васпитач за традиционалну игру

Семинарски рад из предмета:

Радионица за традиционалну и народну

уметност

Тема:Обичаји за Крсну славу из

Бољевачког округа

професор др Милан Мађарев студент

Младен Лујић

Кикинда, 2012.године

2

Sadržaj

Uvod.......................................................................................................... str.2Pripreme.................................................................................................... str.2Zvanje u slavu........................................................................................... str.3Navečeri.................................................................................................... str.4Dan slave................................................................................................... str.8Pojutrica.................................................................................................... str.9Mala slava............................................................................................... str.10Literatura.................................................................................................str. 11

3

Увод

„Постоји више речи за исти празник: "крсно име", "слава","светац". "Крсно име" се

помиње у поезији, док је "слава" популарнији и, у неким крајевима, искључиви

назив. Кад је реч о називу "светац", он се, иако заступљен у свим српским

крајевима, посебно користи само у јужним и источним крајевима насељеним

Србима. Слава код нас је јединствен религијски обред који није забележен код

осталих словенских делова, као ни код других православних народа на Балкану,

осим код мањег дела влашког становништва. Без обзира на то што је крсно име

јединствен ритуал у свим српским земљама, постоје извесне разлике у вршењу

самог обреда. Неки аутори, пре свих Владислав Скарић, Милоје

Васић и Веселин Чајкановић сматрају да је слава празник посвећен душама

умрлих предака и поседује хтонични карактер. Друга група проучавалаца сматра да

су у славском обреду хтонични елементи споредни и да је "крсно име" свети

догађај посвећен живима. Владислав Скарић у вези са "славом" код Срба сматра да

постоји "истоветност код главних ознака крснога имена,код ломљења колача

и дизања у славу на цијелој територији. Међу разликама пада у очи највише то, што

народ приморских области не приправља за крсно име кољива, а они га у

унутрашњости приправљају" 1

Моменат "кољива", посебно у источним деловима Србије, указује на хтонични

карактер обреда.Према овоме аутору крсно име се изродило из црквене славе, а

начин његовог прослављања Срби су преузели од Римљана. Према концепцији да

се ''слава'' фиксира за култ предака основни смисао обреда је у приношењу

нарочите жртве имању тј. огњишту, као станишту култа предака, у чему се истичу

елементи патријархатског поредак заједнице, али и даље перзистирају поједини

чиниоци матријархатског култа, који је посебно добро очуван у источној Србији. За

Чајкановића "крсно име је, поред Божића, најважнији и најпопуларнији празник у

1 Владислав Скарић, Постанак крснога имена. Шта је крсно име? У: О крсном имену. Зборник, "Просвета", Београд, 1985, 288. и даље

4

српском народном календару. Оно је, у својој суштини, помен, слава прецима,у

вези са жртвом, и прославља се у кругу једне породице; обредни део спада у

строго затворене домаће мистерије, којима, према старинском, утврђеном правилу

могу присуствовати само позвани (незвану госту место за вратима...)"2.У случају да

да неко "нема мушких наследника усиниће некога (евентуално узети зета у кућу) и

оставити му имање, с обавезом да прославља крсно име свога поочима". И Милоје

Васић држи да је крсно име празник из старе вере, сматрајући да је у њему сачуван

култ хероса.Екстремно објашњење славе изложио је Ћиро Трухелка. По њему

крсно име је "христијанизована форма латинског култа Лара, који је с малоазијским

исељеницима илирске народности дошао у Италију, одатле римским упливом на

Балкан".Радослав Грујић се налази између ових опречних теорија: за њега је

"крсна слава, у основи, комбинација прасловенског обичаја заветовања божанству

и општег хришћанског култа нарочитог завета Богородици и разним

светитељима".Дакле, према Чајкановићу и Скарићу крсно име је у суштини помен

покојницима и прецима, што се јасно види и из жртвовања кољива; слава је, дакле,

мртвачка жртва. Према Чајкановићу, најзначајнији и најсвечанији момент у целој

прослави јесте устајање или напијање у славу, то јест, напијање вина Богу и

светитељу епониму,према Васићу то је прослава хероја. Једном речи, крсно име је

првобитно "било празник митског претка једне породице, и свих њених предака

уопште", и у исто време "празник највећег нашег националног бога". Смисао

"крста" у синтагми "крсно име"

