstituisanju sociologije kao zasebne nauke u našoj akademskoj sredini. On je, kao i Sl. Jovanović, smatrao da je akademska sociologija, kao liberalna građanska misao, najprirodnija prepreka populističkim, agresivnim i radikalnim (i levičarskim i desničarskim) ideologijama koje su se javljale u srpskom društvu i hvatale sve više maha između dva svetska rata. Tasić je zato 1935. u Beogradu osnovao Društvo za pravnu filozofiju i sociologiju, koje od 1938. do 1941. deluje pod imenom Društvo za sociologiju i društvene nauke. On je 1938. uredio prvi srpski isključivo sociološki zbornik radova Sociološki pregled, koji će 1961. biti obnovljen kao glasilo posleratnog Srpskog sociološkog društva, najpre kao godišnji zbornik, a potom kao časopis (od 1964. četvoromesečnik, pa tromesečnik). Sve do Drugog svetskog rata ostao je jedini predsednik ovog prvog srpskog sociološkog društva, čiju aktivnost je rat prekinuo, kao što je prekinuo i život Đorđa Tasića. Uz Tasićevu podršku na Pravnom fakultetu u Beogradu ruralnu sociologiju od 1938-41. predaje i Sreten Vukosavljević (1881-1960). Vera Erlih (1897-1980) skuplja građu za svoju posleratnu studiju o transformaciji jugoslovenske patrijarhalne porodice, a Tasićev najbliži saradnik Radomir D. Lukić (1914-1999) pod njegovim uticajem razvija svoj interes za sociologiju prava i opštu sociologiju.

Kao i pre Drugog svetskog rata i prvo posleratno stručno udruženje sociologa osnovali su pravnici. Srpsko sociološko društvo osnovano je u Beogradu decembra 1954, kao prva republička sekcija saveznog udruženja koje su, takođe pravnici, isto u Beogradu, osnovali samo nešto malo pre - u oktobru 1954. Osnivač i prvi predsednik Srpskog sociološkog društva bio je Radomir Lukić , predratni saradnik Đorđa Tasića i posleratni ugledni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. On je prvi kod nas posle Drugog svetskog rata započeo na Pravnom fakultetu u Beogradu da predaje sociologiju kao nastavni predmet, uvodeći je tako po prvi put u redovnu akademsku nastavu u socijalističkoj Jugoslaviji. To je bio razlog da on 1957. objavi i prvi sociološki udžbenik koji je godinama bio glavno sociološko štivo na mnogim fakultetima širom Jugoslavije. Visoki akademski ugled Radomira Lukića i sociologije na Pravnom fakultetu u Beogradu znatno je doprineo da se sociologija kasnije nađe u nastavi i na drugim pravnim fakultetima od samog njihovog osnivanja (u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Podgorici, Prištini, Banja Luci). Više ili manje ova sociologija je bila prilagođena pravnim studijama – po izboru socioloških problema i sistematizaciji socioloških pojmova.

7. Načela moderne nauke i problemi sociološkog metoda

Razmatranje problema sociološkog metoda predstavlja predmet (i zadatak) sociološke metodologije, koja je filozofska podloga sociologije kao naučno-istraživačke discipline. Sociološka metodologija je istovremeno (1) deo primenjene epistemologije (filozofske teorije naučnog saznanja); (2) deo primenjene logike (filozofske discipline koja utvrđuje pravila istinitog mišljenja); i (3) sistematizacija istraživačkog iskustva u sociologiji i srodnim društvenim naukama.

75

Metod (grč. methodos - način, put) istraživanja mora biti prilagođen osobinama predmeta istraživanja, a u slučaju sociologije, svojstvima društva kao složene celine društvenih pojava. Pozitivisti su, pak, ponajviše doprineli da se sociologija konstituiše kao zasebna nauka, time što su i od nje zahtevali da se pridržava osnovnih načela ili idealnih normi kojima su težile moderne prirodne nauke. Uz pozitivizam je vezano nastajanje imena "sociologija", ali je i od pozitivizma i od imena mnogo starije vekovno nastojanje ljudi da na racionalan i celovit način saznaju suštinu svoga društva. U tom smislu sociologija ima daleke preteče među antičkim i srednjevekovnim filozofima, pravnicima i istoričarima. A i savremena sociologija ima mnoge sledbenike među modernim misliocima, koji nisu vezani uz pozitivističku tradiciju.

Pojava i suština. - "Naš svet se sastoji od onog što se vidi i od onog što se ne vidi: vidljivo i nevidljivo tek zajedno čine stvarnost. Vidljivo je samo delić onoga što je stvarno. Ovo vidljivo je dostupno oku, ono nevidljivo dostupno je duhu. Krst je vidljiv znak, ali njegovo značenje je nevidljivo. Ono što se ne vidi bitnije je od onoga što se vidi. Slika sveta koju nude oči nije slika sveta koju otkriva duh. Oko se zadržava na pojavi, duh na značenju: oko je usmereno na fizičko, duh na metafizičko! Ovo pojavno nije bitno, ono bitno nije pojavno. Čovek može da gleda a da ne vidi: gleda pojavu ali ne vidi suštinu! Nauka počiva na ovoj razlici između pojave i suštine: ako ukinete ovu razliku, ukinuli ste mogućnost postojanja nauke."

(Đuro Šušnjić, Kritika sociološke metode)U pozitivističkoj tradiciji, kao uzorni i univerzalni principi naučnog saznanja,

najčešće se navode objektivnost (pouzdanost), preciznost, sistematičnost, a na sociologiju se odnosi još i opštost. Polazeći od osnovnog značenja ovih principa, obično se razlikuje svaka nauka (pa i sociologija) od drugih oblika društvene svesti i duhovnog stvaralaštva: od religije, ideologije, mitologije, umetnosti, zdravorazumskog saznanja, a unekoliko i od filozofije (Videti klasične studije: M. Đurić, Problemi sociološkog metoda,1962; V. Milić, Sociološki metod, 1974; M. Marković, Filozofske osnove nauke, 1981).

Objektivnost je najuniverzalnije svojstvo naučnog saznanja i "zlatno pravilo" naučne delatnosti. Ono se temelji na opštoj saznajnoj pretpostavci da stvarnost postoji nezavisno od subjekta saznanja, od ličnih stavova istraživača i drugih individualnih i grupnih interesa i motiva.

Sociologija, kao i sve druge društvene nauke, ne postiže onaj stepen objektivnosti koji karakteriše razvijene prirodne nauke. Njen predmet je društvo, a ono ne postoji nezavisno i odvojeno od subjekta istraživanja, od samog istraživača. Društvo je onaj osobeni deo objektivne stvarnosti, onaj deo prirode koji su ljudi svojim zajedničkim i međusobnim delovanjem kultivisali, prilagodili svojim potrebama i ciljevima, proizveli svojim svrsishodnim radom i osmislili svojim ljudskim vrednostima.

Svaka društvena pojava, pored svoje spoljne, objektivizirane strane, ima još jednu, ništa manje važnu, unutarnju, duhovnu i kulturnu dimenziju koja se ne može u celini saznati objašnjavanjem spoljnih veza.

Zato celovito sociološko saznanje mora da uključi, pored objektivnog objašnjenja spoljnih odnosa, i subjektivno racionalno razumevanje unutarnjeg značenja svake društvene pojave za pojedince ili grupe u nekom društvu, kao što je svojevremeno naglašavao Maks Veber. Time se ispravljaju preterivanja u pozitivističkom shvatanju objektivnosti, koje i društvenim naukama postavlja iste norme kao i prirodnim, ne vodeći računa o navedenim razlikama prirodnih i društvenih pojava.

Nešto elastičnije shvaćeno, načelo objektivnosti je, ipak, veoma važno i za sociologiju. Ono nalaže da sociolog svaki svoj iskaz treba prethodno sam iskustveno da proveri ili da ga zasnuje na proverenom iskustvu drugih istraživača (tzv. intersubjektivna proverljivost kao kriterijum objektivnosti). U tom slučaju u sociologiji ne bi bilo mesta za

76

proizvoljne ili ideološki pristrasne stavove koji se ne mogu proveriti uobičajenom metodološkom procedurom naučnih istraživanja.

Pouzdanost je neposredno povezana sa objektivnošću. To je ono svojstvo naučnog znanja koje proizilazi iz proveravanja u praksi i na iskustvu svake tvrdnje u nauci. Kad se neki stav, na osnovu proveravanja, potvrdi u dovoljnoj meri, on se smatra pouzdanim. Ovaj princip je stoga samo dalja razrada principa objektivnosti.

U sociologiji, kao opštoj teorijskoj nauci, pouzdanost iskaza se postiže na razne načine: 1) tako što se svaki od njih ponaosob proverava u društvenom životu (što nije uvek moguće postići, niti to ima neki opštiji značaj), 2) povećanjem stepena i kvaliteta njihove logičke obrazloženosti i 3) posrednim proveravanjem šireg sklopa teorijskih zaključaka u istorijskoj praksi društva.

Preciznost je pomoćni princip u nauci, iako baš on privlači pažnju laika više od drugih. Izvan objektivnosti i pouzdanosti, preciznost sama po sebi ne vredi mnogo. Da bi se nešto moglo proveriti, potvrditi ili opovrgnuti, dokazati kao pouzdano (tačno) ili nepouzdano mora biti precizno saopšteno. Neprecizne iskaze nije moguće proveriti, jer se ne zna na šta se odnose.

U sociologiji, kao i u drugim naukama, preciznost se postiže jasnim definicijama pojmova, razvrstavanjem (klasifikovanjem) i merenjem pojava. Naročito se mnogo očekivalo od merenja kao kvantitativnog (brojčanog) opisa kvalitativnih obeležja, primenom statističkih i drugih postupaka u društvenim naukama. Ta očekivanja, međutim, nije bilo lako zadovoljiti zato što se mnogi kvaliteti ne mogu brojčano iskazivati. Materijalni standard ili stopa inflacije, primera radi, mogu se preciznije meriti od stepena demokratizacije ili zadovoljstva društvenim odnosima - mada ni ovo drugo nije sasvim nemoguće.

Sistematičnost se ogleda u nastojanju da se svi pojmovi i iskazi u nauci povežu u jednu uređenu i logički neprotivrečnu celinu (sistem). Ako bi se svaki uređen skup stavova (sistem) slikovito predstavio u obliku piramide, onda bi se između naučne i dogmatsko-ideološke sistematizacije mogle uočiti sledeće razlike.

- Naučni sistemi se postepeno izgrađuju, odozdo prema gore. Što su iskazi opštiji i bliži vrhu, to im je važenje šire, pouzdanost manja i nesigurnost veća. To su sistemi koji imaju zaobljen vrh i čvrsto se oslanjaju na široku osnovu pouzdanih pojedinačnih činjenica i proverenih posebnih stavova. Samo su razvijene prirodne nauke postigle relativno visoki stepen sistematičnosti (primer Mendeljejevog sistema elemenata u hemiji) kakav društvene nauke ne mogu nikad očekivati.

- Dogmatski sistemi, za razliku od naučnih, "vise" o svom neprikosnovenom vrhu, koji je neosetljiv na kritiku činjenica (odozdo). U dogmu se veruje, ona se ne proverava. Zato dogmatski sistem ostaje nepromenljiv sve dok vrh uspeva da se svojim autoritetom nameće celini. Menjaju se promenom glavne dogme i uspostavljanjem nove. Čim se posumnja u vrh, čitav sistem pada. Dok se ideološki sistemi čuvaju proterivanjem sumnje, nauka se bez racionalne sumnje ne može razvijati. Ovo u punoj meri važi i za sociologiju.

Opštost se odnosi uglavnom na teorijske nauke, pa prema tome i na sociologiju više nego na bilo koju drugu društvenu nauku. Zdravorazumsko znanje je nepouzdanije i nesistematičnije od teorijskog. Ono je uvek znanje o pojedinačnim pojavama, neponovljivim događajima i slučajnim odnosima. Teorijsko znanje je rezultat misaone apstrakcije kojom se zanemaruje ono što je pojedinačno, prolazno, površno i nebitno, a ističe ono što se odnosi na

77

veliki broj pojedinačnih pojava određene vrste. Ono što je opšte smatra se trajnim i suštinskim svojstvom neke vrste pojava, što znači da se odnosi samo na zajedničke osobine konkretnih pojedinačnih pojava, iako one imaju i svoje specifične i neponovljive osobenosti. Opštost je, dakle, saznajno svojstvo svih teorijskih nauka, pa i onih koje su po svom predmetu posebne nauke, a ne samo onih koje se određuju kao opšte (kao što je slučaj sa sociologijom).

7.1. Društveni determinizam, sociološki zakoni i objašnjenje u sociologiji

Determinizam (lat. determinare - odrediti) jeste pojam kojim se izražava takvo filozofsko shvatanje međusobnog odnosa pojava u stvarnosti po kojem svaka pojava mora biti određena (uslovljena i prouzrokovana) nekom drugom pojavom: ništa ne može postojati a da nije nečim determinisano (određeno).

Suprotno stanovište je indeterminizam, po kojem onaj ko deluje (čovek ili Bog) nije ničim određen nego odlučuje potpuno spontano i nezavisno od bilo kojih spoljnih ili unutrašnjih činilaca.

Celokupni dosadašnji razvoj ljudskog racionalnog saznanja počivao je na nekoj varijanti determinizma, jer ako nešto nije određeno, ono se ne može ni saznati. Takav je slučaj i sa saznavanjem društva. Sociologija, kao ni bilo koja druga nauka, ne bi bila moguća ako se ne bi uvažavao determinizam među društvenim pojavama. Međutim, sociologija i sve druge društvene nauke moraju da uvažavaju specifičnosti determinizma u društvu.

Društveni determinizam je složeniji, dinamičniji (promenljiviji) i raznovrsniji od prirodnog, jer se društvo sastoji od ljudi koji svojom svešću, slobodnom voljom i akcijom intervenišu u društvena zbivanja menjajući često njihov tok.

Zato se i zakoni koje sociologija otkriva u društvenoj stvarnosti i objašnjenja i predviđanja društvenih pojava moraju razlikovati od onih u prirodnim naukama. Društvene zakonitosti se nikad ne ispoljavaju sa potpunom izvesnošću, nego uvek sa većom ili manjom verovatnoćom.

Kao takvi, naučni zakoni se i u sociologiji definišu kao jezički precizni i logički ispravni stavovi (iskazi) o objektivno postojećim, opštim, nužnim, suštinskim i relativno stalnim vezama i odnosima medu društvenim pojavama. Ideal svake nauke jeste da otkrije što više zakona o području kojim se bavi. U sociologiji ima mnogo više hipotetički formulisanih iskustvenih uopštavanja nego opšteprihvaćenih univerzalnih zakona. Takav je, primera radi, poznati zakon društvene podele rada, koji ima univerzalno važenje, jer se odnosi na sva društva u svim istorijskim periodima. U ovom slučaju radi se o društvenom zakonu kao objektivnom odnosu. Sociološki zakon je naučni iskaz ili indikativni stav o objektivnom, opštem i nužnom društvenom odnosu koji se formuliše kao teorijski rezultat iskustvenog istraživanja. Termin “zakon” i kao objektivan odnos i kao indikativni stav o tom odnosu bitno se razlikuje od pojma “zakona” kao normativnog stava, kao norme u pravu. Zakoni u pravu su norme koje se odnose na ono “što treba da bude” (nem. sollen), a ne na “ono što jeste” (nem. sein).

Naučni zakon. -"Reč zakon nema ovde značenje običajne, moralne, verske, pravne itd. norme: zakon nije normativan već iskustven stav! Kulturne norme propisuju ono što treba da bude i kako se ljudi treba da ponašaju, zato se i mogu povrediti i prekršiti! Naučni zakoni opisuju ono što se u stvarnosti događa i kako se ljudi stvarno ponašaju: ovi zakoni mogu se upoznati i koristiti! Kulturne norme su preskriptivne,

78

naučni zakoni su deskriptivni iskazi. Prve propisuju pravila, drugi opisuju činjenice: prvi se prave, drugi se otkrivaju. Još tačnije rečeno: sadržaj zakona se otkriva, oblik zakona se stvara. Bez upoznavanja zakona prirodnog i društvenog života, znanje svakog pojedinca bilo bi ograničeno na njegovo vlastito iskustvo. Kad ne bi bilo zakonskih (opštih, nužnih, stalnih i suštinskih) veza između pojava, svako predviđanje bilo bi iluzorno." (Đuro Šušnjić, Kritika sociološke metode)

Osnovna funkcija socioloških zakona jeste da posluže kao racionalna podloga naučnog sociološkog objašnjenja i predviđanja društvenih pojava.

Objašnjenje je misaona radnja kojom se neka konkretna pojava podvodi pod opšti odnos (zakon) koji važi za sve srodne pojave one vrste kojoj pripada i pojava koju objašnjavamo. To je idealan slučaj deduktivnog objašnjenja, gde se ono što važi za jednu vrstu pojava uopšte, primenjuje na sve posebne i pojedinačne slučajeve te vrste. Ako je, na primer, opšta sociološka pravilnost da svako društvo koje zapostavi svoju ekonomiju, pre ili kasnije dovodi u pitanje svoj opstanak, onda se time može objasniti kriza svih socijalističkih sistema, pa i našeg društva u njihovom sklopu.

Po logičkoj formi, sociološka objašnjenja su retko kad deduktivna nego su, po pravilu, induktivna. To znači da se, na osnovu iskustvenog uvida u mnoštvo pojedinačnih i posebnih slučajeva u društvu, sa određenom verovatnoćom izvlače zaključci o opštim društvenim pravilnostima, kao statističkim tendencijama.

Prema polaznim teorijsko-metodološkim pristupima u sociologiji se najčešće primenjuje nekoliko osnovnih tipova objašnjenja. 1. Strukturno je objašnjenje kad se celinom objašnjavaju delovi. (Primer: raspad države kao celine pogađa sve njene delove). 2. Funkcionalno je objašnjenje kad se delovima objašnjava celina. (Primer: kad se celina raspada, jer delovi ne vrše svoju ulogu (funkciju); kad u državi preduzeća proizvode gubitke, političke institucije ne ublažavaju sporove nego ih izazivaju i pojačavaju, a kulturna komunikacija ne doprinosi razumevanju nego nesporazumima, onda je i država kao celina ugrožena). 3. Genetičko je objašnjenje kad se konkretne pojave objašnjavaju načinom na koji su se razvile i nastale. Ono predstavlja tipičan vid uzročnog objašnjenja, jer uzročno objasniti neku pojavu znači ukazati na neophodne i dovoljne činioce (uzroke) koji je proizvode. (Primer: raspad Jugoslavije je posledica načina na koji je ona istorijski nastala i organizovana, dugotrajne unutarnje društvene krize i nepovoljnog spleta spoljnih okolnosti). 4. Teleološko (grč. thelos - cilj, svrha) objašnjenje odnosi se samo na društvene pojave. Samo se pojave ljudskog društva mogu objašnjavati ciljem, svrhom ili smislom, koji su bitan unutarnji pokretač i sadržaj svakog društvenog delovanja. Prirodni procesi se, pak, odvijaju prema "slepoj" spoljnjoj nužnosti, koja deluje nezavisno od ljudske volje i svesti. (Primer: Jugoslavija je nastala zato što je svojevremeno bila poželjan cilj za jugoslovenske narode i(li) za velike sile, a raspala se kad to više za njih nije bila; kad su prvi poželeli da je napuste, a drugi da je razbiju i tako ostvare neki svoj drugi cilj).

Složenost društvenih pojava nalaže sociologu da svakom prilikom koristi više tipova naučnog objašnjenja, koji se uvek međusobno dopunjuju. Tako je poznato da se prvi i drugi tip najčešće komplementarno pojavljuju kao jedno, tzv. struktural-funkcionalno objašnjenje.

Predviđanje u sociologiji još je teže i nepouzdanije nego objašnjenje. Objašnjenje se uvek odnosi na ono što se desilo u prošlosti, dok se predviđanje tiče onog što bi moglo da se odigra u budućnosti. Ako se objasne uzroci neke pojave, onda se ona može pouzdanije

79

predviđati, po pravilu da iza uzroka uvek treba očekivati posledicu. Međutim, u društvu nikad ne postoji samo jedan uzrok i samo jedna posledica, već deluje mnoštvo promenljivih uslova: povoljne ili nepovoljne okolnosti, koje deluju posredno; različiti povodi kao slučajni i u datim okolnostima dovoljni uslovi; zatim različiti aktivni neposredni činioci koji se mogu imenovati kao uzroci samo onda ako su istovremeno neophodni uslovi (koji obavezno prethode posledici) i dovoljni uslovi (iza kojih uvek sledi odgovarajuća posledica).

Logička struktura uzročne zakonitosti i na njoj zasnovanog objašnjenja i predviđanja je sledeća:

Ako deluje A – onda nastaje B Deluje A ________________________Nastaje B

Idealan slučaj je da A uvek i bezuslovno proizvodi B, što znači da uzročna veza A i B nije slučajna nego zakonita i da je:

- opšta (važi sa sve slučajeve vrste pojava A i vrste pojava B);- nužna (nikad B, ako nije prethodilo A);- dovoljna (uvek B, ako je prethodilo A).Pošto se idealan logički oblik uzročnosti nikad ne preslikava u stvarnom dešavanju,

empirijska forma zakona uvek se razlikuje od njegove teorijske forme. Empirijska forma uvek podrazumeva neke relevantne uslove (C) koji omogućuju da uzrok (A) proizvede posledicu (B).

Čak i kad imamo idealno uzročno objašnjenje, ono samo po sebi ne obezbeđuje i precizno predviđanje, ako se pri tom okolnosti i uslovi odvijanja događaja brzo menjaju - što je u društvu više pravilo nego izuzetak. Takav je slučaj i sa prirodnim naukama koje se bave pojavama koje se brzo menjaju. Meteorolozi lako objašnjavaju zašto kiša pada, ali za prognozu kada, gde i koliko će padati (što je praktično mnogo važnije od objašnjenja zašto pada) potrebno im je da imaju precizan opis meteoroloških uslova. Savremena meteorologija se naglo i razvija otkad je, zahvaljujući savremenoj tehnologiji (radarima i kompjuterima), u prilici da brzo sakupi i obradi mnoštvo relevantnih (značajnih) podataka. Time ona postiže veću preciznost opisa, pa tako dobija i na pouzdanosti predviđanja.

Iz ovog primera se vidi kako su međusobno zavisni naučni opis, naučno objašnjenje i naučno predviđanje kao tri komplementarne epistemološke kategorije. Primer sa meteorologijom, takođe, opovrgava sve one koji odbacuju sociologiju ili je osporavaju kao nauku zato što ona najčešće nije u stanju da ponudi preciznu i pouzdanu prognozu, do koje nam je u društvu osobito stalo. Treba, međutim, znati da je predviđanje ljudskog društvenog ponašanja mnogo teže od predviđanja vremenskih prilika. Čovek, međutim, ne raspolaže nijednim drugim racionalnijim sredstvom da upozna sebe i svoje sopstveno društvo i zato se ne sme odreći od nauke ni onda kada ona u potpunosti ne zadovoljava ovu njegovu iskonsku duhovnu potrebu.

7. 2. Elementi, postupci i tehnike sociološkog metoda

80

Metod svake nauke, uključujući i sociologiju, sastoji se od tri elementa (aspekta), koji su međusobno nerazdvojno povezani i koji jedan drugog uslovljavaju. To su teorijski, logički i tehnički elemenat naučnog metoda ili, drugačije rečeno, teorija, logika i tehnika naučnog istraživanja.

Teorija ili učenje o predmetu je ono što prethodno znamo o pojavama koje treba dalje i dublje istraživati. Teorija višestruko utiče na izbor načina istraživanja ili na tzv. metodološki pristup, a najneposrednije utiče preko izbora polaznih pretpostavki (hipoteza) kojima svako naučno istraživanje počinje. Zato različite sociološke teorije i različita shvatanja o mogućnosti i vrednosti sociološkog objašnjenja, predviđanja, opisa i razumevanja društvenih pojava (u gnoseologiji, kao filozofskoj teoriji saznanja) u velikoj meri utiču na metod sociologije.

Logika, kao filozofska disciplina koja utvrđuje pravila istinitog mišljenja i zaključivanja, preporučuje nam najpouzdaniji i najracionalniji misaoni postupak, odnosno logički redosled radnji koje u istraživanju treba preduzeti da bi se došlo do istine o predmetu proučavanja. Logičan način saznavanja istine, pa prema tome i postupak naučnog istraživanja, jeste put od poznatog ka nepoznatom koje treba spoznati, tj. proveriti i dokazati nešto kao istinito ili kao lažno. Zato je idealan onaj postupak naučnog istraživanja (i u sociologiji) koji sadrži ove glavne faze:

1. Definisanje problema, odnosno jasno i precizno opisivanje onoga što predstavlja nerešeni praktični problem ili teorijsko pitanje bez odgovora.

2. Postavljanje hipoteza (pretpostavki) koje predstavljaju, na dosadašnjem znanju zasnovano, rešenje problema ili odgovor na pitanje koji bi trebalo istraživanjem proveriti u praksi (primeri hipoteza: sukob među grupama povećava njihovu unutarnju koheziju; u gradu su primarne veze slabije nego u selu; kad oslabe primarne veze, društveni poremećaji su u porastu).

3. Proveravanje hipoteze podrazumeva (a) prikupljanje, (b) sređivanje i prikazivanje, pa potom (v) tumačenje što većeg broja bitnih iskustvenih podataka (relevantnih činjenica) na osnovu kojih se jasno vidi da li je hipoteza u celini ili samo delimično potvrđena ili odbačena.

4. Dokazivanje je misaona radnja kojom se proverena pretpostavka (kao iskustveno potvrđena istina) logički povezuje sa dotadašnjim istinitim znanjem, obrazlaže kao novootkrivena zakonitost i uključuje u širi sklop (sistem) srodnih stavova (teorija) kojima se celovito objašnjava određeno područje stvarnosti.

Istraživačke tehnike ili "metode u užem smislu" prate svaku od navedenih faza sociološkog istraživanja. Tu se obično misli na razne metode logičkog definisanja i zaključivanja, empirijskog opisivanja i proveravanja, teorijskog objašnjavanja i dokazivanja. Tehnikama istraživanja najčešće se nazivaju odgovarajuće praktične radnje koje se preduzimaju i pomoćna tehnička sredstva koja se koriste u fazi iskustvenog (empirijskog) proveravanja hipoteza. U tom smislu se razlikuju metode (tehnike) za prikupljanje, za sređivanje i prikazivanje, kao i metode za tumačenje iskustvenih podataka.

Metode (tehnike) za prikupljanje podataka koje su najpoznatije i koje se najčešće koriste u sociologiji i srodnim društvenim naukama jesu posmatranje i razgovor (intervju i anketa). Za sređivanje i prikazivanje podataka služe klasifikacija (tipologija), merenje i statistički metodi. Uporedni metod i multivarijantna analiza su glavni postupci za tumačenje uzročnih odnosa među društvenim pojavama, kao što za utvrđivanje uzročnosti prirodnih

81

pojava najneposrednije služi eksperiment . Uz ove, koriste se i neke druge tehnike, kao što su sociometrija ili analiza sadržaja.

a) Metode za prikupljanje podataka

Iskustveni podaci (empirijske činjenice) služe za proveravanje objektivne zasnovanosti i pouzdanosti teorijskih pretpostavki. Podaci o društvenim pojavama se najčešće prikupljaju metodom sociološkog posmatranja ili metodom razgovora. Ova dva metoda se međusobno dopunjuju pa se obično istovremeno koriste; ono što se ne može posmatrati, o tome se (ako je moguće) razgovara sa učesnicima i svedocima - i obrnuto.

Posmatranje u sociologiji predstavlja osnovni metod za prikupljanje podataka o društvenim pojavama putem njihovog neposrednog čulnog opažanja. Naučno posmatranje se razlikuje od posmatranja laika. Ono se odvija prema unapred predviđenom planu i sa unapred određenim ciljem a to znači da stručno lice sistematski prikuplja i precizno beleži bitne podatke koji mogu da posluže za naučni opis i naučno objašnjenje posmatrane pojave.Postoje dve osnovne vrste posmatranja društvenih pojava.

- Posmatranje sa učestvovanjem, kad posmatrač, da bi bolje osmatrao iznutra ono što se spolja ne može sagledati, jedno vreme živi sa onim ljudima koje posmatra. Ovakva vrsta posmatranja se naročito koristila u socijalnoj antropologiji i etnologiji, za proučavanje primitivnih društava i udaljenih kultura, ili u sociologiji, za proučavanje zatvorenih i tajnih grupa i udruženja. Sociolozi, međutim, danas koriste posmatranje s učestvovanjem za istraživanje odnosa i u preduzećima, školama i drugde.

- Posmatranje bez učestvovanja, u kojem posmatrač sa strane posmatra ono što proučava. Ovakvo posmatranje izgleda objektivnije, ali kod njega se potenciraju opšti nedostaci posmatranja kao metoda a to su: nemogućnost da se posmatra ono što se iznenada i brzo odigra, što se desilo u prošlom vremenu ili na nekom udaljenom mestu, što je skriveno za spoljnjeg posmatrača jer je u pitanju teško vidljivi unutarnji subjektivni društveni proces.

Razgovor ponekad omogućuje da se prikupe upravo oni podaci do kojih se ne može doći posmatranjem. Uvek je pouzdanije kad se neposredno posmatra pojava koja se proučava, ali ako to nije moguće, razgovara se sa učesnicima i svedocima. Takođe, podaci o stavovima i mišljenju ljudi o međusobnim odnosima ne mogu se prikupiti samo posmatranjem tih odnosa spolja, već je potrebno naročito pripremljenim i organizovanim razgovorom doći do što objektivnije predstave o njima.

Naravno, i razgovor ima svojih nedostataka, jer ljudi često ne žele (iz raznih razloga) da govore istinu o onome što istraživača zanima. Načinom na koji se odaberu sagovornici i razgovor pripremi, organizuje i vodi, mogu se izbeći neki od nedostataka ovog metoda.

Razgovor koji se vodi u naučne svrhe mora biti planski usmeren i posebno organizovan za šta se priprema tzv. osnova za razgovor. Kad se razgovor čvršće standardizuje, priprema se upitnik kao skup pitanja koje ispitivač obavezno postavlja ispitanicima. Dva osnovna tipa razgovora su intervju, kao oblik usmenog ispitivanja, i anketa, kao tehnika za prikupljanje podataka upisivanjem odgovora ispitanika na pitanja iz upitnika.

- Intervju je tehnika produbljenog razgovora, kad se malom broju značajnih pojedinaca postavlja veći broj otvorenih pitanja u vezi sa složenim stavovima

82

koji se kvalitativno obrađuju. Intervju se potvrdio najpre u psihijatriji (psihoanalitičari leče razgovorom svoje pacijente), dok se u sociologiji koristi za prikupljanje stavova istaknutih pojedinaca o važnim društvenim pitanjima.

- Anketa je tehnika površnog ispitivanja gde se, za razliku od intervjua, velikom broju ispitanika postavlja manji broj jednostavnih pitanja, čiji se odgovori kvantitativno (statistički) prikazuju. Anketa se obično sprovodi tako što anketar razgovara sa anketiranim i upisuje njegove odgovore u upitnik ili što ispitanik sam upisuje odgovore u upitnik (kad se radi o pisanom anketiranju koje se, ponekad, organizuje i posredstvom pošte). Prema obliku pitanja, razlikuju se pojedini tipovi upitnika: ako ispitanici slobodno upisuju odgovore na pitanja, reč je o upitniku otvorenog tipa, a kad se zaokružuje jedan ili više unapred ponuđenih odgovora, onda je reč o upitniku zatvorenog tipa. Svaka od ovih vrsta upitnika ima prednosti i slabosti pa se, da bi bili izbegnuti njihovi nedostaci, obično kombinuju otvorena i zatvorena pitanja. Otvorena pitanja u upitniku postavljaju se samo onda kad se traže kvalitativne razlike u odgovorima, pa se kvalitativno i obrađuju. Zatvorena pitanja sa ponuđenim odgovorima pogodna su za prikupljanje jednostavnih i tipiziranih stavova, a odgovori se lakše obrađuju.

Anketa se naročito potvrdila kao koristan metod u proučavanju javnog mnjenja, jer se u takvim ispitivanjima od velikog broja pojedinaca traže odgovori na samo nekoliko aktuelnih pitanja. U sociologiju je anketa došla iz političkih nauka (poznata su proučavanja izbornog ponašanja glasača koja obavlja Galupov institut u SAD). Drugo polje anketnih ispitivanja jeste ekonomski marketing, kad se istražuje ponašanje potrošača na tržištu. b) Metode za sređivanje i prikazivanje podataka

Kad se iskustveni podaci prikupe posmatranjem, razgovorom (intervjuom ili anketom), oni se moraju podeliti na vrste (klasifikovati), prebrojati i kvantitativno uporediti (izmeriti).

Klasifikacija je logička radnja kojom se jedna grupa pojava (u ovom slučaju skup prikupljenih podataka) deli na vrste međusobno srodnih pojava. Klasifikovanje biljnih i životinjskih vrsta u biologiji potvrdilo je naučnu vrednost ovog metoda koji je i u sociologiji neophodan u srednjoj fazi istraživanja. Logički gledano, idealna klasifikacija ima jedan kriterijum podele, mora biti potpuna i iscrpna (podela bez ostatka), sa jasnim granicama između vrsta koje se ne smeju preklapati (kao u matematici skupovi bez preseka).

U sociologiji je teško ostvariti jednostavne klasifikacije zbog složenosti društvenih pojava. Zato se češće koriste tipologije, kao složene klasifikacije, gde se razvrstavanje pojava vrši na osnovu većeg broja njihovih bitnih osobina koje se zajednički razmatraju. Zato sociološka tipologija predstavlja sintetički opis neke grupe društvenih pojava, bez kojeg se one ne mogu naučno objasniti niti razumeti (kao što je na primer tipologija grupa). Maks Veber je smislio i koristio osobeni metod "idealnih tipova". Veberov “idealni tip” nije ideal u vrednosnom smislu, niti je statistički prosek, nego je racionalna konstrukcija koja služi kao metodološko sredstvo za “objašnjenje putem razumevanja”. To je model koji sadrži sve bitne osobine neke vrste društvenih pojava sa kojim se upoređuju stvarne pojedinačne pojave i na osnovu njihovog odstupanja od idealnog oblika one se mogu bolje objasniti i pri tom još i razumeti.

83

Merenje je kvantitativno (brojčano) označavanje iskustvenih pojava na osnovu precizno utvrđenih pravila. Osnovni smisao merenja je povećanje stepena preciznosti naučnih podataka. U sociologiji, merenje se koristi u kombinaciji sa statističkim metodima, kao i prilikom rangiranja pojava po nekom kriterijumu. Takvo je, na primer, rangiranje stavova prilikom njihovog sociološkog ili socijalno-psihološkog proučavanja pomoću neke numeričke skale. Poznato je merenje tzv. rasne ili etničke distance pomoću Bogardusove intervalne skale ili merenje intenziteta stavova pomoću Likertove petostepene skale. Kod Bogardusove skale su prema pretpostavljenom i uobičajenom stepenu prihvatljivosti poređani različiti stavovi prema pripadnicima druge rase ili nacije, a od ispitanika se traži da odabere one koji su za njega prihvatljivi i navede one koji su neprihvatljivi. Kod Likertove skale navode se različiti stavovi, a od ispitanika se traži da odgovori da li prema njima ima (1) potpuno negativan, (2) delimično negativan (3) neutralan, (4) blago pozitivan ili (5) potpuno pozitivan odnos. Sociometrijski test je, takođe, jedan od primera primene merenja u socijalnoj psihologiji i sociologiji.

Statističke metode su se najpre koristile u ekonomiji i demografiji. Danas se primenjuju u svim drugim naukama, pa i u sociologiji. Bez pojedinih statističkih postupaka bilo bi skoro nemoguće pregledno i relativno precizno prikazati one društvene pojave koje su po svom karakteru masovne, a takvih pojava je veoma veliki broj i njihov značaj za sociologiju je izuzetan.

Statistički podaci se mogu odnositi na sve pojave jedne vrste (na ceo osnovni skup) ili samo na jedan odabrani deo – uzorak. Uzorak je posebno odabrani deo koji predstavlja (reprezentuje) celinu i omoguđuje brži, jeftiniji i skraćeni postupak da se statistički opiše osnovni skup. Uzorak se koristi kada se skupljaju primarni statistički podaci za naučna istraživanja. Za nauku su, međutim, važni i sekundarni statistički podaci koji nastaju kao prateća dokumentacija važnih društvenih poslova ili kao rezultati redovnih popisa i analiza državnih statističkih službi koji stoje na raspolaganju svim sociološkim analitičarima. Takvi su statistički podaci o kretanju privrede (proizvodnje, raspodele, razmene, potrošnje, prihoda, rashoda), o kretanju stanovništva (po broju i prema raznim obeležjima kao što su pol, starost, zanimanje, obrazovanje, imovno stanje), o zdravstvu, školstvu, životnom standardu, društvenim devijacijama i mnogim drugim društvenim pojavama. Statističkom obradom prikupljenih podataka dolazi se do sintetičkih pokazatelja kao što su razni statistički proseci, procenti, indeksi, stope, trendovi, korelacije i drugi, bez kojih nema preciznog opisa i pouzdanog objašnjenja u sociologiji. Mogućnost brze kompjuterske obrade velikog broja najrazličitijih podataka znatno proširuje primenu statistike u sociološkim istraživanjima, pa čak dovodi i do izvesnih preterivanja u tom pogledu.

Sociometrija je specifična tehnika za merenje društvenih i socijalno-psiholoških veza i odnosa unutar manjih društvenih grupa. U širem smislu, sociometrija je izraz kojim se označava svako kvantitativno tretiranje međuljudskih odnosa, stvaranje modela interperosonalnog povezivanja (uzajamnog privlačenja ili odbijanja) pojedinaca u grupi. Ovu tehniku je izmislio bečki psihijatar Jakob Moreno koji je verovao da se sociometrijom može preurediti celo društvo, pošto bi se međusobno "družili" samo oni koji jedni prema drugima imaju pozitivnu naklonost. Ispostavilo se da je to utopija, ali se na osnovu sociometrijskog testa i sociograma (kao grafičkog prikaza rezultata tog testa) stvarno mogu preurediti odnosi u malim grupama, koje posle toga mogu biti mnogo harmoničnije i uspešnije nego što su bile ranije. Tako, primera radi, sociometrijski test (sociogram) može

84

da se primeni u nekim prilikama kao što su izbor poslovođe u radnoj grupi ili kapitena u sportskoj ekipi.

Analiza sadržaja je, takođe, kvantitativna tehnika kojom se opisuje učestalost i sadržaj poruka u procesu javnog komuniciranja. Tu se meri učestalost pojavljivanja karakterističnih reči u nekom novinskom tekstu ili javnom govoru i na osnovu promena njihove učestalosti, konteksta u kojem se reči pojavljuju i načina na koji se saopštavaju poruke zaključuje se o shvatanjima, stavovima, vrednostima, namerama odašiljača poruka i o njihovim odnosima prema drugim društvenim grupama. Analiza sadržaja, na primer, novinskih tekstova beogradskih listova "Politika", "Novosti", "Borba", zagrebačkog "Vjesnika", ljubljanskog ”Dela”, sarajevskog "Oslobođenja" neposredno pred raspad Jugoslavije dala bi dragocene podatke o odnosima među političkim organizacijama i grupama u bivšim jugoslovenskim republikama. Propagandni rat preko domaćih i stranih masovnih medija prethodio je i sve vreme pratio i razbuktavao oružane sukobe u bivšoj Jugoslaviji, a odgovarajuća propagandna retorika koristila se i za njihovo smirivanje i kasnije “pomirenje”. U ovom slučaju analiza sadržaja služi ne samo kao postupak za kvantitativan opis, već i kao metod kvalitativne analize političkih odnosa.

Analiza sadržaja pisanih dokumenata koristi se, takođe, kao važan kvalitativni metod u istoriografiji koji se ponekad naziva “posrednim posmatranjem” prošlih događaja - onih koji se ne mogu neposredno posmatrati.

v) Metode za analizu i tumačenje podataka

Kad se podaci prikupe, srede i prikažu, potrebno je protumačiti odnose među pojavama na osnovu sintetičkih pokazatelja o njima. Time se obično proveravaju (potvrđuju ili opovrgavaju) postavljene hipoteze u naučnom istraživanju. Naročito je važna uzročna i funkcionalna analiza odnosa među pojavama i tumačenje uzročnog i teleološkog delovanja pojedinaca i grupa u društvu. U tom smislu se razlikuju pojedini metodi koji se koriste i u sociologiji, kao što su uporedni metod i metod multivarijantne analize. I jedan i drugi postupak u sociologiji dobijaju naročiti značaj pošto ona ne može, kao što to mogu prirodne nauke i poneka od društvenih nauka (psihologija, pedagogija), da koristi eksperiment (ogled) kao metod veštačkog izazivanja pojava radi dokazivanja uzročno-posledičnih odnosa među njima.

Uporedni metod je upotrebljavao još Aristotel (384-322. pre n.e.) u proučavanju raznih tipova država i političkih sistema u staroj Grčkoj. Razvijen je u etnologiji i socijalnoj antropologiji, gde su upoređivanjem proučavana nerazvijena društva i njihove kulture. Ovaj metod u sociologiju je uveo Emil Dirkem (1857-1917), osnivač moderne francuske sociologije. On je smatrao da su uporedna istraživanja najbolja zamena za eksperiment u proučavanju društvene uzročnosti, a sam je uporednim metodom proučavao uzroke samoubistva kao patološke društvene pojave.

Postoje tri nivoa primene uporednog metoda u sociologiji:1. kad se upoređuju varijeteti jedne pojave u okviru jednog društva (na primer, seoske i

gradske porodice u našem društvu);2. kad se jedna pojava upoređuje sa istim pojavama u drugom društvu, istog nivoa

istorijske razvijenosti (na primer, seoske porodice kod nas i kod Bugara);3. kad se upoređuju iste ili srodne (međusobno uporedive) društvene pojave u raznim

društvima - bez obzira na istorijsko vreme i karakter strukture društava u kojima su

85

proučavane pojave nastale (na primer, upoređivanje različitih ratova koji se danas vode u svetu ili su nekad vođeni).

Prema logičkoj formi upoređivanje se može vršiti na tri načina koje je Džon Stjuart Mil označio još i kao metode induktivnog zaključivanja:

1. po metodu sličnosti (kad su dve pojave u svemu slične, a razlikuju se samo u jednoj bitnoj osobini);

2. po metodu razlike (kad su dve pojave u svemu različite, a slične su samo u jednoj bitnoj osobini);

3. po metodu zajedničkih varijacija (kad se jedna pojava bitno menja, suštinski se menja i druga, sa određenom pravilnošću u međusobnim odnosima). Kad se upoređivanje vrši prema istorijskoj dimenziji radi se o uporedno-istorijskom

metodu. Antropološka istraživanja su pokazala da su veoma korisna i strukturna upoređivanja. Tako je, na primer, Margaret Mid (Margaret Mead) sjajno primenila uporedni metod u svojoj čuvenoj studiji Pol i temperament u tri primitivna društva (1935). U antropologiji je, ipak, najznačajniji projekat uporednih istraživanja sproveo profesor antropologije na američkom Jelskom univerzitetu Džordž Mardok (George Peter Mardok) pod čijim rukovodstvom je tokom tridesetih godina 20. veka prikupljena čuvena Jelska dokumentacija. To je dragocena sociografska građa o velikom broju društava i kultura (preko 200), od malih i primitivnih, do velikih i civilizovanih, na osnovu koje su napisane mnoge uporedne sociološko-antropološke studije. U poslednjim decenijama pojedini organi, organizacije i agencije Ujedinjenih nacija, u obliku raznih svojih izveštaja i projekata prikupljaju i prezentiraju sociološki značajnu građu za uporedno razmatranje mnogih strukturnih i razvojnih problema na nacionalnom, regionalnom i svetskom planu.

Metod multivarijantne analize je kvantitativno-statistički postupak za proučavanje uzročno-posledičnih i drugih determinističkih odnosa u društvu. Kao što je uporedno-istorijski metod kvalitativna tako je multivarijantna analiza kvantitativna zamena za eksperiment u društvenim naukama. Primenjuje se u empirijskim sociološkim istraživanjima gde se analiziraju odnosi većeg broja promenljivih činilaca (otuda izraz "multivarijantan") koji proizvode neku pojavu (posledicu), koja se smatra zavisno promenljivom. Tako se obično analiziraju uzroci kriminala, korupcije, samoubistava, maloletničke delinkvencije i sličnih pojava na koje utiče više različitih činilaca u okviru kojih se traga za onim najvažnijim – za uzrocima.

Uzrok se obično definiše kao činilac koji je istovremeno neophodan i dovoljan uslov pojave koja se označava kao njegova posledica. To znači:

1. posledica se nikad ne pojavljuje pre nego što deluje neophodan uslov;2. posledica se uvek pojavi pošto deluje dovoljan uslov.

Pozitivna statistička korelacija (povezanost) dve pojave, ukoliko je stabilna, ukazuje na mogući uzročno-posledični odnos među njima, koji se u prirodnim naukama dokazuje eksperimentom, a u sociologiji teorijskim tumačenjem stvarnog međudelovanja društvenih pojava i multivarijantnom analizom. Složenost međudelovanja brojnih društvenih činilaca utiče na to da se uzročno-posledične veze u društvu nikad ne pojavljuju u obliku apsolutne izvesnosti, već uvek kao statistička verovatnoća.

Statističkom multivarijantnom analizom se samo empirijski proveravaju pretpostavljeni deterministički odnosi između društvenih pojava, dok se uzročne veze logički dokazuju samo teorijskim tumačenjem. To znači da se u konkretnom spletu determinističkih odnosa, u mnoštvu delujućih uslova mogu razlučiti oni koji su više ili

86

manje relavantni, aktivni ili pasivni, neophodni i dovoljni uslovi - samo polazeći od ranije proverenih i dokazanih teorijskih stavova. Uobičajeno je da se delujući uslovi u svakom konkretnom slučaju (determinističkom spletu okolnosti) rangiraju po stepenu i po načinu dejstva jednih na druge:

- Okolnostima se naziva najširi splet uslova, koji uglavnom deluju pasivno (omogućuju drugima da deluju aktivno) ili posredno (deluju preko drugih na pretpostaljene posledice);

- Činiocima (faktorima) se označavaju samo aktivni uslovi, oni koji neposredno utiču na neku posledicu;

- Uzroci su neophodni i dovoljni činioci, koji su u stanju da u određenim okolnostima proizvedu pretpostavljenu posledicu. To su pravi uzroci od kojih se bitno razlikuju prividni uzroci ili povodi koji su u stvari slučajni dovoljni uslovi ili samo “poslednja kap koja preliva već napunjenu čašu” ili ''mala grudva snega koja je pokrenula veliku lavinu''.

- Varijabilnost društvenog determinizma ne samo da se ispoljava kroz statističku verovatnoću, već se ogleda u činjenici da se u jednom slučaju nešto može označiti kao “okolnost”, u drugom kao “činilac”, a u trećem kao “uzrok” nekog složenog društvenog fenomena koji nikad nije tako homogen da u stvarnosti ne bi imao više svojih empirijskih varijeteta .

Uzročno dejstvo u društvu nikad nije očigledno, već se uvek dokazuje teorijskim tumačenjem. konkretnih odnosa. Ovaj teorijsko-analitički postupak je neophodan zato što uzroci nikad ne deluju izvan nekih okolnosti (koje, uzgred rečeno, mogu da budu vrlo različite) i što je “čista uzročnost” u društvenim zbivanjima mnogo više jedna analitička apstrakcija nego empirijska očiglednost. U društvu ne važe načela prirodnog i mehaničkog kauzaliteta u obliku pravila “jedan uzrok = jedna posledica”. U društvu se relativizira čak i klasično pravilo kauzaliteta da “uzrok po definiciji uvek vremenski prethodi posledici”, jer posledice veoma često “povratno deluju” na svoje uzroke.

Zaključujući razmatranje sociološkog metoda treba istaći načelo da je u svakoj fazi istraživanja neophodno komplementarno korišćenje različitih postupaka i tehnika. Svaka metoda i u sociologiji vredi onoliko koliko doprinosi istinitom uvidu u suštinu društva i međuljudskih odnosa. Jedna metoda (kao ni jedna teorija) nikad nije dovoljna za celu istinu o društvu – ma koliko to nekome izgledalo da jeste.

Odabrana literatura

Đurić, Mihailo (1962): Problemi sociološkog metoda, Savremena škola, Beograd.Gud V., Het P. (1966): Metodi socijalnog istraživanja, Vuk Karadžić, Beograd.Dirkem, Emil (1963): Pravila sociološkog metoda, Savremena škola, Beograd.Koen M., Nejgel E. (1965): Uvod u logiku i naučni metod, Zavod za udžb., Beograd.Kuvačić, Ivan (1988): Rasprave o metodi, Naprijed, Zagreb.Marković, Mihailo (1981): Filozofske osnove nauke, SANU, Beograd.Milić, Vojin (1974): Sociološki metod, Nolit, Beograd.Supek, Rudi (1968): Ispitivanje javnog mnenja, Naprijed, Zagreb.Hajek, Fridrih (2002): Pravo, zakonodavstvo i sloboda, Službeni list SRJ i CID,

Beograd i Podgorica. Šušnjić, Đuro (1999): Metodologija, Čigoja, Beograd.

87

III PRIRODA, ČOVEK I DRUŠTVO

"Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu , čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Što god se desilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu, kao što činimo mi s našom, da je zemlja naša majka. Što god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljune na tlo, pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji." (Iz Pisma poglavice Indijanaca američkom predsedniku, 1854)

1. Prirodna i društvena sredina

Priroda je najširi okvir svakoga društva, a prirodna i društvena sredina predstavljaju polje čovekovog svekolikog života. Sociologija se bavi čovekom kao društvenim bićem i društvenom stranom prirode. To se pre svega ogleda u proučavanju međuuticaja prirodne i društvene sredine koji su bitni za čovekov svakodnevni, a naročito za njegov društveni život.

Čovekov odnos prema prirodi povezan je sa njegovim odnosom prema društvu i prema drugom čoveku, i to višestruko. Pre svega, čovek se prema prirodi nikad ne odnosi sam, već zajedno sa drugim ljudima sa kojima živi, radi, stanuje - dakle posredstvom društvene zajednice kojoj pripada. Od međusobnih odnosa ljudi u društvu, od društvenih odnosa, zavisi će i njihov pojedinačni ili grupni odnos prema prirodi, ali će istovremeno od fizičke prirode ili bioloških procesa da zavisi čitav niz ljudskih društvenih radnji. Kad se povećava ili smanjuje broj stanovnika koji žive na jednom fizičkom prostoru menja se i pritisak na prirodna dobra i prirodne potencijale, zaoštrava se ili slabi međusobna konkurencija pojedinaca i grupa oko ograničenih dobara, tome se prilagođavaju društveni odnosi, pravila ponašanja, vrednosne orijentacije.

Najneposredniji je prirodni uticaj na one sfere društva koje su prirodi najbliže, a to su materijalna proizvodnja, stanovanje, ishrana, oblačenje, saobraćaj i slične oblasti društvenog života u kojima prirodni prostor i prirodni predmeti, svojim prirodnim osobinama određuju vrstu i način ljudskog društvenog delovanja.

Tako se povezuju prirodni (abiotički i biotički) uslovi i društvene strukture, što je kao veza veoma rano uočeno u društvenoj teoriji, ali ni do danas nije dovoljno istraženo. I takvi umovi kao što su Aristotel ili Monteskije ističu značaj prirodnog (geografskog) prostora za organizaciju društva, ali razne kasnije varijante vulgarnog naturalizma koji u sociologiju uvodi mehanički geografski ili biološki determinizam u mnogome su iskompromitovale plodne početne ideje. Ozbiljni istraživači se, ipak, uspešno suprotstavljaju vulgarizacijama. Jedan od osnivača francuske sociologije Frederik Le Plej (Frederic Le Play, 1806-1882) svojim uporednim istraživanjima porodičnih budžeta ukazuje na veze geografskog prostora, načina privređivanja (i potrošnje) i oblika društvene (porodične) organizacije.

U načelu, prirodni uslovi mogu biti više ili manje pogodan okvir za razvoj nekog društva. Društvo sa svoje strane, strukturom odnosa između grupa i pojedinaca usmerava ljudsko društveno delovanje u određenom pravcu i utiče na karakter ljudskog društvenog rada kojim se menja priroda i prilagođava ljudskim društvenim potrebama.

Prirodnu sredinu, kao skup okolnosti u kojima nastaje i opstaje neko društvo, sačinjavaju oni momenti koji obeležavaju prostor na kojem se uspostavlja neko društvo i

88

koji mogu da utiču na društvene odnose, i to skoro svakom svojom osobinom: svojom veličinom (obimom), položajem (odnosom prema drugima), konfiguracijom (reljefom), sastavom tla, klimatskim uslovima, hidrografskim svojstvima, bogatstvom biljnog i životinjskog sveta i ostalim.

Geografski položaj prostora uvek utiče na društvo, a često može presudno uticati na sudbinu naroda, država i pojedinaca koji ga zaposednu. Najstarije civilizacije nastale su u dolinama velikih reka - Nila, Tigra i Eufrata, Hoanghoa, Jangcekjanga i drugih. Te civilizacije ne bi bile moguće, da nisu postojale čvrsto organizovane države (tzv. stare istočne despotije). Takve države su, pak, bile nužne, jer se bez njih nisu mogli izgraditi i održavati složeni sistemi za navodnjavanje. A njih nisu mogla da grade i održavaju mala plemena, povezana u labave saveze.

Na drugoj strani, stari Grci su na egejskim ostrvima stvarali male polise koji su bili jedan od drugog toliko odvojeni da su mogli imati svoju osobenu lokalnu društvenu organizaciju, ali su lako međusobno saobraćali, te su mogli trgovati, učiti jedni od drugih, uzajamno se dopunjavati i tako stvoriti neprolaznu kulturu (političku demokratiju, racionalnu filozofiju, klasičnu umetnost).

Stari Rimljani su stvorili ogromnu državu, na širokom geografskom prostoru, u kojoj su živeli brojni narodi i plemena sa raznim lokalnim običajima i organizacijom. Da bi se u uslovima nerazvijenog saobraćaja održala globalna organizacija velike države, morali su da stvore univerzalno pravo i da nametnu univerzalnu religiju (hrišćanstvo) svim plemenima i narodima.

Stari Egipćani su zavisili od voda Nila u svakom pogledu. Da bi se pripremili za vreme poplave, morali su precizno računati vreme, te su smislili kalendar; određujući posle svake poplave granice svojih njiva, pronašli su geometriju.

Da je geografski položaj i danas važan društveni činilac, pokazuje sudbina balkanskih naroda koji su se nastanili na prostoru kojim idu putevi od Evrope prema Aziji i Africi. Hitler je, na primer, smatrao da je nepravedno da "viša germanska rasa" živi na hladnom, tmurnom, perifernom, severnom delu Evrope, a da tople, sunčane i centralne, južne delove, zaposedaju "niže rase" - Sloveni i drugi. Velike sile se ni danas ne bi tako otvoreno mešale u odnose jugoslovenskih naroda da oni ne žive na strateški važnom balkanskom prostoru.

Da Kuvajt ili Irak nisu tako bogati naftom, niko ne bi vodio ratove za njihov pustinjski pesak. Primer s naftom, pak, slikovito pokazuje kako su prirodni i društveno-istorijski činioci isprepleteni u društvenom životu. Iako prirodno bogatstvo, dakle prirodni faktor, nafta je postala važan društveni (ekonomski i politički) činilac tek sa pronalaskom i sa masovnim korišćenjem motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Pre toga, nafta je bila prljava masna tečnost koja nikog nije zanimala. Ovaj primer pokazuje da prirodni činioci po pravilu deluju posredno na društvo, a samo izuzetno, njihovo dejstvo je i neposredno.

Reljef, klima i sastav tla bitno utiču na tip privrede: neposredno, na vrstu poljoprivrede kao primarne privredne grane, a posredno i na ostale privredne grane, društvenu organizaciju i obrasce kulture. Planinske i stepske oblasti pogoduju stočarstvu, a ravničarske ratarstvu. Stočari su uvek imali osobenu društvenu organizaciju, dugo su bili nomadi, a i kultura i mentalitet im je bio različit od ratara, koji su se više vezivali za teritoriju. U našem narodu je važilo pravilo da je oduvek u planini bilo više slobode, a u ravnici više hleba.

89

Jedan od najvećih srpskih naučnika, geograf Jovan Cvijić (1865-1927), proučavajući Balkansko poluostrvo, objasnio je delovanje prirodno-geografskih, istorijskih, ekonomskih, političkih i kulturnih činilaca na tip naselja, migracije, kulturne pojaseve i mentalitet ("društveni karakter" i "etno-psihološke tipove") stanovništva koje naseljava južnoslovenske zemlje. Njegovo obimno i kapitalno delo mnogi stoga nazivaju svojevrsnom "sociologijom Balkana".

Planine, prevoji i doline određuju pravce saobraćajnica, puteve trgovačkih karavana, vojnih pohoda, kulturnih misionara i sve ono dobro i loše što ovi donose ljudima i narodima. Blizina mora, tokovi plovnih reka, izloženost nekog područja vulkanima i zemljotresima, tajfunskim vetrovima, poplavama i sušama - i danas utiču skoro na sve aspekte društvenog života - od privredne aktivnosti i društvene organizacije do tipa arhitekture, preovlađujućih običaja i vrste religioznosti. Zahvaljujući Cvijiću i njegovim sledbenicima, geografski okviri tradicionalnog društvenog života u pojedinim našim krajevima relativno dobro su istraženi. Govoreći o geografskim osobinama Balkanskog Poluostrva koja omogućuju ili ometaju spajanja i prožimanja naroda, kultura i društava, Cvijić ističe da ono nije od Evrope odvojeno visokim planinama (kao Pirinejsko i Apeninsko) nego je Panonskom nizijom otvoreno prema severu. Poznato je da planine razdvajaju, a rečne doline spajaju ljude i narode i olakšavaju komunikaciju među njima. Zato je na Balkanu komunikacija olakšana pravcem sever-jug (naročito moravsko-vardarskom udolinom koja uzdužno deli Poluostrvo) i otežana pravcem zapad-istok. Severna granica Poluostrva je otvorenija i pristupačnija za sva kretanja, a naročito za sve migracije i osvajanja, Zato su invazije sa severa bile tako česte, uticaji i osvajači su prodirali duboko u unutrašnjost. Što su dublje prodirali, duže su se zadržavali, teško i sporo su se izvlačili nazad i ako grupe osvajača nisu bile velike, a njihove kulture nisu bile razvijene, vremenom su se asimilovali i gubili svoja etnička obeležja. Opstali su samo mnogobrojni i jaki, drugi su nestali.

Razmišljajući u geopolitičkim kategorijama o istorijskoj sudbini Srba kao naroda, Cvijić je verovao da je srpska država, kao i srpski narod u celini, uveliko određen činjenicom da su "Srbi svoju kuću izgradili na drumu" kojim, preko Balkana, prolaze veliki i silni. Ako cela istina i nije sadržana u ovom slikovitom objašnjenju, deo istine svakako je i u tome. Drugi deo objašnjenja morao bi da uključi nužno društveno-kulturno prilagođavanje takvom geopolitičkom položaju: počev od "kvaliteta građevine" (državne i društvene organizacije), do osobina "domaćina" (odgovarajućih kulturnih obrazaca političkog delovanja i ponašanja).

Konačno, na značaj prirodne sredine za savremenog čoveka i društvo ukazuju mnoge već ispoljene i veoma negativne posledice čovekovog neopreznog narušavanja ravnoteže u prirodi, koja je počivala na poštovanju prirodnih zakona. Uništavanje šuma koje su "pluća Zemlje", ugrožavanje zelenog omotača i mnogih životinjskih vrsta, sve veća oskudica prirodnih izvora energije i sirovina za vitalnu proizvodnju, zagađivanje vazduha, vode i tla, ogromna buka u gradovima, veštačko radioaktivno zračenje i uništavanje zaštitnog ozonskog sloja u atmosferi - već "ispostavljaju svoj račun" društvima i ljudima za njihov neodgovoran odnos prema prirodnoj sredini. Nije reč samo o ugrožavanju daljeg društvenog razvoja i kvaliteta njihovog života, već i o dovođenju u pitanje samog života. Zato ekološka problematika u poslednje vreme zaokuplja mnoge nauke, pa i sociologiju.

Po pravilu, prirodni uslovi bitno određuju društveni život ljudi onda kad se približavaju ekstremima - kad su izuzetno povoljni ili izuzetno nepovoljni. Za harmoničan

90

društveni razvoj najpodsticajniji su raznovrsni i srednje povoljni prirodni uslovi, jer oni pokreću čovekove stvaralačke snage više od onih ekstra povoljnih, koji ih uspavljuju. Naravno, izuzetno nepovoljni prirodni uslovi onemogućavaju aktiviranje čovekovih stvaralačkih moći i potpuno ih zarobljavaju svakodnevnom brigom oko održavanja golog života. živeći od "danas do sutra", čovek nije u stanju da stvori ništa vrednije od nerazvijenog društva i elementarne kulture.

U načelu, optimalan je onaj društveni razvoj koji nije protivan prirodnim zakonima i dinamičkoj ravnoteži prirodne sredine. Takav razvoj se u savremenoj ekologiji označava kao održivi razvoj. To je model ograničenog i kontrolisanog privrednog rasta i društvenog razvoja koji uvažava i za čoveka koristi zakonitost prirodnih procesa, a ne okreće ih protiv čovečanstva - poradi kratkoročne koristi za manjinu i dugoročne štete za većinu, a naročito za buduće generacije.

2. Rad i kultura povezuju ljude i razdvajaju društvo od prirode

Sociologija proučava ljudsko društvo, ali se bavi i prirodom i čovekom u onoj meri u kojoj oni utiču na društvo i kulturu. Taj uticaj prirode i čoveka na društvo i kulturu je različit: priroda je prvi preduslov i najširi okvir, a čovek jedini aktini stvaralac ljudskog društva i kulture. Čovek kao svesno stvaralačko biće i osobeni deo prirode, svojim svrsishodnim društvenim delovanjem, svojim radom koji obavlja uvek zajedno s drugim ljudima (dakle, društveno), menja prirodu, prilagođava prirodne predmete svojim ljudskim i društvenim potrebama i tako stvara kulturu kao osobenu čovekovu društvenu sredinu. Poglavica američkih Indijanaca, u napred navedenom pismu, jezikom svoje kulture izražava vrednosti i pravila ponašanja svoga naroda prema prirodi i upozorava ”poglavicu” (predsednika) belih doseljenika na posledice njihovog bahatog odnosa – ne samo prema Indijancima – nego i prema prirodi. Ogromna je razlika između dve kulture, između jedne tradicionalne i ”primitivne”, za koju je vrhovna vrednost zajednica u kojoj roditelji uče svoju decu da je sudbina čoveka povezana sa njegovim odnosom prema prirodi (”životinjama”) i druge, moderne i ”civilizovane”, koja se u svom osvajanju prirode i porobljavanju drugih ljudi ne boji da bi mogla ”umreti od velike usamljenosti duha”. Kulturni obrasci (vrednosti i norme) svake društvene zajednice osmišljavaju svakodnevni život ljudi i uređuju njihove međusobne odnose i odnose prema prirodnoj i društveno-kulturnoj sredini u kojoj oni rade i žive. Oni u sebi sadrže osobeni ”pogled na svet” - pogled na prirodu, na druge ljude, na odnos prema sebi samom, prema precima i potomcima, prema bogu i narodu, prema dobru i prema zlu, prema lepom i ružnom, prema vidljivom i nevidljivom. Instinkti upravljaju životinjama, a kultura ljudima i društvenim zajednicama. Po kulturi se čovek i razlikuju od životinje, a ljudsko društvo od životinjskog čopora. Razlike u kulturi najvažnije su razlike između dva društva. Identitet (samosvojnost) svakog društva određen je upravo njegovom kulturom, a kulturom se stvara i najbolje čuva kontinuitet svakog društva.

Društvo i kultura posreduju u odnosu čoveka i prirode, a rad je osnovni društveni i kulturni proces kojim se to posredovanje odvija. Zbog toga je rad istovremeno prirodni, ljudski, društveni i kulturni proces. Jednim svojim aspektom spaja, a drugim (istovremeno) razdvaja čoveka i prirodu, prirodu i društvo, čoveka s drugim čovekom (stvarajući pri tom društvo).

91

Kultura, kao skup ljudskih društvenih vrednosti, normi i tvorevina ljudskog društvenog delovanja, glavno je vezivno tkivo ljudi međusobno i društva kao celine. Kultura je duhovno polje ljudskog delovanja koje omogućuje da se društvo relativno odvoji od prirode. Kultura nerazvijenih društava neposredno povezuje ljude, ali još ne prekida njihove čvrste veze sa prirodom (kao kod američkih Indijanaca). Kultura civilizovanih društava (tzv. civilizacija) na drugi način (posrednije i formalnije) povezuje ljude međusobno, a mnogo više i razdvaja čoveka i društvo od prirode kao takve. Ovaj protivrečan odnos povezivanja i razdvajanja ugrađen je u temelje čovekovog, društvenog i kulturnog razvoja i u istoriju, kao vremenski okvir samostvaranja čoveka, društva i kulture putem rada. 3. Rad i društveno delovanje

Sa sociološkog stanovišta značajno je razlikovati pojam rada od pojma društvenog delovanja. Društveno delovanje, kojim se sociologija bavi, širi je pojam od rada. To znači da je svaki rad društveno delovanje i da postoji društveno delovanje koje nije rad. Rad je, mada najvažnija, ipak samo jedna vrsta društvenog delovanja. Tako su, primera radi, pojedine društvene igre, navijanje na fudbalskoj utakmici, prelazak ulice, glasanje na izborima, svađa sa komšijom, ometanje školskog časa i slično različiti slučajevi društvenog delovanja, ali se ne mogu smatrati nikakvim radom.

Sociološki pristup radu objedinjuje dva osnovna shvatanja rada: 1. šire shvatanje rada, u filozofskom i antropološkom smislu, kao svesne svrsishodne

prakse, kojom čovek proizvodi sebe kao kulturno i istorijsko biće, koje je srodno sociološkom pojmu društvenog delovanja;

2. uže, ekonomsko shvatanje rada kao proizvodnje materijalnih dobara i profesionalne društvene delatnosti kojom se zadovoljavaju osnovne potrebe društva i onih koji obavljaju radnu aktivnost.

Veliki nemački filozof Fridrih Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770-1831) s pravom je nazvao područje rada "carstvom nužnosti" iako je smatrao da se "lukavstvom uma" (upotrebom svesti u radu), dakle jednom vrstom (umnog) rada, upravo kroz to "carstvo nužnosti" (a ne mimo njega) stiže do "carstva slobode". Njegov sledbenik Karl Marks smatrao je kako čovek, kroz istoriju, radom potvrđuje svoju ljudsku prirodu (proces "naturalizovanja čoveka"), menja svoju prirodnu okolinu (proces "humanizovanja prirode"), ali se istovremeno u radu i otuđuje (sebe podređuje "slepim prirodnim silama" i društveno stvorenim odnosima). Zapleten u mrežu društvenih odnosa nastalu podelom rada na umni i fizički, čovek se, po Marksu, "otuđuje" od procesa rada, od rezultata rada, od drugih ljudi s kojima radi i od samog sebe i svoje potencijalno slobodne i univerzalne ljudske prirode. Od svih nejednakosti među ljudima najvažnije su one koje se ispoljavaju u društvenoj raspodeli raznih poslova. U svim dosadašnjim društvima postoje poslovi koji su rezervisani za vodeće i privilegovane društvene grupe i oni drugi, na koje su prinuđene neke druge i marginalne grupe, koje su ''bez suda osuđene'' na težak, pa i najteži rad. Uostalom, samo značenje reči ''rad'' u većini indo-evropskih jezika ukazuje na nuždu, muku, teret, bol, sirotinju (stari indo-evropski koren odnosi se i na ''siroče'', na onog ko je bez roditelja, pa mora sam da radi da bi preživeo). Jednakost i težak rad. ''Težak rad ima još jedan smisao – kao u izrazima 'ljuta zima' ili 'teška srca', gde označava surovost, neprijatnost, grubost, teško podnošenje. Tako je i u opisu ugnjetavanja Izraelaca u Drugoj knjizi Mojsijevoj koja nosi naziv Izlazak: 'I zagorčavahu im život teškim radom'. Ovde ova reč opisuje poslove koji su poput zatvorske kazne, rad za kojim ljudi ne tragaju i ne bi ga izabrali kada bi imali bar i malo

92

privlačnije mogućnosti. Ova vrsta rada je negativno dobro i obično sa sobom nosi druga negativna dobra u nizu: siromaštvo, nesigurnost, slabo zdravlje, fizičku opasnost, sramotu i poniženje. Pa ipak to je društveno nužan rad. On mora da se obavi i to znači da se mora naći neko ko će ga obavljati.

Uobičajeno rešenje ovog problema ima oblik proste jednačine: negativnom dobru odgovara negativan status ljudi kojima je povereno. Težak rad se raspodeljuje omalovaženim ljudima. Građani se smatraju slobodnima, a ovaj rad se nameće robovima, stalno nastanjenim tuđincima, 'gostujućim radnicima'. To su sve autsajderi. Drugačije rečeno, članovi koji obavljaju takav rad pretvaraju se u 'unutrašnje' tuđince, kao što su indijski nedodirljivi ili američki Crnci nakon oslobođenja od ropstva. U mnogim društvima žene su bile najznačajnija grupa 'unutrašnjih' tuđinaca, obavljajući rad koji su muškarci prezirali, oslobađajući muškarce ne samo za isplativije privredne delatnosti, nego i za građanske poslove i politiku. I zaista rad u domaćinstvu koji je žena tradicionalno obavljala – kuvanje, čišćenje, briga o bolesnima i starima – predstavlja znatan deo teškog rada današnje ekonomije za koji se regrutuju tuđinci (a među njima prvenstveno žene).

U svim ovim slučajevima je sadržana jedna surova ideja – negativni ljudi za negativna dobra. Ovaj rad treba da vrše muškarci i žene čija svojstva tome navodno odgovaraju. Zbog svoje rase ili pola ili pretpostavljene inteligencije ili društvenog položaja, oni zaslužuju da ga obavljaju ili ne zaslužuju da ga ne obavljaju ili se na neki način za njega kvalifikuju. To nije posao za slobodne građane, muškarce, belce i tako dalje. Ali koja je to vrsta zasluge, koja vrsta kvalifikacije? Teško bi bilo reći šta su težaci u ovom ili onom društvu učinili da bi zaslužili opasnost i poniženje koje njihov rad obično sa sobom donosi ili kako to da su se oni – i samo oni – kvalifikovali za njega. Kakve tajne smo saznali o njihovom moralnom liku? Kada robijaši vrše težak rad, možemo bar tvrditi da zaslužuju svoju kaznu. Ali čak ni oni nisu državni robovi. Njihovo poniženje je (najčešće) ograničeno i privremeno i ni u kom slučaju nije jasno da najnesnosnije vrste rada treba da se dodele njima. a, ako ne njima, onda sigurno nikome drugom. Zaista, ako se osuđenici nagone na težak rad, onda obični muškarci i žene verovatno treba da budu zaštićeni od njega, tako da pokažu da nisu robijaši i da ih nikada porota sastavljena od njima ravnih nije proglasila krivima. I ako čak i osuđenici ne bi trebalo da budu prisiljeni da podnose ugnjetavanje (sam zatvor je dovoljno ugnjetavanje), onda je a fortiori tačno da niko drugi ne treba da ga podnosi.'' (Majkl Volcer, Područja pravde, Odbrana pluralizma i jednakosti, s. 227-229)

Polazeći od egalitarne etike (i logike) Volcer zaključuje da nijedna društvena grupa (rasna, polna ili kastinska) ne sme da bude unapred osuđena na teške radove. Pošto je uzaludno i utopijsko nadanje da će s automatizacijom mašine zameniti ljude u svim teškim i opasnim poslovima preostaje da se teški radovi ravnomerno raspodele na sve ljude – kao što se obaveza odbrane zemlje ravnomerno raspodeljuje na sve mlade muškarce njihovim regrutovanjem u narodnu vojsku. Sociološki gledano, dakle, ni za koga nije sporna društvena činjenica da je i težak rad za svako društvo važna vrsta društvenog delovanja, samo što se na dotičnu činjenicu različito gleda u raznim vremenima, kulturama, društvenim grupama, političkim ideologijama. Radovi seljaka-težaka, gradskih đubretara, podzemnih rudara, rad na opasnim radnim mestima ili prinudno obavljanje opasnih poslova (ratovanje na primer) imaju to zajedničko svojstvo da su stvarno teški radovi, ali su ti teški radovi po mnogo čemu ne samo različiti nego se i različito ocenjuju. Kaljavi seljački radovi i prljavi poslovi gradskih đubretara nemaju isti društveni i moralni status. Psihički zaglupljujući i fizički iscrpljujući radovi takođe se bitno društveno razlikuju. Najveća je razlika u statusu onih koji opasne poslove sami biraju (kao feudalni viteški staleži u ratu) u odnosu na one koji su bili prinudno mobilisani kao ''topovska hrana'' u kasnijim ratovima. Konačno, egalitarna ideologija u kampanjama ''izgradnje socijalizma'' bila je u stanju da potpuno i revolucionarno preokrene tradicionalna merila vrednovanja teškog fizičkog (tzv. udarničkog) rada i ''građanski dekadentnog'' umnog rada. Mnogo veće izglede da bude proglašen za ''heroja socijalističkog rada'' imao je neki nekvalifikovani fizički radnik (kao na primer ložač visoke peći ili rudar-kopač) nego najvredniji seljak, a pogotovo pre nego bilo koji obrazovaniji zanatlija, tehničar, inženjer, lekar, pravnik, profesor, ili bilo koji drugi intelektualac (sa izuzetkom partijskih ideologa). Čak i težak rad za čoveka može da ima

93

nekog smisla, ako je koliko-toliko društveno priznat i na bilo koji način vrednovan od referentne grupe i zajednice kojoj pripadaju oni koji ga obavljaju. Društvo, dakle, nije moguće bez rada, a od čoveka bez posla teže je samo čoveku bez zdravlja. Zato je masovna nezaposlenost svojevrsna bolest društva u kojem je ona raširena.

U modernom društvu rad se vezuje za profesiju (zanimanje) i kao takav ima posebna obeležja koja ga u društvenom pogledu odvajaju od društvenog delovanja u kojem učestvuju pojedinci i grupe izvan sfere rada. To su sledeća obeležja profesionalnog rada:

1. Profesionalni rad ima primarni značaj za obezbeđivanje egzistencije onog ko radi, članova njegove porodice i opstanka i razvoja celokupnog društva (održavanje tzv. društvene reprodukcije) i u tom smislu on se smatra najvažnijim društvenim delovanjem.

2. Svaka profesija zahteva sistematsku stručnu pripremu, akumuliranje znanja i iskustva potrebnog za kvalitetno obavljanje profesionalne delatnosti. Tradicionalna zanimanja počivaju na praktičnim veštinama koje se stiču preuzimanjem od uzora i ličnim iskustvom, a moderne profesije se oslanjaju još i na sistematsko i teorijski uobličeno naučno-tehničko znanje. Zato je u modernim društvima priprema za svaku važniju profesiju poverena odgovarajućem sistemu obrazovanja. Obrazovni sistem je stoga važan za svako društvo i zato se uvek posebno društveno organizuje i uređuje. Kako sva zanimanja nisu podjednako privlačna niti su podjednako pristupačna svim članovima društva, nepisanim i pisanim normama određuje se prvenstvo pristupa pojedinaca i grupa pojedinim poslovima (pa tako i školama). Prema njihovom društvenom značaju društvo se vertikalno raslojava na kaste, staleže i klase u čijoj osnovi je podela rada na pretežno umni (upravljački) i pretežno fizički (izvršilački).

3. Profesionalni rad odnosi najveći deo vremena kojim svaki pojedinac raspolaže: dnevno, nedeljno, mesečno, godišnje i u toku celog života. To je radno vreme, za razliku od slobodnog vremena i onog tzv. izvanradnog vremena (za spavanje, jelo, put do posla i natrag) koje se "umeće" između radnog i slobodnog. Najvažniji društveni dodiri, odnosi i aktivnosti pojedinaca i grupa podređeni su ovom ritmu radnog i slobodnog vremena, a to je primer kako rad značajno utiče na sve ono što se dešava i izvan rada.

Moderan profesionalni rad. "Čak i kada nam je rad dosadan i težak, on redovno postaje sastavni elemenat u našem psihološkom sklopu i deo ciklusa naših dnevnih aktivnosti:

Novac. - Nadnica ili plata su glavni izvori prihoda mnogih. Bez toga se briga oko zadovoljavanja životnih potreba obično uvećava.

Nivo aktivnosti. - Rad često predstavlja osnov sticanja znanja, veština i uvećanja sposobnosti. Čak i ako je rutinskog karaktera, on pruža čvrste okvire u kojima se čovekova energija može apsorbovati. Bez rada, prilike za ispoljavanje sposobnosti i znanja se smanjuju.

Raznovrsnost. - Rad pruža okruženje koje se razlikuje od domaćeg i, čak i ako je relativno jednoličan, omogućuje pojedincu da se odmori od dosadnih kućnih poslova.

Raspored vremena. - Za one koji imaju redovno zaposlenje dan je obično organizovan prema ritmu rada. Ako je ovakav okvir ponekad ograničavajući, on ima i svoje prednosti, jer nam daje pravac u ostalim dnevnim aktivnostima. Oni koji ne rade, često osećaju dosadu kao svoj glavni problem, a i apatiju u odnosu na pojam vremena. Vreme tada postaje manje važno, jer ga, kako kažu Frajer i Makena (1987), ima toliko mnogo.

Društveni kontakti. - Radna sredina često omogućuje stvaranje novih prijateljstava i učešće u zajedničkim aktivnostima. Razdvojenost od radne sredine u mnogim slučajevima izaziva suženje kruga prijatelja i poznanika.

94

Lični identitet. - Rad se obično ceni i zato što izaziva osećanje stabilnog društvenog identiteta. Za muškarce naročito, samopoštovanje se često povezuje sa njegovim ekonomskim doprinosom domaćinstvu.

Jasno je zato da nije teško uvideti zbog čega biti bez posla može smanjiti poverenje ljudi u sopstvenu društvenu vrednost." (Entoni Gidens, Sociologija, s. .379-380)

Sociološki, rad može da se posmatra kao svako drugo društveno delovanje, s obzirom na promene koje izaziva u društvenim odnosima među pojedincima i grupama. Kad sociologija proučava rad kao društveno delovanje, onda su predmet istraživanja svi aspekti i elementi njegove strukture: društveni subjekti (akteri), društvene potrebe, interesi, vrednosti i norme, objekti i tehnička sredstva raznih vrsta društvenog rada. U tom pogledu za sociologiju je od ključnog značaja pojam društvene podele rada, jer se njime ukazuje na osnovu strukture i razvoja svih dosadašnjih društava. Svaka vrsta rada ima svoje aktere, svoj osobeni predmet i sredstva, potrebe koje zadovoljava, interese koje ostvaruje, vrednosti kojima stremi, osobena pravila društvene organizacije i tehnička pravila koja upućuju na najracionalniji način obavljanja dotične radne aktivnosti.

4. Rad kao društvena proizvodnja

Društvena proizvodnja je svrsishodno društveno delovanje (rad) kojim ljudi prilagođavaju prirodu svojim potrebama i stvaraju materijalna dobra ili proizvode novo znanje, kulturne obrasce, verske i umetničke predstave i tako stvaraju duhovna dobra.

Proizvodnja materijalnih i duhovnih dobara u svakom društvu predstavlja osnovni društveni proces i u tom smislu ona je večiti uslov ljudskog i društvenog opstajanja i razvoja. Kao takva, proizvodnja ima više momenata, činilaca, aspekata, istorijskih i strukturnih tipova. Sa ekonomskog aspekta, pod proizvodnjom se prevashodno podrazumeva stvaranje materijalnih dobara uz ostvarivanje finansijskih efekata. Sociološko stanovište uvažava i svaku drugu proizvodnju, stvaranje duhovnih dobara i menjanje i stvaranje novih društvenih odnosa i kulturnih obrazaca. Tri su osnovna činioca svake društvene proizvodnje.

1. Čovek sa svojim znanjem i iskustvom i ljudski društveni rad, kao proces upotrebe proizvodnog znanja i iskustva i trošenja fizičke i duhovne energije u svrhu menjanja prirodnih svojstava predmeta i vršenja usluga kojima se omogućuje zadovoljavanje ljudskih potreba.

2. Sredstva za rad, kao naročito prilagođeni predmeti koje čovek koristi u procesu rada da bi njima povećao i poboljšao dejstvo svojih prirodnih organa na prirodu.

3. Predmeti rada, kao relativno pasivni objekti na koje čovek deluje sredstvima (oruđima) rada menjajući njihova svojstva prema unapred postavljenom cilju (svrsi) i očekivanju da će ta promena omogućiti zadovoljenje neke ljudske potrebe.

Svojinski) odnosi nisu neposredan društveni činilac proizvodnje, ali jesu najvažnija determinanta proizvodnih odnosa, manje ili više pogodan društveni okvir procesa rada (pravna osnova društvene organizacije rada).

Čovek svojim radom pokreće i ostale činioce, jer on proizvodi i oruđa za rad i pronalazi i bira predmete svoga rada. Sa antropološkog stanovišta, naročito se ističe činjenica da je čovek svojevrsno biće ne po tome što proizvodi promene u prirodi (što može, na primer, i dabar), ili što koristi zatečene predmete iz prirode kao svoja oruđa (što čini i majmun), već po tome što je u stanju da proizvodi oruđa kojima će, potom, još bolje i još

95

više proizvoditi. Otuda i određenje čoveka ne samo kao svesnog bića (lat. homo sapiens) već kao proizvodnog bića (lat. homo faber - čovek koji proizvodi).

Sredstva za rad su, dakle, i sama proizvod ljudskog rada, ali su neophodan i bitan materijalni uslov i činilac svake dalje proizvodnje. Sa akumuliranjem ljudskog društveno-kulturnog iskustva u radu, usavršavaju se i oruđa za rad i tako povećavaju proizvodnu moć samog rada. Zbog nerazdvojne povezanosti samog procesa rada i sredstava koja se u tom procesu upotrebljavaju, koristi se termin proizvodne snage kojim se označavaju čovek sa svojim radnim iskustvom i sredstva za rad u međusobnom jedinstvu. Ovim pojmom se ukazuje na činjenicu da proizvodna moć, odnosno snaga ljudskog društvenog rada zavisi i od znanja i sposobnosti proizvođača (subjektivni momenat) i od kvaliteta sredstava kojima se on služi (tehnološki momenat).

Predmeti rada su pasivniji, a time i manje dinamičan činilac društvene proizvodnje od sredstava za rad. Pošto su i oruđa i predmeti međusobno povezani materijalni uslovi rada, oni se zajednički nazivaju sredstvima za proizvodnju. Mnogi teoretičari, a marksisti posebno, naglašavaju primaran i odlučujući značaj razvoja sredstava za rad (jer su ona i deo proizvodnih snaga i deo sredstava za proizvodnju) za razvoj celokupne društvene proizvodnje i za razvoj čoveka i društva uopšte. Ovde je bez sumnje reč o isticanju jednog dominantnog (tehnološkog) faktora kao najvažnijeg za strukturu i razvoj društva. Kad se pritom zanemari delovanje drugih društvenih činilaca (pravnih, političkih, kulturnih), to vodi neopravdanom uprošćavanju sociološkog objašnjenja i strukture i razvoja društva.

Rizik uprošćavanja smanjuje se onda kad se u objašnjenje uključuje i razmatranje raznovrsnih društvenih odnosa u koje pojedinci i grupe stupaju u procesu društvene proizvodnje i koji se stoga nazivaju proizvodnim odnosima. Najznačajniji od svih proizvodnih odnosa su svojinski odnosi, a posebno odnosi vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, koji bitno određuju svaki način društvene proizvodnje i celokupan proces društvene reprodukcije, a to znači da, pored načina proizvodnje, određuju i način raspodele, razmene i potrošnje.

Proizvodne snage i proizvodni odnosi čine nekad jedinstvenu, a nekad protivrečnu ekonomsku (pod)strukturu, koju su marksisti slikovito zamišljali kao ekonomsku "bazu" ili osnovu društva na kojoj počivaju tzv. pravna, politička i duhovna "nadgradnja".

Baza i nadgradnja. "Opšti rezultat do kojeg sam došao i koji mi je, kad sam već došao do njega, poslužio kao putokaz u mojim studijama, može se ukratko ovako formulisati: U društvenoj proizvodnji svoga života ljudi stupaju u određene, nužne odnose, nezavisne od njihove volje, odnose proizvodnje koji odgovaraju određenom stupnju razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Celokupnost tih odnosa proizvodnje sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu osnovu na kojoj se diže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti. Način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo društveno biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest." (Karl Marks, Prilog kritici političke ekonomije, 1969, s. 8)

Vulgarnim i mehaničkim tumačenjem ove Marksove metafore mnogi marksisti su zanemarivali stvarni značaj svih drugih neekonomskih i nematerijalnih činilaca u ljudskom društvu. Poznato je da je znanje duhovna komponenta rada i da savremena nauka i na njoj zasnovana tehnika i tehnologija postaju glavna proizvodna snaga modernih društava, da nisu nikakva "nadgradnja", već su sasvim realna osnova najznačajnijih proizvodnih procesa.

Ili, drugi primer: svojinski odnosi kao glavni proizvodni odnosi ne samo da zavise od sredstava za rad i utiču na proizvodne snage i pravnu i političku "nadgradnju" - nego su

96

često i sami određeni odnosima političke moći i nametnutim pravnim oblicima, koji tako dobijaju primarni značaj i u ekonomskoj sferi društva. Zna se da politički nestabilna i pravno neuređena društva nemaju elementarne uslove da razviju modernu i prosperitetnu ekonomiju, te je očigledno da se ukupan društveni determinizam ne sme svoditi samo na ekonomske činioce.

Poseban su primer determinističke inverzije tzv. socijalistička društva u kojima je represivna ideologija vladala politikom, a ideologizovana politika pravom i ekonomijom. Zato i nije čudno što se ova naopako postavljena i neracionalno konstruisana (i konstituisana) društvena struktura morala kad-tad raspasti. To se, pak, nije dogodilo stoga što je ideologija, kao "duhovna nadgradnja", išla "ispred" ekonomije kao "materijalne osnove". Ideologija i mora da ide ispred politike, a politika ispred ekonomije, ali to u načelu ne bi trebalo unapred da određuje njihov relativni značaj i deterministički prioritet, nezavisno od toga o kakvoj ideologiji, kakvoj politici i kakvoj ekonomiji se radilo.

Razvojni problemi u socijalističkim sistemima, koji su i doveli do njihovog sloma, uslovljeni su i istorijski i strukturno: represivnim (autoritarno-totalitarnim) karakterom ideologije i politike, ali i neracionalnim oblikom (komandne) ekonomije, a ne samo lošim njihovim međusobnim odnosima. U ovim društvima su, sticajem raznih nepovoljnih nasleđenih i novostvorenih okolnosti, kako u duhovnoj i političkoj, tako i u ekonomskoj sferi, prevladale iracionalne snage i sadržaji koji su se "razlivali" i po "bazi" i po "nadgradnji". Represivna ideologija je sebi podredila i duhovno stvaralaštvo i materijalnu proizvodnju, a vladala je i jednom i drugom sferom tako što ih je međusobno suprotstavljala i onemogućavala njihov autentični razvoj i samoreprodukovanje celoga društva na racionalnim pretpostavkama i na zdravim temeljima.

Dok je u klasičnim kapitalističkim ekonomijama osnovni problem preterana eksploatacija i oštro raslojavanje, u socijalističkim sistemima to je bilo neodgovorno upravljanje i ideološka uravnilovka. Kolektivno ("društveno") vlasništvo nije zaštićeno od privatnih zloupotreba i zato se s njim neracionalno upravljalo. Socijalistička ekonomija je "privatizovala dobit, a socijalizovala gubitke" i zato je u njoj motivacija za rad opadala, a gubici se (umesto profita) uvećavali. U takvom sistemu su i stvoreni svi paradoksi socijalističkog samoupravljanja: da su formalno vlasnici i upravljači svi, a da faktički odlučuju samo neki (politički moćni i oni koji su njima lojalni); da se neodgovorno i nekompetentno upravlja društvenim dobrima, uz mnoštvo "samoupravnih (kontrolnih) foruma" i bezbroj "stručnih elaborata" koji su bili nekompetentni zato što su ih pisali neodgovorni "stručnjaci". Sve zajedno je omogućilo najveći paradoks od svih: da oni koji za društvo "proizvode gubitke", za sebe pritom "ostvaruju dohodak". Oni sa monopolom organizovane političke moći stalno su manipulisali svojim političkim legitimitetom, važnijim informacijama, kao i tehničkim znanjem, pa tako i prirodnim i društvenim dobrima, ljudima i društvom samim. Posebno je kobno bilo, i za socijalizam i za naše samoupravljanje, što su oni koji su ih zamislili i ostvarivali pritom prenebregavali osnovne zakonitosti dotadašnje društvene reprodukcije, potvrđene kroz istoriju civilizovanih evropskih društava.

Kapitalizam i socijalizam u uporednoj perspektivi

Tip globalnog sistema Kapitalizam Socijalizam

97

Glavni oblik svojine privatna svojina državna svojinaOpšti tip dominacije ekonomska politička

Tip ekonomije tržišna komandnaMotiv preduzetništva profit puna zaposlenost

Motiv zaposlenih dobra zarada lak posaoProfesionalna sigurnost nesigurno radno mesto stabilno radno mesto

Sredstvo regulacije pravo politička voljaGlavni pravni akti obligacije (ugovori) državne uredbe

Vrsta sankcije naknada štete gubitak funkcijeOpšti model politike višestranačka demokratija jednostranačka diktatura

Ideološka legitimacija građanska prava klasni interesiStrateški interes bogatstvo (novac) politička moć (vlast)

Sistemska vrednost sloboda jednakost

Kapitalistički sistem se potvrdio kao ekonomski efikasniji na tržištu, jer se privatni vlasnik bolje brine za svoje vlasništvo i teži da ga sačuva i uvećava. Zato se u okviru privatnog vlasništva razvija efikasnija upravljačka organizacija (menadžment). Efikasnost savremenog privatnog menadžmenta počiva na dva osnova:

1. na neospornom autoritetu privatnih vlasnika (poslodavaca) i2. na pouzdanom tehničkom znanju kompetentnih profesionalaca.

Poslodavci suvereno određuju ciljeve poslovanja, a unajmljeni i dobro plaćeni menadžeri, kompetentno i odgovorno, predlažu najefikasnija sredstva i načine za ostvarivanje postavljenih ciljeva.

5. Podela rada - osnova strukture i razvoja društva

Značaj podele rada u društvu među prvima je uočio starogrčki filozof Platon (427-347. pre n.e.) kad je tvrdio da je najbolje i najpravednije uređena ona država u kojoj svako obavlja onaj rad za koji je najsposobniji: gde mudri vladaju, hrabri brane državu, a vredni proizvode materijalna dobra. Klasični ekonomisti su uočili da podela rada povećava produktivnost ljudskog rada, a marksisti - da omogućava nastavak privatne svojine i pojavu klasa.

Jedan od osnivača moderne ekonomije, Adam Smit (Adam Smith, 1723-1790) počinje svoje klasično delo Bogatstvo naroda (1776) opisom podele rada u fabrici čioda. Od tada se podela rada uzima kao glavni činilac povećanja produktivnosti, što je njena ekonomski najvažnija posledica.

Kasnije je i jedan od osnivača moderne sociologije, Emil Dirkem, isticao sociološki pozitivne aspekte podele rada kad je tvrdio da se podelom rada povećava solidarnost i međuzavisnost u društvu, pošto se javlja potreba za proizvodima drugih onda kada se oni bave različitim (međusobno komplementarnim) poslovima.

Karl Marks je, pak, pored pozitivnih (ekonomskih i društvenih) aspekata podele rada, naglašavao i njene negativne strane: (1) otuđenje čoveka osuđenog podelom rada da najveći deo svoga života provede obavljajući jednu vrstu, manje-više teškog i zaglupljujućeg posla; i (2) klasnu podelu rada na umni i fizički, koja je osnovi uzrok podele

98

društva na klase i koja omogućuje eksploataciju onih koji se bave pretežno fizičkim poslovima.

Pored ideološke razlike između konzervativnog (Smit i Dirkem) i revolucionarnog (Marks), ovde je uočljiva i teorijsko-metodološka razlika u shvatanju podele rada: Marks više naglašava društveno-klasnu, a Dirkem društveno-tehničku dimenziju podele rada.

Ono što je, ipak, najvažnije to je činjenica da i jedni i drugi ističu da je podela rada objektivan, opšti, nužan i bitan društveni odnos u svim dosadašnjim društvima. Zato se može reći da se ovaj odnos iskazuje kao univerzalna zakonitost u društvu i najopštiji zakon u sociologiji: kao zakon podele društvenog rada.Zakon podele rada. "Iako podela rada ne predstavlja neku novu pojavu, društva su tek krajem prošlog veka počela postajati svesna toga zakona, kome su se, dotle, povinjavala skoro i ne znajući... Danas je ova pojava postala do te mere opšta, da svima pada u oči. Nema više mesta obmani o tendencijama naše savremene industrije; ona se sve više oslanja na moćne mehanizme, na velika grupisanja snaga i kapitala, te prema tome na do kraja izvedenu podelu grupisanja snaga i kapitala, te prema tome na do kraja izvedenu podelu rada. Ne samo da su u okviru pojedinih fabrika razni poslovi odvojeni i specijalizovani do u nedogled, nego i svaka fabrika za sebe predstavlja određenu specijalnost koja pretpostavlja druge specijalnosti ."

(Emil Dirkem, O podeli društvenog rada, s. 83)Podela rada se može razmatrati s raznih strana i tada se razlikuje više tipova podele

rada.Prirodna podela rada zasniva se na polu i starosti, odnosno to je podela poslova

između žena i muškaraca i podela među generacijama (deca, odrasli u punoj snazi i stari). Ona postoji u svim društvima, ali je karakteristična i ključna za nerazvijena i tradicionalna društva.

Istorijska podela rada obično se svodi na tzv. tri velike podele rada u dosadašnjoj istoriji: (1) pojava zemljoradnje kao zasebne privredne grane i izdvajanje ratarskih i stočarskih plemena iz mase varvara; (2) izdvajanje zanatstva od poljoprivrede i stvaranje podloge za kasniju pojavu industrije; (3) pojava trgovine kao grane koja povezuje poljoprivredu i zanatstvo posredstvom prvobitnog tržišta, što je kasnije omogućilo nastajanje robnog društva na razvijenom tržištu. Na ovoj istorijskoj podlozi nastaje i podela rada između sela i grada, koja je jedna od najstarijih, a održava se i danas.

Ponekad se govori o opštoj, posebnoj i pojedinačnoj podeli rada. Pod opštom se podrazumeva podela rada na velike privredne oblasti (poljoprivreda, industrija, trgovina, saobraćaj i dr.). Posebna podela rada bila bi podela ovih oblasti na uže grane i njihove vrste i podvrste (na primer, podela saobraćaja na suvozemni, vodeni, vazdušni i poštanski i, još detaljnije, suvozemnog na drumski i železnički itd.). Pojedinačna podela rada je podela poslova među pojedincima.

Pojedinačna podela rada, povezana je sa tzv. tehničkom podelom rada (specijalizacijom). Ona je nastala sa pojavom manufakture krajem srednjeg veka, kad su pojedine radne operacije u okviru procesa proizvodnje jednog proizvoda razdeljene na veći broj pojedinaca, od kojih nijedan ne proizvodi čitav proizvod nego samo jedan njegov deo (na primer, šije samo rukave za odelo, umesto da šije celo odelo). Kad se tako "razmrvljeni" rad organizuje u fabričko-industrijskoj proizvodnji u obliku "pokretne trake" (kao u automobilskoj industriji), on pretvara radnika u običan "dodatak mašini", ritam njegovog rada podređuje brzini trake, isključuje svaku kreativnost, pa i duhovnost rada, jer je svaka radnja rutinska i ponavlja se bezbroj puta.

Savremena automatizacija rutinskih poslova stvara tehničke preduslove za prevazilaženje ovog najgrubljeg vida ljudskog otuđenja. Kod svake podele rada treba

99

razlikovati njenu društvenu i tehničku stranu, da se ne bi dešavalo da se zbog negativnih društvenih posledica osporava i pozitivan doprinos tehničke podele rada dosadašnjem društvenom razvoju. U tom pogledu je nužno usklađivanje interesa onih kojima je maksimalan profit najvažniji cilj, sa interesima onih koji su prinuđeni da se bave specijalizovanim ili na drugi način otuđenim radom. To je glavni društveni uslov, bar za ublažavanje negativnih posledica tehničke specijalizacije rada, kad one već ne mogu u celini da budu izbegnute.

U vezi sa ovim otvara se još jedan važan, politički, aspekt podele rada i pitanje: ko ima moć da upravlja celokupnim procesom rada na osnovu svoje pozicije u društvenoj podeli rada? Ispostavilo se da nejednaka moć nužno proizilazi iz društvene podele rada. Zato nejednaku raspodelu društvene moći nije uspeo da ukloni nijedan dosadašnji društveni projekat, pa ni onaj koji je kod nas ideološki deklarisao takav cilj (ranije tzv. socijalističko samoupravljanje). Nekadašnja podela rada na umni i fizički, danas je u osnovi podele na upravljačke i izvršilačke poslove. Zadržavaju se i druge nejednakosti, poput razlika u prirodnim, psihosocijalnim, tehničko-tehnološkim i drugim radnim uslovima koje ljudi smatraju važnim za kvalitet svog društvenog života uopšte.

Podela rada je, i pored toga (ili baš zbog toga), osnova strukture i razvoja svakog društva. Bez podele uloga ne bi se mogla organizovati za delovanje nijedna društvena grupa. Ne bi se održala nijedna društvena ustanova ako se ne bi znalo ko, šta i kako treba u njoj da radi. Kulturni obrasci se ne bi međusobno nikad diferencirali kad bi "svi radili sve", a čovek bi u tom slučaju ostao na nivou instinktivnog reagovanja sličnom reagovanju razvijenijih životinja. Zato nikakve negativne posledice podele rada ne mogu zaseniti njen fundamentalni značaj za čoveka, društvo i njihovu istoriju.

Istorijski određen način podele rada je važna društvena determinanta i dobar sintetički sociološki pokazatelj načina društvenog života i istorijskog tipa globalnog društva. U tom smislu se, uz društvenu i tehničku podelu rada, razlikuju globalna organizacija i kulturni identiteti agrarno-seljačkih, industrijskih i postindustrijskih društava. Podela rada presudno određuje način rada, a način rada bitno utiče na način društvenog života u celini.

6. Tradicionalni seljački radovi i tradicionalni način društvenog života

Rad kao svesna i svrsishodna ljudska i društvena delatnost oduvek se odvijao u nekim organizovanim oblicima zajedničkog ''života i rada''. Način na koji su bili organizovani ljudski radovi bio je istovremeno i način ukupnog društvenog života neke društvene zajednice ili je bio jedna od najvažnijih strukturnih i razvojno-istorijskih determinanti dotičnog globalnog društvenog sistema.

Istorijski i strukturno veoma se razlikuju radovi i njihova društvena i tehnička organizacija u agrarno-seljačkim, industrijskim i postindustrijskim epohama i društvima. Ta bazična razlika proizlazi od društvenih i tehničko-tehnoloških osobenosti radova u kojima se vrši obrada zemljišta, prerada sirovina ili se pružaju usluge drugima u procesu uzajamne komunikacije.

Agrarno-seljačko društvo je istorijski tip predindustrijskog društva. Pozivajući se na antropologa Roberta Redfilda (Robert Redfield) jedan od najpoznatijih francuskih i svetskih ruralista Anri Mandra (Henry Mendras) u svojoj studiji Seljačka društva (1986) razlikuje ''seljačko društvo''. u pravom smislu reči od "društva divljaka" ili "arhajskog

100

društva" kojeg čine ljudi u malim lokalnim zajednicama čvrsto međusobno povezani, potpuno zatvoreni prema spoljnjem svetu koji ne poznaju, ne priznaju i odbacuju. Za razliku od "društva divljaka", "seljačko društvo" je uvek elemenat jednog šireg (globalnog) društva, u kojem danas prevlast ima grad, a selo predstavlja potisnut i potčinjen elemenat. Seljačko (agrarno) društvo obeležavaju (1) podređenost odnosa prostranstvu, (2) isprepletenost uloga i (3) promene koje uglavnom dolaze spolja, prodiranjem globalnog u seljačko društvo putem industrijalizacije i urbanizacije.

Idealno-tipski model seljačkog društva sadrži sledeća obeležja: 1. Relativnu autonomiju lokalnih seljačkih kolektiviteta u odnosu na globalno društvo

koje nad njima dominira, ali toleriše njihove osobenosti.2. Porodično domaćinstvo koje ima strukturalnu važnost za ekonomski i društveni život

kolektiva.3. Relativno autarkičan ekonomski sistem, u kojem se ne razdvajaju potrošnja i

proizvodnja, ali se održavaju veze sa globalnom ekonomijom.4. Lokalni kolektivitet kojeg karakterišu odnosi unutarnjeg međusobnog poznavanja i slabi

odnosi sa okolinom.5. Ugledne pojedince iz sela ili one koji su bliski selu, koji odlučujuće posreduju između

globalnog društva i lokalnog seljačkog kolektiva.Ovih pet obeležja čine opšti model seljačkih društava o kojima Mandra govori u

množini. Taj opšti model je najbliži agrarnom društvu zapadnoevropskog feudalizma i kao takav se uvek mora prilagođavati istorijskim osobenostima drugih prostora i vremena. Svako konkretno seljačko društvo je posebna kombinacija navedenih opštih obeležja i nekih specifičnih, te se mora i empirijski proučiti.

Seljačke radove u tradicionalnom srpskom društvu posebno je proučavao Sreten Vukosavljević (1881-1960) najbolji poznavalac našeg tradicionalnog sela. U svim svojim studijama, a naročito u onim koje su objavljene u knjizi Sociologija seljačkih radova (1983) Vukosavljević ističe presudan uticaj seljakovog rada na celokupan društveni život seljaka: na društvenu organizaciju, na karakter seljakove duhovnosti i na kulturu seljačkog društva uopšte. Vukosavljević posebno razmatra niz elemenata koji seljakov rad čine specifičnim i razlikuju ga od industrijskog rada radnika u fabrikama.

Tradicionalni seljački radovi. "Radovi se nižu jedan za drugim po jednom tvrdom rasporedu... Vekovima je ceo život seljakov prolazio u radu tako raspoređenom. Stekao je navike prema tom rasporedu. Svaki mu je rad, kada je kojem vreme, neodložan. Svaki je rad i svaki rok po jednoj nužnosti visoke vrste. Ne pod disciplinom nekog drugog čoveka već pod disciplinom koju nameću priroda i stvari same i neposredno. Takva nužnost uvek daje visoki moralni smisao kaljavome radu seljakovom. Nikad i ni u čemu seljak nije toliko moralan kao u svom radu.”

(Sreten Vukosavljević, Sociologija seljačkih radova, s. 418)

- Seljaku rad nije samo privredna delatnost koja je usmerena na zaradu nego je jedna od njegovih životnih funkcija, "skoro slična fiziološkoj". Seljakov životni ciklus je i njegov radni ciklus; u starosti završava sa lakim radom kao što je u mladosti (ponekad u četvrtoj, petoj godini života) započeo.

- Seljački radovi imaju jedan "tvrdi kontinuitet", koji ipak nije mehanički "krut", nego ga odlikuje jedna posebna "prirodna nužnost" i egzistencijalna potreba koja seljaka goni na rad.

- Ovi radovi se odvijaju u okviru porodičnog gazdinstva i domaćinstva koje je istovremeno životna i radna zajednica. Svi članovi ("čeljad") rade iste poslove i rade

101

zajedno, od detinjstva do starosti i to je ono što seoskoj porodici obezbeđuje čvršću povezanost od gradske. Takva iznutra povezana zajednica omogućuje ne samo kontinuitet, nego i svojevrsnu elastičnost u rasporedu seljačkih radova, u njihovom ubrzavanju (i pojačavanju) ili usporavanju, kako je kojem radu ili kojem načinu rada vreme. A uticaj na organizaciju i kulturu seljačkog društva i na seljakovu duhovnost, seljački radovi vrše upravo svojim kontinuitetom i egzistencijalnim smislom. Radeći na određeni način u toku celog svog života seljak sav svoj život, svoje navike, običaje, moralne predstave i smisao življenja poistovećuje sa ritmom, rasporedom i uspehom svoga rada. Seljakovo posvećivanje radu nije podređivanje nekoj spoljašnjoj tuđoj sili nego prilagođavanje jednom prirodnom poretku stvari kojem i sam pripada. Zato je i moguć "visoki moralni smisao kaljavog seljačkog rada" kakav nemaju neki drugi, fizički lakši, a ljudski i prirodno otuđeni poslovi. Takvo značenje ima poznata narodna izreka: ''U seljaka crne ruke, a bela pogača''.

Seljaku njegov rad daje odgovarajući "društveni i moralni rang". Kad seljak od starosti onemoća i prestane raditi, u tradicionalnom seljačkom društvu on uživa pažnju i poštovanje ("ljube ga u ruku"), ali ga isključuju iz upravljanja poslovima porodične zajednice. Stvarno, a ne formalno uvažavanje pokazuje se samo prema onima koji rade ("koji ostale hlebom hrane"), što znači da se uvažava radnik i njegov rad.

- Rang seljačkih radova određuje i društveni rang radnika, a od svih seljačkih radova najviši ugled je imalo oranje, jer je ono uslov da se započne proizvodni ciklus u ratarstvu kao najvažnijoj grani poljoprivrede. To je i najteži seljački posao koji obavljaju muškarci koji, orući zemlju, obeležavaju baštinu i potvrđuju svojinu nad uzoranim parcelama. Zato se nekad govorilo "dokle ralom dopireš, dotle je tvoje".

Sejanje nije tako težak i tako poštovan rad kod seljaka kao oranje, iako je važno. Vukosavljević misli da su građani nametnuli seljacima posebnu simboliku sejanja (kao "nastavljanje života") stvorenu u umetnosti. Seljaci na sejanje gledaju kao na prirodnu radnju i češće neguju kult orača (moleći se da bude "srećne ruke") nego sejača.

Kosidba je težak muški posao, ali on nikad nije uvažavan niti je tako simboličan kao orački. Ipak, kosidba je posao u kojem je važna veština kojom se postiže ekonomija napora, pa čak i elegancija pokreta. Ona dobrom kosaču u većini naših oblasti donosi radnu pohvalu "kojoj nije bilo ravne". U kosidbi rezultat više zavisi od kosača negu u oranju od orača. Pošto se često kosi u velikim družinama, rezultat može da se upoređuje, tako da se kosidba pretvara u svojevrsno radno i ljudsko nadmetanje.

Žetva je važan seljački posao koji se mora brzo svršiti, ali ne donosi naročiti ugled onima koji se u njemu istaknu. U žetvi pohvalu i glas više stiču žetelice nego žeteoci. Ostali ratarski poslovi imaju niži rang od oranja, kosidbe ili žetve.

Stočarski poslovi se manje cene od ratarskih, a rad oko ovaca se najviše ceni, jer zahteva najviše pažnje i umešnosti.

Opšte je pravilo da seljaci svoj rad u poljoprivredi smatraju važnijim od drugih i više nego što to za svoj rad misle drugi radnici. Vukosavljević misli da je to zbog autarhičnosti seljačke privrede i relativno male zavisnosti od drugih.

Postoje i radovi kojih se seljaci stide. Koji je rad nepriličan za nekog seljaka ili seljanku nepriličan je i za svakog drugog muškarca ili ženu. Uobičajena je podela na "muške" i "ženske" poslove tako da je za žene neprilično da obavljaju prve, a za muškarce druge. Žene se manje stide da rade muške poslove (ranije da oru ili da kose, danas da upravljaju traktorom). To je više bila retkost koja ženu nije ni u čemu unižavala. Muškarci se, pak, mnogo više stide ženskih poslova i rade ih samo u krajnjoj nuždi.

102

U srpskim selima nekad su se izbegavali zanati koje su tada radili Romi (kovački, svirački) ali se ponegde izbegavaju i drugi poslovi (drndarski, mlinarski, ponekad i opančarski i slični).

Muški i ženski poslovi. Ponekad je podela poslova na "muške" i "ženske" tako zamršena i nerazumljiva (nema jasnog kriterijuma, jer nije dosledno izvedena ni po snazi ni po spretnosti). Kao takva, ona svedoči o suptilnim razlikama u sistemu vrednosti i obrascima delovanja i ponašanja muškaraca i žena, koje su se vekovima kristalizovale u najrazličitijim okolnostima u kojima su nastale. Tako, recimo, i najuglednijim muškarcima priliči da muzu ovce (u planini) ali da pomuze kravu neće ni najneugledniji (jer su krave u stajama kod kuće, te mogu i žene da ih muzu). Vukosavljević u tom smislu piše: "U Crnoj Gori će i vrlo ugledan čovek poneti na ramenu snop, ili naviljak, ili drvo na ramenu, poduprto drvetom sa drugog ramena, ali se zaprtiti na leđa konopcem - senom, slamom, drvima - muškarac neće nikad. To rade samo žene. Ljudi pođu u šumu, iseku drva i ostave, a žene dođu, zaprte ih i ponesu. Iz sličnih razloga u Šumadiji čovek će počupati grah, ali ga neće mlatiti i vejati. To se radi kod kuće i to rade žene. čovek će omlatiti snopove žita - to je za žene težak posao. čovek neće rado pleviti luk, na vršaju izgrtati slamu, pomesti ulicu, mesiti hleb, prati sudove. Da predu, pletu, tku, zazorno je ljudima skoro svuda."

(S. Vukosavljević, Sociologija seljačkih radova), s. 397)- Seljački poslovi se odlikuju posebnim ritmom koji je podešen prema prirodi i

njenim vremenskim intervalima i ciklusima. Kad biljke i životinje miruju i seljakov rad utihne . To je jedna od važnih razlika između seljačkih radova i rada industrijskih radnika ili gradskih službenika koji je podložan veštačkom ritmu mašine i organizaciji rada u preduzeću ili kancelariji. Ritam seljačkih radova je neravnomeran, što ne znači da je nepravilan. On je strogo prilagođen sezonskim ciklusima, kad se smenjuju duži ili kraći periodi odmora i akumuliranja snage (preko zime), sa periodima kad se radovi "zgusnu" i ubrzaju (za kosidbe, kad se ore, seje, a naročito u vreme žetve). Tada se radi od rane zore do mrklog mraka ("od jutra do sutra"), a često i preko noći, ako ima mesečine (kad se žanje žito, bere kukuruz, skida kukuruzovina). Napor je ogroman i mogu ga podneti samo disciplinovani i požrtvovani radnici. Seljacima je lakše da se prilagode ravnomernom ritmu industrijskog rada, nego industrijskim radnicima da podnesu koncentrisane napore koje seljak izdrži u svome poslu. Gradski rad je, istina, monotoniji od seljačkog, neprirodniji i otuđeniji.

Vreme rada i vreme odmora nije strogo razdvojeno tako da u selu nema slobodnog vremena u smislu u kojem ono postoji u gradu. Postoji sezonska ritmičnost seljačkih radova, kad su radovi više zgusnuti (s proleća i s jeseni) i više razređeni (zimi), ali postoji i kontinuitet tri glavna seljačka rada: rada o strmnim žitima, razna okopavanja (vinogradi, kukuruz, povrće) i spremanje stočne hrane.

Na većem posedu taj kontinuitet radova je izraženiji, a na manjem on je "iskrzan", jer se "ono malo posla" na sopstvenom imanju brzo završi. Kontinuitet rada se ponekad postiže proizvodnjom raznih vrsta proizvoda kojima je vreme rada različito ("polikulturom"), a ponekad i odlascima u pečalbu, obavljanjem zanatskih usluga ili zapošljavanjem izvan poljoprivrede. Kad se planira privredna aktivnost članova jednog porodičnog gazdinstva i domaćinstva vodi se računa o sezonskom rasporedu pojedinih radova, o kulturama koje će se sejati, o broju i radnoj sposobnosti čeljadi sa ciljem da se oni što ravnomernije opterete u dužem vremenskom periodu, što zbog sezonskog ritma poljoprivrede nije lako postići.

Svojevrsna protivrečnost u okolnostima pod kojima seljaci rade nastupa otuda što neravnomernost i sezonski karakter seljačkih poslova ne pogoduje razvijanju navike da se stalno (kontinuirano), disciplinovano i sistematski radi, a neki seljački poslovi, pogotovo oni

103

oko stoke, upravo su takvi. Ali kad seljak razvije disciplinu, ona je autonomna i kreativna, a ne nametnuta i formalna. "Kampanjski obrazac" je teže prevazići i on se potiskuje samo sa prelaskom na polikulturu u poljoprivredi i nove vansezonske i dopunske nepoljoprivredne poslove (seoske zanate, zapošljavanje izvan porodičnog gazdinstva).

Jedna od protivrečnosti u seljačkom načinu rada i života u srpskom tradicionalnom društvu jeste i neusklađenost režima ishrane i ritma radova. Seljaci najviše i najbolje jedu kad najmanje rade (krajem jeseni i preko zime), a najlošije se hrane kad najviše rade (u proleće i početkom leta). Zato se seljak u sezoni radova skoro "sasuši". S jeseni, kada stočari pred zimu "skidaju stoku sa hrane" i kad ne postoji mogućnost njene prodaje, u stočarskim krajevima ponekad je imalo "više mesa nego hleba", a tada se ulazi i u period najdužeg odmora. I uopšte, u potrošnji stočarskih proizvoda manje se štedi, nego u ratarskim, koji se (kao žita) mogu duže čuvati.

Životni ritam radova u selu je drugačiji nego u gradu, kao što je to slučaj i sa dnevnim i sa godišnjim ritmom. Zato je teško upoređivati vrednoću u seljačkom i u kakvom drugom radu. Seljačko dete počne veoma rano (u 4-5. godini) da "pomaže" kod nekih radova (pazeći stoku), a i najstariji seljaci rade neke poslove duže od bilo koje druge kategorije radnika, skoro do same smrti. U seljačkoj kući uvek ima posla za svakoga, samo ako neko hoće i može da radi. To sa svoje strane razvija radne navike i podsticajno deluje na radni moral.

Seljački radovi se obavljaju u prirodnoj sredini, za razliku od fabričkog ili kancelarijskog rada koji se odvija u veštačkom ambijentu. Seljaka, dok radi, bije vetar, peče sunce, štipa mraz i kvasi kiša. Tragovi ovih prirodnih sila se vide na njegovom ogrubelom licu i pogrbljenoj figuri, a posledice teškog rada ostavljaju tragove ne samo u izgledu nego i na zdravlju svakog seljaka. Naravno, iz ove okolnosti ne proizilazi zaključak da je rad u prirodnom ambijentu u svemu teži od svakog fabričkog, pa i ponekog kancelarijskog rada.

Na raspored rada i odmora, pored prirodnih ritmova utiču i kulturni činioci, među kojima je najvažnije praznovanje. Nedelja je davala sedmodnevni ritam radu i odmoru, a Đurđevdan i Mitrovdan su glavni godišnji rokovi i dani koji obeležavaju dva glavna godišnja prelaza seljaka iz jednog u drugi radni režim i drugačiju organizaciju društvenog života uopšte. Vukosavljević tačno uočava da seljaci glavne verske praznike ("slave") pomeraju u zimski period, izvan sezone glavnih ratarskih radova. U radnoj sezoni ostavljaju samo one praznike koji su manje važni ili su neposredno vezani za neku fazu poljoprivrednih radova (kao "preslave" ili "zavetine" koje su obično u proleće, u vreme setve, jer su to kolektivne molitve, litije po poljima za rodnu godinu, koje imaju smisla samo na njenom početku). Ali i u praznične dane obavljaju se mnogi poslovi, više stočarski nego ratarski, više kod drugog nego kod sebe (neka je greh i šteta "na tuđu dušu i na tuđu njivu"), više ženski nego muški. Tako praznici nisu mnogo ometali glavne poslove, nego su uticali na raspored manje važnih poslova. Ako se i desi kakav važan praznik u vreme žetve, kosidbe ili berbe seljaci će naći načina da ne praznuju, a jedan od načina je i organizovanje zajedničkog rada (mobe) na praznik. Tako se istovremeno svrši važan privredni posao i obavi kolektivni verski obred koji "neutrališe" eventualni kolektivni greh. A pojedinačni greh se i ne oseća, jer se radilo kod drugoga i sa drugima.

U seljačkim radovima se češće nego u drugim poslovima pojavljuju razni društveni oblici zajedničkog i kolektivnog rada. O raznovrsnosti i suptilnom društveno-kulturnom mehanizmu koji reguliše zajedničke i kolektivne radove koji, inače, čine važan elemenat seljačkih društava, njihov vanredni poznavalac Sreten Vukosavljević piše: "U jednoj prilici

104

seljak ide na rad nekome da mu ovaj povrati u istoj godini na radu istom ili sličnom, u nekoj prilici će mu se vratiti na radu sličnom tek posle nekoliko godina, a u nekoj ne računa na vraćanje nikad i ni u kom obliku, a još na radu dobije samo ručak, i to ne mnogo obilat. Ide na mobu sirotinji, koja ne bi mogla platiti taj rad; ide bogatome, koji bi to mogao. U nekoj prilici ide gde je nevolja, u nekoj ne ide gde je nevolja - i velika, - a ode onde gde nije nevolje nikakve. - Pa ipak u svemu ovome ima neki red. Nije to proizvoljno. Iako se svako ne drži utvrđenog pravila o tome, ono se ipak zna. I neće mu se, verovatno, razminuti sasvim bez ikakve kazne što se ne pokorava utvrđenom i primljenom redu." (s. 419).

Za razliku od uobičajenog shvatanja da su zajednički i kolektivni radovi neki prastari i atavistički oblik rada u privredno najnerazvijenijim oblastima, Vukosavljević pokazuje obrnuto: da su se zajednički radovi (kad grupa radi za jednoga od njih) i kolektivni radovi (kad grupa radi u opštu korist kolektiva) kasnije razvili i da su bili rašireni u privredno i kulturno razvijenijim srpskim krajevima. On, takođe, naglašava kao pravilnost i "jedno od najvažnijih obeležja našeg seljačkog života uopšte" stalno preplitanje i prožimanje kolektivnih i nekolektivnih elemenata u seljačkim radovima, kao i u zemljišnoj svojini.

To se odnosi na sve seljačke radove bez obzira na vrstu ili na njihov društveni oblik. A i same te vrste i oblici se međusobno prepliću i prožimaju. Pozajmica, moba, bačijanje, zared, sprega, zajedničko navodnjavanje i drugi oblici zajedničkih i kolektivnih radova se međusobno ukrštaju i u stvarnosti se ne pojavljuju u čistom obliku.

Tehničko-tehnološka organizacija seljačkih radova, kao i njihova društvena organizacija, prilagođena je njihovim prirodnim i tehnološkim specifičnostima. Njiva je seljakova "fabrika na otvorenom polju", ali posao na njoj je tehnički organizovan drugačije nego rad "pod fabričkim krovom": seljak sa sredstvima svoga rada (alatkama i mašinama) prilazi predmetu svoje obrade, umesto da, kao industrijski radnik, sebi i svojoj stacioniranoj mašini prinosi ono što obrađuje.

Vreme trajanja rada se ne poklapa sa vremenom proizvodnje u poljoprivredi. Vreme trajanja rada je kraće i određeno je mnogim elementima (obimom posla, brojem, umešnošću i motivacijom radnika, organizacijom posla, efikasnošću oruđa i drugim), a vreme trajanja proizvodnje je određeno biološkim zakonima (dužinom reprodukcionog ciklusa u pojedinim vrstama biljne i životinjske proizvodnje). Primera radi, u savremenoj proizvodnji pšenice vreme rada traje 3-5 dana, a vreme proizvodnje oko 280 dana. Ova prirodno-tehnološka specifičnost poljoprivrede povlači za sobom specifičnosti i u njenoj društvenoj organizaciji i u ekonomskom tretmanu u modernoj tržišnoj privredi.

7. Priroda, čovek i rad u modernom "tehnološkom" društvu

Pod pojmom "tehnološko društvo" podrazumeva se savremeno visokorazvijeno industrijsko i postindustrijsko društvo koje se temelji na modernoj tehnici i tehnologiji koja je ovladala svim društvenim oblastima, kao što su: privreda, politika, kulturna komunikacija i svakodnevni život ljudi.

U širem smislu, svako društvo moglo bi se označiti kao "tehnološko", jer svako, pa i najnerazvijenije društvo, ima nekakvu tehnološku osnovu. Pojam tehnologija (grč. tehne - veština) ima više značenja:

105

1. odnosi se na skup tehničkih dostignuća i praktičnih iskustava kojima se ljudi koriste da u nekom društvu organizuju proizvodnju kojom menjaju prirodu ili se prilagođavaju njenim zakonima;

2. označava način sjedinjavanja čovekovog živog rada (radne snage) sa sredstvima za proizvodnju;

3. predstavlja ime nauke koja proučava praktične postupke i veštine koje se primenjuju u određenom proizvodnom procesu, uz upotrebu određenih sredstava za proizvodnju.

U ovom razmatranju pojam tehnologije koristi se u prva dva značenja. Odnos čoveka i prirode uvek je posredovan nekom tehnologijom. Tehnologija je jedan od najvažnijih činilaca društvenog razvoja, ali ona ne deluje odvojeno i nezavisno od drugih. Poznato je da primena i uspeh novih tehnologija, između ostalog, zavisi i od otvorenosti neke kulture za tehničke inovacije. Uloga tehnologije u prirodi i društvu je protivrečna upravo sa stanovišta potreba i interesa čoveka kao prirodnog i društvenog bića. Razvijena tehnologija je, s jedne strane, uslov čovekovog potvrđivanja kao stvaralačkog društvenog bića, uslov razvoja njegovih prirodnih potencijala, razvoja društvene proizvodnje i razvitka celokupnog društva. S druge strane, tehnologija suprotstavlja čoveka i društvo prirodi, narušava ravnotežu prirodne sredine i otvara čitav niz ekoloških problema. Ova dva aspekta tehnologije, iako međusobno protivrečna, čvrsto su uzajamno povezana i samo se uslovno o njima može posebno govoriti.

Razvojni i ekološki aspekti neke tehnologije različito se ispoljavaju u različitim istorijskim tipovima društava. Tehnologija u predindustrijskom društvu nije ekološki rizična, ali zato industrijska tehnologija proizvodi najveće ekološke probleme u dosadašnjoj istoriji. Informatička tehnologija, pak, donosi poboljšanje ekoloških prilika u postindustrijskom društvu. Pošto različite tehnologije za sobom povlače i odgovarajuću društvenu organizaciju, odgovarajući način društvenog života, pa i odgovarajuću ekološku situaciju, to je u sociologiji tehničko-tehnološki kriterijum tipologizovanja društava postao jedan od najvažnijih. To znači da se krupne tehničko-tehnološke promene (tzv. naučno-tehničke revolucije) uzimaju za glavne pokretače modernog društvenog razvoja.

7.1. Naučno-tehničke revolucije i razvoj savremenog društva

Naučno-tehnička revolucija je korenit i univerzalan društveni preokret u razvoju proizvodnih snaga i celokupne proizvodne tehnologije. Istorijski je uslovljen primenom značajnih naučno-tehničkih otkrića na kojima počiva moderna industrijska i postindustrijska civilizacija.

Prema tehnološkom kriterijumu, dosadašnji istorijski razvoj deli se na tri perioda. 1. Predindustrijski (agrarni) period društvenog razvoja je period u kome prevladava stanovništvo zaposleno u poljoprivredi kao glavnoj oblasti privrede (tzv. primarni sektor). Rad se oslanja na fizičku radnu snagu ljudi i vučnu snagu životinja, u okviru nerazvijene prirodne podele rada u porodičnoj grupi, sa naturalnim karakterom proizvodnje i društvenim životom u malim, zatvorenim i izolovanim (autarhičnim) seoskim zajednicama, u neintegrisanom globalnom društvu. Zanat, manufaktura i prosta seoska industrija (koju pokreće vodeno kolo ili vetrenjača) najviši su tehnološki domet ovog vremena. 2. Industrijski period je onaj u kojem se masa stanovništva radno angažuje u prerađivačkoj (industrijskoj) proizvodnji, zbog čega se taj sektor privrede označava kao sekundarni. Njega karakteriše proces mehanizacije ljudskog rada, koji se ogleda u prenošenju težišta rada sa

106

čovekove fizičke snage na rad mašina. To je omogućilo pronalaženje i korišćenje parne mašine koju je 1784. godine konstruisao škotski pronalazač Džems Vat (1736-1820). Ovaj pronalazak se uzima za početak prve industrijske revolucije, dok se drugom tehničkom revolucijom obično označava pronalazak dizel-motora sa unutrašnjim sagorevanjem i pronalazak elektromotora (na prelazu iz 19. u 20. vek). Ovim tehničkim pronalascima udaren je temelj gradske industrije masovnih razmera, kojoj nova pogonska snaga omogućuje vremenski kontinuitet i prostornu koncentraciju, čime se znatno povećava njena produktivnost. Čovek se u podeli rada specijalizuje da opslužuje pojedine mašine. Ova faza razvoja zahteva: masovno radništvo (koje se regrutuje iz seljaštva), ogromne količine energije i sirovina za masovnu serijsku proizvodnju, akumulaciju kapitala, širenje tržišta, koncentraciju stanovništva u velikim gradovima i vlasti u glomaznim i birokratizovanim upravljačkim sistemima. Sve to silno ubrzava svekoliki razvoj društva, ali istovremeno ugrožava prirodnu sredinu, otuđuje čoveka od čoveka i suprotstavlja društvo i prirodu.

Kao ilustracija promena koje su se odigrale samo za stotinak godina može da posluži tabela o relativnom udelu energetskih izvora s početka industrijskog perioda i pri kraju tog perioda.

Godina 1850 1900 1930 1960Životinje 79% 52% 12% 1%

Ljudi 15% 19% 4% 3% Mašine 6% 38% 84% 96%

3. Postindustrijski period se vezuje za najnovije promene u industrijskoj civilizaciji koje se odigravaju u drugoj polovini 20. veka pod uticajem treće tehnološke revolucije, koju neki nazivaju i informatičkom revolucijom. Shodno tome oni i postindustrijsko društvo nazivaju informatičkim društvom u kojem su na delu mnoge inovacije: nove proizvodne snage, nove tehnologije, novi načini proizvodnje, promene u predmetima i karakteru rada, u strukturi i obrazovanju radne snage, u proizvodnim i ukupnim društvenim odnosima i načinu svakodnevnog života ljudi.

Novu tehnološku fazu obeležava upotreba atomske i termonuklearne energije, a u najnovije vreme i solarne. Elektronika, mikročipovi i na njima zasnovana veštačka inteligencija, informatika i robotika omogućuju visok stepen automatizacije rutinske proizvodnje i stvaraju tehničke preduslove za oslobađanje čoveka od monotonog i teškog rada. Čovek je u svom radu sve više angažovan u pripremi i kontroli radnih operacija. To je, svakako, bolja pozicija od one u predindustrijskom društvu, gde je čovek sa vučnom stokom upregnut u teške fizičke poslove, ili od one u mehanizovanoj industrijskoj proizvodnji, gde je on neautonoman dodatak mašini koja mu određuje ritam rada i odmora.

Pojavljuju se nove visokonaučne tehnologije kao što su laserska tehnologija, genetski inženjering ili biotehnologije, koje služe za podizanje produktivnosti u proizvodnji hrane (nova zelena revolucija). Tu su i novi materijali, kao što su silicijumska vlakna i drugi superprovodnici, višestruko upotrebljive nove vrste keramike, bioproteini i slično.

Posledice navedenih promena su višestruke i ne mimoilaze nijednu oblast društvenog života. Najvažnije su sledeće:

- mali utrošak energije i sirovina (materijala) u proizvodnji i nizak stepen zagađivanja prirodne sredine;

107

- pretvaranje znanja (naučnih informacija) u osnovu proizvodnje i razvoja društva, kao i porast značaja obrazovanja za društvenu promociju i vertikalnu pokretljivost pojedinaca i grupa;

- promena strukture proizvodnje, strukture radne snage i profesionalne strukture društva u tom smislu što se težište rada pomera sa primarnog i sekundarnog sektora na tercijarni (materijalne usluge) a potom na kvartarni (duhovne usluge i pružanje informacija);

- intelektualizuje se radna snaga koja sve više postaje visokoobrazovna, a među zanimanjima sve je više samostalnih, kreativnih i preduzetnički orijentisanih profesionalaca;

- potiskuje se doskora neprikosnoveni uticaj velikih, glomaznih, strogo hijerarhijski organizovanih upravljačkih sistema zasnovanih na spoljnom autoritetu sile i ideologije (države, partije);

- zastareva demokratija zasnovana na formalnom autoritetu proste većine (i skupštinski predstavnički sistem);

- relativno raste značaj stručnih i autonomnih (samostalnih) pojedinaca i grupa (tzv. eksperata) koji dobijaju ulogu savetodavaca i preuzimaju izvršne funkcije u vlasti koja se sve više decentralizuje;

- protok informacija se uvećava i ubrzava širom sveta koji se sve više globalizuje i postaje jedno veliko "globalno selo" (kao nekad u selu, u svakom trenutku može se znati šta se gde u svetu dešava).

Navedene promene zahvatile su najrazvijenije zapadne zemlje (i Japan). Za njih to je "budućnost koja je već počela", za neke druge, nešto manje razvijene, to bi u povoljnim prilikama mogla da bude skora i neposredna budućnost, dok je za većinu zemalja u svetu prilično daleka, a za najnerazvijenije - u dogledno vreme (a možda i sasvim) nedostižna budućnost. Društveni razvoj je uvek neravnomeran, pa su i razvojne perspektive svakog globalnog društva unekoliko različite. Najveći broj nerazvijenih zemalja u Africi, Aziji i Južnoj Americi još uvek se nalazi u predindustrijskoj fazi razvoja, težeći industrijalizaciji u koju su duboko zagazile mnoge srednje razvijene zemlje i koju već prolaze razvijene zapadne zemlje i Japan. Informatika obeležava najvažnije promene kod onih najrazvijenijih, koji se zato i nazivaju postindustrijskim, odnosno informatičkim društvima. Njihova najvažnija svojstva slikovito su (i uporedno) predstavljena u sledećoj šemi Danijela Bela (u radu Komunikacijska tehnologija).

POSTINDUSTRIJSKO DRUŠTVO - Komparativna šema

TIP DRUŠTVA Predindustrijsko Industrijsko PostindustrijskoNAČIN

PROIZVODNjEekstrakcija i prerada prirodnih proizvoda

izrada proizvoda usluge visokog stupnja obrade i reciklaža

KLjUČNI PRIVREDNI

SEKTOR

primarnipoljoprivreda

rudarstvoribarstvo

šumarstvo

sekundarniprerađivačka industrijatrajna potrošna dobra

građevinarstvohemijska industrija

tercijarnisaobraćaj

komunalijekvartarnitrgovinafinansije

108

osiguranjekvintarnizdravstvo

istraživanjarekreacija

obrazovanjeadministracija

KLjUČNI POKRETAČ

PROIZVODNjE

prirodna energijavetar, voda, snaga

mišića ljudi i životinja

veštačka energijaugalj, nafta, električna struja, gas. nuklerana

energija

informacije, sistemi za prenos i obradu

podataka

STRATEŠKI RESURS

sirovine kapital znanje

TEHNOLOGIJA zanatska mašinska intelektualnaKADROVSKI

PROFILseljak, fizički radnik,

zanatlijainženjer, kv. radnik naučnik, stručnjak

informatičarMETODOLOGIJA

REŠAVANjA PROBLEMA

zdrav razum, metod pokušaja i grešaka

iskustvoeksperiment

modeli, simulacija, sistemska analiza, teorija upravljanja

VREMENSKA ORIJENTACIJA

na prošlost na sadašnjost(ad hoc

prilagođavanja)

na budućnost (planiranje, predviđanje)

KLjUČNI PRINCIP tradicionalizam ekonomski rast primena teorijskog znanja

Izvor: Zbornik Budućnost pripada informatici (Danijel Bel)

Naučna disciplina koja, na osnovu već ispoljenih tendencija u prošlosti i sadašnjosti, proučava budućnost ljudskih društava naziva se futurologija. Kako je sadašnjost, kao i prošlost, ispunjena protivrečnim društvenim procesima koje pokreću međusobno suprotstavljeni interesi različitih društvenih aktera (pojedinaca, grupa, država, globalnih društava), tako je i budućnost neizvesna u onoj meri u kojoj se ne može tačno proceniti snaga aktuelnih činilaca i predvideti njihov budući odnos. Pored napred navedenog, "optimističkog" (ili "svetlog") scenarija, futurolozi iznose i "pesimističke" (ili "tamne") prognoze razvoja ljudskog društva u budućnosti - bilo da predviđaju potpunu robotizaciju i birokratizaciju društva, ili atomske ratove, energetski slom, nove epidemije, ekološke kataklizme i slično.

Za čoveka je pravi šok ono što se u tehnološkoj sferi odigrava u poslednjih stotinak godina. Oslobađaju se donedavno čoveku potpuno nepoznate i od prirode zarobljene snage kojima ljudi nisu u stanju da vladaju na uobičajeni način.

Celokupna istorija u jednoj godini. Kojom brzinom se sve odigralo, slikovito pokazuje sledeći tekst: "Pretpostavimo da se u jednu godinu od 12 meseci može sabiti poznati period ljudske istorije: 30.000 godina. U tih 12 meseci koji predstavljaju život naših predaka od ere glačanog kamena do naših dana.

Oko 18. oktobra počinje gvozdeno doba; 8. decembra počinje hrišćanska era... u toj epohi čovek raspolaže istom onakvom mehaničkom moći kakvu je posedovao i pećinski čovek, uvećanom za snagu teglećih životinja sa izumom grudne zaprege.

109

Ali 30. decembra u 0 h i 18 min., Vat pronalazi parnu mašinu. Istog dana u 16 h funkcioniše prva železnica između Ruana i Sent Etjena. I dolazimo do poslednjeg dana godine, 31. decembra: - u 5 h i 31 min., Edison pronalazi sijalicu; u 16 h i 12 min., Blerio prelazi Lamanš; u 16 h i 14 min., počinje Prvi svetski rat.

Toga dana ljudi na Zapadu raspolagali su svaki sa 8/10 jedne konjske snage. To je napredak osetan i nagao; čitave godine oni su živeli sa 1/10 konja. Za jedan dan to je multiplicirano 8 puta. Ali samo pet sati je bilo potrebno da bi se to podiglo na 80 puta; u stvari, 31. decembra noću Francuzi su raspolagali svaki sa 8 konja, a u isto vreme Amerikanci su imali 60, a stanovnici Njujorka svaki po 270. Poslednja napomena: kad je otkucalo 12 h eksplodirala je atomska bomba nad Hirošimom, Atomska era je počela."

(R. Nordling, Deseta internacionalna konferencija o socijalnim problemima naučne organizacije rada)

Društveno-kulturni obrasci čovekovog odnosa prema prirodi i sopstvenom radu hiljadama godina su se prilagođavali jednoj situaciji koja se u bitnom nije mnogo menjala. Kada su nastupile nagle promene u proizvodnim snagama, tradicionalni kulturni obrasci su počeli ubrzano da se raspadaju, a novi, prilagođeni izmenjenim prilikama, nisu mogli istom brzinom da se uspostave i uhodaju. To je jedan od najvažnijih razloga što se prosečan čovek danas oseća nemoćnim, uplašenim i otuđenim pred tekovinama tehnološke civilizacije, koje ga, što je paradoksalno, neodoljivo privlače i uvlače u svoj žrvanj.

Odabrana literatura

Budućnost pripada informatici (1984), Zbornik, SSOH, Zagreb.Vukosavljević, Sreten (1983), Sociologija seljačkih radova, SANU, BeogradDirkem, Emil (1972): O podeli društvenog rada, Prosveta, BeogradMandra, Anri (1986): Seljačka društva, Globus, Zagreb.Ranković, Miodrag (1995, 1998): Sociologija i futurologija, knj,. 1-2, ISI FF, Beograd.

8. Društvo i stanovništvo

Stanovništvo je skupina ljudi koja u nekom vremenu naseljava neku određenu teritoriju i na njoj organizuje svoj društveni život.

Nauka o stanovništvu, demografija (grč. demos - narod, grafein - opisati), proučava promene broja stanovnika, njihovog teritorijalnog rasporeda i društvenih obeležja (zanimanja, radne aktivnosti, imovnog stanja, stepena obrazovanja, starosti i dr.). Demografija je u odnosu na sociologiju i ekonomiju pomoćna naučna disciplina. Ona proučava demografski razvitak kao složeni društveno-istorijski proces koji čine:

1. prirodno kretanje stanovništva, odnosno promene broja živorođenih (natalitet), broja porođaja (fertilitet), broja umrlih (mortalitet) i njihov rezultat (porast ili opadanje stanovništva);

2. mehaničko kretanje, odnosno seobe (migracije) stanovništva u okviru (unutrašnje migracije) ili izvan neke teritorije (spoljne migracije).Sociološki gledano, stanovništvo je veoma važan elemenat društva, njegova ljudska

supstanca s kojom sve počinje i na kojoj se svekoliko društveno zbivanje odražava. Stanovništvo kao celina nije organizovana društvena grupa nego je statistička kategorija, odnosno statistički skup (agregat) jedinica koje objektivno imaju neka zajednička obeležja. Iz ove skupine izdvajaju se sve demografske podstrukture: prirodno-socijalne skupine starih

110

i mladih, muških i ženskih; ekonomske skupine proizvođača i potrošača, radno aktivnih i izdržavanih, bogatih i siromašnih; političke skupine birača, pristalica i oponenata, vladajućih i onih kojima se vlada, aktivnih i pasivnih; kulturne skupine pismenih i nepismenih, elite kulturnih stvaralaca i mase onih drugih.

Međutim, navedene demografske podstrukture predstavljaju objektivnu podlogu za uspostavljanje stvarnih i društveno delatnih grupa, kao organizovanih skupina. Ove mogu, u društvenoj podeli rada, da preuzmu odgovarajuće društvene uloge i obavljaju ih na način koji je određen prihvaćenim kulturnim obrascima dotičnog društva. Od broja, teritorijalnog rasporeda i obeležja stanovništva u velikoj meri zavisi učestalost, vrsta i kvalitet društvenih odnosa i međudelovanja pojedinaca i grupa.

Ravnoteža između broja i potreba stanovništva i raspoloživih dobara, veoma je važna za društveno-ekonomski razvoj svakog društva bez obzira da li ga posmatrali strukturno-funkcionalno ili istorijski. O tome piše i Fernan Brodel (Fernand Braudel) jedan od utemeljivača uticajne istorijske škole francuskih "analista", istoričara koji se zalažu za "sintetičku društvenu istoriju", komplementarnu sa sociologijom i drugim društvenim naukama.

Ljudi i resursi. "Treba osvetliti vezu koja stalno povezuje i suprotstavlja dato stanovništvo i različite resurse kojima ono raspolaže. Zamislite dosta posebne terazije na čijem bi jednom tasu bilo stanovništvo, a na drugom raznorazni resursi od kojih živi, u svakom trenutku njihove istorije, ili, ako više volite, njihovog 'rasta'. Naizmenično će resursi rasti brže ili sporije, od broja ljudi; faze će slediti jedna drugu i nosiće preokrete, ne smemo reći u dobrom pa u lošem smislu, to ne bi bio pravi naučni način govora." (Fernan Brodel. Spisi o istoriji)

Naglo povećanje svetskog stanovništva zaoštrava probleme u proizvodnji hrane za tako uvećanu populaciju, naročito u nerazvijenim zemljama. Te zemlje su znatno smanjile smrtnost i skoro dostigle nisku "modernu stopu mortaliteta", ali su još uvek zadržale visok "tradicionalni natalitet" i time ostvaruju visok prirodni priraštaj ukupnog stanovništva. Povodom ovih populaciono-razvojnih problema ponovo se od šezdesetih godina oživljavaju neke maltuzijanske ideje i otvara stara dilema da li se usredsrediti na ograničavanje rađanja (i smanjenje priraštaja stanovništva) ili na uvećavanje proizvodnje hrane. Postalo je očito je da je danas i ubuduće i jedno i drugo potrebno. Kao da se, makar donekle, potvrđuje pretpostavka engleskog ekonomiste Roberta Maltusa (Robert Malthus, 1766-1834), koju je on nazvao "večitim zakonom razvoja stanovništva" i formulisao na sledeći način: svetsko stanovništvo uvećava se po geometrijskoj, a sredstva za opstanak ljudi rastu samo po aritmetičkoj progresiji. Ovaj nesklad između brzog rasta stanovništva i sporijeg rasta sredstava za preživljavanje, Maltus je smatrao da moraju "izravnavati" glad, bolesti, ratovi, prirodne katastrofe i druge ljudske nesreće. To je prvo, najpoznatije i u osnovi apokaliptičko gledanje na demografski razvoj koje se naziva maltuzijanstvom.

Savremeni naučno-tehnološki razvoj omogućio je mnogo brži porast sredstava za ishranu, a kulturni razvoj sporiji porast stanovništva u razvijenijim zemljama, od onog koji su maltuzijanci očekivali. Međutim, u razvijenijim zemljama industrijalizacija i urbanizacija stalno i sve više i više smanjuju zemljišne površine pogodne za poljoprivrednu proizvodnju. Ove površine se smanjuju i u nerazvijenim zemljama, a tamo je i najveći rast svetskog stanovništva. Taj populacioni rast u nerazvijenim zemljama, koje su i najmnogoljudnije, ostaje kao jedan od najvećih i zasad nerešivih problema savremenog sveta. Maltusovi "jahači Apokalipse", kao što su glad i ratovi, još uvek haraju nerazvijenim delovima sveta.

111

Neke nove epidemije (kao sida) hvataju maha i u onim razvijenijim, preteći naročito nerazvijenijim društvima iz kojih još nisu potpuno iskorenjene ni stare masovne boleštine. Ako se nešto radikalno ne preduzme u planiranju demografskog razvoja, ljudsko stradanje bi se moglo u budućnosti višestruko uvećavati. U tom smislu, dosta se danas očekuje od tzv. populacione politike (lat. populus - narod), samo je pitanje koliko su ta očekivanja realna.

Svetsko stanovništvo je od 18. veka počelo naglo da raste. Neki taj nagli porast nazivaju "demografskom revolucijom" i vezuju ga za tzv. prvu industrijsku revoluciju, za pronalazak novih izvora energije, povećanu proizvodnju hrane, pronalaske lekova protiv bakterija (antibiotika), razvoj higijene, proređivanje epidemija i sve drugo što smanjuje smrtnost ljudi. Procenjuje se da je broj stanovnika u svetu u početku neolita (15 000 godina pre naše ere) bio između tri i pet miliona. Kroz više miliona godina, od pojave čoveka kao vrste pa sve do 18. veka, svetsko stanovništvo se uvećalo na jednu milijardu ljudi, od 1800. do 1925. godine na dve milijarde.

Glavni demografski ritmovi u Evropi izgledali su ovako: od 10-13. veka je došlo do znatnog povećanja stanovništva; u 14. veku katastrofalan pad zbog epidemije kuge; u 15. veku relativno mirovanje; u 16. veku značajan porast (naročito u srednjoj Evropi); 17. vek - mirovanje ili opadanje; 18. vek - znatan porast; 19. vek - "vremenu neprimeren polet"; 20. vek - opet porast, ali sporiji. Tako ima tri velika porasta "na časovniku Evrope": prvi pre i za vreme krstaških ratova, drugi uoči Tridesetogodišnjeg rata, treći od 18. veka do današnjih dana. Ovaj poslednji porast, sasvim je sigurno, odnosi se na ceo svet, a ne samo na Evropu.2

Tokom 20. veka porast svetskog stanovništva naglo se ubrzava: iza 1930. u svetu ima oko 2 milijarde ljudi, iza 1960. oko 3 milijarde, iza 1970. preko 4 milijarde, iza 1980. preko 4,5 milijardi, iza 1990. preko 5 milijardi, na kraju milenijuma preko 6 milijardi ljudi. Naglo povećanje svetskog stanovništva zaoštrava probleme u proizvodnji hrane za tako uvećanu populaciju, naročito u nerazvijenim zemljama. Te zemlje su znatno smanjile smrtnost i skoro dostigle nisku "industrijsku stopu mortaliteta”, a zadržale visoku stopu nataliteta tako da imaju visok prirodni priraštaj

"Svetsko stanovništvo se dnevno uveća za gotovo 220.000 ljudi. Uprkos ratovima, epidemijama, sidi i visokoj smrtnosti dece u siromašnim zemljama, svakog minuta broj stanovnika na Zemlji poraste za 150. Na svakih sto novih stanovnika 97 se rodi u zemljama u razvoju (tačnije, nerazvijenim zemljama, prim. M.M), a samo tri u bogatim zemljama. Svetsko stanovništvo će nastaviti da se uvećava još najmanje 100 godina. Prema predviđanjima najvećih svetskih stručnjaka objavljenim ovih dana, između 2013. i 2014. broj stanovnika na našoj planeti dostići će sedam milijardi (krajem 2004. taj broj je već 6.6 milijardi, a procenjuje se da će 2050. biti oko 9 milijardi - primedba M.M.).

Da li na Zemlji ima dovoljno hrane, vode i vazduha za tolike ljude? Većina stručnjaka procenjuje da planeta može da podnese između 14 i 16 milijardi stanovnika. Ali kakvog smisla imaju takva istraživanja kada je već sada, kada nas ima 'samo' šest milijardi, očigledno da su razlike između bogatih i siromašnih praktično nepremostive. Manje od 20% svetskog stanovništva ima malo dece, ali troši 80% globalnih resursa, dok ogromna većina od 80% svetskog stanovništva rađa veliki broj dece i na raspolaganju ima samo 20% prirodnih bogatstava... Primera radi... više od 1,5 milijardi ljudi nikada u svom životu nije okusilo meso... dok prosečni Amerikanac dnevno troši gotovo 400 litara vode, više od milijarde ljudi živi bez (dovoljno) pijaće vode... Većina stanovništva tih zemalja (u Africi i Aziji) živi u pustinjskim oblastima u kojima nema vode za piće i u kojima se umire od gladi, ali i od malarije, dečije paralize, kolere, meningitisa... I pored toga, stanovništvo se uvećava vrtoglavom brzinom. (Za sve njih je karakteristična kombinacija visoke stope smrtnosti novorođenčadi i velike plodnosti žena).

2    ? Navedeno prema Fernanu Brodelu, Spisi o istoriji, s. 231.

112

Broj stanovnika 'Crnog kontinenta', koji je 1950. iznosio 223 miliona, dostići će već 2005. milijardu i 453 miliona. Stručnjaci predviđaju da će ih već 2050. biti preko dve milijarde i da će Lagos, glavni grad Nigerije, 2015. imati 24 miliona stanovnika i tako zauzeti treće mesto na listi megalopolisa, posle Tokija i Bombaja. Više od dve trećine afričkog stanovništva živeće u ogromnim gradovima sačinjenim od straćara.

Što se tiče Azije, naučnici predviđaju da će 2050. Indija imati nekoliko desetina miliona stanovnika više od Kine i da će Indijaca i Kineza biti ukupno tri milijarde. Što se tiče bogatih zemalja u njima će demografski razvoj biti kontradiktoran, ponekad čak i sa senzacionalnim obrtima. Broj Kanađana će, na primer, početi da opada tek 2050. godine (nakon što dostigne 36 miliona), dok će broj Amerikanaca porasti sa današnjih 273 na 347 miliona. Stručnjaci predviđaju da će 2050. godine većini Amerikanaca maternji jezik biti španski. U Evropi će broj stanovnika u mnogim zemljama opadati - najbrže u Italiji, Nemačkoj, Španiji i Grčkoj."

(PLANETA POSTAJE PRETESNA, "Blic", br 709, od 11. 01. 1999)

Grafikon 1. Približan porast svetskog stanovništva od 1650. do 2000. godine (Izvor: Granice rasta, s. 17)

Grafikon 2. Obradivo zemljište u svetu (odnos raspoloživih i potrebnih površina)

Ukupne svetske obradive površine iznose oko 3,2 milijarde hektara. Oko 0,4 hektara obradivog tla po osobi potrebno je pri sadašnjem stanju proizvodnosti. Tako krivulja potrebnog zemljišta odražava krivulju rasta stanovništva i od 1950. naglo raste. Raspoloživo obradivo zemljište se u istom periodu naglo smanjuje (uglavnom zbog širenja industrijske i urbane infrastrukture). Pri datom stepenu proizvodnosti u poljoprivredi, ove

113

dve krivulje se presecaju pri kraju 20. veka, a potom sve više i sve opasnije razilaze. Pri većim stepenima proizvodnosti u poljoprivredi kritičko razilaženje broja stanovnika (i potrebnih površina) i raspoloživog obradivog zemljišta za uvećanu proizvodnju hrane, samo se odlaže za koju deceniju - ali problem ovog raskoraka za sada ostaje nesaglediv i nerešiv. (Izvor: Granice rasta, s. 32)

Dugoročno gledano, ipak se očekuje da se vremenom usporava demografski rast tako da svetsko stanovništvo nikad ne pređe ukupnu brojku od 12 milijardi, uz pretpostavke da bi u vreme najveće ekspanzije (oko 2200. godine) broj ljudi na svetu mogao biti ispod 11 (a možda i ispod 10) milijardi.

