1

Манолис Мелинос

Разговарао сам са светим Нектаријем

Интервјуи са људима који су познавали светог Нектарија

Свето-Тројицка

Сергијева Лавра

1995.

2

По благослову Његове Светости

Патријарха Московског и целе Русије Алексија II

Књига је посвећена светитељу Нектарију Егинском, чије поштовање у Грчкој може да

се упореди са поштовањем преподобног Серафима Саровског и праведног оца Јована

Кронштатског у Русији.

Светитељ је познат по многобројним чудима и исцељењима. Светац нарочито помаже

људима који пате од болести рака.

Блаженом сећању на мог ујака

ХРИЗОСТОМА ЈАЛУРИСА

Митрополита Хиоског,

Псароског и Инуског (1967-1978),

посвећујем као дар љубави и захвалности

29. новембра 1987. године

на 9. годишњицу његовог блаженог упокојења.

Са страхопоштовањем,

М.

3

ТРОПАР, ГЛАС 1

Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља

искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи

многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава

Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује.

КОНДАК, ГЛАС 8

Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу

срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који

кличу: радуј се, оче Нектарије.

Житије светог Нектарија

У незадрживом протицању времена свеци – те сјајне звезде Цркве – увек су

обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата

само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и

у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински

хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је

Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво

људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки

пут који узвишава човека, дајући своју душу – најдрагоценије што имају, - у име сједињења

са Творцем.

Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се

делу унутрашњег усавршавања и сједињења с Богом била је личност светог оца нашег

Нектарија – чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ

Нектарије је светац, којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова

светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до

благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и

Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на

васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и

врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија

представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико

свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог.

Постао је победник у духовној борби и због тога се врло брзо након његовог

упокојења слава о њему посвуда раширила. Светитељ Нектарије је велики јерарх у плејади

отаца наше Цркве, један од њених највиших врхова, стуб светости.

Рођен је 1. октобра 1846. године у селу Силиврија, у Источној Тракији, крштен је 15.

јануара 1847. године када је добио име Анастасије. Његови родитељи – Димос и Василики

Кефалас били су обични сиромашни људи, али хришћански срдачни, благочестиви и

добродетељни. Поседовали су многе врлине и благодатни духовни плод свега тога постао је

4

Анастасије Кефалас, касније – светитељ и чудотворац Нектарије Мироточиви. Побожни

родитељи су Анастасија, петог од шесторо деце васпитавали “у традицијама и духу

заповести Господњих”. Мати га је учила црквеним песмама и молитвама и често га је терала

да чита и пева различите тропаре. Нарочито се старала да дечак запамти 50. псалам Давидов

“Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој”. Овај псалам пун умилења, који дира сваку

хришћанску душу остављао је нарочит утисак на благословено дете. Дечак га је често

изговарао, и како је касније сам причао сестрама свог манастира и другим ученицима, када је

долазио до речи: научићу непобожне путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби, -

много пута се заустављао и понављао овај стих, чиме је будући светитељ на известан начин

предосећао своје мисионарско служење.

Дечак је од ране младости осећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Веома

је волео цркву, с радошћу је ишао на све службе и остајао је у храму што год је дуже могао –

прислуживао је свештеницима. С нарочитом пажњом је слушао проповеди. По повратку из

храма дечак би код куће напамет понављао читаве одломке из проповеди запањујући на тај

начин све укућане. Док је био још сасвим мали од папира је правио “одежде” и са својим

вршњацима обављао најразноврсније “службе” Кад је Анастасије напунио седам година

негде је набавио беле листове папира и почео марљиво да их пришива концем. На мајчино

питање шта ради Анастасије је одговорио: “Желим да направим књигу и да записујем у њу

речи Божије”. У Силиврији је дечак стекао основно образовање. Нарочито је волео да чита

књиге религиозне садржине. Али није могао да настави школовање зато што у његовом

родном селу није било средње школе, а није било ни новца да отпутује некуда на школовање.

Препреке су биле велике, али су још веће биле његова вера и жеља. Сањао је о томе да стекне

хришћанско образовање како би друге учио да творе вољу Божију. Тако Анастасије доноси

тешку одлуку да отпутује у туђину. По благослову родитеља одлази у Константинопољ.

Сачувало се предање о томе како се четрнаестогодишњи Анастасије некако домогао луке

како би потражио брод на којем би могао да отплови. Пришао је једном броду и почео да

преклиње капетана да га поведе са собом. А овај се, погледавши дечка само подсмехну:

“Иди, дете, прошетај. А после дођи па ћемо те повести.” Анастасије је иронију схватио као

капетаново одбијање и са сузама је гледао како се брод припрема за пловидбу. Капетан је

већ давао команде механичарима, почеше да раде мотори, а брод – ни с места да се помакне.

Издата је наредба да се повећа број обртаја, али је брод стајао као укопан. Капетан се у

недоумици погледом срео с тужним очима Анастасија који је стајао на понти и сажаливши

се на дечка дао му је знак да се попне на брод. И – о, чуда! Само што је Анастасије закорачио

на палубу брод се сам од себе удаљио од обале! У Константинопољу је његово прво радно

место било у продавници дувана.

Међутим, тамо се за рад добијала врло мала плата, и због тога је дечко ишао туробан,

одевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утеха била је Христова вера: непрестано

се молио. Дању је радио врло напорно, а ноћу је изучавао Свето Писмо. Пошто је тежио ка

мисионарској делатности и на фишецима и папирима за паковање дувана писао је различите

изреке светих отаца како би духовно помагао својим муштеријама. Тога се сам свети

Нектарије сећао у предговору књизи “Блага учених”.

Младић је и даље живео у страшној оскудици. Једном приликом, пошто је потпуно

пао у очај, намислио је да Самог Бога замоли за оно што му је било потребно. Увек је то

чинио у молитви, али је у простодушности свог искреног срца одлучио да се Богу обрати...

писмом. Дечак је хтео да изложи своју молбу и да замоли Господа да га укрепи. Узео је

оловку и папир и простосрдачно је написао оно што је осећао. Залепио је коверат и

адресирао: “Господу Исусу Христу на Небо”. А затим се упутио на пошту. Успут је срео

газду суседне продавнице, који је добро познавао овог доброг дечака и видео каква су га

5

искушења задесила. Сусед је такође ишао на пошту и понудио се да Анастасијево писмо

пошаље заједно са својима. На пошти је трговац видео адресу на коверти и запањио се. Не

верујући својим очима отворио је писмо и прочитао га је. Господ му је помогао да схвати сву

драму коју је Анастасије преживљавао. Овај човек је одмах узео чист коверат, ставио је у

њега новац и очински написао Анастасију како да распореди ова средства. Затворивши

коверат послао га на Анастасијеву адресу који, пошто је добио такву пошиљку није знао шта

ће од радости. У дечаковом животу наступио је прави празник, празник у част “одговора” од

Господа. Одмах је купио себи одећу, обућу и намирнице. А кад је газда продавнице дувана

видео овако наглу промену одмах је помислио да је све то купљено за новац који је украден

од њега. Изгрдио је дечака, истукао га је и отерао. Узалудни су биле сузе и објашњења.

Конфликт је решен тек кад се умешао сусед-добротвор. Убрзо се за Анастасија нашло ново

занимање које му је више одговарало – постао је надзорник у школи при метоху храма Гроба

Господњег. Овде је и сам могао да учи.

У Константинопољу је провео шест година. Кад му је било двадесет година уочи

Божића 1866. године, пошто је осећао носталгију младић је одлучио да отпутује код својих за

празник. За време пловидбе почела је да дува страшна бура. Броду је претио бродолом. У

једном тренутку сломио се јарбол. Анастасије је одмах скинуо каиш, привезао је за њега крст

који му је дала његова добра бака и каишем је причврстио сломљени јарбол. Држећи га

једном руком другом се крстио изговарајући речи: “Господе, спаси нас. Дај ми, Господе, да

стекнем богословско образовање да бих затворио уста онима који скрнаве божанствено име

Твоје!” И десило се чудо! Брод је успешно стигао у луку.

Исте године Анастасије се преселио на острво Хиос. Овде му је било понуђено радно

место учитеља у селу Лифи, где је и радио више од седам година. Сељаци су неизрециво

волели свог учитеља, ценили су то што он своју делатност није ограничавао само школским

оквирима, већ је у храму проповедао реч Божију, обављао обиман духовни рад, бавио се

добротворним радом. Сам учитељ је живео изузетно скромно, готово аскетски. Недељом и на

празнике одлазио би у скит светих отаца на острву Хиос и слушао поуке старца Пахомија о

начелима монашког живота.

7. новембра 1876. године Анастасије је примио монашки постриг с именом Лазар. Био

је записан као житељ познатог Неа Мони (Новог Манастира) који је још 1045. године

изградио Константин Мономах. Инок Лазар добија послушање секретара. Манастирска

братија је нарочито волела младог монаха ценећи његову умешност и изузетно смерну

природу. Годину дана после пострига многобројни монахови таленти били су оцењени по

заслугама и 15. јануара 1877. године на дан његовог крштења, митрополит Хиоски Григорије

је у саборној цркви Светих Минаса, Виктора и Викентија рукоположио Лазара у ђакона.

Добио је ново име – Нектарије. Ово име ће касније постати познато васцелом свету.

Призивајући га многи људи ће по својој вери бити удостојени милости Божије.

У непрестаној молитви и посту отац Нектарије је у Неа Мони провео три године

припремајући се за узвишено служење на које га је Господ поставио. Благодат Божија се

штедро изливала на ђакона Нектарија. Величина његове душе се огледала у свему. Млади

монах је жудео за учењем, а средстава није било. Међутим, Господ га није напуштао! Он је

једног благочестивог и богатог хришћанина по имену Јован Хоремис навео на то да обрати

пажњу на ђакона Нектарија из Неа Мони и да му помогне да постане благословено оруђе

Промисли Божије. Овај човек је преузео трошкове пресељења оца Нектарија у Атину ради

наставка школовања. Отац Нектарије се обрадовао видећи како почиње да се остварује његов

сан и прославио је име Преблагог Бога. Молећи се за свог добротвора потпуно се предао

учењу.

6

После завршетка образовања, по Хоремисовој препоруци прешао је у Александрију

код Патријарха Софронија IV, који је на катедри био од 1870. до 1899. године. Патријарху су

се свиђали млади људи који су поседовали истински хришћанску природу и волели науке.

Он је високо оценио ђакона Нектарија и посаветовао му да се врати у Атину како би

наставио са учењем и стекао високо богословско образовање. Године 1882. отац Нектарије се

уписао на богословски факултет Атинског универзитета. Учио је с одличним успехом и чак

је добио стипендију А.Пападакиса1. Диплому свршеног студента богословског факултета

отац Нектарије стекао је 13. новембра 1885. године и вратио се у Александрију. У храму

Светог Саве 23. марта 1886. године Патријарх га рукоположио за свештеника. Пет месеци

касније, у августу исте године постао је архимандрит у храму Светитеља Николаја у Каиру.

Истовремено је био наименован за проповедника и Патријарховог секретара, а затим и

намесника Патријарха у Каиру. Архимандрит Нектарије је испољио велику марљивост

приликом испуњавања својих високих обавеза. Пре свега се бринуо за повећање броја

клирика у својој епархији, проповедао је и поучавао људе, усмеравао делатност храмова.

Патријарх Софроније је пажљиво пратио његов рад и донео је одлуку да га награди за

усрдност. Тако је Нектарије добио титулу врховног архимандрита Александријске Цркве.

Три године касније, 15. јануара 1899. године, врховни архимандрит Нектарије Кефалас бива

рукоположен у архијереја и именован за митрополита некада славне Пентапољске

митрополије. Хиротонија је обављена у патријаршијској цркви Светитеља Николаја у Каиру

од стране Патријарха Софронија и архијереја: бившег епископа Керкеријског - Антонија, и

Порфирија - епископа Синајског.

Митрополит Пентапољски Нектарије славећи Господа почиње да улаже још већи

напор у васпитање своје духовне деце. Слава о њему проноси се целим Египтом и

распростире далеко ван његових граница. Међутим, непријатељ који мрзи добро удесио је

тако да се појавио непомирљиви непријатељ Владике Нектарија - надлежни архијереј. Сви су

претпостављали да ће митрополит Пентапољски постати будући Патријарх Александријски и

да ће с те висине моћи да наноси ударце главним центрима сатанске власти. И ово мишљење,

могућност да се то оствари, иако митрополит Нектарије на то никада није ни помишљао

сатана је учинио темом оговарања, сплетки и гласина. Завидљиви и злобни људи почели су

да убеђују Патријарха у то да митрополит Пентапољски кује план и да се труди само како би

постигао један циљ: како би освојио патријаршијски престо Александрије. Подмукли

извештаји убрзо су почели да утичу на 90-годишњег Патријарха и после неког времена

богобојажљиви, смерни и кротки Нектарије нашао се у улози прогоњеног. Његов живот у

Патријаршији постао је неиздржив. Испрва су му одузете све обавезе, лишен је дужности на

којима је био, и на крају, Патријарх га је отпустио без икаквог објашњења.

Тријумфовали су зло и завист. Светитељ Нектарије је био уклоњен са места

патријаршијског намесника, а два месеца касније био је протеран ван граница Патријаршије с

папиром следеће садржине: “Наше недостојанство овим Патријарховим отпусним писмом

изјављује да је његов доносилац Преосвештени Митрополит славне Пентапољске епархије

Владика Нектарије Кефалас, који није могао да поднесе климу Египта, послат у друге земље

и позива се да испуњава своје архијерејске обавезе ма где се налазио по дозволи локалних

црквених власти. Као потврда овоме издаје се ово отпусно писмо ради подношења у свим

неопходним случајевима. Александрија, 11. јули, 1890. године Патријарх Александријски

Софроније”.

Свети Нектарије је трпељиво подносио искушење, које га је задесило. Из Египта је

отишао тужан, јер је овде оставио своју паству и све што је учињено његовим напорима. Око

1 Приватно лице, добротвор који је давао прилог за школовање.

7

хиљаду његове духовне деце из грчке заједнице у Каиру обратило му се с тужним

опроштајним писмом којим му се захваљује за његов труд и за светост живота. И ево, већ је

био у Атини.

Више од седам месеци свети Нектарије је живео у Атини у страшној оскудици. Али

све своје духовне и материјалне потребе, сав свој живот поверио је Самом Господу. Веровао

је да ће се Господ и овога пута побринути о њему. Тако је и било. 15. фебруара 1892. године

бива му понуђено место проповедника у Фтиодитској и Фокидској епархији. У марту 1894.

године позван је да стане на чело духовне школе браће Ризари. То је била огромна

одговорност. Морао је да припрема за службу способне богослове, проповеднике, епископе,

јереје. На тој дужности светац је остао 14 година. Време проведено у раду у ризаријској

школи било је продуктивно и необично плодотворно. Ни овде није могуће дати праву оцену

доприноса светог Нектарија. Управо за време рада светитеља на дужности директора школе

ослободио се патријаршијски престо Александрије, и како сведоче штампани материјали из

овог времена мисли свих људи биле су усмерене на митрополита Пентапољског. Међутим,

он је изабрао усамљен живот. У то време већ је посећивао Свету Гору и у њему је све јача

била жеља да се потпуно посвети монашком животу. Године 1904. док је још био директор

Ризаријске школе свети Нектарије је основао женски манастир Свете Тројице на острву

Егина2. Тамо су се доселиле прве монахиње – његове ученице, које је често посећивао и

помагао духовно и материјално. 1907. године напустио је дужност директора школе због

здравственог стања и настанио се на острву Егина. Тамо је у манастиру Свете Тројице провео

остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове,

проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до последњег дана кад га

је 8. новембра 1920. године у 10.30 Господ призвао Себи. Пастир је оставио овај свет у време

кад му је било 74 године у Атини у болници “Аретео” после двомесечног лечења због акутне

упале простате.

Одмах по Владикином упокојењу почела је припрема тела за погреб. С упокојеног је

скинута кошуља и стављена је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се

одећа дотакла болесниковог тела он је одмах устао славећи Господа. Истог тренутка сва соба

се испунила миомирисом. Без обдукције тело је било припремљено за погреб и довежено

бродом на острво Егина. А тамо су га монахиње и мештани са великим страхопоштовањем

сахранили на територији манастира.

У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб је био ископан и

показало се да је тело усопшег било нетрулежно. Од њега се ширио предиван миомирис.

Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим је обучено у нове одоре и поново сахрањено.

Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се од њега шири

миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су

биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. 3. септембра

1953. године поново је отворена гробница. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се

да су мошти иструлиле. 5. новембра 1961. године у манастиру Егина била је приређена

прослава због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику

светих Православне Цркве (Одлука Патријарха под бр. 260 од 20. априла 1961. године).

Многобројни су радови које је иза себе оставио светитељ Нектарије и они за све нас,

православне хришћане, представљају огромну духовну вредност.

2 Данас је то један од најпознатијих манастира у Грчкој. Рестаурирана су стара здања, изграђене нове зграде.

Овамо долазе ходочасници из читавог света, долазе они који воле и поштују светог Нектарија.

8

Димитрис Павлинерис

Младић од осамдесет година

Младић од осамдесет година – тако се може окарактерисати Димитрис Павлинерис.

Рођен је 1907. године. Кућа његових родитеља налазила се поред манастира светог

Нектарија. Првих дванаест година живота мали Мицос као да се купао у зрацима светлости и

топлине који су се изливали из старца. Играо се поред њега, постављао му је питања, она

питања која деца обично постављају, слушао је Владикине поуке, од њега се учио црквеном

појању. То је можда једини још увек живи човек који је у току тринаест година практично

свакодневно виђао и слушао светог Нектарија, свог вољеног “деку”, како га је он тада звао,

свог Владику, како га зове данас, после много година, кад с напором задржава сузе од

узбуђења.

С чика Мицосом сам се упознао у манастирском дворишту после недељне литургије

28. јуна 1987. године. Седео је у келији оца Тимотија Каламбердиса, деведесетогодишњег

старца, који је у манастиру служио више од трећине свог живота. Два добра стара друга су

натенане беседила. Примили су ме љубазно. Отац Тимотије ме познаје од детињства, од онда

кад ме је овамо доводио мој незаборавни ујак – тада викарни епископ – Хризостом Јалурис,

старешина храма Светог Спиридона у Пиреју, а касније – митрополит Хиоски. Чика Мицос

ме је позвао, како се овде каже да увече свратим код њега “на чашицу”3. Пристао сам са

великом радошћу. И буквално сам бројао минуте до заласка сунца и доласка вечери. На крају

сам се упутио у госте. Домаћин је био видно узбуђен: “Од самог јутра, чим смо

поразговарали – стално се присећам прошлости. Куд год да погледаш, где год да станеш –

све подсећа на нашег Владику... Овде је седео, ено тамо је често стајао, на овај камен се

наслањао, некада би нешто записивао, из овог бунара је пио воду, а кроз овај прозор би

благосиљао нас децу кад смо били болесни.” Покушао сам да запишем све о чему је чика

Мицос Павлинерис говорио.

“Управо овде, где сада седимо расли су код нас дуд и дуња. Ове године нам је дуњу

оборио ветар. Ево овде је готово сваки дан Владика долазио да поседи. У хладовиницу. Кад

је Владика умро, имао сам већ 13 година, а од 3-4 године сам се врзмао крај његових ногу у

манастиру. Кипариси су тада били величине мог штапа. Једном смо се Његово

Преосвештенство и ја задесили заједно крај конака. Било је рано јутро. Он је седео и гледао

ме и шалио се са осмехом кад ме одједном упита: “А шта ти, Мицосе, желиш да будеш кад

порастеш?” “Појац!” Слушао сам како је он појао за време службе и то ми се веома свиђало.

“Е, па кад хоћеш да постанеш појац хајде да те научим да певаш тропар светом Харалампију.

Ено, тамо преко пута стоји капела која је њему посвећена.”

Стајао је поред мене и стрпљиво понављао са мном тропар све док нисам научио. А

кад смо завршили с учењем ја сам одмах заборавио тропар! Тако сам и постао чобан

магараца, уместо да постанем појац.”

“А какав је био свети Нектарије? Како је изгледао?”

“Био је смирен, добар. Уопште није личио на Владику! Носио је скуфију, ишао са

штапом, просто човек очима није могао да поверује да је то митрополит. Заправо, тешко да

би рекао и да је монах. Час је прилазио козама, час је с радницима разговарао. Дружио се са

свима: и с радницима и с градоначелницима! Замисли, он је сам шио папуче монахињама.

Од собице која се налази испред степеништа његове келије направио је обућарску

радионицу. Сећам се како сам трчао тамо, свиђало ми се да разгледам ексере. Једном

3 Свратити на мезе. То није ручак, већ само хлеб, сир, поврће и чашица домаћег вина.

9

приликом допутовао је ђакон Филотеј Зервакос (он је касније био игуман на острву Парос) да

види Владику. Дакле, дошао је, како се прича, у подне у августу. Крај манастирских зидина

срео је старца беле браде са сламеним шеширом у старој мантији подврнутој до појаса.

Нешто је копао, лопатом је убацивао шут у колица и одвозио га некуда у страну. Ђакону се

учинило да је то радник. “Је ли Владика ту?” упита. “Овде је,” одговори му радник, “А шта

ће ти?” “Иди и реци му да треба да се видим с њим.” “Благословите, оче. Причекајте покрај

конака, пренећу му.”

После неког времена пришао му је Владика, са клобуком, у мантији, која овог пута

није била подврнута, без лопате, без пијука и колица. То је он радио на врелом августовском

сунцу. Радио је све што је могао: носио је камење, даске, мешао цемент, а био је у

поодмаклим годинама. Желим да кажем да се није разликовао од последњег монаха.”

“Чика Мицосе, толико година си овде, немогуће је да не знаш за чуда светог

Нектарија. Да ли можда можеш нечега да се сетиш?”

“Испричаћу ти два чудна случаја која су се догодила у мојој кући. Владика је купио

креч – да ли је било сто кандара4 или двеста, не могу да кажем. Овај креч су радници на

коњима носили до наше куће да га гасе. То је било кад се још градио манастир. Код њих горе

није било воде па су креч носили до нашег бунара. Радници су узимали воду, гасили креч и у

једном тренутку је нестала вода. Пресушио је бунар. Спуштали су ведро, а оно је ударало о

камење на дну. Моја бака Хриси седела је за ткачким разбојем и нешто је ткала. Онда је

устала, и узевши свој “драгоцени штап” (дрвени штап, стабло трске) и упутила се храмајући

код Владике у манастир.

“Нестала је вода,” рекла му је, “а креч ће пропасти ако тако остане. Постарај се да га

узмеш натраг. Једна ствар је гашени креч, а друго је кад је свеж, претвориће се у камен. Ако

се охлади можеш слободно да га бациш.” “Ако Мајци Божијој буде угодно, тета Хриси,”

одговори Владика, “вода ће доћи у бунар!”

Моја бака (а она је умрла у 90. години, 1917. године) вратила се, сећам се, љута. После

неког времена ето ти Владике код нас. Бака је била незадовољна што је није послушао, чак

није ни устала од разбоја. И даље је седела. “Тетка Ангелика,” обрати се он мојој мами,

“хајде да погледамо шта се дешава код радника.” Ови су седели испод смокве и јели.

Владика их је благословио и пожелео им је: “Срећан завршетак посла.” И више ништа није

рекао, ништа није упитао. После тога је свратио у кућу, ево овде, пришао је под дуд да

попије воде и одмах се вратио у манастир.

Мајци није било јасно како то да је рекао “срећан завршетак посла”? Па нема воде.

Отишла је до радника. Замисли, у том тренутку док су седели и јели испод земље се зачуо

некакав звук. Помислили су да се бунар срушио. Одмах је ускочио Мицос Муртзис, један од

радника, најхрабрији, да погледа шта се тамо десило. И шта је видео? Дошла је вода! До на

два метра од ивице бунара. Учинило му се да су се можда обрушили зидови и да је због тога

дошла вода. Неколико пута је покушао да спусти пуно ведро како би досегло до дна. Чим је

ведро “ударило” о дно било је пуно воде (тамо има 20 метара у дубину) он је одмах

заплакао. Пришли су и други. Свима су наврле сузе на очи кад су схватили шта се десило.

Да, велики је то светац! А рекао је само неколико речи: “Срећан завршетак посла. Даће Мати

Божија .” И отишао је. Почели су да вуку воду и завршили су с гашењем креча.

“О каквом још чуду ћеш нам испричати, чика Мицосе?”

“Испричаћу ти о маслини. Ево ова коју ти показујем штапом. Дрво се разболело. На

њему су се појавиле црвене мушице које су прождирале лишће.”

“Да ли су то оне које се зову маслинова рђа?”

4 Кандар – стара мера за тежину, 1 кг.

10

“Не. Она квари плод. А ове мушице су прождирале лишће. Једне вечери код нас кући

је свратио Владика. Пришла му је моја бака и рекла: “Благослови нашу маслину иначе ће је

мушице скроз појести. Ускоро ће се сасвим осушити.” Поред Владике је стајала Афродита

Лира, која је касније постала монахиња Нектарија. Он јој је тада помагао. Сећам се да је

сестрама често говорио: “Дајте јој иглу и конац, нека учи да шије.” Управо њу је послао по

крст. Донела је крст и он је њим благословио наше дрво. Одмах се са њега подигао облак

мушица и одлетео некуда. Од тада је дрво живо и здраво и даје нам најукусније маслине.

Ево чега сам се сад још сетио. Једном приликом рибари су се пожалили Владици да у

мреже улази крупна риба и кида их. То је велика штета, јер су људи били сиромашни. У

корпи су му донели сложену мрежу. Он је закрстио. Ноћу су забацили ту мрежу и она се

толико препунила рибом да само што се није покидала. Ујутру су рибари најбољу рибу

однели Владици. Рећи ћу ти да се по његовој наредби у манастиру није спремало месо и нису

држали тигање. Јели су само кувано.”

“А где је свети Нектарије обично седео када би дошао код вас кући?”

“Владика је код нас долазио врло често. Волео је да седи испод дрвета које је прошле

године оборио ветар. Седео би и разговарао с мојом баком, с родитељима, са свима који су

свраћали. У манастиру је тада било мало зграда. Замисли да су се козе шетале по

манастирском дворишту.”

“Колико често си виђао Владику?”

“На заборави да смо ми били суседи. Ево видиш како се и моји унуци сад овде стално

врзмају. Где да иду? Код деде и код баке. Тако је било и са мном. Ја уопште нисам имао куда

да идем. Читав дан сам проводио у манастиру. Стално сам трчао овамо-онамо и играо се

тамо. Где да ме траже? У манастиру. Код Владике, код радника, час тамо - час овамо. А ако

је некоме нешто било потребно опет се трчало у манастир. Ако је потребан телефон, или

алкохол, или чак и парченце лимуна, сви су се тамо обраћали кад им је нешто требало.”

“Чика Мицосе, да ли ти је драго што си од првих година живота познавао светог

Нектарија? Шта осећаш пошто си добио такву благодат?”

“Како да се не радујем! Код нас овде долазе из свих крајева света да би целивали

његове мошти. А ја сам сваког дана био на рукама свеца. Наравно, шта да се каже, тада сам

још био дечачић, како сам могао да схватим да је тај човек светац. Да сам био старији

вероватно бих га питао о много чему и могао бих сада више да ти испричам. А манастир сам

сматрао и сматрам својом кућом. Ја сам овде одрастао.”

“Да ли се сећаш како је свети Нектарије служио Литургију? Какве су биле његове

проповеди?”

“Испричаћу ти о његовом последњем Васкрсу. Сећам се као да је јуче било, као да сад

видим ту службу. Тада смо изашли из храма да бисмо чули “Христос васкрсе!” Владика је

био у средини, а сви ми око њега. Понекад све њих пребирам у сећању. Сећам се свих до

једног. Дакле, тада није било ни пода да би он стао мало повише, ничег таквог није било. Он

је једноставно стајао међу нама. По средини је био постављен налоњ, он је ставио Јеванђеље

и почео да пева оно што се пева на васкршњој служби. Поред је била и икона Васкрсења. А

он је лепо певао. Имао је нешто нижи глас, али је певао врло лепо.

А ја иако сам био мали, врло добро сам схватао све што је он говорио у својим

проповедима. Говорио је врло једноставно, јер је знао да има посла с људима који нису

поседовали неко велико знање.

Али вратимо се Васкрсу. Чим се зачуло “Христос васкрсе!” ми уђосмо у храм да

бисмо присуствовали Литургији. Нико није отишао кући. Од тада ми је остала навика да

останем до краја службе. Није то оно што данас многи себи дозвољавају. Владика је лепо

служио. Сви су говорили: “Ех, кад би служба дуже трајала!” Он није ни обраћао пажњу на то

11

што је било касно. Чак и ја који сам од трчања увек падао у кревет мртав од умора – чак ни

ја нисам нимало желео да идем на спавање. Чим се завршила Литургија Владика је сео крај

Царских двери на столицу. Поред њега са две стране – две калуђерице, чини ми се да су то

биле Касијана и Акакија. Оне су држале послужавник, а он нам је давао нафору, по комадић

хлеба, по једно црвено јаје и помало сира. Све освећено. Притом је свакоме честитао и

свакога је благословио. Тако смо сви били почашћени.”

“А да ли се можда сећаш шта ти је тада рекао?”

“Како могу да се сетим! Дохватио сам оно што ми је дао и одмах изашао да што пре

завршим с тим. Знаш, мајка нас је терала да постимо и то није била шала. Био је строги пост.

Тога се сећам. Из манастира нисам избијао по читаве дане од ујутру до увече док ме не би

покупили кући.”

“Чика Мицосе, а да ли си чуо за то како је свети Нектарије био оклеветан? Шта

мислиш, због чега су људи то чинили?”

“Себи су направили горе! Била је нека старица мало ударена – свећарка, продавала је

свеће. Живела је лоше, зато је мучила своју ћерку, која је имала око 18 година. Била је то

лепа и добра девојчица. Она је од ње и побегла у манастир. А старица је хтела да је уништи,

да је отрује. Девојчица чистог срца дође код Владике. Старица је онда почела да шири

клевете. Отишла је у Атину и почела да шири гласине. Допутовали су представници власти

да затекну Владику на делу. Господе, помилуј! И то кога? Свеца, свеца! Покушај да

замислиш! А кад је дошао иследник и разговарао с њим Владика се стално молио. Био је

потпуно миран. Иследник му је претио, псовао је, ужасно се понашао према њему, чак га је

вукао за браду. “Не одговараш ми. Ставићу ја тебе иза решетака!” викао је на њега. “Не

схватам, шта хоћеш од мене?” тихо рече свети Нектарије и настави да се моли. А знаш ли

шта је било на крају? Кажу да је иследник полудео. Ето, такве ствари...”

“Да ли се сећаш нечега о смрти свеца? Како је текла његова сахрана?”

“Да. Али прво ћу ти испричати нешто друго. О томе шта је било пре него што је

Владика последњи пут отпутовао у Атину. У кући сам слушао како се стално о томе прича.

За то смо сазнали од Нектарија. Иако је имао тешку болест и трпео страшне болове ништа

није говорио како никога не би узнемирио. Он је све то крио. И све више је слабио.

Последњи пут је посетио Хрисолеондијски манастир који је у то време био мушки. Боравио

је тамо неколико дана, стално је писао, непрестано је певао црквене песме и молио се Мајци

Божијој за све и свакога, за то да стигне да заврши своје послове. А чим се вратио у свој

манастир његово стање се веома погоршало. Све време се молио у цркви са сузама.

Нектарија је била поред њега. У једном тренутку он је обрисао уплакане очи и рекао јој:

“Идем да последњи пут благословим свој манастир и становнике Егине зато што одлазим...”

Нектарија га упита: “А куда идете, Ваше Преосвештенство?” “На небо!” одговорио је

Владика.

Сви су га молили да иде у болницу, било му је веома лоше. Сестре су све време

плакале и молиле Господа да му продужи живот. А у болници је провео око два месеца. Тамо

га је неговала Јефимија. Од нас се у други свет преселио 8. новембра 1920. године (Овде чика

Мицос заплака.) Назвао је Костаса Сакопулоса. Он је био секретар Владике, његова десна

рука. Неколико година после смрти светог Нектарија Костас је једног лета дошао код мене

кући и дуго смо разговарали. Дакле, он нас је обавестио. Тело није балсамовано и довежено

је на острво негде око 18 часова. Већ се било поприлично смрачило. Тамо, где видиш стуб,

пролазио је пут којим смо се пели. Ковчег су овамо носили на рукама од саме луке. Сви су

носили: и мушкарци, и жене, и радници, и свештеници – сви! Сва Егина се овде окупила и

сви су неутешно плакали. Сећам се како је један старац повикао да је Егина изгубила свог

свеца који је благосиљао њену земљу и чинио је плодном. Чини ми се да је то био чика

12

Панделис, он је био фризер. Сви који су носили ковчег говорили су како им је било врло

лако, испоставило се да тело није много тешко. Сећам се како су се сестре из манастира

спуштале с фењерима као што је на погребењу Плаштанице, да би дочекале упокојеног. Сви

су плакали. Изгубили смо свог Владику. И ја сам изгубио свог “деку”. Игуманија Ксенија је

ишла између људи и тешила уплакане. Многи су ту ноћ провели у манастиру заједно с

Владиком. Тамо су били и моја мати и мој отац и други. Они су тада причали да је игуманија

Ксенија говорила да су тог дана, још пре него што је Владика умро монахиње добиле

телеграм у којем им је саопштито да ствари иду набоље. Сви су се обрадовали, а Ксенија је

знала да је Владики лошије и да је можда већ и умро. Она га је “видела” у манастирском

дворишту и он јој је рекао: “Дошао сам да се опростим са вама. Одлазим!”