Чајкановић тумачи на следећи начин: "домаћи крст је првобитно био култна слика

из старе вере", тако да је "крсна слава првобитно била намењена старинском

српском божанству које је тај крст представљао. Са покрштавањем Срба старинско

божанство замењено је овим или оним хришћанским светитељем".За нас је,

међутим, од посебног теоријског значаја Чајкановићев став да је слава у основи

слава имању, кући, породици. "Крсно име везано је за породицу. Али има случајева

да је оно везано и за кућу, односно за земљиште" и при томе наводи један

индикативан пример из сопственог окружења. Наиме, вели он, "мој деда, Тима

Лазић,некада учитељ у Јасенови (Банат) и староседелац у томе крају, када је купио

2 Веселин Чајканов ић, Стара српска религија и митологија. Том V. Рукопис приредио ВојиславЂурић. СКЗ, БИГЗ, "Просвета", "Партенон М.А.М". Београд, 1994, 149. и даље.

5

кућу затекао је ту и икону светога Аранђела, кога је ранији сопственик славио; од

тада он је,поред своје славе Светога Трифуна, почео прослављати и

Светога Аранђела". Једном речи, светац који се слави јесте породични заштитник

кога је славио "први сопственик имања", а у најранијим временима то је могло бити

какво "локално, пољско божанство". Дакле, слава је, пре свега, слава имању,

првобитном њеном заштитнику.Једна наша пословица из Црне Горе каже: "Боље је

земљу продати него јој обичај изгубити"3.Иако и Петар Ж. Петровић разуме крсно

име као српски празник из паганског времена, он му не приписује хтонични, већ

соларни карактер, према коме је слава посвећена богу даваоцу. Једном речи

"примарни облик прославе био је везан за култ сунца, које се замишљало као

божанство добра и дародавца обилне летине"4. Врло је значајно упозорење да је

"крсно име везано за земљу која се користи", и да се "знатно касније оно везало за

породицу, а њеним разграњавањем, и за род и братство".И српски етнолог из XIX

века Милан Ђ. Милићевић упозорио је како "домазет, или привук, док су му год

живи старац и баба, слави њихово Крсно име, а своје само прекађује"5. Према томе

"наследник је дужан с наследством да прими и Крсно име онога чије имање

наслеђује, и да га слави као год и своје (из Темнића). И колико год буде

наследстава, толико се и слава мора славити. Људи то чине врло радо (у Круше

вачкој)". "Жена, и пошто би јој умро муж, слави славу дома у коме је а не рода из

кога је; али ако је она била јединица у оца, или је наследила његово имање, онда

она после очине смрти, и код мужа, слави очину славу". Једном речи, наследник,

по праву поседника имања, макар то била и жена мора преузети и славу

тога имања. То исто важи и за домазета, који је дужан да слави ону славу на чије је

имање дошао, призетио се.Васић је показао да је слава повезана са "имовином и

државином непокретног имања. Још и данас у нашем модерном законодавству

кћери и синови једног истог оца и матере нису равноправни у наслеђу.

Синови имају првенствено право на већи део наслеђа...Та околност налази

оправдања у оној нашој изреци: жена је туђа кућа;тј. она не припада стално

3 Вук Караџић, Српске народне пословице, "Просвета", Београд, 1937, бр. 3564 Петар Ж. Петровић, "Крсно име". У: О крсном имену. Зборник, "Просвета", Београд, 1985, 18. идаље5 Милан Ђ. Милићевић, "Кућанска слава". У: О крсном имену.Зборник, "Просвета", Београд, 1985, 79. и даље.