Takva očekivanja zasnivaju se na pretpostavkama da će rast standarda, kulturno prosvećivanje (naročito žena), novi običaji življenja, izmenjeni odnosi polova i kontrola rađanja zahvatiti i nerazvijene delove sveta i tako pospešiti "demografsku tranziciju" i tamo gde ona još uvek izostaje. U razvijenijim zemljama stanovništvo će biti sve starije, a očekuju se i masovne migracije iz nerazvijenih u razvijenije delove sveta. I jedno i drugo, sa sobom nosi mnoštvo pozitivnih i negativnih promena u načinu i organizaciji društvenog života.

Savremeni naučno-tehnološki razvoj omogućio je mnogo brži porast sredstava za ishranu, a kulturni razvoj sporiji porast stanovništva u razvijenijim zemljama, od onog koji su maltuzijanci očekivali. Međutim, preveliki rast svetskog stanovništva, naročito u nerazvijenim zemljama, koje su i najmnogoljudnije, ostaje kao jedan od najvećih i zasad nerešivih problema savremenog sveta. Povodom ovih populaciono-razvojnih problema ponovo se od šezdesetih godina oživljavaju neke maltuzijanske ideje i otvara stara dilema da li se usredsrediti na ograničavanje rađanja (i smanjenje priraštaja stanovništva) ili na uvećavanje proizvodnje hrane. Postalo je očito da je danas i ubuduće i jedno i drugo potrebno. Maltusovi "jahači Apokalipse", kao što su glad, zarazne bolesti i ratovi, još uvek haraju nerazvijenim delovima sveta, a neke nove epidemije (kao sida) hvataju maha i u onim razvijenijim, preteći naročito nerazvijenijim društvima iz kojih još nisu potpuno iskorenjene ni stare masovne boleštine.

Međutim, ekonomski razvijenije zemlje, iako na protivurečan način, oduvek su podsticale i neke pozitivne društvene promene i tako ubrzavale spontanu demografsku tranziciju u tradicionalnim seljačkim društvima. U vreme prelaska seljačkih društava u industrijsku civilizaciju odvijaju se i novi demografski procesi koji rezultiraju promenama strukture seoskog stanovništva. Uočeno je da su ti procesi i promene koje nastupaju u osnovi slične u različitim društvima - samo se one negde dešavaju pre a negde kasnije, negde brže a negde sporije.

Otuda se razlikuje jedan tip tradicionalne demografske strukture, u seljačkim društvima koja još nisu značajnije zahvaćena širim industrijsko-civilizacijskim procesima, i drugi tip društva u demografskoj tranziciji, čija je demografska struktura bitno promenjena. Ova dva tipa demografske strukture karakterišu ne samo dva odgovarajuća modela reprodukcije stanovništva, nego oni predstavljaju i dva načina društveno-ekonomske reprodukcije uopšte i svojevrsne sintetičke pokazatelje nivoa i karaktera globalnog društvenog razvoja.

Za tradicionalni tip strukture stanovništva (kakva prevladava u seljačkim društvima) karakterističan je ekstenzivan vid populacione reprodukcije, sa naglašeno visokom stopom rađanja (nataliteta) i nešto manjom, ali takođe visokom stopom smrtnosti (mortaliteta) i izuzetno visokom stopom smrtnosti odojčadi (dece do jedne godine starosti).

114

U takvim uslovima odvija se veoma nehuman vid selekcije svih rođenih, sa malim izgledima na preživljavanje, naročito u prvim godinama života i sa skoro prirodnim odabiranjem jedinki. I pored toga što je očekivano trajanje života relativno kratko, broj stanovništva se stalno povećava. Prirodni priraštaj, zbog visoke stope natalita, može biti tako veliki da nerazvijena ekstenzivna poljoprivreda, sa ograničenim površinama zemljišta, sa nerazvijenim sredstvima i fiksiranim (neracionalnim) organizacionim oblicima rada, nije u stanju da prehrani ni postojeće, a kamoli uvećano stanovništvo sela ili nepoljoprivredno urbano stanovništvo. Ako se ne mogu uvećati obradive i druge korisne zemljišne površine, ako nije sazrelo vreme za zamenu ekstenzivne poljoprivrede sa tehnološki i ekonomski razvijenijom intenzivnom, nastupaju krupni problemi i za seljačko i za globalno društvo.

Kad postoji tzv. agrarna prenaseljenost (veći broj stanovnika na jednom prostoru nego što poljoprivreda može da ishrani) i mali poremećaji labilne ravnoteže prirodnih izvora, poljoprivredne tehnologije u proizvodnji hrane i režima ishrane mogu da izazovu velike turbulencije stanovništva. Stanovništvo koje raspolaže fiksnom tehnologijom (kao što je slučaj sa seljačkim populacijama) ne može po svome broju da pređe jedan maksimum u datoj prirodnoj sredini. Stabilnost izvora hrane uzrokuje stabilnost populacije, a ekonomska nestabilnost proizvodi demografsku nestabilnost. Jedna ili dve uzastopno loše žetve izazivaju glad, neishranjeno stanovništvo je podložnije epidemijama, kad se poremeti ravnoteža i ratovi češće izbijaju, a kad se dogode ratovi oni uvećaju sve druge probleme: ugroze proizvodnju, unište dobra, uvećaju glad, prošire epidemije, prinude stanovništvo na seobe. Ponekad se odigravaju masovne seobe (kolonizacije), a ponekad pojedinačna preseljenja ili stalna i povremena preseljavanja u manjim ili većim grupama - prvo u obližnje, a potom u udaljene i u najudaljenije (prekookeanske) bogatije i manje naseljene krajeve i zemlje.

Ovo su neke pravilnosti populacione reprodukcije tradicionalnog tipa. Njeno opšte obeležje jeste ekstenzivnost, neracionalnost i nehumanost, jer se suviše gubi i rastura ono što je najvrednije, ljudski potencijal, pa i materijalna sredstva uložena za njegovo podizanje. Sa druge strane, takav način reprodukcije u datim (nepovoljnim) uslovima, nužan je za opstanak jedne populacije. Pored velikog broja rođenih, visoka smrtnost i mogućnost odseljavanja jednih, uslov je opstanka i preživljavanja drugih.

Navedene opšte pravilnosti demografskog razvoja došle su do izražaja, više ili manje, u svim južnoslovenskim zemljama, koje su krajem 19. i početkom 20. veka imale karakterističnu tradicionalnu demografsku strukturu. Tako su se stope nataliteta od preko 40 (broj rođenih na hiljadu stanovnika), koje se uzimaju kao prag izražene društvene nerazvijenosti i tipične tradicionalne reprodukcije (bar po evropskim kriterijumima) u Srbiji zadržavaju sve do 1903, u Hrvatskoj i Slavoniji do 1902, u Dalmaciji do 1899, a u Sloveniji do 1892. godine. Mortalitet je niži, ali veoma visok. Prag izrazite nerazvijenosti od preko 25 umrlih na hiljadu stanovnika u Srbiji se zadržava do 1897, u Hrvatskoj do 1909, u Dalmaciji do 1900, a u Sloveniji do 1899. Pomenuta područja nisu homogena, pa se unutar njih visoke stope nataliteta i mortaliteta zadržavaju i mnogo duže od vremena kad su prosečne stope pale ispod nevedenih granica.3

Na početku 20. veka kod nas je prirodni priraštaj stanovništva među najvećim u Evropi. Po stepenu društveno-ekonomske razvijenosti mi smo među najnerazvijenijim zemljama, što je uobičajena relacija između ekonomske i demografske strukture. Međutim,

3 Podaci preuzeti iz knjige: Miloš Macura, Stanovništvo kao činilac privrednog razvoja, Beograd, 1958. s.6.

115

visok prirodni priraštaj ne dovodi do očekivanog porasta ukupnog stanovništva. Najsporiji je porast stanovništva u Sloveniji i Hrvatskoj, a najveći u Bosni i Hercegovini, u Makedoniji i u Crnoj Gori. Porast stanovništva u Srbiji je najbliži jugoslovenskom proseku. Za jedno stoleće (od 1880-1981) ukupan broj stanovnika u južnoslovenskim zemljama povećao se 2,5 puta (sa oko 8.850.000 na 22.425.000), što je nešto sporije od tempa rasta svetskog stanovništva.

Među razlozima koji usporavaju porast ukupnog stanovništva u odnosu na visok prirodni priraštaj, najznačajniji su ekonomska emigracija i ratni gubici. U periodu za poslednjih stotinak godina, otkad se kod nas preciznije statistički prati kretanje stanovništva, a sudeći prema istoriografskim istraživanjima i od ranije, uočava se da su sve jugoslovenske zemlje, sa izuzetkom Srbije, bile zahvaćene nekad manjom nekad većom emigracijom. Samo je u Srbiji broj doseljenih premašivao broj odseljenih, ali su u njoj ratni gubici bili najveći, pa je krajnji bilans broja stanovnika ostao u jugoslovenskom proseku. Naravno, unutar svakog šireg područja postoje u ovom pogledu velike razlike - između siromašnih planinskih i bogatijih ravničarskih krajeva (primorsko zaleđe i Slavonija u Hrvatskoj, dinarski krajevi i Panonska nizija u srpskim krajevima).

Današnja demografska struktura je rezultat vekovnih spontanih seoba sa juga na sever (tzv. metanastazičkih kretanja, koja je proučio Cvijić), preko kojih su došla organizovana masovna preseljavanja posle Prvog i Drugog svetskog rata i na sve to spontane i stihijske savremene migracije iz sela u gradove (tzv. egzodus iz sela i poljoprivrede) posredstvom školovanja i zapošljavanja u nepoljoprivrednim delatnostima. U savremenim migracijama objedinjene su prostorna i društveno-profesionalna pokretljivost. Njihove posledice su raznovrsne i simultane - ekonomske, kulturne, pa i političke - a sve zajedno iskazuju se u izmenjenoj demografskoj strukturi i novom (savremenom ) tipu reprodukcije stanovništva.

Danas se taj proces demografskog preobražaja (demografske tranzicije) manifestuje čitavim nizom promena u strukturi, prostornom rasporedu i obeležjima stanovništva. Te promene uslovljavaju sve druge društvene procese i odnose, ali u mnogo čemu predstavljaju i smetnju racionalnijem društveno-ekonomskom razvoju. Otuda i nastojanja da se na njih svesno utiče pomoću raznih mera populacione politike.

8.1. Mogućnosti i granice populacione politike

Populaciona politika je skup mera kojima organizovano društvo usmerava svoj demografski razvoj, tj. usklađuje prirodno i mehaničko kretanje stanovništva sa opštim razvojnim ciljevima i raspoloživim prirodnim i društveno-ekonomskim uslovima za pristojan život ljudi.

Osnovni problem reprodukcije (obnavljanja) stanovništva uključen je u problem održavanja ravnoteže u odnosu društva i prirode i ima naglašen ekološki smisao. Naglo uvećavanje stanovništva zahteva odgovarajući porast poljoprivredne i industrijske proizvodnje, što uslovljava ogroman utrošak energije i nemilosrdno uništavanje prirodnih dobara. Ova dobra nisu neograničena, a ne mogu sama da se obnavljaju onda kad se iskorišćavaju preko neke prirodno određene mere. Tako se pojavljuje prirodna i društvena granica preko koje nije moguć dalji rast proizvodnje i stanovništva. Ukoliko se ona prekorači, nastupaju dramatični lomovi.

116

Problem se pojavljuje i kao čisto društveni, kao suprotnost bogatih i malobrojnih i onih koji su siromašni i mnogoljudni, kako na svetskom tako i na planu pojedinih globalnih društava. Bogati i razvijeni imaju racionalniju i humaniju reprodukciju stanovništva koju obeležava mali broj rađanja (nizak natalitet), još manji broj umiranja (nizak mortalitet) i dug životni vek. Kad se, razvojem medicine smanji smrtnost, a kulturnim navikama smanji rađanje, povećava se relativna starost stanovništva. To prate neke dobre, ali i mnoge loše posledice. Pošto su ekstremi nepoželjni, merama populacione politike ovde se sada podstiče rađanje, da bi se obezbedila prosta demografska reprodukcija.

Siromašni i nerazvijeni imaju neracionalnu reprodukciju stanovništva, sa velikim brojem rađanja (koja iscrpljuju žene), velikom smrtnošću (naročito dece, i to posebno odojčadi, dece do jedne godine), velikim žrtvovanjem "ljudske supstance", sa skoro prirodnim i vrlo nemilosrdnim odabiranjem i slučajnim preživljavanjem. Takve populacije su mlade i reproduktivno sposobne, tako da se naglo uvećavaju onda kad se smanji njihova smrtnost. To se upravo dešava od sredine ovog veka, kao posledica širenja zdravstvene službe i higijene i u nerazvijena društva, uz istovremeno zadržavanje starih kulturnih obrazaca koji su od žene tražili "da rađa što više može". Nekad je veliki broj porođaja (visok fertilitet) bio uslov za opstanak jedne populacije, jer je retko koje dete preživljavalo. Danas je visok fertilitet glavni razlog preteranog porasta stanovništva, a glavni cilj populacione politike u takvim zemljama (kao što su Kina, Indija, Meksiko i dr.) jeste da se ograniči rađanje različitim merama: zdravstvenim i seksualnim prosvećivanjem (naročito žena), pravnim i ekonomskim podsticajima da se odustane od rađanja većeg broja dece, a ponegde i kažnjavanjem onih koji ne koriste kontraceptivna sredstva (koja se besplatno dele), sve do drastičnih mera kakve su vlasti preduzimale u pojedinim zemljama (prisilne i poludobrovoljne kastracije u Indiji). Opšta je ocena da sve navedene mere, same po sebi, zasad nisu dale očekivane efekte. To, međutim, ne znači da u budućnosti ove i druge mere populacione politike, u sklopu sveukupnih društvenih promena i opšte modernizacije tradicionalnog načina života, neće uticati na usporavanje demografskog rasta.

Kod nas postoje oba tipa reprodukcije stanovništva i svi njihovi prelazni oblici. Vojvodina je primer područja sa niskim mortalitetom i još nižim natalitetom, tako da stanovništvo u ovoj pokrajini sve više stari, i da nije mehaničkog priliva (doseljavanja sa strane), bila bi ugrožena prosta reprodukcija; populacija se ne bi održavala ni u onom broju koji je danas. Sličan slučaj je i sa istočnom Srbijom, gde se zadržao stari kulturni obrazac, (običaj da se rađa samo jedno dete da se ne bi delilo imanje) koji je izazvao u ovom kraju tzv. belu kugu. U zaostalim planinskim selima ostali su mahom stari ljudi, a mladi, koji bi rađali decu, odselili su se u gradove, tako da se i u ovim područjima smanjuje broj stanovnika; oni se sve više koncentrišu u gradovima. Populaciona politika, kao i politika ravnomernijeg regionalnog društveno--ekonomskog razvoja i podsticaja razvoja seoskih i brdsko-planinskih područja, morala bi makar da ublaži ove nepovoljne tokove demografskih i drugih društvenih procesa. Potpuno ih preokrenuti bilo bi veoma teško, a u kratkom roku i nemoguće.

Drugi, još nepovoljniji, ekstrem, jeste demografska slika Kosova i Metohije, koju karakteriše najveća stopa nataliteta u Evropi (a među najvećim stopama u svetu) uz istovremeno veoma nisku stopu mortaliteta i veoma mlado stanovništvo koje se mnogo brže uvećava nego što su ekonomske i druge mogućnosti društva da im obezbedi odgovarajuće uslove rada i života. Za poslednjih pola veka albansko stanovništvo se ovde uvećalo oko tri puta, što je nezabeležen tempo rasta u svetskim razmerama i sasvim suprotno od tendencija

117

u susednoj Albaniji. Poslednjih decenija na Kosovu i Metohiji razvijena je moderna zdravstvena služba i tako smanjena ukupna smrtnost i smrtnost odojčadi, a natalitet je zadržan na nekadašnjem veoma visokom nivou, duže nego što je to inače slučaj. Objektivno gledano, Srbija je i u demografskom pogledu paradoksalno složeno područje. To je istorijski i strukturno određeno i nikako se ne sme gubiti iz vida ni prilikom proučavanja, a pogotovo pri modeliranju praktične politike (populacione ili bilo koje druge) za pojedine njene delove ili za Srbiju u celini. Kosmet i Vojvodina su dva područja u Srbiji koja obeležavaju dva krajnja, međusobno suprotstavljena pola i ekstremno različita tipa demografske reprodukcije - u evropskom i svetskom uporednom okviru.

Jedan od najvećih problema jeste brzo smanjivanje seoskog stanovništva (depopulacija) koje prevazilazi tempo smanjivanja poljoprivrednog stanovništva (deagrarizaciju). Od 4.927 seoskih naselja u Centralnoj Srbiji u 60% se smanjuje broj stanovnika odseljavanjem. To su sela sa starijim stanovništvom, u njima je natalitet manji, smrtnost veća, prirodni priraštaj nulti ili negativan, te je depopulacija još izraženija od emigracije. Pošto je u ovim selima stanovništvo većinom poljoprivredno (preko 60%) to se depopulacija sela manifestuje i kao senilizacija (starenje) i devastacija (zapuštanje) poljoprivrede i svih seoskih područja udaljenih od glavnih komunikacija, od većih gradova i opštinskih centara, bez industrijskih pogona, komunalne i socijalne infrastrukture i bez razvojne perspektive.

Populaciona politika u ovim krajevima morala bi da se temelji na odgovarajućoj ekonomskoj, agrarnoj, regionalno-razvojnoj i kulturnoj politici, bitno različitoj od dosadašnje koja je mlade ljude istiskivala iz sela i poljoprivrede. U tom pogledu je naročito značajno da se popravi izrazito nepovoljan položaj poljoprivrede u odnosu na industriju, da se pređe na decentralizovani model industrijalizacije i urbanizacije, da se mnogo više investira u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih područja, da se obezbedi socijalno (zdravstveno, penziono, invalidsko) osiguranje i kulturno prosvećivanje poljoprivrednika.

To bi u nekom smislu bio program koji bi zaustavio ili usporio deagrarizaciju i depopulaciju. Brza i preterana deagrarizacija je, umesto ranije agrarne prenaseljenosti, prouzrokovala drugu krajnost, industrijsku i urbanu prenaseljenost. Prva je stari, a druga novi veliki društveni problem. Sa stanovišta pojedinaca, veći problem je agrarna prenaseljenost. Sa šireg, naročito sa ekonomskog gledišta, industrijska i urbana prenaseljenost je veći problem. Skuplje je i društveno neracionalnije imati nezaposlene viškove stanovništva u industriji i u gradovima nego u poljoprivredi i u selima. Gradski život je skuplji, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune suvišnih radnika, a u našim selima ne samo da su mnoge njive istih tih ljudi neobrađene, nego i njihove kuće "zvrje prazne". Naravno da se ovaj strukturni problem ne može rešiti nikakvim administrativnim ograničavanjem kretanja ljudi, ali bi se na njega moglo uticati alternativnom politikom ruralnog i regionalnog razvoja. Ulaganjima u modernizaciju sela i poljoprivrede mnogi bi se mogli zadržati da u njima žive, a neki bi se možda i vratili (mada su ovi procesi obično nepovratni).

U velikim gradovima, a naročito u Beogradu, natalitet obaraju, uz opšte urbano-kulturne činioce i zapošljavanje žena, njihova stvarna neravnopravnost kao majki u okviru ideološkog koncepta "emancipacije žena", stambena kriza, nepostojanje stvarnih državnih podsticaja za rađanje i podizanje dece i drugo. Da nije stalnog mehaničkog priliva u Vojvodinu i u područje oko Beograda i onog stanovništva koje decenijama kontinuirano

118

dolazi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine (i pre najnovijeg izbegličkog talasa i ratnog progona Srba) ili se doseljava iz Crne Gore, Kosmeta i planinskih delova Srbije, broj stanovnika Vojvodine još više bi opadao, a u Centralnoj Srbiji bi stagnirao.

U Crnoj Gori su opšte demografske tendencije najsličnije onima u Centralnoj Srbiji. Ukupno seosko stanovništvo raste sve do 1953. godine, a potom stalno opada i to brže nego u bilo kojoj drugoj republici bivše Jugoslavije. U periodu od 1960-69. seosko stanovništvo Crne Gore je smanjeno za 27% ili za 8% više nego što je tada bio jugoslovenski prosek depopulacije i deagrarizacije seoskih područja. Migracije seoskog stanovništva u Crnoj Gori različite su od jednog rejona do drugog. Najviše se odlazi iz rejona krša i severno-planinskog rejona, iz krajeva u kojima je poljoprivreda ekstenzivna, a sela mala i nerazvijena, a odlazi se u ravničarski rejon (dolina Zete), u primorski rejon (Ulcinj, Bar, Budva, Tivat, Kotor, Herceg-Novi) i u veće gradove i njihovu okolinu (Podgorica, Nikšić, Cetinje, Bijelo Polje). Zbog ekonomskih i istorijskih razloga iz Crne Gore se kontinuirano odseljava relativno veliki broj ljudi u Srbiju, a bilo je i dve kolonizacije (posle Prvog svetskog rata na Kosmet, a posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu). Polimski rejon (opštine Bijelo Polje, Berane, Rožaje, Plav) donekle odstupa od opštih promena koje karakterišu migraciona kretanja u crnogorskom selu. U ovom rejonu seosko stanovništvo beleži stalan apsolutni porast sve do 1953. godine. Međutim, od 1954, kada nastaje preokret i počinje stalni pad seoskog stanovništva u Crnoj Gori, u polimskom rejonu je taj pad nešto manji od proseka. Na to utiču nešto usporeniji industrijski razvoj ovog regiona koji nije apsorbovao seosko stanovništvo, a verovatno i znatno viši natalitet muslimanskog i albanskog stanovništva u nekim opštinama. U ovom rejonu je relativno najveći udeo poljoprivrednog u odnosu na ukupno stanovništvo. Inače, u Crnoj Gori je već 1981. godine seosko stanovništvo spalo ispod polovine (na 48,5%), a 1991. je u gradskim naseljima nastanjeno 58,2% ukupnog stanovništva. Ove tendencije se i dalje nastavljaju i dovode do neobičnog i paradoksalnog fenomena da Crna Gora 1991. godine ima samo 3,4% aktivnih poljoprivrednika, uprkos relativno izražene ukupne privredne nerazvijenosti i niskog društvenog proizvoda po glavi stanovnika.

Kosovo i Metohija su demografski atipičan slučaj u koji su snažno upleteni, pored uobičajenih razvojnih (ekonomskih i kulturnih) i drugi, pre svih nacionalno-politički činioci, koji su poremetili spontane demografske procese.

Demografski procesi poprimaju politički smisao pogotovo onda kada se suprotne populacione tendencije poklope sa naraslim suprotnostima i pojačanim sukobima različitih verskih i nacionalnih skupina. U poslednjih pola veka u Srbiji je uočen izrazit pad nataliteta u srpskoj populaciji. To se poklopilo sa istovremeno veoma visokom stopom nataliteta (46,1 u 1950, a 34,2 u 1980), naglim opadanjem stope mortaliteta (sa 17 u 1950 na 5,7 u 1980) i rekordno visokim i stabilnim prirodnim priraštajem albanske populacije na Kosovu i Metohiji koji je najviši u Evropi, a izbija u sam vrh svetskih pokazatelja (stopa priraštaja 29,1 u 1950. i 28,5 u 1980). Stanovništvo Kosova i Metohije se zato dva puta udvostručilo u periodu od 1921. do 1981. godine. Sa 432.000 u 1921, povećalo se na 816.000 u 1953, da bi se do poslednjeg popisa iz 1981. još jednom udvostručilo i povećalo na 1,5 miliona stanovnika. Udeo stanovništva Kosova i Metohije u ukupnom stanovništvu Srbije povećao se sa 8,9% u 1921, na 17% u 1981. godini uz godišnju stopu porasta od preko 2% (u nekim godinama i preko 3%). U odnosu na Centralnu Srbiju, prirodni priraštaj na Kosovu i Metohiji je skoro 25 puta veći, a u odnosu na Vojvodinu je još viši.

119

Kad se ovome dodaju podaci o mehaničkom prilivu i odlivu stanovništva po nacionalnoj osnovi (doseljavanje Albanaca iz Albanije i iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije) onda je razumljivo kako je narušena inače labilna etnička ravnoteža na ovim prostorima. Teritorijalni raspored etničkih skupina na Balkanu, to je Cvijić pokazao, nije ni novi ni prolazni problem već stalno stanje vekovnog narušavanja tek uspostavljene labilne ravnoteže i njeno ponovno uspostavljanje. Ko i za momenat ovo smetne sa uma, zaboravi ili zanemari svoje nacionalne interese, po pravilu biva teško kažnjen za takvu nesmotrenost.

Tako je kod Albanaca ponovo proradio, samo novim prilikama prilagođen, tradicionalni način osvajanja teritorija poznat kao pravilo "čije ovce, njegova planina". Udeo Arbanasa se povećao od 68,5% (u 1948) na 77,4% (u 1981), dok se u istom periodu broj Srba (i Crnogoraca) smanjio sa 27,5% na 14,9%.

Tako su kosovsko-metohijska naselja postala pravo poprište etničkih sukoba mnogo pre nego što je izbio rat kojim je razbijena Jugoslavija, a to je i bila prva i najopasnija tempirana bomba u državnim temeljima. Osnovna tendencija koja se uočava na Kosovu i Metohiji od 1961. (koja je prelomna godina u demografskom razvoju ove oblasti) do 1981. (za koju postoje kompletni podaci) jeste burna ekspanzija albanskog stanovništva koje se "preliva" iz naselja u kojima je ono bilo većinsko u ona koja su bila tradicionalno srpska ili etnički mešovita. U relativno kratkom razdoblju od dve-tri decenije na Kosovu i Metohiji je faktički sprovedena etnička segregacija stanovništva na štetu srpskog elementa: od ukupnog broja naselja (1445, po popisu iz 1981) 1154 su etnički "čista" (sa preko 90% stanovnika jedne etničke grupe), a u 195 preovladava jedna etnička skupina (od 65-90%). To znači da u 93,4% naselja dominira jedna nacionalnost tako da je malo ili nimalo ostalo od nekadašnje multietničnosti i multikulturnosti Kosmeta. Ova opšta tendencija ima sledeće indikativne crte:

- Smanjuju se i nestaju srpska, a uvećava se broj naselja sa nadmoćnom većinom albanskog stanovništva i to tako što se Srbi iseljavaju, a Albanci useljavaju u ista naselja.

- U opštinama sa srpskom većinom etnički sastav naselja se ne menja niti se smanjuje broj albanskih naselja.

- Nasuprot tome, u opštinama sa albanskom većinom bitno se menja etnička struktura svih naselja (od 40 srpskih naselja ostaju samo 13, a od 65 mešovitih naselja samo 22 ostaju takva, dok se broj čisto albanskih naselja od 1961. do 1981. uvećava za neverovatnih 250).

- U grupi opština sa mešovitim stanovništvom broj čisto srpskih naselja se smanjuje za 8, a preovlađujuće srpskih za 28. Mešovita naselja se preobražavaju u naselja sa albanskom većinom (35), a od 242 preovlađujuće albanska (1961) došlo se (1981) do 334 čisto albanska naselja. Najveće doseljavanje je, dakle, vršeno u mešovita naselja (često su doseljenici iz Albanije). Što je procenat albanskog stanovništva u nekoj mešovitoj sredini bio manji to je u nju doseljavanje bilo veće. Strategija etničkog osvajanja teritorija "prelivanjem" stanovništva iz preovlađujuće albanskih u mešovita naselja očigledna je.

- Od ukupno 1263 kosmetska sela (ispod 1000 stanovnika) u 924 je zabeleženo izrazito povećanje; od njih je albanskih 774 (čisto albanska 605 a preovlađujuće albanska 169), a srpskih samo 73. Od 339 sela u kojima se smanjuje stanovništvo samo su 137 albanska (15% od svih albanskih sela) a 177 su srpska (70,8% od svih srpskih sela).

120

- Slična je tendencija izražena4 sa albanizacijom gradova na Kosmetu, pri čemu su kao nekad mešovite multikulturne sredine preplavljeni izrazitom albanskom većinom i dva izuzetno važna srpska istorijska grada (srednjovekovna svetovna srpska prestonica Prizren i duhovna srpska prestonica Peć).

- Uočljivo je "etničko čišćenje" čitavih područja od Srba koji se potiskuju u male, nerazvijene i periferne kosmetske opštine (Leposavić, Zubin Potok, Štrpce) ili u izolovane enklave (oko Kosova Polja) gde se grupišu srpska naselja. Takvim "etničkim čišćenjem" stvoren je celovit prostor čisto albanskih naselja na najvećem delu Kosova i Metohije. Tu je bio početak zloglasnog "etničkog čišćenja" na jugoslovenskim prostorima, koji nije blagovremeno zaustavljen, te se, kao epidemija, raširio i u druge krajeve. Na Kosmetu, to najveće zlo 20. veka, još je na delu, a njegove današnje (a pogotovo buduće) razmere su nepoznate. Svi navedeni podaci, odnose se na stanje utvrđeno ne naročito pouzdanim popisom iz 1981, koji je bio i poslednji zvanični domaći popis na Kosmetu (a najvećim delom preuzeti su iz studije Branislava Krstića, Kosovo između istorijskog i etničkog prava).

Srpska država nije vodila populacionu politiku na Kosovu i Metohiji, za razliku od albanskih nacionalista koji su demografsku eksploziju koristili kao prvi i najefikasniji mehanizam ostvarivanja svoga starog separatističkog projekta. Kao manjina na Kosovu i Metohiji, srpska populacija morala je da dobije čitav niz pozitivnih državnih podsticaja, da tamo ostaje. Koliko god da bi ti projekti koštali Srbiju, ta cena bi bila neuporedivo manja nego što je poslednji rat koštao srpski narod i srpsku državu. Da se o mogućem gubitku južne srpske pokrajine i ne govori – jer cena istorijskih gubitka je u osnovi neprocenjiva.

Uopšteno gledano, svaka socijalna investicija, a pogotovo investicija u ljude kakva se preduzima u okviru populacione politike, ne podleže samo ekonomskim kriterijumima nego se ravna prema mnoštvu drugih opredeljujućih činilaca. U svim društvima oduvek je bio veoma suptilan mehanizam koji reguliše uzajamno nevidljivo delovanje velikog broja prirodnih, psihičkih i društveno-kulturnih činilaca koji pokreću demografske procese, održavaju labilnu ravnotežu između izvesnog broja stanovnika na nekom prostoru i prirodnog kapaciteta dotičnog prostora, između broja rađanja i izgleda za preživljavanje - bilo da se rizik smrti povećava ili smanjuje - zbog ratova, epidemija, gladnih godina ili tehnološkog i kulturnog razvoja. Verovatno će ostati večita tajna zašto i kako jedna populacija u ratu i u materijalnoj bedi, na povećane rizike smrti reaguje povećanjem rađanja dece, a druga čini obrnuto. Objašnjenje da je jedno tradicionalan prirodni odgovor, a drugo moderna "civilizovana" reakcija na egzistencijalnu ugroženost, predstavlja jednu tačnu i ravnodušnu konstataciju, ali više skriva nego što otkriva tajnu ljudske reprodukcije. Brojke pokazuju rezultat nekog zamršenog delovanja raznih činilaca i ponekad provociraju zbunjujuća pitanja: zašto je jednih sve više i više, uprkos svega onog zla koje ih ne mimoilazi (siromaštine i bede, gladi i boleština), a drugih je sve manje i manje - pored sveg materijalnog blagostanja, savremene medicine ili "staklenog zvona" visoke civilizacije?

Ono što je, međutim, sociološki nesporno to je stav da je samo u sklopu jedne nove, drugačije i ravnomernije politike društveno-ekonomskog razvoja (granskog, regionalnog i ruralnog) i u okviru alternativne globalne politike, moguće racionalno osmisliti i započeti koliko-toliko efikasan program populacione obnove našeg društva. U stručnim krugovima postoji načelna saglasnost oko osnovnih ciljeva i glavnih sredstava populacione politike

4

121

kod nas, ali efikasan operativni model nikad nije jasno koncipiran, pa nije ni čudno što se praktično nije ni moglo ostvarivati nijedno deklarativno opredeljenje.

Kad je o ciljevima reč, propuštena je istorijska prilika za uravnoteženje demografske reprodukcije po regionalnim i etničkim kriterijumima radi ublažavanja aktuelnih i potencijalnih društvenih suprotnosti i mogućih etničkih sukoba, koji su na kraju i eskalirali. Posle svega, kao strateški cilj alternativne populacione politike realno ostaje samo jedan: zaustavljanje depopulacije u područjima gde je ona izražena i stabilizovanje prirodnog priraštaja oko blago pozitivnog ili bar nultog rasta.

Takav cilj podrazumeva diferencirane mere populacione politike. Na područjima sa niskim natalitetom podsticalo bi se rađanje i podizanje dece do proširene reprodukcije (bar 3 deteta). Naravno i ovaj i svi drugi programi populacione politike trebalo bi da se osmišljavaju i sprovode na moderan način, u skladu sa savremenim ljudskim, društvenim i kulturnim potrebama, interesima i vrednostima, uz sledeće uslove:

1. poštovanje ličnih prava roditelja da se slobodno opredele za broj dece koju bi rodili i podizali;

2. da se, umesto kontraproduktivnih demagoških kampanja za rađanje po svaku cenu, izgrađuje trajan i efikasan sistem društvenih podsticaja (ekonomskih, pravnih, statusnih) za roditelje i njihovo potomstvo, koji bi još bio i elastičan s obzirom na potrebe da se vodi diferencirana populaciona politika u pojedinim regionima Srbije i Crne Gore.Ipak, kao glavno načelno i praktično ograničenje svakog (pa i ovakvog) programa

populacionog razvoja ostaje realna okolnost da je populaciona politika mnogo više ekonomska i kulturna nego čisto "populaciona". Ona podrazumeva dobro organizovano društvo, efikasne institucije, znatna materijalna sredstva i štošta drugo. Kod nas svega toga nema, te se i stoga ne može očekivati da se merama populacione politike brzo i lako bitno preokrene nepoželjan tok demografskih procesa. Najveće demografske probleme našeg društva ni znatno efikasnija populaciona politika ne može da reši, ali bi bar neke mogla da ublaži.

Nisu velike mogućnosti populacione politike u celom svetu, pa ni kod nas one ne mogu biti veće. Utoliko pre što nama naši problemi izgledaju krupniji, a trenutno verovatno i jesu, nego što su kod drugih. Izgleda da veliki problemi i umanjene realne mogućnosti da se oni brzo reše dodatno podgrejavaju varljive nade u postojanje "čarobnog ključa" za sve brave. Umesto lagodnog i naivnog samozavaravanja mnogo je korisnije istinito sagledati dubinu vrtloga koju stvara splet negativnih demografskih, ekonomskih i političkih tendencija u našem današnjem društvu uopšte. Istinit uvid u probleme povećava izglede da se oni racionalno razrešavaju.

Sociološki je značajno zapažanje da se slični problemi pojavljuju i u mnogim drugim društvima. Na svetskom planu, suprotnost razvijenih zapadnih i nerazvijenih istočnih društava poprima ekonomske, političke, vojne, ali i rasne, verske etničko-kulturne i druge crte. Bogati imaju hrane, a siromašni puno gladnih usta; bogati imaju tehnologiju kojoj su potrebne energija i sirovine, dok siromašnima treba tehnologija, a imaju viška energije i obilje sirovina; bela rasa ima kapital i moć, ali čini relativno sve manji deo svetskog stanovništva, dok je broj ljudi žute i crne puti sve veći, a njihovi zahtevi za pravedniju svetsku preraspodelu dobara sve su glasniji. U takvoj situaciji se privilegovani osećaju ugroženim, a podređeni osujećenim - bilo kao države, narodi, rase ili verske skupine.

122

Tako su na Međunarodnoj konferenciji o stanovništvu i razvoju (Kairo, 1994), petoj po redu (druga je održana u Beogradu 1965), proklamovana dva osnovna principa populacione politike u svetu:

1. pravo pojedinaca i parova da slobodno i odgovorno odluče o broju i razmaku rađanja dece;

2. cilj populacione politike je poboljšanje standarda i kvalitet života ljudi, a demografski razvoj je deo društvenog, ekonomskog i kulturnog razvoja. Ove opšte formulacije trebale su da pomire (makar na rečima) osnovne suprotnosti razvijenih i nerazvijenih zemalja u svetu: dok razvijeni naglašavaju odgovornost roditelja za rođenu decu i zahtevaju planiranje porodice i kontrolu rađanja (smanjivanje previsokog nataliteta radi društvenog razvoja), nerazvijeni ističu da je populacioni rast posledica, a ne uzrok nerazvijenosti i traže od razvijenih da se založe za pravedniji ekonomski poredak i ravnomerniji razvoj u svetu.

Da li će u svetu prevladati racionalno usaglašavanje objektivnih suprotnosti ili će se rasplamsati različiti sukobi, zavisi i od ravnoteže svetskog stanovništva i uslova njegove reprodukcije, ali i od globalnih odnosa u svetskom društvu. Dosadašnja populaciona politika, pa ni razvojna niti bilo koja druga politika uopšte, nije dala rezultate koji bi obećavali spokojnu budućnost - naročito malim narodima i nerazvijenim društvima.

Odabrana literatura

Blagojević, Marina (1997): Fertilitet i roditeljstvo – Srbija devedesetih, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta (ISI AF), BeogradGranice rasta, Izveštaj istraživačke skupine MIT za nacrt Rimskog kluba o dilemama čovječanstva (1978), Stvarnost, ZagrebKrstić, Branislav (1994): Kosovo, između istorijskog i etničkog prava, BeogradObnavljanje stanovništva i zaštita reproduktivnog zdravlja (1999): zbornik. Beograd

9. Ekološki problemi savremenog društva

Ekologija je biološka i sociološka naučna disciplina koja proučava odnose bioloških organizama i vrsta (prirodna ekologija), odnosno čoveka, društvenih grupa i zajednica (humana ili socijalna ekologija) sa prirodnom (biofizičkom) okolinom.

Termin potiče od grčkih reči oikos (kuća) i logos (reč, nauka) i označava nauku o životnoj sredini (prirodnoj i društvenoj) u kojoj čovek obitava.

Ekološki problemi dolaze u centar pažnje javnog mnjenja kad god se u svetu desi neka veća katastrofa sa ekološkim posledicama. Tako su atomska havarija u Černobilju ili satelitski snimci o nestajanju ozonskog omotača (koji štiti ljude od štetnog kosmičkog ultravioletnog zračenja) iznad severne hemisfere, najnoviji povod da se javno "otvori dosije" i svih drugih koji ugrožavaju prirodnu sredinu. A takvih je mnogo.

Moglo bi se sa puno osnova tvrditi da je celokupna industrijsko-urbana civilizacija neposredno suprotstavljena ravnoteži prirodne sredine i harmoničnom odnosu čoveka i njegovog društva sa prirodom.

Sociolozi "čikaške škole" Robert Park (Robert Park, 1864-1944) i Ernest Bardžes (Ernest Burgess, 1886-1966) uočavaju vezu između koncentracije velikog broja ljudi na malom prostoru i čitavog niza društvenih pojava (u Čikagu) i u vezi sa problemima koji pritom nastaju formulišu poznato stanovište "ljudske ekologije" ("Human Ecology").

123

Park je studirao i kod Zimela, ali je u ovom slučaju na njega više uticao Čarls Darvin (Charles Darwin, 1809-1882) sa svojom idejom o pojačanoj borbi za opstanak onda kad se na jednom ograničenom prostoru naglo uveća broj jedinki. Ako bi se poredak u gradu ponašao "prirodno" u njemu bi, sa naglim porastom stanovništva, usled zaoštrene borbe za opstanak nastupila društvena dezorganizacija. To se ipak ne dešava, jer poredak u gradu nije samo prirodni (teritorijalno-geografski i biotički) neko je i kulturni (društveni i ljudski). U prirodnoj (abiotičkoj i biotičkoj) sredini postoji kompeticija među organizmima.

Za razliku od biljnih i životinjskih zajednica u ljudskim zajednicama, pored kompeticije, postoji i komunikacija koja prevladava u "kulturnoj sredini". Umesto dezorganizacije jednog (prirodnog), uspostavlja se organizacija drugog (kulturnog) poretka. Ljudska ekologija se u stvari bavi tom novom ljudskom sredinom koju sačinjavaju ekološki (teritirijalno-geografski), ekonomski, politički i moralni poredak. Kompeticija je najizraženija u ekološkoj ravni, ograničenija je u ekonomskoj i političkoj, a u moralnoj (kulturnoj) je sasvim ograničena sistemom usvojenih običaja i verovanja. Ljudska ekologija mora da proučava sve dimenzije ljudske sredine i tada se poklapa sa sociologijom, onako kako su je shvatali Park i Bardžes.

Sociolozi "čikaške škole" afirmisali su ideju koja se pojavljuje i kod Dirkema, koju je svojevremeno isticao i Marks u kritici Maltusa - da se uspostavljanjem višeg nivoa društvenog poretka (razvijenija podela rada, razvijeniji način proizvodnje, razvijenija tehnika i tehnologija ili razvijeniji oblik komunikacije) rešavaju problemi koji nastaju na elementarnijoj, prirodnijoj ravni egzistencije. To istovremeno znači da su podložniji prirodnim uticajima oni slojevi društvenosti koji su bliži prirodi i s njom neposrednije povezani.

Sa sociološkog stanovišta gledano, ekološki problemi su zanimljivi kao najočigledniji primer kako ono što (u prirodi) čini jedan čovek ili jedna grupa ljudi dobija širi društveni značaj i poprima globalni društveni karakter. Ekološki problemi nastaju kao pojedinačni i lokalni, ali se njihove negativne posledice ispoljavaju i postaju vidljive tek na globalnom planu. Zato je osnovno geslo pristalica društvenih pokreta za zaštitu i očuvanje prirodne okoline "misli globalno, deluj lokalno".

Tamo gde postoje jaki ekološki pokreti (tzv. zeleni) iskristalisalo se načelo da se u zaštiti prirode mora delovati preventivno; neke štete nanete prirodnoj sredini nenadoknadive su (kao što su erozija tla sa strmih padina nakon posečene šume). Tu je i pravilo da svako ko ugrozi opšta prirodna dobra mora biti efikasno onemogućen da štetu prevali na druge (društvo), a korist zadrži za sebe. U ovom smislu je zanimljiv ekološki propis u nekim zemljama sa razvijenijom ekološkom svešću da korisnici rečne vode ne samo da moraju uz svoja fabrička postrojenja ugraditi takve prečistače (filtre) koji će obezbediti da se u reku vraća onakva voda kakvu su iz nje uzeli već su obavezni da uzimaju vodu ispod, a ne iznad mesta na kojem ispuštaju već korišćenu vodu.

Prilike su mnogo teže u nerazvijenijim zemljama sveta nego u onima koje su razvijenije. To je donekle paradoksalno, jer tehnološki razvoj ugrožava prirodnu sredinu, dok je ona u nerazvijenim društvima često još uvek netaknuta. Ovaj paradoks nije teško teorijski objasniti ali je teško kao razvojni problem praktično rešiti. Naime, bogate zemlje imaju novac za ulaganja u često veoma skupe ekološke programe; u njima su jači i ekološki pokreti koji vrše javni i politički pritisak na zagađivače; razvijenija je ekološka svest građana, njihovi standardi "zdravlja" su viši (norme zdrave vode, hrane, vazduha), stroži

124

propisi se striktnije poštuju jer je ukupna organizacija pravnog poretka efikasnija; konačno, oni uvek mogu svoju "prljavu industriju" (metalurgiju, hemijsku industriju, termoelektrane) da izmeste u nerazvijene zemlje.

Nerazvijeni nemaju nijedan od navedenih povoljnih uslova, a pogađaju ih i mnogi drugi nepovoljni činioci koji razvijene mimoilaze. Nerazvijena društva imaju samo prividno bolju ekološku situaciju od razvijenih, i to samo pre početka industrijalizacije u njima. Imaju očuvanu prirodnu sredinu, ali njihov glavni "ekološki" problem je njihova tehnološka i društveno-ekonomska nerazvijenost. Kako su ova društva po pravilu ekonomski i tehnološki zavisna od razvijenijih, njihova industrijalizacija se odvija uvozom prljave i zastarele tehnologije, jer im je samo ona dostupna. Tehnologiju koja je čista i savremena razvijeni ne prodaju, a kad bi je prodavali, ona je toliko skupa da je nerazvijeni ne bi mogli da kupe. Začarani krug nerazvijenosti zatvara se time što nerazvijeni nemaju sopstvenu nauku kojom bi sami došli do savremene tehnologije. Čak i kad imaju talentovane naučnike oni, tražeći povoljnije uslove da se bave naukom, odlaze u razvijene zemlje i tamo smišljaju tehničke inovacije koje će njihovi bogati poslodavci skupo prodavati njihovim siromašnim sunarodnicima.

Siromašne zemlje koje su zakoračile na put industrijalizacije spadaju u ekološki najugroženija društva. U njima se nemilosrdno uništavaju prirodna dobra: seku se šume, grade prljave fabrike i rastu gusto naseljeni prljavi gradovi; po njivama se bacaju herbicidi, pesticidi i veštačka đubriva sa velikim udelom opasnih materija, koji su u razvijenim zemljama odavno zabranjeni i izbačeni iz upotrebe (jer gladnih je sve više, a oni ne pitaju za kvalitet hrane).

Demografska eksplozija u nerazvijenim zemljama sama po sebi je ekološki problem. Prenaseljenost je problem i za zajednice biljaka i životinja (biocenoze), pa ni čovek nije u stanju da izbegne mnoge njene loše posledice - posebno u tehnološki nerazvijenim društvima, koja i karakteriše "demografski bum". U takvim uslovima zaoštrava se svojevrsna "borba za opstanak" koja nije biološki, već je društveno izazvana i motivisana.

Već je rečeno da ekološki problemi imaju to svojstvo da postaju globalni i opšti i onda kad su lokalni i kad s početka pogađaju samo neke, a neke druge prividno zaobilaze. Jedina nada je da ljudi zajedničkim delovanjem makar u tome ublaže postojeće ekološke probleme kako bi izbegli ekološku kataklizmu na čiju verovatnoću ukazuju ne samo mrzovoljni futurolozi nego i nepristrasni eksperti. Oblaci puni ugljen-dioksida, bez obzira na to gde su nastali, nošeni vetrom svakom mogu doneti "kisele kiše" od kojih umiru biljke i životinje, koje zagađuju vodu, tlo i ulaze u lanac ishrane i u najrazvijenijim zemljama. Radio-aktivna prašina ne zna za granice. šume Amazona su "svetska pluća" koja se moraju sačuvati tako što bi se brazilskoj sirotinji ili bogatim rentijerima ponudile druge mogućnosti da opstanu - jer kiseonik je svima potreban.

Eksperti Ujedinjenih nacija u poslednje vreme ukazuju na negativne posledice tzv. efekta staklene bašte, koji nastupa usled nagomilavanja ugljen-dioksida u gornjim slojevima atmosfere. Zbog toga se prosečna temperatura na Zemlji postepeno povećava, što bi moglo da dovede do otopljavanja leda na polovima. Svakih deset godina nivo okeana podigao bi se za šest santimetara. Do kraja ovog veka nivo svetskog mora bi mogao da bude 65 cm viši od današnjeg, što bi izazvalo potapanje obala u deltama velikih reka Amazona, Nila, Ganga i drugih niskih terena na kojima danas živi petina čovečanstva.

Naročito su bila dramatična upozorenja da bi se ozonski omotač posle 2000. godine mogao smanjiti u proseku za 10%, a na polovima i za 50%. Tako bi se pojačala štetna

125

kosmička zračenja i naglo povećala učestalost raka kože i drugih opasnih bolesti (očiju, na primer). Ovo upozorenje je naročito uznemirilo bogate, jer je iznad njihovih glava (severozapad Evrope i Amerike) "ozonska rupa" i najveća. Ipak, rukovođeni interesima profita, najuticajniji političari SAD stavili su na, poslednjoj svetskoj konferenciji o problemima ozonskog omotača (Kjoto, 1997. u Japanu) "veto" na predlog rezolucije o zabrani proizvodnje i upotrebe hemikalija koje uništavaju ozon. Uslov da sporazum iz Kjotoa o smanjivanju industrijskih gasova u atmosferi stupi na snagu ispunjen je tek krajem 2004. kada ga je ratifikovala Rusija kao drugi najveći zagađivač (procena na oko 17% svetske emisije). Tako je ispunjen uslov da sporazum prihvataju zemlje koje emituju najmanje 55% štetnih gasova, čime se aktuelizuje odluka da se do 2012. godine za 5% smanji atmosfersko zagađenje. Pošto sporazum nisu potpisale SAD kao najveći svetski industrijski zagađivač (procena da same emituju 25% štetnih gasova), taj plan se sigurno neće ostvariti. Posredstvom UN stupio je na snagu 16. februara 2005. sporazum drugih 35 zemalja, a plan je redukovan na 2% smanjenja emisije. Među potpisnicima nisu ni neke druge velike zemlje kao što su Indija, Kina, Brazil. Pitanje je samo koliko će ga poštovati i oni koji su ga potpisali?

Svojevrstan ekološki problem ogleda se i u tome što danas gladuje više od milijardu ljudi i što će se taj broj, po stručnim procenama, za narednih 20 godina tri puta uvećati. Tada će biti za 1,7 milijardi stanovnika više nego danas, ali je najalarmantnija prognoza da će se 90% od toga broja roditi u nerazvijenom delu sveta. Može se sa velikom verovatnoćom očekivati da će se ekološki i svi drugi društveni problemi u takvim uslovima sve više uvećavati. Da bi se racionalno ovladalo nastupajućim teškoćama, potrebno je iznad svega dosta mudrosti i osećanja odgovornosti ne samo za sopstvenu nego i za zajedničku sudbinu u budućnosti. Toga, mora se reći na žalost, dosad nije bilo.

U najrazvijenijim društvima u poslednje vreme se afirmiše jedan novi koncept društvenog razvoja, koji je po svome primarnom smislu izrazito ekološki. Taj novi ekološki pristup označava se pojmom "održivosti" (eng. "sustainability") koji je, iako nedovoljno jasan, ušao u široku upotrebu i krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka postao skoro pomodan izraz. Model održivog razvoja je iniciran u Ujedinjenim nacijama, u Svetskoj komisiji za okolinu i razvoj, sredinom šezdesetih godina. Koncept održivosti se sve više ugrađuje u programe Svetske banke kao i u programe organizacija i institucija koje se bave okolinom kao što su Institut svetskih resursa, Svetski fond za živi svet, Fondacija za konzerviranje, ali i u političke programe ekoloških pokreta i "zelenih stranaka" u Evropi i SAD. Podstiču se programi za uspostavljanje "održivih poljoprivrednih sistema" sa "niskim imputima za upravljanje zagađivanjem", za smanjenje globalnog zagrevanja, za zaštitu tropskih šuma, za očuvanje prirodnih retkosti (oskudnih dobara). Projektuju se institucije koje će širiti ekološku svest i stvarati alternativne tehnologije koje minimiziraju korišćenje prirodne okoline i ograničavaju onaj privredni rast koji je postao svrha samom sebi ili proširenoj reprodukciji profita.

Uz sve načelne ograde zbog uopštavanja različitih shvatanja održivi razvoj ima osobine jednog alternativnog verovanja koje se može predstaviti kroz nekoliko opštih stavova kao što su:1. shvatanje da biosfera nalaže ograničavanje ekonomskog razvoja;2. nedostatak vere da nauka i tehnologija same po sebi vode ljudskom poboljšanju;3. protivljenje rizikovanju i preteranoj upotrebi prirodne okoline;

126

4. javna briga za rast stanovništva, preraspodela prirodnih dobara i etika jednakosti svih u pristupu prirodnim izvorima;

5. ograničavanje rasta stanovništva i investiranje u ljudski kapital.Zagovornici "održivog razvoja" smatraju da kapacitet prirode da savlada zagađenje

usled ljudskih aktivnosti predstavlja limit ekonomskom razvoju. Očuvanje fizičkog, hemijskog i biološkog integriteta prirodne okoline predstavlja neprikosnovenu vrednost.

Nauka i tehnologija se moraju prilagoditi prirodi i čovekovim potrebama, ali se između "tehnički mogućeg" i "etički poželjnog" uočava jasna razlika i često protivrečje. Pristalice "održivog razvoja" ističu štetne posledice čak i tzv. zelene revolucije na naučno-tehnološkim osnovama. "Zelena revolucija" uvodi "čudotvorne" semenke, agrohemikalije, mehanizaciju, ali sa sobom donosi mnoge nove probleme: novim biljkama nedostaje prirodna otpornost na štetočine, potreba za veštačkom hemijskom zaštitom se povećava, troškovi se uvećavaju, farmeri postaju zavisniji od eksperata, zemljište i površinske vode se zagađuju, a zdravlje ljudi ugrožava.

Alternativna poljoprivreda je svojevremeno inicirana u Nemačkoj od strane Rudolfa Štajnera (Rudolf Steiner, 1861-1925) koji je svojom knjigom Kurs poljoprivrede (1924) ponudio teorijske i načelne pretpostavke biološki zasnovanog razvoja poljoprivrede koja se označava raznim terminima kao što su "organsko ratarstvo", "ratarski sistem niskog ulaganja", "ekološka poljoprivreda". Tada je začet projekat proizvodnje "zdrave hrane" (hleba od integralnog pšeničnog zrna, ražanog hleba, ovsenih pahuljica i dr.), bez upotrebe mineralnog đubriva i hemijskih sredstava za zaštitu bilja. Umesto štetnih veštačkih materija koristila bi se organska đubriva (stajnjak, kompost, zelenišna đubriva, humus glisnjak) i njima prilagođene tehnologije proizvodnje. U poređenju sa konvencionalnom poljoprivredom, u alternativnoj poljoprivredi su prosečni prinosi nešto niži (u ratarstvu za 5-10%), cene su veće, utrošak energije i ostali proizvodni troškovi su manji, a zaštita prirodnih resursa veća. Misli se da običan seljak, uz pomoć stočne zaprege, može da proizvede do 10 kalorija energije za jednu utrošenu kaloriju, dok moderni američki farmer, za svaku kaloriju koja se stvori u njegovom proizvodnom procesu, utroši 10 kalorija (nafte, herbicida, pesticida, veštačkog đubriva ili nečeg drugog). Sve je više hrane koja se dobija iz takvog utroška energije koja zagađuje biološke ekosisteme. Da bi se proizvodnja povećala, povećavaju se ulaganja i utrošci energije. Moderna tehnologija tako stvara opasan vrtlog sve većeg dodavanja energije i sve većih gubitaka. Proizvodni efekti, u odnosu na ulaganja bivaju sve manji. Današnji izraz "održiva poljoprivreda" ukazuje na ovaj "opasan vrtlog" i predstavlja modernu verziju alternativne poljoprivrede. Ovaj integralni ekološki projekat odnosi se na dve vrste aktivnosti u savremenim sistemima poljoprivrede:1. na odgovornije upravljanje resursima (očuvanje zemljišta, voda i energije);2. na primenu alternativne tehnologije (izbegavanje hemikalija, pažljiviji transfer gena).

Sistem "održive poljoprivrede" podrazumeva kvantitativno povećanje poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje kvaliteta hrane i očuvanje prirodnih resursa. Od prirodnih resursa oskudica vode je najizraženija, a od tehnologija je upotreba herbicida i pesticida najurgentniji problem koji se za sada može samo ublažiti stvaranjem sorti otpornih na štetočine i mehaničkim uklanjanjem korova.

Ova pitanja se postavljaju i kod nas, pošto je i naša poljoprivreda prošla sve važnije faze kroz koje je prošla i poljoprivreda razvijenijeg sveta. I naša poljoprivreda je izložena protivrečnom delovanju procesa modernizacije koja se iskazuje kroz primenu novih

127

sredstava i načina obrade zemljišta (mehanizacije) i novih proizvodnih tehnologija (hemizacije i genetskog inžinjeringa).

Kad su sprovedena nešto svestranija i suptilnija naučna istraživanja, njihovi rezultati počinju da skreću pažnju i na čitav niz negativnih posledica procesa hemizacije (pa i mehanizacije) poljoprivrede. Mehanizacija je manje štetna, ali nije bez negativnih efekata po prirodnu okolinu. Ispostavilo se da duža i nekontrolisana upotreba krupnih i teških poljoprivrednih mašina menja fizičku strukturu zemljišta, preterano ga sabija, iz njega istiskuje kiseonik i azot, degradira ga na dosad nepoznat način i stvara potrebu za novim i skupim načinima veštačke regeneracije, jer je prirodno "popravljanje" zemljišta otežano i usporeno.

Posebno su negativni ekološki efekti hemizacije, a ogledaju se u pogoršanom kvalitetu hrane i neposrednom ugrožavanju zdravlja ljudi, ali i u poremećajima ravnoteže između pojedinih biljnih i životinjskih vrsta na hemijski degradiranom zemljištu. U tom kontekstu gledano, naše zaostajanje u korišćenju hemijskih sredstava, ima i svoju pozitivnu stranu. Naše zemljište, naročito u brdsko-planinskom području gde su hemijska sredstva manje korišćena, nije toliko zagađeno kao u onim zemljama koje su u hemizaciji poljoprivrede više odmakle. Međutim, i onoliko koliko su korišćena, hemijska sredstva su, uz nesporno podizanje produktivnosti poljoprivrednog rada, nanela popriličnu ekološku štetu. Nekontrolisanom upotrebom hemijskih sredstava i smanjenim količinama organskih đubriva u Srbiji je oko 50% obradivih površina u ravničarskim i brežuljkastim krajevima tako zakišeljeno da je potrebna njihova veštačka regeneracija metodom kalcifikacije. Pored ekoloških posledica, to ima i negativne ekonomske efekte, jer preterana kiselost zemljišta smanjuje prinose i zahteva veća ulaganja na takvim površinama nego na onim koje nisu tako degradirane.

U siromašnim društvima, kao što je i naše, koriste se jeftinija i otrovnija hemijska sredstva, tehnološki starije generacije. Sa ekonomskom zaostalošću je udružena i kulturna neprilagođenost i neobučenost za manje štetan i bezopasniji način upotrebe hemijskih sredstava. Bez odgovarajućeg tehnološkog predznanja njihovo korišćenje može biti višestruko štetno po prirodu i ljude, a naši seljaci su se i sa hemijskim sredstvima potpuno nepripremljeni suočili, kao uostalom i sa poljoprivrednim mašinama. Opasnosti od hemije su samo manje očigledne od onih od mehanike, ali su utoliko za seljake kobnije.

Međutim, ova opasnost ne vreba samo seljake, niti se tiče samo njih i još eventualno onih koji proizvode i prodaju hemijska sredstva. Oni se pre svega brinu za svoje profite, kao i seljak koji sve više počinje da misli na svoje uštede u radu, na visinu prinosa i na ekonomske efekte svoje proizvodnje. Ako neko hemijsko sredstvo tome doprinosi, ono će se brzo naći u tehnološkim procesima poljoprivredne proizvodnje, a to znači ne samo u prirodnoj sredini nego i u lancu ljudske ishrane. A tada seljačko neznanje i neopreznost postaju opšta društvena opasnost i opasnost za svakog ponaosob među onima koje se hrane tako proizvedenom hranom. Iz ovoga proizilazi zaključak da se ekološke posledice hemizacije, kao i svaki opštedruštveni problem (a ekološki problemi su uvek takvi) ne smeju zanemarivati i zapuštati, a ostavljati jednostrano i sebično zainteresovanima da ih "rešavaju". Ovaj problem jeste ili bi morao da postane opšta briga svakog organizovanog (modernog) društva koje je dužno da efikasnim pravnim normama zaštiti opšti interes.

128

Model "održive poljoprivrede" uveliko se oslanja na nove bio-tehnologije, ali samo na one koje ne ugrožavaju prirodnu ravnotežu eko-sistema, koje uz povećane prinose obezbeđuju i zaštitu ograničenih prirodnih dobara koja smo "pozajmili od svojih potomaka" te ih moramo sačuvati za budućnost. Osnovni vrednosni kriterijum koncepta "održive poljoprivrede" jeste razvoj koji osigurava zadovoljavanje sadašnjih potreba čovečanstva (za hranom) uz nužan "kompromis sa budućim generacijama" kojima se mora sačuvati mogućnost da i same zadovolje svoje potrebe - makar na onom nivou koji smo mi dostigli. Čini se, ipak, da ovaj ekološki koncept za sada više usmerava naučna istraživanja pojedinih aspekata "održive poljoprivrede" nego što neposredno određuje njene stvarne tokove koji su još uvek podređeni pragmatičnijim ciljevima i sebičnijim interesima: kod siromašnih zadatak poljoprivrede je da se nahrane gladni, a kod bogatih da se ostvari i uveća profit.

Odabrana literatura

Vord, Barbara - Dibo, Rene (1976): Zemlja, Planeta naša jedina, Glas, Beograd.Gorc, Andre (1982): Ekologija i politika, Prosveta, Beograd. Supek, Rudi (1989): Ova jedina zemlja, Globus, Zagreb.Ekonomika poljoprivrede, 1990, br. 7-8; tematski broj sa prevodima radova koji se bave problemima ''održive poljoprivrede'' (ur. D. Tomić)

129

IV STRUKTURA I ORGANIZACIJA DRUŠTVA

"Kad upotrebimo termin struktura, mislimo na neku vrstu skladnog uređenja delova ili komponenata. Muzička kompozicija ima strukturu a, isto tako, i rečenica. Zgrada ima strukturu a ima je i molekul ili životinja. Komponente ili jedinice društvene strukture su ljudi, a čovek je ljudsko biće shvaćeno ne kao organizam, već kao ono što zauzima mesto u društvenoj strukturi."

(A. R. Redklif-Braun, Struktura i funkcija u primitivnom društvu)

1. Pojam društvene strukture

Proučavajući ljudsko društvo, sociologija se suočava sa dva glavna problema. Prvi je problem strukture (lat. structura - sklop, građa, sastav), a drugi je problem promena društva. Uobičajeno je u sociologiji da se najopštije pitanje šta je društvo raščlanjava na dva posebna pitanja:1. na pitanje o strukturi (iz kojih elemenata se društvo sastoji i kako su ti elementi povezani u celinu?);2. na pitanje o promenama (kako nastaje i zašto se menja neka društvena struktura?).

Društvena struktura je relativno stabilan sklop odnosa između elemenata iz kojih se jedno društvo sastoji (društvenog delovanja pojedinaca, grupa, organizacija i ustanova), koji sve elemente povezuje u jednu složenu i relativno trajnu celinu.

Iz ove definicije sledi da je svaka struktura složena i trajna celina (totalitet), odnosno više ili manje uređen skup međusobno povezanih elemenata. Tako, na primer, izvestan broj slova za slovoslagalicu, gomila kamena, skup od jedanaest dečaka, dobijaju "stukturu" kad se slova sklope u reči i rečenice, kad se kamen složi u kameni zid; kad dečaci po određenim pravilima započnu fudbalsku igru, njihova grupa poprimi strukturu fudbalskog tima. Pojam strukture sličan je pojmu "uređenog skupa" u matematici.

Pojam "strukture" se ponekad izjednačava sa pojmom "sistema", jer se i jedan i drugi odnose na neku složenu i relativno stabilnu celinu. Razlika je, ipak, u tome što se terminom "sistem" obično označava veštački (planski) stvorena i uređena celina, dok ''struktura'' može da bude i spontano oblikovana celina. ''Sistem'' se, dakle, stvara kao funkcionalno usklađena i strukturno neprotivrečna celina, a ''struktura'' se otkriva kakva god da je – pa i onda kada postoji kao protivrečan sklop realnih procesa i odnosa. U tom smislu je, recimo, primerenije govoriti o ''pravnom sistemu'' (pošto se pravo uglavnom stvara veštački, državnim odlukama), ali i o ''strukturi morala i običaja'' koje spontano stvaraju društvene skupine. Na sličan način se razlikuju značenja sintagmi ''ekonomska (ili privredna) struktura'' koja je širi pojam od ''ekonomskog sistema'', kojeg čine politički kreirane i pravno oblikovane ekonomske ustanove i organizacije.

Terminu ''struktura'' je najbliži naš termin ''sklop'', a često se izjednačava i sa izrazom ''sastav''. Od ova dva izraza adekvatniji termin je ''sklop'', jer se struktura ne može svesti samo na ''sastav'' kao na prost zbir elemenata. ''Struktura'' je uvek više nego "sastav", jer pored sastavnih elemenata u sebe uključuje i pravilo njihovog povezivanja u složeniju celinu. To bi bili, u odnosu na navedene primere sa slovima, građevinskim materijalima ili

130

igračima u timu - gramatičko pravilo, tehničko uputstvo za zidanje ili pravilo fudbalske igre. Da "sastav" i "struktura" nisu jedno isto, pokazuju sledeći primeri:

- kad se sastav menja, a struktura ostaje ista (umesto jednog igrača u tim se uvodi drugi, ali se struktura tima i igre ne menja);

- kad se struktura menja uz isti sastav (od istih slova se složi druga reč, od istog kamena drugačiji zid, igrači međusobno izmenjuju uloge u timu ili sa fudbalskih prelaze na rukometna pravila igre). Zna se, recimo, da je "sastav" vode N (vodonik) i O (kiseonik), ali je "struktura" (molekula) vode određena ne samo sastavnim elementima nego i pravilom da uz jedan atom kiseonika idu dva atoma vodonika (otud formula N2O).

.Jezik – klasičan primer strukture. "Jezik ima svoju strukturu i razlika između jezika jeste u stvari razlika u njihovoj strukturi. Razlika između poetskog i proznog jezika lepo se da uočiti na jednom primeru. Kada Jovan Dučić peva: 'Poljubac je susret najveći na svetu', onda imamo posla sa poetskim jezikom. Ako bi bilo koju reč u ovoj organizaciji reči zamenili nekom drugom ili zamenili redosled reči - to više ne bi bio poetski jezik. Ako bi, na primer, kazali: 'Poljubac je najveći susret na svetu', prethodni poetski iskaz pretvara se u prozni govor i tako gubi osobine poetskog govora. 'Ono što nam omogućava da definišemo jedan jezik nije način na koji jezik predstavlja predstave, nego izvesna interna arhitektura, izvestan način modifikovanja reči u zavisnosti od međusobnog položaja, to je fleksioni sistem' (Mišel Fuko). Određeni red, pravilo, zakon, organizacija, struktura reči u rečenici jeste ono što čini jedan jezik."

(Đuro Šušnjić, Kritika sociološke metode)

Svaka struktura je relativno trajna, tako da je pristupačnija za proučavanje od društvene promene. Još je Ogist Kont sociologiju ("socijalnu fiziku") delio na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku. Društvena struktura nije sasvim statična, u njoj se uvek odigravaju neke promene, ali bavljenje strukturom jeste bavljenje onim što je u društvu, i pored svih promena, najtrajnije.

Pojmu strukture je srodan pojam ''organizacija'' onda kad se koristi u širem smislu i odnosi se na "organizaciju globalnog društva" (kao što je značenje termina "organizacija" u naslovu ovog poglavlja). Ipak, pod terminom "društvena organizacija" češće se podrazumeva samo jedan uži deo društvene strukture, onaj koji je najodređeniji, formalizovan i šematizovan sklop različitih uloga i položaja. Međutim, društvo se sastoji i od neformalnih odnosa i spontanog, stihijnog i neorganizovanog delovanja koji su, takođe, deo svake konkretne društvene strukture.

2. Dimenzije i elementi globalne društvene strukture

Svako konkretno ljudsko društvo, i kad je najnerazvijenije, ima složenu strukturu koja sadrži više dimenzija, elemenata, njihovih međusobnih odnosa i funkcija. U tom smislu se i određuje pojam strukture svakog globalnog društva, kojim se sociologija prvenstveno bavi.

Globalno društvo je funkcionalno samostalna (autonomna) i relativno stabilna, hijerarhijski organizovana celina društvenih delovanja i odnosa pojedinaca i grupa, koja je istorijski formirana njihovim zajedničkim životom na nekoj teritoriji.

Ovom odredbom su naznačene bitne dimenzije svakog globalnog društva: (1) horizontalna (funkcionalna), (2) vertikalna (hijerarhijska, klasno-slojna), (3) prostorna (teritorijana) i (4) vremenska (istorijska). Svaka zaslužuje da se podrobnije obrazloži.

131

1. U sociologiji se horizontalna dimenzija strukture globalnog društva označava kao funkcionalna diferencijacija (raznolikost), a izražava se pojmom društvene uloge.

Društvenom ulogom se naziva vrsta delovanja i ponašanja koje se odvija na očekivani način po unapred usvojenom kulturnom obrascu. To je glavna analitička kategorija funkcionalne analize ili horizontalne strukture društva. Svaki čovek obavlja više različitih uloga (funkcija): u porodici može da ima nekoliko uloga (sin prema roditeljima, muž prema ženi, otac prema deci, brat, stric, dever, zet itd.); u preduzeću može biti radnik i član sindikata, u političkoj stranci aktivista, u zgradi u kojoj stanuje sused ili član kućnog saveta, pred televizorom gledalac, na ulici "učesnik u saobraćaju" (i tu kao automobilista, biciklista ili kao pešak), demonstrant, šetač i još mnogo šta drugo. Svaka uloga vrši se na različiti način, svaka ima svoja pravila (očekivanja), a sve zajedno pletu mrežu društvene strukture po horizontalno-funkcionalnoj ravni i određuju čovekovo društveno ponašanje i delovanje u različitim situacijama.

Društvene uloge. - "Uloga kao smisleno grupisanje ponašanja. Procesi preuzimanja i stvaranja uloga uvek predstavljaju grupisanje ponašanja u jedinice. Izolovano delanje postaje podatak za analizu tek kada se protumači kao manifestacija nekakve konfiguracije. Pojedinac postupa kao da svojim ponašanjem izražava neku ulogu i toj pretpostavljenoj ulozi ponekad pripisuje viši stepen realnosti no svojim specifičnim činovima. Uloga postaje referentna tačka za tumačenje specifičnih delanja, za predviđanje da će jedan korak slediti za drugim, kao i za vrednovanje pojedinačnih postupaka. Na primer, laž koja je izraz uloge prijatelja nešto je sasvim različito od iste te laži shvaćene kao manifestacije uloge varalice. Različita delanja mogu se protumačiti kao ista ili ekvivalentna; istovetna delanja mogu se protumačiti kao potpuno različita; konačan sud o tome donosi se tek kada se postupci smeste u kontekst uloga...

Premda postoji težnja da se ljudima dodeli trajna klasifikacija u skladu s najvažnijim ulogama koje igraju, specifičan referent termina 'uloga' pre je tip aktera nego tip ličnosti. Zahvaljujći ovom razlikovanju postaje razumljivo kako jedan pojedinac ponekad preuzima čak i međusobno sukobljene uloge i kako inače sasvim različiti ljudi mogu igrati jednu te istu ulogu." (Ralf H. Terner, Preuzimanje uloge: proces nasuprot konformiranju)

Društvena uloga je kategorija koja se koristi u funkcionalnoj analizi društvene strukture, ali je pogodna i za fenomenološku analizu društvenog delovanja i ponašanja pojedinaca. Pojedine uloge mogu jedna drugu da ometaju ili potpomažu ili da se međusobno stapaju. Tako, na primer, uobičajeno je da se uloge roditelja i supružnika stapaju u jednu, dok se neke druge međusobno sukobljavaju i time izazivaju razne probleme: profesionalni političar, menadžer, pevač ili sportista obično zanemaruju porodične uloge na račun uspeha u karijeri; zaposlena žena preuzima nove uloge u društvu, a tradicionalni sistem vrednosti, koji još prevladava u većini porodica, i dalje na nju svaljuje mnoge poslove koje je ona obavljala dok nije morala da radi izvan kuće.

Funkcionalna autonomija globalnog društva ogleda se u relativnoj zaokruženosti svih njegovih funkcija koja mu omogućuje izvesnu samodovoljnost i relativno nezavisan opstanak i funkcionisanje kao celine. Naravno, autonomija je samo relativna, jer danas ne postoji društvo koje bi se moglo razvijati, pa ni opstati, bez saradnje sa drugim globalnim društvima. Ipak, da bi neko konkretno društvo (francusko, nemačko, srpsko) imalo globalni karakter, neophodne su mu sledeće globalne funkcije: a) Proizvodno-reproduktivne funkcije obezbeđuju produženo trajanje i razvoj društva (potomstvo i sredstva za egzistencijalne potrebe), a obavljaju ih porodica i ekonomske (radne) skupine, organizacije i ustanove.

132

b) Regulativne (upravne) funkcije obezbeđuju globalni poredak odnosa među delovima društva i usmeravaju društveno delovanje i ponašanje u određenom pravcu, a obavljaju ih država i druge političke ustanove i organizacije. v) Kulturno-duhovne funkcije služe za stvaranje i očuvanje identiteta (duhonog samoodređenja) pojedinaca, grupa i društva kao celine - u odnosu na druge iz svoje bliže ili dalje okoline.

Funkcionalno gledano, kao najvažniji elementi u strukturi globalnog društvenog sistema, ističu se ekonomski, politički i kulturni procesi, njima odgovarajući društveni odnosi, kristalizovani u iste takve grupe, ustanove i organizacije koje tvore tri osnovna funkcionalna područja (privredu, politiku i kulturu) ili tri društvena podsistema (privredni, politički i kulturni).

Najvažniji ekonomski društveni proces je proizvodnja (uz koju ide i njen funkcionalni korelat – potrošnja). Budući da je za sveukupne ekonomske procese izuzetno značajna tehničko-tehnološka osnova proizvodnje, prema promenama te osnove ističu se dva velika modernizacijska talasa koja se onačavaju kao složeni društveni procesi kao što su industrijalizacija (koju prati urbanizacija) i automatizacija (kibernetizacija). Najvažniji ekonomski odnosi su svojinski odnosi (vlasništvo), koji kao institucionalizovana forma proizvodnih odnosa ne određuju presudno samo način društvene proizvodnje nego i način ukupne društvene raspodele, razmene i potrošnje, tzv. društveno-ekonomsku reprodukciju u celini. Najvažnije društveno-ekonomske tvorevine su ekonomske ustanove kao što su roba, novac i tržište i ekonomske organizacije (preduzeća i druga poslovna udruženja). Sveukupnost ekonomskih procesa, odnosa i tvorevina čini jedan važan funkcionalni segment globalnog društvenog sistema koji se označava kao ekonomski (privredni) podsistem.

Najvažniji politički proces je upravljanje (koje se uglavnom sastoji od vladanja, kao aktivne, i potčinjavanja, kao pasivne komponente i odvija se u okvirima odnosa nadređenosti i podređenosti). Najvažniji politički odnosi su odnosi društvene moći (koja bi trebala da bude legitimna) i političke vlasti (koja bi morala da bude legalna), a najvažnije političke tvorevine su država i pravo: država kao globalna politička ustanova ima vrhovnu moć (suverenu vlast) zasnovanu na pravu (otuda legalitet) i društveno prihvaćenom monopolu sile (otuda legitimitet). U savremenim društvima na političke procese i odnose utiču i neke specifične i moderne političke organizacije kao što su političke stranke, politički pokreti i nevladine organizacije (NVO), a u izvesnom smislu i mas-mediji. Sveukupnost političkih procesa, odnosa i tvorevina čini drugi važan funkcionalni segment globalnog društvenog sistema koji se označava kao političko-pravni podsistem.

Najvažniji kulturni proces je simbolička komunikacija koja se ogleda u razmeni ljudskog iskustva (ideja, verovanja, znanja i praktično stečenih veština) i njegovog prenošenja od čoveka čoveku i s generacije na generaciju posredstvom društveno usvojenih znakova (simbola) - čije značenje se razumeva u datoj društvenoj zajednici i njenoj kulturi. Na efektivnoj simboličkoj komunikaciji razvijaju se svi drugi društveno-kulturni procesi koji su podjednako važni za svakog čoveka i za svako društvo - kao što su procesi socijalizacije (i personalizacije), obrazovanja (i vaspitanja), kao i složeniji procesi akulturalizacije (i asimilacije) posebnih društvenih skupina i njihovih kultura. Najvažnija kulturna društvena tvorevina jeste jezik, na kojem počivaju i sve druge duhovno-simboličke forme kao što su religija, umetnost, filozofija i nauka. Odgovarajući kulturni sadržaji i forme (verovanja, ideje, racionalno-iskustvena saznanja i različita kolektivna osećanja) kao

133

društveno-kulturni obrasci prate sve duštvene procese i odnose (kako ekonomske, tako i političke). U razvijenim i složenim društvima nastaju i odgovarajuće kulturne ustanove i organizacije (crkve, škole, naučni instituti, umetničke i druge ustanove) koje omoguđuju da se kulturni procesi na sistematski način razvijaju i da kao duhovni sadržaji ljudskog društvenog života osmišnjavaju i uređuju sve druge društvene procese. Kulturne ustanove omoguđuju da se u okviru neke društvene zajednice uspostavi i očuva autoritet svetog, dobrog, istinitog, lepog i pravednog - bez kojeg nijedno društvo ne može da opstane, a pogotovo da se razvija. Onaj značaj koji svojina ima u ekonomskim odnosima, a moć i vlast u političkim odnosima, u kulturnoj komunikaciji imaju odnosi autoriteta – povezani sa različitim ugledom (prestižom) društvenih aktera koji mećusobno komuniciraju. Sveukupnost kulturnih procesa, odnosa i tvorevina čini treći važan funkcionalni segment globalnog društvenog sistema koji se označava kao kulturni podsistem ili jednostavnije (a možda i tačnije) - kao kultura.

Kultura, naime, nije običan društveni “podsistem” nego je osobeni (duhovni) ljudski i društveni fenomen koji je specifičan po tome što istovremeno iznutra “prožima”, ali na izvestan način (kao svojevrstan “nadsistem”) duhovno “natkriljuje” ne samo ekonomski i politički podsistem nego integriše celokupno društvo i “prosvećuje” čovekovu ličnost – povezujući čoveka sa čovekom i pojedinca sa društvom.

U načelu, ove tri vrste društvenih funkcija ravnopravne su i izrazito komplementarne (međusobno se dopunjuju). Svaka od njih je, na svoj način važna i neophodna. Samo kratkoročno, neka od njih može biti pretpostavljena drugima. Dakle, niti mogu opstati, a pogotovo se ne mogu razvijati društva koja zapostave svoju biološku i ekonomsku reprodukciju, koja ostanu bez političko-pravne i moralno-običajne regulative, kao ni ona koja izgube svoju duhovnost i zaborave ko su, odakle potiču i kuda streme. Zato se privreda, politika i kultura smatraju neophodnim funkcionalnim područjima svakog globalnog društva. 2. Vertikalno-hijerarhijska dimenzija je izuzetno važna za svaku strukturu i ogleda se u rangiranju pojedinih društvenih uloga prema njihovom značaju za celinu društva, na osnovu kojih akteri pojedinih uloga zauzimaju odgovarajuće društvene položaje. Ovde je u pitanju, za razliku od horizontalnog (''poprečnog'') vertikalni (ili ''uzdužni'') presek društvene strukture. Za pojedince je od svih uloga najznačajnija profesionalna uloga (zanimanje), ali sva zanimanja nisu podjednako važna za društvo. Na osnovu ocene društvenog značaja nekoliko glavnih uloga, uspostavlja se hijerarhija (vertikalan red) pojedinaca i grupa koji obavljaju različite delatnosti. Oni dobijaju odgovarajući društveni položaj ili mesto koje im pripada u vertikalnoj strukturi društva, odnosno odgovarajući udeo u raspodeli osnovnih društvenih dobara: (1) materijalnog bogatstva, (2) društvene moći (vlasti) i (3) društvenog ugleda (prestiža). Pošto su materijalna dobra ograničena, a društvena moć i ugled su izrazito relacione kategorije (što su jedni moćniji i ugledniji, drugi su nemoćniji i menje ugledni), to se u ovoj (vertikalnoj) ravni strukturalne analize u prvi plan ističu društvene (klasno-slojne) nejednakosti.

Dok se na funkcionalnom planu kao pravilo uočava komplementarnost društvenih uloga, dotle se na stratifikacijskom ("stratum" - sloj) nivou kao pravilo društvenih odnosa ističe nejednakost društvenih položaja. Iz odnosa društvenih nejednakosti izviru razlike i sukobi interesa među društvenim slojevima i klasama.Društveni položaj (status). - "Status, odvojen od pojedinca koji može da ga zauzima, prosto rečeno, predstavlja skup prava i dužnosti. Pošto ova prava i dužnosti mogu naći svoj izraz samo preko pojedinaca, vrlo nam je teško da u našim mislima održimo razliku između statusa ljudi koji uživaju te statuse i prava i

134

dužnosti koji ih konstituišu. Odnos između ma kog pojedinca i ma kog statusa koji on ima je u nečemu sličan odnosu između vozača automobila i vozačevog mesta u automobilu. Vozačevo sedište sa svojim volanom, menjačem brzine i ostalim delovima za upravljanje, stalne su i uvek prisutne mogućnosti akcije i kontrole, dok vozač može da bude ma koji član porodice i može da se koristi ovim mogućnostima vrlo dobro ili vrlo loše. Dinamičan aspekt statusa predstavlja njegova uloga. Pojedincu je društveno određen neki status i on ga zauzima u odnosu na ostale statuse. Kad on ostvaruje ova prava i dužnosti, koja konstituišu status, on vrši određenu ulogu. Status i uloga su potpuno nerazdvojivi i njihovo razlikovanje ima samo akademsku svrhu. Ne postoje uloge bez statusa niti statusi bez uloga. Baš kao i u slučaju statusa, termin uloga upotrebljava se u dvostrukom značenju. Svaki pojedinac ima niz uloga koje proističu iz različitih obrazaca u kojima on sudeluje, a u isto vreme ima jednu ulogu, glavnu, koja predstavlja sveukupnost svih njegovih uloga i određuje šta on čini za svoje društvo i šta može od njega da očekuje." (Ralf Linton, Studije o čoveku)

3. Prostorna dimenzija društvene strukture značajna je ne samo kao prirodno-fizički okvir društva (teritorija) već i kao polje (tzv. društveni prostor) na kojem se ukrštaju različita društvena delovanja i odvija društvena komunikacija. Ranije je naznačen uticaj geografskog prostora na društvo, ali postoji i obrnuti uticaj društva na promene samog prostora. Moderna sredstva saobraćaja, televizija i druga sredstva masovnog komuniciranja "skraćuju" prirodni prostor (i vreme); građenjem velikih gradova i koncentracijom stanovništva u njima, stvara se tzv. urbani prostor koji je tipičan proizvod industrijskog društva. Takav prostor je društveno-kulturni ambijent za mnoge nove procese, kako za one koje označavamo kao civilizacijske, tako i za ono što se smatra poremećajem, delikvencijom i kriminalom tipičnim za gradsku sredinu. Glavni elemenat prostorne strukture društva jesu naselja (sela i gradovi). 4. Istorijska (vremenska) dimenzija društvene strukture ogleda se u njenom trajanju, ali i stalnom akumuliranju promena koje se u obliku istorijskih tekovina, kao kulturna tradicija (lat. traditio - predaja), prenose i predaju od jedne generacije drugoj. Svako globalno društvo i svaka društvena pojava ima vremensku (istorijsku) "dubinu" koju sociologija proučava, kao što proučava i prostornu "širinu", funkcionalnu (horizontalnu) diferencijaciju i vertikalnu stratifikaciju (slojevitost).

Glavni elementi strukture svakog globalnog društva jesu različite društvene grupe, organizacije i ustanove, kao relativno trajne kolektivne društvene tvorevine kojima se sociologija ponajpre bavi. To su složene društvene tvorevine koje su sastavljene iz više različitih društvenih procesa i njima odgovarajućih društvenih odnosa koji su kristalizovani kao kolektivni oblici društvenog delovanja i života.

Sociologija proučava strukturu i istorijsko trajanje grupa, organizacija i ustanova, ali proučava i njihove promene, kao i promene globalnog sistema u okviru kojeg one postoje i funkcionišu. Tipične globalne društvene promene koje imaju karakter istorijske akcije mogu da budu ili reforme ili revolucije.

Reforme su značajne, ali mirne i postepene (evolutivne) promene neke društvene strukture u celini ili nekog njenog vitalnog dela.

Revolucije su korenite (radikalne), nagle (skokovite) i nasilne promene društvenog sistema kao celine. Revolucije obično nastupaju onda kada se zaustave ili kad izostanu reforme u sistemu koji je ušao u krizu funkcionisanja. Blokada reformi provocira revolucije kao nasilan oblik istorijske akcije kojom se mnogo uspešnije ruši (staro) nego što se gradi (novo). Kontroverze oko revolucija nastaju i stoga što njih po

135

pravilu prati “višak terora” – uz rizik da se neselektivno ruši (uz loše i ono što je u starom dobro) i da novo koje se rađa nije u svemu bolje od staroga koje je porušeno.

3. Društvene grupe - elementarni oblik društvenosti

3.1. Pojam, vrste i glavna obeležja društvenih grupa

Društvene grupe su relativno trajne skupine ljudi međusobno povezanih zajedničkim društvenim delovanjem, poreklom i društvenim položajem, sličnim potrebama, interesima i vrednostima. Usled toga kod pripadnika jedne grupe pojavljuje se više ili manje izražen osećaj zajedničke pripadnosti.

Društvene grupe su most između pojedinca i globalnog društva. Pojedinci neposredno pripadaju grupama, a tek posredno, preko grupa, globalnom društvu. Svako je najpre član svoje porodice, grupe prijatelja, seoske zajednice, đačkog kolektiva, pa tek onda globalnog društva.

Postoje razne vrste društvenih grupa. Klasifikacija grupa obično se vrši na osnovu najvažnijih grupnih obeležja kao što su: uzroci zbog kojih grupe nastaju; tip društvenih odnosa koji preovlađuju u grupi; društvene uloga (funkcija) grupe; na osnovu opštih osobina kakve su veličina i trajanje grupe. Jedno obeležje, ma kako važno bilo, samo po sebi nikad nije dovoljno da odredi karakter jedne grupe. Zato se obično kombinuje više grupnih obeležja i umesto prostih klasifikacija dobijamo složene tipologije koje donekle odgovaraju različitim dimenzijama globalne društvene strukture: 1. srodničke grupe (porodica, rod, bratstvo) kao najprimarnije bazične društvene grupe; 2. funkcionalne grupe koje nastaju zajedničkim obavljanjem srodnih društvenih uloga (kao što su, na primer, profesionalne, ekonomske, političke, verske skupine); 3. statusne skupine koje čine pojedinci sa sličnim društvenim položajem (statusom), a takve su klase, slojevi, elite; 4. prostorne skupine, kao što su naselja (selo i grad) koja nisu grupe u užem smislu reči već složene prostorne strukture u kojima postoje lokalne (mesne) teritorijalne zajednice kao što su seoski kolektiv i susedske grupe; 5. kulturno-istorijske skupine, među kojima su najznačajnije etničke zajednice (plemena, narodi i nacije).

Sve navedene grupe mogu se posmatrati i preko nekih drugih društveno važnih obeležja koja se obično uzimaju za osnov tzv. dihotomnih (dvojnih) klasifikacija grupa kao što su sledeće podele: - prema broju članova, grupe se dele na velike i male; - prema trajanju, dele se na stalne i privremene; - prema mogućnostima ulaska i izlaska članova iz grupe, one se dele na zatvorene i otvorene; - prema strukturi moći u grupi, one se dele na autoritarne (sa izrazitom nejednakošću vodećih i ostalih članova) i egalitarne (sa relativno ravnomerno raspodeljenim uticajem svih članova);- prema stepenu formalizacije odnosa, grupe se dele na formalne i neformalne;- prema stepenu prisnosti odnosa među članovima, grupe se dele na primarne i

sekundarne;

136

- prema stepenu i kvalitetu povezanosti pojedinaca u grupama, one se dele na skupove i zajednice; tipični skupovi su agregati, mase i gomile, a zajedničke su im labave, površne, kratkotrajne i slučajne veze među članovima; tipične zajednice su porodica, susedstvo, grupe prijatelja, etničke zajednice, a karkterišu ih prisne, trajne i solidarne veze među članovima.

Naravno, sva navedena obeležja ukrštaju se i međusobno povezuju prilikom sociološkog proučavanja društvenih grupa. Porodica je, primera radi, srodnička zajednica, sa reproduktivnom društvenom funkcijom, određenim društvenim statusom (bogata ili siromašna), mala i trajna primarna grupa, sa neformalnim i prisnim međusobnim odnosima članova, sa odgovarajućom strukturom moći, bilo da je ona autoritarna (kod tradicionalne patrijarhalne porodice), ili egalitarna (kod moderne porodice).

Društvene skupove obično čini veći broj ljudi među kojima su odnosi labavi, površni, kratkotrajni i slučajni. Najtipičniji veliki skupovi su agregati, mase i gomile.

Agregat je slučajni, privremeni, slabo povezan i neorganizovani skup većeg broja anonimnih pojedinaca koji su se u nekom trenutku slučajno zadesili na nekom mestu (kao na primer skup onih koji se slučajno nađu u prometnoj ulici ili na trgu).

Agregat je i statistička kategorija kada se ovaj termin odnosi na anonimno mnoštvo onih koji samo imaju neka zajednička socijalna obeležja, a međusobno nisu ni na koji način povezani (n.pr. nepismeni, nezaposleni, oženjeni, razvedeni i sl.)

Masa se veoma različito shvata. Ponekad ima slično značenje kao agregat, nekad se shvata kao vrsta agregata, nekad kao gomila, ali je sociološki najznačajnije klasično shvatanje mase kao korelativnog pojma sa elitom, gde se masa određuje kao negativni korelat i antipod elite: ako je elita vodeća manjina, masa je vođeno mnoštvo; elita je aktivna i organizovana, masa je pasivna i neorganizovana; elita ima inicijativu, masa je bez inicijative.

U modernoj sociologiji masa se shvata kao fenomen masifikacije, kao tvorevina masovnog društva i mnoštvo izolovanih pojedinaca (''usamljena gomila'' – Dejvid Risman) kojima se manipuliše i koji nisu sposobni da se samostalno aktiviraju. Tipična masa je publika. Kad publika ''podivlja'' ona od mase postaje gomila.

Gomila je, takođe, jedna specifična vrsta agregata ili mase. Gomila je amorfno, privremeno, nestabilno i neorganizovano mnoštvo prostorno i psihosocijalno povezanih pojedinaca. Za razliku od pasivne mase i agregata gomila je aktivna; akcija gomile je spontana, stihijska, impulsivna, najčešće i agresivna.

Gistav Le Bon (Gustave Le Bon, 1841-1931) je u svojoj čuvenoj studiji Psihologija gomila (1895) ponudio klasično i u osnovi konzervativno shvatanje gomile kao društvenog mnoštva koje je sposobno samo da ruši i razara, a nesposobno da išta vredno stvara. Ponašanje gomile nije ni zbir ni prosek nego proizvod pojedinačnih ponašanja koja se tako stihijski ukrštaju da se racionalna ponašanja pojedinaca utapaju u iracionalno ponašanje gomile, koje se emotivno homogenizuje na najnižem nivou racionalnosti. Pojedinci u gomili osećaju, misle i deluju sasvim različito nego što bi se sami ponašali, aktivirajući tako svoje najniže strasti. Zato gomilu uvek obeležava ''duhovna niskost''. Le Bon je smatrao da zbog porasta stanovništva, razvoja saobraćaja i širenja izbornog prava u modernom društvu gomile sve više dolaze do izražaja (''nadiruće gomile''). Agresivne gomile su sklone

137

linčovanju onih koji im se suprotstave, ali i slabijih koji nisu u stanju da se suprotstavljaju, pa su pogodni za ulogu ''žrtvenog jagnjeta''.

Drugi autori su kasnije dopunjavali Le Bonov opis ponašanja gomile i nudili drugačija objašnjenja koja su bila više sociološka nego psihološka. U tom smislu Robert Merton ističe da globalne društvene suprotnosti i grupni sukobi potenciraju agresivnost gomila, pa i linč gomile ima društvene a ne prirodne i psihološke korene. 3.2. Društvene zajednice

Ljudi su oduvek živeli i uvek će morati da žive u nekakvim društvenim zajednicama - malim ili velikim, privremenim ili trajnim, prirodnim ili istorijski formiranim. Zajednice su ljudima potrebne zato što se u njima najpotpunije ostvaruje veza jednog čoveka sa drugim, prisnim povezivanjem sa onima koji su nam najbliži i najsličniji. U zajednicama se stiče prvi osećaj čovekove pripadnosti širem društvu, a posredstvom primarne zajednice globalno društvo prodire do svakodnevnog života pojedinaca. U zajednici ljudi bivaju čvrsto međusobno povezani i pored svega onog što ih jedne od drugih razdvaja. Zato se u zajednicama ostaje čak i onda kada je zajednički život prepun teškoća. Sa druge strane, najveće teškoće u životu pojedinac može da savlada samo uz potporu drugih, sebi najbližih, i uz pomoć uže i šire društvene zajednice kojoj pripada.

Pojam zajednice prvi detaljnije obrazlaže nemački sociolog Ferdinand Tenis (1855-1936). On razlikuje dva oblika društvenosti, dva tipa povezivanja ljudi, dve vrste društvenih skupina. Prvi oblik je prirodna zajednica, a drugi je veštačko društvo. Ovde pojam "društva" ima specifično, uže značenje, slično pojmu "skup" ili "udruženje" da bi se naglasila suštinska razlika prema pojmu "zajednice" koji označava skupinu sa posebnim kvalitetom odnosa među svojim članovima.

Tipična "zajednica" je porodica, dok je tipično "društvo" preduzeće ili neko drugo poslovno udruženje. U zajednici ljudi žive, dok u poslovnim udruženjima ostvaruju određeni interes. Odnosi u zajednici su prisni, prožeti snažnim pozitivnim emocijama, ispunjeni uzajamnom solidarnošću članova i osećajem zajedničke pripadnosti. Nasuprot zajednici, u poslovnim udruženjima članovi su veštački povezani konkretnim interesom i ostaju međusobno emotivno razdvojeni i pored interesa koji ih povezuju. Na nivou globalnog društva kao celine neophodni su i jedan i drugi tip društvenih odnosa i oba modela društvene organizacije: ''društvo'' bez ''zajednice'' bilo bi kao skelet bez mišića; kao zgrada od cigle, a bez maltera koji delove spaja u celinu. Ali i ''zajednica'' bez ''društva'' ne bi mogla da opstane i da se razvija – kao telo bez kičme i bez čvrstoga oblika.

Sociološki je veoma značajna razlika u načinu regulacije društvenog života i delovanja u malim ljudskim zajednicama i u velikim poslovnim udruženjima – kako zbog njihove veličine tako i zbog bitno različitog karaktera unutargrupnih odnosa u njima. U malim i zatvorenim zajednicama životne potrebe su sličnije, vrednosne orijentacije su

138

saglasnije, a interesna solidarnost jača i lakše se ostvaruje nego u velikim i otvorenim društvima. Zato su normativni obrasci u zajednicama neformalniji i konkretniji, dok u velikim društvima moraju da budu formalniji i apstraktniji. U spontano nastalim zajednicama društveni odnosi se prevashodno regulišu moralnim i običajnim normama, a u veštački stvorenim interesnim udruženjima moral i običaji nikad nisu dovoljni (iako su poželjni) te je pravo neophodan regulacioni mehanizam koji može da obezbedi njihovu stvarnu stabilnost i efikasno funkcionisanje.

Ove razlike stalno treba imati na umu da bi se izbegla naivna i utopijska očekivanja da se modeli društvene regulacije koji su efikasni na jednom nivou društvenog života mogu automatski prenositi i primenjivati i na drugom. Ono što je efikasno kao normativni obrazac u primarnim srodničkim ili lokalnim zajednicama nije na isti način moguće preneti na širi globalni plan i primeniti na interesno heterogene strukture. Takav utopizam je, na primer, bio tipičan za prve srpske socijaliste (Svetozara Markovića i druge) koji su mislili da se stare srpske seljačke ustanove (porodična zadruga i seoska kolektivna svojina) kao predindustrijska i pretkapitalistička forma života i rada mogu sačuvati od propadanja u kapitalizmu i oživeti kao poželjna alternativa u socijalizmu.

Odabrana literatura

Luman, Niklas (2001): Društveni sistemi, Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad.

Mandra, Anri (2001): Osnovi sociologije, CID, Podgorica. Parsons, Talkot (1992): Moderna društva, Gradina, Niš.Popović, Mihailo (1974): Problemi društvene strukture, BIGZ, Beograd.Redklif-Braun (1982): Struktura i funkcija u primitivnom društvu, Prosveta, Beograd.Sociološki leksikon (1982): red. Radomir Lukić i Miroslav Pečujlić,

Savremena administracija, Beograd.Haralambos, Mihael (1989): Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb.

a) Porodica - primarna ljudska zajednica

Porodica je primarna bio-psiho-socijalna zajednica roditelja i njihove rođene ili usvojene dece.

Porodica je primarna zajednica zato što je prva, najvažnija i najprisnija ljudska skupina. Ona je prototip svake druge društvene zajednice, jer se u porodici uspostavljaju trajne, emotivno prisne, solidarne i svestrane veze između članova, kakve bi se mogle poželeti i u globalnom društvu. Zato, a i zbog višestrukih (bioloških, psihičkih i društvenih) funkcija, porodicu mnogi smatraju osnovnom ćelijom svakog društva, svojevrsnim "društvom u malom".

Porodica nastaje zasnivanjem braka između muškarca i žene, u kojem se rađaju deca i koji ostaje stožer, formalna struktura oko koje se kristališe porodična zajednica. Porodica je širi pojam od braka, ali je brak osnova porodice. Porodica je primarna grupa i intimna

139

zajednica, a brak je društvena ustanova okrenuta donekle i širem društvu. Stoga se brak i određuje kao društveno priznata veza izmedu muškarca i žene. Svako društvo je zainteresovano da uređuje (moralom, običajima, verom i pravom) odnos muškarca i žene, jer se iz tog odnosa rađaju deca bez kojih nema opstanka društva. U porodici se stvaraju i socijalizacijom usvajaju prve i najvažnije društvene vrednosti, norme i bazični kulturni obrasci i zato je porodica primarna ljudska i društvena zajednica.

Incest-tabu ili zabrana rodoskrvnuća jedna je od najstarijih i najuniverzalnijih društvenih normi koja nastaje u porodici i održava je do dana današnjega. Njena univerzalnost opovrgava staru i prevaziđenu, više ideološku nego istorijski proverenu, tezu o promiskuitetu u najstarijim oblicima primitivnih društava. Kad bi promiskuitet stvarno postojao nezamislivo bi bilo organizovano društvo (društvene i prirodne uloge međusobno bi se potirale), a još teže bi takvo promiskuitetno društvo bilo zamisliti kao ljudsko i kulturno društvo. Uostalom, čak i u životinjskom svetu se susreću neki oblici monogamije (među pticama i sisarima, kad se muške i ženske jedinke golubova ili nekih majmuna međusobno vezuju za ceo život).

Brak je imao različite istorijske oblike:1. grupni brak, kad jedna grupa žena stupa u bračne odnose sa jednom grupom

muškaraca (što je suštinski različito od promiskuiteta);2. poligamija (grč. poli - mnogo, gamos - svadba) jeste oblik braka sa više partnera i

ima dve varijante: a) poliginija (jedan muškarac sa više žena) i b) poliandrija (jedna žena sa više muževa);

3. monogamni (grč. monos - jedini, gamos - svadba) brak karakterističan je za civilizovana društva.Prema načinu uspostavljanja, uređivanja i održavanja odnosa među supružnicima,

brak može da bude: (1) običajni, tipičan za pretcivilizacijska tradicionalna društva; (2) crkveni, brak u okviru institucionalizovanih religija koji se zasniva pred crkvenim organima i sankcioniše verskim normama; (3) građanski brak postoji u građanskim društvima, a sklapa se pred državnim organima i sankcioniše pravnim propisima; i (4) faktički (lat. factum - čin) brak koji se naziva i konkubinat, a označava vanbračnu zajednicu trajnijeg značaja na kojoj se može zasnivati porodica i koja se od braka razlikuje samo po tome što nema pravni legalitet (po našim današnjim propisima, supružnici i deca iz vanbračnih zajednica pravno su izjednačeni sa onima iz porodica sa formalnim brakom).

Supružnici u braku dobijaju novu društvenu ulogu onda kad im se rode deca i kad u porodici postanu roditelji. Kako je za svako društvo roditeljska uloga veoma važna, to je ona uvek i društveno uređena - moralno, običajno, pa i pravno. Društvo je pozvano da neodgovorne roditelje opomene, a kad treba i prinudi, da materijalno podižu i vaspitavaju svoju rođenu (pa i usvojenu) decu. Sličnu obavezu će dobiti i odrasla deca onda kad budu u prilici da izdržavaju svoje ostarele roditelje. Samo tako se može održavati lanac ljudske društvene reprodukcije koji uvek podleže normativnom (moralnom, običajnom i pravnom) uređivanju u svim dosadašnjim društvima. U ovom smislu moguće je preduzimati i razne mere populacione politike, zavisno od toga da li je društvo zainteresovano da podstiče ili ograničava rađanje dece.

Rađanjem dece, brak prerasta u porodicu kao srodničku zajednicu. Tako nastaje tzv. krvno (prirodno) srodstvo po rođenju. Pored prirodnog srodstva postoji još i tazbinsko (koje nastaje ženidbom ili udajom), adoptivno (koje nastaje usvojenjem) i duhovno srodstvo (kumstvo, pobratimstvo). Srodstvo je, dakle, društveno-kulturna i istorijska kategorija, a

140

temelji se na zabrani rodoskrvnuća koja, kako je već rečeno, razdvaja ljudsku društvenu grupu od životinjskog čopora.

Prema načinu računanja srodstva razlikuju se dva tipa porodičnih odnosa i dva velika perioda u razvoju porodice.- Prvi i stariji je matrijarhat u kojem je majka bila centralna ličnost porodice, a srodstvo

se računalo po majci (matrilinearno).- Drugi, kasniji i današnji je patrijarhat (lat. pater - otac) u kojem je otac glavni autoritet,

srodstvo se računa i po muškoj liniji (patrilinearno) uz potiskivanje u drugi plan srodstva po ženskoj liniji.

Ova promena relativnog društvenog značaja biološkog srodstva, kao primer, najbolje pokazuje da srodstvo nije samo biološka, već je i kulturno--istorijska kategorija, dakle društveni odnos. Da nije tako, srodstvo ne bi moglo ni biti predmet sociološkog proučavanja niti bi srodničke skupine bile društvene grupe.Uočljivo je da su brak i porodica višefunkcionalne društvene tvorevine, što je sa sociološkog gledišta njihova važna osobina koja ih razlikuje od drugih društvenih skupina.

Biološku osnovu porodice čine polni odnosi između supružnika i rađanje i podizanje dece. Međutim, biološke funkcije su srasle sa psihičkim procesima i stanjima poput ljubavi, osećaja topline i uzajamne privrženosti kojima je ispunjen normalan porodični život. A takav porodični život je po svom obliku uvek društven, jer se odvija u zajednici sa drugim članovima porodice i posredstvom porodice u odnosima sa drugim grupama i pojedincima iz šireg društva.

Društvene funkcije porodice su raznovrsne i promenljive, zavisno od istorijskog tipa društva i odgovarajućeg tipa porodice. U nerazvijenim tradicionalnim društvima porodica je glavna ekonomska (proizvodno-potrošačka) skupina, a u arhajskim (prvobitnim) zajednicama proširena porodica i šira srodnička skupina (rod i bratstvo) predstavljaju skoro jedini okvir društvenog života.

Jedna od osnovnih i najtrajnijih društvenih funkcija porodice jeste socijalizacija dece, odnosno društveno vaspitanje novorođenog biološkog bića, njegovo oblikovanje u društveno biće koje usvaja i primenjuje društvene norme i kulturne obrasce zajednice u kojoj se rađa i odrasta. U savremenim društvima, ovu funkciju (pored porodice) vrše i mnogi drugi (obdanište, škola, grupe vršnjaka na ulici, televizija) Ipak, porodica i dalje ostaje primarni agens socijalizacije jer se u njoj stiču prve kulturne navike, uči maternji jezik preko kojeg se uči sve ostalo, a i kasnije se ispravljaju mnogi negativni uticaji iz spoljne sredine.

Savremena (moderna) porodica ubrzano se menja pod uticajem ekonomskih i kulturno-istorijskih promena u globalnom društvu. Zato se savremena porodica razlikuje od tradicionalne i po funkcijama i po strukturi.

Tradicionalna porodica bila je patrijarhalna zajednica u kojoj su muškarci i starije generacije imali najviši položaj (moć i ugled, odnosno autoritet). Porodica, kao ekonomska (potrošačka) skupina i ustanova smatra se domaćinstvom. U tradicionalnim seljačkim društvima porodična grupa je i glavna proizvodna skupina i ustanova (seljačko gazdinstvo). Kao takva, ona je obično proširena srodnička skupina i ustanova (porodična zadruga) koja se sastojala iz više bračnih parova sa decom i roditeljima.

Pojedini bračni parovi i njihova deca počeli su se izdvajati iz porodičnih zadruga onda kad su ekonomski mogli samostalno da opstanu. Tako su se formirale uže (proste, inokosne) porodice koje su po obimu slične savremenim porodicama, ali su po karakteru

141

porodičnih odnosa još uvek tradicionalne. I u njima muž i otac dominira nad ženom i decom na stari način.

Porodične zadruge. - "Čim se počelo ondašnje kulturno i sociološki homogeno društvo diferencirati pod uticajem novčane privrede, pojavila se i različitost u potrebama. Nošnja, obuća, razonode, nakit postajali su individualniji. Majka je bila ta, a ne otac, koja je svoju decu unutra, u samoj zadruzi, zgrupisavala u jednu užu zajednicu, porodicu - užu zajednicu od zadruge. Dok su svi živeli jednako, kako jedan, tako i drugi, dotle ovaj majčin instinkt nije razbijao zadrugu. Ali život postaje složeniji: jedno dete uči školu, drugo ne; jedno se sprema da ne bude seljak, drugo ostaje seljak; jedan mladić ide u vojsku, drugi ne; jedan zadrugar puši, drugi ne puši; jedan kmetuje, drugi se meša u političke poslove, treći trguje i špekuliše. Žena, majka, počinje razbijati zadrugu u korist svoje porodice. Počinje i 'osobiti' u korist svoje porodice. 'Osobina' se zove ono što žena ima svoje vlastito u zadruzi. Prvo se 'osobila' stoka. Iz darova o veridbi i venčanju, iz darova ili kakvog miraza, koje nevesta dobije od svoga roda, ona u svome domu stvara vlastiti imetak." (Sreten Vukosavljević, Deljenje zadruga, Pisma sa sela)

Moderna porodica nastaje kad se proizvodnja "iznosi" iz porodice tako što se izvan nje zapošljava najpre muž (otac), pa potom i žena (majka), kad deca stiču više obrazovanje od svojih roditelja. Sve ovo utiče da se ublaže (a ponekad i uklone) nejednakosti između polova i generacija. Takva porodica zadržava samo neke društvene funkcije: nije više proizvodna, ali ostaje ekonomsko-potrošačka skupina (domaćinstvo); struktura autoriteta (moći i ugleda) menja se i žena se postepeno izjednačava sa mužem, a deca sa roditeljima; socijalizacija se prenosi i na druge grupe (vaspitače, učitelje, vršnjake, televiziju i sl.); svi članovi porodice preuzimaju brojne nove uloge u široj zajednici i stupaju u mnoštvo značajnih društvenih odnosa izvan porodice.

Zbog svega se, na prvi pogled, stiče utisak da porodica više nije tako važna za njene članove kao što je nekad bila. To je tačno, ali samo na prvi pogled i samo u tom smislu da je danas porodica važna za njene članove na jedan novi način: ona nije više jedini, ali i dalje jeste nezamenljivi okvir društvenog života i psihosocijalne stabilnosti njenih članova.

Razume se da sve naznačene funkcije može valjano da obavlja samo potpuna i zdrava porodica u kojoj je očuvana emocionalna toplina bračnih i drugih porodičnih odnosa. Ukoliko to nije slučaj (usled razvoda braka, stalnih porodičnih sukoba supružnika, roditelja i dece ili dece međusobno), reč je o patologiji porodičnog života koja može biti primarni uzrok lične nesreće, psihičkih poremećaja, društvene delinkvencije i kriminala članova takvih razorenih porodica. Zato je sređena i stabilna porodica nezamenljivi uslov za normalan razvoj ličnosti, za srećan lični život ljudi, kao i za stabilno i prosperitetno društvo.

Međutim, od patologije odnosa u modernoj porodici moraju se jasno razgraničiti strukturne promene braka i porodice u novom globalnom društvenom i kulturnom kontekstu koje imaju svoje racionalne razloge, mada i njih prati neka slična ili malo drugačija patologija. Najnovije tendencije u promenama braka i porodice u razvijenim postindustrijskim društvima iz temelja menjaju ne samo tradicionalne patrijarhalne porodične odnose nego dovode do novih odnosa polova i generacija koji se u osnovi razlikuju i od moderne nuklearne porodice kakvu je stvorilo građansko društvo. Društvo ''druge moderne'' ili postindustrijsko društvo menja iz temelja ukupan način društvenog života ljudi tako što menja način njihove komunikacije, njihov način rada i korišćenja slobodnog vremena, što za posledicu ima promene svih postojećih oblika društvenog grupisanja i svih regulativnih institucija, koje ne mimoilaze ni brak i porodicu. Osnovne

142

postmoderne tendencije promena u bračnim i porodičnim odnosima predstavljaju produžavanje nekih modernih tendencija, uz neke nove i specifične:

1. Sve manji broj muškaraca i žena odlučuje se da stupi u brak i zasniva porodicu, a oni koji se na to odluče čine to nakon kraće ili duže predbračne zajednice.

2. Sve je veća stopa razvoda brakova, među onima koji se odluče da ga sklope.3. Sve je više muškaraca i žena koji žive u vanbračnim zajednicama (stariji termin) ili

u kraćoj ili dužoj ''(van )bračnoj kohabitaciji'' (noviji izraz, koji, što je paradoksalno, asocira na primitivni ''sindijazmički'' ili ''brak parova'', mada je jedna vrsta postmodernog ''partnerskog odnosa''–Bobić, 2003).

4. Iz takvih veza rađa se sve manje dece, ali i ona koja se rađaju sve češće žive samo sa jednim roditeljem (češće sa majkom nego sa ocem).

5. Na više od jednog braka (ili kohabitacije) češće se odlučuju muškarci nego žene, a u porodicama je sve više dece iz više (van)bračnih veza.

6. Srodnički odnosi tako gube na značaju, ali se ''srodnici'' umnožavaju (polu-otac, polu-majka, polu-brat, polu-sestra, polu-baba, polu-deda i slično).

7. Deca se ne samo rano odvajaju nego se i sve više otuđuju od roditelja.8. Roditeljski autoritet slabi, a deca samostalnije tragaju za svojim identitetom u grupi

vršnjaka i u potkulturi referentnih grupa koje se simbolički identifikuju preko muzike, načina oblačenja, mesta okupljanja, načina ponašanja (često devijantnog i delinkventnog).

9. Porodična zajednica slabi, odnosi se sve više instrumentalizuju, porodične se vrednosti racionalituju, uz pojačano otuđenje u ličnim odnosima.

10. Kao posledica svega navedenog u informatičkom društvu nastaje jedan novi tip porodičnih odnosa koji bi se uslovno mogao nazvati virtuelnom porodicom. To je mreža porodičnih srodnika koji ne žive zajedno, ali međusobno redovno komuniciraju sofisticiranim sredstvima (telefonom, preko interneta, elektronskom poštom), koji redovno razmenjuju informacije, a ponekad se i međusobno pomažu. Oni se povremeno i fizički susreću, ali samo onda kada im se slučajno ''ukrste putevi'' na globalnom prostoru u kojem se svako bavi svojim poslom, ali uz poslovne veze održava i porodične (koje su sve sličnije poslovnim vezama). Najnoviji empirijski podaci govore o razmerama navedenih društvenih promena. U

Nemačkoj je u poslednjoj deceniji za 63% povećan broj porodica u kojima deca žive samo sa ocem, dok je 31% više majki koje same odgajaju decu (njih je inače u apsolutnom broju više). U Francuskoj se od 1965. godine udvostručila stopa razvoda brakova, a u Italiji je od 1990. to povećanje 30%. Ako se zna da se ovde radi o dve katoličke zemlje u kojima se crkva protivi razvodu braka (naročito u Italiji) onda su trendovi promena vrlo jaki. U skandinavskim zemljama oko polovine dece rađa se izvan braka, što prate i liberalni zakoni koji ne samo što prate nego i podstiču neformalne bračne i porodične odnose. Ove tendencije se pojačavaju i u bivšim socijalističkim zemljama (u Poljskoj se za poslednjih 20 godina udvostručio broj vanbračne dece), ali taj se broj nešto manje povećao i u svim drugim istočnoevropskim zemljama, uz smanjenje broja sklopljenih brakova i povećanu stopu razvoda.5

Porodica i odnosi polova i generacija u Srbiji izloženi su napred navedenim globalizacijskim tendencijama, ali i lokalnim specifičnostima koje je sa sobom donela ne

5 Gender in Transition, 2002, World Bank Eastern Europe and Central Asia Region Report

143

samo po sebi traumatična postsocijalistička tranzicija, nego naročito razaranje države i društva u uslovima unutarnjeg građanskog rata i spoljne NATO-agresije. U okolnostima ''razorenog društva'' porodica i porodični odnosi su, kao i svi drugi društveni segmenti, bili zaustavljeni u razvoju, vraćeni unazad (''retradicionalizovani'') i opterećeni patološkim devijacijama kojih se nije lako osloboditi ni kad se globalni okvir porodičnog života promeni. To potvrđuju sva empirijska sociološka istraživanja u Srbiji, a o protivrečnim odnosima polova i generacija u porodici i našem društvu najbolje svedoče sintetičke studije Anđelke Milić, Zagorke Golubović, Marine Blagojević, Gordane Tripković, Žarane Papić (1949-2002), Smiljke Tomanović, Mirjane Bobić i mnogih drugih koji su se bavili pojedinim aspektima ovih odnosa.

Sumirajući rezultate domaćih studija Anćelka Milić ističe da su odnosi među generacijama u našoj porodici pretrpeli veće promene nego odnosi u braku. Patrijarhalni autoritarni obrazac socijalizacije još ranije je zamenjen paternalističkim odnosom roditelja prema deci. U poslednjoj krizi paternalistički obrazac se transformisao u permisivni model vaspitanja koji karakteriše popustljivost roditelja prema deci, ili zbog zanemarivanja roditeljske uloge ili zbog nespremnosti roditelja da odgovore novim izazovima roditeljstva u teškim okolnostima. Stvarno stanje je veoma daleko od najpoželjnijeg modela socijalizacije koji podrazumeva i autoritet roditelja i autonomiju dece (tzv. autoritativni obrazac).

Anđelka Milić (1994) ističe da u vaspitnoj praksi naše porodice kod roditelja dominira kombinacija ''zanemarujućeg'' i ''žrtvujućeg'' stila koji formira ''raspuštenu'' decu, koja se ne uče obavezama, ni prema sebi niti prema drugima. Od dece se ne očekuje da doprinose porodici, ona imaju suviše raznih neproduktivnih sloboda, od ''gluvarenja'' po ulicama i kafićima do nerealnih potrošačkih prohteva. To stvara društveno neodgovorne osobe koje dugo ostaju infantilne, uz produženu zavisnost od roditelja, produbljeni jaz i oštre sukobe između generacija. Globalna društvena kriza se tako neposredno i posredno odražava na sve (polne i generacijske) odnose u porodici.

Anćelka Milić i u svom najnovijem radu (Društvena transformacija, 2004, s. 317-347) ukazuje na sledeće dramatične promene u strukturi naših porodica i domaćinstava: - jako povećan udeo samačkih i supružničkih staračkih domaćinstava;- smanjen udeo porodica nuklearnog sastava (roditelji sa decom);- povećan udeo složenih proširenih porodica sa tri generacije članova.

Strukturne promene naših porodica danas su u direktnoj vezi sa nepovoljnim demografskim kretanjima u Srbiji kao što su:

- starenje stanovništva;- visok mortalitet nekih  starosnih grupacija;- visoka emigracija mlađih naraštaja u reproduktivnom periodu;- nestašica stanova;- nizak životni standard koji ne dozvoljava odvajanje porodica.Poseban problem je briga o starima i porodična atmosfera. Većina naših

domaćinstava (62%) opterećena je svakodnevnom brigom za stare  osobe koje su uz to u visokom postotku bolesne i nesposobne za samostalan život. U celini gledano, sva navedena kretanja  proizvode na nivou primarnih društvenih odnosa dosta skučenu atmosferu, bez poleta i oduševljenja za društvene promene.    

144

Mirjana Bobić ukazuje na opadanje popularnosti braka kod nas. Srbija je danas zahvaćena procesom opadanja popularnosti braka u smislu odlaganja stupanja u brak i porasta populacije samaca. Razlozi ovakvom ponašanju leže više u društvenim ograničenjima povezanim sa raspadom institucija i podrške države blagostanja nego što pojedinci imaju mogućnosti izbora i kreiranja svoje biografije. Mladi se ne usuđuju da formalno sklapaju brak sve dok ne dođu u priliku da nađu sigurno zaposlenje i sopstveni stan - a takve prilike su veoma retke. Zato se poveđava broj onih koji se odlučuju na neformalnu bračnu kohabitaciju umesto formalnog zaključenja braka. Jedan od razloga koji žene odbija od braka jeste i činjenica da društvena i rodna emancipacija žena u našim porodicama nije na nivou koji mlade žene danas ocenjuju kao zadovoljavajući. U 3/4 domaćinstava podela kućnog rada je tradicionalna – gotovo sve kućne poslove i brigu o deci obavljaju žene: 75% udatih žena nezadovoljno je podelom kućnog rada i načinom raspodele kućnog budžeta (Društvena transformacija, M. Bobić, s. 377-404; M. Bobić, 2003).

Smiljka Tomanović pokazuje kako su sa globalnom društvenom krizom povezane i teškoće roditeljstva u Srbiji. Širenje siromaštva kod nas snažno obeležava roditeljstvo: od opažanja porodice kao osnovne društvne zajednice, preko sužene društvenosti i socijalnih mreža i društvene (državne) podrške roditeljstvu, do vrste problema sa kojima se kod nas suočava roditeljstvo. Glavni problem za roditelje u Srbiji, slično kao i u drugim zemljama, jeste opasnost od droge i alkohola. Ali, kod nas su na visokom drugom mestu materijalni problemi roditeljstva i po tome se u Srbiji roditelji razlikuju od roditelja u razvijenijim zemljama. Naravno, roditeljstvo je i kod nas slojno izdiferencirano pošto postoji značajna nejednakost među roditeljima u materijalnim, kulturnim i socijalnim resursima. U Srbiji se roditelji u velikoj meri oslanjaju na pomoć svojih roditelja: finansijski, stambeno (42% živi kod roditelja) i oko čuvanje dece. Osiromašenje i velika zavisnost od pomoći roditeljske porodice otežavaju individualizaciju savremenog roditeljstva u Srbiji. (Društvena transformacija, S. Tomanović, s. 349-375; S. Tomanović, 2004).

Sociolozi se slažu u oceni da u kriznim vremenima porodica na sebe preuzima teret svih drugih društvenih institucija i potvrđuje svoju primarnu ulogu za ljude koji kao izolovani pojedinci ne bi mogli preživeti globalne društvene kataklizme – što se potvrdilo i u slučaju naše porodice u poslednjoj deceniji 20. veka. Ali, saglasnost postoji i u oceni da su unutar naše porodice višestruko pojačani sukobi po svim linijama polnih i generacijskih odnosa. To su porodični sukobi koji su doveli do razaranja mnogih porodica i do velikog zla koje su jedni članovi porodice činili drugima, kao i i patnje koje su drugi, obično slabiji i nezaštićeniji morali da podnose.

Normalna porodica. - "Iz strukturalnog i funkcionalnog aspekta normalna porodica je potpuna porodica. Ali i potpuna porodica, iako nije formalno razrušena, može biti poremećena. Statistika to takođe ne uzima u obzir, pa se kao 'razrušene porodice' tretiraju samo porodice razvedenih supružnika. Porodica može biti formalno (po strukturi) potpuna kada je u porodici prisutan očuh ili maćeha, ali sa socio-antropološkog stanovišta ona se najčešće ne može tako tretirati, s obzirom da se u najvećem broju slučajeva takve porodice ponašaju kao deficijentne u pogledu odnosa prema deci.

Nepotpuna porodica je ne samo strukturalno manjkava, već je i sa stanovišta osnovnih funkcija koju treba da vrši nepotpuna, iz sledećih razloga. Prvo, za formiranje ličnosti deteta potrebna su oba roditelja, budući da se takozvani 'ego-ideal' izgrađuje na osnovu modela ličnosti oba roditelja i njihovih međusobnih odnosa... Drugo, za skladan emocionalni razvoj deteta, kao i roditelja, i za uspostavljanje emocionalne stabilnosti članova porodice, potrebno je da se porodica sastoji iz dva para veza koje čine muž-žena, roditelji-

145

deca... Danas su sve učestaliji slučajevi nepotpunih porodica, pa i vanbračnih, sve se češće javlja porodica sa jednim detetom kojem je uskraćena sestrinska ili bratovljeva ljubav, a samačka domaćinstva sve više predstavljaju problem velikih gradova, potencirajući usamljenost modernog čoveka." (Zagorka Golubović, Porodica kao ljudska zajednica)

Porodica savršeno mesto za decu. - "Upravo sa eksplozivnim porastom stanovništva, od žena u svetu će se sve manje tražiti da budu u braku, biće pod manjim pritiskom u tom smislu, a pritisci da postanu majke će se sve više smanjivati. Po prvi put u istoriji čovečanstva ženi se neće više govoriti: 'Tvoja najveća sreća je da budeš žena i majka'.

Time što se ženama kaže da im je glavna dužnost da budu supruge i majke, govori o muškarcima takođe da je njihov glavni zadatak da zarađuju za hleb, a tako je i broj muškaraca, koji žele da čine ono što su uvek hteli, približno umanjen. Uvek pričamo o ženama sa karijerom i o prelepim karijerama koje su mogle da imaju da nisu imale tih petoro dece. Ali niko se ne okreće ocu i ne pomišlja kakav je on život mogao da ima da nije imao petoro dece. Mogao je da bude, recimo, slikar, umesto što je bio tržišni manipulant. Ili, pak, muzičar, umesto što je držao prodavnicu nakita koju je nasledio. Kada se žene zatvore u kuću i od njih se očekuje ženstvenost i osećanje majke, u isto vreme se i muškarci zatvore u kuću i od njih se zahtevaju muževnost i očinska osećanja. Kad se smanjuje potreba za osećanjem majke, smanjuje se i potreba za očinskim osećanjem. Tada se predodređuje veliki broj ljudi da budu individualne osobe i da doprinose kao individualne osobe, više nego kao roditelji.

Ovo se neće odmah dogoditi i imaćemo dosta smešnih primernih slučajeva. Pripadnice Pokreta za oslobođenje žena, one u ekstremnom krilu, idu okolo i tvrde kako će se dobro snaći bez muškaraca. I spremni smo da prihvatimo to kako se žene sada snalaze bez muškaraca. To nikome ne smeta. Ima u svetu i previše žena i ako bi neke od njih i bile bez muškaraca, to bi ublažilo pritiske.

Dvadeset godina od danas, imaćemo daleko manji broj porodica, ali će deca još uvek biti obrazovana u porodičnom duhu zato što i ne znamo kako drugačije da ih odgajamo. Porodica će biti isto toliko bezbedna koliko je i uvek bila, no svi neće morati da žive u njoj sve vreme. Prihvatićemo i to da je porodica savršeno mesto za decu. Zapravo idealno za decu i neizvesno idealno za svakog drugog za čitav život - osim u veoma izuzetnim slučajevima."

(Margaret Mid, Porodica u budućnosti)

Sudbina braka. - "Brak se sve više svodi na puki koristoljubivi odnos razmene. Muškarac plaća određenu svotu za to da mu žena bude seksualno na raspolaganju, kolektiv žena za svoj prirodni monopol dobija određeni stepen sigurnosti. Karakteristična je pojava da je upravo tamo gde se najglasnije ističe romantični kult porodice brak sasvim iscrpljen institucijom razvoda. Individuumi menjaju svoja bračna mesta kao u poslovnom životu, u kome se napušta radno mesto ako se ukaže kakva bolja prilika. Deca se više ne podižu da bi se u njima ispunio vlastiti život roditelja, kao što je često bio slučaj kod visoke buržoazije devetnaestog veka... U hladnoj porodičnoj atmosferi i detetov emocionalni život postaje hladan. Raširena pojava mladalačke delikvencije ukazuje na trenutno stanje porodice kao takve."

(Teodor Adorno, Maks Horkhajmer, Sociološke studije)

Porodica u razorenom društvu. U uvodu sociološkog zbornika radova koji su priredili Silvano Bolčić i Anćelka Milić, a pod naslovom Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene, i svakodnevni život Anđelka Milić piše: ''U društvu u kome su vodeće ekonomske i institucije pravne i socijalne zaštite prestale da deluju, zaista je ostala samo porodica ili njeni delovi koja je mogla i morala da preuzme na sebe ukupnu brigu i staranje za biološko i socijalno preživljavanje članova. Ubrzo nakon raspada institucionalnog ekonomskog pogona razvijene su mnogobrojne rodbinsko-prijateljske, susedsko-zavičajne i kolegijalno-poslovne neformalne mreže i veze, saobraćajnice sa svojim centralnim i lokalnim punktovima jedne para-ekonomske ''sive ekonomije'' sa tržištima novca i roba, posrednicima, dobavljačima, prodavcima i kupcima koja je nebrojenim milionima porodica omogućavala svakodnevno preživljavanje u uslovima društvene katastrofe. Naši podaci upečatljivo svedoče o izuzetnoj veličini i intenzitetu potresa koje su doživele gotovo sve porodice na ovom prostoru u toku desetogodišnjeg društvenog propadanja. Zapravo, nema porodice koja nije dospela u situaciju višestrukog gubitka svojih materijalnih i ljudskih resursa...u ovakvim uzburkanim vremenima porodice izbegavaju da daju maha i da iskazuju svoje unutrašnje nesloge, trvenja i konflikte. Najvažnije je preživeti, a za konflikte i razvode treba sačekati bolja vremena. Sa druge strane, radi jačanja

146

porodične solidarnosti, ali i mogućnosti preživljavanja dolazi do udruživanja i zajedničkog života više generacija u okviru istog domaćinstva. Udate i oženjeni ćerke i sinovi ne osnivaju svoje samostalno domađinstvo, već se samo pridružuju roditeljima, tako se stvaraju raznolike, po veličini i formi proširene porodice... Na polno-rodno re-usklađivanje nadovezuju se potisnuta trvenja, konflikti, nerazumevanja i blokirane komunikacije na međugeneracijskom porodičnom planu. Ali, dok na rodnom frontu izgleda kao da je sklopljeno primirje, na generacijskom planu sve vrvi od uzrujanosti bitke koja je u procesu između roditelja i njihovih potomaka. Roditelji, izgleda, smatraju u ovoj situaciji svojim 'svetim' zadatkom zaštitu dece od svakakvih i svekolikih društvenih trauma. U strahu i neizvesnosti pred događajima koje nisu u stanju da predvide i shvate, roditelji posežu za neumerenim i često drastičnim oblicima kontrole nad decom. Preterivanjima su ovde naročito sklone nikada dovoljno zabrinute majke, zbog čega postaju žrtve patološke mržnje svoje sopstvene dece: na drugom mestu po učestalosti vrsta porodičnog nasilja pojavljuje se nasilje sinova nad majkama. Neumerena kontrola, prezaštićenost i briga nad svakim njihovim korakom, decu dovodi u situaciju trajne teskobe, nesigurnosti, ali i ogorčenja, jer u roditeljima pronalaze glavne krivce za svoju neuspešnost, neosamostaljenost i dugoročnu zavisnost. Sa svoje strane, roditelji otpor mladih doživljavaju kao bezrazložan čin pobune, nepoštovanje njihovog autoriteta i brige, nezahvalnost, zbog čega postaju dodatno uplašeni i nesigurni, ali i skloni nekonrolisanim emocionalnim ispadima, što dalje komplikuje već destabilizovane generacijske odnose.''

3.3. Generacijske i polne skupine

Reč “skupina” je srpski izraz koji ima isto jezičko značenje kao i termin “grupa” koji je stranog porekla. Kad se u sociologiji kaže društvena skupina obično se misli na nešto širi pojam od društvene grupe. Naime, svaka grupa jeste skupina, ali svaka skupina ne mora da bude društvena grupa u pravom smislu. Društvene skupine se obično sastoje iz više različitih pojedinaca (i grupa) koji međusobno ne moraju biti organizaciono i delatno povezani, pa se u stvarnosti pojavljuju više kao statističke kategorije (''kohorte'') nego kao organizovane grupe. Jednoj društvenoj skupini objektivno pripadaju svi pojedinci i grupe koji imaju neka sociološki važna zajednička obeležja i onda kada se po mnogo čemu drugom razlikuju, deluju i ponašaju se na različite načine. Takve su, primera radi, generacijske i polne skupine (deca, omladina i stari, žene i muškarci), ali i razne druge socijalne skupine (siromašni, rasno diskriminisani, prirodno hendikepirani ili društveno marginalizovani na neki drugi način).

Savremena sociologija proučava i druge socijalne skupine (kao što su razne vrste publike, potrošača, birača i drugih) ukazujući na društvenu uslovljenost njihovih zajedničkih potreba, interesa i vrednosnih orijentacija i određenog načina društvenog života koji je za svaku od njih tipičan. Prirodna činjenica da u svakom društvu postoje deca i odrasli, mladi i stari, žene i muškarci, bolesni i zdravi, slabiji i jači, ali i društveno marginalizovani i privilegovani, siromašni i bogati, - privlači pažnju sociologa tek onda kada se u društvenim odnosima između ovih skupina pojave problemi koje treba teorijski objašnjavati i praktično razrešavati.

U tom smislu može se uočiti posredna i neposredna veza između povećanog interesovanja sociologa za proučavanjem položaja i uloge polova i generacija i raznih oblika diskriminacije u društvu, sa organizovanjem zainteresovanih pojedinaca i grupa u savremene društvene pokrete koji se zalažu za prava diskriminisanih - pomažu njihovu emancipaciju i u istom cilju podstiču njihovo samoorganizovanje. Takvi su savremeni pokreti za ravnopravnost polova i društvenu emancipaciju žena, za prava dece i omladine, za humaniji odnos prema starim ljudima, ali i prema svim drugim socijalno marginalnim skupinama: prema siromašnima, rasno, verski i nacionalno diskrimisanim grupama i psiho-

147

fizički hendikepiranim licima. Aktivisti ovih pokreta skreću pažnju istraživačima u oblasti društvenih nauka na probleme koji ih tište, pa se i sociologija njima počinje da bavi - ne samo iz teorijskih nego pre svega iz praktičnih razloga.

U najboljoj nameri da se podstaknu i pokrenu jači da praktično pomognu slabije, da muškarci olakšaju položaj ženama, da odrasli zaštite decu i omladinu, da mlađi pomognu stare i onemoćale, zravi bolesne, a bogati siromašne - kao i da svako pomogne sam sebi onoliko koliko najviše može - organizuju se tzv. akciona sociološka istraživanja i u oblasti socijalnog staranja. To su ogledna istraživanja društvenih uslova i kvaliteta života ugroženih skupina kojima se danas bave socijalno angažovani sociolozi. Istovremeno, to je i jedan dobar primer praktične primene sociologije, kad se uz sticanje nekog znanja i praktično menjaju uslovi života konkretnih društvenih grupa, i obrnuto. Idealno gledano, akciona sociološka istraživanja imaju zadatak da podstaknu organizovanu i širu društvenu akciju za poboljšanje nepovoljnih uslova društvenog života ne samo onih koji se proučavaju nego i svih drugih koji su u sličnom statusu. Njihov cilj je primena znanja (sociološkog) i promena stanja (društvenog), čemu je primerena i organizacija i metodologija takvih istraživanja. Usmerena više na praktičnu primenu nego na teorijsko objašnjenje i razumevanje, ova istraživanja ponekad poprimaju manipulativne crte. Po pravilu, to se dešava onda kada se stvarni problemi žena, dece, omladine, starih, siromašnih i obespravljenih ideološki ili komercijalno instrumentalizuju, u političkoj borbi za vlast ili u tržišnoj utakmici za profit. Na žalost, ni savremena sociologija nije imuna od takve svoje primene. Ponekad se i sociološko saznanje, dobijeno naručenim akcionim istraživanjima, koristi za efikasniju političku propagandu ili komercijalni marketing, u cilju privlačenja birača pred izbore, potrošača na tržištu, publike na stadione ili mobilisanja pristalica za kakvu vojnu ili neku drugu društvenu akciju.

Poznavanje životnih problema, interesa i vrednosnih orijentacija neke konkretne skupine olakšava manipulaciju takvim skupinama koje se tretiraju kao tzv. ciljna grupa onih koji sa njima upravljaju. Manipulacija često ide toliko daleko da se propagandom ne samo potiskuju stvarni problemi i autentične potrebe "ciljnih" skupina, nego se kod njih proizvode veštačke "potrebe". Reklama i moda (obično kod omladine i žena) primer je komercijalne manipulacije, a ideološka propaganda i predizborni marketing prilagođen posebnim skupinama potencijalnih birača (siromašnima i obespravljenim, nezaposlenim, penzionerima) tipičan je oblik političke manipulacije. Tako i sociologija, kad je sasvim instrumentalizuju oni koji imaju vlast, kapital ili kakav drugi sistemski monopol, može da se pretvori u neautonomno (iako suptilno) sredstvo manipulacije ljudima i društvenim skupinama. U protivnom, ona ima značajan emancipatorski potencijal koji se ogleda u podizanju nivoa svesti kod pojedinaca i grupa o njihovim ljudskim i građanskim pravima i stepena odgovornosti društvenih institucija i javnih aktera u procesima konkretnog ostvarivanja dotičnih prava. Sociologija je nauka modernog građanskog društva, pa su i njene kategorije prilagođene problemima tog istog društva i duhu moderne epohe. Deca, omladina, žene, stari, siromašni i drugi rasno, verski i nacionalno obespravljeni, hendikepirani i uopšte socijalno marginalizovani, mogli su biti primećeni kao praktični socijalni problem tek u modernom građanskom društvu koje je proklamovalo ravnopravnost svih ljudi i građana.

U predgrađanskim društvima oblikuju se tradicionalni oblici društvenih odnosa koji prihvataju polne, generacijske i sve druge nejednakosti među ljudima kao "prirodno date" činjenice. Tada ne samo

148

da nema sociologije i njenih kategorija, nego ni polnost, detinjstvo, omladinsko i staračko doba ili bilo koji socijalni status, nemaju današnji smisao. U patrijarhalnom društvu deca, žene i najstariji su organski deo porodične zajednice. Tu su mlađi podređeni starijima, a ženski muškima, ali su svi podređeni širem rodu i lokalnoj zajednici. U takvim prilikama neka posebna prava teško se izdvajaju iz opšteg sistema podređivanja delova celini. Isto, kao što se u opštoj oskudici svega i svačega, oni koji su najsiromašniji ne izdvajaju tako drastično od ostalih kao u društvima u kojima pored siromaštva postoji i bogatstvo.

Odnosi polova i generacija pojavljuju se kao odnosi pojedinaca u okviru porodice (mikro-plan), ali se ispoljavaju i kao odnosi velikih društvenih skupina koje su međusobno suprotstavljene na globalnom makro-planu.

Generacija je, za razliku od statističkog agregata (ili kohorte), skupina koju ne karakteriše samo slična starosna dob njenih pripadnika (isti uzrast) nego i slično socijalno iskustvo stečeno zajedničkim učešćem u važnim društvenim događajima jednog vremena. Jedna generacija se od druge, dakle, ne razlikuje samo biološki i hronološki, nego pre svega društveno-istorijski. To znači da su za socijalni identitet jedne generacije najvažniji neki karakteristični (i značajni) društveni događaji koji su se desili u nekom vremenu i daju ''generacijski pečat'' onima koji su u njima učestvovali. Zato je koncept generacije pogodan za sociološko proučavanje omladine, za šta je najviše i korišćen, ali se na sličan način mogu proučavati i druge skupine – deca, žene i stari. Sociološki proučavati mlade, znači istovremeno govoriti i o starima kao o ''drugoj strani iste medalje'', u osnovi o istom društvenom problemu. Slično se moraju razmatrati i odnosi polova: ne može se ozbiljno govoriti o društvenom položaju žena, a da se pritom ne uvažavaju realne društvene prilike u kojima se nalaze muškarci. Iako jedni sa drugima čvrsto povezani, društveni problemi mladih (dece i omladine), starih i žena imaju i neke svoje specifičnosti koje zaslužuju poseban osvrt.

a) Na mladima svet ostaje

Mladi su budućnost svakog društva, što je istaknuto još u tradicionalnoj narodnoj izreci da ''na mladima svet ostaje''. Ali tada se mislilo i govorilo ''mladi su naša deca'', pa se i verovalo da su roditelji pozvani i dužni da o svojoj deci vode računa, a od mladih se očekivalo da bespogovorno pristaju na tradicionalni roditeljski paternalizam i da ''u svom interesu slušaju starije''. Takvi odnosi su u modernom društvu sasvim prevaziđeni, a mladi su dobili priliku da se sami prepoznaju kao zasebna društvena (generacijska) skupina koja ima svoje posebne društvene potrebe, interese, vrednosne orijentacije i kulturne obrasce po kojima se ponaša (''potkulturu mladih''). Pošto stvarno ''na mladima svet ostaje'' postalo je izuzetno važno, kako teorijsko-sociološki tako i praktično-politički, dobro upoznati mlade u današnjem društvu – da bi se bolje i tačnije pretpostavljalo i znalo kakvo će biti buduće društvo, ono koje oni budu prema sebi oblikovali.

No, uprkos svemu što se promenilo, mladi i dalje ostaju ''naša deca'' – samo što ni deca više nisu ono što su nekad bila. U modernom društvu i položaj dece je drugačiji nego što je bio: počev od odnosa roditelja i šireg društva prema deci koju su mogli imati da su se odlučili na roditeljstvo ili da su roditeljstvo socijalno podržavali; preko začete, a

149

nerođene dece, koja se abortusima žrtvuju zarad nekih drugih ''važnijih stvari''; do odnosa prema rođenoj deci koji idu od jedne krajnosti do druge – i to na planu ličnog, porodičnog, nacionalnog i globalnog (svetskog) odnosa prema željenoj i neželjenoj deci. Sve je to u domenu sociološkog viđenja dece i detinjstva u savremenim društvima. Detinjstvo je društveno-istorijska kategorija. Tek sa prosvetiteljstvom, modernom školom, savremenom pedagogijom, psihologijom i dečjom književnošću dolazi se do svesti o posebnosti dečije psihe, o ličnosti deteta koje nije samo budući čovek nego je mlado ljudsko biće koje stiče sva ljudska (prirodna) prava već svojim rođenjem. U tom smislu detinjstvo je društveno-istorijska kategorija, te su i deca, sociološki gledano, socijalna skupina čiji položaj je određen porodičnim odnosima i kulturnim standardima savremenog doba. Tako je na inicijativu UNICEF-a 1989. godine usvojena jedna sveobuhvatna međunarodna rezolucija o pravima dece, koja, ipak, više pretstavlja simbolički nego praktični preokret u društvenom tretmanu najmlađih. Najnoviji išveštaj UNICEF-a (za 2004.godinu) sadrži dramatično upozorenje svetu odraslih da je danas preko jedne milijarde dece u svetu egzistencijalno ugroženo i umire od gladi, side i drugih masovnih boleština. U Srbiji je 2003. godine oko 200.000 dece živelo ispod i oko granice siromaštva. To nije nova društvena činjenica, ali danas se makar na nju javno ukazuje, a ponešto se i praktično preduzima da se položaj dece popravlja - iako je sasvim evidentno da je to što se čini nedovoljno. U siromašnim društvima i porodicama ni deci ne može biti dobro.

U razvijenom delu sveta deca su, kao i sve druge kategorije stanovništva, u bitno povoljnijim uslovima življenja. Socijalna fenomenologija siromaštva i bogatsva možda se najviše razlikuju kroz prizmu društvenih izgleda i načina života marginalnih društvenih grupa, a dece posebno. U bolje stojećim životnim sredinama problemi s decom su drugog tipa. Dete u dečjem vrtiću, u školi, na ulici, pred televizorom, za kompjuterom, pred prizorima nasilja i izazovima droge - teme su kojima se i savremeni sociolozi, psiholozi, pedagozi i drugi sve više bave.

Koncept detinjstva uklapa se u koncept sociološkog proučavanja generacija, a posebno generacije mladih kojima su se sociolozi dosad najviše bavili. Generacija mladih ljudi, ili omladina kao socijalna skupina, ima značajnu ulogu u savremenim društvima zahvaćenim brzim promenama u kojima su mladi važni akteri. Zbog toga su mladi postali predmet brojnih socioloških, psiholoških, pedagoških, politikoloških i drugih srodnih istraživanja.

U tradicionalnim društvima deca u određeno vreme, obično na ritualan način (inicijacijom), bivaju uvedena u svet odraslih. Ta društva ne poznaju omladinsko doba, kao osobeni prelazni period života, kad "deca više nisu deca, ali još nisu zreli ljudi", dok se još pripremaju za životni poziv i žive posebnim stilom života kojeg prati osobena omladinska potkultura. Naravno, ovde nije najbitnije o kojem se starosnom dobu radi (danas je to obično između 15 i 25 ili 30 godina biološke starosti). Sociološki je važnija društvena od biološke (psiho-fizičke) zrelosti. One se u savremenom društvu sve više odmiču jedna od druge i to je zanimljiv problem za sociološko istraživanje, ali i težak praktični društveni problem.

Mladi su obično problem za starije, pa stariji za mlade kažu da su "buntovna generacija", "frustrirana generacija", "izgubljena generacija", a za mlade kod nas danas na sve to moglo bi se dodati još i da su ''ratna generacija''. U svakom slučaju, problemi mladih i odnosi mladih i starijih uvek su strukturno uslovljeni vladajućim odnosima u globalnom društvu. Generacija mladih danas je obrazovanija od svojih roditelja, ali stariji drže

150

privilegovana radna mesta, bolje su plaćeni za iste poslove, upravljaju institucijama moći, kontrolišu i usmeravaju društvene procese i u celini imaju viši društveni status. Sociološki je i društveni problem to što u urbanim društvima (a naročito kod nas danas) psiho-fizički zreli mladi ljudi, biološki spremni za rađanje dece, ne mogu da ih podižu - jer su i sami još uvek izdržavani od svojih roditelja. Oni imaju neka politička prava, ali veoma male izglede da se kao mladi ekonomski osamostale.

Stopa nezaposlenosti mladih kod nas i u drugim društvima postsocijalističke tranzicije znatno je veća nego što je opšta stopa nezaposlenosti. Ta razlika postoji i u razvijenim evropskim zemljama, samo što je ona u njima znatno manja. Navedene razlike na sintetički način iskazuju mnoge druge društvene razlike između razvijenijih i nerazvijenijih zemalja, što se slikovito ilustruje narednom tabelom.

Tabela 1. Nezaposlenost mladih od 15-24 god. i opšta nezaposlenost (1998. g.)

ZEMLjA Stopa nezaposlenosti mladih (%)

Opšta stopa nezaposlenosti (%)

Češka 6,9 4,2Slovačka 20,4 11,1Poljska 23,3 10,6

Mađarska 13,5 7,8Slovenija 17,4 7,1Hrvatska 31,4 9,9

BJR Makedonija 70,9 34,4SR Jugoslavija 61,1 18,5

Bugarska 32,2 14,0Rumunija 18,3 6,3Estonija 15,7 9,9Latvija 25,5 13,8

Litvanija 22,2 13,3Rusija 26,8 13.3Gruzija 27,5 14,3

Azerbejdžan 46,4 23,3Kirgistan 37,3 27,2

Tadžekistan 33,2 19,6Ukupno (18 zemalja) 29,5 14,4

Nemačka 10,7 9,9Francuska 29,0 12,6

Italija 33,6 12,4Španija 39,2 20,9

EU (15 zemalja) 21,2 10,8 Izvor: MONEE Project, Eurostat 1998, Young People in Changing Societies, Regional Monitoring Report, No 7, UNICEF, 2000.

151

Opšta stopa nezaposlenosti kod nas je među najvećim u Evropi, a 2001. je porasla na oko 30%, a sa onima koji su bili fiktivno zaposleni (''na prinudnim odmorima'') stopa nezaposlenosti se u Srbiji 2002. godine kreće oko 50% - a udeo mladih među nezaposlenima je i dalje veoma veliki.

Problem je utoliko teži što su mladi obrazovaniji, preduzimljiviji i dinamičniji od starijih, ali ih ustanovljena struktura društvene moći stalno potiskuje na margine društvenog života: u radu i raspodeli, u politici i upravljanju društvom, u kreiranju elitne kulture. Vrednosne orijentacije mladih odražavaju ove protivrečne prilike i dodatno komplikuju generacijske odnose.Uočava se tendencija da mladi u istočnoevropskim zemljama, pa i kod nas, sve manje svoje životne aspiracije vezuju za profesionalni rad, a sve više za novac, sreću, uspeh u biznisu (koji se odvija u ambijentu ''sive ekonomije''), potrošnju i sve ono što omogućuje, lagodan i ''dobar život''. Ponekad mladi, koji teže lakoj i velikoj zaradi bez rada, preferiraju ''mutne radnje'' na crnom tržištu, samo ako one donose novac. Tako je, recimo, 1997. godine prema jednom istraživanju u Rusiji, čak više od četvrtine sedamnaestogodišnjaka smatralo da se može kršiti zakon da bi se zaradio novac. U tom kontekstu razvija se osobena omladinska ''delinkventska kontrakultura'' u kojoj se glorifikuje kriminalno ponašanje, a kriminalci služe kao modeli za ugledanje (''heroji ulice'').

Sociološko je pitanje i društveni problem kako omladina sa takvim vrednosnim orijentacijama i skupina koja proživljava tešku sadašnjost može sebi i društvu da obezbedi bolju budućnost? Najverovatnija je pretpostavka da će i buduće društvo nositi pečat onih koji ga budu stvarali. Zato je današnje upoznavanje karaktera mladih najpouzdaniji način da se stekne sociološki pouzdan uvid u neposrednu budućnost društva koje će ta generacija graditi.

Omladina je društvena zagonetka. - "Omladina je društvena zagonetka koju stariji retko kada uspešno razgonetnu. Oni bi najviše voleli da se vrate stara dobra vremena u kojima mladi nisu postojali kao izdvojena i zasebna društvena kategorija... Mladi tvore odelit svet kulture koji se, po pravilu razlikujući i počesto suprotstavljajući opštoj i široj, etabliranoj i konvencionalnoj kulturi 'čestitog' društva odraslih, naziva alternativnom kulturom, kontrakulturom, potkulturom... Sociolog može zapisati a da ne pogreši, kako naše potkulture mladih - hipika i rokera, skinheda i pankera, metalaca i šminkera, repera i rejvera, dizelaša i sponzoruša, rolera i skejtera... sačinjavaju 'momci poput nas', 'naša deca' iz sopstvenog doma, komšiluka, kvarta, grada; oni mladi koje srećemo u liftu i dole na uglu, u školskom dvorištu i fakultetskoj auli, sedimo uz njih na pozorišnoj premijeri i fudbalskom derbiju, sa njima zajedno radimo ili nas poslužuju u omiljenom dragstoru. Znači, protivno proširenom laičkom mišljenju, među njima mnogi zarađuju u znoju lica svog da bi preživeli, no brojni su nezaposleni; većina redovno i uspešno uči i studira, ali je i takvih koji su zabatalili školu; preovladavaju uljudni i talentovani, dok su manjina isključivi, šovinisti, rasisti i delinkventi. Da li je poenta u tome što ih primećujemo, tj. obeležavamo, kao skinhede ovih meseci, jedino u incidentnim situacijama"?

(Dragoljub Đorđević, Skinhedi - momci iz našeg kraja)

b) Starost je društveni problem

Stari ljudi su, nasuprot mladima, u tradicionalnom društvu imali počasno mesto u porodičnoj i lokalnoj zajednici. Opadanju autoriteta starijih doprinose modernizacijski procesi koje u tradicionalne zajednice unose robno-novčana privreda, školovanje i zapošljavanje mladih izvan porodičnog gazdinstva, nove ideje o ličnim slobodama i jednakosti u društvu. U razvijenim modernim društvima stalno se produžava prosečno trajanje života tako da je u njima relativno sve više starih ljudi i sve više problema sa

152

najstarijima. Otuda potreba da se problemi starih što bolje upoznaju i da se za njih iznalaze rešenja koja su primerena izmenjenim uslovima društvenog života.

Starost nekad i sad. - ”U ranijim oblicima društva stariji ljudi obično su uživali znatno poštovanje svoje okoline. ”Ugledni starci”, to jest pripadnici ovih starosnih grupa, obično su u zajednicama imali odlučujuću reč u svim bitnijim stvarima. U samoj porodici je autoritet starijih muškaraca i žena rastao sa godinama. Za razliku od toga, u industrijalizovanim društvima stariji ljudi gube autoritet kako u porodici tako i u široj društvenoj zajednici. Pošto više nisu radno aktivni, često postaju siromašniji nego ikad ranije u svom životu. Istovremeno sve je veći procenat stanovništva iznad šezdeset i pet godina…

Prelazak u poslednje starosno doba u tradicionalnoj kulturi često je značio statusni vrhunac koji je pojedinac mogao da dostigne. U našem društvu, pak, penzionisanje najčešće ima potpuno suprotne posledice. Pošto više ne žive sa svojom decom i pošto su izbačeni iz ekonomske arene, starim ljudima nije nimalo lako da konačni period svog života učine vrednim i korisnim.”