После неког времена заиста је дошла тужна новост. Сви наши познаници су се

окупили код нас те вечери. Било је много људи, пило се вино из бачве. Пило се и пило, а вина

које је после тога остало у бачви било је довољно за целу годину! И после погреба опет су

свратили код нас... Испричаћу ти за сахрану, никада то нећу заборавити. Кад је архимандрит

Пантелејмон Фостинис изговарао опроштајни говор, узео је десну руку светог Нектарија,

подигао је и њоме је учинио крсно знамење, као да благосиља народ. “Благослови, свети оче

Нектарије, народ свој, који је дошао да те испрати,” изговори Фостинис и све нас је закрстио

свечевом руком. И његова рука је лако чинила све покрете, као да је била жива! А већ је било

прошло неколико дана после смрти...

Три године касније Владикино тело је било ископано и стављено у келију, тамо где је

ризница, преко пута олтара. Код нас кући дошла је Нектарија и рекла да треба да идемо да

целивамо мошти. Тада сам имао шеснаест година. Ево сад вам говорим о томе, а диже ми се

коса на глави. Сећам се како је лице свеца било покривено воздухом, оним покровом којим

се покривају дискос и путир. А брада се видела. Целивао сам његову руку, била је топла! Ево

моја рука сад, док говорим с тобом је хладнија од његове онда. Наравно да сам се запањио,

шта има да се прича. На одласку сам сакоом закачио за резу на вратима и исцепао га.

Помислио сам (био сам дечачић) да ме то свети Нектарије задржава! Никад нећу заборавити,

био је као жив. А кад је било обретење моштију и кад сам видео часну главу свеца и кад сам

видео да су остале већ само кости нисам могао да задржим сузе. А шта да ти кажем о оном

миомирису који се разливао по манастиру? То је било нешто посебно! Чинило се да су се

унаоколо процветали милиони љиљана и да су миомирисали као вода у коју су потопљене

латице цвећа.”

“Чика Мицосе, слушам те и не могу да те се наслушам. И размишљам каква је

благодат било за тебе то што си у зору свог живота познавао светог Нектарија и разговарао с

њим, он те благосиљао, причешћивао...”

“Ево шта ћу ти још испричати. Једном смо се разболели од шарлаха. Та болест није

шала, нису то оспице или заушке. Од шарлаха човек може и на онај свет да оде. Замисли, чак

су нам и кућу запечатили. Чим је Владика сазнао за то одмах је дошао из манастира. Стао је

испод овог прозора, благословио нас и рекао мојој уплаканој мајци: “Не бој се, тета

Ангелика! Деца ће оздравити. Ништа неће остати од болести, ништа.” Тако је и било, као што

је рекао. Много је волео нас, децу. Често сам се врзмао око њега, а он се увек осмехивао. Он

се бринуо и о нашој малој Афродити. Кад је постала монахиња узела је име Агапија, а после

свечеве смрти постала је Нектарија. Ја сам Маносил, целог живота сам у зноју лица радио на

земље, имао сам имање. Али манастир и мој свети Нектарије су били изнад свега осталог у

мом животу. Тако ће и бити док сам жив. И било би добро да га кад одем на онај свет (а већ

има позива) тамо сретнем!..

“Чика Мицосе, искрено ти хвала! Хвала ти у име свих оних људи који ће прочитати

твоје успомене. Много корисног човек може да извуче из ових речи. Хвала ти!”

13

Егина, 28. јуни 1987. г.

Евгенија Беси

Посланица свеца

Код 84-годишње тетке-Вангелио, у њену кућицу која се налази поред храма Мајке

Божије у луци острва Егина дошао сам с њеним рођаком Левтерисом једне недеље у току

лета. Угледао сам старицу с кандилом у рукама пред иконом светог Нектарија и у том

тренутку ми је изгледала као да је сишла са старе фреске. Учинило ми се да видим пророчицу

Ану, кћи Фануилову, од кољена Асирова... око осамдесет четири године, која не одлажаше

од цркве, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама (Лк. 2, 36-37). Ово сићушно тело

било је храм велике душе! Ова старица, као и друга старица – Марија Каламаки, мисли

срцем! Она нема ништа заједничко с хладном логиком. Како се каже од десет речи које она

изговори једанаест су речи молитве и добрих жеља. Немам речи да опишем оно што сам

осећао. За мене је то била лекција, која узвишава душу. Стекао сам мир, и наравно, снагу

после разговора са њом. Колико је таквих људи, размишљао сам, тајних “скитница”, оних

који су ходили у сиротињи, у невољи, у срамоти, којијех не бијаше достојан свијет, по

пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљскијем (Јевр. 11, 37-

38). “Управо на таквим људима,” имамо обичај да кажемо осећајући своју сигурност и

видећи њихов самопожртвовани подвиг, “стоји свет.” Ликовао сам зато што сам у овој

сиромашној колибици могао да видим овај “мали стуб”, ослонац земље, једну од оних на

којима се држи овај свет! Речи не могу да изразе осећања која су ме тада обузела. Чинило ми

се да седим у примаћој соби у келији светог Нектарија и да ме је бака Беси неприметно

довела на ово благословено место. Да, она је управо то и учинила: узела ме је за руку и

повела тамо где је живео светац, и што је главно, помогла ми је да осетим дах свечевог

живота, да чујем откуцаје његовог дивног срца. Старица Вангелио заиста данас оваплоћује

ону љубав, коју је свети Нектарије гајио према свету. Нека је благословен час када ме је

Левтерис довео у ову кућицу!

“Дете, не љути се што сам се тако дуго задржала,” прекиде она са осмехом моје

мисли, “палила сам кандило свом оцу (светом Нектарију). Желим да крај њега увек светли

ватрица.”

“Бако, нећу крити: чим сам ушао у твоју кућу учинило ми се да сам доспео у други

свет, у другу епоху. Помоли се светом Нектарију да моја данашња осећања и доживљај допру

до људи који ће читати моју причу. А чега се ти сећаш о свецу?”

“С Његовим Преосвештенством сам се упознала кад ми је било 13 година, 1916.

године. Први пут у манастир нисам дошла сама, већ са другим девојчицама. Тада сам

завршила само шест разреда. У манастиру смо остали прилично дуго, али ми се никако није

ишло кући. Сећам се да је тамо била девојка која је читала књигу “Спасење грешника”. Била

је то девојка која је долазила и помагала у манастирском домаћинству. Читала је (то никада

нећу заборавити) главу о Другом доласку. А ја, чим сам све то чула осетила сам да ме нешто

задржава у манастиру. Тако су ме дирнуле речи књиге.

С Владиком су тада ратовали. Кривили су га за то што је окупљао девојке у манастиру

и замонашивао их, а многим људима се то није свиђало. Светом Нектарију је пришла мати

Ксенија, слепа игуманија и рекла му је: “Ваше Преосвештенство, девојчице су овде већ

одавно, требало би да се врате, али једна од њих не жели да иде.”

Пошто нисам хтела да се вратим у Егину Владика је наредио мати Дамијани да узме

магаре (већ се смрачило) и да ме одведе доле уском каменитом стазом. Њоме је и он често

14

силазио понекад у храм Фанероменске иконе Мајке Божије, у храм светих апостола, понекад

у град код градоначелника, зависи од посла. Доле, у јарузи је тих година текла речица. Свети

Нектарије је веома волео да слуша како она жубори. Тамо се молио. Кад би пало вече он би

узимао свој штап и враћао се. Веома су му се свиђале те шетње. Шетао се или сам или с мати

Дамијаном. Међутим, свети Нектарије је највише волео да остане сам. Непрестано се молио,

веома је ценио ћутање. Он није много говорио.

Следећег јутра сам отрчала да купим Синаксар како бих читала вечерњу службу и

друге текстове. А после тога сам често долазила у обитељ. За све време док сам била у граду

једва сам чекала тренутак када ћу отићи у манастир. Једном сам кренула, када је служио

Његово Преосвештенство, а нисам узела мараму. Сестре су ми рекле да Владика не воли да

се у храм долази без мараме. Добила сам нечију мараму и повезала је. А кад сам отишла у

град купила сам мараму. Сећам се да је била сиве боје. Није била црна ни плава зато што моја

мама и рођаци нису хтели ни да чују за манастир, за монашки живот. Кад сам опет кренула у

манастир повезала сам мараму. Мати Ксенија ме је као и увек ставила поред себе на клупицу,

близу олтара. Одједном је Владика застао поред мене и рекао ми показујући мараму: “А то

скини.” Скинула сам у недоумици. Одмах су ми наврле сузе. Нисам схватила шта се дешава и

зашто ми је рекао да скинем мараму. Када се завршила литургија објаснили су ми да

Владики, ако види светлу одећу међу црним монашким расама, изгледа као да је човек у

пиџами. То у њему рађа лоше помисли, расејава га, и зато ме је натерао да скинем светлу

мараму. Чим сам допутовала у Егину узела сам плаву боју знајући да се мами неће свидети

црно и офарбала мараму. Од тада сам увек њу стављала кад сам ишла у манастир.”

“Како је изгледао свети Нектарије? Шта вам је остало у сећању?”

“Чини ми се као да га сад видим. Не могу тачно да вам опишем његов спољашњи

изглед. Лице му је било мирно. А каква чистота се изливала из његовог погледа! Те плаве

очи... Чинило ти се да оне са тобом разговарају и позивају те ка Христу! Он као да је био

бестелесан. Наравно, сви оци и архијереји су добри. Али је он, како да ти кажем, имао неку

нарочиту привлачност! Сав је био светао! Често сам га видела у дворишту како залива цвеће,

како разговара са децом. Каква једноставност и каква лепота! Могло би много да се исприча

о његовој спољашњости. А његов унутрашњи мир!.. Не може се описати. То је немогуће

изразити речима. Пре свега био је пун љубави према свима, био је смирен, милостив. Био је

то човек који воли тиховање...”

“Бако, реци ми молим те, неколико речи о монахињама из тог времена. Мислим на оне

које су биле поред светог Нектарија. Да ли их се сећаш?”

“Наравно! Мати Ксенија, слепа игуманија. Она је одавно била Владикина

послушница, он ју је довео са собом. Била је то прва игуманија манастира, умрла је три

године после Владике. Била је врло талентована, с правим поетским даром. Писала је песме

посвећене Христу, Мајци Божијој, свецима. Предивна душа. Божји човек, сви су је веома

поштовали. Затим Касијана, родом с острва Самос, Магдалина, Харитина, Партенија,

Акакија, Текла, Февронија, Јефимија, Христофора и друге, неких не могу ни да се сетим. Све

оне су биле Владикине духовне кћери још док је био у Школи браће Ризари. А после их је све

овамо довео. Имале су по 30-35 година. Једном ме мати Ксенија, која ме је веома волела

узела за руку и одвела у гостинску собу где је седео свети Нектарије. Кад кажем гостинска

соба имам у виду собу у којој је сад његова келија. Он је седео на једном од канабеа који и

данас тамо стоје. Кад је тако седео није се нимало разликовао од најпростијег монаха. У

старој мантији, са скуфијом на глави. Баш као на фотографијама, које су се сачувале из тог

доба. “Ваше Преосвештенство,” каже му мати Ксенија, “ево нашег детета, она жели да

постане монахиња.”

15

Клекла сам на колена пред њим и погла главу као што ме је мати учила. “Устани,”

рече ми Владика строго, али и веома благо истовремено, “не треба да клечиш преда мном.”

Замисли, мени, девојчици од четрнаест година Владика није дао да клекнем на колена пред

њим... Усправила сам се. Узео је напрсни крст – онај који видите на фотографијама, “и

благословио ме њим. “Желим ти да постанеш добра монахиња,” рекао ми је. “Дај Боже! Буди

опрезна.”

Целивала сам крст, добила благослов и отишла као да летим од радости, осећала сам

како ми се душа испуњава чистотом духа, који је на мене сишао заједно с благословом светог

Нектарија. Од тада сам се трудила да што чешће будем поред мати Ксеније. А она ми је

причала све што је чула од свеца. “Дете моје,” саветовао је старац, “никад не заборави да

понављаш: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешну.” То је живот наше

душе. Стално понављај те речи. Ако их хришћанин не изговара он није на правилном путу."

Срела сам се са другим девојкама: с Вангелијом Боцари, која је постала монахиња

Маријам; с Хрисатенијом, која је такође постала монахиња у Хрисолеондијском манастиру5.

Једном смо ушле у салу у којој се примају архијереји. Довела нас је сестра

Христодула како бисмо виделе Владику. Тамо је било радно место слепе мати Ксеније. Она

је плела “факаролу” – конопац од два прста дебљине. Пришле смо по благослов. Владика нам

је рекао да седнемо. “Како су ваше породице? Да ли отац ради?” упитао ме је. “Како је?”

Отац ми је био рибар и често је слао рибу светом Нектарију, а он је њему слао

просфору. После неколико питања Владика се погрузио у ћутање. Увек је имао бројанице и

тихо се молио спуштене главе. Христодула нам је дала знак да је време да идемо, да га

оставимо самог и ми смо тихо изашле.

“Мати, чега још можеш да се сетиш о светом Нектарију и манастиру?”

“Суботом смо често ишле у манастир и помагале. Они нису имали довољно воде: била

је само једна цистерна. Носили су воду из бунара где је сад света вода. Одмах поред бунара је

расло шибље. Док сам захватала воду кидала сам зелено лишће са жбуна и гњечила га

прстима. Владика је седео на терасици преко пута бунара. Очигледно ме је приметио.

Следеће суботе, кад сам поново дошла по воду, поред жбуна сам видела велику картонску

таблу на којој је било написано: “Владика забрањује да се кида лишће са биљака.” Постидела

сам се. Осећала сам се врло нелагодно.”

“Бака Вангелио, много сам слушао о томе како је свети Нектарије био једноставан...”

“Да, он је био врло љубазан, једноставан, милостив. Неке сиромашне житељке Егине

су долазиле у манастир да помогну. Кад су одлазиле свети Нектарије би пунио њихове торбе

свиме што је било у манастиру иако су и сами живели у оскудици. Па ипак је давао све што

је било у остави и уздао се у милост Божију. А торбе је остављао иза манастирских капија да

нико не види како им он помаже. Треба рећи да је Владика јео само махунасто поврће.

Прокишњавао је кров у његовој келији и у келији сестара. Оне су стављале ведра како би

сакупиле воду. Владика их је умиривао: “Не брините се, доћи ће дан кад ћете јести на злату.”

Оне су слушале и осмехивале се у себи. Мислиле су да се Владика шали. Он се веома

радовао када би видео нас, мале, како помажемо у манастиру, али је био и врло опрезан,

људи су га вређали гласинама како, наводно, скупља девојке око себе и замонашује их. Кад

сам била у манастиру често сам виђала како ради у својој школи. То је најчешће било после

вечерње службе. Школа су звали собу у којој је он држао духовне беседе, затим су сви

певали.”

“Да ли си била у манастиру на велике празнике кад је служио свети Нектарије?”

5 Бивши мушки општежитељни манастир на острву Егина.

16

“Како да не, много пута. За Господње и Богородичне празнике, кад је био Живоносни

Источник. Стајала сам у храму с једном жељом, да се Литургија никада не заврши! Иако је

Владика имао мало јачи глас дирљиво је певао и говорио.

Једном приликом у августу месецу кренула сам у Месагро с Вангелијом Боцари која је

после тога постала монахиња Маријам. Сећам се да смо понеле мало кромпира прженог на

уљу. У повратку смо пролазиле поред манастира. Владика је седео на терасици која је

гледала на стазу којом смо ишле. Приметио нас је издалека, одмах нас је благословио, а

потом дао знак да свратимо у манастирско двориште. Сестре нам рекоше да ће ноћу код њих

бити бденије - агрипнија6. То је било уочи Спаса

7. Питале су нас да ли ћемо се причестити.

Ми смо се сневеселиле зато што смо, не знајући за свеноћно бденије, већ јеле на уљу, а то је

било у петак. Владика је причешћивао сестре у суботу, и оне петком нису јеле на уљу.

Сестре су отишле код Владике и рекле: “Ваше Преосвештенство, девојчице нису знале да ће

бити бденије и да ће после на Литургији моћи да се причесте, у току дана су јеле на уљу.”

“Дајте им мало краставаца и реците им да могу да се причесте,” рече Владика. Кад су нам то

јавиле, ми се врло обрадовасмо, јер смо се спремале да се причестимо 15 (28) августа. Тако

да је Владикино разрешење за нас било као дар с Неба. И он се такође обрадовао. Каква

срећа је за њега била да нас види у цркви, на све начине се трудио да нас охрабри.”

“А чега се сећаш о смрти светог Нектарија?”

“Испричаћу ти један случај за који сам чула од мати Ксеније. Кад је требало да из

Атине буде довежено тело упокојеног Владике мати Ксенија је стално размишљала о томе

како да толико времена сачувају тело да не почне да се осећа. То ју је веома узнемиравало.

Једна од монахиња је тог дана у сну видела Владику. Стајао је у цркви и рекао јој: “Увек сам

с вама!” Пружио је своју руку благосиљајући и упитао: “Смрди ли моја рука?” “Не, Ваше

Преосвештенство, зашто би смрдела?” “Е, па реци мати Ксенији да Његово Преосвештенство

не смрди.”

“А како се ти данас, бака-Вангелио, у својих осамдесет и четири године осећаш пошто

си се толико пута причешћивала из руку светог Нектарија?”

“Шта да ти кажем... И сад у ушима и у срцу чујем његов дирљиви глас: “Телом и

Крвљу Господа нашег Исуса Христа причешћује се слушкиња Божија Евангелија, на

остављење грехова и Живот Вечни...” Ја, Манолисе, немам никаквих заслуга нити било

каквих нарочитих дарова, а удостојила сам се да примим Христа из светих руку светог

Нектарија. И да је то било само тада...

Испричаћу ти нешто што сам сањала 20 година после смрти Владике, 1940-1941.

године. Отац ми је био тешко болестан. Плакала сам и стално сам молила светог Нектарија

да га исцели. Они су некад били велики пријатељи. У свим својим молитвама молила сам се

само за оца. И једне вечери сањам Владику. Пео се степеницама које су тада биле у његовој

гробници, а затим негде нестаде. Улазим у цркву, само ми је она тада изгледала као велика

сала и видим светог Нектарија како лежи на одру покривен белим покривачима. Клекнем на

колена поред њега, држећи се за одар и почињем с болом да говорим: “Ваше

Преосвештенство, мој отац је сиромашан и веома болестан. Исцели га.” “Немој да жалиш

што је сиромашан,” чујем одговор, “радуј се што је добар!” А потом ми је дао неке кључеве и

није ми рекао шта с њима да радим. Нисам схватила шта ће ми, шта њима треба да отворим.”

“Када сам улазио у твоју кућу видео сам како си палила кандило испред иконе светог

Нектарија. Како је то било симболично! А шта заправо за тебе значи свети Нектарије?”

6 Агрипнија – од грчког агрипно – будан сам. У многим манастирима и храмовима у Грчкој агрипније почињу у

9-10 сати увече и завршавају се у 2-3 сата ноћу, а дешава се да трају и дуже. 7 Преображење Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

17

“Сваке вечери клекнем на колена пред његовом иконом и разговарам. “Оче,” кажем

му, “помози ми у томе и томе.” Поверавам му све своје мисли, сву своју бол. Он ме никада

није остављао без одговора. Како га волим!”

“Бака-Вангелио, хвала ти од свег срца. Молим те да у својим “беседама” са свецем не

заборавиш да поменеш и све оне који ће читати твоју причу.”

Егина, 18. јуни 1972. г.

Екатерина Стојкиду

Мирис јасмина

У овој књизи наведена су сведочанства људи који су познавали светог Нектарија у

време кад је он био на Егини, односно 1904-1920. године. Међутим, као изузетак овде

наводимо причу о догађајима који се односе на период 1891-1893. године када је свети

Нектарије био протеран из Африке и кад је као обичан свештеник служио у Еубејској

епархији. Разговарамо с Екатерином Стојкидис у њеној кући у Халкиди. И она и њен муж

Андреас Стојкидис су представници аристократских кругова старог времена. Њихова кућа

подсећа на галерију слика. Породица госпође Стојкиду, чије девојачко презиме је било

Корокоста, је била духовно тесно повезана са светим Нектаријем. Породица њеног оца,

његове сестре Елене Киопеку, Екатерина Беи и други били су с њим у присним односима.

“Госпођо Стојкиду, шта можете да испричате о светом Некатарију?”

“Свети Нектарије се дружио са многим породицама које су живеле у Халкиди. Међу

побожним породицама, које су примале свеца, била је и породица моје тетке Фани

Константину Јоакиму. Њихова кућа се налазила у улици Авондон, имали су предивну башту

са јасмином и разним цвећем. Моја тетка је била добра домаћица и пекла је укусне

посластице. Једне недеље после Литургије у храму Светитеља Николаја, Владика Нектарије

је дошао у теткину кућу на кафу. Она је на послужавнику изнела разноразне колаче и однела

у башту испод јасмина где је поставила сто. Одједном је неко закуцао на капију. То је била

Циганка. Тетка је извадила новац из новчаника и пружила јој је. Свети Нектарије је ухвати за

руку и строго јој рече: “Фани, шта то радиш?” “Владико, желим да јој помогнем.” “Не треба

тако. Узми послужавник, приђи јој и седи с њом док не поједе.” Просјакиња је јела, а тетка је

после донела још колача за Владику.

Мој отац је тада био млад и још није био ожењен. Његова сестра, госпођа Киријаку је

имала богатог мужа. Године 1912. њихов син Георгије погинуо је у рату. Свети Нектарије је

допутовао с Егине у град Халкиду на острву Еубеја да их утеши. Примали су га у тој кући.

Разместили смо му да спава у соби с малом терасом где су стајале иконе и коју смо због тога

звали “кандило”. Прозори су гледали на зграду суда. У соби су стајали велики орман од

ораховине, мермерни умиваоник и комода. Зид који је ову собу делио од ујкине собе био је

веома танак. Ноћу су се из “кандила” чули, час гласови мачака и кучића, час ударање гриља,

чак некаква ужасна бука. Владика није спавао, већ се молио и кадио. Ујутро смо сишли у

трпезарију да доручкујемо као да ништа није било. Упитали смо га: “Ваше Преосвештенство,

шта се то ноћу дешавало?” “Зли дуси – један у облику пса, други у облику мачке, а трећи у

облику мајмуна дођошли су код мене. Био сам врло уморан, али сам их отерао именом Оца и

Сина и Светога Духа.”

Светом Нектарију се свиђала пита од спанаћа коју је правила моја мама, Марија

Корокоста. Често је говорио сестрама: “Ето, сестре, кад бисте нам направиле питу од

спанаћа...” “Хајде, Ваше Преосвештенство, да направимо.” “Али за то треба толико путера,

толико брашна! Те намирнице би нам биле довољне за три дана! Добро, није нам сад до

18

пите!” Питала сам своју маму: “Какав је био светац?” “Врло васпитан човек.” Питала сам

тетку Екатерину Корокоста-Беи, сестру мог оца и она ми је причала: “Нисам дозвољавала

служавки да чисти његову обућу коју је преко ноћи остављао на прагу собе, сама сам журила

да стигнем да је очистим као што млада трчи да угоди младожењи. Он је уливао најдубље

поштовање.” Сви одрасли и деца су журили код њега по благослов. Моји родитељи су се

често исповедали код њега. 1912. године је последњи пут допутовао у Халкиду. Како су ми

сестре причале он им је говорио: “Много сам путовао, али нисам срео боље људе од људи у

селу Кими.”

“А да ли се сећате свечевих чуда?”

“Наравно. Кројач Андрианопулос је имао велику породицу – седморо деце. Био је на

самрти. Једном приликом се свети Нектарије, пошто је завршио Литургију у храму

Светитеља Атанасија, обратио саслужитељима: “Немојте да скидате одежде, оци. Сад ћемо

отићи овако како смо обучени и молићемо се у кући једног самртника. Он има седморо деце

и она могу да остану сирочићи.” Пошли су, клекли су на колена крај његовог одра. Свети

Нектарије је почео да служи молебан. Ватрено се молио, а затим је благословио самртника.

Нису стигли ни да се врате назад у храм, а болесник је већ потпуно оздравио!

За време рата свети Нектарије је био у Теби и обратио се становницима града: “Моја

деца на Егини гладују. Помозите им.” Тебанци су натоварили пшеницу и разне намирнице и

одвезли на Егину.

Једном су ме монахиње питале за мати Атанасију која је била познатог рода, врло

лепа и богата, из породице Аверар. Она је кренула за светим Нектаријем, постала је

манастирски секретар. А и не само секретар. Чистила је тоалете, спремала шталу. Свети

Нектарије јој није дао: “Остави Атанасија, те послове. Срце ти је болесно. Доста ти је

смирења.” “Не, Ваше Преосвештенство. Ове руке, које су носиле брилијанте, које су служиле

слуге морају да се науче смирењу!” Сви они који су били поред светог Нектарија су се учили

смирењу. Угледали су се на њега...

Свети Нектарије је био велики пријатељ с архимандритом Јоакимом Специерисом.

Кад је он допутовао код њега на Егину свети Нектарије га је замолио: “Дођи, Јоакиме,

благослови келије сестара.” Светац га је за то замолио због свог смирења...”

“А кад сте ви први пут доспели на Егину?”

“Моје прво путовање на Егину је било после окупације8. Муж и ја смо седели на

броду и гледали острво. Одједном ми је пришао човек и упитао: “Куда идете?” Помислила

сам да жели да се упозна и оштро сам одговорила: “У манастир.” “Код светог Нектарија?”

настави он. “Да ли ви то мене испитујете?” “Ма не, шта вам је. Ја сам из Пиреја. Само што

сам се вратио из албанског рата. Тамо је било опасно. Знате, поред мене је пала граната и

направио се велики кратер. И одједном се однекуд појавио свештеник и гурнуо ме је у страну

од места на које је пала граната. Чудом сам се спасио. Кад сам се вратио у Пиреј почео сам

свуда да тражим свештеника који ме је спасио, јер је он тада одмах нестао, а ја сам био у

шоку, и природно, пошто сам био збуњен, нисам ништа стигао да га питам. Међу

фотографијама које су ми показивали била је и слика светог Нектарија. Препознао сам га.

Зато идем у манастир. Желео сам да дам неки прилог. Рекли су ми да немају пара за цреп, па

сам решио да им направим нови кров. Идем тамо већ други пут, а кад сам први пут тамо

доспео сестре су ме дочекале као да су баш мене чекали: “А то сте ви дошли да нам

направите кров?” Скаменио сам се! Јер ја никоме ништа нисам говорио. Видећи моју

збуњеност сестре ми рекоше да им се јуче увече јавио Владика и да им је то радосно

саопштио...”

8 Окупација Грчке од стране фашистичке Немачке је трајала од 1941. до 1944. године.

19

Тако смо заједно са овим младићем дошли до манастира. Отишла сам на гроб, клекла

на колена и плакала. И у том тренутку се око мене разлио необично опојан мирис јасмина.

Почела сам да тражим жбун јасмина у близини. Мати Параскева ме је упитала шта тражим.

Кад сам јој рекла она ми је одговорила: “Код нас у манастиру нема јасмина. Нема ни

босиљка. То те је свети Нектарије тако дочекао.” Од тада чврсто верујем у његову благодат.

Када сам о њему причала у Халкиди сматрали су да сам сноб. А онда су га сви мало-помало

“открили”. Славим име Господа што ме је удостојио да примим такву благодат. У мојој кући

су често у гостима биле сестре: Нектарија, Христонимфи, која је обукла светог Нектарија

после његове смрти у болници (некада се звала Карусу и била је медицинска сестра у

болници “Благовести”), Атанасија, Магдалина, Теофана. Нека њихове молитве буду са

нама...

Халкида, 23. мај. 1969. г.

Монахиња Марија

Мати Љубав

Колико могу да се сетим сви житељи острва Егине који су са нама поделили своје

успомене су као карике једног дугачког ланца: један човек ме је, по правилу, одмах слао код

следећег проповедача. С мати Маријом се десило нешто другачије. Пре ће бити да су ме код

ње довели Промисао Божија и интуиција. Стекао сам утисак да сам после сусрета с њом

погледом обухватио сву Егину. Њу бисмо могли да назовемо “мати Љубав”, “мати Доброта”

и т.сл. Њен једноставан осмех није упућен само непосредном саговорнику већ и свим људима

и предметима на које пада њен поглед. Треба рећи да је она једини човек међу нама који је од

светог Нектарија имао користи и као од учитеља. Данашња схимница мати Марија, некада

бајна Мардикула, ишла је у школу коју је у манастиру основао свети Нектарије. Да, она је по

његовом диктату писала азбуку на табли! Она има много шта да исприча. И то врло радо

чини. Са осмехом се сећа како јој је свети Нектарије помагао да обује ципелицу – ето такав је

дечји несташлук.

“Често би се десило да на једну ногу обујем ципелицу, а другу носим на рамену и

идем да ме он обује... Владика. Хтела сам да баш он то уради!” “Дете моје, Христос с тобом,

иди код мати Акакије да те обује.” “Не! Нећу да ме обује мати Акакија, хоћу да ме ти обујеш,

ти си мој дека.” Много сам га волела. А и он мене. Често ми је сипао бомбоне у кецељу.

Види шта смо једном урадили. У малој пећини поред манастира сакрили смо лутку,

затим сам ја кришом од Владике у манастиру узела уље и запалила кандило у пећиници.

Људи су пролазећи туда увече видели да нешто светли. Стене су биле веома стрме. Тада се

Владици обратио Јанис Дзанос, који је имао поља поред манастира и рекао: “Ваше

Преосвештенство, у манастиру гори свети огањ!” После неколико дана, кад су и други људи

почели да му говоре о ватри, Владика је одлучио да оде и види то место. Прво нас је упитао

да ли ми нешто знамо. Нешто је предосећао. Морала сам да му признам, све сам му

испричала, али онако како је то мени одговарало: “Ваше Преосвештенство, Афродита има

лутку. Украла ју је од мене! Донесите ми је, иначе ће мама да ме грди. Ишли смо у пећину и

палили кандило. Донесите ми је.” Владика нас није грдио. “Децо моја,” рече он, “нека вас

Господ просвети. Дај Боже да се овде заиста запали свети огањ. Никоме нећу испричати о

вама, али ћу у својој проповеди објаснити каква је то светлост била зато што људи свашта

мисле о томе.”

У недељу је тако и учинио: “Браћо, оно што сте видели ноћу поред манастира није био

свети огањ. То су се деца играла и запалила ватру тамо. Сви смо ми људи грешни. Да бисмо

20

били удостојени да видимо знамење треба да имамо јаку веру. А ми је немамо.” И то је

говорио човек чија вера је била чврста као стена.”

“Мати, колико је мени познато ви сте једна од данас малобројних људи који су

прилично добро познавали светог Нектарија. Ваша кућица се налази баш преко пута

манастира. Наравно, ви имате шта да испричате.”

“Пре свега треба да знате да је Владика био веома добар човек. На Егину је допутовао

1906. године. Прво је имао мало монахиња. Ксенију, Акакију, Харитину и Христодулу. А

затим је Владика у манастир примио Афродиту – моју сестру од стрица (то је монахиња

Агапија, касније Нектарија) с којом сам заједно одрасла и много других девојака.”

“Хтео бих да вас упитам да ли се сећате како је Владика служио и проповедао?”

“Наравно да се сећам. У својим проповедима је увек бичевао подлост и лоповлук.

Тада је код нас било много превараната. Многи су скитали по планинама, неки су

дезертирали из војске и живели у пећинама. Говорио је врло једноставно и разумљиво. И

предивно је служио. Знате ли шта је било необично? Кад сам се причешћивала из његових

руку одмах би ме обузимао сан. У мени се разливало неко блаженство! Ништа више нисам

желела. Осећала сам да је Свето Причешће најважније у животу и више ми ништа није било

потребно, само да заспим као дете у мајчином наручју.”

“Чуо сам, мати, да је Владика био велики молитвеник...”

“Сећам се како се једном молио на коленима седам сати без престанка. Он је и нас

децу често водио са собом и пели смо се с њим на планину. Владика нас је сатима учио да

изговарамо “Радуј се, Пресвета Владичице!” Једном мама није знала где сам и кренула је да

ме тражи. Отрчала је до мора, у град, где све није била. Затим је на крају одлучила да оде у

манастир. У Владикиним одајама је све затворено, сестре су на послушањима. Пита

Нектарију да ли ме је видела, а ова одговара да није. А ми смо били на врху планине –

Владика, моје сестре од стрица Марија и Кула Мира, још две монахиње и ја. Попели смо се

још даље иза цркве Светог Дионисија, где је брдо са капелицама – на сам врх! Владика нас је

ставио да клекнемо на колена и учио нас је да се молимо. Учио нас је да правилно

изговарамо “Оче наш...”. Да изговарамо, а не да жваћемо речи, да изговарамо полако и јасно.

“Речи треба изговарати са скрушеношћу и страхопоштовањем, децо моја,” говорио нам је.

“Оно што изговарате морате да осетите у себи.” И он је клечећи, подизао своје руке и као да

се преносио у други свет. А ми деца смо га гледали широм отворених очију. Кад смо

завршили с молитвом видимо како трчи отац Венијамин. Рекао је да нас траже.

Почели смо да силазимо. Испред – Владика, а иза идемо ми и играмо се. Свети

Нектарије нам је наредио да скупљамо камење са стаза да се нико не би спотакао. На крају

смо сишли. Доле су нас чекали родитељи. Мој стриц Манолис, отац мојих сестара, видевши

нас издалека повика: “А сад ћу да узмем велики штап и да вас истучем!” Сестре су пришле

Владици и рекле да су се родитељи јако забринули. После тога ме је мама прекорела: “Јако

смо се забринули, зашто нас нисте обавестили?” “Дете моје,” одговорио јој он, “ишао сам да

се молим. А деца су кренула са мном, немојте да их грдите. Све им је било на корист. Њихова

дечија срца и простодушност помажу у молитви.”

