Vukašin Pavlović

Diskursi moći

Misterija moći

Moć spada u onu vrstu fenomena koji, od postanka prvih društvenih zajednica pa do

danas, ne samo da igra važnu ulogu u životu svakog društva, nego svojom misterijom

neosporno privlači pažnju, čak fascinira ljude.

Barle tvrdi da su «moć i ljubav dva najstarija fenomena ljudskih emocija».1 Potvrda za

to može se očitati u mnogim tragovima dosadašnjeg razvoja ljudske civilizacije: u nepisanoj i

pisanoj istoriji, političkom i državnom životu, religiji i umetnosti. Moć koju su posedovale

vođe (bez obzira da li su ih nazivali kraljevima, carevima, imperatorima ili kakvim drugim

zvučnim imenima) evidentirana je u najranije poznatim arheološkim nalazima.

Karl Loewenstein govori o misterioznoj trijadi koja dominira čovekovim životom u

društvu. To trojstvo, po njemu, čine: ljubav, vera i moć. Zna se da «vera pokreće planine», a

da je ljubav pobednik u svim bitkama. Ali ne manje urođeni ljudskoj vrsti su ljubav prema

moći i vera u moć.2

Istorija ljudskog društva zna da razlikuje koliko su ljubav i vera doprineli čovekovoj

sreći ili nesreći. Moć se uglavnom smatra odgovornom za ljudsku muku i patnju. No, i tu

ostaje da se suočimo sa jednom od paradoksalnih dimenzija moći. Mnogi vredni spomenici

materijalne kulture

kojima se vekovima dive pokoljenja, ne bi ni bili izgrađeni da nije bilo jake političke volje i

moći, na jednoj, i neizmerne ljudske požrtvovanosti i patnje, na drugoj strani. Keopsova

piramida, da ostanemo samo na tom primeru, simbolizuje koliku su moć imali egipatski

faraoni. Istovremeno, ona potvrđuje koliko je ljudske energije, znoja i muka, pa i života

mnogih generacija ljudi, moralo da bude ugrađeno u njene monumentalne i jednostavne

oblike. Tako je, skoro bez izuzetaka, i sa drugim čuvenim spomenicima materijalne kulture –

kineskim zidom, indijskim hramovima, rimskim građevinama, velelepnim srednjevekovnim

dvorcima, baroknim katedralama, i drugim veličanstvenim spomenicima. Ali, začarani krug

paradoksa moći time nije završen. Ma koliko bili moćni svi ti vladari, prinčevi, pape i

1 Adolf Barle, Power, New York, Harcourt, Brace & World, Inc., 1969, p. 172 Karl Loewenstein, Political Power and the Governmental Process, Chicago, 1957, p. 3

1

velmože, koji su nastojali da u svoju slavu ostave što veličanstvenije i trajnije spomenike,

otkrivali su istovremeno i svoju nemoć. Svaki od tih simbola moći istovremeno je i potvrda

njihove nemoći i straha pred prolaznošću i zaboravom, i konačno pred činjenicom neizbežne

smrti.

Ali pozitivne dimenzije moći ne vezuju se samo za veličanstvene objekte materijalne

kulture. Svaki narod slavi mnoge moćne ljude iz svoje istorije. Za Francuze Napoleon, za

Engleze admiral Nelson, za Nemce Bismarck, za Ruse Petar Veliki, za Srbe Karađorđe, i tako

redom, istorija svakog naroda je puna imena velikih i moćnih ljudi, državnika i generala,

ustanika i reformatora – jednom reči, onih čija se imena slave, a čiji spomenici ukrašavaju

najlepše javne trgove i parkove. Istina, svaki narod ima i mnogo slavnih ličnosti koji ne ulaze

u krug moćnih; mnogo velikih naučnika, umetnika. Ali moć je uvek bila najkraća prečica za

ulazak u slavu.

Ono što je, međutim, zajedničko ljubavi, veri i moći, tim trima tajanstvenim i često

isprepletenim silama, to je kognitivni veo tajne kojim su prekrivene. Čovek može, bez ikakve

sumnje, da oseti i iskusi šta su ljubav, vera i moć. Ali, po mnogima, to je sve. Saznanje onoga

što je njihov unutrašnji sadržaj, određenje njihovih kvalitativnih svojstava, odnosno njihove

biti, izmiče nam i uvek ostaje izvan čovekovog logičkog i racionalnog saznanja. Mireći se sa

tim da nije moguće doći do ontološke definicije moći, kao ni ljubavi i vere, Loewenstein sa

uzdahom žaljenja konstatuje da «sve što su ljudi u stanju da učine u razumevanju sila ljubavi,

vere i moći je da registruju i procenjuju njihovo manifestovanje i rezultate».3 Može se

smatrati da je ovo mišljenje samo delom tačno. Ono, uostalom ne važi samo za kategoriju

moći, već i za još neke ključne pojmove političke filozofije i političke teorije. Pojmove kao

što su sloboda, pravda, jednakost, istina, takođe nije ni malo lako ontološki definisati, ali to

nas ne oslobađa teorijske obaveze da tragamo za odgovorima na pitanja o njihovoj prirodi i

sadržaju. Odgovori, naravno, ne mogu da budu ponuđeni u obliku kratkih, konzistentnih i

opšteprihvaćenih definicija, jer su u pitanju kategorije koje imaju i značajnu vrednosnu i

normativnu dimenziju. Za razumevanje ovih pojmova vrednije od svake sažete definicije je

samo traganje za odgovorima. To traganje započinjemo temom o božanskoj personifikaciji

moći. Nakon toga dolazi poglavlje u kome se ispituje rađanje i geneza moći, sa osnovnim

etapama: moć magije, moć matrijarhata, moć patrijarhata, dolazak ratnika. Naredno poglavlje

se bavi temom o moći i političkom etosu u helenskom svetu. Zatim, sa Machiavellievom

teorijom moći vladaoca započinje istraživanje modernih teorija. Sa Hobbesovom teorijom

3 Karl Loewenstein, op.cit. str. 3

2

moći Levijatana završava se prvi deo ove studije o moći. Drugi deo sadrži pregled savremenih

teorija moći i započinje sa čuvenim Veberovim određenjem moći. No, krenimo redom.

Božanska personifikacija: od Zevsa do Ilije Gromovnika

Koliko je koncept moći duboko ukorenjen u same osnove naše civilizacije dobro

ilustruje jedan od najstarijih zapisanih epova, Hesiodov spev o postanku bogova. U Teogoniji

on govori o Zevsu kao o božanskoj personifikaciji moći. Nakon pobede nad ocem Uranom

Zevs «na nebu zavlada držeći plamenu munju i grom u rukama svojim».4

Jedna od ključnih poruka ovoga speva sadržana je u ideji da se Zevs bori protiv Haosa.

U toj borbi on koristi moć, čije su metafore munja i grom, i «uzdajući se u njih, on bozima

vlada i ljudima».5 Kao što lepo tumači Barle, jedini izazov Zevsu, bogu Moći, mogu da upute

Mudrost i Lepota.6 To se vidi iz Hesiodove priče o Zevsu koji sa svojom prvom ženom

Metidom, boginjom koja oličava Misao, dobija ćerku Atinu, boginju Mudrosti, a kasnije sa

Letom, dobija sina Apolona, boga Lepote i Umetnosti. Od svih bogova na Olimpu samo

Atina i Apolon mogu da protivureče Zevsu. Ovom se alegorijom, po Barleu, iskazuje jedan od

zakona Moći: Misao, odnosno Razum, i Lepota, odnosno Umetnost, jedino mogu da ukrote i

ograniče Moć. To je zato što se Misao i Lepota ne mogu ni oduzeti ni ubiti, a još manje

obuzdati.

U staroslovenskoj mitologiji pandan bogu Zevsu je Perun. Bog Perun je gospodar

vasione i onaj koji proizvodi grom. Da se grom kao simbol moći i kod starih Slovena vezuje

za vrhovno božanstvo pokazuje i sam jezik: prema navodima Louisa Legera, kod Rusa i

Poljaka reč perun znači grom.7 Kasnije, kad hrišćanstvo počne da potiskuje pagansku religiju

starih Slovena, nekršteni polažu svoju zakletvu pred Perunom, a kršteni pred Ilijom, koji se u

Bibliji javlja kao gospodar svih prirodnih elemenata, a pre svega, vatre i vode. Naročito važnu

ulogu ima Sveti Ilija kod Južnih Slovena, dobijajući epitet gromovnika i naziv Sveti Ilija

Gromovnik.8

Ono što povezuje Zevsa, Peruna i Iliju Gromovnika je moć i njena simbolika oličena u

gromu i munji. Bog moći je onaj koji u svojim rukama drži grom. Veliki poznavalac mitova i

nadahnuti arheolog ideja, Mircea Eliade u svojoj knjizi Sveto i profano pokazuje da se veza

4 Hesiod, Postanak bogova, Sarajevo, Veselin Masleša, 1975, s.115 Isto, s. 236 Adolf Barle, op.cit. str. 3-57 Luj Leže, Slovenska mitologija, Beograd, Grafos, 1984, str.53,55 i 60.8 Isto, str. 60,66,67 i 70. Vidi takođe: Slovenska mitologija, enciklopedijski rečnik, redaktori Svetlana Tolstoj i Ljubinko Radenković, Zepter Book World, Beograd, 2001, s. 422

3

između vrhovnog božanstva i neba, odnosno groma, nalazi i prepoznaje kod vrlo različitih

naroda, plemena, religija i civilizacija.9

Zanimljivo objašnjenje zašto je grom simbol moći nalazimo kod Eliasa Kanetia. On

pokazuje da je brzina jedno od važnih obeležja moći i da su zbog toga kod mnogih naroda

najbrže životinje bile i ostale simboli moći (ptice grabljivice poput orla ili sokola; lav ili

leopard iz reda mačaka; vuk za koga se govorilo da je predak Džingis-kana, i sl.). Kaneti,

dakle, tvrdi da su brzina, iznenadnost i silina važna svojstva moći, a da je grom u tom pogledu

i najbrži i iznenadan i silovit. «No, najbrže je ono što je oduvijek bilo najbrže: grom. Široko je

rasprostranjen praznovjerni strah od groma, od kojeg se ne možemo zaštititi».10

Rasprostranjenost straha od groma koju često nalazimo kod primitivnih naroda dokumentuje

primerom Mongola kod čijih plemena «sve moguće zapovjedi služe pridobivanju naklonosti

groma».11 Grom se kod starih naroda tumači kao volja, zapoved ili poruka bogova. Zbog toga

je kod Etruraca postojala posebna klasa sveštenika koja je odgonetala pojave i karakteristike

gromova, da bi proricala budućnost i savetovala moćnike na Zemlji šta to bogovi poručuju.

Rađanje i geneza moći

Želimo li da započnemo traganje za razumevanjem prave prirode moći, moramo videti

kako je rođena. Tu nam pisana istorija ne pomaže mnogo, jer se javlja vrlo kasno. Mada su

Herodot i Tukidid savremenici uglednog Perikla, a Titus Livi moćnog Avgusta, njihova

razmatranja o temeljima uspostavljanja sopstvenih političkih zajednica, prvenstveno se

oslanjaju na usmena predanja i mitove o ulozi Tezeja, u slučaju Grčke, ili pak Romula, u priči

o postanku Rima.

Jasno je da koreni moći sežu mnogo dublje u prošlost od antičkog zasnivanja istorije.

Moć je rođena u dalekoj prošlosti kada su ljudi živeli u tipu zajednica koje je Spencer nazvao

«primitivno društvo».12 Danas se smatra da je mnogo korektnija upotreba Morganovog naziva

«drevno društvo»,13 čime se izbegava pežorativna konotacija i kulturna diskvalifikacija starih

društava. Arheologija je doprinela mnogo više od istorije razumevanju odnosa moći u

drevnim društvima, ali je i ona ipak izdašnija u razumevanju načina kako su ljudi živeli, nego

9 Mirča Elijade,Sveto i profano, Književna zajednica Novog Sada, Novi sad, 1986, str. 117,118. Vidi takođe: Salomon Renak, Orfej, opšta istorija religija, Utopija, Beograd, 2005, s. 13910 Elias Kaneti, Mase i moć, Grafički zavod Hrvatske, 1984, s. 23511 Isto, s. 235 12 Ako se i ostaje kod upotrebe te Spencerove sintagme, onda je tačnija i adekvatnija upotreba ovog naziva u množini, to jest, «primitivna društva», jer su različite grupe i zajednice ljudi na različitim kontinentima imale specifične karakteristike i razvijale se autonomno.13 Luis H. Morgan, Drevno društvo, Prosveta, Beograd, 1981

4

u pogledu načina na koji se vladalo. I kao što kaže Bertrand de Žuvenel, etnologija nam ostaje

poslednji i najvažniji izvor za odgonetanje zagonetke o rađanju moći.14 Oslanjajući se na

Bertranda de Žuvenela možemo uočiti i razlikovati nekoliko etapa u uspostavljanju prvih

oblika moći.