(Entoni Gidens, Sociologija)

Dugoročno gledano, jedan od najvećih društvenih problema u Srbiji je sve izrazitije starenje njenog stanovništva. Staro stanovništvo (preko 65 godina) ima posebne probleme zato što se radi o skupini koja je u velikoj meri egzistencijalno zavisna od drugih – od potomaka i(li) od državnih socijalnih službi. Sa umanjenim radnim sposobnostima, povećanim zdravstvenim rizicima, socijalno marginalizovani, fizički i psihički istrošeni stari su problem sami sebi, ali i za društvo u kojem se njihov broj povećava. Sa druge strane, opšta društvena nestabilnost posebno pogađa one koji od drugih zavise, što se odnosi i na stare u Srbiji u turbulentnim vremenima poslednje decenije. Oni imaju najmanje vremena i mogućnosti da se prilagode tranzicijskim reformama penzionog i zdravstvenog sistema, njih više nego druge pogađaju relativno visoke cene egzistencijalnih dobara i komunalnih usluga, oni su izašli iz sistema legalne ekonomije, a nisu se ''snašli'' u ambijentu ''sive ekonomije''.

Problemi starih ljudi se projektuju na globalni plan onda kad se broj starih relativno uveća preko nekog društveno optimalnog broja. Nesumnjivo je pozitivna društvena činjenica stalno produžavanje prosečnog trajanja života, jer svedoči o višem kvalitetu života i efikasnijoj zdravstvenoj zaštiti. Ova tendencija je u Srbiji u kriznim vremenima poremećena, ali se ponovo očekuje njeno nastavljanje. Pravi problem je na drugoj strani i ne ogleda se u tome što je danas kod nas starih previše, nego što je mladih premalo. U Srbiji se već decenijama sve manje dece rađa i zato je ona klasična starosna piramida stanovništva (sa širokom osnovom koju čine mladi i suženim vrhom starih) sasvim nestala i zamenjena prizmom u kojoj su skoro sve starosne kohorte približno jednake.

Prema podacima poslednjeg popisa stanovništva u Srbiji (od 2002. godine) bilo je 16,6 % stanovništva sa 65 i više godina i 22,5% mladih do 20 godina, uz preostalih 60,9% koji su stari 20-64 godine. U zemljama koje imaju mlado i vitalno stanovništvo udeo mladih do 20 godina se ponekad približava polovini ukupnog broja takve populacije. Staro stanovništvo Srbije (ne računajući Kosovo i Metohiju) brojalo je 2002. godine 1.240.000; najbrojnije je u najmlađoj kohorti (65-69 godina), uz naglo smanjivanje u kohorti preko 80 godina. Udeo žena među starima se povećava sa starošću: 54.5% je žena u kohorti 65-69 godina sve do 64,6% u grupi starih preko 90 godina. Žene, dakle, i kod nas imaju znatno duži životni vek i u tom pogledu bi se moglo reći da nisu ''slabiji pol'' u odnosu na muškarce.

153

Za bliže osvetljavanje aktuelnog društveno-ekonomskog položaja starih ljudi u Srbiji, ali i nekih drugih socijalnih kategorija, najpotpuniji izvor podataka je Anketa o životnom standardu (AŽS) koju je sprovela grupa istraživača Ekonomskog instituta u Beogradu. Ova anketa je sprovedena maja-juna 2002. godine na uzorku od 6.386 domaćinstava sa 19.725 članova, a njeni rezultati su objavljeni u studiji Siromaštvo i reforma finansijske podrške siromašnima (2003). Na istoj iskustvenoj građi nastao je i veoma ilustrativan rad Boška Mijatovića Socio-ekonomski položaj starih u Srbiji (2003) koji se ovde koristi.

Mijatović posebno razmatra problem siromaštva starih u Srbiji, polazeći od nivoa potrošnje, uslova stanovanja i njihovih prihoda. U tu svrhu je kao sintetički pokazatelj korišćena tzv. stopa siromaštva koja je izvedena na osnovu standarda normalne ishrane i ekonometrijske procene neophodne potrošnje ostalih artikala. U analizi je uzeto u obzir da dodatni članovi domaćinstva ''koštaju'' manje od prvog, a deca manje od odraslih. Tako je u Srbiji 2002. povučena linija siromaštva na 4.489 dinara mesečnih prihoda po članu domaćinstva. To nije bilo na egzistencijalnom i biološkom minimumu, jer je bio uračunat standard normalne (a ne minimalne) ishrane, uz odgovarajuću neprehrambenu potrošnju. Zato je mogla da se procenjuje i tzv. dubina siromaštva, odnosno relativno mesto neke grupe ispod linije siromaštva. Dubina siromaštva predstavlja ukupan deficit u potrošnji, procentualno od linije siromaštva i pokazuje koliko su siromašni oni koji su siromašni.

Tabela 2.

Starosna grupa Stopa siromaštva Dubina siromaštvaStari 65 i više god. 14,8 3,2Mlađi od 65 godina 9,7 2,0Cela populacija 10,6 2,2

Izvor: B. Mijatović, Socio-ekonomski položaj starih u Srbiji, s.230.

Daljom analizom utvrđeno je rasprostiranje siromaštva u Srbiji po raznim linijama – prema starosti, polu, tipu domaćinstva, mestu stanovanja i po regionima.- Uočljivo je veće siromaštvo starih nego mlađih, kojih je 2002. bilo ispod linije

siromaštva oko 185 hiljada (u Srbiji ne računajući Kosovo i Metohiju). Rizik da staro lice bude siromašno je za 54% veći nego da se to dogodi mlaćem licu.

- Stopa siromaštva u celoj populaciji je približno jednaka za muškarce i žene, s tim što su među starim osobama žene nešto siromašnije (verovatno zbog manjih prihoda i manjih penzija). I za muškarce i za žene je utvrđeno da su siromašniji oni najstariji (preko 80 godina) - i prema stopi siromaštva i po dubini siromaštva.

- Posmatrano prema tipu domađinstva, najsiromašniji su oni koji žive u mešovitim domaćinstvima u kojima niko nije zaposlen, pa je svima glavni izvor prihoda (i mlaćima, dakle) penzija koju imaju stare osobe (21% stopa, a 4,4% dubina siromaštva)

- U staračkim domaćinstvima (bez mlađih) siromašniji su u dvočlanim nego u jednočlanim domaćinstvima, jer tamo gde ih je dvoje često žive od jedne penzije.

- Među starima, najpovoljniji položaj imaju penzioneri, jer su njihovi prihodi najstabilniji, pa im je potrošnja najviša, a stopa siromaštva najmanja (12,6%).

154

- Za penzionerima slede stari poljoprivrednici, čija je potrošnja ispod proseka svih starih ljudi, ali je stopa siromaštva na proseku, jer su njihovi prohtevi najmanji.

- Domaćice su još siromašnije od poljoprivrednika (stopa siromaštva 19,6%).- Postoji i kategorija ''ostali'' koji su najsiromašniji (stopa 24,3%, a dubina 6,3%).- Po regionima, starima je najlošije u jugoistočnoj Srbiji (siromašno svako četvrto staro

lice, a svako treće bez penzije). U ostalim regionima siromaštvo je približno jednako rasprostranjeno (svaki osmi među starima je siromašan). Pomalo iznenađuje da je siromaštvo među starima veće u najrazvijenijim regionima (u Begradu i Vojvodini) nego u širokom pojasu zapadne, centralne i istočne Srbije. Najmanje starih je siromašno u zapadnoj i istočnoj Srbiji. Moguće je da na ovo utiče stabilnost srednje razvijenih sela u zapadnoj i gastarbajterske penzije u istočnoj Srbiji.

- Ipak, među najsiromašnijima su stari seljaci koji žive u samačkim domaćinstvima. Oni su najmanje obuhvaćeni penzionim osiguranjem, njihove penzije su najniže (prosečna penzija iz fonda zemljoradnika u novembru 2002. bila je 1.801 dinar, dok je prosek iz fonda zaposlenih bio 6.676 dinara), a isplate kasne i po dve godine. Sve u svemu u selu je danas za stare teže nego u gradu, naročito kad opšta kriza počinje da se ublažuje.

- Nivo obrazovanja je u čvrstoj obrnutoj korelaciji sa siromaštvom: obrazovani su manje siromašni, više obrazovanje povlači veće plate i penzije, te se obrazovanje isplati i u starosti.

Kad se sve sumira uočava se da je sistem socijalne zaštite, a naročito penzioni sistem, uz porodične prilike kao tradicionalni uslov, presudan činilac koji utiče na odgovarajući socijalni i ekonomski položaj starih lica. Mijatovićeva studija potvrđuje da penzioni fondovi, iako neveliki zbog opšteg siromaštva u zemlji, predstavljaju životno važan socijalni resurs. Oni se baš zbog toga moraju tako reformisati da optimalno uravnoteže ekonomske mogućnosti srpskog društva i socio-ekonomske potrebe starih ljudi - što je jedan od prvih zadataka alternativne socijalne politike i prvorazredni izazov za odgovarajuću pravnu regulativu.

Sociološki je nezaobilazan zaključak da briga o starima, kao i o deci, u modernim društvima više nije i ne može da bude samo problem njihove porodice. Uostalom, u modernom društvu više nema velikih višegeneracijskih porodica u kojima najstariji neguju najmlađe, a mlađi opslužuju starije. Kad unuci ne odrastaju uz bake i deke, onda i stari u staračkoj nemoći padaju na teret šireg društva. Da bi se ublažili glavni problemi koji nastaju zbog izmenjenih odnosa među generacijama u razvijenim modernim društvima otvaraju se razne socijalne ustanove (obdaništa i starački domovi). Sociološka i socijalno-psihološka istraživanja pokazuju da u tom slučaju nastaju neki novi problemi u međuljudskim odnosima. Moderne socijalne ustanove, naime, nisu u stanju uvek i u svemu da nadomeste nedostatak prisnih veza među današnjim generacijama mlađih i starijih. Međutim, od toga je mnogo gore kad ni takvih ustanova nema. A njih nema ni približno u potrebnom broju, ni u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu - a o drugim manjim mestima po Srbiji da i ne govorimo.

Sociološki gledano, i ovaj problem se suštinski sagledava i načelno razrešava samo u sklopu celine sistemski uređenih međugeneracijskih odnosa. Mlađi bi morali da povedu računa o starima, ne samo iz čisto humanih razloga (da bi se pomoglo onima kojima je pomoć neophodna) ili da bi se starima odužili za njihovu negu dok su bili deca, nego i zato što će i sami doći u staračko doba u kojem će im trebati pomoć mlađih.

155

Spokojnu starost mogu da očekuju samo oni mladi koji se brinu o starijima od sebe, a zaslužuju je samo oni koji su svojoj deci obezbedili bezbrižno detinjstvo i dobru budućnost.

v) Žene su ''bolja polovina'' čovečanstva

Žene su postale poseban predmet socioloških proučavanja pod neposrednim uticajem kritike društvenih nauka od strane pristalica (i aktivistkinja) tzv. feminističkog pokreta i ocene da je u istraživanjima raznih društvenih problema zanemareno tzv. žensko pitanje. Tvrdilo se da je žena, ne samo u tradicionalnom nego i u savremenom građanskom društvu koje je proklamovano ravnopravnost polova, ostala podređena muškarcu u svakom pogledu: u primarnim odnosima (u porodici i kući); ekonomski (na poslu i u raspodeli); u političkom i javnom životu (u karijeri i raspodeli moći i ugleda). Iako je ta kritika bila ponekad preoštra, ideološki motivisana i jednostrano usmerena, ona je ipak skrenula pažnju na realne probleme s kojima se žene kao socijalna skupina suočavaju u svim društvima koja su još uvek zadržala patrijarhalnu strukturu autoriteta i u gradovima, a pogotovo u selima .

Seoska žena. - "Seljanka je rob. Ona radi najviše i najteže. Uveče legne poslednja. Ujutru ustane prva. Od nje svi čekaju. I muž i svekar, i sinovi, i deca mala i velika. Svakoga ona mora da usluži. Vode da donese, hleb da umesi, stoku da namiri, kuću da raspremi, jelo da spremi, na njivu da odnese i da radi uporedo sa ostalima. Svi su joj gospodari: svima je sluga. Svakome mora da je ponizna. Starijem prilazi ruci, mlađem se sklanja s puta. Niko joj ništa ne priznaje. Sve njene žrtve, sva njena muka - to je obična stvar, kao što je obično da vo bude u jarmu i konj u rukunicama. Jovan se ne čudi što Jovanka leže posle njega. Zaprepastio bi se da je legla pre njega. Deca se ne bune što majka tumara od rane zore. Uplašila bi se da je zateknu u postelji: mislili bi da je umrla. Kad je bolesna opet je na nogama: čak ne sme ni glavu da poveže hladnom krpom. Mora da bude zdrava uvek, i vedra i vesela. Jer inače sve ide naopako, i opet teško njoj." (Dragoljub Jovanović, Seljanka)

Industrijska civilizacija izvukla je najpre muškarce, a potom i žene iz porodičnog kruga. Žene su pošle u škole, zapošljavaju se na najraznovrsnijim poslovima, a sve više učestvuju u javnom političkom i kulturnom životu društva, ravnopravno sa muškarcima. Stvarna protivrečnost njihove današnje emancipacije ogleda se u tome što sada žene prihvataju nove društvene uloge (među njima i one koje su nekad bile rezervisane samo za muškarce) mnogo brže nego što se oslobađaju starih. Zato je savremena žena dvostruko opterećena: starim ulogama koje nije prenela ni na koga drugog i novim koje je od muškaraca preuzela. Žene danas same plaćaju cenu svoje društvene emancipacije i to je najnovija nepravda koju podnose.

U modernim i razvijenim građanskim društvima, u kojima se sve više govori o zaštiti ljudskih prva, ističu se društvene činjenice koje ukazuju na evidentno ugrožavanje prava žena - čak i tamo gde su one najzaštićenije.- Žene se sve više zapošljavaju izvan kuće, ali su njihovi poslovi obično manje plaćeni, a

često su žene za isti posao manje plaćene od muškaraca.- Zaposlene žene su više od muškaraca opterećene kućnim poslovima, onim

''neplaćenim'' ali društveno veoma korisnim radom.- Poslovi na kojima se žene zapošljavaju su ne samo manje plađeni, nego su i manje

uticajni i ugledni, a žene imaju manje izglede da napreduju u karijeri.- Kad imaju iste školske kvalifikacije kao muškarci, žene imaju manje izglede da dobiju

odgovarajuće dobro plaćeno, uticajno i ugledno radno mesto.

156

- Žene su mnogo više zastupljene u kategoriji zaposlenih sa skraćenim radnim vremenom, što obično nije zbog eventualnih pogodnosti takvog posla za udate žene i majke sa malom decom. Sociološka istraživanja pokazuju da su to za zaposlene manje plaćeni i nesigurniji, a za poslodavce fleksibilniji poslovi.

- Pored svega napred navedenog, uočeno je da se polne nejednakosti u modernim društvima sve više smanjuju, ponekad dovodeći u pitanje i neke tradicionalne razlike koje su bile u ženskom interesu.

Marina Blagojević u svojoj studiji Roditeljstvo i fertilitet – Srbija devedestih (1997) predočava osnovne statističke podatke o našoj ženskoj populaciji. U Srbiji je prema popisu 1991, čak 187.746 žena živelo u statusu samohrane majke sa decom (od toga 37,7% sa jednim, a 37,5% sa dva deteta). Očevi su tri puta manje imali obavezu da se sami brinu o deci, što je verovatno posledica uobičajene sudske prakse da se manja deca prilikom razvoda češće dodeljuju majkama na staranje. Paradoksalno je da se deca često dodeljuju majkama čak i onda kada su one i same izdržavana lica.

Obrazovna struktura žena stalno se popravlja, ali je 1991. u Centralnoj Srbiji još uvek bilo oko 11 % nepismenih žena. Utešno je da su to bile uglavnom starije žene, uz napomenu da je nepismenih žena u Centralnoj Srbiji 1953. bilo 45% (a na Kosmetu 72 %, što su i bile žene koje su rađajući po desetak dece ''rodile etničko-demografsku bombu'' koja će kasnije eksplodirati).

Povećanje učešća žena na višim nivoima obrazovanja je u poslednjim decenijama bilo vrlo brzo. U 1992. više od polovine postdiplomskih specijalizacija završile su žene. Iste godine je sa magistraturom bilo čak 40%, a sa doktoratom 34% žena – što je znatno više nego samo koju deceniju ranije. Na nižim i srednjim nivoima obrazovanja ženska deca su već izjednačena sa muškom, što je uglavnom slučaj i sa svim drugim odnosima unutar porodice.

Aktivnost žena van domaćinstva stalno se povećava, a najveća je u Centralnoj Srbiji (1991. je bila 42,2%, a najveća je bila među ženama između 25 i 45 godina i iznosila je 70%). Niža stopa aktivnosti mlađih žena je zbog produženog školovanja, zbog nezaposlenosti i rada u ''sivoj ekonomiji'' koji se ne registruje.

Žene su aktivne u poljoprivredi koja se u Srbiji uveliko feminizuje. Tako je od svih poljoprivrednika u Srbiji 1991. bilo 47,5% žena, a među individualnim poljoprivrednicima čak 48,3% su bile žene.

U Srbiji je 1991. bilo 788.890 domaćica, a 1/3 domaćica izdržavali su najniži slojevi - penzioneri, radnici i individualni poljoprivrednici.

Prema popisu iz 1991. žene su uglavnom bile zaposlene u društvenom sektoru; samo 5% muškaraca i žena je bilo zaposleno u privatnom sektoru, što je u međuvremenu sigurno promenjeno radnim pomeranjem i muškaraca i žena prema privatnom sektoru. Zanimljivo je da je su žene bile vlasnici ili suvlasnici 33,2% privatnih firmi u Srbiji.

Zaposlene žene su u 2/3 slučajeva angažovane u sektoru usluga, potom među službenicima. Svaki peti rukovodilac je 1991. bila žena, što je slično bilo i 1981. godine. Oko 1/4 žena koje su 1991. tražile posao bile su nekvalifikovane.

Na radu u inostranstvu žena iz Srbije je 1991. bilo 86.365 ili čak 42,6%, a među 700.000 izbeglica u Srbiji 1995. bilo je više od polovine žena.

Položaj žena (kao i dece i svih ostalih) i danas je najteži u siromašnim i nerazvijenim društvima, a naročito u nemirnim i prelaznim vremenima. Otuda u vremenu tranzicije bivših socijalističkih društava tako masovna pojava trgovine ženama i njihova

157

seksualna i svaka druga zloupotreba (''seks-trafiking'') koja se i kod nas raširila. To su okolnosti u kojima su se izgubili i nestali tradicionalni kulturni obrasci koji štite ženu i majku u patrijarhalnom društvu, a još nisu stvoreni novi kulturni obrasci i ekonomske mogućnosti koji bi doveli do ravnopravnijih odnosa polova. Tako su i kod nas danas ponovo oživela vremena socijalnog obespravljivanja i ekonomskog izrabljivanja radnika, a u tom kontekstu i seksualne zloupotrebe zaposlenih žena. U tranzicionim vremenima svi zaposleni, a naročito radnici, naglo su dospeli u vrlo nepovoljan i podređen društveni položaj, bez ikakvih realnih izgleda da zaštite svoja ekonomska i ljudska prava. Osećaj njihove kolektivne frustracije relativno je pojačan time što su naši radnici sami do nedavno verovali u ideološku utvaru da su baš oni ''vladajuća klasa'' u samoupravnom i ''istorijski subjekt'' u socijalističkom sistemu - koja se pred njihovim očima naglo urušila. Žene su, takođe, na isti način (ideološki) bile ubeđene da su i one u socijalizmu potpuno i definitivno izjednačene sa muškarcima – i doživele slom svojih iluzija, kao i svi drugi. Novi post-socijalistički privatni poslodavci su i jednima i drugima razbili i poslednji delić stare ideološke iluzije da ''nešto znače'' u novostvorenom sistemu. Od položaja zaposlenih kod novih privatnika, teži je samo položaj onih koji su sasvim nezaposleni – a među njima su u najtežem položaju žene – mlade na jedan način, starije na drugi, a stare na treći. Mlade žene su izložene seksualnoj zloupotrebi, starije su ugrožene zbog otpuštanja s posla i težeg pristupa novim poslovima, a stare žene su u proseku siromašnije od starih muškaraca. Jedino što žene u proseku od muškaraca duže žive, ali ni to žene ne doživljavaju kao neku svoju prednost - što se najbolje vidi po njihovim iskazima u sociološkim anketama kad često rezignirano kažu: ''ko u starosti duže živi, više se i muči''.

Divlje tržište rada kao ''seks-trafiking''. Stvarni položaj žena koje traže posao kod nas otkrivaju oglasi za ''mlade i lepe'' radnice za butike, kafiće, ''poslovnu pratnju'', ''dobro plađene poslove u inostranstu'' i slično, iza kojih se kriju mnoge zamke za siromašne, bespomoćne i naivne žene. One su, po pravilu, izložene grubim seksualnim nasrtajima potencijalnih ''poslodavaca'' već prilikom traženja posla, a pogotovo kad ga dobiju. Nezaposlene žene, sa stručnim kvalifikacijama i radnim iskustvom, zato što su starije (i seksualno manje privlačne) skoro da nisu tražene na potpuno haotičnom ''tržištu rada'' - koje za žene u mnogome liči na svojevrstan ''seks-trafiking''. A kad dožive neprijatne nasrtaje na svoju žensku čast i ljudsko dostojanstvo, tada obično ostaju bez realne zaštite i iskrenog razumevanja.

Sociološki je relevantna činjenica da u našem društvu danas ne postoji institucija koja bi zlostavljane žene efikasno uzela u zaštitu i pomogla im da se oporave od uvreda i povreda časti i dostojanstva. U najboljem slučaju, i samo u većim gradovima, u poslednje vreme se javljaju pojedine nevladine organizacije (SOS telefon, ''ženska kuća'', savetovališta) koje pružaju ''prvu pomoć'' zlostavljanim ženama i deci i animiraju birokratske i neefikasne oficijalne centre za socijalnu zaštitu. Međutim, represivni društveni i kulturni kontekst utiče na to da se zlostavljani prepuštaju sudbini trpljenja, pa se retko kad sami javljaju nekome za pomoć. Procenjuje se da na jednu ženu koja prijavi nasilje u porodici dolazi oko 7 onih koje ga ćutke podnose, smatrajući da je ono sastavni deo porodičnog života koji se mora pretrpeti. Na to utiče mnoštvo socijalnih činilaca među kojima su najvažniji ekonomska zavisnost žene od muškarca, patrijarhalno vaspitanje žena i spremnost da se ''zbog braka i dece'' podnosi tortura agresivnog muža. Uočeno je da se žene obično pobune protiv nasilja muževa pre svega kao majke – onda kad pored njih lično zlostavljanju budu izložena i njihova deca.

Sve u svemu, slobodno bi se moglo reći da ''bračna stabilnost'', koja je kod nas još uvek znatno veća nego u razvijenijim evropskim zemljama, i nije tako

158

pozitivna činjenica kako se na prvi pogled čini. Ona često prikriva veoma oštre sukobe u porodici, koji su povezani sa represivnim globalnim društveno-kulturnim kontekstom i nepostojanjem egzistencijalne alternative za žene u represivnim brakovima.

Ipak, i u ovakvim društvima uočavaju se promene u odnosima među polovima: muškarci sve više ženama ''pomažu'' u kućnim poslovima, u međusobnim sukobima muškarci sve manje koriste fizičku silu, a vremenom se navikavaju na novi senzibilitet žena i više uvažavaju njihove potrebe, interese i vrednosti. Konačno, sve više je grupa i organizacija koje animiraju javnost i oficijelne institucije socijalne zaštite, tako da oni koji su slabiji sve više mogu računati na to da nisu sami i da neće biti prepušteni na milost i nemilost jačih i agresivnih.

Sociološki pristup starom ''ženskom pitanju'' omogućuje da se bolje shvati da problemi sa kojima se žene suočavaju u svom društvenom životu nisu neki "prirodni" i posebni problemi samo ženskog pola, već su to opšti problemi društva kao celine koji samo na jedan poseban način pogađaju žene, obično teže nego muškarce. Izgleda paradoksalno to što se "žensko pitanje" postavlja pre svega u razvijenijim društvima, tamo gde se položaj žena znatno popravio, a postavljaju ga žene koje su se po svojim pravima već izjednačile sa muškarcima. To je, pak, sasvim razumljivo, jer samo u razvijenim društvima postoje realni uslovi za ostvarenje proklamovanih prava. Sa druge strane, takođe je razumljivo što se za prava ženskog roda mogu boriti pre svih drugih one žene koje su se po obrazovanju, pa i u profesionalnoj i političkoj karijeri i po osiguranim ljudskim pravima same već izjednačile sa muškarcima - ako ih neke od njih nisu i nadmašile.

U najrazvijenijim postmodernim društvima dramatično se menjaju ne samo odnosi među polovima, nego i opšti odnos društva prema polovima kao prirodnoj i društvenoj činjenici. U sociološkim, antropološkim, socijalno-psihološkim i drugim studijama tako se pojavilo najnovije tzv. rodno pitanje koje se tretira kao jedno od ljudskih prava koje treba i mora da bude i institucionalno zagarantovano. Pojedincima se, između ostalog, osiguravaju prava da sami ''biraju'' svoj pol i da prema tome neguju svoju seksualnost i tu nema bitnih razlika u pravima žena ili muškaraca. Pravo pojedinca na izbor svog polnog i seksualnog identiteta, ne samo da menja i tradicionalne i klasične građanske sisteme vrednosti nego iz temelja menja strukturu nekih važnih društvenih institucija koje su dosad postojale u određenom obliku. Pred porodičnim pravom i još nekim oblastima prava otvaraju se mnoge nove dileme oko kodifikacije najnovijih promena u odnosima prema polu i seksualnosti čoveka ''pozne moderne''. Pol i seksualnost u postmodernom društvu. – ”Poslednjih godina bilo je malo oblasti sociologije koje su izazvale toliko interesovanja kao odnosi polova. Velikim delom to je odraz promena u samom životu društva. Ukorenjene razlike između muškog i ženskog identiteta, opšti i posebni elementi vezani za njih, kao i načini ponašanja, sve više postaju predmet izučavanja u jednom novom svetlu…

Koje koncepcije (u sociologiji) treba primeniti da bi se razumeo značaj pola u društvu? Možemo li zamisliti društvo u kojem su razlike izme|u polova nestale i u kojem smo svi dvopolni (u socijalnom, a ne u biološkom smislu – prim. M. M.)? … Naši stavovi prema seksu i naše seksualno ponašanje odražavaju šire društvene transformacije...

Šta znači biti muškarac? Šta znači biti žena? Džen Moris, čuvena žena putopisac, bila je nekad muškarac. Kao Džejms Moris, bila je član britanske ekspedicije koju je vodio ser Edmund Hilari na Mont Everest. Ona je, u stvari, itekako bila ”muškarčina” – vozila je autotrke i bavila se aktivno mnogim sportovima. Ipak se uvek osećala kao žena u telu muškarca. Podvrgla se operaciji promene pola i od tada živi kao žena.

Knjiga u kojoj Džen Moris opisuje kako je doživela tu promenu pruža dobar uvid u različite svetove u kojima žive muškarci i žene:

”Obično se kaže da se društveni jaz između polova sužava, ali kao neko ko je u drugoj polovini dvadesetog veka iskusio život u obe uloge (muškoj i ženskoj), mogu da kažem kako nema nijednog aspekta

159

života, nijednog jedinog trenutka, nijednog aranžmana ili reakcije koji nisu različiti za muškarce i za žene. I sam ton u glasu onih koji mi se sada obraćaju, držanje osobe koja do mene stoji u redu, atmosfera koju osetim kad uđem u prostoriju ili sednem za sto u restoranu, stalno potenciraju moju promenu statusa.

I kako su se promenila reagovanja drugih, promenila su se i moja sopstvena. Što su me više trenirali kao ženu, to sam više postajao žena. Prilagođavao sam se hteo ne hteo. Ako su drugi mislili kako nisam bio u stanju da vozim kola unazad ili da otvorim bocu, i sam sam to počeo da osećam. Ako bi rekli da je kofer za mene težak, on je to zaista, i neobjašnjivo za mene, i bio…

U sličnim situacijama nalazio sam se kad me je na večeru izveo moj nekadašnji prijatelj izrazito urbanih manira – što je sve bilo u oštroj suprotnosti sa iskustvima iz moje muške prošlosti (Moris, 1974).””

(Entoni Gidens, Sociologija)

Sumirajući prethodna razmatranja, uočava se kako sociologija, posredno i načelno, ukazuje na optimalan put za rešavanje ženskog, rodnog, generacijskog i svakog drugog pitanja: to je svestrani razvoj društva kao celine koji omogućuje svakoj skupini da ostvari i svoja posebna prava i interese. Kad se u prvi plan istaknu prava i interesi samo jedne skupine, onda se skreće na ideološki pristup u rešavanju nekog društvenog problema. Takva ideološka jednostranost u tretiranju društvenih odnosa polova karakteriše i feminizam kao ideologiju. Sociološki gledano, stvarni problemi u odnosima polova mogu se razrešavati tek onda kada oni postanu briga i jednog i drugog pola: kada problemi žena postanu i problemi muškaraca, jer su u pitanju problemi njihovih majki, supruga, sestara, ćerki. U izvesnom smislu, ali u drugom kontekstu, tako je bivalo oduvek, kad god je neko društvo bilo dobro uređeno i stabilno, pa bi tako moralo da bude i ubuduće.

Odabrana literatura

Blagojević, Marina (1997): Fertilitet i roditeljstvo – Srbija devedesetih, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta (ISI FF), Beograd.Bobić, Mirjana (2003): Brak ili/i partnerstvo, ISI FF, Beograd. Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: Svakodnevnica Srbije na početku trećeg milenijuma (2004): (priredila A. Milić), ISI FF, Beograd.Društvene promene i svakodnevni život: Srbija početkom devedesetih, (1995):

uredio Silvano Bolčić, ISI FF, Beograd.Golubović, Zagorka (1981): Porodica kao ljudska zajednica, Naprijed, Zagreb.Milić, Anđelka (1994): Žene, politika, porodica, Institut za političke studije,

Beograd. Milić, Anđelka (2001): Sociologija porodice, Kritike i izazovi, Čigoja, Beograd. Milić A., Čičkarić L. (1998): Generacija u protestu, ISI FF, Beograd.Mijatović, Boško (2003): ''Socio-ekonomski položaj starih u Srbiji'', Sociološki pregled, br. 2-3.Papić, Žarana (1988): Sociologija i feminizam, IIC SSO, Beograd.Pantić, Dragan (1990): Promene vrednosnih orijentacija mladih u Srbiji, Institut društvenih nauka, BeogradPešić M., Branković V., Tomanović S., Dejanović V. (1999): Participacija mladih pod lupom, Jugoslovenski centar za prava deteta, Beograd

160

Rađanje moderne porodice (1988): priredila Anđelka Milić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život (2002): Zbornik radova (urednici S. Bolčić, A. Milić), ISI FF, Beograd.Tomanović-Mihajlović, Smiljka (2004): Sociologija detinjstva, Zavod za udžbenike

i nastavna sredstva, BeogradTripković, Gordana (1997): Materinstvo, Kulturni obrazac Srba, Matica srpska, Novi Sad Štimac, Radin (2002): Aspekti vrednosnog sistema mladih u Hrvatskoj,

http/www.coe.fr/youth/research papers

3.4. Etničke zajednice - globalne kulturno-istorijske skupine

Etničke zajednice su najuniverzalniji i najvažniji društveni oblik globalnih ljudskih skupina u dosadašnjoj istoriji. U savremenom svetu postoji oko dve hiljade razlčitih etničkih zajednca - od malih plemena, sa stotinak članova, do velikih naroda i nacija sa više stotina miliona ljudi. Od toga je nešto preko 60 naroda sa više od 10 miliona ljudi i oni čine preko 75% svetskog stanovništva. Pored rase, koja je biološko svojstvo, etničke zajednice se međusobno razlikuju po mnogim društvenim i kulturnim osobinama, među kojima je jezik najvažniji.

Jezička srodnost među etničkim zajednicama ukazuje na njihovu kulturno-istorijsku povezanost i bliskost uopšte. Hiljade plemena i naroda, sa svojim jezicima i dijalektima, svrstava se u petnaestak velikih jezičkih i etničkih grupacija.

U svetu je najveća grupacija indoevropskih jezika i naroda (sa preko 100 jezika i preko 150 naroda) i blizu 50% svetskog stanovništva. Ovoj grupaciji pripadaju slovenski, germanski, romanski, keltski i induski jezici i narodi, uz još neke, kao što su grčki, jermenski i jevrejski.

Etničke zajednice su globalne, velike, složene i trajne društvene skupine sastavljene od pojedinaca i društvenih grupa koje (1) govore istim jezikom, (2) žive na istoj teritoriji i (3) imaju zajedničku političku i kulturnu istoriju.

Po svome značaju, a i po nekim svojim unutarnjim obeležjima (kao što je interna solidarnost), etničke zajednice se obično upoređuju sa porodicom. Ipak, etničke ili narodne (nacionalne) zajednice bitno se razlikuju od porodice.

Dok je porodica mala društvena zajednica bioloških srodnika, etničke zajednice su veće i složene društvene skupine u kojima biološko srodstvo nije tako važno. Srodstvo, ali kao društvena, a ne kao biološka kategorija, predstavlja konstitutivno svojstvo samo najelementarnijih istorijskih oblika etničkih zajednica kakve su rodovi, bratstva i plemena. Kod istorijski razvijenijih i društveno složenijih tipova etničkih zajednica, kao što su narodi i nacije, sećanje na srodstvo provlači se samo kroz etimologiju termina (grčki etnos - narod, i latinski natio - narod) kao i kroz nacionalnu mitologiju o zajedničkim precima.

Na osnovu ovih zajedničkih svojstava članovi svake etničke zajednice formiraju više ili manje jasnu društveno-istorijsku samosvest o zajedničkoj grupnoj pripadnosti i narodnoj celovitosti, po kojoj se razlikuju od drugih (etnički identitet).

161

Osnovno obeležje ovih skupina je njihovo svojstvo zajednice, koje ukazuje na poseban socijalno-psihološki karakter odnosa unutarnje solidarnosti, osećaja grupne pripadnosti i kulturne srodnosti članova.

Za razliku od porodice, kao male društvene zajednice bioloških srodnika, etničke zajednice su velike i globalne društvene skupine. Njihova globalnost ne ogleda se samo u veličini već i u višefunkcionalnosti i celovitosti: ekonomske, političke i kulturne dimenzije i funkcije ovih grupa objedinjene su u celinu koja je u stanju da samostalno opstane.

Sa veličinom etničkih zajednica povezane su i druge razlike od porodice. Etničke zajednice su, i pored mitoloških predstava o zajedničkim precima, skupine kod kojih uglavnom postoji samo kulturno-istorijska srodnost, ali ne i biološko srodstvo među članovima (kao u porodici). Prenaglašavanju "biološke osnove" etničkih zajednica doprinele su, pak, tzv. biološke teorije u sociologiji, kao tipičan vid vulgarnog naturalističkog redukcionizma.

Biološke (rasističke) teorije o etničkim zajednicama nisu samo posledica nerazvijenosti i nezrelosti sociološke nauke već i primer njene ideološke zloupotrebe. Javljale su se uvek kad je trebalo dokazivati da jedan narod ima neke tobože "prirodne" prednosti u odnosu na druge, a stvarno se radilo o vojnim, ekonomskim i političkim interesima, zaodenutim u iracionalnu frazeologiju nacističkih ideologa. Tipičan je primer ideologija nemačkog nacizma o vezi "krvi i tla" ("Blut und Boden"). Ova monstruozna ideologija je, na žalost, već treći put u ovom veku bila na delu u nacionalnim sukobima među jugoslovenskim narodima, a ogledala se u nastojanjima da se uspostave etnički "čiste" države, na prostoru na kojem su narodi međusobno izmešani.

Sa stanovišta savremene sociologije, najplodotvorniji i najkorektniji je uporedno-istorijski pristup etničkim zajednicama. Samo na taj način mogu se istaći bitne razlike i sličnosti koje među pojedinim etničkim zajednicama nastaju u vremenu i prostoru.

a) Vrste etničkih zajednica

Istorijski gledano, razlikuju se tri razvojna stepena i tri strukturna oblika etničkog grupisanja, pa prema tome i tri tipa etničkih zajednica: pleme, narod i nacija.

Pleme je etnička zajednica prvobitnog, predcivilizacijskog društva u kojem još ne postoji država kao globalna organizacija. Svako pleme se sastoji iz više užih ili širih rodova i bratstava (familija). Rodovi ne moraju jedni sa drugima da budu u srodstvu, ali su međusobno povezani zajedničkom plemenskom organizacijom. Organizacija vlasti u plemenu je patrimonijalna. To znači da je ona slična patrijarhalnoj vlasti oca u porodici, jer se na čelu plemenske društvene organizacije obično nalazi jedan zajednički plemenski starešina. On je poreklom iz jednog roda, ali ga kao svoga prihvataju i svi drugi u plemenu.

Narod je po obimu šira, po strukturi složenija i po kvalitetu istorijski razvijenija etnička zajednica od plemena.

Narod je skupina većeg broja plemena, koja u dužem periodu zajedničkog života na istoj teritoriji, stvaraju zajedničku državnu (natplemensku) organizaciju i oblikuju zajedničku narodnu kulturu (jezik, veru, običaje, moral, umetnost).

Narodi nastaju onda kad se više plemena veže za jednu teritoriju. To je praćeno prelaskom na nove oblike privređivanja (sa nomadskog stočarstva na zemljoradnju) i novi

162

oblik natplemenske (državne) vlasti koja se ne odnosi samo na saplemenike nego na sve koji su nastanjeni na nekom prostoru i kao takvi se "drže" na okupu, posredstvom javne vlasti čiji su "državljani". Zato se i smatra da su narodi etničke zajednice prvih civilizovanih društava.

- Narod je po obimu širi od plemena, jer se uvek sastoji od većeg broja plemena koja se tokom zajedničkog života sve manje međusobno razlikuju i vremenom stapaju u širu etničku skupinu.

- U plemenskoj organizaciji još se posredno zadržava prošireno srodstvo kao društveni okvir u odnosima ljudi, dok se kod naroda potpuno gubi svaka povezanost srodničkih i etničkih odnosa.

- Plemena mogu biti i skitačka, dok su narodi uvek više i čvršće vezani za neku teritoriju. Za razliku od srodstva, zajednička teritorija i na njoj organizovana državna vlast predstavljaju glavni konstitutivni elemenat i osnovni uslov istorijskog nastajanja nekog naroda, sa osobenom i razvijenom narodnom kulturom (jezikom, verom i običajima). Zato se, za razliku od plemena, narodi i svrstavaju u civilizovane oblike etničkih zajednica koje nastaju onda kad i prve države i razvijene civilizacije.

Stari civilizovani narodi (poput Kineza, Egipćana, Jevreja, Persijanaca, Grka i drugih) nastaju u starom veku. Neki drugi nastaju kasnije, u srednjem veku (kao Francuzi, Englezi, Rusi, Srbi, Hrvati, Bugari i drugi). U nekim država Afrike i Azije još uvek se odvija stapanje posebnih plemenskih zajednica u narode i nacije. Čak ni u Evropi još uvek nije dovršena etnogeneza svih naroda, a da se i ne govori o etničkom razvoju mnogih manjih etničkih grupa u vanevropskim prostorima.

Etnički odnosi su u stalnom previranju. Oni predstavljaju jedno od glavnih žarišta društvenog sukobljavanja u svetu, pa i kod nas, kako nekad tako i danas. Sve etničke skupine u svojoj etnogenezi teže nacionalnoj samosvojnosti kao najvišem obliku etničkog razvoja. Tako je nacionalno pitanje i dospelo u središte novije evropske istorije (a naročito u poslednja dva veka).

b) Nacije i međunacionalni odnosi u savremenim društvima

Nacije su savremene etničke zajednice koje nastaju u okviru modernih institucija građanskog društva: (1) suverene nacionalne države, (2) jedinstvenog ("nacionalnog") tržišta i (3) nacionalne kulture, razvijene na temelju standardizovanog književnog jezika.

Nacija nije ništa drugo nego narod na nešto višem stupnju istorijskog (političkog i kulturnog) razvitka. Termin "nacija" (od latinske reči natioo") ima isto značenje kao i grčka reč "etnos" ili srpska reč "narod". Zato mnogi i ne razlikuju narod i naciju. Kad se razlika već pravi, ona ima smisla samo ako se terminom "nacija" označava novi (građanski) stupanj u etnogenezi naroda i kvalitativno savremeniji tip etničke zajednice u odnosu na onaj raniji, iz predgrađanske (feudalne) epohe. Narod i nacija. - "U praksi su postojala samo tri kriterijuma po kojima je jasno mogao da se odredi narod kao nacija, podrazumevajući da je ona dovoljno velika da pređe prag. Prvi je bio istorijska povezanost sa postojećom državom, ili onom sa izvesnom trajnošću i prošlošću. Otuda je bilo malo neslaganja u vezi sa postojanjem Engleza i Francuza kao nacija-naroda, ili (Velikog) ruskog naroda ili Poljaka, ili nesuglasica oko španske nacije van Španije...Drugi kriterijum je bio dugotrajno postojanje kulturne elite, posedovanje pisane

163

nacionalne književnosti i administrativnog domaćeg jezika. Ovo je bila osnova italijanskih i nemačkih zahteva za nacionalnošću, mada ti 'narodi' nisu imali državu sa kojom bi mogli da se poistovete...Treći kriterijum, mora se na žalost reći, bila je dokazana sposobnost osvajanja. Nema ničeg poput imperijalizma naroda što mu stvara opštu saglasnost o njegovom kolektivnom postojanju kao takvom."

(Erik Hobsbaum, Nacije i nacionalizam od 1780)

U uslovima naturalne privrede, nerazvijenog saobraćaja i feudalnog provincijalizma, rascepkanosti i zatvorenosti staleškog društva - narodi ostaju nedovoljno povezane skupine: u narodnom jeziku su izraženi razni dijalekti (provincijalizmi i ostaci plemenskih jezika); različiti su običaji, verovanja i mitovi; svest o zajedničkoj pripadnosti široj globalnoj skupini teško se probija preko užih lokalnih granica.

Uz sve ovo, viši staleži ("gospoda") često su stranog porekla. Čak i onda kad plemstvo i sveštenstvo nisu stranog porekla, oni su odnarođeni: stalno naglašavaju da oni nisu isto što i "prost narod" od kojeg bi hteli da se razlikuju i po jeziku, po stilu života, pa i po rasi ("plava plemićka krv"). Tako ruske spahije govore francuskim i nemačkim jezikom, katoličko bogosluženje sveštenici vrše na latinskom (pravoslavni na staroslovenskom), hrvatska "gospoda" govori nemački i mađarski itd.

Kapitalističko tržište probija lokalne granice, a jaka centralna državna vlast lomi feudalnu autarkiju provincija i njihovih gospodara. Time se ostvaruje društvena integracija na globalnom (nacionalnom) planu koja omogućuje prerastanje naroda u savremenu naciju. Istovremeno nastupa i moderna građanska epoha koja je proglasila liberalna načela o jednakosti i ravnopravnosti "čoveka i građanina". Tek tada je bilo moguće da se otvore univerzalna pitanja o slobodi svih ljudi i staleža, svih naroda i svih država u političkom, ekonomskom i kulturnom smislu. To je podrazumevalo da su u načelu svi u svemu slobodni i ravnopravni: - slobodni i ravnopravni građani u slobodnoj i suverenoj državi;- slobodno tržište i slobodno preduzetništvo na temelju javno garantovane privatne

svojine;- slobodan je svako da govori svojim maternjim jezikom i da tako ostvaruje ravnopravnu

komunikaciju sa drugima;- sloboda veroispovesti zagarantovana je svim građanima u svetovnoj državi koja je

odvojena od crkve;- sloboda političkog delovanja i organizovanja u cilju javne promocije i zaštite svojih

legitimnih prava i interesa. Nacionalni preporod evropskih naroda odvijao se u uslovima građanskih revolucija i društvenog preobražaja koji je podstaknut navedenim pravima. Takav preporod naroda nastupa u Evropi u prošlom, 19. veku, za koji se obično kaže da je "vek nacionalnog buđenja". Etnički procesu snažno su pokrenuti već krajem 18. veka. Francuska građanska revolucija je javno postavila zahteve za slobodu, pravnu jednakost i bratstvo svih građana i naroda, a Napoleonovi ratovi su ove ideje rasejali širom Evrope.

Poznati stogodišnji ratovi Francuza i Engleza, ratovi Engleza i Španaca oko kolonija i prevlasti na moru, odbrambeni ratovi Rusa protiv Napoleona, unutarnji ratovi Nemaca i Italijana za ujedinjenje i spoljni protiv Francuza i Austrajanaca, samo su neki istorijski događaji koji su neposredno uticali na razvoj nacionalne samosvesti pomenutih naroda.

164

Manji evropski narodi unekoliko su sledili veće, uglavnom one kojima su bili prostorno, istorijski i kulturno bliži. Retko su kad to činili svojom voljom, mnogo češće prinudno. Kad bi se slabiji, na svoju nesreću, nalazili na putu teritorijalnih osvajanja većih i jačih, tada su obično loše prolazili. Izuzetaka od ovog istorijskog pravila skoro da nije bilo.

Srbi su stari indoevropski narod koji se na Balkansko poluostrvo doseljava početkom 7. veka (u vreme vizantijskog cara Iraklija od 610. do 641. godine). Iz prapostojbine donose zajedničke običaje, kultove i svest o pripadnosti jednom narodu koji ima jednog priznatog vladara. Prva srpska država konstituiše se oko 9. veka s formiranjem prvih srpskih kneževina. Otprilike u isto vreme svoje države formiraju i Bugari, Mađari i Hrvati, koji su, uz starije Grke, i prvi srpski susedi i glavni protivnici u istorijskim borbama oko teritorija. Prva država Srbija se tokom 9. i 10. veka na zapadu graničila sa hrvatskim župama Cetinom, Livnom i Plivom, na istoku se prostire do Kolubare i Ibra, na severu do Save, a na jugu do primorskih srpskih zemalja Paganije, Huma, Trivunije i Duklje. U okviru jedne političke zajednice Srbije, kao dve geografske celine izdvajaju se dve najstarije i najveće ''srpske zemlje'': zapadno od Drine Bosna, a istočno Raška. Srbe su zvanično pokrstili vizantijski sveštenici (oko 870. godine), ali su u zapadne krajeve kasnije dolazili i sveštenici iz Rima – što je predstavljalo veći problem tek nakon rascepa hrišđanstva u 11. veku (''šizma'' od 1054. godine). Srpska srednjovekovna država bila je na vrhuncu svoje moći u vreme Nemanjića, u 13. i 14. veku, da bi istorijski razvoj srpskog naroda bio naglo ugrožen i presečen prodorom Turaka na Balkan krajem 14. veka.

Za očuvanje narodnog duha kod Srba i osećaja nacionalnog identiteta istorijski je najzaslužnija Srpska pravoslavna crkva koja je sve vreme delila sudbinu naroda i negovala njegovu svetosavsku tradiciju. Održavanju kontinuiteta srpske nacionalne samosvesti doprinele su takođe i narodna epska predanja i kosovska zavetna mitologija.

Bez svoje države, Srbi su nacionalni oslonac potražili u Srpskoj pravoslavnoj crkvi zato što je ona vekovima bila jedina globalna društvena ustanova oko koje su se mogli držati na okupu u teškim vremenima pod tuđinskom vlašću. U normalnim prilikama crkve služe duhovnoj, a države političkoj integraciji naroda. U istorijskoj nevolji naroda, pošto nije bilo države, Srpska pravoslavna crkva vršila je kod Srba i jednu i drugu ulogu.

To je u izvesnoj meri Crkvu približilo narodu i narod vezalo za Crkvu, što je samo po sebi poželjno. Međutim, dugi državni diskontinuitet kod Srba i isključiva vezanost naroda za Srpsku pravoslavnu crkvu, ostavili su i neke teške istorijske posledice po srpski nacionalni korpus. Došlo je do istorijskog poistovećivanja srpstva i pravoslavlja, naroda i vernika, crkvenih pristalica i nacionalnih sledbenika. Naličje ovog istorijskog paradoksa jeste odvajanje od svog srpskog naroda onih koji su pod uticajem politike odbacivali pravoslavlje i prihvatali druge veroispovesti. Naročito tragično po srpski narod bilo je prelaženje mnogih Srba, pod pritiskom turske vlasti u islam, a katoličkih država u katoličanstvo. Tragične ožiljke u srpskoj nacionalnoj samosvesti ostavila je i najnovija ideološki agresivna i represivna socijalistička ateizacija. Sve to je, zajedno sa svim drugim nepovoljnim spoljnim i unutarnjim činiocima i okolnostima, izuzetno otežalo konstituisanje moderne srpske nacije i stalno ometalo organizovanje jedinstvene srpske nacionalne države. Tako su tragični ostaci tuđinske vlasti (p)ostali trajna unutarnja prepreka modernoj političkoj integraciji srpskog naroda u okvirima jedne nacionalne države. Srpsko nacionalno pitanje i danas prolazi kroz slična stara i neka nova teška iskušenja u kojima se spliću spoljne i unutarnje prepreke jednom legitimnom istorijskom i

165

civilizacijskom procesu. Nacionalno pitanje među balkanskim narodima ostalo je do danas nerešeno zbog stalnog mešanja velikih sila u njihove međusobne odnose. Svaka promena odnosa snaga među velikim silama, dovodila je do narušavanja labilne etničke ravnoteže na balkanskim prostorima.

Pošto splet nepovoljnih unutarnjih i spoljnih prilika nije dozvoljavao Srbima ujedinjavanje u jednu jedinstvenu nacionalnu državu, rešavanje srpskog nacionalnog pitanja pokušavano je, i to u dva maha tokom 20. veka, u okviru zajedničke države više južnoslovenskih naroda. Činilo se da je Jugoslavija, kao višenacionalna država, najbolje rešenje za međusobno srodne narode sa istim ili sličnim jezicima, koji su i teritorijalno izmešani. Ispostavilo se, međutim, da je unutarnja državna organizacija Jugoslavije bila slabija od tradicionalnih verskih i novijih ideoloških raskola, a naročito od spoljnih podrivajućih činilaca.

U Evropi su se poslednjih godina 20. veka raspale sve višenacionalne države (SSSR, Čehoslovačka i Jugoslavija). Raspad Jugoslavije bio je najtragičniji, verovatno i stoga što je ona imala osoben međunarodni i geopolitički položaj, teško nasleđe ustaškog genocida nad Srbima iz Drugog svetskog rata i najprotivrečniju unutarnju državnu organizaciju i etničku strukturu. Neki krupni presedani u međuetničkim odnosima napravljeni su u vremenu socijalističke Jugoslavije i oni su uticali na njeno razbijanje.

U socijalističkoj Jugoslaviji su "federiranjem federacije" bile stvorene "države u državi", na prostorima na kojima nikad pre toga nije bilo nacionalnih država. Istovremeno je Srbija, kao međunarodno priznata nacionalna država i kao prethodnica Jugoslavije, bila suspendovana i stavljena pod tutorstvo svojih pokrajina. Takva unutarnja državna organizacija lako se mogla spolja destabilizovati i to joj se i desilo.

U razmaku od pet decenija raspale su se prve dve jugoslovenske države: prva sa početkom Drugog svetskog rata i okupacije (1941), a druga sa raspadom socijalizma i s narušavanjem vojno-blokovske ravnoteže u svetu (1991). Ako se zna da je prva jugoslovenska država stvorena Versajskim sporazumom velikih sila po završetku Prvog svetskog rata, a da su iste te sile podstakle, pomogle i ozvaničile i njen najnoviji raspad, onda je očito koliko je sudbina južnoslovenskih naroda određena interesima i odnosom snaga velikih naroda i država. Paradoksalno je samo da je pod kraj 20. veka, kada se tako glasno govorilo o ujedinjenju multietničke Evrope, razbijana multietnička Jugoslavija, da bi se (u duhu 19. veka) na njenim prostorima stvarale nacionalne države Slovenaca, Hrvata i Makedonaca (možda i Albanaca?).

O razbijanju Jugoslavije. - O ovome tačno (i iskreno) govori jedan Slovenac, "jugonostalgičar". Evo njegovih reči koje navodi i Dragoljub Đorđević u svojoj hrestomatiji Sociologija forever: "Jugoslaviju su pokopali njeni narodi, njihova politička slepoća i istorijski anahronizam. A u taj nasilni 'istorijski' projekat nacionalnih emancipacija bili su vešto gurnuti izvana. Jugoslavija je stoga pala, pre svega voljom strane politike, ona koja ju je svojevremeno htela baš takvu kakva je bila, izdržavanu i zavisnu državu. Bila je veštačka tvorevina. Tako nam istrajno ponavljaju. Bila je, dakle, potrebna velikim silama radi ravnoteže snaga na osetljivom raskršću Balkana, Mediterana i Srednje Evrope. Bila je dovoljno velika država da tu ravnotežu održava sama. Postala je, takođe, i tampon između dva bloka. Kao takva nije više potrebna. Bila bi čak prepreka za novu arhitekturu Evrope po meri jedne jedine preostale velesile i njenog imperijalnog mira. Pax imperialis uvek je bio i ostao nasiljem održavani mir. Divide et impera (zavadi pa vladaj). Zato je verovatno i bilo nužno srušiti tamponsku državu koja se drznula umišljati da može igrati samostalnu ulogu stuba nesvrstanih. Bilo je potrebno postići podele i potom ih uvećavati da bi se pokazala 'prividnost' samog projekta neutralnosti. Kod naroda kao što je jugoslovenski to nije bilo teško. I žrtve su, takođe, bile predvidljive. Ipak, spomenuti ratovi pripadaju samoj srži teorije liberalne demokratije kao ideologije svetskog kapitala." (Peter Kovačič-Peršin, Rekvijem za moju braću)

166

Uočljivo je da je istorija međusobnih odnosa balkanskih naroda bitno određivana interesima velikih sila. One su, s vremena na vreme, svojom voljom ili po pozivu nezadovoljnih, grubo intervenisale za malu korist jednih i na veliku štetu drugih, a najviše u svom interesu. Svi pokušaji da se stvore "etnički čiste" države na strateški važnom balkanskom prostoru, na kojem se ukrštaju uticaji Istoka i Zapada, susreću i sudaraju tri velike verske zajednice (pravoslavni, katolici i muslimani) i mešaju narodi, dosad su se uvek završavali zločinima i pokušajem zatiranja nekog naroda (genocidom) na nekoj teritoriji na koju pravo polaže i neki drugi narod. U Evropi, a na Balkanu posebno, skoro da nema "stope zemlje" koja za poslednjih hiljadu godina bar nekoliko puta nije promenila vlasnika, i da je nisu "trajno" (a stvarno, samo privremeno) zaposedali razni narodi.

Takve prilike su proizvodile i odgovarajuću nacionalnu samosvest i ostavljale ožiljke na njihovom nacionalnom karakteru. Kad se nacionalna svest, kao kulturno-istorijska samosvest o posebnosti jedne nacije, instrumentalizuje i pretvori u sredstvo ideološke, političke i vojne borbe među narodima, ona se označava kao nacionalizam. U uslovima sukoba, razumljiva naklonost prema svojoj naciji (nacionalizam) lako se pretvara u preteranu odbojnost i mržnju prema drugoj (šovinizam). Kad se šovinizam, kao izopačena nacionalistička svest, ukoreni i prevlada u odnosima naroda koji su susedi ili koji zajedno žive, tragičan sukob među njima je neminovan.

Prerastanje nacionalizma u šovinizam teško se sprečava onda kad se svi društveni odnosi podrede međunacionalnim kriterijumima. Moderna organizacija države, naročito u nacionalno i verski izmešanim društvima, mora da se oslanja na ono što prevazilazi nacionalnu i versku isključivost. To je u savremenim društvima građanin, kao slobodan pojedinac sa svim svojim pravima i obavezama, koji je jedini (i najvažniji) "zajednički sadržalac" svake nacije i svake veroispovesti.

Svaki građanin, pak, ima i svoj nacionalni identitet, tako da se nacionalno i građansko ne isključuju nego su istorijski i suštinski povezani: građani su slobodni samo u slobodnim nacijama, a bez slobodnih građana nema ni modernih država i nacija. Osetljivo istorijsko i političko klatno ''nacionalnog'', ''klasnog'' i ''građanskog'' kod nas nikad nije uspevalo da se samo iznutra uravnoteži, a i drugi su ga spolja prečesto gurali ka ekstremima.

Tokom prošlog veka dve Jugoslavije su se raspale po "nacionalnim šavovima": prva, jer je brisala nacionalne razlike, a druga, jer je njima podredila sve ostalo. Umesto da se verske razlike potiskuju u drugi plan, kao što je slučaj sa modernim društvima, kod nas se obnavljaju verski sukobi koji su bili tipični za srednji vek. "Versko" (kulturno) kod nas je podignuto na političku ravan "nacionalnog" i postalo okosnica svih drugih odnosa. Ako bi jezik bio osnova nacije, kao što je slučaj kod modernih evropskih nacija (Francuza, Nemaca, Italijana), onda bi između Srba, Hrvata i Muslimana (odskoro "Bošnjaka") bilo mnogo manje razlike nego što su razlike između Prusa, Bavaraca, Saksonaca, Alemana ili Švaba u današnjoj Nemačkoj. Kod nas se i u jeziku ide suprotnim pravcem: od jednog (srpskohrvatskog) jezika, sa raspadom države izdvajaju se kao posebni jezici - najpre hrvatski, pa "bošnjački". Srbima preostaje srpski, ali neki već insistiraju i na "crnogorskom"

167

jeziku kao posebnom – što je krajnja konsekvenca istorijski apsurdnih separatizama koji su poslednjih decenija zahvatili južnoslovenske i srpske prostore.

Neophodan preduslov opstanka bilo kojeg naroda, bio on veliki ili mali, jeste navikavanje na miran život sa svojim susedima i uzajamna tolerancija onih koje je istorijska sudbina međusobno izmešala. Glavni sociološki postulat racionalne organizacije nacionalno mešovitih društava iskazuje se u pravilu da osnovne društvene ustanove moraju smanjivati i ublažavati, a ne povećavati i produbljivati razlike i suprotnosti među narodima. Ako ustanove ne rešavaju nego pojačavaju etničke sporove, međunacionalni sukobi su neminovni. To je sociološka zakonitost kojom se može objašnjavati razaranje bivše Jugoslavije iznutra, mada su i spoljni činioci znatno (a možda i presudno) doprineli tragičnom raspadu zajedničke države jugoslovenskih naroda.

Zabrinjava činjenica da su i unutarnji i spoljni faktori raspada Jugoslavije delovali protivno nekim osnovnim, univerzalnim načelima koja su se potvrdila kao najvrednije istorijske tekovine evropske civilizacije, iako su se svi na njih pozivali.

1. Svaki narod ima pravo na nacionalnu državu, pod uslovom da time ne ugrožava, ni spolja ni iznutra, nacionalnu državu drugog naroda.

2. Moderne nacionalne države priznaju i garantuju sva legitimna građanska i ljudska prava svim lojalnim pojedincima i grupama - bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i rasnu pripadnost, na razna druga socijalna obeležja i političku opredeljenost.

3. Moderne nacije u Evropi nastajale su u institucionalnom okviru jedinstvenih i pravno uređenih građanskih država i oko nacionalnog književnog jezika kao kulturne etničke konstante.

4. Zato ni kod nas nije moguće stvoriti moderne nacije na verskim i ideološkim osnovama, nasilnim cepanjem jednog jezika, stvaranjem "država u državi", provincijskim separatizmima i ksenofobičnom mitologijom - bez obzira na sve dosad ispoljene takve težnje.

5. U poslednja dva veka u Evropi su nastajale nacionalne države, ali državne i etničke granice nigde se ne poklapaju. Zato i nisu moguće "etnički čiste" države, odnosno države bez nacionalnih manjina. U demokratskim državama nacionalne manjine imaju institucionalno zagarantovana politička i kulturna prava, među kojima je najvažnije pravo svake manjine na upotrebu svoga jezika i negovanje svoga etničkog identiteta.

6. Pored kolektivnih manjinskih prava u demokratskim državama zagarantovana su i osnovna lična prava svakog "čoveka i građanina" pa, prema tome, i ljudska prava pojedinaca bez obzira na njihovu etničku pripadnost.

7. Zbog svega ovog, modernom vremenu nisu primereni teritorijalno grupisanje nacionalnih manjina i separatistički projekti, sa otcepljenjem dela teritorije na kojoj je nacionalna manjina u većini. Time se problem nacionalnih manjina ne rešava nego se samo umesto jedne etničke zajednice, kao manjina javlja neka druga. Ako je ta nova manjina u prethodnoj državi bila većina, onda takva promena nikad ne prolazi bez teških etničkih sukoba i ratova. Ova je načela, u protivurečnoj realnosti bivše Jugoslavije i odnosa među svetskim

silama i balkanskim narodima, svako tumačio na svoj način, onako kako mu je kada odgovaralo. Onaj ko je bio najjači, kao i bezbroj puta u prošlosti, taj je i imao poslednju i presudnu reč u tumačenju šta je čije pravo. Tako, eto, i u modernom vremenu do izražaja mnogo više dolazi sila nego pravo. Time se samo stvaraju uslovi da jači narodi slabijima

168

nekažnjeno čine zlo, a tada se zlo samo uvećava. Dokle god se tako bude postupalo, dobrih odnosa među narodima neće biti. Oni koji budu zlo činili drugima, nemaju pravo (ni moralno, ni istorijsko) da se dobru nadaju za sebe. Drugim rečima kazano, pravo koje se za sebe traži i drugima se mora priznati, makar drugi bio manji i slabiji. Inače, mira biti neće, a ratovi među ljudima i narodima vodiće se sve do uzajamnog istrebljenja!

O islamizaciji. - "Negdje valjda početkom 17. vijeka, moj daleki predak Vujović iz Vranjske okupio je oko sebe sinove, devet ih je bilo, pa su se dogovorili da dvojica prime neprijateljsku vjeru, da brane ostalu braću i rodbinu. Ko zna da li su ih žrtvovali, odlikovali ili birali od oka. Izgleda da moji časni preci nisu bili suviše kruti što se tiče religije, a ni suviše iskreni: više ih je interesovala moguća korist, ili manja šteta, nego vjera. Za nas, za svoje nepoznate potomke, nisu mnogo marili. I možda su tu ravnodušnost prema svakoj vjeri prenijeli do mene u krvi moji docniji rođaci, a možda su svoju prevjeru plaćali većom revnošću u novoj vjeri.

I desilo se ono što je predački savjet zamislio, pa su dva brata, jedan Selimović, jedan Ovčina, branili braću i rođake, generacijama pamteći da su rod. Kad su rođaštvo počeli da zanemaruju, pa da zaboravljaju, pa da preziru, i kad se sasvim zatrla rodbinska veza, teško je reći: to je dio teške i neispitane istorije. Nekadašnja želja da se pomogne rođacima polako se pretvarala u crnu mržnju. Možda su Selimovići pobjegli iz Crne Gore u Bileću da se spasu od istrage poturica, možda su se zakrvljeni rođaci tukli i zatirali što su mogli žešće i nije prošlo ni dvjesta godina a Selimovići i Vujovići nisu više ni znali da su iste krvi, a možda su nastojali da to što prije zaborave i sakriju. Povijesna drama bosansko-hercegovačkih muslimana već stolećima se odvijala na ovim prostorima, sa islamom koji je u našim krajevima prodro na Zapad, u Evropu, ostavši na razmeđu svjetova, most i granica Istoka i Zapada."

(Mehmed -Meša Selimović, Sjećanja)

Nacionalizam kao nacionalni identitet. - ”Nacionalizam je, kako sam tvrdio, ideološki pokret za postizanje i održavanje autonomije, jedinstva i identiteta nacije. Svaki od tih pojmova potiče iz novih filozofskih, istorijskih i antropoloških jezika ili diskursa, koji su u Evropi nastali u sedamnaestom i osamnaestom veku. Otprve se, na primer, pojam ”identiteta” shvata kao ”istovetnost”. Pripadnici određene grupe isti su baš u onome po čemu se razlikuju od njenih nepripadnika. Pripadnici se odevaju i jedu na sličan način i govore istim jezikom; po svemu tome razlikuju se od nepripadnika, koji se drukčije odevaju, jedu i govore. Taj obrazac sličnosti uz nesličnost čini jedno značenje nacionalnog ”identiteta”…

…Nacionalizam označava osvešćivanje nacije i njenih pripadnika u odnosu na njeno kolektivno ”ja”, kako bi se ona, a i oni, povinovali jedino ”unutrašnjem glasu” pročišćene zajednice… Autonomija je cilj svakog nacionaliste.

Ti pojmovi – autonomija, identitet, nacionalni duh, autentičnost, jedinstvo i bratstvo – obrazuju uzajamno povezan jezik ili diskurs koji ima svoje ekspresivne ceremonijale i simbole. Ti simboli i ceremonije u tolikoj su meri deo sveta u kojem živimo da na njih, većinom i ne obraćamo pažnju. Tu spadaju očigledni atributi nacija – zastave, himne, parade, monete, prestonice, zakletve, narodna nošnja, folklorni muzeji, ratni spomenici, pomeni mrtvim pripadnicima nacije, pasoši, granice – kao i njihovi skriveniji aspekti, na primer vrste nacionalne rekreacije, prirode, narodni junaci i junakinje, bajke, oblici etikecije, arhitektonski stilovi, narodna radinost, forme urbanističkog uređenja, pravne procedure, obrazovna praksa i vojni kodeksi – svi oni osobeni običaji, kolektivne norme, stilovi i načini delanja i osećanja koji važe za sve pripadnike zajednice istorijske kulture… Teritorijalni nacionalizmi

a) Pokreti pre nezavisnosti, s uglavnom građanskim i teritorijalnim konceptom nacije, nastojaće najpre da izbace strane vladare i da staru kolonijalnu teritoriju zamene novom državom – nacijom; to su antikolonijalni nacionalizmi.

b) Pokreti posle nezavisnosti, s konceptom nacije koji otaje u osnovi građanski i teritorijalni, nastojaće da često nesaglasne etničke populacije povežu i integrišu u novu političku zajednicu te da od stare kolonijalne države stvore novu ”teritorijalnu naciju”; to su integracioni nacionalizmi.

Etnički nacionalizmia) Pokreti pre nezavisnosti, s konceptom nacije u osnovi etničkim i genealoškim, nastojaće da se

otcepe od veće političke jedinice (ili da se otcepe i okupe u naznačenoj etničkoj domovini) te da

169

namesto nje uspostave novu političku ”etnonaciju”; to su secesionistički i dijasporični nacionalizmi.

b) Pokreti posle nezavisnosti, s konceptom nacije u osnovi etničkim i genealoškim, nastojaće da se prošire uključujući etničke ”srodnike” van sadašnjih granica ”etnonacije”, uz zemlje koje ovi nastanjuju, ili pak oblikujući mnogo veću ”etnonacionalnu” državu putem objedinjavanja kulturno i etnički sličnih etnonacionalnih država; to su iredentistički ili ”pan” nacionalizmi.”

(Antoni Smit, Nacionalni identitet)

Odabrana literatura

Vlahović, Petar (1984): Narodi i etničke zajednice sveta, Vuk Karadžić, Beograd.Hobsbaum, Erik (1996): Nacije i nacionalizam od 1780. Program, mit, stvarnost, ”Filip Višnjić”, Beograd.Zbornik radova (2002): Etnički stereotipi, Posebno izdanje Nove srpske političke misli, Beograd. Livada, Svetozar (1997): Etničko čišćenje – zločin stoleća, Zagreb.Smit, Antoni (1998): Nacionalni identitet, Beograd.

3.5. Društveno raslojavanje

U sociološkom proučavanju društvene strukture vertikalno raslojavanje (društvena stratifikacija) predstavlja posebno značajan problem, jer nema društva koje bi u ovom pogledu bilo homogeno. Već na prvi pogled uočava se činjenica da u društvu postoje nejednakosti društvenih položaja koje se ispoljavaju kao trodimenzionalne razlike: (1) prema imovnom stanju, između bogatih i siromašnih; (2) prema društvenoj moći između onih koji mogu da određuju sudbinu mnogih drugih ljudi i onih koji nisu u stanju da značajnije utiču ni na sopstvenu sudbinu; (3) prema ugledu zanimanja, nejednakosti se izražavaju u različitoj oceni značaja i ugleda (prestiža) onih koji obavljaju različite poslove ili su bogati i moćni, naspram onih koji su siromašni i nemoćni.

Društvena stratifikacija. - "Društvena stratifikacija znači diferencijaciju stanovništva u hijerarhijske pretpostavljene klase. Ona se ogleda u postojanju viših i nižih slojeva. Njena osnova i sama suština sastoji se od nejednako raspoređenih prava i privilegija, dužnosti i odgovornosti, društvenih pogodnosti i lišavanja, društvene moći i uticaja među članovima društva. Konkretni oblici društvene stratifikacije su brojni i različiti. Ako je ekonomski položaj članova jednog društva nejednak, ako među njima ima i bogatih i siromašnih, društvo je ekonomski raslojeno, bez obzira da li je njegova organizacija komunistička ili kapitalistička, da li u njegovom ustavu stoji 'društvo ravnopravnih pojedinaca' ili ne. Etikete, natpisi, i 'reakcija na govore' ne mogu da promene niti da izbrišu realnu činjenicu ekonomske nejednakosti, koja se ogleda u razlikama u prihodima i ekonomskom standardu, u postojanju bogatih i siromašnih slojeva. Ako su društveni staleži u okviru jedne zajednice hijerarhijski pretpostavljeni u odnosu na svoj autoritet i prestiž, na svoja odlikovanja i titule, ako postoje upravljači i oni kojima se upravlja, onda, bilo kako se oni nazivali (monarsi, izvršna vlast, gazde, šefovi), to znači da je ta zajednica politički raslojena, bez obzira na to što piše u njenom ustavu ili šta je proklamovano u njenim deklaracijama. Ako su pripadnici nekog društva podeljeni u razne grupe prema zanimanjima, a neka od zanimanja se smatraju časnijim od drugih, ako su pripadnici jedne grupe zanimanja podeljeni na šefove različitih autoriteta i na pripadnike koji su podređeni tim šefovima, ta zajednica je raslojena prema zanimanjima, bez obzira da li su ti šefovi izabrani ili postavljeni i da li su oni dosegli svoj položaj društvenim nasleđem ili ličnim postignućem...

Bilo koja organizovana društvena zajednica uvek je slojevito društveno telo. Nije bilo i nema permanentne društvene zajednice koja je 'ravna' i u kojoj su svi članovi jednaki. Besklasno društvo, sa stvarnom ravnopravnošću njegovih pripadnika, je mit koji u istoriji čovečanstva nikada nije ostvaren."

170

(Pitirim A. Sorokin, Društvena stratifikacija)

Ove činjenice su promišljali prvi socijalni mislioci. One su zaokupljale pažnju svih socijalnih utopista i ideologa građanskih i socijalističkih revolucija, koje su proklamovale (ali i brzo izneveravale) načelo društvene jednakosti. U savremenoj sociologiji još uvek se vode rasprave o uzrocima, tipovima i posledicama društvenih nejednakosti. Ako se isključi kao prevaziđena socijaldarvinistička teorija o prirodnim (rasnim) korenima društvenih nejednakosti, ostaje kao opšteprihvaćeno stanovište da društvena podela rada uslovljava glavne klasno-slojne razlike u društvu. Rasprave se, međutim, vode oko temeljne kategorije sociološke teorije stratifikacije, i pitanja da li je primarni osnov društvenih nejednakosti nejednaka raspodela svojine ili moći.

a) Svojina i društvena moć - temelj društvenih nejednakosti

Svojina je osnovna društvena, ekonomska i pravna ustanova - istorijski ustanovljen društveni odnos nejednakih mogućnosti individualnog, zajedničkog ili kolektivnog prisvajanja, posedovanja, korišćenja i raspolaganja organičenim prirodnim i društveno-kulturnim (materijalnim i duhovnim) dobrima.

Svojinski odnosi su odnosi ljudi (subjekata) prema materijalnim i duhovnim dobrima (objektima) u kojima se oskudeva. Onaj ko je vlasnik ima pravo (društveno priznatu mogućnost) da za sebe prisvaja takva dobra, da ih upotrebljava (koristi) za svoje potrebe ili da ih ustupi drugima, bilo trajno (prodajom i poklonom), bilo privremeno (davanjem pod zakup). Ovaj odnos ljudi prema stvarima jeste osnovni društveni odnos, dakle i međuljudski odnos: prisvajanje od strane jednih predstavlja istovremeno lišavanje nekih drugih da dođu u posed dobara za čije korišćenje su i sami, često i egzistencijalno, zainteresovani. Svojinski odnosi su, prema tome, ne samo uzrok nego i posledica društveno ustanovljenih nejednakih mogućnosti (moći) prisvajanja, korišćenja i raspolaganja dobara i kao takvi su važan element vertikalne društvene strukture i bitan činilac društvenog raslojavanja.

U strukturi svojinskih odnosa uvek se moraju razlikovati subjekt svojine (vlasnik, titular svojine) i objekt svojine (predmet, dobro koje se prisvaja, koristi ili se njime raspolaže). Klasifikacija svojinskih oblika obično se izvodi prema ovim elementima. Prema subjektu ili titularu razlikuju se dva osnovna i nekoliko prelaznih svojinskih oblika ili načina društvenog organizovanja svojinskih prava.

Osnovni svojinski oblici su privatna i javna (državna) svojina koji se u raznim društvima i raznim vremenima različito društveno (ekonomski, pravno i politički) organizuju i tako kombinuju, međusobno i sa odgovarajućim istorijskim oblicima grupne svojine.1. Privatna (individualna, inokosna) svojina je takav društveni oblik svojinskih odnosa u kojem pojedinci (kao pravni vlasnici) imaju isključivo pravo da se koriste i raspolažu objektima svoga vlasništva. 2. Grupna svojina ima dva istorijska oblika koji se međusobno bitno razlikuju:- stariji oblik je kolektivna svojina, koja nastaje pre individualne, u starim plemenskim

zajednicama u kojima je kolektiv sve, a pojedinac ništa i koja je danas prevaziđena;

171

- savremeni oblik je grupni samo po (zajedničkom) načinu korišćenja svojinskih prava koja su suštinski individualna i privatna; to je zadružna (korporativna) i akcionarska (deoničarska) svojina, koja nastaje povezivanjem privatnih vlasnika u organizacije koje omogućuju racionalnije korišćenje posedovanih dobara, a postoji u razvijenim društvima.

3. Državna (javna) svojina za titulara nema jedno fizičko lice ili grupu lica, već tzv. pravno lice, odnosno društvenu ustanovu (to ne mora uvek da bude država, svojinu može da poseduje i crkva). Problem sa ovom svojinom je u tome što je njeno prisvajanje, korišćenje i raspolaganje pravno vezano za apstraktnu ustanovu, a stvarno za neke povlašćene grupe i pojedince koji nisu vlasnici, ali jesu glavni korisnici javnih dobara. Privilegovani pojedinci i grupe međusobno se otimaju u korišćenju javnih dobara, a brigu za njihovo stvaranje i održavanje svaljuju na druge. Zato se takva državna i javna dobra, kao i ona nekadašnja kolektivna, uvek preterano i neracionalno koriste, te brzo propadaju, a društva u kojima ovakva svojina dominira (p)ostaju siromašna.

Istorija nas uči da su se optimalno razvijala ona društva koja su umela odgovarajućim oblikom organizovanja svojinskih odnosa da pravno i politički usklade privatne i javne, pojedinačne i zajedničke (grupne) interese svojih članova. U tom smislu može se govoriti o pluralizmu svojinskih oblika kao pravilu svekolikog društvenog života. U modernim građanskim društvima privatna svojina se pokazala kao izuzetno efikasan pravni oblik i činilac ekonomskog razvoja, ali ni u tim društvima ona nije jedini svojinski oblik niti bi bila tako efikasna da nema javnu (državnu) potporu. Uvek će postojati dobra za koja je najracionalniji svojinski oblik privatno vlasništvo, ali će biti i onih za koja bi najracionalnije bilo da se zadrže pod odgovarajućim režimom javne kontrole i zajedničkog korišćenja. To je istorijsko iskustvo koje se ne bi smelo prenebregavati pod uticajem ove ili one ideologije.

Prema objektu posedovanja, svojina može biti:1. svojina nad predmetima za ličnu potrošnju, koja je važna za lični standard života ljudi

(tzv. lična svojina);2. svojina nad sredstvima za društvenu proizvodnju, koja je veoma važan pravni oblik

proizvodnih odnosa i preko njih bitna determinanta celokupne društvene strukture. Ako se svojina shvata kao odnos nejednakih mogućnosti vlasnika i nevlasnika, onda ona nije suprotstavljena kategoriji društvene moći, nego je samo jedan njen institucionalni oblik - pravna forma.

Društvena moć je društveno ustanovljena nejednaka mogućnost pojedinaca i grupa da donose odluke od interesa ne samo za sebe nego i za druge.

Nejednake mogućnosti uticaja mogu počivati na raznim osnovama: Svojina (kao materijalno bogatstvo) jeste temelj ekonomske moći, a novac je njen

opšti simbol. Oni igraju značajnu ulogu u svim, a naročito u razvijenim društvima robno-novčane privrede.

Funkcionalna moć temelji se na značaju društvene uloge (funkcije) koju obavlja neki pojedinac ili grupa. Najtipičniji vid funkcionalne moći je politička vlast. To je moć političkih funkcionera koji su moćni zato što su na važnim društvenim funkcijama, a moćni su samo dok imaju poluge vlasti u svojim rukama. Na ovom primeru se najbolje vidi koliko može biti velika razlika između društvene i lične moći nekog pojedinca (kad je na "funkciji" i kad bez nje ostane).

172

Statusna moć temelji se na oceni značaja (ugledu) mesta koje neki pojedinac ili grupa nasleđuje (plemićko poreklo, na primer) ili stiče u toku života (status akademika, na primer). Status je presudan izvor moći u zatvorenim staleškim i kastinskim društvima. Danas nasleđeni status donekle ustupa pred drugim izvorima nejednakosti, ali status i dalje opstaje kao važan, kao tzv. socijalni kapital.

Neki sociolozi danas govore o socijalnom kapitalu kojim raspolažu oni koji nasleđuju status i društvene veze (poznanstva i prijateljstva) svojih roditelja, a stvaraju i mrežu svojih ličnih i profesionalnih, poslovnih, političkih i drugih veza. Socijalni kapital se, kao i svaki drugi, ne samo nasleđuje nego i stvara, a politička moć i veze koje se učešćem u politici stiču predstavljaju jedan od najvažnijih ''resursa'' socijalnog kapitala i kod nas. U socijalističkim društvima, sa dominacijom politike nad svim drugim sferama društva, ''politički kapital'' je bio najvažniji vid kapitala, ali polititička aktivnost ima posredno (kao resurs socijalnog kapitala) veliki značaj i u postsocijalističkim i svim drugim društvima.

Poseban oblik statusne moći jeste ona koja izvire iz autoriteta (od lat. auctoritas - uticaj, nadmoćnost) a odnosi se na uglednu i visoko poštovanu ličnost ili na društveno priznatu ustanovu. U sociologiji autoritet se vezuje za ugledne pojedince, društvene grupe i ustanove. U politici to je obeležje vlasti kojoj se veruje i koja ima legitimitet (po Veberu postoje tradicionalan, harizmatski i legalan autoritet i legitimitet vlasti). Moć koja počiva na autoritetu društveno je najblagotvornija, jer ona harmonizuje odnose između onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Uticaj onih sa autoritetom dobrovoljno se prihvata od onih na koje se utiče i zato se obično kaže da je bolja ona vlast koja se prevashodno oslanja na ''snagu autoriteta'' od one koja se koristi samo ''autoritetom sile''.

Znanje i informacije u modernim društvima izbijaju u prvi plan izvora društvenih nejednakosti i čine najažnije elemente tzv. kulturnog kapitala koji je jedna od dimenzija napred navedenog društvenog kapitala. Znanje se stiče obrazovanjem, a do važnih informacija dolazi se privilegovanom i monopolskom pozicijom u sistemu društvenih komunikacija. Time ne prestaju da deluju svi ranije navedeni izvori nejednakosti, ali se pojavljuju njihove nove kombinacije. Dok je nekad fizička sila podupirala svaku drugu moć, danas takvu ulogu imaju monopol na znanje i informacije.

Ovaj monopol je tipičan za moderna društva u kojima on postaje glavni izvor društvenih nejednakosti. Već se uočava sve veće razdvajanje znanja (kojim raspolažu obrazovani eksperti) od informacija (kojima raspolažu monopolisti u sistemu komunikacija) u nastupajućem tzv. informatičkom (postindustrijskom) društvu. Monopol na znanje obezbeđuje tehnokratsku moć, a monopol na informacije omogućuje birokratsku moć. U tom pogledu posebno je vredno naučno-tehničko znanje i tajne informacije.

Moderna informatička tehnologija, pak, omogućuje širenje rutinskog znanja i lakši pristup mnoštvu informacija. Zbog toga posebnu vrednost dobijaju kreativno znanje i nove ideje koji postaju jedan od najvažnijih razvojnih resursa savremenih društava.

Fizička sila je najstariji (prirodni) oblik moći, koji u primitivnim društvima dominira, a u savremenim se kombinuje sa svim ostalim vidovima moći (kao famozni dvojac "štap i šargarepa"). Većina liberalnih sociologa kritikuju upotrebu sile u društvu, ali se neki autori prema ovoj neospornoj istorijskoj činjenici odnose i drugačije, realističnije od kritičara (kao što su to činili Makijaveli, Pareto i drugi).

Primena sile u društvu. - "2.174. Pitanje da li u društvu treba ili ne treba primenjivati silu, da li je sila blagotvorna ili nije, nema nikakvog smisla. Jer silu primenjuju i oni koji žele da sačuvaju izvesne jednoobraznosti i oni koji žele da ih prevaziđu. I nasilje jednih stoji nasuprot i u sukobu sa nasiljem onih drugih. U stvari, kad pristalica vladajuće klase odbacuje primenu sile, on misli na odbacivanje primene sile od

173

strane buntovnika koji pokušavaju da zbace norme date jednoobraznosti. Kad se on, s druge strane, slaže s primenjivanjem sile, on, u stvari, misli na primenu sile od strane vlasti u cilju prisiljavanja buntovnika na konformnost. I suprotno tome, kad pristalica podređene klase kaže da prezire primenu sile u društvu, on, u stvari, prezire primenu sile od strane društvene vlasti u cilju prisiljavanja protivnika na konformnost; a ako on hvali primenu sile, on pri tome misli na primenu sile od strane onih koji hoće da prekinu s izvesnim društvenim jednoobraznostima." (Vilfredo Pareto, Rasprava o opštoj sociologiji)

Priroda prinude moćnih promenjena je u savremenim društvima. Neograničena sila se ograničava, gola sila se kamuflira. Represija tako postaje suptilnija, ali time društvene nejednakosti nisu prestale da postoje i deluju. Pored otvorene spoljne fizičke prinude, uvek postoji i deluje, kao nevidljiva i unutarnja, skoro "dobrovoljna" prinuda, iza koje stoji manipulativna moć onih koji su na vlasti, koji su bogati ili su ugledni i sebični.

Danas je tipičan vid manipulativne moći onaj koji opet koriste bogati i jaki, kad dodatno obezbeđuju svoju vladavinu još i monopolom na informacije koje se prenose preko mas-medija. U tu svrhu često se koriste skoro sva sredstva masovnih komunikacija. Naročito televizija uporno i agresivno "ispira mozak" savremenom čoveku. Tako izmanipulisan čovek obično sledi tuđu volju i tuđe interese, kao da su njegovi. A onaj ko je dobrovoljno porobljen, najbeznadežnije je porobljen, pošto je u njemu unapred prigušena svaka pomisao na ličnu slobodu. Ovako se strukturno uslovljava jedan novi vid otuđenja u savremenim potrošačkim društvima, poznat kao fenomen čovekovog "bekstva od slobode", koji je na američkom primeru proučavao Erih From (1900-1980).

Uprkos svemu, upotreba fizičke sile ni u modernim društvima se ne smanjuje. Fizička prinuda ni danas nije samo krajnji, već je prečesto prvi, a još uvek i glavni "argument" moći. Savremeni ratovi (pa i ovaj poslednji u bivšoj Jugoslaviji) svojevrsna su kombinacija arogantne sile i masovne propagandne (televizijske i druge manipulacije).

Sociološki gledano, uočavaju se promene u oblicima svojine i tipovima i izvorima moći, odnosno, menjaju se ali ne nestaju osnovni uzroci društvenih nejednakosti. Umesto naivnog, utopijskog i netačnog zaključivanja da su nejednakosti ukinute u ovom ili onom društvu (komunističkom, socijalističkom, demokratskom) sociološki je produktivnije istraživati stvarne izvore nejednakosti i tragati za najpogodnijim teorijskim modelima za njihovo objašnjenje. Tako se povećava verovatnoća da se racionalno ovlada mnogobrojnim praktičnim problemima koji nastaju zbog suprotnosti interesa među nejednakima u društvu.

3.6. Različiti pristupi i modeli vertikalne strukture društva

U savremenoj sociologiji uobličila su se bar dva osnovna teorijska pristupa i tri operativna modela vertikalne strukture društva.

Prvi pristup je organsko-integrativni i zasniva se na osnovnim postavkama struktural-funkcionalizma po kojima je društvo stabilna, dobro integrisana celina u kojoj su funkcije svih delova međusobno dobro usklađene. U okviru ovog teorijskog pristupa, za opis i objašnjenje vertikalne društvene strukture, danas je razvijen operativni model društvene stratifikacije, a u širem smislu ovom pristupu je blizak i nešto stariji elitistički model koji se u međuvremenu prilagođava novim prilikama u društvenoj misli.

174

Drugi pristup je konfliktni i zasniva se na marksističkoj postavci da u svim razvijenim društvima postoje nepomirljive (antagonističke) suprotnosti interesa i sukobi (konflikti) klasa vlasnika i nevlasnika, eksploatatora i eksploatisanih, vladajućih i potčinjenih. To je i suština klasno-konfliktnog modela koji je razvijen u okviru marksističkog pristupa opisu i objašnjenju vertikalne strukture civilizovanih društava, koji se takođe vremenom menja i prilagođava novonastalim okolnostima.

a) Stratifikacijski model strukture društva

To je najrašireniji model vertikalne strukture društva u savremenoj sociologiji. Njega utemeljuje Maks Veber idejom da je vertikalno raslojavanje društva trodimenzionalno:

1. ekonomsko (razlikovanje klasa prema bogatstvu);2. političko (razlikovanje stranaka prema moći ili vlasti);3. kulturno (razlikovanje staleža prema ugledu ili autoritetu).

Veber je tako ustanovio tri hijerarhijske lestvice koje nisu potpuno odvojene jedna od druge, ali se i ne poklapaju, te se moraju relativno nezavisno posmatrati. Siromašan plemić može izvesno vreme da zadrži stari ugled. Bogat skorojević obično čezne za vlašću i ugledom nastojeći da ih što pre "kupi" po svaku cenu, ali u tome uvek ne uspeva. Moćan funkcioner ne mora da bude ni bogat ni ugledan, mada se pomoću vlasti lakše stiže do bogatstva i prestiža nego bez nje. Pop-zvezda može imati veliko bogatstvo, široku popularnost (specifičan, prolazni ugled), ali može biti bez ikakve moći (lutka u rukama svojih menadžera i drugih moćnika).

Ključni pojmovi stratifikacijskog modela jesu društvena uloga (kao očekivano delovanje i ponašanje) i društveni položaj (kao rang koji društvo pripisuje nekoj ulozi ili grupi uloga). Značajnijim ulogama odgovara više rangiran položaj i obrnuto. Tako se uspostavlja kontinuirana vertikalna (hijerarhijska) skala na kojoj su raspoređeni svi pojedinci i sve grupe u društvu.

Ovaj model je pogodan za empirijsko proučavanje društvene slojevitosti te se često primenjuje. Najpoznatija su istraživanja koja je u SAD obavio Luis Vorner koji je utvrdio klasno-slojnu strukturu američkog grada "srednje veličine", uz uverenje da se rezultat tog istraživanja može odnositi na celinu globalnog društva. Polazeći od nivoa obrazovanja, visine dohotka, ocene zanimanja, zone stanovanja, grupa druženja, Vorner je izdvojio šest statusnih slojeva (klasa). On najpre izdvaja tri glavna sloja (klase) - gornju, srednju i donju - a potom u okviru svakog sloja izdvaja po dva manja sloja, višu i nižu potklasu. Sličnu kontinuiranu hijerarhijsku lestvicu u američkom društvu pronašli su i drugi sociolozi (bračni par Lind) i ona izgleda približno ovako: 1. na vrhu je viša gornja klasa, koju čine malobrojni, najbogatiji stari doseljenici koji su

od starine bogati i ugledni fabrikanti, bankari, vrhunski menadžeri;2. niža gornja klasa je, takođe, relativno malobrojna, a čine je "solidna buržoazija i

preduzetnici", dobro plaćeni i ugledni menadžeri većih kompanija;3. viša srednja klasa, koju čine slobodne profesije, lekari, advokati, nameštenici, sitni

trgovci i preduzetnici;4. niža srednja klasa, koju čine bolje plaćeni radnici, poslovođe, visokokvalifikovani

majstori, oni koji školuju svoju decu na univerzitetima;

175

5. viša donja klasa, sastavljena od mase kvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika i šofera;

6. niža donja klasa nalazi se na dnu lestvice, a sastoji se od sirotinje (kojoj Vorner dodaje i nove emigrante iz neevropskih zemalja, dok neki sociolozi siromašne Crnce ostavljaju izvan ove skale).

Ovakva skala trpela je razne primedbe: teorijske, metodološke i ideološke.Teorijski prigovori ukazuju na okolnost da i društveni položaj utiče na ulogu, a ne da

samo društvena uloga određuje položaj.Metodološka kritika osporava opravdanost prenošenja važenja rezultata istraživanja

strukture "srednjih gradova" na strukturu globalnog društva, a naročito se zamera što se skala temelji na podacima anketnog istraživanja u kojem sami ispitanici subjektivno procenjuju svoj i tuđi društveni položaj.

Ideološki prigovori obično dolaze od marksista i svih drugih koji ističu da se kontinuiranom skalom skriva glavni "klasni rez" u vertikalnoj društvenoj strukturi, koji društvo deli na dve nepomirljivo suprotstavljene klase. Zato se ovim modelom nemogu objasniti "klasne suprotnosti" i "klasna borba", već samo "socijalne razlike među slojevima" i njihova "saradnja u okviru postojećeg sistema".

b) Klasno-konfliktni model društvene strukture

Ovaj analitički model vertikalne strukture nastao je u okviru marksističke teorije društva i predstavlja samo njeno idejno jezgro. Marksisti polazi se od stava da su sva civilizovana društva, izuzev prvobitne ljudske zajednice, podeljena na dve osnovne klase koje imaju nepomirljivo suprotstavljene (antagonističke) ekonomske i političke interese i koje stalno vode međusobno otvorenu ili prikrivenu klasnu borbu. Klasna borba se označava kao glavni mehanizam društvenih promena, društvenih revolucija, kojima se radikalno menja ekonomski, politički i ideološki poredak koji je odgovarao staroj vladajućoj klasi i uspostavlja se novi poredak koji odgovara novoj pobedničkoj klasi.

Osnovni i opšti uslov nastanka klasa je društvena podela rada (naročito podela na umni i fizički, odnosno na upravljački i izvršilački rad). Neposredni uzrok koji proizvodi i održava klase u društvu jeste privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju i na njoj zasnovana mogućnost da jedna (vlasnička) klasa prisvaja rezultate rada (višak proizvoda) druge klase. Pošto je lišena vlasništva, podređena klasa je prinuđena da prodaje (unajmljuje) svoju radnu snagu i da se tako izlaže eksploataciji vlasnika kapitala. Primarna osnova klasa su proizvodno-ekonomski odnosi, ali je ta činjenica prikrivena u svim pretkapitalističkim društvima. U kapitalizmu su suprotni ekonomski interesi vlasnika kapitala (kapitalista) i najamnih radnika ogoljeni, njihova ekonomska suština je neposredno vidljiva i zato su klase u kapitalizmu najbliže "čistim klasama", a kapitalističko društvo je tipičan istorijski oblik klasnog društva.

Marks o klasama. - "Što se mene pak tiče, ne pripada mi niti zasluga da sam otkrio postojanje klasa u modernom društvu, niti zasluga da sam otkrio njihovu međusobnu borbu. Buržoaski istoričari su davno pre mene izložili istorijski razvitak te borbe klasa, a buržoaski ekonomisti anatomiju klasa. Ono novo što sam ja dao sastoji se u tome što sam otkrio: 1. da je postojanje klasa povezano sa određenim istorijskim fazama razvitka proizvodnje; 2. da klasna borba neminovno vodi diktaturi proletarijata; 3. da je ta diktatura proletarijata samo prelaz ka ukidanju svih klasa, ka besklasnom društvu." (Karl Marks, Pismo Vajdemajeru).

176

Ove Marksove reči treba imati na umu kada se i danas procenjuju njegove zasluge i zablude u razvijanju sociološke teorije klasa, koja je, inače, idejno jezgro njegove društvene i političke teorije uopšte. Prvi Marksov stav je teorijske prirode i ima neosporan značaj u sociološkom učenju o klasama. Druga dva stava su, pak, ideološki postulirane zablude koje su podelile istorijsku sudbinu ideologije kojoj su služile: istorija je drugi odbacila kao pogrešan i štetan politički projekat, a treći kao naivnu utopijsku zamisao kojoj u ozbiljnoj društvenoj nauci nema mesta.

Marks je jednom drugom ozbiljnijom prilikom, u svojoj zapaženoj studiji Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) klasama označio grupe koje se, usled različitih "ekonomskih uslova egzistencije", jedne od drugih razlikuju i (1) prema načinu života, (2) prema interesima i (3) prema obrazovanju. Zbog tih razlika ove grupe se jedne drugima "neprijateljski suprotstavljaju", tj. vode međusobnu klasnu borbu. Momenat klasne borbe je onaj koji suštinski razdvaja "klasu" u klasno-konfliktnom modelu, od "sloja" (klase) u stratifikacijskom modelu. Naime, klase su u marksističkom smislu prave klase samo kad se međusobno bore, dok slojevi mogu (i treba) da sarađuju.

Kao reprezentativna za marksističko shvatanje klasne strukture obično se navodi Lenjinova definicija u kojoj on sistematizuje glavna obeležja klasa:1. povezanost klasa sa "istorijski određenim načinom proizvodnje";2. određenost klasa "odnosom prema sredstvima za proizvodnju" i pravnim oblikom

svojine (vlasnici su eksploatatori, nevlasnici eksploatisani);3. ulogu klasa u organizaciji rada (vlasnici su upravljači, nevlasnici izvršioci);4. mesto u raspodeli viška vrednosti (vlasnici dobijaju po osnovu vlasništva, ono što nisu

stvorili svojim radom, a nevlasnicima se zakida od onog što su sami proizveli). Ovaj model ima u vidu "čisto kapitalističko društvo", pojednostavljene dihotomne strukture (sa samo dve klase), sa klasičnim pravnim oblikom privatne svojine, striktnom podelom rada na umni i fizički i odgovarajućom organizacijom proizvodnje, sa raspodelom na koju ne utiču radnički sindikati. Sva odstupanja nastala promenama klasičnog kapitalističko-najamnog odnosa, pa i pretkapitalistički oblici stratifikacije, teško su se uklapali u ovaj model.

U zapadno-evropskom feudalnom društvu postoje staleži (plemstvo, sveštenstvo i treći stalež), a u tradicionalnom indijskom društvu dugo su postojale kaste (bramani, kšatrije, vajsije i sudre). Kaste i staleži su (kao i robovlasnici i robovi), po marksistima, klase "pretkapitalističkih društava", mada bi se mogli posmatrati i kao istorijski specifični veliki i zatvoreni društveni slojevi. Ekonomska osnova kastinskih i staleških odnosa prikrivena je verskim (kod kasta), a moralnim, običajnim i pravnim normama (kod staleža). Ova struktura je pogodnija za opis i objašnjenje pomoću elitističkog nego posredstvom klasno-konfliktnog modela društva, jer staleška i kastinska društva imaju u osnovi organsku strukturu. Naime, klasno-konfliktni karakter kapitalizma je otvoren i neposredno vidljiv i zato se obično kaže da je kapitalizam jedino i pravo klasno društvo, te da ''čiste'' i prave klase i postoje samo u kapitalizmu.

Zanimljivo je da je klasna struktura tzv. socijalističkih društava više ličila na feudalnu stalešku strukturu nego na moderni kapitalizam. Bivša socijalistička društava, takođe, nisu imala "čiste" klase. Tu se

177

stratifikacija primarno temeljila na političkoj moći (vlasti) i na statusu u partijskoj nomenklaturi, a samo posredno i latentno na svojinskom monopolu (na nelegalnim privilegijama u korišćenju tzv. društvene ili državne svojine). U socijalističkim društvima oni koji vrše političku vlast i zauzimaju odgovarajući partijski status imaju i stvarnu moć raspolaganja svojinom i onda kad je njen titular neko drugi (država, preduzeće ili obespravljeni privatnici). Ipak, privilegije socijalističkih ''aga i begova'', za razliku od klasičnih feudalaca, nisu bile legalne, a nisu imali ni pravo da fizički kažnjavaju sebi podređene, iako su ih često stvarno tretirali kao podanike (svoje partije i države).

Konačno, u svim modernim društvima (bez obzira na to da li se ona označavaju kao "kapitalistička" ili "socijalistička", kao "postindustrijska" ili "postsocijalistička") dolazi do razdvajanja titulara svojine od funkcije upravljanja svojinom koja se sve više poverava stručnim upravljačima (menadžerima). Ta nova menadžerska (tehnokratska) klasa osobena je po tome što sa svima sarađuje i ni sa kim ne vodi "klasnu borbu". Oni nisu vlasnici, ali jesu profesionalni upravljači. Jesu unajmljeni, ali nisu eksploatisani kao radnici. Nisu vlasnici "sredstava za proizvodnju" kojima upravljaju, ali su često bogati i moćni kao da jesu vlasnici. Oni su zato više jedna nova profesionalna elita (elita znanja), uticajan i ugledan društveni sloj - nego što su klasa u klasičnom smislu.

v) Elitistički model društvene strukture

Elita (lat. eligere - izabrati) jeste mala grupa izabranih koja zauzima vrhunske (vodeće) položaje i vlada preostalom većinom (masom) u društvu.

Elitističko shvatanje društvene strukture jedno je od najrazvijenih stanovišta u savremenoj sociologiji. Društvena uloga je centralna kategorija stratifikacijskog modela, svojinski odnosi su okosnica klasno-konfliktnog stanovišta, a raspodela moći je ključno pitanje elitističkog pristupa vertikalnoj strukturi društva..

Prema tome kako objašnjavaju osnovu na kojoj počiva izbor vladajuće manjine, razlikuju se tri varijante elitističkog modela: (1) konzervativno, (2) kritičko i (3) liberalno stanovište.

Konzervativno shvatanje elita vezuje se za italijanske sociologe Vilfreda Pareta (1848-1923) i Gaetana Mosku (1858-1941), ali i za neke njihove sledbenike (Žorža Sorela, Ortegu i Gaseta, Roberta Mihelsa i druge). Ono se temelji na stavu da su članovi elite po prirodi sposobniji od pripadnika mase, ili na tezi da je podela društva na elitu i masu prirodna i večita. Ovaj stav se neposredno suprotstavlja glavnim prosvetiteljskim, liberalnim i racionalističkim idejama, a naročito demokratskoj ideji o suverenitetu naroda i socijalističkoj interpretaciji liberalne ideje o jednakosti ljudi. Veruje se da moć uvek mora da bude koncentrisana u rukama jedne, više ili manje samosvesne i duhovno superiorne manjine koja ima pravo da tu svoju moć skoro neograničeno koristi. Takvo stanje, prema ovom shvatanju, jeste ne samo nužno nego i prirodno, pošto masa, kao skup neorganizovanih, izolovanih i prosečnih pojedinaca, može da bude samo objekt, ali ne i subjekt važnog društvenog zbivanja (upravljanja i vladanja).

Elite. - "Ideja koja se ističe u izrazu 'elita' jeste 'superiornost'. To je jedina koju zadržavam. Zanemarujem drugorazredna značenja procenjivanja ili korisnosti takve superiornosti. Ovde me ne zanima šta je poželjno. Pod elitom u društvu podrazumevam ljude koji u značajnoj meri poseduju kvalitete inteligencije, karaktera,

178

veštine, sposobnosti svake vrste... S druge strane, potpuno isključujem bilo kakvo ocenjivanje zasluga i korisnosti takvih klasa... 2.033. Jedan šampion u šahu svakako spada u elitu, ali je isto tako sigurno da mu njegove zasluge šahiste ne otvaraju put političkog uticaja; i ukoliko nema neke druge kvalitete koji bi mu to omogućili, on ne spada u vladajuću elitu. Ljubavnice apsolutnih vladara su često pripadale eliti, bilo zbog svojih intelektualnih obdarenosti, bilo zbog svoje lepote, ali je samo nekoliko njih, one koje su imale i poseban dar za politiku, igralo neku ulogu u vladi. 2.034. Tako dobijamo dva sloja stanovništva: (1) niži sloj, neelitu, čiji nas mogući uticaj na vladanje ovde ne zanima, i (2) viši sloj, elitu, koja je podeljena na dva dela - na (a) vladajuću elitu i (b) nevladajuću elitu."

(Vilfredo Pareto, Rasprava o opštoj sociologiji)

Kako se elita ponekad određuje kao subjekt (glava), a masa kao objekt (telo) društvene celine (organizma), ovo shvatanje je u osnovi organsko. Eliti je potrebna masa da bi imala koga da vodi, masi je potrebna elita da bi imao ko da je vodi, jer masa bez elite je kao telo bez glave. Ovo shvatanje pothranjuje iluziju da sposobni stvarno uvek uspevaju da se probiju u vrhove moći (vlasti), što činjenice iz društvenog života uopšte ne potvrđuju. To i jeste glavna teorijska slabost konzervativne teorije elita. Vladavinu elita uvek ometaju samosvesni građani, slobodno javno mnenje, demokratski organizovani narod, uhodane demokratske ustanove, tako da je u ovom slučaju reč o jednom stanovištu koje ima veoma jak konzervativni ideološki akcenat.

Kritičko tumačenje elitističke strukture društva ne razlikuje se mnogo od konzervativnog u opisu stvarne strukture moći u savremenim sistemima. Razlika je u tome što se ovakvo stanje kritikuje, dok ga konzervativno shvatanje opravdava. Naravno, izvor moći elita ne tumači se prirodnom superiornošću njihovih pripadnika nego nedemokratskom strukturom društvenih ustanova, "kvarenjem demokratije", uzurpacijom tuđih prava i sl. Ovaj pristup je srodan klasno-konfliktnom, samo što se društvena moć smatra važnijom od svojine, a podela na elitu i masu od podele na vladajuću i potčinjenu klasu.

Ovo shvatanje elita susreće se kod protagonista kritičke sociologije, među kojima je najpoznatiji Rajt Mils. U svojoj čuvenoj studiji Elita moći (1956) on je dokazao da se demokratija u SAD svodi na vladavinu moćnih pojedinaca i malih grupa koji se nalaze na čelu političkih, privrednih i vojnih institucija. Amerikom i svetom vlada mala oligarhijska grupa interesno povezanih ljudi koji su zaposeli vrhove tri društveno najvažnije piramide moći: (1) privredne, (2) političke i (3) vojne ustanove i organizacije (ili tzv. institucionalne redove). Mils pokazuje i dokazuje da su u SAD spojeni vrhovi ove tri piramide moći i vlasti. Tri “strateške elite američkog društva” (privredna, politička i vojna) čvrsto su interesno, organizaciono i personalno povezane u jednu i svemođnu oligarhijsku grupaciju. Oni vrlo lako prelaze iz jednog institucionalnog reda u drugi, prema kadrovskim potrebama elitne oligarhije. Tipični su primeri koji naknadno potvrđuju ove Milsove analize slučajevi Roberta Maknamare koji je iz korporacije Ford prešao u vojno ministarstvo, da bi odmah po završetku za SAD izgubljenog rata u Vijetnamu, sa funkcije šefa Pentagona postavljen za direktora Svetske banke; ili Kolina Pauela, koji je u istom ratu bio glavnokomandujući, a kasnije postavljen za državnog sekretara. Zato je Mils i tvrdio da se o političkoj demokratiji, suverenitetu naroda i o pravima građana u SAD samo “mnogo i lepo priča”, a stvarno vlada manjina moćnih koji su interesno povezani, te se međusobno smenjuju i ispomažu u vladanju celim američkim društvom. ''Jastreb'' kao ''zlatna koka''. Vašington 16. marta – Džordž Buš povukao je danas neočekivani kadrovski potez i za novog predsednika Svetske banke predložio zamenika šefa Pentagona Pola Volfovica (62). Kandidat za novu funkciju u javnosti je poznat kao jedan od glavnih zagovornika rata u Iraku, pa se ocenjuje da

179

najavljenim premeštajem u moćnu finansijsku instituciju - ''jastreb'' dobija ulogu ''zlatne koke''. (Politika, 17. marta 2005, s.4.)

Ovome bi se danas mogla dodati samo ocena da se takav način vladanja iz SAD sve više širi na ceo svet. I u našem društvu, na žalost, ovakvih primera kadrovske kombinatorike i oligarhijskih sprega između privrednih, političkih, vojnih, policijskih i drugih vrhova moći ima napretek - kako u onom bivšem socijalističkom, tako i u ovom današnjem i demokratskom režimu. To samo potvrđuje aktuelnu i univerzalnu analitičku vrednost Milsovog kritičkog modela sociološkog proučavanja elita u savremenim društvima.

Liberalno shvatanje elita je negde između konzervativnog i kritičkog: analitički je bliže kritičkom, a politički konzervativnom. Svojevremeno su ga zastupali Karl Manhajm (1893-1947) i Jozef Šumpeter (1883-1950), a kasnije Rejmon Aron (1905-1983), Suzana Keler i mnogi drugi. Za razliku od konzervativnog pristupa, moć elita se ne tumači prirodnim sposobnostima članova, nego funkcionalnom nužnošću razvijenih i složenih društava kojima ne mogu upravljati neobrazovane i neobaveštene mase. Dakle, umesto prirodne predodređenosti i urođene nejednakosti pojedinaca, deluje društveno uslovljena strukturalno-funkcionalna nužnost koja nalaže postojanje elita. Pošto opravdava postojanje elita u društvu ovo stanovište poprima politički konzervativne crte, ali ovde je reč o liberalnoj varijanti konzervativizma. Liberalne crte ovog stanovišta ogledaju se, pak, u ideji da postoji slobodna konkurencija pojedinaca za pristup elitnim društvenim položajima i funkcijama, kao i slobodna konkurencija između različitih elita na nivou globalnog društva. Za razliku od kritičkog shvatanja, liberalno stanovište ne negira mogućnost da istovremeno u društvu postoje i elite i demokratija. U tom slučaju demokratija se mora saobraziti činjenici da u društvu postoje obrazovane i natprosečno obaveštene manjine i da "narod ne može da vlada neposredno", već samo preko svojih predstavnika. Ako je slobodan pristup elitnim grupama, ako je slobodna konkurencija pojedinaca i elita za svaku funkciju i poziciju, ako svako u svakom momentu može da bude smenjen - onda je demokratija moguća.

Konkurišući jedna drugoj, elite se uzajamno kontrolišu i tako, u interesu demokratije, ograničavaju preteranu koncentraciju moći bilo koje manjine. Elite efikasnije kontrolišu i ograničavaju jedna drugu nego što su to u stanju da čine same mase ("suvereni narod"). Moć ovako shvaćenih elita je institucionalna i funkcionalna, što znači da je poseduju oni koji zauzmu visoke položaje i važne uloge. Zato je, teorijski gledano, ovo shvatanje srodno stratifikacijskom modelu vertikalne društvene strukture i komplementarno s njim. Liberalno shvatanje elita je sociološki realnije od kritičkog, a savremenije od konzervativnog.

Odabrana literatura

Botomor, Tom (1967): Elite i društvo, Sedma sila, Beograd Laš, Kristofer (1996): Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad. Le Bon, Gistav (1921): Psihologija gomila, Knjižara S. Cvijanovića, Beograd.Masa u sociološkoj teoriji (1977): ured. Miodrag Ranković, ISI FF, BeogradMils, Rajt (1964): Elita vlasti, Kultura, Beograd.Ortega i Gaset (1988): Pobuna masa, Gradac, Čačak.

3.7. Siromaštvo kao društveni i sociološki problem

180

Siromaštvo je društveno stanje izrazite materijalne oskudice, potpune političke marginalizacije i kulturne izopštenosti najnižih društvenih slojeva koji žive na ivici ljudske egzistencije.

Siromaštvo je oduvek postojalo, ali se smatra društvenim problemom tek od 19. veka, od kada se i proučava u sociologiji i srodnim naukama. U nastojanju da se siromaštvo precizno definiše prvo se polazilo od pojma apsolutnog siromaštva koje se odnosi na minimum hrane, odeće i stana koji je potreban svakom čoveku u svakom društvu da bi održao elementarno zdravlje i fizičku sposobnost. Danas je taj koncept napušten zato što navedene potrebe, kao granice siromaštva na ivici opstanka, variraju od društva do društva. Tako se, na primer, izdaci za hranu, odeću, stan i egzistencijalni opstanak uopšte, znatno razlikuju u selu i u gradu, kod službenika ili kod radnika, za penzionere danas i za stare nekada, kao i za decu nekad i sad.

Zato se umesto apsolutnog praga siromaštva uvodi kriterijum relativnog siromaštva koji se zasniva na proceni pripadnika određenog društva šta je pristojan standard za određeni način života koji odgovara statusu neke grupe. Ovaj pristup odlazi u drugu krajnost po kojoj je siromaštvo fluidna kategorija tako da nije moguće upoređivati siromašne u raznim vremenima ni u okviru jednog društva. Primećeno je, naime, da se u bogatim zapadnim društvima ''luksuz pretvara u udobnost, a udobnost u nužnost'' pa kad to izostane javlja se osećaj siromaštva. U bogatom društvu pristojan standard podrazumeva mnoge proizvode i usluge (topla voda u kući, uređaji za domaćinstvo, automobili, zdravstvena zaštita, školovanje) a relativno siromaštvo se javlja kod onih koji to nemaju.

Subjektivno siromaštvo je još relativnije, a temelji se na subjektivnom osećaju nekoga ko je jednom nešto imao, pa je to isto izgubio (nekad bio bogat, moćan i ugledan, pa propao u biznisu, ostao bez vlasti, slave i drugih privilegija). Penzioneri su grupa koja je po pravilu zahvaćena ovim osećajem, jer je njihov status uvek niži od ranijeg – mada među njima mogu postojati velike objektivne razlike u standardu, kao i različite subjektivne ocene tog standarda. Stvarno siromaštvo uvek ima i subjektivnu i objektivnu stranu te se obe moraju uvažavati u sociološkom razmatranju.

Sociološki je realističniji pristup siromaštvu koji polazi od načina života najnižih društvenih slojeva, od onih koji se nalaze na ivici egzistencije. Bez obzira na sve razlike u nivou granice siromaštva između različitih društava, oni koji egzistiraju oko i ispod te granice imaju sličan način života, slično ponašanje i mišljenje, slične probleme u primarnim grupama i sa globalnim društvom. Američki antropolog Oskar Luis (Oscar Lewis) je, proučavajući gradsku sirotinju u Meksiku i Portoriku krajem pedesetih godina 20. veka, došao do saznanja da postoji posebna i specifična subkultura siromaštva. Ova istraživanja su sociološki značajna zato što ukazuju na društveno-kulturne sličnosti svih siromašnih u svetu podeljenom na manjinu bogatih i većinu siromašnih.

Subkultura siromaštva je, dakle, protivrečna reakcija siromašnih na njihov nepovoljan položaj u društvu. Luis ističe sledeća obeležja kulture siromaštva:- snažan osećaj marginalnosti, bespomoćnosti i inferiornosti;- naglašena orijentacija prema sadašnjosti, sa malom sposobnošću da se odgodi

zadovoljenje (što se zaradi to se odmah potroši);- osećaj rezignacije i fatalizam;- život u narušenoj porodici (divlji brakovi, muškarci napuštaju žene i decu, život dece

sa majkom, oslonac na majčinu porodicu);

181

- nesudelovanje u globalnim institucijama (gradska sirotinja se ne učlanjuje u sindikate, političke stranke niti kakva druga udruženja, a malo ili nimalo koristi škole, bolnice, banke, pa čak i ustanove socijalne pomoći);

- za većinu siromašnih porodica i ulična grupa (''gang''), kakvi god da su, ostaju jedina referentna grupa na koju se oslanjaju i u kojoj sudeluju.

Siromaštvo je veliki strukturni i razvojni društveni problem za svakog pojedinca ili grupu, ali i za društvo koje u njega zapadne. U siromaštvu je koren mnogih zala, jer ono je plodno tle za najraznovrsnije psihopatološke i socijalne devijacije koje se množe i bujaju u siromašnim društvima i slojevima.

Međutim, siromaštvo ima i neke sistemske funkcije koje nisu u svemu (a naročito ne i za svakoga) samo negativne. Siromaštvo, dakle, ne samo da je korisno za bogate, nego obično u ponečemu služi i globalnom sistemu, a u izvesnoj meri (na paradoksalan način) čak i onima koji su sami siromašni, sve dok od njih postoje još siromašniji. Herbert Gans (Herbert Gans) je u svojim istraživanjima odnosa meću klasama u američkim gradovima (u studiji Više jednakosti) uočio ove protivrečne sistemske funkcije siromaštva koje doprinose njegovom trajnom održavanju u svim, pa i u najbogatijim društvima:

1. U svakom društvu postoji niz besperspektivnih, opasnih, prljavih i prostih poslova koje neko mora da obavlja, a postojanje siromašnih je garancija da će ti poslovi biti obavljeni. Siromašni su jedina grupa u bolje stojećim društvima koja ne može da odbije da ove poslove obavlja za male pare. Podizanje troškova za obavljanje ovih poslova ugrozilo bi interese bogatih i zato njima siromaštvo koristi.

2. Siromaštvo otvara mogućnost da se u socijalnim službama bogatijih zemalja zaposle mnogi koji se ''brinu'' za siromašne. Oni siromašnima u izvesnoj meri pomažu, ali nisu zainteresovani da siromaštvo stvarno društveno iskorene, jer tako bi ugrozili sopstvena zanimanja.

3. Siromaštvo pomaže da se potvrdi status onih koji nisu siromašni. Ako postoje oni koji su gori od nas, kojima je teže nego nama, koji su nemoćniji od nas - imamo osećaj da je nama relativno bolje, da smo bogatiji nego što stvarno jesmo, da nam je lakši i lepši društveni živet nego što bi nam izgledao da njih nema, da smo uopšteno gledano društveno sigurniji, ako postoji neko ko je unapred osuđen da bude ''žrtveno jagnje'' (jer je nemoćan da se brani).

Klasično siromaštvo koje prati razvijena industrijska društva razlikuje se od ''starog'' tradicionalnog siromaštva u siromašnim i nerazvijenim predindustrijskim društvima, ali i od ''novog siromaštva'' koje se javlja u uslovima savremenog postindustrijskog društva.

''Novo siromaštvo'' se stvara onda kada informatička tehnološka revolucija potiskuje klasične i velike industrijske sisteme, a masu industrijskih radnika i službi koje su ih pratile ostavlja bez posla, ali i bez materijalne nadoknade, političkog uticaja i društvenog ugleda koji su ranije imali. Kolektivni ugovori između poslodavaca i sindikata u industrijskim društvima garantovali su donju granicu radničkih nadnica i osiguravali mase zaposlenih na nekom podnošljivom pragu standarda koji je uvek bio viši od egzistencijalnog minimuma. Kolektivna zaštita od najdubljeg siromaštva bila je realna osnova široko rasprostranjenog osećaja društvene sigurnosti kod zaposlenih ljudi i sprečavala je tzv. industrijske konflikte.

U postindustrijskom društvu ''nove moderne'' velike industrijske pogone zamenjuju male poslovne jedinice, u kojima poslodavac i radnik, umesto kolektivnog ugovora sklapaju konkretan poslovni aranžman u

182

kojem dele rizik, ali i dobit. U takvim okolnostima izgleda da je i profit i nadnica ''pravedna nagrada'' za pojedinačni radni učinak, da su sve nejednakosti koje se u takvom aranžmanu pojave ''pravedne'', jer svako dobija svoje. To, međutim, tako samo izgleda i to samo onim pojedincima i grupama koji su uspeli da se snađu u velikom istorijskom vrtlogu prestrukturiranja industrijskog u postindustrijski način proizvodnje i odgovarajući način društvenog života i da za sebe obezbede, ako ne siguran i dobro plaćen ono bar kakav-takav, iole pristojan posao.

Novo siromaštvo preti izolovanim i otuđenim pojedincima u novom masovnom i informatičkom društvu u kojem sindikati i političke stranke gube na značaju i uticaju, a klasična socijalna prava više nemaju onaj stepen zaštite koju su ranije imala. U novom ''postmodernom'' društvu izdvajaju se i ''novi posednici'' jedne nove vrste bogatstva, svojevrsnog informatičkog kapitala (u obliku naučno-tehničkog znanja, vrednih informacija i strateških menadžerskih pozicija).

A nova sirotinja će biti oni koji su ''informatički nepismeni'' koji sve više dolaze u ''stanje apsolutne zavisnosti'' u odnosu na ''nove posednike'' – što je obeležje svake sirotinje. Novo (kao i staro) siromaštvo proističe iz sfere rada, ali se ispoljava ne samo u vrsti posla kojim se siromašni (ne)bave, nego i u svim drugim aspektima ličnog i društvenog života. U tom pogledu su i kod nas i u svetu, posebno ugroženi nezaposleni zrelog životnog i radnog doba, koji više nisu sposobni (a nisu ni obučeni) da se snalaze u ''novim poslovima'', a još nisu toliko stari da bi kao penzioneri bili socijalno zbrinuti. Nove društvene nejednakosti predstavljaju veliku društvenu pretnju i zato što još nisu razrađeni i uhodani politički i pravni mehanizmi njihove kontrole i usmeravanja ka racionalnim modelima regulacije. Jedino što je utešno, to je okolnost da je društveni problem uočen i da se sve više širi svest o rizicima koje nove nejednakosti i na njima zasnovano novo siromaštvo nose za novo društvo. To je prvi preduslov da se nekim problemskim kompleksom racionalno upravlja, umesto da se on stihijski i neracionalno razbukta.

3.8. Raslojavanje u savremenom srpskom društvu

Napred opisani glavni teorijsko-metodološki modeli vertikalne društvene strukture retko kad se primenjuju u svom čistom obliku, čak i prilikom samo teorijskih razmatranja. U empirijskim sociološkim istraživanjima u kojima se opisuje konkretna društvena struktura termini “klasa” i “sloj” se ravnopravno upotrebljavaju, često kao sinonimi koji imaju isto značenje. Razlika među njima se skoro potpuno gubi onda kad se opšti pojmovi “klasa” ili “sloj” operacionalizuju i prevedu na iskustvene pokazatelje koji se mogu egzaktno (precizno) opažati, meriti, analizirati i tumačiti. U tom slučaju se koriste pojmovi koji imaju šire značenje, koje je teorijski neodređenije, ali je ideološki neutralnije: jedna ista društvena skupina može da se shvati i kao sloj i kao klasa, pa se ne potenciraju prazne sholastičke rasprave oko termina. Tako se bar postiže bazična saglasnost oko “opisa stvarnog stanja” pre nego što se otvore teorijske kontroverze oko uzroka. posledica i perspektiva i politički sporovi oko odgovornosti i mogućih “krivaca”. Takvo značenje imaju pojmovi kojima se imenuju skupine koje se susreću u svim društvima složenije strukture kao što su seljaštvo, radništvo, srednji i vodeći slojevi.

183

Ako bi se kreativnim kombinovanjem svih navedenih modela hipotetički skicirala vertikalna stratifikacija i u našem društvu, ona bi kod nas poslednjih decenija bila približno ovakva:

1. Na vrhu socijalne piramide bili su i ostali politički i privredni funkcioneri koji imaju glavne poluge mođi u društvima tzv. postsocijalističke tranzicije. To su oni koji donose glavne odluke u politici i privredi, raspolažu državnim kapitalom, imaju visoke plate i druge materijalne privilegije (nekad državni stan, auto, letovalište, besplatno ili plaćeno putovanje po svetu, a danas ogroman poluprivatni ili privatni novac sumnjivog porekla, ekskluzivne privatne vile, luksuzne automobile, ličnu gardu). Retki su među njima oni koji pored vlasti i bogatstva imaju i odgovarajući društveni ugled (prestiž). Najnovija je tendencija da novi krupni bogataši koji nemaju političku moć ''kupuju'' one koji su na vlasti ili pokazuju političke ambicije da i sami dođu do vlasti i da tako u svojim rukama sastave, kako bi narod rekao, ''i nož i pogaču''.

2. Nekad su ovoj grupi pripadali visokoobrazovani stručnjaci zaposleni u vrhovima državne administracije, banaka, preduzeća, profesori univerziteta, advokati, lekari, inženjeri, uspešni pripadnici drugih slobodnih zanimanja. Sada se na ovu (od vrha drugu) stepenicu penju uspešni privatni preduzetnici (bez krupnih političkih funkcija i ambicija), a većina onih koji su ranije zauzimali ovaj položaj pada za jednu ili dve stepenice niže.

3. Na ovom mestu ranije su bili rutinski službenici, a sada su srednje bogati privatni preduzetnici, trgovci, uspešne zanatlije.

4. Nekad su radnici u društvenom sektoru privrede zauzimali ovo relativno pristojno mesto, dok ono danas pripada osiromašenim srednjim slojevima, sitnim privatnim zanatlijama, sitnim trgovcima i samo bolje plaćenim kvalifikovanim radnicima i "radnicima-polutanima" (koji pored plate imaju i neke druge dopunske prihode, od zemlje ili neke dopunske privatne delatnosti).

5. Masa radništva pala je (po standardu, moći i ugledu) na pretposlednje mesto na lestvici, na kojem su se našli i srednji seljaci (krupnih kod nas skoro da nema).

6. Na socijalnom dnu nekad su bili sitni seljaci i gradska sirotinja, a danas su i mnogi radnici, masa penzionera, nezaposleni, izbeglice, hendikepirana lica, Romi (sa retkim izuzecima onih koji su se obogatili u ''divljoj'' trgovini ili su se školovanjem i zapošljavanjem integrisali u niže srednje slojeve).

Ova skala je više pretpostavljena nego što je sociološkim istraživanjima sasvim proverena i potvrđena. Reč je o promenama koje su u toku i koje se ovde samo ilustrativno prikazuju. Ove promene u izvesnom smislu potvrđuju i rezultati nedavno objavljene studije Društvena transformacija i strategije društvenih grupa (Beograd, 2004) koju je izradila grupa sociologa u okviru projekta Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu (ISIFF) čiji je rukovodilac bila Anđelka Milić. Istraživanje je sprovedeno na kraju 2003. godine, na nacionalno reprezentativnom uzorku u kojem je obuhvaćeno preko 1600 domaćinstava i pojedinaca u Srbiji. Baveći se najnovijim promenama klasno-slojne strukture srpskog društva koje se označava kao ''slučaj blokirane post-socijalističke transformacije'' tokom devedesetih godina i kao društvo ''zakasnele i otežane transformacije'' početkom dvehiljaditih, Mladen Lazić i Slobodan Cvejić prema ekonomskom položaju razlikuju sedam klasa: 1. sitni poljoprivrednici, 2. nekvalifikovani radnici, 3. kvalifikovani manuelni radnici, 4. nemanuelni radnici (sa srednjim obrazovanjem), 5. stručnjaci, 6. sitni preduzetnici i niži direktori i 7. srednji i

184

krupni preduzetnici, direktori i političari. Ova klasno-slojna skala se bitnije ne razlikuje od napred navedene jer se i ona praktično svodi na 6 društveno različitih kategorija - pošto se prve dve klase (sitni poljoprivrednici i. nekvalifikovani radnici) po svim bitnim elementima svoga društvenog položaja u osnovi svode na jednu. Upoređujući promene u klasno-slojnoj strukturi srpskog društva u godini 1989, 1997. i 2003. Lazić i Cvejić pokazuju da se ''konstantno održava distanca 3 gornje klase u odnosu na ostale, ali i stabilnost srednje pozicije za klasu 4.'' (Društvena transformacija, s. 55). Oni, takođe, ukazuju na diferenciranje srednje klase i promene u sastavu viših slojeva u koje sve više prodiru srednji i krupni preduzetnici. Generalno gledano, u Srbiji se, po njima, radi o fragmentisanoj društvenoj strukturi u kojoj preovladavaju procesi nekonzistentne klasne diferencijacije društva.

Takve karakteristike društvene strukture, na materijalnom, grupno-reprodukcijskom i ideološkom planu, vode izraženoj društvenoj fragmentaciji u Srbiji. Oni misle da takva fragmentacija onemogućava čvršće i trajnije formiranje širih interesnih međuslojnih grupacija, a ovakvo društvo postaje pristupačan objekat masovne mobilizacije za najrazličitije (lako izmenjive) političke paradigme. Društveni akteri u ovakvim uslovima ne mogu da profilišu konzistentne strategije koje bi pospešile društvene promene, već bivaju pretežno usmereni na svakodnevicu preživljavanja i ostaju podložni za manipulacije različitih ne-reformskih ili kvazi-reformskih političkih opcija koje su i same međusobno oštro suprotstavljene. To je osnovni strukturni uzrok blokirane i otežane transformacije i modernizacije srpskog društva.

Međutim, aktuelne promene u klasno-slojnoj strukturi našeg društva mogu se posmatrati i kroz prizmu dosad izvedenih promena globalnog sistema i njegovih funkcionalnih obeležja. U tom pogledu se u poslednje vreme, kao glavni uzroci klasnog raslojavanja, kod nas ističu sledeći faktori:1. Raspad države, rat i međunarodna blokada omogućili su ratno profiterstvo, koje

malobrojnim pojedincima donosi brzo i enormno bogaćenje i, nasuprot njima, ogromne narodne mase dovodi do materijalnog siromaštva, svakojake bede i socijalnog beznađa.

2. Zloupotreba državnih funkcija omogućuje onima koji su na vlasti i onima koji su sa vlastodršcima interesno povezani da brzo i lako u svoje ruke preuzmu celokupno društveno bogatstvo (u neregularnim uslovima "tranzicije socijalizma u kapitalizam", divljom privatizacijom kojom se vrši prelivanje tzv. društvene svojine u privatnu i raznim oblicima mita i korupcije).

3. Aktuelna ekonomska kriza i ono što je prati, mase zaposlenih ostavlja bez posla i zarade i tako ih baca u siromaštvo, a mnoge gura i u kriminal. Oko 4/5 domaćinstava u Srbiji 2001. godine nalazi se u zoni siromaštva i socijalne nesigurnosti, jer jedva pokriva svoje elementarne potrebe. Najveći deo raspoloživih sredstava troši se na ishranu i plaćanje komunalnih usluga, a blizu 9/10 ne uspeva ništa da uštedi.

4. Privatno preduzetništvo počinje da se razvija, ali u postojećim uslovima ono više nego inače ide na ruku bogatima no siromašnima: poslodavci, doduše, nemaju regularne i stabilne uslove za poslovanje, ali zato imaju priliku za brzo bogaćenje (za izbegavanje poreza državi i za eksploataciju radnika koje ne štite ni država ni sindikati). Najnovija istraživanja pokazuju da se posle neposrednog iskustva sa stvarnim društveno-ekonomskim posledicama dosadašnje privatizacije procenat ispitanika koji su 2003. bili za privatizaciju (naročito među radnicima, neobrazovanima i siromašnima) naglo smanjio (u odnosu na 1989. i 1992.) tako da se ''relativna i apsolutna većina ispitanika u

185

Srbiji izjašnjavala u prilog samo delimične privatizacije, kao i nekog oblika učešća zaposlenih u odlučivanju'' (Društvena transformacija, Vera Vratuša, s.104-105). Drugo je pitanje da li će nezadovoljne privatizacijom o njenim daljim tokovima pitati bilo ko drugi osim sociologa, a sasvim je izvesno da na procese privatizacije presudno utiču drugi i moćniji akteri.

186

Silvano Bolčić ukazuje na promene u radnim opredeljenjima koje se u Srbiji dešavaju u vremenima post-socijalističke transformacije kada nestaje obrazac ''sigurne zaposlenosti'' i ''stabilne radne karijere''. Deo zaposlenih imao je šanse ili je bio prinuđen da promeni svoje zanimanje. Ipak, takvih je bilo manje nego što se očekivalo. Većina je, umesto da promeni poslove kojima se bavi, bila prinuđena da ode u krug nezaposlenih ili u prevremenu penziju. Najnovije istraživanje (2003) pokazuje da su ljudi su u Srbiji spremniji da rade više, intenzivnije, da češće menjaju poslove prema zahtevima tržišta rada, nego što su to bili u režimu ''zaštićene pune zaposlenosti''. Ljudi u Srbiji su spremni:- u 63% slučajeva da rade duže od normalnog radnog

vremena;- u 60% slučajeva da rade i ispod svoje kvalifikacije, ako to

donosi veću platu;- u 57% slučajeva da rade uz stalni posao i dodatne

honorarne poslove;- u 50% slučajeva da stiču nove kvalifikacije i znanja;- u 49% slučajeva da rade svaki dobro plaćeni posao.

Tokom post-socijalističke transformacije, uključujući i ''blokiranu tranziciju'' radno stanovništvo Srbije bivalo je sve spremnije da menja mesto boravka radi nalaženja boljeg posla ili bilo kakvog drugog posla.

• Prema nalazima anketa ISS FF, spremnih za promenu mesta boravka zbog posla bilo je 1994: 26%, 1999: 46%, a 2003: 48%.

• Shodno tome moglo bi se zaključiti da je ''ljudski faktor'' manja prepreka bržoj transformaciji srpskog društva nego što se često ističe.

• Glavne prepreke su političko - sistemske i nalaze se u ravni globalnog društva.

Ekonomske strategije u Srbiji

• Domaćinstva i pojedinci se prilagođavaju izmenjenim globalnim društvenim uslovima (re)definisanjem ekonomskih aktivnosti.

• Ekonomske strategije odlikuju se visokim učešćem neformalnog rada, netržišnog rada za potrebe domaćinstva i kombinovanjem raznovrsnih ekonomskih aktivnosti članova domaćinstva.

Tabela br. Domaćinstva u Srbiji prema tipovima radnih strategija

Tip strategije % domaćinstava

Pasivna 6.4

Samostalna proizvodnja i usluge za potrebe domać. 12.3

187

Radna-fokusirana ukupno 40.7

Formalna zaposlenost 20.6

Dodatni rad 10.0

Poljoprivredni rad 10.1

Radna-diversifikovana ukupno 40.5

Preduzetnička kombinovana sa drugim vrstama rada 2.5

Formalna zaposlenost kombinovana sa dodatnim radom 25.6

Formalna zaposlenost kombinovana sapoljoprivrednim radom

8.4

Dodatni rad kombinovan sa poljoprivrednim radom 4.0

Ukupno 100

Izvor: Društvena transformacija, Silvano Bolčić, s. 111-150)

Naravno, ovde se samo hipotetički ukazuje na aktuelne procese društvenog raslojavanja u uslovima rata i međunarodne blokade, ali i na sve ono što danas i kod nas prati tzv .postsocijalističku transformaciju ili kako neki kažu ''tranziciju''. A tu se radi o nekim novim, prilično nepoznatim i dugotrajnim procesima čije je dejstvo na vertikalnu stratifikaciju tek započelo i koje je veoma protivrečno.

Kad se danas govori o "tranziciji postsocijalističkih društava" misli se na sve one protivrečne i još uvek nedovoljno istražene promene i procese u bivšim socijalističkim zemljama. To su promene koje su još u toku. "Tranzicija" se često prikazuje, sa ideološkim naglascima, kao "prelaz iz socijalizma u kapitalizam", odnosno kao "povratak na staro" (što je, striktno tumačeno, nemoguće). Nijedan teorijski model (ni klasični marksizam, struktural-funkcionalizam, niti sistemska teorija), nije sam za sebe u stanju da u celini objasni sve bitno što se u takvim društvima dešava. Sigurnije je ono saznanje koje nastaje kao plod kreativne i komplementarne primene svih navedenih i drugih socioloških teorija i metodoloških pristupa od onog koje bi se striktno držalo jednog jedinog modela analize, inače veoma složenog i protivrečnog problema i novostvorenog i nepoznatog fenomena.

Složenost fenomena ''postsocijalističke tranzicije'' ilustruje jedno zapažanje, dato u maniru savremene fenomenološke (ili interpretativne) sociologije. Govoreći o teškoćama "tranzicije iz socijalizma u kapitalizam" i posledicama pretvaranja državne svojine u privatnu, jedan ruski ekonomista otprilike ovako rezonuje: Istorija nam pokazuje kako je od privatne svojine nastala državna, ali u istoriji nije bilo primera kako privatna svojina nastaje od državne. Revolucionarni čin ukidanja privatne svojine i uništenja mnogih privatnih vlasnika može se uporediti sa grubijanskim postupkom razbijanja akvarijuma punog šarenih ribica - da bi se od njih skuvala kakva-takva ''riblja čorba za gladne revolucionare''. Sadašnja ''tranzicija'' podseća na bezuspešne pokušaje da se od ostataka ''riblje čorbe'' ponovo dobiju žive ribe za novi šareni akvarijum. Prvo je bilo mnogo lakše izvesti nego ovo drugo.

Današnje grubo klasno raslojavanje bivših socijalističkih društava svedoči o novom dosad nepoznatom obliku akumulacije kapitala i ubrzanog stvaranja političke , pravne i socijalne infrastrukture za jedan novi kapitalizam. Otvoreno je pitanje kakav će taj kapitalizam biti, da li će ispuniti očekivanja njegovih protagonista ili će većinu njih

188

razočarati? Koliko li će i u čemu tako nastali kapitalizam ličiti na uzorni kapitalizam bogatih zapadnoevropskih društava, a koliko na kapitalizam u poluperifernim latino-američkim i perifernim azijsko-afričkim društvima? Nije realno da uskoro postanu dobri preduzetnici oni koji su se obogatili korupcijom kakvu dosadašnja istorija ne poznaje (poput ruskih ''tajkuna'' koji su od partijskih sekretara, od vojnih i policijskih generala, ili kao njihovi sinovi, kćeri i zetovi, prekonoć postali ''privatni vlasnici'' prirodnih izvora nafte, zemnog gasa, bogatih rudnika i svega što basnoslovno vredi). Naši novi bogataši su sitniji i manje bogati, jer smo i mi manji i siromašniji od Rusije – ali oni zbog toga nisu niti će biti bolji kapitalistički preduzetnici. Sociološka imaginacija nam sugeriše pretpostavku da će najverovatnije tako nastali kapitalizam dugo nositi ožiljke (kontrarevolucionarnog) načina njegovog uvođenja - kao što je to, uostalom, bilo i sa revolucionarno i nasilno uspostavljenim socijalizmom. Sasvim je izvesno da će i naš novi kapitalizam dugo biti inficiran korumpcionaškim karakterom njegovih najkrupnijih preduzetnika – ako se ikad i oslobodi tog zlokobnog virusa. Jedini ''lek'' tako inficiranom društvu i jedina brana pred hidrom postsocijalističke korupcije ostaju moderne institucije pravne države kakve Srbija još nema – a preko su joj potrebne. U izgradnji modernih pravnih institucija u Srbiji najviše se i kasni - jer su, izgleda, moćniji oni malobrojni i bogati kojima one smetaju, od mnogo većeg broja onih kojima su one jedina nada i moguća zaštita.

Osim toga, Srbija je kao nijedna druga zemlja u tzv. tranziciji čitavu jednu deceniju bila izložena u savremenom svetu neviđenom sadejstvu spoljnih i unutarnjih činilaca razaranja i uništavanja jedne suverene države, naroda koji u njoj živi i društva onakvog kakvo je u njoj ranije postojalo. Za ilustraciju tog sadejstva svih mogućih ''sila zla'' koje su Srbiju u poslednjoj deceniji 20. veka zadesile navodim jednu tipologiju koja se čini kao korisno analitičko sredstvo za razumevanje takve situacije. U njoj se navode četiri najvažnija oblika ugrožavanja nekog društva i više vrsta pretnji koje uz takve oblike obično idu - i svi oni se u slučaju Srbije u nekom vidu javljaju:

1. spoljno i direktno ugrožavanje (i pretnje - invazija, okupacija, istrebljenje, sankcije, nuklearni rat);

2. spoljno i strukturno ugrožavanje (i pretnje - embargo, ekonomski rat, ekološko razaranje, globalne krize, siromaštvo, nerazvijenost, nejednakost);

3. unutrašnje i direktno ugrožavanje (i pretnje - državni i lični terorizam, izazivanje ratova, građanski rat, tlačenje manjina);

4. unutrašnje i strukturno ugrožavanje (i pretnje - otuđenje, raspad društva, mafija, korupcija, crno tržište, bezakonje, droga).6 Pada u oči da je srpsko društvo u poslednjoj deceniji 20. veka bilo neposredno

ugroženo na sve navedene načine: dakle, na sve moguće načine i sa svih mogućih strana; što bi se reklo – nema tog zla koje nas nije zadesilo. Jedna potpuna sociološka tipologija koja u apstraktnom obliku treba da obuhvati sve logičke mogućnosti, empirijski je u celini ''pokrivena'' samo u jednom konkretnom slučaju, u slučaju srpskog društva. Čak nas, uslovno rečeno, ni ''nuklearni rat'' kao najteža vrsta spoljne i direktne pretnje nije zaobišao, jer su 1999. na Srbiju padale i bombe sa ''osiromašenim'' uranijumom. Pritom je jedan deo Srbije na neodređeno vreme i okupiran, sa tendencijom da u međuvremenu bude amputiran. To se nijednoj evropskoj zemlji u skorije vreme nije desilo.

6    ? Планови за алтернативну одбрану, Интернет-сепарат Transnational Fondation for Peace and Future Research, Lund (Sweden), 15. maj 2000, с. 1.

189

U kakvim neprilikama je srpsko društvo dočekalo kraj 20. veka i početak trećeg milenijuma svedoči i jedna ekspertska analiza iz koje se navodi deo koji sadrži neke od najvažnijih statističkih pokazatelja i naznačene negativne tendencije.

Urušavanje Srbije. ''Preko 800.000 izbeglica pristiglo je u Srbiju iz ratom zahvaćenih područja u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu; od 1992. konstantno negativan prirodni priraštaj; u odnosu na 1987. godinu za jednu četvrtinu manje sklopljenih brakova; na 10 mlađih od 19 godina dolazi čak 9 osoba preko 60 godina; porast broja ubistava i samoubistva; društveni proizvod Srbije pada sa 100 poena 1987. godine na 40 poena 1999; krajem devedesetih u Srbiji se gradilo oko 10.000 stanova godišnje, što je čak pet puta manje u odnosu na broj izgrađenih stanova osamdesetih; spoljni dug države godišnje raste za oko 750 miliona dolara, a dug države po osnovu stare devizne štednje građana je veći od 7 milijardi nemačkih maraka; krajem osamdesetih odnos zaposlenih i penzionera je 3:1, da bi taj odnos pao na oko 1,7 zaposlenih na jednog penzionera krajem devedesetih; Jugoslavija je najgore plasirana evropska zemlja po indeksu korupcije na osnovu istraživanja organizacije Transparency International; u decembru 1993. godine prosečna plata je bila 21 DM; u januaru 1994. po stopi inflacije bili smo prva zemlja u svetu, dnevni rast cena bio je preko 60% na sat, izdata je novčanica od najveće nominalne vrednosti 500.000.000.000, svakog meseca su emitovane 4 nove novčanice i bili smo treći u svetu po ukupnom trajanju (hiper)inflacije od 24 meseca; šteta od NATO bombardovanja 1999. je iznosila 29.608,6 miliona dolara''.

(''Bela knjiga'', Republički zavod za statistiku i G-17+, 2000).Jedan presek socio-ekonomskog stanja u Srbiji koji je napravljen 1994. (Pošarac i

drugi, 1995) ukazuje na podatke da čak 44,2% ljudi u Srbiji nije imalo dovoljno za hranu (85% od takvih je živelo u gradovima). Čak polovina porodica sa decom ispod 18 godina nije mogla svojoj deci da obezbedi adekvatnu ishranu. Izrazito siromašenje ogromne većine pratilo je istovremeno enormno bogaćenje manjine od 1% do 3% ukupne populacije.

Sociološka studija Mladena Lazića i saradnika (Razaranje društva, 1994) urađena na osnovu ankete iz 1993. sadrži procenu (Danila Mrkšića) da je tada preko polovine populacije u Srbiji preživljavalo ispod linije siromaštva. Uz sve to čak 16% domaćinstava u Beogradu je bilo primilo na duže ili na kraće vreme izbeglice, s tim što se taj broj nakon masovnog etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske u leto 1995. bio znatno povećao i u Beogradu i u celoj Srbiji (a naročito u Vojvodini).

190

Opisano stanje se od 2000. godine od prestanka rata i nakon političkih promena režima u Srbijim u mnogome menja (Bogićević, Mijatović i drugi, 2003). Uspostavljanje makroekonomske stabilnosti 2001-2002. godine omogućilo je zaustavljanje daljeg siromašenja, rast društvenog bruto proizvoda i poboljšanje prosečnog životnog standarda građana. Društveni bruto proizvod je u 2001 porastao za 5,5%, a 2002. za 4%; indeks siromaštva je 1995. bio oko 30%, 2000. je čak 36,5%, da bi 2002. pao na 14,5% (Strategija za smanjenje siromaštva , 2003). Međutim, poboljšanje nije bilo ni približno onako kako je masa nezadovoljnih očekivala. Najnovija istraživanja javnog mnjenja (Branković, maj 2004) pokazuju da je čak 74% građana Srbije bilo nezadovoljno svojim socijalnim položajem, 51% svoju materijalnu situaciju ocenjuje kao ''lošu'', a 57% je mislilo ''da stvari u Srbiji idu u pogrešnom pravcu''. Mnoge negativne tendencije iz prethodnog perioda samo su ublažene, a neke se nastavljaju i dalje po zabrinjavajućim trendovima:- Rat je prestao i neke izbeglice su se vratile svojim kućama ili razišle po svetu, ali i

dalje ih je u Srbiji nekoliko stotina hiljada, toliko da ona sama nije u stanju da ih na ljudski pristojan način zbrine.

- Uočava se rast proizvodnje, ali on je nedovoljan da pokrije porast plata i drugih društvenih troškova (i dalje više trošimo nego što zarađujemo).

- Nezaposlenost je i dalje velika. U SRJ je 2001. bila opšta statistička stopa nezaposlenosi 29%, ali uz fiktivno zaposlene i one na ''prinudnim odmorima'' ta stopa je bila blizu 50%; latentna nezaposlenost prestrukturiranjem velikih privrednih sistema u Srbiji postaje sve više i statistički vidljiva.

- Procenjuje da je u Srbiji krajem 2004. oko 4 miliona ljudi na neki način egzistencijalno ugroženo, mada su i među njima velike razlike: oko milion ljudi je na granici siromaštva; oko 800 hiljada je ispod te linije (preživljava sa manje od 5 hiljada dinara mesečno) i u tom pogledu stanje je slično sa onim u Rumuniji, lošije nego u Bugarskoj, a bolje samo od Albanije; oko milion lica je nezaposleno, oko milion radi u ''sivoj ekonomiji'', oko 120.000 prima socijalnu pomoć, oko 300.000 radi u firmama i ne prima platu, oko 100.000 je na tržištu rada, a bili su u radnom odnosu. Neke od navedenih kategorija se preklapaju, pa stanje verovatno nije onakvo kako se pesimistima čini, ali nije ni takvo da bi dalo za pravo optimistima. Ipak, u odnosu na prethodno stanje u proseku je standard domaćinstava u Srbiji bolji (prosečan porodični budžet je oko 22.000 dinara ili oko 300 evra, pa se kao jedna od stavki u prosečnom budžetu pojavljuje i mala štednja - Politika, 11.12.2004, s.13.).

- Strane donacije su sve manje, investicije ih sporo zamenjuju, a mala i srednja preduzeća se i dalje teško osnivaju i sporo šire, pa i nezaposlenu radnu snagu ne zapošljavaju.

- Spoljni dugovi su državnim aranžmanima sa međunarodnim finansijskim institucijama smanjeni, ali se novo spoljno zaduživanje nastavlja preko mere koju zdrava ekonomija može da podnese.

- Privatizacija se i dalje odvija u politički haotičnim i pravno neregularnim uslovima, što joj u mnogome i daje karakter nevidljive ''burazerske privatizacije'' ili privatizacije kroz javne afere.

- ''Siva ekonomija'' se teško i sporo uvodi u legalne tokove, mada se neke neophodne sistemske mere preduzimaju (promena poreskog i drugih podsistema).

- Sistemska korupcija i organizovani kriminal su nešto smanjeni, ali su im koreni ostali duboki, tako da i dalje predstavljaju jednu od najvećih društvenih pretnji.

191

- Ustavna reforma je blokirana, pa su i proevropska zakonodavna aktivnost, reforme pravosuđa i druge sistemske reforme otežane i usporene, a bez pogodnog pravnog sistemskog okvira nema privrednih investicija, ekonomskog rasta i društvenog razvoja uopšte.

- Nastavlja se pad prirodnog priraštaja i preveliki odliv mladog, školovanog i najvitalnijeg stanovništva u inostranstvo.

Mada nema sasvim pouzdanih podataka o broju emigranata, posredno se procenjuje (kombinovanjem rezultata popisa 2002. i po-dataka od zemalja koje našim graćanima izdaju iseljeničke vize) da u in-ostranstvu danas ima oko 400.000 građana Srbije, od kojih je oko 40.000 visokoobrazovanih. Ako se procenjuje da jedan takav stručnjak državu košta oko 300.000 dolara, onda ''odliv mozgova'' ne samo što jednom siromašnom društvu uzima najvrednije ljude, nego mu odnosi i ogroman novac, meren milijardama dolara. Sociološka istraživanja pokazuju da preko 70% mladih u Srbiji priželjkuje odlazak u inos-transtvo, zauvek ili na neko duže vreme (Bolčić, 1995), a najnoviji po-daci govore da je među visokoškolcima čak preko 80% onih koji bi otišli u inostranstvo kad bi im se ukazala prilika. Generalno gledano, prema rezultatima ankete iz 2003. godine više od polovine i gradske i seoske omladine razmišlja o odlasku u inostranstvo na duže vreme, što u praksi obično znači zauvek (Društvena transformacija, Dušan Mojić, s. 234).

192

Tako je od 2000. godine samo u SAD emigriralo oko 20.000 naših graćana, od kojih je preko 2.000 visokoobrazovanih stručnjaka. Ovo, istini za volju, nije samo naš problem. U SAD odlaze mladi stručnjaci iz Nemačke i Francuske i svih drugih razvijenih evropskih država, a iz nama susednih zemanja tendencija i obim emigracije su slični. Hrvatsku je, na primer, tokom poslednje decenije 20. veka napustilo 140.000 visokoobrazovanih, a prema najnovijem istraživanju (Štimac, Radin, 2002) 40% zemlju bi napustilo na duže vreme, 22% zauvek, a samo 12,6% je ne bi napuštalo. Čak je i u Sloveniji, kao zemlji najuspešnije postsocijalističke tranzicije, 1995. godine (dok je tranzicija bila u početnoj fazi) oko 70% mladih izražavalo želju za emigracijom. Takođe je uočena i činjenica da se iz siromašnih zemalja u vremenima krize u talasima i masovno odlazi, a samo sporadično i pojedinačno vraća, i to tek onda kada se prilike znatno poprave. Srbija i srpsko društvo, onakvi kakvi su danas i kakvi će najverovatnije još jedno izvesno vreme biti, nisu u stanju da u zemlji zadrže potencijalne emigrante, a pogotovo ne mogu da vrate one koji su već otišli. I kod ovog problema potvrđuje se da je ''lakše bilo sprečiti nego lečiti'', a kao alternativni strateški cilj ostaje nastojanje da se raznim oblicima ekonomske i kulturne saradnje sa srpskom dijasporom učini da oni koji su fizički otišli ne budu i definitivno izgubljeni za Srbiju.