“Мати, такође сам много чуо о простодушности светог Нектарија. Испричајте нам

нешто о томе.”

“Дете моје, Владика је у манастиру носио скуфију на глави и мали крст. Није носио ни

крст са украсима, ни клобук, ништа слично. Шио је папуче за сестре и поправљао или правио

обућу. Многе је научио да праве обућу, нарочито Теклу. Имам један пар обуће из тог

времена. Не носим ту обућу, чувам је као свету успомену. Те папуче обувам само у онај дан

кад се причешћујем. Направили су ми их лично свети Нектарије и Текла...

21

Да испричам још нешто о његовој простодушности и доброти. Ако би Владика видео

прљаво дете узео би га за руку и сам одвео да се умије. Тада сам имала шест година. До девет

година, односно док нисам кренула у школу сам Владика ми је давао часове. Сва деца у крају

– ја, Панајота Ватикиоту, Марианфа Ради и друге – азбуку смо научиле из уста светог

Нектарија. Свети Нектарије је био добар, као прави отац! Тада су наши родитељи пекли

ђевреке од јечма, а ми бисмо их носили њему, свако дете. “А ево један ђеврек ћемо да

благословимо и да га поделимо на парчиће, да бисте и ви мало јели,” говорио је. “Хвала вам,

децо моја, Господ ће вам вратити за тај ђеврек!”

Често смо трчали око њега, смејали се. Понекад смо крали краставце из повртњака

чика Манолиса Мираса и носили их Владици. А он нас је грдио: “Зашто узимате туђе? То је

грех...” “Ја, оче, крадем краставце од њега зато што ме он бије каишем,” налазила сам

оправдање.” “Свеједно немој то више да радиш. То није добро.”

Често смо га виђали како ради заједно с радницима. И нама је давао корпице и

говорио: “Децо, даћу вам хлеба и сира ако очистите ове стазице. Стављајте по четири

каменчића у корпицу и носите. Више не треба.” Често бисмо из непослушања или из шале

бацали камење где смо хтели. А он се осмехивао. Никад нас није грдио. Био је тако добар!

Његово лице је сијало и било је тако мирно!”

“Чега још можете да се сетите о светом Нектарију?”

“Он је био веома милостив. Никада не би човеку дао да оде, а да га не нахрани. Кад су

постављали сто обавезно би позвали још некога, раднике на пример. Једном, сећам се као сад

(то сам лично видела), у манастир је дошла просјакиња. Боса. Чим ју је угледао Владика се

одмах изуо, дао јој је своју обућу и рекао: “Дете моје, обуј, а ја ћу бити у чарапама.” И позвао

је Афродиту и замолио је: “Донеси ми моје папуче.” Давао је одећу. Поклањали су му разне

ствари, али он није ништа остављао за себе, све је делио. Дешавало се да набере прегршт

кајсија и позове нас: “Дођите, лепи моји, дођите овамо. Ево, већ сам их опрао.” “Чиме си их

опрао, својим сузама?” дрско сам се шалила. А он се добродушно осмехивао. Никада се није

љутио. Ниједан рођени деда не би био тако добар.”

“Мати, чега се сећате из каснијег периода?”

“Имала сам седамнаест година када су Владику послали у болницу “Аретео”; сви су

мислили да је обичан монах. Заједно с њим пошле су Афродита и Јефимија. Оне су после

тога стално путовале. Афродита је дежурала крај болесничке постеље, а увече је долазила

код мене у школу. То је била Краљевска школа у Атини у којој сам учила да кројим и шијем.

Тамо ми се десило искушење од којег девет година нисам могла да се избавим. По науку

лукавог све сам грдила и свакоме откривала оно што је учинио. Свакога дана су ми читали

молитве Василија Великог, свеноћно бденије свако вече, најстрожи пост. Причешћивала сам

се сваки други дан. Потпуно уздржање у свему. Цело острво Егина зна за то.

Отац Сава Калимниј и отац Венијамин одлучили су да ме одведу код чудотворне

Тиноске иконе Мајке Божије (на острву Тинос). С нама је кренуо и отац Пантелејмон

Фостинис. Осам дана сам била као одузета. Пред иконом се нешто у мени преокренуло и

постало ми је лакше. Нестао је и део визија, како су ми рекли оци. А у потпуности сам се

чудом исцелила. Једном сам у храму угледала нашег Владику – светог Нектарија. Пришао ми

је. Не, нисам спавала. “Не бој се,” рече ми. “Исцелићеш се. Сад иди кући и једи мало. Знаш

шта треба да једеш? Само пасуљ и ништа више.” Заиста, кад смо дошли кући моја мама је

кувала пасуљ. А после тога су ме послали у манастир и замонашили. Потпуно сам се

исцелила. Слава Богу!”

“Мати, а шта знате о клеветама које су причали против светог Нектарија? И ви сте то

доживели?”

22

“Клевете су потицале од сурове мајке наше другарице Марије која је и дан-данас

жива, сад се зове Ксенија и инвалид је. Тако је допустио Господ. Девојка је решила да оде

код Владике зато што ју је њена мати, свећарка, приморавала да се уда за Георгија

Муртзиноса – бакалничара. Девојка није хтела да се удаје. Била је јако млада и врло лепа.

Удаја јој није ни падала на памет. Дакле, отишла је у манастир. Владика ју је пажљиво

саслушао. Видео је да девојка нипошто не жели да се врати код мајке и заповедио је да се

смести у келију с једном монахињом. Акакија ју је узела код себе. Свећарка је хтела да

запали манастир. Довезла је иследника, говорила да су јој насилно одузели кћерку. Иследник

је прво отишао код игумана Хрисолеонидијског манастира, Лаврентија, и врло дрско почео

да га прекорева: “Чиме се то, ви монаси, бавите у манастирима?” “Како чиме? Молимо се,

одржавамо цркву, радимо разне послове.” “Прича се да је Владика нашао себи младу

девојку.” “Господе помилуј! Да су му биле потребне младе,” успротиви се отац Леврентије,

“он би остао у Атини, не би дошао у пустињу...”

С Владиком су биле слепа мати Ксенија, Акакија и Јефимија. Све оне су његова

духовна деца, долазиле су код њега на исповест још у младости. Сећам се како смо скупљали

све камење у селу Кондо да њиме гађамо иследника. Владика нам је забранио. А иследник је

вукао свеца за мантију и викао: “Где си сакрио децу коју си имао од ове девојке?” “Она је

анђео, мало дете,” одговори мирно Владика. “Зар не видите?”

Било је и суђење, и показало се да је све то клевета. Девојчицу је узела Василики

Занети док се све не слегне. А после ју је примила госпођа Зерва, мајка Ифигеније Ксидеа. У

то време светог Нектарија више није било међу живима. 1928. године одвезла сам је у храм

свете Варваре у Асомати. Носила сам јој одећу и обућу да некако стане на ноге. Тамо је

живела 23 године. Њена мајка је на крају протерана на острво Сифнос, затим на острво

Сирос. Тамо је, полудела, умрла је сама, у пећини у јадном стању...”

“Мати, шта осећате данас, када већ имате схиму, сећајући се свог тако доброг

познанства са светим Нектаријем?”

“Стекла сам љубав, дете моје, љубав према Христу. Благодат свеца осећам и дању и

ноћу. Стално разговарам с Владиком. Гледам његову фотографију, - видим га онаквог каквог

сам га познавала и говорим: “Оче, шта чекаш? Видиш да не могу више, болујем. Са мном се

дешава то и то, помози.” Разговарам с њим као да је поред мене. Призивам, дете моје, на тебе

и на све људе свечеву благодат и молим га за заступништво пред Господом.”

Егина, 9. август 1987.г.

Монахиња Текла

На два педља од земље

С великом радошћу сам прихватио посету филолога и богослова Варваре Јанакопулу,

научног сарадника богословског факултета Атинског универзитета. Она је узвишена

природа, изузетно поштује светог Нектарија. Знајући да припремам издавање књиге

пожурила је да ми преда једну врло драгоцену касету. То је снимак разговора са

незаборавном монахињом Теклом, која се много година подвизавала у манастиру светог

Нектарија.

Прво је у манастир отишла њена старија сестра, која је постала Теоклита. А за њом је

кренула и Аргирула, у монаштву Текла. 1938. године обе су напустиле манастир из

здравствених разлога. Отац им је саградио келијицу у име свете Параскеве у селу Селинији

на острву Саламин. Сестре по телу и по духу су се тамо подвизавале до саме своје смрти.

23

Теоклита је умрла 1972., а Текла – 1978. године. Обе су сахрањене у манастиру светог

Нектарија на Егини.

В.Јанакопула је добро познавала сестре од 1968. године. Она је сатима разговарала са

монахињама сакупљајући духовни мед као пчела са медоносних цветова – цветова које је у

благословеном врту Божијем одгајио свети Нектарије. Сусрети са овим монахињама

представљају истинску духовну насладу. Текла је стихове светог Нектарија изговарала као

молитву:

Исусе Најслађи,

Својом слатком стрелом

Прободи моје срце,

Које у сузама стреми ка Теби.

Исусе мој, најслађе име!

Ти си благочестивих срца молитва –

Распламсаваш у онима који Те траже

Огањ Свој Божанствени.

Али препустимо реч монахињи Текли:

“У манастиру светог Нектарија сам била док је Владика још био жив. Видела сам сва

његова чуда. Испричаћу вам нешто о њима. Али прво да објасним како сам постала

монахиња и добила име Текла. Моје мирјанско име је Аргирула. Када сам први пут дошла у

манастир светог Нектарија постала сам искушеница. Нисам дуго била искушеница. Сваке

године 24. септембра кад је био празник Миртиотијске иконе Мајке Божије славио се и

спомен свете првомученице Текле. На тај празник се увек служило свеноћно бденије, које је

трајало целе ноћи. За један од таквих празника била сам у храму и за време службе мало сам

села на стасидију9. Молила сам се тада светој Текли да ми помогне да у монаштву добијем

њено име и да постанем слична њој. И гле чуда! Догодило се онако како сам се молила!

Свети Нектарије, који је тог дана служио у олтару, зачу Христов глас: “Нектарије, Аргирулу

ћеш назвати Текла и учини то данас.” Свети Нектарије упита: “Како то да учиним, Господе?

Имамо две искушенице које су дошле пре ње.” Али глас понови: “Нектарије, учини онако

како ти је речено. Вечерас ћеш Аргирули дати име Текла!”

Онда је свети Нектарије позвао ђаконису Магдалину, која је касније постала

игуманија, и рекао јој: “Иди, доведи овамо Аргирулу и стави је испред Царских двери.”

Пришла ми је Магдалина и рекла: “Хајде са мном, тако је рекао Владика.” “Куда, због

чега,” узнемирих се, “нисам учинила ништа због чега би ме позвао.” “А ништа није ни

требало да урадиш. Чуо је нешто о теби у олтару и зато хоће нешто да ти каже.” И узима ме

за руку и води до Царских двери.

Свети Нектарије се обратио хору: “Сестре, молим вас прекините на пет минута.”

Заћутале су. Тада ме је упитао: “Аргирула, за шта си се молила вечерас?” “Молила сам се

светој Текли да учини нешто да добијем њено име и да јој будем слична, Ваше

Преосвештенство.” А! Зато ми је било речено оно што сам чуо у олтару.”

И одмах се обратио слепој мати Ксенији: “Ксенија, молим те дај ми своју мантију.”

Узима мантију, покрива њом моју главу и леђа и изговара следеће: “Вечерас сам чуо глас

Господа и морам да извршим Његову вољу.” Свети Нектарије је прочитао молитву за

9 Стасидије су столице са високим наслонима и седиштима на расклапање које стоје дуж зидова храма, обично у

манастирима.

24

ношење мантије и дао ми је име свете првомученице Текле. Кроз два месеца је обавио

постриг и обукао ме у схиму.

Испричаћу вам и о другим чудима. Била сам на послушању у манстирској кухињи.

Дошао је неки рибар из Егине да нам прода рибу. Сестра Касијана ми рече: “Иди код

Владике и питај да ли да узмемо рибу.” Отрчала сам у келију. Чим сам ушла у трпезарију

видела сам да су унутрашња врата отворена. Оно што сам видела иза њих ме је запањило и

изазвало трепет у мени. Владика је стајао у ваздуху. Није дотицао под и као да је лебдео у

ваздуху на два педља10

од земље! Руке су му биле подигнуте у ваздуху, био је испред иконе

Мајке Божије и молио се. Његово лице је имало потпуно особен изглед – то је био лик свеца.

Видевши то чудо осетила сам неописиво усхићење. Ништа не упитавши да га не бих

узнемирила вратила сам се у кухињу. Притрчала сам мати Касијани и рекла да Владика није

могао да нам одговори, молио се, и ја нисам хтела да га узнемиравам. Купиле смо рибу без

његовог знања и спремиле. Однеле смо Владики готову порцију да поједе. Чим је видео

тањир он рече: “Шта је то, купиле сте рибу данас?” Сестра Јефимија која му је прислуживала

одговори: “Да, Ваше Преосвештенство, Текла је ишла код вас да вас пита, али сте се ви

молили и она није хтала да вас прекида.” “Реците Текли да дође.”

Сестра Јефимија ме позва, ја се попех код њега у келију. Мирно ме гледајући Владика

упита: “Текла, јеси ли данас долазила да питаш да ли треба да купите рибу?” “Да, долазила

сам.” “А зашто ме ниси питала?” “Зато што сте се молили и нисам хтела да вас прекидам.”

“Добро си учинила што ме ниси прекинула. Добро је учинила и Касијана испољивши

иницијативу и купивши рибу. А када си дошла код мена шта си видела?” “Видела сам вас,

Ваше Преосвештенство, како лебдите на два педља од земље подигнутих руку. Ваше лице се

потпуно преобразило. Била сам врло усхићена због свега тога и зато сам отишла.” “Текла,

слушај ме. О ономе што си видела никоме немој да причаш. Јеси ли ме разумела?”

Свети Нектарије је то молио зато што није желео славу. А ја сам од узбуђења

испричала Касијани. За то су сазнале сестре, а затим и цео манастир.

Десио се још и овакав случај. Једном је на Егини умро неки човек, не сећам се пре

колико година. Неколико пута су га сахрањивали, а он никако да иструли. То је трајало

читавих десет година11

. Његови рођаци су дошли у манастир код светог Нектарија и

замолили: “Дођите и прочитајте над његовим гробом разрешну молитву.”

Следећег дана Владика је допутовао у Егину и служио Литургију. По завршетку

Литургије отишао је на гроб овог човека, клекао на колена, прочитао трисвјатоје и разрешну

молитву. А затим је рекао рођацима: “После четрдесет дана отворите гроб и видећете да је

иструлио.” Отворили су гроб после четрдесет дана и нашли само кости...”

Острво Саламин, 1978.г.

Монахиња Ксенија

Као нетакнути снег

Монахиња Ксенија је трагична личност. Чак и кратак сусрет са њом оставља

неизбрисив утисак. Када би ме замолили да једном речју изразим оно што осећам излазећи из

њене кућице рекао бих: “Потресно!” Заиста је тако... Стални сапутници осамдесетогодишње 10

С грчког – мера за дужину величине једног длана. 11

Нетрулежни остаци човека који заударају сматрају се за казну Божију. Сам Господ и земља не примају

мртваца одбацујући га због грехова.

25

монахиње јесу сузе и горке успомене. Патње су оставиле трага на цео њен живот. Гледао сам

кроз широм отворен прозор поред којег она проводи бесконачне сате седећи у својим

инвалидским колицима и чинило ми се да подижем завесу пред почетак кулминационог чина

древне трагедије. Преда мном је био човек готово без тела, саме кости. Као да се са надом и

бригом загледала у реалност, која је очекује после смрти. То је за њу једини исход, једино

средство да исцели рану која се не зацељује, ево већ седамдесет година.

Све се одиграло без њене воље, по сценарију који је смислила њена мајка – свећарка,

како су је звали. Управо она је одиграла главну улогу у распаљивању клевете против светог

Нектарија. Сама монахиња Ксенија је, не учествујући у њој и остајући чиста, по њеним

сопственим речима, као “нетакнути снег”, много година носила, а и сад на својим повијеним

плећима носи сву тежину неправедних оптужби због онога што никада није учинила.

Болесна машта њене мајке изнедрила је и интерпретирала “догађаје” који се никада нису

догодили. Она се за своју мајку моли целог свог живота: “Господе, не подижи гнев Свој на

њу...” Свети Нектарије се, наравно, није љутио. Напротив, он се радовао овом венцу

срамоћења знајући шта то значи. Али монахињу ипак не напушта бол.

Код ње сам био усред лета, а изгледало је да је напољу Страсна седмица. Наш

отворени разговор се одвијао у емоционално врло напетој атмосфери.

“Мати, да ли је свети Нектарије већ био овде када сте дошли на Егину?”

“Наравно, већ је имао манастир овде.”

“Како сте се упознали са њим?”

“Шта да ти кажем, дете моје. Он је био оваплоћење љубави и молитве. Веома је

поштовао Свету Тројицу. И нама је говорио: “На првим бројаницама, децо моја, молите се

светој Тројици. То је изузетно важно! Говорите овако: “Пресвета Тројице, Боже наш,

помилуј и спаси нас.”

“Колико година вам је било када сте први пут видели светог Нектарија?”

“Тада сам била дете. Мама ме је довела и рекла Владики: “Благослови је, зато што ми

је непослушна девојчица.” “Шта ради што не треба? Не, она је добро дете,” одговори

Владика. Добра кћи.” Благословио ме је крстом. И одједном рече мојој мами: “Она ће

постати велики човек!” Одмах поред нас је стајала моја другарица Андроника. Свети

Нектарије рече: “Ова ће имати породицу, а твоја ће,” понови он, “постати велики човек.”

“Имао је у виду да ћете постати монахиња. А кад сте поново видели светог

Нектарија?”

“Тог дана смо се моја мама, покој јој души, и ја вратиле кући. На Егину смо се

преселиле зато што је мој брат Стелиос служио војску на острву Парос (нестао је без трага за

време рата 1940. године). Једном смо ишле на острво Парос да га посетимо. Почела је олуја,

мама се уплашила и сишле смо на острву Егина. Тај крај јој се веома свидео. Касније смо

овде изнајмиле лепу кућу на обали и преселиле се.”

“Да ли је ваша мама радила?”

“Да, бавила се трговином. Продавала је тамјан, свеће и разне друге ствари. Зато је и

имала надимак “свећарка”. Отац је тада већ био умро, а мама је била јако строга, много се

напатила у животу. Сахранила је два сина, они су умрли од богиња. Живот моје маме је био

веома горак и због тога је постала врло сурова, тукла ме је буквално без разлога...”

“Прича се, мати да сте били веома добра девојка.”

“Да, никоме нисам чинила нажао. По цео дан сам се бавила ручним радом. У школу

сам ишла само до четвртог разреда. А онда ме је мама исписала. “Не треба више да учиш,”

одлучила је.

Прошле су године. Мама је почела да уговара моју свадбу с Георгиосом, не сећам се

како се презивао. Имао је бакалницу. Мама ме је изузетно јако истукла терајући ме да се

26

верим. А ја сам у себи одлучила: “Ах, тако значи! Отићи ћу! Одох у манастир.” Једном

згодном приликом 1918. године сам и отишла. Сестре су ме прихватиле. Отишла сам код

игуманије, слепе мати Ксеније и рекла јој: “Желим да останем овде, свиђа ми се овде!”

Нисам тада умела ни да кажем како треба. Мати игуманија ме је одвела код Владике. “Ваше

Преосвештенство,” кажем му, “мама ме тера да се удам. Ја хоћу да живим овде у

девствености.” “Дете моје, то је врло тешко. Овде је живот тежак.” “Издржаћу, Ваше

Преосвештенство.” “Да ли твоја мама зна да си дошла овамо?” “Не, Ваше Преосвештенство.

узела сам иглу и конац и рекла да идем код другарице да започнем нову чипку. А оставила

сам игле и конац и отишла другим путем.” “Дете моје, да ли си знала пут довде?” “Чула сам

који пут води овамо,” одговорила сам, “и дошла.” “Добро, остани кад не желиш да се вратиш.

Видећемо како ће се понашати твоја мама.”

“Мати, а какав је био свети Нектарије?”

“Са скуфијом, с малим крстом средњег раста, седе браде. Имао је баршунаст глас,

служио је врло лепо. За све се занимао. Долазио је и у кухињу. “Шта спремате, сестре?”

питао би понекад осмехујући се. “Пасуљ и боб, Ваше Преосвештенство.” “Хоћете ли и мени

дати?” “Па не, вама ћемо скувати нешто друго.” “Дајте и мени то.”

Манастир је био врло сиромашан. Живот је био тежак у то време.”

“Чуо сам да је свети Нектарије сам шио обућу.”

“Да... И ја сам се научила. Научила ме је једна од сестара којој је Владика показао

како се то ради. Не сећам се како се звала.”

“Да ли се свети Нектарије некада шалио?”

“Не.”

“А где и како је пио кафу?”

“Кували су му средње слатку кафу. Пио ју је испод бора који је растао испод прозора

његове келије. Узимао је столичицу и увече седео тамо, обично сам. Понекад би поред њега

села нека од сестара. И ја сам му понекад кувала кафу кад сам радила у кухињи. Храну му је

носила најстарија сестра. Мати Јефимија се бринула о њему. Ако би му однели нешто

посебно он би нежно прекоревао: “Зашто сте ми посебно спремале?”

“А чега се још сећате из манастирског живота?”

“Једном приликом сам возила креч код мајстора. Он ме је случајно испрскао док је

радио. То је било дању. А кад сам се вратила већ је звонило за вечерње. Потрчала сам како

бих стигла не пресвлачећи се. На речи “Да исправитсја молитва моја” излази Владика да

кади, зауставља се близу мене и говори: “Дете моје, иди да се пресвучеш. У храму све мора

бити пристојно, зашто си дошла овамо тако замазана?” “Ваше Преосвештенство, трчала сам

да стигнем и да не пропустим ниједну реч из службе. Помислила сам да ћу пропустити

девети час док се будем пресвлачила...”

Прошло је годину дана, и даље сам била у манастиру. Моја мајка је све подигла на

ноге: где сам, шта је било са мном. Рекли су јој да су ме видели како се пењем узбрдо. “Иди,

пријави у полицију,” саветовале су јој комшије, “да она пронађе твоје дете.” Отпутовала је у

Атину, написала изјаву против Владике. А затим је отишла код иследника и рекла: “Вратите

ми ћерку, затворили су је у манастир и држе је тамо на силу...”

Иследник је дошао у манастир, веома зао човек, говорио је врло набусито. С

Владиком је био јако груб, чупао га је за браду, вукао за мантију. “Ја ћу тебе, стари, да

стрпам у затвор,” викао је, “ако се девојици нешто десило затворићу ти манастир!”

“Односно, ваша мајка је отишла и рекла да је...”

“Да, као да је хтео да буде близак са мном зато што сам била лепа. “Дете моје,”

говорио је Владика иследнику, “Сам Господ ће ти открити, Сам Господ ће ти све показати.”

Свети Нектарије није подозревао одакле то потиче. Сестре су, јаднице, плакале и молиле се.

27

Кад је завршена истрага позвали су ме у Владикину собу. Владика ме је одвео у своју собу и

рекао: “Дете моје, ти си још млада. Можда је у свету остала нека твоје симпатија. Можда се

са тобом нешто дешава. Реци ми целу истину. Видиш да ми због тебе прети опасност. Могу

да ме ставе у затвор и да затворе манастир.” “Како то због мене, Ваше Преосвештенство?”

“Да, дете моје! Ставиће ме у затвор ако се са тобом десило нешто лоше. Зато ће иследник сад

да те поведе са собом и да те одведе код лекара. Тако жели твоја мајка. Све то ће ти се

рачунати као мучеништво. Преживећеш ту ужасну процедуру уз Божију помоћ. Сети се свете

Февроније коју су скинули и ругали се с њеним девственим телом. Реци ми, дете моје, можда

се са тобом некада десило нешто лоше?” “Не, оче,” кажем му, “не, Ваше Преосвештенство,

није било ничега. Чиста сам и непорочна као нетакнути снег!”

У том тренутку су ми на памет пале управо те речи. У том моменту се окренух према

њему и рекох: “Ваше Преосвештенство, немој да се љутиш на моју мајку да јој не би било

лоше на оном свету.” “Шта ти је, дете моје, зашто да се љутим? Господ ми шаље такав венац,

а ја да га одбацим?”

“Прекрасне речи, мати. Само свет човек може да каже нешто тако!”

“Да, само светац! После оних ужасних речи које му је рекао иследник...”

“А ми, мали људи се стално љутимо, мати.”

“Зато и јесте светац што је такав крст понео.”

“А неки и данас клевећу на њега...”

“Ја ни у шта од тога не верујем! Знам да долазе болесни и бесомучни и да се исцељују

на његовом гробу! Како би могли да се исцеле кад он не би био свет? Кронара, ако сте чули

за њу, се овде исцелила. И друга, Константина, којој су у монаштву дали име Евпраксија.

Како би се она исцелила да он није светац? А Митродора? Она се исцелила на самом гробу

свеца. Срце ми говори: то је био заиста свет човек!”

“Мати, а где се одиграло ислеђивање?”

“У манастирским одајама Владике. Ако се стане крај спољашњих олтарских врата

могу се видети мала врата. Она воде у велику собу испод које је сад гробница свеца. Тамо сад

примају ходочаснике. Још ћу нешто испричати о његовом добром срцу. Када ме је позвао да

дођем сама код њега и постављао ми питања, сва сам дрхтала од ужаса, а после разговора ме

је повео у своју кућицу. Кад смо се пели уз степенице, тамо су тада још биле плочице и

одмах после плочица улаз и одмах ту – бифе. Свети Нектарије га је отворио, узео је велику

супену кашику, скинуо је с полице теглу са слатким од вишања и захватио кашиком. (Очи

монахиње су засузиле.) “Дођи овамо, дете моје, даћу ти мало слатког.” Свети Нектарије је

мислио да ће ми од слатког – а ја сам била готово дете, бити радосно и да нећу бити тужна.

“Не могу да прогутам, Владико.” “Све ћеш лепо да прогуташ.” Дао ми је слатког као добри

дека. Пошто је поразговарао са мном одвео ме је код иследника и рекао: “Предајем ти ову

девицу. Чувај је као зеницу ока. Она је чиста. И није онаква као што о њој говори њена

мати.”

Иследник ме је одвезао у Атину, одвео ме је код јавног тужиоца. Судски извршитељ

ме је послао код лекара. Обавили су преглед, дали писани закључак. Чим је моја мајка то

сазнала рекла је: “Имала је новац, платила је лекару и зато је он написао да је девица.” Ја,

наравно, ни драхму са собом нисам послала. Нисам имала за шта да купим ђеврек. Замолили

су жену у јавном тужилаштву да ме претресе. Ништа нису нашли. “Она нема ни пребијене

паре,” рече жена. А потом су ме послали код другог лекара, то је било већ следећег дана, да

се још једном увере. И овај лекар је дао писани закључак. Узела сам оба папира од лекара,

сместили су ме на брод. Свети Нектарије је иследника замолио: “Пошаљи ми назад

девојчицу.” Тако сам се вратила после осам дана.

28

Сестре су тако волеле свеца и тако су биле узнемирене да су и нехотице сматрале да

сам крива за цео тај случај. Мислиле су да су мојом кривицом покренуте све те глупости

против њега и нису желеле да ме оставе у манастиру. Разумем их. Била је једна жена која је

била блиска манастиру, Василики Занети са ћерком. Послали су ме код њих док се све не

смири. Оне су живеле близу цркве Мајке Божије у граду Егини. Госпођа Василики је била

јако добра. Редовно сам ишла у храм. И у манастир сам ишла пешке.”

“Да ли је игуманија Ксенија била добар човек?”

“Изузетно добар. Била је врло лепа! Она ме је волела. Док сам живела код госпође

Занети недељом сам ишла у манастир. Игуманију су доводили на одређено место да би

разговарала са мном. Сестре су тада још увек биле јако љуте. Разговарале смо, а ја сам је

стално питала: “Мати када ћете ме поново узети?” “Не жури, дете, истрпи још мало,”

умиривала ме је. Када су се сестре смириле поново сам дошла у манастир. Мати Кснија је

још увек била жива.”

“Да ли сте одмах постали монахиња?”

“Не. Прво сам била на послушањима која су ми давали.”

“А када сте постали монахиња?”

“Допутавао је Владика Хризостом12

из Атине. Он је био јако добар, пришла сам му и

рекла: “Ваше Преосвештенство, већ толико година сам у манастиру. Да ли бих могла да

добијем монашко име, прочитајте ми молитву.” Он ме је обукао у расу.

“А до тада нисте носили расу?”

“Не, ишла сам у скромној одећи сиве боје. “Добро,” одговори Владика. “Ако те

позовем сутра на Литургији прићи ћеш Царским дверима.” Следећег дана се завршава

Божанствена Литургија и он иза Царских двери пита: “Где је Марија? Где је наша малена?”

“Овде сам, Ваше Преосвештенство.” “Дођи овамо, дете моје,” каже ми. Пришла сам и он ми

је прочитао молитву за ношење расе.”

“Да ли сте знали да ће вам дати име Ксенија?”

“Не, то је било неочекивано. Ето, тако сам касније и ја постала монахиња.”

“Шта је било с вашом мајком? Како се то касније завршило?”

“Када се потврдила моја невиност иследник јој је рекао: “И зар те није срамота, стара,

да такве глупости причаш о својој ћерки и да је оптужујеш за неморал? Е због тога ћу те

протерати!” То јој је рекао у Атини у јавном тужилаштву. А затим су је заиста протерали са

острва Егина.”

“Можда је вашу мајку ђаво искушавао и можда се она због тога тако понашала?”

“Откуд ја то да знам, дете.”

“Да ли још памтите зло мајци која вам је приредила такву муку?”

“Какво зло? Шта ти је, дете моје! Само ми је тешко. Зашто јој је све то било

потребно?”

“Да ли сте јој опростили?”

“Да! Опростила сам јој, али је у мени остала горчина. Покој јој души!

“Када сте отишли из манастира?”

“Кад је умрла мати Ксенија, три године после светог Нектарија. Упутила сам се код

мати Касијане у епархију. Затим сам молила да ме приме, помогли су ми отац Лаврентије и

Мардикија Каламаки и почела сам да живим при цркви Свете Варваре. Тамо сам провела

више од 20 година.”

“Мати, када бисте данас срели светог Нектарија шта бисте му рекли?”

12

Хризостом Пападопулос, архиепископ Атински, он је после светог Нектарија био директор Школе браће

Ризари.

29

“Шта бих му рекла, дете моје (плаче)? Само бих му се захвалила за то што се не љути

на мене, што је опростио што је био оклеветан због мене...”

“А шта ћете рећи светом Нектарију сад гледајући његову фотографију? Шта је он био

за вас? (Показао сам мати фотографију светог Нектарија коју сам донео са собом.)”

Она је узела у руке и немо почела да плаче. Гледала га је тужно, као мало дете и

нешто шапутала и уздисала. То је било врло дирљиво.”

“Он ми је био све. Какву горчину је претрпео због мене! Какву горчину...”

“Шта сте му то сада прошапутали?”

“Да ме узме код себе. Да ме узме што пре, зато што сам већ болесна, тешко ми је овде.

Седим непокретна у инвалидским колицима већ четири или пет година. Имала сам две

операције, седим и плачем од боли. Када доносе мошти у саборну цркву из манастира ја се

често клањам и плачем и стално се молим. Јер нико не зна за бол мога срца.”

“Мати, толико муке вас је снашло! Да ли се кајете што сте пошли тим путем?”

“Не, не кајем се!”

“Значи, када бисте почели све од почетка, опет бисте отишли у манастир?”

“Да, то је било од свег срца.”

Егина, 1. август 1987.г.

Монахиња Нектарија

Као да је јуче било

У Фанероменском манастиру Мајке Божије, који се налази у месташцу Хилиомоди у

Коринтској области ево већ 36 година подвизава се мати Нектарија. До тада је била у другом

манастиру на острву Идра. Мати Нектарија је блиска другарица баке Вангелио Беси. Оне

веома личе једна на другу, нарочито по свом унутрашњем устројству. Родила се на острву

Егини и напустила је родни крај пре више од 50 година, али су се у њеном сећању сачувале

успомене на људе, догађаје и прве деценије нашег века, на време када је виђала светог

Нектарија као да је то јуче било.”

“Шта можете да испричате о данима кад сте још као сасвим мала девојчица видели

Владику Нектарија у манастиру?”

“Моја мајка је била побожна жена и водила ме је у манастир од 8 година. Тада смо се

светом Нектарију обраћали са “Ваше Преосвештенство”. Знате, када је он излазио корз

Царске двери било га је страшно погледати. Изгледало је као да те скроз-наскроз види.

Владика је био јако добар, али уједно и веома озбиљан. Увек сам осећала неки свештени

трепет пред њим. Тада је било десетак монахиња. Кад смо хтели да узмемо благослов од њега

увек су терали мене као најмлађу да отворим врата његовог кабинета. Ја сам била мала и због

тога и храбра. А сви остали су осећали такво страхопоштовање да се нису усуђивали сами да

отворе врата. Кад се обављао Мали или Велики вход, прислуживале су му две монахиње-

ђаконисе које су крстообразно носиле орар. А ако је требало да се рукоположе ђаконисе он се

јако много молио да му Господ открије ко највише одговара обављању те дужности. Увек је

молио Господа да покаже која од сестара је достојна да носи такво послушање. И видео би

једну-две сестре у храму на које као да је био “стављен” орар. Тада би их Владика позвао код

себе, одмах би на њих стављао орар и говорио: “Сестро Евника, сестро Кириакија, ви ћете

извршавати то послушање по благослову Божијем.”