6

породици, у којој је рођена, већ удајом прелази у мужевљеву породицу"6. Код Срба,

дакле, женска деца, тачније кћери домаћина, будући да ће удајом прећи у

мужевљев породични култ, морале су бити искључене из оних обредних радњи

везаних за "крсно име", чији је симболични смисао одавање почасти духовима

умрлих предака куће у којој је женско дете рођено. Због тога и у мужевљевом

дому жена нема никаквог права све док не постане мајка, будући да као "девојка

(односно ћерка), она тог права нема"7. Скарић се слаже са Васићем да је порекло

крсне славе из "култа предака", али не и са тезом да је тај утицај дошао од Трачана,

додајући како он не верује "у трачки утјецај при стварању крснога имена и то

стога, што крсно име не налазимо баш на оној страни Балк. полуострва, гдје је

трачки утјецај могао и требао бити најјачи, дакле код Бугара, него га налазимо на

противној страни, а специјално код илирских Срба" 8. Ако је, доиста, "трачки

утицај" био одлучујући, како онда објаснити да се и код Срба у западним

крајевима, епицентру српске државности, где трачког утицаја није било, усталила

пракса "крсног имена"? Смислено је претпоставити да је садејству "илирског"

(соларног) и "трачког" (хтоничног) утицаја, као и утицаја култа "домаћих

заштитника" било само омогућено да се очува древни словенски, и можда не само

словенски институт "славе", и то, пре свега код Срба. Различитост утицаја митско

симболичког смера "илирског" и "трачког", соларних и хтонских елемената,

допринела је пре свега профилисању иначе јединствене специфичне ритуалне

праксе код Срба "крсног имена" у источној Србији.Скарићеву опаску поводом

крсног имена, наиме, да је "крсно име поријекла мртвачкога"9

Трухелка је, како сам каже, дошао "до исправне дефиниције крсне славе: она је

христијанизована форма латинског култа Лара, која је с малоазијским

исељеницима илирске народности дошла у Италију, одатле римским упливом

на Балкан, где се на повољном илирском супстрату снажно развила и насупрот

христијанизације и славизирања земље до данас сачувала". Једино та

6 Милоје Васић, "Слава Крсно име". У: О крсном имену. Зборник, "Просвета", Београд, 1985, 218 219. и даље7 Исто,223.8 Владислав Скарић, "Постанак крснога имена. Шта је крсно име?" У: О крсном имену. Зборник, "Просвета", Београд, 1985. 293 и даље. 9 Исто,

7

претпоставка даје нам потпуни одговор на питање зашто крсна слава постоји само

у илирској а не и у трачкој, односно "хеленској трећини Балкана, зашто крсну славу

не славе само Срби, него су је славили и Арнаути и Хрвати, зашто то није чисто

православна светковина, него јој се сачуваше трагови и међу католицима,

патаренима и муслиманима"10. И Зечевић је развио "теорију о пореклу славе у

култу римских лара. Римски лари су домаћи богови чије је место код огњишта и

који су стално присутни, док персонифицирана слава само у одређеним тренуцима

долази у посету" 11

Pripreme

Kao i danas uoči slave se osećala neka užurbanost.Na nekoliko dana pred slavu žene su

počinjale da kreče,da peru,da mese dok su domaćini kuće nabavljali piće ako nisu imali

svoje,doterivali su drva iz šume,nabavljali sudove i ostale sitne potrepštine.Ako su pravili

mrsnu slavu imali su obavezu da nabave nešto od stoke što će zaklati najčešće prase ili

jagnje a ako se slava pravila posna imali su obavezu da nabave ribe i zejtina.Pred samu

slavu na dan , dva domaćica je namesila dovoljno hlebova,razvijala kore za pitu i

posavršavala sve druge poslove oko sredjivanja kuće.Na dan pred slavu je dolazio i

sveštenik da osveti vodicu.Na dan pred slavu domaćica je izlazila ranom zorom da

zahvati vode iz kladenca ili ti izvora noseći struk bosiljka kojim je kitila sam kladenac.Od

testa koje je potom pravila mesila je prvo slavski kolač,pa večernicu koju će uoči slave na

večeri preseći i još pet manjih liturgija,nalik na male lepinje.Na večernicu su se utiskivala

četiri pečata,poskurnika na slavski kolač pet a na svaku litirgiju se stavljao po jedan

pečat.Na jednu od ovih lepinja se stavljalo malo soli i ostavljala se da stoji na sovri sve

dane slave.Posle slave ova liturgija se davala sitno iseckana stoci jer je bila namenjena za

zdravlje i očuvanje stoke.Domaćica se trudila da što lepše išara kolač.Dok je domaćica

radila u kuhinji ostala čeljad u domaćinstvu su vršila druge poslove.Za to vreme domaćin