Sve u svemu, Srbija i srpski narod su još jednom, na tragičan način i na svojoj koži, neposredno spoznali staru istinu da se sve što postoji mnogo brže ruši nego što se gradi, što se, takođe, odnosi i na društvo i na državu – možda i više nego na bilo šta drugo. Racionalna društvena samosvest, ona koja je ozbiljno teorijski i istorijski utemeljena, može i treba da služi društvima i narodima kao dobar orijentir u vremenu i prostoru – da ne skreću na istorijske stranputice i da ne vrludaju kojekude, učeći se samo na svojim istorijskim pokušajima i pogreškama. Sociološki i drugi racionalni uvidi u ono što se u srpskom društvu zbivalo i zbiva vredni su ako doprinose da se u javnom i ličnom mišljenju i delovanju ukoreni racionalna društvena i nacionalno-istorijska samosvest. Očito je da je srpskom društvu (i srpskom narodu) upravo takva realna i umna (i u tom smislu istinita) samosvest nedostajala – i to onda kad mu je bila najpotrebnija, na prelazu vekova i milenijuma, u vremenima postsocijalističke tranzicije i postberlinske globalizacije, kad su se jedna ''pravila (svetske) igre'' zamenjivala drugima i kad je trebalo pravovremeno prepoznati koja su ''pravila prava'', latentna ali delatna, a koja su samo manifestna i prividna. Odabrana literatura

Bogićević B., Krstić G., Mijatović B., Milanović B. (2003): Siromaštvo i reforma finansijske podrške siromašnima, Centar za liberalno-demokratske studije (CLDS) i Ministarstvo za socijalna pitanja Vlade Srbije, Beograd.Branković, Srbobran (2004): ''Istraživanje javnog mnenja Srbije'', Medium index –

Gallup International, 13-19. maj 2004, Beograd Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: Svakodnevnica Srbije na početku trećeg milenijuma (2004): priredila Anćelka Milić, ISI FF, Beograd.Lazić, Mladen (1994): Sistem i slom, Filip Višnjić, Beograd.Razaranje društva (1994): priredio Mladen Lazić, Filip Višnjić, BeogradParsons, Talkot (1992): Moderna društva, Gradina, Niš.Popović, Mihailo (1974): Problemi društvene strukture, BIGZ, Beograd.Pošanac, Aleksandra i dr.(1995): Socio-ekonomski položaj porodice sa decom u

193

Srbiji, Institut ekonomskih nauka, Beograd. Redklif-Braun (1982): Struktura i funkcija u primitivnom društvu, Prosveta, Beograd.Sociološki leksikon (1982): Savremena administracija, Beograd.Srbija posle Miloševića (2001): tematski broj Srpske političke misli, Beograd.Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život

(2002): uredili S. Bolčić i A. Milić, ISI FF, Beograd.Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji (2003): Ministarstvo za rad i

socijalna pitanja, BeogradHaralambos, Mihael (1989): Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb. 4. Naselja - projekcija društva u prostoru

Naselja su složene i višefunkcionalne društveno-prostorne skupine koja nastaju relativno trajnim vezivanjem pojedinaca i grupa za neku određenu teritoriju i njihovim međusobnim društvenim povezivanjem (usled prostorne blizine) u lokalnu društvenu zajednicu.

Naseljavanje je jedan od najznačajnijih civilizacijskih procesa, a naselja su veoma važne društvene tvorevine u prostoru. Naselja su toliko važna prostorna forma društvenog života da bi se slobodno moglo reći da ona, zajedno sa ljudima koji ih naseljavaju (stanovništvom), predstavljaju stvarnu i najvidljiviju morfološku osnovu (grč. morfo - oblik) svakog društva i njegove socijalne strukture (organizacije društvenih grupa i ustanova) u datim lokalnim (lat. locale - prostor) okvirima.

Naseljavanje i relativna stalnost naselja prva su i najvažnija pretpostavka trajnijih i složenijih društvenih odnosa od onih koji postoje u prvobitnim skitačkim rodovskim zajednicama - bez kojih ne mogu nastati civilizovana društva i razvijenije kulture. Tek kad se neka delovanja i odnosi susretnu u prostoru (kao i u vremenu), oni stvaraju složene društveno-kulturne tvorevine kojih ne bi bilo da su se mimoišli. Trajnije naseljavanje i oblikovanje stalnog naselja na jednom određenom prostoru omogućuje kumuliranje, taloženje i kristalizovanje društvenih delovanja većeg broja ljudi, iz više raznih generacija, što sve zajedno omogućuje nastajanje prvih (seljačkih) civilizacija na čijim osnovama nastaju sve kasnije i razvijenije - uključujući i naše današnje društvo i kulturu.

Ljudi koji naseljavaju jedan prostor češće se susreću i sličniji su jedni drugima od onih koji su međusobno udaljeni. Slične potrebe, interesi, vrednosti i norme (obrasci ponašanja) ponekad privuku neke pojedince i grupe određenom prostoru, a obično postaju slične kasnije, zajedničkim životom u istom prebivalištu (selu ili gradu). Stoga je svaka društvena organizacija neposredno povezana sa prostornim organizovanjem društvenog života ljudi u naseljima.

Globalna društvena organizacija ponekad neposredno utiče na organizaciju naselja, koje tada u neku ruku predstavlja "projekciju društva u prostoru". Globalna organizacija proizvodnje, stanovanja, saobraćaja i svekolike međuljudske komunikacije neposredno utiče na unutrašnju (ne samo prostornu) strukturu svakog naselja u kojem se odvijaju ove vitalne društvene funkcije. Tim funkcijama je uvek, više ili manje, prilagođena društvena struktura svakog naselja, a od njih uvek i zavisi i opšti tip naselja. Tako, na primer, industrijsko društvo nameće odgovarajuću mrežu naselja (sela i gradova) i determiniše njihove međusobne odnose. Industrijalizacija neposredno utiče na organizaciju gradova (na raspored

194

gradskih zona, na saobraćajnice, na razmeštaj i veze gradskih ustanova) koja mora da se prilagodi naraslim i novonastalim potrebama industrije, trgovine, kulture i svakodnevnog života građana.

U svim civilizovanim društvima postoje dva osnovna tipa naselja: selo i grad. Odvajanje grada od sela posledica je razvoja podele rada i promena globalne društvene organizacije koje su nastupile na prelazu iz prvobitne rodovske zajednice u civilizaciju (lat. civitas - grad, civilis - građanski). Taj civilizacijski prelaz označio je potiskivanje plemensko-srodničke organizacije društva, političko-teritorijalnom, državnom organizacijom vlasti i celokupnog društvenog života. Grad (ograđen i posebno branjen prostor) obično nastaje na mestu ukrštanja puteva i postaje mesto trgovine i središte državne vlasti (najpre vojne, a potom upravne, finansijske i svake druge). Tada selo postaje zavisno od grada kao središta vojne, ekonomske i političke moći i ostaje prema njemu podređno sve do današnjih dana. Taj odnos podređenosti sela prema gradu nije se do danas suštinski promenio. Menjali su se samo oblici zavisnosti i mehanizmi podređivanja koji bitno određuju i grad i selo kao istorijski komplementarne društveno-prostorne skupine. U ovom društveno-istorijskom kontekstu obično se definišu i selo i grad, kao i njihovi sociološki relevantni međusobni odnosi.

Selo je društveno-prostorna skupina koja istorijski nastaje oblikovanjem prvih stalnih naselja. Tu se pojedinci i grupe, u uslovima nerazvijene podele rada, povezuju u malu lokalnu zajednicu. U njoj se sa članovima svoje porodice bave poljoprivredom, stanuju u zajedničkoj porodičnoj kući, stupaju u neposredne (pretežno primarne) odnose, međusobno i sa prirodom, stvarajući pri tom osobene obrasce mišljenja, delovanja i ponašanja (tzv. narodnu ili seljačku kulturu).

Sela su najstarija ljudska naselja koja se formiraju kao trajnije naseobine u neolitu (oko 5000. god pre n.e.) u dolinama velikih reka - Tigra, Eufrata, Nila, Jordana, Inda, Ganga, Jangcekjanga, Hoanghoa - tamo gde nastaju i prve poznatije i razvijenije svetske civilizacije. Ova istorijska promena ponekad se označava kao neolitska revolucija. Uporedo sa ustaljivanjem naselja odvija se i prelazak sa lova, ribolova i skupljačke privrede na pripitomljavanje životinja (ovaca i koza) i zemljoradnju (to je prva "zelena revolucija"). Tek zemljoradnja nameće potrebu za trajnijim naseljavanjem na prostoru koji je za to pogodan, a podstiče i dalje usavršavanje raznih alata (kamenih i drugih) koji se koriste u obradi zemlje. Društvena organizacija prvih sela počiva na proširenoj porodici i kolektivnoj svojini.

Gradovi su gusto naseljena mesta, sa većim brojem stanovnika (uglavnom nepoljoprivrednika). U njima je razvijenija društvena i tehnička podela rada, koncentrisane su glavne ekonomske, političke i kulturne ustanove i organizacije, kao i globalne (upravne) društvene funkcije. Zbog toga su gradovi postali centri moći i središta kulture u civilizovanim društvima, ali su u njima odnosi među ljudima manje prisni (sekundarni), a često i otuđeni.

Prvi gradovi nastaju, takođe, na starom Istoku - kao politički, trgovački i kulturni centri orijentalnih komuna ili prvih malih država (u Sumeru, Egiptu, Mesopotamiji, Indiji). Preteče prvih gradova bila su naselja koja su imala pravilnu organizaciju naseljenog prostora (po čemu se arhitektonski razlikuju grad i selo). Takva su stara naselja alpskih sojenica, sela sa pravilnim ulicama na Apeninskom poluostrvu, naselja starih američkih civilizacija (Maja, Inka i Acteka).

Gradovi će preovladati selima i postati istinski centri društvene moći i kulture tek kad se stvore velike države sa jakom centralnom vlašću koja se u njih smešta. Ipak, kroz

195

čitavu predindustrijsku epohu, grad ekonomski zavisi od sela (i poljoprivrede), iako njima politički i kulturno dominira. U to vreme gradovi su vojna, administarativno-upravna i kulturna središta šireg, društveno-ekonomski gledano ruralnog i agrarnog prostora (okruženja).

Potpunu (i ekonomsku) prevlast nad selom grad ostvaruje s industrijskom revolucijom, kad se nova proizvodnja i njeni glavni potencijali (kapital, mašine i ljudi) koncentrišu u novostvorenim industrijskim gradovima. Zato se ovaj društveni preokret ponekad naziva i urbanom revolucijom. Industrijski gradovi postali su tako sinonim modernog grada i modernog društva uopšte. Definitivnom podređivanju sela gradu doprinelo je ovladavanje industrije nad poljoprivredom. Istovremeno su i moderne građanske klase (kapitalisti i radnici) istorijski potisnule stare agrarne predindustrijske klase (feudalce i seljaštvo). Kapitalisti, kao vladajuća klasa industrijskog društva, brzo razvijaju proizvodnu tehnologiju, podižu produktivnost ljudskog rada, šire lokalno tržište do nacionalnih i svetskih razmera i potstiču nagli porast gradova. Industrijski gradovi prebrzo rastu, preko racionalne mere, tako da se u njima uporedo sa bogatstvom nagomilavaju beda i kriminal, koji predstavljaju tamnu stranu blistavog načina društvenog života modernih metropola.

"Šta je grad? Kako je nastao? Koje su faze njegovog razvoja? Koja mu je uloga, koji cilj? On se pojavio u različitim oblicima, koji ne dopuštaju da se na jedan način definišu. Nije ga lako opisati, jer se neprestano menja: u početku, to je embrionalno društveno jezgro, a danas dolaze kompleksne etape njegove zrelosti, da bi na kraju ostario i počeo se raspadati. Poreklo grada je neizvesno, budući da je veći deo njegove prošlosti zakopan ili izbrisan te se ne može rekonstruisati, a teško je i oceniti kakva će biti njegova budućnost.

Hoće li grad nestati ili će se cela planeta pretvoriti u golemu urbanu košnicu? (To bi, uostalom, bio samo jedan drugi način nestanka.) Mogu li potrebe i želje koje su ljude naterale da žive u gradovima ponovo oživeti, na jednom višem stupnju, sve ono što su Jerusalim, Atina ili Firenca jednom obećavali? Ostaje li nam još uopšte izbor između Nekropolisa i Utopije: je li moguće izgraditi novi grad koji će, oslobođen svojih unutrašnjih suprotnosti, obogatiti i podstaći ljudski razvoj? ... Kad napokon dođemo do našeg vremena videćemo da je urbano društvo stiglo na raskrsnicu puteva. Tu ćemo onda, s jačom svešću o vlastitoj prošlosti i jasnijim uvidom u odluke donesene pre mnogo vremena, koje, ipak, još uvek i često nama vladaju, moći doneti neposrednu odluku o pitanju koje se sada nalazi pred čovekom, koja će ga u krajnjoj liniji preobraziti, na bolje ili na gore: hoće li se on posvetiti razvijanju najdubljih vrednosti ljudske ličnosti ili će se prepustiti vlasti gotovo automatskih sila što ih je sam pokrenuo i prepustiti svoje mesto svom dehumanizovanom 'drugom ja', postistorijskom čoveku. Ovaj drugi izbor će dovesti do gubljenja misli, osećaja, stvaralačke smelosti i napokon svesti.

Mnogi gradovi, mnoge obrazovne ustanove i političke organizacije već su se opredelili za postistorijskog čoveka. To poslušno biće neće imati potrebe za gradom: ono što je nekad bio grad svešće se na dimenzije podzemnog upravljačkog centra, jer će se u interesu mehaničkog upravljanja i automatizma proigrati svi ostali atributi života." (Luis Mamford, Grad u istoriji)

a) Razlike između sela i grada

U sociologiji je uobičajeno da se o odnosu i razlikama između sela i grada govori u logičkom obliku dihotomije selo - grad, tako što se ova dva osnovna tipa ljudskih naselja međusobno upoređuju po onim obeležjima za koja se pretpostavlja da bitno određuju seoski (seljački) i gradski (građanski) način života.

Iz ovog ne sledi zaključak da i u stvarnom društvenom životu postoji tako oštra razlika između ova dva opšta tipa naselja. Oduvek je u gradu postojalo i opstajalo ono što je seljačko - bilo da je iz sela došlo u grad ili je nastalo u samom gradu, ali je po svojoj suštini bliže seoskim nego gradskim društveno-kulturnim tvorevinama.

196

Sa druge strane, od kada gradovi postoje, ono što u njima nastaje - bilo da je dobro i progresivno (osećaj slobode, novo znanje, prosveta ili tehnologija), bilo da je negativno (zaraze, bolesti ili kriminal) nikad nije moglo ostati zatvoreno u gradske zidine, a da se ne raširi po okolnom seoskom prostoru. Otuda su pojmovi "selo" i "grad" u izvesnom smislu "idealni tipovi" koji mogu da nam posluže da bolje razumemo stvarne uslove u kojima nastaju različiti društveni odnosi i kulturne tvorevine.

Arhitektonsko-urbanistički gledano, grad je planski uređen prostor (sa pravilnom mrežom ulica i funkcionalnim rasporedom zona), dok je selo spontano oblikovano naselje. Ovo je pravilo od kojeg postoje brojni izuzeci - kako u pogledu česte spontanosti gradskih oblika tako i u odnosu na povremeno planiranje seoskih naselja. Razlike ipak postoje, jer gradske strukture se obično planiraju, a seoske nastaju spontano. Iz toga ne proizilazi nužno da su planirane društveno-prostorne forme uvek i u svemu funkcionalnije od onih drugih, spontano nastalih. Ponekad je dobro što se svi (često loši) planovi, pa i ovi urbanistički, nisu do kraja ostvarivali. Tako su neki gradovi očuvali neke svoje stare oblike (urbana jezgra), što je danas vredna kulturna baština.

Demografski posmatrano, grad je gusto naseljeno mesto, sa velikim brojem stanovnika, većinom nepoljoprivrednika (zanatlija, trgovaca, radnika, službenika), raznih profesija kakvih u selu uopšte nema. Sela su manja i retko naseljena mesta, sa izrazitom većinom poljoprivrednika, sa ponekim zanatlijom i još po kojom drugom profesijom (sveštenik, učitelj, agronom i sl.

Ekološki, selo je mnogo bliže prirodnoj sredini od grada koji je tipična veštačka sredina, često suprotstavljena prirodi. Ako je grad gusto naseljen, bučan i zagađen prostor (nečist vazduh, voda, tlo) sa otuđenim međuljudskim odnosima, onda selo u odnosu na takve gradove ima ekološke prednosti. Međutim, otvoreno je pitanje kome sve i u kojoj meri ekološke prednosti sela mogu da nadoknade mnoge druge njegove nedostatke i neutrališu prednosti koje ima grad kao poželjna životna sredina. Na opreznost u zaključivanju o ukupnim ekološkim prednostima sela nad gradom upućuje poznata opaska da mnogi, ipak, samo "selo hvale, ali u gradu žive".

Ekonomski gledano, seljačka privreda se bitno razlikuje od gradske. Prva je zasnovana na poljoprivredi i pretežno je naturalna, dok je gradska privreda oslonjena na industriju i druge nepoljoprivredne grane (sekundarni i tercijarni sektor), tržišno je orijentisana i profitabilna. Seljačka ekonomija je orijentisana na sticanje imovine radi održavanja egzistencije ("ekonomija oskudice i štednje"), a gradska na sticanje novca (profita) i njegovo trošenje ("ekonomija rastuće proizvodnje i potrošnje").

Seljački radovi se obavljaju u prirodnoj sredini (na polju), podvrgniuti su prirodnim ritmovima (dnevnim, sezonskim), kao što je organska proizvodnja u poljorprivredi podređena prirodnim uslovima (vlaga, toplota, plodnost tla) i ritmu rasta i sazrevanja biljaka i životinja. Seljaci i njihova proizvodnja izloženi su ćudima prirode (kiše, poplave, suše. mrazevi, vetrovi, ledena tuča) i zato su rezultati poljoprivrednog rada vrlo neizvesni. Radovi seljaka su spontano raspoređeni, po svom prirodnom redu i ritmu, i nisu ni prostorno ni vremenski odvojeni od ostalih životnih aktivnosti - kao rad gradskog čoveka. Seljački radovi se, po pravilu, obavljaju u zajednici sa ostalim članovima porodice, a često i kao kolektivni poslovi grupe suseda ili celog sela. Sve ovo određuje ne samo poseban ekonomski položaj sela, seljaka i poljoprivrede nego i porodičnu organizaciju, odnose u seoskom kolektivu, kulturne obrasce verovanja, mišljenja i delovanja seljaka (tzv. seljački mentalitet) - dakle, seljački način života uopšte. Budući čvrsto uklopljeni i duboko

197

ukorenjeni u svoju prirodnu i društvenu sredinu seljaci su stoga veoma obazrivi i odgovorni u donošenju krupnih odluka, pa često i konzervativni i skloni konformizmu i fatalizmu u svom svakodnevnom ponašanju i delovanju.

Sa druge strane, industrijski rad se odvija u veštačkoj sredini (fabrici) i podvrgnut je tehničkoj a ne prirodnoj podeli rada, ritmu veštačkih tehnoloških procesa i ritmu mašina. Takav rad se može razbijati na faze i ponovo sklapati na razne načine (u tzv. naučnoj organizaciji rada). Mesto rada i svakodnevnog života je podvojeno, jer je odvojeno mesto rada od mesta stanovanja, kao što su podvojeni i radno i slobodno vreme. Stalno menjanje mesta i vremena pojedinih životnih aktivnosti, njihovo smenjivanje u pravilnim i veštački određenim periodima, obeležava način života gradskog čoveka koji je zato stalno u nekakvoj žurbi (časovnik je njegova preka potreba i stalna opomena).

Sociološki je naročito bitna razlika u tipu društvenih odnosa u selu bitno se razlikuje od onih u gradu. U seoskoj zajednici društveni odnosi su neposredni, neformalni, trajni i prisni, jer radi se o odnosima među rođacima i susedima. Porodica je u tradicionalnom selu bazična i primarna društvena grupa u kojoj se odvijaju sve bitne ljudske i društvene funkcije: prirodna i društveno-ekonomska reprodukcija (istovremeno je životna zajednica i radna grupa), socijalizacija ličnosti i socijalna kontrola ponašanja, zaštita od prirodne, lokalne i šire društvene sredine. Urbano društvo je veštački stvorena, veća društvena skupina međusobno nepoznatih i znatno raznovrsnijih pojedinaca i grupa od onih koji sačinjavaju neko selo. Stanovnici gradova mahom su doseljeni iz raznih mesta, a međusobno se znatno razlikuju po profesijama, po klasnom položaju, političkom, verskom i ideološkom ubeđenju, po nacionalnom poreklu i kulturnim navikama. Sakupljeni s raznih strana, raznim povodima i sa različitim interesima, oni u gradovima vremenom gube obeležja seoskih sredina (i kolektiva) iz kojih potiču i poprimaju nova specifična svojstva gradskih ljudi: lično su slobodniji i pod manjom kontrolom kolektiva, ali su usamljeniji i otuđeniji jedni od drugih; zato moraju da budu bolje i formalnije društveno organizovani nego u selu. Tako oni, u svojevrsnom "urbanom loncu za pretapanje", od seljaka vremenom postaju građani.

Seoske ustanove počivaju na inertnosti i očuvanju lokalnih tradicionalnih navika i običaja, na kolektivnoj odgovornosti i tradicionalnom grupnom moralu. Društvena organizacija se zasniva na patrijarhalnom autoritetu harizmatskih vođa i netolerantnim ideologijama interesno neizdiferenciranih kolektiva.

Urbane ustanove i organizacije počivaju na formalnom i apstraktnom autoritetu pravnih propisa, na univerzalizovanom moralu i pojedinačnoj odgovornosti, na tolerantnom odnosu spram verskih, nacionalnih, ideoloških i svih drugih razlika.

Seljačka kultura je tipična narodna kultura koju neposredno stvaraju, tokom svakodnevnog seljačkog rada i života, prirodno obdareni i nepoznati pojedinci, a kristališe se u obliku ustaljenih vrednosno-normativnih obrazaca kolektivnog verovanja, mišljenja i ponašanja koji se usmeno prenose s kolena na koleno. To je kultura koja je tradicionalistička, što znači da je relativno statična, zatvorena u sebe, okrenuta prošlosti i održavanju postojećih odnosa u prevashodno agrarnim društvima.

Urbana kultura je danas masovna kultura koja nastaje u industrijskom građanskom društvu, a stvaraju je i prenose mas-mediji, specifična tehnički sofisticirana sredstva masovne komunikacije (štampa, radio, televizija, film, internet). Ova kultura se serijski proizvodi, uz interese i po porudžbini bogatih i moćnih, a namenjena je tržištu prosečne većine, prema čijem ukusu je i oblikovana. Zahvaljujući svojoj prosečnosti masovna kultura

198

poprima neke kosmopolitske crte. Pošto se širi iz jakih propagandnih centara koji su pod stalnom kontrolom vlasti, masovna kultura, pored komercijalne, često ima i manipulativnu ulogu. U poslednje vreme, posredstvom televizije, masovna kultura agresivno prodire u selo i tamo iz korena menja sve tradicionalne kulturne obrasce društvenog života seljaka.

Pored masovne, grad je oduvek bio rodno mesto i vrhunske (elitne) ili "visoke" kulture koja, za razliku od lokalne i parcijalne seljačke kulture, ima univerzalno značenje i vrednost. Naša civilizacija je utemeljena na kulturnoj tradiciji starogrčkih polisa, vizantijske i baštine zapadnoevropskih gradova i ideja prosvećenog novovekovnog građanstva. Međutim, autentična i originalna "visoka" građanska kultura i nastaje tako što obrazovani kulturni stvaraoci oplemenjuju spontano stvorene tvorevine narodne kulture - dajući im opštiju formu, kosmopolitski značaj i univerzalniji smisao. Vrednije tekovine narodne (pa i seljačke) kulture, zato se uvek ugrađuju u elitnu nacionalu kulturu i čine njenu autohtonu tradiciju, zdravo stablo na koje se mogu kalemiti plemeniti pelceri drugih kultura.

Inovacije (nove društveno-kulturne tvorevine) u selo obično dolaze spolja, iz grada i globalnog društva. Proces širenja gradskih obrazaca mišljenja, delovanja i ponašanja, tj. gradskog načina života, i na seoski prostor, označava se kao urbanizacija u sociološkom smislu. Otuda u selima koja su zahvaćena urbanizacijom, a još uvek su pretežno sela (ili su već mešovita naselja) nastaju mnoge nove društveno-kulturne tvorevine urbanog porekla.

"Seosko" i "seljačko" više se ne poklapaju, jer u selu je danas sve više urbanih oblika i sadržaja društvenog života - kako dobrih i poželjnih, tako i loših i nepoželjnih. U savremenom selu sve je manje seljaka, pa neki već govore o budućem "selu bez seljaka". To, ipak, nije ni tako bliska, a još manje sasvim sigurna budućnost. Uostalom, ni gradovi se još nisu sasvim oslobodili nekih tipičnih "seljačkih" socio-kulturnih elemenata i crta. Zato se "gradsko" i "građansko" još uvek sasvim ne poklapaju. To je, u prvom redu, posledica masovnog doseljavanja seljaka u gradove, čime dolazi do svojevrsnog "poseljačenja" (ruralizacije) gradske sredine uopšte. Oni koji dolaze, u gradove unose svoje ruralne vrednosno-normativne obrasce ponašanja i delovanja. Sa druge strane, neki marginalni oblici gradskog življenja ponekad se i sami tako menjaju da po svojoj strukturi i funkcijama podsećaju na seljačke forme preživljavanja.

Sve napred rečeno ukazuje na značaj sociološkog kriterijuma za razgraničenje sela i grada - kao funkcionalno komplementarnih, ali ipak različitih društvenih sredina. Ovaj kriterijum je složen i on sintetizuje sve prethodno navedene sociološki bitne razlike sela i grada kao društveno-kulturnih tvorevina. Naročito je koristan kao kvalitativna dopuna uobičajenom administrativnom, formalnom i kvantitativnom (statističkom) razlikovanju seoskih i gradskih naselja. Sociološki gledano, selo i grad su, kao i svi njihovi mnogobrojni prelazni i mešoviti oblici, samo razni vidovi ispoljavanja ljudskog društvenog života u prostoru.

Sociološka dihotomija selo – grad

Kriterijum razlikovanja

SELO GRAD

Vrsta sredine prirodna (organska) veštačkaOrganizacija prostora spontana, segmentirana planska, integrisana

199

(diskontinuirana) (kontinuirana)Veličina skupine mali lokalni kolektiv velika skupina (masa)

Gustina populacije retka naseljenost veća gustinaSocio-ekonomska reprodukcija prosta i naturalna proširena, robno-novčana

Zanimanja (profesije) tradicionalna zanimanja: prosti seljački radovi, kućni poslovi i

agrarni zanati

moderne profesije: složeniji industrijski poslovi i novi

zanati, trgovina, uprava, usluge (zdravlje, prosveta)

Socijalna diferencijacija jednostavna i prirodna podela rada

složena tehnička podela rada

Socijalna stratifikacija manje socijalne razlike (kraća vertikalna skala)

veće klasne razlike i oštrije suprotnosti (duža vertikala,

veći raspon)Socijalna pokretljivost veća stabilnost:

seljak je vezan za zemlju i status; kad prelazi iz sela u grad

tad se i vertikalno pomera; stremi srednjim slojevima

veća mobilnost: horizontalna i vertikalna, (lakše se menja i

uloga i status); građani streme višim i najvišim položajima

Socijalna interakcija neformalna i primarna: stalni, trajni i uobičajeni susreti

”licem u lice” (uvek sa istim i poznatim licima)

formalna i sekundarna: brojni, raznovrsni, površni i krtkotrajni

susreti sa nepoznatim licima

Socijalna solidarnost mehanička: zbog sličnosti i zajedničkih

potreba

organska i ugovorna: zbog komplementarnih

interesaSocijalni autoritet tradicionalan, porodični, lični moderan (birokratski)Socijalna kontrola religija, moral, običaji pravo, državna vlastSocijalni identitet kolektivni individualni

Selo i grad, kao komplementarne životne sredine, imaju, gledano jedno prema drugom, svoje prednosti, ali i nedostatke. Mnogi naivno veruju da će se svi uočeni nedostaci neutralisati brzim pretvaranjem sela u gradove (urbanizacijom) ili (što je još nerealnije) naglim zaustavljanjem urbanizacije. Dosadašnji tip divlje urbanizacije nije sam sebe proizveo. On je rezultat usiljene industrijalizacije društva. Loše posledice i jednog i drugog stihijskog procesa moraju se postepeno uklanjati, izborom nešto smirenijeg i uravnoteženijeg puta društvenog razvoja od dosadašnjeg (opredeljenjem za model tzv. održivog razvoja). Dilema oko osnovnog pravca promena ne bi trebalo da bude: uvek je bolje civilizovati selo i seljake nego poseljačivati gradove i građane. Pri tom ne bi bilo dobro ukidati ni sela ni gradove, ali bi na osoben način valjalo humanizovati društveni život i u jednoj i u drugoj sredini.

U savremenim industrijskim i urbanim društvima, masovne kulture i otuđenih i postvarenih međuljudskih odnosa, u novije vreme postaje uočljiv "ideološki zaokret" ka oživljavanju lokalnih, regionalnih i socio-kulturnih raznolikosti koje se doživljavaju kao važne odrednice lokalnog kulturnog identiteta pojedinaca i društvenih grupa koji ne pristaju na utapanje u jednoličnu masu velikog globalnog društva. Za takve selo nije frustrirajući socijalni prostor sa kojeg nisu uspeli da uteknu i gde još nalaze najnužnije

200

uslove za održavanje svoje egzistencije, nego je vrednosni izbor, poželjna životna sredina u kojoj ostvaruju priželjkivani kvalitet svoga života.

Anri Mandra (Henry Mendras) se pita postaje li, možda, tek u najrazvijenijim modernim postindustrijskim društvima, unekoliko realna stara "neorustikalna utopija" o malom mestu u kojem se lepo i kvalitetno živi i autonomnim kolektivitetima koji sami sobom upravljaju.''Neorustikalna utopija". "Zamislimo jedan mali grad od 6.000 stanovnika, smešten 30 km. od grada sa 80.000 stanovnika koji ga snabdeva svim 'urbanim' potrebama (bolnica, početne godine univerzitetskog obrazovanja, biblioteke, bioskopi, pozorišta, itd... itd...). Taj mali grad daje sve komercijalne, administrativne, kulturne, zdravstvene i obrazovne usluge (škola drugog stupnja) okolini malih seoskih središta (2.000 stanovnika), sela, zaselaka i zabačenih domaćinstava koji okupljaju 10-15.000 stanovnika. Pretpostavimo da se radi o populaciji od 20.000 stanovnika na teritoriji od 25 do 30 km, sa gustoćom od 50 do 60 stanovnika na km2 (isključeni su gradovi) - 10% domaćinstava živi od 'produktivne' poljoprivrede, 25% od različitih oblika zanatske poljoprivrede, samosnabdevajuće poljoprivrede, bilo da se istovremeno radi o poljoprivredi s delimičnim vremenom ili ne; 20% stanovništva čine zanatlije i trgovci, 15% radnici u dve ili tri male fabrike, 30% su penzioneri, 20% je funkcionera u različitim uslugama, 30% čine sekundarni rezidenti; ukupno 150%, ako se vodi računa o domaćinstvima sa dvostrukim aktivnostima i resursima. Takvo je društvo dovoljno brojno i dovoljno raznoliko da unutar sebe može održavati sve socijalne raznolikosti, sve konflikte i institucije neophodne za zdrav život; ono ima hijerarhiju i mobilnost; političke, ideološke i religiozne konflikte; profesionalne i lokalne rivalitete; kulturne institucije i asocijacije, sport i rekreaciju, itd., a ono što mu nedostaje nalazi u susednom velikom gradu, koji mu je, zahvaljujući javnom i privatnom prevozu, lako dostupan. Svaka komuna ima vlastitu upravljačku autonomiju... Rustikalni način života u kojemu se respektuju tradicije regije svima je zajednički. Drugim rečima, ovde nalazimo sjedinjene sve prednosti sela i grada." (Anri Mandra, Budućnost seoskih društava u industrijskom društvu)7

Ovo je samo novim sociološkim jezikom formulisana jedna u nizu društvenih utopija kakve se sreću u svim epohama, još od Aristotelove rasprave o optimalnim dimenzijama polisa, preko mnogih kasnijih utopija o prostornom uređenju društva (Mor, Kampanela, Furije i drugi). Ovo je primer da ni naše vreme nije imuno na utopijske projekte. Razlika je u tome što se neki od elemenata koji se ovde navode već delimično uvažavaju prilikom definisanja raznih modela prostornog planiranja ili modela ruralnog i regionalnog razvoja u razvijenim zemljama. Drugi je problem (koji, ipak, čini utopijskom celu ovu zamisao) to što se stvarni ruralni i urbani razvoj u industrijskim društvima mnogo više odvija spontano i stihijski nego planski. To, pak, ne znači da planovi nisu potrebni. Ako se već konstruišu razvojni modeli, onda bi oni trebali, pored objektivnih preduslova razvoja, da uključe i neke vrednosti koje afirmišu ovakve i slične "neorustikalne utopije".

Aktuelna urbana i ruralna realnost u Srbiji duboko je protivrečna. Sreten Vujović smatra da su glavni akteri u “proizvodnji urbanog prostora” političari, slede ih privrednici, stručnjaci za prostor, a na dnu urbane hijerarhije su građani (korisnici). Postsocijalistički preobražaj gradova je u znaku tercijarizacije, privatizacije, komercijalizacije i socijalne segregacije u prostoru, itd. Planirana i stihijna urbana politika je mešavina kapitalističkih i socijalističkih elemenata, sa znatnom dozom neformalne (sive) ekonomije u oblasti izgradnje stanova, poslovnog prostora i urbanističkih poduhvata. Glavni grad Srbije ostaje na evropskoj periferiji. Zbog blokirane i usporene tranzicije Beograd zaostaje za metropolama bivših socijalističkih zemalja 7    ? Социологија села (Загреб), 1978, бр.61-62, с.131-132.

201

(Budimpešta, Prag, Varšava ... ) i veoma nisko se kotira u evropskoj hijerarhiji glavnih gradova predstavljajući poluperiferijski, zavisni modalitet grada. (Društvena transformacija, S. Vujović, s. 151-193).

Stanovanje u gradovima je, takođe, izloženo protivrečnim transformacijskim procesima. Nakon radikalno sprovedene privatizacije stanova u javnom sektoru, nastale su nove socijalne razlike u stanovanju koje su posledica različitog vlasničkog statusa građana (u Srbiji je oko 88.4% domaćinstava sa privatnim vlasništvom nad stanom). Sa druge strane, postoje značajne razlike u pogledu kvaliteta i vrednosti posedujućih stanova, (najviši standard stanovanja imaju elita, preduzetnici i stručnjaci, a najniži NKV radnici i sitni poljoprivrednici). Za većinu domaćinstava (bez obzira na socijalni/stambeni položaj) stan nije resurs kojim se građani koriste u cilju sticanja novca za školovanje dece, za pokretanje privatnog biznisa i slično. Većina domaćinstava u gradovima nema viškove stambenog prostora na osnovu čega bi razvijala slične strategije. Srbija je jedna od evropskih zemalja sa najmanjom ponudom stanova za iznajmljivanje (5-10%), što otežava položaj domaćinstava bez stana u vlasništvu. U Srbiji su relativno visoki troškovi stanovanja, a ni kvalitet stanova se dovoljno ne kontroliše. (Društvena transformacija, Mina Petrović, s. 277-315).

Srpsko selo je danas najneposrednije zahvaćeno promenama u načinu rada i života svih njegovih stanovnika koje donosi ovaj epohalni civilizacijski prevrat. Glavne promene u načinu društvenog života kod nas se odigravaju tokom 20. veka, počinjući negde pre, a negde kasnije i odvijajući se negde brže, a negde sporije. Bez poznavanja ovih promena ne mogu se ni objasniti ni razumeti socijalni portreti ni naših "seljaka" niti "malograđana", kao ni njihovi tipični "stilovi života". Sa druge strane, tek u svetlu ovih ogromnih civilizacijskih razlika između uslova u kojima su rođeni i odrastali i onih u kojima danas žive i misle naši stariji savremenici (oni stariji od 60 godina) i njihovi današnji potomci, mogu se objasniti i razumeti tragična razmimoilaženja i oštre generacijske suprotnosti u našem savremenom društvu: u političkim stavovima, u vrednosnim orijentacijama i u životnim aspiracijama mladih i starih. To je stoga što su se sad i ovde, u odnosima između mlađih i starijih, u srpskom društvu poklopile generacijske i civilizacijske razlike i suprotnosti. Kriza, rat i međunarodna blokada, u koje smo se uvalili devedesetih godina 20. veka, zaustavili su ranije izraženu modernizaciju kroz nekoliko talasa proizvodnih inovacija u našoj poljoprivredi. Čak je došlo i do svojevrsne retradicionalizacije načina poljoprivredne proizvodnje u tom smislu što su se vratile stočne zaprege, što je znatno smanjena upotreba veštačkih đubriva, što se koristilo nekvalitetno seme, što nije bilo nafte i rezervnih delova ni za stare poljoprivredne mašine, niti novca za kupovinu novih. Zvanična statistika i sva sociološka istraživanja pokazuju da su u ovom periodu drastično smanjena ili su bila sasvim prestala ulaganja u proširenje zemljišnog poseda, u nabavku nove mehanizacije, u izgradnju privrednih zgrada, novih kuća i opremu domaćinstva, kao i u sve druge vidove proizvodne i neproizvodne potrošnje.

202

Sve to je umanjilo prinose i zaustavilo dalji razvoj naše poljoprivrede, dovelo do pada životnog standarda i ukupnog kvaliteta života - ne samo onih koji žive na selu i od poljoprivrede, nego i ogromne većine stanovništva Srbije, kako u selu tako i u gradu. Zaustavljeni su razvoj i modernizacija, ne samo poljoprivrede i sela nego i nepoljoprivrednih sektora i grada, pa u tom smislu i srpskog društva uopšte, koje je bilo prinuđeno da se vrati svojim tradicionalnim obrascima preživljavanja. Ako se za selo s pravom kaže da ono počiva na tradicionalnim društveno-kulturnim obrascima, a za seljački način života da je tipičan model preživljavanja pojedinaca i društvenih grupa u oskudnim i teškim životnim okolnostima, onda je moguće tvrditi da je i u gradovima, pa prema tome i u srpskom društvu u celini, u poslednjoj deceniji 20. veka (i na ''prelazu vekova'') došlo do svojevrsne retradicionalizacije i poseljačenja celokupnog načina života. Naravno, zastoj u razvoju i izvesno vraćanje na prevaziđene oblike društvenog života desio se u širem sklopu velikog civilizacijskog prevrata u celokupnom načinu života koji se desio u Srbiji (u selu kao i u gradu) tokom 20. veka. A promene u načinu rada, stanovanja, ishrane, komuniciranja i svih drugih važnih aspekata društvenog života u srpskom selu bile su po svemu epohalne i pritom veoma protivrečne. (Društvena transformacija, M. Mitrović, s. 195-218).

b) Lokalna društvena zajednica i njena samouprava

Lokalna zajednica je najmanja teritorijalna skupina u kojoj je moguće organizovati sve vitalne društvene funkcije.

U sociološkoj i srodnoj (etnološkoj, kulturološkoj antropološkoj i drugoj) literaturi zapaža se više različitih pristupa, pa prema tome i raznih definicija lokalne zajednice i društvene zajednice uopšte. Poznata je odredba Ferdinanda Tenisa (Ferdinand Toenies 1855-1936) koji je prvi uveo (1887) pojam zajednice u sociologiju. On naglašava psihičku osnovu ("prirodnu volju") društvenih odnosa u zajednici ("Gemeinschaft") koji grade primarnu grupnu solidarnost među njenim članovima - za razliku od odnosa u društvu ("Gesellschaft") koje nastaje iz interesa ("veštačkom voljom") i gde odnosi nisu solidarni, već konkurentski.

Ovo klasično Tenisovo određenje zajednice ponekad je poprimalo romantičarsko značenje, ali u savremenoj sociologiji ono još uvek ima nesumnjivu analitičku vrednost. Tako gledano, pojam zajednice danas se shvata bar na tri načina: (1) kao istorijski stadijum društvenog razvoja; (2) kao strukturni elemenat savremenih društava koji se, iznutra nepromenjen, očuvao i uzdigao u malim društvenim skupinama do vladajućeg oblika društvenog života; (3) kao poželjan oblik društveno-političkih inoviranja i produbljivanja međuljudskih odnosa.8

Na značaj sociološkog proučavanja lokalnih društvenih zajednica kod nas je među prvima ukazao Vojin Milić (1922-1996). On ističe da postoji poprilična terminološko-pojmovna zbrka oko lokalne zajednice. Zbog romantičarskog naboja i preferiranja određenog tipa odnosa (prisna saradnja, duhovno-psihička povezanost pojedinaca međusobno i sa zajednicom, nepostojanje sukoba i konformizam pojedinaca u grupi) pojam "Gemenschaft" je u mnogome potisnut. Sa druge strane, pojam "Gemeinde" (koji je najbliži našem terminu "opština" ili "komuna") poprimio je administrativno-uprani smisao.

8    ? F. Biilow, GEMEINSCNAFT, у: WOERTERBUCN DER SOZIOLOGIE, von W. Bernsdorf, Stuttgart, 1969, s. 336.

203

Određenje lokalne zajednice koje je dao Vojin Milić sociološki je relevantnije od većine drugih, jer njime se unapred (1) ne fiksira obim, (2) ne preferira neki određeni tip odnosa (obavezna solidarnost) i (3) ova forma društvenog života ne ograničava se samo na jedan tip društvenog sistema i kulture (civilizacije).

Po Vojinu Miliću "lokalna društvena zajednica je globalni oblik društvenog života koji obuhvata sve društvene oblike i sve vidove društvene aktivnosti na određenom geografskom prostoru. U njenom okviru se razvijaju i deluju razne društvene ustanove i organizacije (ekonomske, političke, prosvetne, verske, zabavne itd.) ... Za utvrđivanje granica lokalnih zajednica neophodno je znati okvire u kojima se odvija najveći deo neposrednih društvenih odnosa na nekom užem području, kao i poznavati osećanja stanovništva o pripadnosti određenoj društvenoj zajednici. Selo, manji grad, pojedine četvrti velikih gradova s izrazitom ekonomskom i socijalnom strukturom su najtipičniji konkretni oblici lokalnih zajednica".9

Kod ove odredbe samo bi atribut "globalnosti" lokalne zajednice valjalo protumačiti (a možda i zameniti) izrazom koji ukazuje na njenu "celovitost" ili "sveobuhvatnost" - da se ne bi nepotrebno stvarala zabuna oko, takođe uobičajenog, razlikovanja globalnog i lokalnog nivoa društvene organizacije. Okolnost da granice neke konkretne lokalne zajednice nisu unapred i sasvim precizno određene, te se ponekad mogu odrediti tek u toku samog istraživanja, po Miliću nije nesavladiva prepreka prilikom njihovog klasifikovanja, jer slične teškoće se uočavaju i kod drugih društvenih pojava.

U izvesnom smislu opština bi kod nas mogla da bude najšira lokalna društvena zajednica, ali samo uz uslov da nije suviše velika kao okvir pretežno neposrednih međuljudskih odnosa u jednoj integrisanoj prostornoj skupini pojedinaca i društvenih grupa, lokalnih ustanova i organizacija. U odnosu na dati nivo razvijenosti društvene infrastrukture (nivo podele rada, razgranatost društvenih ustanova i njihove funkcionalne mogućnosti, javne komunikacije i drugo) većina naših opština je još uvek prevelika. Zato one ponekad više liče na male "države u državi" nego na realne lokalne zajednice. Sa razvojem novih sredstava komunikacije pitanje fizičkog obima lokalne zajednice sve manje će da bude važno, pa se kao važnije postavlja pitanje kako je dotična lokalna sredina organizovana, postoje li u njoj neophodne lokalne ustanove, kako one danas funkcionišu i koje su nove u neposrednoj budućnosti potrebne.

U nekim slučajevima ulogu lokalne zajednice preuzima jedno naselje kao društveno-prostorna skupina, samo ili zajedo sa susednim naseljima sa kojima se funkcionalno dopunjuje. Međutim, savremene promene u svakodnevnom načinu života i narastanje novih i raznovrsnih društvenih potreba kod pojedinih kategorija stanovništva, naročito u selima, ova naselja čini pretesnim okvirom za puni društveni život - i pored evidentne neposrednosti odnosa u njima.

Sa druge strane, modernija sredstva saobraćaja proširuju prostorne okvire neposrednih društvenih odnosa, tako da ni nekad velike opštine danas nisu toliko velike. Naravno, poznata opaska da u informatičkoj eri savremeni svet postaje “lokalno selo” nije relevantna za sistemsko (političko i pravno) dimenzioniranje lokalne zajednice zato što se realni život ljudi uglavnom odvija u nekom konkretnom mestu i njegovoj okolini.

Sociološki gledano lokalna zajednica, dakle, nije pre svega i samo prostorna već društveno funkcionalna celina. Ona nije samo neki uži okvir i prazna forma, nego i sasvim

9    ? Војин Милић, Социолошко проучавање локалних друштвених заједница, Филозофија – Социологија, 1957, бр.1, с.52.

204

određeni sadržaj neposrednog i svakodnevnog društvenog života u kojem pojedinci i grupe obavljaju najrazovrsnije društvene delatnosti kojima zadovoljavaju mnoge svoje primarne i sekundarne potrebe.

Svaka lokalna zajednica samo relativno je samodovoljna. Ona je složeno strukturisana i višefunkcionalna društvena tvorevina, koja je uvek deo neke šire, veće i složenije celine koju čini neko konretno globalno društvo. Iako nužan, ona nikad nije sasvim dovoljan okvir sveukupnog društvenog života, sa izuzetkom najprimitivnijih oblika društvene egzistencije. Još važnija je okolnost da su svi društveni odnosi unutar lokalne zajednice determinisani globalnim društvenim odnosima i procesima. Globalno društvo deluje na lokalnu zajednicu posredstvom lokalnih ispostava globalnih ustanova, pravnim propisivanjem organizacionih oblika svih vitalnih ekonomskih, političkih i međuljudskih delovanja i odnosa, usvojenim i nametanim modelima socijalizacije, prosvećivanja i dominantnih kulturnih obrazaca mišljenja, verovanja i osećanja pojedinaca i društvenih grupa.

Sa druge strane, pak, svaka lokalna zajednica ima potrebu za nekakvim vidom samoodređenja i samouprave (autonomije) kojima bi iskazala, zaštitila i zadovoljila svoje posebne interese. Zato je pitanje lokalne samouprave ono pitanje oko kojeg se ukršta najveći broj bitnih društvenih odnosa između globalnog društva i lokalne zajednice, uključujući i neka suštinska svojstva i jednog i drugog.

Konkretni odnos između globalnog društva i lokalnih zajednica veoma se mnogo razlikuje u različitim društvenim sistemima i u raznim vremenima. Jedno od najvažnijih pitanja svake društvene organizacije, važno i sa teorijskog i sa praktičnog stanovišta, uvek je pitanje optimalne distribucije i racionalnog usklađivanja prava i obaveza, ovlašćenja i mogućnosti, ciljeva i sredstava ekonomskog, političkog i kulturnog delovanja - na globalnom i na lokalom nivou društvenog života.

Svaka lokalna zajednica teži nekom vidu sopstvene autonomije (samouprave). Sa druge strane, uz obaveze koje na sebe preuzimaju u svakom razvijenijem i civlizovanom društvu, lokalne zajednice s pravom očekuju odgovarajuću potporu i zaštitu od globalnog društva i sistema njegovih ustanova i organizacija. Ovi odnosi se često komplikuju, upravo onako kako se antagonizuju interesi onih aktera koji su delatni više na globalnom, sa onima koji su delatniji na lokalnom planu. Većina teorijski, a naročito praktično, relevantnih pitanja u ovim odnosima danas se koncentriše oko problema lokalne samouprave koji je na paradoksalan način i kod nas veoma aktuelan.

Pojam lokalne samouprave mora se izvesti u relacijama globalno-lokalno i uprava-samouprava. Ako se pojam "globalnog" odnosi na najširi društveni okvir, onda je "lokalno" najuži prostorni oblik društvene organizacije života (naselje, opština, okrug). "Samouprava" je jedan oblik uprave. To je danas autonoman, demokratski i racionalan oblik uprave i kao takav ima prednost nad drugim oblicima organizacije vlasti na lokalnom nivou.

Lokalna samouprava je univerzalni društveni fenomen koji se susreće u svim društvima i svim vremenima. Kao i svaki drugi takav fenomen i lokalna samouprava u raznim vremenima i raznim društveno-kulturnim sklopovima poprima specifične pojavne oblike i ima različit relativni značaj za ukupan društveni život.

U građanskom društvu lokalna samouprava je demokratski oblik uprave lokalnim sredinama. Poznato je da je jedan od temeljnih političkih principa demokratske uprave

205

podela vlasti. Pritom se obično misli na podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, ali se istovremeno radi i o podeli svake od navedenih funkcija vlasti na globalnu i lokalnu. Demokratska uprava u načelu najviše uvažava interese građana, a ti interesi su najsigurniji onda kada su građani u prilici da ih sami neposredno iskazuju i organizovano štite. Lokalna samouprava je takav oblik autonomne vlasti građana neke lokalne sredine nad tom sredinom koji omogućuje da se izbegnu mnoge neracionalnosti posredne i spolja dirigovane uprave.

To je racionalniji oblik uprave koji, kad god je moguće, ukida spoljno posredovanje u uređivanju unutarnjih odnosa i tako sprečava preterano administriranje (birokratizaciju), suvišne troškove, gomilanje problema i odlaganje rešenja. Tu važi pravilo da ne treba podizati na globalni nivo ono što se može rešiti na lokalnom, pogotovo onda kad lokalna konstelacija prilika omogućuje da se problem lakše, brže i kvalitetnije reši u lokalnom okviru nego na globalnom planu.

Lokalna samouprava ima relativno veći značaj onda kada je neefikasna globalna uprava. Problem je samo što su mnogi problemi s kojima se ljudi danas suočavaju na lokalnom nivou nastali pod uticajem globalnih društvenih procesa i ne mogu se uspešno rešavati kroz lokalnu samoupravu. U tim slučajevima lokalna samouprava može samo da ublaži negativno dejstvo globalnog zbivanja, nikako i da ga spreči i potpuno eliminiše. To, međutim, nije ni malo ni beznačajno i utoliko je lokalna samouprava korisna i u efikasnim i u neefikasnim globalnim sistemima: efikasne čini još efikasnijim, a u nedovoljno efikasnim ublažava mnoga njihova negativna dejstva na konkretne uslove svakodnevnog života ljudi.

Konačno, u našim globalnim okolnostima lokalna samouprava je jedan od mogućih vidova prevencije separatizma. Prepuštanje nekih autonomnih prava lokalnim sredinama da samostalno uređuju svoje unutarnje odnose, u uslovima etničkog pluralizma omogućuje racionalnije balansiranje međuetničkih odnosa u celini (kako na lokalnom tako i na globalnom nivou). Oduzimanje lokalne samouprave radikalizuje separatističke tendencije kod nacionalnih manjina i pojačava građanski otpor preteranoj i neefikasnoj centralizaciji državne uprave. To je tendencija koja se pojavila kao reakcija na samoupravljanje kao ideološki paravan iza kojeg se dugo skrivalo "federiranje federacije" i decentralizacija u patološkom obliku koja je omogućila separatističko sabotiranje jugoslovenske države.

Međutim, sa "prljavom vodom ne bi trebalo izbaciti i dete iz korita" i dozvoliti da ideološka zloupotreba tzv. integralnog samoupravljanja trajno kompromituje lokalnu samoupravu, kao racionalan i demokratski oblik uprave društvenim životom na određenom nivou.

Najstariji razvijeni oblik lokalne samouprave jeste onaj koji je postojao u srednjovekovnim gradovima, koji nastoje da od svojih feudalnih gospodara preuzmu pravo da upravljaju svojim poslovima i svojim unutarnjim odnosima. Gradska samouprava je tu bila oblik građanske uprave nad gradskim poslovima kojim se tzv. treći stalež oslobađa feudalnog tutorstva nad svojom lokalnom sredinom. Globalni feudalni sistem, i sam prilično decentralizovan, tolerisao je lokalnu samoupravu gradova kao i onu po selima.

U srpskoj tradiciji lokalna samouprava je vezana za seosku opštinu kao mesnu zajednicu patrijarhalnih porodica (zadruga i inokosnih). Njeni organi su seoska skupština (zbor) i seoski kmet (čelnik) koji kao prvi među jednakima predstavlja selo pred drugima. Sa učvršćivanjem srednjovekovne srpske državne uprave tradicionalna seoska samouprava je sve više potiskivana. Padom srpske države pod Turke ponovo su oživele sve tradicionalne srpske ustanove, a među njima i selo kao lokalna zajednica. Priroda turskog feudalizma pogodovala je oživljavanju stare srpske plemenske i seoske organizacije i tradicionalne

206

samouprave u njoj. To je bio vojničko-pljačkaški i primitivan sistem koji se nije mnogo mešao u unutarnje odnose među pokorenima. Osim toga, u vremenima kad se nije moglo vojnički odbraniti od jačeg neprijatelja, čuvanjem svojih tradicionalnih društvenih ustanova i organizacionih oblika svakodnevnog života u lokalnoj zajednici, najbolje je čuvan nacionalni identitet. Onda kada su Turci, pri kraju svoje vladavine, posegli za ukidanjem lokalne samouprave (tzv. čitlučenjem) srpski seljaci su se digli na ustanak i to je bio početak kraja njihove vlasti nad Srbima.

Naše današnje selo čuva tradiciju lokalne samouprave više nego bilo koja druga društvena skupina. Okosnicu društvenog života svake lokalne seoske zajedice čine susedski odnosi i s njima povezani svi drugi odnosi među društvenim grupama, ustanovama i organizacijama. Susedstvo je najvažniji društveno-prostorni odnos koji se formira procesom naseljavanja kao relativno trajnog vezivanja društvenih grupa (i pojedinaca) za neku određenu teritoriju koju zajednički koriste i na njoj organizuju svoju društvenu zajednicu.

Generalno gledano, neposredna prostorna bliskost (susedstvo) gubi na značaju u informatičkom društvu, ali istovremeno ostaje, uz porodicu, osnovni okvir neposrednih međuljudskih odnosa, koji će i u budućnosti uvek imati primarni značaj za čoveka.

Odabrana literatura

Vujović, Sreten (ur. 1988): Sociologija grada, Zavod za udžbenike, Beograd.Mamford, Luis (1988): Grad u historiji, Naprijed, ZagrebMandra, Anri (1986): Seljačka društva, Globus, ZagrebMitrović, Milovan (1998): Sociologija sela, Sociološko društvo Srbije, Beograd.Pusić, Eugen (1963): Lokalna zajednica, Narodna knjiga, ZagrebPušić, Ljubinko (1997): Grad, društvo, prostor. Sociologija grada, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

4. Društvene ustanove i organizacije - temelji društvenog sistema

Kad sociolozi govore o kolektivnim tvorevinama društvenog života koje uvek prevazilaze pojedinca i određuju njegovo ponašanje i delovanje, onda, pored grupa (skupina), misle još i na društvene ustanove (institucije) i društvene organizacije. Zato se grupe, ustanove i organizacije i moraju posmatrati i definisati u odnosu jedne prema drugima, kao i prema društvenom delovanju koje se kroz njih odvija. Ove kolektivne tvorevine su trajnije od svakog pojedinca i predstavljaju najtrajnije elemente strukture svakog uspostavljenog poretka društvenih odnosa.

4.1. Društvene ustanove - obrasci društvenog delovanja

Društvena ustanova (institucija) jeste ustaljen (ustanovljen), usvojen, uobličen (formalizovan) način vršenja onog društvenog delovanja koje je značajno za održavanje i funkcionisanje društvenog poretka.

Što je neko delovanje značajnije za celinu društva, to je i društvo zainteresovanije da ga ustali (stabilizuje), uredi i uobliči tako da se smanje rizici slučajnog ili namernog odstupanja od usvojenog obrasca koji se već dokazao kao uspešan i funkcionalan ili je samo

207

poželjan. Zato su društvene ustanove istinski obrasci društvenog delovanja i temelj svakog društvenog poretka.

Ustanove imaju onu ulogu u društvu koju u prirodi vrše nagoni (instinkti). Ustanovljeno društveno delovanje je naučeno, jednoobrazno, stabilno, isključuje lutanje, omogućuje uštede u vremenu i sredstvima, smanjuje verovatnoću sukobljavanja sa drugima i povećava izglede za usaglašavanje suprotstavljenih interesa. Ustanove omogućuju onaj automatizam u društvenom delovanju i ponašanju koji je sličan automatizmu disanja ili hodanja, kad čovek stalno ne zastaje da razmisli kako da napravi svaki sledeći korak nego prosto korača.

Emil Dirkem je isticao da sociologija mora, pre svega drugog, da proučava društvene ustanove. Za njega su ustanove tipične "društvene činjenice" pošto one stoje iznad pojedinaca, vrše na njih prinudu i usmeravaju njihovo delovanje i ponašanje u poželjnom pravcu. Ovakav pristup funkcionisanju društvenih ustanova kasnije su prihvatili i mnogi funkcionalisti. Tako su za Parsonsa institucije ustaljene i međusobno povezane društvene uloge, a za Redklif-Brauna to su normirani društveni odnosi koje priznaje neka društvena grupa.

U strukturi svake društvene ustanove uvek se razlikuju jedan vrednosni (idejno-kulturni) elemenat koji određuje ciljeve i drugi normativni (društveno-organizacioni) elemenat koji usaglašava delovanja i odnose različitih pojedinaca i grupa. Da bi jedna ustanova racionalno funkcionisala potrebno je da u njoj postoji saglasnost oko osnovnih vrednosti ("vrednosni konsenzus"), ali i da pravila delovanja i ponašanja aktera budu međusobno usklađena tako da, zajedno sa raspoloživim sredstvima, omoguće ostvarivanje ciljeva. Isto važi i za odnose među različitim ustanovama globalnog institucionalnog poretka (sistema) unutar kojeg je obično poželjan funkcionalni sklad, uz neophodno statusno rangiranje.

Prema osnovnim funkcijama u globalnom društvu razlikuju se sledeće vrste društvenih ustanova:1. biološko-reproduktivne (brak i porodica);2. ekonomske (roba, novac, svojina, tržište, gazdinstvo, domaćinstvo, preduzeće); 3. političke (država, stranke); 4. kulturne, sa raznim kulturnim ulogama i društvenim funkcijama:

- verske (crkve, sekte); - obrazovno-vaspitne (škole);

- zdravstene (bolnice, ambulante);- informativne (štampa, radio, tv, Internet);- naučne (akademije, fakulteti, instuti, zavodi);- umetničke (pozorišta, opere, muzeji, galerije).

5. zabavno-rekreativne (klubovi, kafane, diskoteke i dr.).Sve navedene i druge društvene ustanove obično čine jednu zaokruženu i

funkcionalnu celinu koja pretstavlja važan strukturni segment svakog globalnog i(li) lokalnog društva i označava se kao institucionalni sistem. Važan i neizostavan deo institucionalnog sistema uvek čine i odgovarajuće društvene organizacije.

4.2. Društvene organizacije - poluge društvenog delovanja

208

Društvena organizacija je uobličena i ustaljena (ustanovljena) mreža uloga i položaja koja održava na okupu članove jedne grupe ljudi i usklađuje njihovo uzajamno ponašanje dok zajednički obavljaju neko društveno delovanje.

Termin “organizacija” (lat. organisatio – spajanje delova u celinu koja može da opstane i deluje) ukazuje da se neki delovi (organi) spontano uklapaju u neku celinu tako da je ona sposobna da živi (kao organizam) ili se odnosi na svesno nastojanje da se od delova sklopi celina koja funkcioniše (kao sistem).

Pojam društvene organizacije u sociologiji ima tri osnovna značenja:1. kao unutarnje svojstvo svake društvene grupe (npr. neformalne – formalne);2. kao udruženje pojedinaca zbog ostvarenja nekog cilja (npr. politička stranka);3. kao uređena globalna celina (npr. “organizacija globalnog sistema”).

Sociološki je, možda, najvažnije istaći činjenicu da su organizacije normativni elemenat u strukturi, kako društvenih grupa, tako i društvenih ustanova. Zato je, uopšteno gledano, najvažnija uloga društenih organizacija da posreduju između društvenih grupa i društvenih ustanova tako što omogućuju da organizovana grupa obavlja ustanovljenu delatnost. Ako je ustanovljeno da neku važnu društvenu delatnost treba vršiti sa određenim ciljem na odgovarajući način, onda je to u stanju da čini samo dobro organizvana grupa ljudi u kojoj se tačno zna šta ko radi i kako treba da radi. Organizacija je rezultat ustaljivanja i formalizacije različitih uloga i položaja pojedinaca koji sačinjavaju neku grupu. Bez unutarnje podele rada (uloga), bez ustaljenih odnosa i formalizovanih položaja grupa nije u stanju ni da opstane, a pogotovo da efikasno deluje. Unutarnju organizaciju grupe čine nepisana i pisana pravila ponašanja svakog člana grupe, koja usklađuju njihova međusobna prava i obaveze i uređuju način na koji grupa treba da vrši svoju funkciju u društvenom sistemu – koji. takođe, ima svoju organizaciju. Grupa bez unutarnje organizacije jeste samo slučajni skup (agregat) pojedinaca, koji nije u stanju ne samo da deluje nego ni da opstane. Neorganizovana grupa brzo se raspada, jer ona nema vezivnog tkiva koje bi držalo na okupu njene članove. Nepisane i pisane društvene norme ili pravila delovanja i ponašanja svakog pojedinca u grupi i svake grupe u globalnom institucionalom sistemu predstavljaju to vezivno društveno tkivo. Zato društvene norme čine osnovni elemenat svake društvene organizacije.

Sociolozi su odavno uočili da je mala i organizovana grupa moćnija od velike i neorganizovane grupe. Ako je moć grupe u njenoj organizaciji onda se, slikovito rečeno, društvene organizacije s pravom mogu označiti kao “poluge društvene moći”, ali i kao svojevrsna “armatura” unutargrupne strukture.

Pošto se neorganizovana grupa brzo raspada, to se organizacija uzima kao trajniji elemenat grupne strukture. Zato su, u načelu, društvene organizacije trajnije i opštije od društvenih grupa i prolaznije od društvenih ustanova. Ustanovljenu delatnost i poželjne ciljeve jednom je lakše, efikasnije i racionalnije ostvariti sa jednom organizacijom, a drugi put, u drugačijim okolnostima, sa nekom drugom. Racionalna društvena organizacija mora da se prilagođava društvenim akterima (osobinama grupe koja deluje), društvenim okolnostima, raspoloživim sredstvima i odabranim i postavljenim ciljevima, povezujući ih u procesu efektivnog društvenog delovanja. Otuda i kažemo da društvena organizacija uvek povezuje konkretnu grupu i apstraktnu ustanovu u stvarnom društvenom životu (u datim okolnostima).

209

Budući da se društvene organizacije uvek pojavljuju da povežu konkretnu grupu i apstraktnu ustanovu, tipologija organizacija se u osnovi poklapa sa tipologijom grupa i ustanova. Kad se posmatraju zajedno srodne ustanove i s njima povezane organizacije i grupe, uočavaju se tri najvažnija, međusobno komplementarna funkcionalna područja, bez kojih nije moguće nijedno društvo. To su privreda, politika i kultura. Privredne, političke i kulturne ustanove i organizacije povezane su i čine privredni, politički i kulturni podsistem koji su složeni delovi globalnog sistema, odnosno globalne društvene organizacije.

Amitaj Ecioni (Amitai Etzioni) organizacije (i ustanove) definiše preko ciljeva prema kojima su orijentisane, što je tipično za sve funkcionaliste. U tom smislu je najcelovitije funkcionalističko vićenje društvene organizacije ponudio Filip Selznik (Philip Selznick) u svom radu Osnove teorije organizacije (1952). Selznik polazi od stava da je svaka organizacija više ili manje “zatvoren sistem koji teži da preživi”. On smatra da svaka organizacija koja želi da opstane mora da se suoči sa sledećih pet funkcionalnih imperativa:1. Mora da se prilagodi sredini. Ako u sredini postoje moćne sile koje mogu da unište

organizaciju ona mora da nađe način da im prilagodi svoju strukturu i delovanje (primer male države u odnosu prema velikoj).

2. Moraju da budu stabilni kanali unutarnje komunikacije. Svaki član treba da zna od koga prima direktive i kome podnosi izveštaje, kako se prenose poruke i ko koga kontroliše (slično srpskoj izreci “da se mora znati ko drži visak, a ko nosi malter”).

3. Pored formalnih moraju da budu stabilni i funkcionalni i neformalni odnosi. Mreža neformalnih odnosa (tzv. neslužbena praksa) bi trebalo da dopunjuje praznine u formalnim procedurama i da pospešuje funkcionisanje formalne organizacije, a ne obrnuto. Neformalni odnosi, pak, ne smeju osporavati formalni autoritet, ostati izvan kontrole ili ugrožavati službene dužnosti (negativan primer je “organizovani kriminal” koji se neformalno, preko korupcije, uvukao u formalnu organizaciju policije, sudstva i državne uprave).

4. Neophodan je kontinuitet politike jedne organizacije. To ne znači da politika ne treba da se prilagođava izmenjenim okolnostima (što je prvi imperativ), već da promene moraju biti postupne (dobar je primer koji potvrđuje ovaj imperativ iskustvo “postsocijalističke tranzicije” koja je bila uspešnija kad je bila postupnija – primer velike Kine ili nama bliži primer male Slovenije).

5. Organizacija mora da održava “homogenost svoje pojavnosti”. Ovo znači da se mora čuvati osobeni identitet svake organizacije, da se zna šta je neka organizacija, čemu služi i kako treba da bude organizovana (negativan je primer kad su na početku našeg višestranačja političke stranke tretirane kao "preduzeća", pa je i skupština postala “pijaca”).

Pored funcionalnog kriterijuma organizacije (i ustanove) klasifikuju se i prema načinu strukturisanja i karakteru unutarnjih odnosa. Takva je klasična i raširena podela na autoritarne i demokratske organizacije, uočena još u Aristotelovoj tipologiji raznih organizacija vlasti u grčkim polisima. Danas se smatra da je u autoritarnim organizacijama naglašena hijerarhija društvenih uloga i položaja, dok je u demokratskim formalizovana načelna ravnopravnost delova u okviru celine. U klasične sociološke rasprave o tipovima društvene organizacije spadaju Marksova i Veberova razmatranja kapitalizma, klasa, oblika vladavine.

210

Marks je smatrao da se “organizovanom kapitalu” može suprotstaviti samo “organizovani proletarijat”. Marksističko bavljenje društvenom organizacijom bilo je prvenstveno usredsređeno na iznalaženje poluga za revolucionarno rušenje kapitalizma. To se naročito odnosilo na praktične revolucionare među marksistima – na Lenjina, boljševike i njihove sledbenike – koji su se u revoluciji i posle nje oslanjali na svoju autokratsku revolucionarnu organizaciju. Oni su ideološki odbacivali birokratski model organizacije, razvijajući specifičnu autokratsku organizaciju socijalističke partije, države i društva.

Teoretičar političkih elita Robert Mihels (Robert Michels, 1876-1936) imajući u vidu strukturu moći i u socijalističkim političkim strankama, smatra da je moć uvek nejednako raspoređena i da ima težnju da se koncentriše na vrhu organizacije. To je nazvao "gvozdenim zakonom oligarhije" koji važi za sve organizacije u istoriji. On je tvrdio da se svaka organizacija (pa i demokratska) postepeno izvrgava u "oligarhiju" (grč. oligoi - malo njih, archo - vladam, dakle, vladavina male grupe ljudi). Oligarhija je stari naziv za privilegovanu i moćnu (obično i bogatu) manjinu koja vlada većinom.

Gvozdeni zakon oligarhije. "Politička stranka kao takva ima svoju osobenu dušu, nezavisnu od programa i pravila koja poseduje i od večnih principa kojima je prožeta. Psihologija gomile je u priličnoj meri ista i u socijalista i u nacionalista, u liberala i u konzervativaca. U grupnim pokretima se s retkim izuzecima sve dešava prirodno, a ne 'veštački'. Činjenica da ljudi idu za svojim vođom potpuno je prirodna pojava. 'Ako ovaj izraz tačno upotrebimo' rekao je Ruso, 'onda prava demokratija nije nikad ni postojala, niti će ikad postojati. Protivno je prirodnom redu stvari da većina vlada nad manjinom'. Naše pouzdano znanje o političkom životu glavnih civilizovanih nacija sveta dozvoljava nam da tvrdimo da težnja ka oligarhiji sačinjava istorijsku nužnost, gvozdeni zakon istorije koji nisu uspela da izbegnu ni najdemokratskija moderna društva, kao ni najnaprednije stranke unutar tih društava."

(Robert Mihels, Prvo predavanje u političkoj sociologiji)

Veberov pristup društvenoj organizaciji ideološki je bio sasvim suprotan Marksovom, a i teorijsko-metodološki se bitno razlikovao. Svojim sociološko-istorijskim studijama Veber je dokazivao da je moderno graćansko, industrijsko i kapitalističko društvo racionalnije od tradicionalnih seljačkih društava upravo po tipu organizacije. Umesto da počiva na ličnom autoritetu vođe (harizmatska vlast) i autoritetu običaja i drugih nepisanih pravila (tradicionalna vlast) u modernim građanskim društvima vlast je racionalnija i zasniva se na pisanom pravu (legalna vlast). U sklopu Veberove opšte teorije racionalizacije ljudskih društava kroz istoriju, našla se i njegova rasprava o birokratiji kao idealnom tipu legalne vlasti, koja se javlja još uz centralistički organizovane predgrađanske države, ali je najrazvijenija u građanskim društvima.

4.3. Birokratska organizacija

Birokratija je prateći sloj administrativnih službenika svih organizovanih država. Da bi vršila svoje funkcije, država mora da poseduje aparat javne vlasti (administraciju) kao grupu ljudi koji u društvenoj podeli rada nemaju drugih zadataka osim da služe (otuda termin službenik) obavljanju državnih funkcija: upravno-administrativnih, vojnih, policijskih i sudskih. To su funkcionalni sektori (državni resori) u kojima se oblikuju razne činovničke skupine koje se jednim imenom označavaju kao državna birokratija. U novije vreme uvećava se administrativni aparat i u nedržavnim političkim, privrednim i kulturnim ustanovama i organizacijama tako da birokratija postaje skoro univerzalni problem savremenih društava.

211

Sam izraz "birokratija" potiče od reči biro (franc. bureau - kancelarija) i kratein (grč. vladati) i označava "vladavinu (ljudi iz) kancelarije". Već iz ovoga sledi da birokratija nije samo tehnički administrativni aparat države, već i relativno brojan (i sve brojniji) društveni sloj činovnika koji raspolaže srazmerno velikom društvenom moći, jer je najbliži monopolu vlasti. Moć birokratije se shvata na različite načine. Za Hegela (a kasnije i za Vebera) birokrata je onaj ko služi državi (otuda izraz “službenik”). Marks u osnovi kritikuje Hegelovo shvatanje države i u tom kontekstu ističe da činovnici od službenika lako postaju gospodari, te ih naziva birokratijom.

Karl Marks je kritički prikazao birokratsku organizaciju i birokratiju kao poseban, privilegovani sloj koji se predstavlja kao nosilac opštih društvenih interesa, a u stvari koristi autoritet države da u tajnosti ostvaruje svoje posebne interese. U svom delu Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1841-42) Marks odbacuje Hegelovu tezu da je birokratija kao “stub države” nekakav “opšti stalež”. Radikalnom kritikom i države i birokratije kao njenog “glavnog stuba” Marks iznalazi mnoge grehe birokratije kao parazitskog društvenog sloja i organizovanog sistema birokratske vlasti kao takve:1. Birokratija važi samoj sebi kao poslednji i krajnji cilj države. Zato se i dešava da se

posebni birokratski ciljevi lako proglašavaju za opšte državne ciljeve, te je i birokratska svest tipična ideološka svest.

2. Birokratija je zatvoreni krug iz kojeg niko ne može da izađe. U tom krugu vlada hijerarhija lažnog znanja. To znanje je lažno jer niže instance šalju lažne izveštaje višim instancama, koje na osnovu lažnih izveštaja oblikuju opšte znanje koje se u obliku naloga i sa autoritetom više instance vraća naniže.

3. Birokratija je suštinu države pretvorila u svoju privatnu svojinu.4. U birokratskom režimu svaka stvar ima dvojno značenje: realno i birokratsko.5. Opšti duh birokratije je tajna, koja se održava putem hijerarhije. Zato je prema spolja

birokratija uvek zatvorena korporacija koja se opire otvorenom duhu države i javnom mnjenju koje birokratiju uvek izgleda kao “izdaja njene misterije”.

6. Birokratsko znanje počiva na autoritetu hijerarhije. Obogotvorenje autoriteta predstavlja birokratsko ubeđenje.

7. Birokratski duh se pretvara u grubi materijalizam subordinacije i pasivne pokornosti, koji obezbeđuju mehanizmi krutog, formalnog delovanja u skladu sa gotovim principima, nazorima i tradicijama.

8. Birokrata državne ciljeve preobraća u svoje privatne ciljeve, što se ogleda u poteri za činovima , sticanju karijere i materijalnim privilegijama.

9. Birokratija svoju volju proglašava za “prvi uzrok svega”. Ona hoće sve da čini, a svet je za nju samo objekt birokratske samovolje (voluntarizma).

10. Najveći greh birokratije jeste njeno hijerarhijsko ustrojstvo. Privid je da hijerarhija sprečava birokratsku samovolju. Lični greh pojedinog činovnika je mnogo manja opasnost od opšteg greha hijerarhijskog sistema. Zato što sistem greši preko činovnika on uzima u zaštitu činovnika kad on greši na štetu građana, a kažnjava ga kad se ogreši o sistem i o hijerarhiju.

Maks Veber je, nasuprot Marksu, u svom najznačajnijem delu Privreda i društvo (1922) obnovio Hegelovu argumentaciju u prilog birokratije kao upravljačkog sloja u pravnoj državi. Veber, slično Hegelu, smatra da je birokratija nužna posledica uspostavljanja moderne pravne države i novog tipa "legalne vladavine", odnosno vladanja uz oslonac na

212

pisano pravo (a ne na autoritet vođe ili na tradicionalne običaje). Najčistiji tip legalne vlasti, po Veberu, jeste vlast koja se vrši posredstvom birokratskog upravnog aparata i činovnika koji imaju sledeća društvena i profesionalna svojstva: 1. lično su slobodni i pokoravaju se samo objektivnim službenim

dužnostima;2. postaljaju se (a ne biraju) prema strogo utvrđenoj hijerarhiji u službi;3. imaju strogo i formalno utvrđene kompetencije u službi;4. dobijaju službu na osnovu ugovora (dakle principijelno);5. sa stručnim kvalifikacijama koje se proveravaju ispitom i dokazuju

diplomom;6. dobijaju platu u novcu, prema rangu u službi, sa pravom na penziju;7. služba im je glavno i jedino zanimanje;8. imaju moguđnost da napreduju u službi, s godinama službe i

rezultatima u njoj;9. nemaju svojinu nad sredstvima uprave, niti mogu da prisvoje

službeno mesto;10. podvrgnuti su strogoj disciplini i kontroli u vršenju službe.

Veber govori o idealnom tipu birokratije, a Marks o birokratiji kao realnom društvenom sloju, tako da se njihova shvatanja ne moraju jedno drugom samo suprotstavljati (što se najčešće čini), već se mogu međusobno i dopunjavati. I jedan i drugi su doprineli da se bolje sagleda fenomen birokratije u savremenim društvima: Marks, da se bolje uoče problemi sa birokratijom, naročito u društvima bez demokratske tradicije i razvijene pravne kulture, a Veber, da se shvate funkcionalna nužnost i duboki koreni birokratije u modernim državama. Marks je u svojoj radikalnoj kritici države i birokratije podcenio značaj pravne forme, ali je dobro uočio značaj javnog mnjenja kao mehanizma demokratske kontrole svake vlasti, pa i administracije. Veberov idealno-tipski metodološki postupak lako se može zloupotrebiti za ideološku apologiju birokratije, ali je sam Veber pokazao da on može da bude i korisno analitičko sredstvo u sociologiji, naročito ako se od idealnog tipa prodire u konkretne procese istorijskog oblikovanja modernih društvenih ustanova.

Birokratija je stari pratilac svih država, a naročito onih koje su bile centralistički uređene. Još su egipatsko carstvo, zbog obaveze da organizuje velike javne radove (za izgradnju irigacionih sistema ili monumentalnih piramida), kao i Rimska imperija (zbog kontrole širokog državnog prostora) bili prinuđeni da angažuju relativno veliki sloj administrativnih službenika. I svaka druga država za svoje funkcije uvek od svojih državljana (podanika ili građana) uzima razna dobra, sakuplja i naplaćuje poreze i takse. Za to su joj potrebni službenici, ali paradoks birokratske uloge sastoji se u činjenici da se dobar deo prikupljenih materijalnih dobara troši na izdržavanje tih istih službenika. Tako je državna birokratija, bar jednim svojim delom, sama sebi cilj. Otuda i opšta povika na birokratiju, ali ni to birokratiji mnogo ne smeta, jer se i ta okolnost može iskoristiti da se birokratija uveća: zapošljavaju se novi službenici kojima je "radni zadatak" da "kontrolišu kontrolore", pa se primaju u službu čak i oni koji treba da rade na "smanjivanju administracije". Britanski sociolog N. Parkinson je uočio pojavu da birokratija sama sebi stalno uvećava poslove. Zato je ova tendencija uvećane birokratizacije društva nazvana "Parkinsonovim zakonom". Ovim se izvrće u svoju suprotnost princip racionalne uprave javnim poslovima koji je Veber vezivao za idealnog birokratu. To su i drugi uočili, a

213

pojavljuju se i predviđanja da bi se buduća društva mogla ugušiti u "sveopštoj birokratizaciji sveta".

Ovo je verovatno jedno od pesimističkih preterivanja ("negativna" ili "crna" utopija), kakve se uvek javljaju kad se istraživači budućnosti suoče sa pojavom koja se teško kontroliše i usmerava. Birokratizacija je tipična takva pojava jer, po definiciji, birokrata je službenik pretvoren u gospodara, kontrolor koga treba kontrolisati. Pri tom se isključuje zapošljavanje novog kontrolora, jer se ni on ne bi smeo ostaviti bez kontrole. Verovalo se da javno mnenje i javnost uopšte, automatski ograničavaju birokratiju, ali i to se pokazalo netačnim. Nade u "slobodnu javnost" izneverene su onda kad se pokazalo da neki novi službenici (u sredstvima masovnog informisanja) više kontrolišu javnost nego što ona kontroliše njih. Štaviše, oni proizvode "javnost" onakvu kakva je potrebna njihovim "gazdama". Tako se ponovo dolazi do suštine problema - do potebe da se kontrolišu "gazde" (centri moći), a to je problem sličan "kvadraturi kruga". Taj problem nije tehnički, već je pre svega politički i tiče se karaktera celokupnog političkog sistema i pitanja u kojoj meri je on demokratski, u kojoj nije. Povika na birokratiju je ponekad služila kao taktička zamena za izostalu kritiku glavnih centara moći koji su tako ostajali nedodirljivi. Ponekad su iz samih vrhova faktičke vlasti pokretane kampanje protiv birokratije (po obrascu "drž'te lopova") koju su često koristili partijski moćnici u socijalizmu, kao neku vrstu “dimne zavese” za svoju vladavinu. Birokratizacija, dakle, nije fenomen odvojen od ostalih važnih društvenih i političkih procesa nego je samo jedan njihov (formalno-tehnički) aspekt i kao takva se mora i proučavati.

Robert Merton je (1957) analizom Veberovog idealnog modela birokratije uočio neke disfunkcionalnosti birokratske organizacije poslova. Striktno poštovanje pisanih pravila ponekad dovodi do “krutosti” u poslu koja nije racionalna (birokratski ritualizam). Tako se može desiti da neke administrativne službe poštuju pravila, ali ne obavljaju svoje poslove i zadatke zbog kojih formalno postoje.

Slično je uočio i Piter Blau (Peter Blau) kad je empirijskim sociološkim istraživanjima (1963) pokazao da pored formalnih odnosa u birokratskoj organizaciji postoje i neformalni odnosi i neformalni kanali komunikacije koji ne moraju uvek da budu smetnja nego ponekad mogu da služe kao korisne racionalizacije koje podižu opšti nivo efikasnosti neke birokratski organizovane grupe.

Neformalni odnosi uvek predstavljaju “drugu stranu medalje”, ona koja je često skrivena (latentna), ali su za jednu grupu i organizaciju oni ponekad važniji nego formalni odnosi. Sociologija ima zadatak da ukaže na društvene situacije u kojima neformalni odnosi mogu da “poprave” neku formalnu birokratsku organizaciju, ali i na one slučajeve kad se neformalno “kvari” i deformiše formalno demokratska organizacija.

Poseban je slučaj odnosa formalnih i neformalnih kanala delovanja unutar administracije u društvima nerazvijene političke i pravne kulture u kojima nisu izgrađene institucionalne forme koje bi bile u stanju da legalno funkcionišu. U takvim društvima su, obično, i pravni propisi sami po sebi nejasni, međusobno oprečni i praktično nesprovodivi. Ovakve sistemske uslove obično prate odgovarajući administrativni “kadrovi” – neobrazovani, nesavesni, neodgovorni, arogantni i radno nemotivisani službenici. U tako nepovoljnim istorijskim okolnostima prvi zadatak je racionalizacija državne uprave prema Veberovom modelu legalne vladavine. Tek kad se izgrade legalne institucije, njihova dalja

214

racionalizacija (u smislu povećavanja elastičnosti i praktične efikasnosti) može se odvijati i kroz neformalne kanale. Pre toga ili u toku oblikovanja neke formalne organizacije, neformalni kanali funkcionisanja obično predstavljaju glavnu praktičnu prepreku za njeno organizovanje i načelnu smetnju legalnoj vlasti i modernoj pravnoj državi. Svi ozbiljni sociološki uvidi u ove organizacione probleme govore da nema modernog društva bez racionalno organizovanih javnih službi i pravne države bez efikasne administracije i odgovorne državne uprave.

4.4. Organizacija “totalnih” i “disciplinskih” institucija

U novije sociološke studije starih tipova organizacija i ustanova ubrajaju se istraživanja Ervina Gofmana i Mišela Fukoa o načinu života u tzv. “totalnim” ili “disciplinskim” institucijama kao što su zatvori, bolnice, kasarne, logori, manastiri, internati, brodske posade i slične.

Američki sociolog Ervin Gofman (Erving Goffman) je krajem pedesitih godina 20. veka obavio zanimljivo sociološko istraživanje organizacije i načina života u tzv. totalnim institucijama, a rezultate je objavio u poznatoj studiji Azili (1968). Gofman totalne institucije određuje (1) kao izdvojena i izolovana mesta - obično od spoljašnjeg sveta ograđena visokim zidovima, bodljikavom žicom, zaključanim kapijama, strmim liticama, velikom vodom, šumom i sličnim veštačkim ili prirodnim preprekama; (2) gde veći broj pojedinaca sličnog položaja uglavnom prinudno stanuje i radi; (3) oni koji su na duži vremenski period odsečeni od šireg društva stavljeni su pod manje-više strogu kontrolu neke formalne represivne grupe (čuvara i kontrolora).

Gofman je izdvojio pet vrsta totalnih institucija:1. institucije namenjene onima koji su nesposobni za samostalni život i bezopasni za druge

(domovi za slepe, starce i siročad);2. za prinudni smeštaj onih koji su opasni po okolinu (sanatorijumi za tuberkulozne,

psihijatrijske bolnice, karantini za bolesne od kuge, boginja);3. institucije za zaštitu od onih koji namerno ugrožavaju druge (zatvori, popravni domovi,

koncentracioni i zarobljenički logori);4. institucije sa jasnim utilitarnim ciljem (kasarne, internati, brodovi);5. institucije za duhovno uzdizanje (manastiri).

Pošto Gofmanovo sociološko stanovište nije bilo funkcionalističko nego interakcionističko u središtu njegove fenomenološke analize nisu dotične ustanove nego sudbina ljudi pojedinaca koji u njima gube svoj lični identitet. On je do glavnih podataka došao neposrednim posmatranjem sa učestvovanjem, radeći kao pomoćni terapeut (za fizičku rekreaciju) u psihijatrijskoj bolnici sa oko sedam hiljada pacijenta (sa znanjem najvišeg rukovodstva, a bez znanja pacijenata i nižeg rukovodstva). Upoređujući podatke koje je dobio neposrednim posmatranjem sa analizom sadržaja raznih dokumenata (beleški, autobiografija), pa i nekih književnih dela (kao što su Zapisi iz mrtvog doma Dostojevskog) Gofman utvrđuje zajedničke osobine i društvenu situaciju u svim totalnim institucijama:

- pojedinac je u okruženju koje je strogo organizovano, potpuno isplanirano i stalno nadgledano;

- novopridošlice se lišavaju svog pređašnjeg identiteta;

215

- oduzimaju im se sve lične stvari i lišavaju se drugih znakova lične identifikacije (šišaju se na isti način, dobijaju uniformu umesto sopstvenog odela);

- nameće im se novi identitet (dobijaju novo ime i identifikacioni broj);- prekidaju sve ranije društvene veze (sa rođacima i prijateljima);- ubijanje ličnosti (“mortifikacija sopstva”) se sprovodi sistematski, stalnim

poniženjima, kaznama, nagrađivanjem poslušnosti. Gofman je identifikovao pet vrsta reakcija zatočenika totalnih ustanova, počev od potpunog povlačenja u sebe, preko tvrdoglavog pružanja otpora, glumljenja uloga, preobraćanja, “kuliranja” i pragmatičnog prilagođavanja (“biti mrtav hladan”, “ne uzrujavati se”). Zanimljivi su primeri verskih i političkih konvertita, preobraćenika koji se identifikuju sa svojim mučiteljima (frojdistička “identifikacija sa agresorom”) i postaju “veći katolici od pape”. Takvi su bili kapoi u nacističkim logorima ili Amerikanci, kineski zarobljenici iz korejskog rata koji su postajali “oduševljeni” komunisti. Sličan tip preobraćanja zadesio je i naše golootočane koji su “oduševljeno revidirali”.

Gofmanovi nalazi su, kao prvi te vrste u sociologiji, naišli na veliku pažnju, ali su kasnijim istraživanjima u ponečemu dopunjavani, pa i osporavani. Drugi istraživači su nalazili i aktivnije oblike otpora od taktičkog prilagođavanja kojim zatočenici štite sebe, kao što su pokušaji bekstva, pobune sa motivom da se izmeni režim ustanove ili odbijanje da se prihvati krivica.

Francuski socijalni mislilac, postmodernista, Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) naziva “disciplinskim institucijama” zatvore, bolnice, kasarne i škole, jer misli da one u modernom društvu imaju veoma važan zadatak - da nadgledaju, kontrolišu i disciplinuju celu populaciju. Baveći se temama zločina, ludila, seksualnosti, tela, Fuko je kao postmodernista nastojao da pokaže da postoji i “druga strana” modernih institucija. skriveno naličje ideja prosvetiteljstva i ličnih sloboda - koja nije ni tako svetla ni tako racionalna kako se obično površno misli i govori. Zato je problematizovao pitanje govora ili diskursa o modernim organizacijama, ideologijama i sitemima moći i kontrole.

Sledeći klasična sociološka pitanja o organizacijama moći i vlasti, kojima su se svojevremeno bavili Marks i Veber, Fuko je težište svojih razmatranja istih pitanja pomerio ka onome što je prvi nazvao ''diskursom'' . Taj izraz kod njega označava “način govora i mišljenja o nekom predmetu”. Fuko je ukazao na značajne promene u diskursima zločina, seksualnosti, tela i “ludila” u modernom vremenu u odnosu na isti diskurs u srednjem veku. Tako je, recimo, diskurs ludila u srednjem veku bio sasvim suprotan od modernog: umobolni nisu smatrani opasnim po društvo, a postojalo je i verovanje da oni imaju poseban “dar” opažanja koji zdravi nemaju.

Fuko je posebno razmatrao promene režima u zatvorima, jer je mislio da se mnoge tehnike nadgledanja, kontrole i kažnjavanja u zatvorima koriste i u drugim oblastima društvenog života – u školama, na radnom mestu i drugde. Moderne “disciplinske institucije” se u mnogome razlikuju od predmodernih. Sve do početka 19. veka zatvori su retko korišćeni kao kaznena institucija. Većina gradova je imala lokalne zatvore u kojima su krivci kratko zadržavani (samo preko noći dok se pijani ne istrezne ili ostajanje nekoliko dana, dok čekaju na suđenje). Suđenje i kažnjavanje je bilo javno, sa ciljem zastrašivanja drugih. Zato su krivci na gradskim trgovima vezivani za “stub srama”, bičevani, žigosani vrelim gvožđem, vešani ili giljotinirani, ali nisu držani u zatvorima.

216

Moderni zatvori se organizuju na novi način, prema duhu modernog vremena koje poznaje ljudska prava, pa i pravo na život i pravo na slobodu. Umesto grube fizičke kazne u sistem društvene kontrole i kažnjavanja, kao kaznene mere uvode se razni oblici lišavanja prava. To znači da je samo onaj ko je već bio stekao pravo da bude slobodan, mogao da bude kažnjen merom lišavanja slobode. Moderan način kažnjavanja je postao sistematičniji i suptilniji - on mnogo više kažnjava dušu nego telo. Indikativno je da je moderan zatvorski režim “patentirao” jedan liberalni mislilac kakav je bio Džeremi Bentem koji je prvi projektovao novi tip zatvora i nazvao ga Panoptikum. Arhitektura Panoptikuma je tako zamišljena da omogućava zatvorskim vlastima da u svakom trenutku i na svakom mestu kontrolišu kretanje i ponašanje zatvorenika. Uz zajedničke prostorije za obedovanje i fizičke aktivnosti u Panoptikumu su projektovane izolovane zatvoreničke ćelije, sa jednim prozorom, kružno raspoređene u odnosu na stražarsko mesto sa kojeg se nadgledaju zatvorenici. Svrha ovakve arhitekture zatvora jeste da se zatvorenici stalno kontrolišu, da su uvek “na oku stražara” i misle da su stalno kontrolisani, tako da nikad “nemaju mira” niti izgleda da i za momenat obnove svoju ličnost i sačuvaju privatnost.

Fuko je pokazao da arhitektura zatvorskog prostora neposredno odražava tip društvene organizacije i model upravljanja. “Disciplinske” organizacije ne počivavaju samo na striktnoj kontroli prostora nego i na striktnoj kontroli vremena. Raspored vremena u zatvoru je podešen tako da zatvorenici ni za momenat ne ostanu “slobodni”. Da bi se očuvala disciplina u organizaciji pojedinci moraju stalno da imaju kakve-takve dužnosti. Čak i besmislene dužnosti imaju latentnu funkciju da održavaju disciplinu unutar neke organizacije.

Fuko je smatrao da se osnovni elementi modernog zatvorskog režima koriste i u drugim savremenim ustanovama i organizacijama da bi se u njima održala disciplina i da bi kontrola nad pojedincima bila efikasnija. Tako je, recimo, školska organizacija podešena za kontrolu učenika. Oni su podeljeni u razrede i odeljenja, sa preciznim rasporedom časova, u odvojenim učionicama gde su učenici raspoređeni u redove klupa, okrenuti učitelju, da bi bili usredsređeni na primanje zadataka, čije rešavanje se kao i odgovarajuće ponašanje ocenjuje – nagrađuje ili kažnjava. U radnim i poslovnim organizacijama, takođe, postoji uočljiva veza između rasporeda prostora i vremenskog rasporeda, sa jedne strane, i radnih zadataka i kontrole njihovog izvršavanja, sa druge.

Tehnička strana organizacije tesno je povezana sa društvenim modelom upravljanja nekom društvenom grupom, t.j. sa odgovarajućim usmeravanjem njene osnovne delatnosti i kontrolom ponašanja njenih članova. Tako u nekim organizacijama zaposleni rade u velikom zajedničkom prostoru bez pregrada (kao što su pokretne trake u fabrici ili veći daktilo-biroi) kad god je potrebno da pretpostavljeni nad njima vrše stalni nadzor. Nadzor može da bude i posredan, preko obaveze da podređeni pretpostavljenima podnose stalne (nekad i svakodnevne) ili periodične izveštaje, kao i preko službene obaveze pretpostavljenih da o podređenima prave beleške, formiraju dosijea, prisluškuju im telefonske razgovore, kontrolišu njihovu poštu, a danas i internetsku komunikaciju.

U ovim razmatranjima Fuko se oslanja na Vebera koji se apstraktno bavio pitanjem racionalne organizacije radnog prostora (službeničkih kancelarija), radnog vremena, optimalnim (hijerarhijskim) rasporedom dužnosti (upravljačkih i izvršilačkih) i drugim pitanjima moderne organizacije. Osnovni prigovor koji se Fukou upućuje sastoji se u oceni da je on prenaglasio sličnosti između zatvorske organizacije i nekih drugih manje represivnih, radnih i poslovnih organizacija koje imaju i neke druge osobine.

217

Vrednost Fukoovih fenomenoloških razmatranja, pak, time nije umanjena, jer on je isticanjem stvarnih sličnosti “disciplinskih” i drugih društvenih organizacija uspeo da demistifikuje manifestnu racionalnost modernih društvenih ustanova i da ukaže na njihov latentno represivni potencijal i strukturu. Time je sam Fuko dao za pravo svima onima koji njegove socijalno-filozofske analize i rasprave ocenjuju kao tipične primere fenomenološkog postmodernizma, a njega kao jednog od najuticajnijih postmodernista 20. veka.

4.5. Autokratske i demokratske organizacije

Klasične sociološke rasprave o društvenim organizacijama obično koriste kao svoj teorijsko-metodološki instrument isto tako klasičnu strukturalnu tipologiju organizacionih modela izvedenu prema dominantnom tipu društvenih odnosa, prema strukturi moći i autoriteta, prema vrsti vođstva i obliku kontrole i podčinjavanja. Reč je o dihotomiji autokratska – demokratska organizacija.

Jedna od razvijenijih tipologija ove vrste koja je sociološki veoma upotrebljiva jeste ona koju su dali i obrazložili Džordž Rajs (George H. Rice) i Din Bišoprik (Dean W. Bishoprick). Oni smatraju da su svi organizacioni modeli raspoređeni na evolucionistički zamišljenoj skali od autokratskog ka demokratskom tipu društvene organizacije i odgovarajuđeg tipa menadžmenta.

Autokratski je tip organizacije u kojoj je sva vlast koncentrisana na vrhu, koji u svojim rukama ima moć, informacije (znanje) i preko sistema komandi sprovodi svoju volju i interes, koristeći prisilu u odnosu na podređene.

Demokratski tip je suprotan autokratskom; tu je vlast raspoređena na sve nivoe i članove organizacije, kao i informacije i znanje; umesto volje gazde uvažava se volja članova, umesto komandi i prisile, članovi samodisciplinovano poštuju običaje organizacije.

Polazeći od pomenute skale Rajs i Bišoprik operacionalizuju pet osnovnih organizacionih modela, uz dva podtipa (korporacijski i modularni). Autokratski i birokratski model pokrivaju hijerarhijsku stranu skale, a decentralizovani i federativni model se nalaze na egalitarnoj strani.

Autokratska i birokratska organizacija imaju tu sličnost da obe počivaju na hijerarhiji radnih mesta i zadataka, ali se njihova hijerarhija bitno razlikuje i to onako kako je Veber razlikovao harizmatsku od legalne vlasti: u autoritarnom modelu zadaci se dodeljuju osobama, a u birokratskom službenim položajima. Iz ove osnovne proizilaze i druge razlike koje su Rajs i Bišoprik ovako predstavili:

Autokratska organizacija Birokratska organizacijaDužnosti dodeljene pojedincu Dužnosti dodeljene položajuPraktična korisnost, rasuđivanje, oportunizam, diskrecija

Unapred utvrđena pravila ponašanja

Sloboda inovacija Predvidljivot performansePodređeni i publika izloženi hirovima držaoca položaja

Diskreciono ponašanje ograničeno na ono što je prethodno predviđeno donošenjem pravila

Naređenje starešine u obliku odgovornosti za rezultat

Naređenje starešine u obliku apstraktnog pravila

218

Veoma utiče ličnost, znanje i sposobnost držaoca položaja

Manje utiče ličnost, znanje i sposobnost držaoca položaja

Najbolje funkcioniše u malim organizacijama

Najbolje funkcioniše u velikim organizacijama

U osnovi dinamična U osnovi statična(Prema: Georg H. Rice, Dean W. Bishoprick, Conceptual Models of Organization, Appleton-Century-Crofts, New York, 1971.)

Korporacijski model ili model javne uprave je kombinacija kolegijalnog i birokratskog modela: upravni deo organizacije (upravni odbor, veće direktora) biraju oni koji su vlasnici ili su kao javni subjekti najviše zainteresovani za rad dotične organizacije i taj rukovodeći organ je organizovan po kolegijalnom modelu; izvršnu ulogu vrši birokratski organizovana grupa koju postavlja upravni organ.

Decentralizovani model podrazumeva spuštanje odlučivanja na niže i najniže nivoe, po pravilu “što može da se uradi na nižem ne treba podizati na viši nivo odlučivanja”. Sa vrha organizacije daju se samo opšte smernice a polazi se od pretpostavke da svako, misleći svojom glavom, uz bazičnu identifikaciju sa organizacijom, može da donosi za organizaciju korisne odluke.

Federalni model je sličan prethodnom: organizaciju čini više autonomnih i samodovoljnih specijalnih grupa koje sarađuju na ostvarenju zajedničkih ciljeva, ali imaju i svoje grupne ciljeve o kojima se same brinu; za razliku od prethodnog modela, federalne jedinice su toliko autonomne da su slobodne da napuste zajedničku organizaciju.

Modularni model je podtip decentralizovanog i federalnog modela koji ima “grozdastu strukturu”: to je sistem relativno autonomnih, ali međusobno nejednakih delova (kao puceta u grozdu) koji je jedna varijanta asimetričnog federalizma.

Egalitarni model je na demokratskom kraju skale, kao krajnja tačka decentralizacije: to je organizacija “bez šefa”, u kojoj su svi članovi jednaki; oni sami biraju i smenjuju privremene rukovodioce; struktura organizacije je neformalna i suptilna (grupa se drži spontano uspostavljenih običaja); pretpostavlja visok nivo industrijalizacije (modernizacije) kulture i obrazovanja.

Predočena tipologija ima neke nedostatke, ali je i kao takva pogodna kao metodološki instrument za sociološku analizu relevantnih organizacionih pitanja, među njima i onih koja su aktuelna i u našem društvu.

4.6. Organizacija industrijskog rada

Industrijski fabrički rad se i u društvenom i u tehničko-organizacionom pogledu bitno razlikuje od tradicionalnih seljačkih radova, kao što se istorijski i strukturno razlikuje i globalni okvir u kojem dolazi do industrijalizacije društva u kojem dominira industrijski način rada.

Industrijalizacija kao složeni i protivrečan društveno-tehnološki razvojni proces snažno je pokrenuta prvom indistrijskom revolucijom krajem 18. veka, a odvijala se uglavnom u globalnom društveno-političkom okviru kapitalističkog institucionalnog sistema. Najvažnije institucije kapitalističkog sistema su privatna svojina, tržište, roba i novac – koje i služe kao temelj robno-novčane privrede. Privatni preduzetnici, motivisani

219

maksimiranjem svoga profita, da bi uspeli u tržišnoj utakmici, preduzimaju sve što im pravno organizovana država dozvoljava da bi podigli nivo produktivnosti u svojim preduzećima i povećali zarade. U dosadašnjem razvoju industrijskog rada primenjivano je nekoliko organizacionih modela koji se međusobno razlikuju po načinu podele rada i tipu menadžmenta.

Tejlorizam je model tzv. naučne organizacije rada koji je uspostavio američki inženjer i savetnik-menadžer Frederik Tejlor u svojoj knjizi Principi naučnog menadžmenta (1911). Suština tejlorističkog modela je u tome što se celovit proces rada razlaže (''razmrvljeni rad'') na što više manjih delova koji se svaki ponaosob naučno analiziraju, standardizuju, pa potom ponovo sklapaju u jednu novu radnu celinu koja je produktivnija i efikasnija od početne. Primenjene naučne analize polazile su od psiho-fizioloških sposobnosti radnika, od težine i složenosti radnih operacija, od vremena potrebnog da se one obave najbrže i sa najmanjim utroškom energije i sredstava, od najpotpunije iskorišćenosti mašina, uključujući i najpovoljnije uslove u radnoj sredini (parametre svetla, toplote, buke) kao i način nadzora nad svakim pojedincem i radnim kolektivom.

Tejlorizam predstavlja sistematsku racionalizaciju rada koja se zasniva na ''snimanju'' konkretnog rada ''najboljih radnika'' na osnovu kojeg se iznalaze najracionalniji postupci i određuju poželjne norme za sve druge. Obično se eksperimentiše sa mašinama, alatima, opremom, vremenom, nagradama i kaznama da bi se došlo do najefikasnije kombinacije raznih činilaca, da bi se ''studijom vremena i pokreta'' svakom radniku pružila prilika da radi kao ''najbolji radnik''.

Jedna od najpoznatijih praktičnih primena Tejlorovih pricipa bila je ''pokretna traka'' u američkim fabrikama automobila Henrija Forda. Dok je tejlorizam bio tehnička racionalizacija pojedinačnih radnih zadataka, fordizam je otišao korak dalje, ka racionalizaciji celog sistema masovne proizvodnje automobila na pokretnoj traci koju je pronašao Ford. U tom smislu fordizam je primenjeni tejlorizam, prilagođen masovnoj serijskoj proizvodnji za veliko tržište. Pored tehničkih činilaca efikasnosti proizvodnje, ovde su ukalkulisani i ekonomsko-tržišni uslovi u vidu masovne potražnje.

Tejlorov inženjerski pristup je doveo do mnogih korisnih tehničkih inovacija i prilagođavanja čovekovim psiho-fizičkim mogućnostima raznih mašina, alata i lokalne radne sredine. Od početka je. međutim, bio sporan socijalni okvir tejlorizma (a naročito fordizma), koji je do danas u mnogome doveden u pitanje zbog mnogih negativnih posledica.

- ''Razmrvljeni rad'' (Ž. Fridman) je ne samo duboko nehuman i otuđen rad, nego nije uvek ni efikasan: kad nisu velike serije, kad je potrebna kreativna motivacija radnika, kad je potrebna brza promena i prilagođavanje novim potrebama i okolnostima.

- Uska specijalizacija ne zahteva šire stručno obrazovanje, te je radnik lako zamenjiv, a radni kolektiv nije ustaljena i solidarna grupa nego nestalni agregat slabo povezanih pojedinaca.

- Psiho-fizički bioritam radnika podređen je ritmu mašine i brzini pokretne trake (čovek je ''privezak mašine'').

- Povećano naprezanje radnika ne daje uvek veći radni efekat, ali ugrožava njihovo zdravlje i povećava socijalne izdatke za lečenje.

220

- Rutinski rad svakog radnika je duhovno i emotivno ispražnjen.- Planiranje i sprovođenje planiranog je razdvojeno na razne grupe, tako da je

promenjen i model upravljanja: posao planiraju planeri iz ''planskog odeljenja'', a plan sprovode i u pogonu kontrolišu radnike nedovoljno i usko obučeni kontrolori (umesto klasičnih poslovođa koji su objedinjavali više stručnih funkcija).

- Formalizacija komunikacija povećava ''papirnati rad'' i menja kvalifikacionu strukturu zaposlenih.

Uporedo sa tejlorističko-fordovskim modelom i na kritici njegovih posledica javljaju se alternativni modeli radne organizacije i menadžmenta koji ističu značaj društvenih odnosa unutar radnih grupa i motivaciju zaposlenih da uspešno obave povereni radni zadatak.

Elton Mejo (Elton Mayo) je sa svojim saradnicima, psiholozima i sociolozima sa Harvardskog univerziteta bio u prilici da od 1927-1932. godine obavi eksperimentalna istraživanja u kompaniji Vestern Elektrik u predgrađu Čikaga Hotornu (tzv. Hotornski eksperimenti) i da dokaže da je ljudska, društveno-humanistička dimenzija rada važna kao i tehničko-tehnološka, a ponekad i važnija. Problem je uočen nakon pokušaja inženjera da povećaju efekte rada u kompaniji Vestern Elektrik eksperimentisanjem sa promenom radnih uslova (uvodeći bolje i lošije osvetljenje). Iznenadila ih je činjenica da radna grupa koja je počela da podiže svoju produktivnost sa poboljšanjem uslova, nije smanjila svoju efikasnost kad je poboljšanje ukinuto – što su oni očekivali. Gledajući mehanički na odnos podsticaja i reakcija u ponašanju radnika, oni nisu ukalkulisali, tzv. ljudski faktor, odnosno autonomnu motivaciju radne grupe koja nije htela da zaostane u odnosu na rivalsku (kontrolnu) grupu, pa je poželela da pokaže ''koliko zna i može'' nezavisno od uslova.

Mejo je serijom novih eksperimenata i intervjua dokazao da radni učinak grupe presudno zavisi od načina na koji je ona organizovana i od načina kako se s njom upravlja. Ljudski tretman radnika od strane rukovodilaca, pristup radniku kao čoveku koji se uvažava, veoma motiviše i pojedince i radnu grupu da budu uspešniji u poslu. U suprotnom, radnici se zatvaraju u odnosu na rukovodioce, prave svoj neformalni blok za nekažnjeno odbijanje zadataka, povećavaju škart, kvare mašine i veoma ''kreativno'' sabotiraju posao. Ovaj pristup organizaciji rada je označen kao humanistički, a Mejoova istraživanja kao začetak tzv. škole međuljudskih odnosa u sociološkom istraživanju organizacije rada. Tako je otkriven jedan novi ''ugao gledanja'' na probleme organizovanja rada, iz perspektive zaposlenih radnika, koji se razlikuje i od menadžerskog i od onog koji se tiče poslodavaca. Kad se danas modeliraju radne organizacije kao moderne društveno-ekonomske institucije sva tri ugla gledanja, sve tri interesne strukture i tri stvarno komplementarne, ali potencijalno konfliktne grupe aktera (preduzetnici, menadžeri i radnici) moraju se ugraditi u jedan elastičan i funkcionalan socijalni sistem.

4.7. Radne organizacije kao moderne institucije

Pošto je rad najvažniji društveni proces radne organizacije su najvažnija vrsta društvenih organizacija, a upravljanje radnim organizacijama jedan od najvažnijih vidova modernog menadžmenta. Raditi u modernom društvu uglavnom znači biti uključen u neku radnu organizaciju. Sfera rada jeste najvažnija, ali nije oštro odvojena od drugih

221

društvenih sfera, pa je i radne organizacije pojmovno teško odvojiti od drugih društvenih ustanova i organizacija. Pored ostalog i zato se u sociološkoj i srodnoj literaturi susreću veoma različite definicije radnih organizacija – u širem i u užem smislu. U užem smislu misli se na privredne, a u širem smislu i na neprivredne radne organizacije kao društvene institucije. Najopštije gledano, radna organizacija je strukturisana (relativno trajna i uređena) mreža profesionalnih radnih uloga i njima odgovarajućih položaja. Ipak, i u najširem smislu radna organizacija se ne poklapa sa organizovanim radom u okviru nekih drugih društvenih ustanova koje nisu radne. Takav je rad izvan radnih organizacija kao što je rad u sopstvenom domaćinstvu i za sopstvene potrebe, rad kod drugih ''na crno'', rad u državnim uredima i organinizacijama koje nisu ''radne'' (vojnim, političkim, kulturnim, verskim, sportskim i sličnim).

Sociološki gledano, ono što bi moglo da bude nesporno u većini definicija to je određenje radnih organizacija kao institucionalnog sistema komplementarnih profesionalnih uloga i odgovarajućih položaja onih koji obavljaju neku značajnu društvenu delatnost i tako ekonomski obezbeđuju sopstvenu (ličnu i porodičnu) egzistenciju.

Ova odredba podrazumeva nekoliko obeležja radne organizacije: 1. Radna organizacija nije spontano uobličena i neformalna organizaciona struktura

neke društvene grupe koja se bavi radnom aktivnošću – kakvo je, recimo, neko seljačko gazdinstvo i domaćinstvo koje ima tradicionalnu i neformalnu organizaciju rada i potrošnje i zato predstavlja jednu tipično tradicionalnu društveno-ekonomsku ustanovu.

2. Radna organizacija je, dakle, pravno formalizovan i institucionalizovan sistem profesionalnih uloga čija mreža je tako sistematizovana (“sistematizacija radnih mesta”) da je u stanju da za šire društvo stvara neke korisne proizvode ili da drugima pruža neke korisne usluge. To znači da su radne organizacije, uglavnom, tvorevina modernih društava sa razvijenom društvenom i tehničkom podelom rada, onih koja poznaju pravo (radno pravo) i tržišnu privredu. Takva moderna radna orgaganizacija zavisi od tržišta: na tržištu dolazi do profesionalnih radnika, kapitala i reprodukcionih materijala, a na tržište iznosi i svoje proizvode i usluge. Ovaj moderni tip tržišne radne organizacije obično ima karakter preduzeća.

3. Radnoj organizaciji su potrebni profesionalno obučeni kadrovi da bi za društvo stvarala korisne proizvode i usluge, a profesionalno obučenim pojedincima i grupama potrebna je formalna i društveno priznata organizacija da bi dobili priliku da drugima “pokažu šta znaju da rade” i da tako za sebe i svoju porodicu ekonomski obezbede egzistenciju.

4. Radna organizacija je elementarna tvorevina društvene podele rada i važna strukturna jedinica institucionalnog sistema globalnog društva.

5. Radna organizacija je u modernim društvima “mesto rada”, ali je istovremeno jedan od primarnih oblika društvenog života onih koji su u njoj zaposleni. Pored formalno propisane strukture odnosa, svaka radna organizacija ima i spontano uspostavljenu mrežu neformalnih društvenih odnosa i kanala međudelovanja (socijalne interakcije) na koju sociologija obraća posebnu pažnju.

222

Sociološki je veoma značajna veza između vrste radne aktivnosti i oblika društvene organizacije. Drugim rečima, jedan isti model organizacije ne može da odgovara za privredno preduzeđe, državni ured, za vojsku, kulturnu ustanovu, sportski klub. Čak i u sferi privrede ne organizuju se na isti način svi poslovi te se po raznim modelima organizuju fabrika automobila, televizora ili kompjutera (koje su pogodne za tehničko organizovanje rada po modelu proizvodne trake), građevinsko, saobraćajno ili trgovačko preduzeće, poljoprivredno-industrijski kobinat, zemljoradnička, stambena, zanatska ili neka druga zadruga.

Sociološki je kao značajna uočena i veza između tipa globalnog sistema i odgovarajuđeg tipa radnih organizacija. To znači da privredna preduzeća u kapitalizmu ili u socijalizmu poprimaju različite društvene ciljeve, imaju različitu svojinsku osnovu, različita prava zaposlenih i ovlašćenja rukovodilaca. Na jedan način se iznutra organizuju privredna preduzeća u kapitalizmu koje je orijentisano na tržište, čiji je motiv profit za preduzetnike (vlasnike) za koji treba da se izbori u oštroj konkurenciji sa drugima. Sasvim je drugi slučaj sa socijalističkim preduzećima koja funkcionišu u sistemu komandne ekonomije, sprovode državni plan, sa motivom da se zaposle nezaposleni i da se tako relativno ravnomerno zadovolje društvene i lične potrebe.

Nisu manje razlike u organizovanju administracije u autokratskom i demokratskom, jednopartijskom ili višepartijskom političkom sistemu. U višepartijskom i demokratskom sistemu se praktikuje načelo podele vlasti, administracija ima zakonom osiguranu autonomiju i mogućnost da više uvažava profesionalne kriterijume nego u jednopartijskom i autokratskom sistemu gde je uspostavljeno jedinstvo vlasti u smislu monopola jedne političke volje, a politička podobnost se ističe kao glavni kriterijum izbora, unapređenja i nagraćivanja službenika, koji su u tom slučaju više partijski i režimski nego državni službenici.

Sociološki je, takođe, značajna veza između kulturne tradicije u nekom društvu i specifičnih organizacionih oblika u svim funkcionalnim područjima nekog društva – kod privrednih, političkih i kulturnih organizacija i ustanova. Tradicija slovenske porodične zadruge i jevrejskih kibuca pogoduje familijarizmu i nepotizmu u privredi i politici; hajdučko-uskočka tradicija pospešuje pljačkaško privređivanje, a ratarska kultura razvija radne navike i sposobnosti da se teško, dugo i strpljivo radi – što za sobom povlači i različite modele organizovanja. Organizacija japanskih preduzeća povezana je sa japanskom feudalnom (samurajskom i drugom) tradicijom koja se kombinuje sa zapadnim (američkim i nemačkim) modelima moderne organizacije. Tradicija kineskih mandarina i danas se oseća u organizaciji kineske državne uprave i celokupnog društvenog života u Kini, a indijski kastinski sistem sa striktnom podelom rada na umni (bramani i kšatrije) i fizički (vajsije i sudre) ni do danas nije sasvim prevaziđen i utiče na način organizovanja, na tip vođstva i kontrole pojedinih poslova u Indiji.

Veber je dokazivao da su protestantski duh i njegova puritanska etika omogućili razvoj kapitalizma i zapadne racionalnosti. Iz ove tradicije izvire ona vrsta privrednog preduzetništva, koja u kombinaciji sa junkerskom vojničkom tradicijom stvara osobeni amalgam kulturnih obrazaca koji su u osnovi specifične nemačke radne i organizacione discipline.

Ipak, nijedan elemenat kulturne tradicije, bez obzira koliko bio važan za neko društvo, sam po sebi ne može da proizvede nijednu organizacionu formu. Kulturni uticaji su različiti i međusobno se na

223

različite načine mešaju, dok su neke organizacione forme univerzalne: autokratski i demokratski oblici organizovanja međusobno se smenjuju u svim društvima i svim kulturama, kao i u različitim vremenima. Oni se, ponekad, i uzajamno kombinuju, što sa različitim kulturnim tradicijama dovodi do toga da je svaka autokratija i svaka demokratija, iako u ponečemu slična sa drugima, uvek u nečemu i sasvim osobena.

To znači da se optimalna društvena organizacija nikad ne može u celini preuzeti od drugih, da je, i kad se od drugih u osnovi preuzima, uvek neophodno da se preuzeta organizaciona forma prilagodi specifičnoj kulturnoj sredini i konkretnoj društvenoj situaciji.

Kao što su prvu polovinu 20. veka obeležile rasprave o značaju Veberove hipoteze o presudnom uticaju protestantske etike na razvoj zapadnog kapitalizma tako su u drugoj polovini 20. veka aktuelne bile rasprave o uticaju japanske (istočnjačke) kulturne tradicije na specifičan model japanskog kapitalizma - od modela japanskih preduzeća, preko modela državne intervencije, do globalnog modela japanske privrede. U istom smislu se može konstatovati da kraj 20. i početak 21. veka obeležava specifična kineska postsocijalistička tranzicija koja se po tempu i načinu sprovođenja, pozitivnim rezultatima i negativnim posledicama bitno razlikuje od tranzicije u svim drugim zemljama bivšeg socijalizma.

Vilijem Ouči (William Ouchi, 1981) upoređuje društvenu organizaciju japanskih i američkih preduzeća, pokazujući kako se sve japanska kulturna tradicija unosi u organizaciju modernih industrijskih preduzeća, za razliku od američkog modela koji počiva na veri da se inženjerskom ''naučnom'' i ''racionalističkom'' organizacijom postiže maksimalna tehnička efikasnost i ekonomska profitabilnost rada.

Japansko preduzeće Američko preduzećeDoživotno zaposlenje Privremeno zaposlenjeSporo ocenjivanje i napredovanje Brzo ocenjivanje i napredovanjeNespecijalizovana radna karijera Specijalizovana radna karijeraImplicitni kontrolni mehanizam Eksplicitni kontrolni mehanizamKolektivno odlučivanje Individualno odlučivanjeKolektivna odgovornost Individualna odgovornostCelovit pristup Parcijalan pristup

Olga Kroker (Olga Crocker) sa saradnicima daje još šire poređenje japanskog i američkog globalnog sistema, socijalnog sistema organizacije i menadžerske prakse.

Globalni socijalni sistem

Japanske osobenosti Američke osobenostiTežnja ka očuvanju tradicionalnog društva Težnja ka individualnom napretkuSistem proširene porodice Sistem ''nuklearne'' porodiceZatvorena socijalna struktura sa rigidnim klasnim razlikama

Otvorena socijalna struktura sa fluidnim klasnim razlikama

224

Kolektivizam i lojalnost grupi IndividualizamTežnja ka harmoničnim ljudskim odnosima Težnja ka poslovnim odnosima Socijalni sistem radne organizacije

Japanske osobenosti Američke osobenostiPoistovećivanje sa organizacijom u kojoj se radi

Organizacija je samo mesto gde se zarađuje

Doživotno zaposlenje Privremeno zaposlenje (prema potrebi)Sporo napredovanje u radnoj karijeri Brzo napredovanje u početku radaPlate naosnovu starosti i dužine rada u firmi Plate prema ugovorima, radnim mestima i

moći Organizacija brine o zaposlenima dok rade i posle penzionisanja

Organizacija primenjuje zakon o socijalnim davanjima

Značajna mobilnost unutar organizacije i mala mobilnost između njih

Velika mobilnost u svim vidovima, pojedinac nije vezan za organizaciju

Svestrana kvalifikacija zaposlenih Specijalizovane kvalifikacije Opšta pravila na radnom mestu Promenljiva pravila na radnom mestuSindikat unutar firme Sindikat organizovan po strukamaSukobi na radu sporadični, otklanjaju se sporazumom uprave i zaposlenih

Sukobi zaposlenih i uprave ozbiljni, rešavaju se zakonskom arbitražom

Neguje se uzajamno poverenje zaposlenih i uprave

Neguje se odnos suprotstavljanja zaposlenih i uprave

Organizacija ''centrirana'' ka ljudima Organizacija''centrirana'' ka proizvodnji

Menadžerska praksa

Japanske osobenosti Američke osobenostiSvaki radnik je kontrolor Posebni timovi kontroloraKljučne rukovodeće pozicije rezervisane za ''članove porodice'' ili za one koji su završili ''najviše škole''

Ključne rukovodeće pozicije su u osnovi političke

Upravljanje prema dugoročnim obzirima Upravljanje prema kratkoročnim obzirimaRadna snaga je fiksni trošak, te se moraju iznalaziti dobre proizvodne i merketing strategije

Sve je promenljivo, u rukovođenju nužne su tehnike ''gašenja požara'' u krizi

Osnova filozofija: radi pametnije, a ne više Radi što više i stalno budi ''savršen''Intenzivne verbalne i neverbalne komunikacije u svim smerovima

Birokratska (obično pisana) komunikacija duž hijerarhijskih linija

Kolektvizovani zadaci, odgovornost i nagrade za rad

Individualizovani zadaci, odgovornost i nagrade za rad

(Navod poređenja prema: S. Bolčić (2003), Svet rada u transformaciji, s. 176-180)

225

Neki autori su razlike između američkog i japanskog modela organizovanja rada predstavljali kroz poređenje fordizma i tojotizma - dve organizacione filozofije koje su najpotpunije došle do izražaja u načinu organizovanja rada uz pokretne trake automobilske industrije, u Fordovim fabrikama i firmi Tojota.

Isticanje japanskih osobenosti sociološki je značajno zato što se tako na jednom konkretnom primeru uspešne privrede argumentovano osporava teza da je samo jedan (američki) model organizovanja rada efikasan i da je za efikasnu modernu organizaciju nužno da se u celini odbaci predmoderna kulturna tradicija.

Srpska kulturna tradicija i tradicionalna radna etika lakše bi se usaglasila sa oblicima moderne organizacije rada koji bi bili sličniji japanskom nego američkom modelu. To se pre svega odnosi na kulturne obrasce koji prate tradiciju kolektivnih seljačkih radova, kolektivne radne zadatke, odgovornost i nagrade za rad, društvenu solidarnost unutar proširene porodice i lokalne zajednice, pravoslavnu tradiciju ljudskog bratstva, a u izvesnoj meri i one racionalne (neideološke) elemente novostvorene tradicije radničke samouprave. Potvrđena predispozicija za kolektivne sportove kod nas na svoj način ukazuje na ovu osobenu kulturnu matricu koja oblikuje srpsku organizacionu kulturu u svim oblastima društvenog rada i života. Naglo i prebrzo odbacivanje svih (pa i pozitivnih) elemenata autohtone kulturne tradicije stvara nove probleme, ne mnogo manje od onih starih koje proizvodi tradicionalistička fiksacija za prevaziđene forme mišljenja i rada. To, između ostalog, znači da je sasvim evidentno da ni danas ne bi bilo dobro (čak i kad bi to bilo moguće) baš u svemu ''stići i prestići Ameriku''. Umesto toga, od Amerike (ali i od svih drugih) treba se učiti – jer samo tako se neko manje razvijeno društvo može razvijati, a da pritom ne izgubi svoj kulturni identitet.

4.8. Nova organizacija i kultura rada

U savremenim postindustrijskim (informatičkim) društvima rad i organizacija rada se znatno razlikuju, kako od one u tradicionalnim tako i od organizacije u modernim industrijskim društvima. Tejlorističko-fordistička ili kakva druga (''naučna'') kruta i stroga organizacija industrijskog rada, postepeno se potiskuje znatno elastičnijim organizacionim oblicima i metodima upravljanja (vladanja, vođenja i rukovođenja).

Neki analitičari su govorili o sveopštoj birokratizaciji modernog sveta, kao jednom od dominantnih ''megatrendova'', ali je sve više onih koji smatraju da se nije ostvarilo Veberovo predviđanje o sve većoj centralizaciji i birokratsko-formalnoj racionalizaciji upravljanja savremenim društvima. Umesto modernih formalnih organizacija industrijskih društava, u postindustrijskim društvima javljaju se postmoderne neformalne poslovne mreže. Razlike između ova dva tipa organizovanja su značajne.

Formalne organizacije su smeštene u jednom fizičkom prostoru (fabrički krug, poslovne zgrade, bolnice, univerziteti), a mreža ''nije nigde, a jeste svuda''. Današnja poslovna berza na kojoj se elektronski trguje primer je postmoderne institucije i organizacije koja je locirana i svuda i nigde. To više nije jedno fizički određeno mesto gde brokeri kupuju i prodaju deonice i druge hartije od vrednosti, nego se radi o internetski povezanim pojedincima i firmama koji imaju (zbog poreskih obaveza) neko pravno registrovano sedište, ali posluju širom sveta. Pored prednosti koje nudi globalno svetsko tržište informacija koje brzinom svetlosti stižu s jednog kraja sveta na drugi,

226

ubrzavaju poslovanje i tako znatno smanjuju troškove poslodavaca – pojavljuju se i novi problemi. Nacionalne države sve teže kontrolišu poslovanje umreženih aktera, što ugrožava državne prihode, a s njima i sve one koji zavise od budžeta.

One koji su organizovani u poslovnu mrežu niko nikad neđe mođi da kontroliše onako kako je robovlasnik kontrolisao robove, feudalac kmetove ili kapitalista radnike – dok su radili ''pred njegovim očima'' ili pod prinudom unajmljenih kontrolora (goniča robova, nastojnika poseda, fabričkih poslovođa, privatnih menadžera ili javnih birokrata-načelnika). Niko od njih ne može biti ''prikovan za radno mesto'' niti pretvoren u ''privezak mašine'' kao u tejlorističkom modelu organizacije rada, ali niko neće bez mašine (ovog puta računarske) moći ništa vredno da uradi u svetu koji se služi kompjuterima. Ne treba sumnjati da će ova nova veza čoveka i jedne nove mašine (kompjutera) izazvati novu zavisnost čoveka od mašine, ali je neizvesno kakve sve posledice po čoveka i društvo iz toga mogu da proizađu.

Kao i pozitivne, neke negativne posledice postmoderne organizacije rada i s njom povezanog načina života sasvim su izvesne: u informatičkom društvu: postvaruju se neposredni međuljudski odnosi, a ljudi se sve manje međusobno druže – dok rade i kad koriste svoje slobodno vreme; takozvano ''četovanje'' po internetu već danas pokazuje svoje patološke crte, kad god postaje (neodgovarajuća) zamena za pune ljudske odnose.U predindustrijskom društvu rad je bio težak pre svega fizički, u tejlorističkom modelu industrijskog rada on nije lak fizički, ali je još postao psihički dosadan i zaglupljujući, dok je u postindustrijskom društvu rad postao kreativniji, ali je preterano spiritualizovan. Jedna od najnegativnijih socio-kulturnih posledica postmodernog načina života jeste skoro potpuna spiritualizacija rada u informatičkom društvu, što može da izazove i fizičku degeneraciju ljudi. Fizičko vežbanje u slobodnom vremenu postaje imperativ postmodernog čoveka, ali je pitanje da li je to dovoljno za održavanje njegovog fizičkog i psihičkog zdravlja. Sve je više onih koji misle da bi trebalo vratiti poštovanje poštenom manuelnom radu koje je izgubljeno.

Kristofer Laš u tom smislu piše: ''Za nas 'kreativni rad' predstavlja seriju apstraktnih mentalnih operacija koje se izvode u kancelariji, po mogućstvu uz pomoć kompjutera, a ne proizvođenje hrane, skrovišta i drugih neophodnosti. Misleće klase su fatalno udaljene od fizičke strane života – odatle njihovi nemoćni pokušaji da ovo kompenzuju napornim režimima izlišne fiskulture. Jedina njihova veza sa produktivnim radom je kroz potrošnju. Oni nemaju nikakvog iskustva u pravljenju bilo čega sadržajnog i trajnog. Oni žive u svetu apstrakcija i imidža, u simuliranom svetu koji se sastoji od kompjuterizovanih modela stvarnosti – 'hiperrealnosti', kako je nazivaju – koja je izdvojena od opipljive, neposredne, fizičke stvarnosti nastanjene običnim muškarcima i ženama. Njihovo verovanje u 'društvenu konstrukciju stvarnosti' – centralna dogma postmodernističke misli – odražava život u veštačkoj sredini iz koje je sve što se opire ljudskoj kontroli (neizbežno, sve što je poznato a takođe i umirujuće) rigorozno isključeno. Kontrola je postala njihova opsesija. U svom nagonu da se izoluju protiv rizika promene – protiv nepredvidljivih slučajnosti koje pogađaju ljudski život – misleće klase su se povukle ne samo iz običnog sveta nego i iz same realnosti.

Kulturne ratove koji potresaju Ameriku od šezdesetih, najbolje je razumeti kao jedan oblik klasnog rata, u kome prosvećena elita ne pokušava toliko da nametne svoje vrednosti većini (koju vidi kao nepopravljivo rasističku, provincijalnu i ksenofobičnu), a još manje da tu većinu ubedi posredstvom racionalne javne debate, koliko da stvori

227

paralelne ili 'alternativne' institucije u kojima više nikada neće biti neophodno suočavati se sa neprosvećenima.'' (K. Laš, Pobuna elita i izdaja demokratije, s. 24-25)

Organizacija rada i menadžment: pojmovi i problemi

Svakoj organizaciji rada odgovara neki određeni tip upravljanja poslovima i rukovođenja zaposlenima (menadžmenta), koji je uvek povezan sa širim društvenim procesima vođenja i vladanja ljudima. Nova komunikativna

tehnologija je nametnula novu društvenu organizaciju rada i nove modele menadžmenta i s njim povezane društvene procese vladanja, vođenja i

upravljanja. Navedeni pojmovi su međusobno veoma povezani, ali imaju različita značenja. Te razlike nekad potenciraju, a nekad zamagljuju, brojne definicije čiji se pojmovni elementi često međusobno prepliću tako da se neki od njih pojavljuju prilikom definisanja i vladanja i upravljanja, kako uz određenje vođstva tako i uz

pojam menadžmenta.Vladanje bi moglo da se shvati kao proces vršenja vlasti ili kao

institucionalizovani društveni odnos koji omogućuje sprovođenje ''direktivne moći'' kojom se drugima nameće svoja volja, po potrebi i prinudnim merama. Kada je ''vladanje'' ljudima i društvenim grupama neformalno i kada se podčinjeni dobrovoljno podčinjavaju onome ko njima vlada, tada je reč o vođstvu. Vođstvo je, dakle, vladanje koje se više oslanja na neformalni autoritet nego na formalnu vlast, više na manipulaciju vođa i podršku sledbenika nego na spoljnu prinudu.

Upravljanje bi se moglo (za razliku, ali ne i nasuprot od vladanja) odrediti kao proces grupnog organizovanja, praktičnog usmeravanja i usklađivanja društvenog delovanja sa odabranim i usvojenim strateškim ciljevima, korišćenjem ''regulativne moći'' koja može da bude kako formalna tako i neformalna. Kao takvo, upravljanje je prevashodno izvršno-operativni, dok je vladanje imperativno-kontrolni društveni proces. Vlada se ljudima, a upravljati se može i stvarima.

U navedenom smislu se u sociološkim studijama organizacionog ponašanja ukazuje na povezanost i razlike između vođstva (liderstva) i menadžmenta. U savremenim društvima postoji tendencija da se polje vladanja sužava, a da se polje upravljanja proširuje – mada i dalje ostaje funkcionalna potreba i za jednom i za drugom vrstom društvenih procesa. To je i razlog što se sve više razvija stanovište da savremeno političko vladanje treba da bude oslonjeno na globalno društveno upravljanje ili na t.zv. strateški menadžment.

Reč "menadžment" potiče od engleske reči "menidž" (manage – upravljati, rukovoditi) kojom se u ekonomiji označava "uspešno raspolaganje ograničenim resursima ili sredstvima". Koren engleske reči "menidž" dolazi od latinske reči manus (ruka), što je, takođe, povezano sa "rukovođenjem" (upravljanjem). Menadžment bi, dakle, označavao veštinu kombinovanja faktora proizvodnje koja obezbeđuje efikasno ostvarivanje postavljenih ciljeva, što se obično svodi na “dobro završavanje korisnih poslova”.

Savremena teorija menadžmenta razlikuje menadžere od lidera. Menadžeri "znaju kako", a lideri "znaju zašto" nešto treba (ili ne treba) činiti. Dobri menadžeri iznalaze najefikasnija sredstva, a dobri lideri predlažu najrealnije ciljeve (imajući u vidu želje poslodavaca, ali i raspoloživa sredstva i uslove delovanja). Lider uočava i određuje problem, a menadžer ga rešava - i zato se oni funkcionalno dopunjuju. Vlasnik-poslodavac još uvek

228

često preuzima ulogu lidera (dobrog ili lošeg), ali sve ređe se meša u kompetencije menadžera. To je stoga što savremeni menadžment zahteva specijalizovana tehnička znanja kojima raspolažu samo visokoobrazovani stručnjaci. Poslodavac od menadžera traži efikasnost i profesionalnu odgovornost, ali mu, zauzvrat, mora ostaviti dovoljnu stručnu autonomiju. Dobar poslodavac neće skupo platiti dobrog stručnjaka (menadžera), pa ga potom onemogućiti da "pokaže šta zna". Sa druge strane, privatni poslodavac ceni (i plaća) samo stručnost koja se i njemu "isplati". To znači da poverenje poslodavaca stiču samo oni menadžeri koji svoju stručnost dokazuju u poslu koji im je poveren.Vođstvo i menadžment. - Dušan Mojić je u svom magistarskom radu koji je objavljen kao knjiga pod naslovom Stilovi vođstva menadžera u Srbiji (2003) dao jedan sažet, ali celovit, prikaz raznih definicija vođstva i različitih shvatanja odnosa liderstva i menadžerstva u novijoj sociološkoj literaturi - koji će ovde radi preglednosti biti naveden u celini.''Vođstvo ili liderstvo (engl. leadership) je ključna varijabla organizacionog ponašanja koja je predominantno određena ličnim osobinama pojedinaca i karakteristikama sredine. Vođenje je istraživano još krajem 30-ih godina XX veka, kada su se pojavile prve studije. One su se bavile funkcionalnim aspektima poslovnog vođenja. Težište je bilo na efektivnom upravljanju kapitalom i materijalnim resursima. Cilj je bio da se postigne konkurentska prednost putem efikasnosti. Međutim, funkcionalni pristup doprineo je da se vođstvo tumači kao statična i stereotipna aktivnost.

Novo shvatanje pojma vođstva vezano je za primenu bihejviorističkih pristupa u menadžmentu, u kojima je težište na ponašanju ljudi u radnoj sredini. Vođstvo se posmatra kao način ili oblik upravljanja ponašanjem ljudi u organizaciji, sa ciljem da se postigne konkurentska prednost pomoću ljudi kao najznačajnijeg resursa u savremenoj privredi (Stefanović i dr., 1999: 363).

Nakon iscrpnog pregleda literature o vođstvu, Ralf Stogdil (Ralph M. Stogdill) je zaključio da »postoji gotovo onoliko definicija vođstva koliko i osoba koje su pokušale da definišu taj pojam« (Stogdill, 1974: 259). Vođstvo se, do sada, određivalo pomoću ličnih osobina, ponašanja vođe, obrazaca interakcije, odnosa između uloga, percepcija sledbenika, uticaja nad sledbenicima, uticaja na zadatke i uticaja na organizacionu kulturu.

Veliki broj studija o vođstvu se pojavio u poslednjih sto godina. Ova tema fascinira kako istraživače, tako i menadžere (Hunt, 1992: 241). Zanimljivo je da 1896. godine u Kongresnoj Biblioteci SAD nije postojala nijedna knjiga o vođstvu, ali je već 1981. Bas (B. M. Bass) pronašao preko 5000 bibliografskih jedinica o ovoj temi (The IEBM Handbook of Organisational Behaviour, 1997: 340).

Neslaganje oko definisanja vođstva potiče iz činjenice da ono uključuje složen međuodnos vođe, sledbenika i situacije (Kreitner et al., 1999: 472). Vođstvo se izražava ili iskazuje kroz odnos između ljudi i nužno pretpostavlja kao svoju dopunu »sledbeništvo«. Da bi neko mogao da vrši uticaj neko drugi mora »dopustiti« da se na njega utiče. Štaviše, vođa i sledbenik (sledbenici) moraju biti barem labavo organizovani oko nekog zajedničkog ili unapred dogovorenog cilja ili misije, za čije se postizanje smatra da delom zavisi od odnosa vođa - podređeni (Jago, 1982: 316).

Da bi postojao vođa, neophodna je grupa. Grupe su sastavni deo organizacije. Dužnost menadžera je da bude svestan postojanja grupa i da je u stanju da ih koristi. Grupa nastaje interakcijom dvoje ili više pojedinaca koji utiču jedni na druge kako bi se ostvarila zajednička svrha. Rad u grupi može da bude i frustrirajuće iskustvo, tako da tezu da grupe postoje kako bi svojim rezultatima prevazišle domete pojedinačnih članova nije uvek moguće dokazati. To se naročito odnosi na grupe u kojima postoje talentovani i obrazovani pojedinci sa iznadprosečnim mogućnostima. Grupe su nezaobilazna karakteristika svake organizacije, tako da je značajan deo menadžerske aktivnosti posvećen radu u i sa različitim grupama. Menadžeri imaju zadatak da upravljaju grupama na način da one dovedu do potrebnog nivoa produktivnosti i satisfakcije članova (Todorović i dr., 1997: 100).

Postoje brojne definicije vođstva. Ovom prilikom biće navedene samo neke od njih.»Vođstvo uključuje procese uticanja na interpretaciju događaja od strane

229

sledbenika, izbora ciljeva grupe ili organizacije, organizovanja radnih aktivnosti za ispunjavanje ovih ciljeva, motivacije sledbenika, održavanja odnosa saradnje i timskog rada, te obezbeđivanja podrške i saradnje od ljudi izvan grupe ili organizacije« (Yukl, 1994: 5).

»Vođstvo se može smatrati procesom (činom) uticanja na aktivnosti organizovane grupe pri određivanju i dostizanju ciljeva« (Stogdill, 1950: 3).

»Vođstvo je proces uticanja na aktivnosti organizovane grupe radi postizanja ciljeva« (Rauch, Behling, 1984: 46).

»Vođstvo može biti definisano kao sposobnost uticanja na grupu radi postizanja ciljeva« (Robbins, 1998: 347).

»Vođstvo predstavlja proces tokom kojeg jedna osoba utiče na druge članove grupe radi ostvarenja definisanih ciljeva grupe ili organizacije« (Grinberg, Baron, 1998: 454).

»Vođstvo se definiše kao proces društvenog uticanja u kome vođa traži dobrovoljno učestvovanje podređenih u nastojanju da se dostignu organizacioni ciljevi« (Kreitner et al., 1999: 472).

»Vođstvo je aktivnost na oblikovanju ponašanja zaposlenih i kreiranju organizacione kulture preduzeća« (Petković, Jovanović-Božinov, 1999: 37).

Ipak, najpotpunijim i najprihvatljivijim se čini određenje prema kome »vođstvo predstavlja sposobnost pojedinca da utiče na druge, da ih motiviše i da im omogući da doprinesu efikasnosti i uspehu organizacija čiji su članovi« (House et al., 1999: 4).

Navedena definicija se zasniva na opširnom razmatranju i diskusiji od strane 84 naučnika iz oblasti društvenih nauka i menadžmenta iz 56 zemalja. Sama diskusija je održana na međunarodnom sastanku nacionalnih ko-istraživača projekta GLOBE (GLOBE Country Co-Investigators - CCIs), održanom avgusta 1994. godine u Kalgariju (Kanada). GLOBE je skraćenica od Global Leadership and Organizational Behavior Effectiveness Research Program (Globalni program istraživanja efikasnosti vođstva i organizacionog ponašanja) i predstavlja dugoročni projekat usmeren ka razvijanju sistematskog znanja o tome kako societalne (nacionalne) i organizacione kulture i potkulture utiču na vođstvo i organizacionu praksu (House et al., 1999: 1).

MENADžERI I LIDERI: DA LI SE RAZLIKUJU?

Upravo pod navedenim naslovom pojavio se, kasnije veoma uticajni, članak Abrahama Zaleznika (Abraham Zaleznik) u časopisu Harvard Business Review. Zanimljiva je predistorija ovog rada. Naime, septembra 1976. godine magazin Time organizovao je konferenciju o liderstvu u Vašingtonu. Časopis je pozvao 200 mladih lidera da razmatraju »taj iluzivni, neodredivi, ali ipak prepoznatljivi kvalitet« zvani liderstvo, koji je, smatra Zaleznik, tada postojao u manjem obimu. Time je, takođe, pozvao četiri univerzitetska profesora da predstave svoje analize o tome šta je to »krenulo naopako« sa liderstvom u SAD. Radni tekst ovog autora prerastao je u pomenuti članak, objavljen 1977. godine u Harvard Business Review. U njemu je, prvi put, jasno istaknuto da se menadžeri i lideri suštinski razlikuju. Oni se, po Zalezniku, razlikuju u tome kakve su im namere, kako misle, kako rade i kako se odnose prema drugima. Iznad svega, menadžeri i lideri imaju različite ličnosti i različite razvojne puteve od detinjstva do zrelog doba (Zaleznik, 1990: 8-9).

Menadžeri i lideri se suštinski razlikuju u svojim pogledima na svet. Dimenzije za procenu ovih razlika uključuju orijentaciju menadžera i lidera prema njihovim ciljevima, radu, odnosima na radu, te njima samima. Menadžeri su skloni da usvoje bezličan, čak i pasivan, stav prema ciljevima. Menadžerski ciljevi proističu pre iz obaveza nego iz želja i zbog toga su duboko ukorenjeni u istoriji i kulturi organizacije (Zaleznik, 1977: 70). Menadžeri posmatraju rad kao »omogućavajući« proces koji uključuje određeno kombinovanje ljudi i ideja, u čijoj se interakciji uspostavljaju strategije i donose odluke. Menadžeri pomažu taj proces pomoću čitavog niza veština koje uključuju izračunavanje

230

suprotstavljenih interesa, prostorno i vremensko otkrivanje kontraverznih pitanja i smanjivanje napetosti. U ovom »omogućavajućem« procesu, menadžeri su, izgleda, fleksibilni pri upotrebi taktike: oni pregovaraju i cenkaju se, s jedne strane, i upotrebljavaju nagrade i kazne, kao i ostale oblike prinude, s druge strane. Da bi naveli ljude da prihvate rešenja problema, menadžeri moraju neprestano da koordiniraju i balansiraju. Cilj menadžera je prebacivanje težišta moći ka rešenjima koja su prihvatljiva kao kompromis između suprotstavljenih vrednosti (Zaleznik, 1977: 71).

Tamo gde menadžeri deluju u pravcu ograničavanja mogućnosti, lideri čine upravo suprotno, razvijajući nove pristupe dugotrajnim problemima i otvarajući nove mogućnosti. Da bi bio uspešan, lider mora da pretvori svoje ideje u prizore koji »uzbuđuju« ljude, i tek onda da razradi mogućnosti koje će osmišljenim prizorima dati sadržaj. Shodno tome, može se reći da lideri stvaraju »uzbuđenje« na poslu. Radeći na visokorizičnim položajima, oni su često predodređeni temperamentom da traže rizik i opasnost, pogotovo tamo gde prilike i nagrade izgledaju primamljivo. Pitanje zašto neki pojedinci traže rizike dok drugi pristupaju problemima opreznije, više zavisi od ličnosti nego od svesnog izbora. Za neke, pogotovo za one koji postanu menadžeri, nagon opstanka nadvladava njihovu sklonost riziku, i njihova sposobnost da tolerišu »ovozemaljski«, praktičan rad pomaže im u tome. Isto ne važi i za lidere koji ponekad reaguju na »ovozemaljski« rad kao na mučenje (Zaleznik, 1977: 72).

Menadžeri se odnose prema ljudima u skladu sa njihovom ulogom u sledu događaja ili u procesu odlučivanja, dok se lideri, koji su zainteresovani za ideje, ponašaju više na intuitivan i empatički način. Orijentacija na ljude kao aktere u sledu događaja odvraća pažnju menadžera od suštine ljudskih briga ka ulogama koje ti ljudi imaju u procesu. Razlika je, prosto, između menadžerove brige o tome kako će stvari biti urađene i liderove šta će događaji i odluke značiti za učesnike. Lideri privlače snažna osećanja sličnosti i razlike, ili ljubavi i mržnje. Ljudski odnosi u strukturama kojima dominira lider često izgledaju turbulentni, intenzivni, a ponekad i neorganizovani. Takva atmosfera pojačava individualnu motivaciju i često daje neočekivane ishode (Zaleznik, 1977: 73-74).

Osećanje da su posebni, karakteristično za lidere, razlikuje se od narcisoidnosti. Lider je svestan granica i razlikuje unutrašnji i spoljni svet, nestvarno i stvarno, sebe i druge ljude. Orijentisani na karijeru, menadžeri će pre iskazati narcisoidne osobine nego lideri. Dok su menadžeri zaokupljeni prilagođavanjem svojoj okolini, usko orijentisani na održavanje svog identiteta i samoprocenjivanje »kroz« druge, lideri imaju samopouzdanje koje proizlazi iz svesti o tome ko su i vizije koja ih vodi ka postignuću (Zaleznik, 1990: 9). Dok se menadžeri usredsređuju na proces, lideri se koncentrišu na imaginativne ideje. Oni ne samo da smišljaju ideje, već podstiču i navode druge ljude da vredno rade i prevode te ideje u stvarnost. Lideri su »dramatičniji« u stilu i nepredvidivi u ponašanju. Oni prevazilaze sukob između reda i haosa pomoću autoriteta legitimisanog ličnim magnetizmom i posvećenošću sopstvenim poduhvatima i sudbinama (Zaleznik, 1990: 15-16).

Slično Zalezniku, tezu o suštinskom razlikovanju lidera i menadžera prihvatili su i drugi uticajni autori iz oblasti menadžmenta i organizacije. Tako, Voren Benis (Warren Bennis) sažeto ističe da su lideri ljudi koji rade prave stvari, a menadžeri ljudi koji stvari rade na pravi način. Ovaj autor ističe da u većini američkih organizacija (a, verovatno, i u većini organizacija većeg dela industrijalizovanog sveta) ima premalo liderstva, a previše menadžmenta. Na osnovu proučavanja grupe uspešnih američkih lidera Benis je izdvojio četiri njihove zajedničke sposobnosti: upravljanje pažnjom, upravljanje značenjem, upravljanje poverenjem i upravljanje sobom.

Prva liderska sposobnost jeste upravljanje pažnjom putem skupa namera ili vizije, ne u mističnom ili religioznom smislu, već u smislu ishoda, cilja ili pravca. Druga liderska sposobnost je upravljanje značenjem. Da bi snove učinili očiglednim drugima i da bi ih približili ljudima, lideri moraju saopštiti svoju viziju. Komunikacija i približavanje »idu« zajedno. Treća sposobnost je upravljanje poverenjem. Poverenje je suštinsko za sve organizacije. Glavna determinanta poverenja je pouzdanost, ili kako je autor naziva,

231

konstantnost. Četvrta liderska sposobnost je upravljanje sobom, poznavanje svojih sposobnosti i njihovo efektivno razvijanje. Upravljanje sobom je ključno; bez njega lideri i menadžeri mogu načiniti više štete nego koristi (Bennis, 1991).

Sigurno jedan od najuticajnijih istraživača iz ove oblasti Džon Koter (John P. Kotter) prihvata navedeno razlikovanje liderstva i menadžmenta, ali prevashodno ističe da se radi o dva odvojena, ali komplementarna sistema akcije. Svaki od njih ima svoju sopstvenu ulogu i karakteristične aktivnosti. Oba su neophodna za uspeh u sve složenijem i nestalnijem poslovnom okruženju. Slično Benisu, i Koter smatra da u većini američkih korporacija danas (tj. početkom devedesetih godina) postoji previše menadžmenta a premalo liderstva. Ipak, on upozorava da snažno liderstvo uz slab menadžment nije ništa bolje (čak je ponekad i gore) nego obrnuto. Pravi izazov je u kombinovanju snažnog liderstva i snažnog menadžmenta, i upotrebi svakog od njih kao protivteže onom drugom (Kotter, 1990a: 103).

Ono što je u pitanju kod menadžmenta jeste suočavanje sa složenošću. Njegovi postupci i procedure su, u velikoj meri, odgovor na jedan od najznačajnijih razvoja u dvadesetom veku: pojavljivanje velikih organizacija. Bez dobrog menadžmenta, složena preduzeća postaju haotična na način koji ugrožava samo njihovo postojanje. Dobar menadžment unosi određeni stepen reda i postojanosti kod ključnih dimenzija kao što su kvalitet i profitabilnost proizvoda.

Liderstvo se, nasuprot tome, suočava sa promenom. Deo razloga zašto je ono postalo tako važno poslednjih godina leži i u činjenici da je poslovni svet postao kompetitivniji i nestalniji. Brža tehnološka promena, jača međunarodna konkurencija, deregulacija tržišta, preveliki kapaciteti u kapitalno-intenzivnim granama, nestabilna naftna situacija, špekulisanje lošim obveznicama i izmenjene demografske osobine radne snage su neki od brojnih faktora koji su doprineli ovoj promeni. Rezultat svega je to da raditi kao pre, ili raditi 5 % bolje, ne predstavlja više formulu za uspeh. Velike promene su sve neophodnije za preživljavanje i uspešno takmičenje u ovom novom okruženju. Više promena uvek zahteva i više liderstva (Kotter, 1990a: 104).

Menadžment nasuprot liderstvuMENADžMENT LIDERSTVO

Planiranje i izrada budžeta: utvrđivanje detaljnih koraka i vremenskog okvira za ostvarivanje neophodnih rezultata, zatim raspoređivanje resursa potrebnih za realizaciju Organizacija i obezbeđenje kadrova: definisanje neke strukture za izvršenje zahteva plana, kadrovsko ekipiranje te strukture, delegiranje odgovornosti i ovlašćenja u cilju sprovođenja plana, obezbeđenje postupaka i procedura kao pomoć u instruktaži ljudi i definisanje metoda ili sistema za praćenje realizacije Kontrola i rešavanje problema: praćenje rezultata, uočavanje odstupanja od plana, zatim planiranje i organizovanje radi rešavanja problema

Utvrđivanje pravca: razvijanje vizije budućnosti – često daleke budućnosti – i strategija za realizovanje promena koje su potrebne da bi se ta vizija ostvarila Usmeravanje ljudi: širenje informacija o utvrđenom pravcu, kroz reči i dela, na sve one čija saradnja može biti potrebna da bi se uticalo na formiranje timova i koalicija koje shvataju viziju i strategije i prihvataju ih kao ispravne Motivisanje i inspirisanje: stimulisanje ljudi da savladaju najveće političke i birokratske prepreke, kao i one vezane za resurse, koje stoje na putu ka promeni, kroz ispunjenje osnovnih, ali često nezadovoljenih, ljudskih potreba

Obezbeđuje određeni stepen predvidivosti i reda, a ima potencijal da neprestano ostvaruje kratkoročne

Obezbeđuje promenu, često do dramatičnih razmera, a ima potencijal da ostvaruje izuzetno korisne promene (na

232

rezultate koje očekuju različite interesne grupe (na primer, sa aspekta kupca – izvršavanje obaveza uvek na vreme; sa aspekta akcionara – poslovanje u okviru budžeta)

primer, novi proizvodi koje žele potrošači, novi pristupi u odnosima sa zaposlenima zahvaljujući kojima firma postaje konkurentnija)

Izvor: Koter Dž. P. (1998), Vođenje promene, Beograd: Želnid, 1998, s. 40.

Menadžment i liderstvo, ovako definisani, očigledno su slični na određeni način. Oba procesa uključuju odlučivanje o tome šta mora biti urađeno, stvaranje mreža ljudi i odnosa koji mogu ispuniti »dnevni red« i nastojanje da se osigura da ovi ljudi zaista i urade posao. U tom smislu su i menadžment i liderstvo potpuni sistemi akcije; nijedno nije prosto jedan aspekt onog drugog. Ljudi koji menadžment smatraju samo sprovođenjem dela liderstva ignorišu činjenicu da liderstvo ima svoje sopstvene procese sprovođenja: usmeravanje ljudi ka novim pravcima i, onda, njihovo inspirisanje da učine da se to dogodi. Slično, ljudi koji smatraju liderstvo samo delom aspekta sprovođenja menadžmenta (motivacionim delom) ignorišu utvrđivanje pravca kao aspekt liderstva (Kotter, 1990: 5).