За време поста био је веома строг према себи, а према другима – не. Говорио је:

“Нисам створио свој манастир као место аскетских подвига, већ као место молитве и

30

девствености.” Тим двема стварима Владика је придавао велики значај. Једном приликом за

време трпезе (била сам тамо у том тренутку) рекао је: “Децо моја, доћи ће дан и наш

манастир ће бити богат тако да ће овде и ексери бити златни.” Али није доживео те дане.

У манастиру је било одређено правило: дању да се звони у звонце да би и чобани чули

и знали време: зато што људи тада нису имали сат, веома мали број је имао. Када је владика

умро сестре су престале да звоне. И једном приликом изненада зачуле су да звоно само

звони. Истрчале су и виделе како неки старац с црном скуфијом улази у олтар. То је био

свети Нектарије!”

“Да ли се сећате слепе игуманије Ксеније?”

“Да, то је била света жена! Из њеног гроба се осећа миомирис. Често је увече на

служби – већ после смрти светог Нектарија – “видела” старца са црном скуфијом како хода

за време службе. Била је слепа, али је све знала и кад је улазила у храм говорила би: “Децо

моја, зашто је на овим иконама прашина?” Једном ми је рекла: “Зиновија, зашто носиш тако

кратку хаљину кад ћеш бити монахиња.”

“Да ли се можда сећате неке од духовних поука свеца?”

“Свети Нектарије би се јако ражалостио кад би видео непослушање. Једном је некој

сестри забранио да ради нешто, а она није послушала. Увече је Владика као и обично седео

на терасици и писао. То је радио сваке вечери и често би ујутро говорио сестрама: “Ноћас су

се легиони демона скупили у дворишту.” Те вечери је свети Нектарије схватио да монахиња

није послушала његове речи и у том истом тренутку угледао је демона који је седео на њеном

рамену! Овом сестром је завладао ђаво. А свети Нектарије рече: “Ако сви бесомучни заједно

дођу овде код мене сви ће се исцелити, а ово чедо се неће исцелити. Исцелиће се кроз муку!”

Он је имао у виду да ће ова монахиња претрпети казну због непослушања и тако се спасити.

Кад би нека од монахиња ишла код њега и говорила: “Ваше Преосвештенство, крива

сам због непослушања,” он би одговорио: “Морате да сачувате завете и законе божанствене

схиме. Треба да будете праве монахиње.”

Недељом би све сестре позивао у своју баштицу. На његовој келији су била вратанца,

а поред – баштица. Тамо би позивао сестре и поучавао их. Оне су певале Богородичне, а

затим би он одговарао на питања сваке сестре. Често им је говорио о милосрђу. И сам је био

изузетно милостив. Кад би био позван да некога венча или да одслужи парастос он би сав

новац којим би му платили раздавао сиромашнима. А кад је градио зграде молио се и

говорио: “Мати Божија, немамо пара да платимо раднике, помози нам.” Следећег дана би

обавезно стизала нека новчана уплатница!”

“А чега се још сећате, мати?”

“Често смо Владика и ја ишли у повртњак код тетке-Хрисе, баке Мицоса

Павлинериса, који је живео близу манастира по краставце. А онда бисмо сели на камен.

Владика је чистио краставце, а ја сам их разносила сестрама. Често смо ишли код радника.

Једном је један од њих гадно опсовао. Владика га је исплатио и одмах га је отерао.”

“А какав је свети Нектарије био у манстиру?”

“Носио је црну пелерину, монашку скуфију. Ујутру би свраћао у кухињу, у

трпезарију.”

“Неко ми је рекао да је он пушио.”

“Шта вам је, Господ с вама. Господе помилуј! Он је већ тада био светац. Целе ноћи је

размишљао, дању је писао. Свет човек па да пуши? Боже сачувај!

“А шта знате о клевети која је била покренута против њега?”

“А, то је оно због Марије, свећаркине ћерке. Ми смо је примали у кућу. Тада још није

била монахиња. Марија није желела да живи с мајком зато што се ова лоше опходила према

њој. Моја мама је девојчицу посаветовала да оде у манастир и да тамо стекне мир. И Марија

31

је отишла. Мати Ксенија ју је веома волела, зато је она касније у монаштву и добила то име.

Њена мајка је довезла иследника из Атине да заплаши Владику, као да је он “одвео” ћерку те

жене. Иследник је претражио све келије. “Шта то ви овде радите са својим бројаницама!”

викао је на сестре које су замрле у збуњености и молиле се. А онда се обратио светом

Нектарију: “А ти, Минотауре13

, чиме се бавиш овде? Зашто си окупио девојке око себе? Шта

ти треба од њих, што их држиш овде?” Владика га је мирно гледао својим крупним очима. У

сећање ми се урезао његов лик. Не могу да га заборавим. Иследник је стално говорио и

говорио, а Владика је стрпљиво чекао. Чим је овај заћутао старац га узе под руку и одведе га

у своју собу. “Нека га нико од вас не служи,” рече он сестрама, “сам ћу се побринути за

њега.” Скувао је иследнику кафу и трудио се да га послужи на сваки начин. Какво смирење!

Није чак испољавао никакав протест. Само је после свега рекао: “Срећан пут. Иди. Нека ти

Богородица помогне! Нека ти Господ опрости!” Кад се иследник вратио у Атину изгорела му

је кућа. Иследник и полицајци одвезли су Марију у Атину, на преглед. Владика јој је казао:

“Иди, Марија, брзо ћеш се вратити!” кад су прелазили преко реке покрај манастира поново је

зачула глас у близини: “Иди, Марија, не бој се, вратићеш се!”

“А чега се сећате у вези са смрћу Владике?”

“Био је у болници “Аретео”. Чим сам за то сазнала отишла сам му у посету. То је било

три сата пре његове смрти. Пришла сам. Код њега су биле сестра Јефимија и сестра Евника.

Кад ме је видео прозборио је: “А зашто је наша малена сва у црнини?” “Ваше

Преосвештенство, пре месец дана ми је умрла мама.” А он ју је волео. Чим је чуо за то

извукао је руке испод покривача и подигао их високо према небу и помолио се. А затим се

окренуо према мени и показујући прстом према небу рекао: “Нека ти помогне Господ и Мати

Божија. У Њу се уздај.”

Кад је умро и кад су га одвезли на Егину отпутовала сам и ја. Ковчег је пратило

мноштво свештеника, његови бивши ученици Ризаријске школе и маса народа. Цела Егина је

изашла! Посвуда су биле спуштене завесе. Продавнице и куће су биле затворене и сви су

кренули да испрате свеца. Ковчег су носили на рукама. Људи који су носили ковчег су

причали да им је после тога одећа миомирисала тако да су је са страхопоштовањем окачили у

ормане као светињу и више је нису носили. Сестре су с леве и десне стране пута држале

покров и барјаке. А друге су ружама засипале ковчег. Све сестре, нас десетак, биле смо крај

ковчега и држале кутијице са ватом. Стално смо брисале чело Владике, браду и руке између

прстију. На тим местима је миро пробијало као влага кроз зидове крчага! Цело лице је било

покривено капљицама. То је трајало три дана и три ноћи. Сви људи су долазили и узимали ту

вату. Миро је јако мирисало. Покојник је био исти као док је био жив. Нимало се није

променио!”

“Можда можете још нешто да испричате?”

“Моја мама је била присутна кад је мати Параскева примала велику схиму. Била је

толико дирнута да је наглас изговорила: “Мати Божија, дај и мени да једном видим моје дете

исто тако, а онда нека умрем истог тренутка.” Чула ју је мати Ксенија: “Тета-Марто, хајдемо

код Владике да упитамо хоће ли твоја ћерка бити монахиња.” Мени је, господине Мелинос,

тада било око 12 година. Нисам се плашила Владике. Често сам седела на његовој клупи, а он

би ми давао бомбоне. И сестра Касијана упита: “Ваше Преосвештенство, тетка Марта се

молила да њена ћерка постане монахиња. Хоће ли бити тако или не?” Свети Нектарије стави

своју руку на моју главу и рече: “Биће! И биће добра монахиња!” Од када су то рекли мојој

мами она као да је летела на крилима...

13

Минотаур је чудовиште из старогрчке митологије са главом бика и телом човека. Атињани су сваке године

Минотауру који је живео на оствру Криту слали по седам младића и седам девојака.

32

Сећам се, Владике више није било међу живима. У молитви му се за помоћ обратила

мајка болесног детета. Свети Нектарије јој се јавио у сну и рекао: “Не могу сад да ти

помогнем, мало касније. Сад чекам своје чедо Христодулу.” Сестра Христодула је заиста

умрла тог дана.”

Мати Нектарија, а шта осећате када се сетите да сте познавали светог Нектарија?”

“Осећам његову живу помоћ у свим својим пословима. Не стигнем ни да замолим за

нешто, а он ми то већ даје. Веома га волим! Увек је као жив преда мном. Не сећам се толико

своје мајке колико светог Нектарија! Увек видим поглед његових крупних очију којима нас

је гледао. Нека буде са нама његова благодат.”

Село Хилиомоди, 28. септембар 1987.г.

Георгиос Муртзис

Бор се лепо примио

Осећао сам огромну радост приликом уласка у кућу чика Георгиоса. Он је унук мати-

Анастасије која је посадила борић на месту где је сахрањен свети Нектарије. Отац чика-

Георгиоса је Димитрис Муртзис – радник који је свакодневно радио у манастиру. То је био

човек који је, кад су гасили креч поред бунара Павлинерисових, потрчао зачувши буку и

угледао како се после благослова светог Нектарија бунар, који је био пресушио, напунио

водом.

Чика-Георгиоса сам затекао у постељи, био је болестан. Без обзира на телесну немоћ

његов дух и разум су били потпуно здрави. Он је завршио школу, али је осим школе чика-

Георгиос завршио универзитет живота и завршио га је са одличним успехом.”

“Чика Георгиосе, ваша породица је била у тесној вези са светим Нектаријем. Чега

можеш да се сетиш о својима баки и деки?”

“Моја бака, монахиња Анастасија (мирјанско име Афродита Мурзи) живела је са

породицом у селу Фрески у подножју Хрисолеонидијског манастира. Када је остала удовица

одлучила је да се замонаши. Отишла је у манастир Свете Тројице14

. Тада Владике Нектарија

још није било на острву, она је била старија од њега. И моја бака се упутила у манастир

заједно са још једном монахињом. 1904. године кад сам се ја родио Владика је дошао на

Егину, градио је манастир. И мој отац је почео да иде тамо, требало је много да се копа.

Сећам се како је причао да му је кожа на рукама између прстију пуцала од мотике. Владика је

мом оцу говорио: “Мицосе, немој тако много да радиш. Уништићеш здравље.” Тада није

било багера, шта да се ради? Тако су мало-помало и изградили келије.

Једном је оцу пришао неки човек из села Месагро и рекао му је: “Слушај, Мицосе,

ископај ми виноград. Платићу ти две и по драхме на дан више од онога што ти Владика

плаћа.” “Доћи ћу,” обећа отац, “али ћу Владики да кажем да идем да копам свој виноград.” И

оде да пита светог Нектарија да не дође: “Ваше Преосвештенство, сутра нећу доћи на посао.

Треба да окопам свој виноград.” “Немој да дођеш, Мицосе, кад већ треба да окопаш

виноград,” одговори Владика.

Мој отац је имао магаре које се звало Спифа. Ноћу је отац размишљао: “Устаћу у

зору, узећу Спифу и брзо ћу отићи у Месагро.” Стаза је водила поред манастира и он се 14

Манастир Свете Тројице на острву Егина је постојао пре него што је тамо дошао свети Нектарије. Тамо је у

трошним келијама живело неколико монахиња које су се свакодневно скупљале на заједничку молитву. Тек

после 1904. године по благослову Владике почела је рестаурација манастирских зграда, уведен је

општежитељни устав. На територији манастира сачувао се мали храм у име иконе Мајке Божије “Живоносни

Источник”.

33

плашио да га не виде. Кренуо је док још није било свануло. Пролазећи поред храма Свете

Катарине испод манастира одједном изненада је пред собом угледао Владику! Облио га

хладан зној. А свети Нектарије га је осмехујући се упитао: “Мицосе, а зашто ми одмах ниси

рекао истину? Ја сам још јуче знао да ствари стоје потпуно другачије. Иди, дете моје! Тамо

ће ти више платити! Иди, имаш малу децу која расту...” Отац ми је често причао о томе и

плакао: “Па он није чуо како смо се договарали, како је онда сазнао?” Отац је увек говорио

да је Владика још за живота био светац.”

“Једном су калемили манастирске винограде. Мој отац је копао рупе. Код Владике је

свакога дана долазио један монах – Лаврентије, веома суров човек. На месту где је мој отац

копао земља је била тврда. А монах стоји и каже: “Ниси добро ископао рупу, Димитрисе.” “А

ти,” каже му отац, “узми мотику, па ископај како треба.” Иако је Владика био далеко “чуо” је

ову свађу. Пришао је и рекао: “Лаврентије, иди одавде и немој више да прилазиш

Димитрису!” Монах је отишао. Али ни Владика није прилазио, а раније је често навраћао,

давао савете, певао црквене песме. То је трајало недељу дана. Мој отац је отишао код

Владике и рекао: “А зашто ви, Ваше Преосвештенство, више не долазите код мене?” “А,

Димитрисе, дао сам себи епитимију и зато нисам ни прилазио. Ти се ту купаш у зноју, а отац

Лаврентије стоји беспослен, и још те учи памети. И њему и себи сам дао епитимију.”

“А када си се ти, чика-Георгисе, упознао са свецем?”

“Често сам ишао код њега у детињству. Бака ми је била тамо... разговарао сам с

Владиком. Он је са мном разговарао као с одраслим. Био је веома љубазан човек, миран,

душеван. Стално је благосиљао и одрасле и мале. Испиричаћу ти о својој баки, сестри

Анастасији. Упутила се у Палиохору да скупља траву. Ископала је и тамо мали бор. Кад је

почела да га сади у манастиру пришао јој је Владика и упитао: “Анастасија, шта то радиш?”

“Нашла сам борић, Ваше Преосвештенство, и хоћу да га посадим да нам касније даје хлад.”

“Прво измери место за један гроб, па га онда посади.” Шта мислите, да ме сахраните овде кад

умрем?” “Не, Анастасија, касније ћу ти објаснити.”

Моја бака је оставила место за гроб, а поред је засадила борић. Дрво се брзо примило.

Лепо је расло. Бор се обично не прима баш најбоље кад се пресади. А овај... Мој отац је и

говорио да су све то знаци Владикине светости. Раније су, кад је падала киша облаци ишли са

југо-запада, а чим се Владика доселио у манастир киша је почела да долази из правца

манастир. Са доласком светог Нектарија на наше острво Егина је добила потпуно други

изглед. Све је било на највишем нивоу!”

Леониди, 3. октобар 1989. г.

34

Николаос Сакелион

Поред богохулника

Он је дуго година био председник сеоске општине. Срео сам га ујутро у сеоској

продавничици. Пио је пиво с пријатељима. Гостољубив је, дружељубив, увек се узда у Бога.

Кад је умро свети Нектарије Николаос је имао 6-7- година.

“Господине Сакелион, молим вас испричајте чега се сећате о оцу.”

“Светог Нектарија сам упознао кад сам кренуо у школу. Наш учитељ нас је повео на

екскурзију у манастир с обиласком цркве посвећене Часном Крсту преко пута манастира.

“Прво ћемо отићи код Владике да добијемо благослов, а онда ћу вас пустити да се играте,”

рече учитељ. Видели смо светог Нектарија у дворишту, седео је на столичици – обичан

старчић. Прилазили смо једно по једно и узимали благослов. Свакога је питао за име и нешто

му пожелео. А затим смо се сви растрчали по планинским обронцима да се играмо својих

игара.”

“Чуо сам да су житељи Егине у то време страшно псовали и изговарали богохулне

речи.”

“Да, нажалост тако је било. Знате недељом су многи пили, а онда би почели скандали

у породицама, на улици. Владика је знао ко псује, све до једнога. Ишао би код њих по кућама

сваке суботе и овако говорио: “Дете моје, сутра ћеш доћи у манастир. Потребан си ми због

једног посла,” – у зависности од човековог занимања. Овај би одговорио: “Како то, ваше

Преосвештенство, да се ради, па сутра је недеља?” “Господ ће опростити, дете моје, то треба

манастиру.” У недељу би човек одлазио у манастир, свети Нектарије би га водио у храм где

је требало да служи. “Иди, упали свећу,” говорио би Владика, “а мати ће ти после показати

шта да урадиш.” А мати дуго не би долазила. Почињала би Литургија, а он би по завршетку

службе Божије позивао човека и говорио: “Иди да једеш, а после тога на посао.” Посао је

давао тек реда ради. А после посла би Владика нахранио човека, послужио га вином, платио

му и питао: “Кад си осећао већу радост, кад си ишао по Егини, пио и псовао Бога или када си

био у храму Божијем и још и новац зарадио?” Радник би се тада замислио како треба убудуће

да живи. Ето какав је био свети Нектарије! Он није буквално поштовао слово, већ се више

бринуо за спасење душе.”

Село Кипсели, 19. јуни 1989. г.

35

Марија Стронгилу

Литургија анђела

Код уважене госпође Стронгилу (наводим њено девојачко презиме, исто које је имала

и њена тетка, прва игуманија манастира – слепа мати Ксенија) доспео сам по савету веома

љубазне мати Теопистије, која се подвизава у обитељи коју је изградио свети Нектарије. Био

сам изузетно захвалан, јер је мој сусрет са 86-годишњом старицом био право откровење.

Стан у којем она живи с породицом своје рођаке Марије Јанакопулу налази се у густо

насељеном делу града. Прешавши праг њене куће осетио сам као да сам на острву Егини

1913-1924. године. Преда мном као да се показало 7 година свакодневног општења са светим

Нектаријем и 10 година живота проведеног заједно са светом игуманијом Ксенијом. Ове

успомене су веома драгоцене. Треба рећи да је осим свега осталог она сопственим ушима

чула претње иследника упућене светом Нектарију. Да, то је живи сведок, тадашња 17-

годишња Марија Стронгилу.

Благослов светог Нектарија је добила још док је била у мајчиној утроби. Нема речи

које би описале љубав коју она осећа према свецу.

“Госпођо Стронгилу, испричајте нам чега се сећате о својој тетки – човеку светог

живота – слепој мати Ксенији и о светом Нектарију.”

“Прво ћу нешто рећи о тетки. Знате, кад се она молила изгледало је да се одваја од

свега земаљског. Као да је доспевала на Небеса! Ја сам била још увек дете и нисам то

схватала. Она је била потпуно слепа, а ја бих јој прилазила за време молитве и гурала је да је

уплашим... Она се крстила и шапутала: “Одлази од мене, сотоно” – и одлазила би иза олтара

да тамо заврши своју молитву. Тада је било много ствари које нисам разумела.”

“А како је мати Ксенија доспела у манастир?”

“Знате, она је често ишла у један храм у Атини који се налази у кварту Полигона, у

цркву Архангела Михаила и Гаврила. И носила је монашку одећу. Тамо ју је видела госпођа

Катарина Матфопулу, побожна и богата жена. Пришла јој је једном приликом и рекла:

“Госпођице, да ли би хтела да дођеш код мене у госте?” “Не могу, зато што ће се мама

бринути.” “Добро, хајдемо онда код твоје маме да је замолим.” “Шта ће вам она?” упита

мајка. “Она је потпуно слепа, неће моћи ништа да вам помогне.”

“А зашто је госпођа Матфопулу хтела да узме девојчицу код себе?”

“Да би се она код њих молила. Она је заова оца Јевсевија Матфопулоса. И у то време

је била у другом стању па је хтела да се девојчица моли за њу. На крају крајева ју је ипак

примила у кућу. Једном приликом је код њих умро неко од рођака и они су позвали Владику

Нектарија на опело. Он је тада био директор Ризаријске богословске школе. Кад је опело

завршено сви кренуше у кућу код рођака. Онда госпођа обраћајући се Владици рече: “Ваше

Преосвештенство, ја сад имам много посла. Дозволите ми да вас закратко напустим како бих

поставила сто. Опростите ми. Довешћу девојку светог живота да Вам прави друштво како

Вам не би било досадно.” И довела је код њега моју тетку. Свети Нектарије је упитао: “А

зашто ти, дете моје не идеш у манастир?” “Ваше Преосвештенство, ја сам сиромашна. Немам

новца. Како да идем у манастир?”

Породица мог оца, господине Мелинос, се доселила са Крита. Били су избеглице.

Моја тетка, мати Ксенија се родила у Атини. Тада је Крит још увек био под влашћу Турака.

Чим ју је чуо свети Нектарије одмах рече: “Примићу те у манастир.” После извесног времена

свети Нектарије се упутио на Егину. Тамо се упознао с градоначелником, господином

Пепасом. Он је био лекар, предиван човек! “Господине градоначелниче,” обратио се свети

Нектарије, “хтео бих уз Божију помоћ да оснујем манастир на Егини.” “Ваше

36

Преосвештенство, ми већ имамо манастир где живе жене које нису оптерећене породичним

бригама. Хајдете да погледомо.” Светом Нектарију се свидео мали манастир, који је носио

име по цркви, која је тамо била саграђена “Живоносни Источник”. “Ваше Преосвештенство,

предајемо Вам га,” рече градоначелник. То је било управо оно место где се данас налази

манастир светог Нектарија.

Владика је одмах написао писмо мојој тетки и Касијани и оне су прве допутовале код

њега. Касније су дошле и друге. Тако су почели да обнављају манастир. Позвали су и мог

оца, он је био тесар.”

“Госпођо Стронгилу, кад сте и како ви дошли у манастир?”

“Моја мама је умрла од уједа бесног пса и ја сам остала сироче. То је било 1907.

године. Још нисам била кренула у школу, наравно, после тога сам ишла; тада сам имала 6

година, наша Стела – 4 године, мала Хрисанфи – 2 године. Двоје прве деце моје маме је

умрло. И кад је била у другом стању (у осмом месецу) и носила мене, моја тетка Хрисанфи

(Ксенија) ју је одвела у Ризаријску школу код Владике Нектарија да је он благослови. Он јој

је дао благослов и рекао: “Дете које родиш ће живети.” Тако сам добила благослов светог

Нектарија још у мајчиној утроби.”

“Вратимо се, госпођо Стронгилу, на онај моменат када сте дошли у манастир.”

“Да. Мама је умрла, отац је био шеф градилишта и ишао је по градилиштима, водио

ме је са собом. Заједно смо били у хотелима, тавернама, кафићима. Претворила сам се у

правог обешењака! Бака моје маме ме је грдила и много се бринула што тако растем. Онда је

решила да напише писмо тетки – мати Ксенији. Моја мама је још раније молила Ксенију да

ме узме у манастир. Плашила се да ћу ја, пошто сам била тако неваљала лако да утичем на

друге сестре. Тада јој је моја тетка одговорила: “Марија је још врло мала, а ја сам слепа, нећу

моћи да је негујем и пазим. Нека одрасте до 10-12 година, и обећавам да ћу је онда примити у

манастир.” Кад је мати Ксенија добила бакино писмо, забринула се и отишла код светог

Нектарија. “Ваше Преосвештенство, ослободите ме обећања које сам дала. Дала сам га својој

сестри на умору.” Тетка му је све испричала. Онда је Владика одлучио: “Твоје ослобађање ће

бити да се то дете доведе овде.”

Тако су ме довели у манастир. Нисам хтела тамо да живим. Али је лик свеца од првог

тренутка на мене оставио дубок утисак. Био је врло пријатан човек. Стално сам плакала. А

Владика ми је говорио: “Куда ћеш да одеш? Како ће наш манастир да остане без Марије?”

Тако је говорио да би ме задржао. Једном сам се спремила да побегнем одатле. Прво сам

отишла у башту. Дали су ми два букета ружа да однесем у Атину. Свратила сам у цркву са

цвећем. Пришла ми је мати Христодула, видела да држим цвеће, донела је две вазе да их

стави: једну – испред иконе Исуса Христа, другу – испред иконе Мајке Божије и мени је

заповедила да то урадим. Отишла сам и ставила вазе. Излазећи из храма срела сам Владику.

“Ваше Преосвештенство, ја одлазим!” “Како ћеш нас оставити без Марије?” Нисам знала шта

да одговорим. Тако сам и живела тамо до 1923. године док није умрла моја тетка. Године

1924. је дошао митрополит Атински Хризостом. Он ми је рекао: “Ако немаш намеру да

постанеш монахиња нема смисла да остајеш овде.” Замолила сам га да ми помогне да се

запослим у болници “Благовести” као медицинска сестра. У часописима на сликама сам

видела како медицинске сестре негују болеснике и то ми се свиђало. На крају сам се

запослила у болници “Благовести” 1924. године.”

“Хајдете да се сад вратимо неколико година уназад. Да ли се сећате службе светог

Нактарија?”

“Кад је он служио то је било нешто неизрециво. Кад би износио путир ја сам увек

падала ничице. У том тренутку – са светим путиром у рукама светац није додиривао земљу!

Ноге су му клизиле као да је летео! Испричала сам то тетка Ксенији. А она је одговорила:

37

“Наш Владика је свет човек! И кад служи не додирује земљу!” После тог тренутка кад смо

тетка и ја о томе разговарале ништа слично више нисам видела. Његова светост се не може

описати! Када је служио бденије чинило нам се да не стојимо на земљи него на Небу. Као да

смо остављали све земаљско.”

“Прича се да је био једноставан човек...”

“Да, није био горд. У жарко летње подне тетка Ксенија би ме затварала да не излазим,

да не скачем по верандама и не сметам сестрама да одмарају. А Владика је у то време ишао

по воду, чула сам његове кораке и отварала врата. “Марија,” говорио би ми, “молим те,

донеси ми чашу воде из бунара.” Сад је поред тог бунара гробница светог Нектарија. И ја бих

му донела воде. “Ваше Преосвештенство,” обратила бих му се, “хоћете ли да донесем и

слатко?” “Донеси, Марија, да поједемо и мало слатка.” Сећам се да је пробао слатко и дао ми

да лизнем са његове кашике. Али ја нисам могла да једем једном кашиком, хтела сам чисту, и

зато сам отишла у кухињу по чисту кашику. Сећам се како смо ми девојке на Велики Петак

брале цвеће. Он се осмехивао и говорио је: “Здраво, девојчице!” – и благосиљао нас.

Ја сам сваког јутра скупљала дудиње које су падале са дрвета које се налазило преко

пута његове кућице да Владика не би згазио и да се не би оклизнуо, а и да се под не би

прљао. Чучнула бих и скупљала плодове. Излазио је Владика и говорио: “Ево, колико

плодова скупиш, Марија, толико ћеш мојих молитава имати.”

Понекад су ме сестре због нечега грдиле и ја бих плакала. И кад би ме водиле поред

његове куће трудила сам се да плачем јаче, да би он чуо и изгрдио моје “увредитељке”.

Владика би их прекорио: “Марија опет плаче? Опет је кажњавате, не умете правилно да

васпитате дете...”

Магдалина (она је касније постала игуманија Хрисолеонидијског манастира) је била

учитељица и најчешће ме је она кажњавала. Била је строга, држала ми је часове. Код ње сам

научила да пишем, научила сам математику. Највише сам волела Касијану. Али, наравно, још

више сам волела Владику. Трудила сам се да увек будем близу њега. У подне, када сам му

доносила воду он би ме питао о задацима које смо мати Магдалина и ја радиле, питао би ме

са великим интересовањем и ја сам му постављала разна питања, а он би одговарао. Једном

сам му задала загоднетку: “Ишао је човек путем и одједном угледао чудовиште с пет глава, с

двадесет удова и сто прстију! Зар може да постоји такво чудовиште, Ваше

Преосвештенство?” “То је покојник. Његова глава и главе људи који су га носили – укупно

их има пет. Петоро људи има двадесет руку и ногу, а прстију – сто.”

Још да кажем да сам мало јела, и то не све, нисам волела цвеклу. Једном ме је моја

учитељица изгрдила зато што нисам све појела. Ја сам почела да плачем и отишла горе.

Пролазећи поред Владикине куће заплакала сам још гласније. Он ме је чуо и отишао је у

келију код моје тетке: “Шта је с Маријом?” “Она, Ваше Преосвештенство, неће да једе.” “А

шта сте јој дали?” “Цвеклу.” “Како то да неће, донесите тањир овамо, ево видећете како ћемо

сад нас двоје заједно све да поједемо.” Села сам и почела да једем цвеклу заједно са

Владиком.”

“А какав је свети Нектарије био у манастиру?”

“Веома једноставан. На њему су били мали крст и скуфија. Архијереске панагије

никад није носио, окачио их је поред иконе Мајке Божије. Служио је као обичан јереј.”

“Чуо сам да је светац волео да ради у башти, да је шио папуче сестрама...”

“Научио је сестре да шију папуче. Монахиња Кипријана се после њега бавила

шивењем обуће.”

“Да ли је јео са сестрама?

“Не, обично је јео сам.”

“Због чега је толико ценио мати Ксенију, вашу тетку?”

38

“Моја тетка је била чиста душа, врлински човек. Кад се она молила подизала би руке

високо, са страхом Божјим. Ја сам, наравно, била мала и нисам схватала. Она је подизала

руке, као да се узноси на Небо, а ја бих се пришуњала отпозади као лукави, и узнемиравала

је.”

“Да ли је она била слепа од рођења?”

“Не, ослепела је са 11 месеци кад је прележала менингитис. Била је добра песникиња.

Сећам се једне њене песме:

Душа, достојна жалости,

Стално јеца и жали,

И име Божије спомиње,

Вичући из све снаге.

И говори: “О Господе, спаси ме,

О Господе, помилуј.

Види сву таму моју

И изведи ме на светлост.”

“Да ли је имала дар прозорљивости?”

“Једном приликом дошла је сестра моје маме од ујака, Катина. Она је живела с једним

човеком који је служио у морнарици. Моја тетка, иако јој апсолутно нико о томе није причао

све јој је сама казала. Катина је родила дете и дошла на четрдесети дан у манастир. Свети

Нектарије је благословио малишана, крстио га је, а после тога причестио. Она се на крају

удала за тог човека чије је дете било и имали су петоро деце!”

“Колико година сте живели поред светог Нектарија?”

“Седам година: од 1913 године, од оног дана када сам дошла у манастир до 1920.

године када је он умро.”

“А да ли се сећате чика Павлинериса који је живео близу манастира?”

“Да, то су били свети људи! Они су ме одгајили. Тетка Хриса... Она је светом

Нактарију поклонила много земље за манастир и говорила: “Ако ти, Владико, буде требало

још земље, даћу ти.” “Не, тетка Хрисо, доста је,” одговарао би он. Прво је то био мали

манастир. Тек сад је тако велик. Свети Нектарије је замислио да оснује школу у манастиру да

се деца не би возила у школу у удаљено село Франгину. Али није стигао, почео је рат...”

“Вероватно се сећате клевете која је покренута против светог Нектарија. Да ли можете

да испричате нешто о томе?”

“Оклеветала га је свећарка, а он је био светац. Када је свећаркина ћерка Марија дошла

у манастир ја сам била напољу, испод еукалиптуса поред манастира. Имала сам хлеб и сир, и

јела сам. Пришла је Марија, била је лепа девојка, ми смо вршњакиње и рекла: “Треба ми

Владика.” Ја сам била прва особа коју је срела у манастиру. “Нећеш моћи да видиш

Владику,” рекох ја. “Али ћу да те одведем код своје тетке, код мати Ксеније.” И одвела сам

је. После разговора с њом тетка ју је одвела код Владике. “Остави ту девојчицу овде,

преподобна Ксенија, а после ћемо да видимо,” рече он. Тако су је оставили. А њена мајка, ох,

какав је она човек била! Једном је дошла у манастир, ушла у храм баш у тренутку кад смо

добијале нафору из Владикиних руку. Ја напред, а Марија позади! Ја сам већ доста била чула

о њеној мајци, па сам се зато и ја уплашила. Док смо узимале нафору и док смо излазиле из

храма сва сам се била најежила од страха. Видела сам да је ту жену обузео гнев и зато сам се

уплашила.”

“Каква је била та Марија? Заједно сте се играле.”

“Добра девојка. Знате, ми нисмо имале нешто нарочито времена за играње, ја сам

ишла на послушање.”

“А шта је било када се у манастиру појавио иследник?”

39

“Све сам тада видела својим очима. Свети Нектарије је седео крај врата моје тетке, а ја

сам прала степенице. Одједном видим, долази овај иследник и почиње тако грубо да се

опходи према Владици: “Ја сам иследник из Атине, дошао сам да вас испитам.” Владика га

је одвео у одаје које се налазе преко пута олтара. А доле је био подрум с дрвеним подом.

Шмугнула сам тамо и слушала. Знате ли шта га је питао иследник? “Старче, где закопаваш

децу која се од тебе рађају? Где их избацујеш? Кажи!” Ту нисам издржала па сам истрчала.

Видим иде моја тетка и пренела сам јој све што сам чула. “Одмах је одведите у кухињу,” рече

она сестрама. Одвели су ме. А најзанимљивије је да сам, када се иследник спремао да оде

дохватила циглу да га гађем. Владика је то видео и задржао је моју руку: “Шта то хоћеш да

урадиш дете моје? Ја сам му већ опростио.” Чак је хтео да га угости младом јагњетином. Али

смо му ми већ сипале чорбу од пасуља и он оде куда га ноге носе.”

“Госпођо Стронгилу, а чега можете да се сетите у вези с болешћу светог Нектарија и

његовом смрћу?”

