Историја

У доба Римског царства на месту данашњих Карловаца се налазило мало утврђење.

Град се први пут помиње 1308. као тврђава под именом Каром, подигнута на римским темељима. Каром је 1521. утврђење и насеље у Мађарској краљевини, под влашћу племићких породица Батори и Моровић.

Турска власт

Отомански војсковођа Бали-бег је заузео ово место 1521. Оно ће под турском влашћу остати наредних 170 година.

Богословија Светог Арсенија Сремца.

Словенско име, Карловци, први пут се помиње 1532-1533, у рукописном Отачнику манастира Крушедола. За време отоманске власти место је било насељено Србима и малим бројем Турака. Године 1545, Карловци су имали 547 хришћанских становника (Срба). У граду су постојале 3 православне цркве и један манастир.

Под турском влашћу, Карловци су постојали до 1688, до Великог Бечког рата (1683-1699), када су Турци у повлачењу према Београду спалили и уништили ово место. Од 16. новембра 1698. до 26. фебруара 1699. у Карловцима је одржан конгрес, који је означио крај непријатељства између Османског царства и Свете лиге (коалиције Аустрије, Пољске, Млетачке републике. Са Русијом је Турска потписала посебно мир у трајању од две године. Овај договор познат је као Карловачки мир. По овом договору, Карловци су постали део хабзбуршких поседа под именом Војна крајина. На месту где је потписан мир, подигнута је 1817. године капела посвећена Светој Госпи од мира.

Хабзбуршка власт

Православна црква Светог Николе.

После 1699. године Карловци постају значајно трговачко насеље, јер се преко овог места усмеравају трговачки путеви према Турској. Близина Дунава свакако је доприносила још већем интензивирању трговине. Од 16. века Карловци су постали једно од црквених средишта српског народа. После Прве сеобе Срба 1690. Карловци постају један од кандидата за ново средиште српских архијереја. Тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је да се ново средиште митрополита из манастира Крушедола премести у Карловце.

Карловци су били седиште епархије.

1718. године Карловчани су обновили Доњу цркву коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина 1716. а која је подигнута 1710. године.

Године 1726. отворила се у Карловцима прва школа, заслугом Митрополита Мојсеја Петровића. Први учитељ био је Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике.

1733. године, дошла је у Карловце још једна група учитеља предвођена Емануелом Козачинским, који је као професор поетике и реторике представио са својим ђацима прву драму у историји новије српске књижевности, Трагикомедију о смрти последњег српског цара Уроша V.

Године 1739. у Карловце се доселила бројна заједница од 51 немачке породице и потом настанила у подножју Магарчевог брега око Капеле мира.

Године 1746. изграђен је нови храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века.

Град је 1753. имао 3.843 становника, од чега 3.110 Срба.

Најзначајнији период у историји града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Оживео је запуштене школе, основао посебан црквено народни фонд, из којег су се финансирали учитељи и свештеници, основао је штампарију, подигао саборну цркву посвећену Св. Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Колико је био значајан и незаменљив, потврдиће и стање какво је настало после његовог упокојења (1768.), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало.

1768. године, Карловце су посетили будући цар Јосиф II, принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.

Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају.

Године 1776. штампан је у Карловцима први каталог митрополијске библиотеке одакле сазнајемо да је фонд располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.

У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770. било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).

1787. године грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука.

1788. године, у Карловцима је избио велики пожар. када је изгорела скоро читава чаршија.

Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао за корист свога рода.

Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Гимназија је основана прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20000 форинти) и осталих грађана (с.19000). Цар Леополд II повељом од 11. 10. 1791. године, одобрио је оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1. 11. 1792. у старој згради Латинске школе где се организовала настава до подизања нове зграде 1891. године.

Митрополит Стратимировић је 1794. године основао и богословију, као другу по старости у свету (после Кијевске). Мало касније, 1798. године, основао је и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци.

Вук Стефановић Караџић је у току 1805, па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.

Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као Карловачки круг, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје.

1807. године основана је Прва апотека.

Трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије, митрополит Стратимировић је 1809. године основао Цртачку школу.

До краја 1811. године завршено је зидање зграде Магистрата.

Митрополит Стратимировић који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, упокојио се 23. 09. 1836. године и сахрањен у Саборном храму.

Мајска скупштина одржана 13. (1.) маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стефан Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема, Баната са Границом и кикиндским дистриктом, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Барање те деловима Војне крајине проглашене су за Српску Војводину.

Као главни град су одређени Карловци, касније Земун, па Велики Бечкерек, и на крају Темишвар.

И управо нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12. 06.1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.

Године 1849, Српска Војводина је трансформисана у провинцију Српска Војводина и Тамишки Банат. Карловци нису укључени у ову провинцију, већ су остали у Војној крајини. Крајина је укинута 1881, откад је град у краљевини Хрватска и Славонија, што је био аутономни део Аустро-Угарске.

Непосредно пред револуцију 1848. патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.

1858. године, заузимањем патријарха, у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866. године.

У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861. године, организован због одлуке Беча да, успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине војводство, Српску Војводину и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.

Проглашење Српске Војводине - Мајска скупштина у Сремским Карловцима

У Карловцима су се организовали Народно–црквени сабори 1864, 1865 и 1869.

Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22. 07. 1883. године, песникови посмртни остаци су, уз велику светковину, пренети из Беча на Стражилово.

Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са Митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша.

Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у изузетно угледну школу, која је пружала изузетно образовање. 1900. године, подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.

На иницијативу Патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892., према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884. године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са прелепим иконостасом који је насликао Урош Предић 1898. године.

Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941. године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895. до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895. до 1914. године.

Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића 1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. године, у Карловцима је основано Соколско друштво.

За време новог патријарха Лукијана Богдановића, Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.

Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911. до 1914. године.

Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31. 12.1918. у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија. Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима 30. 08. 1920. Београд је постао црквено седиште, док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године.

Одмах после Првог светског рата, у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица.

Од 1918. Карловци су постали део Краљевине СХС. Овде су се 1920. доселили официри генерала беле руске армије Пјотра Николајевича Врангела. Ту је стигао и синод Руске православне цркве у избеглиштву, тако је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.

У освит Другог светског рата, у Карловцима је живело више од 6000 становника.

У периоду 1929—1941, Карловци су се налазили у Дунавској бановини, провинцији Краљевине Југославије. За време Другог светског рата Карловце су окупирале трупе Сила осовине и прилључили град марионетској држави НДХ. За време рата, Сремски Карловци су носили име Хрватски Карловци (хрв. Hrvatski Karlovci). После рата, место је постало део АП Војводина, покрајине у Србији, унутар ФНР Југославије.

Карловци су ослобођени 23. 10. 1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.

Данас су Карловци захваљујући својој славној прошлости остали важан културни и духовни центар српског народа.

Од 1980—1989, Сремски Карловци су били једна од 7 општина града Нови Сад. Данас су Сремски Карловци самостална општина.