10 Ћиро Трухелка , "Ларизам и крсна слава", У: О крсном имену. Зборник, "Просвета" , Београд, 1985, 385. Његов рад има карактер веће монографије и у зборнику заузима стране од 342. до 406.11 Слобод ан Зеч ев ић, "æПразникæ (слава) у североисточној Србији". У: О крсном имену. Зборник, "Просвета", Београд, 1985, 134. и даље.

8

je uređivao jagnje ,prase ili drugo,sta je spremio.Domaćica je kuvala kupus i

meso,paprikaš,Razvijala kore za gibanicu a od kokoši ili ćurke bio je red da se napravi

čorba.Stolovi,slotilce i klupe su se tog jutra iznosile da se operu i do podneva su se

unosile unutra.Domacini su za slavu sami pravili svece.Nije bio običaj da se kupuju a ako

nisu imali voska od svojih pčela kupovali su vosak.Bio je red da se dobro operu ruke i da

se domaćin prekrsti pre nego što počne da pravi sveću.Sveća za slavu se obično pravila

troroga dok se sveća koja se palila za večernicu pravila da nije troroga i bila je manja jer

je trebala da izgori za taj dan uoči slave.Sveća za slavu se pravila veća tako da ni pola ne

izgori o slavi.Ono što ostane čuvalo se da gori uoči slave a tada mora da izgori do

kraja.Tog dana domaćini su gledali da pozavršavaju sve od posla i preprema.

Zvanje u slavu

Kada su sve pripreme završene domaćin odprilike oko zaranka,napuni zemljani krčag

vinom ili rakijom.Bardak tj, vrč zakiti cvećem ili bosiljkom ako nema cveća i sa tim

bardakom šalje nekog iz kuće da zove goste na slavu.Onaj koga su poslali čim dodje u

kuću zvanice kaže : "Dobro veče." Zatim skine kapu i dodajući domaćinu kuće bardak

rukuje se sa njim i kaže : "Pratio me otac (ili neko drugi),izvolte jedno vino ili rakiju,da

dodjete kod nas na slavu!" Domaćin uzimajući bardak,skida kapu,krsti se i odgovara :

"Hvala,neka vam je srećna slava,pomozi Bože da u zdravlju prerežemo večernicu a sutra

da dočekamo i slavu sa belim kolačem!" Za tim pije zdravicu i vraća bardak govoreće :

"Pozdravi oca,gledaćemo da dodjemo na svaki način,pa bilo na večeru ili na

ručak".Pozivar nudi i ostale ukućane da nazdrave no obično pije samo domaćin a

ponekad i domaćica.Na isti način se pozivaju i ostali gosti.Na slavu se obično zovu

susedi,koji slave druge slave,srodnici,kumovi i prijatelji.Dok su se gosti pozivali dotle su

domaćin i domaćica spremaju sve što treba i postavljaju za večeru.

9

Navečeri

U prvi mrak počnu već i gosti dolaziti.Gost ulazeći u kuću prilazi domaćinu,rukuje se i

kaže : "Dobro veče i srećne navečeri!" pa se poljubi sa domaćinom na šta mu domaćin

odgovara : "Hvala i dobro došao!" Gost odgovara "Bolje te našao." Domaćin uvodi gosta

u kuću i odredjujemu mesto za sovrom gde će sedeti.Mesto sedenja se obično određivalo

po starosti.Stariji su sedeli više a mlađi niže.Ljudi su uvek sedeli sa jedne strane a žene i

devojke sa druge strane.Gosti koje je domaćin zvao obično dolaze jedan po jedan dok ne

dodju svi koje je domaćin zvao.Oni koji su došli ranije najčešće su razgovarali o svojim

teškim poslovima.Kad dođu svi gosti na koje je domaćin računao,domaćin služi

rakiju.Domaćin je obično prvi uzimao čašu u ruke i zdravi gostima : "Poklon gosti i svi