“Кад је отишао у болницу, ја сам га пратила до храма Свих светих. Са њим су биле

сестре Јефимија и Атанасија. Чим смо дошле до храма Свих светих Владика ми рече: “А

даље немој да нас пратиш, Марија, доста је.” Узела сам благослов и отишла. Он се окренуо и

с тугом у очима погледао манастир. Касније сам рекла тетки: “Владика је био веома тужан

кад је одлазио.” Лежао је у болници “Аретео”, послала сам му букет хризантема преко једне

жене која нам је помагала у послу, чистила је конак, прала веш. Она је путовала у Атину, и ја

сам јој дала цвеће. Чим му је донела букет он је одмах упитао: “Од кога је то?” “Од Марије,

Ваше Преосвештенство.” Мати Јефимија која је код њега дежурала тада рече: “А шта ћемо

ми да пошаљемо Марији?” “Шта Марији треба осим благослова?” Али ми је Јефимија ипак

послала и таблу чоколаде.

Више га нисмо видели. Кад су довезли тело (ја још увек нисам могла да схватим ког

су то Владику довезли) на Егини је била права поворка. Допловио је брод са спуштеном

заставом. На њему су били отац Пантелејмон Фостинис, отац Ангелос Нисиотис из храма

Свете Тројице из Пиреја и један архимандрит. Сви свештеници су ишли пешке и на рукама

носили светог Нектарија. Нису палили свеће, а ја сам набрала незаборавак у башти, знате,

оне лепе цветиће. Замислите, кад су после 5-6 месеци отворили његов ковчег да га поново

сахране у нову гробницу личио је на уснулог човека. Само што је био јако мршав. Апсолутно

није био подвргнут труљењу. Све је изгледало исто као за живота. А причали су да очи

мртвих у земљи једу црви. Ни говора. Он као да је спавао. Тада су ковчег ставили у

игуманске одаје док су правили гробницу од меремера. Моји цветићи незаборавка које сам

ставила у ковчег били су свежи као да су тек убрани!”

“Шта, нису увели?”

“Нимало нису били увели!”

“И тело светог Нектарија је миомирисало?”

“За време опела с Владикиног чела је точило миро. И за живота су његове руке

миомирисале. Ја сам по својој наивности мислила да се он парфемише. То сам испричала

тетки, чудно јој је било да чује нешто тако: она га је још за живота сматрала за свеца.”

“Госпођо Стронгилу, шта је Владика пушио?”

“Ко је то могао да каже? Како то пушио? Он никада није пушио. Свет човек па да

пуши, да ли је то могуће?”

“Хајде да се вратимо на опело. Да ли је тада било много људи?”

“Цела Егина! Хиљаде људи! Све школе. А да ли знате за гроб? Када је мати

Анастасија уређивала манастирску башту оставила је место за гроб, мислила је да ће можда

она тамо бити сахрањена. А ето, свети Нектарије је умро пре ње иако је она била старија од

њега.

40

Испричаћу вам два случаја, која су ми се воема урезала у сећање. Један од њих се

десио још пре него што је Владика дошао на острво, а други релативно скоро, увече онога

дана кад је било обретење моштију. Кад је свети Нектарије још био директор Ризарисјке

богословске школе дошао је у Атину из Александрије онај човек који га је оклеветао пред

Патријархом Софронијем. Грчке власти су од њега затражиле писма са препорукама.

Односно, писма оних који су га лично познавали и који би могли да гарантују за њега.

Питали су га кога он лично добро познаје. “Пентапољског Владику Нектарија,” одговори

овај. Кад је Владика за то сазнао рекао је секретару: “Ја сам му од свег срца опростио и

никада нећу рећи ништа против њега, нећу му одговорити злом.” И други случај. Једном је

мати Акакија била болесна и замолила је сестру Стелу Андониу да је пробуди пре свитања,

спремала се да се причести. Стела ноћу чује: у храму се одвија Литургија. Изађе да погледа –

све је затворено. У храму није била упаљена ниједна свећа. И ја сам, док је још била жива

моја тетка Ксенија, чула нешто слично. Сећам се да сам устала и пошла да се обучем и да

своју слепу тетку одведем у храм на службу. Изађосмо, а храм затворен, унаоколо мрак.

“Хајдемо назад, дете моје,” рече тетка. “То је била Литургија анђела!”

Атина, 26. август 1987. г.

Георгиос Спиридакис

Егински Робинзон

Одрасли и деца воле причу о Робинзону Крусоу и другим самотњацима, сличним

њему. Привлачи их егзотика, прича о борби са силама природе за опстанак у изузетно

тешким условима. Једног од таквих необичних људи срео сам недавно у селу Сувала на

острву Егини. Он је вршњак века. Наш Робинзон је много година радио у Америци. Нема

краја сећањима. Али о свему по реду.

Рекли су ми да се на пустој обали недалеко од Сувале налази обитавалиште

пустињака, тамо се подвизава Георгиос Спиридакис с надимком Беспризорник. Зачудили су

ме услови живота, па и сам надимак, и уједно су у мени пробудили радозналост. После

прилично дугог трагања успео сам да пронађем његово место боравка.

“Свиђа ми се мој надимак, и ја сам сам томе кумовао. Беспризорник је, како се мени

чини добри луталица који воли све људе, али се не везује ни за кога посебно; његови

најближи пријатељи су птице и цвеће. У Америци сам током много година навикао да живим

управо тако.”

“Деко, колико ми је познато, ти си добро познавао светог Нектарија. Чега се сећаш?”

“Тада сам имао 14-15 година. Овде, у сеоцету Сувала на обали мора имали смо

путничке барке. У Атини су живела Владикина браћа, презивали су се Кефалас. Он ми је

давао задатак да за њих превозим корпе, флаше с уљем, плаћао је две или пет драхми, тада су

то биле велике паре. Једном приликом ми је отац дао неке папире за Владику. Тада ми је

било отприлике 16 година. Кренуо сам горе, успут сам срео другаре и почели смо да се

играмо клиса. Папире сам ставио у страну, па сам и заборавио где сам их ставио. Све сам

претражио – нигде их није било. На крају сам их нашао, па отидох у манастир, а већ је падао

мрак. Куцао сам. Очекивали су ме. Одмах сам отрчао до Владике. “Зашто си се толико

задржао?” упитао ме је. “Отац те је одавно послао. Шта се десило?” Испричао сам му све

како је било, просто ниси могао да слажеш тог човека. “Сада те нећу никуда пустити, већ је

врло касно,” рекао ми је, “спаваћеш овде. А ујутру, ако Бог да нека од сестара ће те на

магарцу одвести до цркве посвећене Часном Крсту, а даље ћеш сам.” Добро сам се наспавао.

Ујутру су ми дали чај и био сам спреман за пут. Опраштајући се од Владике прозборио сам:

41

“Ваше Преосвештенство, отац ће ме истући сад кад дођем кући.” “Не, неће те ни таћи,”

убеђивао ме је Владика, “дајем ти реч.” Смирио сам се. Што се оно каже, везао сам златан

чвор да не заборавим. Код куће ме је отац дочекао са осмехом, и мајка се осмехивала. У себи

сам размишљао: “Све је било као што је Владика рекао.” Нису ме ни тукли, ни грдили, све је

било у реду.”

“Деко, да ли си можда чуо за чуда светог Нектарија?”

“Својим рибарским баркама “Продром” и “Јасон” из луке Пиреја бесплатно смо

превозили материјал за изградњу манастира. Тада се десило оно са кречом, већ знате за то?

То је заиста чудо невиђено. Отац и ја смо тада такође потрчали у манастир. Сви су били

узбуђени, неки су плакали, сви су се крстили са трепетом и страхопоштовањем. И ми смо се

нагнули у бунар, видимо: пун је воде – до врха! Да-а-а. А чим су угасили креч вода се опет

вратила на претходни ниво.”

“А друга чуда, деко?”

“Била је једна жена из Мериста, у коју је ушао ђаво. Чим би зли дух њоме завладао,

узимали су појас свеца, закрштали је и она би се одмах смиривала. Једном су ову бесомучну

довезли у манастир. Десеторо људи ју је држало да би је приморали да целива гроб свеца, и

нису могли да је натерају да се сагне. Кад им она одједном рече: “Сад ме оставите – све је

прошло.” Заиста се исцелила. И још се ћерка Стаматиса Стаматиу из села Метанити, наша

блиска познаница, такође исцелила од истог таквог недуга. Једном је дошао човек са острва

Крист, у стомак му се урезало парче гвожђа с крова. Лекари се нису усуђивали да га

оперишу, било је врло опасно. Све то се десило баш на дан кад се празновао светац. И дакле,

управо у тренутку када су изношени Свети Дарови, он је сам себи извадио то гвожђе. Био

сам у близини и све сам видео својим очима.

Сећам се још једног сличног догађаја. Један човек из Тебе, чије дете је свети

Нектарије исцелио дао је као прилог манастиру две овце. Чим је брод пристао уз обалу,

спустиле су се степенице, овце су прве истрчале на обалу и одмах нестале. Овом човеку је

било врло криво, кренуо је у манастир, а успут је све питао да ли је неко видео овце. Сви су

му рекли да су видели две овце како иду у правцу манастира. Дошао је до манастира, почео

да прича о нестанку оваца, а монахиња га је умирила: “Твоје овце су већ у нашем стаду.”

“Деко, а да ли си био на службама кад је служио свети Нектарије?”

“Да. До 17-18 година сам се причешћивао из његових руку, а после... почео сам да

банчим и било ме је срамота да идем код њега.”

“А шта сад осећаш?”

“Сад кад долазим код њега палим свећу и на души ми постаје светлије. А раније кад

бих га видео желео сам да постанем другачији, да се поправим. Чинило ми се да заиста

постајем некако бољи.”

Село Сувала, 5. мај. 1989. г.

Панајотис Геладакис

“...Скинуо је своју обућу и дао босој жени”

Панајотисов унук, ђакон Фанурије Макаратзис, му је рекао који је циљ мог доласка и

он је са нестрпљењем чекао да дођем, желео је да се сети свега што је знао о светом

Нектарију.

“Деко, имаш... 92 године. Кад је умро свети Нектарије имао си 23 године, то је

приличан узраст. Шта можеш да испричаш о том времену?”

42

“Родио сам се у селу Агији Адомати. Из детињства се сећам како су сваки пут кад би

Владика пролазио звонила звона. Владику је на магарцу водио чика Панагис Јаничарис. Кућа

чика Панагиса се налазила мало испод манастира, у Конду, како се тад звало то место.

Путеви су били каменити, тешко је било ићи пешке. Сваког дана сам ишао у манастир са

старијим братом Димитријем и два-три радника. Помагао сам брату. Често би се тамо где смо

радили појављивао Владика. По спољашњем изгледу је личио на обичног монаха. Увек је

носио скуфију и мантију. Био је врло једноставан. Једном смо брат и ја поправљали стари

конак. Владика нам је пришао по навици. Овде је већ био чобанин, његове козе су недавно

обрстиле дивљу маслину. Свети Нектарије му је љубазно рекао: “Дете моје, зашто си тако

непажљив, па животиње не разумеју. Дивљаку ћемо накалемити, рађаће! Ево сад те маслине,

сад је она прави делија!”

“Чега се још сећаш, деко?”

“Био је један радник, помало дивљи човек с огромним брковима. Једном се забуљио у

једну сестру: суче бркове и само гледа. Владика му прилази и тихо говори: “Чика-Коста, твој

посао је готов, кад буде још посла за тебе рећи ћу ти.” Отпустио га је. Жена је долазила да

моли за њега, Владика му је опростио и он се поново појавио у манстиру, али је добио строга

упутства. Брат ме је учио: “Човек треба да буде веома опрезан, запамти да је ово свето место,

немој да се загледаш у лица, гледај у земљу, а не са стране.” Ја сам пазио на себе, слушао сам

брата.”

“А какав је свети Нектарије био као човек?”

“Био је баш прави светац! С добром речју, отвореног срца, милостив. Стално је читао.

Долазио сам код њега у келију, а он је стално седео нагнут над књигама, било их је много у

његовом малом кабинету, ја сам му помагао да пренесе нешто тешко, а он би ме

благословио.”

“Да ли се сећаш сестара-монахиња?”

“Сећам се. Једном сам закаснио на посао. Мати Магдалина ме је строго упитала: “Да

ли си некада видео како људи рано ујутру трче на посао” Она је била учитељица, врло

озбиљна. Сећам се Дамијане. Заједно смо успешно завршавали изградњу свих храмова.

Плаћала је својим новцем, које је добила за станове у Пиреју, који су јој у наследство

оставили богати родитељи.”

“А како је свети Нектарије служио?”

“Често сам био на Литургији кад је он служио. Недељом и о празницима се скупљало

много народа. Људи су хтели да га чују и да добију благослов. Постављали су шаторе око

манастира. Причали су ми како је једном у манастир дошла нека сиромашна боса жена.

Свети Нектарије је скинуо своју обућу и дао јој. Молио је да нахране сиромашну и гладну

жену. “Немамо ништа, Ваше Преосвештенство, само мало хлеба.” “Онда јој одмах дајте

хлеба.” А још једном су дошли сељаци из Конда да испричају како почиње суша и долази

глад. Свети Нектарије се помолио и ускоро је пала јака киша. Свега тога се јако добро

сећам.”

Егина, 20. мај 1989. г.

Монахиња Теодулија

Четири монахиње у једној породици

У овој породици је било петоро душа, од којих су четири монахиње! Мајка и три

ћерке су се самопожртвовано посветиле Богу. Неке од њих су већ отишле из живота.

Разговарамо са игуманијом Теодулијом и њеном сестром, монахињом Магдалином, у

43

древном Хрисолеонидијском манастиру који се налази на зеленој планинској падини, која се

уздиже изнад манастира светог Нектарија. У овим сестрама сам видео оваплоћење

безграничне и дубоке Христове и људске љубави!..

“Мати Теодулија, обузима ме трепет при помисли да се налазим на светој земљи

вашег манастира. То је тврђава Православља. Ваша сестра по телу и по духу – мати

Магдалина и ја смо се срели по Божијем Промислу. Ви сте биле вољене сестре незаборавне

мати Хрисатеније, човека предивне душе. Испричајте ми, молим вас, чега се сећате о светом

Нектарију и о блаженој монахињи Хрисатенији.”

“Наша сестра Хрисатенија (на крштењу Димитрула) је расла поред светог Нектарија.

Док су је крштавали у крстионици се образовао крст. Сви су мислили да ће она ускоро

умрети, а испало је супротно. Расла је и постајала све ближа Богу. Постила је, редовно је

ишла у цркву. Кад је први пут отишла у манастир с тетком Мариго Камбанау имала је неких

проблема са оком. Родитељи су много пара потрошили на лекаре, али ништа није помагало.

Исцелио ју је свети Нектарије само својим благословом. Закрстио ју је, дотакао лагано њену

главу својом руком и казао: “А ти ћеш, дете моје, бити монахиња!” Поскочила је од радости.

Свети Нектарије је узе руже које су се налазиле крај плаштанице (то је било у недељу после

Васкрса) и дао јој је у руке. А после је рекао да наша мама скува ово цвеће и опере јој очи.

Али чак ни то није било потребно: одмах се тамо исцелила! Малена је тада некуда отрчала и

нису могли да је нађу. У међувремену је дошло време да се пије кафа. Скувала ју је мати

Јефимија и однела Владици. Улазећи у келију видела је девојчицу како седи крај штока од

врата и почела да је грди, јер је знала да су се родитељи бринули. “Немој да ме грдиш! Седим

и чекам да дође отац, јер је рекао да ћу бити монахиња.” На крају су је одвели код тетке. То

су испричали Владици. Он се осмехнуо и рекао: “Добро, доведите ми је овамо” (он никада

није говорио, “хајде” или “дајте”, обично би говорио “добро”). Доведоше девојчицу код

њега. “Дете моје,” поче он да јој говори, зашто нећеш да идеш код маме? Ићи ћеш у школу,

види: код нас све сестре знају да пишу, да читају и да певају. Кад научиш да читаш и да

пишеш ако будеш хтела дођи овамо.” Она се поклонила, пришла је по благослов и захвалила

се Владици зато што јој је исцелио око. “Молим те, реци твојој мами да ју је Владика молио

да те пушта са свим познаницима и рођацима кад они буди долазили у манастир. Тако ћеш

често моћи да долазиш овамо.” Само тако је наговорио дете да оде кући са тетком.

Димитрула никад није хтела да иде из манастира. Свети Нектарије ју је веома волео, говорио

је сестрама да се брину о њој, да пости и причешћује се и да у свакодневном животу буде као

поред Христа.

Једном је свети Нектарије “видео” девојчицу обучену у блештаву одећу. Владика се

узрадовао и с трепетом је рекао: “Мати Божија, видим ово дете одевено у златне ризе.” Казао

је Димитрули: “Знаш, дете, променићу ти име! Зваћу те Хрисатенија15

. Девојчица је била као

на крилима од радости, а сестре су биле у недоумици: “Владико, какво је то име? Зар постоји

света Хрисатенија?” “Не, сестре, нема свете Хрисатеније. Али када бисте могле да видите

ово дете онако како сам је ја видео схватиле бисте да њој може да се да само то име.” “Добро,

Ваше Преосвештенство, како благословите. А пошто нема свете Хрисатеније, кад да славимо

њен имендан?” “У понедељак II недеље по Васкрсу, на апостола Тому, на дан Хрисовитске

иконе Мајке Божије.”

“Хтели бисмо нешто да сазнамо о вашој мами, испричајте нешто о њој.”

“Она се исповедала код светог Нектарија. Прво је родила Димитрулу, после ње мене, а

кад је била трудна и носила треће дете наш отац је отишао у Америку да заради паре нама за

мираз. Тако да тада као да нисмо ни имале оца. Умро је у Америци. Пред крај живота је

15

Што значи “златна”.

44

добио писмо са острва Егине. Између осталог писали су му: “Можеш да сматраш да немаш

ни жену ни децу. Твоја кућа је постала подворје. Сви попови и монахиње тамо долазе. Ако си

сакупио доларе дођи и окачи полијелеј, цела кућа ти је у иконама.” Отац је тада нашој мајци

написао писмо: “Ако желиш да одеш у манастир узми наше три ћерке и иди, а ја ћу да одем

на Атон и такође да се замонашим! Ако одлучите другачије све дођите овамо!” Мама је

отишла по благослов. Посаветовали су јој да оде макар с двема ћеркама, а да Хрисатенију,

ако она то жели остави овде, били су спремни да се побрину о њој. Мама се о свему овом

саветовала са својом мајком Катарином. Ова није хтела ни да чује. “Или,” каже, “идите све

заједно или нико.” Ни ујак који је требало да нас прати на путовању није пристао да иде без

Хрисатеније. Тако да смо све остале.”

“А ко је тада била игуманија у манастиру?”

“Тада је игуманија била Магдалина, то је било 1942. године. Она нас је веома волела.

Прво је дошла Хрисатенија, годину дана после очеве смрти. Замонашио ју је Владика

Еласонски Јаков, променио јој је име, дао јој је име Христонимфи, рекао је да нема имена

које јој је дао свети Нектарије. А мати игуманија је инсистирала, говорила је да треба

оставити онако како је рекао старац. Кад је Хрисатенија доспела у наш манастир веома

тешко јој је пало што не може да живи у манастиру светог Нектарија на који се толико била

навикла. И у сну је видела светог Нектарија који јој је рекао: “Дете моје, немој да тугујеш. И

у манастиру Свете Тројице су моја чеда и у Хрисолеонидијском манастиру су моја чеда.

Немој да се бринеш.”

Годину дана касније и мама је отишла у манастир. Једном сам неким манастирским

послом отпутовала у Атину и јавили су ми да се што пре вратим, јер се мама разболела. И

још су ми рекли да доведем оца Тимотија из манастира светог Нектарија, да би је он

замонашио као што је молила. Тако смо и учинили. Дали су јој име Нектарија. Живела је око

15 дана. Зашто се раније није замонашила? Била је веома милостива и мислила је да у

манастиру неће моћи да чини дела милосрђа онако како је хтела.”

Егина, 2. октобар 1987. г.

Монахиња Хрисатенија

Мој отац

Нисам имао прилике да добијем благослов од мати Хрисатеније која је умрла 1984.

године, али сам о њој толико чуо да ми се чини као да је врло добро познајем. Многи људи

су ми причали о њеној племенитој души. Веома сам се обрадовао када сем у лето 1987.

године имао прилике да чујем и њен глас. Захваљујући једној сачуваној касети могао сам да

чујем беседу мати Хрисатеније с митрополитом Идрејским, Специјским и Егинским

Јеротејем. У њој је учествовао архимандрит Јефрем Стенакис, викарни епископ митрополита,

и други. Интервју је био снимљен 1984. године у манастиру светог Нектарија. На питања

Владике Јеротеја мати Хрисатенија одговара с једноставношћу дечије душе. Њена

многобројна сведочанства, ако не и већина њих су потпуно непозната.

Топло се захваљујем Владици Јеротеју који је снимио овај интервју, као и викарном

епископу за то што су ми љубазно омогућили да запишем текст беседе.

Митрополит Јеротеј: “Колико година сте познавали мати Магдалину?”

Монахиња Хрисатенија: “Од детињства.”

М.Ј.: “И колико година сте имали када сте дошли у манастир?”

М.Х.: “У манастир сам дошла кад ми је било пет и по година, од првог разреда.”

М.Ј.: “И од тада сте стално у манастиру?”

45

М.Х.: “Не. Ишла сам и у школу. Једном сам се нешто разболела. Нешто ми је било са

оком. Водили су ме по лекарима и није било никаквих резултата, било ми је све горе и горе.”

М.Ј.: “А шта вам је било са оком? Које око вас је болело?”

М.Х.: “Десно око ми је постало бело као беоњача. Више нисам видела на њега. И

једном је моја тетка рекла: “Водамо је по лекарима, а на Егини живи најбољи лекар. Хајде да

је одведемо код Владике да је он закрсти копљем. Кад смо дошли на Егину рекла сам јој:

“Тетка, хајде да одемо код Владике, ти си рекла да ће ме он закрстити копљем.” Била сам

мала и мислила сам да је копље неки лек. Тада још није било аутомобила. Тетка је узела

магаре, села на њега, а мене је попела иза себе. Пролазећи поред цркве Свих светих показала

ми је манастир: “Ево, видиш, тамо идемо. Тамо ћемо срести оца, он ће те благословити.”

“Тетка, ја ћу да сиђем.” Скочила сам и направила три метаније. “Мати Божија,” говорила сам

гледајући у небо, “Христе Спаситељу, учините да останем овде да живим. Нека будем

монахиња! Ево у овом манастиру.” И тетка је сишла са магарета и лупила ми чвргу: “Да се

ниси усудила да скачеш са магарета док не стигнемо.”

Дошле смо у манастир. Владика је седео у фотељи, и крај његових ногу је била

плетена клупица. “Ево оца који ће ти излечити око,” рече тетка. Отишла сам код њега,

загрлила његове ноге и рекла: “Оче, ја тебе много-много волим! Од земље до неба! Ако ми

излечиш око волећу те још више!” Села сам на клупицу покрај његових ногу и почела да

молим: “Молим те, оче, излечи ми око.” Свети Нектарије је устао и отишли смо у храм. Узео

је свето копље и благословио ме њим. А ја сам чекала да ми да лек! Онда Владика рече мати

Христодули: “Дај им неколико ружа од плаштанице, нека их скува и испере око.” Моја тетка

је узела цветове, међутим, кад сам изашла из храма око је било потпуно здраво! Видела сам

светлост! И како онда да одем од оца! “Оче, не желим да идем од вас, радите са мном шта

хоћете!” “Добро, дете моје, треба да идеш у школу и да научиш да читаш и да пишеш како би

била од користи у манастиру!” “Хоћу да останем у манастиру с тобом.” Тад је свети

Нектарије рекао: “Ја ћу слати мати Атанасију и мати Дамијану по намирнице, и оне ће те

доводити на магарцу.” Имали су магаренце које се звало Лиза. Сећам се тога зато што су ме

стављали на њега и ја сам пратила сестре када су долазиле по намирнице. Свраћале су код

нас кући.”

М.Ј.: “Да ли си се тада упознала с Владиком?”

М.Х.: “Да, имала сам пет и по година кад ми је исцелио око. Наставила сам да идем у

школу. Једном ме Владика није видео целе недеље. Кад су код њега дошле сестре Ксенија,

Христофора и Харитина, старе монахиње, он их је упитао за мене. “Болесна је, Ваше

Преосвештенство, нисмо вам то рекле.” “Ноћас сам је сањао. На њој су биле златне хаљине и

стављао сам јој златни крст! Требало је да ми кажете...” Чим су сестре изашле, у келију је

ушла сестра Акакија код које сам живела, тамо сам имала свој диван. Онда сам отишла код

Владике. “Поздрављамо преподобну Хрисатенију! Поздрављам те, драго моје дете!”

Поклонила сам се до земље, и пришла по благослов. “Оче мој, била сам болесна, али су све

моје мисли и осећања били овде.” “Седи, дете моје.” Узео је епитрахиљ и омофор и почео да

се моли нада мном. “Нека те од данас не зову Димитрула. А кад чујеш име Хрисатенија

одазови се да се и сестре навикну.”

М.Ј.: “А где је читао молитве над тобом?”

М.Х.: “У игуманској соби. Поред иконе Мајке Божије. Рекао ми је да клекнем на

колена и променио ми је име.”

М.Ј.: “Да ли си у то време ишла у школу?”

М.Х.: “Да, завршила сам четврти разред. Рекли су ми да наставим школовање, али ја

нисам хтела: плашила сам се да некако не изгубим манастир. Имала сам 12 година кад је

умро свети Нектарије. Понекад би ме он питао: “Колико година имаш, дете моје?” “Чак ни не

46

знам, оче. Родила сам се на светог Јована Златоуста.” “Добро, онда треба да имаш златна

уста, дете,” говорио је и осмехивао се.

Водио ме је и у епархију. Успут би разговарао са мном: “Дете данас је дан светог

Јована Претече. Зашто се зове Претеча?” “То му је било презиме,” кажем ја. “Не, дете моје,

он је ишао испред Христа. Свети Јован је био шест месеци старији од Христа.”

Једном смо на празник светих бесребреника Козме и Дамјана кренули у шетњу.

Владика је у руци имао штап да се о њега ослања. Касније је тај штап остао код мене, али га

је узела једна монахиња с острва Патмос. “Данас, је дете моје, дан светих Козме и Дамјана,”

причао је Владика. “Зашто их зову бесребереници?” “То им је било презиме, оче” одговорам.

“Не, дете моје. Они су били лекари и нису узимали сребро, и зато су их и звали

бесребрници.” А шта је то сребро, оче?” “То је новац, Хрисатенија. Нису узимали новац,

лечили су бесплатно.”

Једном је Зиновија Лалауни, која се сад зове Нектарија (она је била монахиња у

манастиру Фанероменске иконе Мајке Божије у месташцу Хилимоди) хтела да ме поведе са

собом у село Месагро. Отишле смо код мати Ксеније да добијемо дозволу. “Иди код свог

деке, њега питај,” каже игуманија. Одосмо код Владике, а он није дозволио: “Не, дете, твоја

мама зна да си у манастиру. А ако ти се нешто деси... Иди иза манастира и прати Зиновију

погледом док не нестане са видика.” Изнервирах се и помислих у себи: “Ех, баш си ме

частио, оче!” А свети Нектарије се окреће и говори: “Ех, баш си ме частио, оче!” “Јаој, ја сам

то рекла у себи!” Свети Нектарије се осмехнуо, а ја сам се заплакала. Било ме је срамота...

Једном смо мати Партенија и ја отишле да скупљамо лековите биљке за Владику.

Дали су ми оштар нож. И ја сам се посекла секући траву – одрала ми се кожа и почела је да

тече крв. Уплашила сам се и почела да вичем: “Јаој, све вене су ми изашле, шта сад да

радим?” - стојим и плачем. Дотрчале су сестре да ми превију рану. “Не дирајте,” кажем им,

“идем код свог деке који ми је исцелио око.” Отишла сам код Владике. Ставио је одозго своју

руку, закрстио ме је – и све је прошло! Када је био жедан послао би ме по воду. Увек само

мене. Отпио би три гутљаја, а онда би казао: “Ево, а сада ти попиј!” Воду сам доносила из

бунара. То је тамо, поред гробнице свеца.”

М.Ј.: “Чега се још сећаш, Хрисатенија?”

М.Х.: “Испиричаћу како је долазио Владика Мелетије16

. Сестре су упалиле свеће, а

мени су дале корпицу с ружама. Узимале су цвеће одатле и њиме засипале Владику. Кад је он

отишао свети Нектарије је био веома узнемирен. Пришла сам му: “Зашто си, оче, тако

нерасположен, шта ти је?” “Дете моје, хоћеш ли нас примити у кућу?” “А шта ће вам наша

кућа, оче? Ми ћемо са задовољством, оче...” “Било би добро да живимо тамо.” “Чекај, оче, да

израчунам колико имамо кревета.” Почела сам да бројим, испало је да има мало. “Не, нећемо

стати. А зашто да идемо из манастира? Ја хоћу да будем у манастиру, са сестрама.” “Онда,

дете моје, приђи икони Мајке Божије на улазу и помоли се.” Он ми није рекао за шта да се

молим. Отишла сам, клекла на колена испред иконе и шапутала: “Мати Божија, уништи.

Мати Божија, уништи!” Дуго сам се молила. Мати Харитина оде код Владике и рече: “Мала

се нешто уплашила, Ваше Преосвештенство, и отишла је негде.” “Не, мати, није отишла. У

храму је. Иди, доведи је овамо.” “Дете моје, за шта си се молила тако дуго?” “Оче, молила

сам се да га Господ уништи, да спасимо манастир!” “Дете моје, ти си изговарала такве

ствари? Из твојих уста треба да теку мед и сладост. Никада више немој тако нешто да

кажеш.” Ставио ме је на колена испред иконе Мајке Божије и прочитао разрешну молитву."”

М.Х.: “Да ли се сећаш иследника, шта се догодило?”

16

Ради се о тадашњем митрополиту Атинском Мелетију Метоксакису, будућем Васељенском Патријарху.

47

М.Х.: “Не сећам се, Владико, тада сам била још мала. Једном смо месиле тесто. Сестре

су за мене увек правиле ђеврек кад су нешто пекле, али да никоме не кажем. Једном је

Владика упитао: “Јесу ли ти испекле ђеврек тамо где си помагала да се меси тесто за хлеб?”

“Да, али су ми рекле да то никоме не кажем.” Владика се осмехнуо, благослови ме је и рекао:

“Донеси ми га и немој све да поједеш одједном, јер можеш да се разболиш.” На улазу у

игуманске одаје је стајао бифе. Тамо су се чували слаткиши за мене да не бих јела све

одједном и да се не бих преједала. Имала сам и округли сто испред Владикине келије. Тамо

сам јела. Понекад сам јела заједно са сестрама за заједничким столом, а на сточићу сам јела

заједно са Владиком.”

М.Ј.: “Није ваљда да си јела само слаткише?”

М.Х.: “Не, јела сам и другу храну. Мати Јефимија ме је много волела. Чак и касније,

кад сам отишла у Хрисолеонидијски манастир. Мати Магдалина ме је размазила, шта год да

урадим она би ми све опраштала. Зато сам и отишла код њих. Само ми је било тешко што сам

била далеко од манастира светог Нектарија. Једном сам сањала Владику Нектарија. Он ми се

обратио и рекао: “Ја сам поред тебе и овде у манастиру Мајке Божије, дете моје!” Онда сам

се смирила.”

М.Х.: “Да ли си носила своју одећу?”

М.Х.: “Не. Ја нисам имала ништа осим плаве школске кецеље. После смрти светог

Нектарија обукла сам црнину. Једном сам обула чарапе и Владика ми је ставио примедбу.”

М.Х.: “Да ли су твоји родитељи желели да постанеш монахиња?”

М.Х.: “Ја сам од детињства желела да се замонашим, од најранијег детињства. Док су

ме крштавали у крстионици се показао крст. Мешали су воду да би крст нестао, а он се опет

појављивао. Онда су рекли: “Ово дете ће вероватно умрети.”

Архимандрит Јефрем Стенакис: “А да ли сте ишли у шетњу са светим Нектаријем?”

М.Х.: “Често смо ишли у село Палиохора. Водио је сестру Јефимију и мене. Свраћали

смо и целивали иконе светог Дионисија. Причао ми је његово житије, о томе како је опростио

убици свог брата и друге епизоде... А ја сам му на то говорила: “Оче, и ти тако ради, па ћеш и

ти постати светац. “Он се осмехивао и благосиљао ме је. Водио ме је и у олтар. Имао је тамо

ковчежић. Узимао би воду, прво би сам пио, а онда би ми казао: “Сад ти пиј!”

М.Ј.: “Да ли си певала у цркви док је још био жив свети Нектарије?”

М.Х.: “Ставили су ме за певницу. Тада су певале сестре Теодосија, Акакија и

Христофора.”

М.Ј.: “А ко је најлепше певао?”

М.Х.: “Сестра Христофора. А сестра Теодосија је имала јачи глас.”

М.Ј.: “Да ли је она била болесна кад је дошла у манастир?”

М.Х.: “Њено мирјанско име је било Јевморфија. За време јој је напада излазила пена

на уста и колутала је очима. Свети Нектарије ју је исцелио. Још се сећам Митродоре, али се

она појавила после смрти светог Некатарија. Њу је отац довео на гроб свеца. С њим су била

још и јагњад, и њих су довели на гроб. И тамо се исцелила. Била је још једна болесна жена,

Партенија Кракари.”

М.Ј.: “Да ли се Магдалина непрестано молила?”