Priča o rađanju moći započinje sa najstarijim periodom kada dominira moć magije, da

bi se preko moći matrijarhata i patrijarhalne moći došlo do moći ratnika i nastanka prvih

aristokratija i kraljevina. Svakoj od tih etapa odgovaraju određeni modeli i koncepcije moći.

Moć magije

Jedno je sigurno, kaže Malinovski, da magija nije nastala iz apstraktnog pojma

univerzalne moći, koji se kasnije primenjivao na konkretne slučajeve. «Ona je, bez sumnje,

nastala nezavisno u više slučajeva». 15 Dakle, magija nastaje iz iskustva i ima sasvim

praktičnu ulogu i svrhu. U tome se magija razlikuje od prvih oblika religijskih verovanja kao

što je animizam, to jest verovanje u duhovna bića, koje nastaje iz straha ranog čoveka, kako

od smrti, tako i od mnogih prirodnih fenomena koje ne može da razume i objasni.

Telo i duša divljaka su pod stalnim pritiskom i terorom, koje savremeni čovek ne

može ni da zamisli. Pred opasnošću od prirodnih i natprirodnih sila, ljudi na tom stupnju

razvoja, reaguju poput životinja; zbijaju se u krda, sa željom da jedni drugima budu što bliži,

kako bi sa drugima ublažili strah i podelili toplotu.

Dosta rano je među etnolozima uočeno16 da primitivne grupe i prastare ljudske

zajednice gaje kultove pojedinih biljaka i životinja, koje za njihove pripadnike imaju ulogu

svetog i nedodirljivog objekta zaštite – totema.

Totem je zajednički simbolički zaštitnik pred silama i pretnjama koje čovek ne može

da razume i pojmi. Totem iskazuje i čvrstu vezu pojedinca i grupe. Pojedinac jednostavno ne

može da opstane bez grupe. Zbog toga je najteža moguća kazna za čoveka izgon, progonstvo

iz plemena. To nije samo osuda na smrt, to je gore od smrti.

Ali, ko u plemenu zna šta ljudima valja činiti? Samo najstariji ili oni koji su pokazali

ili pak nasledili neka magijska umeća. Zato, kako su pokazala etnološka istraživanja starih i

divljih australijskih plemena, moć poseduju i ljudima vladaju oni koji znaju magiju, taj

nevidljivi i nedokučivi oblik moći.

14 Bertrand de Jouvenel, On Power, The Natural History of Its Growth, Liberty Fund, Indianopolis, 1993 (prvo izdanje: Du Pouvoir: Histoire Naturelle de sa Croissance, 1945)15 Bronislav Malinovski, Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd, 1971, s. 7816 McLennan, 1970.

5

Sama reč magija i njoj odgovarajuće reči kao što su čini, čarolija, opčiniti, omađijati,

sadrže verovanja u čovekove tajanstvene mogućnosti. Magija daje čoveku praktičnu moć nad

izvesnim stvarima.

Tako je i kralj morao biti neko ko je bio sposoban manje da vlada željama ljudi, a više

da nadvlada želje nevidljivih sila i moći i da osigura njihovu naklonost. Kralj je odgovoran za

dovoljnost i sigurnost hrane. On prvi počinje da lovi, on prvi mora da proba hranu. Otud tzv.

običaj prvog voća – tek kad je kralj nešto prvi pojeo ostali mogu da koriste tu hranu

bezbedno. U takvim, po opstanak plemena ključnim situacijama, kralj na sebe preuzima prvi

rizik. Nakon toga on može svom plemenu da kaže: «A sada vi možete da jedete».

Čuveni etnolog Frazer 17 pokazuje, međutim, da takva moć kralja u «magijskom

kraljevstvu» ima i drugo lice. U slučaju da se pokaže da je kralj pogrešio ili da nije u stanju da

umilostivi zle nevidljive sile, mora biti spreman da sebe žrtvuje, kako bi te sile usmerio prema

sebi i time spasao svoje pleme. U svakom slučaju, ukoliko nije u stanju da obezbedi dovoljno

dobre hrane da bi se održala snaga plemena, vrlo je verovatno da će kraljev život biti

žrtvovan, da bi se primirile zle magične sile i da bi se spasilo pleme.

U drevnim društvima kraljevski put do moći i vlasti vodio je kroz razumevanje

okultnih moći i poznavanje vremena i uslova povoljnih za njih. Svi drevni narodi su verovali

u postojanje magične moći. Po pravilu su najstariji u plemenu bili prirodni tumači takve moći.

U posvećeni krug onih koji su posedovali magičnu moć mogli su da uđu i pojedinci koji su

posedovali ili pokazali izvesne neuobičajene sposobnosti (u parapsihologiji se danas takvi

ljudi nazivaju ekstrasensima).

Osnovu magijske moći čini strah, kao što je njena glavna uloga u društvu da učvrsti

običaje. Pripadnik primitivnog društva koji bi se usudio da ne sledi način života svojih

predaka privukao bi na sebe bes i ljutnju okultnih, magijskih sila. Ali, ukoliko je više privržen

običajima svojih predaka, utoliko više će te njemu nepoznate sile, kojih se plašio, biti na

njegovoj strani. Tako je magijska moć delovala u odnosu na grupu kao osnovna koheziona

snaga za očuvanje običajima i tradicijom uspostavljenih i ritualima zahtevanih socijalnih

obrazaca ponašanja.

Iz svega ovoga se može zaključiti da različiti oblici i modeli magijske moći uvek

imaju jak konzervativni naboj i konformistički karakter. Glavni cilj magijske formule moći je

održanje tradicije. Tradicija, koja suvereno vlada u primitivnim civilizacijama, kao što

konstatuje Bronislav Malinovski, očito se uspostavlja oko magijskog rituala i kulta.18

17 James Frazer, Zlatna grana, proučavanje magije i religije, Alfa i Draganić, Zemun, 1992 18 Bronislav Malinovski, op.cit., s. 75

6

Odgovarajući na pitanje kakva je kulturna funkcija magije, Malinovski kaže da je

«funkcija magije da ritualizira čovekov optimizam, da pojača njegovu veru u pobedu nade

nad strahom».19 I dodaje, da se iz perspektive sigurnosti razvijenijih civilizacija lako uočava

sirovost i bezvrednost magije. «Ali bez njene moći i rukovođenja rani čovek ne bi mogao da

savlada svoje praktične teškoće, niti bi mogao da napreduje do viših stupnjeva civilizacije.

Zbog toga se u primitivnim društvima magija svuda pojavljuje i otuda proizilazi njena

ogromna moć».20

Moć matrijarhata

Američki etnolog Morgan, koji je sredinom devetnaestog veka proveo nekoliko godina

među Irokeesi Indijancima, doveo je 1860. godine u pitanje do tada dominirajuću

patrijarhalnu koncepciju istorije i nastanka moći.

Morgan je najpre uočio da među Indijancima nasleđivanje ne ide po očevoj liniji (po

principu paterniteta), već po majčinoj liniji (po principu materniteta). Isto tako je zapazio da

reči kojima se označavaju roditelji imaju kod njih različito značenje od uobičajenog. Tako reč

otac uključuje i stričeve, kao što reč majka uključuje ujne. U početku je mislio da je to samo

osobenost kod plemena Irokeesi Indijanaca, ali je kasnije otkrio da se taj fenomen javlja i kod

mnogih drugih plemena u Severnoj Americi. Iz toga je izveo zaključak da su u pitanju tragovi

koji ukazuju na sasvim drugačiju strukturu porodice od uobičajenog patrijarhalnog obrasca.

Za potvrdu teze da matrijarhalni tip porodice prethodi patrijarhalnom uskoro su počeli

da stižu dokazi sa svih strana. Pored mnogih dokaza koje su pružile etnologija i antropologija,

istraživači se vraćaju i klasičnim tekstovima, gde nalaze potvrde za ovu tezu. Tako se kod

Herodota otkrivaju pasaži o matrijarhatu, a ocena da je prva velika revolucija u ljudskom

društvu označila smenu matrijarhata patrijarhatom potkrepljuje se i starogrčkom mitologijom.

Poznati mit o Belerofontu koji je ubio Himeru i pobedio Amazonke tumači se kao simbolički

opis ove smene.

U svom klasičnom delu Matrijarhat Johan Bahofen dokazuje tezu da matrijarhat

spada u raniji kulturni period nego sistem patrijarhata. Mada su prve značajne činjeničke

potvrde postojanja matrijarhata otkrivene i vezane za Likiju i Egipat, Bahofen je ubeđen da

matrijarhat ne pripada jednom određenom narodu, nego jednom stupnju kulture. Pojave

ženske moći i vlasti (ginekokratija) ne mogu se objasniti i razumeti samo kao pojedinačna i

19 Isto, s. 8620 Bronislav Malinovski, op cit., s. 86

7

usamljena pojava (poput legendi o Amazonkama, istoriji ostrva Lezbos, i slično). Njegov

zaključak je da je helensko-rimskom principu oca (gde su vrhovna božanstva Zevs i Jupiter

muškarci), prethodio princip Demetre, zemaljske majke. «Na najnižim, najmračnijim

stupnjevima ljudskog bivstvovanja ta ljubav koja majku povezuje sa vlastitim porodom,

predstavlja svetlu tačku života, jedino rasvetljenje moralne tame, jedinu divotu usred bede».21

Otkriće matrijarhata predstavlja značajan argument u prilog feminističke pozicije i

uopšte teze o potrebi ravnopravnosti polova u ljudskoj vrsti.

Moć patrijarhata

Koncepcija po kojoj se smatra da su društvena i politička moć nastale iz patrijarhalne moći

oca u porodici (familiji) dugo vremena je postojala kao jedno od objašnjenja najstarijeg oblika

moći. Po ovoj koncepciji, ako je porodica prva i najstarija ćelija društva (ili kako bi se to

reklo jezikom savremene sociologije, primarna zajednica), onda je vlast oca prva forma

komandovanja i uspostavljanja poretka nad drugima.

Iz prvih oblika porodične moći i vlasti nikla je ustanova patrijarha, vlast najstarijeg ili

oca porodice. Ideju o moći oca prihvatiće i jedan tako veliki mislilac kao što je Vico, koji će

tvrditi da su u herojsko doba društva očevi bili apsolutni monarsi u svojim porodicama.22

Samo pak pravo oca na vlast u porodici zasnovano je na činu poroda i brige o njemu.

No, već na tom koraku se vidi prva velika slabost ove koncepcije. Za razliku od veze između

majke i deteta veza očinstva je mnogo kasnije otkrivena. Ako, po ovoj koncepciji, očevi imaju

pravo da raspolažu životima svoje dece jer su im dali život, to kao praktičan princip pre bi

moglo da važi za majku nego za oca. Svesni činjenice da je samo majka uvek poznata (mater

semper certa est) rimski pravnici su mnogo kasnije to načelo formulisali na sledeći način:

rađanjem roditelji stiču pravo nad decom. U različitim epohama i u različitim društvima to

pravo je tumačeno na različite načine. Svako društvo, više kulturom i običajima nego pravnim

poretkom, utvrđuje i tumači dokle seže pravo roditeljske vlasti nad decom. Najčešće je u

praksi roditeljska vlast svođena na vlast oca, a ta patrijarhalna vlast je, skoro bez izuzetka,

uključivala pravo na vlast nad ženom i decom. Ponekad i ponegde očinska vlast je

uključivala i pravo odlučivanja o životu i smrti, a mnogo češće pravo i mogućnost prodavanja

sopstvene dece.

21 Bahofen, ......1990, str.1622 Giambatista Vico,Načela nove znanosti, o zajedničkoj prirodi nacija, Naprijed, Zagreb 1982, s. 223

8

Upotreba i zloupotreba očinske vlasti nad ženom i decom, a pogotovu roditeljske

vlasti nad decom zadržala se do danas. Čak i u najrazvijenijim savremenim društvima fizičko,

duhovno i seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja predstavlja ozbiljan društveni

problem. O tome, pored zabrinjavajućih statistika, rečito govore povremene ekscesne pojave

koje preko medija uzbude javnost i najnaprednijih zemalja sveta.