Знаменитости

Фонтана четири лава у Сремским Карловцима

Сремски Карловци су сачували известан број важних грађевина из 18. века. Од цркава, истичу се Капела мира и католичка црква Светог Тројства која се први пут спомиње 1735. Црква увођења у храм пресвете Богородице из 1746, садржи барокни иконостас који је сликао Димитрије Бачевић, један од најпознатијих сликара из Сремских Карловаца. Саборна црква Светог Николе изграђена је 1758. у стилу типичне барокне архитектуре; њен иконостас је насликао Теодор Крачун, а после његове смрти довршио га је Јаков Орфелин [1] . Карловачка гимназија је изграђена крајем 18. века и поседује богату библиотеку са око 18.000 књига. Ово је најстарија школска библиотека у Србији. Православна богословија у Сремским Карловцима је почела са радом 1. фебруара 1794, а основао ју је митрополит Стеван Стратимировић. Једна од главних знаменитости Сремских Карловаца је фонтана четири лава из 1799. саграђена да би обележила изградњу првог система канализације у граду.

Из 19. века потиче Градска већница (1808—1811), изграђена у стилу неокласичне архитектуре. Зграда Патријаршије (1892—1894) настала је по нацртима архитекте Владимира Николића; њен стил је мешавина барокне и неоренесансне архитектуре.

Архитектонска здања с почетка 20. века су такође пројектована у стилу неокласике. Најзначајнија грађевина из овог доба је карловачки Стефанеум из 1903. Ту се данас налази Институт српског народа и дијаспоре.

Sremski Karlovci

Sremski Karlovci leže na severoistočnim obroncima Fruške gore. U srednjem veku bio je to utvrđeni grad. Septembra 1521. godine, turska vojska predvođena sultanom Sulejmanom razorila je srednjevekovni grad koji nikada kasnije nije obnovljen. Pod Turcima su ostali sve do 1688. godine.

Nakon viševekovnih  turskih vojnih uspeha u Evropi, hrišćanske zemlje Austrija, Poljska, Venecija i Rusija se ujedinjuju i osnivaju alijansu pod imenom Sveta liga sa ciljem da Tursku zauvek vrate u Aziju. Udruženim snagama Turska sila najpre je zaustavljena kod Beča 1683. godine, a narednih godina je izgubila Budim i još veliki deo teritorija. Mir je potpisan na konferenciji u Karlovcima 1689. godine. Za mesto održavanja konferencije izabrano je brdo nedaleko od današnje kapele Gospe od Mira.  Kako se poslanici nisu mogli dogovoriti koja će strana prva ulaziti u improvizovanu baraku, prema logoru svake strane izgrađena su vrata. Pored toga, da bi za stolom svi bili ravnopravni, dogovoreno je da se pregovori održavaju za okruglim stolom. Ovaj događaj predstavlja prvu upotrebu okruglog stola u diplomatskim pregovorima u celom svetu. Nedaleko od ovog mesta, Austrijanci su  100 godina kasnije u znak sećanja na Karlovački mir, podigli Kapelu mira. Kapela je izgrađena u obliku turskog šatora, a južna vrata odakle su ulazile Osmanlije su zatvorena, što predstavlja želju da se Turci više nikada ne vrate.

Najznačajniji period za Sremske Karlovce počinje po završetku Velike seobe Srba 1690. godine. Prema povelji cara Karla VI Karlovci su od oktobra 1713. godine određeni za sedište arhiepiskopa-mitropolita Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije. Samim proširenjem političkog značaja i nova uloga grada nametnuli su potrebu za konstruisanjem javnih građevina. Više od dva veka, bili su sedište političkog, kulturnog i duhovnog života srpskog naroda na teritoriji Austrougarske.

Oko centralnog trga, koji danas nosi ime poznatog pesnika Branka Radičevića, razvijao se istorijski centar. Barokna Fontana četiri lava u samom centru trga sagrađena je 1799. godine. Crkva sv.Petra i Pavla potiče iz 1719. godine. Nova Saborna crkva je izgrađena na osnovu zalaganja mitropolita Pavla Nenadovića između 1758. i 1762. godine. Ikonostas ove crkve je delo Teodora Kračuna i Jakova Orfelina i predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpskog baroka. Katolička crkva je izgrađena u toku 1768. godine.

Svoj današnji izgled Karlovci su dobili krajem XIX i početkom XX veka. Iz tog perioda potiču Patrijaršijski dvor, Palata ,,Stefaneum’’ i Bogoslovska škola. Ikonostas u kapeli patrijaršijskog dvora uradio je Uroš Predić. Sa preseljenjem Patrijaršije u Beograd 1920. godine, Sremski Karlovci gube svoj dotadašnji značaj.

Postavka iz istorije grada kao i iz života pesnika Branka Radičevića može se videti u Gradskom muzeju. Grob ovog poznatog pesnika iz epohe srpskog romantizma nalazi se na brdu Stražilovu, 4 km od varoši.

Svake godine se krajem septembra ili početkom oktobra održava veliki grožđenbal u čast vina zbog koga u ovaj grad vredi i posebno doći.

 

Turistička organizacija Sremskih Karlovaca                                021-882-127

Зграда двора је саграђена између 1892. и 1895. године по пројекту нашег архитекте Владимира Николића, на месту где се некада налазио "Пашин конак". "Пашин конак" је био прва резиденција поглавара српске цркве након пребацивања архиепископије из Пећи у Сремске Карловце. Митрополит Стефан Стратимировић је 1817. године основао фонд за прикупљање седстава за изградњу двора, а који је изграђен за време митрополита Георгија Бранковића. Изградња двора "у стилу талијанских палата" поверена је предузимачима Пекло Бели и Карлу Лереру. Дворску капелу је осликао Урош Предић. Основа двора је у облику ћириличног слова Ш, а на стрдишњем крилу се налази улаз са колским прилазом. Изнад улаза, на спрату се налази дворска капела, која је покривена полулоптастом куполом са лантерном на врху. Главна фасада има истурене бочне ризалите наглашене у висини првог спрата ступцима-пиластрима који се у висини атике завршавају троугаоним тимпанонима, а средишњи ризалит је наглашен са три прозора који су већи од осталих, терасом и улазом испред кога је степениште са бочно постављеним каменим скулптурама два лава. На истој фасади је низ са седамнаест прозорских отвора са полукружним завршецима. Прозорски отвори главној фасади дају ритам и уједначеност, а плитки пиластри са јонским конзолама и балустрада испод прозорске масе, овој фасади дају ведрину. На централном ризалиту је наглашен кров на чијем је врху осматрачница. Палата патијаршије је не само административно седиште Српске православне цркве, него и ризница у којој су смештене драгоцености, уметнички материјал, иконе, портрети митрополита и најзначајнијих црквених великодостојника, различити предменти примењене уметности и библиотека ретких и вредних рукописа и старе штампане књиге. У склопу двора је за јавност отворена ризница са сталном поставком предмета из XVIII и XIX века из разорених и угрожених цркава у Босни и Хрватској. Комплекс је ограђен високом оградом, комбинован зидом и решеткама од кованог гвожђа. Данас је зграда стална резиденција владике сремског и летња резиденција српског патријаха, и музеј Српске Православне Цркве. Зграда и парк се беспрекорно одржавају. Двор је споменик културе од изузетног значаја.