redom!" na šta gosti odgovaraju : "Bogu jednome".Domaćin pošto popije prvu čašu služi

rakiju redom svima.Svaki gost primajući čašu ponovi istu zdravicu kao domaćin a

domaćin odgovara kao gost.Kada svi popiju po dve rakiju,domaćin odlazi u kujnu i

donosi kadionicu sa žarom.Čim udje u sobu sa kadionicom gosti ustaju.Domaćin se

prekrsti,zapali sveću na žaru pa je privošti na zid sa istočne strane,ispod ikone ili

krsta.Posle toga stavlja u kadionicu malo tamjana pa tri puta okadi sovru,sve goste redom

počinjujući uvek u desnu stranu.Za tim kadionicu uzima žena kojoj je dužđnost da okadi

sve ukućane i ostale prostorije u kući.Posle ovoga izvodi se molitva Bogu na takav način

da se domaćin okrene istoku,tri put se pokloni i prekrsti i govori tri puta: "Gospode

pomiluj" a zatim "Poklonimo se gospodu Bogu ,Svetoj Trojici i živoj

Bogorodini.Pomogni ,jaki Bože i naša slavo,Sveti Nikola (ili koja bude) pomogni i

sačuvaj nas od svakog zla Sv.Vasilije,Sv. Jovane,Sv. Savo,Sv. Maksime,Sv. Đorđe,Sv.

apostole Petre i Pavle,Sv. Ilija i Blaga Marijo,Sv. Pantelija, Sv. Petko i Sv.

Nedeljko,vama se molim i poklonim da nas sačuvate od svake bede i napasti .Sv.

Dimitrije,Sv. Arandjele dušovodniče,Sv. Nikola putniče i namerniče i svi sveci Božiji

10

ugodnici koje se mi setili ne setili vama se molimo i poklonimo,da nas saćuvate od svake

bede i napasti,da nam sačuvate žito i stoku u polju,ovce u toru,svinje u svinjcu,volove u

jarku,pčele u košnici,ljude u domu, u tamnoj noći od Boga pomoći!"Posle se domaćin i

svi gosti poklone i prekste tri puta i sa tim je molitva završena.Posle molitve gosti

posedaju i počnu ponovo piti rakije.Dok se rakija pije domaćini iznose razna jela za

večeru.Pošto gosti završe sa večerom domaćin izvosi vino,uzima prvu čašu i nazdravlja

gostima a posle toga svi gosti redom nazdravljaju vinom domaćinu.Pošto svi popiju po

dve čaše vina domaćin iznosi večernicu,na kojoj se nalazi voštana sveća i malo

tamjana.Uz večernicu se donosi i posuda sa kuvanom pšenicom i čaša vina.Dok domaćin

sve ovo unosi u sobu pozdravlja goste govoreći “Dobro veče kmetovi! Oprostite i

blagoslovite, da iznesemo Sv. Nikoli (ili nekom drugom svecu koji se slavi) večernicu”.

Gosti daju odgovor “Bog da blagoslovi!” To se ponavlja tri puta. Nakon toga domaćin

unosi kadionicu sa malo žara,na njoj zapali sveću,stavi malo tamjana i okadi sve

prisutne.Posle toga rukuje se sa svim gostima govoreći svakom „ Dobro si došao!“ na šta

mu odgovaraju „Bolje te našao!“ . Zatim uzima treću čašu vina i nazdravlja gostima

„ Poklop svima,Bogu pa nama.Pili smo čašu vina za pomozi Bože a ovu da pijemo u

slavu Božiju.Gde se slava slavila tu i pomagala!Slava da nam pomognr da u zdravlju i

veselju više godina lsavimo.Ovo godine kako smo mogli, a do godine bolje i više.Da Bog

poživi nas,koji slavimo i goste,koji su došli!“ Posle ovoga zdravi najstarijem gostu.Kada

dodje red da se pije treća čaša domaćin je zadrži da bi njome prelio večernicu kada je

bude sekao.Dok se pije u slavu svi stoje i pevaju na glas : Slava tvoja ,Gospode

pomiluj.Pomiluj nas,Gospode,pomiluj.Ili : Ko vino pije za slave Božije, pomoz mu Bože

i slavo Božja! Posle pevanja uzima večernicu,okreće je sa donje strane i seče je u

nakrst.Uzima treću čašu koja nije ispijena i sipa malo vina na večernicu govoreći „u ime