Vlast i dominacija oca jedna je od ključnih karakteristika tzv. patrijarhalnog društva. U

patrijarhalnom društvu su i žena i deca u podjarmljenom položaju u odnosu na mušku glavu

porodice. Max Veber će u svojoj sociologiji vlasti utvrditi da je patrijarhalna vlast jedan od

najvažnijih vidova tradicionalne vlasti.23 On, kao što ćemo kasnije videti, razlikuje tri glavna

oblika ili modela vlasti: tradicionalni, harizmatski i birokratski. Birokratski oblik vlasti

karakteriše savremena društva. A od svih predbirokratskih struktura vlasti daleko je

najvažnija, po njemu, patrijarhalna struktura vlasti. Osnovni stub moći u patrijarhalnoj

strukturi vlasti čini, po Veberovom mišljenju, tradicija.24

Iz institucije očinske vlasti izvlačen je tokom istorije princip patrijarha i primenjivan

na vrhovne nosioce moći i vlasti u društvu i državi. Formula oca zajednice primenjivana je na

kraljeve i vladare uopšte, ma kako ih nazivali. Jedan od najpoznatijih takvih pokušaja u novo

doba da se ponudi teorijsko obrazloženje ovog postupka predstavlja spis biskupa Roberta

Filmera Patrijarha, iz 1680. godine. Ovom knjigom Filmer brani princip patrijarha, odnosno

kako kaže u podnaslovu spisa, «prirodnu vlast kraljeva od neprirodne slobode naroda».25 To je

inače vreme kada u Evropi model apsolutne monarhije doživljava svoj uspon. Filmer na tvrd i

bezrezervni način primenjuje princip patrijarha na englesku monarhiju, koja je uspela da se za

vreme Henriha VIII osamostali od crkveno-duhovne dominacije pape. Njegova argumentacija

u korist principa patrijarha je krajnje prosta: istovremeno sa izrastanjem porodica u naciju

patrijarh se transformiše u kralja, pa kraljevska prava imaju svoju prirodnu osnovu u ustanovi

patrijarha, koji sada postaje otac nacije. Filmer izričito tvrdi: «Kraljevi su očevi svoga naroda,

ili naslednici takvih očeva ili uzurpatori prava takvih očeva».26 On takođe kaže: «Ukoliko

uporedimo prirodne dužnosti oca sa pravima kralja, videćemo da su jedno te isto, bez ikakve

razlike, osim jedino u svojoj širini i opsegu».27

I pre no što je Džon Lok izložio Filmera razarajućoj kritici u svom prvom spisu u

okviru dela Dve rasprave o vladi (1681-83), 28 bilo je jasno svakom ko je čitao Aristotela, da

23 Maks Veber, Priroda i društvo, Beograd, prosveta, 1976, II tom, str. 96 24 Maks Veber, op.cit., tom II, s. 9825 Robert Filmer, Patrijarha, navedeno prema Džon Lok, Dve rasprave o vladi, Mladost, Beograd, 1978, knjiga I,26 Robert Filmer, op.cit., s. 6527 Robert Filmer, op.cit., s. 6728 Džon Lok, Dve rasprave o vladi, Mladost, Beograd, 1978, knjiga I i II

9

stvari ne stoje onako kako Filmer tvrdi. Aristotel je, istina, smatrao da je porodica prvi i

najstariji oblik ljudskih zajednica. Takođe je smatrao da država nastaje tako što se porodice

udružuju u sela i naseobine, da bi se na kraju došlo do države kao samodovoljne zajednice i

najvišeg oblika udruživanja. Aristotel je, međutim, jasno razlikovao tri relacije ili oblika moći

u porodici: moć oca nad decom, muža nad ženom i gospodara nad robom. Ali je još jasnije

upozoravao da te moći ili vlasti , ne samo da nisu iste među sobom, nego se bitno razlikuju od

kraljevske ili ustavne vlasti u državi.29

Nakon kritike koju je izveo Lok princip patrijarha je potpuno izgubio teorijsku

važnost. To, međutim, ne znači da su nestali i patrijarhalni odnosi, koji će se u većini društava

zadržati i do naših dana. U naše pak vreme, najdublju kritiku patrijarhalnog društva i

patrijarhalnih obrazaca moći ponudio je feminizam.

Dolazak ratnika

Mada se sa dosta osnova može reći da je većina društava prošla kroz period patrijarhata i da

je obrazac patrijarhalne moći i danas dosta raširen u svetu, to ne važi u istoj meri za prethodne

modele moći, matrijarhat i magijsku moć totemizma. U principu, mora se poći od

pretpostavke o mnoštvu različitih i osobenih puteva kojima su se razvijale kulture pojedinih

društava. Ono što nam De Jouvenel nudi u svojoj analizi to je jedna opšta tipologija nastanka i

geneze moći.

Po mišljenju Bertanda de Jouvenela prva politička revolucija u istoriji ljudskog

društva predstavljala je proces u kome je ritualna vladavina starih (gerontokratija) zamenjena

dolaskom na vlast mladih, snažnih i uspešnih ratnika. 30 Suštinu te revolucije predstavlja

odbacivanje zemaljskih (terestialnih) kultova agrarnog i matrijarhalnog društva u korist

nebeskih (celestialnih) kultova ratničkog i patrijarhalnog društva. Ratničko društvo nije

dovelo u pitanje, već je učvrstilo patrijarhalno društvo, ali po novom obrascu moći. Namesto

patrijarha moć dobijaju najhrabriji ratnici.

Savremena antropologija i etnologija odbacile su kako tezu Hobbesa o prirodnoj

brutalnosti ljudi, tako i pretpostavku Rousseaua o bezazlenom i nedužnom karakteru čoveka u

prirodnom stanju. U principu, ljudi se ponašaju onako kako im prilike nalažu, mada izvesna

antropološka istraživanja pokazuju da postoje i neke kolektivne ratničke ili pacifističke

osobine pojedinih plemena i ljudskih zajednica. U svakom slučaju izgleda da je prvi uzrok

29 Aristotel, Politika, Beograd, Prosveta, 1975, str. 1930 Bertrand de Jouvenel, op.cit. str. 90

10

nasilja i ratova bila oskudica u hrani, stoci, a verovatno i u ženama, a kasnije u robovima.

Promena do koje je došlo kada su ljudi shvatili da ukoliko poštede život protivnika mogu da

dobiju roba i njegovu radnu snagu, predstavlja po De Žuvenelu čin koji se može uporediti još

samo sa promenama do kojih je došlo uvođenjem mašina i industrijskom revolucijom.31

Naravno, ropstvo je bilo moguće tek relativno kasno u ljudskom razvoju, kada je pojedinac

mogao svojim radom da proizvede dovoljno hrane ne samo za sebe nego i za drugoga.

Povratak ratnika iz uspešnih pohoda, koji nisu imali za cilj osvajanje nego dobavljanje, uneo

je velike promene u dotadašnji društveni život. Najhrabriji su počeli da polažu veće pravo u

podeli ratničkog plena, a sa porobljavanjem žena, porodice ratnika su se umnožavale i

dobijale kako na broju tako i na snazi, društvenom ugledu i moći. Najbolji ratnici su zajedno

sa slavom zadobili i odlučujuću ekonomsku i političku moć. Društvena osnova uvođenja

poligamne porodice je u dobijanju uvećane radne snage, a preko broja rođene i podignute

dece i uvećane društvene i političke moći. To se i danas vidi u nekim afričkim i azijskim

zemljama .32 Primitivna društva su svesna značaja broja članova porodice za snagu, bogatstvo

i moć. Tako je započeo proces stvaranja prvih ratničkih aristokratija, koje su se, recimo, u

Staroj Grčkoj formirale u takozvano herojsko doba, to jest u doba Trojanskog rata i u

Homerovo vreme. Tu novu bogatu, ratničku i politički moćnu kastu stari Heleni su zvali

eupatridi, a stari Rimljani će je nazvati patriciji.

Moć i etos u helenskoj političkoj filozofiji

31 Bertrand de Jouvenal, op.cit. str. 9432 U Keniji je, na prelazu iz dvadesetog u dvadesetprvi vek, podpredsednik vlade, inače školovan na najprestižnijim evropskim univerzitetima, imao četiri žene i nekoliko desetina dece, što je sve bilo, između ostalog, i pokazatelj njegovog statusa i ugleda. Sličnu situaciju možemo videti na dvoru Saudijske Arabije, danas najpoznatije apsolutističke monarhije.

11

Stari Grci, kao prvi politički narod u pravom smislu te reči, poznavali su vrlo dobro

prirodu političke moći. Rano su otkrili njena dva svojstva: unutrašnju težnju da se širi i

spoljno svojstvo da se kvari.

Još je Heraklit upozoravao da preterivanje treba gasiti pre nego požar.33 Ali, među

svim grčkim filozofima, kod Platona se najjasnije vidi svest starih Helena o prevelikoj žudnji

za moći kao najvećem poroku. Stari Grci su imali posebno ime za neutaživu glad za

prestižom i slavom i to su nazivali philotimia. A neutaživu požudu i pohlepu u najopštijem

smislu, dakle kao glad ili žeđ za što više i više (bez obzira o čemu se radi, dakle da li o

bogatstvu, moći, ratu ili bilo čemu drugom) nazivali su pleonexia. Pleonexia, kao prelaženje

svake mere, pojavljuje se kao osnovna suprotnost umerenosti i samosavlađivanju. Kako

upozorava Cassirer, pleonexia je znak da je zdravlje privatnog i javnog života ozbiljno

ugroženo, a da politička moć pod njenim znakom nužno vodi u iskvarenost.34

Od Solona u Atini i Likurga u Sparti, pa nadalje, stari Grci su shvatili da je dobar

ustav najsnažnija prepreka za širenje i kvarenje vlasti. Solon je prvi u politički rečnik uveo

ideju dobro uređene političke zajednice, koristeći za oznaku toga stanja ime boginje

Eunomije, pozajmljeno iz stare grčke mitologije, po kojoj je ona, kao sestra boginje pravde

Dike, boginja zakonitosti. Nauk koji je ostao od Solona je da se politička moć može zaustaviti

samo dobrim zakonima u dobro politički uređenom društvu.

No, ni to nije bilo dovoljno. Težnja političke moći da se širi je toliko snažna, a

mogućnost moći da se kvari je toliko izražena, da ponekad ni dobri zakoni nisu dovoljni da joj

postave granice. To je posebno došlo do izražaja u talasu tiranida koji je preplavio grčke

državice tokom sedmog veka pre nove ere. Grci su inače od Liđana preuzeli reč tyrranos

(gospodar), da bi označili ljude koji su se domogli vlasti otimajući je, a da nisu bili ni nasledni

kraljevi ni izborni magistrati. Tom talasu se nije mogla da odupre ni demokratski uređena

Atina, u kojoj je tokom šestog veka pre nove ere tiranin Pizistrat vladao 36 godina. Istina, on

ne samo da nije uništio prve zasade atinske demokratije, nego ih je ojačao, a pripisuje mu se u

zaslugu i što je Ilijadu i Odiseju spasao od zaborava podsticanjem njihovog recitovanja. Još

veći izuzetak od uobičajenog modela tiranske vlasti bio je Kipsel, koji se dočepao vlasti na

Korintu sredinom sedmog veka pre nove ere, ali je kao omiljeni vladar uspeo da opstane 32

godine (za njega kažu da je bio jedan od retkih tirana koji nije imao potrebu za telesnom

33 Heraklitovi fragmenti o prirodi, u Dr Dušan Nedeljković, Heraklit, Izdavačka knjižara Gece Kona, Beograd, 1924, fragment 43, s. 21 34 «Ta žudnja za sve više i više prelazi svaku meru i uništava svaku meru, a pošto je Platon meru, pravu srazmeru, 'geometrijsku jednakost' proglasio za merilo zdravlja privatnog i javnog života, izlazi da želja za moći koja preteže nad svim drugim podsticajima neizbežno vodi u iskvarenost i iskušenje» (Ernst Kasirer, Mit o državi, Beograd, Nolit, 1972, str. 97).

12

stražom). No, to su ipak izuzeci. Tiranije nisu bile dobrodošle kod starih Grka, a Atina je bila

srećna kada je uspela da se oslobodi tiranide i da uz pomoć Sparte, sa vlasti protera

Pizistratovog sina Hipiju.

Da bi sprečili tiranidu Atinjani su u vreme Klistena, dakle, neposredno nakon Hipije,

uveli čuvenu meru ostrakizma. Ostrakizam je uveden oko 508/7. godine p.n.e. kao protivmera

potencijalno prevelikoj moći pojedinaca. To je bila neobična odluka skupštine kojom se

jednom godišnje šalje u izgnanstvo na deset godina onaj čije se ime najčešće nađe urezano na

glinenoj pločici – ostrakonu. Istina, pre toga se glasa hoće li se ta mera uopšte primeniti te

godine ili ne. Ostrakizam je bila velika kazna u to vreme, ali se razlikovala od današnjih kazni

jer nije dovodila u pitanje ni čast ni imovinu prognanih. Smatra se takođe da je ostrakizam

uveden i kao mera sprečavanja građanskog rata, jer je često primenjivan u bezizlaznim

političkim sporovima i situacijama velikih i nerešivih sukoba oko vlasti. Druga važna istina

na koju valja upozoriti, vezana je za zloupotrebe ostrakizma. Mada je uveden da bi se ukrotila

politička moć, ostrakizam je često bio instrumentalizovan od političkih moćnika, koji su se

njime koristili kao najmoćnijim oružjem da uklone svoje protivnike. Zanimljiva je u tom

pogledu sudbina Temistokla, poslednjeg velikog atinskog državnika pre Perikla. Temistokle

je prvi upotrebio meru ostrakizma protiv svojih protivnika, 487. g.p.n.e. ali je i sam na isti

način bio prognan, jedanaest godina kasnije.35 Za najvećeg državnika Atine Perikla, kažu da

se još u mladosti priklonio demokratskoj stranci siromašne većine najviše iz straha od

ostrakizma, a suprotno svojoj prirodnoj sklonosti koja možda i nije bila tako demokratska. O

toj sklonosti najbolje svedoči činjenica da je svoja dva najveća protivnika iz aristokratske

stranke proterao ostrakizmom iz zemlje; najpre Kimona, a na kraju i Tukidida.