Двор је oтворен за посетиоце!

Петроварадинска тврђава

Петроварадинска тврђава се налази у Новом Саду, Србији, на петроварадинској стени у месту Петроварадин на десној обали Дунава. На месту претходне средњовековне грађевине, садашњу тврђаву је изградила Аустрија у периоду од 1692. до 1780. године због сталне опасности од Турака и близине границе са Османским царством.

Због своје величине и доминантности назива се и Гибралтар на Дунаву.

Праисторија

Према ранијим сазнањима, на Петроварадинској тврђави прво људско насеље постојало је још 4500. година пре нове ере али након археолошких открића на самом почетку истраживања историја овог простора померена је на период 19.000-15.000 година пре нове ере. Захваљујући томе знамо да човек у континуитету настањује простор Петроварадинске стене од праисторије до данас, па чак и палеолиту када су се људска станишта углавном налазила у пећинама.

Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000 година пре нове ере) археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода који сведоче да је још у време тзв. вучедолске културе постојало утврђено насеље.

Средњи век

После неолита на Петроварадинској стени су се смењивале различите културе. Око стоте године пре нове ере ове просторе насељавају Келти које сто година касније смењују Римљани који утврђивањем границе на Дунаву граде тврђаву Кузум (лат. Cusum) коју ће у петом веку разорити Хуни. Назив за утврђење које се у доба Византије налазило на месту данашње Петроварадинске тврђаве било је 'Петрикон.

Половимом XIII века скоро на истом месту насељавају се католички монаси из реда цистерцита (лат. ordo cisterciensis). Дозволом угарског краља Беле IV граде манастир који називају Белакут. Манастир је након провале Татара утврђен.

Већи значај тврђава добија са повећаном опасношћу од новог освајача - Турака Османлија. У Петроварадину често је боравио мађарски краљ Матија Корвин. Ту је 1463. године склопио уговор са Млетачком републиком и истовремено разговарао са властелом око одбране од Турака. Године 1475. године Корвин доноси одлуку да зарати са Турцима. Мађарски краљ Владислав II такође посећује Петроварадин где разним олакшицама подстиче напоре да се сакупи више радне снаге на оправкама кула и бедема. Надбискуп Петара Варади 1501. године уз велике напоре успева да обнови тврђаву.

Изглед Петроварадинске тврђаве у средњем веку

Петроварадинска тврђава у средњем веку

Тврђава се састојала из два дела - спољашњег и унутрашњег. Главна капија спољашњег зида која је имала мали покретни дрвени мост саграђена је током XV века. Испред спољног зида тврђаве налазио се дубок ров. Спољни зид је само са источне стране имао све полукуле ојачане потпорним стубовима. Од спољне капије водио је пут према капији унутрашње тврђаве која је била правоугаоног облика. Источни зид унутрашње тврђаве је био заједнички зид са спољашњим зидом. Где су били спојени био је ојачан полукулама. Овај зид је такође био појачан потпорним косим стубовима а на западној страни је имао две полукуле као појачање. У средини унутрашње тврђаве налазила се црква чија је апсида била окренута ка истоку. Са обе стране цркве налазили су се округли резервоари за воду. У северозападном делу унутрашње тврђаве налазила се командантова палата. На левој обали Дунава налазио се мостобран око кога је био ров испуњен водом. На западној страни зида мостобрана налазила се кула за артиљеријску батерију са пет отвора за топове. На северној и јужној страни зида налазиле су се капије.

У свом запису Евлија Челебија о Петроварадинској тврђави каже:

„Град Варадим лежи на обали реке Дунав, његова цитадела има шестоугаони облик а налази се на једном високом брду које се диже небу под облаке. То је неприступачан, чврст и у истину стар град... Град има седам великих кула, сви бастиони изграђени су складно... У тврђави има свега две стотине даском покривених кућа без ограда и башта, затим Сулејман-ханова џамија, складиште муниције и житни амбари... На југоисточној страни налазе се само брегови и по њима све сами виногради.“

({{{2}}})

Нови век

Владавина Турака

Петроварадинска тврђава 1692. године

Године 1525. у Петроварадинској тврђави било је свега 1000 коњаника и 500 пешака да би се крајем године тај број повећао на 4000 војника. Пред опасношћу од Турака заповедништво над Петроварадином преузео је Павле Тимори, ранији заповедник Будимског града. Његови захтеви за појачањем у војсци и новцу нису стизали. Уместо од помоћи, од краља Лајоша II, стиже само упутство да се са главним снагама пребаци на леву обалу Дунава а заповедништво над тврђавом препусти Ђорђу Алапију.

Под зидине Петроварадина 13. јула 1526. године стигла је турска војска јачине 40.000 људи предвођена великим везиром Ибрахимом. Султан Сулејман Величанствени се са главнимом својих снага улогорио код Илока. Након двонедељне опсаде и уз употребу минског напада Турци су успели да освоје тврђаву чији су готово сви браниоци погинули. Петроварадин под турском влашћу као и огроман део Угарске државе остаје све до Великог бечког рата (1683-1699).

Петроварадинска тврђава 1693. године

Након упада у Аустрију и неуслепе опсаде Беча Турска војска почиње повлачење и у низу пораза напушта већину градова као и Петроварадин. Главнина царске аустријске војске коју су чинили 27 батаљона пешадије и 77 ескадрона коњице стигла је у Петроварадин 18. јула 1688. године. У присуству ове војске око 3000 војника одређено је да се ради на ојачавању тврђаве. Поправљене су само бреше и изграђен ров са четири редуте на месту данашњег Подграђа испред кога је био ров испуњен водом. Такође су се ту налазиле седам напуштених и спаљених кућа. Такође је подигнут и понтонски мост. Након протеривања Турака из Петроварадина започиње рушење старе средњовековне тврђаве како би се започела изградња нове по тада најмодернијем систему градње фортификација. Желећи да поврати изгубљену твђаву Турци започињу неколико похода. Доживљавају страховите поразе у биткама код Сланкамена 1691 и битке код Сенте 1697. године а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године.