М.Х.: “Да, целе ноћи. Она је била ђакониса. Свети Нектарије јој је дао благослов и она

се молила с бројаницама седећи на столичици. Обилазила је цео манастир и молила се до 3

сата када би зазвонило звоно. Молила се по осам сати заједно са Агатоником и још једном

монахињом. Свети Нектарије ју је научио да говори: “Господе Исусе Христе, Сине Божји,

помилуј ме” и “Богородице Дјево...” Једном ме је Владика упитао: “Реци ми, драго дете, шта

осећаш када изговараш “Господе Исусе Христе”?” “Као да сам Христос улази у мене, оче!”

48

Рекла сам му оно што ми је било у глави... “А шта осећаш када се причешћујеш, дете моје?”

“Као да ми све радосно игра од уста до стомака!”

Испричаћу вам и за мати Евникију. Она је била парализована. Свети Нектарије ми је

рекао да је научим Исусовој молитви. Она је волела кад ја дођем. Говорила ми је да никако

неће да научи ту молитву да бих ја стално седела поред ње и све време јој понављала. “А

мени је Владика три пута рекао и ја сам запамтила,” говорила сам. Она се осмехивала: “Ја

сам стара, никако не могу да научим”.

М.Ј.: “Чега се још сећаш, Хрисафенија?”

М.Х.:” Једном је била суша. Из Хирсолеонидијског манастира код нас су донели

икону Мајке Божије. Стављена је изван храма па су је људи целивали. А ја кажем мати

Евники, парализованој: “Иди, мати, и ти целивај.” Била ми је кратка памет. “Дете, ти знаш да

не могу да ходам.” “А ја ћу те узети за руку па ћу и ја да целивам. “И она одједном устаде,

сама је кренула и целивала икону. Мати Божија ју је исцелила!”

М.Ј.: “Мати Хрисанетија, да ли је свети Нектарије имао бројанице?”

М.Х.: “Да. Он је понављао Исусову молитву и “Богородице Дјево...”

М.Ј.: “Кажу да је у његовој келији била пепељара за посетиоце који су пушили?”

М.Х.: “Не, то никада нисам видела! Не. Ја сам била мала и свуда сам вршљала. Сестре

су се љутиле: “Ова мала свуда седа.” А свети Нектарије би говорио: “Добро, нека седи и нека

слуша, запамтиће за убудуће...”

М.Ј.: “Да ли све причаш како је било или нешто придодајеш?”

М.Х.: “Не. Можда нешто одузимам зато што заборављам. А да додајем – не додајем.”

М.Ј.: “Неко је причао да је свети Нектарије пушио.”

М.Х. “Не дај Боже, сачувај Мати Божија! То је био свет човек!.. Једном смо отишли на

брдо, изнад куће тетка-Ангелике. И он ми каже: “Шта мислиш, хоће ли бити добро ако овде

направимо сиротиште?” Више пута је поновио: “Ако будете добре, из златних посуда ћете

јести.”

М.Ј.: “Тако и јесте, ако се не ограничавамо само на материјалну храну. А да ли си

била овде кад је умро свети Нектарије?”

М.Х.: “Наравно. Отишла сам, села испод ковчега и нисам одлазила. “И ја хоћу да идем

тамо где је отац отишао,” свима сам говорила. Вукле су ме мати Акакија и друге сестре, а ја

ни да чујем. “Неће ваљда и она да умре,” говорили су. Стално сам плакала и разболела сам се

од туге. Одвезли су ме у болницу. Мама је платила 12 хиљада драхми за лечење. А затим је

отац Ангелос попричао с њима и од нас су узели само пола. Била сам паралисана, нисам

могла да једем од туге. Једна нога ми је постала краћа од друге. Затим су ме упутили у

болницу “Евангелизмос” (“Благовести”), као што је рекао отац Ангелос. Тамо смо платили 3

хиљаде драхми. На празник иконе Мајке Божије “Живоносни Источник” видим: улази

монахиња у собу. То је била мати Магдалина. Много сам се обрадовала. Како сам касније

сазнала, мати Магдалина није никуда ишла из манастира, све време је била на Егини. “Како

си, мати, како су сестре?” “Устај, дете,” каже ми она. “Не могу, мати, парализована сам. Не

могу ни да једем ни да пијем.” Она је села покрај мојих ногу и почела да ме мази. То је било

у један сат дању. Затим поче да ме усправља. Осећала сам да сам оздравила и почела сам да

вичем: “Дођите сви овамо што пре, оздравила сам! Подигла ме мати Магдалина!” То је било

чудо Мајке Божије! Послали су ме код оца Ангелоса Нисиотиса у храм Живоносног

Источника! Одвео ме је код лекара, они су се прекрстили: “Сад верујемо да постоје Христос

и Мати Божија!” Вратили су нам новац из болнице зато што се десило чудо!”

М.Ј.: “Којих још сестара се сећаш?”

М.Х.: “Мати Ксеније, Харитине, Теодосије, Магдалине, Христофоре, Касијане,

Евникије, Акакије и других. У Хрисолеонидијски манастир сам отишла после 1935. године.

49

Тамо ме је одвела игуманија Магдалина. Архиепископ Хризостом ју је поставио за игуманију

те обитељи...”

Егина, 1984. г.

Состирис Мастростаматис

Широко срце

И бијаше згрчена, и не могаше се никако усправити (Лк. 13, 11) – то се може рећи за

87-годишњег Сотириса Мастростаматиса. Тело му се повило од изузетно тешког живота, али

је његово дивно срце широко отворено и препуно благословених успомена. Сотирирсова

кућица се налази у башти међу дрвећем пистаћа17

.

“Деко, ти си лично познавао светог Нектарија?”

“Да, лично сам га познавао. Често бих га сретао на путу до манастира кад је ишао на

службу. Кад би некога срео он би се зауставио и благословио би човека. Владика је седео на

коњу возара Понатиса Јаничариса. Ја сам често ишао у манастир. Сећам се да је Владика

радио заједно са радницима, а Литургију је служио као обичан свештеник. Он ме је често

причешћивао.”

“А како је изгледао?”

“Био је средњег раста, у манастиру је носио скуфију, имао је црну браду, а не седу.

Очи као да те гледају право у срце. Срце му је било испуњено љубављу према ближњем, био

је милостив и човекољубив. Једном је (ја сам тада био у манастиру) дошао неки сиромах-

човек, Владика је сестри рекао да му дају све што су имали. “Нема ничега, Ваше

Преосвештенство, остало је само мало да преживимо дан.” “Дај му оно што имамо, а ујутру,

како Богу буде угодно.” А ујутро је неки богат човек као прилог манастиру дао много

пиринча, шећера и брашна. Дотерали су то су на два магарца. То знам зато што сам помагао

да се истоваре намирнице. Сећам се како се светац тада окренуо према игуманији и значајно

изговорио: “Видиш, мати, како је Богу било угодно!” И прекрстио се.”

“А како данас доживљаваш то што си лично познавао свеца? Какав је твој осећај због

тога што си контактирао с њим, видео га у свакодневном животу, био на његовим

службама?”

“Хтео бих да загрлим цео свет! Отац је већ тада био светац свим својим бићем –

једноставан, приступачан, смирен. Једном је дошао неко од званичника и посетио га, а он је

радио у мантији засуканих рукава заједно с радницима. Придошлица се томе зачудио, али

ништа није рекао. А свети Нектарије је, разумевши његове мисли објаснио: “Рад је благослов

Божји за све. Нема везе што сам Владика, и ја треба да радим.”

Село Асомати, 9. јули 1989. г.

Филип Капос

По наруџбини благог Господа

Филип је седео с једним од својих пријатеља у црквеној порти саборне цркве града

Егине. Кад смо објаснили који је циљ наше посете он је буквално скочио са столице

узвикнувши: “Оно за шта ме молите је за мене част и радост.” Очи су му заблистале чим је

чуо име светог Нектарија и он поче да прича:

17

Острво Егина је центар за производњу пистаћа.

50

“Мој отац је радио у манастиру као грађевински радник. Јели смо хлеб из Владикиних

руку. Отац ме је често водио са собом. Сви су ме гледали са осмехом. Владика је био у

простој радничкој одећи, помагао је саветима: радници су га слушали отворених уста. Ја,

наравно нисам придавао значај ономе што је Владика говорио зато што сам био мали. Он је и

са мном разговарао, али се ја, наравно, не сећам шта је говорио. Када сам мало порастао

почео сам сам да идем у манастир. Пешке, бос. Свако јутро сам носио оцу доручак, сам сам

молио да носим храну оцу – стално сам тражио изговор да што чешће одем у манастир зато

што ми је то причињавало велику радост.

Једном мати Антонија рече Владики: “Ава, немамо више намирница и имамо још

мало хране за стоку.” А Владика јој је мирно одговорио: “Мати, Господ ће помоћи.” Позвао

је раднике и рекао им да узму магарце и да се упуте у Сувалу да нешто натоваре. Тада је тамо

била главна егинска лука. “Шта да натоваре, Ваше Преосвештенство, ништа ни од кога

нисмо наручивали?” зачуди се мати. “Наручили смо од Благог Господа,” рече Владика.

Ја сам у то време радио као послуга у једној богатој кући. Газда се звао Спирос

Маколес. Био је познат трговац дрвеном грађом и ја сам извршавао разне ситне поруџбине:

доносио сам новине, писма. Овај Спирос Маколес је често давао намирнице као прилог за

манастир. Оног дана када је Владика рекао мати да пошаље раднике у Сувалу по робу мој

газда је разговарао са женом: “Марика, одавно нисмо слали намирнице у Свету Тројицу,

вероватно више ништа немају.” Тог дана као да га је неко навео да помисли на то он подсети

жену да пошаљу намирнице у манастир. Ја сам присуствовао том разговору. Одмах смо

послали пуна кола у Сувалу. Свети Нектарије је још за живота чинио чуда. Мати Антонија се

бринула о њему, од ње сам и сазнао за то. Причала је да Владику нико није унапред

обавестио кад је он дао налог да се радници спреме и пошаљу у луку. Светим Духом је знао

да их тамо чека драгоцени товар за манастир.”

“А чега се још сећате, чика Филипе?”

“Много година после Владикине смрти, 1939. године у манастир су довели човека

опседнутог злим дусима. Одвели су га на гроб свеца, тада још није било капеле, поред је

растао само бор. Свештеници су изговарали име бесомучног, читали над њим молитве покрај

гроба, бесомучника су држала четворица мушкараца. Он им се буквално отимао, све

унаоколо је било као у ковитлацу. У једном тренутку сви се уплашише: “Свети Нектарије, ти

си ме спалио! Спалио си ме!” После неколико минута бесомучник је пао на земљу као мртав.

Исцелио се! Са сузама је целивао гроб светог Нектарија понављајући: “Хвала ти, свети

Нектарије, ти си ме спасио.”

Једном су довели девојку опседнуту нечистом силом, рикала је као звер. Сви су били

ужаснути, њено лице је било тако изобличено да ју је страшно било погледати. Исцелила се

када су изнети Свети Дарови. Одмах се умирила и пролепшала. Сви су видели да је јако лепа.

Сви смо плакали, а звона су звонила! Ето како је било!”

Егина, 23. септембар 1989. г.

Сотирис Иконому

Свечев прислужитељ у олтару

Војно лице у пензији, капетан треће класе, чика Сотирис је сада бацио сидро и сишао

на обалу. Живи у живописном селу Кипсели на Егини са својом скромном и шармантном

супругом госпођом Еванфијом. Чика Сотирис није имао прилике, да као што је маштао,

обуче мантију православног свештеника, али по свом спољашњем изгледу подсећа на

побожног старца достојног поштовања. Пошто је био уредник књиге “О васпитању деце у

51

светлости хришћанског учења” он сматра да је на известан начин испунио свој хришћански

дуг. Схватио је шта је туга изгубивши ћерку, и то га је приближило Господу, спознао је “сву

ослобађајућу снагу туге”, она је за њега постала благослов Божји. А својевремено је био

удостојен да помаже лично светом Нектарију за време његових служби у манастиру. У

олтару је мали Сотирис држао свеће, припремао кадионицу, подгревао воду, видео и чуо

светог епископа за време његових богонадахнутих молитава крај жртвеника. То су заиста

незаборавни тренуци – видети и чути свеца како стоји са уздигнутим рукама и с пуно

страхопоштовања изговара: “Излиј Духа Свога Светога на нас...”

“Господине Иконому, колико знам ви сте један од оних малобројних људи који су

били јако блиски са светим Нектаријем. Сетите се тога и испричајте нам.”

“Наш Владика је још за живота био светац. Од осам година сам растао поред њега.

Родитељи су ми умрли кад им је било 33 године, прво отац, а затим после три године и мајка.

Отац се утопио близу острва Скопелос, имао је рибарску барку. Моја мајка се угасила као

свећа од упале плућа. Свети Нектарије ју је добро познавао, јер је била удовица с троје

сирочади. Ја, најстарији, имао сам 8 година, сестра Маријанфи – 6, а после је ишла

четворогодишња Деспина. Живели смо у селу Кипсели на Егини. Оно се тада звало

Халазмени. Свети Нектарије је мојој мами помагао и новцем, и намирницама, свиме чиме је

могао. Кад је она умрла то су јавили Владици. Он је код нас послао три монахиње и једну

богату жену Петронију Коконези, која је тада живела у манастиру. Била је удовица, оба

детета су јој умрла: једно у 18, а друго у 20 година од туберкулозе. Упознала се са Владиком

Нектаријем још док је он био директор Школе браће Ризари. На једној од исповести свети

Нектарије јој је рекао да је основао манастир на острву Егина и предложио јој је да оде тамо.

Она је тамо направила себи келију и живела је у манастиру на месту где су сада игуманске

одаје. Дакле, оне су биле на парастосу, по Владикином благослову, и све расходе везане за

сахрану на себе је преузела ова жена. Чим су се вратиле у манастир све су му подробно

испричале. Не знам о чему су све разговарали. Десетак дана је све било као и раније. О нама

се бринула бака – мајка мог оца – Деспина Иконому. То је била света жена. 2-3 дана после

мамине смрти рекла ми је: “Иди дете моје, у цркву Месопотамске иконе Мајке Божије.

Клекни тамо на колена и замоли Пресвету Дјеву да тебе, сироче, сачува.” Отишао сам тамо,

молио се и плакао. Вероватно је да је то била ватрена и чиста молитва и Пресвета Дјева ме је

услишила. Знате, ова мала црква Месопотамске иконе Мајке Божије је на пола пута од

манастира светог Нектарија до мора. Сада је то цркве свете Кириакије (Недеље), назив је

промењен 1921. године. Дакле, после 10 дана свети Нектарије је послао код нас госпођу

Коконези с једном сестром, не сећам се којом. Дошле су и рекле су нам: “Да видимо како

овде живе наши сирочићи.” Госпођа је отворила новчаник и дала је мојој баки четири

сребрне монете. Да бисте схватили шта је тај новац тада значио рећи ћу вам да је моја бака

отишла и купила десет ока18

хлеба. Од њега је испекла хлеб и ми смо се сити најели. Не знам

како је тачно било, али је Владика овој госпођи рекао: “Ако желиш да спасиш своју душу

узми овог дечака-сироче и омогући му да се школује.” Тако је и било. Она ме је повела са

собом из куће и одвела горе у пустињу. Тамо сам живео с три монахиње, чијих се имена,

наравно, добро сећам. То су биле сестре Кириакија, Стаматина и Марта. Оне су биле праве

аскете. По целој пустињи, која се пружала иза брда буквално су биле разасуте капелице.

Знате, то је оно брдо преко пута манастира. Провео сам тамо једно лето. Сваке недеље сам

долазио код Владике и прислуживао му у олтару за време богослужења.

Једном сам се разболео, одједном сам добио високу температуру. Моје матере су се

веома забринуле, одвезле ме у манастир да ме пошаљу у град код лекара. Свети Нектарије

18

Ока је мера за тежину једнака 1280 грама.

52

није дозволио. Он ме је једноставно благословио и темепература је одмах спала. А други пут

су ми се у грудима појавила два отока величине поморанџе. Монахиње су већ хтеле да ме

воде у Атину на операцију, али је мати Ксенија наредила да ме прво покажу Владики и да

ништа не предузимају без његове дозволе. Владика се помолио и благословио ме. После

неколико дана отоци су нестали!

Кад је наступила јесен послали су ме на учење у једну од најбољих атинских школа

Константина Диализмоса19

.”

“Хајде да споменемо како је служио свети Нектарије. У тим тренуцима сте му ви били

најближи.”

“Ево шта ћу вам испричати. Да су ми тада биле ове године као сада ја бих схватио да

је поред мене светац. Међутим, ја сам тада био дете и много чега нисам био свестан. Он је

служио као обичан свештеник, а не у својим архијерејским одеждама. Служио је сам. Ми смо

осећали да је то свети човек, али му се нисмо тако обраћали, то се подразумевало. Он ме је

звао Сотирушка, изгледао ми је већи од свих људи. Када бисмо га гледали понекад би нас

обузела дрхтавица. Не знам због чега – од страха или од превеликог поштовања, од

страхопоштовања пред њим. Он је био необична личност. Када је служио нарочито се

осећала благодат, али ја тога просто нисам могао да будем свестан зато што сам био мали.”

“Хајде да се вратимо вашем животу, на моменат када су вас одвели у школу.”

“Директор школе Диализмос је био изузетан човек, духован и јак. По благослову

светог Нектарија тамо сам завршио четири разреда основне школе, а затим сам се вратио на

Егину и учио још три године. И тада сам такође сваке недеље ишао у манастир и

прислуживао Владици. Кад сам завршио школу било ми је 17 година и отишао сам код

Владике по благослов да идем у Богословску школу браће Ризари. Године које сам провео

поред Владике имале су благотворан утицај на мене. И моја мајка која ме је усвојила, госпођа

Коконези, је такође желела да идем у ту школу. Отишао сам, поклонио му се до појаса,

замолио за благослов и рекао: “Ваше Преосвештенство, ја бих да идем да учим у Школи

браће Ризари и да постанем свештеник.” Он ме је веома пажљиво погледао у очи,

благословио и одмахнувши главом рекао: “Нажалост, ти нећеш постати свештеник.”

Укратко, госпођа Петронија, један студент који је касније постао лекар и ја се упутили смо се

у Ризаријску школу. Секретар ми је дао да прочитам школски устав. Био је веома строг.У

једном тренутку секретар ми се обрати и рече: “Па, како ти се чини, младићу, да ли ћеш моћи

да превалиш овај пут како би постао свештеник?” “Чини ми се да је то веома тешко,”

одговорио сам замишљено. “Вероватно да нећу моћи да издржим овакве услове.” Ту се на

мене устремила моја помајка и лупила ми је шамар, и то какав! Посред школе! Она се веома

наљутила што сам одбио. Тада ме је уписала у једну гиманзију. Кад сам је завршио уписао

сам се на политехнички факултет. Годину дана после тога ова госпођа је умрла и почеле су

моје финансијске потешкоће. Тако сам отишао у морнарицу где сам и завршио своју

каријеру. Није било апсолутно никога ко би ми помогао.”

“Чега још можете да се сетите из живота светог Нектарија?”

“Једном је свети Нектарије посадио дрвеће поред манастирских зидина, често је

нешто садио. Али су га нечије козе уништиле. И да не би дошло до експлозије емоција пред

људима који су дотерали стадо до манастира, брзо је изашао и упутио се према крсту. То је

тамо, где су капелице, на брду преко пута. Дошао је тамо, сео на камен и заплакао се. Био је

веома тужан што су козе уништиле сво дрвеће.

Једном ми је отац Филотеј Зервакос, игуман с острва Парос, мој велики пријатељ,

причао како је ишао с другом код светог Нектарија на исповест још док је он био у

19

Приватна школа чији оснивач и директор је био Константин Диализмос.

53

Ризаријској школи. Обојица су желела да постану монаси. Прошло је неколико година и

Филотеј се спремао да посети свог духовног оца – светог Нектарија код њега у манастиру. И

ујутру оног дана када је требало да дође свети Нектарије је рекао мати Јефимији, која му је

доносила храну: “Данас очекујем једног пријатеља, зато спремите ручак за двојицу.” “Добро,

Владико,” одговори она. У 11 сати пре подне неко је закуцао на манастирска врата. “Ви сте

господин којег Његово Преосвештенство очекује! Уђите, уђите,” рече му она. Придошлица

се зачудио зато што никоме ништа није говорио и већ много година се није видео са светим

Нектаријем. “Не, господине,” објасни мати, “Владика нам је рекао да спремимо ручак за

довјицу. Како то кажете да га нисте обавестили о свом доласку?” Одвела је госта код светог

Нектарија. Пољубили су се. “Очекивао сам те,” рече Владика. “Али ја ништа нисам јавио...”

“Знао сам и очекивао сам те,” осмехивао се светац.

После ручка Филотеј рече: “Ваше Преосвештенство, хтео бих да идем у

Хрисолеонидијски манастир.” Тада је то још увек био мушки манастир. У моје време тамо је

још увек било монаха. Игуман је био отац Лаврентије. Када је на острву била суша из тог

манастира су донели чудотворну икону Мајке Божије светом Нектарију. После тога је падала

киша као из кабла. “Немој тамо да идеш,” рече му Владика, “зажалићеш због тога.” “Шта да

радим, Ваше Преосвештенство,” каже Филотеј. “Дао сам реч да ћу отићи да целивам икону.”

“У сваком случају не саветујем ти да идеш тамо зато што ћеш зажалити због тога.”

Ипак је отишао. У манастиру су се за ручком двојица монаха веома јако посвађала.

Није било игумана. Филотеј се вратио код светог Нектарија жалећи што није послушао његов

савет.”

“Господине Иконому, да ли се свети Нектарије бавио домаћим пословима у

манастиру?”

“Наравно! Правио је цвећњаке, садио дрвеће, помагао је радницима све што је могао,

сестрама је поправљао и шио обућу.”

“Да ли се сећате слепе мати Ксеније?”

“Наравно. Она је била прва игуманија у манастиру. Света душа! Чудно је што још

увек није канонизована. Она ме је веома волела. Ја сам јој целивао руку и клањао се... Писала

је предивне стихове.”

“А како се осећате пошто сте лично познавали светог Нектарија, и пошто сте имали

могућност да вас он причешћује, да слушате његове савете, да из његових руку примате

просфору?”

“Сматрам да сам срећан, изузетно срећан човек. Као прво, зато што је он у мојој души

посејао семе првих религиозних осећања и она су се сачувала све до данас. Жао ми је само

што нисам кренуо његовим стопама, нисам постао свештеник. Али се тако догодило, по

његовом предсказању, очигледно је да је воља Божија била другачија. Слава Богу за све! Од

свег срца желим да свети Нектарије својим молитвама укрепљује све људе и води их ка

добру. Господине Мелинос, желим вам, добро здравље и снагу, хвала вам што сте дошли код

мене.”

“И ја сам вама такође веома захвалан, господине Иконому.”

Егина, 1. август 1987. г.

Ана Раки

С именом светог Нектарија на броду

54

“И ја сам познавала светог Нектарија, изволите, свратите и код мене” овај љубазан

позив зачули само у болничкој соби једне егинске болнице. Госпођа Ана је сазнала за мој

разговор са баком Ангелином и такође је пожелела да са нама подели своја сећања.

Ана Раки је талентован човек. Играла је у старогрчким трагедијама, писала чланке,

бавила се певањем...

“Госпођо Раки, реците, када сте први пут видели светог Нектарија?”

“Тада сам била још дете. Пут до нас је био тешко проходан, само су животиње могле

да иду њиме. У манастир смо ишли пешке. Владика је стајао на капији манастира и дочеквао

нас је. Свакога би помиловао по глави, разговарао је с нама, делио лепе књижице. Веома

добро сам га запамтила. Није био много висок, пре би се рекло да је био средње висине.

Изгледао је тако занимљиво да је буквално привлачио човека. Једне суботе сам ишла у

манастир с мамом. Завршило се бденије и једна од сестара је кренула нешто да уради.

Владика ју је зауставио: “Мати, остави све послове, ништа сада немој да радиш, већ је

недеља.” У недељу увече после службе Владика се обратио истој овој монахињи: “А сад је

већ понедељак, можеш да почнеш да радиш.” Субота увече је припадала недељи, а недеља

вече понедељку.”

“Да ли се сећате људи из тог времена?”

“Поред манастира се налазило мало село Кондос. Тамо је живела девојка по имену

Афродита Јаничари. Она је често била у манастиру и веома је волела Владику. Ма куда да он

крене ето ти Афродите поред њега. У манастиру је било магаре и она је понекад ишла заједно

с Владиком. Касније јој је он дао име Агапија, а после Владикине смрти је постала Нектарија.

Манастир се првобитно састојао од малог храма и 2-3 келијице. Једном је у манастир дошла

да живи нека удовица која се презивала Фреацоту, била је побожна, касније је постала

монахиња Анастасија. Једном су Анастасија и мати Полихронија кренуле да скупљају биљке.

Било је рано ујутро. Заједно с травама донеле су и борић. Посадиле су дрвце у буре, оно се

примило и расло. Кад је мати Анастасија пресађивала дрвце зачула је: “Остави место за

гроб.” Владика је веома волео дрвце и једном је после вечерње службе рекао сестри Агапији:

“Кад ме Господ позове желим да ме сахраните поред борића.” “Оче, не желим да умреш,”

тужно рече сестра. “Кад дође време, по вољи Божијој, то ће се десити и онда ме сахраните

поред борића.” Сад је то велико дрво на месту на којем је првобитно био сахрањен свети

Нектарије.”

“А шта осећате према свецу?”

“И онда и сада га сматрам за оца. Много-много га волимо. У свим нашим кућама

постоје његове фотографије. Многе рибарске барке носе назив “Свети Нектарије”. Када се

изливају темељи за кућу људи стављају у њих икону светог Нектарија. Кад чујете име

Нектарије или Нектарија то значи да су то становници Егине.”

“Да ли се сећате свечевих чуда?”

“Кад ми је било 15 година у нашој кући се догодила велика несрећа. У мору се удавио

трогодишњи син моје сестре. Можете да замислите како јој је било. Узела сам је испод руке и

отишле смо у манастир да се некако изборимо са тугом. Пала је у такав очај да није желела

да живи. Тада је после свечеве смрти прошло већ 10 година, ја сам помагала у манастиру –

живописала, спремала, све сам радила. Једном сам чистила поред гроба светог Нектарија кад

ми је пришла једна од сестара и рекла: “Ана, кад све почистиш, немој да бацаш ђубре, него

однеси у пећ. Ми спаљујемо све што очистимо с гроба свеца.” Кад сам се спремала да одем

сагнула сам се да целивам гроб, али сам одједном на свом лицу осетила лаки дашак.

Запахнуо ме је необичан мирис и допро ми је до самог срца. Села сам на земљу и заплакала

од радости.

55

И још нешто. За време немачког бомбардовања авиони су летели директно изнад нас,

али су пилоти видели само нешто црно као да је острво било скривено покровом. Нису могли

да распознају Егину и то још дању кад је било ведро! Мој девер је био у рату, он је причао да

су око њега експлодирале гранате, падао је град од метака, а он је призивао име светог

Нектарија и видео га поред себе као живог! “Не бој се, Бог ће те спасити,” храбрио га је

Владика.

Једном приликом за време окупације наши рибари уловили су много рибе. Немци

нису дозвољавали да се плови до Пиреја. Отишли су код Немаца, а ови су ипак дозволили да

се ловина одвезе. Натоварили су барке, а успут је почела олуја. Море је беснело, у сваком

тренутку су сви могли да погину, и још је отказао мотор. Капетан Морморинос је викнуо

члановима посаде: “Браћо! Само немојте да псујете, молите се светом Нектарију!” Чим су

сви почели да се моле као да је нечија рука окренула нешто у машини и мотор је прорадио.

Капетан је по повратку на Егину све испричао својој жени, и они су се ујутру упутили у

манастир, тамо је његова рођака била монахиња.”

Егина, 24. септембар 1989. г.

Евангелос Јанистис

Заборављена фотографија

Чика Евангелос је кочијаш. У његовом пространом дворишту се још чувају два точка

кола којима се, може се рећи, возила читава Егина. Ми данас разговарамо с овим

добродушним деком чији је живот протекао уз звуке ударања копита.

“Чика-Вангосе, чега можеш да се сетиш о светом Нектарију?”

“Често ме је причешћивао Светим Тајнама. То је велика ствар! На службу у манастир

сам ишао с родитељима. “Евангелосе,” говорио ми је Владика, “нека је благослов Господњи с

тобом. Буди пажљив у животу да би порастао и био исправан човек.”

Владика је и за живота био светац. Често је долазио доле (то јест у град Егину –

напомена аутора). На магарету га је доводио Панатис Јаничарис. Кад би нас видео како се

играмо Владика би нас благословио. Порастао сам и постао кочијаш, осамнаесторо коња је

прошло кроз моје руке. Једног јутра је мојим колима пришла једна богата породица и

замолила ме је да их одвезем у манастир. Они су били с Кикладских острва – родитељи и

ћерка. Своју малену су водили у Енглеску. Тамо су је лекари прегледали и рекли су да ће

девојчица умрети кад напуни 18 година. И поново су водили девојчицу у Енглеску, али

ништа није помогло. Вратили су се на своје острво без наде. Једном је мајка тог детета

сањала Владику – светог Нектарија. Он јој је рекао: “Свуда сте водили ћерку, а сад је

доведите код мене на Егину. Зовем се Нектарије. Немојте више да је мучите, она је таква

какву си је родила – здравашна!” Присуствовали су Литургији, Владика их је причестио,

благословио је девојчицу и рекао да ће је Господ исцелити. После извесног времена поново

су дошли. Девојчица је потпуно оздравила. Нашли су ме, попели се на кола и отишли смо у

манастир. Присуствовали су Литургији и плакали од радости – Владика је исцелио дете.

И још једном сам возио жену опседнуту злим духом. Она је увредила неку породиљу.

Ставили су је на кола те се упутисмо у манастир. Успут је почела да виче на мене:

“Кочијашу, шта имаш у колима што ме пече?” А ја нисам могао да се сетим шта ми је тамо

било. А она није престајала да виче. Тада сам се зауствио да погледам шта је то. И у постави

сам нашао Владикину фотографију. Заборавио сам да је ту. Она је сметала ђавоиманој. У

манастиру се исцелила за време Литургије.”

“Чика-Вангосе, видим да ти свети Нектарије веома много значи!”

56

“И не само мени! Из целог његовог лика је зрачила светост. Нећу га заборавити док

сам жив.”

Егина, 4. октобар 1989. г.

Георгија Сарди

Покров над Егином

Једина реч која може да опише моје стање приликом разговора с овим људима јесте

страхопоштовање! Бака Георгија је слепа. Али она “види” боље од сваког ко има очни вид.

Разговор с њом је врло природан. Гледајући је и нехотице сам помислио да такви људи

доспевају у рај.

“Бако, чега се сећаш о светом Нектарију?”

“Ја сам тада ишла у манастир и учила да везем. Једна од сестара је била добра везиља.

Било нас је пет ученица. Владика је долазио и говорио нашој учитељици: “Да ли сте оставиле

храну за девојчице? Молим вас да не заборавите на то.” Једном смо јели бакалар са спанаћем

и Владика нам је рекао: “Данас је четвртак месојеђа, али ми у манастирима не једемо месо,

зато једите рибу.” А онда је рекао једној сестри: “Донесите им и хладног винца.”

“Чега се још сећаш?”

“Једном је Владика дошао код нас кући. Ишао је с једним ђаконом на изворе у Сувалу

и пролазио поред наше куће на магарцу. Зауставио се и замолио да му дамо воде. Моја бака

Елефтерија Вутери-Какуси га није препознала и рече: “Сврати, оче, попиј кафу, одмори се.”

Свратили су, сели су у хладовину и свети Нектарије је упитао: “Како живите?” “Моја ћерка је

удовица, и има ево ову ћерку.” “А како живите?” поново упита Владика. “Састављамо крај с

крајем ако успемо нешто да зарадимо,” одговори бака. “Имамо неке маслине, цедимо уље,

хвала Богу!” “Долази у манастир сваке суботе тетка-Елефтерија,” рече јој свети Нектарије,

благослови нас и оде.

Бака је после тога сваке суботе ишла у манастир јашући магаре и враћала се отуда

натоварена конзервама, шећером и пиринчем. И још јој је Владика сваки пут давао новац за

брашно. То је трајало док је бака била жива. Милосрђе светог Нектарија је било безгранично.

Нека жена је боловала од туберкулозе. Имала је и сестре, али њу са троје деце нико

није посећивао. Свети Нектарије је сваке недеље слао код ње монахињу да је негује. Кад је

жена умрла он се бринуо о деци. Дечак је касније постао официр.

И још се сећам како је свети Нектарије узео раднике. Дошло је време ручку. Сваки од

њих је имао врећицу са храном од куће – кромпир и још понешто. А један је имао само

маслине. Свети Нектарије га је упита: “Шта је то, немаш хране? Зашто једеш само маслине?”

“Имам петоро деце. Код куће има хране, али ако бих је ја узео шта би остало деци?” “Од

сутра сви долазите у манастир да једете и немојте више доносити храну са собом,” рекао је

свети Нектарије.”

“Бако, кажу да је Владикина светост већ тада била очигледна.”

“Да, тако је. Испричаћу ти једно чудо. У граду Патри живео је један душевни

болесник, можда бесомучник, не знам. Водили су га по лекарима, али нико ништа није могао

да учини. И једном је у сну видео монаха који му је рекао: “Овде се нећеш исцелити. Дођи

код мене кући на мој празник и исцелићеш се. Ја живим на Егини.” Рођаци у га одвезли у

манастир - једном, двапут. Ноћу, на бденију овај човек је псовао монахиње, проклињао је све

од реда. Једна моја сестра од тетке је у то време била тамо. Он одједном паде на под и толико

је засмрдео да су у храму почели да отварају прозоре. Онда су га подигли и однели у келију.