Uprkos tome, Perikle ostaje najveća politička figura čitavog toga doba, jer je na

najbolji mogući način koristio dva osnovna elementa političkog života, odnosno onoga što je

Aristotel nazivao bios politicos. Prema Hannah Arendt ta dva elementa su delovanje (praxis) i

govor (lexis). Perikle je bio majstor govorništva. Praktikovao je onu umetnost javne reči, koju

su stari Grci nazivali psihogogija, vođenje duše, i koje su oštro razlikovali od demagogije,

zavođenja naroda. Ali, za razliku od mnogih današnjih političara, koji su često obični i prazni

demagozi, Perikle nije bio samo dobar govornik; bio je i majstor delanja. Onako vešto kako je

koristio moć reči i javnog govora, tako, a možda i još više, umeo je moćno da dela. Njegovu

moć delanja najbolje potvrđuju kako velelepni ostaci Partenona i Zevsovog hrama, koji su se

35 Iako je Temistokle najzaslužniji za izgradnju Atinske flote, koja će odigrati ključnu ulogu u ratu protiv Persijanaca, on je ironijom sudbine život nakon progonstva ostrakizmom, završio kao savetnik persijskog cara.

13

očuvali do našeg vremena, tako i epoha koja se u istoriji Atinskog polisa s pravom obeležava

kao zlatno doba demokratije.

Temu o političkoj moći Aristotel će, na najbolji način među antičkim filozofima,

povezati sa temom o političkoj slobodi. Politička sloboda po njemu ima dva lica: aktivni

princip učešća i vlasti; i pasivni princip pokoravanja zakonu. On još snažnije od Solona

naglašava ideju da se moć može kontrolisati u dobro uređenom političkom poretku. Ali je

istovremeno svestan i opasnosti da se dobri poretci pretvore u loše i iskvarene. Zato je

njegova klasifikacija oblika političke vladavine bifokalna. Svaki oblik ima svoju pervertiranu

verziju: bazileja (kraljevina)- tiranidu; aristokratija – oligarhiju; a politeja – demokratiju.

Pišući o Tukididu, ne samo kao istoričaru nego i kao misliocu povesti, Karl-Heinz

Volkmann-Schluck smatra da je ovaj veliki Herodotov učenik, otkrio neke važne istine o

moći. Najpre, tu je njegovo mišljenje da je moć kao takva jedna tendencija prema još većoj

moći, i da je ona stoga u samoj sebi neograničena. Moć je ta koja nagoni i tera one koji je

poseduju preko svih granica.36 Dakle, pleonexia je unutrašnje svojstvo moći.

Na osnovu ocene da moć nema unutrašnje granice, Tukidid, prema Volkmann-

Schlucku, ukazuje na drugu, još možda važniju istinu o moći: mera, granica i cilj moći ne

nalaze se u njoj samoj, već joj se moraju postaviti izvana. To što sputava i spolja ograničuje

moć, je prema Tukididovom nalazu politički etos.37 Jedno od suštinskih obeležja

starohelenskog političkog etosa bila je vrlina umerenosti. Tu vrlinu su stari Grci nazivali

sophrosyne. Kako ukazuje Mihajlo Đurić, to svojstvo je po predanju u starogrčki politički

etos usadio Apolon.38 Čitava antropološka vertikala u starogrčkoj političkoj filozofiji – od

Apolonovog natpisa u Delfskom hramu «Upoznaj samoga sebe», preko Heraklitovog

priznanja «Tražio sam samoga sebe», do Protagorinog «Čovek je mera svih stvari» može se

prevesti u maksimu: «Budi umeren, nađi meru». Sokrat je tu meru tražio u sreći ili

eudemonizmu (ovladavanju dobrim demonom), to jest u povezivanju sreće i znanja u najvišu

etičku vrlinu. Sokratov veliki učenik, Platon i Platonov još veći učenik Aristotel, svaki na svoj

način, tražili su filozofsku i političku meru. Za Platonovu koncepciju pravde kao najviše

vrline, zdravo rasuđivanje, phronesis, je uslov umerenosti, sophrosyne; kao što je i umerenost

obeležje razuma. Za Aristotela, po kome je izvor sreće u državi-polisu, suštinsko pitanje

umerenosti je polje političke jednakosti u zajednici.

36 Karl-Heinz Volkmann-Schluck, Politička filozofija, Tukidid, Kant, Tokvil, Zagreb, Naprijed, 1977, str. 4337 Karl-Heinz Volkmann-Schluck, op.cit. s. 4338 Mihajlo Đurić, Humanizam kao politički ideal, Beograd, 1968, str. 144

14

Politička zajednica koja ne poseduje politički etos je iskvarena zajednica, zajednica

u kojoj su ljudi ostavljeni na milost i nemilost moći i onima koji je poseduju. To je nezdrava,

bolesna zajednica u kojoj dolazi do izražaja neobična kancerozna priroda moći: ona može

samu sebe da hrani, proždirući društveno tkivo oko sebe; ali, i samu sebe da jede, jer

uništavajući zdravo tkivo društva, seče granu na kojoj sedi. Takva neograničena destruktivna i

kancerozna priroda političke moći najviše dolazi do izražaja u tiranskim vremenima i

uslovima despotske vlasti.

Fiziologija i antropologija moći - Kaneti

Moć je fenomen kome se može pristupiti iz različitih teorijskih oblasti i pozicija. To

je u izvesnom smislu i neophodno, jer je nerealno očekivanje da je moguće odgovoriti na

pitanje šta je moć ako se ostane samo u vidokrugu političke teorije i političke sociologije.

Jedan od najboljih primera pristupanju moći iz šire, antropološke pozicije je osobena

fiziološka teorija moći koju nam nudi Elias Kaneti. U nezaobilaznoj knjizi Mase i moć Kaneti

nam pruža jedno neobično, rekao bih fascinantno, objašnjenje prirode moći. Klupko njegovih

vrlo originalnih ideja, isprepletenih oko dva važna pojma političke sociologije – pojma mase i

moći, baca novo svetlo na mnoga pitanja i teme o kojima se retko razmišlja, ili se čak misli na

drugačiji i neupitan način.

Kanetijevo objašnjenje moći sastoji se iz tri analitička dela: prvi predstavlja opis

hvatanja i gutanja; drugi – stvaranje razmaka; i treći – strpljivo preoblikovanje. Razmotrimo

svaki od ovih procesa ponaosob.

Psihologiju hvatanja i fiziologiju gutanja Kaneti uzima za polaznu tačku u objašnjenju

moći. Ocenjujući da kod čoveka nema ničeg starijeg od hvatanja, on otkriva da se tu odvijaju

mnogi zagonetni procesi unutar kojih se, strukturno gledano, ljudi i životinje ponašaju na isti

način. Tako Kaneti nalazi sledeće najvažnije stupnjeve približavanja plenu ili objektu moći:

vrebanje (prikriveno posmatranje sa posebnom napetošću); praćenje (često i sa

prerušavanjem); i dodir. Otkrivanje i uočavanje plena pomoću čula vida, sluha i mirisa još

uvek ostavlja razmak između lovca i žrtve, a time i mogućnost bega. Tek je dodir pravo

predvorje moći. «Pipanje kao dodir prethodi kušanju. Vještica iz priče traži od žrtve da joj

pruži prst da bi opipala da li se žrtva dostatno ugojila»39.

39 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 168

15

Sledeći stupanj približavanja je hvatanje. «Kod ljudi ruka koja ne popušta stisak

postaje simbol moći»40. Ne kaže se bez razloga za onoga ko odlučuje da je sve u njegovim

rukama. Po Kanetiju, odlučujući akt moći može se naći tamo gde je najuočljiviji i kod ljudi i

kod životinja – u hvatanju.

Naredni korak u Kanetiovoj analizi moći je proces jedenja i gutanja. Glatkoća i red

zuba mnogo govore o poretku i obeležjima moći. Ideal svake moći je da vlast funkcioniše

glatko. Na metaforičku vezu vojnog poretka moći i zuba nailazimo i u mitu o Kadmovim

vojnicima, koji su iznikli iz zemlje iz posejanih zmajevih zuba. Sam čin jedenja simbolizuje

ne samo potpuno uništenje protivnika (ili plena), već i nadmoć lovca koji procesom probave

oduzima žrtvi sve šro je njemu korisno, a putem izmeta odbacuje otpad i smrad. «Sve što se

jede jest predmet moći»41. Proces probave, varenja otkriva po Kanetiju, mnogo o suštini

moći. «Onaj ko želi vladati nad ljudima nastoji ih poniziti...Što ih je više mučio, to ih više

prezire. Kad mu više nisu ni od kakve koristi, potajno ih odbacuje kao izmet i brine se za to

da ne zagade zrak u njegovoj kući»42.

Drugo analitičko polje objašnjenja moći predstavlja ukazivanje na značaj stvaranja

razmaka, distance. Za moć nije samo dovoljno da napadač uhvati žrtvu, već i da ne dozvoli da

sam bude uhvaćen. Sav prazan prostor koji vlastodržac stvara oko sebe služi upravo ovoj

svrsi. Pristup do najmoćnijeg je otežan, a oko njega se grade palate sa sve više vrata i

prepreka. Pravi vlastodršci su osuđeni na usamljenost jer nikom ne mogu da veruju. I od

današnjih moćnika te vrste može da se čuje kako se perfidno žale što nemaju ravnopravne

sagovornike. Pri tom ne kažu ono što se redovno zbiva: da svakog ko se iz njihovog okruženja

usudi na kritiku, nemilosrdno odbacuju iz svoje blizine i iz kruga vlasti i moći. Što je vlast

moćnija, to je njen vrhovni žrec više opsednut paranoičnim strahom od okruženja i od svih

onih koji bi stvarno ili potencijalno mogli da ga ugroze. Dvor je samo ogledalo moćnika, a

dvorjani primer servilnosti na koji treba da se ugledaju ostali podanici.

Za objašnjenje i razumevanje odstojanja, razmaka ili distance neobično je ilustrativna

Kanetieva priča o štapu. «Kad se slomila grana u ruci, nastao je štap. Pomoću njega je čovjek

mogao držati neprijatelja na odstojanju...Čovjek je njime udarao, oštrio ga je da bi napravio

koplja, savijao ga je i vezao (u luk)...Ali, unatoč svim tim preobražajima, štap je uvjek ostao

ono što je bio u početku: sredstvo kojim se stvara razmak»43. U tom smislu štap je zadržao

dve značajne konotacije moći: kao čarobni štap i kao žezlo (skiptar) štap je ostao atributom

40 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 16841 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 181.42 Elias Caneti, 1984, str. 173.43 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 175.

16

dvaju najvažnijih odlika moći, duhovne i svetovne. Štap simbolizuje i transformaciju lovca u

pastira. Stare religije i nove ideologije pokazuju da je čovek kao pastir moćniji od lovca.

Treće polje Kanetievog analitičkog objašnjenja još neposrednije govori o moći koja se

odrekla nasilja i plena. To je moć usavršene šake, koja je započela sticanje istančanog osećaja

u prstima kroz najraniju zabavu i igru majmuna (češkanje krzna), da bi strpljenjem naučila

milovati, ali i oblikovati. U šakama postoji i želja za uništavanjem i želja za igrom. «Pre nego

što rani čovek i sam pokuša napraviti neku novu tvorevinu, moraju je njegove ruke i prsti

najpre stvoriti u igri»44.

Rezimirajući Kanetia, možemo reći da se jedno polje moći metaforički i doslovno

može predstaviti kao hvatanje, drugo kao uspostavljanje razmaka, a treće kao manje ili više

strpljivo preoblikovanje.

Ostaje, međutim, jedna jedva vidljiva tenzija u Kanetievom shvatanju moći koja se

pokazuje kada se analizira odnos između instrumentalne i destruktivne dimenzije moći. Ako

se instrumentalni karakter moći iskazuje kao preoblikovanje, a destruktivni karakter moći

kao uništavanje, onda se postavlja pitanje koji je oblik ili vid moći važniji za čoveka kao

pojedinca, ali i za društvo kao celinu. Čini se da Kaneti, bar na individualnom planu, daje

prednost destruktivnom vidu moći.