Опсада 1694. године

Опсада Петроварадина 1694. године

Пред опасношћу од Турака, на Петроварадинској тврђави се доста радило. Изграђена су два појаса земљаних шанчева на јужној страни тврђаве. Овај елемент пољске фортификације, први пут се помиње 1692. а дуплиран је 1694. године по налогу грофа Карафе. Велики везир Сурмели Али-паша стигао је из правца Београда пре Петроварадинску тврђаву 9. септембра 1694. године. Дунавом је пловила турска ратна флотила. Намера је била да опсадом заузму тврђаву. Бомбардовање је почело 12. септембра са копна и воде. Концентрација турске артиљеријске ватре била је на шанчеве, водени град, две редуте узводно од мостобрана и аустријску војски испред мостобрана. Постављање турске артиљерије на Велико ратно острво приликом ове опсаде довешће касније да се на том месту сагради једно мало утврђење. Испред земљаних шанчева Турци су направили прву палалелу од које су даље копали сапе према шанчевима како би започели мински напад. Такође су бацањем балвана у Дунав покушали да поруше два

понтонска моста као и пливачима који су маказама требали да прережу конопце који су држали понтонске мостове. Ослањајући се на тврђаву, Аустријанци су 14. септембра испадом покушали да разбију опсаду али су били одбачени. Успели су, међутим, да спрече разбијање понтонских мостова. Сачувавши понтонске мостове Аустријанци су пребацили коњицу и пешадију која је као појачање стигла из Футога. Напади на турске положаје натсављени су до 19. септембра али такође без успеха. У међувремену, Шајкашка флотила је низводно запленила турске шајке које су биле намењене за снабдевање храном. Свакодневне борбе, киша, ветрови, велике хладноће исцрпљивали су Турке. Велика бујица је преплавила турске ровове и однела шаторе. Новонастале неприлике и појава епидемија међу турском војском као и приближавање предстојеће зиме након само 23 дана опсаде, почело је повлачење према Београду.

Почетак обнове тврђаве и битка 1716. године

За више информација погледајте чланак Битка код Петроварадина

Детаљ битке код Петроварадина 1716

Катастрофалан пораз Турске војске код Сенте створио је повољне услове за Аустријанце на мировним преговорима у Карловцима 1699. године. Први план за изградњу тврђаве израдио је инжењерски пуковник гроф Матијас Кајзерсфелд а наредни инжењерски пуковник гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи. За извршење радова био је задужен инжењерски пуковник Мишел Вамберг а након његове смрти (1703.) инжењерски пуковник Гисенбир до 1728. године. Тврђава је полако добијала свој облик. Саграђени су бастиони, равелини и контрагарде на горњој тврђави. Положени су темељи сталних објеката. Саграђен је нови мостобран и мало утврђење на Великом ратном острву. Бедеми доње тврђаве озидани су 1711. године.

Радове прекида избијање новог Аустријско-турског рата (1716-1718). У настојању да измени одлуке Карловачког мира Турска је предузела поход на Аустрију. Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јула 1716. године са 42.000 пешака (62 батаљона) и 23.000 коњаника (187 компанија). У Петроварадинској тврђави се већ налазило 8.000 војника. Током 26, 27 и 28 јула Велики везир Дамад Али-паша је прешао Саву са око 120.000

војника (око 40.000 јаничара, 30.000 коњаника и пешадија састављена од Албанаца и Влаха). Између Петроварадина и Карловаца 2. августа дошло је до сукоба претходница. Гроф Јохан Палфи са 1.300 коњаника и око 500 пешака наишао је на 15.000 турких коњаника. Након вишечасовне битке Палфи се повукао ка Петроварадину. Опколивши Петроварадин турска војске је започела бомбардовање и копање ровова ка тврђави. Са друге стране током ноћи између 4 и 5 августа Еуген је пребацио своје трупе на Сремску страну и у рано јутро напао турску војску која није очекивала напад. Лево крило аустријске војске под командом грофа Александра Виртенберга снажно је ударило на турско десно крило. Заједно са левим крилом аустријски центар је напао јаничаре који се се снажно супротставили и одбили напад и потиснули га у центар. Прегруписањем снага у центру Еуген је успео зауставити напад и лево крило је добило отворен пут ка месту где се налазио Дамад Али-паша који је испред свог шатора са највишег брда посматрао битку. Ударом десног крила и резервних трупа аустријске војске турска линија одбране је почела пуцати. Коњица која је требала да помогне јаничарима се окренула и напустила бојиште. Међу турским војницима је настала паника и неред која се пренела и на заповедништво. Битка је до 11 часова била решена. Турска војска се у паничном бегу повлачила према Београду а велики везир је погинуо када је са најоданијим припадницима личне гарде ???. Постоји неколико верзија његове смрти. Једна каже да је видевши безизлазну ситуацију сео на коња и заједно са групом најоданијих бораца улетео у срце битке где је био погођен пушчаним метком док је према другој извршио самоубиство. Беживотно тело великог везира је пренето у Београдску тврђаву где је сахрањен. Сјајна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је битку са двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата. Аустријски гобици су износили 2212 погинула војника, 2358 рањеника од тога 206 официра. Губици са друге стране процењени су на око 6.000-7.000 војника. Аустијанци су запленили огромну количину ратног материјала. Подаци о заплењеном материјалу су доста различити. Турски извори наводе да је изгубљено 110 топова. Вредност целокупне заплене процењена је на ондашњих 2.500.000 гулдена. Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Татарско брдо. Након битке код Петроварадина Еуген је у наредној години освојио Темишвар и Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и северни део Србије.

Наставак изградње тврђаве

Улаз у Петроварадинску тврђаву

Пошто је граница између Аустрије и Турске са Срема померена на централну Србију Петроварадинска тврђава је остала у позадини и мање важна. Радови на изградњи су успорени а застој настаје 1728. године. Све до 1753. године на тврђави се радило само оно што је било најнужније. Ниједан започети објекат није био завршен. У извештају комисије Ратног савета из 1735. године види се да је источна страна хорнверка била отворена а земљани бедеми доње тврђаве су били запуштени и напола срушени. Предложен је план да се ови недостаци отклоне али никаквог помака није било.

Замашни радови на тврђави започети 1753. године мењају изглед воденог града, горње тврђаве, мостобрана, "хорнверка", руше се неозидани бедеми "кронверка". Изграђују се нове касарне, барутни магацини, стаје и топовске шупе и коњушнице. Ови радови рађени су до 1766. године.

Војни инжењер и командант минерског корпуса мајор Шредер започине 1764. године планове на изградњи контраминског система (Подземне војне галерије) испод "хорнверка" у дужини од 16 километара. Израдња контраминског система потрајала је до 1776. године.

Званично, последњи радови на изградњи тврђаве су обављени 1780. године али се са радовима продужило до 1790. године када петроварадинска тврђава постаје најсавременије наоружана тврђава целе Монархије. Тадашње њено наоружање састојало се од 400 артиљеријских оруђа различитог калибра што је за тадашње прилике био изванредно велики број.