Oca“ na prvo sipanje,na drugo govori „I Sina“ a na treće „I Svetoga Duha“.Posle toga

vraća višak vina sa večernice u čašu i govori „Da se prelivaju bačve sa vinom i koševi sa

pšenicom,da Bog da!“ Prevrćući kolač na drugu stranu,okreće ga sa onim kod koga se

zatekla treća čaša,obrće večernicu tri puta i za vreme okretanja govori „Gospodi

pomiluj,Gospode pomiluj nas!“ Posle okretanja podižu kolač u vis govoreći : „Veličaj

Gospode ,dom i domaćina; da ovolika poraste pšenica i sav ostali berićet!“ Domaćin i

gost tada prelome kolač na dve polovine.Potom sastave obe polovine,pri čemu valja da

11

dođe lice od jedne strane i od druge pole i polje,pa držeći ih rukama sa strane poljubi

prvo domaćin rasečeni deo od svoje polovine govoreće : „Hristos po sredi nas!“ a onaj

drugi kad isto uradi,govori : „Jest i da budet“.Pošto se sve ponovi tri puta,i te polovine se

lome na četvrtine,domaćin daje jednu četvrtinu nekom gostu u nakrst tako isto radi i

kolčar.Sada svi dižu svoje četvrtine u vis govoreći : „Ovolika da poraste belija pšenica i

sav ostali berićet“ ljubeći svako svoju četvrinu i spuštajući je ujedno na sovru svako

govori : „Ovako da se krste u polju krstine sa žitom.“ Domaćin zatim uzima tanjir sa

žitom i diže ga u vis,svako ko može da dohvati tanjir ga prihvata a ko ne može da dohvati

stavlja ruku na desno rame onom ko može.Okrećuči tanjir u desno viču : „Veličaj Bože!“

Kad spuste tanjir na sovru domaćin uzima vino i preliva ga,govoreći : „Otac. Sin vek i

Amin,Bogu slava i država, a nama život i zdravlje!“ Od skuvanog žita prvo domaćin

uzima jedno zrno govoreći : „Žito da uzmemo,žito da se rodi!“ To svi ponove pa nastave

da piju u slavu.Pošto se pilo u slavu,gosti i domaćin su pili za svece Božje,za putnika i

grešnoga orača a na kraju je domaćin čitao molitvu .Posle toga večera nastavlja svojim

ustaljenim tokom a kad se gosti razvesele nastaje i pesma.Tada pevaju mnoge pesme a

ovo su neke od njih:

Devojka je zelen bor sadila,

Zelen bor sadila,Bogu se molila:

Daj mi, Bože, da moj bor poraste,

Da se kačim gore po visine,

Da ja gledam po moru galije,

Na galiji okovan delija;

Sve delije svilom pokriveni,

A moj dragan svilom i kadifom.

2.

Oj jabuko zelena,

Što si tolko rodila:

Na dve grane,tri jabuke,

A na trećoj sokol stoji,

Sokol stoji,perje redi,

Perje redi,da se ženi.

12

3.

Da je znala topola

da je čaša popova,

Vr’om bi se prevarila

Te bi čsau popila.

Posle pesme pije se u zdravlje.Domaćin napuni gostima čaše a i sam uzima čašu,prekrsti

se i govori : „Poklon gosti, i svi redom!“ Gosti odgovaraju „U dobri čas!“ Domaćin dalje

nastavlja: „Da pijemo čašu vina za zdravlje sviju nas,koji smo ovde.Da pijemo prvo za

naše zdravlje,za zdravlje moje domaćice,mojih sinova,kćeri,unučića; za zdravlje naše

stoke, imanja i svega ostalog; što imamo da nam Bog i naša slava pokloni!“ Posle toga

domacin je obično nastavljao sa zdravicom upućenu dalje po starešinstvo,kuma,prijatelje