Ali, uprkos nekim sličnostima, postoje osobine koje čine menadžment i liderstvo veoma različitim. Procesi planiranja i izrade budžeta kod menadžmenta uglavnom se koncentrišu na vremenske okvire od nekoliko meseci do nekoliko godina, zatim na detalje, eliminisanje rizika i na instrumentalnu racionalnost. Nasuprot tome, taj deo procesa liderstva koji određuje pravac često se usredsređuje na duže vremenske okvire, tzv. »veliku sliku«, strategije koje uzimaju u obzir proračunate rizike i ljudske vrednosti. Na sličan način, organizovanje i obezbeđenje kadrova usmerava se na specijalizaciju, pronalaženje ili obučavanje prave osobe za pravi posao i saglasnost; nasuprot tome, usmeravanje ljudi se usredsređuje na integraciju, vođenje čitave grupe u pravom smeru i privrženost. Kontrola i rešavanje problema obično se orijentišu na zadržavanje, kontrolu i predvidljivost; za to vreme se motivisanje i inspirisanje usredsređuju na osamostaljivanje, napredovanje i stvaranje povremenih iznenađenja koja daju ljudima snagu. Ali, što je još značajnije, liderstvo i menadžment se razlikuju u pogledu svoje osnovne uloge. Liderstvo može stvoriti korisnu promenu, dok menadžment može napraviti uređene rezultate koji omogućavaju da »nešto« radi uspešno. To ne znači da menadžment nikad nije povezan sa promenom; zajedno sa efikasnim liderstvom, on može proizvesti »uredniji« proces promene. To, takođe, ne znači da liderstvo nikada nije povezano sa redom; naprotiv, zajedno sa efikasnim menadžmentom, uspešan proces liderstva može pomoći u stavljanju haotične situacije pod kontrolu. Ali, liderstvo, samo po sebi, nikada ne održava aktivnosti po diktatu vremena niti ima budžet svake godine. Takođe, ni sam menadžment nikada ne stvara značajnu korisnu promenu (Kotter, 1990: 6-7).

Ponekad se, međutim, dramatizuju razlike između menadžera i lidera: menadžer sprovodi, a lider inovira; menadžer je kopija, a lider je original; menadžer ima fokus na sisteme i strukture, a lider je fokusiran na ljude; menadžeri se oslanjaju na kontrolu, a lider inspiriše ponašanje; menadžer ima kratkoročno, a lider dugoročno stanovište; menadžer pita kako i kada, a lider pita šta i zašto; menadžer svoje oči usmerava na bazičnu liniju performansi, a lider na horizont; menadžer imitira, a lider je originalan; menadžer prihvata status quo, a lider ga dovodi u pitanje; menadžer je klasičan »dobar vojnik«, a lider je osobena ličnost (Milisavljević, 1999: 121-122). Naravno, ovakvo dramatizovanje razlika je neopravdano. Naime, pojmovi lidera i menadžera, u navedenom smislu, više predstavljaju svojevrsne »idealne tipove« koji u stvarnosti nikad ne postoje u svom isključivo »čistom« obliku.''

(Dušan Mojić (2003), Stilovi vođstva menadžera u Srbiji, s. 8-17.)

PROMENAMA DO USPEHA

Novi rezultati teorije i prakse životnog ciklusa preduzeća

233

Ovo je bila tema seminara koji je sredinom septembra 1998 održao prof. dr Isak Adižes u beogradskom Centru "Sava". Seminaru je prisustvovalo oko 350 učesnika, a među njima su bili i profesori i dekani ekonomskih fakulteta i fakulteta menadžmenta u Jugoslaviji, Republici Srpskoj i Makedoniji. ADIŽES: Svaki sistem se menja. Ako se sistem ne menja na bolje, on se menja na gore. To znači da ako ne radimo da bude bolje, automatski će biti gore. Ekonomska situacija je rezultanta raznih uzroka, stoga uvek treba gledati na moral ljudi, motivaciju i kulturu, jer kada se bilo šta od toga menja na gore, i rezultati će biti lošiji. * Šta to praktično znači za naša preduzeća i rukovodeće ljude u njima? ADIŽES: To znači da hrabra preduzeća danas u Jugoslaviji neće dopustiti da ih zahvati apatija. Rukovodstva koja preduzmu inicijativu i grade timove, koja se opredele za preduzetništvo imaju ogromne šanse na uspeh. * A šta mogu velike (državne) kompanije iz nekadašnje Istočne Evrope? ADIŽES: Jedina mogućnost je da se uklapaju u svetsko tržište. Tržište čak i u Istočnoj Evropi je danas malo, dok je sistem globalan, pa je jedina šansa uspeha u globalizaciji tih preduzeća. * Da li preduzeća u zemljama u tranziciji mogu da krenu putem promena bez strane pomoći? ADIŽES: Ja bih kazao da je pomoć potrebna za početak. Ali pomoć koja se produžava nije zdrava, jer tada organizacija, ili čak država, postaje zavisna od očekivanja. Stoga, uzdaj se u se i u svoje kljuse ili, ja bih kazao, najbolje je pametno tražiti pomoć, ali ne očekivati je. * Kakva su Vaša zapažanja o našem menadžmentu? ADIŽES: Pozitivno je da je ovde narod snalažljiv, pametan, bistar, inteligentan. To znači da i menadžeri imaju iste karakteristike, ali problem je da danas direktori vode preduzeća na način potpuno suprotan samoupravljanju, potpuno individualistično, hijerarhijski, majstorski, a ja mislim da to nije moderni sistem menadžmenta. Nažalost, država koja je razvila taj sistem humanističkog timskog rada je pobegla od toga i otišla u drugu krajnost. Danas se u Americi mnogo više radi baš na ovaj način na koji je Jugoslavija počela. To je onaj način autonomnih jedinica, timskog rada, rušenja hijerarhije, stvaranja mreže rada. Mislim da je američki sistem vođenja preduzeća otišao tamo gde je Jugoslavija bila, a da je Jugoslavija otišla tamo gde je Amerika nekad bila. Oni su se mimoišli. * Kako taj raskorak tumačite? ADIŽES: Srpska kultura je mačo kultura i nedostaje joj feministička strana. Stoga je vrlo teško u nekim kulturama stvoriti to o čemu govorim jer feministički resursi ne postoje. Zato ovde nije ni uspelo samoupravljanje, jer je ovde dominantna mačo kultura. A samoupravljanje traži feminističku kulturu. * Vi, dakle, smatrate da svet ide ka feminističkoj kulturi? ADIŽES: Apsolutno.Čitava moderna teorija o menadžmentu u Americi je feministička. Cilj je da se gleda, da se sluša, da se integriše, razvija međuzavisnost, da se stvara organizacija koja liči na dom. To je totalno feministički pristup koji počinje od familije, u kojoj deca vide kako se roditelji ponašaju, pa se posle tako ponašaju i na poslu, prenoseći kulturu familije u preduzeće. Rezultati dolaze posle toga. Zato oni i imaju najviše uspeha. Danas su preduzeća u Americi sasvim različita nego pre dvadeset godina. Kultura se menja jako brzo. U prošlosti je bilo skoro nemoguće privoleti zaposlene da govore, a danas je dovoljno samo reći - šta vi mislite, i odmah plane. To je otvorena kultura, hipiji iz sedamdesetih su već direktori koji su tu kulturu doneli u preduzeća. A da ne govorimo o Intenetu u kome nema hijerarhije. Zapravo, reč je o ogromnoj promeni u kulturi i organizaciji na Zapadu, i to tako brzoj i sa moje strane neočekivanoj. Države koje nemaju te promene u kulturi zaostaće i biće nerazvijene, jer razvijenost nije pitanje tehnologije, nije pitanje para, nije pitanje tržišta, već je pitanje kulture... * Jedna od ključnih reči koje pominjete je kultura. Šta pojedinci, porodice, preduzeća, države ili narodi mogu da učine na razvoju svoje kulture? ADIŽES: Transformacija ima svoje korake. Prvi stepen je postati svestan problema, videti da naša kultura "ne radi", zatim razumeti šta on znači, a kada iz svesnosti prelaziš u akciju, delatnost, onda je došlo do promene vrednosti i promene kulture. Na ovoj transformaciji treba raditi i kultura se može promeniti. Ja nisam ono što sam bio pre 20 godina. Tako se i porodica menja, pa i kultura naroda. * Kakvu preporuku možete dati našim direktorima? ADIŽES: Jedino što mogu da preporučim je - gradi svoj tim. Nađi dobre ljude koje poštuješ i u koje imaš poverenje i gradi tim. Posle toga doći će uspeh. I naravno, učiti, učiti i samo učiti. * Da li ima smisla i da li je moguća ta individualna akcija kada je spoljni faktor jako ograničavajući ili čak destruktivan?

234

ADIŽES: Šta je tvoja alternativa? Mora se imati vere. U Aušvicu su opstali oni koji su znali zašto hoće da opstanu, koji su imali cilj u životu. Onaj ko ima tu veru, nešto što je veće od tebe, opstaće. Oni koji to nemaju - umiru.

(Intervju u glasilu jugoslovenske asocijacije za naftu i gas JUNG, oktobar 1998.)

Odabrana literatura

Adižes, Isak (1994a), Upravljanje promenama, Prometej, Novi Sad Adižes, Isak (1994b), Životni ciklus preduzeća, Prometej, Novi Sad Adižes, Isak (1994v), Dijagnoza stilova upravljanja, Prometej, Novi Sad Bolčić, Silvano (2003), Svet rada u transformaciji, Plato, BeogradBreverman, Hari (1983), Rad i monopolistički kapital, Globus, Zagreb Veber, Maks (1976), Privreda i društvo, Prosveta, BeogradVukosavljević, Sreten (1983), Sociologija seljačkih radova, SANU, BeogradŽupanov, Josip (1977), Sociologija i samoupravljanje, Školska knjiga, ZagrebMarks, Karl (1974), Temelji slobode, Naprijed, ZagrebMarks, Karl (1978), Kapital, tom 1-3, Prosveta, BeogradMilošević, Božo (1997): Umeće rada, Filozofski fakultet, Novi SadNevil, Pjer (1979): U susret automatizovanom društvu, Školska knjiga, Zagreb.Fridman, Žorž (1959), Razmrvljeni rad, Naprijed, ZagrebFridman, Žorž (1959), Kuda ide ljudski rad, Rad, BeogradFridman, Žorž – Nevil, Pjer (1972), Sociologija rada, V. Masleša, SarajevoTejlor, Frederik (1967): Naučno upravljanje, Rad, Beograd.

5. Politika - veština upravljanja društvom

Politika je veština upravljanja društvom posredstvom specifičnih javnih (političkih) ustanova i organizacija (države i političkih stranaka).

Reč "politika" dolazi od grčkog termina politikos (društveni, državni, javni), a ponekad ima i šire značenje i odnosi se na svako svesno usmeravanje društvenih procesa a ne samo na ono koje se sprovodi preko države i stranaka (kao što su, na primer, ekonomska, kulturna, prosvetna, populaciona, zdravstvena, sportska ili neka druga politika).

Politika je kod starih Grka shvatana kao praktična etika, tj. kao javno praktikovanje morala, odnosno kao javno delovanje za opšte dobro društva i pravičnost u odnosima između građana "polisa". A grčki "polis" je bio istovremeno grad-država i društvo. Sudelovanje u javnom političkom životu bilo je obaveza svakog slobodnog čoveka (građanina), ali i njihova privilegija, pošto se robovi (kao i žene) drže podalje od javnosti. Za njih je bila rezervisana privatna sfera i ekonomija (grč. oikos - dom, kuća).

Sa propašću antičkog sveta raspada se i helenski ideal podređenosti politike javnom moralu. Sam moral se u srednjovekovnom hrišćanstvu podvodi pod autoritet religije i crkve pa se to zbiva i sa politikom. Opšti je nalog da se državna (svetovna) vlast podredi crkvenoj (duhovnoj); ova se dalje poziva na autoritet božjih poslenika na zemlji (pape) koji, navodno, posreduje božju volju (i milost) na ovozemaljsku vlast. Vlada se "po milosti božjoj", tako da je pobuna protiv vlasti "greh božji". Narod je isključen iz politike jer umesto gradanina postaje podanici.

235

Italijanski renesansni mislilac Nikolo Makijaveli (1469-1527) zastupa realističko stanovište po kojem politika nije ni "služba božja" ni praktikovanje morala nego je nemilosrdna borba za vlast u kojoj se ne biraju sredstva. Vlastodršci koriste silu, laži, prevare, samo da bi osvojili ili sačuvali vlast (otuda izraz "makijavelizam" za politiku bez morala).

Politika u modernom smislu postaje moguća tek u savremenom građanskom društvu. Francuska građanska revolucija je ukinula staleške nejednakosti i proklamovala pravnu (i političku) jednakost svih ljudi kao građana. Samo ravnopravni i lično slobodni gradani mogu biti pozvani da učestvuju u političkom životu društva. Na ovim idejama razvila se ideologija građanskog liberalizma (lat. liber - slobodan). Tako su stvarani preduslovi za konstituisanje modernih demokratskih političkih ustanova i organizacija kao što su parlament (skupština narodnih predstavnika) i političke stranke.

Najnovije promene u političkoj oblasti obeležavaju savremena sredstva masovnih komunikacija (štampa, radio, televizija) koja postaju prvorazredni politički činilac u savremenim društvima. Vlast se osvaja, vrši, čuva, kontroliše ili smenjuje (obara) posredstvom javnog mnenja. Onaj ko kontroliše informacije, taj u savremenom "informatičkom" društvu svoju stvarnu moć lako pretvara u formalnu vlast. To se postiže manipulacijom javnim mnenjem građana kad se oblikuju stavovi birača tako da oni prividno slobodno biraju ono što im se "servira". Na ovaj način klasične "demokratske" političke ustanove i organizacije postaju pokriće za novu oligarhiju i pokazuju da je javna i demokratska kontrola vlasti glavni politički problem u svim društvima i vremenima - od antike do danas.

5.1. Država - globalna politička ustanova

a) Pojam, struktura i funkcije države

Država je najvažnija politička ustanova civilizovanih društava čija je osnovna uloga zaštita društvenog poretka i globalno usmeravanje društvenih procesa. Osnovno sredstvo državne vlasti jeste na pravu zasnovan monopol sile kojim raspolaže poseban aparat hijerarhijski ustrojenih civilnih i vojnih organa.

Reč "država" potiče od glagola držati koji ukazuje na organizaciju koja posredstvom javne vlasti, neko stanovništvo drži na nekoj teritoriji. Iz ovog proizlaze i osnovni elementi strukture svake države:1. teritorija koja ima precizno određene granice do kojih se prostire državna vlast;2. stanovništvo koje naseljava datu teritoriju poštuje uspostavljenu vlast i prihvata njenu

politiku (načelo legitimiteta vlasti, od lat. legitimus - zakonit, opravdan);3. suverena javna vlast koja samostalno, kao vrhovna vlast na određenoj teritoriji (načelo

suvereniteta), upravlja društvom, koristeći sredstva koja su pravno propisana (načelo legaliteta, od lat. lex - zakon, formalni propis).

Država je "okrnjena" kad je bilo koji od ovih elemenata doveden u pitanje: kad se na istoj teritoriji preklapaju dve vlasti ("jedan narod, a dva gospodara, jedna raja dva harača daje"); kad se stvaraju "države u državi" (kao naše republike u bivšoj federaciji); kad građani ne priznaju vlast (vlast bez legitimiteta); kad vlast ne poštuje zakone koje je sama donela, ili vlada bez zakona (vlast bez legaliteta). Ovakve države ne mogu biti dugog veka niti je život većine državljana u njima ugodan.

236

Oko uzroka nastanka države i funkcija koje ona vrši postoje teorijska razmimoilaženja i sporovi. Nekad su se međusobno suprotstavljala dva shvatanja: prvo, da je država božanska tvorevina i drugo, da je država rezultat "društvenog ugovora" ljudi. Teološko objašnjenje nastanka države imalo je cilj da državnu vlast proglasi za svetu i nedodirljivu. Ovome se suprotstavlja teorija društvenog ugovora, po kojoj sami ljudi, svojim dogovorom (ugovorom), stvaraju državu, da bi uspostavili poredak u društvu kakav im odgovara. Država stvarno nije nastala prostom voljom i dogovorom ljudi nego u mnogo složenijem spontanom istorijskom procesu. U teoriju društvenog ugovora ugrađena je humana i demokratska ideja da ljudi imaju "prirodno pravo" da utiču na državnu vlast, da je menjaju i prilagođavaju sebi i svojim potrebama i interesima.

Kasnije se uobličavaju druga dva, znatno realističnija i, takođe, u mnogome međusobno suprotstavljena stanovišta.

Teorija sile, po kojoj države nastaju tako što jača i vojnički bolje organizovana plemena (obično stočarsko-nomadska) porobljavaju ona koja su vojnički slabija (obično ratarska) i tako svoju pokretnu vojnu organizaciju spajaju sa stabilnom teritorijalnom organizacijom ratara, čime stvaraju državu.

"Šta je, dakle, država u sociološkom smislu? Država je po svom postanku sasvim, a po svom biću u prvim stupnjevima života gotovo sasvim, društvena ustanova, koju je pobednička ljudska gomila nametnula pobeđenoj ljudskoj gomili, s jednom svrhom, da uspostavi vlast nad njom i da se osigura protiv unutrašnjeg ustanka i protiv spoljnih nasrtaja. Vlast nema nikakve druge konačne svrhe nego da pobednici ekonomski iskorišćuju pobeđene." (Franc Openhajmer, Država)

Teorija klasnih sukoba, po kojoj država nastaje onda kad počne raslojavanje plemenske zajednice na bogate i siromašne (kad se pojavi višak proizvoda, privatna svojina i klase) pa bogati stvaraju aparat državne prinude da bi njime držali u pokornosti siromašne, eksploatisali ih i vladali njima.

Prema teoriji sile država je prirodna i večita ustanova, dok je prema klasnoj teoriji (koju su zastupali marksisti) država istorijska tvorevina klasnih društava. Marksisti, za razliku od onih koji misle da je država "natklasna" ustanova (bilo da je božanska, ugovorna ili silom uspostavljena) koja štiti opšti interes celine društva, naglašavaju tzv. klasnu funkciju državne vlasti. Oni tvrde da svaka država predstavlja "aparat prinude u rukama vladajuće klase" kojom ova štiti svoj posebni klasni interes. U tome se marksistička klasna teorija oslanja na teoriju sile, samo što naglašava unutarnje (klasne), a ne spoljne (etničke) sukobe - kao uzroke stvaranja država. Po marksistima, državu silom stvaraju vladajuće klase, a ne pobednička plemena. A kad nastane, država u oba slučaja služi pobednicima da iskorišćavaju pobeđene.

Stvarni društveno-istorijski proces nastajanja države znatno je složeniji od teorijskih šema i uvek uključuje više različitih okolnosti, uslova i uzroka, čiji konkretni sklop je u izvesnom smislu specifičan za svaku posebnu državu. Isto važi i za funkcije države, koje se takođe ne mogu svesti na jednu jedinu. Tako su, recimo, jači uvek primenjivali silu, ali sila u državi nikad nije sama sebi cilj. Sila se ustanovljava kao državna organizacija samo ako postoje ekonomski, politički ili neki drugi interesi kojima sila služi (što su isticali marksisti).

Sa druge strane, već uspostavljena državna organizacija ne služi isključivo onima koji su je stvorili, već poprima i opšte funkcije. Opšti je interes svakog složenog društva, u kojem postoje različiti i međusobno suprotstavljeni interesi, da postoji i deluje jedinstvena

237

politička ustanova (država) čija je osnovna funkcija globalno usmeravanje društvenih procesa (pa i održavanje, funkcionisanje i razvijanje nekog društvenog poretka).

Otuda je marksistička teza o "odumiranju" države, ako se doslovno shvati, štetna iluzija ili ideološka dosetka (koja pomaže da se sruši "tuđa" i stvori "svoja" država). Tačno je samo da se država kroz istoriju menja i po strukturi i po funkcijama, ali iz toga ne proizlazi njeno "odumiranje". Slična marksistička prognoza, kao za državu i pravo, odnosila se na porodicu, nacije, klase i privatnu svojinu. Na sličan način je "omanula" i trpi isti teorijsko-istorijski prigovor: reč je o grupama i ustanovama koje su temelj građanskog društva i kao takve postoje i funkcionišu (u promenjenoj formi) sve dok postoji ovaj tip civilizacije.

b) Oblici i tipovi državne vlasti

U stvarnosti su postojali razni oblici državne vlasti, a u nauci različite tipologije država: (1) prema istorijskom kriterijumu, razlikuju se robovlasničke, feudalne, gradanske, socijalističke države; (2) prema obliku vladavine, razlikuju se monarhije i republike; (3) po strukturi, države mogu biti unitarne (proste) i federalne (složene); (4) prema karakteru političkih odnosa države mogu biti demokratske i autokratske.

Za same državljane naročito je značajna podela na autokratske i demokratske države. U dosadašnjoj političkoj istoriji stalno se međusobno smenjuju autokratski i demokratski režimi u raznim pojavnim oblicima.

Autokratija (grč. autos - sam, kratein - vladati) označava samovladu pojedinca ili male grupe ljudi nad celim društvom. Kao što postoji više oblika demokratije, ima i više vrsta autokratije. Najtipičnija je prosta diktatura, kad pojedinac ili nekolicina vladaju bez ikakvih ograničenja, uz oslonac na tradicionalna sredstva ogoljene prinude (vojska, policija, sudovi). Drugi tip je cezaristička diktatura, u kojoj diktator vlada uz podršku izmanipulisanih masa. Noviji tip je tzv. totalitarna diktatura, koja se pojavljuje u modernom industrijskom društvu i pokazuje da svako vreme ima sebi primerene oblike demokratije, ali i autokratije. Najtipičniji oblici novijeg totalitarizma jesu nacifašizam i boljševizam, koji, pored svih razlika, imaju i neka zajednička obeležja koja ovaj tip vlasti razlikuju od moderne demokratije:

- umesto parlamenta, postoji monopol jedne partije;- tržišnu privredu zamenjuje komandna ekonomija;- umesto zakona, odlučujuća je ideološka samovolja elite;- umesto nepristrasnog sudstva, o svemu odlučuje tajna policija koja teži da "sve

vidi i sve čuje";- ne postoje slobodni građani, već ideološki sledbenici i "državni neprijatelji" i

t.d.Sve ovo ima za posledicu da je celo društvo (lat. totus - ceo) ispunjeno

ideološko-političkim i policijskim terorom koji guši sva ljudska prava i slobode i umrtvljuje ljudske stvaralačke potencijale. Totalitarna vlast je sama sebi cilj; važno joj je da što duže traje i da sve više jača i u tu svrhu neograničeno koristi svakojaku prinudu, stalno je pojačavajući.

Međutim, svaka sila i prinuda ima svoje granice. Otpor zarobljenog društva vremenom jača i totalitarne diktature se kad-tad raspadaju (ponekad naglo - "kao kula od

238

karata"). Nacifašizam se raspao u vojnom sudaru sa demokratskim svetom, a biljševizam je izdržavao vojnu utakmicu, ali je pokleknuo u ekonomskoj konkurenciji sa tržišnim privredama.

Slom starih oblika totalitarizma, na žalost, nije sasvim otklonio mogućnost razvijanja novih totalitarnih tendencija u savremenim društvima. One se uočavaju kao ne naročito skrivena težnja da se uspostavi tzv. novi svetski poredak, u kojem bi nekakva svemoćna "svetska vlada" sve držala pod svojom kontrolom ("sve videla, sve znala i sve mogla"). Totalitarnost takvih projekata ne može ni da prikrije, a pogotovo da relativizira, čak ni naglašena liberalna propagandna retorika kojom su propraćeni. Ovo nam samo kazuje da se i danas nastavljaju političke borbe između savremenih oblika demokratije i autokratizma, sa ishodom koji je u principu neizvestan i promenljiv.

Demokratija (grč. demos - narod, kratein - vladati) jeste termin koji se često upotrebljava i dobija razna značenja. Sama reč se prevodi kao "vladavina naroda", a izvorno (kod Aristotela) shvatana je kao "vladavina većine u interesu većine". Aristotel je smatrao da je dobra vlast samo ona koja ne vlada u svom nego u opštem interesu. Pošto u demokratiji većina ne vlada u opštem nego u svom interesu, demokratija, po njemu, nije najbolji nego samo "najmanje loš" oblik vladavine. Demokratija se najmanje i najsporije kvari (jer svaka vlast se vremenom kvari, a vlast pojedinca ili manjine, brže se kvari i postaje lošija od iskvarene vlasti većine).

Monteskje u 18. veku obnavlja Aristotelovu ideju da se vlast mora kontrolisati da se ne bi izvrgla u "lošu vladavinu". Pošto u savremenim društvima narod ne učestvuje u vlasti neposredno već preko svojih izabranih predstavnika, uslov za demokratiju je podela vlasti. Monteskje smatra da se ograničavanje samovolje vlastodržaca postiže onda kad se razdvoje zakonodavna, izvršna i sudska vlast. To znači da oni koji stvaraju zakone (skupština) ne smeju biti zaduženi za njihovo sprovođenje (izvršavanje) - i obrnuto. Nezavisno od zakonodavne (skupštinske) i izvršne vlasti (vlade) postoji sudska vlast koja primenjuje donete zakone, a kao ustavno sudstvo ima pravo i obavezu da prosuđuje da li je skupština po utvrđenoj zakonskoj proceduri donela zakone i da li vlada zakonito izvršava (sprovodi) zakone.

Ova načela su temelj savremene demokratije. Ona počiva na skupu političkih ustanova i organizacija koje funkcionišu prema unapred propisanoj pravnoj proceduri. Ako su tom procedurom zaštićena savremena prava "čoveka i građanina" onda se radi o modernoj demokratskoj, pravnoj državi, u kojoj je obezbeđena vladavina prava.

Pravna država je danas, dakle, mnogo više nego ''organizacija sa monopolom fizičke sile''. To je liberalna politička ustanova koja:1. pravno ograničava vlast i političko vladanje čvrsto drži u granicama prava;2. afirmiše princip legaliteta i garantuje pravnu sigurnost građana;3. zakone donosi po demokratskoj proceduri, te oni imaju nesporan politički

legitimitet;4. u zakone ugrađuje humane vrednosti i univerzalne norme;5. usvojene zakone sprovodi neselektivno, poštujući princip jednakosti svih građana

pred redovnim sudovima (bez privilegija i diskriminacije po bilo kojoj osnovi).

5.2. Pravo - tvorevina i instrument državne vlasti

239

Pravo je sistem pisanih društvenih pravila koja propisuje država. Svojim aparatom prinude država obezbeđuje poštovanje prava, usmeravajući tako delovanje i ponašanje pojedinaca i grupa i razvoj društva u poželjnom pravcu.

Pravo je najefikasniji i najracionalniji instrument kojim država raspolaže u arsenalu političkih mera kojima usmerava sve oblasti društvenog života. Moderno pravo je istovremeno i preduslov i sredstvo demokratske državne vlasti, racionalne politike i društvenog prosperiteta uopšte i u tom krugu ciljeva nalaze se i najosnovnije funkcije prava. Putem prava moderna država ostvaruje sledeće svoje društvene funkcije:1. stvara institucionalni okvir podsticajan za privredne procese;2. racionalno usaglašava različite političke interese;3. efikasno promoviše nacionalne kulturne vrednosti i 4. štiti građanska i ljudska prava.

Pravo je, dakle, istorijski, strukturno i funkcionalno povezano sa državom. Ne postoji ljudsko društvo bez pravila društvenog ponašanja, ali pisane pravne norme postoje tek u civilizovanim društvima organizovanim u države (kad se pojavljuje i pismo). U homogenim plemenskim zajednicama društvene odnose uspešno uređuju nepisane norme. Običaji vrše, autoritetom homogene zajednice, spoljnu prinudu na ponašanje pojedinaca u određenom pravcu. Uz običaje, deluje i moral, kao skup normi koje pojedinci usvajaju i smatraju svojom moralnom savešću. Moralna kontrola je najefikasnija i nezamenljiva, jer je unutarnja. Kod moralnih osoba automatski se pojavljuje griža savesti onda kad učine ono što nije dobro. Moralna savest deluje preventivno i sprečava i sebe i druge da se čini ono što se u jednoj zajednici smatra lošim. Ona deluje i direktivno, kad nalaže (kao moralnu dužnost) da se čini dobro.

Pravo ne zamenjuje običaje i moral, ali dopunjuje sistem društvenih pravila pisanim normama iza kojih stoji autoritet državne sile i strah od kazne koju će sprovesti državni organi nad pojedincima i grupama koje ih budu kršile. Pravne norme se pojavljuju u obliku dispozicija (kao propisa u kojem se kaže šta treba, a šta ne treba činiti) i u vidu sankcije (kao propisa u kojem se navodi kazna u slučaju prekršaja dispozicije). Pošto su pravne norme pisane, njima je mnogo preciznije nego običajem i moralom regulisano šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno, kao i to kakav je postupak kažnjavanja i kakva se kazna određuje za pojedini prekršaj. U pravu važi princip da je dozvoljeno sve ono što propisom nije izričito zabranjeno, kao i to da je svako nevin pre nego što se pred sudom ne dokaže da je prekršio zakon.

U različitim društvima i pravo je različito. U robovlasničkom društvu robovi su "oruđe koje govori" i nemaju nikakva prava. Feudalno pravo ozakonjuje staleške nejednakosti tako što se kmet i feudalac za isti prekršaj različito kažnjavaju. Tako, na primer, feudalac samo izuzetno može biti kažnjen blagom kaznom ako isprebija svoga kmeta, ali će kmet obavezno biti surovo kažnjen ako digne ruku na svoga gospodara (odsecanjem ruke ili smrću).

Ipak, i kao takvo, pravo je uvek bolje nego nepravo. Važi princip da je i najgori zakon bolji od bezakonja, jer zakon uvek obavezuje (kako-tako) obe strane u jednom sporu, pa i onda kad zakon više odgovara jednima nego drugima. Naročito je važan stav da se zakona moraju pridržavati i oni koji zakone donose Ovo načelo je ugrađeno i u prvi srpski državno-pravni, crkveno-pravni, verski i etički kodeks, u Nomokanon koji je Sveti Sava sastavio 1220 godine. Tu je dosledno sroveden stav o ''simfoniji'' između crkve i države kao

240

društveno ravnopravnim ustanovama i jasno formulisano osnovno načelo pravne države – obaveza svih vlastodržaca (i cara samoga) da se pridržavaju zakona. U istom smislu u Dušanovom zakoniku (donet 1349, dopunjen 1354) postoji stav da ni sam car ne može narediti sudiji da sudi protivno zakonu. To je začetak one pravne svesti koja je, uz narodnu pravnu tradiciju da se "sudi ni po babu ni po stričevima", ušla u temelje naše moderne pravnosti. Toj tradiciji sasvim je suprotstavljena ona druga, koja se prepoznaje u izreci "kadija te tuži, kadija ti sudi". Ona je, takođe, kod nas duboko ukorenjena, jer je vreme robovanja pod tuđinom uvek jedno besudno vreme, a to vreme, na žalost, nije kratko trajalo te su i njegovi tragovi duboki.

Svojevrstan udar na modernu pravnu svest predstavljala je i marksistička odredba da je "pravo volja vladajuće klase pretvorena u zakon". Nije sporno da onaj ko ima vlast presudno utiče na stvaranje zakona tako što svoju volju i interes pokušava da pretoči u zakonsku formu. Međutim, iz toga ne sledi zaključak da zakon nije ništa više nego puka samovolja vlastodržaca. Čim se proglasi, zakon koliko-toliko obavezuje i onog ko ga je doneo. Autoritet zakona slabi onda kad se zakoni brzo menjaju, kad se zakoni ne poštuju od onih koji su ih usvojili, kad jedni zakoni protivreče drugima, kad se sudi prema političkim ili kakvim drugim subjektivnim merilima, a ne prema zakonskim propisima.

Sve se to i kod nas, na žalost, dešavalo i dešava, počev od glavnog zakona (ustava), pa do opštinskih propisa. Vraćanje poverenja u pravo i zakone moguće je samo ako se budu demokratski donosili dobri zakoni koje će svi poštovati i koji će dovoljno dugo trajati da se mogu urezati u pravnu svest građana. To je osnovni preduslov za podizanje nivoa opšte pravne kulture.

a) Pravna kultura – jedinstvo pravne svesti i pravne prakse

Pravna kultura je sveukupnost pravnih vrednosti, pravnih propisa, ustanova i organizacija koje pravno uređuju najvažnije odnose u nekom društvu.

Svaka iole razvijenija pravna kultura u sebe uključuje čitav niz strukturno povezanih elemenata koji u nekoj društvenoj zajednici funkcionišu kao više ili manje usklađena celina. Najvažniji su sledeći elementi svake pravne kulture:

1. pravne vrednosti;2. pravni propisi;3. sistem pravnih ustanova i organizacija;4. pravna praksa.

ad. 1. Pravne vrednosti nisu ništa drugo nego najopštije i najosnovnije vrednosti koje su u nekoj društvenoj zajednici ukorenjene i kao takve zaslužuju da ih država svojim pisanim normama, svojom politikom, pa i represivnim aparatom štiti i promoviše. Kao i sve druge i pravne vrednosti su se istorijski menjale, a razlikuju se i od jednog društva do drugog – po sastavu i po hijerarhiji preovlađujućih vrednosnih sistema i orijentacija.

Karakter svake pravne kulture u osnovi zavisi od hijerarhije osnovnih i univerzalnih ljudskih vrednosti koje se prevashodno štite pisanim propisima u nekom društvu, među kojima su najvažnije sledeće pravne vrednosti:

- ljudski život i zdravlje (fizički i duhovni integritet čoveka);- čast i dostojanstvo ljudske ličnosti izraženo preko čovekovih sloboda i prava;- materijalna sigurnost izražena preko sigurnosti stečene imovine i preko realnih

prava na njeno sticanje;

241

- politička prava i slobode (kako individualna tako i kolektivna);- socijalna pravda koja se ogleda u relativno ravnomernoj raspodeli najosnovnijih

(egzistencijalnih) društvenih dobara između pojedinaca i grupa koji žive u istoj zajednici i simetričnom odnosu različitih prava i obaveza među njima.

ad.2. Pravni propisi su važan elemenat pravne kulture ne samo po tome što oni propisuju i nalažu zaštitu usvojenih društvenih vrednosti, nego i zato što su to najefikasnija politička sredstva kojima se poželjne a neukorenjene društvene vrednosti mogu stvarati i podsticati. U ovoj vrednosno promotivnoj ulozi pravnih propisa uočene su neke sociološke pravilnosti koje valja imati na umu pri njihovom kreiranju i sprovođenju:

- Odgovarajući je onaj propis koji je realno odmeren, kao norma koja nije previsoko (idealistički) podignuta da se ne može ostvariti, niti prenisko postavljena da ne zahteva dodatni napor, ne podstiče nove akcije, niti usavršava postojeće obrasce društvenih odnosa i delovanja.

- Pisani propisi bi uvek morali da vode računa o važećim nepisanim pravilima (običaju i moralu), a po mogućstvu da se na neke od njih i neposredno oslone; tako se obezbeđuje normativna saglasnost u društvu koja štedi ljudsku energiju, čuva socijalni kapital i zato je funkcionalno važan imperativ efikasnih sistema.

- Pisani propisi moraju da budu međusobno usaglašeni tako da jedni drugima ne protivureče, niti da ostavljaju prevelike ''rupe u zakonu''; bolje je za pravnu kulturu da neki potreban pravni propis ne postoji, nego da postoji propis koji ometa druge i stvara zbrku u pravnoj svesti.

- Jezik pisanih propisa mora da bude jasan i precizan, ali ne treba da bude toliko ''birokratski'' da ga obični ljudi ne razumeju, pošto je najbolje i najefikasnije ono pravo koje građani lako shvataju i spontano usvajaju; to je pravo koje ima preventivni karakter, te je ono za društvo i njegovu pravnu kulturu najkorisnije.

- Dispozicije i sankcije treba da su međusobno logički usaglašene i usklaćene sa usvojenim vrednostima i poželjnim ciljevima; sankcije ne smeju da budu ni preblage (kao da ne postoje) niti preoštre (da proizvode suvišnu represiju ili da podstiču korupciju u sistemu državnih organa i pravnih institucija).

ad.3. Pravne ustanove se ovde shvataju u širem sociološkom smislu, kao jedna vrsta društvenih organizacija koje pravnim putem uređuju najvažnije društvene odnose, a ne kao ''pravni instituti'' (kao skup normi koje uređuju samo jedan određeni društveni odnos). U tom smislu pravne ustanove i organizacije su najvidljivije društvene tvorevine pravne kulture, ali i najznačajniji činioci njenog stvaranja i razvijanja. U širem političkom smislu, pravnim ustanovama se mogu smatrati sve one društvene organizacije gde se pravo stvara, koristi i primenjuje (zakonodavne, izvršne, sudske) koje i posredno i neposredno stvaraju odrećeni društveno-politički ambijent za pravni život i pravnu kulturu jednog konkretnog globalnog društva. Na pravnu kulturu, ipak, najviše neposredno utiču ustanove i organizacije koje se sistematski bave formiranjem pravne svesti (stručnim obrazovanjem pravnika) i pravnom praksom, a to su u prvom redu pravni fakulteti, sudovi, tužilaštvo i advokatura. Za pravnu kulturu u jednom konkretnom društvu izuzetno je važan kvalitet svake od navedenih pravnih organizacije i ustanova ponaosob, kako u pogledu njihove strukture (načina na koji su iznutra konstituisane i organizovane) tako i prema načinu kako one funkcionišu u odnosu na druge srodne elemente institucionalnog sistema. U tom smislu se uočavaju neke sociološke pravilnosti o onome što u načelu doprinosi podizanju opšteg nivoa pravne kulture u svakom društvu:

242

- Sistemsko jedinstvo pravnih ustanova i organizacija ostvaruje se jedinstvenim (istim i zajedničkim) ciljevima, i međusobno koordiniranim ulogama. Za razvoj pravne kulture nije, na primer, dobro da se na fakultetu uči jedno, da se u sudu koristi i primenjuje nešto drugo, u tužilaštvu treće, a u advokaturi četvrto. To ne znači da svaki od navedenih poziva ne treba da ima svoju funkcionalnu (stručnu i etičku) specifičnost, ali znači da oni moraju da imaju i neki ''najmanji zajednički sadržalac'' koji omogućuje elementarnu (i što veću) stručnu i etičku saglasnost do koje je društvu kao celini veoma stalo.

- Elastična organizacija pravnih ustanova i organizacija poželjna je da bi one bile osetljivije na nove izazove, na konkretne promene u vrednosnim orijentacijama, na nove vidove kriminala, nove metode kažnjavanja i nove potrebe društva. Krute i zatvorene pravne ustanove ''gone vodu pravnog života na tok izvan korita'', ne omogućuju kontinuirane promene nego izazivaju zastoje u primeni prava posle kojih nastaju institucionalni lomovi i praznine.

- Racionalna organizacija pravnih ustanova omogućuje efikasno korišćenje stvarno raspoloživih kadrovskih potencijala, tehničkih i materijalnih mogućnosti konkretnog društva tako da se obezbeđuje pravovremena i kvalitetna (zakonita i pravedna) primena prava. Pravnu kulturu unapređuju samo one pravne procedure koje se u datim okolnostima mogu praktično primeniti, inače će se zbog potreba ubrzavanja postupka umnožavati ''proceduralne prečice'' koje će izazivati nedoumice i nesporazume ''učesnika u pravnom saobraćaju''. Stara izreka ''pravda je spora, ali dostižna'', danas je više gorka racionalizacija neažurnosti pravnih ustanova nego što je poslednji argument za održavanje poverenja u pravo u savremenoj ''nestrpljivoj'' kulturi. Današnja društvena dinamika, naime, nameće ocenu da je ''zakasnela pravda u suštini nepravda''.

- Moderanu pravnu kulturu mogu da promovišu samo moderne pravne ustanove i organizacije: modernizovani pravni fakulteti, medernizovani sudovi i tužilaštva, pa time i advokatura. Takve bi bile pravne ustanove čija je stručna (funkcionalna) autonomija veća, ali je pojačana i njihova javna kontrola i svekolika (a ne samo politička) društvena odgovornost.

ad. 4. Pravna praksa je sintagma koja označava onaj aspekt pravnog života jednog društva koji se tiče konkretne primene prava. Na pravnu praksu i njen značaj različito se gleda u okviru dve najpoznatije, najuticajnije, a u osnovi suprotstavljene kulturne i pravne tradicije: prirodno pravne i istorijsko pravne.

Prirodno pravna tradicija se razvija na primeni u praksi opštih i univerzalnih pravnih načela ustanovljenih još na antičkoj (grčko-rimsko- vizantinskoj) i njima srodnoj racionalističkoj i prosvetiteljskoj zapadno-evropskoj kulturnoj tradiciji. Suština prirodnog prava ogleda se u nastojanju da se otkriju univerzalne pravne vrednosti koje su apsolutne, vanvremenske i vanprostorne, što znači da one stoje kao ideali iznad svakog konkretnog sistema pozitivnog prava koje je izraz zajedničkog društvenog života ljudi. Prirodnim pravom obično se bavi filozofija prava, a sociološki je moguće proučavati samo pozitivno pravo, pošto je ono rezultat društvenog delovanja i praktično utiče na njegovo regulisanje (uređivanje i usmeravanje). Prirodno pravo je stoga apstraktno i statično, a pozitivno pravo konkretno i dinamično. U okviru ''škole prirodnog prava'' pravna praksa treba da sledi pravna načela, a ne obrnuto. Pravna praksa je ''šarolika'', a pravna načela su opštija i

243

zato su ona univerzalni elemenat pravne kulture. Dobra strana ovog pristupa je u tome što on univerzalizuje, međusobno približava, usklađuje i ujednačava posebne pravne prakse u raznim društvima i tako pogoduje stvaranju opštije, šire i univerzalnije pravne kulture. Slabost prirodno-pravnog pristupa je u tome što je često suviše apstraktan, kad ne uvažava konkretne društvene okolnosti i kulturne specifičnosti, pa prebrzo i spolja nameće neodgovarajuće pravne standarde i tako više ometa nego što uređuje spontane društvene odnose. Kreativna primena prirodno pravnih načela je vrhunsko pravno umeće, koje se sastoji u nastojanju da se prema univerzalnijim kulturnim merilima unapredi neki poseban i nacionalno specifičan ''dobar stari pravni red'', a da se pritom izbegne ''nepotreban'' vrednosno-normativni nered.

Istorijsko pravna tradicija je u osnovi suprotstavljena prirodno pravnoj tradiciji, a u njoj pravna praksa ima najvažniji i konstitutivni značaj za pravo u celini. U anglosaksonskoj kulturnoj i pravnoj tradiciji pravo i nastaje tako što se određena pravna regulacija ustanovljava sudskim presedanima, prvim odlukama uglednih sudija koje postaju standardi za sve kasnije sudske odluke u sličnim situacijama i slučajevima. To je pravo koje se neposredno oslanja na pravne običaje i javni moral, a ne samo na pisane propise koje bi donosio neki državni (''zakonodavni'') organ. Kod nas je još Valtazar Bogišić (1834-1908) u duhu ondašnjeg evropskog pravnog romantizma (sledeći u tome i Vuka Karadžića), smatrao da pisano pravo koje vlast nameće mimo i nasuprot pravnih običaja naroda (a u malim tradicionalnim društvima to se redovno događa), može da ima suprotne posledice od očekivanih i da stvara zbrku u društvenim odnosima, umesto da ih uređuje. U načelu taj stav je i danas prihvatljiv, sve dok se on ne pretvori u sredstvo zatvaranja jedne nacionalne pravne kulture u odnosu na razvijenije pravne tradicije i nove tendencije u pravnom razvoju.

Srpska pravna kultura je bila pod uticajem i jedne i druge velike pravne tradicije. U malom narodu je prirodno što su se one stalno međusobno preplitale, a povremeni primat je imala jedna u jednom vremenu, a druga u drugom vremenu i okolnostima. U vreme stvaranja srednjevekovne srpske države i primanja hrišćanstva vizantijsko-rimska tradicija potiskuje narodnu običajnost, koja ponovo oživljava u vekovima preživljavanja srpskog naroda pod turskom vlašću. Sasvim je razumljivo što nacionalno-oslobodilački romantizam u 19. veku glorifikuje srpsku običajnost koju ističe klasična nemačka (takođe romantičarska) istorijsko pravna škola. Veza sa školom prirodnog prava tada je ojačana preko rimsko-austrijskog građanskog i francuskog javnog prava. Najnovije prilagođavanje srpskog prava evropskoj pravnoj tradiciji novi je talas brisanja nekih lokalnih i nacionalnih pravnih specifičnosti – među kojima ima i onih koje bi vredelo sačuvati kao elemente nacionalnog kulturnog (pa i pravnog ) identiteta - kao što je tradicija narodne samouprave, na primer.

Postoje, međutim, i mnoge ''specifičnosti'' u našoj pravnoj praksi kojih bi se trebalo što pre osloboditi. To su neki poprilično rašireni, a veoma loši i štetni (ne)pravni običaji koji neposredno ugrožavaju razvoj moderne srpske pravne kulture, kao što su:

- politički običaj da se donose dobri zakoni kojih se niko ne pridržava;- ukorenjena ''pravna'' korupcija (praksa da sudije štite kriminalce);- raširena praksa zloupotrebe pravne procedure, odlaganje sudskih procesa i

presuda sve dok krivica ne zastari;- običaj da se najzad donete sudske presude u praksi ne izvršavaju;- običaj da svaka nova politička garnitura prema svojoj meri prekraja zakone,

postavlja i razrešava sudije, jedne iznova kažnjava, a drugima oprašta zaslužene kazne.

244

Kao i svaka druga, i pravna kultura se razvija kontinuiranim i stalnim kultivisanjem (negovanjem) sve humanijih pravnih vrednosti, sve univerzalnijih pravnih normi, sve racionalnijih i sve efikasnijih pravnih institucija i sve pravednije i s načelima saglasne pravne prakse. Savremeni nivo pravne kulture podrazumeva takvu pravnu (i pravničku) samosvest koja prepoznaje i dobro razumeva suptilne veze između svakog prava i njegovog šireg društvenog konteksta. Moderna pravna samosvest omogućuje savremenim pravnicima (bilo da se oni bave pravnom teorijom ili primenom prava u praksi) da uspešno izbegavaju jednostranosti ''pravničkog narcizma i voluntarizma'', sa jedne strane, ali, sa druge strane, i tradicionalnu ulogu ''tehničkog servisa'' postojećoj vlasti – kakva god da je ona. To su dve najopasnije pravničke jednostranosti, Scila i Haribda svakog prava, od najstarijih vremena, pa dok ovakvog našeg ljudskog sveta i njegovog prava bude bilo. Najdublja pravna mudrost i vrhunska pravnička veština podrazumevaju svestranu pravnu i svaku drugu kulturu – o kojoj se najviše mora da vodi računa u pravničkom obrazovanju i svim njegovim aktuelnim i budućim reformama.

5.3. Političke stranke i pokreti

Savremeni politički sistemi se ne mogu zamisliti bez političkih stranaka (partija) kao osnovnih političkih organizacija ideološki i interesno povezanih pojedinaca i grupa, koje pokreću i usmeravaju najvažnije političke procese u vezi sa osvajanjem i vršenjem državne vlasti.

Sam termin "partija" potiče od latinske reči pars (deo) i ukazuje na nešto što je "parcijalno", što nije celina nego "jedna strana" (otuda naš termin stranka), što podrazumeva svrstavanje na jednu stranu. Dok je država po definiciji globalna politička ustanova (koja obuhvata celinu društva i sve svoje državljane), dotle su partije po definiciji parcijalne političke organizacije (koje u sebe uključuju samo politički aktivan deo građana). Za celovit politički sistem potrebne su i jedne i druge političke ustanove i organizacije.

Političke stranke u pravom smislu postale su moguće tek u građanskom društvu, kad su ljudi postali pravno jednaki gradani i stekli političko pravo glasa. Stari oblici političkog grupisanja ljudi kao što su bile podele na "optimate" i "populare" (u starom Rimu) ili na "gvelfe" i "gibeline" (u Firenci), ne mogu se smatrati političkim strankama u modernom smislu. Takve stranke prvi put nastaju u vezi sa izborima za predstavnike građana u skupštinama: za Kongres SAD (krajem 18. veka), za parlament u Engleskoj početkom, za zapadnoevropske zemlje sredinom, a za istočnoevropske u drugoj polovini 19. veka. U Srbiji su prve političke stranke ("naprednjaci" i "radikali") formalno osnovane 1881. Još ranije (početkom četrdesetih, skoro kad i u Engleskoj) "ustavobranitelji" su bili začetak političke opozicije stranačkog tipa (knezu Milošu).

Stranačka organizacija se uvek formira sa ciljem da se pomogne izbor svojih ljudi u parlament. Kad izbori prođu, stranka koja je na njima dobila vlast vrši pritisak na svoje predstavnike da vlast vrše na način koji je u interesu članova partije i preduzima radnje da bi zadržala vlast i na narednim izborima. Stranka koja na izborima nije došla do vlasti, deluje kao opozicija (lat. opositio - suprotstavljenost), odnosno kritikuje greške vlasti, podseća birače na obećanja koja je pred izbore davala vladajuća stranka, priprema se za osvajanje vlasti na sledećim izborima.

Politički sistem u kojem pored partije na vlasti deluje i jaka opozicija (a takva je ona opozicija koja u svakom trenutku može uspešno

245

da preuzme i vrši vlast) pokazao se dosad kao najsigurnija kočnica pred samovoljom onih koji vladaju. Zato se smatra da u višepartijskim političkim sistemima ima, po pravilu, više demokratije nego u jednopartijskim, pošto u ovim drugim nema nikog ko bi se organizovano suprotstavio onima koji vladaju. Najopštija sociološka zakonitost u oblasti politike iskazuje se kroz pravilo da je monopol neograničene vlasti u izvesnom smislu štetan i po samu vlast, a naročito po društvo u kojem se takva vlast ustoliči.

Organizaciona struktura svake stranke sadrži nekoliko bitnih elemenata po kojima se one međusobno i razlikuju:1. ideologija je skup opštih ideja kojima se obrazlažu politički interesi neke grupe (klase,

nacije, grupe građana);2. politički program je konkretizacija ideologije i obrazloženje neposrednih političkih

ciljeva za koje se neka stranka zalaže ili bori, kao i sredstava i metoda njenog političkog delovanja;

3. statut je formalni akt (propis) kojim se uređuju unutrašnji odnosi među članovima stranke (njihova prava i obaveze) iz kojeg se najbolje vidi kakva je formalna organizacija stranke.

Opšte je pravilo da su sva ova tri elementa međusobno tesno povezana i da bitno određuju prirodu svake političke stranke, pored konkretnih okolnosti u kojima se odvija svakodnevno političko zbivanje u jednom društvu. Tako se, primera radi, jedna stranka koja polazi od ideologije o nepomirljivoj klasnoj suprotnosti radnika i kapitalista, u svom programu opredeljuje za korenito i nasilno (revolucionarno) rušenje kapitalizma, po pravilu tako i organizuje (statutarno ili tajnim nepisanim normama) da bi mogla da ostvari proklamovane ili skrivene ciljeve. Zato su tzv. boljševičke komunističke partije i počivale na krutoj hijerarhiji, gvozdenoj disciplini, bespogovornoj poslušnosti i bezgraničnoj odanosti članova prema vođstvu. Stranke sa liberalnom ideologijom (liberalne, demokratske, socijaldemokratske) imaju mirnije programe, koriste institucionalno dozvoljena sredstva i tolerantne načine delovanja, pa im je i organizacija elastična, otvorenija i manje centralizovana. Partije se, dakle, međusobno razlikuju prema više kriterijuma:

- prema broju članova i veličini (kadrovske i masovne);- prema ideološkoj usmerenosti (levičarske, liberalne i desničarske);- prema pravcu i načinu delovanja (revolucionarne, reformističke, konzervativne,

reakcionarne);- prema tipu unutrašnjih odnosa (demokratske i autoritarne) itd.

Politički sistemi se obično dele na autokratske i demokratske, a razlikuju se i prema broju partija (jednopartijski i višepartijski).

Međutim, političke stranke nisu jedine organizovane grupe koje politički deluju u nekom društvu. U modernim društvima deluju i sindikati. Oni se od političkih partija razlikuju po tome što je njihovo delovanje motivisano više ekonomski nego politički, tj. sindikati se ne bore za vlast, ali vrše pritisak na vlast da bi tako zaštitili svoje materijalne interese. To su tzv. grupe za pritisak u koje spadaju i neke druge organizacije ("lobi" u američkom Kongresu, na primer).

246

Politički pokreti su deo politike i političkog sistema svake zemlje. To su od stranaka šire i elastičnije organizovane grupacije politički aktivnih gradana koji kontinuirano deluju u pravcu ostvarenja nekog zajedničkog političkog interesa. Obično je u jezgru nekog pokreta jedna ili više srodnih političkih stranaka, oko kojih se okupljaju oni pojedinci i grupe koji nisu članovi stranaka, ali imaju slična politička opredeljenja i spremni su da se angažuju na njihovom ostvarenju. Takvi su stari politički pokreti kao što su:

- rasni (rasistički, antirasistički);- nacionalni (oslobodilački, imperijalistički);- građanski (liberalni, konzervativni);- radnički (komunistički, socijal-demokratski). U savremenom društvu pojavljuju se novi društveni pokreti, koji nisu samo

politički, jer nisu usmereni samo na vlast i osvajanje vlasti nego na postizanje boljih uslova društvenog života uopšte. Takav je ekološki pokret, ali su mu slični i neki drugi pokreti (studentski, ženski, omladinski, antinuklearni, mirovnjački i drugi).

Postoji više razloga zbog kojih se u savremenim demokratskim društvima javljaju novi društveni i politički pokreti:

- neizbežna birokratizacija svih političkih stranaka;- nepristajanje slobodnih građana na stranačku disciplinu (uz njihovu

istovremenu zainteresovanost za političko delovanje);- uočavanje da se mnogi životni problemi ne mogu razrešiti samo delovanjem

državne vlasti ili političkih stranaka.

Slobodniji oblici političkog delovanja građana mogli bi da imaju pravu perspektivu tek u budućem postindustrijskom društvu, ako bi ono bilo otvorenije za raznovrsne individualne i zajedničke građanske inicijative koje postaju sve potrebnija dopuna klasičnih političkih ustanova i organizacija. U tu svrhu se i kod nas formiraju t.zv. nevladine organizacije (NVO), koje, pak, takve kakve su danas ne mogu da budu zamena političkim strankama. U najboljem slučaju, one bi mogle da budu samo njihova funkcionalna dopuna. Osnovni nedostatak NVO jeste njihova nedovoljna politička odgovornost: one zavise od svojih sponzora, nemaju jasan politički legitimitet, a ni unutarnja organizacija im nije uvek demokratska. Paradoksalno je da NVO u malim i siromašnim državama (kao što je Srbija) finansiraju vlade i fondovi velikih država, a još paradoksalnije je kada njihovo finansiranje nakon toga preuzme srpska vlada. Punu odgovornost za društvene posledice političkog delovanja mogu da obezbede samo u međusobnoj saradnji sve institucije i organizacije jednog demokratski konstituisanog političkog sistema kao što su parlament i stranke, vlada i sudovi, mas-mediji i stvarno nezavisne nevladine organizacije - sve ono što u političkom životu sačinjava pravnu državu i građansko društvo.

5.4. Pravna država i građansko društvo

U sociološkoj i politikološkoj literaturi običajeno je razlikovanje dva sektora javnog političkog života u svim savremenim društvima u kojima se državna vlast oslanja na pravo i političke stranke, a građani imaju osnovna politička prava da biraju i budu birani, da se slobodno politički udružuju i slobodno ispoljavaju svoje političke stavove i da se zalažu za njihovo prihvatanje u društvu. Ta dva javna sektora su državni (politički) i građanski (civilni).

247

U modernim demokratskim društvima ova dva sektora javnog društvenog života međusobno su tesno povezana i funkcionalno komplementarna, ali su posebno strukturisana, kao dva različita područja političkog života neke globalne društvene zajednice. Razlike među njima ogledaju se u viđenju glavnih nosilaca (aktera), strateških pravaca i primarnog polja i nivoa političkog delovanja u jednom ili drugom sektoru. Takođe se razlikuju izvori, sredstva i metodi delovanja u sferi političke države i sferi građanskog društva, kao i kanali i modeli javne komunikacije i osnovni ekonomski, politički i opšti strateški ciljevi jednih ili drugih.

U tradicionalnim i demokratski nerazvijenim društvima građani su više pasivni podanici vlasti nego aktivni učesnici u političkom životu društva. Vlast deluje ”odozgo prema dole”, koristeći se klasičnim sredstvima državne prinude (administrativne i fizičke), a podanici ”izvrdavaju” od nametnutih obaveza ili na njih nevoljno pristaju. Vlast za probleme okrivljuje ”neposlušnost podanika”, a građani okrivljuju vlast za ”bezdušnost” ili za ”nesposobnost”. Pred izbore političari ”obećavaju”, a birači ”traže”, a posle izbora političari zaboravljaju olako data obećanja, a građani ćute i trpe. Smena političkih elita je za one koji vladaju izuzetno traumatična, a za potčinjene bezvredna, jer se promene odvijaju u obliku zatvorenih ciklusa po modelu ”Sjaši Kurta da uzjaše Murta”.

U modernom demokratski razvijenom društvu razvija se svojevrsno slobodno ”političko tržište”, na kojem niko nema monopol na političko delovanje. Tu političke elite (političke stranke i lideri) iznose svoju političku ”robu” (svoje političke programe) na tržište na kojem postoji konkurencija političkih projekata. Konkurentske političke elite povećavaju političku ponudu, a politički osvešćeni građani podižu kvalitet političke tražnje. Politički razvijeno građansko društvo sastoji se od politički aktivnih građana, koji su rešeni da svoju sudbinu ”sami uzmu u svoje ruke”; da se slobodno udružuju sa onima koji imaju slične potrebe, interese i stavove; da ne čekaju da im državna vlast rešava probleme, već vrše pritisak (”odozdo prema gore”) na političare da stvaraju globalan ambijent u kojem će organizovani građani sami rešavati sve svoje životne probleme.

Država u kojoj je institucionalno obezbeđena vladavina prava, podelom i uzajamnom kontrolom zakonodavne, izvršne i sudske vlasti – može se smatrati modernom pravnom državom. Samo takva pravna država predstavlja adekvatan globalni politički okvir za uspostavljanje i funkcionisanje modernog građanskog društva, koje čine politički samosvesni, slobodni i aktivni građani, sposobni da usklade svoja građanska prava sa svojim građanskim dužnostima. Pravna država je moderna forma, a građansko društvo odgovarajući sadržaj i kao takvi oni se međusobno uslovljavaju i dopunjuju u svakom skladno organizovanom i dobro uređenom konkretnom društvu. Takvo društvo moglo bi da bude jedan novi politički ideal kakav je Srbiji danas potreban – kao podsticaj za nova pregnuća.

Dva stuba demokratskog poretka (uporedna šema)

Kriterijumi razlikovanjaPravna država Građansko društvo

Akteri političke elite aktivni građaniPredstavnici političke stranke i interesna udruženja,

248

politički lideri nevladine organizacije Okviri delovanja državne ustanove društvena javnostNivo delovanja centralna vlast lokalna zajednicaPolje delovanja pravni poredak

(ustav i zakoni)građanska svest i pravna

kultura (pravne vrednosti)Sredstva delovanja i

način regulacijepravne procedure i

pravila političke igrepritisak demokratske

javnostiOsnovni resurs politička moć (vlast)

monopol na informacijeznanje. ugled i poverenje

(društveni kapital)Ekonomski cilj ekonomski rast i razvoj materijalni standard

Politički cilj stabilan poredak(sigurna vlast)

demokratija vladavina prava

Strateški cilj efikasan društveni sistem pravedan poredak irazvijeno društvo

Osnovna vrednost dobra vladavina kvalitetan život

5.5. Društvena javnost, javno mnjenje i mas-mediji

Politika kao važna društvena delatnost predstavlja klasično polje javnog društvenog života, za razliku od ekonomije koja ispunjava privatnu sferu društva. Iako ove dve funkcionalne sfere uvek utiču jedna na drugu, međusobno su povezane i uzajamno komplementarne, one su se još u antičkoj Grčkoj pojmovno i u praktičnom društvenom životu razlikovale kao polis (grad, država) i kao oikos (dom, kuća) – kao ono što je u društvu javno i ono što je privatno.

U antičkom Rimu, ova ranije uobičajena razlika pravno je uobličena – što se ogleda u nastanku i postojanju dve osnovne (i komplementarne) grane prava kao što su javno i privatno pravo. Pravnim uređivanjem privatnih odnosa, sfera privatnog poprima nova obeležja koja je čvršće vezuju za javnu sferu.

U srednjem veku ova razlika između javnog i privatnog se gubi, da bi se u osvit novog doba ponovo javila u obliku razlike između države i građanskog društva, koju su uočavali i isticali mislioci evropskog prosvetiteljstva, poput Hobsa, Rusoa, Hegela i mnogih drugih.

U savremenim građanskim društvima javno i privatno se još više prepliću i prožimaju, ali se i dalje ne samo pojmovno nego i praktično-politički razlikuju. Liberalni model politike polazi od političke samosvesti čoveka i građanina koji svoje privatne interese projektuje na javni plan, očekujući od države, kao javno-političke ustanove, da i ona priznaje i štiti individualna prava i privatne interese svojih građana. Građanska javnost u takvom razumevanju politike ima za cilj da politički prosvećuje građane i osigurava demokratsku kontrolu državne vlasti. O odnosu javnosti i političke demokratije piše i nemački filozof i socijalni teoretičar Jirgen Habermas u svojoj studiji koja se bavi strukturalnim promenama sfere javnosti kroz istoriju (kod nas prevedena pod naslovom Javno mnenje, 1969). U svom kasnijem radu Teorija komunikativnog delovanja (1986-8) Habermas je, udaljavajući se od Marksa i približavajući se Veberu, kao teorijsku kategoriju u svoje kritičko shvatanje društva uveo pojam ''komunikativnog delovanja'', pokazujući kako je komunikacija najznačajniji društveni proces u modernim društvima. Marksisti su, pak, isticali

249

materijalnu proizvodnju kao osnovni društveni proces. Kanadski autori masovnih komunikacija Harold Inis (Harold Innis) i Maršal

Makluan (Marshall McLuhan) ističu neposrednu vezu između tipa komunikacije i tipa organizacije društva. Znamenita je teza Maršala Makluana da sa modernim medijima, a naročito sa ovim elektronskim, čitav svet postaje jedno veliko globalno selo, jer se kao u selu odmah sazna šta se gde desilo.

U nastojanju da se, uz fenomen javnosti i mas medija, definišu pojmovi koji se na ove fenomene odnose ili su sa njima povezani, mnogi autori su iznosili razne ideje. Među najznačajnijim pokušajima pojmovnog određenja jesu oni koji se odnose na javno mnjenje. Tako recimo Emori Bogardus (1951) ističe da je ''javno mnjenje opšti sud značajnog broja ljudi o određenom aspektu društvenog života. To je obično skup zaključaka koji uključuje socijalnu promenu''. Drugi autori ističu još neka svojstva javnog mnjenja, ali se veđina njih slaže da ono u svojem pojmu sadrži dva bitna aspekta: javnost i mišljenje.

Javnost kao elemenat javnog mnjenja može se shvatiti bar na tri različita, ali, ipak, međusobno povezana načina.

1. Javno mnjenje je mišljenje većeg broja ljudi o ''javnim pitanjima'' ili ''javnim stvarima'', odnosno o pitanjima od zajedničkog interesa neke društvene grupe, a ne o onome što je interes pojedinaca (što bi bilo privatno mišljenje, čak i kad se javno iznosi). Sa druge strane, javno mnjenje se ne formira o činjeničnim sudovima, nego samo kao kolektivni stav o nekom otvorenom javnom pitanju.

2. Javno mnjenje je otvoreno izneto mišljenje, koje je dostupno svim drugima (široj javnosti) i koje zato nije tajno.

3. Javno mnjenje je mišljenje skupine, a ne pojedinaca, mada neki pojedinci unutar skupine mogu imati veći uticaj na formiranje grupnog stava od drugih. Poznato je da javno mnjenje prvenstveno kreiraju moćni i uticajni pojedinci, ali se ono oblikuje i spontano – na gradskim trgovima i ulicama, u kafanama i drugde gde se odvija masovna javna komunikacija. Danas su sredstva masovne komunikacije glavni instrument kojim se služe oni koji kreiraju javno mnjenje najširih društvenih slojeva. Sredstva masovne komunikacije (''mas-mediji'') omogućuju prenošenje i mišljenja uglednih i kompetentnih pojedinaca o javnim problemima koja unose racionalne sadržaje u masovno javno mnjenje.Građanski konzervativci su isticali protivrečnu prirodu građanske javnosti i

javnog mnjenja koje nastaje kao nestalna (pa i varljiva) rezultanta mnoštva subjektivnih težnji koje nastoje da se politički objektivizuju u obliku pravnih normi i državnih odluka. Takvo javno mnjenje sadrži mnoštvo pojedinačnih i grupnih motiva i interesa, pa se lako ideološki upotrebljava i zloupotrebljava. U tom smislu konzervativci su pomogli da se uoči značajna razlika između pojmova mnjenja i mišljenja i njihovog udela u društvenoj javnosti.

Mnjenje je mentalno stanje većeg broja ljudi koje ''vlada njihovim glavama'', koje se pre nego što se usudi da progovori glasno ''najavljuje brujanjem koje je slično košnici pred rojenjem''. To je nestalno i varljivo ''mišljenje mnoštva'', mešavina emocija i razuma, iracionalnih i racionalnih sadržaja, pogodno za ideološku manipulaciju masama i nepogodno kao osnova za ozbiljne političke projekte. Mnjenje prate javne erupcije emocija koje mogu da pokrenu mase na demonstracije, ali ne mogu da iznađu racionalno rešenje ni za jedan društveni problem.

250

Mišljenje o javnim pitanjima, kad je izneto logički ''jasno'' i politički ''glasno'', predstavlja racionalnu podlogu za demokratski odgovornu politiku. Za razliku od mnjenja kao''mišljenje mnoštva'', iza svakog javno iznetog mišljenja uvek stoji konkretan pojedinac sa svojim ličnim imenom i prezimenom, koji je više ili manje u stanju da ga argumentovano zastupa i brani, svojim znanjem i autoritetom. Bez takvog argumentovanog i javno iznetog mišljenja o javnim stvarima i pitanjima od zajedničkog interesa, kojeg iznose ugledni i kompetentni pojedinci, nema dobrih političkih projekata i racionalnog rešavanja problema.

Kritička javnost se razvija onda kada je uočeno da je slobodno javno mnjenje neophodan preduslov politički odgovorne i demokratske vlasti. Javna kritika omoguđuje da vladavina moćnih pred građanima bude ''prozračna'' (danas je pomodno reći ''transparentna''), što smanjuje verovatnoću da se ona zloupotrbljava. Zato se štampa označava kao ''sedma sila'' u politici, a sloboda štampe i svih drugih masovnih medija smatra se jednim od važnih političkih preduslova za efikasnu i demokratsku kontrolu vlasti. U tom smislu Karl Marks je u svojoj kritici birokratije slobodnu građansku javnost suprotstavljao birokratskoj tajnosti (koja se ogleda u fetišizovanju ''službene tajne'' i uvođenju ''cenzure'' kojom se sprečava otkrivanje tajne).

Ideal slobodne javnosti danas je pomućen činjenicama koje potvrđuju snažan uticaj političke propagande, stranačke agitacije ili ideološke manipulacije koje se sprovode putem masovnih medija. Umesto da slobodna javnost kritikuje i kontroliše vlast, dešava se nešto dijametralno suprotno: svemoćna vlast kontroliše sredstva masovnih komunikacija i pomoću njih oblikuje poslušno javno mnjenje. Glavna posledica prigušene slobode medija jeste manipulativna javnost kojom se služi neodgovorna vlast.

Sredstva masovnih komunikacija (''mas-mediji'') u savremenim društvima imaju izuzetno značajnu ulogu, jer omogućuju jedan novi tip (masovne) društvene komunikacije koja je osnova modernog masovnog društva i njegove masovne kulture. Pod masovnom komunikacijom podrazumeva se proces širenja standardizovanih ideja i drugih simbolički uobličenih poruka iz jednog informativnog centra ka velikom broju međusobno izolovanih primalaca.

Denis Mek Kvejl (Denis McQuail) u svojoj knjizi Uvod u sociologiju masovnih komunikacija (1976) ističe organsku povezanost masovnih medija i modernog industrijskog društva, uz navođenje tipičnih svojstava masovnih komunikacija kao važnog socio-kulturnog i političkog procesa:

1. Masovne komunikacije se odvijaju preko složenih formalizovanih organizacija. Proizvodnja novina ili televizijskog programa zahteva kapital za ulaganje, razvijenu tehnologiju, visokostručne kadrove, odgovornost prema vlastima i publici i drugo.

2. Budući da su usmereni na ''veliku publiku'' i ''široke mase'' masovni mediji standardizuju svoje poruke i prenose stereotipne sadržaje.

3. Masovne komunikacije su javne, sadržaji poruka su otvoreni svima, a rasprostiranje je neslužbeno. Informacije, ipak, nisu podjednako dostupne svima: zbog prodajne cene, tehničkih ograničenja (mreže releja), pravnih zabrana, jezičkih i kulturnih barijera.

251

4. Publika masovnih medija je heterogena po sastavu (po kulturi, zanimanju, klasnom statusu, interesima, ugledu, očekivanjima i drugom). Očekuje se da, pored svih razlika, publika nekog medija ima neki zajednički interes.

5. Masovni medij omogućuje istovremeni kontakt sa mnogobrojnim ljudima, koji su udaljeni od izvora (centra) komunikacija, a međusobno su prostorno odvojeni. Ovo je karakteristično za radio i televiziju više nego za štampu. Istovremenost dovodi do veće jednoobraznosti u prihvatanju poruka, jer nema vremena za selekciju i različite interpretacije.

6. U masovnoj komunikaciji odnos između komunikatora i publike je bezličan, pošto se anonimnoj publici obraćaju ličnosti samo preko svojih javnih uloga, kao komunikatori.

7. Publika masovnih medija je tipičan moderni masovni kolektivitet kojeg ujedinjuje zajedničko interesovanje, ali nije organizovan niti njegovi pripadnici orijentišu svoje ponašanje jedni prema drugima.Džon Tomson (John Thompson) u svojoj knjizi Mediji i modernitet (1995)

ukazuje na svestrani uticaj mas-medija na celokupan način života (osećanja, mišljenja i ponašanja) današnjih ljudi, navodeći mnoge konkretne primere. On razlikuje neposredne interakcije (''licem u lice'') i posredne interakcije (kao pismo ili telefonski razgovor) u kojoj su dvoje u dijalogu, od masovne komunikacije koju naziva posredovana ''kvazi'' interakcija (kao što je gledanje televizije) - gde nema dijaloga, a komunikacija je jednosmerna. Svaka nova tehnološka generacija medija, donosila je nove oblike komunikacije, a to znači i nove oblike društvene organizacije i nove načine društvenog života.

Internet je najnoviji medij masovnih komunikacija koji je nastao kada je u poslednjoj deceniji 20. veka uočeno da se povezivanjem personalnih računara (RS) u globalnu internacionalnu mrežu (''internet'') omogućuje neposredna komunikacija ljudi širom planete. Ideja o komunikativnoj mreži je prvi put ostvarena u sedištu američke vojske (Pentagonu) kada su 1969. godine prvi put povezani istraživači u američkim vojnim projektima, laboratorijama i univerzitetima. Sve do 1980. godine na pentagonskom ''internetu'' je bilo priključeno svega 500 kompjutera. Vremenom se ovoj mreži priključuju i drugi, ali 1987. taj broj nije bio veći od 28.000 kompjutera. Tek nakon pada Berlinskog zida (od 1989) uklonjene su komunikativne prepreke na globalnom planu, što dovodi do ubrzane globalizacije i stvaranja planetarnog Interneta. Epohalni značaj Interneta je u tome što se radi o planetarnoj mreži koja formalno ne pripada nijednoj kompaniji, nijednom pojedincu niti državi, a njegove socio-kulturne posledice sada nije moguće predvideti. Ono što je sasvim izvesno to je mnoštvo potpuno novih društvenih fenomena koji iz osnova menjaju dosadašnji način života onih koji se služe Internetom. Jedna od važnijih novina je mogućnost ''poprečnih'' veza, odnosno neposredna komunikacija pojedinaca koja ne zavisi od nekog informativnog centra, te je utoliko slobodnija nego ona koja je išla preko klasičnih mas-medija (štampe, radija, televizije, filma). Koje prednosti, a koje, pak, nove rizike sa sobom donosi ovo najnovije sredstvo masovnih komunikcija u postmodernom i postindustrijskom (informatičkom) društvu – tek će se videti.

Zato što televizija može da bude (a često i jeste) ''prozor u svet'', ali i zato što se ''prozor u svet može zakloniti novinama'' (Stanislav Lec) neophodna je kritička analiza svih protivrečnih aspekata masovnih komunikacija i javnog mnjenja koje pritom nastaje.

252

Nije svejedno ko se služi masovnim medijima, kakve poruke šalje, s kojim ciljevima i zbog kakvih sve interesa, a naročito je važno kakve su posledice masovnog komuniciranja na ljude kao ličnosti i na njihovo društvo i kulturu. Ovo su stalno otvorena pitanja na koja nema jednoznačnog i za svagda datog odgovora.

Najnovije kritičke i u osnovi postmoderne studije o uticaju savremenih mas-medija na društvo posebno ističu njihov manipulativni potencijal i okolnost da se pomoću medija kreira jedan virtuelni svet koji potiskuje i ugrožava onaj stvarni i dosadašnji. Jedan od najuticajnijih savremenih teoretičara mas-medija, francuski postmodernista Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) u svojoj knjizi Simulakrumi i simulacija (1985) takav svet naziva ''svetom hiperrealnosti'' u kojem se ''simulacijom stvaraju simulakrumi''. Simulakrum je ''kopija bez originala'' (ili ''original falsifikata'') - što bi značilo da se ''pomoću modela stvara nešto stvarno bez porekla i stvarnosti'' – nešto ''stvarno nestvarno'' što postaje ''nadstvarno'': kao što teritorija više ne prethodi karti i ne nadživljava je, nego sada geografska karta prethodi teritoriji; kao ''procesija simulakruma'' karta stvara i ''začinje teritoriju''.

Bodrijar ukazuje da savremena društva više ne oblikuju ekonomske sile (kako su tvrdili marksisti) nego znaci i slike koje prenose mas-mediji. On zato govori o ''rastvaranju života'' i njegovom ''preseljavanju na televiziju''. Važnije je šta se vidi na televiziji, nego ono što se stvarno dogodilo; ili, dogodilo se samo ono što je televizija prikazala, a što nije prikazano nije se ni dogodilo. Ovakav Bodrijarov pristup fenomenu masovnih medija na tragičan način je potvrđen u sukobima pre, u toku i posle poslednjeg rata u bivšoj Jugoslaviji, ali i na primerima ratova u Iraku ili oko medijskog odnosa prema spektakularnim terorističkim akcijama (poput rušenja kula Svetskog trgovačkog centra u Njujorku).

Rat za teritorije prilikom raspada Jugoslavije prethodno je ''začet'' u medijima, kad su iscrtavane najrazličitije karte budućih država. Sličnim manipulativno-propagandnim modelom (i metodom) poslužili su se i oni koji su pomoću zapadnih medija (SNN-a, BBC-a i drugih) tobože štitili ljudska prava, a u stvari razbijali Jugoslaviju; kad su ''da bi uspostavili mir'' otpočeli rat (''humanitarno bombardovanje''); kad simulakrumom ''multietničkog Kosova'' pokrivaju i maskiraju ''etničko čišćenje'' i progon Srba sa Kosova i Metohije; kad od stvarnih zločinaca prave televizijske žrtve, a od žrtava medijskim satanizovanjem stvaraju zločince - i mnogo toga sličnog što je beskrupulozno simulirano u godinama tragičnih jugoslovenskih, ali i drugih lokalnih i svetskih sukoba.

Sociološki pristup masovnim komunikacijama omogućuje da se masovni mediji i sam proces komunikacije razmatraju u sklopu globalnog društvenog sistema, a to znači u vezi sa strukturama moći i vlasti u dotičnom društvu, sa potrebama, interesima i vrednostima društvenih aktera (stvaralaca, prenosilaca i primalaca poruka). Različiti društveni sistemi (autokratski ili demokratski) očigledno je, modeliraju veoma različite tipove javnog mnjenja, koristeći ista i sve savršenija tehnička sredstva masovnih komunikacija i metode socijalno-psiholoških uticaja na ljude kao pojedince i na masovnu publiku.

Protivrečna priroda masovnih komunikacija i kontroverzna uloga masovnih medija u modernim društvima ogleda se u tome što s njima mogu biti povezani međusobno veoma različiti, pa i suprotni društveni fenomeni:

253

- manipulativni potencijal masovnih medija je ogroman, a njihova zloupotreba skoro je bezgranična;

- masama se prvo ''ispira mozak'', a potom se ''puni glava'' porukama kojima se sugeriše šta kupovati, kuda putovati, koga glasati, s kim ratovati i koga izabrati kao saveznika, pa čak i koga treba voleti ili mrzeti;

- danas se preko mas-medija virtuelno stvaraju jedni događaji, a isto tako se potiru neki drugi, realni (ono što nije zabeleženo u novinama ili preneto na televiziji kao da se nije ni desilo, a ono što je kao događaj proizvedeno samo u medijima utiče na realne odnose više nego bilo koji stvarni događaj);

- javno mnjenje danas uveliko kreiraju profesionalne marketinške agencije za ''odnose sa javnošću'' (Public Relations – P.R..) koje unajmljuju i dobro plaćaju interesne lobi grupe da o njima ili o njihovim klijentima stvore poželjnu sliku u javnosti.

Pored svega što se danas zna o medijskim manipulacijama i što su o masovnim medijima rekli kritičari poput Žana Bodrijara, njihova pozitivna uloga u savremenim društvima je neosporna. Bez slobode medija i društvene javnosti ne bi bilo demokratskog društva i odgovorne vlasti - ni onoliko koliko ih ima (tamo gde ih ima). Sa druge strane, masovni mediji su važan elemenat društvenog života i izvan javne politike. Preko masovnih medija ogroman broj građana dolazi do širokog znanja i korisnih informacija, kakve ranije nije mogao da stekne, a koje podižu opšti kvalitet njihovog ličnog i društvenog života.

Upotreba i zloupotreba medija ne mogu se razjasniti, razumetim, pa ni razlikovati, ako se analiza medijskog delovanja izmesti iz svog sociološki najrelevantnijeg konteksta – iz strukture stvarnih interesa aktera i realne strukture njihove relativne moći (ili nemoći). U tom smislu je indikativno nerazumevanje suštine tzv. lobiranja i nesporazumi koji nastaju onda kad mali i siromašni pokušavaju da ''ubede'', ''nagovore'' ili ''kupe'' velike i bogate. Lobiranje može biti uspešno i imati smisla samo ako je u skladu sa strateškim interesom onog kod koga se lobira – inače se svodi na opasno zamajavanje, koje mnogo košta, a malo pomaže. Koliko košta naklonost Amerike? - ''Deset godina nakon što su Hrvatska, BiH i albanski lideri sa Kosova shvatili da ne mogu da ostvare svoje ciljeve ukoliko ne unajme i debelo plate američke lobiste, početkom 2001. godine i tadašnja Vlada Srbije je prvi put sklopila jedan takav ugovor sa konsultantom Džimom Dentonom.

U vreme kada se na svetske televizijske stanice ponovo vraćaju ratne slike sa Kosova, postavlja se pitanja ima li koristi od plaćanja lobista i šta bi trebalo da bude naša strategija. Ukoliko ovo pitanje postavite Albancima, Hrvatima i bosanskim muslimanima, njihov odgovor će nedvosmisleno biti da je lobiranje ključna stvar.

Mnoge reportaže na najvažnijim televizijama sveta nisu bile delo novinara, već moćnih PR kompanija. Prvo je na balkansku scenu stupila agencija „Ruder i Fin“, čiji klijenti su bile vlade Hrvatske, Bosne i kosovski Albanci. Prema izveštaju Ministarstva pravde SAD, agencija je dobijala mesečno minimum 10.000 dolara za svoje usluge. Međutim, list „PR O’Dvajer“ koji se bavi problemom lobiranja u SAD objavio je da je za prvih šest meseci 1993. godine „Ruderu i Finu“ uplaćeno 320.000 dolara, do čega su kosovski Albanci platili 230.000, a ostalo Hrvati i Bosanci.

Ugovor je u ime Albanaca sa Kosova potpisao Ibrahim Rugova 1993. godine tokom posete Zagrebu. U Vašingtonu tvrde da su poslednjih godina Albanci „Ruderu i Finu“ platili preko 1,2 miliona dolara i da su bili spremni da ulože dodatnih 10 do 15 miliona dolara.

254

„Ruder i Fin“ su 1997. godine odlučili da se povuku iz ovog biznisa, ali su zato na njihovo mesto uletele druge kompanije koje su shvatile da je ovo posao koji može da donese veliki profit. Albance su preuzeli ljudi iz „Vašington internešnel grupa“ i njihov prvi zadatak bio je da spreme albansku delegaciju za Rambuje.

Za vreme vladavine socijalista, Srbija zbog sankcija nije bila u mogućnosti da iznajmi agencije za odnose sa javnošću. U Ministarstvu pravde SAD ipak su registrovane tri firme koje je trebalo da uskoče u posao - jednog dana. Beograd je za svoje zastupnike izabrao PBN Company, „Strategy HHI Group“ i AIDG. Koliko je bilo nepoznavanje ove oblasti, najbolje pokazuje primer izbora PBN Company. Radi se o ruskoj firmi koja ima svoje predstavništvo u SAD i koja nema govoto nikakve veze u američkoj administraciji. Ova kompanija je od Republike Srpske za drugu polovinu 1999. godine dobila 20.000 dolara, a zadatak im je bio da RS pripreme za Donatorsku konferenciju.

Crna Gora se pokazala kao još inventivnija, jer je kao svog stranog agenta u SAD prijavila Crnogorsku trgovinsku misiju u Vašingtonu, čiji je prvi šef bio Ratko Knežević. Crnogorci su bili lake ruke tako da nisu štedeli para, pa je samo za prvih šest meseci 1999. godine Trgovinskoj misiji Crne Gore plaćeno 487.729 dolara.

Dvadesetog februara 2001. u Beogradu, ugovor o saradnji potpisali su predsednik tadašnje srpske vlade Zoran Đinđić i nezavisni američki konsultant Džejms Denton. Ugovorom je bilo predviđeno da se Dentonu za usluge isplatiti 120.000 dolara za godinu dana, plus putne troškove. Pomenute troškove je u ime srpske vlada plaćao biznismen srpskog porekla Filip Cepter.

Inače, Denton je u razgovoru za „Blic“ jednom prilikom potvrdio da je svoje usluge ponudio i tadašnjem predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici, ali da je ovaj to odbio. ..

Kako kaže profesor Predrag Simić, lobi mreža koja radi za albanske interese izuzetno je jaka. Naime, te organizacije ne utiču samo na kongresmene i senatore, uticajne ljude u Americi i Evropi, već je njihov višegodišnji rad izuzetno dubok, temeljit i širok. Doseže do objavljivanja knjiga...

- Albansko-američka građanska liga gde su glavni ljudi bivši kongresmen Džozef Diogardi i njegova supruga Širli Meklojd. Jak albanski lobista je i osnivač Međunarodne krizne grupe Morton Abramovic - kaže Simić.

Po nekim navodima, u SAD je trenutno u toku sukob grčkog i albanskog lobija. Albanski lobi radi na interesima Albanaca na severu Grčke. Po sadašnjoj proceni, grčki lobi je jači.

Plaćaju Rugova, Cepter...

Svi lobisti su prema američkom zakonu obavezni da prijave za koga rade i za koliko novca. „Blic“ se juče obratio Ministarstvu pravde SAD i evo poslednjih podataka.

Albance trenutno zastupa firma „Akin and Bard LLP“. Firma nije dostavila budžet za ovu godinu. Paper Rudnik je dostavio izveštaj u kome stoji da je dobio 60.277.23 dolara za medijski nastup Albanaca. Albance još zastupaju firme kongresmena Diogardija (plaća ga Ramuš Haradinaj) i firme Boba Dola (plaća ga Ibrahim Rugova). Na srpskoj strani registrovan je konsultant Džim Denton koga plaća Filip Cepter u ime Vlade Srbije, O’Konor koji je potpisao sa Vladom Srbije ugovor 18. novembra 2003. godine. U oba slučaja nije navedeno o kolikim sumama se radi. Oni će svoje izveštaje morati da dostave do 31. marta. Zanimljivo je da svoje lobiste u SAD imaju i Unija nezavisnih kandidata, Karić fondacija i Vuk Jeremić, savetnik u ministarstvu odbrane. U njegovom ugovoru, kako nam je rečeno u Vašingtonu, stoji da je firmi „Rabin Shivs, Lipkin, Birgen LLC“ plaćeno zbog jačanja veza između vojne industrije SAD i Srbije.

Mila zastupa Bob Dol

„S pažnjom pratim štampu i ostale izvore u vezi s ekspertskim razgovorima između zvaničnika Srbije i Crne Gore i stičem utisak da se nalazite pod snažnim pritiskom predstavnika Evropske unije da otkažete vaše planove za referendum ili da odložite glasanje za daleku budućnost i tako neumoljivo vežete progres

255

svoje zemlje za tempo koji nameće isključivo Beograd“, stoji u poruci koju je američki senator Bob Dol poslao predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću.

Što bi narod rekao, bila je ovo „kao naručena“ poruka za uši crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Istraživanje „Blica“ pokazuje da je u ovom slučaju narod bio u pravu - Bob Dol je svoje pismo pisao po narudžbini i za to ga je izdašno platila Vlada Crne Gore.

Prema našim saznanjima, Vlada Crne Gore potpisala je februara 2001. godine ugovor s američkom lobističkom firmom „Verner, Lipfer, Bernard, Mekfirson and Hend“ (skraćeno „Verner Lipfer“), čiji je lider bivši američki senator Bob Dol. Za godinu dana, Dolu je iz Podgorice poslato 120.000 dolara.''

(Milorad Ivanović - Željka Jevtić, Blic, 26 03.2004. godine)

Odabrana literatura

Aron, Rejmon (1997): Demokratija i totalitarizam, Knjižarnica Z. Stojanovića,

Sremski Karlovci - Novi Sad. Bodrijar, Žan (1991): Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad.Enciklopedija političke kulture (1993): Savremena administracija, Beograd.Javno mnenje (1994): ur. Lj. Baćević, Institut društvenih nauka, Beograd.Kok, Hal (1994): Šta je demokratija?, Beogradski krug, BeogradKomšić. Jovan (2000): Teorije o političkim sistemima,

Institut društvenih nauka, Beograd.Mek Kvejl, Denis (1976): Uvod u sociologiju masovnih komunikacija, Glas, BeogradMolnar, Aleksandar (1994): Društvo i pravo, knj. 1-2, Visio mundi a.p., Novi Sad. Obnova utopijskih energija (1987): urednik V. Pavlović, IIC SSOS, Beograd.Ofe, Klaus (1999): Modernost i država, Filip Višnjić, Beograd.Samardžić, Slobodan (1996): Prinudna zajednica i demokratija,

Akademija nova, BeogradSrbija posle Miloševića (2001): tematski broj Srpske političke misli, Beograd.Tadić, Ljubomir (1988): Nauka o politici, Rad, Beograd.Tokvil, Aleksis (2002): O demokratiji u Americi, Knjižarnica Z. Stojanovića,

Sremski Karlovci - Novi Sad.Hajek, Fridrih (2002): Pravo, zakonodavstvo i sloboda, Službeni list SRJ i CID,

Beograd i Podgorica. Habermas, Jirgen (1969): Javno mnenje, Kultura, Beograd

256

V KULTURA - OSOBENA ČOVEKOVA SREDINA

''Kultura predstavlja celovit sistem koji obuhvata znanja, verovanja, umetnost, moral, pravo, običaje i sve druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član društva''. Edvard Tejlor

1. Pojam i elementi kulture

Kultura u najširem smislu jeste skup svih duhovnih i materijalnih tvorevina ljudskog društvenog rada i delovanja koje predstavljaju vrednost za čoveka i ljudsko društvo.

Sam termin "kultura" potiče od latinske reči (cultus - gajenje, obrada polja) koja označava svrsishodnu ljudsku aktivnost kojom se stvara nešto novo što, samo po sebi, bez čovekovog rada i delovanja ne postoji u prirodi. Zato je ljudsko stvaralaštvo suštinsko svojstvo kulturnog delovanja, a kultura osobena ljudska istorijski stvorena sredina, veštački prerađena priroda, koja je više ili manje prilagođena potrebama čoveka i ljudskog društva.

Prvobitno značenje termina "kultura" (ali i izvornog smisla pojma kulture) sadržano je u razlikovanju "divljih" biljaka (i životinja) i onih koje je svojim radom čovek "odgajio". Zato se i danas samo ove druge, veštački "kultivisane" biljke, nazivaju "poljoprivrednim kulturama". Ovo izvorno značenje kulturnog delovanja zadržalo se u poznatoj narodnoj izreci koja kaže da "korov niče sam, a plemenitu biljku treba odnegovati".

U prenesenom značenju, pojam kulture vezuje se za vrednosti, za sve ono što ima nekakav značaj i značenje za čoveka i predstavlja neko stvoreno materijalno i duhovno dobro. Neka materijalna tvorevina ima vrednost kulturnog dobra samo ukoliko ima neki značaj i značenje za čoveka - bilo da ima aktuelni značaj i značenje (vrednost) za današnje ljude ili je ona neka ranija (istorijska) vrednost, koja je bila vredna za neke druge ljude iz prošlih vremena. Ovo nam govori o tome kako su materijalni i duhovni aspekt svakog kulturnog delovanja (čina) i svake kulturne tvorevine (dela) nerazdvojni - i stvarno i pojmovno. Zato je sasvim uslovna i vrlo pojednostavljena (skoro pogrešna) uobičajena podela kulture na materijalnu i duhovnu. "Duhovno" je smisao "materijalnog", a materijalne kulturne tvorevine su "osmišljeni predmeti" ili "opredmećeni smisao". Tako se kulturno stvaralaštvo u neku ruku može shvatiti i kao osmišljavanje materijalnih preduslova (fizičke i biloške) egzistencije čoveka i ljudskog društva.

A, uistinu, svaka duhovna kulturna tvorevina mora na neki način da bude materijalizovana: kao reč u jeziku, kao predstava i odgovarajući obred u religiji, kao pojam u nauci, kao pravilo ponašanja (običajna, moralna ili pravna norma), kao zvuk u muzici, slika u slikarstvu, kao fizički oblikovan predmet u vajarstvu i arhitekturi i tako dalje.

Sa druge strane, sve materijalne kulturne tvorevine nekog društva (kuće, hramovi, putevi, nasipi pored reka, kanali za navodnjavanje i odvodnjavanje, mostovi, sela i gradovi, fabrike, oruđa i oružja i sve drugo što ima fizičke dimenzije, a stvorili su ga ljudi svojim radom) predstavljaju jednu civilizaciju tek zajedno sa verskim, moralnim i umetničkim predstavama, praktičnim umećem i veštinama, naučnim znanjima, životnim potrebama, ekonomskim i političkim interesima i ideološkim ubeđenjima - koji su, kao raznovrstan duhovni sadržaj, ugrađeni u sve navedene materijalne oblike.

Sledeći ovakvu strukturu i logiku kulturnog fenomena dolazimo i do kriterijuma za razlikovanje i klasifikovanje osnovnih duhovnih elemenata svake kulture i funkcionalnih

257

područja (grana, vrsta) ili oblasti ljudskog društvenog delovanja u okviru kojih takvi elementi nastaju. U tom smislu obično se razlikuju sledeći elementi i oblasti (duhovne) kulture: jezik, verovanja (magija, religija, mitovi), znanja (zdavorazumska, filozofska, naučna), pravila ponašanja (običaji, moral, pravo) i stvaralaštvo (umetnost).

Svaka kultura u celini i svaki njen strukturni elemenat (i funkcionalni segment) ponaosob ima nekoliko dimenzija: vrednosnu, normativnu i praktičnu. Ideje, pravila i prakse uvek se međusobno povezuju i javljaju u zajedničkom obliku celovitog komunikacijskog (jezičkog), religijskog, saznajnog (filozofsko-naučnog), moralnog i umetničkog fenomena.

Univerzalne ljudske vrednosti su istina, pravda i lepota. One su na osoben način ugrađene u svaku vrednu kulturnu tvorevinu. Istina se umom (racionalno) otkriva. Ideal istine je poklapanje objektivne suštine i subjektivnog otkrića, kojem racionalno teže filozofija i nauka, ali ga nikad u potpunosti ne dostižu. Zato je naučna istina uvek relativna: nepotpuna i subjektivno-objektivna.

Svoju istinu imaju i jezik, vera, moral, umetnost, pa i ideologija. U jeziku istinitost se ogleda u efektivnosti komunikacije, kada se putem jezičkih

simbola tačno prenosi poruka (značenje) i tako postiže stvarno međusobno razumevanje sagovornika.

U religiji istina je apsolutna, a istinitost se ogleda u potpunoj privrženosti onome u šta se veruje, što se obožava. Zato je religijska istina uvek mistična dogma u koju se apsolutno veruje i koja se prihvata bez trunke sumnje. Kad se vera u dogmu poljulja sumnjom, kad se dovede u pitanje njeno apsolutno važenje, istinska (i istinita) vera više ne postoji.

U moralu istinitost se ogleda u doslednoj brizi za drugoga, kao za sebe samoga. Dobro je "istina duše", a istinsko dobro ogleda se u pravednosti. Pravda se praktično ostvaruje u društvenim odnosima, a to znači u odnosu prema drugim ljudima. Pravda istinski postoji samo onda kada se kao ljudi, snagom svoje slobodne volje, što doslednije pridržavamo univerzalnog etičkog imperativa: ne učini drugom ono što ne želiš da drugi učini tebi.

U umetnosti istina se ogleda u iskrenosti i autentičnosti ličnog doživljaja lepote umetničkog dela. Lepota se emotivno oseća i doživljava i zato je ona "istina srca" i "istina čula"; i kao takva subjektivna, ali stvarna. Ideal lepote je savršena jednostavnost, koja u umetosti treba da bude rezultat estetskog stvaralaštva (stvaranja prema merilima lepog). U ideologji, istina nije univerzalna nego je parcijalna. Ideologija je zainteresovana grupna svest i kao takva ona je grupno-subjektivna i parcijalna. Zato je ideologija, u odnosu na univerzalno objektivnu ("celu istinu"), "lažna svest" - jer nije celovita nego delimična. Ipak, ozbiljna (istinska) ideologija, nije "svesna laž" ako stvarno okuplja neku društvenu grupu oko njenog stvarnog grupnog interesa i pokreće je na delovanje za ostvarenje istog. Iako parcijalna, takva ideologija je veoma realna i politički delatna društvena svest.

U sociološkom proučavanju kulture, kao duhovne sredine u kojoj se socijalizuju pojedinci i grupe i oplemenjuje (osmišljava, usmerava i uređuje) njihovo ponašanje i delovanje, posebna pažnja se poklanja usvojenim vrednosnim orijentacijama i odgovarajućim normativnim obrascima. Njihovi kristalizovani sklopovi, tzv. kulturni obrasci predstavljaju svojevrsne kulturne imperative bez čijeg poznavanja nije moguće ni objasniti ni razumeti društveno ponašanje i delovanje ljudi ili neki strukturno-istorijski određeni način društvenog života.

258

2. Društveni obrasci i oblici kulture

Kulturni obrasci su kristalizovane vrednosno-normativne društvene tvorevine koje osmišljavaju, usmeravaju i uređuju delovanje i ponašanje ljudi na svim važnijim poljima društvenog života.

Pojam ''kulturnog obrasca'' (eng. sulture raterns) među prvima je u sociološko i antropološko proučavanje kulture uveo američki antropolog Edvard Sapir (Edward Sapir, 1884-1939) da bi njime izrazio srodne kulturne sadržaje koji su se ustalili kao oblici koji utiču na ponašanje ljudi u raznim situacijama. U istom pravcu još dalje je otišla Rut Benedikt (Ruth Benedict, 1887-1948), takođe američki antropolog, koja je u svojoj poznatoj knjizi Obrasci kulture (Paterns of Culture, 1934) ovaj pojam šire promovisala i analitički razvila, koristeći ga kao osnovnu kategoriju u svojim konkretnim istraživanjima kulture i kulturnog ponašanja. Kod nje, kao i kod svih drugih istraživača kulture, vrednosti i norme čine osnovno jezgro svakog kulturnog obrasca, s čime je povezano sve ostalo (potrebe, sredstva, predmeti i drugo).

Vrednosti i norme (pravila ponašanja) čine duhovno jezgro svake kulture. Vrednosti su idealna i poželjna svojstva koja ljudi pridaju raznim pojavama, procenjujući njihovo subjektivno značenje i objektivni značaj za sebe i svoju primarnu ili neku drugu referentnu društvenu grupu. Vrednosti su uvek rezultat subjektivne procene objektivnih ili pretpostavljenih svojstava pojava (lica, predmeta, postupaka, radnji, ponašanja) kojom se one kvalifikuju kao više ili manje poželjne za subjekta koji ih procenjuje. Vrednovanje je društveno i psihološki determinisan kulturni čin koji je unutarnji (integralni) elemenat svakog društvenog delovanja i ponašanja. Vrednosti presudno utiču na izbor poželjnih ciljeva i kao "idealno treba" usmeravaju i osmišljavaju svako društveno delovanje i ponašanje ljudi.

Društvene norme su kulturne tvorevine koje predstavljaju poželjna pravila ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koja uređuju njihove međusobne odnose na putu do ostvarivanja poželjnih ciljeva. Dok "vrednosne orijentacije" određuju ciljeve ("šta treba"), dotle "normativne organizacije" preporučuju dozvoljene načine i sredstva ("kako" i "čime") treba delovati da bi se ciljevi ostvarili. Obično se pravi razlika između društvenih pravila, kao normi koje usklađuju različite interese i tako uređuju međusobne odnose ljudi u društvu (kao što su običaji, moral i pravo) i tehničkih pravila, kao praktičnih uputstava koja uvažavaju objektivne odnose među prirodnim pojavama (kao što su tehnološke preporuke i standardi).

Kulturni obrazac se uvek sastoji od međusobno usklađenih vrednosti i odgovarajućih društvenih i tehničkih pravila njihovog ostvarivanja. Strukturno je integrisan onaj kulturni obrazac koji počiva na "vrednosnom i normativnom konsenzusu" (na saglasnosti aktera oko ciljeva i metoda delovanja). Samo dobro integrisani kulturni obrasci mogu da budu funkcionalno efikasni. Takvi kulturni obrasci su osnovni elementi strukture društvenih ustanova i organizacija i glavni integrativni elementi društvenih grupa.

Pošto su kulturne promene veoma dinamični, često i veoma protivurečni društveno-istorijski procesi, to je nastajanje, razaranje, nestajanje, uzajamno prilagođavanje, prožimanje, obnavljanje i smenjivanje različitih kulturnih obrazaca uobičajeni oblik kulturne komunikacije. Zato mnogi sociolozi misle da je proučavanje odnosa i procesa kompeticije, akomodacije, asimilacije, strukturiranja, destrukturiranja i restrukturiranja,

259

odnosno interakcije kulturnih obrazaca, jedan od najboljih načina da se prodre do suštine socio-kulturnih fenomena i njihove dinamike.

Kad god se menja način obavljanja neke društvene delatnosti uvek je duhovno središte te promene promena u strukturi odgovarajućih kulturnih obrazaca. Slično se dešava i onda kada promene zahvate društvene grupe, ustanove, organizacije i čitav društveni sistem. Kulturni obrasci su, dakle, i determinanta i rezultat promena u nekom određenom načinu društvenog života, bilo da je on tradicionalan ili moderan. Sveukupnost kulturnih obrazaca u jednom društvu čini duhovno (a to znači vrednosno-normativno) jezgro svake kulture. U tom smislu kultura je, kao skup ljudskih društvenih vrednosti, normi i tvorevina društvenog delovanja, glavno vezivno tkivo ljudi međusobno i društva kao celine.

Odabrana literatura

Bauman, Zigmunt (1984): Kultura i društvo, Prosveta, BeogradBožović, Ratko (1990): Kultura, M. Rakić-Naučna knjiga, Valjevo-Beograd.Benedikt, Rut (1976): Obrasci kulture, Prosveta, BeogradVajs, Albert (1965): Razvitak civilizacije, Narodna knjiga, Beograd.Vajt, Lesli (1970): Nauka o kulturi, Kultura, Beograd.Ilić, Miloš (1970): Sociologija kulture i umetnosti, Naučna knjiga, Beograd.Koković, Dragan (1997): Pukotine kulture, Prosveta, BeogradMalinovski, Bronislav (1970): Naučna teorija kulture, Vuk Karadžić, Beograd.Markuze, Herbert (1977): Kultura i društvo, BIGZ, Beograd.Morgan, Luis (1981): Drevno društvo, Prosveta, Beograd.Petrović, Sreten (2000): Kulturologija, Beograd.Sapir, Edvard (1974): Ogledi iz kulturne antropologije, BIGZ, Beograd.

2.1. Jezik - obrazac simboličke komunikacije

Jezik je sistem znakova (simbola) koji nose određena značenja (pojmove), čiji smisao razumeju pripadnici veće ili manje društvene grupe i tako jedni drugima prenose poruke i iskustva.

Razmena stečenih iskustava među ljudima pomoću jezičkih simbola čini jezik glavnim sredstvom simboličke komunikacije i osnovnim uslovom i elementom svake kulture. Simbolička komunikacija je širi pojam od jezika kao verbalne komunikacije (razmene izgovorenih ili napisanih reči) i u sebe uključuje i neverbalnu komunikaciju kao razmenu poruka putem raznih simboličkih gestova (mimike, poza i pokreta). Reči su važno i nezamenjivo sredstvo simboličke komunikacije, ali ponekad ''jedan pogled više vredi od hiljadu reči'' (kako glasi jedna poznata reklama). Važne poruke drugima se mogu prenositi i neverbalnim simbolima, praktičnim postupcima koji imaju odgovarajuće značenje.

Kad jedni ljudi ne bi mogli ono što su tokom svoga života saznali i naučili preneti drugima, svako bi morao da se oslanja samo na svoje lično iskustvo. Tada bi svaka generacija u svemu uvek počinjala od prapočetka (kao u "pačijoj školi"). U tom slučaju ni ljudska vrsta ne bi napredovala u saznavanju i menjanju sveta oko sebe, pa ni kultura ne bi bila moguća. Zato je jezik temelj svake kulture, prva i najvažnija kulturna tvorevina koja omogućuje da se stvore sve ostale ljudske i društvene tvorevine.

260

Ljudsko lično i kolektivno iskustvo koje za ljude i društvo ima izvestan značaj, predstavlja svojevrstan duhovno-kulturni sadržaj (značenje) koji se materijalizuje tako što se oblikuje kao svojevrsna jezičko-simbolička poruka koja se upućuje drugima ili se od drugih prima. Simbolička komunikacija je razmena poruka (značenja) koja se vrši pomoću simbola kao specifičnih kulturnih tvorevina.

Simbol (od grčke reči simbolo – znak, znamenje) je znak sa značenjem, materijalna kulturna tvorevina koja je ''nosač'' odgovarajuće duhovne kulturne tvorevine. Neki fizički predmet, ljudska radnja ili gest jeste ''znak'' samo ako drugim ljudima prenosi neko ''značenje'' kao duhovnu poruku koja po sadržaju može biti misaona, emotivna ili voljna. Jedan isti fizički entitet može u različitim socio-kulturnim kontekstima da ima različita značenja (primeri: krst kao simbol hrišćanstva ili kao znak sa računsku radnju sabiranja u matematici; ili u neverbalnoj komunikaciji mahanje rukom, kao pretnja ili kao pozdrav, aplauzi ili zviždanje - jednom kao odobravanje, drugi put i drugde kao protestovanje).

Simbol je, dakle, tipična društveno-kulturna tvorevina koja, po mnogima, predstavlja suštinu kulture, ali i čoveka kao kulturnog bića. Zato neki autori kao i Ernest Kasirer smatraju da je čovek simboličko biće. Oni umesto izraza homo sapiens (čovek – svesno biće) kao njegov sinonim (drugi znak za isto značenje) koriste izraz homo symbolicum (čovek – simboličko biće), a kulturu shvataju kao socijalno polje simboličke komunikacije, koja je i najvažniji društveno-kulturni proces. Za Kasirera je jezik u osnovi svih drugih ''simboličkih oblika'', među kojima on pored jezika kao naročito važne smatra još mit i logos (nauku).

Edvard Sapir smatra da je jezik tehnički najsavršenije sredstvo ljudske kolektivne komunikacije koji zato može da posluži kao pogodan model za sociološko proučavanje svake druge komunikacije među društvenim akterima koji međusobno razmenjuju razne poruke, kao važne informacije.

Umberto Eko razlaže složeni društveni proces efektivne simboličke komunikacije među ljudima tako što u njemu razlikuje sledeće elemente:

1. izvor informacija (onaj ko neku svoju ideju, kao značenje pretvara u poruku drugome i pretvara u znak ili signal);

2. odašiljač (emitor) signala;3. kanal za prenos signala;4. prijemnik, koji prima signal i preobražava ga u prvobitnu poruku prema određenim

društvenim pravilima koja imaju karakter kulturnog koda. U svakoj od navedenih faza simboličke komunikacije mogu nastupiti ''smetnje na vezama'' i u svakoj od njih društveni i kulturni kontekst može da odigra presudnu ulogu oko razumevanja ili nerazumevanja među akterima. Upravo su navedeni društveni i kulturni konteksti predmet proučavanja sociologije jezika i sociolingvistike. Postoje mnogi društveni i kulturni razlozi i činioci koji namerno i nenamerno podstiču ili ometaju, neposredne ili posredne (preko medija) komunikacijske kanale među ljudima. Savremena društva karakteriše sve šire polje komunikacije, na kojem se javlja sve više informacija. To povratno utiče na promene u jeziku i oblicima komunikacija, na standardizovanje poruka, na usavršavanje odašiljača, kanala i prijema informacija koje jedne drugima predstavljaju sve veću smetnju. U svakodnevnom životu jezik je ne samo osnova svekolike kulture, nego je jedan njen važan aspekt i odgovarajuća jezička kultura. Ona se spontano oblikuje u društvenoj zajednici, ali se i neguje posredstvom kulturnih ustanova među kojima su najvažnije škole i masovni mediji. Razvijenu jezičku kulturu karakteriše odnegovan jezički izraz o kojem se još u antici vodilo računa, kad je i nastala retorika kao stara govornička veština. Kad je jezička kultura razvijena u duhu ljudske tolerancije ona u sebe uključuje ''kulturu dijaloga'' kao formu ''polemičke kulture''. Tada su funkcionalno usaglašeni govorenje drugima i slušanje

261

drugih, što je uslov da jezik i govor služe sporazumevanju i otklanjanju nesporazuma, a ne da izazivaju dodatne nedoumice i sporove.

Mihailo Marković u svojoj studiji Dijalektička teorija značenja (1971) navodi osnovne uslove efektivne komunikacije u obliku sledećih pravila:

1. U svakom procesu komunikacije treba da bude jasno o kakvoj simboličkoj funkciji se radi (da li je reč o svakodnevnom, umetničkom, naučnom, matematičko-simboličkom, političkom ili kojem drugom jeziku).

2. Treba se služiti samo onim simbolima koji imaju precizno i jasno značenje i konkretnim rečima koje imaju iskustvenu i praktičnu osnovu (nejasne apstrakcije i stereotipske reči, mešanje reči i stvari poveđava verovatnoću nesporazuma).

3. U jednom istom procesu komunikacije jedan simbol treba da ima samo jedno značenje (treba izbegavati dvosmislene i višesmislene reči).

4. Komunikacija je utoliko efektivnija , ukoliko je većem broju ključnih reči značenje eksplicitno (izričito) određeno.

5. Da bi bila adekvatna, interpretacija značenja reči treba da bude zasnovna na uzimanju u obzir celine konteksta u kojem je nešto rečeno.

6. Treba istovremeno voditi računa da se jezik neprestano menja i razvija, ali i da, uprkos tome, značenja u jednom komunikativnom procesu treba da ostanu maksimalno nepromenjena.

7. Treba biti svestan da u simboličkoj komunikaciji veza između znakova i objekata koje oni označavaju nije ontološka nego je društveno-kulturna konvencija, ali to ne znači da je ona sasvim proizvoljna.

8. Kad među sagovornicima dođe do nesporazuma u komunikaciji zato što oni polaze od različitih sistema mišljenja, treba tražiti ono što je u oba njihova sistema nepromenjivo i zajedničko.

9. Nužan uslov za efektivnu komunikaciju jeste maksimalna kooperativnost duha, što znači da u svakom razgovoru treba:

- Uložiti lični napor u cilju uzajamnog razumevanja.- Pri pojavi nesporazuma, potražiti što više zajedničkih pretpostavki sa

oponentom.- Ispoljiti razumnu meru tolerantnosti i biti spreman na pravljenje izvesnih

ustupaka jezičkog karaktera, da bi se svoje misli učinile razumljivije sagovorniku.

- Iskreno težiti tačnoj interpretaciji iskaza sagovornika.- U diskusiji se rukovoditi jednim osnovnim motivom, a to je utvrđivanje

objektivne istine.- Biti korektan, imati obzira, ne hvatati se za neuspešne i sporedne formulacije

onda kada nam je jedno gledište u celini jasno, uzdržavati se od sarkastičnih primedbi i uopšte od unošenja emocija u komunikaciju. (M. Marković, 1971, s. 488-510).

Ove i slične uslove efektivne kumunikacije navode i neki drugi autori kad govore o ''iskustvima razlike'', toleranciji i kulturi dijaloga (Đuro Šušnjić).

Sociološki je značajna i činjenica da jezik ima konstitutivni značaj za svaku nacionalnu kulturu. U evropskoj tradiciji standardizacija narodnog jezika i književnost na njemu napisana predstavljali su najvažniji kulturni elemenat nacionalnog identiteta. Etnički odnosi među južnoslovenskim narodima imali su svoj refleks i u jeziku. Kad smo se međusobno politički približavali i ujedinjavali isto se i u jeziku dešavalo – i obrnuto. Jezički izraz često otkriva geografsko i socijalno poreklo, stepen obrazovanja, emocionalno stanje

262

(''jezik mržnje'') i još ponešto kod onog ko govori. U javnom govoru se razlikuju razni profesionalni diskursi (pravnički, politički, diplomatski, lekarski, filozofski, književni, teološki), ali i razni posebni i kontekstualni jezički stilovi (kafanski, ulični, generacijski, ''šatrovački'' i drugi). Proučavanjem jezika neke grupe moguće je ponekad o njoj saznati i ono što se na drugi način ne može, a u tu svrhu je razvijena i jedna posebna sociološka metoda koja se zove analiza sadržaja. Jezik se, dakle, može posmatrati sociološki, ali postoji i ''sociološki jezik'' kao osobeni profesionalni diskurs kojim se iskazuju ideje o društvu i kulturi kroz formu jasno definisanih pojmova, racionalnih hipoteza i proverenih zaključaka. U tom smislu je posebno značajna razlika između jezičkih izraza mitskog i naučnog govora, jezika i neverbalnih simbola koji prate magijske i religijske rituale i onih kojima se opisuju i objašnjavaju prirodni i društveni fenomeni. Razlike među ovim fenomenima ne samo da se bez jezika ne bi mogle izraziti nego se bez jezika ne bi mogle ni uočiti niti pojmovno shvatiti. Otprilike onako kako mi je jednom rekao jedan poznati srpski pisac (M. Danojlić) kad je figurativno kazao: ''Ja ne umem da mislim, dok ne počnem da pišem.''

Ili kako još figurativnije, svojim pesničkim jezikom o svome nacionalnom jeziku, pesnički istinito govori jedan drugi srpski pesnik (M. Bećković) kad kaže: ''Moja srpska domovina je u mojem srpskom jeziku''. I zaista, jedan narod zajedno sa svojom kuturom traje sve dok traje njegov jezik. Zato je, pesnički gledano, važnije sačuvati nacionalni jezik nego sačuvati nacionalnu teritoriju i nacionalnu državu – koje se stvarno ne mogu sačuvati bez nacionalnog jezika. Naravno, da važi i obrnuto, ali o tome su pisali istoričari, pravnici, sociolozi i pevali neki drugi srpski pesnici (romantičari).

Odabrana literatura

Bugarski, Ranko (1986): Jezik i društvo, Prosveta, Beograd.Eko, Umberto (1973): Kultura, informacija, komunikacija, Nolit, Beograd.Ivić, Pavle (1986): Srpski narod i njegov jezik, SKZ, BrogradKasirer, Ernst, Filozofija simboličkih oblika, Prvi deo, Jezik,

Dnevnik i Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad.Marković, Mihailo (1971): Dijalektička teorija značenja, Nolit, Beograd.Moris, Čarls (1975): Osnove teorije o znacima, BIGZ, Beograd.Radovanović, Milorad (1986): Sociolingvistika, Dnevnik i

Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad.Fišman, Džošua (1978): Sociologija jezika, Svjetlost, Sarajevo. Fuko, Mišel (1966): Reči i stvari, Nolit, Beograd.Hol, Edvard (1976): Nemi jezik, BIGZ, Beograd.Šušnjić, Đuro (1998): Dijalog i tolerancija, Čigoja, Beograd.

2.2. Magija i religija - obrasci verovanja

Verovanja (magija, religija i mitologija) čine osnovu duhovnog života čoveka koja prati njegovu fizičku i materijalnu egzistenciju.

Svojim razumom savremeni čovek je sistematizovao svoje praktično iskustvo o uzročno-posledičnim odnosima među prirodnim pojavama, o vezi između svojih postupaka i posledica i sličnog ponašanja drugih ljudi. Ali, pre nego što je saznao čovek je morao verovati. A i kad je počeo da saznaje, saznanje mu je uvek bilo nepotpuno, nedovoljno za rešavanje životnih dilema i problema - tako da mu je, uz saznanje, i dalje bilo potrebno verovanje. Pošto je saznanje u principu uvek nepotpuno, verovanje kao njegova "idealna

263

dopuna" (ili kao dopuna do apsolutnog ideala) uvek će postojati - u svim društvima i svim vremenima.

Kao što je iracionalna vera trajna potreba čoveka, tako i racionalna spoznaja ima duboke istorijske korene. I najprimitivniji čovek je davno saznao da mora sam uloviti životinju, ili pronaći biljne plodove da bi se prehranio. I najzaostaliji seljak je oduvek ''znao'' da mora poorati, zasejati i obrađivati njivu, da bi imao šta da požnje ili obere. Ali oni su već na početku svoje kulturne istorije uočili da uspeh u lovu, da dobra žetva i obilna berba ponekad izostanu i pored svega onog što su oni sami, kako su najbolje znali i umeli, bili praktično preduzeli. Otuda je sasvim razumljivo što su oni, da bi razrešili ove i sve druge svoje egzistencijalne dileme, tada morali da pretpostave i da poveruju da postoji još "nešto drugo", neka "viša sila", sila "moćna i nevidljiva" koja presudno utiče na sve što se oko njih događalo.

Magija je skup praktičnih radnji koje se preduzimaju sa ciljem da se "više sile" umilostive, a "duhovi" kao "nevidljiva bića" privole da nama pomognu ("bela magija") a našim neprijateljima da zasmetaju i naškode ("crna magija").

Magija (grč. mageia – čarolija, vradžbina) počiva na verovanju da čovek svojim radnjama može da upravlja "višim silama", da sebi priziva "dobre duhove", a da od sebe goni, svojim neprijateljima, "zle duhove". Utoliko je magija naivno uverenje da onaj ko je "niži" može da utiče na od sebe "više sile". U tom smislu magija je verovanje primitivnog čoveka u sopstvene snage.

Religija (lat. religio – učenje o najvišem biću, o bogu, o svetom) u najširem smislu je verovanje u "natprirodne sile" (duhove) i u "sveta bića" (bogove) koje je praćeno jakim emocijama verujućih ljudi.

Religija u sebe, više ili manje uključuje magiju, koja je sve do danas prati (kao religijski obred, molitva). Tako se magija javlja kao praksa primitivne religije, a religija kao elementarna teorija magijske prakse. U najelementarnijim istorijskim oblicima religije, kao što je animizam (verovanje u duhove), magija i religija se skoro ne razlikuju. Veća razlika se pojavljuje između magije i teističkih religija (u kojima se veruje u bogove), a naročito od onih razvijenijih monoteističkih (verovanje u jednog Boga). Savremene i razvijene religije imaju razvijeno versko učenje (teologiju) i organizovanu zajednicu vernika u okviru verskih ustanova (crkvi), koje propisuju (kanonizuju) versko učenje (dogmu) i versku praksu (obrede). Što je neka crkva organizovanija to ona potpunije kontroliše magijske elemente u svom verskom obredu (ritualu), jer tako lakše kontroliše ponašanje svojih vernika i efikasnije ih usmerava u poželjnom pravcu.

Svaka razvijenija religija, kao složen antropološki i socio-kulturni fenomen, ima više različitih funkcija i strukturnih elemenata koji omogućuju njihovo vršenje. Među njima su najvažnije dve grupe funkcija religije:

1. antropološko-psihološke (emotivna, saznajna i voljna);2. socio-kulturne (ritualna, normativna, integrativna).

- Emotivna funkcija religije ogleda se u jakim verskim osećanjima koja nastaju na skali od osećanja ljubavi i poštovanja prema bogu kao svetom biću, koje čoveku pomaže da verovanjem ostvari mir i psihičku stabilnost, do straha od natprirodnih sila i protivrečne emocije koja se manifestuje kao strahopoštovanje.

- Saznajna funkcija religije ostvaruje se preko mitova, kao fantastičnog kazivanja i preko verskih dogmi, kao neprikosnovenih istina u koje se čvrsto veruje i koje se nikad ne preispituju. Mitovi opisuju delovanje natprirodnih sila (duhova) i svetih bića (bogova), a dogme na iracionalan način objašnjavaju nastajanje i opostojanje svekolike stvarnosti. U funkcionalnom sadejstvu mitovi i dogme predstavljaju jedan osobit i celovit mitsko-dogmatski i religijski ''pogled na svet'', različit od onog koji počiva na racionalnom filozofskom i naučnom saznanju.

264

- Voljna funkcija religije ispoljava se kao psihička potpora koju verujući čovek dobija kad se osloni ''na božju pomoć'', osećajući se tako jačim u borbi sa svekolikim životnim iskušenjima.

Navedene antropološko-psihološke funkcije religije ispoljavaju se uvek u nekim društvenim okolnostima i različitim oblicima društvenog života. Sa religijom su uvek povezane neke naročite (''svete'') društvene radnje (obredi) i posebna pravila ponašanja koja su ''bogougodna'', pa se preporučuju svim članovima jedne društvene zajednice koja se preko njih učvršćuje (integriše).

- Ritualna (obredna) praksa je u osnovi svih drugih društvenih i kulturnih funkcija religije, kako one normativno-regulativne, tako i one koja je vezana sa integritetom i identitetom neke verske zajednice. Rituali ili verski obredi su praktične radnje koje zajednički i organizovano preduzimaju pripadnici iste verske zajednice u određenim okolnostima, na unapred određenom mestu, u određeno vreme i na određeni način. Kanonizacijom verskih obreda nastaju prve društvene norme.

- Normativno-regulativna funkcija religije je u osnovi svakog društva i svake kulture. Običaji i moral se najneposrednije učvršćuju baš prilikom kanonizacije verskih obreda. Prve predstave o tome šta se treba, a šta ne treba činiti, ''šta se valja, a šta ne valja'', šta je dobro, a šta zlo – uvek se ukorenjuju i učvršćuju u nekoj društvenoj zajednici uz ''božju pomoć'', a to znači uz autoritet natprirodnih sila i svetih bića u koja ljudi veruju.

- Integrativna funkcija religije ogleda se u povezivanju (lat. religere – povezati) svih onih pojedinaca koji veruju u iste duhove ili u iste bogove u jednu versku zajednicu. Simbolika jedne vere (jedan isti totem ili jedan isti bog) predstavlja prvu, najstariju i najtrajniju oznaku po kojoj se jedna društvena zajednica razlikuje od neke druge slične zajednice. U tom smislu verski identitet je primarni i neizostavni elemenat šireg društvenog identiteta i važan integrativni činilac društvenih grupa koje veruju istu veru.

Crkva je, sociološki gledano, najvažnija verska društvena institucija i organizacija koja omogućuje da se ostvare sve navedene funkcije religije. Crkva preko sveštenika, razvija versko učenje (dogmu) i pomoću verskih obreda (rituala) u hramu, pri rođenju deteta, prilikom smrti vernika i drugim životno važnim povodima povezuje ljude sa verom u svetu silu i sveto biće, povezujući ih i međusobno u jednu versku zajednicu.

U svetu su glavne verske ustanove one koje su organizovale četiri velike i najznačajnije svetske religije (sve četiri "religije otkrovenja"): hrišćanstvo (sa tri glavne konfesije koje čine pravoslavni, katolici i protestanti), jevrejstvo, islam i budizam. Hrišćanstvo i islam izrastaju na zajedničkom temelju stare jevrejske religije (na tradiciji Starog zaveta) i zato su to tri srodne monoteističke religije koje su u osnovi kulture Evrope i kultura Bliskog istoka. Budizam je u osnovi kultura Dalekog istoka i osoben je po tome što, iako "religija otkrovenja", nije prava monoteistička religija (pošto Buda nije bog, nego "prosvetljeni" učitelj svetih verskih istina). Danas u svetu, takođe, postoji više malih religijskih zajednica (sekti) koje se svojim učenjem i organizacijom odvajaju od neke glavne crkve. Sekte se obično suprotstavljaju zvaničnim crkvenim dogmama, odbacuju crkvene propise (kakone), menjaju ustaljene rituale i zato ih oficijelna crkva više ili manje progoni. Sa druge strane, ponekad se javljaju i neke agresivne i militantne (tzv. satanističke) sekte koje se ne zadovoljavaju širenjem svoga učenja i organizacije nego im je glavni cilj razaranje crkve, njene duhovne tradicije i svetovne organizacije.

265

Sociološki pristup naglašava društveno-praktične funkcije religije. Na te funkcije se, pak, može gledati bar na dva različita načina: funkcionalistički i kritički (koji ponekad, kao kod marksista, vodi u ateizam kao radikalnu negaciju svake religije).

Funkcionalistički pristup naglašava normativnu i društveno-integrativnu ulogu religije. Tako Emil Dirkem smatra da je religija osnova kolektivne društvene svesti, najvažnija duhovna društveno-kulturna tvorevina koja povezuje neku grupu ljudi u zajednicu, na osnovu zajedničkog verovanja u iste "natprirodne sile" (duhove) i vere u ista "sveta bića" (bogove).

Normativna funkcija religije je sociološki gledano jedna od najvažnijih njenih funkcija i zato zaslužuje nešto detaljnije razmatranje. Moral, običaji i pravo u najstarijim vremenima ne mogu se ni zamisliti bez religije. Religijske ideje se uobličavaju kao pravila ponašanja, a prva društvena pravila koje ljudi prihvataju su ona koja postavljaju verski autoriteti ili iza kojih stoji autoritet natprirodne sile ili svetog bića (boga). Da bi primitivan čovek poslušao svoga plemenskog vrača, da bi masa Jevreja krenula za Mojsijem, da bi pogoćeni nepravdama poverovali Hristu da će biti spašeni, morali su verovati da iza njihovih ovozemaljskih autoriteta stoji neki veći, jači i večiti autoritet apsolutnog transcedentnog bića (boga). Istorijska je činjenica da su svi veliki verski učitelji, proroci i osnivači svetskih religija istovremeno bili i zakonodavci. Mojsije kod Jevreja je najbolji primer, jer je istovremeno bio i verski i politički vođa i zakonodavac. Važilo je i obrnuto pravilo, da iza svih starih zakonodavaca stoje bogovi koji potvrđuju njihove zakone: počev od Hamurabijevih zakona, preko Manuovih zakona u Indiji, Solonovih u Atini, do religijske ceremonije proglašenja svakog velikog zakona kroz čitav stari i srednji vek (tako je proglašen i Dušanov zakonik).

Ono što važi za uticaj religije na pravo, još pre i više se odnosi na običaje, a naročito na moral. Iza prava uvek stoji autoritet organizovane ovozemaljske sile (države) ali ljudska moralnost uvek traži još neku potporu koja bi ojačala veru pojedinca u kriterijume za razlikovanje dobra i zla, u ispravnost preporuka da se čini dobro, a izbegava zlo, kao i u ispravnost preduzetih praktičnih radnji prema određenim moralnim preporukama. Uostalom, poznato je da se najuniverzalniji kriterijum moralnosti – kategorički moralni imperativ – koji se ogleda u preporuci ''ne čini drugome ono što ne želiš da drugi tebi čine'' pojavljuje kao izričita i važna verska preporuka u hrišćanstvu, budizmu, konfučijanstvu, a u nekom sličnom i manje eksplicitnom obliku i u drugim velikim verskim učenjima. Takav je, recimo, hrišćanski moralni stav iskazan u Isusovoj Propovedi na Gori koji glasi: ''Sve što hoćete da čine ljudi vama, činite i vi njima.''. Apostol Pavle će ovo konkretizovati kao preporuku ''podajte svakome ono što ste dužni'' .

Tom stavu je veoma slično načelo do kojeg su pet vekova ranije došli Buda (oko 563-483. pre Hrista) i Konfučije (551-479. pre Hrista), koje je ovaj drugi nazvao ''zlatnim pravilom'' ponašanja plemenitog čoveka. Kad su Konfučija njegovi učenici pitali u čemu se sastoji zlatno pravilo on im je objasnio da se zlatno pravilo ogleda u ponašanju plemenitog čoveka koji ne čini drugima ono što ne želi da drugi čine njemu, a čini samo ono što bi želeo da postane primer i pravilo koje drugi slede. Ovo je ne samo ista misao nego je i formulacija skoro istovetna sa onom koju je nemački filozof Imanuel Kant (1724-1804) nazvao kategoričkim etičkim imperativom.

Slične formulacije mogu se naći i u Krmčiji (Nomokanonu) Svetoga Save. U ovom prvom celovitijem srednjevekovnom srpskom verskom, crkveno-pravnom i etičkom kodeksu Sveti Sava, u svojim komentarima prevedenih vizantijskih crkveno-pravnih spisa,

266

ukazuje na vrlinu koju zove ljudskost, a obrazlaže je kao i Konfučije svoje ''zlatno pravilo''. To je ista ona vrlina koja se u srpskom narodu naziva čojstvom (Marko Miljanov), koja je osnova i tradicionalne narodne i svetosavske pravoslavne etike.

Iste verske ideje, slične moralne vrednosti i norme, zajednički verski obredi i drugi društveni običaji čine jednu relativno trajnu i duhovno konzistentnu istorijsku kulturnu matricu koja integriše jednu versku i etničku zajednicu. Međutim, ta ista religijska i kulturna matrica uvek i odvaja neku takvu skupinu od druge slične skupine, obično one susedne sa kojom se vodi borba oko teritorije i drugih egzistencijalnih dobara. U tom smislu religija pored društvene integracije i kulturne identifikacije utiče i na društvene sukobe među društvenim grupama, izazivajući verske ratove.

Prvi takav klasični verski rat mogao bi biti starozavetni sukob Jevreja i Egipćana (koji, izgleda, još traje) kad je Mojsije veru stavio u službu nacionalnog oslobođenja, Jevreje proglasio za ''izabrani božji narod'', a sebe za verskog i nacionalnog vođu. Zato se za Mojsija i kaže da je bio prvi ''borbeni prorok'' ili ''prorok s mačem'' koji je istovremeno i verom i mačem etnički integrisao u izbeglištvu rasute Jevreje, omogućujući im da kao narod opstanu, da se oslobode ropstva i da stvore svoju državu. Takav model jedinstvene jevrejske vere i nacije presudno je doprineo da jedan po broju ne tako veliki narod opstane u najtežim istorijskim okolnostima; da preživi najveću (svetsku) dijasporu i da se vrati u domovinu posle najdužeg progona (posle dva milenijuma).

Ali, na početku jevrejske vere bilo je pravo. Mojsije je uspeo u svome poduhvatu zato što su mu Jevreji poverovali da je baš njega ''izabrao'' Jehova (jevrejski jedini bog) da mu na Gori Sinajskoj (daleko od drugih ljudi) saopšti ''deset božjih zapovesti'' kao prve zakone za ''izabrani narod''. Na ovome primeru se vidi kako se verskim autoritetom potvrđuje ne samo autoritet zakona nego i poverenje u zakonodavca. O značaju poverenja u one koji predvode narod govori još Konfučije kad kaže da je za dobru i sigurnu vladavinu potrebno da narod ima dovoljno hleba, da država ima jaku vojsku i da vladar ima poverenje naroda. Kad bi morao nečeg od ovo troje da se odrekne Konfučije bi se najpre odrekao vojske, a misli da bi i bez dovoljno hleba za narod bilo lakše, nego vladaru da vlada bez poverenja naroda.

Sve religije su, svaka na svoj način i kroz sve dosadašnje vekove, podupirale nečiji politički legitimitet, a nečiji osporavale. Na taj način religija postaje sastavni elemenat politike i političkih sukoba i tada podleže pravilima političkog života. Tada i male teološke razlike mogu prerasti u velike političke sporove. Čak se, kao paradoksalno pravilo političkih odnosa, javlja ''veliki antagonizam malih razlika'' kojim se objašnjavaju surovi obračuni među kulturno sličnim zajednicama. O toj strani i funkciji religije više govore oni sociolozi koji kritički analiziraju versko-političke odnose.

Kritičko-istorijski gledano, dakle, religija nije imala samo društveno-integrativnu ulogu nego je često bila povezana sa dubokim i tragičnim društvenim sukobima (verskim ratovima). Kod nas je, na žalost, ova druga konfliktna i tamnija strana religijskog fenomena bila delatnija od one svetlije i integrativne. Sticajem nepovoljnih istorijskih okolnosti kod južnoslovenskih naroda religija je vekovima delovala kao činilac koji je ometao njihovo kulturno, političko i sveukupno društveno povezivanje, a s vremena na vreme javljala se i kao neposredan okvir ili najvidljiviji povod žestokih međunacionalnih sukoba. Naravno, najdublji i stvarni uzroci verske i konfesionalne netrpeljivosti između južnoslovenskih rimo-katolika, pravoslavaca i muslimana, danas isto kao i ranije, nisu bili teološke već političke prirode, ali su suprotstavljene religijske matrice sa svoje strane znatno podsticale međunacionalne političke sukobe.

267

a) Istorijski suprotstavljene religijske matrice

Religija je glavni istorijski izvor srpskih duhovnih i jugoslovenskih nacionalnih raskola. Jedna istorijski kobna crta južnoslovenskog prostora ogleda se u duhovnoj razdeljenosti koja je izražena kroz verske raskole unutar srodne skupine južnoslovenskih plemena, koji govore istim jezikom, žive sličnim načinom života, na zajedničkom prostoru, imaju slične stare slovenske običaje, prethrišćanske kultove i sve važnije društvene i kulturne oblike egzistencije. Verski raskol rimske i carigradske hrišćanske crkve ("šizma") do kojeg je došlo u 11. veku (1054. g.) uticao je da se kod nas tek uspostavljeno hrišćanstvo raspoluti na "istočno" i "zapadno". Nedugo iza toga (krajem 14. veka) na ovim našim prostorima pojavljuje se i islam i unosi novu tragičnu dimenziju u inače antagonizovane odnose među slovenskim hrišćanima. Verski raskoli, uneti spolja, imperijalnim težnjama prema balkanskom prostoru koje dolaze iz Rima, Istambula, Beča, Moskve ili raznih njihovih kasnijih eksponenata i sledbenika, danas se čini definitivno, "raz-trojili" su jedno etničko stablo. To jedno, srpsko, i nešto šire južnoslovensko, bilo je etničko stablo kojem nikad nije od jačih dozvoljavano da postane jedinstveno. Umesto civilizovanog integrisanja, ono nikad nije bilo tako tragično pocepano kao u poslednjim godinama.

Istorijski indukovana religijska šizma proizvela je u nas ''društvenu šizofreniju'' koja se ogleda u rascepu između jezika (kao sistema znakova) i duhovnosti (religije kao bazičnog sistema simboličkih značenja – kao kolektivnog verovanja, mišljenja i osećanja). Otuda nastaju patološke, tragične i kobne posledice: da ljudske grupe žive na jednom prostoru, a od komšija su im ''bliži'' neki "sa drugog kraja sveta" (iz Irana, Pakistana, Avganistana, Malezije); da govore istim jezikom i jedni druge ne razumeju, a "savršeno" se razumeju sa onima čije reči niti shvataju, niti umeju da ih izgovore; da imaju zajedničke pretke i istorijske korene, ali su im radikalno suprotstavljene grupne teleologije – osnovni sistemi vrednosti, konkretne vrednosne orijentacije, dugoročni i kratkoročni ciljevi, životne želje i merila dobra i zla. Najvažnije današnje političke i kulturne razlike - ni kod nas, niti bilo gde drugde - zato se i ne mogu ni objasniti ni razumeti bez uvida u religijske matrice koje su ih istorijski uobličile i međusobno antagonizovale.

Koreni mržnje. – ''Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti su tu pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri načina koja se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.''

(Ivo Andrić, Pismo iz 1920. godine)

Poznati istraživač svetskih religija, Trevor Ling, upoređujući "zapadno" i "istočno" hrišćanstvo, pozivajući se i na druga kompetentna mišljenja (Cener, 1959) iznosi sledeće relevantne razlike među njima: "Na Zapadu, suštinska odlika hrišćanskog života je čovekovo pravdanje verom i dobrim delima, dok je na istoku njegovo oboženje ('Bog je postao čovek da bi čovek mogao postati Bog'). Sa ovim se povezuje zapadnohrišćansko

268

gledanje na čoveka koje naglašava njegov praroditeljski greh, dok Istočna crkva stavlja naglasak na čovekovu potencijalnu dobrotu. Zapadna teologija teži ka dualizmu materije i duha (kao u Avgustina), dok se Istok drži ideje jedinstva materije i duha, ili bar njihove uzajamne zavisnosti. Na Zapadu, najvažnije je pridržavati se ispravnih dogmi, dok se na Istoku pravoverje (doslovno 'pravo-slavlje') sastoji u pravilnom bogosluženju, a naročito u iskrenom doživljaju bogosluženja. U skladu sa zapadnjačkim naglašavanjem čovekovog greha i njegove praiskonske potrebe za pravdanjem, stoji i naglašena misao o Hristu kao žrtvi, o prinošenju na žrtvu Bogu koje će poništiti čovekov greh; dok se na Istoku snažnije naglašava ideja o Hristu kao pobedniku nad silama zla. Na kraju, ima odudaranja i u crkvenom ustrojstvu. Zapadnoj crkvi je svojstven monarhijski autoritarni sistem, to jest vlast sa priznatom žižom, naime sa papstvom; dok na Istoku vlast pripada celokupnoj zajednici vernika, i ne postoji nikakav najstariji član, nikakva autoritarna jedinka koju bi smatrali Hristovim namesnikom. To se ispoljava na drugi način kroz snažno poistovećivanje sa zajednicom koje je karakteristično za Istočnu crkvu, dok je zapadno hrišćanstvo težilo naglašavanju značaja individue" (Ling, 1990, s. 341).

Iz ovog navoda se vide glavne razlike unutar dve glavne i najstarije grane hrišćanstva (konfesije), koje su presudno uticale i utiču na srpsko-hrvatske odnose, i uopšte na odnose između "istočnih" i "zapadnih" kulturnih (religijskih i moralnih) obrazaca. U etičkom pogledu katoličanstvo sugeriše ljudima krivicu i pre rođenja ("pra-roditeljski greh") podstiče ljudsku poniznost, a ne dostojanstvo. Katolička poniznost pogoduje poštovanju neprikosnovenih autoriteta (pape i papske crkve), sputava slobodnu ljudsku volju i pospešuje spoljnu disciplinu i heteronomnu moralnost usamljene individue. Takve ljudske osobine pogoduju razvijanju hijerarhijske birokratske organizacije i odgovarajućeg tipa formalno strukturisanih društvenih ustanova i sistema.

Pravoslavna etika, kako Ling kaže, naglašava čovekovu potencijalnu dobrotu. Nijedan čovek nije po rođenju grešan i zato su deca uvek nevina. Svaki je čovek dobar dok se sam ne pokaže lošim - svojim zlim delima ili grešnim mislima. Niko nije kriv dok sam ne skrivi i zato pravoslavni čovek ima pravo na svoje ljudsko dostojanstvo, ne samo pred drugim ljudima i sveštenicima, nego i pred Bogom samim. Ako je pravedan, pravoslavac se ni Boga ne boji, a ako na pravdi strada, sklon je da se naljuti na svoga Boga, što ga nije zaštitio od zla. Trpeći nepravdu, pravoslavni hrišćanin će posumnjati i u Boga samoga i pre se od njega odmetnuti nego katolik ili musliman. Pravoslavlju je imanentna kritičnost spram svakog autoriteta i to je ateistička klica koju su komunisti zloupotrebili za razaranje verske svesti pravoslavnih naroda. Iz istih razloga kod pravoslavnih naroda nije stvorena autoritarna crkva, niti je u istoriji postojala pravoslavna teokratska država (ako se ne računa mala Crna Gora u kojoj je do pred kraj 19. veka pravoslavni vladika bio i verski i državni poglavar). Uostalom, pravoslavlje je i očvrslo u istorijskom otporu prema teokratskoj (papskoj) državi, uz kritičko odbacivanje dogme o papinoj (ljudskoj) nepogrešivosti. Pravoslavna crkva nije potpuno nadređena ni svojim vernicima, a pogotovo nije državi, kao što je to katolička, ili kako su politika, moral i ideologija u islamskim državama podređeni veri u Alaha.

Katolički i pravoslavni kulturni krug se samo uslovno označavaju kao "zapadni" i "istočni" jer se radi o dve tradicije jednog istog carstva (rimsko-vizantijskog) i jedne iste (evropske) civilizacije iznikle na temeljima klasične grčko-rimske kulture. Još šire gledano i razlike između katoličanstva, pravoslavlja i islama mogu se posmatrati i kao ''unutarnje'' razlike u okviru jednog (zapadnog) sveta. Trevor Ling smatra da su judejstvo, hrišćanstvo i

269

islam, "glavne religije zapadnog sveta", istorijski proistekle iz religijskog života jednog malog saveza plemena i religijskih ideja Starog zaveta, međusobno slični u poimanju dobra ili zla, naspram hinduizma, budizma, đainizma. (Isto, s. 29). On ističe da je "izrailjska religija zaveštala zapadnoj kulturi nešto drugo mimo racionalne verske etike; nešto podjednako važno, dalekosežno i možda kobno u svojim posledicama kroz celu istoriju Zapada - ideju o svetom ratu." (Isto, s. 31)

Ideja "svetog rata" istorijski je vezana uz katoličanstvo (tzv. krstaški ratovi) ali je najdoslednije sprovedena u islamu gde se i danas otvoreno manifestuje (kao "džihad").

Pravoslavlje, a pogotovo svetosavlje, ne poznaju ideju svetog rata. Ratovi koje su Srbi vodili "za krst časni i slobodu zlatnu" bili su narodni, odbrambeni ratovi, za odbranu verskog, kulturnog i nacionalnog identiteta, za odbranu svojih zemalja, ognjišta i porodica. Od kada su sami primili krst, Srbi nikoga nisu pokrštavali (kao što su to činili katolici) niti su svoju veru nametali drugome (kao muslimani). Sa ovom istorijskom činjenicom povezan je moralni prezir prema onima koji lako i zbog interesa promene svoju veru, koji je kod Srba veoma izražen, a kod katolika i muslimana nije. Tim prezirom je sprečavano katoličenje ("unijaćenje") i islamizovanje kojem su sami Srbi kroz vekove bili izloženi. Dok su Turci (a kasnije muslimani) i Hrvati (katolici) rado primali pridošlice u veri, Srbi su, prezirući preobraćanje, olako proglašavali za "izdajnike" mnoge svoje saplemenike. Tako je više Srba, visokim moralnim zahtevima, odgurnuto i praktično isterano iz svoje vere nego što je srpskoj veri privedeno nekih drugih. A i ti drugi, ako nisu srpskog porekla, više su cenjeni ako su ostajali u svojoj veri nego ako su kojim slučajem primali srpsku. Ovaj moralni obrazac nije za Srbe bio uvek koristan, ali je u uslovima velikih i kontinuiranih pritisaka na rasrbljavanje putem promene vere bio nužan.

Islam je, pojavivši se posle judejstva i hrišćanstva, najdoslednije razvio neke od zajedničkih ideja. To je najčistiji, apsolutni monoteizam koji potpuno verski (i politički) instrumentalizuje svaku ljudsku etiku. Nijedan greh nije veći od negiranja Alahove jednosti, nijedna vrlina nije veća od priznanja da je Alah jedan. Trevor Ling ističe "dvogubi karakter islama" u kojem su potencirani vera i ''džihad'' , a manje naglašena su dela, to jest moralna ispravnost. Vera i politika su "smišljeno dovedene u svestan uzajamni odnos" da bi se stvorio "religijski sistem organizovan na međunarodnoj ravni kao politički entitet, država".

Mirča Elijade, jedan od najpoznatijih istraživača religijskih ideja i verovanja u svetu, slično piše o islamu. Elijade ističe da je islam ukazao na "versku beznačajnost plemenskog odnosa. Ali, on je opet ujedinio pojedince u jednu novu, po svojoj prirodi versku zajednicu, umu. On je, dakle,, stvorio arapsku naciju, omogućujući time muslimanskoj ekspanziji da zajednicu vernika proširi preko etničkih i rasnih granica. Energija koja je odvajkada traćena na međuplemenske ratove bila je usmerena na spoljašnje ratove protiv neznabožaca, ratove poduzete u ime Alaha, za potpunu pobedu monoteizma." (Elijade, 1991, tom 3, s. 71.).

Muhamedova "politika", kako kaže Elijade, liči na onu kakva se vidi u raznim knjigama Starog zaveta, nadahnuta je Alahom, a svodi se na "opšti i trajni rat... neophodan da bi čitav svet bio preobraćen u monoteizam" (Isto, s. 72).

Kao i Ling, i Elijade ocenjuje da je islam mnogo jednostavniji i od judejstva i od hrišćanstva. Za razliku od judejstva i hrišćanstva islam ne priznaje nikakvu razliku između vere i političke ideologije, između verske zajednice (ume) i države, između privatnog i javnog života – i jedno i drugo i sve što je važno potpada pod presudan uticaj i sveopštu islamsku kontrolu. Kuran ne podstiče ni askezu, ni monaštvo, ne ustanovljuje crkvu ni

270

sveštenstvo, ne traži svetilišta, svuda se može upražnjavati, a verski kult ("pet stubova vere") predstavlja i pravni kodeks islamske (i stoga teokratske) države.

Sa etičkog stanovišta, takođe, islam je jednostavniji od hrišćanstva, kako "istočnog" tako i "zapadnog". Trevor Ling uočava da su nesjedinjeni elementi verovanja unutar crkvenog hrišćanstva u mučnoj koegzistenciji, "toliko mučnoj, u stvari, da već i pametni desetogodišnjak primećuje da su osnovni stavovi hrišćanske teologije krajnje nezadovoljavajući i protivrečni."(Ling, s. 505). Jedna od takvih protivrečnosti proizilazi iz evidentne činjenice da nevini često stradaju ''na pravdi boga'', uz čije stradanje idu pitanja poput ovih: ako je Bog svemoćan, zašto dozvoljava stradanje nevinih, a kad to dozvoljava, da li je onda pravedan i da li kao takav zaslužuje da se u njega veruje?

Naspram i nasuprot ovako protivrečne hrišćanske teologije nastupa "veličanstveni transcendentalizam islama: logički svirepo verovanje u jednog jedinog, nepodeljenog boga, koji je do najvišeg stepena svemoćan, koji je stvorio sve stvari, i koji svim stvarima vlada, pa je sve što se dešava njegova volja; na koga ni na koji način ne utiče ništa što bi ljudi mogli ili što ne bi mogli da učine..." (Ling. s. 504.)

Učenje o sveopštoj predestinaciji potiskuje svaku ljudsku moralnu odgovornost pred Alahom, a verovanje u Alaha automatski oslobađa svakog muslimana od svake moralne odgovornosti pred ljudima. U tom smislu i E. O. Džems kaže da u islamu "nema nikakvog metoda ispaštanja, niti se ono traži putem iskupljenja... stvarni prekršaji su čisto ritualne greške i zanemarivanje proizvoljnih božanskih zapovedi. Tako, na primer, brakolomstvo, pijanstvo, lihvarstvo, krivokletstvo, krađa, ubistvo su povezani sa prekršajem ramadanskog posta i zanemarivanjem molitve u petak kao 'veliki gresi' (kabira), a svaki od njih može biti izbrisan ritualnim pranjem, davanjem milostinje i sličnim zaslužnim delima." (Džems, s. 235- 236).

U prilog svojoj oceni etičkih poruka islama Džems ovde navodi i mišljenje Gardnera koji veli: "kroz ceo Kuran imamo poruku da kajanje mora biti iskreno, ali da je to vrlo laka stvar, jer je oprost nešto za šta se tako reći ne treba brinuti, tako je lako dobiti ga. Muhamed nigde ne pokazuje bol u srcu ni skrušenost pred čistim i svetim Bogom, pa zato i ne traži od drugih da doživljavaju nešto za što on sam ne zna." (Gardner, prema Džemsu, s. 235). Etička dimenzija islama je dosledno i potpuno podređena religijskoj, baš kao što je vera, kako Ling kaže, "smišljeno" podređena politici, koja je, opet, orijentisana na "džihad" sa "nevernicima". Svako zlo koje se u ovom teološko-teleološkom lancu ljudskih (ne)dela učini nevernicima ne samo da je lako oprostivo, nego se neposredno preobraća u versku dužnost i muslimansku vrlinu. Takav etički status u islamskoj teologiji imalo je tursko nabijanje na kolac, klanje, deranje kože sa živih hrišćana, a silovanje njihovih žena i uzimanje njihove dece za janičare smatralo se osobito milosrdnim radnjama prema "nevernicima". Verskim obavezama se mogu opravdati zločini prema rodnoj zemlji, susedima, pa i najbližim rođacima. Jedan od glavnih ideologa islamskog fundamentalizma Sejid Kutb u tom smislu ovako piše: "Zemlja na kojoj ne vlada islam i koja nije podčinjena njegovim institucijama od strane muslimana smatra se kao neprijateljska i mora se protiv nje voditi borba, čak i ako je ta zemlja rodna zemlja muslimana, i u kojoj se nalaze rođaci i prijatelji i čak ako u toj zemlji on (musliman, prim. prev.) poseduje svojinu i interese... Jedino sredstvo koje može imati musliman je ono koje proističe iz vere u Boga i koje ga vezuje za druge muslimane koji dele njegovu veru... Dakle, srodstvo za jednog muslimana nije ono koje ga vezuje za oca, majku brata i ženu, ako prvo srodstvo koje ga vezuje za Boga nije realizovano... To ne

271

onemogućava da se poštuju rođaci druge vere, ali pod uslovom da ta vera ne sprečava muslimanski put. U drugačijem slučaju nema poštovanja rođačkih veza." A taj ''muslimanski put'' ima samo jedan cilj, a to je samo jedna svetska islamska država i samo jedna vera, islamska - za koje su sve druge države i religije neprijateljske i zaslužuju da u svetom ratu (''džihadu'') budu uništene. (S. Kutb, Bejrut-Damask. 1980; prema M. Jevtić, 2002, s. 281).

Ostaje otvorenim pitanje nije li ovakvo preobraćanje iskonskog zla prema bližnjima u " svete verske zasluge", čime se briše svaka moralna granica između ljudskog zla i ljudskog dobra, krajnja etička konsekvenca onih osobina islama koje Ling označava kao njegovu "veličanstvenu transcendentalnost" i "surovu logičku jednostavnost"? Ako je tako, da li se time teološka prednost islama ne pretvara u njegov etički hendikep? Dobijaju li tako politički makijavelizam, kolektivni i individualni amoralizam u islamu verski legitimitet i kakve sve to posledice povlači za sobom u islamskim zajednicama i kod njihovih suseda? Na osnovu istorijskog iskustva, a ono je jedini objektivni osnov racionalnog procenjivanja, ovakva islamska "meta-etika" ugrožava prevashodno nemuslimane ("bezvernike"), ali ne samo njih. Koliko je islamski transcendetalizam surov prema samim muslimanima ništa ne potvrđuje kao njihovo nemilosrdno žrtvovanje u "džihadu". Istovremeno, ovako instrumentalizovana islamska "meta-etika" stvarnu energiju svake islamske društvene zajednice mnogo više usmerava prema njenom spoljnjem širenju (dakle, agresivno) nego prema unutarnjem uređivanju iste te zajednice (produktivno) - tako što bi se zadovoljavale stvarne životne (a ne samo transcendentalne) potrebe i interesi muslimana kao ljudi.