Unutrašnji poriv za uništavanjem, po Kanetiu, kao da ostaje glavna odlika moći. To se

vidi u njegovom tumačenju značaja preživljavanja. Trenutak preživljavanja je za Kanetia

najvažniji trenutak moći. «Najniži oblik preživljavanja je ubijanje...Taj trenutak suočenosti sa

ubijanjem ispunjava preživjelog neobičnom snagom, koja se ne da usporediti ni sa kojom

drugom vrstom snage»45. Sve težnje ljudi za besmrtnošću sadrže nešto od ove i ovako

realizovane želje za moći, pa zato, kaže Kaneti, oni koji ubijaju i preživljavaju uvek ostaju

moćni. Otuda toliko slave pripada zapovedniku u bitkama: ako pobedi pripada mu celo polje

mrtvih. Jedni su pali za njega, drugi protiv njega. Ili kako kaže Plutarh, za koga se nikako ne

može reći da je voleo rat ili da je bio krvožedan: «Cezar je nadmašio sve ratne junake i

zapovednike zajedno, zahvaljujući tome što je vodio najviše bitaka i što je ubio najviše

neprijatelja. Jer u nepunih deset godina tjekom kojih je ratovao sa Galijom, osvojio je na juriš

preko 800 gradova, podjarmio 300 naroda, borio se s tri milijuna ljudi i od toga milijun njih

ubio u borbi, a isto toliko zarobio»46.

O značaju preživljavanja kao dimenzije moći govori i želja za dugim životom, koja u

većini kultura ima veliku ulogu. Kod nekih primitivnih naroda stari ljudi koji dugo žive imaju 44 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 180.45 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 187.46 navedeno prema Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 190.

17

veliki ugled. Institucija patrijarha je zasnovana na dugovečnosti onog koji može videti

mnogobrojne generacije svojih potomaka. Kod starih Etruraca čak su se i vekovi određivali

po dužini života najstarijeg čoveka (pa su otuda njihovi vekovi ili stoleća različite dužine).

Pravo na odlučivanje o preživljavanju, odnosno o životu i smrti, prvo je i najvažnije

obeležje vladara (jer njemu je stvarno podređen samo onaj koga, u krajnjoj instanci, može da

ubije). Smrt kao pretnja jedna je od glavnih valuta moći. Pravo na odlučivanje o životu i smrti

je u stvari pravo vladara da objavljuje i vodi rat, da u modernim društvima zavodi vanredno

stanje ili donosi odluke o pomilovanju. Pomilovanje se pojavljuje u obliku moći opraštanja,

ali se zaboravlja da je to vrlo visoko koncentrisani čin moći, koji pretpostavlja donošenje

osude (činu pomilovanja mora prethoditi osuda). «Moć doseže vrhunac tamo gde do

pomilovanja dolazi u poslednjem trenutku. Upravo kad se treba izvršiti donesena presuda pod

vješalima ili pred puščanim cijevima...pojavljuje se pomilovanje kao nov život. Granica se

moći sastoji u tome da ne može mrtve vratiti u život; no u tom, do krajnjeg trenutka

odgađanom činu pomilovanja vlastodržac stvara u sebi dojam da je prekoračio i tu granicu»47.

Utoliko je zabluda smatrati da pomilovanje znači istinsko opraštanje. Pomilovanje je

demonstracija moći koju moćnik vrši prvenstveno radi sebe, a ne radi onoga na koga se

pomilovanje odnosi. Uostalom, vlastodržac nikad stvarno ne oprašta. On sve pamti i vraća.

Ako i koristi oprost to je samo privremeno, u zamenu za još potpuniju pokornost.

I najzad, Kaneti smatra da je jedno od važnih obeležja i elemenata moći tajna. Tajna je

u srcu moći. «Tajna se izdvaja iz svoje okolice kao nešto gušće i čuva u tami koju mogu

rasvijetliti samo malobrojni. Opasnost tajne uvijek je veća od njezina stvarna sadržaja»48.

Veliki deo snage diktature, po Kanetiu, je u tome što je u njoj snaga tajne koncentrisana u

malo ruku, dok se u demokratijama ona deli na mnogo ljudi i tako rasipa. «Koncentracijom

tajne možemo nazvati odnos između broja onih na koje se tajna odnosi i broja onih koji je

čuvaju. Prema toj definiciji lako je shvatiti da su naše moderne tehničke tajne

najkoncentrisanije i najopasnije od svih koje su ikad postojale. One se odnose na sve, no u

njih je upućen samo neznatan broj ljudi, a o petorici ili desetorici ovisi da li će se primijeniti

ili ne»49. Nema sumnje da ovde Kaneti misli na tajnu atomske bombe.

Mogli bi smo, na tragu Kanetia, da kažemo da se s jedne strane moći kao tajne nalazi

ćutanje, a s druge strane, javni govor, odnosno javnost. Ćutanje je ne samo izraz straha nego i

poslednji štit nemoćnih protiv moći. U totalitarnim režimima čovek ne može da veruje

nikome, čak ni zidovima. Fašizam i staljinizam su pokazali da je ćutanje ekstremni oblik 47 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 249.48 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 237.49 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 246.

18

odbrane koji ima mnoge prednosti, ali i nedostatke. «Najjača je tiranija ona koja sebi dopušta

najjače pitanje»50. Na drugoj strani, javni govor je najveći izazov moći. Formiranje i aktivno

delovanje demokratske javnosti je jedina nada modernih društava da se moć ograniči. Pri

tome, na žalost, ostaje otvoreno pitanje ko će ukrotiti ukrotitelja. Ako se funkciji medija u

konstituisanju i razvijanju javnosti u savremenom društvu teško može naći premca, postavlja

se pitanje šta je sa granicama moći samih medija. Bez obzira da li je originerna ili izvedena,

da li je slobodna ili izmanipulisana, moć medija postaje sve veća, ali to je tema koja zaslužuje

posebnu pažnju.

Intencionalna moć Bertanda Rasela

Britanski filozof Bertrand Rasel smatra da je moć fundamentalni koncept u društvenim

naukama, i da ima isti status kakav ima energija u fizici. Kao i energija, i moć ima mnoge

forme. Različita obličja moći su bogatstvo, naoružanje, civilna vlast, uticaj na mišljenje. Po

50 Elias Kaneti, Mase i moć, 1984, str. 237.

19

Raselovom sudu ni jedna od navedenih formi moći nije podređena drugoj, niti postoji jedna

od njih iz koje se mogu izvesti sve druge51.

U naše vreme je uvreženo mišljenje da se ekonomska moć tretira kao izvor iz koga se

mogu izvesti svi drugi oblici moći. U novije vreme pojavljuju se shvatanja da je propaganda

kao oblik moći nad mišljenjem fundamentalni tip moći. Oba shvatanja su po Raselovom

mišljenju pogrešna. Svaki pokušaj da se izoluje jedna forma moći kao najvažnija ne vodi

računa o činjenici da se moć, kao i energija, može transformisati iz jednog oblika u drugi. A

jedan od glavnih zadataka društvenih nauka je da otkrivaju zakone takvih transformacija.

O impulsu moći

Rasel ukazuje na impuls moći koji je duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi, a čija

realizacija zavisi od karaktera društvenog sistema. U društvenom i političkom sistemu u kome

je moć otvorena i dostupna svima, položaji koji obezbeđuju moć biće zaposednuti onima koji,

za razliku od prosečne većine ljudi, imaju najjači impuls moći, to jest, najveću ljubav za moć

(love of power). Mada je jedan od najjačih ljudskih motiva, ljubav za moć je vrlo nejednako

raspodeljena, a često i ograničena različitim drugim motivima. Oni koji imaju jaču ljubav za

moć imaće i veći uticaj na tok događaja i promene.

Kao što tačno uočava Vojislav Stanovčić, čovekovu društvenu prirodu Rasel

objašnjava izvesnim nagonima. Najosnovniji nagoni (impulsi) su za samoodržanjem,

seksualni nagon i roditeljski nagon. U ovu grupu ključnih impulsa koji predodređuju

čovekovo ponašanje Rasel uključuje i moć. U studiji Brak i moral (Marriage and Morals,

1929) on pokazuje da je težnja ka posedovanju moći prisutna i kod deteta i kod starog čoveka,

pa je zato to impuls koji počinje najranije,a završava najkasnije.52

Među neograničenim i nezasitim željama ljudi, dve su, po Raselovom mišljenju,

glavne: želja za moć i želja za slavom. Mada nisu identične, blisko su povezane. Po pravilu,

međutim, najlakši način da se dođe do slave je preko moći53. Onaj ko se dokopa moći ima

popločan put do slave. Ponekad važi i obrnuto, slavnima je utaban put do moći. Ali u

moderno vreme slava i moć ne moraju uvek da idu zajedno. Premijer u Britaniji ima veću

moć nego slavu, a monarh veću slavu nego moć. Ili još očigledniji primer: ima mnogo slavnih

pisaca, naučnika, sportista koji su daleko od moći. I, naravno, ima mnogo moćnih ljudi koji su

daleko od slave.

51 Bertrand Russell, Power, A New Social Analysis, London, Unwin Book, 1938, str. 952 Navedeno prema: Vojislav Stanovčić, Koncepcija moći u političkoj i društvenoj teoriji Bertranda

Rasela, časopis „Gledišta“, Beograd, 1962, br. 9, godina III, s. 29 53 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 8

20

Impuls moći ima, po Raselu, dve forme: eksplicitnu u liderima, i implicitnu u njihovim

sledbenicima. Mada je Niče optužio hrišćanstvo da uliva u glavu vernika ropski moral, Rasel

smatra da u svakom kooperativnom poduhvatu sledbenici nisu mnogo više robovi od lidera. S

druge strane, trijumf lidera pripadnici grupe sledbenika delom doživljavaju i kao realizaciju

svoje moći. To je ono što čini da se nejednakosti moći koje svaka organizacija čini

neizbežnima, mogu izdržati i podneti.

Nejednakost u distribuciji moći je, po Raselovom mišljenju, uvek postojala u ljudskim

zajednicama, što je delom uslovljeno spoljašnjim nužnostima, a delom uzrocima koje

možemo naći u samoj ljudskoj prirodi. Većina kolektivnih poduhvata je moguća samo ako je

vođena i usmeravana nekim telom koje upravlja i vlada. Čak i demokratski izabrana vlada i

dalje ostaje vlada, a da bi kolektivni napori za postizanje nekog cilja uspeli neophodno je da

postoje neki ljudi koji će izdavati naređenja i drugi koji će ih izvršavati. Pozivajući se na

Adlerova istraživanja psiholoških tipova (u knjizi Understanding Human Nature), Rasel

prihvata razlikovanje submisivnog (pokornog) i dominantnog (zapovedničkog) tipa ljudi.

Adler je smatrao da su oba navedena psihološka tipa u svojoj ekstremnoj formi nepoželjna i

da su oba proizvod edukacije. “Najveći nedostatak autoritativnog obrazovanja leži u činjenici

da pruža deci ideal moći i ukazuje im na zadovoljstvo koje je povezano sa posedovanjem

moći” (Adler, Understanding Human Nature). Ovome Rasel dodaje da autoritativno

obrazovanje proizvodi ropski tip kao i despotski tip ličnosti, zato što vodi zaključku da jedini

mogući odnos između dva ljudska bića koja sarađuju je onaj u kojem jedan naređuje a drugi

izvršava naređenja54.

Impuls potčinjenosti (submisivnosti), koji je isto toliko realan i uobičajen kao i impuls

komandovanja (dominacije), ima svoje korene u strahu. Poznato je takođe da i agresivnost

najčešće ima svoje korene u strahu. Iz toga Rasel zaključuje da tip agresivnosti koji proističe

iz plašljivosti nije onaj koji inspiriše velike lidere. Veliki lideri, po njegovom mišljenju,

odlikuju se izuzetnom samouverenošću, koja nije samo površinska, nego je duboko

ukorenjena u njihovu podsvest. Na primeru Kromvela, Napoleona i Lenjina Rasel ilustruje

kako im je bezgranična hrabrost i samouverenost, kombinovana sa zdravim rasuđivanjem u

teškim momentima, omogućila da dominiraju u svojim zemljama. Istina, on pravi razliku

između Kromvela i Lenjina, za koje kaže da su bili opsednuti dubokom verom u misiju i nisu

mnogo marili za moć u sopstvenu korist, i Napoleona koji je primer vojnika sreće i piratskog

vođe55.