А ујутру се исцелио.”

57

“Да ли се сећате како је Владика изгледао?”

“Био је онижег раста, брада му није била ни бела ни црна, била је сива.”

“Како су га људи тада доживљавали?”

“Испричаћу ти шта се једном десило. То је било ујутро. Ишао је неки човек главним

путем на своју њиву. Свети Нектарије је стајао у близини. Чим би угледао сељака како иде на

посао он би га благословио. А овај човек то није схватио па се брецнуо: “Ја идем на посао, а

ти ми претиш.” Сусревши пријатеља пожалио му се: “Слушај, овај поп је почео да ми прети

кад ме видео.” “Шта ти је, Владика те благословио, а теби се учинило нешто друго.” “Онда

идем да тражим опроштај.”

Отишао је код свеца и клекао на колена испред њега. “Ништа, ништа,” поче да га

умирује Владика, “све сам схватио. Не брини.”

“Каква благодат је за вас, бако, што је на вашем острву живео и што је ту сахрањен

свети Нектарије!”

“Знаш, било је јако много злочина за време рата. Спаљен је град Калаврити, много

села је разрушено. Овде нису такли ниједан камен. Никоме ништа није било. То је благодат

свеца! Сад говорим о времену окупације. Немачки командант Атине је говорио да нису

видели Егину испод себе кад су летели авионима да бомбардују Крит. Није било ни магле, ни

облака – а острво се нигде није видело. Свети Нектарије га је крио од њих. Од када је светац

овде дошао све нам иде набоље.”

Село Вафи, 20. мај 1989. г.

Филип и Катарина Халдеу

Исцељење парализованог

Седели су једно поред другог, као на старој фотографији. Заједно су већ преко 50

година. Чика Филипа сам затекао у послу, пребирао је пистаће, а бака Каћа је била поред

њега и правила му друштво.

“Чика Филипе, чега можеш да се сетиш о светом Нектарију?”

“Сећам се да је у рукама имао бројанице, ишао је по манастирском дворишту и

благосиљао свакога кога би угледао. По завршетку службе волео је да шета по манастирском

дворишту. Многи људи који су јахали на магарцима поред манастира такође су добијали

његов благослов. Први пут сам Владику видео када сам са оцем дошао у манастир. На мене је

његов благослов оставио снажан утисак.”

“Чуо сам да су већ тада сви говорили да је светац.”

“Да, веома добро се сећам да су му се тако и обраћали – светац. Мој отац га је управо

тако доживљавао. Било је нешто неземаљско у том човеку.”

“Бака Катино, чега се ти сећаш о светом Нектарију?”

“Ишла сам у манастир са старијима. Једне суботње вечери тамо се упутило много

света и није било места. Владика ме је угледао међу одраслима и рекао: “А где ћеш ти да

спаваш?” Не брини, сад ћу наћи место за тебе.” Узео ме је за руку и одвео у предивну собу.

Ноћу смо устали да идемо на Литургију, затим су нас послужили кафом, а светац је

разговарао с људима. Често сам ишла у манастир. Кад сам одрасла обећала сам да ћу дати

кокошку као прилог манастиру. Узела сам коку, умотала је у пешкир који сам сама изаткала

и кренула. Кад сам видела свеца пришла сам му и дала му коку. “Одмах ће побећи,”

забринуле су се сестре. А светац ми рече: “Спусти је на земљу, никуда неће отићи, не бој се.”

И заиста, кокошка је, премда јој је све било непознато, мирно села крај старчевих ногу! Први

пут у животу сам видела тако нешто. А он се радовао као дете, мазио ју је и осмехивао се.

58

Замислите, она је одмах ту испред њега снела своје прво јаје! А онда нас је светац одвео у

обућарску радионицу где је шио папуче, показао нам је оно што је урадио својим рукама.

Једне вечери, у суботу, упитао сам Владику: “Ваше Преосвештенство, желим да се

причестим у недељу.” “Онда немој да једеш, дете моје, али ако си болесна поједи нешто, а ја

ћу те причестити.” Веома је волео децу, говорио им је лепе, нежне речи.”

“Ипричај о свечевом чуду у Канади,” подсећа је чика Филип.

“У Канади је живео неки парализовани човек, једва се држао и на штакама. Његови

рођаци кренули су на ходочашће у манастир и испричали свецу о својој несрећи. Он је

обећао да ће се помолити. И једне недеље светац се обрео у Канади. Једино Господ Бог зна

како се то десило. Само, он се нашао у храму где је био овај парализовани човек, служио је

Литургију. Кад је свети Нектарије излазећи коз Царске двери узвикнуо: “Са страхом Божјим

и вером приступите!” – кренули су сви који су се спремили да се причесте. Светац је угледао

овог парализованог и позвао га је да се причести. И десило се чудо! Парализовани је сам

устао и пришао Владици. Старац је нестао после Литургије, а парализовани је чврсто стајао

на ногама, исцелио се! Првим бродом је допутовао на Егину и бацио се свецу пред ноге.

Плакао је и смејао се, а своје штаке је оставио иза манастира, покрај смокве. Била сам тамо и

видела то.”

Село Ливадија, 27. септембар 1989. г.

Антонија Халдеу

Крај Царских двери

Антонија има 83 године, али њен карактер нимало не одговара њеном узрасту. У

њеном говору и покретима осећа се необична живахност. У једном тренутку нисам могао да

схватим ко кога интервјуише – ја Антонију или Антонија мене.

“Реци ми, молим те, како си се упознала са светим Нектаријем?”

“Имала сам шест година кад се озбиљно разболела друга по реду од мојих шест

сестара – Ксанфула. Обишли су све лекаре. Једни су саветовали да се дете замота у овчију

кожу, да се маже јечменом кашом. Мама је све радила, али ништа није помагало. Наш 90-

годишњи комшија, чика Георгиос (он је живео близу храма Светог Константина) јој је рекао:

“Катарина, а што не однесеш дете код светаца?” А моја мама, покој јој души, није губила

време. Тада је то био манастир Свете Тројице. Дешавало се да кажу: идемо до Свете Тројице,

то је близу села Ксантос. “Манастир светог Нектарија” – тако су почели да га зову после

Владикине смрти. Дакле, у суботу је мама сестру и мене повела са собом. Оца није било, он

је био у војсци од 1912. до 1918. године. Дочекала нас је монахиња и одвела код игуманије.

Мајка је испричала наш случај, мати је умирила: “Сад ће бити вечерња, рећи ћемо старцу да

детету очита молитву. А сутра ћемо је ставити испод Светих дарова.” Тако су и учинили. За

време вечерње дошао је Владика. Пред крај службе пришле су му мајка и игуманија. Мати је

узела болесну сестру и провела је испод Владикиног епитрахиља три пута, а затим је вратила

мами. Завршила се вечерња, отишле смо у келију, мати ми је дала хлеба и сира, али сам се ја

стидела да једем и оставила сам на столу. После су то појеле мачке. А ујутро кад су се зачула

звона кренуле смо на Литургију. У тренутку кад је требало да се изнесу Свети Дарови моја

мама је сестру ставила крај Царских двери. Владика је држећи путир прекорачио преко

сестре. Литургија се завршила, добиле смо благослов, захвалиле се сестрама и отишле.

Нисмо ни стигле до куће, а сестра се већ исцелила. Болести као да није ни било! Она је била

као свећа, стално се топила и топила, а сад је одједном све прошло.”

“Чега се још сећаш?”

59

“Свети Нектарије се после смрти неколико пута појављивао у нашој кући. Муж ми је

био рибар, у породици је било осморо чељади. Тешко смо живели. Понекад је ловио рибу

помоћу динамита. Једном је прошло, други пут је прошло, а трећи пут је ухваћен. Стрпали су

га у затвор. Моја трећа ћерка Анфи се увече молила испред иконе светог Нектарија: “Свети,

помози нам да се отац врати нама сиромашнима. А ја ћу ти поклонити флашу уља за твоје

кандило.” Прошло је неко време, муж је пуштен. Дању је Анфи легла да се мало одмори и

заспала је. Видела је пред собом монаха који јој је рекао: “А зашто ниси дошла у моју кућу?”

“Ко си ти, оче?” “Ја сам свети Нектарије. Чекам те.” Отворила је очи уплашено, а испред ње

светац стоји и понавља исто то и још додаје: “Иди у кухињу где стоји флаша, напуни је и

донеси.” Светац рече то и нестаде. Моја ћерка је скочила, напунила флашу уљем и отрчала у

манастир. После је још једном требало муж иде на суђење. Требало нам је две и по хиљаде

драхми за судске трошкове: “Мати Божија! Свети Нектарије, спаси! Шта ће с нама бити?” -

тако сам понављала. “Па ми смо сиротиња, одакле нам паре?” Сањам као да сам у мору,

негде код понора, а око мене су стене високе око осамдесет метара. Запљускују ме таласи. И

на стени се појављује светац и каже: “Немој да вичеш! Помоћи ћу ти!” Следећег јутра сам

добила новац и послала га мужу.”

“Како је Владика изгледао?”

“Као да га сад видим пред собом онако како сам га видела на исповести и за време

причешћивања. Сећам се да ми је на исповести говорио: “Ти си девојка и треба да будеш

опрезна у свему. Иди добрим путем, нађи доброг човека и живи добрим животом да би те

људи хвалили, а не прекоревали.”

Село Месагро, 20. мај 1989.г.

Ифигенија Ксидеа

Дотицање моштију

Ишао сам у трећи или четврти разред, то је било негде 1966-1967. године кад ми је

први пут доспела у руке књига о светом Нектарију. Веома добро се сећам како ме је потресло

то што свети Нектарије као младић није могао да плати карту за брод и како је био принуђен

да пише “писмо Небу” о свом сиромаштву. Осим свега осталог из мозаика свечевог живота у

сећању ми је остало име лекара Ксидеаса и епизода из кишне ноћи. Лекарева прича о томе

како је разговарао са свецем, како је дотакао мошти... Живо сам замислио све ове узбудљиве

тренутке. И ево, после двадесет година имам прилику да уђем у кућу овог незаборавног

лекара, да боравим у његовим собама, да поразговарам са његовом супругом Ифигенијом.

Ослоњена на штап, она као да прелистава срећне године живота – аристократско порекло,

школовање у Маразлијском педагошком институту20

, 48 година брачног живота, 36 година

рада на педагошком попришту, 11 година рада на дужности заменика градоначелника, 10

година рада у Патриотском фонду Егине, 17 награда Министарства просвете, сребрна медаља

Црвеног Крста и много-много другог... Међутим, њене најдраже успомене су о светом

Нектарију.

“Госпођо Ксидеа, дубоко сам потресен због тога што се налазим у вашем

гостољубивом дому и што разговарам с вама пошто имате лично искуство општења са

светим Нектаријем. Одавно сам желео да се упознам са вама и вашим супругом, о којем без

преувеличавања, са захвалношћу говори цела Егина. Молим вас да ваше успомене поделите

са мном.”

20

Маразлијски институт у Атини је био једна од најбољих образовних установа у то време.

60

“Од детињства, од млађих разреда основне школе, наш одлазак у манастир сваке

суботе је био закон. Мама нас је такође суботом терала да негујемо цвеће, које је у огромном

броју расло у нашој башти, у кући је било 60 саксија. А кад бисмо завршили с цвећем слала

нас је код Владике. Башта и Владика су за нас били у блиској вези. Сваке суботе мама би нам

дала торбицу с јелом и ми сестре: Антигона, Јефимија, Катина и ја – бисмо се упутиле на пут.

Владика је по спољашњем изгледу био изузетно једноставан. Гледаш – а он излази из

обућарске радионице где је поправљао обућу монахињама и другим људима. Често сам

видела како ради. Понекад би ме узео за руку и одвео у шетњу. Заједно са нама ишле су и

моје сестре. Увек је са нама говорио о религији. Сећам се како је Владика једном нашу

Катину упитао: “А шта ћеш ти бити кад порастеш?” “Монахиња, Ваше Преосвештенство.”

“Ако буде буде воља Божија даћу ти име Дамијана.”

Владика је ишао у мантији, са скуфијом и крстом. Човек никако није могао да

препозна да је он архијереј. Али су га људи веома поштовали и ценили. Кад би долазио из

манастира у град да служи у саборној цркви сви су излазили и добро чистили пут зато што су

знали да ће туда проћи Владика! Веома смо га поштовали.”

“Ако дозволите замолио бих вас да испричате нешто о игуманији, слепој мати

Ксенији, много сам слушао о њој...”

“Она је “видела” човека иако је била слепа на очи. Увек је љубазно говорила: “Добро

дошли, добро дошли!” Заиста је била Божји човек!”

“А чега се сећате о Литургијама светог Нектарија и његовим проповедима?”

“Свети Нектарије је, понављам, био веома једноставан. И говорио је једноставно,

народним језиком. Понекад би држао проповед стојећи крај Царских двери, понекад с

архијерејског места. Кад је носио мантију изгледао је као жива икона, то је било нешто

потресно. И човек никако није желео да оде од њега. Сав је сијао!”

“Да ли је ваша породица имала везе са манастиром?”

“Да. Мој отац је имао фабрику, производио је алкохол и ми смо одвозили у манастир

суви алкохол за лекове и друге потребе. Најчешће бих ја ово однела на магарцу. Владика ме

је веома волео. Био је љубазан, изузетно пажљив! Знате, познавала сам многе архијереје.

Доброта светог Нектарија је била безгранична. Био је изузетно једноставан човек.

Одушевљавао ме је кад је излазио из обућарске радионице: имао је кожну кецељу...”

“Да ли сте чули за клевету против свеца?”

“Да, жена која је ширила те клевете је била са острва Сифнос. Продавала је свеће,

била је сиромашна. Имала је ћерку с којом сам заједно ишла у школу. Мајка ју је толико

мучила да није имала где да нађе заштиту. И одлучила је да оде у манастир и отишла је. А

мајка је покренула прави рат против светог Нектарија. Рат! да, све сам то видела: како се

иследник опходио према Владици и остало. “Где кријеш своју децу?” викао је. “Говорите

шта хоћете! Господ све види,” мирно је одговарао Владика. “Нека буде воља Његова.”

За то знам од мати Нектарије која се тада звала Агапија. Сви ми смо били против

иследника и оне жене, нисмо могли очима да је видимо. А резултат? Кад су се завршила сва

испитивања и све остало примили смо ову девојчицу Марију. Живела је код нас неколико

месеци. Није хтела да се врати код мајке. Од нас је прешла да живи код моје сестре од тетке –

Птеруде и код њене мајке - Василике Занети. Тамо је дуго живела, зато што је Василикин

муж Николаос био у Америци и она је живела сама. Док је Марија живела код нас њена мајка

је два пута долазила и правила скандале. Дошло је дотле да је моја мајка једном узела бич и

рекла јој: “Ако дођеш још једном – добићеш.”

А у то време се Владика разболео и одведен је у Атину у болницу “Аретео”. Назад су

га довезли у ковчегу. Тада сам ишла у атинску школу и дошла специјално на опело. Било је

61

толико много народа да нисам могла да се пробијем до манастира. И стајала сам на балкону

своје родне куће и видела целу ову поворку. Хиљаде људи, и сви су плакали...”

“А шта мислите, шта је учинило да Владика постане свет у свести житеља Егине?”

“Његова доброта и једноставност, делатна љубав! Он је све благосиљао – и одрасле и

децу. Са свима је био љубазан, с децом се шалио. Данас више нема таквих људи.”

“Госпођо Ксидеа, мислим да је време да се сетимо и вашег незаборавног супруга. У

каквим односима је он био са светим Нектаријем?”

“Мој муж (то је било негде после 1930. године) је једном приликом отишао у госте

код некога у селу Месагро. А у повратку је почела јака киша и он је решио да нађе уточиште

у манастиру, да тамо преноћи. Све сестре су га веома волеле. Замолио је мати Христонимфи:

“Морам данас да видим светог Нектарија!” Није био одбијен. Померена је мермерна плоча и

он се спустио у гробницу код драгих моштију, и чак је покушао да ишчупа длаку из

Владикине браде да би се уверио да ли је заиста све онако како му се чини. И није могао да

ишчупа длаку. Владика је био као жив. О томе ми је касније причао, сав се тресући од

узбуђења. Никада није узимао новац од монахиња за лечење. Мој муж се родио у Пиреји

1898. године и познаво је светог Нектарија још за живота. Често је са оцем одлазио у

манастир. Медицинско образовање је стекао у Атини.”

“А шта осећате данас, после толико година, размишљајући о свом личном познанству

са свецем?”

“Огромно усхићење и радост. Осећам његову благодат на сваком кораку свог живота.

Када лежем да спавам и када се будим увек призивам његово име: “Свети Нектарије, помози

ми!”

Егина, 9. август 1987. г.

Елена Кефала

“Буди опрезна на животном путу...”

У Атини сам слушао успомене о Темистоклу Текаласу. Разговарајући са његовим

кћеркама – Еленом и Василики као да сам разговарао са рођаком светог Нектарија.

Темистокле је друго од тринаесторо деце Харалампија, брата светог Нектарија, родио

се крајем прошлог века. Много година је живео код стрица. Кад је он био директор Школе

браће Ризари Темистокле је похађао ову школу. Док је био у Богословској школи носио је и

расу. Али, Богу очигледно није било угодно да овај човек постане свештеник. Младић је

осећао да га привлаче друге области знања. И стриц му је са тактичношћу којом се одликују

сви свеци оставио могућност да сам изабере занимање које му више одговара. Темистокла је

привлачила економија. Почео је да ради на берзи и радио је тамо све до пензије. Господ га је

позвао к Себи у мају 1966. године, два месеца након смрти његове најстарије ћерке Марије.

Разговарамо с Еленом, која је лично познавала светог Нектарија.”

Кад је мој отац имао шест година свети Нектарије је, пошто је протеран из Египта, тек

био стигао. Прво је био одређен да служи на острву Еубеји у Фокидској епархији21

. А касније

је постао директор Школе браће Розари. Управо тада је написао писмо мом деди, свом брату

Харалампију који је радио као учитељ у нижим разредима на острву Хиос да код њега

пошаље најстаријег сина Темистокла. То је учинио да би деди, оцу тринаесторо деце, макар

мало олакшао живот! Тада је Владика преселио код себе и своју сестру Мариору, изнајмио

јој је кућу поред школе. После часова Темистокле је ишао код тетке. Кад је завршио школу

21

Фокида је област у јужном делу Централне Грчке.

62

разболео се од тифуса. После те болести почео је да муца. Лекари су рекли да неће моћи да

студира због психолошких проблема и посаветовали су му да промени место боравка. Онда

га је Владика водио на острва по манастирима, али се није излечио у потпуности. Тада је

Владика испунио жељу мог оца и послао га да ради као берзански службеник.”

“У каквим приликама сте се ви лично сретали са Владиком?”

“Кад су га довезли у болницу отац и ја смо отишли код њега. Веома добро памтим тај

сусрет. На кревету је седео старији човек, крај његових ногу је стајала монахиња и читала. А

ја сам тада, сећам се била у плисираној сукњи. Кад сам села на столичицу сукња је изгледала

као панталоне, и имала сам кратку сукњу. Владика се тада окренуо према мом оцу и рекао:

“Кад си добио дечака?” “То није дечак, стрико, то је наша Јелена.” “Приђите,” рече

свети Нектарије. Пришле смо и клеке на колена. Он је прочитао молитву над нама и

благословио нас је, а затим је упитао моју сестру: “А шта ти хоћеш да будеш кад порастеш,

Марија?” “Зубар, стрико.” “Пази, дете моје, буди опрезна, јер на животном путу можеш да

наиђеш на трње и на бодље...” Ево, господине Мелинос, то су речи које сам запамтила од

речи до речи зато што су оне на мене оставиле снажан утисак. Тада сам имала 10 година.”

Атина, 21. јануар 1989. г.

Анастасије Кефалас

“Не брините се ни за шта, ја сам увек с вама”

Анастасије Кефалас, Димосов син јесте управо свети Нектарије. А Анастасије

Кефалас, Харалампијев син, јесте свечев рођак и кумче, тринаесто и последње дете његовог

рођеног брата – учитеља Хараламија Кефаласа. И чика Анастасије је једини блиски рођак

свеца, који је још међу живима. Он је човек који је последњи разговарао с њим и добио

његов благослов два-три сата пред смрт. То се одиграло у скромној болничкој соби “Аретео”

8. новембра 1920. године у 22 сата и 30 минута.

Разне мисли су ме обузеле у тренутку када сам на кућној табли прочитао “Анастасије

Х. Кефалас, иконописац”. Врата су ми отвориле ћерка господина Кефаласа – веома љубазна

госпођа Јована и њена мајка, госпођа Мелпомена. Када је ушао господин Анастасије учинило

ми се да је то сам свети Нектарије, само без мантије и без браде, толико личе. Исто држање

главе какво видимо на Владикиним фотографијама. Запањујућа је и сама грађа главе. Из овог

лица зрачи мир. Поклонио сам се и пољубио му руку. И он је мене загрлио и пољубио. Био

сам толико узбуђен да су ми наврле сузе на очи. Седели смо један поред другог и никако

нисам мога да се нагледам овог човека.

“Господине Анастасије, испуњава ме усхићење и радост због тога што сам сада с

вама. За мене је то благодат Божија и благослов светог Нектарија. Колико знам, ви сте били

његов омиљени рођак. Тринаесто дете, последњи изданак његовог вољеног брата и некада

колеге, учитеља Харалампија Д.Кефаласа. Знам како вас је свети Нектарије волео, он вас је

лично крстио и дао вам своје мирјанско име – Анастасије.”

“Пре свега желео бих да вам се захвалим за ваш оригиналан рад који се без сумње

одвија по благослову светог Нектарија. Мој отац Харалампије Кефалас је био најмлађи брат

светог Нектарија. Моји дека и бака Димос и Василики су имали укупно седморо деце.

Мислим да је свети Нектарије био треће дете. Кад се он, тада Анастасије Д.Кефалас спремао

да се замонаши у Неа Мони на Хиосу, том древном византијском манастиру с познатим

мозаицима, замолио је мог оца да га замени у школи у селу Лифи, где је тада радио. Мој отац

се упутио тамо и тамо се упознао с Лемонијом, којом се касније оженио и с којом је имао

63

тринаесторо деце. Ја сам се родио у граду Хора22

, где је мој отац добио премештај. Тамо је

наша породица живела до ослобођења, до 1912. године. Моја старија браћа су тада већ

отишла у иностранство. Затим нас је отац све узео и преселили смо се у Атину. Живели смо у

старом граду на Плаку, у Аполоновој улици 13. Тамо сам и одрастао.”

“Господине Анастасије, а кад сте срели свог стрица, светог Нектарија?”

“1920. године, кад се разболео све нас је позвао да дођемо. Сва моја браћа су отишла,

а мене, најмлађег, су оставили код куће, али је стриц молио: “Доведите ми и Анастасија.”

Тада је моја сестра Аспасија и мене довела у “Аретео”, у болницу у којој је лежао. Ушли смо

у собу. То је било 8. новембра увече. Чим сам га видео одједном сам се уплашио и почео да

плачем. Веома је личио на мог оца.”

“Зар га нисте раније видели?”

“Не, видео сам га кад сам био врло мали, и нисам га добро запамтио. Ишао сам у

манастир са једном од мојих сестара кад сам имао 4-5 година. А тада у болници сам се

уплашио зато што сам у њему видео свог оца који је умро годину дана пре тога, 1919. године.

Стриц се молио у манастиру за покој душе мог оца и свог брата Харалампија, којег је веома

волео. Дакле, кад ме је угледао он се осмехнуо и позвао ме да дођем, говорећи: “Дођи,

Анастасије.” Поред њега је била мати Јефимија, чини ми се, и још сестра Атанасија. Мислим

да је тог дана допутовала и Агапија. Неутешно сам плакао, стално ми се чинило да видим

живог оца, пред мојим очима је живо стајала слика његове недавне смрти. А свети Нектарије

ме је са очинским осмехом упитао: “А зашто плачеш, дете моје?” Кроз сузе сам одговорио:

“Као да сам у теби видео живог свог оца.” “Он и јесте жив! Добро му је тамо где се сад

налази. Анастасије, немој да плачеш зато што је твом оцу тешко кад види да плачеш... Добро

му је тамо где је сад...” Пришао сам кревету. Ставио је руку на моју главу и мазећи ме по

коси рекао: “Ти ћеш бити добар дечак.”

Мало сам се смирио после његових речи и са осмехом му целивао руку. Он је лежао,

брада му је била скривена испод покривача. Затим ме је благословио: “Анастасије,

благосиљам те, дете моје! “Лаку ноћ, стриче,” поново сам му целивао руку. “Оздравите.”

Отишао сам узбуђен. То је било три сата пре његове смрти. Сећам се да је био бодар. Његов

поглед, осмех, нежност – све је било тако живо...”

“Био је миран?”

“Необично миран. Кад смо следећег дана чули да је умро нисам могао да поверујем у

то. Како то, мислио сам, па он се осмехивао, благословио ме је, целивао сам његову руку, очи

су му сијале док ме је гледао. “Благосиљам те,” рекао ми је. Никад нећу заборавити те речи...

Испичаћу вам једно од чуда светог Нектарија. Кад је дошло време да идем на фронт у

Албанију догодило се нешто чудесно. Без обзира на то што сам био одређен да идем у

морнарицу, зато што сам рођен на острву Хиос, послат сам у пешадију. Учествовао сам у

бици у рејону Попотиста у Албанији близу села Корица. Тада смо се борили са Италијанима.

Али нам ни Албанци нису давали мира. Сећам се да је био новембар-децембар 1940. године.

Рат само што је био објављен. Прво смо послати на границу код Александропоља, а онда смо

прекомандовани.”

“Да ли се можда сећате у ком батаљону сте били?”

“Двадесет трећи пешадијски, у њему су били житељи острва Лезбос, Хиос и Самос.

Све су нас бацили тамо. Дакле, кад смо стигли на одредиште требало је да заузмемо

позиције, и ја сам изненада налетео на ограду од дрвета и бодљикаве жице. На њу је нападао

снег и није се видела. Испод снега нам је све исто изгледало. Осетих како ми је нога негде

пропала и како сам упао у дубоку јаму. Док сам падао зачух глас нашег водника: “Готово,

22

Назив луке – главног града острва Хиос.

64

пропаде Кефалас.” Заиста сам буквално пропао у снегу. Падајући два-три пута сам се

окренуо у ваздуху. На срећу, имао сам ранац на леђима. Водник је наредио: “Брзо пронађите

Кефаласа!” Али ја одједном поред себе осетих нечију “руку”. Односно, нека невидљива сила

ме је извукла горе. Као да ме је неко подигао узевши ме испод руку. Тако сам се извукао из

снежног наноса и пао ничице. Лежао сам гледајући у небо и шапутао кроз сузе: “Свети

Нектарије, стриче, хвала ти! Хвала ти што си ми помогао. Знао сам да ћеш доћи.” Треба да

кажем да сам имао уза се икону светог Нектарија. Ту ме је угледао наш водник: “Јеси ли ти,

Кефаласе? Како си? Јеси ли жив? Био си већ готов и вратио си нам се.” Снег ми је падао на

лице. А ја сам га осећао као капљице свете водице. Не можете да замислите какву радост сам

тада осетио...!”

“Уз вашу дозволу, господине Кефалас, хајде да се вратимо у болницу “Аретео”. Каква

је била соба у којој се налазио свети Нектарије? С каквим осећањима сте изашли одатле?”

“Лежао је, на себи је имао скуфију беж боје. Чувам је. Није ставио црну монашку.

Имао је густу браду. Био је потпуно сед. Умро је, као што знате кад му је било 74 године.”

“Да ли је било других болесника у соби?”

“Соба је била двокреветна. Стричев кревет и кревет још једног човека. Чуо сам да је

био парализован и да се исцелио исте вечери кад су на њега ставили кошуљу светог

Нектарија.”

“Како је даље текао ваш живот?”

“Отпутовао сам у Француску 1947. године, 24 године сам живео у Паризу. Брат

Георгиос, једанаесто дете у породици нас је наговорио да идемо. Он је уз помоћ светог

Нектарија постао велики уметник. Све слике које овде видите су његови радови. Сматра се да

је он један од највећих уметника у Француској. А ја сам се бавио трговином. И он је такође

имао своју продавницу, али није остављао сликање. Гледао сам како је он сликао, па сам

мало-помало и сам почео да сликам, али ја сликам само иконе светог Нектарија.

Често сам сањао стрица. Испричаћу вам један сан. Моји супруга, зет и кћерка су се

вратили у Грчку – зету није одговарала француска клима. А ја сам тамо остао сам на две

године да свршим све послове. Управо у том периоду (1964-1965. г.) често сам сањао светог

Нектарија! Притом је једном био у мокрој мантији. Ја као да спавам, а он ми прилази и каже:

“Помери се, умирем од умора.” Почесмо да разговарамо: “Стриче зашто сте скроз мокри?”

“Не говори, Анастасије, помери се, дете моје.” Померио сам се и он је легао поред мене. Те

вечери сам сликао његову икону на платну. Затим сам је послао у Грчку и купио ју је један

свештеник са острва Схинус. Те вечери ме је обузео страшан умор. Кад сам ставио руку на

његово чело и моја рука је била мокра, тргао сам се и пробудио. Мислио сам да се можда

нешто десило код куће. Не , све је било у реду. Хвала Богу!..”

“Шта осећате пошто сте рођак и кумче свеца, његов рођак по крви, син његовог

вољеног брата?”

“Осећам огромну одговорност према свецу, и ја лично, и моја породица; многи долазе

код мене и желе да се упознају. Једном је мој зет Дионисије видео свеца како седи ево у овој

фотељи. Окренуо се, а светац му каже: “Не брини се ни због чега, Дионисије! Ја сам с вама

сваког дана. С вама сам чак и кад једете.”

Атина, 4. спетембар 1987. г.

Ставрула Гари

Миомирис од завоја

65

Скоро да сам већ био завршио књигу када сам се срео са баком Ставрулом. Како се

оно каже, у последњем тренутку ме је назвао њен син, чика Нико, и ја се упутих код ове

старице. Она и њена породица су били у блиској вези са светим Нектаријем. Она верује да је

њен лепо проживљен живот последица благослова светог Нектарија који јој је дао на дан

свадбе. Бака Ставрула ми је причала о свом животу.

“Мој отац, свештеник, ме је често водио са собом у манастир. Веома је поштовао

Владику, увек је одлазио код њега по савет. Сатима би седели заједно, он се исповедао код

њега. Владика нас је увек радосно примао. Сваки пут, када бисмо одлазили из манастира мој

отац је говорио: “Владика је свет човек.” Једне недеље су у манастир донели неко дете и

замолили Владику да га крсти. Ја сам тада била тамо. По завршетку Тајне кумови су чекали

згодан тренутак да му плате, а он је некуд нестао. Изашао је кроз олтарска врата и отишао у

келију. Није био похлепан. Лично није имао ни драхме, апсолутно све је делио.

Испричаћу и за своју свадбу. Кад је наступио дан венчања, мој отац је отишао у

манастир и рекао Владици: “Ваше Преосвештенство, спремамо се за венчање наше Ставруле.

Молим вас да благословите овај брак.” “Слушај оче, не могу да будем на свадби, али кад се

буде обављала Тајна благословићу их издалека. Нека су благословени и они и њихова деца.

Имаће добре синове и кћери.”

Мој отац се поклонио и пољубио га је у руку. Благослов Владике је учинио своје.

Имам пет синова и три ћерке. Сва деца су жива, здрава и успешна. Хвала Богу!”

“Бако, чега још можеш да се сетиш?”

“Једном нас је мама – мог брата Вангелиса и мене на Светли четвртак 1912. године

послала на Литургију. Владика нам је поклонио по једно црвено јаје. Ми смо успут, били смо

празноглави – узели и појели једно јаје! А друго је мој брат сачувао, оно је стајало код њега

испод икона.

Исте те године (тада, за време окупације, владала је глад) моја мама је испекла хлеб и

дала мени и мом брату Харалампију да га однесемо Владици. Однели смо. Благословио је

хлеб, одломио крајку, а остало је дао нама и рекао: “Ви поједите, вама је хлеб потребнији

него мени!”

“А да ли си била на сахрани светог Нектарија?”

“Не, тада сам била трудна и носила сам свог првенца Митју. Али могу да вам

испричам о једном обретењу моштију. Три пута су отварали ковчег и испостављало се да је

тело нетрулежно. Владика је изгледао као да спава. Позивали су мог оца као најмлађег и

спуштали се у гробницу. Он је са светог Нектарија скидао стару одежду и облачио нову.

Једном се, мислим да је то било 1922. године, мој отац спустио у гробницу, а кад тамо нема

моштију. То је било оне године кад се водила војна кампања у Малој Азији. Али су се оне

кроз 2-3 дана опет вратиле на своје место. Велико чудо!

На Велики уторак, кад се поје тропар Касији, 1942. године моја ћерка Тасија и друге

девојке, њих десетак кренуле су у манастир. Била је ноћ, мрак. Мој муж је стално гунђао:

“Шта их је спопало да у ова доба иду у манастир, могле су да иду овде близу, у парохијску

цркву.” Муж ми је добар човек, никад се није свађао, али се тад наљутио, јер је било јако

касно. Осталу децу сам ставила у кревет пошто сам их нахранила кашом. Он није стигао све

ни да изговори кад смо зачули кораке на степеништу. Као да се пење човек са штапом – куц,

куц, куц. Као да сад чујем те звуке. Осим куцања чули смо и звук звончића која звоне на

кадионици када свештеник кади. Кажем мужу: “Шта је то у ово доба, вероватно терају овце,

па то звоне њихови звончићи?” Обоје смо се уплашили. Можда су Немци? А затим ја,

размисливши мало схватих да се то свети Некатрије појавио зато што је муж рекао ружне

речи. Он се прекрстио и изговорио је: “Свети Нектарије, опрости ми.” Одмах се све утишало.