"Bogočovečnost" je specifična duhovnost pravoslavnog hrišćanstva koja je sa svetosavljem verski kodifikovana kod Srba. Svetosavlje je i u ovom slučaju poslužilo kao duhovna spona između tradicionalnih crta srpskog patrijarhalnog plemenskog mentaliteta i transcedentalnih obrazaca pravoslavnog hrišćanstva. Ono što je bilo vremenom stvoreno kao posebna srpska plemenska društvena svest i kao elementarna moralnost na nivou "kolektivnog nesvesnog" (Karl Jung), sa svetosavljem je pročišćeno, oplemenjeno i dopunjeno univerzalnijim pravoslavnim etičkim kodeksom. Pravoslavnu "bogočovečnost", u njenoj svetosavskoj artikulaciji, prevashodno teološkim (ali i filozofsko-antropološkim) argumentima, najpotpunije obrazlaže Justin Popović kad u svojoj znamenitoj raspravi Svetosavlje kao filozofija života (Minhen, 1953) piše: "Božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost čovečije ličnosti jeste najskupocenija istina u našem čovečanskom svetu. Stoga je svaki čovek naš brat, naš besmrtni brat, jer svaki čovek ima lik Božiji u duši svojoj. I samim tim ima večnu, božansku vrednost, stoga ne treba ni jednog čoveka smatrati za materijal, za sredstvo, za alat. I najneznatniji čovek predstavlja apsolutnu vrednost. Zato, kad god sretneš čoveka, reci sebi: gle, mali bog u blatu! gle, moj mili, moj besmrtni i večni sabrat! Gospodo, šta ja radim? - Samo izlažem svetosavsku filozofiju sveta".(J. Popović, 1953, s. 2.)

O pravoslavnoj moralnoj matrici još eksplicitnije govori Nikolaj Velimirović (1880-1956) u prvoj svojoj ''besedi'' (za prvi januar) u seriji od dvanaest mesečnih Prologa, u kojima uz svaki dan u godini ide po jedna beseda:

''Beseda o tome kako se treba uklanjati od zla i činiti dobro Ukloni se od zla i učini dobro

(Ps. 33, 15)Ovim rečima iskazan je sav trud naš kojim treba da se trudimo ovde na zemlji i u

zemlji, to jest na ovoj zemlji materijalnoj i u ovome delu materijalnom. Šta treba, dakle, da bude trud naš? Da steknemo dve navike: jednu – uklanjati se od zla, a drugu – činiti dobro.

272

A o tome šta je dobro a šta zlo kazuje nam naša savest nepotpuno i nejasno, jer je grehom pomračena, a nauka Hristova potpuno i jasno.

Šta traži od nas Gospod naš, braćo? Traži da kao što su oltari naši uvek okrenuti Istoku, tako i duše naše da budu uvek okrenute ka dobru. Da ostavljamo zlo iza leđa, u senci, u ponoru zaborava, u tami bivšega, a mi iz godine u godinu, iz dana u dan, da se pružamo ka dobru: da mislimo o dobru, da čeznemo za dobrom, da govorimo o dobru, da činimo dobro. Gospod traži zidare a ne rušioce. Jer ko zida dobro, samim tim ruši zlo. Ko se pak okrene da ruši zlo, brzo zaboravi zidati dobro i pretvori se u zločinca.

Mrzeći na zlo držite se dobra (Rim. 12, 9), uči nas apostol Hristov. Mrzi na zlo, no ne mrzi na čoveka koji čini zlo, jer je bolesnik. Ako možeš leči bolesnika, no ne ubijaj ga mržnjom tvojom. Drži se dobra, i samo dobra, jer je dobro od Boga, i jer je Bog riznica svih dobara.

O Gospode dobri i svedobri, nauči nas uklanjati se od zla i činiti dobro radi slave Tvoje i radi spasenja našeg. Tebi slava i hvala vavek. Amin''

(Sv. Vladika Nikolaj, Prolog, Januar, Beograd, 2004, s. 11-12) O odnosu pravoslavne vere, svetosavske etike i srpske države Nikolaj Velimirović,

takođe, veoma jasno govori: "Narodna država za Svetoga Savu značila je otadžbinu, zemlju otaca naših, u kojoj živi jedan i isti narod. Ne ide narodna država dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granica jedne narodne države, to jest otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostire dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna, prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom. U tom slučaju država dobija teritorijalno ali gubi moralno; dobija u materijalnim dimenzijama ali gubi u intenzivnosti duhovne i moralne snage...Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za nacionalnu državu." (Nikolaj Velimirović, Nacionalizam Svetoga Save, 1935, s. 14.)

O ''bogočovečnosti'' pravoslavne etike, više filozofskim nego teološkim jezikom, govori Nikolaj Berđajev (1874-1948) jedan od najuglednijih pravoslavnih filozofa, ukazujući na nedostatke zapadnog racionalističkog humanizma. On ističe da je poimanje čoveka uvek povezano sa nekakvim poimanjem Boga; odnosi između čoveka i Boga su paradoksalni i ne mogu se u celini i istinito izraziti racionalnim pojmovima, jer ne potpadaju pod spoljne čulno iskustvo (koje postoji o materijalnim stvarima-objektima) već su izraz unutarnjeg duhovnog i subjektivnog iskustva (vere). Zato su, po Berđajevu, svi pokušaji racionalnog dokazivanja postojanja Boga ne samo pogrešni nego i neposredno štetni: umesto da se Bog uzdiže, on se racionalističkim dokazima "iz carstva Duha prevodi u carstvo Ćesara", unižava se poistovećivanjem sa materijalnim predmetima koji svoje postojanje otkrivaju ljudskim čulima. Bog ne prisiljava nikoga na sopstveno priznanje, kao što to čine materijalni predmeti. Zato je vera u Boga za svakog čoveka "unutarnji susret u duhovnom iskustvu". Bez verujućeg čoveka Bog ne postoji. Umiruća sholastika i statična teologija (oslonjena na racionalističku grčku filozofiju) pogrešno dokazuje da je Bog stvaralac (uzrok) sveta, da je čovek pred Bogom niko i ništa. Ovakvo dokazivanje je, po Berđajevu, ne samo ponižavajuće i za Boga i za čoveka nego je u suštini pogrešno: "Bog nije snaga u prirodnom smislu koja deluje u prostoru i vremenu, nije gospodar i vladar sveta, nije čak ni sam svet ili snaga razlivena u svetu. Bolje je reći da je Bog Smisao i Istina sveta, Duh i Sloboda." (Berđajev, s. 23).

Svet bez Boga je priroda i materija bez duha, neodređena protivrečnost konačnog i beskonačnog lišena svakog smisla i vrednosti. Ako Bog nije prirodno biće na koje bi se primenjivali racionalni pojmovi, onda Bog postoji samo kroz čovekovo duhovno iskustvo. Ali ni čovek nije samo prirodno materijalno biće koje bi samo sebi bilo dovoljno, nego je i duhovno biće koje to ne može da bude bez vere u Boga. Po Berđajevu, čovek je u osvit svog

273

postojanja pretpostavljao postojanje božanskog, mada u najgrubljem obliku. Ako nema Boga, ako nema pravde koja se uzdiže nad svetom, onda je čovek u celini potčinjen nužnosti ili prirodi, kosmosu ili društvu, državi ili kakvoj drugoj spoljnoj sili. "Sloboda čoveka je u tome da osim carstva Ćesara postoji i carstvo Duha. Postojanje Boga otkriva se u postojanju duha u čoveku...Bog je sloboda, a ne nužnost, ne vlast nad čovekom i svetom, ne vrhovni uzrok koji deluje u svetu... Može se reći da je postojanje Boga povelja čovekove slobode, njegovo unutrašnje opravdanje u borbi s prirodom i društvom za slobodu. Dostojanstvo čoveka je u tome da se ne potčinjava onome što je niže od njega". (N. Berđajev, 1992, s. 24).

Ali svakako postoji ono što je više od svakog čoveka, što je od njega važnije, iako ne postoji izvan čoveka i ne stoji nad njim kao nešto spolja nadređeno. U tom smislu Berđajev podvrgava kritici racionalistički humanizam na ovaj način: "Pogreška humanizma nikako nije bila u tome što je utvrdio najvišu vrednost čoveka i njegovu stvaralačku misiju, nego u tome što se priklonio samodovoljnosti čoveka i zatim suviše rđavo mislio o njemu, smatrajući ga isključivo prirodnim bićem, nije u njemu video duhovno biće. Hristos je učio o čoveku kao o slici i prilici Božjoj, i time se utvrđivalo dostojanstvo čoveka kao slobodnog duhovnog bića, čovek nije bio rob prirodne nužnosti".(N. Berđajev, s. 25).

Justin Popović u istom smislu ukazuje kako je postepeno pretvaranje zapadnog hrišćanstva u zapadni humanizam izazvano pretvaranjem čoveka u Boga i proterivanjem Boga sa zemlje na nebo. Papa je bio prvi čovek koji je proglašen za nepogrešivog ("boga na zemlji"), a papska država, kao ovozemaljaska politička tvorevina, za "državu božju", papski presto za "svetu stolicu". Evo kako on opisuje nelogičnosti zapadnog hrišćanstva koje je "sveprisutnom Bogu" potražilo zamenika na zemlji: "crkva je pretvorena u državu, papa je postao vladar, vladike su proglašene za knezove, sveštenici su postali vođe klerikalnih partija, vernici su proglašeni za papske podanike, Evanđelje je zamenjeno vatikanskim zbornikom kanonskog prava, evanđelska etika i metodika ljubavi zamenjena je kazuistikom, jezuitskom i 'svetom' inkvizicijom. A to znači: sistematskim uklanjanjem, uništavanjem svega što ne klanja papi, pa čak i nasilnim prevođenjem u papsku veru i spaljivanjem grešnika u slavu krotkoga i blagoga Gospoda Isusa."(J. Popović, 1953, s. 84-85).

Zato je, po Justinu, papstvo "prvi protestantizam", a kasniji protestantizam je osnovno načelo papizma univerzalizovao i sproveo u životu svakog čoveka ponaosob. Evropski humanizam 18. i 19. veka je politička reakcija na protivrečnosti zapadnog hrišćanstva, koji ne rešava njegove protivurečnosti nego ih zamenjuje svojim racionalističkim, materijalističkim i pozitivističkim protivrečnostima.

Tragom ovakvog razmišljanja otkrivaju se koreni nekih protivrečnosti modernog zapadnoevropskog pozitivističkog duha i na njemu utemeljenog racionalističkog humanizma. Te protivrečnosti su najvidljivije onda kad se takav duh suoči sa fenomenima koje ne može da objasni niti uspeva da shvati svojim statičnim, hipostaziranim i ograničenim pojmovima i krutim šemama, kad se unervozi što njima ne može neograničeno da manipuliše i kad poseže za najgrubljom sirovom i surovom silom da bi sve ono čime ne može suvereno da vlada uništio. Uočljivo je, naime, da se racionalistički humanizam, uvek kad uđe u ćorsokak, vraća verskoj dogmi od koje je utekao, kojoj se u početku radikalno suprotstavio, ali je nikad nije potpuno prevazišao.

Ontološka, logička i etička struktura zapadne dogme ista je i onda kad je ona verska (teistička i teološka) i onda kad je ateistička i politička. Oni su uvek u svemu i bez sumnje u pravu, a ostali to moraju da prihvate, inače će im biti silom nametnuto.

274

Moraće silom (batinom) u ''raj'', ako se dotle od njih ne ''nauče pameti''. Njihov sud oponaša "strašni sud" pa njihova kazna treba da dođe s neprikosnovene visine - sa neba (i bukvalno, s bombama i raketama iz aviona). Njihova volja je apsolutna i ne podleže nikakvoj sumnji, a njihove procene su nepogrešive i imaju se kao takve (razni diktati) uzeti na "znanje i ravnanje". Ako treba da ispaštamo za "praroditeljski greh", onda smo skrivili i pre rođenja, krivi smo što smo rođeni i što živimo, a ne zato što smo (njima) sami nešto skrivili. Samo kad mi ne bismo postojali, ne bismo im bili krivi, a i kad bi nas oni proterali sa ovog sveta, sami bismo za to bili krivi.

A što se njihovih grehova (prema nama) tiče oni će posle zla koje su nam učinili primeniti svetovnu proceduru opraštanja koju su sami za sebe ustanovili: učinjeno zlo drugima oni će pravdati svojim ''dobrim delima'' (raznim donacijama), što je savremeni vid ''otkupa grehova'' ili neka moderna ''indulgencija''. Samo pogledom kroz ovu iskrivljenu etičku prizmu zapadnog hrišćanstva može se razumeti ono što pravoslavce zbunjuje: nepobitna činjenica da su danas SAD, Nemačka, Engleska i druge zapadne zemlje najveći naši ''donatori'' – posle najvećeg zla koje su nam upravo oni sami naneli. To je ta ''zapadna arogancija'' za koju američki politolog i sociolog Semjuel Hantington (Samuel Huntington, 1993) kaže da može da bude opasna za svet, ako se sudari sa ''istočnom islamskom netolerancijom''.

Navedene verske matrice, dakle, imaju različitu etničku strukturu, ali etika svakodnevog življenja, naravno, ne zavisi samo od njih – iako u izvesnoj meri svakako zavisi. Paradoksalno je da je ono što je verski ''raztrojenim'' narodnim zajednicama na južnoslovenskim prostorima ostalo zajedničko, samo stara i duboka paganska matrica. Moderna ideološka retorika (nekad socijalistička, a sada liberalistička) više predstavlja spoljnu masku nego neku dublju crtu unutarnjeg socijalnog i nacionalnog karaktera. Problem je, pak, u tome što je ta stara paganska matrica, kao i nova ideološka, počivala na (ne)moralnim ''dvostrukim aršinima''. Ako se zna da je na staro prethrišćansko (kako neki kažu ''pagansko'') stablo nakalemnjen novi ateistički pelcer plodovi takvog ''drveta zla'' morali su biti etički otrovni. Veselin Čajkanović (1881-1946) je u osnovama srpske žive i praktične vere kritički ukazao na još neprevladane prethrišćanske elemente, ali je argumentovano pokazao da je stara srpska vera (ono što neki pogrdno nazivaju ''srpski paganizam'') slična staroj veri (i paganizmu) svih drugih evropskih naroda.

Stara srpska i slovenska vera, pak, ima i svoju pozitivnu stranu koju čine plemensko čojstvo i patrijarhalna duševnost koja se susreće i kod pravoslavaca i kod katolika i kod muslimana. To je ona skoro animistička duševnost koja nalaže da ''ni mrava ne treba zgaziti''. Tamo gde su i onda kada su južnoslovenski pravoslavci, katolici i muslimani svoje komšijske odnose gradili na prastaroj etici plemenskog čojstva i patrijarhalne duševnosti Južnih Slovena, tu i tada su među njima postojali ljudski odnosi i bratska solidarnost. Među Srbima je odomaćena izreka "brat je mio, bilo koje vere bio". Ona proizilazi iz prethrišćanske duševnosti koju je pravoslavna etika sačuvala i koju svetosavska sabornost neposredno propoveda. Svetosavska etika priznaje slobodnu volju i pojedincima i narodima i dozvoljava slobodan izbor, ali upozorava da svaki slobodan izbor ne vodi ni ljudskoj ni nacionalnoj slobodi. Ko se ogreši o "svoga bližnjega" on se sukobljava sa evanđeoskim zakonima i od takvih greha ne može ga osloboditi - ni patrijarh koji može samo da ispovedi, ali ne i da u ime Boga oprosti. A od učinjenog greha pravoslavac se sam ne može osloboditi – nikakvim svojim ''dobrim delima'', a pogotovo nekakvim ''otkupom grehova''.

Za razliku od pravoslavnih sveštenika, od pape pa do običnog fratra, svako može grešnicima (pa i zločincima) da daje poneki "oprost" (''indulgenciju''). Muslimanima je još lakše da se oslobode greha. Njima je dovoljno da se sami prisete prorokovih obećanja o tome kako se služi Alahu, a ukoliko povrh toga još pribave i "hodžin zapis" mogu biti sasvim sigurni da će ući u "dženet" (u ''nebeski raj''). Srbi, prema pravoslavno-svetosavskom etičkom kodeksu, ne bi smeli drugima da čine ono isti zlo koje drugi njima čine, jer im

275

njihov "Bogo-čovek" ne obećava raj nego pakao ako povrede svoga bližnjega, a takav je svaki čovek s kojim dolaze u dodir – bez obzira na veru i naciju.

Sa fundamentalističkog islamskog i sa katoličkog stanovišta, ni brat (ili sestra) ni onda kad ih ista majka rodi, nisu brat (niti sestra) ako su druge vere. Za muslimana-fundamentalistu brat nije brat ako ne veruje u Alaha, a ustaše su ubijale svoje najbliže ako su štitili Srbe. Ako nije musliman i kad je po rođenju brat (a bilo je i onih koje je ista majka, pravoslavna Srpkinja, rodila) smatrao se "nevernikom" i neprijateljem, a "braća po Alahu" postajali su mu daleki Arapi, Tatari, Seldžuci, danas još i Avganistanci, Iranci, Pakistanci i Malezijci. Ovi apsurdi su zdravoj pameti teško razumljivi, ali njihov realitet je jedina osnova za objašnjenje otkud u poslednjem ratu kod nas takvi zločini koje zdrav ljudski um ne može da pojmi.

Zapadni katolički prozelitizam podstiče i instrumentalizuje svaki sukob među "barbarima" a i danas vešto manipuliše sa pravoslavno-muslimanskim sukobima na Balkanu, u Zakavkazju i drugde. Vatikan je i u najnovijem ratu u BiH ''stao na svoju stranu'': podržao je slabije, ne zbog hrišćanske samilosti, nego da bi oslabio jače i da bi tuđim žrtvama ostvario svoje ciljeve. Tako se deklarisani ''zapadni humanizam'' danas koristi kao nova i "sjajna" maska za u suštini stari i mračni cinizam paganskih ''dvostrukih aršina''. Time ovakav "moderni humanizam" gubi proklamovani univerzalni etički status i dodiruje se sa starim ontološkim zlom ranijih paganskih vremena često viđenim na ovim našim (južnoslovenskim) prostorima i u najnovijoj prošlosti.

U svetlu ovih idealno-tipski skiciranih religijskih matrica, koje vekovima deluju na balkanskim prostorima i određuju odnose među južnoslovenskim narodima, moraju se procenjivati i sva današnja zla, pojedinačna i kolektivna, koja jedni drugima činimo - napadajući druge ili se od drugih braneći. Svaki pojedinac ili grupa, bez obzira kojoj naciji ili veri pripada, mora da sledi ili da uz posebne moralne napore savladava i oplemenjuje svoj kulturni kod, staru i novu religijsku matricu i na njima zasnovani savremeni nacionalni moralni kodeks. Pošto većina uvek ostaje u okviru kolektivnog kodeksa vrednosti, po istorijskoj inerciji društvenog zbivanja, razlike među kolektivnim religijskim matricama postaju izuzetno značajne za istinito poimanje i racionalno objašnjenje mnogih konkretnih pojedinačnih i grupnih činova. Ako se izuzme pojedinačna psiho-patologija kao izvor zla i učinjenih zločina, razlike koje ostaju moraju se povezati sa nekom vrstom kulturne predispozicije koja je ranije bila i još uvek ostaje i verski determinisana.

Ideologizovana i politički instrumentalizovana religija je ne samo suprotstavljala narod narodu, nego je ponekad u jednoj istoj porodici odvajala i brata od brata. Stalno se prenebregava tragično istorijsko iskustvo koje opominje: "ko ne priznaje brata za brata, imaće tuđina za gospodara!". Stara i nova politička ideologija i mitologija je tako u drugi (istorijski i ljudski) plan potisnula istinsku i iskrenu čovekovu veru u sveto i u jednoga (zato i zajedničkoga) Boga svih ljudi i svih naroda. Tamo gde se susreću, a u stvari više sudaraju velike ideologije (i svetske religije), tamo su narodi, a naročito mali i obični ljudi, u velikim i stalnim problemima: kao kada se živi na tektonski trusnom prostoru na kojem se jedna o drugu taru i međusobno sudaraju velike kontinentalne ploče.

Da ono što se nedavno tragično odigralo na južnoslovenskim i balkanskim prostorima, a što je bilo povezano i sa različitim religijskim matricama, nije nekakav ''balkanski endem'' i samo naša specifičnost, svedoči i pomenuti američki politički analitičar najnovijih globalizacijskih izazova Semjuel Hantington koji upozorava da bi

276

sledeći svetski rat (''ako ga bude bilo?'') mogao biti verski rat Istoka i Zapada. Taj globalni sukob je, ne samo simbolički, najavljen spektakularnim rušenjem Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 11. septembra 2000. godine, koji je besumnje događaj koji je označio početak trećeg milenijuma posle Hristovog rođenja. Tako se nametnulo sumorno pitanje neće li vek (i milenijum) koji su ovako započeli biti u znaku ovog simbolički zlokobnog terorističkog čina - i šta bolja polovina čovečanstva mora učiniti da se to ne desi? Umesto izričitog odgovora i čoveku našeg vremena preostaje samo stari bogobojažljivi izgovor: sa Bogom i sa ljudskom verom u Boga nije se igrati.

Odabrana literatura

Berđajev, Nikolaj (1992): Carstvo Duha i carstvo Ćesara, Svetovi, Novi Sad.Blagojević, Mirko (1995): Približavanje pravoslavlju, Gradina-JUNIR, Niš.Dirkem, Emil (1982): Elementarni oblici religijskog života, Prosveta, Beograd.Đorđević, Dragoljub (1991): Pravoslavlje između neba i zemlje, Gradina, Niš.Đorđević, Dragoljub (1994): Povratak svetog?, Gradina, Niš.Elijade, Mirča (1991): Istorija verovanja i religijskih ideja, 1-3. tom, Prosveta,

Beograd.Enciklopedija živih religija (1992): urednik Kim Krim, Nolit, Beograd.Žirar, Rene (1990): Nasilje i sveto, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad.Jevtić, Miroljub (2002): Religija i politika, Institut za političke studije i

Fakultet političkih nauka, Beograd.Kultura i religija(1981): zbornik radova, Radnička štampa, Beograd.Ling,Trevor (1990): Istorija religije Istoka i Zapada, SKZ, Beograd.Malinovski, Bronislav (1971): Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd.Pantić, Dragan (1993): ''Promene religioznosti građana Srbije'', Sociološki

pregled, br. 1-4.Popović, Justin (1953): Svetosavlje kao filozofija života, Minhen.Stanovčić, Vojislav (1999): Političke ideje i religija, knj. 1. i 2, Čigoja, Beograd.Čajkanović, Veselin (1994): Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knj. 1-5,

SKZ i BIGZ, BeogradDžems, O. E. (1990): Uporedna religija, Matica srpska, Novi Sad.Šušnjić, Đuro (1998): Religija, knj. 1. i 2, Čigoja, Beograd

2.3. "Mythos" i "logos" - obrasci saznavanja i tumačenja stvarnosti

Mit (legenda) je fantastična priča (grčki mythos - reč, kazivanje, predanje) koja govori o nadljudskim bićima, bogovima ili o našim precima i njihovim natprirodnim moćima. Takvi su mitovi o stvaranju (i propasti) sveta, o rađanju bogova, o smrti i uskrsnuću, o čudotvornim delima, ali i o junaštvu predaka i njihovim dobrim delima. Mit je i sveta priča, a mitologija skup najvažnijih mitova koji pripadaju jednoj verskoj tradiciji. Mitovi i mitologija su uvek na neki način povezani sa magijom i religijom pošto svako verovanje mora biti praćeno nekakvom fantastičnom pričom.

277

Termin ''mitologija'' odnosi se još i na učenje i teoriju o mitovima i u tom smislu mitologija je povezana sa naukom o jeziku, sa etikom, i estetikom, sa ideologijom i politikom. Stari Grci su prvi jasno razlikovali iracionalni "mythos", kao fantastičnu priču, od racionalnog "logosa", koji uvažava objektivnu realnost, ali su i jedno i drugo samo dva aspekta jednog jedinstvenog ljudskog duha. "Mythos" je tako postao osnov religije i umetnosti (a ima izvesnu ulogu i u podizanju morala, pa i u učvršćivanju ideologije), a "logos" je u osnovi filozofije, nauke i tehnike.

Mitovi (legende) su arhaični oblici kolektivnog pamćenja koji i danas predstavljaju važan tradicionalni elemenat kulturnog identiteta, a u najtežim okolnostima po neku zajednicu doprinose očuvanju i učvršćenju njenog društvenog integriteta.

Mitovi prožimaju mnoge druge oblike kulture, a naročito religiju i umetnost, ali su povezani sa moralom i sa ideologijom. Kao fantastične priče mitovi imaju zadatak da ubede ljude da je "moguće i ono što je nemoguće". Samo zahvaljujući mitovima u verskoj svetoj priči, umetničkoj predstavi (priči ili slici), legendarnom primeru junaštva ili u utopijskom ideološkom projektu (besklasnog društva, na primer) moguće je sve: i ljudi na nebu, i anđeli na zemlji, i besmrtni junaci i besklasno društvo i sve drugo što ustreba, a stvarno nam je predaleko. Zato je "mythos" u nekom (prenesenom) smislu "iracionalni logos" (ako to nije contradictio in adjecto) - koji je naročito u teškim (i bezizlaznim) okolnostima ''dobar sluga'', mada je i tada ''opasan gospodar''. Mitska svest i mitski obrasci ponašanja su ''opasni gospodari'' kad prevladaju sve druge, a naročito kad zamagljuju i potiskuju racionalne mogućnosti da se pravovremeno izbegnu i realno prevladaju lične i kolektivne teškoće.

Mit je univerzalna društveno-kulturna duhovna tvorevina koja postoji u svim društvima i svim vremenima, kojoj su više ili manje podložne sve društvene grupe i svi pojedinci u specifičnim okolnostima koje pogoduju stvaranju i funkcionisanju mitova kao osobenog oblika simboličke komunikacije. Mitski elementi u osećanju, verovanju, mišljenju, delovanju i ponašanju pojedinaca i grupa uvek su povezani sa datom strukturom njihove individualne i kolektivne svesti i sa zatečenim ili novonastalim društvenim i kulturnim okolnostima koje više ili manje pogoduju pojavi mitova.

Sa sociološkog stanovišta gledano, osobito su značajna odgovarajuća obeležja one strukture društvenih odnosa koja se po svome sklopu može označiti kao mitska društvena situacija, u kojoj su prinuđeni da mitski misle i mitski deluju i oni koji u drugim okolnostima ne pokazuju takve sklonosti. Naravno, legitiman je i onaj drugi, manje sociološki a više psihološki pristup, koji potencira mitološku strukturu svesti aktera koji su skloni da se mitski ponašaju i onda kad to realna situacija od njih ne zahteva, kad su mitski elementi u svesti subjekata sasvim neprimereni objektivnim okolnostima u kojima oni deluju. Vulgarno marksističko shvatanje mitove svodi na "ideološki privid", na "istorijski prevaziđen oblik društvene svesti", na "štetnu iluziju" koju što pre treba zameniti "naučnim pogledom na svet".

Od ovoga se veoma razlikuje shvatanje Ernesta Kasirera, jednog od najsuptilnijih analitičara mitova i svih drugih simboličkih oblika kulture. On polazi od stava o postojanju "sistema duhovnih izražajnih oblika" u okviru kojeg postoji "duhovno-organsko jedinstvo" gde "mit u toj celini za nju ima odlučujući značaj".(E. Kasirer, Mitsko mišljenje, s. 8). Kasirer ističe kako skoro da i ne postoji nijedna oblast "objektivnog duha" koja nije od samog početka izrastala iz mitske svesti, a i kasnije se često javlja prerušena i zaodevena u neki vid mita. To se odnosi ne samo na religiju i umetnost nego i na oblike saznanja i na

278

sadržaje morala, prava, jezika, nauke, tehnike. U početku su svi oni "u neposrednom i nerazlučenom jedinstvu mitske svesti. Iz ovog okvira i spone samo se sasvim postepeno odvajaju osnovni teorijski pojmovi saznanja, pojmovi prostora, vremena i broja, ili pravni pojmovi i pojmovi zajednice, poput pojma svojine, a zatim i pojedini oblici privrede, umetnosti, tehnike." (Isto, s. 9).

Hegelova "fenomenologija duha", kako primećuje Kasirer, odnos nauke (kao samosvesnog duha) i neposredne (čulne) samosvesti, razrešava tako što nauka daje prirodnoj (neposrednoj) svesti "lestvice koje vode do nje same". Naivnost "pozitivističke" teorije saznanja ogleda se u predubeđenju da se može jasno i precizno povući logička i vremenska granica između mitskog (teološko, metafizičko) i "pozitivno-naučnog". Čak je i tvorac pozitivizma Ogist Kont sagledao nedostatak svoje konstrukcije o razvoju duha u smislu nekakavog "zakona tri faze" onda kad je iznad "pozitivne nauke" uveo "pozitivnu religiju". Po Kasireru, ni prirodne nauke se nisu oslobodile mitskih sadržaja (pojam sile u fizici) dok se istorija i čitav "sistem duhovnih nauka" koji se na istoriji temelji mogu u izvesnom smislu izuzeti iz oblasti nauke i svrstati u oblast mita.

Jedini način da se prevlada dualizam "mita" i "logosa" ili da se onemogući prodiranje mita u nauku tako što bi se među njima brisala svaka granica bilo bi priznavanje mita kao realne duhovne pojave i njegovo spoznavanje kao takvog.

Klod Levi-Stros je pokazao u svojim Mitologikama da mit ima svoju logiku koja zaslužuje da bude istražena, kao što je smatrao da i tzv. divlja misao necivilizovanih (''primitivnih'') naroda nije alogična nego ima svoju imanentnu logiku koja je funkcionalna u okviru dotične kulture. To što ''logika'' mita nije ista kao i logika nauke i što se logika ''divlje misli'' razlikuje od logike neke moderne zapadne civilizacije nije dovoljan razlog da se funkcionalno analognim simboličkim formama u prvom slučaju potpuno poriče, a u drugom blanko priznaje logički status. Mit ima izvesnu funkcionalnu logiku koja je specifična i često skrivena. Tek onda kada se suptilno i pažljivo prouči ta specifična duhovna struktura mita moguće je istinito pojmiti njegov stvarni duhovni smisao i društvenu ulogu, kao i njegove granice.

Bronislav Malinovski je smatrao da je mit jezgro kulture primitivnih društvenih zajednica. On mit proučava kao živ i neposredan, a ne samo kao simbolički izraz svoje sadržine - odgovarajućeg načina društvenog života i kulture koja ga osmišljava. Kao živ, "mit nije objašnjenje koje zadovoljava naučno interesovanje, već (je) negativno vaskrsnuće iskonske stvarnosti koja se priča da se zadovolje duboka religijska potreba, moralne želje, društveno potčinjavanje, potvrđivanje, čak i praktični zahtevi." (Malinovski, s. 94.) On, doduše, ističe da u primitivnoj kulturi mit pojačava verovanje, čuva i nameće moral, obezbeđuje delotvornost rituala i pruža praktična uputstva za delovanje i ponašanje.

Međutim, nema razloga da se ne pretpostavi da se to dešava uvek kad se mit pojavi, bez obzira na vreme i nivo razvijenosti nekog društva i kulture. Mit je simbolička forma duhovnog izražavanja koja ima svoje mesto u sistemu duhovnih tvorevina svakog društva u svim vremenima i zato ima univerzalni smisao, kako je mislio Kasirer. Mit nije oštro odvojen i suprotstavljen "logosu", nego ima svoju logiku, kako tvrdi Levi-Stros. Pritom, logika mita ne mora da bude onako viđena kako je vidi pisac Mitologika, ali je od toga važnija sama ideja da mit ima logiku koju u svakom konkretnom slučaju valja podrobno, nepristrasno, bez predubeđenja i svestrano istraživati.

Najzad, najnovije oživljavanje mitske svesti u sklopu poremeđenih međunacionalnih i svih drugih društvenih odnosa, sad i ovde, potvrđuje tezu o mitu kao

279

"živom i neposrednom izrazu svoje sadržine". ''Mitsku situaciju'' stvara i reprodukuje aktuelna praksa društvenih odnosa koji su doveli do verskog i moralnog posrnuća, do pravne konfuzije i privrednog haosa, do bratoubilačkog rata i bestijalnih zločina u društvu i vremenu koje se smatra(lo) "civilizovanim" - a ponaša(lo) se "primitivno". To je ono stanje ljudskog duha kada običnom čoveku ''staje pamet'' i otkazuje ''zdrav razum'' – a praktično zbivanje zahteva brzu akciju ili reakciju. U duhu funkcionalne paradigme Malinovskog, moglo bi se pretpostaviti da je ovo "negativno vaskrsnuće iskonske stvarnosti" u novostvorenim društvenim okolnostima kod nas bilo ne samo nužno, nego je na neki paradoksalan način bilo i funkcionalno: iracionalno objašnjenje onoga što se dešavalo, ne samo da je bilo mnogima subjektivno prihvatljivije nego ono koje je bilo racionalno, već je izgledalo od njega u ponečemu tačnije i objektivno delatnije. Kad se u nekom društvu ideološki konstituiše i simbolički konstruiše mitska realnost, tada u njoj mitsko mišljenje i delovanje postaje funkcionalnije nego ono koje to nije.

Kao što je Zigmund Frojd ustanovio za pojedinca da je sklon da se vrati na prevaziđene oblike ponašanja, onda kad nije u stanju da svoje nagone zadovolji poštovanjem viših, razvijenijih i zrelijih kulturnih i psiholoških standarda, tako se i društvima i narodima dešava da podlegnu regresiji. Predominacija mitskog u svesti i ponašanju u nekom društvu i nekom vremenu nesumnjivi je znak društvene i istorijske regresije, i oko takve ocene nikakvih dilema ne bi trebalo da bude. Čudno je, pak, to što se mnogi današnji kritičari patologije svakodnevnog društvenog života ponašaju kao naivni psihijatri iz vremena dok psihijatrija nije poznavala psihoanalizu - ni kao teorijsku ni kao terapeutsku metodu. Oni, naime, poremećenom pacijentu uporno ponavljaju da je "lud" - što vide i oni koji nisu psihijatri, obično svi osim samog pacijenta. I umesto da otkrivaju uzroke, da prouče "logiku ludosti" i da na osnovu toga ponude terapiju, oni ostaju kod simptoma i ("ludim") pacijentima "savetuju" da se "opamete", ili ih (kao "poremećene") ismejavaju, što je još gore i moralno problematičnije. Problem je samo u tome što "ludi" pacijenti ne slušaju "pametne" savete (intelektualaca-''pametara''), a drugima takvi saveti nisu ni potrebni. Zato su veoma naivni intelektualistički apeli narodu da se on ''oslobodi mitske svesti'' sve dok društvo nije u stanju da racionalno i praktično prevlada samu ''mitsku situaciju'' u kojoj se objektivno našlo.

Sa druge strane gledano, sasvim je otvoreno pitanje da li je uopšte moguće zamisliti čoveka kao biće i ljudsko društvo kao realnost koji bi bili sasvim ''razmađijani'', kojima nikakvi mitovi ni za šta ne bi bili potrebni i koji bi se upravljali samo prema racionalnom ''logosu''. Takvo uverenje ima veoma problematičnu racionalističku podlogu, a samo ono najverovatnije predstavlja jedan od najraširenijih mitova modernog doba – mit o sveprisutnom i svemogućem ''logosu'' i to ne božjem, nego ljudskom. Treba biti nepopravljivi mitoman da bi se u tako nešto moglo poverovati.

"Logos" je, pak, sinonim za racionalne i realne obrasce mišljenja i delovanja koji se nalazi u osnovi filozofije i nauke, kao racionalnih oblika društvene svesti.

Racionalna pravila "logosa" omogućuju istinitost filozofskog mišljenja i naučnog saznanja. Filozofija se oslanja na logiku racionalnog mišljenja, a nauka još i na metodologiju iskustvenog istraživanja. Filozofija u racionalnoj raspravi pomoću logičkog mišljenja dokazuje, a nauka različitim metodama istraživačke prakse proverava svoje iskaze (svoju logičnu i realnu, teorijski i iskustveno zasnovanu "priču", koja se razlikuje od alogične, fantastične i nadiskustvene mitske priče). Filozofija prosvetiteljskog racionalizma

280

je uticala na razmađijavanje savremene kulture, na potiskivanje mita i afirmaciju moderne nauke i na njoj zasnovane moderne tehnike i tehnologije.

Moderna nauka se razlikuje od starogrčkog poimanja nauke po tome što ne traga za istinom bivstvujućeg, za suštinom pojava nego je praktično usmerena na otkrivanje i saznavanje načina na koji su pojave (kakve god one po suštini bile) jedne sa drugima povezane. Nauka ima zadatak da što tačnije i što preciznije (ali nikad apsolutno tačno) opiše, racionalno objasni i precizno predvidi uzročno-posledične i strukturno-funkcionalne odnose u nekom delu objektivne stvarnosti i da na osnovu tog saznanja ustanovi racionalne modele i konstruiše efikasna tehnička sredstva za praktično ovladavanje objektivnim procesima. U tom cilju nauka razvija odgovarajuće logičko-metodološke postupke i unapred utvrđene procedure prikupljanja objektivnih činjenica, njihovog merenja, klasifikovanja i tumačenja. Nauka višestruko uvećava manipulativnu moć čoveka u odnosu na svet koji ga okružuje i u tom smislu predstavlja jednu novu duhovnu silu koju moderan čovek mora naučiti da etički obzirno i smisleno koristi.

Moderna tehnika i tehnologija predstavljaju primenjeno naučno znanje, a višestruko su efikasnije od tradicionalnih praktičnih veština i postupaka. Tradicionalne tehnologije su se oslanjale na nesistematično, pojedinačno ili grupno praktično i životno iskustvo, koje je uvek više ili manje parcijalno, ali je i ono u neku ruku racionalno. U okvirima racionalne logike, pored filozofskog i naučnog znanja, postoji i zdravorazumsko saznanje, kao rezultat neposrednog praktičnog iskustva pojedinaca i društvenih grupa o svetu u kojem egzistiraju. Zdravorazumsko saznanje se sastoji od neposrednih predstava o pojedinačnim pojavama iz konkretnog životnog iskustva pojedinaca i grupa. Naučno saznanje je pojmovno znanje, što znači da se ono uvek odnosi na zajedničke i opšte osobine jedne čitave vrste pojava. Predstave o pojedinačnim pojavama su rezultat neposrednog ličnog i čulnog iskustva. Pošto niko ne može da ima lično, čulno i konkretno iskustvo o opštim svojstvima cele klase pojava, pojmovno znanje počiva na apstraktnom ''sagledavanju umom'', na logički dokazanom i u tom smislu posredno-iskustvenom saznanju koje uvek počiva na sistematizovanom i proverenom neposrednom saznanju većeg broja pojedinaca. Logički racionalne metodološke procedure treba da obezbede što širu i što pouzdaniju objektivno-iskustvenu zasnovanost opštih pojmova iz kojih se sastoji apstraktno teorijsko naučno znanje.

Praktična primena je modernu nauku odvojila od teorijskog uma i filozofije i ispunila je tehničkom racionalnošću pozitivističkog duha. Savremena kibernetika je krajnja posledica tehničke evolucije naučnog ''logosa'' u modernom vremenu koje je upravo sa sveopštom kibernetizacijom zaslužilo epitet jedne nove (i najnovije) ''postmoderne'' epohe.

Kibernetika - knjiga sa sedam pečata. - ''Kibernetika nije nikakva predmetna nauka koja nastoji da istraži neko određeno područje stvarnosti, već je to, zapravo, metanauka koja istražuje izomorfne modele u različitim područjima stvarnosti. A to znači da u okviru kibernetičkog pristupa naučne kategorije nemaju ontološki smisao, već se upotrebljavaju samo sa stanovišta funkcionalnosti. Utoliko kibernetičko posredovanje može ne samo da prekorači granice različitih naučnih disciplina nego i da obuhvati čitavo područje privredne i industrijske prakse. Ovo apsolutizovanje tehničkog duha prožima sve grane kibernetike, počevši od teorije obaveštavanja i opšte teorije sistema, preko inženjerske kibernetike, biokibernetike i sociokibernetike, sve do teorije o odlučivanju i strategiji izbora.

Kibernetika otvara mogućnosti potpunog ovladavanja prirodom i ljudskim društvom. Ovo ukrštanje nauke i tehnike s obzirom na mogućnost planiranja budućnosti i upravljanja njome, uglavnom je presudno za kibernetički model. Važno je pri tom uvideti da je pojava kibernetike uslovljena epohalnim hodom nauke, da se

281

kibernetički model osniva na radikalizovanju novovekovnog pojma nauke. U središtu pažnje nalazi se sada povećavanje znanja u nedogled, a ne samo njegovo metodsko osiguravanje. I to povećavanje znanja koje je prethodno već uveliko tehnički određeno pomoću kibernetičkih aparata. Nauka je postala do kraja refleksivna, te na taj način u najvećoj mogućoj meri podobna za usavršavanje. Naravno, postala je 'refleksivna' ne u spekulativnom već u čisto tehničkom smislu. Kao 'tehnička moć' čiji je nosilac elektronski računar, dakle jedna tehnička naprava, kibernetički određena nauka okreće se prema samoj sebi da bi po mogućstvu postala savršena.

Nema nikakve sumnje da se ova situacija radikalne scijentifikacije ljudske kulture, koja je već uveliko uzela svetskoistorijske razmere, ne može naprosto prihvatiti, a još manje nekritički slaviti i veličati. Takav bezrezervno afirmativni stav prema njoj ne bi bio dostojan misaonog bića. U stvari, nova situacija nauke, u kojoj je ova saputnica novovekovne filozofije postala sila koja isključivo samu sebe određuje, navodi na duboko razmišljanje. Ni govora o tome da je ta situacija tako bezazlena i bezopasna kao što se sama pokazuje. Da tako kažemo: za misaonog čoveka je kibernetika knjiga sa sedam pečata. Ona mu zadaje grdnu glavobolju, koliko god da i on prostodušno uživa u njenim plodotvornim posledicama. Mada kibernetika predstavlja legitimno ispunjenje ideala nauke koji je posredovalo novovekovno mišljenje, ipak je njeno polaganje prava na to da pomoću znanja uredi i vodi moderno ljudsko društvo u osnovi problematično. Preuzimanjem kibernetičkog modela nauka je ne samo napustila svoja prvobitna filozofska nastojanja već je, štaviše, izneverila svoj najviši zadatak. Daleko od toga da apsolutizovanje tehnike, što zapravo znači priklanjanje grubom, nepromišljenom pozitivizmu, može definitivno razbiti mit. Pre će biti da tek radikalno naučno usmerena civilizacija izaziva potrebu za mitom. Jer, prosvećeni čovek ne može da prenebregne sve moralnopraktične obzire kako bi se posvetio tehničkopraktičnim ciljevima, on ne može mirno da podnese besmislenost života koju tehničkoindustrijski napredak sve više razotkriva. Usred potpune vladavine logosa, sama nauka daje povoda da se potraži kakva-takva zamena za božanski mit koji je već odavno zanemeo''

(M. Đurić, Mit, nauka ideologija, s. 452-454.) Odabrana literatura

Bart, Rolan (1979): Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd.Đurić, Mihailo (1997): Mit, nauka, ideologija, Službeni list SRJ, Beograd.Kasirer, Ernst (1885): Filozofija simboličkih oblika, Drugi deo, Mitsko

mišljenje, Dnevnik i Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad.Levi-Stros, Klod (1980-1983): Mitologike, 1-3. tom, Prosveta-BIGZ, Beograd.Malinovski, Bronislav (1971): Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd.Petrović, Sreten (2004): Srpska mitologija, Narodna knjiga-Alfa, Beograd.

2.4. Normativni obrasci društvenog delovanja: običaji, moral i pravo

a) Običaji – spontano ustaljena društvena pravila

Običaji su nepisana pravila društvenog ponašanja i delovanja koja su spontano ustaljena u dužem vremenskom periodu u nekoj društvenoj skupini i kao tipične tradicionalne norme neformalno se prenose sa kolena na koleno.

Običaji su kolektivne navike kojima se u tradicionalnim društvima uređuju najvažniji odnosi i kodifikuju važni društveni događaji. U tom smislu se razlikuju razne vrste običaja:

- verski običaji, kao verski rituali uz verske praznike (božićni, uskršnji, krsne slave) ili uz vitalne događaje (krštenja, venčanja, pogrebni rituali, podušja i sl.);

- svetovni običaji (sabori, svadbe, takmičenja, posećivanje, susedski odnosi);- ekonomski običaji, uz tradicionalne radove (lov, ribolov, zemljoradnja, stočarstvo,

gradnja kuća), zajedničku potrošnju, stanovanje;- pravni običaji kojima neka zajednica štiti svoj tradicionalni poredak i kolektivne

ustanove, kažnjava krivce i nameće obaveze.

282

- medicinski običaji o čuvanju zdravlja i lečenju;Običajne dispozicije i sankcije su (za razliku od pravnih) neformalne i neprecizne, jer

ih spontano stvara i štiti neorganizovana zajednica (za razliku od organizovane države). Prema stepenu društvene obaveznosti običaji mogu biti praćeni veoma blagim sankcijama prema onima koji krše kolektivne navike, do oštrih (nekad i surovih) kazni prema onima koji se sukobe sa najvažnijim običajima koji imaju status tradicionalnih ustanova. Za razliku od navika, običaji uvek sadrže i sankciju.

Odnosom prava i običaja kod nas se prvi sistematski bavio Valtazar Bogišić (1834-1908) za kojeg Stojan Novaković kaže da je bio ''knez srpske pravne nauke''. Polazeći od ideja istorijske škole prava, on smatra da se zakonodavstvo, sudstvo, pa ni naučno proučavanje prava ne mogu valjano razvijati ako se prethodno ne prouče stvarni društveni normativni (pravni) odnosi koji "žive" u narodu, pravni običaji koji su primarni izvor prava. Bogišić se zalaže da se ovi stvarni izvori prava proučavaju i uvažavaju, a da se odbaci formalizam prirodno-pravne škole koji polazi od formalnih izvora prava, od idealnih racionalnih normi, koje su navodno "u skladu sa prirodnim zakonima", ali u stvarnom društvenom životu ne postoje i ne deluju na njega.

Da bi prilagodio pravo stvarnom načinu društvenog života i tako ga učinio delotvornijim, sam Bogišić pristupa sistematskom proučavanju pravnih običaja kod Južnih Slovena i u tu svrhu sastavlja upitnik i uputstvo za prikupljanje građe, tzv. Naputak za opisivanje pravnijeh običaja, koji u narodu živu (Beč - Zagreb, 1866). To je bio prvi pisani upitnik za istraživanje društvenih pojava u nas uopšte, a u celini se odnosi na sve važnije strane narodnog života te se njime ustanovljava veoma značajna praksa terenskih empirijskih istraživanja u našoj sociologiji, sociologiji prava i etnologiji, kojima će se kasnije tako uspešno baviti Jovan Cvijić sa svojim saradnicima. Prikupljena građa je objavljena u za tu priliku novopokrenutom, Zborniku jedinstvenih pravnih običaja u Južnih Slovena (JAZU, Zagreb, 1874, iz čijeg uvodnog dela su svi navodi).

Kao vrstan pravnik, Bogišić je dodao nove i jače argumente u prilog onome što je kod nas pre njega isticao već Vuk Karadžić, a to je stav da pisano pravo koje vlast nameće mimo i nasuprot pravnih običaja naroda (a u tradicionalnim društvima to se redovno događa), može da ima suprotne posledice od očekivanih i da stvara zbrku u društvenim odnosima, umesto da ih uređuje.

Upravo to se desilo kod nas, smatrao je Bogišić. Pravni život koji je organizovala država, osnovan je na načelima "a priori" ili se mehanički prenosilo pravo drugih zemalja koje su imale sasvim različit istorijski razvoj i različite društvene potrebe za pravnim regulisanjem odnosa. Zato što zakoni (pisane norme) po svojoj prirodi moraju odgovarati međudruštvenim odnosima, jasno je zašto oni kod nas nisu mogli da ispune svoju svrhu. Tako se, smatra Bogišić, kod nas desilo nešto neuobičajeno: narodni običaji, koji su inače međusobno različitiji, kao najverniji izraz provincijalizma, kod nas su u društveno-pravnim odnosima bili jedinstveniji od pisanog prava. Razlike u pisanom pravu kod Južnih Slovena dodatno su potencirane činjenicom da su na ovim prostorima s vremena na vreme smenjivani razni pravni sistemi okupatorskih država (turski i austrijski) – koji su se međusobno bitno razlikovali. Videli smo da je sličan istorijski paradoks, iz sličnih razloga, postojao i u sferi religijskoj – gde su plemenski paganizmi na južnoslovenskim prostorima bili međusobno sličniji od civilizovanih religija.

Pravni sistemi i kodeksi koji su nastali na Zapadu, često su izgrađivani na idealnim predstavama i bez obzira na stvarni pravni život naroda. Pravna nauka, zakonodavstvo i sudstvo, bili su u domenu školovane gospode koja je prezirala seljaka i njegove stvarne potrebe, a pošto je seljak činio jezgro naroda, takav je odnos bio i prema narodnim pravnim

283

običajima i potrebama: "A kako bi i mogao 'učeni' sudija, u naivnoj nadutosti radi svog književnog znanja učiti se još čemu god, što se tiče njegove struke, od prostoga i neukoga seljaka? Tim se manje mogao nanj obzirati sredovječni naučnik, po tadašnjemu pravcu nauke, motrivši svijet po daleko od svijeta." (Bogišić, 1874)

Valtazar Bogišić formuliše jednu sociološku zakonitost o odnosu prava i običaja: pravo, "čim više ono biva zanemareno, priječeno ili sakaćeno u jednome organu svoga pojavljivanja, recimo u zakonima, tim će snažnije i bujnije da se razvija i da živi u drugome organu, u našem slučaju u običaju." (Bogišić, 1874)

Razmatrajući posledice sukoba zakona i običaja kod nas, Bogišić ukazuje na nesnosan položaj sudija, koji se moraju ogrešiti ili o zakon ili o narodne običaje, na materijalnu i moralnu štetu koja nastaje prilikom suđenja (nepoverenje prema zakonima i vlasti koja ih nameće, demoralizacija naroda i svekoliko opadanje javnog morala). Da bi se takvi zakoni poštovali, potrebna je upotreba sile i tako, umesto da bude branilac od svakog nasilja "radi koga dobrovoljno organizuje narod svoju slobodu i nosi državne terete" - sam zakon u takvom obliku pokazuje se kao najveći narodni mučitelj''.(Bogišić, 1874)

Bogišić se zalaže za "nešto slično usporednoj istoriji prava" što bi proširilo znanje školovanih pravnika i što bi na delu dokazalo relativnost pravnih pojmova i oblika u raznim krajevima i kod raznih naroda. što se tiče pisanja pravila za društvene odnose koji se ne poznaju, "može se obzirom na osobite prilike donekle i ispričati, ali takomu se pravilu klanjati kao pravilu ozbiljnoga zakona, svakako graniči sa besmislicom".(Bogišić, 1874)

Po načinu na koji je pristupao pitanju utvrđivanja prava i pravne kulture u srpskom narodu i kod svih Južnih Slovena, Bogišić je ne samo bio na nivou svetske nauke, nego je u mnogo čemu i prednjačio u odnosu na sve druge u svome vremenu. Za naše ondanašnje prilike Bogišić je bio pravi gorostas u oblasti društvenih nauka čije delo i danas inspiriše one koji se bave problemima kojima se i on bavio.

Dovoljno bi bilo da se jedan stav Bogišićev danas uvaži, pa bi srpsko društvo i njegova nauka krenuli sasvim drugim, daleko prosperitetnijim putem. Kad bi, naime, današnji zakonodavci i njihovi zakonopisci imali u vidu primer saradnje crnogorskog kralja Nikole i Valtazara Bogišića kao jednog od najuvaženijeg ministara pravde u srpskoj istoriji, koji je, pre nego što je (1888) napisao originalni Opšti imovinski zakonik za knjaževinu Crnu Goru, obavio svestrana naučna (etno-sociološka) istraživanja, onda bi se i danas pisanje zakona poveravalo najučenijim ljudima. A ovi, iako učeni, ne bi zakone pisali "iz glave" ili po "volji vladajuće klase", tako što bi samo "zaoštrili olovku" i "presavili tabak" – pa prepisali zakon od nekog drugog, a narodu kako bude. Bogišićev primer mogao bi nam pomoći da se brže oslobađamo pogubnog ideološkog manira da se zakoni smatraju "voljom vladajuće klase" (danas vladajuće stranke) pretvorenom u silom nametnutu obavezu za sve ostale.

O odnosu prava i običaja kod nas, slično je mislio i pisao i Sreten Vukosavljević koji kritikuje način na koji se srpska država mešala u svojinske zemljišne odnose. Pri prelasku sa kolektivne na baštinsku svojinu naročito je važno kako reaguje država putem zakona na ovaj spontani društveni proces. Vukosavljević pokazuje, u skladu sa stavom da ''zakoni ne treba da kvare dobre običaje'' kako naša ''država unosi zabunu u normativni poredak narodnih regula" koje i zato gube snagu koju im "odnosi" destruktivno delovanje državnih pisanih zakona. "Postojanje, stvaranje privatne zemljišne svojine i stvaranje uređene i stabilizovane kolektivne zemljišne svojine iz ovog opštenarodnog zemljišnog

284

fonda, koji je bio gotovo 'ničija svojina', jeste jedan proces kroz bezvlašće i korupciju, kad mu se ne daje da se razvija normalno."10

Čini se da ni današnji način na koji se srpska država (ne)meša u divlju ''burazersku privatizaciju'' doskorašnje društvene svojine (koja je, takođe, bila ''gotovo ničija svojina'') ne zaslužuje bolju ocenu države i njenog prava od Vukosavljevićeve. A i posledice po društvo su slične, kako u pogledu ekonomske štete po državu, tako i u pogledu moralne krize koju u narodu izazivaju bezvlašće i korucija.

Običajno pravo i nezavisno sudstvo. - ''Sloboda Britanaca, kojoj se u osamnaestom veku divio ostatak Evrope, nije, kao što su sami Britanci verovali i kasnije Monteskije učio svet, bili produkt razdvajanja moći između zakonodavstva i izvršne vlasti, nego pre rezultat činjenice da je pravo na osnovu kojeg su se donosile odluke u sudovima bilo običajno pravo, pravo koje postoji nezavisno od bilo čije volje i koje su istovremeno, učvrstili i razvili nezavisni sudovi; pravo sa kojim se parlament samo retko sukobljavao i onda kada je to činio to je bilo samo zato da razjasne sumnjiva mesta unutar datog zakona. Čak se može reći da je razdvajanje moći u Engleskoj nastalo ne zbog toga što je 'zakonodavno telo' donosilo zakon, nego zato što nije; zbog toga što su zakon određivali sudovi koji su bili nezavisni od vlasti koja je organizovala i usmeravala vladu, vlasti koja se obmanjujuće nazivala 'zakonodavno telo'...

Zakon će se sastojati od svrhe nezavisnih pravila koja vladaju ponašanjem pojedinca, sa namerom da budu primenjena na nepoznat broj daljih slučajeva i da, određivanjem zaštićenog delokruga svakog pojedinca, omoguće poredak delovanja koji će se formirati gde god pojedinci mogu da zamisle izvodljive planove...

Tvrđenje da je zakon zasnovan na presedanu apstraktniji od onog koji je izražen verbalnim pravilima tako je suprotno široko prihvaćenom gledištu, možda više među kontinentalnim nego anglosaksonskim pravnicima, da mu je potrebno dalje opravdanje. Centralno mesto verovatno ne može bolje da se izrazi nego što je to učinjeno u poznatom iskazu velikog sudije iz osamnaestog veka Lorda Mensfilda, koji je naglasio da se običajno pravo 'ne sastoji od posebnih slučajeva, nego od opštih principa koji su ilustrovani i pojašnjeni tim slučajevima'. To znači da je deo tehnike sudije običajnog prava da iz prethodnih slučajeva koji ga vode, on mora biti u stanju da izvede pravila od univerzalnog značaja koja mogu da se primene na nove slučajeve. ''

(Fridrih Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, s. 84-85.)

b) Moral – odbrana drugih od zla u nama

Moral (lat. mos, moris – običaj, navika) je nepisano pravilo koje usmerava ljude da čine dobro i izbegavaju zlo.

Moral je specifičan običaj koji ljudi socijalizacijom usvajaju kao svoje unutarnje merilo dobrog (etičkog) mišljenja, govorenja, ponašanja i delovanja. Specifična moralna sankcija je griža savesti, unutarnja sankcija koja je najvrednija društvena norma, jer deluje preventivno. Moral je najefikasniji kad se u tradicionalnim društvima oslanja na običaje, a u modernim na pravo – ali važi i obrnuto: običaji i pravo, znatno su delotvorniji ako su u skladu sa moralom nego kad su s njim u raskoraku. Preko običaja i prava društvena zajednica vrši spoljni pritisak na ljude da se ponašaju na društveno poželjan način, dok je moralni pritisak na čoveka prevashodno unutarnji. Moralan čovek sam sebe tera na određeni način ponašanja i delovanja i sam sebe kažnjava ako mu se desi da se ogreši o usvojene moralne norme.

Moral je složeni socijalni fenomen kojeg čine: 1. moralne vrednosti (merila dobra i zla);2. moralne norme (preporuke za delovanje, dispozicije i sankcije); 3. moralna praksa koja povezuje moralne vrednosti i norme u konkretnom ponašanju

i delovanju pojedinaca i grupa.

10    ? С. Вукосављевић, Писма са села, с. 35.

285

Etika je opšta filozofska nauka o moralu koja proučava moralne vrednosti i norme (sisteme moralnih obrazaca), moralno rasuđivanje, moralno delovanje i ponašanje ljudi – na deskriptivan, normativan i analitički način.

Deskriptivna etika je povezana sa antropologijom i sociologijom, jer kao i one opisuje različite moralne sisteme, moralne kodove, moralne prakse u raznim društvima i kulturama. Ona obezbeđuje sociografsku graću za normativnu etiku.

Normativna etika traga za osnovnim moralnim načelom u šarolikoj moralnoj praksi koju je opisala deskriptivna etika. Cilj normativne etike je da rekonstruiše sistem moralnih normi u raznim oblastima društvenog života koje su međusobno saglasne i koje su povezane sa osnovnim moralnim načelima.

Meta-etika se bavi moralnim terminima, analizira, na primer, značenja izraza ''dobar'' ili ''loš'', analizira način njihove jezičke upotrebe, logiku moralnog rasuđivanja i dokazivanja moralnosti ili nemoralnosti nekih stavova. Meta-etičko je, recimo, pitanja da li se iz činjenice da ljudi više vole da žive nego da umiru može izvesti zaključak da postoji moralno pravo na život i da je zabranjeno ubijati? Ili opštije pitanje, da li se iz bilo kojih opisanih činjenica (samo na osnovu iskaza deskriptivne etike) može izvesti zaključak šta je moralno, a šta nemoralno – bez normativnih pretpostavki (premisa)?

Sociologija je naročito povezana sa deskriptivnom etikom, a važi i obrnuto. I jednu i drugu najviše zanima moralna praksa, ali one se bave i moralnim vrednostima i normama, a naročito međusobnim uticajima moralnih ideja, normi i praktičnog ponašanja pojedinaca i grupa u određenim društvenim okolnostima. Etika i psihologija moral više vezuju za čoveka pojedinca, a sociologija za društvene okolnosti koje pogoduju jednoj vrsti vrlina više nego nekoj drugoj. Sociološki su posebno zanimljive one najnepovoljnije društvene okolnosti koje izazivaju zlo koje se u ljudima skriva kao latentna dispozicija i potencijalna opasnost za druge.

Stanje javnog morala uvek je neka mešavina različitih kulturnih obrazaca oblikovanih u određenim društvenim okolnostima, pri čemu se moralnost i običajnost u stvarnoosti društvenog života nerazdvojno prepliću. Njihovo razlikovanje je više saznajno i analitičko, nego što je praktično. U stvarnom i svakodnevnom društvenom životu ljudi se drže usvojenih moralnih načela ne samo zbog čvrstine svog ličnog karaktera nego i onoliko koliko ih spoljne okolnosti na to opominju – posredstvom vladajućih običaja u dotičnoj društvenoj zajednici.

Iste te okolnosti jednom pogoduju jednim vrlinama, a drugi put nekim drugim – ili uopšte ne pogoduju vrlinama nego ljudskim manama. U jednim okolnostima u prvi etički plan izbija epsko-herojski i ratnički kodeks, u drugim ono što se označava kao tradicionalna radna etika ili kao moderni potrošački mentalitet, a u nekim trećim društvene prilike guraju pojedince i grupe niz ''moralnu padinu'' i vuku ih u moralnu anomiju – u masovne devijacije, korupciju, zločine i u sveopšte lično i grupno beščašće. Etički i sociološki je zanimljiva analiza tzv. moralne padine kojom se slikovito predstavlja uočena socijalno-psihološka pravilnost da se u moralnu provaliju brzo i sve brže pada kada se napravi prvo veće moralno posrnuće. Svaki sledeći moralni pad je sve dublji, a opravdava se onim prethodnim. Kad se moralna norma jednom prekrši, ona prestaje više da bude imperativ za onog ko ju je prekršio. Ko jednom prevari, ukrade ili ubije svaki sledeći put će isto to (i još gore) mnogo lakše učiniti.

Kao i svi drugi složeni društveni fenomeni i moral može da se posmatra i strukturno i istorijski. Strukturno se razlikuju (1) lična moralnost pojedinaca, (2) moralni kodeks

286

posebnih društvenih grupa i (3) preovlađujuća etika nekog vremena (duh epohe). Istorijski je uočljiva razlika između tradicionalnog morala jedne društvene zajednice u ranijem vremenu i modernog morala iste te zajednice u nekom novom vremenu.

Lična moralnost je osobena hijerarhija moralnih vrednosti, specifična čvrstina moralnih imperativa i individualna spremnost da se usvojene moralne vrednosti i norme praktikuju u stvarnim odnosima sa drugima. Svaki pojedinac svoj moralni lik gradi u procesu socijalizacije, kroz simboličku komunikaciju i životnu participaciju u primarnim društvenim grupama, najpre u porodici, pa zatim u grupi vršnjaka i svim drugim važnijim društvenim grupama u kojima živi - radi, politički deluje ili provodi slobodno vreme. Zato se kod prve procene nečije lične moralnosti uvek gleda(lo) ''iz kakve je porodice'' ili se zaključivalo po analogiji ''s kim si onakav si''. U savremenom društvu pojedinci mnogo više komuniciraju izvan svojih primarnih grupa tako da se njihova stvarna moralnost više ne može procenjivati na stari način. Moralni identitet je danas mnogo više individualizovan i pragmatizovan. To znači da se moralno procenjivanje uglavnom svodi na vrednosnu ocenu konkretnih praktičnih postupaka nekog pojedinca, nezavisno od njegovog porodičnog porekla ili grupe kojoj pripada.

Grupna moralnost se ogleda u posebnom etičkom kodeksu koji je uobičajen u nekoj manjoj ili većoj društvenoj zajednici, a sastoji se od zajedničkih moralnih vrednosti i prihvaćenih moralnih imperativa za poželjno ponašanje unutar zajednice i preporučeno delovanja u odnosu na druge izvan zajednice. Poseban etički kodeks obično imaju različite verske i etničke zajednice, ali i druge društvene grupe (društveni staleži, profesionalne, polne, generacijske i druge trajnije skupine). Za svaki, a posebno za tradicionalni, grupni moral tipična su ''dvostruka merila'' po kojima se procenjuje moralnost konkretnih postupaka pojedinaca i grupa: ono što je loše u međusobnim odnosima unutar grupe, može se oceniti kao ''dobro'' u postupanju prema onima koji su stranci. Ova ''dvostrukost moralnih aršina'' često se uočava i u savremenim okolnostima, samo više kao realna moralna praksa nego kao javno deklarisana normativnost.

Međutim, to što oni koji danas javno i verbalno proklamuju univerzalna moralna merila, a stvarno praktikuju ''dvostruke aršine'', više govori o njihovoj (''modernoj'') moralnoj hipokriziji nego o ''zastarelosti'' tradicionalne moralne časti. Kao ono kad pesnik poučno veli: ''Hulje lepo zbore, al’ nitkovski rade''.

U srpskom tradicionalnom etičkom kodeksu, na primer, postoji jedan elemenat univerzalne moralnosti. On je izražen kroz imperativno načelo pravednog presuđivanja ''ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga''. Isti univerzalni etički smisao sadrži i tradicionalna vrlina koju narod naziva ''čojstvo'' o kojem govori Marko Miljanov (1833-1901). Ovaj poznati crnogorski vojvoda i veliki narodni uglednik, u svojim Primerima čojstva i junaštva Srba u Crnoj Gori jednostavno i kantovski precizno (iako je tek u starosti bio naučio da čita i piše), ''čojstvo'' označava kao vrlinu kojom ''sami branimo druge od zla u nama'', a ''junaštvo'' kao ''vrlinu kojom se sami branimo od tuđeg zla''. I što je etički još važnije, Marko Miljanov je, iako i sam veliki srpski junak, ''čojstvo'' stavljao na moralnoj lestvici vrlina iznad ''junaštva'', jer je dobro znao da junaštvo bez čojstva junake može odvesti u zločine. A junak je samo onaj ko štiti slabije od sebe i ko se bori za svoju slobodu i slobodu svoga naroda – ne čineći zlo drugima, nego braneći se od tuđeg zla. Naravno, u okolnostima kad je borba za slobodu porobljenog naroda bila istorijski imperativ, ni čojstvo nije odvajano od junaštva kao vrline, a još manje je čojstvo suprotstavljano junaštvu. Surova

287

je istorijska istina da čojstvo bez junaštva nikad nije moglo da donese slobodu onima koji su bili kao narod porobljeni, niti da je sačuva, ako su slobodni.

Za ličnu slobodu u savremenim društvima potrebno je, pak, neko ''novo junaštvo'', a ono se danas zove ''građanska hrabrost''. To je etička kategorija samo onda kada se ispoljava kao javno manifestovano delovanje koje nadilazi sebične interese i kad širi granice slobode za sve ljude u nekom društvu, a ne samo za jednu posebnu i politički organizovanu grupu. I u ovom slučaju se potvrđuje da je mogućnost univerzalizovanja osnovni kriterijum moralnosti ljudskih postupaka, kako u tradicionalnim tako i u modernim društvenim oblicima življenja.

Čini se da se mnoga savremena zla ne mogu ni razumeti ni objasniti bez uvažavanja navedenih tradicionalnih, ali univerzalnih, moralnih imperativa. A verovatno je da se mnoga zla ne bi ni desila, da ''moderni akteri'' danas nisu pobrkali univerzalna etička merila sa svojim tradicionalno sebičnim interesima. Ovo je samo na prvi pogled nešto novo, a stvarno je veoma staro i tradicionalno, iako se propagandistički predstavlja kao ''duh novog vremena'' i ''moderna moralnost'' u svim sferama društvenog života: kao nova i racionalna ''profesionalna etika'', kao efikasna ''poslovna etika'' i kao ''pragmatična politika'' tradicionalne (ili nove) makijavelističke provenijencije.

2.5. Poslovna etika – između religijske, ratne i radne kulturne matrice

a) Pojam i zadaci poslovne etike

Poslovana etika je etika primenjena u biznisu, jedna praktična i primenjena etika, polje susreta biznisa kao prakse i etike kao moralne procene iste te prakse.

''Poslovna etika'' je naslov sintetičke studije Ričarda di Džordža koja je i kod nas prevedena i objavljena (2003), a smatra se za najznačajniju knjigu o poslovnoj etici u svetu. Di Džordž kaže da se poslovna etika može shvatiti na dva načina:1. Kao pokret za etiku u biznisu koji se javlja od sedamdesetih godina 20 veka, kada je

došlo do ''sloma mita o amoralnom biznisu'' (Di Džordž, s. 17). Tada su studenti, pokreti potrošača, ekologisti i slične grupe počeli javno da žigošu američke firme koje nemoralno posluju. Mas-mediji su počeli da kritikuju firme i poslovne ljude koji se bave korupcijom (podmićivanjem), koji se lažno predstavljaju, iznuđuju proviziju (''reket''), zloupotrebljavaju službene položaje i informacije, trguju opasnim proizvodima, manipulišu s novcem i tržištima, ugrožavaju prirodnu sredinu i marginalne društvene grupe.

2. Poslovna etika kao deo etike uopšte, ne protivreči onom prvom shvatanju poslovne etike nego samo pojašnjava stav da i u biznisu važe ista moralna načela kao i u svakoj drugoj ljudskoj delatnosti. To znači da ni u biznisu nije dozvoljeno ono što nije dozvoljeno na nekim drugim poljima društvenog života. Poslovna etika, dakle, nije neka posebna etika, nego je samo opšta etika primenjena na jedno posebno polje društvenog delovanja.

Poslovana etika je etika primenjena u biznisu, polje susreta biznisa i etike koje je široko (nacionalno i globalno) - kao i sam biznis. Da bi se razumelo značenje izraza ''poslovna etika'' potrebno je odrediti značenje pojma ''biznis'' i pojma ''etika'' i ukazati na načine i nivoe na kojima se oni ukrštaju.

''Biznis'' je izraz koji obuhvata širok spektar poslovnih aktivnosti koje imaju za cilj profit. Tu spadaju sve ekonomske aktivnosti profitabilnih organizacija, od proizvodnje do prodaje i kupovine dobara i usluga koje se vrše zarad profita.

288

Etika je opšta (filozofska) nauka o moralu koja opisuje moralnu praksu (deskriptivna etika), obrazlaže osnovna moralna načela (normativna etika) i analizira moralne iskaze i vrednosti (analitička etika, ili meta-etika koja proučava logiku moralnog rasuđivanja).

Polazeći od američkog poslovnog iskustva R. d. Džordž ističe nekoliko važnih zadataka poslovne etike i planova na kojima se vrši etička analiza i ukrštaju moralne procene savremenog biznisa. 1. Makro-plan se odnosi na moralno vrednovanje ekonomskog sistema slobodnog

preduzetništva i njegovih mogućih alternativa.2. Srednji nivo analize su korporacije, sindikati, potrošači, male firme.3. Treći je pojedinačni plan, moralno procenjivanje pojedinih biznismena koji učestvuju u

poslovnim aktivnostima na prva dva plana. Poslovna elita je uvek sastavljena od ljudi koji su više ili manje (ne)moralni, koji u svakom globalnom sistemu i u svakoj posebnoj korporaciji daju svoj individualni pečat poslovnoj moralnosti.

4. Internacionalni plan biznisa je povezan sa delovanjem multinacionalnih korporacija čija etičnost se procenjuje prema globalnim opasnostima koje njihova poslovna aktivnost predstavlja za konkretna društva i prirodnu sredinu (za globalno zagrevanje, kisele kiše, masovnu seču šuma i sl.). Savremeni biznis se odvija u poslovnom sistemu slobodnog preduzetništva koji počiva na određenim odnosima koji su osnov i za odgovarajuće etičke pretpostavke - jer sadrži neke poslovne vrednosti.

- Slobodan biznis, bez neposredne državne intervencije, oslanja se na zrelost, sposobnost i odgovornost aktera u poslovanju, za razliku od sistema dirigovane privrede. Slobodno preduzetništvo pretpostavlja da svaka osoba sama najbolje zna šta želi i šta joj najviše odgovara. Sledi etička pretpostavka da je sistem dobar, jer svakom omogućuje da delujući slobodno, iskoristi ono sa čime raspolaže i stekne ono što želi. Ali, u tome se krije i suprotna etička pretpostavka – o amoralnosti biznisa koji počiva na sebičnim motivima i ne osvrće se na potrebe drugih ( R. d. Džordž, s.20).

- Profit, novac i materijalna dobra predstavljaju osnovne vrednosti u sistemu slobodnog preduzetništva. To podrazumeva opredeljenje za poslove koji donose dobit i novac, kojim se stiču dobra koja omogućuju ''dobar život''. Tu se podrazumeva etička pretpostavka da ono što je dobro može da se kupi novcem. Pretpostavka o amoralnosti biznisa više se vezuje za čežnju ka profitu nego za težnju ka dobrima, no oboje je deo sistema.

- Idealizacija sistema slobodnog preduzetništva sadržana je već u vrednosnom atributu ''slobodan''. Idealistički karakter imaju i poslovne vrednosti koje su kao ideali uključene u taj sistem, a to su: poštenje i jednake prilike (šanse). Očekuje se da u ovom sistemu poslovne transakcije budu poštene. Pošto u svakoj transakciji učestvuju dve strane, pošten je onaj posao u kojem obe strane ostvare svoje interese (dobro za sebe). Poštenje podrazumeva časnost i istinoljubivost učesnika u poslovima. Ideal jednakih prilika stoji u pozadini svih drugih vrednosti, kao pretpostavka da talentovane osobe, koje su voljne da rade, mogu da uspeju u poštenom poslu.

- Konkurencija je dobra, jer ona pokreće i održava sistem slobodnog preduzetništva. Sve je podložno konkurenciji: proizvodi se takmiče za kupce na tržištu, kapitalisti se

289

nadmeću za veći profit i dobre radnike, radnici se bore za dobar posao, veću platu, brže napredovanje. Mit o ''amoralnom biznisu'' polazi od ocene da konkurencija nije dobra.

- Nejednakost je ugrađena u sistem slobodnog preduzetništva. Neki u sistemu uspevaju, a neki ne. Bogatstvo i dobra zarada privlači sve, ali nagrađivanje je različito. Sistem sadrži nagradu za preduzeti rizik, ali samim tim dopušta i neuspeh. Sistemu je, kao i uspeh, potreban i neuspeh. Nadmetanje isključuje slabe, manje produktivne, preterano oprezne i manje vešte i tako podstiče sistemsku efikasnost.

- Pragmatičnost je vrednost u sistemu koji prvenstveno ceni praktične rezultate (umesto teorijske apstrakcije). Borba za rezultate u poslu povećava efikasnost biznisa.

- Efikasnost je povezana sa svim ostalim sistemskim vrednostima, a ispoljava se u nastojanju da se proizvede što više, što kvalitetnije robe, sa što manjim troškovima i za što manje vremena.

Govoreći o naličju američkog sistema slobodnog preduzetništva, R. d. Džordž navodi nekoliko njegovih slabih strana, onih koje se nikako ne mogu smatrati kao dobre, ali su duboko u sistemu ukorenjene.- Američko obilje oslabilo je onu staru protestantsku radinost i štedljivost, koje je

zamenila potrošačka razuzdanost i želja za lakim životom.- Koncept brzog zastarevanja proizvoda nameće rasipničku potrošnju. Proizvodi se

više ne prave tako da što duže traju i što bolje služe ljudima nego da zadovolje trenutnu (često samo statusnu) potrebu kupaca.

- Kratkoročni ciljevi (i kalkulacije) potiskuju dugoročne. Raširen je površni optimizam da treba misliti o najbližoj budućnosti, a na dugi rok stvari će se same po sebi nekako srediti. Danas se ne zna kakva će biti cena takve ''budućnosti'' – kada ona dođe i ne bude bila onakva kako smo se nadali.

Svoje razmatranje etičkih pretpostavki američkog biznisa R. d. Džordž zaključuje serijom otvorenih pitanja koja se u izvesnoj meri mogu odnositi na svaki drugi poslovni sistem koji se poziva na slobodno preduzetništvo.

''Američki sistem poslovnih vrednosti je mešavina dobra i zla. Treba li slobodu naglašavati više nego bezbednost, ili konkurenciju više nego jednakost? Kako možemo da ograničimo negativne vidove nekih vrednosti, i obuzdamo neželjene posledice poštovanja drugih? Da li se vrednosni sistem menja? Da li su neke vrednosti - na primer, one zasnovane na obilju – zastarele? Mnogi ljudi postavljaju ova pitanja dok nam se društvo nosi sa stvarnošću ograničenih izvora, rastućeg zahteva za ekonomskom i političkom jednakošću, sve većeg pritiska strane konkurencije, starenja mnogih grana naše industrije, zagađenja vazduha, vode i zemlje. Koje se vrednosti mogu moralno opravdati? I da li je sistem slobodnog preduzetništva po sebi moralno opravdljiv? Ako jeste, pod kojim uslovima? Sva ova pitanja izučava etika poslovanja.'' (R. d. Džordž, Poslovna etika, s. 22).

b) Poslovna etika svetskih religija

Veliku temu odnosa svetskih religija i moderne poslovne etike otvorio je početkom 20. veka znameniti Maks Veber, svojom čuvenom studijom Protestantska etika i duh kapitalizma (1904-1905). Veber je bio jedan od najboljih znalaca svetskih religija koje je uporedno proučavao od početka pa do kraja svojeg istraživačkog rada. Deset godina nakon

290

objavljivanja studije o uticaju protestantizma na pojavu kapitalizma Veber je napisao još nekoliko manjih radova pod zajedničkim naslovom Poslovna etika svetskih religija. Rad na ovoj studiji prekinut je Veberovom preranom smrću (1920), a urađeni su delovi koji se odnose na konfučijanstvo i taoizam, na budizam i hinduizam, kao i na drevni judaizam.

Veber se posebno bavio činiocima koji su doveli do razvoja modernog kapitalizma u Evropi. Važno je na početku naglasiti da Veber nikad nije tvrdio da protetantska etika neposredno deluje kao nekakav izdvojeni i odlučujući faktor koje sam po sebi može da proizvede jedan tako složen sistem odnosa kakav je bio kapitalizam. On je samo nastojao da ukaže na one činioce koje su drugi zanemarivali, na racionalne elemente poslovne etike koji su se razvili u okviru protestantizma pre i više nego u bilo kojoj drugoj religijskoj i civilizacijskoj matrici. To su oni elementi koji su pogodovali stvaranju institucionalnih obrazaca koji unose profesionalni aktivizam, formalnu hijerarhiju, red i disciplinu u organizovanu strukturu delovanja na svim poljima modernog kapitalističkog društva. U tome se ogleda suština Veberove teorije racionalizacije modernog društvenog života u okviru koje treba razumevati i njegovu čuvenu ''protestantsku tezu''. Protestantska etika, dakle, nije neposredno dovela do pojave kapitalizma nego je pripomogla da se u evropskom građanskom društvu razviju racionalne institucije koje su pogodovale brzom razvoju modernog kapitalizma, uz tradicionalne ekonomske i pravne institucije koje su od ranije postojale u zapadnoj Evropi.

Upoređujući katolike i protestante Veber navodi reči jednog nemačkog književnika: ''Katolik je... mirniji; s manjim smislom za privređivanje, on na jednu što je mogućno bezbjedniju karijeru polaže više, makar i s manjim prihodom, nego na kakakv opasan, uzbudljiv život, koji, eventualno, donosi časti i bogatstva. U narodu se šaljivo kaže: ili dobro jesti ili mirno spavati. U ovom slučaju protestant voli da jede dobro, dok katolik hoće mirno da spava'' (Veber, Protestantska etika i duh kapitalizma, s. 12.). Veber,takođe, pokazuje kako određena religiozna atmosfera u porodici uslovaljava način i pravac vaspitanja, obrazovanja i profesionalnu orijentaciju. U tom smislu veći je relativni udeo protestanata nego katolika među industrijalcima i na rukovodećim položajima u privrednim institucijama, protestanti se više školuju u tehničkim školama, a katolici u gimnazijama i drugim humanističkim strukama. Uopšte gledano, zaključuje Veber, ''stoji činjenica da su protestanti (osobito neki – kalvinisti), kako kao vladajući tako i kao zavladani sloj, kako kao većina tako i kao manjina, pokazivali specifičnu sklonost za racionalizam, koja se kod katolika ni u jednom ni u drugom položaju nije mogla da zapazi niti se sada zapaža. Razlog različitog držanja, dakle, mora da se traži poglavito u trajnom unutarnjem karakteru, a ne samo u trenutnom spoljnjem istorijsko-političkom položaju konfesije'' (Isto, s.11).

Protestantska ''etika poziva'' svim puritancima, kalvinistima, baptistima, kvekerima, metodistima i drugim asketskim protestantskim sektama, kao njihovu ''svetu dužnost'' nalaže odlaganje zadovoljstva, asketsku posvećenost radu i poslu, ali zbog želje za uspehom, a ne zbog sticanja profita koji će se trošiti na ovozemaljska uživanja. Veber je stalno isticao da ideje samo ''definišu situaciju'' u kojoj se deluje (utiču na razumevanje konteksta), a samo delovanje determinišu interesi. A interesi stvarno određuju delovanje i ponašanje tek kad se ugrade u institucije. Zato same verske ideje (pa ni one protestantske) ne odrećuju društvene tokove neposredno, nego posredno, tako što stvaraju duhovnu klimu koja omogućuje da se povežu verski ciljevi i neki poslovni interesi, koji se potom ostvaruju preko odgovarajućih institucija.

Imajući ovo u vidu Veber je analizirao razlike između verskih ideja protestantizma, hinduizma i konfučijanstva i način kako su te različite verske ideje pretvarane u verske

291

ciljeve i interese, a interesi ugrađivani u institucije. Ovaj put analize nastajanja kapitalizma Veberu se učinio značajnim, jer se zapitao zašto se kapitalizam u određeno vreme razvio u Evropi kad je sve do protestantske reformacije Kina u ponečemu izgledala razvijenija, a i Indija je imala neke svoje prednosti u odnosu na Evropu. Tako se Veberu kao protestantu po poreklu i po ubeđenju nametnula ''protestantska hipoteza''.

Kina je, na primer, u vremenu koje prethodi protestantskoj reformaciji pre Evrope došla do nekih tehničkih pronalazaka (kompas, barut), imala je razvijenu trgovinu u svetskim razmerama (čuveni ''put svile''). Evropa je bila izdeljena na veliki broj malih državica, a kinesko carstvo je bilo ujedinjeno i mnogoljudno (u Kini 100-130 miliona, naspram 50-55 miliona u Evropi). Papirni novac koji je u Kini korišćen i najopremljenija mornarica sveta pogodovali su trgovini. Konfučijanska duhovna tradicija bila je poznata po svojoj mudroj pragmatičnoj svetovnosti. S njom u vezi je i onaj poznati kineski stav ''nije važno da li je mačka crna ili bela – važno je da lovi miševe'' koji je i danas osnovna ideja kineskog puta u tranziciji od socijalizma ka kapitalizmu. Kineska konfučijanska duhovnost prezire metafizičke spekulacije, misticizam i transcendentalizam. Sa druge strane, Kinezi nisu prezirali sticanje materijalnih dobara nego su voleli ovozemaljske stvari i cenili novac. Pitajući se u čemu je onda razlika između konfučijanstva i kalvinizma (protestantizma) Veber primećuje da je kineska doktrina bila racionalno prilagođavanje svetu, a protestantska racionalno ovladavanje svetom.

Indija je, takođe, imala neke važne preduslove da razvije kapitalizam, a ipak ga nije razvila. Indijska trgovina sa Zapadom je bila vekovima razvijena. U Indiji je novac davan pod interes kad je to na Zapadu osućivano. Tržnice su u Indiji nastale istovremeno kad i pijace u Italiji. Gradovi su bili ne samo vojna već i trgovačka središta. Šta je onda bilo bitna razlika? Veber nalazi da tri velike vere u Indiji bramanizam, budizam i đainizam nisu pozivale na ekonomski aktivizam nego su zamišljale neke druge puteve za spasenje duše koji su svi bili više ili manje fatalistički. Indijski kastinski sistem je zahtevao, a vera nalagala, još drastičnije prilagođavanje teškim prilikama nego što je to bilo u Kini, a to nije pogodovalo duhu kapitalizma.

Bramanizam je najraširenija religija u Indiji i zato se naziva i hinduizam. To je verovanje u opštu ''dušu sveta'', a taj osnovni princip vere zove se braman. Pojedinačna duša je besmrtna, ali je stopljena sa telom, koje je čulno, prolazno i konačno. Cilj pojedinačne duše je da se odvoji od tela (koje je sinonim zla) i da se sjedini sa opštom dušom, čime se postaje braman. Centralna ideja vezana za spasenje duše kod bramana je reinkarnacija ili seoba duše iz jednog tela u drugo, posle telesne smrti. Braman se ne boji telesne smrti, nego ponovnog rođenja. Karma je čin, prakatična radnja kojom se zaslužuje nagrada ili kazna u obliku ovakvog ili onakvog ponovnog rođenje od koje pojedinca niko ne može da oslobodi. Zato u toj religiji nema mesta za molitvu, nego samo za lična dela. Klasični hinduizam objašnjava društveni položaj, zdravlje bogatstvo, sreću, životni vek i sve važnije vrednosti kao posledicu prošle karme. Tako se stiče osećanje univerzalne pravde i delimično razrešava problem zla. U teističkoj varijanti hinduizma karma je pod božanskom kontrolom, a poštovanje boga donosi oslobođenje, a u animističkoj varijanti osnovno sredstvo oslobođenja i pročišćenja predstavljaju lična dela, znanje i meditativne discipline. Sa praktične strane gledano, problem hinduizma je u tome što meditativni ritual i znanja za njega vezana u svim njegovim varijantama predstavljaju najvažnija ''lična dela''. To nije pogodovalo oživljavanju ekonomije, ali jeste učvršćivalo kastinski sistem i privilegije kaste bramana koji upravljaju

292

ovim ritualima. Tako su bramani i bramanizam presudno doprineli dugom opstajanju kastinskih institucija u Indiji, a i to je ometalo razvoj modernog kapitalizma.

Budizam je jedna od četiri najveće svetske monoteističke religije i prva ''religija otkrovenja'' koja se pojavila u Indiji (posle starijeg bramanizma). Budizam nije samo indijska religija nego je raširen po celom Dalekom Istoku. Mada je Buda (što znači ''Prosvetljeni'', živeo oko 560-480. p.n.e. i delovao kao ''učitelj verskih istina'') rođen u staroj Indiji, budisti su u drugim zemljama relativno znatno brojniji nego u Indiji, gde su izrazita manjina u odnosu na bramane. Budizam uopšte nije razvio društvenu hijerarhijsku organizaciju verskih službenika, vernicima nije nametao nikakav metodički plan življenja, nije obećavao nikakve moralne nagrade za određeno ekonomsko ponašanje. Transcendentalna vera je pozivala na nirvanu kao način spasenja, na mističnu kontemplaciju, na odricanje od ovozemaljskih prohteva, na pasivno podnošenje nepromenljive kastinske sudbine.

Judeizaam je, prema Veberu, bio podjednako važan za kulturnu istoriju zapadne civilizacije kao i antička grčka filozofija, rimsko pravo i rimo-katolička crkva, feudalni poredak srednjeg veka i protestantska reformacija u zapadnoj Evropi. U jevrejstvu je dosledno ostvaren monoteizam i princip jedan bog (Jehova) jedan ''izabrani'' narod (Jevreji) i jedan verski i nacionalni vođa (Mojsije). Politička etika jevrejskog monoteizma je prethodila hrišćanskoj i islamskoj, a njegova poslovna etika je delimično uticala na duh zapadnog kapitalizma.

Osnovno obeležje jevrejstva koje je pogodovalo duhu modernog kapitalizma bila je eliminacija magije iz ovozemaljskog sveta i uspostavljanje racionalnog etičkog odnosa između Boga i čoveka. I nagrada i kazna i materijalno blagostanje zavisili su od podčinjavanja čoveka pozitivnoj zbirci zakonskih i etičkih normi koje Jehova preko Mojsija prosleđuje Jevrejima kao uputstvo za delovanje i ponašanje. Ovakvu racionalnu etiku dužnosti i bogougodnih dela nisu prihvatali samo privilegovani intelektualni slojevi nego najširi krug jevrejskih vernika.

Uprkos ovim racionalnim elementima judeizma kao vere, industrijski kapitalizam se nije razvio tamo gde su Jevreji bili uticajni (na Bliskom Istoku). Jevreji su rano dospeli u status ''parije'' u hrišćanskom svetu koji im je nametnuo mnoga ograničenja u poslovanju, a neka su oni sami sebi nametnuli (da bi se održali kao progonjena verska i etnička grupa). Neki jevrejski verski običaji su bili ekonomski neracionalni (donacije sveštenicima i hramovima, svetkovine sabata, prinošenje žrtvi). Neki poslovi su za pravoverne Jevreje bili zabranjeni (štavljenje kože, uzgoj kamila i magaraca, prevoz robe, proricanje sudbine), a neki su samo njima bili dozvoljeni (trgovanje novcem).

Istorijska sudbina vezala je Jevreje za gradove gde su njihovi glavni poslovi postali finansije i trgovina. Hrišćanska etika je osuđivala davanje novca pod interes (''zelenašenje'') a jevrejska dualistička etika je i u tom pogledu koristila ''dvostruke aršine''. Jevreji nisu uzimali kamate drugim Jevrejima za pozajmljeni novac. Čak su posle izvesnog vremena imali versku dužnost da pozajmljeni dug drugim Jevrejima oproste, delimično ili u celini – kad god to mogu sami da podnesu. Tome nasuprot, vera Jevrejima nije zabranjivala da nejevrejima uzimaju i najviše kamate na pozajmljeni novac. Kao i danas, i tada je za novcem postojala velika potražnja i Jevreji su zahvaljujući veri mogli da profitiraju više od drugih. To ih je, međutim, najviše i suprotstavilo drugima, koji su ih doduše već i pre toga bili izolovali (getoizirali). Sve u svemu, judaizam je pogodovo razvoju finansijskog i

293

trgovačkog, ali ne i industrijskog kapitalizma. Jevrej bankar ili trgovac je stari poslovni profil, a Jevrej industrijalac je novi fenomen.

Veber je nalazio da protestantska individualististička i preduzetnička etika ima prednosti i u odnosu na katoličanstvo i u odnosu na pravoslavlje, ali je smatrao da su te razlike daleko manje nego one između hrišćanstva i nehrišćanskih religija. Međutim, sam Veber se nije bavio proučavanjem pravoslavlja, ali su neki drugi autori pokušavali da u svetlu Veberove ''protestantske teze'' govore i o pravoslavlju, ali bez podrobnijih i veberovski ozbiljnih istraživanja. Naravno, tako se u najboljem slučaju mogu postaviti samo neke zanimljive hipoteze, bez pouzdanih zaključaka. Ti autori su obično analizirali u kojoj meri se u pravoslavlju sreću oni verski elementi za koje je Veber govorio da predstavljaju ''duševne prepreke'' za razvoj kapitalizma kao što su: magijsko-mistična tradicija, okrenutost onostranom (transcendentalnost), prevlast kontemplativnih nad aktivističkim metodama spasenja (V. Vratuša, s. 64).

Koristeći se Veberovim metodom analize možemo primetiti da je u katoličanstvu izražen dualizam duhovnog i materijalnog sveta, u protestantizmu materijalno i ovozemaljsko dominira, dok pravoslavlje nastoji da ostvari harmoničan odnos duhovnog i materijalnog i kod čoveka i u svetu (pa i kod vere u Boga). Sa druge strane, katoličanstvo ima naglašeniju hijerarhiju i čvršću organizaciju i od protestantizma i od pravoslavlja. U hrišćanstvu je rad postao sveta dužnost čoveka i način iskupljenja od kazne, kao i molitva. Hrišćanski Zapad u prvi plan ističe rad pa molitvu i utoliko je ''praktičniji'' od hrišćanskog Istoka koji ističe prvo molitvu, pa rad - i to rad koji je prvenstveno okrenut prema unutra, prema usavršavanju čoveka a ne prema spoljnim stvarima.

Veberovski gledano, različite verske ideje se preko određenog shvatanja autoriteta (duhovnog i svetovnog) prenose na institucije i tako determinišu celokupnu društvenu organizaciju. U pravoslavnim zajednicama uglavnom se javlja kombinacija harizmatskog i tradicionalnog autoriteta, u katoličkim kombinacija tradicionalnog i legalnog, a protestanti su bili najbliži Veberovom idealnom tipu legalnog formalno-pravnog autoriteta i birokratske organizacije.

Modernom kapitalizmu najviše odgovara formalno-pravna regulacija sistema slobodnog preduzetništva, ali to je politički i pravni okvir ekonomije, a ne neposredno religijski. Posredno, religijske ideje i politička etika raznih religija, zajedno sa istorijski oblikovanim ekonomskim interesima određuju onaj pravni i institucionalni ambijent koji tek potom, više ili manje neposredno, podstiče ekonomski razvoj u nekom društvu i u nekom vremenu.

Religijske ideje su zato važnije na samim počecima nekog sistema ekonomskog razvoja, nego što su to kasnije – kad se konstituišu odgovarajuće pravne i ekonomske ustanove koje posle toga samostalno deluju, nezavisno od religijskih ideja s kojima su prvobitno bile u nekoj vezi. Ovo je ključni argument za odbacivanje lažne dileme koja se kod nas pojavljuje u obliku pitanja da li pravoslavci moraju da se odreknu svoje pravoslavne duhovnosti kao bitnog elementa svog kulturnog identiteta, ako žele da razviju modernu ekonomiju? Odgovor se sastoji u onome što je i sam Veber više puta isticao: neposredna veza između verske i poslovne etike, a naročito između bilo koje etike i ekonomije ne postoji.

Mnogo je neposrednija veza modernih pravnih ustanova i moderne ekonomije, a moderno pravo i pravna država mogući su i u okvirima pravoslavne kulture. To što pravoslavne zemlje nisu bile u stanju da dosad izgrade moderne političke i ekonomske ustanove određeno je mnogo većim brojem istorijskih činilaca nego što je verski kodeks koji je i sam odrećen istim tim činiocima, a nije neka njihova izdvojena determinanta. Kulturna

294

istorija nije prost odraz vojne, političke i privredne istorije, ali se izvan tog složenog istorijskog konteksta ona sama ne može ni objasniti ni razumeti. Veber se, takođe, nije bavio ni poslovnom etikom islama koji je kao ekspanzionistička religija tradicionalno bio vezan za pljačkaške osvajačke pohode islamskih država, a danas je vezan za ekonomiju naftom bogatih islamskih zemalja. U islamu su ovozemaljska telesna i materijalna uživanja podignuta na najviši rang životnih vrednosti, ali iz toga dosad nije proizilazila nikakva produktivna orijentacija nego se samo pojačavala želja za osvajanjima nevernika. Islam tako u sebi sadrži ne samo versko opravdavanje vojničkog osvajanja i političkog porobljavanja nego i opravdavanje ekonomske plenidbe i ratne pljačke porobljenih nevernika. Glavne oblasti islamske ekonomije bile su trgovina i potrošnja, a proizvodnja i finansije ni u jednoj islamskoj zemlji nisu dobro stajale. To se odnosi kako na tradicionalnu islamsku ekonomiju tako i na savremenu ekonomiju islamskih ''petrodolara'' koju karakteriše bezdušno ''pljačkanje'' ograničenih prirodnih dobara i neracionalna potrošnja najviših slojeva, uz odsustvo dugoročne poslovne strategije.

U zemljama koje su padale pod islamske države (u Evropi pod Tursku) u gradovima se razvijaju trgovina i zanatstvo, a u seoskim područjima tradicionalna poljoprivreda. Kad prestaju ratna osvajanja povećavaju se raznorazni poreski nameti, državne i sudske takse (''globe''), zaoštravaju se agrarni odnosi (''čitlučenje''), a ničim se ne podstiče proizvodno preduzetništvo niti se povećava ionako mala životna i imovinska sigurnost. Sve to je u suštini određivalo tradicionalnu poslovnu etiku u zemljama koje su duže bile pod režimom islamskih država.

v) Tradicionalna srpska poslovna etika

Neki od elemenata islamsko-turskog neproduktivnog privrednog mentaliteta vekovima su se mešali sa tradicionalnom srpskom privrednom etikom vrednih seljaka stočara i ratara i retkih zanatlija i sitnih trgovaca. Verske razlike su bile glavna vododelnica između muslimana i hrišćana, u svemu, pa i u ekonomiji. U okolnostima srpskog robovanja pod turskom vlašću ili tokom vladavine muslimana nad hrišćanima, kod nas je nastao političko-ekonomski obrazac neradničke vlasti, neproduktivne vladajuće ''izeličke klase'', koja ništa korisno ne radi nego u svojoj vladavini hedonistički uživa (''na dušeku sve duvan pušeći''). I naroda kao ''sirotinje raje koja globe davati ne može'', mase onih koji rade da bi sa svojom porodicom preživeli od danas do sutra, bez želje da se istaknu svojim imetkom, jer bi tako sebi samo na vrat navukli dodatnu bedu (''Turke il’ hajduke'').

Tako nastala radna i poslovna srpska etika u osnovi je bila jedna iskonska, rodovsko-plemenska i patrijarhalna, u suštini prethrišćanska reakcija na teške životne i istorijske okolnosti. Ona je imala malo (ili nimalo) veze sa nekakvim pravoslavnim verskim idejama i zato ne bi bilo opravdano analizirati crte našeg privrednog mentaliteta kao neposrednu posledicu ''pravoslavne poslovne etike'' zaključujući o vrednosti ideja na osnovu praktičnih iskustava i uvida u karakter naše ekonomije, i obrnuto. Pravoslavne ideje su imale samo simboličku ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta i skoro nikakav uticaj na konstituisanje ''nacionalne ekonomije''. One nisu u dovoljnoj meri uticale ni na sam verski život naroda, a kamoli na nešto drugo. Nacionalna srpska ekonomija imala je mnogo više drugih, realnijih i delatnijih istorijskih prepreka nego što bi bile one ''duševne prepreke'' o kojima Veber govori povodom razmatranja odnosa protestantizma i duha kapitalizma.

295

Veselin Čajkanović pokazuje da u masi nepismenog srpskog naroda koji je vekovima opstojavao bez svoje države i bez nacionalne političke, intelektualne i privredne elite, samo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a bez srednjeg i višeg sveštenstva, pravoslavne hrišćanske ideje ne utiču u dovoljnoj meri ni na svakodnevni verski život naroda, a na ekonomiju utiču još manje. Verski život je bio pod jakim uticajem prethrišćanske vere predaka, a ekonomski mentalitet se oblikuje pod uticajem tradicionalne seljačke stočarske i ratarske privredne kulture i čestih ratova, ratnih pohoda i pljački stranih vojski, povremenih i neuspešnih seljačkih buna i ustanaka.

Osnovni problem u razvoju modernog srpskog privrednog (i političkog) mentaliteta predstavljao je nedostatak privredne elite i privrednih ustanova koje bi podsticale preduzetništvo i pogodovale razvoju moderne ekonomije

Tradicionalna srpska poslovna etika nije jedinstvena. Nju karakteriše ne naročito široka paleta racionalnih i iracionalnih vrednosti i normativnih obrazaca u okviru dva osnovna tipa seljačke ekonomije: stočarske i ratarske.

Stočarsku seljačku ekonomiju razvijali su stanovnici planinskih krajeva (u dinarskom geografskom pojasu) za koje je bio karakterističan polunomadski način života i sve ono što uz njega ide kao prateći socijalni mentalitet i kulturni identitet. Jovan Cvijić je dobro upoznao i opisao njihov ''dinarski'' tip socijalnog mentaliteta, a Sreten Vukosavljević je opisao njihov privredni mentalitet. Stočari su vekovima živeli u privremenim naseljima i stalnim sezonskim seobama zimi sa planina i prema jugu, leti na planine i prema severu. Stoka je njihovo ''blago'', a i novac je u stočarskoj ekonomiji važniji nego u ratarskoj. Stočari češće prodaju (najviše s jeseni) i kupuju (u zimu) nego ratari, a kad nemaju ili kad su u prilici onda i pljačkaju druge. Ratovi im više odgovaraju nego ratarima, jer im je imovina pokretna. U ratu im se pruža više prilika da pljačkaju, a njihova plemenska organizacija društvenog života lako se prilagođava vojničkoj organizaciji, za razliku od ratarske. Radovi oko stoke im nisu osobito teški (izuzev kosidbe) i ostavljaju im svakodnevno prilike za uzgredne poslove. Razvijaju ratničko-epsku mitologiju i umetnost.

Stočar mora da bude hrabar u planini i na putu, spreman da sa oružjem odbrani svoje ''blago'' od vukova, od hajduka, od nepoznatih s kojima se susreće i poznatih kojima se zamerio. Njegova poslovna etika i socijalni mentalitet više su ratnički nego radni, više liderski nego menadžerski. Spreman je puno da rizikuje, a lakše od ratara podnosi i gubitke. Teži brzom bogaćenju, a izbegava i prezire dugotrajne i sistematske radne napore koji donose malu dobit.

Ratarska seljačka ekonomija je komplementarna stočarskoj, ali se od nje znatno razlikuje. Srpski ratar je razvio i poslovni i socijalni mentalitet slobodnog inokosnog seljaka koji sam (sa članovima svoje porodice) uporno krči šumu i teškim radnim naporom sebi stvara njivu koju vremenom stalno proširuje. Zato je radan i štedljiv, slobodan i dostojanstven, hrabar i uporan, ali samo na svom kućnom pragu i onda kad brani svoju među i svoje ognjište. Čim se odvoji od svoje kuće, svoje porodice i svoje njive, oseća se uplašeno, otuđeno, gubi moralnu čvrstinu i orijentaciju i lako propada. Poradi opstanka kao ''svoj na svome'' spreman je da pretrpi mnoge nepravde, da sirotuje i da čeka ''bolja vremena''. Ratar izbegava svaki poslovni, politički i bilo kakav drugi rizik. Boji se svega i svačega, jer zna da je za sitnog seljaka mnogo veća verovatnoća za veliki gubitak (''na tankom se kida'') nego za neki veći dobitak (''nije za mačka goveđa glava''). Njegova privredna strategija se ogleda u izreci ''zrno po zrno pogača'', strpljiv je i

296

spreman za velike, ali ne i za dugotrajne, kontinuirane i sistematske radne napore. Sezonski ritmovi ogromnog radnog napora u kampanjama oranja i sejanja, košenja i okopavanja, žetve i berbe smenjuju se sa dugim zimskim periodima bez posla. Tada se praktikuju razni muški i ženski zanati, a razvija se i osobena narodna kultura u kojoj je mitologija animistička, a usmena predaja ne samo epska nego i lirska.

Kad napušta obradu zemlje ratar će pre izabrati neki zanat, a stočar trgovinu. Ratar je bolji industrijski radnik u fabrici, a stočar pre bira da bude policajac, vojnik ili državni službenik ili kakav bilo rukovodilac (lider-menadžer pre nego menadžer-radilica). Ratar radije prvo odlazi u obližnji grad, a stočar ide prečicom, ka najvećim gradskim centrima i udaljenim krajevima, oslanjajući se tamo na klijentističku mrežu rođaka i ''zemljaka''.

Tradicionalna socijalna struktura srpskog društva je vekovima opstojavala i preživljavala bez svoje političke, vojne, poslovne i kulturne elite. To je bila ''krnja'' socijalna piramida sa širokom i neorganizovanom osnovom, a bez jasno strukturisanog vrha i bez organske veze onih koji su se zadesili na vrhovima moći (vlasti) sa onima koji su bili ispod njih. To je bila pretežno seljačka civilizacija, bez nacionalnog plemstva i sa veoma tankim slojem građanstva. Društvo bez aristokratskog staleža bilo je i bez više svetovne elite, a to se odrazilo na diskontinuitet pravnih institucija. Nesiguran pravni okvir, sa svoje strane, oduvek je bio najveća smetnja ekonomskim poslovima. Istovremeno, to je uticalo da i srpsko građanstvo potiče samo od seljaštva i da bude bez elemenata i socio-kulturnih primesa nacionalne aristokratije, što se odrazilo na nivo i kvalitet srpske elitne kulture.

Prvi srpski trgovci i zanatlije najpre su bili ''momci'' (kod stranih trgovaca) i ''šegrti'' (kod stranih zanatlija) tako da su od njih učili i dobro i loše u svom poslu. Njihov poslovni profil uopšte, pa i poslovna etika kao jedna važna crta toga profila, predstavlja svojevrsni hibrid nekakve socio-kulturne stočarske ili ratarske seljačke podloge i poslovnog pelcera koji su na tu podlogu nakalemile strane ''gazde''. Čini se da je sličan postupak etičke i profesionalne hibridizacije srpske poslovne elite u toku i danas. Samo što smo u međuvremenu izgubili skoro čitav jedan vek, ne samo na političke nego i na poslovno-etičke stranputice i uzgred uništili već formirani sloj srpske poslovne građanske i nacionalne elite čija autohtona tradicija nam danas itekako nedostaje.

Autohtona nacionalna tradicija je u svemu važna, pa i u ekonomskim poslovima, pre svega zato što prva generacija preduzetnika ima svoje ''dečije bolesti'' koje ona druga i sve sledeće ne moraju da preleže. Malo je verovatno da novokomponovani bogataši - ratni, posleratni i antiratni profiteri – sa svojim ''prljavim'' kapitalom mogu da pokrenu i vode zdravu i prosperitetnu srpsku posleratnu i postsocijalističku (''tranzicijsku'') ekonomiju. Srbiji je potrebna što brža i što temeljnija poslovna preorijentacija sa pljačkaško-ratne na produktivno-radnu poslovnu etiku i sa ''političke'' na praktičnu ekonomiju.

Samo u tom novom, ne samo ekonomski nego i etički zdravijem poslovnom ambijentu, moguće je obuzdati i neracionalnu i preveliku potrošnju koja nema realno pokriće u proizvodnji nego parazitira na donacijama i kreditima. To je relikt najmlađe, ali ekonomski i etički najpogubnije i najštetnije – socijalističke poslovne tradicije. To je tradicija koja je bila ideološki utemeljena na udarničkom modelu ''heroja rada'' - čije je geslo bilo ''nema odmora, dok traje obnova''. Takva ''socijalistička ekonomija'' bez ekonomske motivacije njenih aktera bila je više ideologija i politika nego ekonomija. Kao

297

i svaka politička kampanja i ova ''udarnička'' nije mogla dugo da traje. A onda kada su početkom pedesetih godina 20. veka Titu stigle prve zapadne donacije (kao nagrada za njegovu politiku otpora Staljinu), a za donacijama prvo jeftini, pa sve skuplji krediti, u ekonomiji se zalegao parazitizam kakvog nikad ranije kod nas nije bilo. Njega su slikovito i tačno prvi opisali radnici koje su socijalistički ideolozi ubeđivali da su oni (kao ''radnička klasa'') istorijski revolucionarni subjekti, a oni su u stvari bili samo grobari umiruće socijalističke samoupravne ekonomije. Radnici-neradnici su se brzo prilagodili novom socijalističkom režimu i u stihovima izrazili svoj odnos prema njemu: ''ala volim ovaj režim, plata ide a ja ležim''. Kad kasnije više nije bilo ni donacija, ni kredita, a pošto se nije radilo nije više bilo ni plate, ''vrag je već bio odneo šalu'' pa je krah socijalističke ekonomije propraćen sarkastičnim aforizmima kao što su: ''radio, ne radio, svira ti radio''; ili onaj poslednji - ''niko ne može toliko malo da me plati, koliko malo ja mogu da radim''.

Socijalistički ''heroji rada'' su tako ''na kraju balade'' bili dovedeni pred etički tragičnu dilemu – ili da časno gladuju ili da zaborave na ''ordenje socijalističkog rada'' i potraže kakvu koru hleba u obližnjem kontejneru. Od penzija koje je pojela inflacija nije se moglo preživeti.

Ovako kreirana poslovna etika gde na donacijama i kreditima počivaju plate, penzije i ogromna društvena potrošnja podseća me na jedan eksperiment sa japanskim ''makaka'' majmunima koji je na početku svoga udžbenika Uvod u sociologiju (1989) opisao Majkl Haralambos u jednom drugom kontekstu. U naučne svrhe majmuni su prvo namamljeni na ukusno pripremljene krompire u prašumi u kojoj su dotle ''o svom trošku'' živeli. Kada su se majmuni navadili da gotovanski jedu krompire umesto da se veru po drveću tražeći sami sebi plodove za hranu, eksperimentatori su im počeli izmicati gomile krompira iz prašume kao prirodnog majmunskog staništa. Majmuni su sledili ''besplatan'' krompir iako ga ranije nisu uopšte jeli i tako su otišli u sasvim drugi kraj ostrva, na morsku obalu i uz veliku vodu (Srbijanci bi rekli - ''kraj Moravu'') koju nikad ranije nisu videli. U početku su se plašili vode, ali u dokolici koje je bilo na pretek naučili su da se na morskoj plaži brčkaju, igraju i uživaju u ''boljem životu'' kakav u prašumi nisu imali. Problemi su nastupili tek onda kada su eksperimentatori počeli da im kvare idilu sa ''donacijama'' krompira; prvo su prestali krompir da kuvaju koliko je potrebno, a majmuni su jedan po jedan, zbog gladi pristajali na tvrdo kuvan, pa na kraju i na nekuvan krompir (koji je i majmunima vrlo neukusan). Eksperiment je završen kada su majmuni postali potpuno zavisni od svojih ''donatora'' (a u stvari eksperimentatora). Zanimljivo bi bilo videti (kada bi se eksperiment nastavio) dokle bi sve majmuni stigli za neukusnim krompirima, šta bi učinili kad bi krompiri bili definitivno uskraćeni, da li bi tada umeli i da li bi hteli da se vrate u prašumu i da krenu po drveću za hranom? Ili bi ''štrajkovali glađu'' do smrti čekajući milost ''donatora'' koji su ih navadili na ''bolji život'' bez rada.

Na našu nesreću naša ekonomska pozicija, sa etičkog stanovišta gledano, podseća na onu u kojoj su bili makaka majmuni sa kojima su naučnici eksperimentisali. Nadati se da, i pored sve sličnosti sa majmunima, ljudi nisu majmuni, jer imaju svoju kulturu. U srpskoj tradicionalnoj kulturi postoji etika štedljivih i radnih seljaka ratara, dinamičnih i preduzimljivih stočara, dobrih radnika, vrednih zanatlija, poštenih trgovaca, savesnih službenika i bogatih nacionalnih zadužbinara. Imamo, dakle, čemu da se vratimo, samo ako se prvo vratimo boljem radu kao jedinom moralnom načinu da se dođe do boljeg života.

298

Potrebno je samo da se stvore sistemsko-institucionalni preduslovi za vredne radnike i pošten rad kao etičku osnovu zdrave ekonomije - kao što su bezbedna svojina, zdrava preduzeća i moderan menadžment. Sam po sebi, tradicionalan srpski poslovni mentalitet nije prepreka razvoju moderne ekonomije: kad god se nađu u podsticajnim sistemskim uslovima, naši ljudi se pokazuju kao najbolji radnici. Problem je više u tome što je svaki razvoj (ekonomski, politički i kulturni) kod nas prečesto prekidan ratovima, a ratna vremena i okolnosti ne odgovaraju vrednim i štedljivim radnicima – nego hrabrim ratnicima, ali još i više - beskrupuloznim ratnim profiterima.

Ratna i radna etika. - Zanimljiva su, naročito iz današnje srpske posleratne perspektive, stara zapažanja Dragoljuba Jovanovića (1895-1977) o našem odnosu prema ratu i uticajima čestog ratovanja na običaje, javni moral, kulturne obrasce i socijalni mentalitet srpskog naroda uopšte. Iznoseći svoje kritičko viđenje posledica još Prvog svetskog rata Jovanović ukazuje kako ratovi, a naročito ratni meteži, stvaraju priliku da se odlučni i beskrupulozni, energični i lukavi probiju na sve načine u same vrhove društvene hijerarhije. U ratu se, kaže Jovanović, "troše rezerve plemenite volje, a razvija se volja rušilačka... Posle ratnih orgija dolazile su orgije poslovne. Jedne i druge su pratile čulna uživanja, kao da donesu naknadu za pretrpljeni strah, da ućutkaju savesti, da umanje traume izazvane rizicima, strahovima i samim zločinima".(D. Jovanović, Vedrina, 1970, s. 30).

Jovanović zaključuje da se "iz modernog rata niko ne vraća kakav je otišao; ko ne pogine ostaje doživotni invalid, telesno ili duševno. Posle ratova teško se učvršćuju demokratije, a narodi dospevaju u ruke mangupa koji se proglašavaju za mesije, elitu i hegemone. Inflacija uništava novac, ubija volju za štednjom i radom, jedne bogati a druge siromaši, razara moral jer goni ljude da se 'snalaze' i na nepošten način. Javljaju se skorojevići, 'ratni bogataši' i 'borci' koji naglo prodiru u vrhove i srozavaju opšti ukus, snižavaju duhovni nivo, a od mita i korupcije stvaraju 'normalnu' praksu".(Isto, s.63).

I pored svega što se u ratovima i između njih dešavalo sa srpskim društvom, sa narodom i ljudima, Jovanović ukazuje na nešto što bi, kako onda tako i danas, moglo da zvuči kao gorka racionalizacija, ali što, nadati se, nije sasvim nezasnovana konstatacija: "Hvalimo sudbinu, ipak, što nam robovanje nije ubilo dušu, što nam je ostao ponos. Naš živčani napor, često rđavo upravljen i retko pametno vođen, nikad nije značio podlost i nisko najamništvo silama mraka i tiranije. Ako smo grešili i ako se još grešimo o same sebe i o druge, to je više iz neznanja i naše urođene silovitosti nego iz pokvarenosti. Više volim da smo strogi i surovi no da kukavički priklanjamo glave pred nepravdama prolaznih gospodara. Mi smo narod koji voli slobodu i ravnopravnost, i koji je svoju ljubav uvek jasno izražavao, zato nam obrazi nose tragove udaraca. Kad smo morali ćutati, protest nam se ocrtavao u očima i iznad obrva; zato se lakše mrštimo no što se smejemo. život nam još nikad nije bio veselje. Sve što smo postigli, kao narod i kao pojedinci, stalo je neizmerno skupo". (D. Jovanović, Kult rada, 1927, s. 16-17)

Ovaj kulturni obrazac odgovara dinarskom mentalitetu i seljačkom narodu u kojem seljaci nisu bili lični podložnici svojih feudalnih gospodara (koji su bili druge vere i nacije) već autonomni kolektivni ili inokosni korisnici zemlje do koje su dospeli sami - krčeći šumu i braneći je mačem i puškom. Kad god su, u borbi sa jačim od sebe, padali u kolektivnu zavisnost i ropstvo, oni su koliko god su mogli čuvali ličnu i porodičnu čast i ponos, što je oblikovalo socijalni karakter srpskog naroda i bilo glavno vrelo moralne energije u svim njegovim slobodarskim težnjama, u bunama i revolucijama. Ako se i izgubi sloboda, kad

299

ostane čast i ponos, lako se akumulira moralna energija za ponovno oslobođenje, kad se za to steknu povoljne okolnosti. Ovaj moralni imperativ, naravno, valja shvatiti kao izraz velike nevolje i kao nužnost uvažavanja više sile, a nikako kao romantičarski ideal i vrlinu po sebi. Srećniji su oni pojedinci i narodi koji ne moraju na ovaj način i po skupoj ceni da iskušavaju svoju moralnu snagu i svoju slobodoljubivost.

Sumirajući srpska iskustva još iz Prvog svetskog rata (objavljena već 1927.) Dragoljub Jovanović ukazuje da treba sa rezervom primati neke umišljene nacionalne osobine kao što su herojstvo i tzv. demokratski duh našega naroda. On upozorava da je u našoj "junačkoj prošlosti" bilo previše surovosti, primitivizma i nepravdi koje su nas omele da se udružujemo za rad i stvaranje. Tako nam se desilo da smo mi, u sred modernog, industrijskog, računskog i praktičnog sveta poprimili izgled jednog vojničkog, kavaljerskog i epski raspevanog naroda. I pored izvesnih pohvala za takav izgled Srba, on se pretvarao u neumereno samohvalisanje ili gorku racionalizaciju, a u stvari je bio veoma štetna samoobmana za koju su odgovorni svi oni koji su je podsticali: "U doba kad je i sam rat - rat za koji smo tobože stvoreni - postao jedno veliko organizovano i pretežno ekonomsko preduzeće, mi smo nesposobni za organizaciju, a pre ekonomskih pitanja još uvek stavljamo istorijske, filološke i partizanske raspre. Neka kojom nesrećom sutra izbije kakav rat, pa bi se videlo šta vredi naše toliko slavljeno junaštvo. Krajnje je vreme da se prilagodimo novim prilikama i da se sa ostalim narodima počnemo takmičiti baš na ekonomskom, socijalnom i kulturnom polju, gde smo do sada bili najslabiji".(Kult rada, s.8)

Vreme za prilagođavanje je, dakle, odavno bilo dospelo, a mi smo ostali kakvi smo i bili. Kao da nije proteklo više od sedamdeset najbržih godina u svetskoj istoriji i kao da je ove redove danas napisao neki savremeni sociolog, analitičar srpskog društva. Očito da se radi o pojavama koje dugo traju, da su u pitanju duboko ukorenjeni tradicionalni običajno-moralni obrasci društvenog delovanja i ponašanja. Šteta je što su oni samo uočeni od ponekog srpskog intelektualca, ali nisu podrobnije proučavani u nacionalnoj nauci; ne samo iz teorijskih razloga nego i zbog skupe cene koju plaćamo kao ljudi i kao narod - zbog nepoznavanja samih sebe. A sami sebe nećemo spoznati dok ne budemo znali koja je to cena koju smo kao ljudi, kao narod i kao društvo spremni da platimo, a da se ne zapitamo "zašto", "dokle" i "čemu sve to"??? Do takve samosvesti se ne dolazi spontano i automatski, čak i onda kad se neko uči na sopstvenim pokušajima i pogreškama – dakle, najneracionalnije. Taj zadatak pada na dušu srpskih intelektualaca. Oni ga nisu valjano obavili, jer su među njima retki bili oni koji su, poput Dragoljuba Jovanovića, na vreme ukazivali na ono što je za jedan narod najbitnije – a to je osmišljavanje najboljeg puta nacionalnog razvoja.

Opominjuće i skoro proročanski zvuči Jovanovićev zaključak da iskustva modernih ratova (Prvog i Drugog svetskog) uče da napadač na kraju gubi rat, jer se okupe veće snage protiv njega tako da se napad pokaže kao samoubilački gest. Takođe, danas se vlastodršci neposrednije nego ranije suočavaju sa pitanjem građana za koga ili zašto treba ratovati tako da pored generalštabova na scenario rata utiču i mnogi drugi, a naročito javno mnjenje. Ili će, možda, rat koji je vođen u Jugoslaviji pod kraj 20. veka ponovo preokrenuti obrazac ratovanja i doneti novo iskustvo koje je naslutio i Dragoljub Jovanović. Pošto je za početak rata, za njegov tok, pa i za ishod, najznačajniji činilac postao način njegovog medijskog interpretiranja u javnosti, pobednik postaje onaj ko uspe da preko medija sebe promoviše u "žrtvu agresije" i tako odijum javnosti svali na svog protivnika i onda kad je ovaj stvarna žrtva. To se upravo sa Srbima desilo u poslednjem ratu.

300

Ranije je lažna reč na nepravednom sudu mogla da ubije samo pojedinca. Danas je ona, bar kad je o srpskom narodu reč, za njega opasnija od svakog drugog oružja. Zato je za uspeh u današnjim ratovima važnija uloga intelektualnih elita, nacionalnih ideologa i novinara-propagandista, nego hrabrih vojnika iz običnog naroda. Ako su Srbi u svojoj istoriji i imali kakvih uspeha u ratovima, uvek je to bilo rezultat ogromnih narodnih žrtava (obično mase seljaka). Zato je cena ''srpskih pobeda u ratu'' i bila tako velika. Pokazalo se, takođe, da srpska elita nije imala političku umešnost da ono što je narod izborio u ratu sačuva u miru, niti je imala istorijsku mudrost da narod sačuva od novog rata. Kako sada izgleda, ta ista (pa ni nova) srpska elita nema ni moralnu snagu da preuzme odgovornost za ono što se narodu desilo, ni sposobnost da kreira sopstvenu nacionalnu viziju budućnosti. Umesto toga, ona preuzima tuđe vizije i propagira ih kao nacionalne – što bi narod rekao - ''naš hleb jede, a tuđu brigu vodi''.

g) Profesije i profesionalna etika

Profesija je najvažnije zanimanje kojim se neki pojedinac ili grupa bave. To je najraširenije i najopštije određenje pojma profesije koje se izvodi iz samog termina (lat. profesio – označava zanimanje, zvanje, poziv, delatnost kojom se gradi karijera). Sociološki gledano, profesija je jedna od najvažnijih društvena uloga koju pojedinac ili grupa vrši u razvijenoj podeli rada i može se posmatrati kao individualno ili kao grupno obeležje onih koji je obavljaju. Uz prevod termina obično se kao prva bliža obeležja navode još i to da profesija ima egzistencijalni značaj za onog ko je obavlja, a za šire društvo predstavlja funkcionalno neophodnu ili bar društveno priznatu i korisnu delatnost. Profesija nije svako zanimanje kojim se neko bavi da bi izdržavao sebe i svoju porodicu, nego je delatnost koja mora da zadovolji još neke druge uslove. Tek kad se svi ti uslovi ispune za neko zanimanje možemo reći da je postalo profesionalno – da je profesionalizovano.

U svakodnevnom govoru uočavaju se neke razlike između poslova za koje se kaže da su profesionalni i onih koji nisu. Već tu se ukazuje na neke neophodne elemente, ali ne i na sve dovoljne uslove da bi se sociološki jasno razgraničili srodni pojmovi kao što su zanimanje, zvanje i profesija.

- Profesionalac svoj posao stalno obavlja i za njega dobija stalnu materijalnu nadoknadu, a amater ga obavlja povremeno i bez novčane nadoknade (na primer, profesionalni sportista i sportista amater). Materijalna nadoknada jeste neophodan, ali nije dovoljan uslov da bi se profesionalna delatnost razlikovala od amaterske. Međutim, materijalnu nadoknadu može da prima svako ko neki posao radi u vidu stalnog zanimanja, pa da to još ne bude njegova profesija.

- Profesionalac ima zvanje, formalnu školsku kvalifikaciju koja javno garantuje da on ima stručno znanje za svoje zanimanje. Amater, pak, nema zvanje (sistematsku stručnu obuku) mada može steći izvesno lično iskustvo i na njemu zasnovao znanje potrebno za posao kojim se bavi (na primer neko je pravnik po zvanju, a bavi se politikom, sportom, muzikom; neko je po zvanju električar, a radi posao vozača ili portira).

- Tendencija profesionalizacije poslova u modernim društvima ogleda se u tome da se stručno zvanje i stvarno zanimanje što više poklapaju, da zvanje (i školsko obrazovanje) što adekvatnije pripremaju i funkcionalno kvalifikuju ljude za

301

njihovo glavno (profesionalno) radno zanimanje. U postmodernim društvima uočava se izvesno relativizovanje odnosa između profesije, školskog zvanja i stručnog znanja: ljudi menjaju profesije u toku života, zvanja postaju manje važna, ali su stručna znanja za zanimanje presudna. Zbog promene profesija, profesionalne pokretljivosti i zastarevanja znanja, staro školsko zvanje gubi na značaju, te je potrebno permanentno profesionalno obrazovanje. To ne mora uvek da bude i formalno doškolovavanje nego je sve češće dodatno samoobrazovanje za potrebe novog posla.

- Profesionalac ima stručni monopol na određeno zanimanje kojim se bavi. Taj monopol se utvrđuje na osnovu zakonskih pravnih normi i društveno priznatog zvanja, školske diplome koja svedoči da je neko sistematski obučen i kvalifikovan za obavljanje svoga posla na profesionalan način (kvalitetno i odgovorno, na osnovu proverenog naučno-tehničkog znanja i verifikovane stručne prakse). Najstarije i najrazvijenije profesije kao što su sveštenička, lekarska i pravnička (sudijska, advokatska) insistiraju na striktnom profesionalnom monopolu, kao ekskluzivnom pravu samo onih koji imaju formalno zvanje da obavljaju odgovarajuću profesionalnu delatnost.

- Profesionalac ima javnu odgovornost i profesionalnu etiku koja ga moralno obavezuje prema drugim ljudima sa kojima dolazi u dodir prilikom obavljanja svoje profesionalne delatnosti.Profesionalna etika predstavlja skup najvažnijih moralnih vrednosti i moralnih

pravila koja se ustaljuju tokom obavljanja nekog društveno priznatog zanimanja i utiču da se dotična profesionalna delatnost vrši na ljudski i društveno poželjan način. Što je neka profesija od većeg značaja za neko društvo, to je i društvo zainteresovanije da nepisanim ili pisanim pravilima uredi način na koji će se ona obavljati. Iz istih razloga se uz svaku važniju društvenu delatnost vremenom ustaljuju (uobičajavaju) i neke moralne vrednosti i norme koje utiču da se ona vrši onako kako se u konkretnom društvu smatra da je dobro, pravedno, savesno, korisno ili poželjno.

U tom smislu su prvi, najpoznatiji i najugledniji primeri profesionalne etike oni koje se odnose na najstarije, najcenjenije i po mnogo čemu društveno najvažnije profesije kao što su sveštenici, lekari, sudije, učitelji, vojnici, državni službenici i drugi. Pošto je za svaku i staru i novu profesiju potrebno neko posebno stručno znanje ono se kod starih zanimanja spontano stiče vršenjem samog posla, a kod modernih profesija ono se dobija sistematskim školovanjem. Tokom profesionalnog obrazovanja stiče se moderno naučno-tehničko znanje koje omogućuje da se profesionalna delatnost vrši na racionalan i efikasan način.

Međutim, sastavni deo profesionalnog obrazovanja uvek je i nekakvo profesionalno vaspitanje koje utiče da se profesionalna delatnost vrši ne samo efikasno nego i na ljudski prihvatljiv i društveno poželjan način. U tom smislu uočljivo je da se kod važnijih profesija uvek praktikuje neki skoro ritualni postupak uvođenja u profesionalni posao, posredstvom običaja zakletve na kraju školovanja ili na početku praktičnog posla. Najpoznatiji takav primer je lekarski etički kodeks (Hipokratova zakletva) na koji se obavezuju svi lekari sveta, neki čak od antičkih vremena do danas. Suština Hipokratovih etičkih preporuka je u moralnoj obavezi lekara da pomogne svakom bolesnom ili povređenom čoveku bez obzira na to ko on bio – slobodan čovek ili rob, Grk ili varvarin, prijatelj ili neprijatelj u ratu, bogat koji može da plati lekarsku uslugu ili

302

siromah koji to ne može. Međunarodno udruženje lekara je 1948. u Ženevi usvojilo osavremenjen tekst čuvene Hipokratove zakletve koja se zbog toga naziva i Ženevskom zakletvom. I najnovija verzija lekarskog etičkog kodeksa potvrđuje čovekoljubivost (humanost) kao osnovnu moralnu vrednost lekarske etike, sa kojom se dosledno moraju usaglasiti sve druge vrednosti i interesi lekara kao profesije.

U Srbiji predstoji donošenje zakona o lekarskim komorama koje bi kao pravno ovlašćena profesionalna udruženja preuzele brigu o stručnim i etičkim pitanjima lekarske profesije. U razvijenim evropskim zemljama ''etički komiteti'' lekarskih komora imaju velika stvarna ovlašćenja (predlažu davanje i uzimanje dozvola za rad lekarima, veštače sporne slučajeve, utvrđuju lekarske greške, predlažu vansudska poravnanja lekara sa oštećenim pacijentima). Sa druge strane, neophodno je da i šire društvo uspostavi mehanizme spoljne (pravne) kontrole izuzetno važnog lekarskog posla. U tom smislu bi bilo neophodno dodatno specijalističko medicinsko obrazovanje sudija (i advokata) koji bi znali da procene lekarske greške i umeli da vode sporove iz ove oblasti. Naravno, podrazumeva se da i pravna svest pacijenata dođe do nivoa kada bi oni bili u stanju da se bore za svoja prava na odgovarajuću zdravstvenu zaštitu i za korektan i kvalitetan lekarski tretman.

Lekarska profesija je oduvek insistirala na svome profesionalnom monopolu da sama brine o ljudskom zdravlju. A monopoli su uvek etički vrlo problematični. Zbog značaja zdravlja za čoveka i zbog teškoća koje ljudi imaju u nastojanju da doću do lekara i dobiju kvalitetnu i pravovremenu lekarsku pomoć, zdravstvo je u svim društvima sa izraženom korupcijom, pa i u našem, na vrhu liste korumpiranih službi, a lekari među najkorurumpiranijim profesijama. A i tamo gde korupcija nije tako izražena kao kod nas, gde se sve lekarske usluge skupo plaćaju, pa je korupcija sistemski marginalizovana, susreću se neki drugi etički vrlo problematični fenomeni. Ivan Ilič je u svojoj knjizi Medicinska Nemezis (Nemezis je grčka boginja Srdžbe) optužio medicinu i lekare da ne leče nego da ''razbolevaju ljude i društvo''. Ilič je ustao protiv lekara i moderne medicinske hemijske industrije koji ''truju ljude za njihov novac'', koji im skraćuju vek i uništavaju organe umesto da im produžavaju život i da ih leče. Tehnički naziv za ovu novu epidemiju bolesti koju izazivaju lekari je jatrogeneza (grč. ijatros – doktor, genezis – poreklo).

Ilič je na sličan radikalan način kritikovao i učitelje kao profesiju i školu kao instituciju, ali je kritika medicine i lekara, iako preoštra i radikalna, u osnovi korisna za etičko osvežavanje stare, skoro kanonizovane, a ponekad i preterano samoljubive lekarske profesije.

Sudijska etika je, takođe, stara koliko i sudijsko zanimanje, a njena osnovna vrednost je pravdoljubivost, koja podrazumeva sudijsku nepristrasnost i zakonsku strogost. Takvu moralnu poruku šalje simboličko predstavljanje sudijske etike preko boginje Justitiae (''Pravde'') devojke koja sa povezanim očima (nepristrasnost), sa terazijama u jednoj ruci odmerava pravdu (pravednost) i mačem u drugoj ruci deli pravdu i po zakonu presuđuje (strogost). Sudijska etika je univerzalnija od etike nekog drugog pravnika (tužioca ili advokata) koji se bavi nekim drugim zanimanjem u okviru iste pravničke profesije. Dobar sudija sudi nepristrasno (''ni po babu, ni po stričevima'') i po zakonu, ali zakon primenjuje pravedno. To znači da će uvek i podjednako pažljivo saslušati ''obe strane'' - i onog ko na sudu tuži drugoga i onog koga je neko optužio, pa se na sudu brani. Tada će najverovatnije da presudi i pravedno (''po pravdi Boga istinoga'').

303

Tužilac i advokat su, za razliku od sudije, moralno obavezni na ''funkcionalnu pristrasnost'' koja se ogleda u doslednoj i upornoj odbrani svoje ''istine''. Nije dobar tužilac onaj pravnik koji je nezainteresovan u dokazivanju krivice onoga koga je optužio. Sa druge strane, nije dobar advokat onaj pravnik koji je nezainteresovan da odbrani od optužbe onoga koga brani. Policija, tužilaštvo i sud su protiv okrivljenog i zato njegov advokat mora biti na njegovoj strani. Ovo su dobri primeri kako se u okviru jedne profesije isto stručno (pravničko) znanje u praktičnoj primeni podvrgava različitim etičkim vrednostima i normama, zavisno od posebnog zanimanja ili funkcije pravnika u društvenoj podeli rada. Uspešan je onaj advokat koji izdejstvuje povoljnu presudu za svoga klijenta, ali je moralan samo onaj advokat koji svoga klijenta odbrani od nepravedne optužbe – ne i ako izdejstvuje oslobađanje od stvarne krivice. Moralan advokat neće ni pristati da brani svakog okrivljenog, iako u uređenom i modernom pravosudnom sistemu svaki okrivljeni mora imati advokata (makar određenog da ga brani ''po službenoj dužnosti'').

Profesionalna uspešnost i profesionalna moralnost se kod advokata lakše razilaze nego kod sudije i zato što advokata plaća klijent, a sudiju država. Međutim, moralno je napadnut i sudija, kad god bogati kriminalci mnogo bolje plaćaju svoje advokate nego što siromašna država može da plati svoje sudije. A poznato je da novac (kao i vlast) kvari ljude (a ne profesije), a naročito ih kvari veliki i prljav novac koji se kreće kanalima organizovanog kriminala. Otuda je razumljivo što sva sociološka istraživanja pokazuju da su kriminalizovani advokati prva karika u lancu korupcije u pravosuću. U pravosuđu koje je zaraženo korupcijom najjednostavniji način da se izdejstvuje povoljna presuda je ''preplaćivanje'' advokata koji će imati interes da deo svoga honorara iskoristi za ''potplaćivanje'' i podmićivanje sudije. Ovaj kriminalni interesni aranžman je utoliko verovatniji ukoliko su kriminalci bogatiji, a sudije siromašnije – što je danas slučaj i kod nas. Tako se potvrđuje pravilo da je u nemoralnoj sredini teško ostati moralno čist, bilo da je nemoralom zahvaćeno celo globalno društvo ili samo neki njegov deo (pravosudni ili bilo koji drugi funkcionalni ili strukturni podsistem).

Sa druge strane, tako se potvrđuje i poznati etički paradoks da je lična moralnost utoliko važnija ukoliko je sredina nemoralnija. U moralnoj sredini teže je pojedincu da bude nemoralan nego da bude moralan, a ni lična moralnost nema onaj značaj koji ima moralna čvrstina i doslednost moralnih pojedinaca koji u nemoralnoj sredini funkcionišu kao ''etičke karijatide''.

Svaka posebna profesionalna etika procenjuje se prema mogućnosti njenog poopštavanja tako što se profesionalni etički kriterijumi podvrgavaju univerzalnom etičkom kriterijumu kategoričkog imperativa. To istovremeno znači da je svaka profesionalna etika samo deo etike uopšte. Ono što moralno nikom nije dopušteno, ne sme da bude dopušteno nijednom profesionalcu u njegovom poslu. U tom smislu su poznate stare rasprave i etičke kontroverze oko eutanazije ili tzv. ubistva iz milosrđa, za koje neki misle da jeste dopušteno samo lekarima, a drugi misle da nijedno ubistvo nije dopušteno nikome, pa ni lekarima. Istom krugu večitih etičkih dilema spadaju i rasprave među pravnicima oko smrtne kazne.

304

Posebne moralne dileme se pojavljuju i oko nekih profesija koje su u društvu ponekad nužne, ali se ne smatraju moralnim poslovima (kao što je posao dželata). One su zgodan povod da se naglasi kako je u etičko-sociološkim razmatranjima nečijeg ponašanja i delovanja neophodno da se uvek razlikuje nužda od vrline. Kad se nužda proglasi za vrlinu, tada se nemoralnom ponašanju širom otvaraju vrata jer se unapred nudi opravdavanje nemoralnih postupaka tzv. objektivnim okolnostima. To sugeriše i poznata narodna izreka ''što se mora nije teško'' - čija moralna dopuna glasi: ''što se mora nije dobro, ali može da bude loše''. Moral je svojstvo slobodnog čoveka. Gde je malo slobode malo je i morala, ali i u najtežim uslovima moralni ljudi ostaju dosledni svojim moralnim načelima. Poznat je primer poznatog srpskog heleniste i etičara Miloša Đurića (1892-1967) koji je 1941. u nemačkom zatvoru ovim rečima odbacio predlog svoga zatvorskog kolege, profesora muzike, da potpiše izjavu lojalnosti okupatorskom režimu i izaće iz zatvora : ''Lako je vama kolega da potpišete tu izjavu. Vi svirate u diple, a ja predajem etiku''.

Polje vrlina i moralnog postupanja je mnogo uže od polja realne nužosti i svakodnevnih potreba i ono se mora širiti kao što se i sloboda mora osvajati. Polje zla je mnogo šire od polja dobra. Zlo mogu da čine i slobodni i neslobodni, a dobro samo slobodni i dobri ljudi. Zlo je ''moralni korov'' koje, kao i svaki drugi korov, samo raste, a za dobro se mora uložiti mnogo plemenite volje i napora da bi se ono stvorilo i sačuvalo.

Postoje i profesije poput vojničke koje se smatraju etički problematičnim zato što je to moral koji ljude s druge strane fronta tretira kao ''neprijateljsku živu silu'' čije fizičko uništenje je ne samo korisno nego u izvesnim okolnostima i moralno legitimno. Hrabrost je osnovna vrlina profesionalnih vojnika, ali etički status hrabrosti (''junaštva'') zavisi od toga da li je junaštvo u skladu sa drugim moralnim vrednostima kao što su vojnička čast, dostojanstvo, ljudska sloboda i ''čojstvo'' uopšte – ili je ''junaštvo'' suprotstavljeno svim navedenim i drugim vrlinama. Zbog problematičnosti ratničkog morala razvija se međunarodno ratno pravo koje bi trebalo da pravno ojača zaštitu nekih univerzalnih moralnih vrednosti. Etički problem, ipak, time nije otklonjen nego je samo pomeren na pravni teren. Istorijska je činjenica da međunarodno ratno pravo uvek propisuju ratni pobednici koji u svom interesu legalizuju etički problematične ''dvojne aršine''. Kriterij poopštavanja bi valjalo primenjivati i u etničkoj proceni vojničkog morala. To znači da vojnička etika od jačih i od pobednika zahteva da se prema poraženim i zarobljenim neprijateljima odnose onako kako bi želeli da se prema njima odnose oni koji su od njih jači, onda kada bi oni sami bili poraženi.

Učiteljska profesija je jedna od najstarijih, a njen etički status u velikoj meri reprezentuje opšte stanje javnog morala u nekom društvu, slično etičkom statusu lekara, sudija i vojnika. Uostalom, plemenski vrač je bio prvi lekar (za telo) i prvi učitelj duhovnosti (vere, morala, običaja), kao što je drugi plemenski uglednik (plemenski poglavica) bio prvi zakonodavac i prvi sudija, upravitelj u miru i zapovednik u ratu. Društvo koje nema dobre učitelje ne može da se razvija, a dobri učitelji nisu mogući u društvu koje ne ceni znanje koje učitelji prenose svojim učenicima.

Učiteljska etika zahteva od učitelja da sam ''zna znanje'' kojem druge podučava, da to znanje nesebično prenosi svojim učenicima i da kod učenika ceni i traži znanje, a ne neznanje. Ako je učitelj zaslužan za znanje koje ''predaje'' svojim učenicima, po istom profesionalnom i etičkom merilu učitelj je odgovoran i za eventualno neznanje svojih

305

učenika. Upravo po onoj Njegoševoj koja kaže: ''da sam ima’ boljeg učitelja, to bi’ i ja danas bolje čita’ ''.

Službenička etika je važna za racionalnu upravu u modernim društvima. Dobar državni službenik, služeći se zakonom služi državi koja ga za tu revnosnu i savesnu službu plaća. Osnovne vrednosti na kojima počiva službenička etika je revnost koja se ogleda u striktnom pridržavanju propisanih pravila i savesnom vršenju svoje dužnosti. Veber je ukazivao na duhovnu srodnost protestantske etike poziva i birokratske etike dužnosti, a i jednu i drugu je smatrao osnovnim preduslovom racionalne društvene organizacije. Kao etičku dopunu tom stavu valja istaći moguće probleme koje birokratizam može stvoriti u društvu u kojem se službenička revnost pretvori u formalističko cepidlačenje koje je samo sebi svrha ili je zaklon za administrativnu neefikasnost, za zloupotrebu pravne procedure i odlaganje neodložnih poslova. Tada se sigurno ne radi o savesnom vršenju službeničke dužnosti niti o dobrim državnim službenicima.

Svako profesionalno zanimanje, kao i svako drugo ljudsko delovanje, ima etičku dimenziju, pa se u tom smislu može govoriti i o etici zanatlija, trgovaca, ali i umetnika, naučnika, menadžera, političara i svih drugih profesija.

Dobar zanatlija je vredan, a dobar trgovac pošten i to su glavne etičke vrednosti koje su promovisala prva profesionalna udruženja zanatlija (''cehovi'') i udruženja trgovaca (''gilde'') još od srednjeg veka od kada su prvi put organizovana. Ovo je prilika da se istakne prvorazredni značaj profesionalnih udruženja za negovanje i podizanje nivoa profesionalne etike. Niko nije toliko zainteresovan niti je sposoban da prepozna i spreči lošeg profesionalca kao što to mogu dobri profesionalci iz iste profesije. Oni koji su stručno nesolidni i etički nemoralni u nekom poslu, oni bacaju ljagu na celu profesiju. Takvi nesavesni pojedinci sami za sebe koriste ugled profesije, ali lošim vršenjem posla svima drugima nanose štetu i tako zloupotrebljavaju društveni ugled koji su drugi stvarali. Iz ovih razloga svaka razvijenija i organizovanija profesija ima nekakav svoj unutarnji ''sud časti'' koji ima zadatak da spreči nesavesno obavljanje određene profesionalne delatnosti. Razaranje globalnih institucija, uz dezorganizaciju i odumiranje aktivnosti profesionalnih udruženja podstiče korupciju u društvu, i obrnuto. Sa druge strane, uočeno je da su jaka i dobro organizovana profesionalna udruženja prva i najvažnija prepreka za korupciju u nekoj konkretnoj profesiji (Stjepan Gredelj, 2005).

Moderno društvo poznaje mnoge nove profesije i svaka od njih ima svoje posebne etičke dileme koje je prinuđena ''u hodu'' da razrešava. U tom smislu su zanimljive rasprave o etičkim dilemama koje pred savremenog čoveka i moderno (postmoderno) društvo stavljaju sve razvijenija nauka i na njoj zasnovana tehnika i tehnologija. Ove rasprave se s vremena na vreme pojačavaju kada se desi neki ekscesni događaj koji je povezan sa savremenom naukom i tehnikom, da bi potom utihnule do nekog sledećeg puta. Scijentizam je oznaka za nekritički naučno-tehnički optimizam koji je obeležio duh modernog vremena, iako se i tu uočavaju talasi plime i oseke – prema istim onim velikim ritmovima koje izazivaju tehničko-tehnološki prodori u raznim oblastima društvenog života.

Prve atomske bombe koje su 1945. bačene na Hirošimu i Nagasaki izazvale su najveću i etički još neprevladanu dilemu o krajnjem smislu razvijene nauke, tehnike i tehnologije koja je dostigla takvu razornu moć da se pomoću nje može da uništi čitava ljudska vrsta. Tu dilemu su kao svoj lični i kao opšteljudski etički problem otvorili

306

atomski fizičari, konstruktori prve atomske bombe, ali zadovoljavajući odgovor na pitanja koja su oni postavili još nije dat. Dalji razvoj nauke u međuvremenu je samo ovim pitanjima fizičara dodao neke nove etičko-profesionalne dileme hemičara, biologa i drugih modernih tehnologa. Hemičari su pronašli takve bojne otrove koji bi nesavesnom upotrebom potrovali ogromnu masu čovečanstva. Biolozi su stvorili zarazne mikroorganizme od kojih se ljudi ne bi mogli nikako zaštititi kada bi ih neki neodgovorni moćnik zloupotrebio i pustio u ljudsku sredinu. Neki drugi biolozi su započeli eksperimente sa kloniranjem ljudi koji su biološki neizvesni, a etički veoma rizični.

Veliko je i otvoreno etičko pitanje kako se danas i u neposrednoj budućnosti čovek i čovečanstvo najsigurnije mogu zaštititi od stvarnog i potencijalnog zla kojim prete nova nauka i tehnologija, a da se pritom ne odreknu svega onog dobrog i poželjnog što one donose i što podiže kvalitet ljudskog života u savremenim društvima? Moderna tehnika može da bude dobar sluga svakom, pa i lošem gospodaru. Humanističke nauke i profesije su etički odgovornije za celinu društva od tehničkih, ali je svaki profesionalac u tehničkim disciplinama etički i profesionalno odgovoran za društvenu upotrebu i zloupotrebu sebe samoga kao stručnjaka i sopstvene profesije kao struke. To je glavna uloga profesionalne svesti i savesti i jednih i drugih.

U tradicionalnom srpskom poimanju vrednosti znanje se povezuje sa istinom, a istina se shvata kao vrlina, kao duhovna svetlost koja razbija tmine neznanja. Otuda reč ''prosveta'' za oznaku znanja koje je u službi duhovnog prosvetljenja i oznaku sistematskog nastojanja da se ljudi svestrano obrazuju. U tom smislu prosveta je funkcionalno povezana sa duhovnim naporom da se racionalnim putem dosegnu neki etički ciljevi, a ne samo sa nastojanjem da se tehničko-tehnološki ovlada nekim prirodnim i društvenim procesima. Međutim, tradicionalna prosveta i moderno obrazovanje danas se razilaze tako što se svestrano humanističko obrazovanje potiskuje u korist stručno-tehničkog znanja. To otvara mnoge nove etičke dileme i probleme koje stvaraju uski specijalisti, tehnički stručnjaci koji su nosioci instrumentalnog znanja, koje je samo na prvi pogled etički neutralno. Njegova veća tehnička efikasnost samo potencira etičke rizike koji su sa njim skopčani, a srazmerni su veličini njegove društvene moći. I u etičkoj sferi važi univerzalna sociološka zakonitost: što veća društvena moć i individualna sloboda to veća i društvena odgovornost. U dobro organizovanim društvima i moć i odgovornost se institucionalizuju i kao ''spojeni sudovi'' čine neraskidivo strukturno i funkcionalno jedinstvo u širem institucionalnom sistemu.

Uz odgovarajući institucionalni aranžman uvek je više ili manje potreban (iako sam po sebi nikad nije dovaljan) i izvestan etički i politički ''nagovor'' da svako povede računa o sebi i drugima, da bi se oni koji imaju moć i novac, političkim (i pravnim) sredstvima ograničili i sprečili da zloupotrebljavaju u načelu neutralne, a u praksi ili veoma korisne ili veoma opasne potencijale moderne nauke i tehnike. Slobodno javno mnjenje i demokratska politička kultura stvaraju pogodnu javnu klimu u kojoj se mogu otvoreno i jasno postavljati moralna pitanja javnim ličnostima, što je neophodan preduslov da se njihova u osnovi politička odgovornost pojača i podstakne preventivnom etičkom odgovornošću. Ipak, za moralno postupanje neophodni su moralni ljudi, a moralni su samo oni koji sami sebe moralno izgrađuju. Globalne ili lokalne, institucionalne ili neformalne, opšte ili posebne (profesionalne i druge) okolnosti samo više ili manje pogoduju ovom ili onom ličnom moralu. Zato i nema dobrih dela bez dobrih ljudi, niti su mogući dobri ljudi koji ne čine dobra dela nego samo o njima

307

razmišljaju i pričaju. Za moralne ljude i profesionalce uvek važi imperativ praktične etike: Hic Rodos, hic salta.

Odabrana literatura

Benjon, Louvel (2003): ''Poslovna etika svetskih religija i duh kapitalizma'', Žurnal za sociologiju (Novi Sad), br.1, s. 101-118.

Bulgakov, Sergej (1991): Pravoslavlje, Novi Sad.Veber, Maks (1989): Protestantska etika i duh kapitalizma,

Veselin Masleša-Svjetlost, Sarajevo Vratuša, Vera (1995): Razvoj, religija, rat, ISI FF, Beograd.Gredelj, Stjepan (2005): Profesija i korupcija, Centar za monitoring i evaluaciju i

Fond za otvoreno društvo, Beograd.Đorđević, Dragoljub (1995): Etika inženjera?, Mašinski fakultet-Gradina, Niš.Lukić, Radomir (1982): Sociologija morala, Naučna knjiga, Beograd Moralnost i društvena kriza (1995): Zbornik radova (ur. S. Krnjajić), Institut za

pedagoška istraživanja, Beograd, Perelman, Haim (1983): Pravo, moral, i filozofija, Nolit, BeogradRičard de Džordž (2003): Poslovna etika, Filip Višnjić, Beograd

Singer, Piter (2000): Praktična etika, Signature, BeogradTomić, Zoran (2003): Struka i politika, Dosije, Beograd.

2.6. Ideologija - politički zainteresovana svest

Pojam ideologije spada u najspornije pojmove koji se koriste u socijalnoj filozofiji, sociologiji (sociologiji saznanja), politikologiji i drugim srodnim disciplinama. Reč ''ideologija'' prvi je upotrebio Desti de Trasi (D. de Tracy) jedan od filozofa francuskog prosvetiteljstva označavajući njom psihološki usmerenu filozofiju ili ''učenje o idejama''. Prvobitno značenje pojma ideologije bilo je pozitivno. Negativno značenje dao mu je protivnik Francuske revolucije Fransoa Šatobrijan (Francois Chateaubriand, 1768-1848) koji pod ideologijom podrazumeva iskvaren, izopačen i predrasudama opterećen način mišljenja. Negativno značenje pojma ideologije potencirao je Napoleon Bonaparta (1769-1821) koji je ''ideolozima'' pogrdno nazivao one koji se drže po strani od praktičnog života i zanose se maglovitim, praznim i metafizičkim idejama.

Sva kasnija mnogobrojna određenja pojma ideologije kreću se između ova dva prvobitna i međusobno suprotstavljena shvatanja. Među njima je svakako jedno od najuticajnijih shvatanje Karla Marksa koji se podrobnije od svih drugih pre njega bavio raznim aspektima ideologije, pa je njegovo stanovište postalo nezaobilazno i za sve one koji su kasnije razmatrali problem i fenomen ideologije. Marks ideologiju nije shvatao kao jedan ''poseban oblik društvene svesti'' kao što su bili mitovi, religija, filozofija i nauka, nego kao ''lažan'' sadržaj koji prožima mitove, religiju i filozofiju. On je mislio da su mitovi štetna fikcija, da je religija iluzija koja služi kao ''opijum za narod'', a filozofija beskorisno ''spekulativno uobraženje'' - prevashodno zbog svoga ideološkog sadržaja. Zato se sam najviše i bavio kritikom ideologije sa ''naučnog'' (kritičkog) stanovišta, priklanjajući se tako negativnom određenju njenog pojma.

Iz istih razloga Marks je prognozirao ukidanje mitova, religije i filozofije u budućem komunističkom društvu, čija kultura bi bila oslobođena ideoloških sadržaja i uspostavljena

308

na novim ''naučnim'' osnovama. Ispostavilo se, pak, da je takav Marksov stav stvarno bio samo novi mit (''štetna fikcija''), nova svetovna i ''ateistička religija'' koja upravo funkcioniše kao ''opijum za narod'' i ''spekulativno uobraženje'' koje se sudarilo sa svim istorijskim realitetima (ekonomskim, političkim i kulturnim). Tako je relativno ubedljiva Marksova kritika stare ideologije obezvređena nekritičkim veličanjem nove – nimalo istinitije i ništa bolje ideologije. Zato Marksovu odredbu ideologije kao ''lažne svesti'' treba uzeti s rezervom, kao prejak izraz kojim jedan revolucionar kritikuje ''ideologiju druge strane'' i žigoše je kao lažnu (slično Šatobrijanu, koji je nasuprot Marksu, kao kontrarevolucionar tako žigosao revolucionare).