zeta,komšije.Domaćin pošto svima napije tj. nazdravi,zdravi posebno jednom gostu,onom

koji je najstariji i koji sedi u začelju.On mu uzvraća rečima : „Ovu čašu vina da napijemo

za zdravlje domaćina!“ Svi gosti na to kažu „Amin, Bože daj!“, „Neka mu Bog i sveta

slava pomognu; šta ima u kući Bog da mu poživi, ,što je veliko da je čestito, što je malo

da ga Bog veliča; Bog mu dao i sveta slava,te mu se ovce iljadile; goveda mu se

patila,pšenica mu po doline polegla; pčele mu sunce zamračile; sive krave selu dosadile;

bele ovce polje prekrile; ja rekoh sa malo reči, a Bog i slava neka usliše molitvu.Zdrav si

domaćine!“ Najstariji gost posle toga naginje čašu ali je ne ispija celu.Dok se pije u

zrdavlje ostali gosti pevaju :

Kom’ e’ u zdravlje pije ladno vino,

Sve mu zdravo i veselo bilo,

S one strane senje i jasenje,

Ove kuće zdravlje i veselje.

Posle toga se najstarijem gostu dosipa vina u čašu a on nastavlja sa zdravicom sa mladje

članove domaćinstva: „Ovo za omlađije; neka Bog i slava omladi u domu, u toru i na

svakom mestu!“ Posle toga ispija čašu do kraja i diže je u vis na šta mu svi odgovaraju :

13

„Na zdravlje“ Na šta on uzvraća : „Hvala,da ste i vi živi i zdravi!“ Neki opet odgovore:

„Ja zdrav, a vi se ne razboleli!“ Kad ispije čašu do dna gosti pevaju :

Omladini života i zdravlja,

Bog im dao života i zdravlja!

Kad se završe zdravice,gosti jos malo večeraju pa se posle toga razilaze.Kada se

pozdrave sa svim gostima onda večeraju domaćini.Posle večere ženski ukućani raspreme

kuću i svi odlaze na počinak jer sutra treba da ustaju ranije.

Dan slave

Ujutru sa prvim zracima svetlosti svi su već na nogama jer treba i taj dan dočekati

goste.Domaćica sprema hranu za ručak a domaćin se sprema da nosi slavski kolač u

crkvu.Ako je crkva daleko od tog mesta onda sam sveštenik dolazi u to mesto da preseče

kolače svečarima.Tada sečenje obično vrši u opštinskoj sudnici.Ako je crkva blizu onda

sam domaćin nosi kolač u crkvu ili salje svog sina.Nije običaj da žensko nosi kolač u

crkvu.

Kada domaćica sprema kolač za slanje,veže kolač i koju liturgiju,sveću i tamjan u nov i

čist peškir.Onaj po kome se šalje nosi još i jedan litar rakije i pola litre kuvane

rakije.Kada bi se kolač sekao u sudnici na sam početak molitve svi pale sveće,sveštenik

okadi sve kolače i počne redom da ih seče a svi pevaju kao i na veče kad se sekla

večernica.Sveštenik uzima po četvrtinu kolača od svakog i od svakog svečara dobije

liturgiju.Vino što su doneli sa kolačem ne vraćaju kući nego ga ostavljaju

svešteniku.Pored toga svako (kolačar) daje svešteniku po dinar,a kada je preslava ili ti

prekada daje mu se samo groš za sečenje kolača.Na kraju molitve i sveštenikove liturgije

svi se počaste vrućom rakijom koju su poneli od kuće.Ima dosta domaćina koji ne šalju

kolače svešteniku nego ga o slavskom ručku seku sa gostima.Rezanje kolača za ručak se

obavlja isto kao i rezanje večernice.Isto se i nazdravlja pri seči.

14

Oko podneva ponovo dolaze gosti na ručak.Oni koji su bili i sinoć,imaju pravo da dođu i

taj i sutradan.Gosti kako ulaze ljube se sa domaćinom i čestitaju mu slavu..Domaćin i sad

goste raspoređuje po starešinstvu pa se posle jede i pije istim redom kao i naveče.Ako je

kolač presekao sveštenik onda se ne ne drže zdravice a ako domaćin sam seče kolač onda

se nazdravlja isto kao i za večernicu.Ručak ovoga dana traje malo duže gotovo pred samo

smrkavanje kada se i gosti počinju razilaziti.Kada počne padati mrak dolaze novi gosti na

večeru,gosti koji nisu bili na ručku.Oko pola noći i ovi se gosti razilaze.