66

Пре неколико година моју заову Артемију, Николину жену, одвезоше код лекара. Он

и ја смо били вршњаци. Кад су рекли да смо са острва Егина он се веома обрадовао:

“Слушајте, пре него што ми испричате свој проблем да вам испричам нешто о светом

Некатрију. 1920. године студирао сам на медицинском факултету и ишао сам на праксу у

болницу “Аретео”. У ходницима су као обично, стајала поцинкована бурад у коју су се

бацали прљави завоји и вата после превијања, а затим је то одвожено колицима. Чистачица је

дотерала колица до једног бурета да га испразни и осетила је да унутра нешто необично

мирише (то обично заудара). Жена се веома изненадила. Позвала је друге (и ја сам био међу

њима) да се увери да јој се то не чини. Буквално све нас је запахнуо мирис. Почели смо да

нагађамо разлоге. И шта мислите? У том бурету су били завоји којима су превијали светог

Нектарија!”

Село Агији, 16. октобар 1989. г.

Антонис Лорентзос

Жив после... смрти

Не оскудевамо ни у наизглед безначајним успоменама. Али свака успомена без обзира

на то да ли заузима мноштво страница или само једну, несумњиво представља драгоценост,

јер су то она зрнца која сачињавају слику прошлости. Осим тога, упознавање с разноврсним

чињеничним материјалом помаже човеку да се уживи у атмосферу тог времена, да осети

његов дах.

Чика Антонис Лорентзос је имао свега девет година кад је умро свети Нектарије, али

је његово сведочанство о обретењу светих моштију за нас драгоцено.

“Самог свеца се сећам прилично нејасно. Тада сам радио на Егини, у продавници оца

извесне госпође Муцацу. Прошло је две-три године од свечеве смрти. Газдарица и ја смо се

упутили у манастир на Владикин гроб. Тамо је растао бор, а надгробна плоча је била од

стакла и био је стављен крст. Оца смо могли да видимо кроз стакло, и ја сам у страху чак

одскочио у страну, уплашио сам се јер је изгледао као жив. Учинило ми се да отац спава.

Тада нисам схватао да је то свети Владика. Толико година сам живео, али такве мошти нисам

видео! На сваком опелу ми већ следећег дана после смрти видимо како је покојник

непрепознатљив, а свети Нектарије је после две године личио на уснулог човека. Чинило ми

се да ће - ево сад - да отвори очи и да почне да говори! Од тада сам често ишао код њега,

трчао до гроба и целивао. Много година касније његови посмртни остаци су иструлили –

прича се да је за то крив бор. Како човек да зна? Само Господ зна23

.

“Чега још можеш да се сетиш, чика Антоне?”

“Испричаћу ти шта се још десило кад ме је обузео страх. То је било 1923. године.

Дошао је један свештеник, школски друг светог Нектарија да целива мошти; били су

пријатељи. Док је дошао до манастира већ се било смрачило. Сестре, поштујући савет светог

Нектарија, у манастиру нису остављале ни свештеника да преноћи. Шта да се ради? Он се

смирио и кренуо на гумно које је било поред манастира да преноћи. Јули месец, ноћ је била

топла. Простро је мантију на сламу и легао. Ту му се јавио свети Нектарије! Почели су да

разговарају. Ујутру је свештеник дошао у манастир, служио је Литургију, а затим је окупио

сестре и испричао им шта је сазнао од свеца. Оне су се пренеразиле. Говорио им је оно што је

само светац могао да зна. И пренео им је шта им је светац наредио. После сестре су са сузама

23

Господ је желећи да прослави свеца сачувао његово тело од трулежи много година, а затим је тело иструлило,

можда зато да би се преко честице моштију благодат пренела верницима из разних делова света (прим. аутора).

67

ушле у храм и одслужиле молебан. Ја сам све ово чуо својим ушима. То је испричала тетка

моје жене – Фросја Склавена, која је тог дана била у манастиру.”

Село Вагиа, 20. мај 1988.г.

Архимандрит Тимотије

Прибројан светима

Има деведесет година и ликом подсећа на библијског патријарха. Његово пастирско

служење је трајало више од трећине самог постојања манастира, он као да је примио штафету

рада из часних руку светог Нектарија. Седовласи старац је сад већ “одслужио своју службу”,

у пензији је. Поседује изузетно памћење, он је као живи архив. Отац може да прича сатима

без прекида и умора, упечатљиво и даровито.

“Старче, иако Егина није ваш родни крај и премда сте се доселили овамо годинама

након смрти светог Нектарија, ипак су нам ваша сведочанства изузетно драгоцена. На ваше

очи су се одвијали многи важни догађаји, разговарали сте са побожним хришћанима који су

долазили у манастир са својим болом и надом. Чега можете да се сетите после толиких

година проведених на овом благословеном месту?”

“Родио сам се у Аликарнасоси, у Херодотовој постојбини. Касније смо се преселили

на Крит. У манастир сам дошао у октобру 1952. године, кад ми је било 55 година. Следеће

године, тачније 2. септембра 1953. године било је обретење часних моштију светог

Нектарија. Рећи ћу вам ко је присуствовао, колико се сећам. Били су митрополит Идрејски,

Специјски и Егински Прокопије; бивши Илиајски митрополит Антоније; архимандрит

Амфилохије Макрис, градоначелник Егине Гоергије Хелиотис; архимандрит Јован

Илиопулос; архимандрит Калиник Ангелакис; отац Константин Канакис; поротни судија

Егине Георгије Меракас; начелник полиције господин Пагеракис; секретар епархије Јован

Деризиотис и многи други. Биле су и монахиње: игуманија Христодула, сестре Акакија,

Теодосија, Нектарија, Меланија, Партенија, Евника, иконописац Теодора, Христинимфи,

Текла, Јевпраксија, Митродора, Теофанија, која је и дан-данас жива, Јефросинија, Саломија и

друге. Мислим да су биле и монахиње из других манастира, не знам тачно.

Отварање моштију је било извечери, око 8-9 сати. Нисмо имали струје, радили смо с

примитивним лампама на гас. Сви су стајали унаоколо са упаљеним свећама. Онда су мошти

извађене и смештене у велике посуде, умивене ружином водом и другим миомирисима.

Тканина одежде се местимично била прилепила за мошти, све смо очистили, одржали помен

и ставили их у храм ради поклоњења. Мирис који се из њих осећао није могуће описати, то је

нешто неизрециво! Људи су прилазили и целивали са страхопоштовањем.

Те вечери када су биле обретене мошти неко друштво из Атине је ишло колима у

месташце Агија Марина на забаву. Кад су дошли до моста Светих апостола једна од жена је

осетила јак мирис. Већ су били дошли до Агија Марине, а мирис их је још увек пратио. Ова

жена се распитала шта се дешава и сазнала је да је тог дана било отварање моштију. Одмах

је све оставила и упутила се у манастир. И ево је већ како клечи на коленима крај моштију и

скида са себе скупоцену огрлицу и оставља је на кивоту, а затим одлази на исповест код оца

Димитриоса Ликуриса, свештеника из села Кипсели који је такође тамо био. Жена је

неколико дана провела у манастиру, а затим се цео њен живот променио набоље.

Људи од тада стално долазе у манастир. Сиромашни и богати, образовани и

неписмени, млади и стари, свих узраста. Да би ходочасницима, којих је све више, било лакше

поред храма Свете Тројице смо подигли малу капелу у име светог Нектарија. Тамо смо од

средстава благочестивих хришћана направили посебну нишу од мермера и у златни оков

68

ставили часну главу свеца. Остали део моштију смо ставили у сребрни ковчег поред

мермерне нише.

Кад је осам година касније, негде око првог новембра 1961. године званично било

објављено да је митрополит Нектарије проглашен за свеца не може се описати оно што се

тада догађало. У манастиру тада није било ни сасуда, ни одежди, ничега. Ја сам размислио и

одлучио да се упутим бродом у Пиреј. Отишао сам у храм светог Спиридона, код твог ујака,

Манолисе, тада викарног свештеника Хризостома Јалуриса, старешине Пирејске саборне

цркве. Он ме је топло примио. Испричао сам му како смо сиромашни. Рекао сам му: “Наш

Владика је прибројан свецима, а ми немамо ни најосновније. Помозите нам.” Он ме је тада

одвео у ризницу храма. “Бирај све што год хоћеш,” рекао ми је спремно, “од одежди до

фитиља. За свеца узми све што треба!” Узео сам одежде, сасуде, стихаре за децу, барјаке и

много другог. Од срца сам се захвалио старешини за његову љубав и добро срце и позвао га

на свечаност. На први дан празника, у петак 3. новембра украсили смо манастир. И цело

острво је било одевено у плаво-белу боју24

. Следећег дана служено је у свечевој капели. Цео

дан су путнички бродови и барке превозили ходочаснике из Пиреја. Непрестано су звонила

манастирска звона.

У суботу увече у главном храму је почела празнична служба у присуству нашег

митрополита Прокопија. Саслуживали су му митрополити: Солунски Пантелејмон, Илиајски

Герман, Фокидски Атанасије, Кипарски Варнава, Митилински Јаков, Акрски Евстатије који

је заступао Патријарха Александријског Христофора. Биле су и друге Владике којих се не

сећам. У недељу ујутру сви архијереји су заједно служили у главној цркви. Секретар Светог

Синода је прочитао одлуку Васељенске Патријаршије о званичној канонизацији митрополита

Пентапољског Нектарија Кефаласа. Радио је преносио Литургију. Кад је био готов отпуст

литија је кренула према граду Егини. Испред су носили барјаке, заставе, свеће. Часне мошти

свеца су биле са архијерејима. Мноштво архимандрита, свештеника и ђакона (неки су били и

ученици светог Нектарија) и хиљаде верника су учествовали у литији. Прошли смо

централним улицама по којима су становници Егине били прострли прелепу одећу25

. Они и

данас тако раде када идемо у литији са моштима светог Нектарија. Тако смо дошли до

саборне цркве. У 11.30 је почео благодарствени молебан. Њему су присуствовали

представници Васељенске Патријаршије, посланици са Свете Горе Атонске, министри,

делегати, војна лица, администрација острва и многи други. Исте вечери служено је свеноћно

бденије (агрипнија), полуноћница, а затим – Света Литургија.

У понедељак, 6. новембра свете мошти су у пратњи многобројних свештеника и

хиљада хришћана биле враћене у манастир. На удаљености од километар-два од манастира

мошти је дочекао епископ Керинијски Хризостом који је био на челу поворке свештеника и

монаха. На манастирској капији су стајале монахиње у ишчекивању. Затим је одслужен

молебан и велико повечерје. Тако се завршила свечаност.

Егина, 28. јуни 1987.г.

Зафирија Ангелопулу

Олујне ноћи

Данас се на прсте могу избројати они благодатни људи који су били савременици

светог Нектарија. Једна од најстаријих међу њима је – тетка Зафиро, има 94 године! У

24

Боја грчке заставе. 25

Традиција одавања почасти која води порекло још од јеванђељских времена.

69

потпуном духовном и телесном здрављу (осим болесних очију) она седи са штапом на својој

терасици и сећа се...

“Нашег свеца сам упознала кад ми је било десетак година. Већ је био у годинама.

Сећам се да је увек носио скуфију. Често сам видела како разговара час с једним, час с

другим човеком. Дешавало се да видим како подврне мантију и помаже радницима. Носио је

камење! А кад је служио у цркви његове речи су допирале право до срца! Сви бисмо

притајили дах и гледали и слушали га! То је било нешто посебно! Док сам жива увек ће ми

пред очима бити његов свети лик!

Испричаћу ти шта се десило једном кад је био болестан и није могао да служи. То је

био дан Свете Тројице, храмовна слава манастира. Нас четворо – моја мама, наша

комшиница Димитра Беси, и њен брат Николас смо се у зору пешке упутили у манастир.

Након сат времена ушли смо у храм. Свети Нектарије је у мантији седео на столици крај

Царских двери, а служио је други Владика, довезао га је Костас Калокендис. Сећам се да је

свети Нектарије све време био са рукама прекрштеним на грудима. Иза њега је стајала мати

Магдалина. Кад се служба ближила крају Владика који је служио почео је да држи проповед.

Између осталог говорио је и о добру које је свети Нектарије учинио у манастиру. А он је

седео прекрстивши руке и тако ниско-ниско повио главу. Као да се ћутке захваљивао.

Наш Владика није дозвољавао мушкарцима да стоје у цркви тамо где су стајале

монахиње, грдио је чак и своје, манастирске.

Једном је у току Светле седмице нас, девојчице, мама одвела да запалимо кандила у

капелицама које су биле преко пута манастира пошто се пламен преноси од васкршње свеће.

Упутиле смо се са паљеним свећама, с кадионицама и тамјаном. Свуда, у свим капелима је

било окађено тамјаном, све је било чисто. Целивале смо иконе и кренуле доле према

манастиру. Ту нас је свети Нектарије и угледао. “Колико свећа, колико кадионица, децо моја,

шта то значи?” упита нас он зачуђено. Ми му испричасмо где смо биле, он нас похвали: “Е,

свака вам част!” Пришле смо по благослов, узеле смо по једно јаје и отишле.”

“Чега се, тетка Зафиро, сећаш о монахињама из тог времена?”

“Мати Магдалина је била достојна игуманија. Једном је рекла сестрама: “Децо моја,

не треба само да се молимо, треба и дела да творимо. Хајде да узмемо сирочад да спасимо

њихове душе.” Сестрама није било баш право. Нису желеле сувишне бриге. И договориле су

се и смениле игуманију. Наравно, не све. Било је и сестара које су желеле да она остане.

Једне вечери (Владике тада није било међу живима) она га је сањала као да је вози у

Хрисолеонидијски манастир. Мати Магдалина је послушала наредбу свеца и отишла заједно

с малобројним сестрама, преузела је Хрисолеонидијски манастир. Он је некада био мушки.”

“Тетка Зафиро, можда се сећаш свечеве смрти, опела?”

“Кад је свети Нектарије умро његово тело су донели преко мора, а онда су га на руке

узели чика Костас Коророс, Нотис Коророс и други. Сећам се да су терет носили без икаквог

напора, изгледало им је лак као перце. И у току целог пута ватом су скидали нешто као росу

са Владикиног чела. Свуда где су носили тело све унаоколо је миомирисало.

Једном се моја ћерка Елена разболела. Ја, јадна нисам знала шта да радим. Тетка

Миригула ми је донела скуфију светог Нектарија. Узела сам је у руке са сузама молећи свеца

да учини чудо, прекрстила сам њоме своју Елену и одмах јој је било лакше, оздравила је.

Нека се слави име Господа у свецима Његовим. Ево и саме Елене, нека она исприча шта се

десило те вечери када је било славље.”

“Увече уочи тог дана, 4. новембра, када је требало да буде прослављање нашег

Владике начелник полиције острва Илија Зервос је мене и друге замолио да узмемо двоје

људи да преноћи код нас. Тада је Егина била препуна света. Немогуће је описати шта се

дешавало. Изгледало је да ће острво потонути од толиког броја људи! Дошле су хиљаде

70

верника да одају почаст свецу, да добију благодат. Време је било невероватно: олуја, киша

као из кабла. Ни море није заостајало – почела је бура, и те каква! Прихватила сам

начелникову молбу. На крају је код мене дошло двадесет четворо људи! Морали смо да

распростремо по поду у свим собама. У пећ сам ставила велику тепсију. Сви су одмах

полегали од умора. Легла сам у кревет заједно са оцем, нисам имала покривач и покрила сам

се капутом. Брзо сам заспала. Око три сата ме је пробудила нека бука у кући. Од јаког ветра

отвориле су се жалузине на балкону, и лупале су као луде. Умирила сам жене које су ту

спавале и изашла у двориште да затворим гриље. Провиривши напоље одједном сам

угледала старог монаха како стоји поред врата која воде у олтар храма Мајке Божије. До

храма нема више од педесет метара. Монах се веома јасно видео без обзира на то што је

падала јака киша. Одмах сам зачула и појање из цркве, као да су певале хиљаде птица. Монах

је стајао непокретно у скуфији и у мантији. То ме је запањило. Опет се зачуо звук, али овог

пута доле. То су од ветра ударала врата доње продавнице. Замолила сам једну од жена да

пође са мном: обузео ме је неки страх. Сишле смо у продавницу; тада сам приметила да се

старац-монах полако креће у мом правцу. Уопште није обраћао пажњу на кишу. А кад је

између нас остало два метра препознала сам га. Широм отворивши очи промуклим гласом

сам повикала: “Светац, светац!” Срце ми је ударало тако да ми се чинило да ми крв ври у

глави. Светац је лагано пришао, пружио руку и три пута ме куцнуо по рамену, затим је

нестао. Жена која је сишла заједно са мном се такође избезумила као и ја. А онда је пала на

колена на мокри асфалт и почела да се крсти. Све време је плакала зато што није успела да га

види. Следећег дана сам тај случај испричала мати Параскеви. Она је рекла да је свети

Нектарије дошао да ми се захвали за моју доброту.”

“Имам скоро сто година,” настави затим тетка Зафиро. “Можда ћу, ако Бог да и сто

година да доживим. И ако ме питаш шта ми је било најважније рећи ћу ти да је главно било

то што сам на почетку свог живота имала прилике да добијем благослов и да целивам руку

нашег свеца, то што је разговарао са мном, давао ми просфору и саветовао ме. Надам се да ће

ми његов благослов помоћи кад одем на Небо.”

Егина, 18. јуни 1987.г.

Архимандрит Нектарије

Смрт је устукнула

Већи део територије у близини града Лаврио све више личи на пејзаж са Месеца. До

тога је дошло после страшног пожара, а и због природе крајолика – одавде се вади руда. По

страни од свега тога, у живописном месташцету Камариза уздиже се предиван храм светог

Нектарија. Као служба хитне помоћи за све паћенике, храм ради без слободних дана,

непрестано. Покретач изградње и покровитељ овог благословног места је свети Нектарије.

Отац архимандрит Нектарије Виталис није живео у првој половинеи 20. века, у време о којем

се говори у овој књизи, он није лично разговарао са светим Нектаријем. Али живо искуство

општења свештеника с његовим небеским покровитељем је достојно пажње.

“Од детињства сам маштао о томе да постанем свештеник. Одрастао сам у Калипољу

у Пиреји. Моја парохијска црква је био храм Свете Параскеве где је служио и истовремено

студирао на богословском факултету будући архиепископ Кипра, незаборавни Макарије. Он

је био мој духовник и веома ме је волео. Једног лета 1944. године рекао сам му да имам жељу

да останем свештеник, као што је и он био. А затим сам додао: “Свиђа ми се што вас људи

воле и поштују.” И он ми је тада одговорио: “Моли се и учи како би се твоја жеља једном

71

остварила. Цени љубав према себи, али немој да се превариш, они који те данас воле сутра

могу да ти нанесу зло.”

Док сам ја маштао о томе да останем свештеник моји родитељи су се томе противили.

По завршетку школе послали су ме да изучим фризерски занат. Мој отац је наредио газди

фризерског салона да пази на то да не идем у цркву, јер је мислио да ћу потпасти под утицај

верника. А ја бих стрмоглавце трчао кад бих видео човека у мантији. Дању сам на тавану

фризерског салона читао и “служио Литургију” у свој простоти свог дечјег срца.

На Чисти понедељак у априлу 1948. године мој газда и његова жена су ме повели на

Егину у манастир светог Нектарија. С нама је путовала још једна породица која је по

молитвама свеца добила велику помоћ. Игуманија је тада била Касијана Пападаки са Крита.

Поред гроба светог Нектарија још није било капеле коју данас видимо, била је једна ониска

неугледна капела у којој је била обешена мала икона, стајали су неки дарови. Целивали смо

мошти и одвели су нас у собу у којој је некада живео светац. Сви су остали тамо, а ја сам

изашао на степениште. Росила је кишица и гроб свеца ме је привлачио као магнет. Упитао

сам монахињу Нектарију, бившу Агапију: “А шта је тамо унутра?” “Тамо је свети Нектарије,

дете.” “Да ли се он и сад тамо налази?” “Да, дете, тамо је!” Мени се учинило потпуно

невероватним да се светац налази овде, на неколико метара од мене. Монахиња је отишла. У

два скока обрео сам се поред гроба и клекао на колена поред свечевих ногу. Гробница је тада

била ниска. Са свом ватреношћу и чистотом четрнаестогодишњег дечака загрлио сам

мермерну плочу и обраћајући се свецу рекао: “Свети Нектарије! Да бих ти поверовао мораш

да ми кажеш хоћу ли постати свештеник?” Чекао сам прислонивши ухо уз мермерну плочу.

Зачула се бука као да је голуб махао крилима. Затим зачух старчев глас: “Бићеш свештеник и

носићеш моје име!..” Тада никоме ништа нисам рекао, али сам осетио тајну унутрашњу

радост. Затим, сам се обилазећи манастир, обрео на манастирском гробљу. У том тренутку је

ту дошао и мој газда који је желео да изгради тамо капелу у име Архангела Гаврила и

Михаила. Одједном угледах свештеника са фењером у рукама како корача зидинама гробља.

“Видите, чика-Јанисе, неки свештеник иде баш по зиду...” “Ко, где? Шта ти је, јеси ли

скренуо?” “Ма ено, чико, зар не видиш? Ено га!” “Не, шта ти је...” затим свештеник скочи на

земљу. Зачуо се звук као да је нешто пало. Мој газда је то ипак чуо, али ништа није видео.

Кад сам схватио да сам видео нешто што други нису видели толико сам се потресао да сам

пао у несвест. Ставили су ме на отоман у кухињи у конаку. Полако сам дошао к себи. Високо

испод прозора налазио се мали прозор. И ја сам видео како се у зрацима светлости тамо-

овамо кретао свештеник веома ниског раста. “Погледај кроз прозор. Тамо је неки

свештеник,” рекох. Мој газда опет ништа није видео...

Следећег дана, када је требало да кренемо, све то је испричао игуманији Касијани. А

она је одговорила: “Нема ту ништа чудно. Свети Нектарије је чудотворац и он је увек

присутан овде у манастиру. Овај дечак искрено жели да постане свештеник и моли се свецу.

Па му се он зато и јавио.”

Пре одласка из манастира поново сам целивао гроб са речима: “Свети Нектарије

учини тако да кад поново дођем овде већ будем у мантији, или ме иначе узми код себе!”

После тога смо отишли. То је било у уторак, 6. априла, а два дана касније, у четвртак 8.

априла заспао сам и сањао да сам се обрео у манастиру светог Нектарија, као да идем према

његовом гробу. Тамо је било много народа. Свети Нектарије се подигао из гроба, видео се од

појаса на горе. Био је обучен у архијерејске одоре, али без митре. Ја сам, покушавајући да

стигнем док он не оде, упитао: “Свети Нектарије, хоћу ли постати свештеник?” Он је

потврдно климнуо главом. Хтео сам да добијем благослов, али је он нестао у гробници и

плоча се затворила, али је напољу остало парченце епитрахиља. Ја приђох и целивах га.

Пробудио сам се у страху, а затим сам поново заспао. Видим себе у келији у којој је живео

72

светац. Он лежи на кревету испод два покривача. А потом устаје и леже у ковчег који се

налази на поду. Управо на том месту су његове личне ствари испод стакла. На зиду, одозго је

икона-фреска “Свети Константин и Јелена”. И што је чудно – десна рука светог Константина

је била као у живог човека! Он је изговарао надгробни говор о светом Нектарију. Приближио

сам се да боље чујем. У том тренутку рука светог Константина, она жива, показује на мене, а

затим су се зачуле речи: “Ти треба да ископаш јаму код храма Свете Варваре у атинском

кварту Егалео, да ме нађеш и понесеш својој кући!” Пробудио сам се. Почео сам да правим

план како да копам. Уз Божију помоћ, после многих тешкоћа (проблеми су настали и због

људи и због разних објективних разлога) ипак сам успео да ископам икону ових светаца из

земље. То је било у недељу 11. априла 1948. године. После тога је служен молебан и остало.

Касније сам отпутовао у манастир светог Мелетија у Киферону и замонашио се. Служио сам

војску. После демобилизације поново сам дошао на Егину у манастир светог Нектарија да се

помолим.”

“Оче Нектарије, молим вас испричајте нешто о храму у којем данас служите и о

историји његовог стварања.”

“Почећу издалека. Када је свети Нектарије био директор Богословске школе браће

Ризари, једном је био у Лалвриону и рукоположио у презвитера свог ученика оца Нектарија

Капатанакоса. У хиротонији је учествовао ондашњи старешина храма Камаризе отац

Георгеос Николинакос. Кад се све завршило замолили су светог Нектарија да оде у Камаризу

и да благослови село. Све се тако и одиграло. Свети Нектарије се зауставио ево на овом

месту, тада је то било брдо, а сад је олтар, погледао је унаоколо и рекао: “Предивно место!

Ех, кад бих имао овде собу за становање...” Тако да се свечева жеља остварила после његове

смрти.

Упутили су ме овамо да будем старешина 1965. године. Већ тада сам био озбиљно

болестан и због климе ми је одговарало ово место. Прошло је годину дана служења. Једном

сам сањао старца – ама баш као да је свети Нектарије, онакав какав се може видети на

фотографијама. Рекао ми је: “Дете моје, хоћу да ми направиш кућу!” “Старче, немам пара за

то!” “Није тачно, имаш пара!” “А где су, покажи ми!” “Продај свој напрсни крст, почни од

тога, а онда ћу ти ја помоћи...”

Следећег дана сам продао крст за две хиљаде драхми. Почео сам од гробља, решио

сам да саградим капелицу да тамо сместим икону свеца. О храму тада нисам ни сањао: овде у

Камаризу је већ постојао храм светог Константина. Исте вечери ми се опет јавио неки старац

који је по изгледу личио на оца Евангела, настојатеља Благовештенског храма у граду

Лаврио. Повукао ме је за рукав мантије: “Дођи овамо да ти нешто кажем!” И повео ме је на

место где је сада олтар храма. “Оче Евангеле, куда ме вучеш?” “Ја нисам отац Евангел него

отац Нектарије и желим да мој дом буде овде, а не на гробљу као што ти хоћеш!”

Тада је цело село почело да гради. Прво смо направили нешто као бараку, а затим су

се појавили храм и друге зграде које сада видите.”

“Испричајте како вас је свети Нектарије исцелио.”

“Имао сам тежак облик рака. Груди су ми се потпуно биле претвориле у рану, из ње

су стално текли гној и крв. Од боли сам цепао кошуље на себи. Мој пут је водио директно на

самртнички одар. Ујутру 26. марта 1980. године отворила су се врата у доњој подрумској

цркви (био сам с нашим црквеним стражарем Софијом Бурду и иконописцем Еленом

Китраки) и ушао је свештеник ниског раста, ћелав, имао је само мало косе позади, са белом

брадом. Веома је личио на светог Нектарија онаквог каквог га видимо на фотографијама.

Узео је три свеће, а није оставио новац за њих. Упалио је само две, а затим је целивао све

иконе на иконостасу. Икону светог Нектарија није целивао, већ је прошао поред ње. Ја се

нисам видео: осећао сам страшан бол и стајао поред прозора иза завеса, али сам све видео иза

73

завесе. Он се зауставио на солеји испред Царских двери, прекрстио је дланове и не гледајући

ни у кога упита: “Је ли свештеник овде?”

Стражарка се трудила да ме сачува од посетилаца, и зато је рекла: “Не болестан је,

има грип.” “Ништа страшно. Молите се! Свима вам желим срећан Васкрс,” и отишла је. А

тетка Софија ми је пришла и рекла: “Свештеник који је малопре долазио веома личи на

светог Нектарија. Из његових очију као да су муње севале. Можда је то био лично Владика

који је дошао да вам помогне!” Помислио сам да ми то говори како би ме охрабрила.

Захвалио сам јој се. И самом ми се учинило да је то заиста тако. Замолио сам је да оде да

потражи свештеника, а ја сам полагано отишао у олтар пао на клена пред распећем,

приљубио се уз дрво својом отвореном крвоточивом раном и почео ватрено да се молим. У

том тренутку сам чуо да су се жене вратиле. “Оче Нектарије, старац се вратио,” зачух

Софијин глас. Изашао сам из олтара, пришао сам им. Хтео сам да га пољубим у руку, а он

ми није дао и пољубио је мене у руку. Упитах га: “Како се зовете?” “Анастасије.” Предложио

сам му да целива мошти. Ставио је танке металне наочари, рам је био у облику дуге. Кад смо

то видели дигла нам се коса на глави. То су биле нарочари светог Нектарија, које су се

налазиле код нас у витрини, поклонила ми их је игуманија Нектарија. Дакле, он их је ставио

и рекао: “Вера је, дете моје – главна ствар!” Старац је са страхопоштовањем целивао све

мошти. Прошао је поред места где су биле честице моштију светог Нектарија не обративши

пажњу на њих. То ми се није свидело. И ја рекох: “Оче, опростите! Али свети Нектарије је

чудотворац. Зашто нисте целивали његове мешти?” Он ме је погледао и само се осмехнуо.

Пришли смо месту на којем се налазила икона светог Нектарија коју је насликао његов рођак

Анастасије Кефалас. То сам му рекао, и он је одмах упитао: “А како је Анастасије? Да ли је с

њим све уреду? Да ли се вратио из Париза?” Одговорио сам му потврдно, само да га не

узнемирујем. То му је било веома драго. А затим сам упитао: “А где ви живите, оче?”

Показао ми је на плафон (тамо, горе градила се нова црква) и рече: “Моја кућа још увек није

готова, баш ми је жао! А мој положај ми не дозвољава да живим било где.” Признао сам му:

“Оче, стражарка вам је рекла да имам грип, то није истина. Имам рак, али желим да

оздравим, да наставим и завршим своје дело: да направим олтар, одслужим Литургију, а онда

могу и да умрем. Не бојим се смрти!” “Немој да се бринеш – све је то искушење.” “Оче, да ли

сте можда за кафу?” “Не, журим. Треба да идем на острво Парос да се поклоним светом

Арсенију и да видим своје духовно чедо – оца Филотеја.” Кренуо је ка излазу поред своје

велике иконе, чак је ни не погледавши: “Оче мој, оче, твоје лице тако личи на светог

Нектарија!” Наврле су му сузе на очи, и он ме је благословио, а затим ме је загрлио и

пољубио. Тада сам се и ја осмелио и раширио руке. Чим сам се приближио раширених руку и

скупио их осетио сам да сам загрлио празнину! Дигла ми се коса на глави. Прекрстио сам се

и поново замолио: “Оче, желео бих да преживим, да служим Литургију у новом храму.

Помози ми...” Онда се он мало одмакао, стао је испред своје иконе и рекао: “Чедо моје,

Нектарије, не тугуј. То је искушење. Оздравићеш! Десиће се чудо и сви ће сазнати за то.” И

одмах је нестао. Врата су све време била затворена, нико их није отварао. Жене су потрчале

за њим, стигле су га на аутобуској станици. Ушао је у аутобус, кренуо у Лаврио, а тамо је

сишао и нестао.

Прошла су два и по месеца. 2. јуна Његово Преосвештенство митрополит Агатоник и

ја отпутовали смо у онколошку болницу светог Саве. Митрополит је веома молио за мене

главног лекара болнице, господина Папаконстантинуа. Он је погледао резултате анализе и

одједном је рекао: “Ваше Преосвештенство у датом случају нису биле потребне ваше молбе,

а мени с моје стране неће бити потребно да молим професоре и лекаре. Овде дејствују само

двојица – свети Нектарије и отац Нектарије!” Обављен је поновни преглед, један професор је

рекао нешто слично: “Немојте више да се бринете! Узмите оца Нектарија, одвезите га у

74

парохију, нека завршава своје дело. Догодило се право чудо!” Поред мене су стајали

митрополит, градоначелник, главни лекар и др. Професор је у рукама држао коверат за

лекарском дијагнозом. “Оче Нектарије,” обратио ми се, “ти си победио смрт! Узми овај

коверат и иди код свог покровитеља. Он је твој лекар, он те је исцелио! Све је учинио! Више

немаш рак! Ми не знамо шта се догодило. Иди с миром.”

Узели смо закључак и допутовали у Камаризу. Звона су радосно звонила Људи су

клечали на коленима и молили се. Подигао сам руке ка Небу и изговорио: “Боже мој, прва

велика захвалност припада Теби, Твојим свецима и светом Нектарију. И још се захваљујем

онима који су са вером узносили молитве за мене.” Сви људи су плакали.

Следећег дана допутовали су отац Никодим Анагносту, сад је он митрополит

Јерисонијски и отац Агатоник Фатурос, данашњи митрополит Китроски. Одслужили су

благодарствени молебан заједно с многим другим свештеницима. Ови свештеници су се

нарочито молили за мене за време моје болести заједно са нашим Владиком Агатоником и

многобројном браћом-хришћанима. Свима се захваљујем од свег срца! И вама сам захвалан,

господине Мелинос за доброту и интересовање за мене. Желим да ваша књига доспе у многе

хришћанске породице и да “проговори” у срцима људи који жуде да сазнају нешто о светом

Нектарију, о нашем покровитељу и исцелитељу. Нека вам помогне свети Нектарије! Нека

буду са нама његове молитве.”

Село Лаврио, 11. октобар 1987. г.

Братије, ашче обрјашчете каја прегрјешенија в сеј книжице,

всјако молим вас исправити, и нас, трудившихсја в дјеље сем,

прошченија сподобити, да и сами тожде прошченије

от Христа Бога получите, в ден последњаго воздајанија.

Амин.