Ne ulazeći dublje u mnogobrojne kontroverze oko Marksovog i oko drugih važnijih shvatanja ideologije, ali na njihovom tragu, ovde se predlaže jedno prigodnije određenje samog pojma ideologije koji bi imao i aktuelnu analitičku vrednost u savremenoj političkoj filozofiji, sociologiji i politikologiji.

Ideologija je politički zainteresovana grupna svest koju čine ideje i stavovi kojima neka grupa obrazlaže, opravdava i brani svoje posebne grupne interese i tako motiviše, organizuje i pokreće svoje pripadnike da se sa drugima bore za ostvarivanje svojih grupnih ciljeva.

Navedena odredba bliska je pojmu ''ideologije u užem smislu'' koja se vezuje za posebne grupe (klase, nacije, verske, rasne i druge skupine koje imaju svoje posebne ciljeve i interese, različite od opštih ciljeva i interesa). To je ona misaona nit koja uvažava stav da je ideologija ''parcijalna svest'', što znači da je i ''nepotpuna svest'' ili ''iskrivljena svest'', pa samo u tom smislu i ''lažna svest'' (K. Marks). Ideologija, pak, nije ''svesna laž'', a praktično dejstvo koje ona ima na ljude i društvo može da bude ogromno. To je razlog zbog kojeg bi na ideologiju u izvesnoj meri mogao da se primeni kriterijum praktične istinitosti koji se razlikuje od kriterijuma teorijske istinitosti - onako kako je još Aristotel govorio da je za grčku praktičnu i političku filozofiju bilo važno ''tačno htenje'' a ne ''tačna svest''. Praktična istina je subjektivna i delatna, a teorijska istina je objektivna i kontemplativna. Za prvu je važno da ''radi'' u praksi, a za drugu da tačno ''odražava'' objektivnu stvarnost.

Ozbiljna ideologija nije prazno i nepromišljeno nagovaranje nezreliih istorijskih aktera na političko delovanje nego logički sistematizovana i psihološki uverljiva artikulacija stvarnih potreba, interesa i najvažnijih vrednosti neke posebne društvene grupe. Ako je, pritom, tako artikulisana ideologija u izvesnoj meri ''interesno iskrivljena svest'', ona je i kao takva kulturno, a naročito društveno i politički, važan fenomen. To je ono što i Marks ima u vidu kad kaže da ''ideje postaju materijalna snaga onda kada ovladaju masama''. Mećutim, masama mogu da ovladaju i teorijski lažne i teorijski istinite ideje, a veća ''materijalna snaga'' su one koje praktično prevladaju, bez obzira na njihovu teorijsko-saznajnu istinitost. Za ideologiju je važnije da je ona ubedljiva svest nego da je tačna svest; da motiviše subjekte na zauzimanje određenih stavova i pokreće na praktično delovanje nego da objektivno odražava stvarnost; da je ubedljivija i jača od konkurentske ideologije nego da je od nje objektivno tačnija i istinitija.

U stvarnom društvenom životu ne postoji mišljenje za koje bi se moglo dokazati da ono nije povezano ni sa kakvim parcijalnim interesima, da je stoga ''celovito'' i ''istinito''. To što ideologija nije samo racionalna svest, što u njoj ima predrasuda i emocija, ne čini je ništa manje važnom sa praktično-političkog, etičkog, ljudskog i društvenog stanovišta. Poznata (Hegelova) teza ''da ništa veliko bez strasti nije nastalo'' potvrđuje iznetu ocenu.

309

Postmoderna ''konstruktivistička'' i ''interpretativna'' sociologija ne ocenjuje subjektivnost svih ljudskih i društvenih fenomena, pa i ideologiju u njihovom sklopu, kao slabost zbog koje se ona smatra ''lažnom svešću''. Konstruktivisti slično gledaju i na sve druge simboličke kulturne oblike (na nauku, umetnost) koji takođe ''konstruišu'' svoju stvarnost i imaju svoju istinu – više ili manje slično načinu na koji to čini ideologija.

U širem smislu pod ideologijom se podrazumeva svaki celoviti skup ideja, a u najširem smislu svaka socijalno uslovljena misaono-kulturna tvorevina. Ovo značenje ideologije je preširoko i više ometa nego što podstiče objektivne analize teorijski i praktično važnijeg duhovnog fenomena – ideologije kao politički zainteresovane svesti. Šire shvatanje ideologije, pak, omogućuje da se bolje shvati ideologija kao polivalentan socijalni fenomen. Kao i svi drugi elementi i sadržaji društvene kulture i ideologija, takođe, u sebi sadrži elemente svih drugih obrazaca i tvorevina kulture, a i sama u njih prodire (više ili manje agresivno). U tom smislu neku više ili manje izraženu ideološku komponentu uvek sadrže jezik, religijska verovanja, mitovi, duhovni i svetovni rituali, oblici saznanja, nauka, filozofija, običajnost, moral, pravo, umetnost.

2.7. Umetnost – obrazac maštovitog stvaralaštva

Umetnost je kulturna delatnost kojom se maštovito stvara nešto novo, a prema merilima lepog kao osnovne vrednosti.

Kao svestrano biće čovek ima potrebu da saznaje i tumači prirodni (objektivan) svet oko sebe, da veruje i u natprirodni svet (u sveto kao ''nešto'' iznad sebe), da običajima, pravom i moralom uređuje svoj ljudski društveni svet, ali i da se igra maštovitim kombinovanjem raznih elemenata svih navedenih svetova – stvarajući svoj subjektivni svet, svet svojih predstava i doživljaja u kojima se sam oseća lepo i pomoću kojih drugima predočava lepotu ljudskog življenja i delovanja.

Umetnost nije suprotstavljena nijednom drugom obrascu kulture, ali se svojom subjektivnom, emotivnom i estetskom suštinom od svakog u ponečemu razlikuje i onda kad se sa njima duboko prožima. Umetničko delo nije korisno u praktičnom smislu, ali je veoma korisno za oplemenjivanje ljudskog duha. Ono nije zabavno u svakodnevnom životu, ali ljudi koji se zabave umetnošću stvaraju dela koja obeležavaju ne samo njihove lične živote nego ponekad mogu da obeleže i cele istorijske epohe. Najvrednija umetnost se kao estetska forma (ponekad i kao estetski sadržaj) uvek uzajamno prožima sa jezikom (kao književnost), sa religijom i mitovima, sa običajima i moralom. Sa druge strane, neposredno povezivanje umetnosti sa politikom i ideologijom, ovima je koristilo, a umetnosti štetilo – jer politika i ideologija obično pretvaraju umetnost u svoju ''sluškinju''.

Za estetsku suštinu umetničkog stvaralaštva bilo je rizično kad god se umetnost vezivala za ekonomiju – mada je to za same umetnike ponekad moglo da bude (ekonomski) i korisno. U takvom za umetnost nepovoljnom kupoprodajnom društvenom kontekstu nekad je postojao fenomen mecenarstva, a u današnjem ambijentu potrošačkog društva i masovne kulture, uz komercijalizovanu umetnost nastali su fenomeni kiča i šunda - kao estetski uprošćeni ili kao vulgarizovani i izopačeni kulturni oblici. Oni ne zahvataju samo umetnost nego i druge oblasti kulture i svakodnevnog života – zabavu, modu, dokolicu i drugo.

Kič (nem. Kitsch – skica, slika na brzinu napravljena, ''sklepana'') i šund (nem. Schund – trice, otpaci, đubre) šire se sa grubom komercijalizacijom umetnosti koja je karakteristika masovne kulture, iako su u nekom obliku postojali i ranije. O kiču i šundu se

310

obično govori kao o nerazdvojnim pojmovima koji se odnose na dve strane jednog te istog kulturnog fenomena, ali među njima, ipak, postoji razlika koja nipošto nije zanemarljiva.

Kič ''teži da se dopadne'', a šund ''da se proda'', što predstavlja važnu razliku u karakteru ovih socio-kulturnih fenomena i stepenu izopačenosti umetničkog doživljaja koji se uz njih vezuje. Kič je estetski uprošćen, a šund etički izopačeni kulturni oblik, a i jedan i drugi se komercijalizuju u masovnom potrošačkom društvu. Kič je manipulacija lošim ukusima, a šund predstavlja manipulaciju niskim strastima i to u njihovom izopačenom obliku. Zato su, na primer, pornografski seks i najraznovrsniji zločini omiljeni motivi šunda u niskobudžetskim filmovima i visokotiražnoj literaturi. Šund je, u svakom slučaju, teži oblik kulturne manipulacije koji njegovi proizvođači i oni koji ga šire i prodaju koriste da bi došli do novca.

Šund se prodaje i to je glavni motiv njegove masovne produkcije, ali to bi u iole ozbiljnijoj kulturnoj politici bio razlog za oporezivanje šunda po visokim poreskim stopama. Komercijalni motivi povezuju kič i šund tako da među njima danas razlika i nije uvek tako oštra, kao što između kiča i komercijalizovane umetnosti linija razdvajanja nije uvek najjasnija. Kič je neka vrsta komercijalne zamene (surogata) za prave umetničke vrednosti koja je okrenuta širokoj publici. Kičersku umetnost više karakteriše zanimljiva površnost nego vulgarnost koja se sreće kod šunda. Zato je kič ponekad samo ''dobar falsifikat originala'' koji stvaraju ljudi koji nisu lišeni estetskog osećaja, za široki krug onih koji imaju potrebu da površno ''uživaju'' u umetnosti – bez želje da poniru u njene estetske dubine i lavirinte.

Kič je postao masovni fenomen u masovnom građanskom društvu, onda kada se u gradovima našla masa stanovnika koji su odlaskom sa sela prekinuli veze sa seoskom narodnom (''folklornom'') kulturom, a nisu bili kulturno dorasli da bi primili elitnu urbanu kulturu. Takvi malograđanski skorojevići i ''polutani'' predstavljali su novo tržište za ''novokomponovanu'' kulturu prilagođenu njihovim prosečno niskim kulturnim potrebama i kriterijumima.

Kod nas je dodatni činilac masovne produkcije kiča u raznim oblastima kulture i umetnosti (naročito u tzv. turbo-folk muzici koju je medijski promovisao TV ''Pink'') bila i potreba režima da se iznađe ideološki neutralan ''opijum za narod'' unesrećen ratovima, izbeglištvom, nezaposlenošću, kriminalom i opštim beznađem. Bila je to klasična manipulacija po modelu ''baci brigu na veselje'' posle koje narodu pretvorenom u publiku briga i dalje ostaje, a stvarni razlog za veselje imali su samo oni koji su proizvodili i prodavali kič.

U sociologizovanom tumačenju umetnosti, kič se obično povezuje sa širokom masom i ''prostim narodom'', a ''istinska umetnost'' sa odabranom elitom. To nije bez osnova, ali nije ni sasvim opravdano. Suptilne razlike između navedenih socio-kulturnih fenomena, pak, može da raspozna samo refleksivna sociologija koja sintetizuje esteske i kulturološke kriterijume. Takva refleksivna sociološka sinteza uvažava psihološke potrebe i motive, ekonomske interese, usvojene vrednosti i norme - kako onih koji stvaraju kulturna dobra, tako i onih koji ih koriste. Tako gledano, moguće je i opradano govoriti o narodnoj kulturi vrhunskog umetničkog nivoa, ali i o kiču (i šundu) onoga što ''konzumiraju'' najviši društveni slojevi. Snobizam skorojevićkih elita je tipičan kulturni kič, kao što je to, uostalom, pomodna i komercijalizovana ''naivna umetnost'' koja koketira (ili manipuliše) sa narodnom tradicijom.

311

Snob je skorojević koji se slepo povodi za običajima i manirima viših slojeva , koji ''tera modu'' tzv. višeg sveta, kako bi narod rekao - ''pokondirena tikva''. (lat. sine nobilitate = bez plemstva - skraćenica koju su u spiskovima studenata engleskih univerziteta u 18. veku stavljali uz imena onih koji nisu bili plemićkog porekla). Novopečeni bogataši se kod nas danas ( i ne samo kod nas, i ne samo danas) ponašaju na tipično snobovski način: kad odlaze na aukcije umetničkih dela i kupuju sve što se ponudi, a naročito ono što drugi ne mogu; kad odlaze na izložbe slika, ne da bi videli slike nego da bi bili viđeni; kad odlaze na koncerte ozbiljne muzike i cupkaju kao na vašaru; kad sponzorišu umetnike i dele im razne nagrade pred televizijskim kamerama i slično.

Zaključujući ova sociološka razmatranja patoloških socio-kulturnih fenomena koji su povezani sa umetnošću i masovnom kulturom svakodnevnog života, valja istaći preporuku da se stalno moraju imati u vidu pojmovne razlike među njima, iako se radi o pojavama koje su u stvarnosti života isprepletane. U tom pogledu je neophodno posebno razmatrati tri osnovna elementa umetnosti kao složenog i suptilnog socio-kulturnog fenomena, a tek iz njihovih međusobnih odnosa zaključivati o karakteru i suštini fenomena koji ih prate. Ti elementi su:

1. stvaraoci umetnosti2. umetnička dela 3. korisnici umetnosti

Istinska umetnost, ako se na nju gleda idealno-tipski ima sledeća obeležja:1. stvaraci u umetnosti su maštoviti i kreativni pojedinci koji imaju autonomne i

autentične estetske osećaje i stvaralačke motive;2. umetnička dela nose univerzalne emocionalne ljudske poruke i zato imaju trajnu

estetsku i etičku vrednost;korisnici istinske umetnosti su vođeni autentičnim kulturnim potrebama da kroz umetnost dožive lepo, uzbudljivo i uzvišeno, da i u svakodnevnom životu uverljivo razluče lepo od ružnog, smisleno od besmislenog i dobro od zla.

''Istinsko'' i ''umetničko'' može da bude dovedeno u pitanje na svakom od tri navedena nivoa: (1) kad stvaraoci posredstvom svoga dela manipulišu njegovim korisnicima i kad imaju skrivene namere, lažu, podvaljuju ili podstrekavaju na zlo - bez obzira na svoju tehničku stvaralačku umešnost; (2) kad je samo stvoreno delo banalna i efemerna tvorevina netalentovanih stvaralaca koje ''ima prođu'' samo kod njima sličnih korisnika; (3) kad su korisnici manipulacijom drugih ili svojom nezrelošću svedeni na obične konzumente kulturnih dobara, bez obzira na njihov umetnički nivo. U tom smislu bi se moglo reći da su tradicionalni koncerti Stefana Milenkovića za ''srpsku novu godinu'' u Sava centru, sa ''sponzorima'' koji se pred kamerama (svoje televizije) najpre ''ižljube'' sa umetnikom, pa zauzmu ''počasna mesta'' u prvim redovima, tipičan primer kičerskog aranžmana jedne umetničke priredbe elitnog ranga. Na kič se svodi i najvrednije umetničko delo onda kad neki ''skorojević'' s njime snobovski prikriva svoju prostotu, a u šund se pretvara sve ono što ljude navodi da prostački slede svoje nagone, čak i onda kada su u pitanju ''ugledni kolenovići''. Samo po sebi, dakle, ništa ne može biti lepo – kao što ne može da bude ni dobro ni istinito, pa u tom smislu ni ''istinski umetničko''. Društvena suština umetnosti skrivena je u karakteru čovekovog odnosa prema umetničkom delu, a ne u nekakvim njegovim čisto estetskim svojstvima – nezavisnim od ljudske pojedinačne i grupne percepcije i recepcije.

312

Odabrana literatura

Dragićević-Šešić, Milena (1994): Neofolk kultura, Izdavačka Knjižarnica Z.Stojanovića, Sremski Karlovci

Gic, Ludvig (1979): Fenomenologija kiča, BIGZ, Beograd.Ilić, Miloš (1974): Kultureme, Vuk Karadžić, BeogradMol, Abraham (1973): Kič – umetnost sreće, Gradina, Niš.Petrović, Sreten (1997): Kič kao sudbina, Novi Sad.Ranković, Milan (1974): Kultura i nekultura, Vuk Karadžić, BeogradHauzer, Arnold (1986): Sociologija umetnosti, knj. 1. i 2, Školska knjiga, Zagreb.

3. Kultura i civilizacija

Najširi pojam kulture u sebe uključuje i pojam civilizacije koji se pojavio i počeo upotrebljavati tokom 18. veka, da bi se pomoću njega napravila razlika u vrsti i stepenu kulture razvijenih kolonijalnih zemalja (Engleske, Francuske, Španije) i kulture njihovih nerazvijenih kolonija. Termin ''civilizacija'' potiče od latinske reči civitas – grad, civilis – građanski, a označava viši stepen kulture koji u evolucionom nizu dolazi posle ''varvarstva'' (kojem po Luisu Morganu prethodi ''divljaštvo''). U klasičnim evolucionističkim teorijama društveno-kulturnog razvoja pojava metalnih oruđa za rad i upotreba pisma uzimaju se za glavne kriterijume razlikovanja civilizacije, kao najvišeg stadijuma kulture, u odnosu na iži stepen – varvarstvo, i najniži i početni stadijum - divljaštvo. U duhu ove razlike u svakodnevnoj komunikaciji uobičajeno je značenje izraza ''civilizovan'' (učtiv, uljudan, pristojan, prosvećen, obrazovan - čovek) i ''civilizovati'' (prosvećivati, uljuđivati, urediti - društvo).

Kolonijalne sile su ovakvom upotrebom reči ideološki opravdavale svoja kolonijalna osvajanja, iza kojih su ponajmanje stajale ovako plemenite prosvetiteljske ideje i namere, a mnogo više snažni interesi da se u kolonijama osvoje njihova prirodna dobra i da se dobiju nova tržišta, jeftine sirovine i radna snaga. Prvobitna upotreba termina i danas se ponekad susreće, u sličnom ideološkom kontekstu, ali pojam civilizacije ima i neka druga sociološko-kulturološka značenja.

Tako je uobičajeno i drugo sociološko-kulturološko značenje pojma ''civilizacije'' kojim se ne označava jedan viši razvojni stepen, nego jedan poseban strukturni segment kulture u najširem smislu reči. U tom smislu, pod pojmom ''civilizacije'' pre svega se podrazumeva materijalna kultura (oruđa, oružja, zgrade) za razliku od duhovne kulture (religija, fiozofija, nauka, moral, umstnost) . Pošto bez duhovnih sadržaja nema kulture, to i ova podela na ''materijalnu'' i ''duhovnu'' kulturu mora biti uslovno shvaćena. Poznato je, naime, da svaka materijalna kulturna tvorevina u sebi ''materijalizuje'' neke duhovne sadržaje (znanja, verovanja, vrednosti, norme). Sa druge strane, najvredniji duhovni sadržaji uvek se u nekom obliku materijalizuju (kao oruđa rada, oružja borbe, sredstva saobraćaja, kuće za stanovanje, bogomolje, sedišta političkih institucija ili kao knjige, muzička dela, slike i drugi umetnički predmeti).

U najnovije vreme se pojmom ''civilizacije'' označavaju šire kulturne, društveno-istorijske i prostorne celine kao što su ''evropska civilizacija'', ''naučno-tehnička civilizacija'' , ''industrijska civilizacija'', hrišćanska, islamska, vizantijska, pa čak i ''paleolitska civilizacija'' (divljaštvo) ili ''neolitska civilizacija'' (varvarstvo). U ovom

313

značenju pojam ''civilizacije'' u sebe uključuje sveukupnost materijalnih i duhovnih kulturnih dostignuća jednog šireg vremensko-prostornog entiteta, po kojima se on razlikuje od drugih. Pojam ''civilizacije'' u ovom smislu ima šire nadnacionalno značenje, za razliku od pojma nacionalne kulture, koji se odnosi na uži segment neke civilizacije, sa posebnim kulturnim identitetom.

3. Masovna kultura i slobodno vreme

Masovna kultura je jedan savremeni tip kulture koja je rezultat delovanja sredstava masovnih komunikacija. Ona je kulturni fenomen masovnog društva koje oblikuju modernizacijski procesi industrijalizacije, urbanizacije, birokratizacije i globalizacije.

Masovna kultura je moderan sistem vrednosti, normi i obrazaca ponašanja velikog broja ljudi koji prate sledeće društvene procese i stanja:- masovnu serijsku industrijsku proizvodnju i komercijalnu duhovnu produkciju;- masovnu materijalnu i duhovnu potrošnju;- prostorno koncentrisane mase gradskog stanovništva;- depersonalizovane odnose u gradskim aglomeracijama;- birokratsku centralizaciju upravljanja;- masovnu komunikaciju kojom se jednoobrazne informacije iz jednog centra distribuiraju

velikom broju međusobno nepovezanih primalaca u svim oblastima društvenog života, a naročito u sferi slobodnog vremena (kao jednoobrazna forma zabave preko muzike, sporta, filma, turizma i druog).

Pojam ''mase'' je u sociologiji različito tumačen u raznim teorijskim konceptima, ali je za ''masifikaciju'' kulture savremenih društava jedno od najrelevantnijih tumačenja ono koje je dao američki sociolog Dejvid Risman (David Riesman) u svojoj poznatoj studiji Usamljena gomila (1961) u kojoj analizira promene u američkom socijalnom karakteru u uslovima masovnog potrošačkog društva. Za razliku od starog pojma ''gomile'' koji označava mnoštvo koje se spaja u jedno (kao ''kolektivno pijanstvo'') ''masa'' je pojam koji se odnosi na savremeni fenomen mnoštva u kojem pojedinci ostaju usamljene individue.

Tradicionalna gomila je aktivno mnoštvo koje se slivanjem u jedno pretvara u moćno sredstvo delovanja - obično razornog, razbijačkog i izmanipulisanog. To je ''svetina'' koja je spremna da nekog linčuje.

Moderna masa je pasivno mnoštvo koje je samo podložno manipulaciji drugih, ali samo nije u stanju da se organizuje i samostalno deluje.

Problem ''masifikacije'' je u tome što su različite individue u masi slične ''kao jaje jajetu'' i što kreativni pojedinci u masi nemaju mogućnosti da izraze i razviju svoju individualnost i kreativnost. Svojevrstan je društveni problem i to što u masi pojedinci ostaju neorganizovani, a kao takvi su nesposobni za samostalno delovanje i neotporni na spoljnu i unutarnju manipulaciju. Pošto su pojedinci u masi međusobno izolovani oni su u tom smislu ''usamljeni u gomili'' i otuđeni jedni od drugih.

Erih From, Agneš Heler i mnogi drugi autori, takođe, ukazuju na ljudsko otuđenje u masovnom potrošačkom društvu. Rajt Mils u prvi plan ističe strukturne promene u masovnom potrošačkom društvu u kojem dolazi do koncentracije moći i centralizacije odlučivanja, dok drugi ukazuju na slabljenje primarnih porodičnih i susedskih odnosa, na komercijalizaciju kulturnih vrednosti i instrumentalizaciju društvenih normi.

314

Masovna kultura je tržišno orijentisana na potrošače kao masovni auditorijum, na publiku koja poslušno prima servirano i pasivno troši kupljeno. Masovna proizvodnja kulturnih dobara za tržište dovodi do njihove homogenizacije na nivou donjeg proseka na kojem se nalazi masa potencijalnih kupaca i kulturnih konzumenata. Tako nastaje prosečna masovna ''kultura za sve'' umesto ''kulture za svakoga'' - diferencirane po formi, sadržaju i nivou. Takva kultura je komercijalna, zbog velikih serija ona donosi velike profite, a pogodna je da je prenose i šire sredstva masovne komunikacije.

Između karaktera masovne kulture i načina njenog stvaranja, prenošenja i širenja postoji strukturno-funkcionalna povezanost. Ni vrhunska (''visoka'') elitna kultura koju stvaraju i ekskluzivno koriste vodeći društveni slojevi, ni ''niska'' narodna kultura koju u relativno zatvorenim tradicionalnim društvima stvaraju i zajednički koriste najširi slojevi naroda nije pogodna za prenos preko mas-medija kao što je pogodna ''prosečna'' masovna kultura - koju jedni stvaraju i prodaju drugima, a drugi je samo kupuju i troše. Tako se u najširoj masi ukorenjuje potrošački mentalitet i tamo gde mu nije mesto - u samom jezgru kulture kao tipično aktivističkom i kreativnom polju ljudskog delovanja.

Ranije je naglašeno da su sa masovnom kulturom povezani kič i šund, ali i mnogi drugi srodni fenomeni komercijalizovane industrije slobodnog vremena i dokolice. Današnjem ''čoveku mase'' stoji na raspolaganju sve veće i potencijalno slobodno vreme, ali on sa njime ne ume da raspolaže, niti je sposoban (a nije ni u stanju) da se suprotstavi onima koji komercijalnim sadržajima masovne kulture ''ispunjavaju njegove praznine'', trudeći se da ga za njegov novac tako zabave što će samo privremno da mu ''razbiju dosadu koja ga spopada'' i da ga naviknu na ''redovnu dozu'' svoje kulturne bižuterije: na najnoviju epizodu omiljene serije (''sapunice''), na najnoviji CD popularne rok grupe ili na koncert ''silikonske'' turbo-folk zvezde; da ga namame na ''uzbudljivo'' turističko putovanje u egzotične krajeve sveta ili ga odvedu da posmatra neko veliko sportsko takmičenje.

Slobodno vreme – kako je ''slobodno''? Slobodno vreme je jedan od fenomena modernog industrijskog društva. U tradicionalnim seljačkim društvima vreme se, pre svega, uopšte ne registruje kao precizno određena jedinica koja se meri veštačkom spravom – časovnikom – nego predstavlja neodređeno opažanje vezano za prirodne cikluse, za doba dana i za godišnja doba. U okviru vremena koje ljudima u selu stoji na raspolaganju ne postoji podela na radno i slobodno vreme: kad se radi, radi se ''od jutra do sutra'', a kad prođe sezona seljačkih radova tada je u selu vremena napretek i ono se koristi na način koji je primeren tradicionalnoj narodnoj kulturi i seljačkom načinu života.

U modernom industrijskom društvu organizacija rada i života je podređena preciznim vremenskim intervalima. Ukupan fond vremena deli se na tri dela:

1. vreme rada ili radno vreme;2. vreme odmora (spavanje i priprema za rad); 3. slobodno vreme.

Slobodno vreme se jasno razlikuje od ''radnog vremena'' od kojeg je precizno odvojeno, ali se mora razlikovati i od ''vanradnog vremena'' koje industrijskom radniku služi da stigne do posla i da se vrati kući, da se fizički odmori i da obnovi svoju radnu snagu, da se pripremi za novi interval rada koji dolazi.

Slobodno vreme je samo onaj deo vanradnog vremena koje čovek slobodno koristi po svome nahođenju, bez neposredne prinude egzistencijalnih potreba. Sindikalne borbe radnika su, pored zahteva za većom platom za rad, kao drugi zahtev obično imale i

315

skraćivanje radnog vremena. Zbog toga, a naročito zbog razvoja tehničkih sredstava rada, radno vreme se u razvijenim industrijskim zemljama stalno skraćuje, pa se i dokolica povećava.

Problem nastaje onda kad od rada ''oslobođeno vreme'' agresivno zaposeda ''industrija zabave'' i nameće svoje obrasce korišćenja vanradnog vremena tako da od slobode ''slobodnog vremena'' običnom čoveku skoro da ništa ne preostaje. Za svaki svoj slobodan trenutak savremeni čovek mora da se izbori, jer je napadnut reklamama i agresivnom ponudom komercijalnih sadržaja masovne kulture, preko masovnih medija (televizije naročito), ali i neposredno. U masovnom društvu od ''čoveka mase'' svi imperativno zahtevaju da on svoje slobodno vreme baš njima ''pokloni''. Zato mnogi sociolozi pojam ''slobodno vreme'' često stavljaju pod znake navoda smatrajući da je ono što je kod njega najvažnije, a to je atribut da je ''slobodno'', danas u stvari najspornije i najugroženije.

Čini se da je zato izraz dokolica vrednosno neutralniji i sociološki pogodniji, mada on asocira na dosadu i ''mrtvo vreme'' (R. Božović) koje se nečim i na neki način mora popuniti. Pitanje je samo koji su životni i kulturni sadržaji dovoljno vredni i koji je način dovoljno smislen, pa da se njima ispunjena dokolica s punim pravom može nazvati slobodnim vremenom. To sigurno nije tupo ''gluvarenje'' mladih po kafićima i na ulicama, uz drogu i kriminal, opijanje po kafanama, danonoćno sedenje ispred televizora sa daljinskim upravljačem u rukama, zarazno igranje kumpjuterskih igara, besciljno ''četovanje'' po internetu, zagriženo navijanje za sportski klub ili bavljenje biografijama omiljenih medijskih zvezda.

Žak Dimazdije je u svojoj klasičnoj studiji Ka civilizaciji dokolice ponudio jednu funkcionalnu i operacionalnu odredbu dokolice i slobodnog vremena koja je među najpoznatijim i najprihvaćenijim u sociološkoj literaturi. On definiše slobodno vreme kao ''skup zanimanja kojima se jedinka može do mile volje predati, bilo da se odmori, bilo da se razonodi, bilo da razvija svoje dragovoljno društveno učešće, svoje informisanje ili svoje naknadno obrazovanje, pošto se oslobodila svih profesionalnih, porodičnih i društvenih obaveza''.11 Dimazdije smatra da dokolica ima tri osnovne funkcije u odnosu na čoveka pojedinca, a to su: (1)odmor, (2) razonoda i (3) razvoj ličnosti.

Sa stanovišta društva, dokolica postaje ne samo sve veći nego i sve važniji interval vremena, jer ono što se u dokolici dešava ne samo da zavisi od onoga što se dešava u vreme rada nego u velikoj meri može i samostalno da determiniše ukupno društveno dešavanje. U postmodernim društvima ponovo se gubi oštra razlika između radnog i slobodnog vremena, ali na jedan drugi način nego u predmodernim tradicionalnim društvima. Ponovo se čini da sve vreme koje čoveku stoji na raspolaganju služi i za rad i za druge uzgredne aktivnosti ili za razne manje-više slobodno izabrane aktivnosti i za uzgredni rad. I pored prividne sličnosti, razlika u pogledu raspoloživog vremena između dve epohe je, ipak, veoma velika i suštinska: - u predmodernom društvu svi su imali vremena na pretek, a u postmodernom niko više

''nema vremena'' ni za šta; - u predmodernom društvu otvorena i spoljna egzistencijalna prinuda je pritiskala

slobodu, za koju zato ''nije bilo vreme'', a u postmodernom društvu čoveka pritiska unutarnja egzistencijalna teskoba tako da za slobodu više ''nema volje'' (otuda fenomen dobrovoljnog ''begstva od slobode'');

11 Наведено према: Д. Коковић, Пукотине културе, с. 369.

316

- u predmodernom društvu vreme je čvrsto vezano uz prostor (meri se danom hoda), a u postmodernom vreme je potpuno odvojeno od prostora (''virtuelni prostor'');

- u odnosu na moderno industrijsko društvo gde kvantitet i kvalitet rada određuju i kvalitet i kvantitet slobodnog vremena, u postindustrijskom društvu veštine i iskustva iz slobodnog vremena (informatička umešnost mladih koji igraju virtuelne igre) mogli bi da odrede i kvalitet njihovog rada.

Tako se i na primeru ovog sociološkog razmatranja potvrđuje vrednost pristupa koji uvažava dijalektiku odnosa između antipodnih pojmova kao što su radno i slobodno vreme i pojava koje su međusobno kauzalno i funkcionalno povezane (tako što jedna drugu suštinski praktično određuju) ali se moraju jasno razgraničiti prilikom teorijskog definisanja.

Odabrana literatura

Božović, Ratko (1979): Iskušenja slobodnog vremena, Ideje Beograd.Veblen, Torsten (1966): Teorija dokoličarske klase, Kultura, Beograd. Golubović, Zagorka (1973): Čovek i njegov svet, Prosveta, Beograd.Kloskovska, Antonjina (1985): Masovna kultura. Kritika i odbrana,

Matica srpska, Novi Sad.Markuze, Herbert (1989): Čovek jedne dimenzije, Veselin Masleša, Sarajevo.Mils, Rajt (1979): Bijeli ovratnik, Naprijed, Zagreb.Moren, Edgar (1967): Duh vremena – Esej o masovnoj kulturi, Kultura, Beograd.Risman, Dejvid (1965): Usamljena gomila. Studija o promeni američkog karaktera,

Nolit, Beograd.From, Erih (1959): Zdravo društvo, Rad, Beograd,From, Erih (1964): Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd,From, Erih (1971): Čovek za sebe, Naprijed, Zagreb.From, Erih (1979): Imati i biti, Naprijed, Zagreb.

5. Potkultura i protivkultura

317

Kultura nikad nije potpuno jedinstven sistem već protivrečna celina koja sledi razlike unutar odgovarajućeg društvenog sistema i konkretne društvene strukture. Uvek postoje veće ili manje razlike između grupnih potreba, interesa i ciljeva, izražene kroz različite, a nekad i međusobno suprotstavljene vrednosno-normativne obrasce koji čine kulturne podsisteme koji se označavaju kao potkultura ili kao protivkultura.

Pojam potkulture (subkulture) u sociologiju je uveo Albert Koen, a odnosi se na neku posebnu društvenu grupu (omladina, stari, seljaci, sportisti, estradne zvezde, homoseksualci, narkomani, verske sekte, etničke i rasne manjine i drugi) koja ima svoj osobeni način i ''stil života'', svoje specifične potrebe, interese, vrednosti i norme kojih se pridržavaju njeni članovi. U tom smislu potkultura omogućuje marginalnim grupama i pomaže netipičnim pojedincima da lakše očuvaju svoj kulturni identitet.

Neki autori misle da autentične potkulture predstavljaju prepreke za jednoobraznu kulturnu masifikaciju, doprinose kulturnom pluralazmu i sprečavaju monolitnu jednoličnost. Kreativni pojedinci imaju veće mogućnosti da kroz potkulturu izraze svoje potencijale, naročito onda kada je dominantna kultura represivna.

Razne potkulture mogu da budu u različitim odnosima sa dominantnom kulturom. Neke potkulture su samo blago izražene frakcije unutar jedne ''matične'' i preovladavajuće kulture, a neke su više ili manje suprotstavljene dominantnim kulturnim obrascima. Ipak, pojam potkulture se vezuje za odnos između neke kulturne celine i dela koji toj celini u osnovi pripada.

Teodor Rošak (Theodore Roszak) u kritičkoj sociološkoj analizi raskola u kulturi savremenih društava među prvima koristi pojam protivkulture (kontrakulture). Kontrakultura je nešto uži pojam od pojma potkulture i odnosi se samo na onu potkulturu koja je u osnovi suprotstavljena vladajućoj kulturi. Pojam ''potkultura'' ima organsko-sistemsku konotaciju i pripada funkcionalističkoj sociologiji, antropologiji i kulturologiji gde je uobičajena idealistička predstava da kultura ima samo društveno-integrativnu ulogu. Stvarno, u kulturi se pojavljuje sve što postoji i u društvenoj strukturi: suprotne grupne interese manje-više prate suprotstavljene vrednosne orijentacije i normativne organizacije, koje dovode do sukobljavanja međusobno suprotstavljenih aktera unutar jednog društva. Pojam ''kontrakultura'' je povezan sa teorijom kulturnih konflikata (kao jednom varijantom šire teorije sukoba) u okviru koje se najbolje može i sagledati njegov smisao. Razmatrajući društvene sukobe Luis Kozer (Lewis Soser) ističe da je socijalni konflikt ''borba za ostvarivanje vrednosti i statusa koji nedostaje'' koja se vodi između grupa i među pojedincima u grupama, kad oni imaju međusobno oprečne interese i vrednosti. Kulturni konflikt je ''kvasac'' svakog socijalnog konflikta, kao što je i kontrakultura kao skup interesa, vrednosti i normi oprečnih vladajućim kulturnim obrascima, izraz društvenih suprotnosti i izvor društvenih sukoba. Teorija sukoba tako ukazuje na glavne strukturne determinante različitih socijalnih devijacija. Kad je u nekom sistemu izražen sukob između vladajuće kulture i neke sistemske potkulture (kontrakulture) tada nastaje fenomen podeljene lojalnosti, što uvek otežava i komplikuje društvenu kontrolu grupa i pojedinaca u okviru takvog konfliktnog globalnog sistema.

Invazija kentaura. ''U 'sadašnjici', u svakoj 'sadašnjici' koegzistiraju različite generacije i među njima ustanovljeni odnosi s obzirom na dob. Ti odnosi predstavljaju dinamičan sistem privlačenja i odbijanja, slaganja i suprotnosti koji u svakom datom trenutku tvore zbilju povijesnog života.' (Hoze Ortega i Gaset)

318

Ukoliko se složimo s Ortegom u tome da je nepostojana izmjena generacija značajan elemenat povijesne promene, moramo priznati i to da mladi mogu učiniti jedva nešto više od preoblikovanja naslijeđene kulture u manjoj ili beznačajnoj mjeri. Jedino što mogu postići je puka promjena mode koja proističe iz gnjeva ili hira. Ono što je posebno u sadašnjoj izmjeni generacija jest širina na kojoj se ona odvija i dubina antagonizma koju razotkriva. I zaista bi se ono što nastaje među mladima moglo bez straha da ćemo pretjerati nazvati 'kontrakulturom'. Pod ovim nazivom podrazumijeva se kultura koja je toliko korenito udaljena od glavnih tokova našeg društva da mnogima već ne izgleda kao kultura nego kao provala barbara. U svijesti se iznenada javlja slika invazije kentaura prikazane na zabatu Zeusova hrama u Olimpiji. Pijani i razulareni kentauri prekidaju tok civiliziranih svetkovina koje su u toku, ali strogi Apolon, zaštitnik ortodoksne kulture, istupa da bi ih prekorio i vratio nazad. Ova se slika doima snažno, jer evocira ono što uvijek predstavlja strašno iskustvo u životu svake civilizacije: iskustvo korjenitog kulturnog raskola, sukob međusobno nepomirljivih koncepcija života. A sukob ne završava uvijek pobjedom Apolona.''

(Teodor Rošak, Kontrakultura, s. 41) Pobuna ''skinheda''. - "Naša osnovna teza o skinhedima vezana je za pojam zajednice. Smatramo da stil skinheda predstavlja pokušaj da se iznova uspostavi- kroz pojam 'družine' - tradicionalna zajednica radničke klase, kao zamena za nju kada ona stvarno iščezava. Društvena dinamika koja leži u osnovi stila... jeste naglo pogoršanje uslova života niže radničke klase (i mladih unutar nje). Ovo, povezano sa osećanjem mladih da su isključeni iz postojeće 'omladinske potkulture' (kojom na javnoj sceni dominiraju muzika i stilovi 'undergraunda'), proizvelo je, kao odgovor na pojačanu 'mi-oni' svest u redovima omladine nižih slojeva radničke klase, osećanje isključenosti i osećaj napadnutosti sa različitih strana...

'Škole, u njih moraš da ideš, zar ne? Nastavnici i upravnik su vlast, zar ne? Oni ti naređuju šta da radiš, a ti si srećan da se izvučeš odatle i živiš, i tako to, zar nisi? Oni misle da zato što si mlad i zato što ti plaćaju i tome slično, da mogu da te tretiraju onako kako oni žele i da ti kažu šta oni žele. Postoji, zatim i 'staro pravo' i sudovi... svi su oni deo vlasti. Činovnici i svi drugi u uniformama. Svako ko ima značku, saobraćajni pozornici, dobrovoljni milicijski pomoćnici i sva ta...'

Skinhedi su, međutim, osećali i druge pritiske, a ne samo neposredne strukture vlasti; oni su mrzeli i one koji su pokušavali da dobro žive i da se 'pokažu u boljem svetlu', ljude iz njihovog susedstva koji su želeli da budu društveno superiorni; nisu podnosili ljude koji su im se 'peli na glavu'. '... Mrzim te dobročinitelje koji dolaze da 'pomažu siromašnima u straćarama'. Oni su svi fini i slatki i ljubazni, prave se kao da su na tvojoj strani. Oni misle da znaju kako ti treba da živiš. Oni su stvarno vlast koja se pravi da ti je prijatelj. Oni hoće da ti radiš određene stvari, a ukoliko ih ne radiš, imaju zakon na svojoj strani. Sa svim ovim mnoštvom protiv nas imamo još i Židove i Pakistance i hipije na našim leđima'.

Osećanje da su 'usred' ovog meteža opresivnih i eksploatatorskih snaga stvara potrebu za grupnom solidarnošću koja, mada u biti defanzivna, kod skinheda je udružena sa agresivnim sadržajem i predstavlja izraz frustracije i nezadovoljstva koji se manifestuju kroz napadanje autsajdera koji služe kao žrtveni jarci".

(Džon Klark, Skinhedi i magično oživljavanje zajednice)Odabrana literatura

Drakulić, Slavenka (1985): ''Kultura i kontrakultura'', Kultura (Beograd), br. 68-69.Hebdidž, Dejvid (1980): Potkultura – značenje stila, Rad, Beograd.Rošak, Teodor (1978): Kontrakultura, Naprijed, Zagreb.

6. Kultura i ličnost

Kulturu kao ''svet simboličkih značenja'' stvara samo čovek kao vrsta koja je po svojoj prirodi (ljudskoj i društvenoj) obdarena sposobnošću da svesno i svrsishodno deluje. U okviru tako stvorene kulture oblikuje se svako zasebno ljudsko stvorenje – tako što od prirodne jedinke postaje osobeno društveno i kulturno biće ili ljudska ličnost. Usvajanje kulture počinje učenjem (maternjeg) jezika, usvajanjem osnovnih navika, vrednosti i elementarnih društvenih normi.

319

Zigmund Frojd (Sigmund Freud, 1856-1939) je bio osnivač psihoanalize kao najuticajnije škole u psihijatriji i jedne od najvažnijih u psihologiji. U analizi strukture ljudske ličnosti on ističe tri glavna sloja:

1. biološku podsvest (Id - Ono);2. psihičku svest (Ego – Ja)3. društveno-kulturnu savest (Super-ego = Nad-ja).

Ličnost se formira tako što se putem socijalizacije pomoću svesti biološki nagoni zauzdavaju i zamenjuju (''sublimišu'') društveno-kulturnim normama. Biološki nagoni (Id) su, po Frojdu, najdublji sloj koji određuje 9/10 ljudske ličnosti. Svest (Ego) i savest (Super-ego) čine onaj preostali deo (1/10) ličnosti koji izgleda kao vrh potopljenog ledenog brega koji je svojim najvećim delom nevidljiv. Nevidljiva podsvest određuje vidljivu svest i savest. Poremećaji ličnosti nastupaju onda kada se poremeti prirodna ravnoteža među njenim različitim slojevima, kad prejaka savest potisne u podsvest više od onog što ona sama može da prihvati, u sebi zadrži i produktivno preradi. Tako opterećena podsvest rasterećuje se kroz snove, a ono najteže se ispoljava kao psihička bolest. I Frojdova nagonsko-dubinska psihoanaliza, a naročito socijalna psihoanaliza njegovih sledbenika (Maksa Adlera, Karla Junga, Karen Hornaj, pa sve do Eriha Froma) ističu interakciju biološkog, psihičkog i socio-kulturnog sloja ljudske ličnosti – kako kod normalnog tako i kod patološkog ponašanja čoveka.

Ako se ličnost razmatra analitički tada se prilikom njenog definisanja ukazuje na posebne dimenzije, sastavne elemante i najbitnije činioce koji određuju svaku konkretnu ljudsku ličnost:1. biološke dispozicije (nasleđene genetski);2. psihičke osobine (pod uticajem sredine formirane crte temperamenta, sposobnosti i

karaktera);3. socio-kulturne navike, usvojene vrednosti, norme, stavove i obrasce ponašanja.

Biološko nasleđe, psihičke osobine i kulturna sredina, uz odgovarajući lični aktivizam (individualni odnos prema biološkom i socijalnom nasleđu) u osnovi određuju svaku ličnost.

Ličnost je, dakle, jedinstvena i dinamična celina bio-psiho-socijalnih osobina. Vođen sličnom analitičkom logikom, američki antropolog, sociolog i socijalni

psiholog Klod Klakhon (Clyde Kluckhohn) ukazivao je da je svaki čovek u ponečemu ''kao svi drugi'', u nečemu kao ''kao neki drugi'', ali da uvek ima i neke svoje neponovljive osobine, pa je u tom smislu ''kao niko drugi''.

Sledeći ovaj drugi analitički plan razmatranja ličnost bi se mogla definisati i kao dinamično jedinstvo opšteljudskih (''generičkih'') posebnih (grupnih) i pojedinačnih (neponovljivih) osobina – koje su i biološke i psihičke i socio-kulturne.

Tako su, primera radi, neke biološke dispozicije zajedničke za čoveka kao vrstu (dispozicija govora), neke su biološke osobine grupne (polne razlike), a neke sasvim neponovljive (lična kombinacija gena nasleđenih od dva roditelja, različita i kod jednojajčanih blizanaca). Ova poslednja činjenica je, na primer, važna za identifikaciju ličnosti u kriminologiji ili kao osnov za dokazivanje krivice u sudskom postupku.

U socijalno-kulturnom smislu ličnost, takođe, uvek nasleđuje neke opšteljudske osobine (komuniciranje putem simbola), neke posebne kulturne tvorevine (konkretan nacionalni jezik), ali i razvija svoj osobeni jezički izraz (stil govora i rukopis) - što, takođe, može da se koristi za dokazivanje u sudskom postupku.

320

Slična je kombinacija opštih, posebnih i pojedinačnih psihičkih osobina (opažanja, osećanja, učenja, crta temperamenta, sposobnosti i karaktera) na osnovu kojih se grade sve važnije tipologije ličnosti u naukama o čoveku.

Socijalizacija je društveno-kulturni i psiho-socijalni proces kojim dete kao biološka jedinka postaje razvijeno društveno biće (čovek kao ljudska ličnost).

Osnovni nosioci (agensi) procesa socijalizacije u savremenim društvima jesu porodica, škola, grupa vršnjaka, nacionalne kulturne institucije, a u masovnim društvima ''kasne moderne'' sve važniju ulogu imaju i mas-mediji (naročito TV, a sve više i internet). Autoritet roditelja više nije tako važan i oni više nisu toliko poželjan uzor za socijalizaciju svoje dece u starijim uzrastima, kad grupe vršnjaka i institucije globalnog društva dobijaju primat. Ipak, u najranijoj socijalizaciji porodica i dalje ostaje nezamenjiva. Agensi socijalizacije, svaki na svoj način, presudno u različitim uzrastima, utiču da se ljudska jedinka vremenom osposobi za preuzimanje raznih društvenih uloga, usvajajući poželjne vrednosti, norme i kulturne obrasce. Socijalizacija, dakle, može da se shvati kao složeni psiho-socijalni proces neprestalnog učenja raznih društvenih uloga koje u realnom društvenom životu pojedinci preuzimaju. Prvo se uče porodične uloge (dete, sin, ćerka, supružnik, roditelj), a potom one koje se pruzimaju u školi, susedstvu, grupi vršnjaka, grupi prijatelja, na radnom mestu, u političkim organizacijama, kulturnim ustanovama i drugim oblicima društvenog života.

Socijalizacija shvaćena kao učenje raznih društvenih uloga povezana je sa dva srodna procesa koji se odnose na dva važna i skoro nerazdvojna aspekta učenja. Prvi je obrazovanje, kao proces sticanja znanja, a drugi je vaspitanje, kao proces usvajanja kulturnih obrazaca. Socijalizacija podrazumeva i u sebe uključuje i jedno i drugo. Ona je širi i spontaniji društveno-psihički proces koji je u izvesnom smislu neutralniji i od obrazovanja i od vaspitanja. Uobičajeno je očekivanje da se obrazovanjem stiče vredno znanje, a vaspitanjom dobre i lepe navike, kako se i definišu ciljevi ovih procesa za koje su u svakom društvu zadužene i posebne institucije. Socijalizacija, pak, može da rezultira i ''pogrešnim'' znanjem i ''lošim'' vaspitanjem, i da sa stanovišta neke kontrakulture bude uspešna (takvo je na primer,''ulično vaspitanje'' mladih delinkvenata ili ''zatvorsko vaspitanje'' kriminalaca).

Pošto svako konkretno društvo ima unekoliko osobenu kulturu, prema njoj se oblikuje i odgovarajući ''idealni tip'' ličnosti. To nije izraz kojim se ukazuje samo niti pre svega na neki vrednosni ideal, nego se odnosi na realni sklop osobina koje se kao poželjne formiraju u procesu sistemske socijalizacije (obrazovanja i vaspitanja) i obeležavaju tzv. modalnu ličnost.. Slično značenje imaju i izrazi ''bazična ličnost'' ili ''socijalni karakter'' kojima se ukazuje na složeni kulturni proces i socijalno-psihološke mehanizme učenja društvenih uloga od strane pojedinaca. podvrgnutih uticajima vladajućih društvenih institucija i vrednosno-normativnih obrazaca. U tom procesu potrebe (motivi), interesi i vrednosti individua uključuju se u institucionalizovane vrednosno-normativne obrasce grupe i šireg društva. Poznata je socijalno-antropološka studija Margaret Mid (Margaret Mead) Pol i temperament u tri primitivna društva (1935) u kojoj se uporedno analiziraju bazični tipovi ličnosti (muškaraca i žena) u različitim kulturnim sredinama. Tu je dokazano da osobine ličnosti mnogo više zavise od kulture i načina socijalizacije nego od prirodnih osobina (u jednom primitivnom društvu muškarci se ponašaju po modelu koji se u drugom smatra ženskim tipom temperamenta, i obrnuto).

321

Teodor Adorno je ukazao na uticaj autoritarne kulture i autoritarnih odnosa u porodici na socijalizovanje autoritarne ličnosti u društvu i na povratni uticaj autoritarnih ličnosti na autoritarnost društva. On misli da autoritarne vođe ne bi imale tako veliki uticaj u društvu da ne postoji masa autoritarnih pristalica koje ih nekritički slede. Adorno u tom smislu navodi sledeće tipične crte autoritarne ličnosti:3. submisivan i idolopoklonički stav prema autoritetu;4. krutost u mišljenju;5. konzervativnost i konvencionalnost;6. destruktivnost i cinizam;7. sklonost potiskivanju i projekciji svojih nagona.

Autoritarno-podanička ličnost socijalizuje se u porodicama sa krutom hijerarhijom odnosa između polova i generacija, sa strogim vaspitanjem u kojem se ne poštuje ličnost deteta, uz česta fizička kažnjavanja i zahtevanu bespogovornu poslušnost. Autoritarno oblikovana ličnost potiskuje svoju podsvesnu agresivnost prema roditeljima i pomera je na druge, obično na slabije od sebe – što su u društvu marginalne društvene grupe (etničke, rasne i druge manjine). Adorno je sa svojom teorijom autoritarne ličnosti objašnjavao ukorenjivanje, delovanje i ponašanje nacista u Nemačkoj, ali se ovaj tip ličnosti i modela ponašanja sreće u svim društvima i svim vremenima – s tim što oni samo ponegde i samo ponekad prevladaju ostale tipove ličnosti i u širem društvu kao dominantan nametnu svoj socio-kulturni obrazac delovanja i ponašanja. Sa sociološkog stanovišta gledano, dakle, i Adorno je (kao i Margaret Mid) dokazao da je za svaku ličnost ključna varijabila odgovarajući način socijalizacije, pošto se prirodne bio-psihičke dispozicije nasleđuju i predstavljaju svojevrsnu društvenu konstantu. Socijalizacija je proces u kojem se, pre svega, pojedinac podređuje grupi i kolektivu koji nad njim tako ostvaruje socijalnu kontrolu, za koju je svako društvo suštinski zainteresovano. Čovekova ličnost se tako pojavljuje kao ''socijalizovana individualnost'' kao individualnost podređena strukturno-funkcionalnim potrebama neke referentne grupe u nekom određenom vremenu. U tom smislu se može govoriti o tipičnom ''čoveku svoga vremena'' ili o tipičnom plemiću i seljaku, zanatliji i trgovcu, kapitalisti i radniku, službeniku i menadžeru, kriminalcu i policajcu – mada je u okviru svakog bazičnog socijalnog tipa svaki pojedinac više ili manje svoj i osoben.

U razvijenim društvima, sa diferenciranom kulturom, veće su mogućnosti da čovek kao pojedinac iskaže svoje neponovljive osobenosti koje se u otvorenijim i slobodnijim društvima ne samo tolerišu nego se do određene mere i podstiču. U takvim društvima, uporedo sa procesom socijalizacije, odvija se i s njim socijalno-psihološki komplementaran proces personalizacije.

Personalizacija je, dakle, završna faza u izgrađivanju ljudske ličnosti, kojom se sa opšteljudskim i sa posebnim društveno-kulturnim osobinama usklađuju sasvim osobene i neponovljive crte pojedinaca.

Personalizacija je proces ''individualizovanja društvenosti''. To je urezivanje osobenih crta pojedinaca u lik tipične bazične ličnosti neke društvene zajednice o kojima se uvek mora voditi računa kad god se radi o suptilnijim odnosima sa ljudima: kad roditelji i učitelji vaspitavaju decu, kad sudije odmeravaju kaznu, kad kriminolozi prevaspitavaju delinkvente, kad poslodavci unajmljuju menadžere, kad menadžeri regrutuju kadrove, kad pojedinci sebi biraju bračne partnere ili lične prijatelje. U svim navedenim i mnogim drugim slučajevima individualne osobenosti mogu presudno da

322

utiču na kvalitet međuljudskih odnosa i uspešnost nekog društvenog delovanja. U tom smislu treba razumeti i uobičajenu opasku u svakodnevoj komunikaciji da ''sve zavisi od čoveka''. Ako i ne zavisi baš ''sve'' od osobina pojedinaca, mnogo toga ipak zavisi i to ne samo u društvenim odnosima sa svojim bližnjima nego, ponekad, i u globalnim društvenim odnosima.

Odabrana literatura

Golubović, Zagorka (1966): Problemi savremene teorije ličnosti, Kultura, Beograd.Maslov, Abraham (1982): Motivacija i ličnost, Nolit, Beograd.Mid, Margaret (1968): Spol i temperament u tri primitivna društva,

Naprijed, Zagreb Sokolov, E. (1976): Kultura i ličnost, Prosveta, Beograd.

7. Društvena kontrola i socijalne devijacije

Problem društvene kontrole i socijalnih devijacija jeste ono pitanje oko kojeg se najneposrednije sučeljavaju društvena struktura, kultura i ličnost. Ideal je svakog društva da pojedinci i grupe vrše svoje društvene uloge poštujući ustaljene kulturne standarde i vrednosno-normativne obrasce. Stabilnost nekog institucionalnog sistema zavisi od snage njegovih kontrolnih mehanizama i odnosa pojedinaca i grupa prema vladajućim normama i vrednostima. Sa svoje strane, pojedinci i grupe različito se odnose prema sistemskim potrebama, interesima i vrednostima, procenjujući ih prema svojim ličnim i grupnim potrebama, interesima i vrednostima stvarajući svoju posebnu potkulturu. Napetosti među njima su stalne, retko kad se desi da se pojedinačni, grupni i opšti ciljevi poklope, a čvršća vrednosna ili interesna harmonija je čist utopijski ideal. I u ovom slučaju se potvrđuje metodološka pretpostavka da se sistemski ideal uvek mora posmatrati u svetlu stvarnih društvenih odnosa koji predstavljaju prvorazredne sociološke činjenice.

Sociološki je najrelevantniji funkcionalistički pristup socijalnim devijacijama i društvenoj patologiji koji je utemeljio Emil Dirkem. On je smatrao da je ''normalno'' društveno stanje ono u kojem se poštuje kolektivna društvena svest oličena u društvenim institucijama, u moralnim, običajnim i pravnim normama. Za ''patološko'' (''bolesno'', nenormalno) društveno stanje karakteristično je umnožavanje slučajeva odstupanja (devijacija) od usvojenih normi. Prema Dirkemu ''normalno je ono što je onakvo kakvo treba da bude'', a patološko je ''ono što bi trebalo da bude drugačije nego što jeste''. Normativistički kriterijum normalnosti Dirkem dopunjuje sa statističkim, pošto su u raznim društvima i vremenima za različite društvene grupe razne norme poželjne, pa se normalnim smatra ono što je najbliže statističkom proseku. Ovim se, ipak, problem relativnosti društvenih normi ne rešava, pošto ono što je prosečno ne mora da bude i normalno, a ono što odstupa od proseka ne mora da bude u sukobu sa poželjnom normom niti da bude patološko. Rešenje se nazire kada se preovlađujuće norme (kao pravila društvenog ponašanja) dovedu u vezu sa ljudskim vrednostima kojima služe: što su vrednosti univerzalnije, to su i norme koje ih štite sa antropološkog stanovišta ''normalnije''. Ipak, društvena relativnost kriterijuma normalnog i patološkog ostaje, jer su i vrednosti različito rangirane u raznim kulturama. Poseban problem sa statističkim kriterijumom normalnosti javlja se u uslovima kada se patološko umnoži u vremenima raspadanja

323

osnovnih kulturnih obrazaca, kad u društvu prevlada bezakonje, ''nepravilnost'' i beznormnost (anomija). Tada je statistički prosečno nenormalno, a normalno postaje izuzetno.

Od svih devijacija Dirkem se prvo i posebno bavio proučavanjem društvenih uzroka samoubistava. On opovrgava dotad preovlađujuće teorije o prevashodno individualnim (naslednim, biološkim ili psihološkim) uzrocima samoubistava koje polaze od osobina ličnosti samoubice u objašnjenju ove socijalno-patološke pojave. Time je Dirkem zasnovao teoriju socijalnih anomija kao jednu od prvih i dosad najuticajnijih socioloških teorija društvenih devijacija.

Dirkemova teorija kolektivne svesti ukazuje na primarni značaj tipa društvene kontrole i vrste društvene dezorganizacije od kojih zavise tipovi devijacija, pa i tipovi samoubistava. U operacionalizaciji ove opšte teorijske pretpostavke Dirkem razmatra dva aspekta kolektivne svesti, socijalne kontrole i eventualne dezorganizacije, koje u empirijskom istraživanju tretira kao dve relativno nezavisne varijable:

1. društvena integracija (stepen jedinstva kolektivne svesti);2. društvena regulacija (stepen normiranosti ponašanja pojedinaca);

Polazeći od ovih varijabli kao kombinovanog kriterijuma Dirkem razlikuje četiri glavna tipa samoubistva.

Prema kriterijumu stepena integracije razlikuju se, kao dva ekstremna slučaja i suprotna tipa samoubistva: altruističko i egoističko. Prema kriterijumu stepena normiranosti razlikuju se, kao dva ekstremna slučaja i suprotna tipa samoubistva: anomijsko i fatalističko.

1. Altruističko samoubistvo izvršavaju oni koji su sebe potpuno podredili društvu i njegovim kolektivnim ciljevima, oni koji su se previše integrisali u kolektiv. Ovom tipu, na primer, pripadaju japanski piloti-kamikaze iz Drugog svetskog rata ili islamski fundamentalisti samoubice koji danas sebe žrtvuju za kolektivne verske i nacionalne interese, jer bezrezervno prihvataju dominantnu kolektivnu svest (ideologiju ili religiju). Oni imaju prenaglašen osećaj dužnosti tako da su spremni da izvrše samoubistvo kad god to kolektiv od njih zatraži. U najekstremnijim slučajevima verski fanatici se međusobno utrkuju u žrtvovanju sopstvenog života.

2. Egoističkom samoubistvu pribegavaju oni koji se previše izdižu iznad društva, koji precenjuju sebe a podcenjuju društvo kojim su nezadovoljni, u koje ne mogu da se uklope niti da ga kao takvo prihvate. To su nepopravljivi individualisti koji upadaju u očajanje u svojoj sebičnoj osamljenosti (Dirkem, kao primer za ovaj tip samoubica, navodi protestante, neoženjene muškarce, osobe bez porodice).

3. Anomijsko samoubistvo je sociološki najpoznatiji tip devijantnog ponašanja, koji je poslužio kao prototip za sve druge oblike devijacija i za teoriju društvene dezorganizacije kao jedan od najuticajnijih pristupa u okviru sociologije društvenih devijacija. Proučavajući uzroke samoubistava Dirkem je u sociologiju uveo pojam socijalne anomije, kao stanje ekstremno male društvene normiranosti (beznormnost, bezakonje). Anomija u društvu nastaje onda kad stare tradicionalne norme počinju da gube snagu kontrolnog mehanizma u odnosu na grupe i pojedince, a nove koje nastaju još ne deluju, sporo se ukorenjuju ili još nemaju dovoljno snažan autoritet iza sebe. Zato je stanje anomije društveno bezakonje u kojem i oni pojedinci koji bi hteli da se pridržavaju zakona to nisu u stanju – jer je stanje ''beznormnosti'' slično bezvazdušnom stanju u kojem ni najbolji letač ne može da poleti. Kad se raspadne normativni društveni sistem i kolektivna svest i nastupi društvena dezorganizacija,

324

tada se urušava i vrednosno-normativni sistem ličnosti. U takvim anomijskim okolnostima najslabiji pojedinci ne mogu da nađu smisao svoga života, lako ''dižu ruku na sebe'' i pribegavaju samoubistvu, a oni koji su jači ugrožavaju druge (posežu za tuđom imovinom, nasrću na ličnost i živote drugih). Dirkem je utvrdio pozitivnu statističku korelaciju između stepena društvene

dezorganizacije (dubine socijalne anomije) i stope samoubistava i kriminala u kriznim društvima i vremenima. U tom smislu Dirkem je utvrdio da svaku ekonomsku krizu prati povećana stopa samoubistava anomijskog tipa, ali i drugi poremeđaji u društvenoj zajednici (razvod braka, smrt bliske osobe, slabljenje etničke i verske zajednice) potenciraju samoubilačke sklonosti pojedinih ličnosti, naročito muškaraca. Među kriznim stanjima izuzetak su samo veliki društveni sukobi (ratovi) kada se stopa samoubistava relativno smanjuje. Kad ljudski život ugrožavaju drugi ljudi, tada se sam čovek instiktivno bolje čuva i ređe nasrće sam na sebe. Dirkem je utvrdio obrnutu srazmeru između stepena društvene solidarnosti i stope samoubistva. Posebno je ukazivao na religiju kao činilac i utvrdio da su samoubistva kod protestanata češća nego kod katolika, a kod katolika češća nego kod pravoslavaca. Neki Dirkemovi sledbenci (kao Moris Halbvaks) navodili su i druge činioce kao što je tip naselja (u gradovima je stopa samoubistava veća nego u selima).

4. Fatalističko samoubistvo je reakcija pojedinca na preteranu regulaciju u društvenom kontekstu koji je za njega nepodnošljiv. To je tip samoubistva suprotan od anomijskog, ali i od altruističkog i egoističkog, kojeg izaziva represivna disciplina koja pojedincu blokira budućnost, ubija nadu u izbavljenje i smisao produžavanja života (primer je samoubistvo zarobljenika koji ne veruju u mogućnost oslobođenja, a ropstvo im je nepodnošljivo; slično je samoubistvo neizlečivih bolesnika, iako je ovde fatalizam više biološki nego društveni). Dirkemove ideje su dovele do preokreta u pogledu objašnjenja svih drugih

socijalnih devijacija. Pre njega mnogi su mislili da su devijantni pojedinci i grupe prirodno (biološki) predodređeni za kršenje društvenih normi. Dirkem i funkcionalisti koji su ga sledili ukazuju da su glavni uzroci devijantnosti i kriminala društveni i sistemski. Iz toga sledi u osnovi konzervativna pretpostavka da u modernim društvima slabi kolektivna svest, dok indivudualizam utiče da pojedinci koji su sve slobodniji češće krše društvena pravila. Zato su društvene devijacije, iako u načelu patološka pojava, ''normalan'' fenomen modernog društva – sve dok ne pređu neku podnošljivu meru. Malo kriminala, čak, može da bude korisno za sistem, jer omogućuje učvršćivanje institucija. Kriminalci na izvestan način gone sistem da usavršava zakone, da bolje organizuje svoje sudove i organe gonjenja (da ''milicija trenira strogoću''), slično kao kad se oslabljeni virus kao vakcina ubacuje u organizam da bi izazvao proizvodnju antitela i povećao njegovu otpornost. Pošto je ovaj fenomen prvi uočio i obrazložio Emil Dirkem neki ga nazivaju ''Dirkemov paradoks''.

Robert Merton je prihvatio i dalje sociološko-analitički razvio Dirkemovu teoriju društvenih anomija kao jedan vid društvne dezorganizacije i osnovni sistemski uzrok socijalnih devijacija i kriminala. U svojoj raspravi pod naslovom Socijalna struktura i anomija (u knjizi Socijalna teorija i socijalna struktura) Merton je postavio teorijski okvir za mnoga kasnija empirijska sociološka istraživanja devijantnog ponašanja u SAD. Njegova osnovna hipoteza glasi: devijantno ponašanje je simptom i posledica provalije koja postoji između kulturom nametnutih aspiracija pojedinaca i strukturom uslovljenih (ne)mogućnosti da one budu praktično stvarene. Takav je, na primer, raskorak između

325

usvojenog vrednosno-normativnog obrasca u američkom društvu da se materijalni uspeh postiže samodisciplinom i radom i stvarnih činjenica da mnogi koji disciplinovano rade u SAD ostaju siromašni, a mali broj se enormno bogati bez obzira što se ne pridržavaju vrednosnog imperativa. U ovakvoj anomijskoj i konfliktnoj situaciji nezadovoljni pojedinci i grupe češće pribegavaju devijacijama i kriminalnom ponašanju nego obično.

Robert Merton, ipak, nije neposredno i mehanički izvodio devijacije samo iz anomije i dezorganizacije sistema. On je s pravom ukazivao na to da razni ljudi različito reaguju na stanje društvene anomije:

1. konformisti se pasivno prilagođavaju. mireći se sa društvenom anomijom;2. inovatori se aktivno prilagođavaju, gradeći svoj red u sistemskom neredu;3. devijanti krše i preostale norme tako što jedni (aberatno) skreću na put kriminala, a

drugi pribegavaju nekonformističkom ponašanju (uz moguću pobunu).Ovde je potrebno ukazati na jednu suptilnu, ne uvek jasnu, ali važnu distinkciju

između negativnih i pozitivnih devijacija. U najširem smislu pojam devijacije (lat. deviatio – odstupanje) odnosi se na svako odstupanje od usvojenih i poželjnih društvenih pravila. Svaka devijacija, ipak, ne mora da bude štetna, ni po društvo niti za pojedinca. Zato svaka devijacija i ne povlači za sobom obaveznu sankciju, te je i ne treba posmatrati kao patološku pojavu (kao bolest). Po socijalnom karakteru bitno se razlikuju devijacije koje nastaju tako što, pojednostavljeno rečeno, ''dobri ljudi odstupaju od loših pravila'' od onih kada ''loši akteri krše dobre norme''. Nije isto kada nekonformistički orijentisani pojedinci i grupe odbijaju da se povinuju prevaziđenim društvenim normama, kao kad društveno neprilagoćene (devijantne) ličnosti krše proverena i potvrđena moralna i običajna pravila.

Nekonformističke ličnosti, po pravilu, pomeraju granice važenja i utiču na promenu vladajućih normi, što može da bude veoma pozitivno, napredno i korisno za društvo u celini onda kada je vladajući normativni poredak prevaziđen i kada predstavlja smetnju za ukupan društveni razvoj. Za ove slučajeve odstupanja, ipak, ne bi trebalo koristiti termin ''devijacija'', jer bi to bila preširoka upotreba pojma koja stvara zabunu u sociološkoj analizi jedne u osnovi socijalno-patološke pojave.

Pojam ''društvene devijacije'' treba rezervisati za tzv. negativna odstupanja od osnovnih kulturnih obrazaca koji važe u nekoj široj društvenoj zajednici. To je slučaj kad devijacije predstavljaju društveni problem, kad odstupanje nanosi štetu drugim ljudima i kad ugrožava legitimni normativni poredak, kad se krše društveno prihvaćeni moral i običaji. Poseban problem u proceni šta je devijacija, a šta nije, nastaje onda kada je društvo u stanju akutne ili latentne anomije, kad nikakvih čvršćih normi nema, kad se suprotne vrednosno-normativne orijentacije međusobno bore za prevlast i kad je nejasno koje su od njih za koga važeće. Relativnost društvenih normi i vrednosti utiče i na to da se ono što je pozitivno i ono što je negativno, što se smatra normalnim, a šta patološkim razlikuju od društva do društva, od grupe do grupe, od jednog do drugog vremena.

Teorija društvene anomije i dezorganizacije, ali i teorija kulturnih konflikata empirijski je potvrđena u sociološkim istraživanjima društvenih devijacija u okviru tzv. čikaške škole. U tom krugu sociologa koji su prvi empirijski proučavali urbanu patologiju, značajne su studije Luisa Virta (Louis Wirth, 1897-1952) o urbanom životu u raznim gradskim četvrtima. On se posebno bavio socijalnim problemima mladih delinkvenata u Čikagu koji su se uglavnom regrutovali iz sirotinjskih, prenaseljenih i društveno izolovanih gradskih četvrti (''geta''). Virt je u svojoj doktorskoj studiji (Geto, 1925) istakao da su siromaštvo, prenaseljenost i društvena izolacija najvažniji socijalni uzroci maloletničke

326

delinkvencije i svih drugih oblika patoloških devijacija i kriminala u velikim gradovima. U prenaseljenim gradskim četvrtima živi masa siromašnih građana, u društveno marginalizovanim grupama, koje su i međusobno odvojene, često i suprotstavljene po klasnim, rasnim, etničkim, verskim i drugim osnovama. Kao takve, ove grupe nisu integrisane u vladajući sistem i dominantnu kulturu. Oslanjajući se na svoje primarne grupe i njihovu potkulturu (koja je često i svojevrsna kontra-kultura) devijantni i kriminalni pojedinci dobijaju značajnu socijalnu podršku za svoje devijantno i kriminalno ponašanje. U njihovoj moralno iščašenoj (ali socijalno determinisanoj) vizuri čak i kriminalno delovanje, ako je usmereno prema drugima koji su bogatiji, moćniji i ugledniji, poprima crte ''pravedne'' odmazde za opštiju socijalnu nepravdu i marginalizovanje cele njihove primarne grupe. Zbog svega ovog gradska geta su pravi socijalni rasadnik raznih delinkvenata i kriminalaca. Strategija efikasne socijalne politike koja bi imala za cilj da umanji i eventualno iskoreni ove sistemske oblike kriminala slična je preventivnoj zdravstvenoj politici koja se bori protiv malarije tako što isušuje močvare umesto da lovi komarce.

Virtova argumentacija je, dakle, inspirisala i empirijski potkrepila i konfliktni model objašnjavanja uzroka devijantnosti ili teoriju kulturnog konflikta. Ovaj teorijski koncept se razlikuje od teorije društvene anomije i teorije dezorganizacije po tome što više naglašava grupnu kontrakulturu teritorijalno i socijalno segregiranih (izdvojenih, odbačenih, i od globalnog sistema marginalizovanih) skupina – kao glavni uzrok devijacija i kriminala. U tom smislu i Albert Koen (Albert Cohen) nalazi uzroke omladinske delinkvencije u kontrakulturi uličnih gangova. Pošto Virt i Koen nisu bili marksista kod njih je naglašeniji kulturni nego klasni aspekt urbanih konflikata.

Marksistička teorija devijacija ide korak dalje od teorije kulturnih konflikata tako što kritički radikalizuje tezu da postojanje kulturnih (verskih i etničkih), ali i klasnih sukoba, pogoduje pojedinačnoj i grupnoj devijantnosti. To znači da klasna, rasna i verska distanca siromašne i izolovane neposredno gura u devijantnost i kriminal. Marksisti tako ne samo što sistemski objašnjavaju nego u izvesnom smislu i opravdavaju neke društvene devijacije. Za neke od njih devijacije su jedan vid ''pravedne pobune'' protiv društvenog sistema i nekonformistička reakcije na socijalnu nepravdu u globalnom ili lokalnom društvu. Sve dok u društvu postoje klasne nejednakosti, društvene devijacije, pa i kriminalitet, mogu se posmatrati kao jedan vid pravedne klasne borbe. Devijacije u tom slučaju nisu patološke nego normalne i društveno poželjne pojave.

Dirkem, Merton, sociolozi čikaške škole i analitičari kulturnih konflikata i klasnih nejednakosti svojim razmatranjem društveno-patoloških pojava pomogli su da se uspostavi plodna saradnja sociologije i kriminologije u proučavanju raznih oblika društvenih devijacija, prestupništva i kriminala. Tako su na granici između sociologije i kriminologije nastale sociologija društvenih devijacija i socijalna patologija. Pošto i osobine ličnosti prestupnika utiču na razne devijacije to je psihološki pristup devijacijama i socijalnoj patologiji veoma relevantan u navedenim graničnim disciplinama. Nije sporno da je većina socijalno-patoloških pojava povezana i sa patologijom ličnosti. To su sledeće socio-patološke i psiho-patološke pojave:

1. bolesti zavisnosti (alkoholizam, pušenje, narkomanija);2. mentalno-socijalne devijacije (besposličenje, skitnja, prosjačenje, prostitucija,

kockanje, seksualne devijacije – homoseksualizam, sadomazohizam, pedofilija, transvestizam, egzibicionizam i dr.)

327

Sve navedene i druge psihopatološke pojave imaju značajne društvene posledice, a neke od njih i društvene uzroke. Zato je sasvim razumljivo što je psihopatološko i protivdruštveno (devijantno i kriminalno) ponašanje oduvek predstavljalo prvorazredni izazov za sve one koji upravljaju nekim društvom i koji brinu o njegovom redu i poretku. U tom smislu je vredna napomena da se sociologija afirmiše kao akademska disciplina i uvodi u univerzitetsku nastavu na evropskim pravnim fakultetima ponajpre zbog potrebe da se iz sociološke perspektive sagledaju razni društveni oblici, uzroci i posledice prestupništva i kriminala i da se prema tom iskustveno proverenom saznanju kreiraju realniji i efikasniji modeli i mere odgovarajuće socijalne i kaznene politike (sprečavanje, kažnjavanje i popravljanje prestupnika).

Devijacije se razvrstavaju na različite načine, ali je sociološki i pravno najznačajnija klasifikacija prema stepenu njihove opštedruštvene opasnosti i načinu i jačini sankcije. Takvo bi bilo sledeće rangiranje društvenih devijacija:

1. one koje ne izazivaju društvenu reakciju (asocijalnost, besposlica, skitničenje);2. one koje izazivaju osećanje društvenog stida (prostitucija);3. one koje nailaze na moralno odbijanje i prezir (homoseksualnost, kod nas);4. devijacije koje zahtevaju lečenje i nerepresivne mere (alkoholizam, pušenje,

narkomanija kao navika - dok je trgovina drogom kriminalna radnja);5. one koje zahtevaju represivne mere (maloletnička delinkvencija, kriminal).

''NARKOMANIJA – GORKA DRAMA MLADIH

Droga hara Šumadijom

Kragujevački strednjoškolac prvi put probao opojna sredstava sa 11 godina

KRAGUJEVAC – Za poslednjih deset meseci na teritoriji Kragujevca i okoline zaplenjeno je 180 kilograma marihuane, 5.814 grama heroina, 118 tableta ekstazija i 10 grama kokaina, što je čak tri puta više nego u prethodnih sedam godina! – kaže Dragoslav Blagojević, šef linije za suzbijanje narkomanije i krijumčarenja SUP-a Kragujevac. On navodi da je zbog trgovine narkoticima, zaključno sa oktobrom ove godine, slobode lišeno čak 40 lica. Zbog ovakvih rezultata, ova služba kragujevačkog SUP-a je proglašena za najbolju u zemlji, a njene radnike je nedavno odlikovao i gradonačelnik Kragujevca. „Ipak, to su samo suve brojke koje ne govore mnogo o suštini problema”, napominje načelnik Dnevne psihijatrijske bolnice kragujevačkog KBC-a psihijatar Dušan Petrović.

Živi leševi Narkomanija je, pre svega, drama mladih, kojima je droga, u najvećem broju slučajeva,

odgovor na osećanja tuge i sete, koje ne uspevaju da se oslobode na druge načine. Sa konzumiranjem se počinje između dvanaeste i četrnaeste godine i laže svako ko kaže da je postao narkoman u tridesetoj. Prvo ide marihuana, ali je ona, po pravilu, samo predvorje za druge droge, poput heroina i danas modernih „ledenih kocki”, ekstazija i „aneđeoskog praha”. Što je droga jača – to je veći stepen zavisnosti, a posle nekoliko godina konzumiranja mentalna struktura ličnosti u potpunosti je izmenjena – objašnjava psihijatar Petrović.

Zavisnici, naprosto, postaju živi leševi. „Do kraja će ostati nerazjašnjeno da li je osećaj beznađa uzrok ili posledica uzimanja droga. U teoriji se to zove začaranim krugom, a praksa je pokazala da lečenje ne daje gotovo nikakve rezultate. Svega oko dva procenta mojih pacijenata je uspelo da ostavi drogu. Zato je najbolje delovati preventivno, pre nego što se sa konzumiranjem počne”, veli naš sagovornik, koji se problemom narkomanije kod mladih bavi već dvadeset godina.

Istraživanje o upotrebi psihoaktivnih supstanci od strane srednjoškolaca, koje je, na zahtev UN, uradio kragujevački Zavod za zaštitu zdravlja, pokazalo je nekoliko zanimljivih rezultata. Na primer, od 766 anketiranih đaka, sa načinom upotrebe droga upoznato je njih 465, s tim da se ova brojka odnosi na one

328

kojima su poznate sve droge i svi načini na koji se one mogu uzimati. Doktorku Vesnu Andrejević, vodeću u timu koji je radio ovo ispitivanje, upitali smo da li je pomenuti podatak posledica valjane obaveštenosti tinejdžera ili je znanje proisteklo iz prakse. Od ukupno 766 učenika prvog i četvrtog razreda srednjih škola, njih 17 se izjasnilo da je duvalo lepak, marihuanu i hašiš je probalo 83, nastavilo je da konzumira 67, a svakog dana to radi njih troje. Heroin je probalo njih 14, kokain 11, a kombinaciju droga je koristilo 20 učenika, s tim da je jedan od ispitanika naveo da je drogu prvi put probao sa 11 godina. To je više nego opominjući podatak – smatra doktorka Andrejević, dodajući da je teško utvrditi koliko su klinci bili iskreni.

''Fenomen noja''Anketiranje kragujevačkih učenika pokazalo je još da mladi, najčešće, drogu probaju iz

radoznalosti i na nagovor druga ili drugarice, a prema rečima doktorke Andrejevi, tinejdžeri se drogom „časte” gde stignu. Droga se najviše konzumira po školskim dvorištima, školskim veceima, često i za vreme trajanja nastave. Zatim na žurkama, u parkovima i haustorima. Dovoljno je samo proći Velikim parkom kojim se, najčešće u večernjim satima, viju gusti kolutovi ispušene marihuane, pa ćete shvatiti koliko je droga uzela maha.

Kad je reč o godinama kada se prvi put proba droga – granica je sve niža i zato bi s problemom narkomanije svi morali da se uhvate ukoštac. I lekari i škola, pre svega razredne starešine koje bi trebalo da znaju više o svojim učenicima. Međutim, taj problem društvo kao da još uvek nije shvatilo ozbiljno, a najgore je što roditelji, čija deca mesečno, kao džeparac, troše i po šest-sedam hiljada dinara, obično, saznaju poslednji – veli doktorka Andrejević.

I psihijatar Petrović smatra da je naše društvo prilično nepripremljeno dočekalo dolazak droge, kao i da često ne želi da se suoči sa tim problemom.– Kragujevac, a ni druga mesta u zemlji, nemaju registar narkomana, što je u razvijenijim društvima osnovni dokument u borbi protiv ove pošasti. Naše društvo se, zapravo, još ne suočava sa problemom narkomanije kod mladih na pravi način, odnosno i dalje pred njim zabija glavu u pesak, što se u teoriji naziva „fenomen noja” – kaže Petrović.

-----------------------------------------------------------''Novi klinci''

Prema nezvaničnim podacima u Kragujevcu ima između osam i deset hiljada narkomana, što ovaj grad, u odnosu na broj stanovnika, već dugo održava na prvom mestu u zemlji. Međutim, prema rečima inspektora kragujevačkog SUP-a Dragoslava Blagojevića, centar Šumadije, ipak, nije krajnja i centralna destinacija krijumčarskih puteva. On tvrdi da je Kragujevac samo usputna stanica, a da je policija, zahvaljujući organizovanijem radu, uspela da razbije organizovane grupe i pohvata sve veće dilere.

– Mi smo od početka godine do danas uspeli da pohvatamo sve organizovane grupe dilera na ovom području. Znam da nas građani, ponekad, optužuju da ne hapsimo poznate trgovce drogom, ali, jednostavno, da bi akcija dala rezultate – oni moraju biti uhvaćeni na delu. U suprotnom, nikog od njih ne možemo naterati da prizna da je drogu spremio za prodaju, a ne za svoju upotrebu. Međutim, moram i to da kažem, krijumčarenja i prodaje droge će uvek biti, jer se umesto „starih zverki” uvek pojavljuju „neki novi klinci” – kaže Blagojević.

On posebno ističe dobru saradnju sa istražnim sudijom Okružnog tužilaštva Danicom Marinković, bez čije pomoći i pravovremenih naloga za pretres stanova, kako kaže, stvari ne bi stajale ovako dobro. Marinkovićka kaže da osumnjičene za trgovinu opojnim supstancama branioci najčešće savetuju da izjave kako nisu imali nameru da prodaju drogu, nego da su je pripremili za ličnu upotrebu. Međutim, u suočavanju sa svedocima, oni najčešće priznaju navode optužnice, ali, kako veli ovaj istražni sudija sa dugogodišnjom praksom, sve je to, u suštini, jedna tužna priča mladih ljudi koji su se upleli u mrežu, pre svega, zbog teške ekonomske situacije.

Uglavnom je reč o momcima bez posla, koji, vremenom, počinju da lažu roditelje, prodaju svoje i stvari iz kuće, da bi na kraju, zbog zavisnosti od droge, postali pravi kriminalci koji vrše teška krivična dela pljački i razbojništava. Zbog svega toga mislim da bi bilo pogubno legalizovati proizvodnju i upotrebu marihuane, a novi Zakon, koji je u fazi nacrta, ide u tom smeru – upozorava Marinkovićka.''

(Politika, 8. decembar, 2004. B. Kartalović )

Kriminal je socijalno najteža devijacija koja je za društveni sistem uvek štetna i zato mora da bude oštro sankcionisana. Po pravilu, kriminalom se označava kršenje pisanih zakona, dakle legalnog poretka. Što se tiče običaja i morala šireg društva oni su, takođe,

329

uvek ugroženi kriminalnim ponašanjem, jer važi pravilo da teži prekršaj normi za sobom povlači i probleme koje stvaraju oni koji su lakši. To što kriminalci krše pored zakona i sva druga društvena pravila, ne isključuje mogućnost da kriminalne grupe imaju neku svoju kriminalnu subkulturu i kontrakulturu u kojoj važi nekakav interni kriminalni kodeks kojeg se kriminalci, ponekad, veoma strogo pridržavaju. Strogost unutargrupnih kriminalnih normi nalaže jaka potreba da se obezbedi zatvorenost kriminalne grupe, interesna solidarnost članova i akciona sposobnost nekog kriminalnog klana (''zemunskog'', ''surčinskog'' ili kakvog drugog na primer). Zato su interne grupne sankcije za prekršioce kriminalnog kodeksa po pravilu surovije od spoljnih sistemskih sankcija oficijelnih institucija. O ovim činjenicama moraju da vode računa oficijelni organi društvenog gonjenja kriminalaca - da bi došli u priliku da koristeći njihove ''unutarnje slabosti'' poneku kriminalnu grupu razbiju i preseku njene kriminalne akcije. Na sličan način i organizovane kriminalne grupe koriste ''unutarnje slabosti'' oficijelnih organa društvene kontrole o organa gonjenja kriminalaca.

Današnja kriza u društvima postsocijalističke tranzicije ima sve strukturne karakteristike društvene anomije, te su Dirkemova i Mertonova teorija socijalne anomije i teorija društvene dezorganizcije sasvim primenjive kao modeli sociološkog objašnjenja masovnih devijacija, prestupništva i najraznovrsnijeg kriminala u svim postsocijalističkim zemljama. To se još više odnosi na zemlje koje su, kao naša i još neke susedne, bile zahvaćene ratom i zapale u ekonomsko siromaštvo, socijalnu bedu i ljudsko beznađe. Tamo gde je neorganizovano globalno društvo (država i druge važne institucije) tu se najbolje razvija korupcija i ''organizovani'' kriminal. Korupcija – sistemska devijacija. Korupcijom (corruptio – pokvarenost, potkupljivanje, podmićivanje) se obično naziva postupak podmićivanja službene osobe od koje se zahteva da uz određenu proviziju, a u korist davaoca mita, učini ono što ne sme ili da ne učini ono što po službenoj dužnosti mora da čini: da nekome pruži protivpravnu uslugu, omogući privilegiju, smanji ili oprosti porez ili određenu kaznu. Korupcija je fenomen koji prati sva društva u svim vremenima, a razlike su samo u stepenu i vrsti korupcije kojom su zahvaćena pojedina društva, uticajne društvene grupe ili pojedinci. Korupcija kao društveni problem se pominje (i osuđuje) još u Bibliji, a o njoj pišu i govore antički (grčki i rimski) filozofi, istoričari, zakonodavci, političari i književnici. Od tada pa do savremenog doba korupcija prati sve one koji imaju moć da odlučuju o drugima, a pohlepni su u pribavljanju novca i kojekakvih drugih privilegija za sebe ili za svoje bližnje.

Kao i svaka druga društveno negativna i kažnjiva pojava i korupcija ima svoju ''tamnu brojku'' koja je daleko veća od onog što se vidi kao ''vrh velikog ledenog brega''. Samo s vremena na vreme u javnost izbijaju korupcionaške afere i u najrazvijenijim i pravno najuređenijim zemljama. U društvima zahvaćenim krizom (ekonomskom, političkom i moralnom) u kojima je i pravni sistem loš i neefikasan, korupcija je svakodnevna i veoma raširena pojava koja takva društva prati skoro kao neizbežna i zla sudbina.

Slobodan Vuković u svojoj studiji Korupcija i vladavina prava (2003) napisanoj na osnovu empirijskog sociološkog istraživanja sprovedenog na uzorku od 327 privatnih preduzetnika u Srbiji 2001. godine pokazuje široku raširenost korupcije u Srbiji. Većina privatnih preduzetnika u Srbiji (52,3%) izjavljuje da unapred zna (uvek, obično i često) koliko za koju uslugu javnih službenika moraju da plate: prilikom registracije firme, za

330

uvozno-izvozne dozvole, sanitarnim, komunalnim ili poreskim inspektorima, lokalnim službama za izdavanje dozvola za rad, za gradnju stalnih ili privremenih stambenih ili poslovnih objekata na atraktivnim gradskim zonama, za odobravanje povoljnijih kredita, a pogotovo na carini. Pokazalo se da je korupcija raširenija tamo gde su pravne procedure komplikovanije, gde je državna birokratija brojna i neefikasna, gde su zakoni konfuzni, a javna kontrola otežana. Tada je za privilegovanu uslugu obično potrebno podmititi više od jednog javnog službenika ili više od jednog puta, pa ni u tom slučaju davalac mita nije siguran da će plaćenu uslugu dobiti (s. 106).

Srbija u ovom pogledu nije nikakav izuzetak u odnosu na okolne zemlje iako je bila više od bilo koje od njih izložena traumama rata i spoljnih sankcija. Podložnost korupciji svih zemalja u našem regionu je velika. Korupcija je merena indeksom od 0 (najveća) do 10 (najmanja) a bila je 2000. godine sledeća: u Rumuniji 4,4; Albaniji 4,3; Hrvatskoj 3,4; Bosni i Hercegovini 3,3; Makedoniji 3,1; Bugarskoj 2,8; Srbiji 2,8 i Crnoj Gori 2,7. (S. Vuković, 203, s.116).

Poseban vid korupcije je tzv. politička korupcija koja je naročito izražena u politički i pravno nestabilnim društvima i prelaznim vremenima kakvo je vreme postsocijalističke tranzicije. Ova korupcija se sastoji u nezakonitom i tajnom davanju provizije uticajnim predstavnicima vlasti sa ciljem da se izdejstvuju zakoni ili političke odluke koje su u interesu davalaca provizije. Prema rezultatima studije Svetske banke o stepenu političke korupcije Srbija i Crna Gora je 2004. godine bila na šestom mestu od 26. država u tranziciji, sa indeksom korupcije od 2,2 na skali od 0 (najveća korupcija) do 10 (bez korupcije). Zato je razumljivo što se u takvim društvima ukorenila korupcijska poslovna strategija koja se cinično formuliše sloganom: ''preko mita do profita''.

Da bi se sistemski sprečavala korupcija, u Srbiji je do 2004. doneto nekoliko tzv. antikorupcijskih zakona (o javnim nabavkama, o finansiranju političkih stranaka, o sprečavanju sukoba interesa, o slobodnom pristupu informacijama) ali se njihova dosledna primena sa svih strana ometa.

Uzroci i uslovi korupcije. Grupa istraživača u okviru Centra za liberalno-demokratske studije (CLDS) u Beogradu je sa tri svoje knjige na temeljima empirijskih socioloških istarživanja obradila neke važne oblike korupcije kod nas: Korupcija u Srbiji (2001), Korupcija na carini (2002) i Korupcija u pravosuđu.(2004). Oni razlikuje tri opšta tipa korupcije:korupcija za ostvarivanje prava (podmićivanje da bi se lakše i brže došlo do legalnog);korupcija za kršenje prava (podmićivanje da bi se izbegla kazna za prekršaj zakona);korupcija za menjanje prava (za prilagođavanje prava interesima krupnih korupcionaša). ''Uzrok korupcije, prema tradiciji, na strani primaoca mita uvek je pohlepa. A pohlepa je individualna karakterna osobina poznata svim ljudskim zajednicama, bez obzira na njihovu rasnu i versku pripadnost. Mito i podmićivanje uvek egzistiraju, ali postoje uslovi koji pogoduju razvijanju mita i uslovi koji mitu ne pogoduju.

Na opštem planu osnovni preduslov za razvijanje mita i podmićivanja je sadržan u jednoj reči: bezakonje. Onog trenutka kad država i njene institucije počinju da slabe ili propadaju, a vlast pojedinca počinje da se uzdiže iznad njih, na scenu, brzinom svetlosti, stupa korupcija.''

(Korupcija u Srbiji, s.28.)

331

''Kleptokratija'' - lopovska oligarhija. - ''U nekim zemljama bivšeg socijalističkog poretka korupcija je imala korena u prethodnim režimima.Što je kriza ovih društava bila duža, obim korupcije je postajao sve veći. Kada korupcija dobije enormne dimenzije, kada prodre u sve službe i ustanove, kada uđe u sve pore društva nastaje ubrzano truljenje svega. Policija prvo sarađuje sa kriminalcima, a zatim ih sama organizuje; carinici sarađuju sa švercerima, a zatim sami organizuju šverc. Sudstvo, zdravstvo, prosveta, a posebno privreda potpadaju pod uticaj organizovane korupcije. Nastaje simbioza normalnih i patoloških pojava, nema borbe protiv udruženih snaga korupcije, svi sarađuju na istom poslu. To je stanje koje se uslovno može nazvati kleptokratijom. Svi uticajni faktori društva udružuju se u krađi javnog dobra, čine jednu lopovsku oligarhiju.

Ukoliko se ne probude, organizuju i pobune časni građani, vladavina lopova može dugo potrajati. Što je najgore, ona sve relativizuje i obesmišljava i moral i pravo i javnost, ukida borbu između dobra i zla, između normalnog i patološkog, umrtvljuje društvenu dinamiku i razvoj i promoviše trulež i propadanje kao sudbinu. Zato prvi i najvažniji korak svake demokratske reforme treba da bude beskompromisna borba protiv korupcije.''

(Dragoljub Mićunović, predgovor za knjigu Korupcija u Srbiji)

Organizovani kriminalitet – zločinačka korporacija. Pojam ''organizovanog kriminala'' jedan je od najkontroverznijih pojmova u kriminologiji koji se definiše na veoma različite načine (Đ. Ignjatović, 1998, s. 13-30). Pored svih razlika među kriminolozima, za sociološku analizu je najpogodnije shvatanje organizovanog kriminala kao profesionalnog kriminala, kao kontinuirane i nezakonite privredne delatnosti organizovanih grupa kojima je kriminalno delovanje postalo glavno zanimanje.

Profesionalna kriminalna delatnost po pravilu je oslonjena na sistemsku korupciju i na otvoreno ili prikriveno nasilje, a funkcionalno (i tajno) je povezana sa određenim društvenim profesijama koje su formalno ovlašćene za njeno suzbijanje. Tamo gde je organizovani kriminalitet uhvatio dublje korene skoro bez izuzetaka postoji interesna i personalna sprega kriminalnih grupa i oficijelnih državnih organa koji bi trebalo da gone i kažnjavaju kriminalce, a oni su se sa njima udružili. Zato bi se odnos organizovanog kriminala i državne organizacije mogao da iskaže preko ocene da i dobro organizovane države imaju svoje kriminalce, dok dobro organizovani kriminalci imaju ''svoje države''. U organizovani kriminal se ubrajaju krijumčarenje i trgovina drogom, velike krađe, otmice, reketiranje, pranje prljavog novca, ali i organizovana prostitucija, trgovina ljudima (ženama i decom), trgovina opasnim materijama, oružjem, strateškim patentima i slično. Neke od ovih kriminalnih aktivnosti su na granici legalnog (bankarskog i drugog) poslovanja, ali su uvek nezakonite. Obično su povezane sa špijunažom, ali ponekad i sa sportom, politikom, ratovanjem, turizmom i drugim. Organizovani kriminal je skoro nevidljiv i u njegovom slučaju je najveća tzv. tamna kriminalna brojka, koja je za sve oblike kriminala vrlo velika. To znači da zvanična statistika uvek beleži znatno manje kriminalnih prestupa nego što ih je stvarno bilo, a organizovani kriminal se najuspešnije skriva i zameće trag organima društvene kontrole, gonjenja i kažnjavanja. Organizovani kriminal nema korene u siromaštvu nego u globalnoj društvenoj sistemskoj organizaciji ili dezorganizaciji i u tom pogledu je sličan i povezan sa nekim drugim tipovima kriminala koji vrše kriminalci koji se regrutuju iz materijalno dobrostojećih srednjih i viših slojeva i iz starije populacije. Takav je ''kriminal belih okovratnika''

332

kojem pribegavaju oni koji vrše utaju poreza, prave nezakonite transakcije sa hartijama od vrednosti, nezakonito trguju nekretninama, pustaju u promet opasne materije, zloupotrebljavaju službene položaje. Taj kriminal je, takođe, manje vidljiv, organi gonjenja i statistika ga teško registruju, ali on je društveno mnogo opasniji od vidljivijeg kriminala marginalnih grupa (siromašnih i mladih). Ako ni zbog čega drugog, po tome je društveno štetniji što se obično povezuje sa krupnim kriminalom najmoćnijih i najviših slojeva – koji društvu i državi nanosi i najveću štetu. To je ''elitni kriminal'' ili kriminal ''povezanih lica'' koja pripadaju sloju ''uglednih građana''. Jedan vid ove vrste kriminala označava se kao ''klijentizam'' koji se sastoji u tome što poznate javne ličnosti nalaze neke druge ljude (svoje ''klijente'') koji se umesto njih bave onim unosnim poslovima koje vlast u stvari ''namešta'' sama sebi.

Neki istraživači kao posebnu vrstu navode korporacijski kriminal i ukazuju na nekoliko njegovih podvrsta: 1. administrativni (nepoštovanje administrativnih propisa); 2. ekološki (kršenje ekoloških propisa);

1. finansijski (utaje poreza, nezakonite isplate);2. radni (kršenje radnih propisa, radnih prava);3. trgovački (lažno reklamiranje, deklarisanje, nelojalna konkurencija).

Svi navedeni i slični oblici kriminala pripadaju danas širokoj paleti postmodernog ''organizovanog kriminala'' koji se stalno menja i prilagođava novim okolnostima, stvarajući globalne kriminalne mreže koje su mnogo efikasnije nego što su ikad do sada bile. Oficijelni državni organi koji gone i kažnjavaju kriminalce sve teže mogu da ih prate u njihovom stalnom organizacionom prestrukturiranju, a i po tehničkoj opremljenosti. To je pogotovo problem u siromašnim društvima (poput našeg) gde je država neorganizovana i siromašna, a kriminalci organizovani i bogati.

Novim uslovima ubrzano se prilagođavaju sve tradicionalne nacionalne mreže kriminalaca, koje se povezuju na internacionalnom planu, ali i međusobno konkurišu jedna drugoj na međunarodnom ''kriminalnom tržištu''. Toj listi kriminalnih organizacija svetskog ranga pripadaju stara italijanska ''mafija'', japanske ''jakuze'', kineske ''trijade'', kolumbijski karteli, jevrejski, portorikanski i crnački gangovi, ruski, čečenski, gruzijski, tatarski i ukrajinski sindikati kriminala, albanski fisovi i druge nove i manje poznate kriminalne organizacije. Međusobni odnosi organizovanih kriminalnih grupa, danas kao i ranije, isključivo zavise od njihovih interesa – bilo da sarađuju ili da se sukobljavaju. Kad dve države ili dva naroda ratuju, njihovi kriminalci sarađuju kad god im se interesi poklope. To je bio slučaj sa svim kriminalcima na raznim stranama i u poslednjem ratu na našim prostorima.

Internacionalne kriminalne mreže danas efikasnije funkcionišu usled olakšane komunikacije, a elektronske komunikacije omogućuju i sasvim nove oblike kriminala. Kompjuterski kriminal se naglo širi i već danas poprima razne oblike: 1. ilegalno prisluškivanje je postalo lakše i raširenije je nego pre; 2 elektronski vandalizam i terorizam (hakerski upadi u kompjuterske sisteme); 3. krađa telekomunikacionih usluga (n.pr.besplatni telefonski razgovori); 4. kršenje autorskih prava (krađa i kopiranje softvera, filmova, kompakt diskova, tzv. piraterija); 5. lažan telemarketing;

4. upadi u elektronske sisteme za prenos novca;

333

5. elektronsko pranje novca;6. malverzacije preko interneta.

U neposrednoj budućnosti verovatno neće prestati da postoje klasični oblici društvenih devijacija i kriminala, ali će sigurno nastati neki novi koji dosad nisu postojali. ''Četovanje'' na internetu nije patološka pojava, ali može da otuđuje međusobno članove porodice jedne od drugih, dok se stvaraju veze sa udaljenim i nepoznatim ljudima. Tako se menjaju primarni odnosi, slabe primarne grupe i nastaje jedna virtuelna zajednica u kojoj će i psiho-socijalna patologija, pa i kriminal, biti drugačiji nego što su danas.

Kriminal budućnosti. ''Zamislite svet u kojem ne postoji gotov novac u fizičkom smislu, u kojem je sva lična imovina obeležena elektronskim čipovima, a vaš lični identitet jeste ono što ima najvišu vrednost. Prema izveštaju pod naslovom Odmah tu iza ugla koji je objavilo Ministarstvo za trgovinu (D.T. 2000) kriminal će se uskoro iz temelja promeniti pod uticajem tehnološkog napretka. Za dve decenije, po ovom izveštaju, mnoga dobra kao što su automobili, kamere i kompjuteri postaće manje privlačne mete za krađu jer će biti tako programirani da će moći da rade samo kada njima rukuju zakonski vlasnici. Personalizovani ''identiteti'' kao što su kompjuterski čipovi, lični identifikacioni brojevi (PIN) i zaštitne šifre postaće sveprisutna pojava. Oni će biti neophodni za obavljanje onlajn transakcija, korišćenje ''pametnih kartica'' (virtuelni gotov novac) i prolaz kroz zaštićene sisteme. Prema ovom izveštaju, slučajevi ''krađe identiteta'' biće u velikom porastu s obzirom na to da će sve više aspekata života biti zasnovano na visokoj tehnologiji.''

(E. Gidens, Sociologija)Odabrana literatura

Vuković, Slobodan (2003): Korupcija i vladavina prava, IDN, Beograd.Dirkem, Emil (1977): Samoubistvo, BIGZ, Beograd. Zvekić, Uglješa (2001): Žrtve kriminala u zemljama u tranziciji, Viktimološko

društvo Srbije – Prometej – IKSI, BeogradIgnjatović, Đorđe (1998): Organizovani kriminalitet, Policijska akademija,

Beograd.Korupcija u Srbiji (2001): redaktori B. Begović, B. Mijatović,

CLDS, Beograd.Korupcija na carini (2002): redaktori B. Begović, B. Mijatović,

CLDS, Beograd.Korupcija u pravosuđu(2004): red. B. Begović, B. Mijatović, D.

Hiber, CLDS, BeogradMrvić, Nataša – Ćirić, Jovan (2004): Sukob javnog i privatnog interesa u trouglu moći, novca i politike, Vojnoizdavački zavod, Beograd.Petrović R., Opalić P., Radulović D. (1990): Samoubistva u Jugoslaviji, ISI FF, BeogradSeksualnost, agresivnost, delinkventnost (1999): priredio Dragiša Popović,

Matica srpska, Novi Sad.Sistem i korupcija (2000): uredio Veselin Vukotić, IDN, Beograd.Ćirić, Jovan (2001): Društveni uticaji na kaznenu politiku, Institut za uporedno pravo, Beograd.Škulić, Milan (2003): Organizovani kriminalitet, Dosije, Beograd.

8. Kulturne promene i društveni razvoj – između tradicija i inovacija

334

Tradicija (lat. tradere - predati, usmeno preneti) predstavlja osnovu kulturnog kontinuiteta i razvoja koji ne bi bio moguć kad generacije predaka ne bi predavale sva svoja stečena iskustva generacijama potomaka. Najvrednije kulturne tekovine predaka obično služe kao dragoceno kulturno nasleđe (kulturno-istorijska baština) kojim se potomci koriste, prema svojim aktuelnim potrebama, nezavisno od onih koji su ih stvorili.

Tradicionalizam označava nekritičko prenaglašavanje značaja tradicije za savremene generacije. U ekstremnijim oblicima radi se o pojavi kada se istorijski preokrene odnos izmeću generacija, pa prošlost jednih pritiska i čak zamenjuje budućnost drugih. Tada staro iskustvo ometa sticanje novoga, a stara kultura guši novo kulturno stvaralaštvo. Zato se svakoj tradiciji mora pristupati kritički, da se od nje ne bi skliznulo u bezumni tradicionalizam. Međutim, uslov racionalnog kritičkog odnosa prema sopstvenoj i tuđoj tradiciji jeste njeno upoznavanje. Stoga je podjednako "nekulturno", dakle, kulturno i istorijski neproduktivno, slepo oponašanje prošlosti i robovanje onome što je "nekad bilo", ali i grubo odbacivanje i prenebregavanje onog što su drugi pre nas iskusili i stvorili. Ovu meru sasvim tačno odmerava tradicionalna narodna mudrost koja kaže: "Pametan se uči na iskustvu drugih, a budala ni iz svoga ne izvlači valjane pouke". To, drugim rečima, znači da tradiciju kao iskustvo proživljene prošlosti treba poznavati i uvažavati – nezavisno od toga da li se radi o prijatnom ili o neprijatnom istorijskom iskustvu. Poznavanje negativne tradicije (tragične prošlosti) u izvesnoj meri je neophodnije nego poznavanje one lepše strane prošlih vremena. To je zato što izgleda da se stalno potvrđuje stara opomena da svi oni koji "zaboravljaju lekcije istorije bivaju prinuđeni da ih kad-tad ponavljaju". Znamo da nije svako ponavljanje tragično. Tragično je samo kada se ponavlja tragična istorija i zato nju prvenstveno treba poznavati.

Kulture nema bez kontinuiteta kulturnog stvaralaštva i očuvanja kulturnih tvorevina i u tom pogledu svaka je kultura, ako je kultura, "tradicionalna". Međutim, kulturno stvaralaštvo, ako je stvaralaštvo, uvek je stvaranje nečeg novog, onog što ranije nije postojalo (te je po tome "moderno"). U tom smislu svaka je kultura, pa i ona najtradicionalnija, dokle god postoji kao kultura, na taj način "moderna". U sociološkim i drugim srodnim istraživanjima uobičajeno je razlikovanje tradicionalnog i modernog tipa kulture. Kao i svaka idealno-tipska pojmovna konstrukcija i ova je prilično pojednostavljena. Nisu najstarije tvorevine zato što su tradicionalne manje vredne od onih najnovijih koje danas nastaju, a ne zna se ni do sutra šta će od njih ostati i kakve će posledice po čoveka i ljudsko društvo ostaviti. U principu, veća je verovatnoća da univerzalniju vrednost imaju one kulturne tvorevine koje su se kao smislene održale kroz milenijume kao simbolička vodilja i praktični imperativ, kao moralni ideal i običajni regulativ, od onih koje danas vrše takvu ulogu, a već sutra bi ih novo vreme i prilike mogli odbaciti.

Upravo sa "modernog" (a u stvari sa kulturno-stvaralačkog) stanovišta gledano, sa stanovišta moguće smislene funkcije neke kulturne tvorevine u budućnosti, može se lako naknadno pokazati da neki stari kulturni obrasci, koji su preživeli vekove, mogu i u budućnosti biti delotvorniji i u tom smislu "moderniji" od nekih današnjih. Zato dihotomnu podelu na staru tradicionalnu i novu modernu kulturu ne treba pretvoriti u nekulturno i nekritičko vrednovanje ni jedne ni druge kao "a priori" manje ili više vredne.

Zato uopštena podela na "tradicionalno" i "moderno" može samo da posluži kao danas uobičajen (i pomalo pomodan) vrednosno neutralni opis kulturnih procesa i tvorevina, pogodan za lakše razumevanje i objašnjenje onoga što se u našem društvu i kulturi menja.

335

Vrednovanje kulturnih vrednosti mnogo je delikatniji i suptilniji problem od njihovog sociografskog registrovanja relativno grubim instrumentima pozitivističke metodologije koji danas preovlađuju u svim društvenim naukama, pa i u sociologiji. Prikupljanje sociografskih podataka o kulturnoj strani društvenog života uz pomoć dihotomije "tradicionalno-moderno" mora da bude znatno kreativnije, pažljivije i elastičnije nego kad se prikupljaju neki drugi, takođe važni, ali manje suptilni podaci.

Često naglašavana protivrečnost između tradicionalnih težnji i modernih tendencija promena, u svim oblastima društvenog života, tipičan je kulturni fenomen. Kad se različite ekonomske, društveno-organizacione ili političke tendencija ne bi iskazivale kao međusobno suprotstavljene vrednosno-normativne orijentacije pojedinaca i grupa koji u njima učestvuju, stvarnih protivurečnosti uistinu ne bi ni bilo. Dotični društveni procesi tekli bi jedni pored drugih, jedni protiv drugih i jedni sa drugima - mehanički, spontano, slepo i neosvešćeno. Nema za ljude problema u društvu sve dok se oni ne projektuju na kulturnom planu. I obrnuto, nema kulture dok se čovek, živeći u društvu sa drugima, svesno ne suoči sa problemima. Otuda je svaki podatak, o bilo kojem ljudskom problemu i o bilo kakvom duhovno posredovanom društvenom odgovoru na njega, podatak o kulturi u dotičnoj sredini.

Osnovne crte dihotomije "tradicionalno-moderno" već su uzgredno naznačavane, uz svaki funkcionalni segment društvenog života. Operacionalizovani podaci o nekoj kulturi, više nego bilo koji drugi, jesu u pravom smislu reči sintetički pokazatelji određenog načina društvenog života - bilo da je on tradicionalan ili je u nekom smislu modernizovan.

Tradicionalnu kulturu karakteriše sinkretizam kulturnih procesa i tvorevina, nerazlučivost racionalnih i iracionalnih sadržaja, individualnih i kolektivnih radnji i postupaka, svakodnevnog života i rada i kulturnog stvaralaštva. Kulturni stvaraoci su anonimni, a kulturne vrednosti se prenose usmenom predajom (pošto je većina stanovništva nepismena).

Tradicionalno društvo je u sebe zatvoreno, sporo se menja, pa mu je i kultura takva. Vrednosti i norme su postojane, dugo traju i opiru se inovacijama. Zato je i hijerarhija vrednosti stabilna i očuvana iz starih vremena. Na vrhu vrednosne lestvice nalazi se zemlja (kao glavna materijalna vrednost) porodica (kao osnovna društvena grupa) i kućedomaćin (kao najistaknutiji pojedinac). Religija ima značajnu, a nauka beznačajnu ulogu (u tradicionalnoj sredini malo je ateista i visokoučenih pojedinaca).

U tradicionalnom društvu postoji socijalno-psihološka prijemčivost za "ideologiju vođe", a nešto kasnije se prihvata i "ideologija pravde". Umetnost i zabava prate rad, a ritam rada i odmora je podvrgnut prirodnim ciklusima. Sekundarne društvene potrebe su slabo razvijene, veštačkih potreba nema, pa nema ni komercijalizacije kulturnih delatnosti u užem smislu. Promene u načinu života (rada, stanovanja, kulturnih obrazaca međusobnih odnosa) dolaze u tradicionalne zajednice uglavnom spolja, u selo iz grada, u tradicionalnija globalna društva iz modernijih, iz razvijenijih u manje razvijena, difuzijom iz centra ka periferiji.

Utemeljivači američke sociokulturne antropologije Franc Boas i Alfred Kreber posmatraju sve kulturne promene u tradicionalnim društvima kao posledicu procesa difuzije, preinačavanja i akulturacije kulturnih inovacija. Boas smatra da se nove kulturne tvorevine (inovacije) kulturnom komunikacijom i dodirom raznih kultura šire na susedne sredine (difuzija), da bi u novoj kulturnoj sredini došlo do njihovog preinačavanja i prilagođavanja (akomodacije). Na sličan način i Kreber vidi kulturne promene kao rezultat povezanih kulturnih procesa difuzije i akulturacije. Difuzija se odnosi na one kulturne elemente koji su

336

''preneseni'' iz druge kulture, dok se akulturacija odnosi na ''usvajanje'' prenetih elemenata u novu kulturu. Procesi difuzije i akulturacije omogućuju ujednačavanje različitih kultura. Akulturacija je, ipak, asimetričan društveno-kulturni proces čiji rezultat može da bude i to da se cela jedna kultura utapa (asimiluje) u neku drugu veću i širu kulturu.

Za modernu kulturu tipične su najraznovrsnije kulturne inovacije koje su osnova dinamične kulturne komunikacije koja je jedan od najvažnijih aspekta posebno izražene dinamike svih modernih društava.

Inovacija je novostvorena kulturna tvorevina koju jedni ljudi stvaraju rešavajući neki nerešeni problem, a drugi prihvataju, da bi time zadovoljili neku svoju novonastalu ili dotle nezadovoljenu potrebu.

Proizvođenje inovacija je osnova svakog kulturnog stvaralaštva i u tom smislu to je najvažniji kulturni čin, a inovacija je tipična kulturna tvorevina (kulturno delo). Inovacija ne mora da bude samo ono što je novostvoreno, već je to i ono što je novootkriveno. Ono što, samo po sebi, nastane kao novo u prirodi, nije kulturna inovacija (neka nova prirodna vrsta, recimo). Inovacija je, pak, kad čovek otkrije dotle nepoznato i počne da koristi neka njegova ranije nepoznata svojstva.

Difuzija ili širenje inovacija u društvenom prostoru (od pojedinca do pojedinca, od grupe do grupe, od mesta do mesta, od jednog globalnog društva do drugoga) predstavlja glavni kulturni proces. Taj proces difuzije ima svoju strukturnu i svoju istorijsku dimenziju. Strukturno gledano, inovaciju stvaraju kreativni pojedinci i grupe, u povoljnim društvenim uslovima, gde se nalazi središte kulturne inovativnosti, iz kojeg se novostvoreno širi ka drugim delovima dotičnog društvenog sistema, a ponekad i izvan njega. Istorijski gledano, stvorene inovacije se šire brže ili sporije, tako da je vreme veoma važna dimenzija difuzije inovacija, kao i svih drugih kulturnih procesa. Tokom vremena se pojedinci i grupe, pre ili kasnije upoznaju sa inovacijama, potom ih prihvataju ili odbijaju, da bi one prihvaćene počeli redovno ili povremeno da koriste. Stvaranje (produkcija), širenje (difuzija), prihvatanje i korišćenje (recepcija) inovacija, predstavljaju različite i međusobno povezane etape u jednom složenom i veoma suptilnom društveno-kulturnom procesu koji je, zato, veoma značajan, ali i veoma težak za sociološko, socijalno-psihološko i svako drugo istraživanje. Sociolozi se od svih faza inovativnog ciklusa nešto više bave problemima difuzije, jer širenje inovacija je u većoj meri vezano za razne društvene uslove koji ih podstiču ili ometaju.

Kod nas je Vojislav Đurić (1940-1976) prvi počeo da se bavi teorijskim i empirijskim sociološkim istraživanjem inovacija. U svojoj studiji Inovacije u društvu (1975) Đurić ističe da se u empirijskim sociološkim i socijalno-psihološkim istraživanjima sasvim neopravdano provlači više uprošćenih predstava o inovacijama.

Prvo, previđa se da inovacija ne mora uvek da bude adekvatan odgovor na datu potrebu, te da, pored poželjnih, može da ima i neželjene efekte. Funcionalne inovacije proizvode željene efekte, a disfunkcionalne ne zadovoljavaju potrebe i stvaraju neželjene posledice.

Drugo, inovacije nisu uvek racionalne tvorevine, niti se sve njihove posledice mogu racionalno predvideti. Neke su manifestne (vidljive i nameravane), a neke su latentne (skrivene i slučajne).

Treće, posebni interesi grupa koje nameću ili sprečavaju inovaciju u svim fazama njene difuzije uvek postoje i uvek se nekako me|usobno balansiraju, a istraživačima to nije

337

dovoljno poznato. Za svaku inovaciju mora postojati zainteresovana strana koja je širi, prihvata i koristi.

Četvrto, teško je zaključiti koje su stvarne posledice neke inovacije i šta je čime izazvano. Verbalni iskazi anketiranih o tome obično su površni, često netačni i teško upotrebljivi. Osim toga, stvarne posledice neke inovacije mogu se znati tek sa protokom vremena, a mi ne možemo znati da li je dovoljno vremena proteklo da bi se sve bitne posledice ispoljile.

Uklapanje svake važnije inovacije u postojeće kulturne obrasce veoma je komplikovano i to ističu svi sociolozi koji se bave ovim problemom. Već prilikom usvajanja, a naročito tokom korišćenja neke inovacije razvijaju se odbrambeni i adaptivni društveno-kulturni mehanizmi socijalnog sistema i kulturnog podsistema u koji inovacija prodire i u kojem se prihvata. Tom prilikom inovacija najpre izaiziva "konflikt" (sukob sa postojećim), potom se odvija njena "akulturacija" (prihvatanje), pa "akomodacija" (prilagođavanje), "reinterpretacija" (novo tumačenje u novoj sredini) i "asimilacija" (utapanje). To znači da se svaka inovacija nužno sukobljava sa nekim elementima starog kulturnog obrasca i sistema u koji prodire (sa onim vrednostima, normama i interesima sa kojima je nespojiva); sa drugima se povezuje (sa kojima je kompatibilna) i tako se prilagođava celini (akomodacija); sledi preuređivanje inovacije u duhu nove celine (reinterpretacija), čije crte ona prihvata i u koju se definitivno uklapa i utapa (asimiluje se).

Često postoji "strah od radikalnih inovacija" i izražen otpor prema njima, pošto se smatra da revolucionalrne promene sistema skoro uvek izazivaju oštre konflikte aktera i razaranje materijalnih dobara društva, duhovnih vrednosti kulture, pa i samih ljudskih života.

Postoji, međutim, ponekad, ponegde i kod ponekog - i patološka potreba za novačenjem. To je svojevrsno pomodarstvo, pseudonovatorstvo koje hoće "novo po svaku cenu", čak i onda kad ono ne priliči uslovima i "novatorima" ("videla žaba da se konji kuju" – kaže narod za takve, sa prezirom). Tako se gubi kriterijum stvarne vrednosti postojeće tradicije i njoj pretpostavljene inovacije. Ako se desi da se suviše relativizuju i potpuno pogube kriterijumi kulturnog vrednovanja i starog i novog, i tradicije i inovacija, takva kultura ulazi u duboku anomiju. Tada se stari kulturni obrasci raspadaju, a novi se ne stvaraju. Kulturna anomija obavezno zahvata i društvo u celini, što može da bude pogubno i za društvo i za kulturu.

Pogrešno se veruje da su "novo" i "dobro" sinonimi, te da se razvoj i napredak temelje samo na inovacijama. Istina je, međutim, da je današnja tradicija nekadašnja inovacija i to ona inovacija koja se potvrdila kao vredna i kao takva se zadržala. Kad se ono novo što se stvara ne bi (kao tradicija) prenosilo sa generacije na generaciju, svaka bi generacija "iznova" morala sve sama za sebe da stvara i da otkriva. Svako bi, tada, uvek polazio od početka i ne bi mogao daleko da odmakne. Zato su i tradicija i inovacija podjednako važne za društveni i kulturni razvoj, i za prošla i za savremena društva. Razlika je samo u tome što u savremenim društvima ima znatno više inovacija nego ranije, što ih je u gradovima više nego u selima, što su moderne sredine inovativnije od tradicionalnih.

Odabrana literatura

Đurić, Vojislav (1975): Inovacije u društvu, Gradina, Niš.Rihtman-Auguštin (1984): Struktura tradicijskog mišljenja, Zagreb.

338

Stjuard, Džulijan (1981): Teorija kulturne promene, BIGZ, Beograd.

339

VI PROMENE I RAZVOJ SAVREMENOG DRUŠTVA

"Prema kojem konačnom cilju teži društvo svojim industrijskim razvitkom? Kad razvitak prestane, u kojim će uslovima ostati čovečanstvo?"

Džon Stjuart Mil 1857

1. Promene su stalne, a razvoj i napredak nisu

Svako se društvo u svakom momentu menja, tako da je proučavanje društvenih promena, uz proučavanje društvene strukture, jedan od dva glavna zadatka sociologije. Ova dva zadatka sociologije su nerazdvojna, jer je u stvari svaka društvena promena struktura u nastajanju ili u nestajanju. Društvena promena zato i jeste razlika izmedu dva stanja društvene strukture. Svaka društvena pojava može da se posmatra sa stanovišta kako ona postoji i funkcioniše, dakle struktural-funkcionalno, ali i sa stanovišta kako je nastala i kako se menja, tj. istorijsko-genetički.

Sociološko objašnjenje društvenih promena, pored određenja pojma promene, uključuje još i klasifikaciju promena po vrstama (tipovima), odnosno, po uzrocima, posledicama i oblicima ispoljavanja. U tom smislu mogu se razlikovati sledeće vrste društvenih promena:1. prema kvantitetu: rast i opadanje;2. prema kvalitetu: razvoj (evolucija) i raspadanje (involucija, anomija);3. prema vrednostima: napredovanje (progres) i nazadovanje (regres).

Prilikom sociološkog proučavanja stvarnih društvenih promena uočavaju se i brojna druga njihova svojstva prema kojima nastaju razne druge (obično dihotomne) klasifikacije promena: prema sredstvima (nasilne i mirne); prema značaju (korenite, radikalne i nebitne); prema brzini (nagle i postepene); prema organizovanosti (planske i spontane); prema području odvijanja (ekonomske, političke i kulturne) promene itd.

Konačno, sve se promene mogu, sa strukturalnog stanovišta, posmatrati kao promene unutar društvene strukture (društvena pokretljivost, mikropromene) i kao promene same strukture (makropromene).

Svaki od navedenih kriterijuma izražava neki od aspekata ili važnu osobinu društvenih promena, a ne samo neku posebnu vrstu koja bi se od drugih mogla oštro odvojiti.

Sociološke teorije društvenih promena razlikuju se međusobno prema globalnom modelu, u okviru kojeg se objašnjavaju sve značajnije promene kao nizovi međusobno povezanih događaja. U klasičnoj sociologiji su najpoznatiji evolucionistički, ciklički i difuzionistički modeli društvenih promena koji predstavljaju tri u osnovi različita, ali u ponečemu i međusobno komplementarna teorijska obrasca objašnjavanja mocernizacijskih procesa. Uz njih ili nasuprot njima u najnovijoj sociologiji postmoderne orijentacije pojavljuju se i nove postmoderne teorije društvenih promena koje predstavljaju radikalni zaokret u odnosu na klasične moderne vizije društvenih tokova.

1. Evolucionistički model temelji se na ideji da se u društvu može uočiti stalni kontinuirani razvoj od prostijih ka sve složenijim, sve raznovrsnijim i sve savršenijim oblicima društvene organizacije. Evolucija (razvoj) slikovito se može predstaviti u obliku prave ili cik-cak linije, ali sa stalnom uzlaznom putanjom. Takav je, na primer, tehničko-tehnološki razvoj (stalno usavršavanje sredstava za rad).

340

U pogledu uzroka koji izazivaju evolutivne društvene promene, postoje teorije (kao marksistička) koje promene objašnjavaju sukobima interesa (sukobom klasa ili "proizvodnih snaga" i "proizvodnih odnosa"). Pojavljuju se i shvatanja o "potrebama rašćenja" i s njima povezanim stvaranjem inovacija, kao novih tehničkih i organizacionih rešenja postojećih problema koja postaju osnova društvenog razvoja.

Savremena varijanta evolucionizma izražava se u teoriji ”kraja istorije” Frensisa Fukujame (Francis Fukuyama, 1989) koji tvrdi da se sva društva sveta kreću ka jednom cilju, a to je moderni kapitalizam sa razvijenom tehnologijom, političkom demokratijom i zagarantovanim ljudskim pravima. Tako se ubrzano uspostavlja globalno svetsko društvo u kojem nema dominacije, velikih sukoba i ratova, koji pripadaju prošlosti i zato je tu reč o ”kraju istorije”. Razlika među društvima se ogleda samo u tome ko je bliži, a ko dalji, ko brže i lakše, a ko sporije i teže stiže do ovog jedinstvenog cilja globalnog svetskog razvoja. Ova idealizovana slika svetskog razvoja, kao i ona Marksova o svetskom komunizmu kao ”kraju istorije”, osporena je odmah kada se i pojavila u poslednjim decenijama 20. veka, i to sa puno realnih argumenata koji ukazuju na nerešive razvojne antinomije kao što su ekološke pretnje, demografska eksplozija, nacionalni i verski sukobi, atomski incidenti.

2. Ciklički model predstavlja društvene promene kao "kružno kretanje" kroz istoriju, gde se po nekom određenom redosledu pravilno smenjuje ograničen broj društvenih oblika (struktura). Osnovni pravac promena ponekad se prikazuje u okviru zatvorenih krugova (ciklusa), ali češće kao "ciklička spirala" koja, u sklopu kružnog kretanja, ostavlja mesta delimičnoj evoluciji. Još je Aristotel govorio o cikličnom smenjivanju raznih oblika vladavine, a i posle njega se uočava izvesna cikličnost u smenjivanju raznih varijanata demokratije i autoritarizma u politici.

Savremena varijanta ciklizma uočava se u ideji potencijalnog ”sukoba civilizacija” o kojem govori Semjuel Hantington (Samuel P. Huntington) čuveni profesor političkih nauka na Harvardu koji je (1993) obrazložio svoju spektakularnu tezu da stalna evolucija zapadnih društava nije tako izvesna kako je mislio njegov učenik Fukujama. Globalizacijski procesi ne vode ''kraju istorije'' nego se ''istorija ponavlja'' tako što Zapad postepeno gubi prednosti nad Istokom koji se podiže i stremi svojoj staroj poziciji – kad je Istok bio jači i razvijeniji od Zapada. To se posebno odnosi na Kinu, koja je nekad ranije imala civilizacijsku prednost u odnosu na Zapad, a danas se ponovo brzo uzdiže. Kad su mnogi pomislili da raspad socijalističkog sistema i njegovog vojnog bloka (istočnog) znači definitivno otklanjanje rizika globalnog svetskog sukoba, Hantington je najavio, umesto starog ''hladnog rata'', novi civilizacijski sukob na kulturnoj (religijskoj) osnovi – sukob hrišćanskog Zapada i islamskog Istoka i svoju tezu obrazložio i razradio u knjizi Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka (1996). Događaji koji su usledili dali su za pravo Hantingtonu (kao što su napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2002, rat u Iraku, pretnje Iranu). Nova napetost se predviđa u odnosima Zapada sa Kinom i u tom kontekstu američka podrška Tajvanu i pretnje Severnoj Koreji nose rizik sukobljavanja sa Kinom koje može da ima globalne posledice. Hantington misli da će svetski sukobi u budućnosti verovatno nastati iz ''interakcije zapadne arogancije, islamske netolerancije i kineske afirmacije''.

3. Difuzionistički model (lat. diffusus - razliven) polazi od ideje da sve značajnije promene nastaju u nekom centru (središtu civilizacije), pa se, potom, iz centra zrakasto šire i razlivaju po najbližoj, a potom i po daljoj okolini. Uticaji iz centra slikovito se

341

mogu zamisliti kao talasanje koncentričnih krugova koji se ravnomerno šire i postepeno slabe kako se sve više udaljavaju od jezgra u kojem su se začeli. Ovaj model je pogodan za opis i objašnjenje kulturnih promena (difuzija inovacija). U poslednje vreme koristi se i za iskazivanje procesa svekolike "globalizacije" u svetu, koji se shvata kao širenje tekovina i obrazaca "modernosti" iz razvijenih zapadnih zemalja (kao "centra modernosti"), preko "poluperiferije", do zemalja svetske "periferije".

Stvarne društvene promene, u svim oblastima društva, nikad se ne mogu potpuno objasniti samo jednim modelom već nekom kombinacijom bar dva, a često i sva tri modela. Zato se samo uslovno može reći da je evolucionistički model podesan za objašnjenje promena (razvoja), na primer sredstava za proizvodnju, da se ciklički lakše objašnjavaju promene u oblicima političke vladavine, dok se difuzionistički može objašnjavati širenje gradskih obrazaca kulture na okolna sela (urbanizacija) ili takve pojave kao što je bilo svojevremeno širenje svetske mode iz Pariza i slično.

1. Postmoderne vizije promena nastaju u najnovijim globalnim okolnostima u kojima je izražena kriza istorijskih aktera, kriza racionalnih vrednosti, slom velikih ideoloških i alternativnih političkih projekata, gubljenje nade u nužnu evoluciju i bolju budućnost i gašenje utopijskih energija. Za pojam ''modernosti'' vezani su vera u ljudski razum, racionalno znanje, nauku i istorijsku praksu kojom se društveni tokovi usmeravaju ka poželjnim ciljevima. Pojmom ''postmodernosti'' se izražava sumnja u sve navedene moderne vrednosti, u ljudsku racionalnost i u bilo kakvu istorijsku teleologiju. Postmoderni diskurs u sociologiji još uvek nije jasno artikulisan i zato je opravdanije o njemu govoriti kao o novim više ili manje (ne)određenim vizijama društvenog događanja u savremenom svetu nego kao o istorijski potvrđenom, logički konzistentnom i u tom smislu izgrađenom teorijskom modelu društvenih promena.Ono što je u postmodernim vizijama dobro uočeno i dramatično istaknuto to je

nova društvena i duhovna klima koju stvaraju tehnički superrazvijena sredstva masovne komunikacije koja menjaju (pa i razaraju) kako tradicionalne tako i moderne oblike društvenog života (društvene grupe, organizacije i institucije): dramatično se menjaju brak i porodica, nacije i klase, političke stranke i pokreti, svojinski odnosi i organizacija rada, sve društvene institucije - od preduzeća, pa do savremenih država. Postmoderni pogled na društvo nije kritičan samo prema klasičnim nacionalnim i socijalnim akterima, prema njihovim velikim ideološkim projektima, političkim pokretima i njihovoj totalitarnoj organizaciji, koji su se sami već istorijski urušili, nego je veoma skeptičan i prema liberalnoj demokratiji, prema ideologiji ljudskih prava i prema tzv. demokratskim institucijama koje novi evolucionisti i savremeni modernisti postuliraju kao ''kraj istorije''. Postmodernisti ne osporavaju samo klasične vrednosti kao što su ''nacionalna sloboda'', ''socijalna pravda'', ''suverena država'' nego ističu kao su sintagme ''demokratski poredak'', ''slobodan građanin'', ''otvoreno društvo'' izrazi koji služe sve neodgovornijim elitama moći da na novi (suptilniji) način i novim sredstvima (masovne komunikacije) manipulišu bespomoćnim i obespravljenim pojedincima i grupama. Masovnim proizvođenjem odgovarajućih predstava o stvarnom svetu ne samo da se menja stvarni svet nego se on i zamenjuje predstavama izmanipulisanih pojedinaca i grupa. Žan Bodrijar taj postmoderni manipulativni proces označava kao ''simulaciju simulakruma'' (masovno i medijsko proizvođenje ''kopija bez originala'').

Tako se danas stvara jedno novo postmoderno društvo ili ''društvo druge

342

modernosti'' koje je ne samo novije nego i drugačije od društva prve (industrijske) modernosti. Novi tip društva prati i novi pogled na društvo, različit od klasičnih društvenih teorija i istraživačkih metoda. Osnovna vrednost tzv.''postmodernog'' pogleda na društvo jeste u naglašavanju u osnovi tačne činjenice da današnji ''moderni'' svet više nije ono što je juče bio ''moderni'' svet, da ''ništa nije isto kao pre'' te da se na nove društvene prilike ne može gledati na stari način i kroz prizmu starih i klasičnih teorijskih modela. Pošto se stari društveni red i poredak odnosa brzo i suštinski menja, a novi je još u nejasnim obrisima, to je i postmoderni pogled na društvo teorijski nekonzistentan i prilično zamagljen. To je i najveći nedostatak postmoderne društvene misli, ali je to sasvim razumljivo kada se radi o novom teorijskom i metodološkom stanovištu koje je još u nastajanju. Za sada, postmodernisti su mnogo bolji i misaono inspirativniji u kritici modernih tendencija i klasičnih teorijskih uvida nego u analizi i objašnjavanju ''postmodernih alternativa'' – pogotovo kad ta kritika završava u radikalnom skepticizmu.

Ako je krajnja konsekvenca postmodernog kritičkog pristupa radikalna skepsa, to onda znači da postmodernisti u tom slučaju ne dovode u pitanje samo klasične teorijske modele nego i same temelje društvenih nauka. Takva je, na primer, tzv. teorija haosa po kojoj u društvu ne postoji red, pa ni teorija koja nastoji da ga otkrije niti praksa koja hoće da ga preuredi ili učvrsti nema smisla niti izgleda da bude uspešna. Teorija haosa je filozofski postulirana na indeterminističkom stanovištu, na slučajnosti umesto na nužnosti, na slučajnim i iznenadnim diskontinuitetima umesto na očekivanim kontinuitetima i zato je u toj viziji ljudsko društvo ''mesto velikog nereda''. Promene koje u društvu nastaju ne podležu nikakvim objektivnim, opštim i nužnim pravilnostima (zakonitostima) nego su rezultat slučajnog sticaja neponovljivih okolnosti u kojima neki sitan događaj kao slučajni povod jednom može izazvati dalekosežne posledice (kao ''grudva snega koja pokreće lavinu''), a drugi put može biti bez ikakvog značajnijeg dejstva i ostati sasvim neprimetan.

Kao i svaka krajnost i ova postmodernistička više šteti nego što koristi jednom novom teorijsko-metodološkom stanovištu koje u svemu i nije sasvim novo. Neki argumenti koje danas potežu postmodernisti čuli su se još u klasičnim ''sporovima oko metoda'' društvenih i prirodnih nauka, a naročito u kritici pozitivizma sa pozicija istorizma i fenomenologije. Ipak, temelji naučnog pogleda na svet ostaju čvrsto postulirani na nekoliko racionalnih filozofskih pretpostavki koje su se u dosadašnjem razvoju nauke uveliko potvrdile. To je u prvom redu deterministički stav da sve što postoji ne nastaje slučajno nego je nečim nužno proizvedeno, da u svetu objektivno (ontološki) postoji red, da se taj red može saznati i da takvo saznanje ima odgovarajuću vrednost za čoveka. Ima onih koji misle da je paradoksalno to što vera leži u osnovi nauke. A zaista je verovanje u navedene racionalne pretpostavke u osnovi svih, pa i društvenih nauka. Za razliku od magijskih, mitskih i religijskih verovanja, ovde se radi o racionalnom poverenju u filozofske pretpostavke koje su u nauci stalno podložne logičkom preispitivanju i iskustvenom proveravanju. Postmoderne vizije, dakle, mogu da idu do krajnjih granica nauke, ali ako se sudare sa temeljnim naučnim pretpostavkama onda one izlaze iz okvira naučnog pogleda na svet i poprimaju svojstva neke druge vrste diskursa, koji može da ima svoju intelektualnu legitimnost, ali ne spada u nauku u njenom dosadašnjem smislu. Postmoderna misao, pak, i u slučaju kad izlazi izvan okvira klasične nauke može da bude intelektualno i istraživački podsticajna (heuristički plodna). Kao takva, ona podstiče preispitivanje hipostaziranih teorijsko-metodoloških šablona,

343

naročito u pozitivističkoj nauci, i na taj način širi polje ljudske racionalne duhovnosti.

2. Društvena pokretljivost - promene unutar strukture

Društvena pokretljivost (socijalna mobilnost) obuhvata sve izmene uloga i položaja pojedinaca i grupa u okviru neke strukture, pri čemu mreža uloga i položaja ostaje nepromenjena.

Ove promene su slične izmenama igrača u nekom sportskom timu (kad jednog golmana zameni drugi), pri čemu se struktura tima ne menja (tim ne ostaje bez golmana). Zato ove izmene ne podrazumevaju obaveznu promenu strukture, ali je i ne isključuju; kad učestaju, može doći i do promena same strukture.

Postoje razni oblici (i vrste) društvene pokretljivosti. 1. Horizontalna pokretljivost obuhvata pomeranje pojedinaca i grupa od jedne društvene uloge do druge u okviru postojećeg statusa i date društveno-profesionalne podele rada, pri čemu se prvenstveno misli na promenu društveno najznačajnije uloge - na promenu zanimanja (profesije). Takva je promena, na primer, prelazak sa posla bravara na posao električara, šofera ili neki drugi posao koji se od prvog bitnije ne razlikuje po visini plate, po uslovima rada, po uticaju na druge ljude, prema ugledu koji ima kod drugih. 2. Vertikalna pokretljivost označava pomeranje pojedinaca i grupa po hijerarhijskoj lestvici društvenih položaja, a to može biti: a) uzlazna pokretljivost (sa nižeg na viši); b) silazna pokretljivost (sa višeg na niži). 3. Prostorna (teritorijalna) pokretljivost obuhvata seobe (preseljavanje ili migracije) stanovništva sa jedne teritorije na drugu, koje se odvijaju na dva osnovna načina: a) kao individualna (pojedinačna) preseljavanja, obično spontana;

b) kao grupna kolektivna preseljavanja koja se, kad su masovna i organizovana, označavaju terminom kolonizacija.

Naravno, stvarna pokretljivost retko se kad odvija po jednoj liniji, jer se najčešće sa promenom uloge menja i položaj, i obrnuto (dijagonalna pokretljivost) a pri tom se obično pojedinac ili grupa i preseljava iz mesta u mesto (iz sela u grad, iz pasivnih planinskih krajeva u ravnice, iz nerazvijenih u razvijena područja). Tipična linija pokretljivosti kod nas je ona kad seljak postaje fabrički radnik, u dalji grad se preseljava, a u obližnji putuje na posao. Decu školuje, po mogućstvu, za neko nemanuelno zanimanje koje je prema položaju više od njegovoga.

Društvena pokretljivost može da se posmatra na još nekoliko načina pa se razlikuju:

- individualna i grupna, zavisno od toga da li se pomeraju pojedinci ili grupe;- unutargrupna i međugrupna, zavisno od toga da li se promenom uloge ili položaja

ostaje u istoj grupi ili se prelazi u drugu grupu;- unutargeneracijska (kad pojedinac u toku svog života promeni ulogu ili položaj) i

međugeneracijska (kad roditelji imaju jednu ulogu ili položaj, a deca dospeju do drugih).Društvena pokretljivost zavisi od karaktera društvene strukture, ali važi i obrnuto.

Obično se kaže da su društva sa izraženom pokretljivošću otvorena društva (kao građansko društvo), dok su tradicionalna kastinska i staleška društva zatvorena, zato što

344

se u njima veoma teško menjaju položaji i uloge.Uvek treba razlikovati uzroke, mehanizme (načine ili kanale) i posledice

društvene pokretljivosti.Među uzrocima, pored pojedinačnih potreba, motiva i želja, sociološki su naročito

važne i promene strukture globalnog društva (revolucije, ratovi, tehnološki zaokreti) koji "izbacuju iz ležišta" veliki broj pojedinaca i grupa i gone ih da se pomeraju na razne načine u raznim pravcima. Ove promene se označavaju kao strukturna pokretljivost.

Strukturna pokretljivost. U bivšoj Jugoslaviji najmasovnija je bila profesionalna pokretljivost koja se ogledala u napuštanju poljoprivrede (deagrarizacija), a bila je izazvana revolucionarnom promenom globalne društvene strukture (usiljenom socijalističkom industrijalizacijom seljačkog društva). Udeo poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu bivše Jugoslavije opao je sa 73 odsto (procena za 1948) na 19 odsto (u 1981). Za takvo smanjenje SAD i Švedskoj trebalo je oko 90 godina, Francuskoj nešto više, Japanu 73, a Danskoj (koja se smatra zemljom sa skladnim razvojem poljoprivrede i industrije) za sličnu promenu je trebalo oko 130 godina.

Urbanizacija, shvaćena kao preseljavanje iz sela u gradove, za pokazatelj ima uvećavanje udela gradskog i smanjivanje udela seoskog stanovništva u ukupnom stanovništvu. Nivo demografske urbanizovanosti kod nas sličan je svetskom i znatno ispod evropskog proseka. U Srbiji je tek popisom od 1991. godine zabeležen većinski udeo gradskog stanovništva (oko 54%) u odnosu na stanovništvo ostalih negradskih naselja (oko 46%), dok je u Crnoj Gori takva promena zabeležena već popisom iz 1981 (51,5% gradskog i 48,5% seoskog). Prema podacima UN, svetsko stanovništvo je takav prelaz od seoske ka gradskoj većini zabeležilo u 1992. godini. Ovaj prelaz ka urbanoj većini do kraja 20 veka su ostvarile sve evropske zemlje (izuzev Albanije). Srbija je danas samo nešto malo iznad najmanje urbanizovanih evropskih zemalja.

Procesi industrijalizacije, deagrarizacije i urbanizacije su globalni strukturno-razvojni procesi i zato je s njima povezana strukturna pokretljivost.

Posebna pažnja poklanja se tzv. kanalima (mehanizmima) društvene pokretljivosti. U savremenim društvima obrazovanje postaje glavni kanal društvene pokretljivosti pošto je znanje koje se stiče obrazovanjem postalo važan izvor društvene moći. Konkurencija prilikom upisa u škole i dalja konkurencija kroz školovanje samo je nastavak konkurencije koju đački roditelji već vode oko poželjnih društvenih uloga i položaja, i početak buduće konkurencije za dobijanje radnih mesta, za radnu i svaku drugu karijeru u životu.

Bavljenje politikom uvek je omogućavalo brzi uspon (ali i pad) onima koji su odabrali ovaj put za svoju društvenu promociju. U socijalističkim društvima, pristajanje uz vladajuću ideologiju i poželjna politička aktivnost za mnoge su predstavljali brži i lakši način uspona do visokih društvenih položaja i funkcija nego školovanje. U kapitalističkim društvima sličnu ulogu igra preduzetništvo u raznim poslovima ("biznisu").

Sklapanjem braka u tradicionalnim društvima održavao se i sticao društveni status, ali ovaj kanal pokretljivosti ni danas nije sasvim prestao da deluje. On nema značaj onakav kakav je nekada imao, ali i sada se dešava da neko udajom i ženidbom (a ne školovanjem, politikom ili biznisom) dospe do višeg društvenog položaja.

Među posledicama povećane društvene pokretljivosti ističu se mnoge koje imaju kako pozitivne tako i negativne aspekte:

- smanjuje se unutarnja kohezija grupa i njihovi međusobni sukobi;- menja se "pogled na svet" onih koji su se pokrenuli;- kidaju se primarne veze napuštanjem porodice, sela, grupe suseda i prijatelja;- povećava se broj devijantnih i kriminalnih pojava;- gubi se "osećaj sigurnosti", uvećavaju se neuroze, postoji stalna mentalna napetost;

345

- razbijaju se tradicionalni i ustaljeni obrasci društvenog mišljenja ponašanja i delovanja, dolaskom novih ljudi ili odlaskom starih;

- smanjuje se tzv. socijalna distanca (društvena razlika) između grupa i pojedinaca sa različitim položajima i ulogama;

- dolazi do površnosti u odnosima usled kratkotrajnih dodira ljudi.Sve su ovo posledice povećane mobilnosti u tzv. otvorenim društvima, koja, iako

znatno otvorenija od zatvorenih staleških društava, ipak nisu sasvim otvorena. Još uvek, i u najotvorenijim društvima, najveći broj pojedinaca čitav život provede u istom ili sličnom poslu i društvenom položaju, koji se znatnije ne razlikuje od zanimanja i statusa njihovih roditelja.

Proučavanjem društvene pokretljivosti, sociologija ostvaruje jedan važan deo svojih zadataka u proučavanju društvenih promena. Drugi deo se sastoji u proučavanju društvenog razvoja kao kvalitativne promene društvene strukture, bilo u celini ili samo jednim njenim delom.

3. Društveni razvoj: pojam, činioci i pokazatelji

Društveni razvoj je niz povezanih promena istog smera koje dovođe do stvaranja novih tvorevina u društvu kao celini ili u nekom njegovom važnom delu.

U tom smislu, društveni razvoj predstavlja osobeni tip društvenih promena, različit od ostalih. Društveni rast je uvećavanje istog, razvoj je stvaranje novog, a napredak je stvaranje boljeg. U društvenoj stvarnosti rast, po pravilu, prethodi razvoju i često ga omogućuje, ali se sa njim ne poistovećuje. Isto tako, razvoj omogućuje progres, ali može ponekad da dovede i do nazadovanja.

Razvoj se odvija posredstvom nekoliko međusobno povezanih društvenih procesa kao što su stvaranje, širenje, prihvatanje i primena inovacija (novih tehničkih rešenja, novih tipova odnosa i društvene organizacije, novih obrazaca kulture, drugim rečima, novih društveno-kulturnih tvorevina).

Preduslov svakog razvoja jeste tradicija, tj. čuvanje već stvorenog, prenošenje sa generacije na generaciju svega onog što vredi. Kad bi svi, svaki put, počinjali od samog početka, onda se niko ne bi ni mogao razvijati. Kontinuitet (neprekidnost) naročito je značajan kao uslov kulturnog razvoja. U ovoj oblasti su nepoželjni nagli, nasilni, rušilački zaokreti (revolucije).

S druge strane, revolucije u nekim drugim oblastima (u politici) mogu imati drugačiji (i pozitivan) smisao i posledice. To je moguće samo onda kad se uz rušenje starog, stvara novo i bolje; kad se uklanjaju prepreke, ali istovremeno i stvaraju novi uslovi za slobodniji i bolji život ljudi.

Uočljivo je da se svaka kvalitativna promena (promena u kojoj nastaje nešto novo) uvek mora procenjivati sa različitih strana. Nekad je novo bolje i naprednije od starog, a nekad nije, nekad je jedna vrsta rasta uslov razvoja i napretka, dok to drugi put nije: ili je reč o promenjenim uslovima, ili o drugačijem rastu ili o različitim interesima nekih drugih pojedinaca i grupa.

U sociologiji i svim drugim društvenim naukama postoje različite teorije koje u prvi plan ističu ove ili one činioce kao najvažnije za odgovarajući društveni razvoj. Pod činiocima razvoja podrazumevaju se pojave koje svojim delovanjem, posredno ili neposredno, pokreću i nose razvojne procese u pojedinim oblastima ili u društvu kao celini.

346

Starije sociološke teorije su obično isticale jedan društveni činilac kao najvažniji (kao tzv. dominantni faktor) i zato se označavaju kao teorije dominantnog faktora . U tom smislu se ističu različiti ''dominantni faktori'' kao presudni za razvoj konkretnih društava ili širih civilizacija, kao što su:

- prirodni uslovi (klima, reljef, sastav tla, geopolitički položaj);- demografski činioci (broj i struktura stanovništva);- ekonomski činioci (privredna organizacija i osnovna orijentacija na proizvodnju,

trgovinu, potrošnju ili na razne privredne grane);- politički činioci (državna organizacija, politički i pravni sistem, vladajuća ideologija);- kulturni činioci (civilizacijske matrice, religijski sistemi i duhovna orijentacija,

privredni i politički mentalitet, odnos znanja i verovanja,tehničko-tehnološki pronalasci i kulturna istorija). Savremenija tumačenja determinanti društvenog razvoja ne ističu nijedan faktor kao

dominantan (kao jedino važan i uvek najvažniji) nego se polazi od pluralističkog dejstva različitih okolnosti, uslova, činilaca i uzroka konkretnih društvenih promena. To znači da svi navedeni faktori, svaki na svoj način, utiču na tokove društvenih promena, s tim što su u nekim okolnostima i slučajevima jedni važnji od drugih, a u nekim drugim prilikama njihov relativni značaj može da bude drugačiji – pa i obrnut.

Osnovna sociološka pravilnost koja je uočena u proučavanju društvenih promena jeste njihova izrazita neravnomernost i međusobna protivrečnost. Uvek od konkretnih društvenih uslova i prilika zavisi kakav oblik, pravac i smisao može da poprimi neka posebna društvena promena. Tako, primera radi, porast stanovništva može da dovede do opadanja životnog standarda, rasta nezaposlenosti i bede u nerazvijenim i prenaseljenim društvima; opadanje rađanja (natalitet) pomoglo bi porastu standarda, produžetku životnog veka, društvenom razvoju uopšte.

S druge strane, ako postoji višak kapitala, retka naseljenost i manjak radne snage (kao u Australiji i doskora u SAD), porast stanovništva je uslov razvoja društva. U tim društvima, pak, rast proizvodnje, zasnovan na razvoju tehnike i tehnologije, može da ugrozi prirodnu sredinu, pogorša ekološke uslove i tako dovede u pitanje dostignuti kvalitet ljudskog života (kvalitet radne i životne sredine, kvalitet vode, vazduha, hrane).

U savremenim i modernim društvima obično se ističu kao glavni pokretači razvoja naučno-tehnički pronalasci i proizvodne inovacije. Uz njih uvek deluje širi splet mnogih drugih ekonomskih, političkih i kulturnih činilaca koji podstiču ili ometaju poželjan tok društvenih promena i utiču na konkretan društveni razvoj. Pokazalo se da kulturni obrasci, političke aktivnosti, pravni propisi, svojinski odnosi ili ekonomska organizacija mogu podsticati ili ometati društveni razvoj na razne načine. Jedan od načina je i njihov odnos prema naučnom znanju i tehničkim inovacijama: negde se znanje i obrazovanje ceni više, a negde manje; negde se u obrazovanje stanovništva i razvoj školstva ulaže više, a negde manje; negde se tehničke i druge inovacije više ili manje podstiču, a drugde ometaju. Od toga danas u velikoj meri zavise rezultati društvenoga razvoja.

Kad se meri stepen društvene razvijenosti, umesto o činiocima koji proizvode dato stanje, govori se o pokazateljima (indikatorima) razvoja ili o kriterijumima razvijenosti. Tako se navode tehničko-tehnološki, ekonomski, politički, kulturni i drugi kriterijumi i pokazatelji društvenog razvoja. Ovi isti činioci, pokazatelji i kriterijumi navode se, takođe, ne samo uz rasprave o razvoju nego i uz pitanja društvenog progresa, kad se otvara čitav niz problema koji proizlaze iz neravnomernosti i protivrečnosti društvenog razvoja kao takvog.

347

4. Protivrečnosti razvoja i pitanja društvenog napretka

Društveni napredak (progres) jeste onaj društveni razvoj koji je usmeren prema pozitivnim ciljevima i fundamentalnim vrednostima čovekovog društvenog života.

Navedena odredba napretka u sebe uključuje vrednosnu obojenost, sintetičnost i društveni aktivizam. 1. Vrednosno-subjektivna određenost je najbitnije svojstvo društvenog progresa. Ne postoji nikakav neutralan i potpuno objektivan napredak bez subjekta (čoveka) i njegovih potreba, vrednosti i interesa. To, međutim, ne isključuje objektivnu zasnovanost subjektivnih potreba, vrednosti i interesa. Onaj ko prenebregava objektivne uslove, taj nema nikakvih izgleda da ostvari bilo kakav cilj ili neku svoju vrednost. 2. Sintetički karakter progresa ogleda se u tome što se nikad ne ceni ova ili ona pojedinačna promena koja se dešava u društvu. Sve se uvek procenjuje u okviru celine i u nizu povezanih promena koje se uzajamno potpomažu, ometaju ili potiru i u krajnjem rezultatu ili približavaju ili udaljavaju stvarnost od poželjnog cilja. 3. Aktivizam progresivnih pojedinaca, grupa, organizacija i društvenih pokreta neophodan je preduslov svakog napretka. Progres je proces, a ne stanje. On podrazumeva aktivne ljude koji su voljni i slobodni da svojim svesnim društvenim delovanjem menjaju objektivne uslove i približavaju ih poželjnom stanju. Nema napretka bez onih koji bi ga stvarali, jer on ničim nije unapred predodređen: ni "objektivnim zakonima istorije", ni tehničkim i tehnološkim razvojem, niti "prirodnim" osobinama ljudi.

