Osnovni oblici mišljenja

Subjektivno

• U filozofiji, subjekt je pojam rezervisan za čoveka. Pod “subjektivnim” podrazumeva se ono što ima veze sa čovekovim moćima, ono što je pod uticajem njegove prirode i može da se razlikuje u zavisnosti od toga o kom se čoveku radi.

• Konotaciju pojma subjektivno nije, dakle, teško odrediti. Veći izazov predstavlja njegova denotacija (obim), odnosno, određivanje šta sve spada pod taj pojam.

Pojam subjekta

• Često se smatra da se odnos pojmova “subjektivno” i “objektivno” može odrediti na jednostavan način, kao da su to dva pojma sa odvojenim obimima, čak dva protivrečna pojma. Pojam objektivnog bi ukazivao da nešto sigurno znamo, da znamo da je nešto istina, dok bi “subjektivno” ukazivalo da je nešto stvar lične procene o kojoj se razni ljudi ne slažu.

• Subjektivno i objektivno bi bila, dakle, dva odvojena pojma, kao na slici:

Odnos subjektivno-objektivno

ObjektivnoSubjektivn

o

• Za svrhe svakodnevnog jezika, ovaj način razlikovanja subjektivnog i objektivnog može biti dovoljan. “Subjektivno” bi tada značilo samo to da oko nekog predmeta mišljenja postoje velike, nerazrešene razlike, a “objektivno” da te razlike ne postoje ili da su otklonjene.

• Međutim, ovaj veoma rasprostranjen oblik mišljenja nije dovoljan za neko ozbiljnije bavljenje saznanjem i mišljenjem uopšte. Na primer, “To je samo tvoje subjektivno mišljenje”, može implicirati i diskvalifikaciju nekog mišljenja. Međutim, zašto bi činjenica da oko nečega postoji neslaganje bila razlog za diskvalifikaciju? Očigledno je da pojam subjektivnog i objektivnog treba podrobnije analizirati.

Svakodnevni jezik

• Ako se sada vratimo na definiciju koju smo pomenuli da je “subjektivno” ono što ima veze sa subjektom i na šta utiče njegova priroda, onda vidimo da svi oblici mišljenja moraju biti subjektivni u ovom smislu.

• Serija Brain Games, koja upravo ide na NG, pokazuje kako i najelementarnije stvari, kao što je opažaj boja, predmeta i trodimenzionalnosti zavise od interpretacije koju im daje mozak subjekta. To znači da ništa nije u ovom smislu objektivno, odnosno lišeno subjektivne intervencije.

Subjektivno i objektivno su interferirajući pojmovi

• S druge strane, objektivnost je kvalitet koji, ako postoji, mora biti moguće postići u okviru ovog subjektivnog polja. “Objektivnost” bi mogli definisati kao skup metoda i postupaka koji treba da obezbede da se u što većoj meri približimo istini o objektu mišljenja.

• Dakle, objektivan nije onaj ko je sprečio da njegova subjektivnost utiče na njegovo mišljenje – pošto je to nemoguće – nego onaj koji je primenio metode i postupke kojima se uticaj ove subjektivnosti ograničava i uređuje, a to je naravno moguće.

Objektivnost

• Da je za saznanje objekta mišljenja neophodno iskoristiti specifične moći subjekta, stari filozofi znali su od samog početka filozofije.

• Pošto su tragali za nepromenljivom osnovom stvarnosti, nevidljivom osnovom, odmah je postalo jasno da će do nje moći doći samo mišljenjem.

• Iz ovog uvida ide dug spisak rešenja:o Heraklitov logos koji je i zakon prirode i razumevanje prirode.o Parmenidovo biće koje je isto što i mišljenjeo Pitagorina matematika koja se saznaje umom i zahvata suštinu sveta.

Istorija odnosa subjekta i objekta

• Dakle, ceo stari vek, još u kosmološkom periodu filozofije, shvata da su subjektivno i objektivno izmešani. Platon je pretpostavljao da su ideje koje su nam, naravno, dostupne samo subjektivno, dovoljne za saznanje i da su čula suvišna.