Слободна стрељачка компанија

Артиљеријски официр и војник артиљерац 1750-1786

Привилегован статус у оквиру Сремске војне границе стекао је Петроварадин, али не у облику војног комунитета него као Слободна стрељачка компанија (нем. Frey Schützen Compagnie). То се догодило 31. октобра 1748. године када је Регулатив генерала Енгелсхофена ступио на снагу а који је Дворски ратни савет потврдио 10. марта 1751. Као Слободна стрељачка компанија Петроварадин је укључен у Петроварадинску регименту, али је јурисдикцију над њим имао Дворски ратни савет у Бечу, који ју је остваривао преко команданта Петроварадинске тврђаве. Компанија је имала 220 стрелаца-грађана, а њен главни циљ била је одбрана тврђаве у случају опсаде, као и снабдевање војске у Тврђави и опслуживање официра и војних службеника у њој. Иначе, сви су били ослобођени од редовне војно-граничарске службе. На челу Компаније, као орган власти, био је капетан кога је именовала Славонска генерална команда чије је средиште било у Осијеку. Пуноправни чланови Компаније, односно стрелци, пролазили су кроз војну обуку делом код топова, као артиљерци, делом са пушкама као стрелци. Компанија је имала свој печат, грб и заставу на коју су грађани полагали заклетву верности. Становници Компаније били су сврстани у две категорије: слободне стрелце (или грађане) и бећаре. Године 1766. у Компанији било је 370 грађанских (стрељачких) и 70 бећарских породица. Становници Петроварадина тог доба били су аустријски Немци и Немци из Рајха, Чеси, Хрвати односно (Славонци-католици), а у мањој мери Јермени, Цинцари и Јевреји а касније и Срби из Комунитета Буковац прикључени Петроварадину 1777. Године 1787. престала је да постоји Компаније слободних стрелаца, а Петроварадин је и фактички и формално добио статус комунитета. Када је 1808. дошло до стварања грађанске милиције (нем. Landver), Петроварадински комунитет укључујући и Буковац, требао је да садржи две компаније или чете, као резерву за посаду у тврђави у време велике ратне опасности.

Тврђава у 19. веку

Желећи да помогну Први српски устанак, Новосађани су златницима платили подмитљиве аустријске официре, успели су да из Петроварадинске тврђаве прокријумчаре два топа.

Након пропасти Првог српског устанка, његов вођа, вожд Ђорђе Петровић, поред још неких вођа устанка био је заточен у Петроварадинској тврђави.

Као током 18. века тако и у 19. веку тј. од њеног оснивања 1750 до 1880, јединице Петроварадинске регименте учествовале су у 30 ратова и преко 140 битака које је Аустрија водила широм Европе.

Након великих поплава 1827 и 1832. године у Дунав је потонула мања фортификација (Инзелшанац) која је била изграђена на Великом ратном острву.

Револуционарни догађаји који су захватили Аустрију 1848. године нису заобишли ни Петроварадин ни Нови Сад. Гарнизон Петроварадинске тврђаве је пришао вођи револуције Лајошу Кошуту. Контрареволуционарне јединице под командом бана Јосипа Јелачића уласком у Нови Сад 12. јуна 1849. године изазвале су реакцију гарнизона који је отворио артиљеријску ватру на град и готово га потпуно срушиле.

Први светски рат

Поћореков мост

Након Сарајевског атентата однос власти према словенском становништву веома се погоршало. У Петроварадину је забрањен рад Хрватског пјевачког друштва "Невен", Хрватске читаонице и Хрватског сокола. После продора српске војске у Срем 1914. године дошло је до хапшења великог броја Срба из Срема. Већина њих је интернирана у Петроварадин и смештена у већ припремљене логоре. У логору је било преко 2000 лица. Неки су оптужени за велеиздају и изведени пред војни суд. Они су били осуђени на смрт и стрељани су на Петроварадинској тврђави 14. октобра 1914. године. Три дана касније суд је осудио на смрт још 37 људи над којима је одмах извршена смртна казна.

У Петроварадину је био затворен аустроугарски подофицир Јосип Броз. Петроварадин је постао једна од веома важних саобраћајних чворишта где су се Аустро-угарске снаге пребацивале преко Дунава. Како је за пребацивање војске понтонски мост био недовољан

изграђен је привремени мост на дрвеним стубовима тзв. Поћореков мост. Мост је имао електрично осветљење и чувало га је сто војника.

За време рата У Петроварадину је био смештен велики број заробљеника са балканског и италијанског фронта. Они су кориштени као бесплатна радна снага за изградњу насипа на десној обали Дунава. У Петроварадинској војној болници налазио се велики број рањеника. Једно време у Петроварадину се налазила и Ратна команда против Србије.

Након пробоја Солунског фронт и ослобођења Србије српска војска је наставила напредовање на север и 9. новембра 1918. године ушла је у Петроварадин заједно са француским колонијалним трупама из Сенегала под командом мајора Војислава Бугарског.

Човек који је спасао Петроварадинску тврђаву

Након Првог светског рата, Петроварадинска тврђава улази у састав новоформиране државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Како су, развојом војне технике, тврђаве саграђене током 17. и 18. века изгубиле свој стратегијски значај и намену, војни врх одлучује да се потпуно или делимично сруше тврђаве у Београду, Осијеку, Броду, Рачи, Карловцу... на листу за рушење била је и Петроварадинска тврђава. Пуковник Драгош Ђелошевић, човек који је био задужен овај незахвалан посао наредио је рушење ових тврђава, али је поштедео те судбине Петроварадинску тврђаву. Говорило се да ју је поштедео јер му је била "сувише лепа да би је срушио". Али, одређени делови су ипак срушени: мостобран (знан као Брикшанац) на левој обали Дунава који је био саставни део одбране фортификације тврђаве, као и Дунавска или Новосадска капија, барокно здање које се налазило у подграђу наспрам обале Дунава.

Други светски рат и Петроварадинска тврђава

Пред Други светски рат, на Петроварадинској тврђави у Петроварадину и његовој ближој околини изграђен је појас бетонских бункер за смештај митраљеза и посаде која га опслужује. Сломом и поделом Краљевине Југославије након Априлског рата 1941. године Петроварадин улази у састав новоформиране Независне Државе Хрватске. На тврђави била је смештена Пилотска школа, противваздушна одбрана а касније и команда СС трупа. Из Петроварадинске тврђаве покретан је већи број безуспешних операција како би се уништиле партизанске снаге на Фрушкој гори. До септембра 1944. године више од половине петроварадинског гарнизона прешло је на страну народноослободилачке војске. Петроварадинска тврђава ослобођена је 23. октобра 1944. године, један сат након поноћи.