54 Bertrand Russell, 1971, str. 13.55 Bertrand Russell, 1971, str. 15, 16.

21

Pored ova dva tipa ličnosti, naime onih koji komanduju i onih koji se pokoravaju ,

postoji, po Raselu i treći tip ličnosti: oni koji se povlače i izoluju. To su ljudi koji imaju

hrabrosti da odbiju podređenost, ali nemaju želje da komanduju. Takvom tipu ličnosti su

pripadali rani hrišćani, kao i američki pioniri. Ljudi tog temperamenta pripadaju psihološkom

tipu odbijanja i revolta, koji dovode u pitanje ortodoksiju. U toj grupi Rasel otkriva i one koji

nisu potpuno ravnodušni na moć, ali je ostvaruju drugačijim metodama. Takvi mogu postati

jeretici ili sveci, otpadnici ili utemeljivači novih crkvenih redova, marginalni alternativci ili

osnivači novih škola u umetnosti i literaturi. Njihovi sledbenici i učenici su oni koje

karakteriše kombinacija ljubavi prema podređenosti sa impulsom za revolt. Zbog prve

osobine rado prihvataju nov nauk, a druga ih odbija od ortodoksije.56

Određenje moći

Bertrand Rasel nudi određenje moći na intencionalan način. Po njemu, moć se može

definisati kao proizvođenje nameravanih učinaka.57

Rasel ukazuje na kvantitativni i relacioni karakter definicije moci u formulaciji da A

ima više moći nego B, ako A postiže više nameravanih učinaka nego B.58

On smatra da je moguće govoriti ne samo o moći nad ljudima, nego i o moći nad svim

ostalim oblicima živih bića, pa čak i o moći nad mrtvim stvarima. Ali ono što Rasela

interesuje u studiji o moći je moć nad ljudima, a ne moć nad stvarima, mada, kako kaže,

moguće je uspostaviti i tehnološku moć nad ljudima koja je zasnovana na moći nad

stvarima59. Mada se, dakle, usredsređuje na moć nad ljudima, Rasel smatra da je jedna od

najvećih promena u modernom svetu porast moći nad materijalnim stvarima, što dugujemo

napretku nauke.

Ali, kako kritički konstatuje Rasel, nekada davno ljudi su sebe i svoju dušu prodavali

đavolu da bi stekli magične moći; a danas te moći stiču od nauke i dovode sebe u prisilnu

situaciju da postanu zlo. “Nema nade za svet sve dok moć ne bude pripitomljena, i dovedena

u službu, ne ove ili one grupe ili fanatičnih tirana, već čitave ljudske rase”60.

Forme moći

Moć nad ljudima se može razlikovati s obzirom na načine uticaja na individue, ili s

obzirom na tip organizacija koje su u to uključene.

56 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 18 i 1957 Bertrand Russell, Power, op.cit., str. 25 58 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 25 59 Bertrand Russell, 1971, str. 22.60 Bertrand Russell, 1971, str. 24.

22

Uticaj na individue može biti, po Raselu: a) direktnom upotrebom sile (force) nad

telom; b) podsticanjem nagradama ili kažnjavanjem; i c) uticajem na mišljenje, propagandom

u najširem smislu.

Najvažnije organizacije se mogu razlikovati s obzirom na vrstu moći koju primenjuju.

Tako armija i policija koriste nasilnu (coercive) moć nad telom; ekonomske organizacije

najčešće koriste nagrade i kažnjavanje; a škole, crkve i političke partije utiču na mišljenje.61

Na osnovu ovoga Rasel razlikuje individualnu moć od moći organizacije. Međutim, on

ukazuje i na njihovu povezanost. Ako neko želi, kaže on, da postane premijer, mora najpre da

osvoji moć u svojoj partiji, a partija u naciji. U predmodernim vremenima, a povremeno i

danas, postoji i nasledna moć (recimo, u kraljevskim dinastijama i aristokratskim lozama),

koja se stiče rođenjem. Danas je nasledna moć manje prisutna u politici, a mnogo više u

ekonomiji, gde se bogatstvo unutar ekonomskih plutokratija stiče i održava nasleđivanjem.

Tradicionalna i novostečena moć

Neophodno je, po Raselu, napraviti razliku između tradicionalne moći i novostečene

moći.

Tradicionalna moć ima na svojoj strani snagu običaja, pa se ne mora opravdavati u

svakom momentu. Po pravilu je povezana sa religijskim ili kvazi-religijskim verovanjima.

Ona se u mnogo većoj meri može da oslanja na mišljenje javnosti, nego što je to slučaj sa

revolucionarnom ili uzurpatorskom moći. “Ovo ima dve manje više suprotne posledice: s

jedne strane, tradicionalna moć, pošto daje osećaj sigurnosti, nije na oprezu od izdajnika i s

većom verovatnoćom će izbeći političku tiraniju. S druge strane, tamo gde stare institucije

istrajavaju, nepravde - kojima su gospodari moći uvek skloni – imaju potvrdu davno

zaboravljenih običaja, te zbog toga mogu biti bezočnije nego što bi to bilo moguće pod novim

oblicima vlasti koji su se uzdali u javnu podršku”62.

Novostečena moć je ili moć zasnovana na pristanku ili na sili. Ovu drugu podvrstu

moći, dakle moć koja nije ni tradicionalna ni zasnovana na pristanku, već leži na sili, Rasel

naziva ogoljena moć (naked power). Ogoljena moć je obično vojna i ima ili formu unutrašnje

tiranije ili stranog osvajanja.63

Poseban, drugi vid novostečene moći je revolucionarna moć. Rasel naziva

revolucionarnom onu moć koja zavisi od velike grupe ljudi ujedinjenih novim uverenjima,

programima ili osećanjima i nazorima, kao što su protestantizam ili komunizam ili želja za

61 Bertrand Russel, Power, op.cit. str. 2562 Rasel, 2006, str. 11363 Bertrand Russell, Power, op. cit. str. 27

23

nacionalnom nezavisnošću.64 O obe navedene forme novostečene moći (ogoljenoj moći i

revolucionarnoj moći) biće nešto više reči kasnije.

Sveštenička ili teološka moć

U prošlosti su, ukazuje Rasel, dve vrste tradicionalne moći igrale vrlo značajnu ulogu:

sveštenička moć i kraljevska moć. Sveštenici i kraljevi su uvek imali veliku moć, pogotovu u

primitivnim društvima. Ali, ponekad se obe vrste moći ujedinjuju u jednoj ličnosti, i to ne

samo kod primitivnih naroda. Avgust je u Rimu bio Pontifex Maximus, ali je u rimskim

provincijama bio bog. Kalif je istovremeno bio i glava muhamedanske religije i

muhamedanske države. Mikado u savremenom Japanu je ujedno i šef države i vrhovna ličnost

u šinto religiji.

Antropolozi i etnolozi su utvrdili da je najprimitivnija vrsta svešteničke moći bila u

ličnosti plemenskog vrača, i to u dvojakom smislu: religijskom i magijskom. Religijska moć

je bila usmerena ka natprirodnim, a magijska ka prirodnim silama.

Po Raselovom zapažanju antička Grčka i Rim u Evropi, i Kina u Aziji, bili su neobični

i po odsustvu izrazite svešteničke moći. Pitijske proročice iz Apolonovog hrama u Delfu su

bile izuzetak, ali njihov uticaj na politiku i društveni život je bio mali i sporadičan. U celini

gledano, u navedene tri kulture, helenskoj, rimskoj i kineskoj, svetovna moć je uglavnom bila

iznad duhovne.

Sa napretkom civilizacije sveštenici postaju posebna i odvojena kasta stanovništva.

Kao čuvari klasičnih tradicija bili su konzervativni , a kao posednici bogatstva i moći, postali

su neprijateljski ili ravnodušni prema ličnim religijskim potrebama i uverenjima ljudi. U

takvoj situaciji revolucionarnim prorocima, i osnivačima velikih novih religija, kao što su bili

Buda, Hrist i Muhamed, nije bilo teško da sa svojim sledbenicima obore čitav sistem. Tome

naletu su se oduprle samo dve značajnije stare religije, koje su ostale prisutne i do naših dana:

šinto i bramanizam. 65

Po Raselovoj tvrdnji najmoćnija i najvažnija sveštenička organizacija poznata u istoriji

je katolička crkva. Nakon pada Rimske imperije, katolička crkva je dobila srećnu priliku da

može da predstavlja dve tradicije: hrišćansku i rimsku. Varvarska plemena koja su osvojila

Rim posedovala su moć mača, ali je katolička crkva zadržala moć nad dušama. I ne samo to,

ona je posedovala visok nivo civilizacije i obrazovanja, a iznad svega moćnu organizaciju

širom Zapadne Evrope. 66

64 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 2865 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 3866 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 39

24

Postojanost i snagu svešteničke moći Rasel nalazi i u tome što je teološka moć mnogo

manje izložena uticajima ratnih poraza, a i u tome što je papska i sveštenička moć

institucionalna i ima impersonalni kontinuitet. Uz to, papska i sveštenička moć nije nasledna,

pa se može opravdano pretpostaviti da je za dobijanje ovih položaja potrebna natprosečna

sposobnost ličnosti. I najzad, ono što je već rečeno, pape i sveštenici su uglavnom bili dobro

obrazovani i informisani ljudi, za razliku od kraljeva i plemstva, koji su u jedanaestom,

dvanaestom i trinaestom veku, po pravilu, bili nedovoljno obrazovani i slabo civilizovani.67

Kraljevska moć

Poreklo kraljevske vlasti, kao i svešteničke, ima praistorijske korene. Kralj je ličnost

koja vodi pleme ili naciju u ratu, ličnost koja objavljuje rat i sklapa mir; često, mada ne i

uvek, ličnost koja donosi zakone i kontroliše sprovođenje pravde. Njegovo pravo na krunu je

najčešće nasledno, a on je, po pravilu, nepovrediva ličnost; ako ne sam bog, onda njegov

predstavnik ili pomazanik na zemlji.68 Neke zajednice imaju dva kralja, jedan u miru, a drugi

u ratu, kao u Sparti, ili, jedan religijski i ceremonijalni, a drugi svetovni i vojni, kao Mikado

i šogun u starom Japanu.

Rasel nalazi da je očevidno rat morao da ima značajnog udela u porastu kraljevske

moći, s obzirom da je očigledno da rat traži jedinstvenu komandu. Ali ni dinastije ne traju

večno, a svaka nova kraljevska dinastija započinje ili kao uzurpacija ili kao strani osvajač,

konstatuje Rasel. U takvim prilikama obično religija i sveštenstvo legitimiziraju vlast nove

dinastije putem tradicionalnih ceremonija krunisanja. U vezi sa tim, Rasel podseća na poznatu

izjavu engleskog kralja Čarlsa I: «No Bishop, no King»69.

Vrhunac kraljevske moći, po Raselovom mišljenju, ostvaren je u drevnom Egiptu, u

vreme gradnje Velike Piramide, dakle pre tri hiljadite godine stare ere, i u Vavilonu u vreme

vladavine Hamurabija (2123-2081 g.p.n.e.). Kasniji kraljevi su imali i veće teritorije, ali nikad

toliko vlasti nad svojim podanicima, kao u ta dva slučaja. Moć egipatskih faraona i

vavilonskih kraljeva je bila takva, da se mogla okončati samo stranim osvajanjima, nikako

unutrašnjim pobunama.70

Stari Grci su se u većini gradova oslobodili kraljevske moći, još na početku istorijskog

perioda. Rimski imperatori nikad nisu bili kraljevi u punom smislu te reči. Uvek su bili

ekstra-legalni, i po pravilu zavisili od vojske, u kojoj im je i ležala glavna poluga moći.

Varvarska invazija Rima je ponovo uspostavila monarhiju, ali novoga tipa. Novi kraljevi su

67 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 48,4968 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 5169 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 5270 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 53

25

bili vođe germanskih plemena, a njihova moć nije bila apsolutna, jer je najpre zavisila od

saveta staraca, a kasnije, u feudalnom poretku, od plemstva.71

Renesansne monarhije su stekle značajnu prednost u odnosu na ranije kraljevine, jer

obrazovanje više nije bilo monopol crkve. U sukobima sa crkvom i plemstvom u Evropi se

uspostavljaju monarhije novog tipa. U Engleskoj, Francuskoj, Španiji uspostavljaju se

apsolutne monarhije, u kojima je moć krune iznad crkve i aristokratije. Prema Raselovoj

proceni, njihova moć i podrška dolaze od dve nove narastajuće društvene snage:

nacionalizma, koji pomaže da se formiraju nacionalne države velikog obima; i trgovine, koja

se razvija u gradovima. Rasel ukazuje da je savez trgovine i nacionalizma započeo sa

Lombardijskom ligom u vreme Frederika Barbarose, a da je završio sa kratkotrajnom

pobedom Februarske revolucije u Rusiji.72

Kad apsolutne monarhije postanu prepreka razvoju trgovine i industrije, dolazi do

njihovog pada. Revolucije uspostavljaju ili ustavne monarhije ili republike. Uostalom,

trgovina je uvek više naginjala republici i to se vidi od antičkih polisa, preko renesansnih

italijanskih gradova, do srednjevekovnih severnoevropskih hanza gradova. U modernim

evropskim državama koje ostaju kraljevine, kraljevska moć se seli u parlamente, a uloga

monarha je sužena na protokolarne i ceremonijalne funkcije.