• Nema još ni traga stavu da bi subjektivno trebalo eliminisati da bi došli do objektivnog. Sokrat, Platon i Aristotel smatrali su da je subjektivna sposobnost da razmišlja o Dobru najvažnije sredstvo kojim on dolazi do istine.

Ideje koje vode ka istini

• Već smo u poglavlju “moderno”, govorili da je moderno vreme donelo veliku promenu u ovom pogledu. Ljudi su prvi put počeli da gledaju sa skepsom na aristotelovska sredstva saznanja. Po prvi put se traže sredstva da se upliv subjektivnog u saznanju ograniči.

• Bekon sumnja u vrednost dedukcije i upućuje na iskustvo, Dekart i Spinoza kažu da ne treba tražiti svrhe prirode, Lok proglašava iskustvo jedinim izvorom saznanja.

• Čini se da je moderna jasno shvatila da uticaj subjektivnog treba preispitati.

Moderna skepsa

• Tada nastaje tendencija razdvajanja subjektivnog i objektivnog koja traje do danas. Nauka i deo filozofije trude se da subjektivno i objektivno razdvoje, jer u subjektivnom vide samo odraz morala i predstava o dobrom. Nauku treba osloboditi takve subjektivnosti koja nema veze sa istinom i usmeriti je na eksperimente i proučavanje iskustva. Iskustvo se tretira kao jedini izvor i kriterijum saznanja. Ova tendencija dobro se ogleda u Njutnovoj izjavi “ Ne bavim se hipotezama!”, odnosno, nečim što je samo subjektivno.

• Sve što ne opisuje objekte nauke, što se ne može proučavati čulima i eksperimentima proteruje se u oblast subjektivnog, što sada znači proizvoljnog, nenaučnog, nečeg o čemu ne postoji nauka, nego samo preferencije.

• Na kraju tog procesa Vitgentajn i pozitivisti proglašavaju raniju filozofiju za metafizičku, da etika i estetika ne mogu biti nauke, što se završava i današnjim gledanjem na filozofiju kao na šampiona i zagovaratelja proizvoljnosti.

Tendencija koja traje do danas

• Međutim, pored ove struje koja je doslovno shvatila smrt subjekta u modernoj filozofiji, postoji i druga struja koja je išla ka novom razumevanju veze subjekta i objekta, umesto njihovog udaljavanja i eliminacije.

• Najjasniji primer ove vrste filozofije je Imanuel Kant. On shvatio da subjekt ne mora da preuzme svu vlast sebi, kao ranije, odnosno, da čak iako iskustvu prepustimo poslednju reč, za subjekt još uvek ostaje mnogo posla.

• Naime, subjekt i subjektivno daće objektu “moguću vezu pojava”, oni će biti zaduženi za hipoteze i objašnjenja, pretpostavke i teorije, koje će se morati proveravati na iskustvu da bi stekle objektivnost, ali koje će uvek nastajati u slobodnom subjektu i nigde drugde.

Izlazak iz razočarenja

• U okviru ovog oblika mišljenja subjektivno i objektivno su, dakle, isprepleteni. Tako se sprečava da se naučna znanja posmatraju kao dovršena i nesporna (kao da nauka operiše samo sa znanjima koja su oslobođena subjektivnosti), što naravno nije istina.

• S druge strane, sprečava se i da se u oblast ukusa gurnu etička, metodološka i politička pitanja, čime bi se i ona izgurala van prostora rasprave i ostavila proizvoljnosti.

Kantovska isprepletenost

• Dakle, subjektivno i objektivno su pojmovi koji u velikoj meri interferiraju.

Subjektivno i objektivno su interferentni pojmovi

Subjektivno

Objektivno

• Kao čisto subjektivnu stvar možemo sada označiti zaista ono što spada u pitanja ukusa, ono što je čisto privatna stvar za koju ne postoji bilo kakva potreba usaglašavanja, a čisto objektivan bio bi prostor kantovske “stvari po sebi”, istine o stvarima koja nam je često nedostupna.

• Sve između istovremeno ima veze i sa subjektivnim i sa objektivnim.

• Preciziraćemo taj odnos pošto detaljnije obradimo pojam “objektivno”.

Potreba za preciznijim određenjima

kif.filozofijainfo.com

Kurs “Osnovni oblici mišljenja”