Novi Sad

Историја

За више информација погледајте чланак Историја Новог Сада

[уреди] Старија насеља на подручју Новог Сада

Петроварадинска тврђава и некадашњи мост на баржама

Према тумачењима резултата новијих археолошких истраживања, на простору Петроварадинске тврђаве су пронађени остаци млађег палеолитског станишта, из периода од 19.000. до 15.000. година пре нове ере, из чега се закључује да је човек на простору Петроварадинске стене живео још у палеолиту, када су се људска станишта углавном налазила у пећинама, а ретко када на отвореном простору.[3]

Постојање људских насеља на подручју данашњег Новог Сада може се пратити у континуитету од млађег каменог доба - неолита (од око 4500. године п. н. е.). Поред подручја Петроварадина, на којем су нађени трагови насеља из скоро свих епоха, на Бачкој страни Дунава (на Клиси, Сланој Бари, Старом Граду и Детелинари) такође су пронађени трагови праисторијских насеља из каменог, бакарног, бронзаног и гвозденог доба.

Најстарији археолошки остаци (из времена каменог доба) пронађени су са обе стране Дунава, на подручју данашњег Петроварадина (који је у континуитету настањен од праисторије до данас) и подручју данашње Клисе. Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000. година п. н. е.) на подручју данашњег Петроварадина, археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода, који сведоче да је још у време вучедолске културе овде постојало утврђено насеље.

у 4. веку пре нове ере се на подручју данашњег Новог Сада појављују Келти, који на десној обали Дунава, на подручју данашњег Петроварадина, подижу утврђење, а трагови Келта пронађени су и на подручју Детелинаре. Затим се, у 1. веку пре нове ере, на овом подручју појављују Римљани, који у 1. веку нове ере на десној обали Дунава подижу прву већу тврђаву под именом Кузум (Cusum) и укључују је у провинцију Панонију. Дунав је тада чинио лимес Римског царства, које је обухватало његову десну (сремску) обалу, док је на левој обали реке, У Бачкој, од 1. века нове ере становало сарматско племе Јазиги. Налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига и

Римљана. Римљани су повремено запоседали и јужну Бачку и држали ове пограничне просторе у функцији контралимеса, а у циљу обезбеђивања додатне границе, изградили су у Бачкој шанчеве са јарком, данас познате као Римски Шанчеви.

У 4. веку, у доба Сеобе народа утврђење Кузум је порушено од стране Хуна, а ово подручје затим долази под власт Острогота (5. век), Гепида (5-6. век), Лангобарда (6. век), Византије (која у 6. веку обнавља утврђење Кузум и даје му име Петрикон), Авара (6-8. век) и Франака (8. век).

Средином 6. века, подручје насељавају Словени. У 9. веку, тврђава Петрикон (или на словенским језицима - Петрик) улази у састав Бугарског царства, а у 11. веку њом влада сремски војвода Сермон, чији су златници у 19. веку пронађени у једном петроварадинском винограду. Пошто је Бугарска поражена од Византије а Сермон убијен, тврђава поново постаје део Византије, да би, после борби Византинаца и Мађара, крајем 12. века, ушла у састав средњовековне Краљевине Угарске. На подручју Бачке, угарска власт се устаљује нешто раније, током 10. века.

Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на мапи фламанског картографа Герхарда Меркатора из 16. века

Током угарске владавине, на подручју данашњег Новог Сада налазило се неколико насеља, која се у историјским документима помињу од 13. века.[4][5] Према историјском документу из 1237. године (повеља угарског краља Беле IV), поред Петроварадина (Pétervárad) и Сремске Каменице (villa Camanch) на сремској страни Дунава, постојало је и неколико насеља на бачкој страни: Вашарош-Варад (познат и као Петурварад, Стари Петроварадин и Варадинци), Мртваљош (познат и као Мортаљош - Mortályos), Сент Мартон (Ке Сент Мартон), Бакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бакшафалва и Бачка - Bachka), Сајлово I и Сајлово II (позната и под именима Горњи и Доњи Зајол - Zoyl, Сајол и Исаилово), Бивало (познат и као Биваљош и Биволош - Bywolos), Ривица и Ченеј (познат и као Чеме - Cheme или Chemey).[4] Петроварадин се у ово доба први пут спомиње под данашњим именом, иако је оно у основи еволуирало од првобитног византијског имена Петрикон. У каснијем периоду (16. век), на овом подручју се помињу још два насеља - Бистрица (Bistritz) и Камендин (познат и као Кеминд - Keménd). Словенско насеље Бистрица помиње се на више карата које датирају из 16. и 17. века, а налазило се

прекопута Петроварадинске тврђаве, на подручју данашњег Новог Сада, док се насеље Камендин налазило у широј околини данашњег града. Биваљош је био велико насеље словенског живља које датира из периода сеобе народа (5-6. век).[4]

Између 1526. и 1687. године, ово подручје је у саставу Османског царства. Током османске управе, нека од насеља на бачкој страни Дунава су ишчезла, док су друга наставила да постоје и била су настањена Србима. По пореском списку из 1522. године, међу становницима ових насеља на бачкој страни Дунава срећемо како мађарска, тако и словенска имена (Божо, Радован, Радоња, итд), [6] да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез и то искључиво српских.[7] Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи.

У време Османске управе познат под именом Варадин, Петроварадин је био седиште нахије у оквиру Сремског санџака. Подграђе тврђаве имало је око 200 кућа, ту се налазила Сулејман-ханова џамија, а постојале су и две мање џамије, Хаџи-Ибрахимова и Хусеинова. Поред две турске махале, у саставу града налазила се и хришћанска четврт са 35 кућа, насељених искључиво Србима.[8] Од праисторије па све до краја 17. века, центар урбаног живота на подручју данашњег града налазио се на сремској страни Дунава, на простору данашњег Петроварадина, који је својим значајем увек засењивао насеља на бачкој страни. Оснивањем Рацке вароши, потоњег Новог Сада, средиште локалног урбаног живота ће се током 18. века дефинитивно померити на бачку обалу Дунава.

[уреди] Оснивање и развој Новог Сада

За више информација видети Петроварадинска тврђава, Раци и Алмаш

Петроварадинска тврђава 1693. године

Битка код Петроварадина, слика Јана Питера ван Бредела

Петроварадин је остао у османском поседу све до Великог бечког рата (1683-1699. године), када га освајају Аустријанци (Хабзбурзи). Покушавајући да поврате изгубљену твђаву, Турци започињу неколико похода, али доживљавају страховите поразе у бици код Сланкамена (1691. године) и бици код Сенте (1697. године), а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године. У настојању да измени одлуке Карловачког мира, Османско царство предузима нови поход на Аустрију. Битка између Аустријанаца и Турака се одиграла код Петроварадина почетком августа 1716. године, а окончала се великим турским поразом, после чега Османско царство дефинитивно нестаје са ових простора. Многи потеси у околини Петроварадина и данас носе називе који датирају из турског периода: Везирац, Алибеговац, Мишелук, Текије, итд.