Pojutrica

Sutra je drugi dan slave ili ti pojutrica ili okrilje.I ovoga dana dolaze gosti na ručak samo

što oni koji dolaze drugog dana donose i čast.Za čast se obično donosila pogača,litar,dva

vina,ako je mrsna slava donosila se i pečena kokoška,patka,ćurka u zavisnosti ko je šta

imao.Ako je posna slava donosila se šerpa tucanog pasulja,prženih krompira itd.Ručak

ovog dana počinje dosta kasnije tako da se spaja sa večerom.Gosti ovog dana

pozdravljaju domaćina : „Srećno ti okrilje!“

Ovoga dana se ne drže zdravice.Uopšteno u ovom kraju se o slavi drže zdravice samo za

večernicu ili na samom slavskom ručku kada domaćin sam seče kolač.Ovog dana piju se

(drže) se samo obične zdravice i obično se kaže : „Sveto okrilje,da nas sakrije pod desno

krilo, i da nas sačuva od svakog zla!“ Oko nekog doba u noće gosti se razilaze.Pri samom

odlasku svaki gost se prekrsti i baci na sovru po jednu paru,obično pet ili deset para

uzvikujući : „Ovo Bogu i svetome!“

Treći dan slave se zove gostinski dan ili drugačije korkin dan.Nazivaju ga Korkin dan

zato što taj dan navodno gosti taj dan i korice pojedu.Ovog dana se gosti ne zovu niti

gosti dolaze.

Mala Slava

15

Mala slava se slavi isto kao i prava samo što traje,za razliku od prave,samo jedan

dan.Gosti se zovu na ručak ili večeru.Domaćin tada u glavnom sam seče kolač i retko ko

šalje svešteniku kolač.Svečari obično plaćaju kmetu svečarsko,najčešće groš.Oni koji

slave Sv. Nikolu zimskog prekađuju mladog Sv. Nikolu,onaj ko slavi Sv. Jovana

prekađuje Ivanj-dan,ko slavi Pekovicu,prekađuju Trnovu Petku,koji slave Đurđev-dan

prekađuju Sv. Đorđa,ko slavi Petrov-dan,prekađuje Verežice,ko slavi Aranđelov-

dan,prekađuje Sabor Anhangela Gavrila itd.Samo oni koji slave Sv. Iliju, Sv. Savu, Sv.

Alimpija, Sv. Vratolomija, Ignjatov-dan i još nekoliko drugih svetaca nemaju male slave.

Oni koje slave Sv. Iliju i Aranđelov-dan ne spremaju žito o slavi,jer su,po narodnom

verovanju,Sv. Ilija i Sv. Aranđel Mihajlo živi.

Zaključak

Slavljenje krsne slave je neprekidna tradicija kod Srba od vremena pokrštavanja do

danas. Slavljenje Krsne Slave je najveća svetinja našeg naroda. Srbi su slavili slavu u

vreme i u nevreme, u ratu i u izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i

siromaštvu, pa čak i kada smo bili pod petovekovnim ropstvom pod Turcima.Posle

Drugog Svetskog rata u vreme neviđene bezbožničke i antiverske propaganda, Srbi se

nisu odricali svoje slave, pa je tako krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u

našem narodu. Crkva je bila ta koja je preporučivala porodicama koje svetitelje da

uzimaju za slavu. To su obično bili veliki svetitelji koji su se slavili u jesen, zimu I

proleće, jer Srbi su bili narod koji se bavio zemljoradnjom i stočarstvom, pa im preko leta

nikako nije odgovarlo da slave slavu.

16

Literatura

Srpski etnografski zbornik knj. XIV, Obicaji naroda srpskog knj. II, Beograd, 1909

Ljubomir Ranković, Život srpske crkve, Glas Crkve, Valjevo 1989. god.

17