Ogoljena moć

Kao što smo videli, onu vrstu moći koja nije ni tradicionalna ni zasnovana na

pristanku, već počiva isključivo na sili, Rasel naziva ogoljena moć (naked power). Ogoljena

moć spada u oblik novostečene moći, a jedini preostali način da se do nje dođe je uzurpacija.

Tiranija je klasični primer ogoljene moći. «Moć je ogoljena kada se oni koji su joj podređeni

odnose prema njoj samo zato što je moć, i ni iz kakvih drugih razloga».73

Kao izrazit primer ogoljene moći Rasel navodi slučaj Agatoklea, tiranina iz Sirakuze,

koji je živeo u vreme Aleksandra Makedonskog. To je isti onaj Agatokle o kome Machiavelli

u Vladaocu govori kao o primeru kako se zločinstvima može doći do vladavine. Sirakuza na

Siciliji je bila jedan od najvećih grčkih gradova na Mediteranu. Njen jedini ozbiljan rival je

bila Kartagina, sa kojom se stalno ratovalo. Kao i u većini drugih grčkih gradova, siromašni

građani su bili za demokratiju, a bogati za oligarhiju. Elem, Agatokle je bio građanin niskog,

čak kako Makijaveli kaže, prezrenog roda, jer mu je otac bio grnčar, koji je izdržavao sebe i

porodicu praveći lonce od gline. Kako je Agatokle bio lep mladić, postao je favorit jednog

bogatog građanina Sirakuze po imenu Demas, koji mu je nakon smrti ostavio novac, a 71 Bertrand Russell, Power, op.cit., str. 5372 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 54,55 73 Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 66

26

Agatokle se još i oženio njegovom udovicom. Mada je, prema Makijavelijevom svedočenju,

kao mladić provodio poročan život, imao je dovoljno telesnih i duševnih sposobnosti da,

ušavši rano u vojsku, postane pretor Sirakuze. Vladavina Sirakuzom je u to vreme bila

mešavina demokratije i oligarhije, sa savetom od šeststotina najbogatijih ljudi grada. Agatokle

je priredio gozbu za četrdeset najbogatijih članova saveta, u toku koje su ih njegovi vojnici

pobili. Obrazlažući to skovanom zaverom protiv njega, Agatokle je poveo svoju vojsku u grad

naredivši im da opljačkaju i sve ostale članove saveta. U toku pljačke pobijeno je mnogo ne

samo bogatih ljudi, već i onih koji su izlazili na ulice da vide šta se dešava.

Nakon dvodnevnog masakra u kome su njegovi vojnici danju ubijali muškarce, a noću

napadali žene, Agatokle je sazvao skupštinu građana na kojoj je izjavio da će očistiti grad od

svih koji su za monarhiju, a da će se on navodno povući u privatan život. Ali vojska i

siromašni građani, kojima su oprošteni dugovi i podeljena zemlja, proglasili su ga jedinim

generalom. Kao tiranin je vladao dvadesetosam godina Sirakuzom, dva puta je odbranivši od

Kartagine. Ali je i tokom vladavine, a naročito u ratovima, pokazivao izuzetnu svirepost.

Tako je, kada je sa svojom armijom plovio za Afriku, vodio decu Sirakuze kao taoce, da bi

sprečio pobunu u odsustvu. U jednoj drugoj prilici pozvao je Aleksandrovog kapetana Ofelasa

da zajedno napadnu i osvoje Kartaginu, a onda ga je na prevaru ubio, a njegovu vojsku

pripojio svojoj. Kad mu se jednom vojska pobunila i ubila dva sina, tajno se vratio u Sirakuzu

i pobio sve rođake pobunjenih vojnika, uključujući i žene i decu. U toku ratova sa Kartaginom

proterao je iz Sirakuze osam hiljada onih za koje je smatrao da su joj naklonjeni. Kada je

opsedao Atiku koristio je kao živi štit tri stotine njihovih ljudi koje je pohvatao u polju. Čak je

i Makijaveli, povodom njega rekao: «Ne može se ipak nazivati vrlinom ubijanje svojih

sugrađana, izdaja prijatelja, gaženje date reči, odsustvo saučešća i vere. Sve to može da

donese čoveku vlast, ali ne i slavu. Ako se razmotri sa kakvom je jačinom duha ulazio u

opasnosti i iz njih izlazio, kao i veličina njegovog duha u podnošenju i savlađivanju nedaća,

ne uviđamo zašto bi se on morao smatrati nižim od ma koga vojskovođe. Pa, ipak, njegova

grozna svirepost i nečovečnost, uz bezbrojna zločinstva, ne dopuštaju da se on ubroji među

velike ljude. Ne može se, dakle, pripisati sreći ili vrlini ono što je on postigao i bez jedne i bez

druge».74

Na kraju ove priče Rasel konstatuje da Agatokle nije imao srećan život; žena mu je

imala aferu sa sinom, a jedan unuk mu je ubio drugog. Sam Agatokle je završio tako što je taj

unuk nagovorio slugu da otrovom namaže čačkalicu za zube, pa se starac otrovao. Kada je

video da umire, Agatokle je sazvao skupštinu tražeći osvetu nad unukom, ali građani su se

74 Nikolo Makijaveli, Vladalac, Beograd, Ušće, 2004, str. 40 i 41

27

konačno pobunili. Tiran je morao da požuri i pre smrti na sopstvenu sahranu, a građani su

konfiskovali svu njegovu imovinu i ponovo uspostavili demokratiju.75

Revolucionarna moć

Poredak tradicionalne moći može da se sruši na dva različita načina. Može se dogoditi

da su verovanja i mentalni običaji na kojima je počivao stari režim ustuknuli pred raširenim

skepticizmom; u tom slučaju društvena kohezija može biti sačuvana samo upotrebom

ogoljene moći. Ili se može dogoditi da nova verovanja, uključujući i nove mentalne običaje,

zadobiju takvu široku podršku ljudi, i u najmanju ruku postanu dovoljno jaki da zamene vladu

u skladu sa novim uverenjima na mesto one koja je zastarela76.

Kada se tradicionalna moć iscrpi i približi svom kraju, može biti zamenjena

revolucionarnom vlašću, koja pored ogoljene moći predstavlja, kao što smo videli, drugi tip

takozvane novostečene moći. Revolucionarna moć se zasniva na uverenjima većine

stanovništva ili velikog broja ljudi u neophodnost radikalnih promena.

Analizu revolucionarne moći Rasel vrši na četiri istorijska primera.

Na primeru ranog hrišćanstva Rasel pokazuje da borba za moć između crkve i države

započinje pitanjem: Koje stvari pripadaju bogu, a koje Cezaru? Princip da treba biti pokoran

bogu pre nego čoveku, pa makar on bio i vladar, rano hrišćanstvo je tumačilo na dva načina.

Božje zapovesti mogu se preneti do individualne čovekove savesti ili direktno, ili indirektno

putem posredovanja crkve. Dakle, hrišćansko učenje je u ovoj fazi podrazumevalo slabljenje

države ili u prilog prava na privatno rasuđivanje ili u prilog crkve, kao medijuma između

čoveka i boga. Kako je prva alternativa koncepcijski vodila u anarhiju, ostaje kao rešenje

crkva. Ali se država nije predala, čak ni onda kada je Konstantin prihvatio hrišćanstvo. Poznat

je u tom smislu primer Henrija VIII, koji je englesku crkvu odvojio od papske jurisdikcije, a

sebe kao svetovnog vladara proglasio istovremeno i vrhovnim verskim poglavarom.

Revolucionarni pokret Reformacije je imao dvostruko dejstvo na odnose moći između

crkve i države. S jedne strane, njegov religijski anarhizam je slabio crkvu; a s druge strane,

slabljenje crkve je išlo na ruku jačanju države. U nameri da uspe u svojoj borbi protiv tada

etablirane crkvene hijerarhije Luter je morao u svojoj borbi da se oslanja na podršku

svetovnih prinčeva.

Na primeru Francuske revolucije i nacionalizma Rasel pokazuje da kada se bore za

premoć revolucionarni i tradicionalni vrednosni poredak, moć pobednika nad pobeđenim je

75 Slučaj tiranina Agatokla je ovde opisan na osnovu Makijavelijevog i Raselovog kazivanja, a oni su se opet, najviše oslanjali na Diodora. Vidi: Bertrand Russell, Power, op.cit. str. 60-64, i Nikolo Makijaveli, Vladalac, op.cit. str. 39-4176 Bertrand Russell, 1971, str. 72.

28

ogoljena moć. Revolucionarna moć je inače, kako se to pokazuje u slučaju Napoleona, vrlo

sklona da se degeneriše u ogoljenu moć.

Poslednji primer sa Ruskom revolucijom i socijalizmom pokazuje po Raselovom

mišljenju jednu novu vrstu legure moći koja je postignuta amalgamacijom političke i

ekonomske moći, što je omogućilo enormni porast kontrole nad društvom od strane vlade.

Ekonomska moć

Razmatranje ekonomske moći nije od primarnog interesa u Raselovoj koncepciji

moći. On razlikuje ekonomsku moć privatnih osoba od ekonomske moći ekonomskih

korporacija, ali govori i o ekonomskoj moći vlade. Smatra da je za demokratsku državu

ključno pitanje kako ograničiti plutokratsku moć, to jest kako onemogućiti da se ekonomska

moć bogatih zloupotrebi i transformiše u političku moć. U tom smislu ukazuje na značaj

uloge sindikata, kao i demokratskog javnog mnjenja.

Moć nad mišljenjem

Kao što je ranije rečeno, jedan od tri načina uticaja moći na individuu odnosi se na

moć nad mišljenjem. Za razliku od ogoljene moći i moći koja se zasniva na principu

stimulansa (nagradama i kažnjavanjem), moć nad mišljenjem je najmekša po formi, ali i

najteže prepoznatljiva. Moć postignuta učenjem ili mudrošću ili stvarnim ili pretpostavljenim

autoritetom zasniva se na pristanku onih nad kojima se moć vrši. Njena najveća snaga leži u

ubeđivanju i poverenju, u veri sakralnoj ili sekularnoj, u spremnosti da se dobrovoljno i iz

ubeđenja prihvati vlast i moć.

Na prvi pogled se čini da je moć nad mišljenjem svemoćna i najsveobuhvatnija. Tako

je, veli Rasel, vojska neupotrebljiva ako vojnici ne veruju u stvar zbog koje se bore; a zakoni

su nemoćni ako nisu prihvaćeni i poštovani od većine stanovništva. Ali zaključiti iz svega

toga da je moć nad mišljenjem u toj meri omnipotentna da predstavlja presudnu moć u

društvenim odnosima i da se sve druge forme moći mogu izvesti iz nje, bila bi, po oceni

Rasela, samo polovična istina, s obzirom da se ne uzimaju u obzir snage koje determinišu

mišljenje77.

Ono što međutim razlikuje moć nad mišljenjem od drugih formi moći leži u činjenici

da se verovanje nikad u početku ne oslanja na moć sile. Prvi korak u kreiranju široko

rasprostranjenog mišljenja mora biti preduzet isključivim korišćenjem sredstava ubeđivanja.

Dakle, na početku imamo čisto ubeđivanje kojim se pridobija manjina. Tek u drugom koraku

koristi se sila da se obezbedi da i ostatak zajednice prihvati to mišljenje. U trećem koraku, to

77 Russell, 1971, str. 93.

29

jest na kraju tog procesa, imamo iskreno verovanje većine koje ponovo čini upotrebu sile

nepotrebnom78.

Postoje, međutim, i instance uticaja na mišljenje koje se ne oslanjaju na upotrebu sile

ni u jednoj fazi. Tipičan primer za to je uspon nauke. Rasel smatra da je razvitak ljudskog

znanja, a posebno u formi nauke, na presudan način doprineo usponu ljudske civilizacije. Sa

naukom razum je prevladao predrasude. Naučnici su najviše doprineli kreiranju modernog

sveta jer se njihova moć zasniva na činjenicama i istini.

Verovanja, kada nisu tradicionalna, proizvod su nekoliko faktora: želja, dokaza

činjenica, ponavljanja. U snazi i mogućnosti neprestanog ponavljanja leže značajni kapaciteti

posednika moći da utiču na verovanja. To je jedan od važnih nalaza Raselove analize moći.

Zvanična propaganda je moćno sredstvo ubeđivanja i ona ima stare i nove forme.

Završne napomene o Raselovoj koncepciji moći

Bertrand Rasel, filozof i matematičar, mislilac velike erudicije i izrazito jake

pacifističke orijentacije, ponudio je jedno osobeno i kompleksno shvatanje moći. U središtu te

koncepcije je ideja o dvostrukoj analogiji moći i energije. Kao što energija prožima sve

fizičke procese, tako moć prožima sve društvene procese. I kao što se energija transformiše i

ispoljava u različitim oblicima, tako se i moć transformiše i pojavljuje u različitim formama.