На почетку хабзбуршке владавине крајем 17. века, грађанима православне вероисповести било је забрањено да станују у Петроварадину. Срби су, због тога, 1694. године основали ново насеље на левој обали Дунава, а из овог насеља ће се, временом, развити и данашњи Нови Сад. Најстарије име насеља на левој обали Дунава било је Рацка варош (Ratzen Stad), а коришћен је и назив Петроварадински Шанац (Peterwardeiner Schantz). Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Од 1702. године, насеље је у саставу Хабзбуршке војне границе, а 1708. године постаје седиште Бачког владике и главно место бачког дела подунавске војне границе.

1718. године, становници српског села Алмаш (налазило се између Темерина, Надаља и Госпођинаца) пресељени су у Рацку варош (у данашњи Алмашки крај), чиме се становништво вароши нагло умножило. Према подацима из 1720. године, у Рацкој вароши је било 112 српских, 14 немачких и 5 мађарских домова. Рацка варош у то време постаје "коморска варош", са зачецима урбаних одлика, а будући да се налазио у саставу војне границе, град је по становништву био подељен на војни и цивилни део. Град је званично добио име Нови Сад (Neoplanta на латинском језику) 1748. године, када је постао слободан краљевски град.

Царица Марија Терезија је тим поводом 1. фебруара 1748. издала едикт који гласи:

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче [...] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога [...] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.[тражи се извор од 05. 2011.]“ ({{{2}}})

Током већег дела 18. и 19. века Нови Сад је био средиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа, који тада није имао сопствену државу, а према подацима из прве половине 19. века, ово је био и највећи град настањен Србима (Око 1820. године Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су око две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град, Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године). Због свог културног и политичког утицаја, Нови Сад је постао познат као Српска Атина. Према подацима из 1843. године, у Новом Саду је било 17.332 становника, од чега 9.675 православних, 5.724 католика, 1.032 протестантаната, 727 Јевреја и 30 верника Јерменске цркве. Највећа етничка група у граду у овом периоду били су били Срби, а друга по бројности Немци.

Нови Сад и Петроварадинска тврђава у првој половини 19. века

Током Револуције из 1848/49. године, Нови Сад се налазио у саставу прокламоване Српске Војводине, српске аутономне области у оквиру Хабзбуршке монархије. Иако је играо значајну улогу у почетку српског покрета, град је био угрожен од стране мађарске војске стациониране на Петроварадинској тврђави, која је већ у току јуна 1848. окренула топове према Новом Саду. Када је, у току ликвидације мађарског устанка, бан Јосип Јелачић са својим трупама стигао у град, и у ноћи 11. јуна 1849. и сутрадан (12. јуна) отворио из топова ватру на тврђаву, мађарска војска му је узвратила далеко већом мером, бомбардујући куће у граду. Бан Јелачић је тада наредио повлачење, мислећи да ће тиме од града уклонити опасност. Међутим мађарски војници су се тада спустили са тврђаве у град и почели пљачкати, палити и убијати. Нови Сад је био разорен, изгубио је већину

свог становништва, а срушено је 2/3 зграда. Према подацима из 1850. године, у граду је било само 7.182 становника, што није ни половина предратног броја од 17.332 забележеног 1843.

Између 1849. и 1860. године Нови Сад је био у саставу засебне аустријске покрајине Војводства Србије и Тамишког Баната, а након укидања те административне јединице, град је укључен у састав Бачко-бодрошке жупаније у оквиру Хабзбуршке Угарске. После Аустро-угарске нагодбе из 1867. године и трансформације Хабзбуршке монархије у Аустро-Угарску, политика мађаризације угарске владе је значајно изменила демографску структуру града, односно, од претежно српског Нови Сад је добио етнички мешовит карактер. У политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испред војвођанских, већ и испред других српских и југословенских градова. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док је у Београду тада излазило 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861. године) у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира српска гимназија са вишим разредима.

[уреди] Период након Првог светског рата

Нови Сад 1920. године

Аустроугарска монархија се при завршетку Првог светског рата крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. У Новом Саду је образован је привремени Српски народни одбор са задатком да у интеррегнуму преузме прерогативе власти и обезбеди ред до успостављања редовног поретка. 2. новембра чланови Српског народног одбора су се договорили да се организује народна стража, а истог дана на улицама се појавило обновљено социјалдемократско гласило "Слобода", које је најавило национално ослобођење српског народа у Војводини. Српски народни одбор упутио је ултиматум команданту немачких трупа да 8. новембра, најкасније до шест часова ујутру, његови војници напусте град. По изласку и последњег непријатељског војника, српске страже су заузеле све важне пунктове у граду, а у ноћи између 8. и 9. новембра мандатори Српског народног одбора су и званично преузели власт у Новом Саду од мађарског Магистрата. На седници је, пола сата пре поноћи, власт прешла у српске руке, тако да су новосадски Срби фактички сами себе ослободили дан пре уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра. Када је јављено да српска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника, који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је у име Новосађана први поздравио српске војнике угледни грађанин

Сава Стојковић, члан Управног одбора Матице српске. Он је окићену српску заставу предао мајору Војиславу Бугарском као команданту јединице српске војске која је имала част да ослободи Нови Сад.

После спроведених избора по свим војвођанским местима (од 18. до 24. новембра), у Новом Саду се 25. новембра 1918. године састала Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која званично проглашава отцепљење ових региона од Угарске и њихово присаједињење Србији, а на истој скупштини формира се и покрајинска влада (Народна управа) Баната, Бачке и Барање са седиштем у Новом Саду. 1. децембра 1918. године, проглашено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад улази у ту нову државу као саставни део Краљевине Србије. Иако је до 1918. године имао улогу културног и политичког центра Срба, Нови Сад до тада није био административни центар неке управне територије или покрајине, што се уласком у нову државу мења: од 1918. до 1919. године, Нови Сад је административни центар покрајине Банат, Бачка и Барања, а такође (све до 1922. године) и административни центар Новосадске жупаније, која је обухватала Бачку и Барању, затим је (од 1922. до 1929. године) административни центар Бачке области, која је обухватала западне делове Бачке и Барању, да би 1929. године постао административни центар Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки.