Sve ovo ukazuje da je pitanje pozitivnog smera društvenog razvoja u osnovi humanističko pitanje, jer se sve "vrti" oko čoveka kao pokretača i nosioca svakog društvenog napretka. Sve ostalo je samo objektivan tehničko-tehnološki, ekonomski, politički i kulturni preduslov ili spoljni pokazatelj razvoja. To, pak, mogu da budu samo pomoćni kriterijum (merila) ljudskog progresa.

Tehničko-tehnološki kriterijum razvoja je na prvi pogled objektivan i lako merljiv. Kad se ljudska snaga zamenjuje stočnom vučom, a ovu potiskuje snaga parne, dizel ili dinamo-mašine, pa snaga nuklearnog reaktora, čini se da je u pitanju neosporan ljudski i društveni progres. Ali, što je tehnika moćnija, to je čovekova odgovornost za njenu (ne)humanu upotrebu veća. Ako društvo nije tako organizovano da može da spreči nehumanu upotrebu naraslih moći tehnike, verovatnoća zloupotrebe i stepen opasnosti se povećavaju i dovode do odvajanja tehničkog razvoja od društvenog progresa.

Ekonomski kriterijum razvoja ukazuje na objektivnu podlogu svakog društvenog progresa. Ne može napredovati društvo koje postaje sve siromašnije. Međutim, klasični pokazatelji ekonomskog rasta (porast produktivnosti rada, rast dohotka po glavi stanovnika, porast obima i asortimana proizvodnje, porast potrošnje i životnog standarda i dr.) sami po sebi ne garantuju ni ekonomski razvoj, a kamoli društveni progres. Kad se rast životnog standarda ne temelji na odgovarajućem rastu proizvodnje, on dugoročno može da ugrozi celokupnu privredu, ali i društveni razvoj uopšte (radni moral, kulturno stvaralaštvo).

Politički kriterijumi razvoja, manje su objektivni od ekonomskih, naročito ako se politika shvati kao vršenje vlasti i borba za vlast. Oni koji su na vlasti, "progresivnim" ocenjuju sve ono što njihovu vlast učvršćuje, i obrnuto. Ako se, pak, politika shvati šire, kao javna briga o opštim društvenim problemima i usmeravanje društvenog razvoja u pravcu proširenja ljudskih i građanskih prava, onda je nešto realnija ocena progresa moguća: onaj smer razvoja kojim se ostvaruje viši stepen ljudske slobode može se označiti kao napredak,

348

a onaj kojim se ukidaju već dostignute slobode i prava "čoveka i građanina", kao nazadovanje.

Kulturni razvoj, a naročito progres, takođe, nije jednoznačan. Iskorenjivanje nepismenosti, kumuliranje naučnog znanja i njegovo širenje i primena jesu pokazatelji kulturnog razvoja, ali sami po sebi ne moraju označavati i progres u ljudskom smislu. U umetnosti se ne može ustanoviti ni razvoj: moderna književnost, muzika, slikarstvo, arhitektura nisu razvijeniji od helenske, klasicističke, romantičarske ili neke druge, nego se samo od njih razlikuju. O kulturnom progresu moglo bi se govoriti samo ako bi se kulturni obrasci (moral, običaji) tako promenili da obezbeđuju humanije međuljudske i međugrupne odnose u društvu. Međutim, takvi odnosi ne zavise samo od kulturnih obrazaca koji i sami zavise od drugih društvenih činilaca.

Sve navedeno samo potvrđuje tezu da je pitanje društvenog i ljudskog progresa toliko složeno da se ne može razumeti svođenjem na njegove sastavne elemente, čemu nauka teži. Ono je uvek, bar jednim delom, i pitanje "filozofije života" svakog čoveka ponaosob. Nekom je važnija tehnička efikasnost i viši standard nego zdrava prirodna sredina. Neko materijalno bogatstvo ili političku vlast pretpostavlja dostojanstvenom životu i slobodnom delovanju. Nekom je bliže racionalno naučno znanje nego snažno uverenje u ideju, a sa drugima je obrnuto. Niko umesto čoveka samog ne može prosuditi šta je njemu vrednije: lepo ili korisno, prijatno ili istinito, i konačno, dug ili kraći (ali sadržajniji) život.

Društveni razvoj sadrži objektivne protivrečnosti, ali se prilikom razmatranja društvenog progresa moraju uzeti u obzir i subjektivne. Zato to i jeste jedno od najtežih i najsloženijih pitanja u sociologiji - i ne samo u sociologiji.

5. Obrazovanje i razvoj savremenih društava

''Kulturni kapital'' uopšte, a naročito racionalno naučno-tehničko znanje, danas je jedini neograničeni resurs modernog razvoja.

Sve što je od prirode dato, bilo da je deo čovekove spoljne prirodne okoline, bilo da je elemenat čovekovog prirodnog nasleđa, to je sa sociološkog stanovišta ''ograničeno dobro'' - neki unapred dati prirodni okvir unutar kojeg se neko konkretno društvo razvija. Zemljišne površine, bogatstvo vodama, pogodnosti reljefa i klime, rudno bogatstvo, ali i raspoloživi materijalni i novčani kapital ili bio-psihičke dispozicije čoveka više-manje su unapred dati. U (za)datim okvirima mogući su veoma različiti načini razvoja čoveka i društva, a uspešniji i kvalitetniji razvoj (gledano u odnosu na date pretpostavke ili u odnosu na druge društvene aktere) zavisi od načina na koji se kombinuju navedeni i drugi uslovi i činioci razvoja. Zato je za razvoj najvažnije znanje koje podrazumeva racionalno i objektivno saznavanje (upoznavanje) svojstava svih unapred datih uslova i potencijala i tehničku veštinu njihovog najracionalnijeg kombinovanja.

U tradicionalnim društvima znanje se sticalo spontano, kroz svakodnevno iskustvo običnih ljudi koje se kao usmena predaja prenosilo sa generacije na generaciju i tako veoma sporo razvijalo. Moderna društva su počela naglo da se razvijaju onda kada je naučno-tehničko znanje zamenilo svakodnevno iskustvo kao osnovu razvoja. Naučno-tehničko znanje je u najvećoj mogućoj meri racionalno, objektivno i sistematsko i kao takvo stavljeno je u funkciju praktičnog ovladavanja prirodnim i društvenim uslovima čovekovog života.

349

Takvo sistematsko znanje nije se moglo više sticati ni na druge prenositi na spontan način, uzgredno i kroz svakodnevni život. Zato je neophodno da društvo organizuje institucije za sistematsko sticanje i prenošenje znanja, a to su škole. Složeni društveni (socijalizacijski) proces kojim se sistematski stiče znanje naziva se obrazovanje, a njegov psihološki aspekt predstavlja učenje. Škola je obrazovna institucija preko koje društvo organizovano i sistematski prenosi znanje sa starijih koji ''znaju'' (učitelja) na mlađe koji ''ne znaju'' (na učenike).

Škola je obrazovna društvena institucija koja na organizovan način posreduje u susretu ne samo učitelja i učenika nego i učenika međusobno. Ona je posle porodice najvažnija ustanova preko koje društvo sistematski i vaspitava svoj podmladak. Vaspitanje je sa obrazovanjem komplementaran društveni i kulturni proces kojim se pored znanja na mlade prenose osnovne vrednosti, norme i glavni kulturni obrasci ponašanja i delovanja. Odnos obrazovanja i vaspitanja je u raznim tipovima društava i kultura, pa i u raznim tipovima škola različit, ali je opšte pravilo da ova dva komplementarna kulturna procesa treba da su uravnotežena – da bi znanje (zasnovano na nauci) i htenje i praktično ponašanje (zasnovani na etici) jedno drugo potpomagali, a ne poništavali.

U modernim društvima sve više prevladava tehničko i manipulativno znanje, a u moderno reformisanim školama težište se pomera na usko specijalističko i praktično funkcionalno obrazovanje, na uštrb univerzalnog obrazovanja i svestranog vaspitanja. Zato se može tvrditi da sociološko proučavanje obrazovanja i funkcija škole u društvu omogućuje da se iz jednog posebnog ugla sagleda karakter nekog društva. Škole su najbolje ''kulturno ogledalo'' svakog društva, a način obrazovanja i vaspitavanja podmlatka najsigurniji pokazatelj njegove budućnosti. Nije mali broj sociologa koji različite načine obrazovanja uzimaju kao jedan od najvažnijih činilaca koji je doveo do razvoja ili do zaostajanja u razvoju pojedinih društava.

Tako recimo Piter Draker ističe da je Zapad između 1500. i 1650. preuzeo vođstvo u svetskim razmerama zato što je reorganizovao škole na tekovinama nove tehnologije štampane knjige. On kao relevantne činjenice navodi kako su islamski učitelji svoje učenike gonili da uče napamet i da deklamuju nerazumljive reči – što je utvrđivalo njihov autoritet. Štampana knjiga je omogućavala da učenici sami čitaju, pa i da samostalnije razmišljaju. Sličan je i primer obrazovanja u Kini. U Kini su učeni konfučijanci odbacivali štampane knjige i koristili kaligrafiju. Za njih je samo onaj ko je vladao kaligrafijom bio sposoban da vlada. Štampana knjiga je ugrožavala mandarinski monopol.

Japanske škole su sintetizovale dobre strane kineskog i zapadnog obrazovanja. Zadržana je kineska kaligrafija, njena estetičnost i disciplina (etičnost), ali u japanskim školama se ne izbegava štampana knjiga kao kod Kineza. Tako je izbegnut model obrazovanja gde je obrazovana samo školovana elita, a masa naroda je ostajala neprosvećena. Japanci su do dana današnjeg ostali verni nekim svojim tradicijama disciplinovanog i napornog učenja, ali su otvoreniji nego bilo ko drugi da ''upijaju'' sve što im se učini da je dobro i korisno iz zapadnih škola. Zahvaljujući tome, pre svega drugog, uspeli su da sačuvaju svoj nacionalni kulturni identitet i da se istovremeno veoma brzo tehnološki i ekonomski razvijaju kao moderno i prosperitetno društvo.

Neki misle da su Japanci morali u svome razvoju da se oslone na znanje i rad više nego neki drugi narodi zato što su prirodno ograničeniji od drugih, budući da su

350

prinuđeni da žive na veoma gusto naseljenim ostrvima koja oskudevaju sa obradivim zemljištem, rudnim blagom, tekućim vodama, energetskim izvorima i drugim razvojnim pogodnostima. Njihov primer najbolje ilustruje kako se vrednim radom i dobrim znanjem mogu ne samo nadoknaditi prirodna ograničenja nego se i steći neke važne razvojne prednosti.

U zapadnim društvima školsko obrazovanje je imalo dugu tradiciju, ali je sve do prosvetiteljstva ono bilo vezano za crkvu i sveštenički stalež, a to znači samo za uske elitne društvene slojeve. Masa stanovništva je bila nepismena i nije imala nikakvog dodira ni sa školama niti sa pisanom kulturom i retkim knjigama. Masovno širenje obrazovanja bilo je moguće sa štampanom knjigom, kad se širi i mreža novoosnovanih svetovnih (državnih) škola, sa nastavom na maternjem jeziku. Na istim kulturno-istorijskim pretpostavkama počiva i evropsko prosvetiteljstvo kao duhovni racionalistički pokret koji u izvesnom smislu i prethodi ekspanziji svetovnog obrazovanja. Filozofi prosvetiteljstva su istovremeno i utemeljivači moderne pedagogije kao što su bili Jan Amos Komenski (1592-1670), Žan Žak Ruso i drugi.

Novi podsticaj obrazovanje dobija sa idustrijalizacijom rada. Tada dolazi do preusmeravanja obrazovanja na ovladavanje naučno-tehničkim znanjima koja su praktično primenjiva i povezana sa radnim veštinama koje zahteva sve složeniji industrijski rad. Istovremeno se u građanskim državama odvija i proces profesionalizacije državne uprave koja ima potrebu za školovanim službenicima. Tako školsko obrazovanje i školska diploma postaju važni za zapošljavanje i karijeru u mnogim poslovima, što ranije nije bio slučaj.

Ranije je dobar zanatlija postajao šegrtovanjem kod nekog majstora, a trgovac služeći kod iskusnijeg trgovca. Dok je u fabričkim radionicma bila dovoljna fizička snaga, radniku nije trebala školska diploma. Seljacima, sve dok su ostajali seljaci u tradicionalnom smislu, nikakva druga škola osim ''škole života'' nije potrebna. Državna uprava koja ne počiva na pisanim propisima nema veću potrebu za obrazovanim službenicima. Sa druge strane, moderno obrazovanje i savremena škola kao prevashodni cilj imaju ''obrazovanje za rad'' i spremanje za posao. Tako je uspostavljena neposredna veza između škole i tržišta rada, koja je i danas veoma značajna te se razmatra u većini socioloških istraživanja koja se bave problemima obrazovanja, školskih reformi i društvenog razvoja.

U okviru ovih opštih društvenih pretpostavki i zadataka savremenih škola danas postoje poprilične razlike u modelima obrazovanja između pojedinih zemalja, naročito između razvijenih i nerazvijenih, ali i u krugu razvijenih zemalja. Obrazovni sistemi raznih zemalja po mnogo čemu se međusobno razlikuju: po odnosu između javnih (državnih) i privatnih škola; po odnosu opšteobrazovnih i stručno-tehničkih sadržaja na raznim nivoima školovanja; po preovlađujućem modelu nastave (strožija disciplina i veće obaveze ili ''učenje uz igru'' i veća opuštenost); po načinu selekcije za srednjoškolsko i akademsko obrazovanje; po školskom obuhvatu dece različitog pola, onih iz donje klase, iz marginalnih etničkih i rasnih skupina; po perspektivama zapošljavanja nakon završenog školovanja i motivaciji za učenje pojedinih socijalnih kategorija učenika; po opštem odnosu prema obrazovanju i školama, javnim i privatnim ulaganjima u tehničko opremanje i reformsko prilagođavanje škola potrebama novog postindustrijskog i informatičkog društva.

351

Informatička tehnologija menja klasično školsko obrazovanje, ali omogućuje i potpuno nove oblike samoobrazovanja preko interneta. Klasičan školski udžbenik sve više zamenjuju multimedijalni diskovi čija proizvodnja i prezentacija više nije vezana za školu kao instituciju. Kultura knjige se zamenjuje kulturom ''onlajn resursa'' koji se razmenjuju između velikih univerzitetskih biblioteka, istraživačkih centara i drugih ''umreženih'' korisnika sve većeg broja naučnih informacija koje su na klasičan način bile dostupne samo onima u najvećim centrima. Naravno, najvrednije znanje je i dalje ekskluzivno i nije u fondu informacija koje su svima dostupne preko interneta, ali su bez interneta siromašnim i perifernim društvima bile nedostupne i one najelementarnije informacije bez kojih je nemoguće da se održi kakav-takav korak sa razvijenima ili bar osnovni uvid u ono što razvijeni rade. Informatička tehnologija ne ukida nego samo ublažava nejednakosti između centra i periferije koje su u industrijskoj eri stvorene i produbljene, ali otvara i neke dosad nesluđene mogućnosti, naročito u sferi samoobrazovanja.

Omogućeno je "obrazovanje na daljinu" i samoobrazovanje preko video-programa. Obrazovanje nije više privilegija onih koji mogu da se upišu na visoke i ugledne škole, koji žive u velikim gradovima ili imaju novac da plate troškove koji uz to idu. Uz standardnu informatičku opremu i neophodnu ličnu motivaciju i radnu samodisciplinu svako može dostići svoje prirodne mogućnosti u obrazovanju. Informatička tehnologija stvara tehničke pretpostavke da obrazovanje stvarno postane permanentni društveno-kulturni proces širi od svakog formalnog školovanja. U industrijskom društvu formalno školovanje je predstavljalo pripremu za jednu trajnu profesiju, dok u informatičkom društvu samoobrazovanje omogućuje pojedincima da tokom života obavljaju više različitih poslova u samostalnom profesionalnom aranžmanu ili kod različitih poslodavaca.

Međutim, informatička tehnologija nije podjednako dostupna svim zemljama, svim društvenim klasama i svim pojedincima. Informatičko siromaštvo uveliko se poklapa sa ostalim klasičnim vidovima socijalnog siromaštva. Iako relativno sve jeftinija informatička oprema je još uvek nedostupna mnogim školama i porodicama, pa samim tim i deci koja od njih zavise. Informatička nepismenost predstavlja u informatičkom društvu veći hendikep nego što je klasična nepismenost bila u industrijskom društvu, jer je u starom društvu bilo više fizičkih poslova za koje nije bila neophodna nikakva školska sprema. Stare probleme oko optimalnog sistema obrazovanja i modela škole u postmodernom informatičkom društvu zamenjuju novi – nimalo lakši od onih starih.

Sve kontroverze, teorijske i političke, koje se danas javljaju oko otvorenih društvenih pitanja prelamaju se i kroz prizmu obrazovanja i u raspravama kakve nam škole trebaju. Lepeza javnih stavova ide od konzervativnog žala što ubrzano ''propadaju stare dobre škole'', preko reformističkog zahteva da se uspostave ''nove škole u duhu novog vremena'', do radikalno-kritičkog stava da škole takve kakve su dosad bile i njihovo obavezno obrazovanje ''treba ukinuti'' i tako decu ''osloboditi'' a društvo ''rasškolovati'' (Ivan Ilič, Dole škole, 1972). Ilič smatra da su škole nastale da bi ispunile četiri osnovna društvena zadatka:

1. obezbeđivanje starateljskog nadzora;2. podelu ljudi prema profesionalnim ulogama;3. učenje dominantnih vrednosti;4. usvajanje društveno priznatih znanja i veština.

352

Ivan Ilič smatra da škola kao institucija preko dece ostvaruje kontrolu i nad odraslim ljudima i goni ih da oni postanu konformisti koji nekritički prihvataju postojeći poredak. U školi se deca pomoću ''skrivenog nastavnog plana'' uče ''da znaju svoje mesto i da na njemu mirno sede''. Iako ovo zapažanje nije daleko od istine, njegova praktična alternativa je krajnje nejasna i još problematičnija. Iličeva radikalna kritika škola nije mogla da ne završi sa radikalnom utopijom. On predlaže da se ukinu škole i obavezno obrazovanje dece, a da se učenicima obezbede ''javni vaučeri'' pomoću kojih bi oni mogli da koriste obrazovne usluge koliko sami žele i kada požele (ne samo u detinjstvu, nego i kad odrastu). Bilo bi lepo, kada bi bilo realno i kad ne bi bilo toliko opasno. Šta ako deca odluče da uopšte ne uče i kakve garancije imaju da će bez škole bolje proći u društvu tatkvom kakvo je – u društvu koje zahteva ozbiljno znanje i odgovorne ljude? Revolucionarni zaokreti retko kad, pored ponečeg dobrog ne donesu i poneku veliku nevolju svojim protagonistima. Od svih oblasti, revolucionarni zaokreti su najopasniji i najštetniji u kulturi i obrazovanju, čiji razvoj počiva na dobrim kontinuitetima i razumnim i duboko promišljenim diskontinuitetima.

U tom smislu je sociološki mnogo ozbiljnije razmatranje otvorenih pitanja modernog obrazovanja ono koje iznosi poznati i priznati savremeni američki sociolog Piter Draker u svom eseju Odgovorna i obrazložena škola. 12

Njegove ideje su zanimljive zato što nisu samo njegove i što na uravnotežen način otvaraju ključna pitanja savremenog obrazovanja i nijansiraju moguće odgovore. U društvu znanja, ističe Draker, ljudi moraju naučiti da uče, a obrazovanje mora biti stalno i neprekidno (permanentno).

Nije dovoljno znanje o onome što se uči (predmetno znanje) nego je potrebno tzv. procesno znanje, znanje kako da se uči, kako da se razvija motivacija za naporno učenje. Japanski studenti su naučeni da disciplinovano i istrajno studiraju, ali je njihovo studiranje lišeno zadovoljstva. Američki studenti uče sa zadovoljstvom, ali to je ''golo uživanje lišeno discipline''.

Srednje rešenje postoji i proverava se stotinama, ako ne i hiljadama godina, a to je ''stimulisana i motivisana disciplina'' koja se sreće kod dobrih učitelja muzike (od vežbanja solfeđa, pa do virtouznog sviranja), dobrih trenera dobrih sportista, najboljih učenika, veštih hirurga, obdarenih i veštih majstora.

Savremenom društvu koje se stalno menja i u kojem se brzo pojavljuje novo znanje, a staro zastareva potrebno je permanentno obrazovanje. Svi zaposleni će povremeno morati da se vraćaju školi i učenju: na trodnevne seminare preko vikenda, na intenzivne tronedeljne kurseve, na specijalne problemske ''radionice'' ili na duže postdiplomske, specijalističke, magistarske ili doktorske tečajeve. Svako će i raditi i učiti - raditi dok uči i učiti dok radi.

Za obrazovanje svojih kadrova zainteresovane su razne kompanije i preduzeća, državni uredi i agencije, zdravstvene, prosvetne i kulturne ustanove. U saradnji sa školom permanentno obrazovanje će organizovati i firme u kojima su zaposleni oni koji uče. To znači da će firme zaposlenih i neposredno uticati na nastavne sadržaje i način na koji će se oni usvajati. Škola u tom slučaju nije jedina društvena ustanova koja je zadužena za obrazovanje, iako ostaje glavna.

Pošto svi moraju da uče celoga života, postaje još važnije da učenje bude ne samo dužnost i obaveza nego i zadovoljstvo i potreba duha. Ali zadovoljstvo prilikom učenja ne sme da ide na uštrb odgovornosti škola.

Odgovorna škola. ''U ovom veku je obrazovanje postalo suviše skupo da se ne bi tražilo da bude odgovorno. Kao što smo videli ranije, izdaci u vezi sa školskim sistemom su u razvijenim zemljama poput raketa uzleteli s 2 procenta bruto

12 Дракер, Питер (1995): Посткапиталистичко gруштво, Грмеч-Привредни преглед, Београд, с. 194-208.

353

nacionalnog proizvoda 1913. godine na 10 procenata osamdeset godina kasnije.Škole, međutim, isuviše dobijaju i u značaju da se ne bi tražilo da budu

odgovorne – za dobro promišljanje o tome kakvi treba da su im rezultati, kao i za njihovo praktično funkcionisanje u ostvarivanju tih rezultata. Sasvim sigurno, različiti školski sistemi će davati različite odgovore na ova pitanja. Samo, od svakog školskog sistema i od svake škole će se uskoro zahtevati da ih postavljaju, kao i da ih uzimaju ozbiljno. Nećemo više prihvatati ono oveštalo objašnjenje koje nastavnici odvajkada daju u slučaju lošeg praktičnog funkcionisanja: 'Učenici su lenji i glupi'. Sa znanjem kao središnjim resursom društva, lenji đaci ili slabi đaci su odgovornost škole (naglasio M.M.). Onda postoje samo škole koje funkcionišu u praksi i škole koje ne funkcionišu.

Škole već gube monopol kao pružaoci školovanja. Oduvek je postojalo nadmetanje između različitih škola - u Francuskoj velika konkurentska utakmica između vladinih i katoličkih škola, ili u Sjedinjenim Državama između različitih koledža i univerziteta. Malo je industrijskih delatnosti u kojima je konkurencija tako oštra ili toliko nemilosrdna kao što je između 'prestižnih škola' u razvijenim zemljama. Konkurencija će, međutim, biti sve izraženija između škola i 'ne-škola', s jedne strane, i raznih vrsta institucija koje zakoračuju u ovo polje, svaka nudeći drugačiji pristup školovanju, s druge strane... Velik broj ovakvih poduhvata će svakako zabeležiti neuspeh. Ipak, oni će se masovno pokretati.

Kako znanje postaje resurs postkapitalističkog društva, tako će izazov svakako stići i društvenoj poziciji škole kao 'proizvođača' i 'distributivnog kanala' znanja, i njenom monopolu. A neki od takmaca moraju i da uspeju.

Šta će se predavati i učiti; kako će se to predavati ii učiti; ko će imati koristi od školovanja; položaj škole u društvu – sve će se ovo promeniti u decenijama koje su pred nama. Štaviše, nijedna druga institucija nije suočena s izazovima koji su toliko radikalni kao oni koji će transformisati školu.

Najveća promena, ipak – i to ona za koju smo najmanje pripremljeni – sastoji se u tome što će škola morati da se posveti rezultatima. Ona će morati da ustanovi svoj 'krajnji rezultat', ishod praktičnog funkcionisanja za koji treba da se smatra odgovornom i za koji se plaća. Škola će najzad postati odgovorna i obrazložena.''

(Piter Draker, Odgovorna i obrazložena škola)

Ono što se odnosi na razvijena i bogata društva, utoliko se više odnosi na manje razvijena i siromašna: bilo onda kada se konzervativno štite loše škole ili kada se političko-kampanjski, nepromišljeno i neodgovorno reformišu sve od reda. Srpsko društvo sasvim sigurno nije toliko bogato da bi smelo neodgovorno da eksperimentiše sa svojim školskim sistemom. Mi nismo u prilici da dođemo do kvalitetnih kadrova na bilo koji drugi način nego kvalitetnim obrazovanjem naše dece i dobrim domaćim školama. Malo je naših škola i malo toga u njima što ne bi valjalo menjati na bolje, ali bi opasno bilo mehaničko kopiranje tuđih reformi – po infantilnom obrascu ''videla žaba da se konji kuju''. Loše bi, takođe, bilo kad bi se u reformisanju obrazovanja samo prihvatila pseudo-reformistička retorika, a stvari ostavile da teku po starom. Najgore od svega, pak, bilo bi radikalno revolucionisanje srpskih škola na ''originalan'' način, po neproverenim ideološkim recepturama.

Za nas bi najbolje bilo neko srednje rešenje, poput japanskog ''upijanja'' svega što se pokazalo kao dobro u školama razvijenijih zemalja, uz očuvanje onog najboljeg iz naših najboljih škola – iz vremena kad su bile najbolje. Takve tradicije savesnih učitelja i vrednih učenika kod nas je oduvek bilo, samo je treba oživeti i povezati sa najnovijim iskustvima nas samih, a naročito iskustva najrazvijenijih zemalja. Ni u ovoj, kao ni u bilo kojoj drugoj oblasti, ne treba da ''stižemo i prestižemo Ameriku'', pa ni Evropu. Dovoljno je ako ih budemo pametno sledili, sa pristojnom i nama primerenom distancom – da njihove reformske greške ne bismo morali da ponavljamo i plaćamo kao svoje. Dosta su nam (bile) i naše, kako revolucionarne tako i reformske greške – oko obrazovanja i oko svega drugog.

6. Komunikacijske tehnologije i informatičko društvo

354

Društveni razvoj je neravnomeran, pa su i razvojne perspektive svakog globalnog društva unekoliko različite. Najveći broj nerazvijenih zemalja u Africi, Aziji i Južnoj Americi još uvek se nalazi u predindustrijskoj fazi razvoja, težeći industrijalizaciji u koju su duboko zagazile mnoge srednje razvijene zemlje i koju već prolaze razvijene zapadne zemlje i Japan. Informatika i na njoj zasnovane nove komunikacijske tehnologije obeležavaju najvažnije promene u najrazvijeniji zemljama u kojima se širi potpuno novi način društvenog života po kojem se ova društva i označavaju kao postindustrijska, odnosno informatička. Budućnost pripada informatici. - Osnovna karakteristika postindustrijskog društva ogleda se u činjenici da u njemu znanje i informacije postaju strateški važni izvori i pokretači društvenog razvoja, isto onako kako su rad i kapital glavni činioci razvoja industrijskog društva.

Novi tip društva omogućuje nova komunikacijska tehnologija. Za ljude, kao svesna bića, oduvek je bila od izuzetnog značaja razmena poruka ili prenošenje informacija (obaveštenja) i oni su to činili na najrazličitije načine: usmenim govorom, dimnim signalima, bubnjevima, pismom koje nose konjanici (čauši, jahači "poni expresa"), golubovi pismonoše, vozovi, avioni. Telegraf, telefon, radio i televizija naglo skraćuju vreme prenošenja poruka i razdaljinu među ljudima. Televizija se pojavljuje tek četrdesetih godina, a tranzistorski uređaji pedesetih.

Poruke mogu biti najrazličitijeg oblika, sadržaja i uloge: bilo da su glas, slika, ili podaci posredovani raznim tipovima signala; bilo da su naučni tekstovi, obaveštenja, muzika, filmovi, fotografije; bilo da služe kao uputstva za proizvodnu delatnost, za obaveštenja građanima, za propagandnu političku delatnost, za obrazovanje ili zabavu u slobodnom vremenu. Zato se promene u načinu i brzini prenošenja informacija, izazvane razvojem komunikacijske tehnologije, osećaju u svim navedenim oblastima i dovode do korenitih promena u društvu, koje se sve zajedno ponekad nazivaju informatičkom revolucijom.

Elektronski računar (kompjuter) postaje predvodnik razvoja informacijske i telekomunikacijske tehnologije. Od svoje pojave do danas, kompjuteri se veoma brzo razvijaju, i to u svakom pogledu. Godine 1953. postojalo je u svetu samo 50 kompjutera, 1980. ih je bilo oko 300 000 dok se danas broje milionskim ciframa.

Pronalaskom "čipa" (1960), kao male silicijumske pločice od poluprovodnika koja zamenjuje "staromodne" tranzistore, kompjuteri postaju manji, kapacitet im se povećava, a cena smanjuje (pošto je silicijum kao sirovina za čipove lako dostupan i jeftin). Kompjuteri koji su bili teški čitavu tonu, smeštali se u poveću sobu, trošili električnu energiju koliko lokomotiva, koštali više od tri miliona dolara - danas staju u omanji džep, potrošnja energije i materijala za njihovu izradu je neznatna, a cena sasvim dostupna. Elementi kompjutera koji su 1955. imali cenu oko milion dolara, danas su jeftiniji od jednog dolara. Kompjuteri kojima je cena oko jednog dolara povećavali su kapacitet svoje memorije, od 1952. do kraja osamdesetih, i više od hiljadu puta.

Mikroprocesori (čipovi sa karakteristikama malog kompjutera) pojavili su se prvi put 1971, a danas ih ima već nekoliko "generacija". Na mikroprocesoru veličine jedne poštanske marke nalazi se informacija koliko u jednoj povećoj knjizi, s perspektivom da se broj informacija uvećava, veličina mikroprocesora smanjuje do sitnog zrna peska, a brzina računskih operacija uvećava do desetak pikosekundi. Samo radi ilustracije treba navesti da u jednoj sekundi ima onoliko pikosekundi koliko ima sekundi u 31.700 godina. Moguću

355

primenu nove tehnologije ograničava samo sposobnost ljudske mašte. Polje društvenih komunikacija i informacija pripada mikroprocesorima, a budućnost svetskog društva pripada informatici.Rađanje nove ekonomije. - Informatička revolucija, sudeći po promenama koje se tek naslućuju, najavljuje preokret u svim oblastima društvenog života. Menja se način na koji ljudi rade, kako se obrazuju, kako međusobno komuniciraju, kako se zabavljaju, pa čak i način na koji misle, kako se osećaju, čega se plaše, šta vole i kako to čine.Uz informatičku tehnologiju rađa se nova ekonomija. Kao što je industrijska revolucija, radom mašina, proširila i uvećala ljudske fizičke sposobnosti, tako je informatička revolucija, radom kompjutera, uvećala moć ljudskog mozga i istakla u prvi plan proizvodne mogućnosti čovekovog duha. Ekonomija informatičkog društva počiva na informacijama kao neiscrpnom izvoru (resursu) i pokretaču glavnih privrednih aktivnosti. Industrijsku proizvodnju pokreću ugalj, nafta, električna struja, plin, nuklearna energija. To su prirodna dobra koja su ograničena, koja se brzo iscrpljuju i vremenom će od glavnog pokretača postati glavna smetnja daljem razvoju industrije.

Zato se težište privrede u razvijenim društvima sve više prebacuje sa industrije ka proizvodnji novih komunikacijskih sredstava. Nova mikroprocesorska industrija u SAD i Japanu raste po godišnjim stopama između 35 i 40 procenata, a prihodi se mere desetinama milijardi dolara. Informatičko tržište (tržište kompjutera, kompjuterskih komponenata, terminalske opreme, programa i drugog) naglo se širi i u manje razvijene zemlje.

Povećava se produktivnost rada po radniku ne samo za neku desetinu procenata nego i za nekoliko desetina (pa i stotinu) puta. To se dešava kad se kompjuterski opreme i automatizuju industrijski sistemi, ali se najavljuju još veća povećanja produktivnosti u uslužnim delatnostima (tercijarnom, kvartarnom i kvintarnom sektoru).

Složena tehnologija zahteva visokoobrazovane tehničke stručnjake. Zato dolazi do nužnih promena u obrazovnom sistemu, u profilu kadrova i profesionalnoj strukturi društva. Umesto fizičkog ili industrijskog radnika iz prošlih vremena, stručnjak-informatičar postaje neophodan za obavljanje novih poslova. Poslovi koji su monotoni i psihički zamorni (dosadni) lako se prenose na robote. Sa humanog stanovišta naročito je važna zamena ljudi na opasnim radnim mestima.

Menja se celokupna struktura privrede tako što se tradicionalne privredne grane povlače iz privreda najrazvijenijih zemalja sveta u manje razvijene. Rudarstvo, energetika, teška industrija i brodogradnja, hemijska i tekstilna industrija ("prljave tehnologije", sa puno radnika, velikim utroškom sirovina i energije) u najrazvijenijim zemljama ustupaju svoje mesto elektronskoj i komunikacijskoj tehnologiji, zasnovanoj na primeni nauke više nego na utrošku energije i sirovina. To utiče i na međunarodnu trgovinu tako što razvijene zemlje zatvaraju svoja tržišta za proizvode nerazvijenih (izuzev za "čiste" proizvode "prljavih" tehnologija) i agresivno prodiru svojim robama na njihova tržišta.Treba prenositi informacije, a ne ljude. - Jedno od osnovnih pravila racionalnog organizovanja društvenog života posredstvom komunikacijske tehnologije ogleda se u nastojanju da se kretanje ljudi u društvenom prostoru, koje je karakteristika industrijskih društava, zameni ubrzanim prenosom informacija.

Sticajem istorijskih okolnosti razvijene industrijske zemlje su u vreme jeftine energije i obilja sirovina izgradile velike transportne sisteme (pruge i autoputeve) i razvile masovan železnički, kamionski, automobilski i avionski saobraćaj za prevoz ljudi i roba. Takav saobraćaj stvara mnoge probleme: troši se ogromna energija, izgradnja i održavanje

356

saobraćajne infrastrukture mnog košta, saobraćajnice su sve zagušenije, gubi se dragoceno vreme u svakodnevnim saobraćajnim gužvama. Porasli su ogromni gradovi (megalopolisi) sa mrežom satelitskih naselja koji su potpuno zavisni od kretanja roba i ljudi. Zaustavljanjem saobraćaja u njima nastaje nepodnošljivi haos, a održavanje saobraćajnica sve je teže, naročito u megalopolisima siromašnih zemalja.

Postavlja se pitanje da li nerazvijene zemlje i danas, kada je energija skupa, treba da idu istim putem razvoja. Da li treba i mogu li ove zemlje da uzimaju skupe kredite od bogatih i grade asfaltne autoputeve kojima bi povezivali razna naselja? Otkud im novac za skupo održavanje saobraćajnica, za putarine, automobile, gorivo i prateću infrastrukturu?

Moderna komunikacijska tehnologija afirmiše načelo da je mnogo racionalnije prenositi informacije nego ljude. To podjednako odgovara i razvijenima i nerazvijenim. Povezivanje telefona i televizije (videofon) i ostali novi audio-vizuelni sistemi omogućuju poslovne i druge sastanke na daljinu i smanjuju troškove za putovanja. Važni poslovi se mogu obavljati i u manjim gradskim centrima, a neki čak i u komunikacijski povezanim selima.

To smanjuje pritisak na rast velikih gradova i dovodi do istovremenog smanjivanja društvenih troškova i podizanja kvaliteta života ljudi bar po dva osnova: po osnovu usporavanja rasta i smanjivanja gužve u velikim gradovima i po osnovu prevazilaženja zatvorenosti i izolacije u malim mestima koja više nisu "odsečena" od sveta. U velikim gradovima se ne moraju graditi podzemne železnice. Mnoge gradske funkcije se mogu preseliti u manja mesta u kojima je bolje i lepše živeti onda kad se u njima možete lako da obavite svaki posao i da se zadovolji svaka potreba kao u velikom gradu, bez gužve koja je u njemu neizbežna.

Telekomunikacije pružaju nove izglede da se i selo ubuduće razvija na novi način, da ne ostane "bogu iza leđa", odsečeno od svega, zapušteno i prepušteno samo sebi. Ova tehnologija je jeftina i česta, pa je to dodatna prednost u odnosu na industriju koja je dosad dolazila u sela. Prljava industrija uništava prirodu koja je glavna prednost seoske u odnosu na gradsku sredinu, a i preskupa je za seosko stanovništvo. Nova tehnologija omogućuje zapošljavanje ljudi kod kuće, kao nekad u tradicionalnom selu, ali danas na poslovima koji su u svemu povezani sa širokim tržištem globalnog društva (na primer, proizvodnja elektronskih komponenata za kompjutere). Sve poslovne veze sa svetskim poslovnim centrima (berzama) postaju dostupne i onima koji su u selu.

Energija potrebna za "telekonferenciju" znatno je jeftinija od one koja se utroši putovanjem. Tablica koja sledi ilustruje utrošak energije u kwh za poslovni sastanak dve osobe na relaciji udaljenoj 650 km (primer: London - Glazgov):

TELEKONFERENCIJA

kwh PUTOVANjE kwh

telefonom 1 vozom 450audio sistemom 2 automobilom 1600

videofonom 40 avionom 2500

Brzi prenos informacija, dakle, štedi materiju, energiju, vreme i bitno proširuje polje ljudske komunikacije. Pojavljuju se i novi problemi. - Opšte je pravilo da tehnika i tehnologija stvara samo nove mogućnosti koje, same po sebi, ne obezbeđuju ni ljudima ni društvu automatski boljitak. Zato se treba čuvati naivnog "tehničkog optimizma" koji prenebregava okolnost da

357

tehniku proizvode i njom upravljaju ljudi. To su uvek pojedinci, grupe i organizovana društva, sa svojim posebnim i međusobno suprotstavljenim interesima, sa različitim ciljevima koji ne moraju uvek da budu humani, pametno odabrani, racionalno ostvarivani. Tehnika i tehnologija su manje-više neutralna sredstva koja pođednako mogu da budu upotrebljena za najhumanije ili zloupotrebljena u najgore ljudske svrhe.

Sociološka je zakonitost da čovek, upotrebom nekih sredstava, uvek postaje u izvesnoj meri zavisan od njih. Kad se neko navikne na automobil, telefon i televizor, kad se okruži kompjuterima, video i audio uređajima, njemu bez njih život postaje besmislen, dosadan i nemoguć. Neposredno druženje sa drugim osobama se proređuje, a vremenom drugi počinju da mu smetaju, ukoliko nema potrebu da njima prenese neku informaciju ili da je od njih dobije. Veštačka sredina dominira čovekom i postepeno ga odvaja (otuđuje) od drugih ljudi, menja njegove predstave o prostoru i vremenu, a utiče i na svakodnevni čovekov biološki i psihički život.

ZAUSTAVIMO SE NA VREME, DROGIRANI SMO BRZINOM. - Priroda neumoljivo kažnjava ljude koji se ne pridržavaju zakona koji glasi: "Danju raditi, noću spavati"

Savremena tehnologija omogućila nam je da sve poslove obavljamo brže nego ranije. A vremena imamo sve manje! Kako je to moguće?

Žurba je bolest modernog sveta, a brzina je jednosmerna ulica u kulturnom razvoju čoveka. Svi su opsednuti vremenom kojeg nikad nema dovoljno. Tempo života postao je frenetičan i uopšte više ne prati biološki ritam. Ankete pokazuju da sindrom nedostatka vremena pogađa dve trećine odraslih stanovnika razvijenih zemalja. Neminovna posledica toga je stres. "Kratki rokovi i utisak da nemamo dovoljno vremena vrše veštački pritisak na unutrašnji biološki sat", kaže Đovani Cica, italijanski indokrinolog. "To je kao da u nama postoji termostat koji se pri svakom novom stimulansu prilagođava spoljašnjem svetu, podižući svaki put nivo odgovora. Najvažnije je da se očuva njegova krhka ravnoteža"...

Tehnologija nam je omogućila da se brzo prebacujemo sa jednog mesta na drugo. Preko Interneta možemo da komuniciramo sa celim svetom u realnom vremenu. Zahvaljujući mobilnom telefonu, uvek smo svima dostupni. Dakle, tehnologija je skratila vreme čekanja i stvorila nove pauze koje treba ispuniti. Kako je onda moguće da nikada nemamo dovoljno vremena? "Zato što smo drogirani brzinom", smatra amerikanac Džejms Glik, autor knjige "Haos". Brzina koju su futuristi s početka veka veličali kao pokazatelj napretka, postala je naš neprijatelj. Ona danas vodi samo psihofizičkoj iscrpljenosti, kao posledici hiperaktivnosti.

Čovek se tokom evolucije specijalizovao da bude aktivan preko dana, dok su se grabljivice specijalizovale za noćne aktivnosti. Međutim, ritam san-budno stanje, koji je vezan za prirodno svetlo, vremenom je poremećen. Sve je manje vremena za spavanje, a upravo se u snu u organizmu luče važni hormoni, kao što su melatonin, kortizol, leptin. Veštačko svetlo je doprinelo skraćivanju vremena za odmor, zanemarujući biološki ritam. To ima za posledicu anksioznost, razdražljivost, slabu koncentraciju, pa čak i neplodnost, pošto doprinosi smanjenom lučenju spermatozoida. Eksperimenti su pokazali da su osobe koje se pridržavaju prirodnog ritma zadovoljne i pune energije.

Zato naučnici savetuju da se ugledamo na nosače o kojima jedna gospođa govori u filmu "Iznad oblaka" Mikelanđela Antonionija. Oni su u jednom trenutku jednostavno stali, i arheolozi, koji su ih angažovali, nikako nisu mogli da ih nagovore da krenu dalje. "Previše smo žurili. Sada smo se zaustavili da sačakamo dušu", objasnili su nosači.

U statutu udruženja "Tempus", koje se bori za "usporavanje" vremena piše: "Članovi moraju da odlažu donošenje odluka i rade usporenim tempom, 'usporavaju' vreme tamo gde rade i žive i podstiču osobe koje ih okružuju na razmišljanje". Ovo udruženje, čije je sedište u Klagenfurtu, u Austriji, ne okuplja lenjivce i dangube, već 800 uglednih stručnjaka koji žele da uspore tempo života u postindustrijskoj eri.

Po njima, čuvena rečenica "vreme je novac" nema više smisla. Oni koji imaju vremena na pretek (nezaposleni, deca, penzioneri...) nemaju dovoljno novca da ga popune, a oni koji imaju šta da troše nemaju vremena za to... Kada putujemo, treba da izaberemo prevozno sredstvo koje će nam omogućiti da ponovo otkrijemo pravi smisao dimenzije "razdaljina" i treba da izbegavamo korišćenje predmeta za jednokratnu upotrebu, zbog kojih smo izgubili osećaj za pravu vrednost predmeta.

(Blic, br. 679, od 14.12.1998.)

Nova tehnologija omogućuje decentralizaciju vlasti, uprave i informacija, ali se moć informativnih centara, na koje su svi "priključeni", stalno uvećava. Kako se pojavljuju

358

konkurentski centri informacija, to se može očekivati da i društveni sukobi poprime nove oblike borbe za plasiranje i tumačenje informacija i dezinformacija. Pokazalo se da su svi poslednji ratovi u svetu (i kod nas) pripremani i vođeni televizijskim sredstvima koliko i klasičnim oružjem. Secesija i građansko-versko-nacionalni rat u drugoj Jugoslaviji pripreman je, započet i vođen preko televizije. Propagandno-informativna umešnost sukobljenih strana uveliko je uticala na sam ishod rata, a naročito na javno žigosanje stvarnih i(li) medijski proizvedenih "krivaca" za ovo ili ono što se u ratu i oko njega dešavalo. Izvesno je da prenošenje rata preko televizije sve gledaoce pretvara u njegove učesnike ili žrtve. Nekad su samo neposredni učesnici videli, osetili i doživeli ratne strahote, danas one retko koga mimoilaze.

Sociološki je značajno upozorenje da tehnika, ipak, sama po sebi ne izaziva ratove, kao ni bilo koju drugu društvenu pojavu. Društveni događaji imaju svoje društvene uzroke, a tehnika samo nudi sredstva i utiče na načine njihovog odvijanja. Kad je u pitanju neki prijatan događaj (prenos sportskog takmičenja, koncerta, pozorišne predstave), onda zahvaljujući tehnici "odlazimo" na olimpijske igre, "prisustvujemo" koncertu omiljene pop-zvezde ili "posećujemo" čuvena pozorišta i muzeje. Tehnologija, sama po sebi, nikad nije "odgovorna" niti "zaslužna" za društvene posledice svoje upotrebe. One uvek zavise od karaktera društvenih, ekonomskih i političkih sistema u kojima se tehnika primenjuje.

Globalna organizacija svetskog društva naglo se izmenila posle nedavnog sloma socijalističkih sistema, raspadanja istočnog vojnog bloka, ujedinjenja Nemačke i nastojanja SAD da uspostave tzv. novi svetski poredak. Stvara se novi odnos snaga u svetskoj zajednici, a jedna od najnovijih njegovih posledica je i raspad Jugoslavije u građanskom ratu, stvaranje malih satelitskih i međusobno suprotstavljenih državica na Balkanu, milioni izbeglica, porušeni gradovi, popaljena sela, pobijeni ljudi, prekinute komunikacije, posejana mržnja. Perspektive razvoja u takvim prilikama su mračne iako se sve odigrava na veoma visokom tehnološkom nivou. Čini se da su efikasna tehnička sredstva, kao "mač sa dve oštrice", veoma opasna kad se nađu u rukama bahatih i neodgovornih. Brzi razvoj ljudskog tehničkog znanja nije praćen istovremenim kulturnim sazrevanjem društva i odgovarajućom moralnom odgovornošću savremenog čoveka. To svedoči da "tehnički razvoj" (pa ni ovaj informatički) i "društveni progres" ipak nisu jedno isto. Računarska tehnika zadobija presudan uticaj u savremenim postindustrijskim društvima, ali je pitanje kakve će društvene i ljudske posledice ona imati ako je bude pratila isključiv(o)a račundžijska etika.

Za ljudski poželjan društveni razvoj neophodan je mnogo širi spektar društvenih vrednosti i u tom smislu ne samo stabilan nego i pravedan demokratski politički poredak. Paradoksalna je istina da i tehnički najrazvijenija društva i njihove političke elite, i pored svoje demokratske retorike, ponekad podržavaju i autokratske strahovlade – ako je to u njihovom interesu. Sama po sebi, razvijena tehnika ne isključuje ''planirani haos'' velikih sila kojeg obično prate ratni sukobi, rušilački stampedo i ''novi varvarizam''.

A orijentacija na kulturno stvaralaštvo, na saradnju među ljudima i narodima, a ne na sukobe i ratove, nikad nije tehničke prirode, niti je čista interesna kalkulacija – nego je vrednosni izbor i etičko pitanje. U istoriji društava i životu ljudi smenjuju se razne prilike i vremena, periodi uspona i padova, kojeg prate razne ''tehnike'' i različite ''etike''. I u najtežim vremenima vitalna društva nalaze i pokreću skrivene snage svoga razvoja i sami sebi otvaraju perspektive – ne samo razvojem tehnike nego i jačanjem svoje etike. Oni koji u tome ne uspeju, obično brzo nestaju u vrtlogu svetske istorije - pogotovo ako su mali.

359

7. Moderno "svetsko društvo" i(li) "novi svetski poredak"

Kad se danas govori o raznim globalnim odnosima u svetu obično se razlikuju dva osnovna pristupa aktuelnom društvenom zbivanju: jedan je globalni sociološki pristup u kojem se ukazuje na globalizaciju modernih razvojnih procesa do svetskih razmera čiji je rezultat stvaranje modernog svetskog društva. Drugi pristup je politikološki, koji se usredsređuje na odnose vojne, političke i ekonomske odnose moći među državama kakvi se uspostavljaju u tzv. novom svetskom poretku.

Sociološki uvid u najglobalnije, složene i protivrečne razvojne procese (tzv. megatrendove) u savremenom svetu širi je od politikološkog i bazira se na celovitom sagledavanju uzajamnih uslovljavanja i međuuticaja industrijalizacije i automatizacije rada i proizvodnje, urbanizacije i globalizacije društvenog prostora i modernizacije kulturnih obrazaca i sveukupnog načina društvenog života ljudi. Opšti je zaključak da su sva posebna nacionalna društva u raznim krajevima sveta i na različitim stupnjevima razvoja zahvaćena istim razvojnim procesima (trendovima), da su međusobno sve povezanija i sve sličnija. Zato se danas sve više može govoriti o novom "svetskom društvu" koje nastaje sa novim sredstvima međusobne komunikacije ljudi, naroda i država koju obezbeđuje savremena elektronsko-informatička tehnologija. To je istorijski neminovan, ali i protivrečan proces razvoja svetskog društva koji sam po sebi, kao i svi dosadašnji, sa sobom nosi mnoštvo i pozitivnih i negativnih mogućnosti.

Najrazvijenije zemlje, dakle, na novim tehničko-tehnološkim osnovama već grade u savremenom smislu moderno društvo, različito od klasičnog industrijskog društva koje je, takođe, svojevremeno bilo moderno. Zato se ovo najnovije obično naziva postindustrijskim ili informatičkim društvom (a poneko ga označi i kao postmoderno). Elementi informatičkog društva brzo prodiru u sva savremena industrijska društva, uključujući i ona relativno nerazvijena, koja su do nedavno bila pretežno agrarna i seljačka društva. Na delu su nove proizvodne snage zasnovane na primeni najnovijih naučnih znanja koja se primenjuju posredstvom novih tehnologija proizvodnje, novih načina komunikacije i novih oblika društvene organizacije.

Savremeni tehničko-tehnološki i društveni razvoj prepun je unutarnjih protivurečnosti. Nove i čiste tehnologije uvode se u razvijenim zemljama, ali se stare i "prljave" privredne grane (rudarstvo, energetika, brodogradnja, metalurgija, teška, hemijska, tekstilna i druga industrija) sele u nerazvijene delove sveta. To utiče i na međunarodnu trgovinu tako što razvijene zemlje osvajaju tržišta nerazvijenih i na njih agresivno prodiru svojim robama, dok svoja tržišta zatvaraju za njihove robe, izuzev za čiste proizvode prljavih tehnologija. Tako u savremenom svetu izbijaju u prvi plan različiti (često i međusobno suprotstavljeni) ekonomski i politički interesi raznih država i društava. Da bi se oni bolje i preciznije sagledali, pored šireg sociološkog pristupa promenama u svetskom društvu, koriste se i neki drugi posebniji pristupi, među kojima je veoma zapažen politikološki aspekt savremenih razvojnih procesa. U tom smislu se razlikuje sociološki diskurs o "modernom svetskom društvu", od politikološkog o "novom svetskom poretku".

Jedan od najuticajnijih ideologa "novog svetskog poretka", Zbignjev Bžežinski (Zbigniew Brzezinski,1970), bivši savetnik američkih predsednika i član najuticajnijih polutajnih organizacija svetske elite moći (između ostalih i tzv. Trilateralne komisije),

360

preuzima ideje Danijela Bela o epohalnom značaju komunikacijske tehnologije zasnovane na novoj elektronici i komponuje termin "tehnotronično" društvo. On misli da SAD treba da budu "globalni sejač tehnotronične revolucije" pošto su one "prvo globalno društvo u istoriji". Ono što su nekad za Mediteran bili Atina i Rim, a za Evropu Francuska, to su danas po njegovom mišljenju SAD, ali ovog puta za ceo svet, a ne samo za jedan njegov deo. Pošto su nerazvijene zemlje nesposobne da se ponesu sa izazovima tehnotronične revolucije, to su razvijene zemlje sveta, a posebno SAD, Zapadna Evropa i Japan (otuda i izraz "trilaterala" za njihov svetski savez), pozvane da nađu izlaz iz krize u koju je čovečanstvo ušlo u savremenoj eri. Tri razvijena regiona sveta, pod vođstvom SAD, treba da stvore jedinstvene sisteme informacija, obrazovanja, menadžmenta i finansija (zajednički bankarski, fiskalni i carinski sistem), koji bi bili nametnuti (uz oslonac na čvrst vojni savez "trilaterale") svim drugim zemljama sveta. Vreme i prostor se zgušnjavaju i globalizuju, pa je tako "ceo svet u tranziciji" od tradicionalnih ideja i institucija ka modernim. U tom smislu naročito nacionalne države sa svojim pravnim i političkim suverenitetom postaju smetnja procesu sveopšte globalizacije i zato dolaze pod udar centara svetske moći.

O istim ovim uzrocima i posledicama "globalizacije modernosti" (širenja modernog načina života) u savremenom svetu, nešto primerenije evropskoj vizuri govori Entoni Gidens (Anthony Giddens), jedan od danas vodećih sociologa, raniji profesor sociologije na Kembridžu i direktor Londonske škole za ekonomske i političke nauke, jedne od najuglednijih škola za društvene nauke u Evropi i svetu:

Globalizacija – posledica modernosti. - "S obzirom na institucionalno grupisanje, dva specifična organizacijska kompleksa imaju poseban značaj za razvoj modernosti: nacionalna država i sistematska kapitalistička proizvodnja. Koreni i jednog i drugog su u posebnim odlikama evropske istorije, i oni imaju malo paralela u prethodnim periodima, ili u drugim kulturnim okruženjima. To što su se, međusobno tesno povezani, u međuvremenu proširili po čitavom svetu, pre svega je posledica moći koju proizvode. Nijedan drugi, tradicionalniji, društveni oblik nije mogao da se suprotstavi toj moći, tako da održi potpunu autonomiju u odnosu na trendove globalnog razvoja. Da li je modernost specifično Zapadni projekat, u smislu načina života koji učvršćuju ova dva velika transformacijska aktera? Glasan odgovor na ovo pitanje mora da bude: 'da'.

Jedna od fundamentalnih posledica modernosti jeste globalizacija. Ona znači više od difuzije Zapadnih institucija širom sveta, koja slama druge kulture. Globalizacija - kao proces nejednakog razvoja, koji istovremeno fragmentiše i koordiniše - donosi nove oblike međuzavisnosti u svet u kojem ne postoje 'drugi'. Ti oblici stvaraju nove forme rizika i opasnosti, isto tako kao što unapređuju dalekosežne mogućnosti globalne sigurnosti. Ima li u modernosti nešto posebno zapadnjačko, sa stanovišta njenih globalizujućih tendencija? Nema. Ne može ni biti, pošto ovde govorimo o oblicima svetske međuzavisnosti i planetarne svesti koji tek nastaju."

(Entoni Gidens, Posledice modernosti, s. 165-166)

Politikološki pristup promenama u savremenom svetu, dakle, više se bazira na uvidu u "odnose snaga" među svetskim silama koje utiču na praktičnu kontrolu nad razvojnim procesima u savremenom "svetskom društvu" i globalno usmeravaju sve važnije međunarodne odnose. U tom slučaju verovatno je preciznije ako se uz sintagmu "moderno svetsko društvo" govori i o "novom svetskom poretku" koji se vaninstitucionalno i institucionalno već uspostavlja.

361

Kao što je "moderno svetsko društvo" (kao i svako konkretno "nacionalno društvo") bremenito mnogim unutarnjim protivrečnostima i međusobno suprotstavljenim pojedinačnim, grupnim, nacionalnim i globalnim interesima i tendencijama - tako je i aktuelni "novi svetski poredak" koji se danas nameće savremenom svetu opterećen istim takvim suprotnostima. A kad je neka pojava opterećena izrazitim suprotnostima, onda je i pojam koji se na tu pojavu odnosi prepun skrivenih ili očiglednih protivurečnosti. Kad se kaže "novi svetski poredak" obično se misli na "novi odnos snaga" među velikim svetskim silama koji se iskazuje kroz mogućnost da neke od njih, više ili manje efikasno kontrolišu ili efektivno utiču na sve važnije međunarodne ustanove i organizacije, a preko njih i na sve manje države i društva u celom svetu. Koristeći razne mehanizme političke, ekonomske i vojne prinude, velike svetske sile uvek nastoje da ostvare svoje kratkoročne i dugoročne interese - samo što to čine na različite načine u pojedinim periodima svetske istorije i u raznim globalnim konstelacijama međusobnih odnosa.

Zato je i izraz "novi svetski poredak", koji se u poslednjih nekoliko godina veoma često upotrebljava u javnoj komunikaciji, prepun raznih značenja, tendencioznog tumačenja, namernog nerazumevanja i oštro suprotstavljanih interpretacija. Sve je to posledica različitih motiva, a često i potpuno oprečnih interesa i ciljeva, onih koji upotrebljavaju sintagmu "novi svetski poredak" i kao sredstvo sve veće medijske manipulacije,.

Sa naučnog (i sociološkog) stanovišta gledano, ovaj izraz valjalo bi tumačiti kao i svaki drugi, a to znači kritičko-analitički, odnosno u istorijsko-strukturnom kontekstu u kojem se javlja i u odnosu na različite ciljeve kojima služi. Izraz "novi svetski poredak" danas je postao propagandni i kontrapropagandni slogan, te ga je skoro nemoguće neutralno tretirati. Bez uklanjanja ideološki tendecioznog i propagandno-manipulativnog pristupa u njegovom razmatranju nije moguće ništa racionalno i smisleno reći o "novom svetskom poretku". Mnogo je raznih mistifikacija u vezi s ovim i drugim srodnim pojmovima koji su u prvi plan javnih rasprava isplivali zajedno sa veoma protivrečnim pojmom globalizacije.

8. Izazovi globalizacije: lice i naličje savremenog razvoja

Globalizacija je posle rušenja Berlinskog zida 1989. i potonjeg promovisanja ideologije ''novog svetskog poretka'' postala pomodna reč koja se na sve strane čuje, koju mnogi upotrebljavaju (i zloupotrebljavaju) – svako zbog svojih potreba, interesa i ciljeva. I u sociološkim raspravama ovaj pojam se različito shvata, te bi ga trebalo dodatno pojasniti. Pre svega, valja napomenuti da je sociologija kao nauka najpozvanija da govori o globalizaciji. Budući da je za sociologiju tipičan tzv. globalni pristup, iz sociološke perspektive se najsvestranije i najcelovitije može sagledati jedan tako složen i protivrečan proces kakav je savremena globalizacija. Kao i svi drugi društveni makro procesi, i globalizacija je u savremenoj sociologiji podložna različitim pogledima i tumačenjima koja se grupišu oko dva suprotstavljena stanovišta, uz treće koje kompromisno uvažava i jednu i drugu stranu protivrečne realnosti.

1. Za jedne, globalizacija je moderan razvojni proces objektivno sve veće međusobne ekonomske, političke, kulturne i svake druge povezanosti savremenog sveta, koja je omogućena najnovijom informatičkom tehnologijom. Informatička komunikacija, naime, na globalnom svetskom planu ”skraćuje i sažima vreme i prostor” i tako stvara novu globalnu društvenu situaciju, kakva ranije nikad nije postojala. Tako je moguće da neki lokalni događaj, ako ga

362

zabeleže i prenesu masovne informativne mreže (satelitska televizija, internet) u istom trenu postane globalni svetski fenomen.

2. Za druge, globalizacija je ”novi ideološki mit” i ''stari politički projekat'' iza kojeg se, kako bi marksisti rekli, kriju stari imperijalistički interesi, namere i ciljevi, a i sredstva koja se koriste ista su kao i ranije: vojna sila, ekonomske blokade, politički pritisci, agresivna propaganda i svakovrsna manipulacija pojedincima, grupama, malim i siromašnim narodima i državama.

3. Čini se da je i u ovom slučaju istina negde na sredini. Između neofunkcionalističkog i neomarksističkog pogleda na razvoj savremnih društava i sveta kao celine moguće je naći ”zlatnu sredinu” samo ako se na njih gleda kao na dva različita teorijsko-naučna stanovišta, koja, svako sa svoje strane, objektivno osvetljavaju jedan aspekt stvarnog društvenog zbivanja. Ako se, pak, oni suprotstave kao nepomirljivi ideološko-politički stavovi, onda od istine malo ostaje, jer se svako, prema svojim interesima, ”priklanja svome carstvu”.

Očigledna je saznajna prednost ovog trećeg, u najvećoj meri naučnog i sociološkog pristupa, jer on osvetljava i lice i naličje globalizacije – i tako omogućuje uvid u celovitu istinu o savremenim razvojnim procesima u svetu.

Drama globalizacije. - ”Marsel Prust je bio u pravu: istinsko otkrivanje sveta danas ne znači samo putovanje u druge zemlje, već i njegovo posmatranje novim očima. Ako bismo izabrali jedan pojam koji simbolizuje duh današnjeg vremena, to bi bio pojam ”globalizacija”, nastajanje ”svetskog društva”. Rogobatna reč, koja samo deceniju ranije gotovo da nije imala mesto u akademskim radovima ili medijima, postala je nezaobilazna. ”Globalization”, ”mondialisation”, ”gobalizacion”, ”Globalisierung” – reč koja je došla gotovo niotkuda, danas kruži svuda”. Pre samo pola milenijuma, u momentu otkrića Amerike, polovina Kolumbove mape bila je prazna, obeležena kao ”tera incognita”. Društva, tada razdvojena kao oaze u pustinji. danas tvore bezbrojnim nitima povezan ”svetski sistem”, ”globalni poredak”, u nastajanju. Sve brži ritam njegovog formiranja pretvorio se u zahuktalu mašinu pokretanu vlastitom nadljudskom energijom koja kao da se više ne može zaustaviti. Globalni poredak još juče delovao je tako daleko i tuđe, kao da se zbiva u nekom drugom svetu, kao da se dešava nekim drugim ljudima. Već danas on nam izgleda kao novi usud, sila koja pokreće nevidljive konce našeg svakodnevnog života.

Rađanje ”svetskog društva” ne preoblikuje samo svakodnevni život milijarde ljudi, već i profil nauke o društvu. Sociologija još uvek živi u znaku velikog paradoksa: društvo čiji smo savremenici sve više je svetsko; međutim sociološka prizma u biti je lokalistička, njen misaoni okvir je pojedinačno društvo, ona još uvek nije izašla iz ”teritorijalne klopke”. Kolevku klasične sociologije predstavljaju: zapadna civilizacija – moderno industrijsko društvo – nacionalna država. No, sva tri temelja čine danas samo jednu stranu novog sveta koji odlikuje: sudar civilizacija – postindustrijsko društvo – uspon nadnacionalnih sila. Razlika između jednog i drugog tipa društva ne zahvata samo različite epohe, već i samo poimanje ”društva”, odnosa društvo-individua, njen identitet. ”Kada iz Pariza komuniciram sa prijateljem u Tokiju elektronskom poštom, kada neposredno posmatram kulturne događaje širom sveta a da ne napuštam svoj dom, kada se podaci iz mog personalnog dosijea koriste od vlada i korporacija širom planete bez mog znanja, kada kupujem u drugim zemljama preko kompjutera, pitanje koje lebdi na svim ustima je: gde ja živim, ko sam ja, kome i gde pripadam” (U. Bek, 2000). Ljude više ne povezuju samo teritorijalna pripadnost, lokalni milje i srodničke veze; nastupa kraj društva kao ”teritorijalnog” pojma. U novoj eri živimo istovremeno u dva, sve gušće isprepletena sveta: lokalnom i globalnom. Dramatične socijalne borbe oko globalizacije – njenog demokratskog ili represivnog, humanijeg ili asocijalnog, multipolarnog ili unipolarnog lika – postaju nov ključ za razumevanje društvenih zbivanja. Iako nije ključ koji otvara vrata svim socijalnim misterijama, globalni okvir analize je moćan kompas za smisleno kretanje u lavirintima savremenosti. Lišeni tog kompasa ličimo na brodsku posadu koja bez busole plovi između opasnih grebena nepoznatim vodama. (Miroslav Pečujlić. Globalizacija, Dva lika sveta, s. 5-7)

Debate o globalizaciji. - ”Globalizacija, inicijalno, može biti shvaćena kao širenje, produbljivanje i ubrzavanje svetske međuzavisnosti u svim aspektima modernog društvenog života, od kulture do kriminala, od

363

finansija do duhovnosti. Na primer, programeri u Indiji sada opslužuju svoje saradnike u Evropi i Americi bez vremenskog odlaganja, dok uzgajanje konoplje u Burmi može biti povezano sa zloupotrebom droga u Berlinu ili Belfastu. Ovo su ilustracije načina kojima savremena globalizacija dovodi u vezu zajednice u okviru jednog svetskog regiona sa razvojem na drugim kontinentima. Međutim, iza opšteg slaganja o stvarnoj ili očekivanoj intenzifikaciji globalnih međuzavisnosti nalazi se suštinsko neslaganje oko pitanja na koji način globalizacija može biti najbolje konceptualizovana, kakva je njena uzročna dinamika i kako bi trebalo okarakterisati njene strukturne posledice ako ih ima. Uzavrela debata o ovim pitanjima razvijena je u okviru tri široke i različite škole mišljenja, koje ćemo označiti kao hiperglobalizam, skepticizam i transformacionizam. U suštini svaka od ovih škola nudi različita objašnjenja globalizacije, odnosno različite pokušaje da se razume ovaj društveni fenomen.

- Za hiperglobaliste, kao što je Ohme (Ohmae), savremena globalizacija predstavlja novu eru u kojoj su ljudi posvuda više subjekt koji je disciplinovan globalnim tržištem (Ohmae, 1990; 1995).

- Nasuprot tome, skeptici, poput Hersta (Hirst) i Tompsona (Thompson), tvrde da je globalizacija u suštini mit koji prikriva segmentiranost međunarodne ekonomije u tri glavna regionalna bloka, pri čemu nacionalne vlade ostaju veoma moćne (Hirst, Thompson, 1996).

- Najzad, za transformacioniste, među kojima su glavni Rozenau (Rosenau) i Gidens (Giddens), savremeni obrasci globalizacije su bez istorijskog presedana tako da države i društva širom planete prolaze kroz proces dubokih promena u kojem pokušavaju da se adaptiraju na sve međuzavisnosti ali istovremno (i) na visoko rizičan svet (Giddens, 1990, 1996: Rosenau, 1997).

Interesantno je da nijedna od ove tri škole nije direktno naslonjena na tradicionalne ideološke škole i svetonazore. Unutar hiperglobalističke grupe, ortodoksna neoliberalistička objašnjenja globalizacije nalaze se uz marksistička objašnjenja, dok među skepticima konzervativna i radikalna objašnjenja podrazumevaju slične stavove i zaključke o prirodi savremene globalizacije…”

Konceptualizacija globalizacije: tri tendencije

Hiperglobalisti Skeptici TransformacionistiŠta je novo Globalna era Trgovinski blokovi, uži

obim nego u ranijim periodima

Stepen globalne međuzavisnosti bez

istorijskog presedana

Dominantne odlike

Globalni kapitalizam, globalna vlada, globalno

civilno društvo

Svet je manje međuzavisan nego devedesetih godina

19. veka

”Gusta” (intenzivna) i ekstenzivna) globalizacija

Moć nacionalnih vlada Opada ili nestaje Pojačana, odnosno povećan njihov značaj

Rekonstruisana i restrukturisana

Pokretačke snage globalizacije

Kapitalizam i tehnologija Države i tržišta Kombinovane snage modernosti

Obrazac stratifikacije Nestanak starih hijerarhija Povećana marginalizacija Juga

Nova arhitektura svetskog poretka

Dominantan motiv McDonalds, Madona i t.d. Nacionalni interesi Transformacija političke zajednice

Konceptualizacija globalizacije

Stvaranje novog okvira društvene akcije

Kao internacionalizacija i regionalizacija

Stvaranje novog poretka međuregionalnih odnosa i

aktivnosti na daljinu

Istorijska putanjaGlobalna civilizacija Regionalni blokovi/ sukob

civilizacijaIndeterminizam: globalna integracija i fragmentacija

Sumarni argument Kraj nacionalne državeInternacionalizacija zavisi

od pristanka i podrške države

Globalizacija transformiše državnu moć i svetsku

politiku

(Dejvid Held, Debate o globalizaciji, Zbornik Globalizacija – mit ili stvarnost, s. 48-60)

364

Kritičkim sagledavanjem najnovijeg modela ''novog svetskog poretka'' mogu se uočiti neke bitne crte ''lica'', a naročito ''naličja'' aktuelnih globalizacijskih procesa. 1. "Novi svetski poredak" kakav danas svetu nameću SAD, Engleska, Nemačka, Francuska i oni koji ih podržavaju nije nikakva metafizička nužnost unapred zacrtane "svetske istorije" nego realan izraz odnosa snaga među velikim silama koji je nastao nakon urušavanja socijalizma u zemljama Istočne Evrope, raspada SSSR-a i njegovog vojnog bloka i ujedinjenja Nemačke. Monocentrični "novi svetski poredak", sa jednom neprikosnovenom svetskom supersilom (SAD), nastao je onda kada je narušena bipolarna ravnoteža na svetskom planu i označava krupnu promenu u odnosima između ranijih centara moći i razvoja njihove poluperiferije i periferije.

2. Ova promena u odnosima snaga u svetu jeste izuzetno značajna, ali sa šireg svetskog stanovišta to nije jednoznačna činjenica. Ona nije sama po sebi ni samo pozitivna ni samo negativna - čak ni za same supersile, a pogotovo to nije za ostale zemlje.

3. Ipak, relativno gledano, u povoljniji položaj došle su zemlje i narodi koji su, slabljenjem svojih protinika, ojačali svoju međunarodnu poziciju (SAD, Nemačka, zemlje NATO-a i njihovi sateliti i štićenici), a gubitnici su njihovi neposredni ili posredni rivali i protivnici. Međutim, ono što je neosporni dobitak jednih, a gubitak drugih, nema iste takve posledice po svet kao celinu. Oni koji su promenom u odnosima snaga nešto dobili, po svaku cenu propagandno-ideološki nameću tezu da je njihova dobit u "interesu svetske zajednice". To, naravno, nije istina, kao što nije istina ni da je "svetska zajednica izgubila" upravo onoliko koliki su gubici pojedinih gubitnika.

4. Pošto aktuelni "novi svetski poredak" nije ni prvi ni poslednji "odnos snaga" (kako na globalnom svetskom tako i na regionalnom planu) to on ne može ni na koji način da. bude za sve podjednako poželjan i "idealan" - kako ga propagandno, veoma napadno i uporno, predstavljaju njegovi protagonisti i zagovornici.

5. Konačno, "novi svetski poredak", onakav kakav nastaje i kakvo lice i naličje već pokazuje, i nije toliko "nov" koliko se prikazuje da jeste. Njegove očite unutarnje protivrečnosti, a naročito njegove već ispoljene strukturne sličnosti sa nekim ne toliko "starim" koliko istorijski katastrofalnim političkim projektima sa svetskim pretenzijama - veoma su indikativne, da bi se preko njih već danas moglo olako i nekritički prelaziti.

Istorijsko iskustvo nas uči (a šta drugo i može da nam bude poučno?) da je za ceo svet opasno kad jedna velika sila umisli da je jedina pozvana i da "ima pravo" da sama vlada svima. Samo je u 20. veku bilo tri pokušaja ovladavanja svetom iz jednog centra i od jedne vodeće sile, uz koju su uvek nastupale i neke manje države-sateliti.

Prvi je bio internacionalistički projekat svetskog komunizma koji je SSSR pokušao da sprovede "izvozeći" iz Moskve boljševičku revoluciju po raznim krajevima sveta.

Drugi je bio nacionalističko-rasistički i fašistički "novi svetski poredak" koji je istorijski frustrirana Hitlerova Nemačka, zajedno sa Italijom i Japanom, bila projektovala i počela silom da ostvaruje - prvo u Evropi (pod parolom "Nove Evrope"), a potom i u svetu, kad počinje i Drugi svetski rat.

Ova dva projekta "novog svetskog poretka", nastala u prvoj polovini 20. veka, međusobno su se sudarila u Drugom svetskom ratu. U njihovom sukobu fašizam je vojnički pobeđen, ali je njegova ideološka klica na Zapadu očuvana, a raznoraznim "pacovskim kanalima" očuvani su i njegovi najverniji strateški kadrovi.

Komunisti koji su bili među ratnim pobednicima, još su se nekako snalazili i u "hladnom ratu" ("ratu posle rata"), ali izgubili su posleratnu mirnodopsku ekonomsku i

365

političku utakmicu sa kapitalističkim Zapadom. Oni koji su pobedili u ratu, izgubili su u miru, da bi potom izgubili i sam mir i "dobili" rat u svojoj državi. Oni koji su hteli, ostvarujući komunističku utopiju, da promene i "usreće" ceo svet, nisu više bili u stanju da sačuvaju svoju državu od raspadanja i svoj narod od nesreće. Tako nešto se moglo i očekivati od onih koji su više bili usmereni na rušenje tuđeg (kapitalizma) nego na izgradnju svoga (socijalizma).

Treći "liberalni novi svetski poredak" pod kraj 20. veka stvaraju SAD. Ova država je naročito ojačala u odnosu na Evropu tokom 20. veka baš zato što se ni komunistički ni fašistički "novi svetski poredak" nije stvarao u Americi nego u Evropi, pa je Amerika bila pošteđena od ratnih i revolucionarnih razaranja, a Evropa nije. Međutim, i ovaj treći pokušaj počinje da se ostvaruje na evropskom prostoru. Ponovo se rađa "Nova Evropa" (u liku Evropske unije), ponovo se u takvoj Evropi uzdiže "iznad svih" ("ueber alles") velika i jaka Nemačka - koja i preko Balkana prodire na Istok ("Drang nach Osten'') - jer su na Zapadu Francuzi, Englezi, Španci, a naročito Amerikanci. Ponovo se radi o projektu jednostranog ovladavanja svetom u ime nekih "neprikosnovenih prava" koja "opravdavaju" sva sredstva koja doprinose krajnjem cilju.

U komunističkom ideološkom projektu "neprikosnovena" su bila "prava radničke klase", u fašističkom, to su prava "više germanske rase i nacije", a američki mondijalizam ("novi svetski poredak") nastupa sa zastavom "neprikosnovenih ljudskih prava". Ovaj treći projekat manipuliše sa liberalnom ideologijom, kao što su prva dva manipulisala sa klasnom i nacionalnom. Kao što je "oslobađanje svetskog proletarijata" bilo paravan za komunistički totalitarizam, a "oslobođenje više rase i nacije" barjak nacističkih genocida i totalitarizma, tako bi i "totalno oslobođenje profita" umesto čoveka moglo završiti u "novom liberalnom totalitarizmu".

Tipičan simbol najnovijeg "liberalnog" totalitarizma jesu masovni elektronski mediji koji (poput CNN) za novac i po narudžbini "proizvode istinu": silu propagiraju kao "pravo", a istorijska prava naroda i pojedinaca proglašavaju za "relikt prošlosti"; one koji se tome opiru, pa i čitave narode, optužuju za "nekooperativnost" i prete im uništenjem. Tako se čovekoljublje preobraća u visoko profitabilne "humanitarne aktivnosti" koje u sebe uključuju čak i "humanitarno bombardovanje" – poput onog kad su na Srbiju i Republiku Srpsku, čak i na bolnice i škole, na civile i decu, padale zabranjene kasetne bombe i radioaktivni projektili.

Koliko su u ovom trećem slučaju u pitanju "neotuđiva ljudska prava" a koliko "neprikosnoveni interesi profita" najbolje se vidi onda kada se ljudska prava i profit nađu u raskoraku. Tada dileme nema: svako i svačije pravo biće prenebregnuto, istina prećutana u "slobodnim medijima", a kad ustreba, uslediće i oružana akcija za "pacifikovanje neposlušnih" (primeri Srbije i Iraka su samo najnoviji).

Suviše je sličnosti između ovih globalizacijskih političkih projekata 20. veka da bi se preko njih moglo olako i s naivnom prostodušnošću prelaziti. Na pojačanu opreznost i kritičnost prema modelu usiljene i nasilne globalizacije naročito navode dvojni standardi koje velike svetske sile, a naročito SAD, otvoreno manifestuju (N. Čomski). Naravno, mali narodi i države ne mogu da spreče velike i jake u svome naumu da prema svojim interesima preuređuju svet. Ali dvojni standardi su opasni i za velike sile, jer presedani koje oni uvode u međudržavne odnose neposredno ugrožavaju mir u svetu, a mogu lako da izazovu i sukobe među velikim silama. Separatisti u Teksasu. - ''Ričard Mek Laren u starom tramvaju proglasio 'Nezavisnu Republiku Teksas' i dobio 121 godinu zatvora.

366

U Americi sa federacijom nema šale. Ko samo pomisli da okrnji, naruši interese zajednice 50 sjedinjenih država – zažaliće što se rodio. Već šest godina to upozorenje razglašava sudski dosije: 'Separatisti iz Teksasa'. Ova opomena trajaće sve do 2118. godine. Apsurd, ali zapečaćen u federalnom sudu u Dalasu.

Separatista Ričard Mek Laren, koji je 1995. proglasio 'Nezavisnu Republiku Teksas', na tri uzastopna procesa osuđen je ukupno na 121 godinu zatvora. 'Nezavisnost Teksasa' nije proklamovana na skupštini separatističke, independističke ili suverenističke stranke – mada je poneki tako titulisani zagovornik iz dalekih krajeva dolazio u posetu Vašingtonu - jer takve stranke u Americi nema, nego je obznanjen na skupu dvadesetak teksaških secesionista na zabačenoj farmi blizu Fort Dejvisa. Vođa separatista Ričard Mek Laren (47) svoje istomišljenike okupio je u samozvanoj 'ambasadi' smeštenoj isprva u baraci dobrovoljne vatrogasne čete, a zatim u napuštenom tramvajskom vagonu.'' (Politika, 20.12.2002, s.A4)

Današnji i budući "novi svetski poredak" je, dakle, razapet između dve mogućnosti - od kojih je jedna već realna tendencija, a druga samo željena alternativa boljeg, pravednijeg i civilizovanijeg "modernog svetskog društva". Našim savremenicima i budućim generacijama ne mora da bude neka naročita uteha to što je malo verovatno da se danas ponovo jave neki novi Hitler ili Staljin, jer ni "totalitarizam oslobođenog profita" (bez Hitlera i Staljina) ako je na prvi pogled i uljudniji ne mora da bude mnogo bolji i manje opasan od boljševičkog i fašističkog totalitarizma. Kao što boljševizam i staljinizam ne čine "Staljinovi brkovi", a nacizam "Hitlerova frizura", tako ni "kaubojski mondijalizam" ne čine samo američki "dobri momci" koji zauzimaju UN, Savet bezbednosti pretvaraju u svoju "svetsku vladu" i kao "svetski policajci" započinju "vitešku" borbu za odbranu "ugroženih ljudskih prava" širom sveta.

Osnovna protivrečnost najnovijeg "svetskog poretka" kojeg danas svim sredstvima (a najviše silom) stvaraju SAD, ogleda se u čijenici da se on legitimiše opštim interesima i jednakim pravima svih ljudi i naroda, a stvarno ponajviše služi najmoćnijim multinacionalnim kompanijama i njihovim prebogatim i skoro svemoćnim vlasnicima i menadžerskoj eliti sveta. Takva elita svetske moći svojim interesima podređuje sve druge interese. Za ovu elitu su demokratske institucije razvijenih država, kao i same te države, samo instrument osvajanje svetskog tržišta, a svi drugi samo prepreka koju treba ovako ili onako savladati.

Sociološka je zakonitost da se neograničena društvena moć uvek manifestuje kao nepodnošljiva društvena neodgovornost njenih nosilaca. Sa nestajanjem "bipolarne ravnoteže snaga" naglo se pojačava represija (pa i arogancija) s kojom jedina preostala svetska "supersila" usmerava globalne svetske procese i odnose. Ranije obazriv i unekoliko demokratičan, "meki" zapadni globalizam postaje ne samo odlučniji, već i grublji, nestrpljiviji i opasniji - ne samo po one koji mu se nađu na putu nego, u krajnjem slučaju, i po sam svetski mir na koji se poziva.

9 Dimenzije globalizacije

Entoni Gidens uočava strukturnu povezanost četiri glavne funkcionalne "dimenzije globalizacije", a to su:

1. svetska kapitalistička ekonomija2. sistem nacionalnih država3. svetski vojni poredak i4. međunarodna podela rada.

367

Među njima postoje i stalne napetosti: "Na kraju dvadesetog veka, kada je kolonijalizam u svom izvornom obliku potpuno iščezao, svetska kapitalistička ekonomija nastavlja da uspostavlja ogromnu neravnotežu između centra (razvijenog Zapada - M.M.) poluperiferije i periferije". (Gidens, Posledice modernosti, s. 73). Model objašnjenja odnosa u globalnom društvu i objašnjenja globalizacije modernosti iz centra preko poluperiferije do periferije koji Gidens primenjuje počiva na svojevrsnoj i plodnoj dijalektičkoj sintezi evolucionističkih i difuzionističkih ideja o protivrečnom društvenom razvoju. Tako se možda najbolje i najjasnije mogu sagledati osnovni problemi kako ekonomske, tako i političke i kulturne globalizacije, kao i njihovi međusobni odnosi u svakodnevnom društvenom životu ljudi i naroda.

9.1. Ekonomska globalizacija

Osnovni motivi projekta globalizacije koji nameću razvijene zapadne zemlje nerazvijenim zemljama i zemljama u tzv, postsocijalističkoj tranziciji su ekonomski. U tu svrhu stvorene su i odgovarajuće globalne ekonomske institucije koje već više od dve decenije svim sredstvima slabijima nameću model globalizacije poznat pod indikativnim nazivom: ''Vašingtonski konsenzus'', što treba razumeti kao oznaku za politički projekat kod kojeg su se drugi složili sa onim što je Vašington predložio i nametnuo. Te međunarodne finansijske institucije su Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka (SB) i Svetska trgovinska organizacija (STO, do 1995. GATT) koje Vašington potpuno kontroliše i vlasnički i politički. Noseći ekonomski stubovi vašingtonskog modela globalizacije su fiskalna restrikcija, privatizacija i liberalizacija. 1. Fiskalna restrikcija je osnovni mehanizam ekonomske ''stabilizacije'' na kojem striktno insistira MMF, a ogleda se u bolnom smanjenju obima i kvaliteta usluga koje stanovništvu pruža javni sektor (smanjuju se izdaci za zdravlje, obrazovanje, socijalnu pomoć). Socijalna cena preoštrih fiskalnih restrikcija je očigledna i plaćaju je najšire mase siromašnog stanovništva. Ona u nerazvijenim zemljama ne daje kao rezultat ekonomski rast, jer se u njima održavaju visoke kamate koje sputavaju neophodne investicije, a to povećava nezaposlenost i obara standard. 2. Privatizacija je pretvorena u ideološki postulat, jer se smatra da samo privatno vlasništvo obezbeđuje ekonomsku efikasnost privrede. To u načelu nije netačno, ali je način na koji se privatizacija sprovodi u zemljama postsocijalističke tranzicije u mnogome sporan: često je pravno neregularan, politički isforsiran, ekonomski neracionalan i nacionalno štetan. Strateški cilj tzv. strukturnog prilagođavanja koje zahtevaju MMF i Svetska banka je što brže stvaranje kapitalističke klase, bez obzira na ekonomsku, političku i socijalnu cenu. Krajnji rezultat je da strateškim privrednim i drugim nacionalnim resursima veoma brzo ovladava mali broj bogatih ljudi, koji su u velikoj meri inostranog porekla i sumnjivog poslovnog morala. Takva poslovna elita nije motivisana da povećala proizvodnju, zaposlenost i životni standard u zemlji u kojoj posluje i zato u takvim zemljama tzv. tranziciona recesija dugo traje, a da niko ne zna kada će joj biti kraj i da li će se iz krize ikad izaći. 3. Liberalizacija je posledica ideologije slobodnog tržišta na kojoj počiva Vašingtonski model globalizacije. Sa jedne strane, insistira se na liberalizaciji cena i deviznog kursa, a sa druge, na brzom i drastičnom smanjivanju carina. Naravno, nerazvijene ekonomije nerazvijenih zemalja nisu u stanju da prežive konkurenciju ni na

368

nezaštićenom domaćem tržištu, a da se o izlasku na međunarodno tržište i ne razmišlja. Da liberalistički paradoks bude veći, razvijene zemlje nastavljaju da štite svoje tržište na kojem bi nerazvijeni mogli da se pojave sa svojim poljoprivrednim, teksilnim i sličnim radno intenzivnim proizvodima. Ta zaštita je i dalje carinska, iako bi dovoljna bila i vancarinska zaštita (preko raznih propisanih standarda o kvalitetu proizvoda, načinu proizvođenja, pakovanja, čuvanja, transporta i čega god se sete – kao uslovu da bi nešto iz nerazvijene zemlje došlo na tržište razvijenih).

Asimetričnost liberalističkog paradoksa ogleda se u tome što nerazvijeni nisu u stanju da ispune visoke zahteve razvijenih i stignu do njihovog tržišta ni sa svojim najkvalitetnijim proizvodima, a nemaju snage da zaštite svoje tržište ni od onoga što je proterano sa razvijenih tržišta (zbog sumnjivog kvaliteta, propisanog roka upotrebe, hemijskog sastava i sličnog).

Koliko je radikalan liberalizam ''Vašingtonskog konsenzusa'' najbolje svedoči projekat Svetske trgovinske organizacije koji nameće totalnu liberalizaciju celokupnog sektora javnih usluga. Insistira se na obavezi svake države članice STO da sredstva za obrazovanje, zdravstvo, dečiju i drugu socijalnu zaštitu, za proizvodnju i distribu vode i struje, za komunalne i poštanske usluge, za javni saobraćaj i za kulturne institucije (biblioteke, muzeje) dodeljuje na otvorenim ''tenderima'' onoj kompaniji koja da finansijski najpovoljniju ponudu, bez obzira da li je kompanija stana ili domaća. Jedini uslov je da kompanije bude iz zemlje koja je članica STO.

Kod ovog projekta treba imati u vidu da su njime radikalno ''napadnute'' klasične javne funkcije nacionalnih država koje predstavljaju suvereno nacionalno pravo naroda i demokratsko pravo građana (kao što je na primer pravo na obrazovanje i vaspitanje svoga podmlatka). Politički, takav projekat je problematičan zato što niko nije odgovoran za njegove društvene posledice, a ni ekonomski nije manje sporan, jer radi se o javnim društvenim funkcijama koje nisu prevashodno tržišnog karaktera, a iznete su na ''slobodno'' tržište. Ne mogu istom tržišnom modelu biti podvrgnuti ljudsko zdravlje ili obrazovanje i vaspitanje mladih u nekom društvu i odnošenje i reciklaža smeća u nekom zapuštenom gradu.

Pošto su navedena pitanja u središtu najaktuelnijih političkih kontroverzi u svetu, a kod nas još i dodatno zamršena teškim srpskim iskustvom u vremenu raspada socijalizma, države i poslednjih ratova koji su vođeni sa susedima i velikim silama – u oceni globalizacijskih procesa neposredno se oslanjam na najautentičnije svedoke koje niko od naših i svetskih ''autoriteta'' ne može tek tako da osporava. U tom smislu ne postoji niko ko bi bio pozvaniji kao autentični svedok i kompetentan analitičar od Džosefa E. Stiglica (Joseph E. Stiglitz) koji je bio glavni ekonomski savetnik američkog predsednika Bila Klintona (do 1997) a zatim tri godine (1997-2000) glavni ekonomist i viši potpredsednik Svetske banke u Vašingtonu. U svojoj knjizi Protivrečnosti globalizacije (kod nas prevedena 2002), za koju je 2001. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, on iznosi svoje iskustvo i ocenjuje način na koji su velike sile preko nevedenih institucija usmeravale globalizacijeke procese, sa posebnim naglaskom na njihov odnos prema nerazvijenim zemljama i ekonomskim i socijalnim krizama koje se u njima javljaju.

Već u predgovoru Stiglic kaže sledeće: ''Bio sam u Beloj kući kada je Rusija počela svoju tranziciju iz komunizma, a radio sam u Svetskoj banci tokom finansijeke krize koja je 1997. počela u Istočnoj Aziji i konačno zahvatila čitav svet. Ja sam uvek bio zainteresovan za pitanja ekonomskog razvoja, i ono što sam video radikalno je promenilo moje poglede

369

kako na globalizaciju, tako i na razvoj. Napisao sam ovu knjigu zato što sam, dok sam bio na radu u Svetskoj banci, video iz prve ruke pustošeće efekte koje globalizacija može imati za zemlje u razvoju, i posebno na siromašne u tim zemljama. Ja inače verujem da globalizacija – tj. uklanjanje barijera slobodnoj trgovini i čvršćoj integraciji nacionalnih ekonomija – može biti snaga za dobrobit svih u svetu, a posebno siromašnih. Ali, takođe verujem i da bi to bio slučaj, onda se o načinu na koji se globalizacijom do sada upravljalo – uključujući međunarodne trgovinske ugovore koji su imali tako veliku ulogu u uklanjanju tih barijera, kao i politike koje su bile nametnute zemljama u razvoju u procesu globalizacije – mora na radikalno drugačiji način ponovo promisliti.

Kao profesor, utrošio sam mnogo vremena na istraživanje i razmišljanje o ekonomskim i socijalnim pitanjima kojima sam se bavio tokom mojih sedam godina u Vašingtonu. Verujem da je važno da se problemi posmatraju nepristrasno, da se ideologija ostavi po strani i da se gleda na činjeničnu evidenciju pre no što se donese odluka o najboljem toku akcije. Na nesreću, mada ne i iznenađenje, u vreme mog rada pri Beloj kući kao član, a zatim i predsedavajući Veća ekonomskih savetnika (što je naziv za panel sačinjen od tri eksperta imenovana od strane Predsednika, kako bi se osigurali relevantni ekonomski saveti izvršnoj vlasti SAD), a i u Svetskoj banci, video sam da su odluke često donošene zbog ideologije i politike. To je imalo za posledicu da su preduzimane mnoge pogrešno usmerene akcije, koje najčešće nisu rešavale problem o kojem je reč već su odgovarale interesima ili verovanjima ljudi na vlasti. Francuski intelektualac Pjer Burdije je pisao o potrebi da se političari više ponašaju kao akademski građani i da se angažuju u naučnim debatama baziranim na čvrstoj činjeničnoj evidenciji. Nažalost, često se dešavalo sasvim suprotno, onda kada ljudi od nauke, angažovani na formulisanju preporuka u pogledu politike, postanu i sami politizovani i počnu da iskrivljuju činjeničnu evidenciju da bi se uklopila u ideje onih koji odlučuju'' (s. 9-10).

Pitajući se zašto je globalizacija kao sila koja je toliko dobra donela zemljama u razvoju (donoseći novu tehnologiju i viši standard), postala tako kontroverzna, Stiglic priznaje da projektovana globalizacija nije uspela da smanji siromaštvo niti da osigura stabilnost. On navodi primer uvođenja tržišne ekonomije u Rusiji i u drugim komunističkim zemljama kojima tranzicija (''reforme'') nije donela očekivane rezultate. ''Te zemlje je Zapad uveravao da će im novi ekonomski sistem doneti neuporedivi prosperitet. Umesto obećanog, promene su im donele siromaštvo bez presedana: u mnogo aspekata, za najveći deo stanovništva, tržišna ekonomija se pokazala kao mnogo gora nego što su komunistički lideri predviđali. Kontrast između tranzicije u Rusiji, kako je ona zamišljena i izvedena od strane međunarodnih ekonomskih institucija, i one u Kini, osmišljene i sprovedene domaćim snagama, nije mogao biti veći: dok je 1990. godine bruto domaći proizvod (BDP) Kine iznosio 60% onoga u Rusiji, do kraja iste decenije te vrednosti su se preokrenule. Rusija je u tom periodu iskusila porast siromaštva bez presedana, a Kina je doživela neviđeni pad siromaštva.

Kritičari globalizacije optužuju zapadne zemlje zbog licemerja, a ti kritičari su u pravu. Zapadne zemlje su pritisle siromašne zemlje da eliminišu trgovinske barijere, ali su zadržali svoje sopstvene, sprečavajući tako siromašne zemlje da izvoze svoje poljoprivredne proizvode, i time ih lišavajući očajnički potrebnog izvoznog dohotka. Sjedinjene Američke Države su svakako jedan od prvih krivaca, i to me je veoma pogodilo. Kada sam bio predsedavajući Veća ekonomskih savetnika predsednika SAD, ja sam se oštro borio protiv tog licemerja... Moja zalaganja i borba bili su isuviše često bezuspešni. Specijalni

370

komercijalni i finansijski interesi su preovlađivali – tako da sam nakon prelaska u Svetsku banku bio u prilici da suviše jasno vidim posledice takve politike po zemlje u razvoju.

No, i u slučajevima kad ne snosi krivicu za hipokriziju, Zapad je sprovodio ciljeve globalizacije obezbeđujući za sebe akumulaciju disproporcionalno velike koristi na račun sveta u razvoju. Ne samo da su industrijski razvijenije zemlje izbegle da otvore svoja tržišta dobrima iz zemalja u razvoju zadržavajući svoje uvozne kvote za mnoštvo proizvoda od tekstila do šećera, istovremeno insistirajući da zemlje u razvoju otvore svoja tržišta za robu iz bogatijih zemalja; i ne samo da su razvijene zemlje nastavile da subvencionišu poljoprivredu, otežavajući zemljama u razvoju da u toj oblasti budu konkurentne – već su istovremeno insistirale da zemlje u razvoju ukinu svoje subvencije za industrijske proizvode. Posmatrajući 'uslove trgovine' – tj. cene koje su razvijene i manje razvijene zemlje dobijale za dobra koja su proizvodile za svetsko tržište – nakon poslednjeg trgovinskog sporazuma iz 1995. godine (osmi) neto efekat je bio sniženje cena dobara nekih najsiromašnijih zemalja u svetu u odnosu na ono što su platile za svoj uvoz. Rezultat je bio da su neke od najsiromašnijih zemalja u svetu u stvari došle u još gori položaj'' (Isto, s. 20-21)

Ovako dugački navodi predočeni su samo zato što se radi o najautentičnijem mogućem svedoku, koji ''iz prve ruke'' svedoči o suštinskim karakteristikama Vašingtonskog projekta i modela globalizacije. To svedočenje je utoliko značajnije što ne dolazi od nekakvog ideološki zagriženog levičara i ''antiglobaliste'' – nego sasvim suprotno – od liberalno orijentisanog ekonomiste koji je polagao i još uvek polaže velike nade u globalizaciju kao civilizacijski razvojni proces. Utoliko je značajniji i njegov predlog jedne alternativne ekonomske strategije. ''U odgovoru na optužbe koje ja i dalje podižem protiv strategija MMF i Trezora SAD, moji kritičari su s pravom pitali: šta bih ja uradio? Ovo poglavlje je već nagovestilo osnovnu strategiju: održavati privredu što bliže nivou pune zaposlenosti (naglasio M.M.). Postizanje tog cilja, za uzvrat, iziskuje jednu ekspanzivnu (ili bar ne kontracionu) monetarnu i fiskalnu politiku, pri čemu bi tačna razmera zavisila od konkretne zemlje koja je u pitanju.'' (Isto, s. 141.)

Globalizacija je u ekonomiji najviše odmakla, ali baš u sferi ekonomije ne samo da ostaju nego se i produbljuju izrazite suprotnosti u interesima društveno razvijenih i nerazvijenih zemalja i privreda: između onih koji imaju kapital, znanje i tehnologiju i onih drugih koji u tome oskudevaju, ali imaju strateške ekonomske potencijale (prirodne resurse, energiju, sirovine, vitalnu populaciju).

Bogati sve više i više sistemom kreditiranja sebi podređuju (i ekonomski i politički) siromašne i to tako što im preko kamata uzimaju i po nekoliko puta više novca nego što im daju za kredite ili što kod njih investiraju. Činjenica je da se i razlike između bogatih i siromašnih društava sve više povećavaju. Danas je odnos između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja oko 400:1 (Švajcarska – Mozambik), a koji vek ranije bio je samo 5:1 (D. Lendis, 2004). Da ove izrazite suprotnosti ekonomskih interesa ne bi eksplodirale, ekonomska globalizacija mora da bude praćena paralelnim izgrađivanjem globalnih političkih ustanova i univerzalnih pravnih regulativnih mehanizama, što još uvek nije slučaj. Veliki je problem kad multinacionalne korporacije prodiru brže i agresivnije u nacionalne ekonomije nego što to politička i pravna regulativa može da "svari".

9.2. Politička globalizacija

371

Politička globalizacija, kao specifičan i protivrečan modernizacijski proces, ima više svojih aspekata i ogleda se u: 1. širenju demokratskog obrasca političkih ustanova od centra ka periferiji; 2. stvaranju nadnacionalnih političkih ustanova i organizacija; 3. ujednačavanju pravnih režima i jačanju međunarodnog prava. Sve političke rasprave o globalizaciji vrte se uglavnom oko jedne teme – oko promenjene uloge nacionalne države u savremenom svetu, u smislu sve većeg ograničavanja njenog suvereniteta u svim klasičnim i novonastalim društvenim funkcijama. U tom smislu je indikativan naslov jednog eseja Martina Volfa (Martin Wolf) koji glasi: Da li će nacionalne države preživeti globalizaciju?

Esej je preveden u zborniku Globalizacija – mit ili stvarnost i sadrži više zanimljivih pitanja i pokušaja da se na njih odgovori. Volf u duhu nekadašnjeg slogana ''bauk komunizma kruži Evropom'' počinje raspravu iskazom ''bauk kruži svetskim vladama – bauk globalizacije'' i u obliku antiteze postavlja problem odnosa ekonomske i političke globalizacije.

Jedni ističu kako pljačkaške tržišne snage onemogućuju dobročiniteljskim vladama da zaštite svoje stanovništvo od pljačkaša koji ih vrebaju iza granica nacionalnih država.Drugi uzvraćaju kako dobroćudne tržišne snage sprečavaju pljačkaške vlade da očerupaju svoje građane.

Zajedničko za jedne i druge je da uočavaju kako svemoćna tržišta znače nemoćne političare. Ali iz ovog zajedničkog uvida ne sledi zaključak da političari i nacionalne vlade nisu važni, da globalizacija obavezno kažnjava nacionalne vlade i da nacionalne države neće preživeti globalizaciju. Kakva god globalizacija bila političari će u njoj imati svoju ulogu, a nacionalne države svoje mesto. Model nacionalne država je nastao u zemljama iz kojih se širi talas globalizacije i taj isti talas, pored ostalog, prenosi i širi taj obrazac moderne demokratske i pravne države. Volf misli da ne treba očekivati da ono što je u prošlosti pomagalo da se uspstavi nacionalna država neće delovati i ubuduće i zaključuje: ''nasuprot uobičajenoj pretpostavci, moderna forma globalizacije neće značiti kraj moderne nacionalne države'' (Volf, s. 304)

Volf ističe čitav niz razloga koji idu u prilog modernim državama u uslovima savremene globalizacije.

- Globalne ekonomske integracije omogućuje moderna tehnologija, ali njihovu širinu i organizacioni model ne određuje tehnologija nego politika koju vode države.

- Ekonomska globalizacija podrazumeva lakše kretanje roba, kapitala i ljudi, ali se u savremenom svetu uočava sve veće ograničavanje kretanja radne snage. Sa izuzetkom Evropske unije, danas je kontrola useljavanja mnogo oštrija nego što je bila pre sto godina.

- Bez redovnog ubiranja poreza nije moguće finansiranje javnih službi i održavanje životnog standarda. Bez efikasne državne administracije nije moguće naplatiti porez jer se u uslovima elektronskog poslovanja sve teže registruju prihodi pokretljivih poreskih obveznika. Država ima poseban problem sa naplatom poreza onima koji svoje poslove registruju u jurisdikcijama sa niskim porezima (npr. Devičanska ostrva) a žive i uživaju pogodnosti visokog javnog standarda (evropskih ) zemalja u kojima ne plaćaju poreze. To nameće obavezu državama da stalno prilagođavaju svoje poreske

372

sisteme globalnim odnosima, oslanjajući se i dalje na poreze na dohodak i poreze na potrošnju kao na glavne stubove svakog fiskalnog sistema.

- Međunaradna mobilnost ljudi, roba i kapitala verovatno nikad neće biti u celom svetu ni blizu onome kakva je danas u SAD, gde posebne države ipak opstaju i imaju svoju ulogu. Ne može se očekivati da će ikad nestati kulturne (jezičke i druge) barijere koje su povezane i sa državama.

Volf misli da je stav da globalizacija države čini nepotrebnim još neverovatniji od ideje da ih ona čini nemoćnim. Pre bi se moglo reći, iz bar tri razloga, da je istina upravo suprotna.

Prvo, bez dobro organizovane pravne države, bez zakonskog okvira poslova, bez pravne sigurnosti svojine, bez lične sigurnosti građana, bez profesionalnih, poštenih i efikasnih javnih državnih službi nema prosperitetne ekonomije. Ovo je jedna od najvećih smetnji za ekonomiju nerazvijenih zemalja.

Drugo, sa državom je povezan nacionalni identitet kojeg ogromna većina ljudi ne želi da se odrekne ni u uslovima globalizacije.

Treće, kamen temeljac međunarodnog poretka je teritorijalna država sa svojim monopolom sile u okvirima svojih fizičkih granica i javnih nadležnosti. Virtuelni prostor i elektronska komunikacija tiču se ljudi čija je lokacija u krajnjoj liniji fizička i podleže teritorijalnoj organizaciji države.

Vulfov zaključak glasi: ''Globalizacija države ne čini nepotrebnim. Naprotiv, da bi ljudi uspešno iskoristili prilike koje nudi međunarodna integracija, njima je na oba kraja njihovih transakcija potrebna država. Neuspešne države, neuređene države, slabe države i korumpirane države izbegavaju se kao crne rupe u globalnom ekonomskom sistemu.'' (Isto, s. 315).

Slične argumente iznosi i Gidens kad govori kako nadnacionalni politički savezi i uključivanje nacionalnih država u šire političko-pravne sisteme (''svetski poredak'') ne dovodi u krajnjoj liniji u pitanje ni nacionalne države ni državnu suverenost. Naprotiv, i nacionalne države i njihova politička i pravna suverenost istorijski su oblikovani u nekakvom sistemu međunarodnih odnosa i menjaju se zajedno sa njim. Istovremeno, dok se jednim državama ograničava suverenitet, drugima raste autonomija, dok u nekim delovima sveta slabe nacionalna osećanja u drugim jačaju. Sa sociološkog stanovišta posebno su značajne razlike, česta sprega, ali i moguće suprotnosti između ekonomskih i političkih centara moći: između multinacionalnih korporacija i nacionalnih država kao glavnih aktera modernog svetskog poretka. Multinacionalne korporacije i države. - "Poslovne firme, posebno transnacionalne korporacije, mogu da imaju ogromnu ekonomsku moć, i imaju sposobnost da utiču na vođenje politike kako u njihovim matičnim društvima tako i na drugim mestima. Najveće transnacionalne korporacije danas imaju budžete koji su veći od državnih budžeta ogromne većine zemalja. Ali postoje neka ključna područja u kojima se njihova moć ne može meriti sa moći država pri čemu su ovde posebno važni činioci teritorijalnost i kontrola nad sredstvima prinude. Ne postoji nijedno područje na Zemljinoj kugli, uz delimičan izuzetak polarnih krajeva, nad kojim ne postoji legitimna sfera kontrole koju proglašava neka država. Sve moderne države imaju više ili manje uspešan monopol nad sredstvima prinude unutar vlastitih teritorija. Bez obzira na to koliko je velika njihova ekonomska moć, industrijske korporacije nisu vojne organizacije (kao što su neke od njih bile u vreme kolonijalizma) i ne mogu da se uspostave kao političke/pravne jedinice koje upravljaju određenom teritorijom." (Entoni Gidens, Posledice modernosti, s. 75)

Uočljivo je da multinacionalne korporacije raznim manipulativnim mehanizmima ("novac vrti gde burgija neće") interesima svoga profita sve više podređuju političke, vojne i kulturne elite, pa i čitave države (posredstvom marionetskih režima). Kad su u sprezi sa

373

jačim državama, multinacionalne korporacije, zaklonjene iza tzv. međunarodne zajednice, sa raznim obrazloženjima sve češće pribegavaju ekonomskim sankcijama, vojnim pretnjama, državnim udarima.

Globalizacija u političkoj sferi znači ne samo širenje nego ponekad i prisilno nametanje zapadnog modela demokratije istočnim i drugim nezapadnim društvima. Sa druge strane, neki autori ističu da postoji manjak demokratije baš usled globalizacije. O tome govori Džozef Naj (Joseph Nye) u eseju Manjak demokratije u globalizaciji (Zbornik Globalizacija - mit ili stvarnost), postavljajući najpre pitanje kako međunarodne institucije učiniti odgovornim? Stotine međunarodnih organizacija sada reguliše globalne tokove trgovine, telekomunikacija, civilne avijacije, zaštite zdravlja, prirodne sredine, meteorologije i skoro svake važnije društvene delatnosti. Civilno društvo su premrežile mnogobrojne nevladine organizacije (NVO), a najvažnije su međusobno povezane i na globalnom internacionalnom planu.

Za sve njih najveći problem je kako ih učiniti odgovornim u demokratskom smislu. Indikativno je da vlade razvijenih zemalja posredno i neposredno finansiraju ''nevladine'' organizacije u nerazvijenim zemljama i preko njih se mešaju u unutarnje političke odnose tih zemalja. Istovremeno, lideri tako formiranih i finansiranih NVO ne samo da nisu demokratski izabrani, niti su smenjivi, nego i ne odgovaraju svome članstvu nego svojim finansijerima. Njihov ''demokratski deficit'' je očigledan, a oni treba da globalizuju demokratske vrednosti u nedemokratskim delovima sveta. To je jedna od osnovnih proivrečnosti političke globalizacije, gledano sa stanovišta njene demokratske legitimnosti.

9.3. Globalizacija u kulturi

Globalizaciju kulture podstiče nova komunikativna tehnologija, ali kulturno "šarenilo" sveta je još veoma izraženo i mnogo veće nego ono u tehnološkoj, ekonomskoj i političko-pravnoj sferi. Potrošački mentalitet, hedonistički stil života i kult slobodnog vremena šire se i razaraju sve tradicionalne sisteme vrednosti. Omladinska potkultura se ujednačava preko džinsa u oblačenju, rok-muzike, zabave, sporta, filma, interneta.

Uprkos svemu, značajne razlike među velikim svetskim religijama i dalje čvrsto opstaju i s vremena na vreme se pojačavaju. Po pravilu i veoma često, kao reakcija na agresivnu modernizaciju i globalizaciju, javlja se izvesna "postmoderna" retradicionalizacija, sa raznim varijantama lokalne kulture. Svojevrstan je problem što se samo jedan specifičan (američki) izraz zapadne civilizacije proglašava za suštinu zapadne kulture u celini, koja je, inače, mnogo bogatija i raznovrsnija. Tako uprošćena predstava o "zapadnim vrednostima" potom se proglašava za "univerzalne ljudske vrednosti" i u ime "prava čoveka" - silom se nameće svim drugim narodima i kulturama. Problem je utoliko veći što su među tim drugim narodima i kulturama, mnogi veliki i stari narodi i kulture (poput Kineza, Indusa, muslimanskih naroda i država) - koje nije moguće bezbolno i lako neutralisati u nekom novom velikom svetskom "mikseru", a još manje u starom američkom ''loncu za pretapanje''. Arogantnom nametanju američkog sistema vrednosti, američkog načina života i američkog pogleda na svet - celom ostalom svetu - suprotstavljaju se i oni koji su s Amerikancima u istom kolu: Meksikanci (kao najbliži susedi), pa Francuzi (kao važni evropski saveznici), a na svoj način i Nemci i Japanci, koji su ratnim porazom (više silom nego''milom'') pretvoreni u današnje američke saveznike.

374

U savremenoj sociologiji razlikuju se bar dva različita modela objašnjavanja i viđenja "kulturne globalizacije":1. monocentrični vesternizovani mondijalizam2. policentrični kulturni pluralizam.

Po prvom, savremene promene u tehnologiji, ekonomiji i politici vode ujednačavanju nacionalnih kultura i brisanju nacionalnih i svih drugih lokalnih identiteta. Misli se da preuzimanje moderne tehnologije, ekonomskih i političkih institucija liberalnog zapadnog kapitalizma nužno dovodi do "vesternizacije" svih drugih nacionalnih kultura. Model monocentričnog vesternizovanog mondijalizma predstavlja savremeni vid jednolinijske evolucije i eshatološkog viđenja istorije kao društvenog procesa koji ima unapred određeni cilj. Sličnih eshatoloških vizija istorije (i modernizacije) bilo je i ranije. Jedna od njih je i ona koju je svojevremeno formulisao Karl Marks kad je tvrdio da je komunizam krajnji cilj svekolikog društvenog razvoja. I danas ima autora, kao što je Frensis Fukujama (Francis Fukuyama, 1989) koji ponovo govore o "kraju istorije", misleći pritom da istorija sveta ide ka jednom cilju, ka stanju u kojem će klasične ekonomske i političke institucije liberalnog kapitalizma dominirati celim svetom. To bi, po Fukujami, bio "kraj istorije", jer se od modernih liberalnih institucija ne može zamisliti ništa racionalnije niti bolje. Fukujama je, doduše, pod uticajem kritika, relativizirao ovu svoju tezu tako što priznaje da zapadno tržište, privatna svojina i obligacije, demokratija, parlamentarizam i ljudska prava različito funkcionišu u raznim kulturama, koje su više ili manje iracionalne. Time se on približio drugom viđenju istorije koje više uvažava stvarne kulturne razlike.

Drugi model ne osporava činjenicu da se modernizacija odvija kao proces difuzije (širenja) zapadnih ekonomskih i političkih institucija i modernih tehnologija na sve druge zemlje i narode, ali taj proces analizira u sklopu međusobnih odnosa raznih civilizacija i njihovih posebnih kultura (religija, vrednosnih orijentacija, običaja, jezika). Poznati američki sociolog Semjuel Hantington (Samuel Huntington) smatra da civilizacijske i kulturne razlike dublje i trajnije dele narode nego one ekonomske, političke i ideološke. On kulturu shvata kao osnovu identiteta pomoću kojeg se razlikuju "prijatelji" od "neprijatelja" i prognozira da je u budućnosti moguć "rat civilizacija", naročito ako se sa civilizacijskim razlikama poklope ekonomski i politički suprotstavljeni interesi. Danas i za još neko vreme ubuduće, Zapad ima nesumnjivu tehnološku, ekonomsku i vojnu prednost u odnosu na bilo koju drugu nezapadnu državu, ali takvo stanje ne može da ostane večito.Sukob civilizacija. -"Bruto pokazatelji ekonomske proizvodnje delimično zamagljuju kvalitativnu prednost Zapada. Zapad i Japan skoro potpuno dominiraju industrijom napredne tehnologije. Ipak, tehnologija se rasejava i ako Zapad želi da održi svoju nadmoć, on će učiniti ono što može da umanji to rasejavanje. Zahvaljujući povezanom svetu koji je Zapad stvorio, usporavanje širenja tehnologije na druge civilizacije sve je teže. To je još više izraženo u odsustvu jedne velike, opšte pretnje koja je postojala tokom hladnog rata i merama tehnološke kontrole dala skromnu dejstvenost.

Izgleda verovatno da je tokom najvećeg dela istorije Kina imala najveću svetsku ekonomiju. Širenje tehnologije i ekonomski razvoj nezapadnih društava u drugoj polovini dvadesetog veka danas imaju za rezultat povratak istorijskom obrascu. To će biti spor proces, ali do sredine dvadeset prvog veka, ako ne pre, distribucija ekonomskog proizvoda među vodećim civilizacijama verovatno će podsećati na proizvod iz 1800. Dvestogodišnji uticaj Zapada na svetsku ekonomiju biće dovršen."

(Semjuel Hantington, SUKOB CIVILIZACIJA i preoblikovanje svetskog poretka)

Ako velikog svetskog rata uopšte bude, on će se, prema Hantingtonu, najverovatnije voditi između Zapada i nezapadnih civilizacija. Ova razmatranja rečito svedoče da je

375

"globalni kulturni monizam" danas mnogo više propagandni slogan ili utopija nego realnost. Sasvim je izvesno da njegovo prebrzo nametanje nezapadnim civilizacijama nikome ne može doneti ništa dobro. Čak i kad bi se tako nešto ostvarilo, nije sigurno da se sve to ne bi izvrglo u neko novo stanje surove i unekoliko antikulturne jednoličnosti, koja ne izgleda mnogo boljom od one sirove raznovrsnosti koju globalna modernost potire.''Pozapadnjačenje'' istočnjačkih naroda nije jednosmeran i nepovratan istorijski proces. Hantington ističe pravilo da se posle prvog talasa prozapadne modernizacije i liberalizacije istočnih društava, ona posle izvesnog vremena vraćaju svome starom kulturnom identitetu koji je duboko ukorenjen u njihovoj veri. Prozapadna liberalizacija njima samo omogućuje da iz jednog novog ugla sagledaju sami sebe i da tako ponovo otkriju sopstveni kulturni identitet. Modernizacija zapadnog tipa istočnih društava ogleda se pre svega u prihvatanju modernih privrednih i političkih institucija, a mnogo manje se dotiče njihove duhovne kulture. Zapadni individualistički duh vodi u otuđenje međuljudskih odnosa, dok istočni narodi uz pomoć svoje vere čuvaju kolektivni duh svoje zajednice (porodice, lokalne zajednice ili nacije) u čijem okviru se osećaju sigurnije nego usamljeni pojedinci na Zapadu.

U sličnom smislu ugledni savremeni nemački sociolog Ralf Darendorf (Ralf Dahrendorf) uočava kako proces globalizacije na paradoksalan način prati proces jačanja lokalnog, regionalnog i nacionalnog kulturnog identiteta i težnja da se očuva sopstvena autonomija. Darendorf se zalaže da se projekti globalizacije sprovode postupno, uz prilagođavanje lokalnim specifičnostima i za takav model globalizacije on je uveo pojam ''glokalizacija''. On razume "etnički nacionalizam" i donekle opravdava lokalnu reakciju na represivnu globalizaciju koja se susreće kod ''polu-perifernih'' i ''perifernih'' društava na Istoku, ukazujući i sam na "podmuklu močvaru kulturnog pluralizma" koja vreba sve one koji prebrzo ostanu bez svog nacionalnog identiteta (i "nacionalnog pasoša", odnosno bez svoje nacionalne države)."Etnički nacionalizam" i ''multikulturalizam''. - "Danas je neophodno brinuti o suštini, treba se suočiti sa najtežim pitanjima kao sa onim najkontroverznijim...Prelazeći potom na područje pravde odmah nam se nameće jezik službenog saopštenja. 'I razuzdani kapitalizam kao i socijalizam totalitarne države' su 'iščupali i razrušili mnoge etičke i duhovne vrednosti'. Šta zatim? Jedna svetska socijaldemokratska država? 'Nema svetskog mira bez svetske pravde'. Na prvi pogled ove tvrdnje izgledaju dobre ali se ubrzo otkriva da su poziv na prihvatanje odsustva svetskog mira... Tamo gde postoje razlike, a naročito kad su one duboke kao u svetskoj religiji, nikada se ne može tražiti jedna zajednica. Ona postaje ili isključivo apstraktna zajednica ili partija. Trebalo bi se ograničiti na formulisanje pravila za uklanjanje antiteze, elaboraciju mera za formalno regulisanje konflikata, principa i mehanizama. Nekome ovo može da izgleda malo, ali je u svakom slučaju konkretnije od svih onih lepih formula lišenih sadržaja... Jedna od tih specijalnih prilika bila je i konferencija Mihaila Ignjatieva, rusko-kanadsko-škotske televizijske zvezde BBC-a, o Bosni. Ignjatiev, koji pristalice pre svega ima među mladima, svojim televizijskim filmovima (ali i knjigama, reportažama i romanima) se približio kultu. Na sva postavljena pitanja imao je jednostavan i efikasan odgovor. Pričao je kako se u Bosnu uputio kao kosmopolita, građanin sveta. Međutim, kada je upoznao ljude bez države i bez domovine, jedna stvar mu je postala jasna: biti građanin sveta je privilegija onih ljudi koji imaju pasoš. On lično - dodao je - nije imao vremena za nacionalizam bilo kog tipa. A ipak postoji razlika između građanskog i etničkog nacionalizma. Onaj prvi, simpatičniji nacionalizam je privilegija. U Bosni, kao uostalom među Kurdima u Turskoj, u Iraku i Iranu, preporučljivo je biti oprezan sa procenama o etničkom nacionalizmu. Ponekad je to jedina nada onih koji nemaju domovinu. Što se njega tiče, radije je bio spreman da živi s dvosmislenom nego sa mnogostranom stvarnošću, sve dok ne pređe izvesne granice.

Možda. Kulturni pluralizam ne predstavlja toliko velik prostor koliko jednu podmuklu močvaru. Konačno, oni koji su najsposobniji da je pređu netaknuti upravo su građani sveta sa pasošem u ruci - i to nacionalnim pasošem, podrazumeva se."

(Ralf Darendorf, U močvari

376

kulturnog pluralizma)Globalizacija modernosti je, dakle, po svemu veoma složen i protivurečan razvojni

proces. Njegove protivurečnosti i otpori naročito su izraženi u kulturnoj sferi, ali ni u ekonomskoj, političkoj i pravnoj oni nisu mali. Danas se kao realne razvojne tendencije i protivurečne alternative pojavljuju nametnuta monocentričnost ili koordinirana policentričnost. Prvo vodi kulturnom monizmu koji potire nacionalni identitet i svaku drugu posebnost, a drugo omogućuje kulturni pluralizam kao oblik slobodne komunikacije različitih nacionalnih kultura. Nijedna nauka, pa ni sociologija, ne može precizno da prognozira kojim će putem ovaj naš svet poći (jer čoveku obično ostaju nepoznati "putevi Gospodnji") - i dokle će na tom putu stići. Ali nešto se, ipak, pouzdano može reći: prvo vodi svet u novi totalitarizam, a drugo u novu višu fazu svetske civilizacije.

Gidens ističe da su najveći "rizici sa teškim posledicama u periodu modernosti" sledeći:1. slom mehanizama ekonomskog rasta (jer kapitalistička akumulacija nije beskrajna);2. rast totalitarne vlasti (porast sredstava nadzora kod grupa sa monopolom kontrole,

zbog čega "totalitarnost i modernost nisu povezane slučajno, već imanentno");3. mogućnost nuklearnog sukoba i 4. mogućnost ekološke katastrofe.

Navedeni rizici i sve što je sa njima povezano u prvi plan ističu potrebu političkog i pravnog uređivanja protivrečnih globalizacijskih procesa u celom cvetu i u svim njegovim regionima i nacionalnim državama. Politički proces usaglašavanja evropskog zakonodavstva jedan je od najpozitivnijih novih primera koji obećava bolje evropsko društvo od onog koje je postojalo u dosadašnjoj istoriji Evrope. Činjenica je da savremena komunikacijska tehnologija otvara realne tehničke i infrastrukturne mogućnosti za uljudnije "svetsko društvo" od svakog dosadašnjeg "svetskog poretka". Međutim, takvo bolje "svetsko društvo" neće proizvesti samo nova tehnologija, "slobodno" svetsko tržište, ni "oslobođeni" profit multinacionalnih korporacija, nego pre svega proverene, univerzalne i klasične liberalne zapadne vrednosti o slobodi i ravnopravnosti svih ljudi, naroda i država – pretočene u nove svetske, regionalne i nacionalne društvene (pravne i političke) institucije. Jedan od najvažnijih zadataka tih novih institucija bio bi da u budućem pravednijem, i u tom smislu boljem ''demokratskom svetskom društvu" obezbede dostojnije mesto za male narode i njihove nacionalne države. Inače je verovatno da niko ne može mirno prihvatiti onaj "poredak" i takav "razvoj", u kojima će on prestati da postoji - kao relativno slobodan akter i koliko-toliko ravnopravan partner.

Svaki svetski poredak, pa i ovaj najnoviji, najviše zavisi od najmoćnijih svetskih sila. Danas su to Sjedinjene Američke Države i zato od američke politike zavisi sudbina celoga sveta. Sudeći po dosadašnjem istorijskom iskustvu nameće se zaključak da je neophodno da nedavno proklamovano američko "partnerstvo za mir" preraste u stvarno i ravnopravno političko i ekonomsko partnerstvo sa drugim narodima i državama . U protivnom, i najnoviji "svetski poredak" mogao bi da se slomije kao i svi drugi slični projekti totalitarnog ovladavanja svetom - ljudima, narodima, kulturama i državama. Tragika takvih globalnih svetskih lomova, koje uvek uzrokuju velike sile, ogleda se naročito u činjenici da su u njima najveće žrtve najneviniji, a to su obično mali narodi i države. Koliko su realni izgledi da SAD u nekoj svojoj novoj svetskoj politici naprave ''kopernikanski obrt'' – kao svojevrstan strateško-taktički zaokret u odnosu na svoju dosadašnju politiku u svetu – potpuno je otvoreno pitanje?

377

Sa nadom da je takav obrt moguć, zarad svoje sigurnosti i pukog opstanka, mali narodi i države moraju da budu naročito oprezni i zato bi valjalo da znaju ono što o američkim motivima, interesima i metodama uređivanja savremenog sveta danas piše jedan od najistaknutijih svetskih (i američkih) intelektualaca iz oblasti humanističkih nauka, lingvista Noam Čomski (Noam Chomsky)

"GLAVNI CILjEVI AMERIČKE SPOLjNE POLITIKE Zaštita domaćeg terena

Odnosi između Sjedinjenih Američkih Država i drugih zemalja su, naravno, stari koliko i američka istorija, ali pošto drugi svetski rat označava veliku prekretnicu u tim odnosima, počećemo s njim.

Dok je većina naših ekonomskih konkurenata bila potpuno razorena ili veoma oslabljena u drugom svetskom ratu, SAD su u njemu ostvarile ogromnu dobit. Na našoj se teritoriji rat nije vodio, a proizvodnja je porasla više nego trostruko.

Čak i pre rata SAD su bile neprikosnoveno prve među industrijalizovanim zemljama sveta, zauzevši to mesto početkom dvadesetog veka. Posle rata mi smo, međutim, imali doslovno 50% svetskog bogatstva, a kontrolisali smo i obe strane oba okeana. Nikad u istoriji ni jedna sila nije imala tako veliku vlast nad svetom i nije bila tako bezbedna.

Ljudi koji su planirali američku spoljnu politiku bili su potpuno svesni da će SAD iz drugog svetskog rata izaći kao najveća svetska sila u istoriji, pa su tokom rata, a i kasnije, brižljivo radili na krojenju posleratnog sveta. Pošto je Amerika demokratska zemlja, ti planovi su danas dostupni javnosti, a oni su pisani jasno i otvoreno.

Američki stratezi, u Stejt Departmentu i oni u Savetu za međunarodne odnose (jedan od glavnih centara kojim industrijalci utiču na spoljnu politiku), delili su stanovište da se američka dominacija svetom mora nastaviti. Međutim, postojao je čitav dijapazon mišljenja kako da se to ostvari.

Kao primer najkonzervativnijeg mišljenja među dokumentima se nalazi Memorandum Veća državne bezbednosti broj 68, iz 1950. godine (NSC-68)... Smernice predložene u ovom dokumentu su zahtevale 'disciplinu i požrtvovanje' SAD, drugim rečima ogromne vojne troškove i ukidanje socijalnih programa. Takođe, bilo je potrebno prevazići i 'preteranu toleranciju' prema prevelikim razlikama u mišljenju.

Ove smernice su se, u stvari, već primenjivale. Posle špijunaže u Istočnoj Evropi su predane obaveštajnoj mreži Rajnharta Gelena, koji je svojevremeno bio na čelu nacističke vojne obaveštajne službe na Istočnom frontu. Ova mreža je bila deo američko-nacističkog saveza, koji je ubrzo uposlio ogroman broj najvećih zločinaca, šireći svoj delokrug u Latinskoj Americi i drugde.

U delokrug je bila uključena i 'tajna armija' koja je radila pod američko-nacističkim pokroviteljstvom. Ona je slala špijune i vojnu opremu raznim armijama koje su bile osnovane za vreme rata i koje su početkom pedesetih godina još uvek delovale u SSSR i Istočnoj Evropi. (O ovome se u Americi zna, ali se smatra beznačajnim, iako bi možda bilo manje beznačajno kad bi se uloge promenile i kad bismo, recimo, mi saznali da je SSSR slao špijune i opremu Hitlerovim satelitskim jedinicama koje su operisale po Stenovitim planinama u SAD).

Liberalni ekstrem 'NSC-68' je primer najkonzervativnijeg razmišljanja, ali treba imati na umu da smernice ovog

dokumenta nisu bile samo teoretske - mnoge su se primenjivale i u praksi. Pogledajmo sad i drugu krajnost - pacifiste. Vodeći pacifista je u to vreme, bez sumnje, bio Džordž Kenan. Bio je šef strateškog tima u Stejt Departmentu do 1950. godine, kad ga je zamenio Niče (uzgred budi rečeno, Kenanov tim je rukovodio Gelenovom mrežom).

Kenan je bio veoma mudar i vispren strateg, vodeća ličnost u kreiranju posleratnog sveta. Njegovi rukopisi su izuzetno zanimljiv primer pacifističkih stavova. Rukopis koji treba videti, ako želite da razumete Ameriku, je Izveštaj o političkim smernicama broj 23 ('PPS-23), koji je Kenan napisao za Stejt Department 1948. godine. U njemu se, između ostalog, kaže:

Mi imamo oko 50% svetskog bogatstva, a samo 6,3% stanovništva... U ovakvoj situaciji, ne možemo izbeći zavist i prezir drugih. Naš najveći zadatak u narednom periodu je da osmislimo oblik odnosa koji će nam omogućiti da zadržimo ovu nesrazmernu poziciju... Da bismo to ostvarili, moramo se osloboditi svih sentimentalnosti i sanjarenja i svu pažnju usredsrediti na neposredne ciljeve Amerike... Trebalo bi prestati raspravljati o nejasnim i... nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljšanja

378

životnog standarda i demokratizacije. Uskoro ćemo morati nastupiti neposredno s pozicije sile. Stoga što nam takve idealističke parole manje smetaju, to bolje.

'PPS-23' je, naravno, bio strogo poverljiv dokument. Da bi stanovništvo bilo spokojno, bilo je neophodno uzvikivati 'idealističke parole' (što se u Americi i danas stalno radi), ali u ovom dokumentu stratezi razgovaraju među sobom...

Velika oblastZa vreme drugog svetskog rata, radne grupe Stejt Departmenta i Saveta za međunarodne odnose

radile su na kreiranju posleratnog sveta i vidu tzv. "Velike oblasti", koja bi bila potčinjena potrebama američke privrede.

Velika oblast bi obuhvatala Zapadnu hemisferu, Zapadnu Evropu, Daleki istok, zemlje Britanske Imperije, najveće izvore energije na Bliskom istoku (koji prelaze u američke ruke nakon isterivanja naših rivala, Francuske i Britanije), ostale nerazvijene zemlje, a, po mogućnosti, i ceo svet. Ovaj plan je sprovođen u granicama svojih mogućnosti.

Svakom delu novog svetskog poretka je dodeljena posebna uloga. Industrijske zemlje trebalo je da slede dve 'velike radionice', Nemačku i Japan, koje su dokazale svoje umeće za vreme rata, a njih dve bi nastavile s radom pod američkom prismotrom. Nerazvijene zemlje bi 'obavile svoj deo posla tako što bi bile izvori sirovina i tržište' za indusrijalizovane kapitalističke zemlje, pisalo je u jednom memorandumu Stejt Departmenta iz 1949. godine. Ove zemlje je trebalo 'izrabljivati' (Kenanove reči) u službi obnavljanja Evrope i Japana (Ovde se misli na Jugoistočnu Aziju i Afriku, ali je smisao opšti).

Kenan je čak rekao da bi 'izrabljivanje' Afrike Evropi pomoglo i duhovno. Naravno, niko nije predložio da se Afrika obnovi izrabljujući Evropu, usput popravljajući i stanje svog duha. Ovi dokumenti nisu više poverljivi, ali ih čitaju samo akademici, koji u njima očigledno ne vide ništa čudno ili neugodno. I rat u Vijetnamu je bio posledica ostvarivanja takve uloge. Vijetnamski nacionalisti nisu hteli da je igraju i morali su biti zgaženi. Nije bilo straha od mogućnosti da Vijetnam bilo koga okupira nego od toga što bi ova zemlja mogla poslužiti kao opasan primer nacionalne nezavisnosti, koji bi nadahnuo ostale zemlje u regionu.

Američka vlada je imale dve važne uloge. Prva je garancija bezbednosti najudaljenijih delova Velike oblasti. To je zahtevalo da Amerika zauzme preteći stav, kako joj se niko ne bi mešao u posao, što je jedan od razloga za toliku trku u naoružanju.

Druga uloga vlade bila je pružanje državne pomoći industrijama visoke tehnologije. Iz više razloga, ovo je velikim delom ostvareno preko vojnog budžeta.

'Slobodno tržište' je fraza koja lepo zvuči u novinskim člancima i na odsecima za ekonomiju, ali tu doktrinu niko ni u vladi ni u poslovnom svetu ne uzima za ozbiljno. Naše privredne grane koje imaju šanse na svetskom tržištu mahom sufinansira država: intezivnu poljoprivredu (agrobiznis), industriju visokih tehnologija, farmaceutiku, biotehnologiju, itd. Isto rade i druge razvijene zemlje. Američka vlada plaća naučno-istraživački rad kao i sektor razvoja i garantuje kupovinu smeća koje oni proizvedu, uglavnom preko vojske. Ako se neke stvari mogu prodati i na tržištu široke potrošnje, onda privatni sektor preuzima njihovu proizvodnju. I ovaj sistem finansiranja privatnog profita mi nazivamo slobodno preduzetništvo...

Naša privrženost demokratiji...Kraljevski institut za međunarodne odnose u Londonu je objavio studiju o odnosima zemalja

američkog kontinenta. U njoj se zaključuje da SAD verbalno podržavaju demokratiju, ali istinski zastupaju interese 'privatnog, kapitalističkog preduzetništva.' Ako su prava investitora ugrožena, onda demokratija mora da se pakuje; a, ako su ta prava osigurana, onda su i ubice i kriminalci sasvim na mestu.

Direktnom intervencijom ili uz potporu SAD obarane su i zabranjivane demokratske vlasti: u Iranu 1953. godine, u Gvatemali 1954. (i 1963, kada je Kenedi podržao vojni puč da bi neutralisao opasnost od povratka demokratije), u Dominikanskoj Republici 1963. i 1965, u Brazilu 1964, u Čileu 1973. i, često, drugde. Potpuno istu politiku smo vodili u Salvadoru i u mnogim drugim mestima širom sveta.

Metodi koji su korišćeni nisu nimalo lepi. To što su radili kontraši - podržavani od SAD - u Nikaragvi i naši teroristički namesnici u Salvadoru i Gvatemali nije samo obično ubijanje. Jedan od glavnih metoda je bilo životinjsko (?, životinje tako ne rade; prim. M.M.) sadističko mučenje - novorođenčad su ubijana razbijanjem o stene; žene, kojima su odsekli dojke i oderali kožu s lica, su vešali za stopala da tako iskrvare i umru; ljudima su sekli glave i nabijali ih na kolje. Cilj je bio da se slome nezavisni nacionalni pokreti i narodne snage koje bi mogle ostvariti istinsku demokratiju.

Opasnost preti od lepih primera Ni jedna zemlja, bez obzira koliko ona bila nevažna, nije izuzeta od ovakvog tretmana. U stvari,

najveću histeriju izazivaju najslabije i najsiromašnije zemlje.

379

Uzmimo za primer, Laos, koji je šezdesetih godina verovatno bio najsiromašnija zemlja na svetu. Većina ljudi koji su tamo živeli čak nisu ni znali da postoji nešto po imenu Laos; jedino što su znali je da žive u malom selu i da je u njihovom komšiluku još jedno takvo selo.

Ali čim su se u toj zemlji počele odvijati i vrlo male društvene promene, Vašington je Laos podvrgao smrtonosnom 'tajnom bombardovanju'.

Ustanovilo se da ova operacija, u kojoj su skoro potpuno zbrisane velike naseljene oblasti, nije imala nikakve veze sa ratom koji su SAD vodile u Južnom Vijetnamu.

Grenada ima stotinak hiljada stanovnika koji se bave proizvodnjom začina i ne možete je lako pronaći na karti. Međutim, kada se u Grenadi počela odvijati blaga društvena revolucija, Vašington je brzo reagovao da spreči takvu opasnost.

Od boljševičke revolucije, 1917. godine, pa do pada komunističkih vlada u Istočnoj Evropi, krajem osamdesetih, svaki američki napad je bilo moguće pravdati kao odbranu od sovjetskog bauka. Tako, kad su SAD izvršile invaziju na Grenadu, 1983. godine, šef našeg generalštaba je objasnio da, u slučaju da Sovjeti napadnu Zapadnu Evropu, neprijateljski nastrojena Grenada bi presekla dotok nafte od Kariba do Zapadne Evrope i mi ne bismo mogli braniti naše napadnute saveznike. Sad, iako ovo zvuči smešno, ovakve priče pomažu pri dobijanju podrške javnosti za naše osvajačke ratove, terorizam i sabotaže.

Napad na Nikaragvu je opravdan tvrdnjom da, ako 'ih' ne zaustavimo tamo, oni će početi da prelaze preko granice kod Harligena u Teksasu, do koje imaju samo dva dana vožnje. (Za malo obrazovanije, postojala je mnogo komplikovanija verzija, ništa manje neverovatna).

Kad je američka privreda u pitanju, Nikaragva je mogla da ispari, a da niko ne primeti. Isto važi i za Salvador. A obe zemlje su bile žrtve ubilačkih napada SAD, što je koštalo milijarde dolara i stotine hiljada ljudskih života.

Sve ovo ima razloga. Što je zemlja slabija i siromašnija, to je opasnija kao primer. Ako jedna mala, siromašna zemlja poput Grenade uspe da svom narodu poboljša uslove za život, narod u nekoj drugoj, bogatijoj zemlji će se upitati 'A zašto mi ne uspevamo'?

... Američki stratezi - od državnog sekretara Dina Ačesona sa kraja četrdesetih do danas - su upozoravali da 'jedna trula jabuka može da pokvari celu kacu'. Opasnost leži u tome da se 'truljenje' - društveni i ekonomski razvoj - može proširiti.

Ova 'teorija trule jabuke' se u javnosti naziva domino-teorija... Ponekad je ovo dobro objašnjeno. Kad su SAD planirale da obore demokratsku vlast u Gvatemali 1954, službenik Stejt departmenta je izneo da 'Gvatemala predstavlja sve veću opasnost po stabilnost Hondurasa i Salvadora. Njene agrarne reforme su snažno propagandno oružje; njen dalekosežni socijalni program - pomoć radnicima i seljacima u uspešnoj borbi protiv najviših slojeva društva i velikih stranih preduzeća - ostavlja snažan utisak na stanovništvo njenih suseda u Srednjoj Americi gde su uslovi života slični'.

Drugim rečima, ono što Amerika želi je 'stabilnost', a to znači bezbednost 'najviših slojeva društva i velikih stranih preduzeća'. Ako se ovo može ostvariti formalnim demokratskim sredstvima, dobro je; a ako ne može, lep primer koji 'preti stabilnosti' se mora uništiti pre nego što virus ne zarazi ostale.

Zato čak i najmanja mrvica predstavlja opasnost i mora se zgaziti.Trostrani svet

Od početka sedamdesetih godina, svet se kreće prema tzv. tripolarizmuili trilateralizmu, deli se na tri glavna ekonomska bloka koji se takmiče među sobom. Prvi blok je zasnovan na jenu, sa Japanom u centru i bivšim japanskim kolonijama na periferiji.

Tridesetih i četrdesetih godina Japan je ovaj blok zvao Velika istočno-azijska sfera koprosperiteta. Sukob sa Amerikom je proistekao iz japanskog pokušaja da vlada ovom oblasti na isti način na koji su zapadne sile vladale svojim sferama. Ali posle rata mi smo Japanu obnovili region. Tada nam više nije smetalo da ga eksploatiše - on je to samo morao raditi pod našom vrhovnom vlašću. ... Druga opcija je zagovarala da se ne mešamo u ovaj region i da dozvolimo Japanu i ostalim delovima Azije da idu nezavisnim putem, van Velike oblasti pod američkom kontrolom. Ovo se pokazalo nezamislivim.

Pored toga, nakon drugog svetskog rata, mi nismo smatrali da Japan može da nam bude konkurent, čak ni u dalekoj budućnosti. Pretpostavljalo se da će, kasnije, Japan biti sposoban da proizvodi neke sitnice, ali ništa osim njih (u ovome se oseća velika doza rasizma). Japan se velikim delom oporavio zbog ratova u Koreji i Vijetnamu, koji su oživeli japansku proizvodnju i doneli ogroman profit.

Nekoliko prvih posleratnih stratega, među kojima je bio i Džordž Kenan, su bili dalekovidniji. Kenan je predložio da SAD podrže industrijalizaciju Japana, ali pod jednim uslovom - da Amerikanci kontrolišu naftu koju Japan uvozi. Ovo bi nam omogućilo 'pravo veta', ako se Japan ikad otme kontroli. SAD su ovaj

380

savet prihvatile i preuzele kontrolu japanske nafte i rafinerija. Sve do početka sedamdesetih, Japan je kontrolisao samo oko 10% svoje nafte.

Ovo je jedan od glavnih razloga zašto su SAD bile toliko zainteresovane za bliskoistočnu naftu. Nama nafta nije trebala: do 1968. godine Severna Amerika je bila najveći proizvođač nafte u svetu. Međutim, mi želimo da ovu polugu svetske moći držimo u svojim rukama, kao i da obezbedimo da se naftni profiti ulivaju uglavnom u SAD i Veliku Britaniju. ... Drugi veliki konkurent je Evropa i njom dominira Nemačka. Ovaj blok pravi krupne korake ka jačanju zajedničkog evropskog tržišta. Evropa ima veću privredu od američke i veće i obrazovanije stanovništvo.

Ako Evropa ikad uspe da se sredi i postane jedinstvena sila, Amerika bi mogla postati drugorazredna sila. Ovo ima još više izgleda pošto Evropa vođena Nemcima preuzima inicijativu da Istočnoj Evropi vrati njenu tradicionalnu ulogu - ulogu ekonomske kolonije, praktično je pretvarajući u deo nerazvijenog sveta.

Trećim blokom dominiraju SAD i američki dolar. Ovaj blok je nedavno proširen i na Kanadu, našeg najvećeg trgovinskog partnera, a uskoro će uključiti i Meksiko i druge delove američkog kontinenta, preko raznih 'dogovora o slobodnoj trgovini', koji su kreirani da prvenstveno služe interesima američkih investitora i njihovih saradnika. Mi smo uvek smatrali da po nekom pravu Latinska Amerika pripada nama... Bezbednost dolarskog bloka u budućnosti podrazumeva nastavak aktivnosti na sprečavanju nezavisnog razvoja Srednje Amerike.

Ako se ne razume rat koji vodimo protiv naših industrijskih konkurenata i nerazvijenih zemalja, onda politika SAD izgleda kao niz nepromišljenih propusta, nedoslednosti i besmislica. U stvari, u granicama realnih mogućnosti, naše vođe prilično uspešno obavljaju postavljene im zadatke." (Noam Čomski, Šta to (u stvari) hoće Amerika?, s. 13-32)

"JUGOSLAVIJA U MREŽI PROTIVREČNIH INTERESAKrize u svetu bile su stalan predmet bavljenja Trilateralne komisije (TK) i o njima su, po pravilu,

sačinjavani posebni izveštaji, kao npr. o bliskoistočnoj, izraelsko-palestinskom ratu itd. (T.F.R. br. 20 i 38). Na spisku objavljenih izveštaja nema posebnog izveštaja o Jugoslaviji, što ni u kom slučaju ne znači da se TK nije bavila tim problemom, ili da takav izveštaj ne postoji, ali kao tajni dokument. U stvari, Jugoslavija se našla u fokusu pažnje sve tri organizacije o kojima je bilo reči u ovoj knjizi. Precizno utvrđivanje datuma i mesta, kada i gde je doneta odluka o razaranju Jugoslavije, najtežeg zločina počinjenog u Evropi posle holokausta, ostaće zadugo tajna. No pitanje je da li, i koliko je uopšte oportuno, istraživanje u tom pravcu. Izvesno je da se Jugoslavija našla u unakrsnoj vatri različitih centara moći. Među njima je i TK sa svojim 'sestrinskim' organizacijama, Bilderberg grupom i Savetom za spoljne odnose (SAD, prim. M.M.). Njenu ulogu moguće je sagledati na osnovu delova iz pojedinih izveštaja i dokumenata, ali je odluka o razaranju Jugoslavije disciplinovano i sa krajnjom brutalnošću sprovođena od strane članova TK, uz sadejstvo NATO-a, po svim pravilima discipline kojima se odlikuju tajna i polutajna udruženja. Pojedini članovi Trilateralne komisije, Bilderberg grupe (BG) i Saveta za spoljne odnose, verovatno pod pritiskom griže savesti, priznali su greške, pa i lažne iskaze koje su davali da bi se odluka sprovela, ali ne i odgovornost. Sud istorije ne mogu izbeći.

Prvi zvanični (spoljni, prim M.M.) napad na Jugoslaviju kao suverenu državu potekao je od lorda Karingtona. Teško je poverovati da bi ličnost jednog Karingtona mogla pribeći tako teškoj prevari, kakvu je sadržavao tzv. 'Karingtonov papir', u odnosu na mandat koji je Jugoslavija poverila EZ. Sve što je radio ovaj britanski aristokrata radio je u ime i kao predsednik Bilderberg grupe, a u 'visokoj' politici za prevaru se koristi elegantan eufemizam 'promena kursa'. Nakon smene Karingtona kao 'posrednika' u jugoslovenskoj krizi, štafetnu palicu preuzeli su članovi TK i Saveta za spoljne odnose: Sajrus Vens, lord Oven, Holbruk, Stoltenberg, Sadato Ogata itd., itd. Nastupali su kao savršeno uvežban tim, sa čvrstim opredeljenjem da se razori Jugoslavija, uz najviši stepen neprijateljstva prema celokupnom srpskom narodu. Štampa koja je bila pod kontrolom TK, BG, ili Saveta, bila je pobornik upotrebe sile protiv Srbije i bombardovanja njenih saobraćajnica. Međunarodna banka i Međunarodni monetarni fond, glavne poluge TK, stavljene su takođe u službu razaranja Jugoslavije, svog člana osnivača davne 1944. godine, kada je Drugi svetski rat još besneo. SAD i NATO preuzeli su vojnu zaštitu secesionista, pobunjenika i plaćenika koji su ubačeni na teritoriju Jugoslavije. S obzirom na odlučnost sa kojom su akcije izvođene ne može biti nikakve sumnje da se radilo o izvršenju jedne odluke, sa veoma precizno razrađenom strategijom. Ta politika lišena pravnih i moralnih obzira na delu je i danas, u odnosu na Kosovo i Metohiju. Sve je to daleko od tradicionalne diplomatije; pre se može govoriti o totalitarnim metodama kolektivnog 'menadžmenta', čije se odrednice mogu veoma jasno razabrati u objavljenim izveštajima, zvaničnim aktima ovih triju organizacija i studijama o novom svetskom poretku. U samoj Jugoslaviji imali su odanog

381

saveznika u komunistima brozovske orijentacije, koji su u svojim rukama imali bogatstvo zemlje, korumpiranu birokratiju i ideologiju mržnje, koja se olako pretakala iz klasne u nacionalnu, a obe su se stapale u srbofobiji."

(Smilja Avramov, Trilateralna komisija, Svetska vlada ili svetska tiranija?)

382

Odabrana literatura

Avramov, Smilja (1997): Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije, IDI, Veternik.Bodson, Žerar (1993): Evropa ludaka, Beograd.Budućnost pripada informatici (1984), zbornik, SSOH, Zagreb.Burdije, Pjer (1999): Signalna svetla, Zavod za udžb. i nast. sredstva, Beograd.Gidens, Entoni (1998: Posledice modernosti, Filip Višnjić, Beograd.Globalizacija – mit ili stvarnost (2003), Sociološka hrestomatija, priredio i predgovor napisao V. Vuletić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. Etkinson, Rodni (1997): Začarani evropski krug, Korporativne elite

i novi fašizam, Svetovi, Novi Sad.Zinovjev, Aleksandar (2002): Zapad, Fenomen zapadnjaštva, Naš dom, Beograd.Iskušenja globalizacije (2004): priredio Jovica Trkulja, SO Kikinda, Kikinda. Lendis, Dejvid (2004): Bogatstvo i siromaštvo nacija, Stubovi kulture, Beograd.Milić, Vladimir (1998): Tranzicija savremenog društva, Pravni fakultet, BeogradMoren, Edgar (1989) Kako misliti Evropu, Svjetlost, Sarajevo.Pečujlić, Miroslav (2002): Globalizacija, Dva lika sveta, ''Gutembergova

galaksija'', Beograd.Poper, Karl (1989): Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd. Popović, Mihailo (1997): Totalitarni sistemi, Plato, Beograd.Popović M., Ranković M. (1981): Teorije i problemi društvenog razvoja,

BIGZ, Beograd. Stiglic, Džozef (2002): Protivrečnosti globalizacije, SBM, Beograd. Turen, Alen (1980): Postindustrijsko društvo, Globus, Zagreb.Fukujama, Frensis (1997): Kraj istorije i poslednji čovek,

CID, Podgorica.Hantington, Semjuel (1998): Sukob civilizacija i preoblikovanje

svetskog poretka, CID, Podgorica. Held, Dejvid (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd.Čomski, Noam (1995): Šta to (u stvari) hoće Amerika, Institut za političke studije, Beograd.Čomski, Noam (1996): Svetski poredak - stari i novi, Studentski kulturni centar, Beograd.

Neke važnije knjige na stranim jezicima

Adorno, Theodor (1950): The Authoritarian Personality, Harper and Row, New YorkBauman, Zigmund (1998): Globalization, The Human Consequences,

Columbia University Press, New York Beck, Ulrich (1986): Risikogesellschaft: Auf dem Weg in eine andere Moderne,

Suhrkamp, FrankfurtBeck, Ulrich (2000): What is Globalization, Polity Press, CambridgeBerger, Peter-Luckmann, Thomas (1966): The Social Construction of Reality: A Treatise

in the Sociology of Knowledge, N.Y. Doubleday, Garden City Bourdieu, Pierre (1988): Language and Symbolic Power, Polity, CambridgeBrzezinski, Zbigniew (1997): The Grand Chessboard, The American Primacy and Its

383

Geostrategic Imperatives, Basic Books, New York Castels, Manuel (1996): The Rise of the Network Society, Blackwell, OxfordCastels, Manuel (1997): The Power of Identity, Blackwell, OxfordCastels, Manuel (1998): End of Millennium, Blackwell, OxfordDahrendorf, Ralf (1957): Soziale Klassen und Klassenkonflikt, TuebingenEtzioni, Amitai (1970): Soziologie der Organisationen, MuenchenFukuyama, Francis (1997): The End of Order, Social Market Foundation, LondonGarfinkel, Harold (1984): Studies in Ethnomethodology, Blackwell, OxfordGeiger, Theodor (1949):Aufgaben und Stellung der Intelligenz in der Gesellschaft, StuttgartGiddens, Anthony (1984): The Constitution of Society, Polity Press, CambridgeGoffman, Erving ( 1961): Asylums: Essays on the Social Situation of Mental Patients and

Other Inmates, Penguin, HarmondsworthGoffman, Erving ( 1969): The Presentation of Self in Everyday Life,

Penguin, HarmondsworthHabermas, Juergen (1985): Die Neue Unuebersichtlichkeit, Suhrkamp, FrankfurtHabermas, Juergen (1988): Theorie des komunikativen Handelns, Band 1-2,

Suhrkamp, Frankfurt

Held, David-McGrawe, Anthony (1999): The Global Transformation, Polity Press, LondonMerton, Robert (1974): Social Theory and social Structure, GlencoeMuench, Richard (1988): Theorie des Handelns, Zur Rekonstruktion der Beitrage von

Talcott Parsons, Emile Durkheim und Max Weber, Suhrkamp, Frankfurt Murdock, George (1949): Social Structure, Macmillan, New York Park, Robert (1952): Human Communities: The Sity and Human Ecology,

Free Press, New YorkParsons, Talcott (1949): The Structure of social Action, Free Press, New YorkParsons, Talcott (1952): The Social System, Tavistock, London Popitz, Heinrich (1967): Der Begriff der sozialen Rolle als Element der soziologischen

Theorie, TuebingenPopitz, Heinrich (1986): Phaenomene der Macht: Autoritaet-Herrschaft–Gewalt-Technik,

TuebingenRobertson, Roland (1992): “Globalization”, Social Theory and Culture, Sage, LondonRogers, E. M.,(2003): Diffusion of Innovations, Free Press, New York Soros, Georg (2002): On Globalization,Public Affairs, OxfordThe Limits of Globalization (1997), ed.Scott Alan, Routledge, LondonWallerstein, Immanuel (1974): The Modern World System, Academic, New York

384

385