Споменик жртвама рације и Петроварадинска тврђава

После Априлског рата 1941. године, Краљевину Југославију су окупирале и поделиле Силе осовине. Нови Сад, као и цела Бачка, анектиран је од стране Хортијеве Мађарске, док је Срем са Петроварадином припојен Независној Држави Хрватској. Током четворогодишње окупације (од 1941. до 1944. године), окупатори су починили бројне злочине (хапшења, убијања, паљења, стрељања, малтретирања) над српским и јеврејским становништвом града, а један од познатијих масовних злочина је Новосадска рација спроведена јануара 1942. године, у којој су, само у три дана (21. јануар - 23. јануар), мађарски фашисти убили и под дунавски лед бацили 1.246 Новосађана (по другим подацима 1.426), по националности 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса и 2 Русина, а по полној и старосној структури 489 мушкараца, 415 жена, 177 старих особа и 165 деце. Један од последњих злочина окупатора у Новом Саду било је и масовно одвођење Јевреја,

читавих породица, од деце до стараца, у немачке логоре 1944. године. Током целог рата, фашисти су укупно убили око 5.000 Новосађана, а многи други су расељени.[9]

У Новом Саду je, током целог рата, деловао покрет отпора и ослободилачки покрет под вођством Комунистичке Партије Југославије. У граду се налазило седиште окружног комитета Комунистичке Партије Југославије, који је у оквиру народноослободилачког покрета био део Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. У народноослободилачкој борби, у партизанским одредима и војвођанским бригадама, непосредно је учествовало 2.365 Новосађана, припадника свих националности, (Срба, Мађара, Словака и осталих). 22. октобра 1944. године, угрожен надирањем Црвене армије и Народноослободилачке војске, окупатор је напустио Нови Сад, а 23. октобра град су ослободиле партизанске јединице из Срема и Бачке, чиме се Нови Сад поново нашао у оквиру нове социјалистичке Југославије. Током војне управе (17. октобар 1944. - 27. јануар 1945.), нове југословенске војне власти су ликвидирале један број грађана српске, мађарске и немачке народности, који су оптужени за колаборацију са мађарским фашистима или су сматрани непријатељима новог државног поретка. Године 1975. град је одликован Орденом народног хероја и проглашен за град-херој.

Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. На заседању у Новом Саду 30. и 31. јула 1945. године, Скупштина изасланика народа Војводине доноси предлог да се Војводина прикључи федералној Србији, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а од 10. августа 1945. године једногласно прихваћено, а 1. септембра 1945. године Председништво Народне скупштине Србије донело је Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине, у оквиру Народне Републике Србије и социјалистичке Југославије.

У послератном периоду, град је прошао кроз брзу индустријализацију, а његово становништво се до краја 20. века знатно увећало. Поред старих средњих школа, и нових, које су се у току времена специјализовале и знатно повећале број ђака, Нови Сад добија и више школе. Прво је то виша педагошка школа (основана 1946. године), а затим Филозофски и Пољопривредни факултет (1954.), да би 1960. године најзад био основан и цео самосталан Универзитет, у чијем су саставу девет факултета и још неколико виших школа. 1980. године почиње да делује и новооснована Војвођанска академија наука и уметности. Између 1980. и 1989. године, град Нови Сад је био подељен на 7 градских општина: Стари Град, Подунавље, Лиман, Славија, Петроварадин, Детелинара и Сремски Карловци. Године 1989. шест градских општина је спојено у јединствену општину Нови Сад, док је општина Сремски Карловци издвојена из састава града и постала посебна административна јединица.

6. октобра 1988. године, у Новом Саду су организованиване демонстрације под чијим је притиском срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту који је дељен демонстрантима, а ови га бацали на неке функционере Војводине, овај догађај је остао познат као "јогурт револуција". Циљ ових демонстрација био је рушење тадашњег аутономног статуса Војводине, који је покрајина имала по уставу из 1974. године.

Зграда Телевизије Нови Сад, срушена у бомбардовању 1999.

После распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одвајања Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније и формирања нове Савезне Републике Југославије 1992. године, Нови Сад изненада постаје други по величини град у трећој Југославији, што му даје додатни замајац у развоју, иако је то доба било веома кризно и турбулентно. Град је претрпео велику штету током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, током којег је остао без сва три моста преко Дунава. Стамбене зоне су неколико пута гађане авио-бомбама и пројектилима, док је новосадска рафинерија бомбардована готово свакодневно, што је изазвало велико загађење животне средине и еколошку штету. 2003. године, СР Југославија се трансформисала у Државну заједницу Србије и Црне Горе, да би се њеном поделом, 2006. године, Нови Сад нашао у саставу самосталне Србије.

Култура

За више информација погледајте чланак Култура у Новом Саду

Нова зграда Српског народног позоришта

Зграда Матице српске

Нови Сад је културни центар Војводине и један од најзначајнијих културних центара Републике Србије. Још у време османске управе Балканом и Панонском низијом (16-17. век), околина Новог Сада је представљала значајно културно средиште српског народа. Ту се на бачкој страни Дунава налазио манастир Ковиљ, док су се на сремској страни налазили фрушкогорски манастири и град Сремски Карловци, који је половином 16. века био највећи српски град у Османском царству.

Током хабзбуршке управе у 18. и 19. веку, Нови Сад је био центар српске културе, политике и друштвеног живота, због чега је добио надимак Српска Атина. Српско народно позориште, најстарије професионално позориште међу Јужним Словенима, основано је у Новом Саду 1861. године, док је седиште Матице српске, значајне културно-научне установе српског народа, пресељено из Пеште у Нови Сад 1864. године. У 19. и почетком 20. века, велики број српских књижевника, песника и правника живео је или радио у Новом Саду, а међу њима су били Ђура Даничић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Коста Трифковић, Вук Стефановић Караџић, итд.

Данас је Нови Сад други по значају културни центар Србије (после Београда), а градске власти покушавају да учине град привлачнијим организовањем бројних културних манифестација и музичких концерата. Од 2000. године се у граду одржава музички фестивал Егзит, највећи летњи музички фестивал у Србији и региону. У Новом Саду се одржава и једини фестивал алтернативног и новог позоришта у Србији - ИНФАНТ, затим Змајеве дечје игре - најпознатији фестивал дечје књижевности, Стеријино позорје, Новосадски џез фестивал, Дани Бразила, Међународни новосадски књижевни фестивал и многи други.

Синагога

Поред Српског народног позоришта, друга познатија позоришта у граду су Позориште младих и Новосадско позориште. У Новосадској синагоги се такође одржавају бројни културни догађаји. Друге значајне културне установе у граду су огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, библиотека Матице српске са око 3.000.000 публикација, градска библиотека Новог Сада, Историјски архив у Новом Саду, Архив Војводине (који чува многе историјске документе са подручја Војводине који

датирају у прошлост до 1565. године), Културни центар Новог Сада (који организује значајне манифестације и представља актуелну културу), Азбукум (центар за српски језик и културу), итд. У Новом Саду се налазе и најзначајнија уметничка удружења Војводине: Друштво књижевника Војводине, Удружење ликовних уметника Војводине и друга.

[уреди] Музеји и галерије

Зграда Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду

У граду се налази неколико музеја и бројне приватне или јавне галерије. Најпознатији музеј је Музеј Војводине, који је основала Матица српска 1847. године, у којем се налази трајна колекција која представља српску културу и живот у Војводини током историје. Музеј Новог Сада на Петроварадинској тврђави има сталну колекцију везану за историју тврђаве.

Галерија Матице српске је највећа и најцењенија галерија у Новом Саду, а подељена је на две засебне галерије које се налазе у центру града. Ту су још и Галерија ликовне уметности - Поклон збирка Рајка Мамузића и Спомен-збирка Павла Бељанског - једна од највећих колекција српске уметности 20. века (од 1900-их до 1970-их).