Ma koliko privlačna ova analogija ima dvostruko ograničenje. Prvo, za razliku od energije za

koju fizičari kažu da je neuništiva, pa je suma energije u fizičkom svetu konstantna, moć je u

društvenom svetu veoma promenljiva veličina, a mišljenje da je suma moći u jednom društvu

konstantna, daleko je od opšteprihvaćenog stava u društvenim naukama. Drugo ograničenje

navedene analogije je u tome što su u fizici zakoni transformacije energije iz jednog oblika u

drugi relativno jasno definisani; u društvenim naukama smo još uvek daleko od toga, a čini mi

se da tako ostaje i posle Raselove knjige Moć (Power).

Kao autor knjige Ljudsko znanje (Human Knowledge) Rasel se sa čuđenjem pita kako

je moguće da je moć koja proističe iz ljudskog znanja veća u necivilizovanim zajednicama i

da stalno opada sa napredkom ljudske civilizacije. Ka što kaže “intelektualac je, onakav

kakvog ga mi znamo, duhovni potomak sveštenika, ali ga je širenje edukacije ostavilo bez

moći”. I dodaje: “iako sada znanje ima veću ulogu nego ranije, primetna je činjenica da, u

skladu s tim, nije bilo odgovarajućeg rasta među onima koji poseduju nova znanja”.79 Ipak, to

78 Russell, 1971, str. 93.

79 Bertrand Rasel, Oblici moći, objavljeno u časopisu „Nova srpska politička misao“, Beograd, 2006, vol. XIII, br. 1-4, s. 116

30

ga ne sprečava da ukaže na novu vrstu moćnog pojedinca što ga je iznedrio rast velikih

ekonomskih organizacija: “the executive” (izvršilac) kako se naziva u Americi.

U razmatranjima odnosa moći i moralnih normi Rasel, prema tumačenju V.

Stanovčića, uočava dva različita aspekta morala: “s jedne strane to je društvena institucija

slična pravu, a s druge, to je stvar individualne savesti. S obzirom na prvi aspect, moral je

sastavni deo aparata moći,a s obzirom na drugi, može biti i često jeste revolucionaran, jer kao

stvar individualne savesti upućuje čoveka na samostalno vrednovanje i pruža moralnu

osnovicu svim herezama, bez obzira da li je reč o svetovnom ili moralnom kodeksu”.80

Zanimljivo je da je Bertrand Rasel bio vrlo kritičan prema destruktivnoj moći

nekontrolisanog industrijskog razvoja na Zapadu. Zbog toga, nakon završetka Prvog svetskog

rata (i puštanja iz zatvora jer je zbog pacifističkih aktivnosti bio uhapšen) Rasel provodi neko

vreme u Sovjetskom Savezu, a zatim znatno duže u Kini.81

Jedno od ključnih pitanja koje interesuje Rasela je pitanje političke moći u

demokratijama. On tu razlikuje dve situacije s obzirom na karakter vremena. „Kvaliteti koji

čine političara uspešnim u demokratskom sistemu variraju zavisno od karaktera vremena, tj.

nisu isti u mirnim vremenima i u vreme rata ili revolucije“.82

U mirnim vremenima, kaže Rasel, čovek može doživeti politički uspeh odajući utisak

čvrstine i zdravog razuma. Međutim, u vremenima krize, uzburkanim vremenima, potrebno je

nešto jače: više odlučnosti, strastvenosti i smelosti.“U uzburkanim vremenima političaru nije

neophodna moć rezonovanja, niti shvatanje bezličnih činjenica, a ni trunke mudrosti. Ono što

mora posedovati je moć ubeđivanja masa da se ono što oni strastveno žele može postići i da je

on, sa svojim nemilosrdnim odlukama, čovek koji će to ostvariti“.83

Mada se, kako ocenjuje V. Stanovčić, Rasel „bez rezerve izjašnjava za demokratiju“,

on ukazuje i na niz njenih protivurečnosti, a posebno na njen ključni paradoks.Taj paradoks

Rasel definiše na sledeći način: „Najuspešniji demokratski političari su oni koji postignu

uništenje demokratije i uspostave diktaturu“. Kao krunski argument za ovako oštro

formulisanu protivurečnost demokratije Rasel navodi tvrdnju da su Lenjin, Musolini i Hitler

dugovali svoj uspeh demokratiji.

Na kraju, Rasel ukazuje na jedan prikriveni oblik moći pojedinaca – moć iza scene. To

su ljudi koji više vole moć nego slavu.

80 Vojislav Stanovčić, op.cit., s. 3381 Nakon pet nedelja Russell razočaran napušta Sovjetski Savez, a kao plod ovog boravka piše knjigu Praksa i teorija boljševizma (The Practice and Theory of Bolshevism, 1920). U Kini provodi oko godinu dana, a svoje utiske objavljuje u knjizi Problemi Kine (The Problems of China, 1922).82 Bertrand Rasel, Oblici moći, op.cit. s. 11683 Bertrand Rasel, Ibidem,s. 118

31

Galbrajtova anatomija moći

Američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraight) postao je šire

poznat u svetskoj naučnoj javnosti po svojoj knjizi-bestseleru Nova industrijska država

objavljenoj 1967. godine. Mada u svim svojim ekonomskim raspravama vodi računa i o

sociološkim dimenzijama problema o kojima piše, za savremenu političku sociologiju, a

posebno za savremene teorije moći, pored navedene, od posebnog je značaja njegova knjiga

32

Anatomija moći iz 1983. godine. U tekstu koji sledi izložiće se na sažet način najvažniji

elementi njegove koncepcije moći.

Ekonomska i društvena moć: uspon tehnostrukture

Svoju analizu savremene industrijske države u kojoj dominiraju krupne korporacije

Galbrajt započinje ukazivanjem na najkrupnije društvene promene koje je ta država unela u

ekonomski i društveni život uopšte. Po njemu, sledećih šest promena su najkarakterističnije84:

(1) Primena sve složenijih i rafiniranijih tehnologija u proizvodnji roba;

(2) Uspon velikih korporacija u kojima se koncentriše najveći deo industrijske

proizvodnje (navodi primer da je već početkom šezdesetih godina dvadesetog veka

500 najkrupnijih industrijskih korporacija SAD proizvodile dve trećine ukupne

količine industrijske robe koja u prosečnoj godini dođe na tržište);

(3) Promena odnosa države i privrede (koji ilustruje podatkom da na izvršavanje

narudžbi federalne vlade SAD otpada između petine i četvrtine čitave ekonomske

aktivnosti, dok je 1929. godine taj udeo iznosio samo 8%);

(4) Masovni porast reklame i aparata uveravanja i nuđenja roba i usluga;

(5) Početak opadanja moći sindikata;

(6) Eksplozija visokog, univerzitetskog obrazovanja.

U vezi sa tim promenama Galbrajt definiše i neke od pretpostavki koje želi da dokaže.

Među njima tri mi se čine posebno značajnim. Prva dovodi u pitanje, kako kaže, «jednu od

najveličanstvenijih postavki ekonomske nauke, postavku da je u svojoj ekonomskoj delatnosti

čovek podložan vlasti tržišta»85 tvrdnjom da potražnja potrošača postaje nešto čime se može

upravljati i što se može kontrolisati. Druga pretpostavka polazi od ocene da ekonomski

sistemi, bez obzira na različite ideološke i političke etikete, prihvataju u biti sve više model

planske privrede. Galbrajt eksplicitno prihvata tzv. teoriju konvergencije, jer dolazi do

zaključka «da se danas različiti industrijski sistemi sve više približavaju. Oblik suvremenog

ekonomskog društva uvjetuju imperativi tehnologije i organizacije, a ne nekakve ideološke

predodžbe»86. Treća pretpostavka ukazuje na to da nije važan kvantitet roba koje

posedujemo, nego kvalitet života koji živimo. Analizirajući delovanje ekonomskih promena

na društveni i politički život, Galbrajt kritikuje situaciju u kojoj ekonomski ciljevi imaju

monopol nad našim životima i prednost nad drugim vrednostima87.

84 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str.19.85 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str.19.86 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str.19.87 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str.20.

33

Decenije razvoja i promena koje su sledile, potvrdile su da je Galbrajt u sve tri

navedene postavke bio u pravu. Prvo, procesi kontrole ekonomije od strane države su se

izrazito pojačali (čak i u modelima neokonzervativizma i neoliberalizma i njihovim

najpoznatijim praktičnim primenama u politici reganomike i tačerizma). Drugo, slom ili

implozija tzv. socijalističkih zemalja i njima odgovarajućih ekonomskih sistema, na posredan

i asimetričan način je potvrdio teoriju konvergencije (istina, kao jednostrano, a ne obostrano

približavanje ka u osnovi istom modelu privređivanja). I najzad, treće, Galbrajt kao

ekonomista sa istančanim sociološkim čulom za nove potrebe ljudi, tačno uočava značaj do

koga je krajem dvadesetog veka došlo u oblasti ekološke paradigme o kvalitetu života.

Pokazalo se više nego jasno da je Galbrajt bio u pravu kada je kvalitetu života dao

nedvosmislenu prednost nad dominantnim i kratkovidim ekonomističkim pristupom, koji

jedini cilj ekonomske aktivnosti vidi u sve masovnijoj proizvodnji i nagomilavanju roba.

Pristupajući razmatranju moći u kontekstu savremene razvijene industrijske države,

Galbrajt najpre odaje priznanje Marksu, za koga kaže da je još sredinom devetnaestog veka

uneo u ekonomske diskusije problem moći «vehementnošću za kojom svijet još i dan-danas

žali»88. I dodaje da se «danas prihvata i propratni Marksov zaključak: da svaka vlast prirodno i

neizbježno pripada kapitalu, i da je njezino vršenje prerogativ vlasništva. Zahtjevi svih drugih

proizvodnih faktora inherentno su podložni tom zahtjevu»89.

Kao ekonomista Galbrajt, sledeći u osnovi navedene Marksove ideje, povezuje

društvenu i političku moć sa kontrolom nad proizvodnim faktorima i moći nad ekonomskim i

proizvodnim inicijativama. Iz ovako formulisane teorijske matrice on izvodi zaključak da je

moć, seleći se sa jednih na druge proizvodne faktore, prošla kroz tri osnovne faze ili etape.

Prvu fazu čini onaj deo razvoja društva u kome je vlasništvo nad zemljom

obezbeđivalo posedovanje najveće moći u društvu. Onaj ko je u najvećoj meri posedovao

zemlju imao je i najveću moć da utiče na istoriju i da je kontroliše.

Drugu fazu, koja nastaje relativno skoro, karakteriše prelazak moći sa vlasnika zemlje

na vlasnike kapitala. Od onog trenutka kada je moć nad privrednim preduzetništvom prešla u

ruke vlasnika kapitala, na kapital i njegove vlasnike i nosioce prešle su i glavne poluge moći.

Sa kapitalom, ruku pod ruku išao je i ugled, a naravno i moć, odnosno vlast nad društvom.

Treća faza nastupa, po Galbrajtu, sa usponom nove industrijske ili korporacijske

države, kada dolazi do novog pomaka u industrijskoj inicijativi i njenog seljenja sa kapitala

na, kako kaže, «organizovano znanje» ili «tehnostrukturu». Uporedo dolazi i do pomaka i

88 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str.58.89 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str.59.

34

pomeranja težišta moći sa vlasnika kapitala na novi ključni faktor proizvodnje –

tehnostrukturu ili organizovano znanje90.

Ako sumiramo prethodnu Galbrajtovu analizu odnosa ekonomske, društvene i

političke moći, dolazimo do sledećih ključnih relacija u tri istorijski različita modela odnosa

ovih, međusobno povezanih, dimenzija moći:

vlasnici zemlje - vlasnici moći

vlasnici kapitala - vlasnici moći

vlasnici znanja - vlasnici moći

Sledeći Galbrajtov stav verovatno najbolje obrazlaže tipologiju do koje je došao: «Sad

nam je jasno što je zapravo ono što daje moć ovom ili onom faktoru proizvodnje, odnosno

onima koji ga drže u svojim rukama i kontroliraju. Moć odlazi onom faktoru proizvodnje do

kojeg se najteže dolazi ili kojega je najteže nadomjestiti. Tačnije govoreći, moć pripada onom

faktoru proizvodnje kojega je ponuda najmanje elastična na granici ekonomičnosti. Ta

neelastičnost može nastati kao posljedica oskudice, može biti rezultat efikasne ljudske

kontrole nad ponudom, a može biti rezultat i jedne i druge okolnosti»91.

U središtu Galbrajtove analize savremene industrijske ili korporacijske države je to

novo žarište moći u ekonomskom preduzetništvu koje on naziva tehnostruktura ili

organizovano znanje. Taj novi faktor proizvodnje u savremenom društvu nastaje, po njegovim

rečima, kao rezultat udruživanja ljudi koji imaju različita, pre svega, tehnička znanja, iskustva

i talente. To udruživanje je nužno jer ga iziskuju moderna industrijska tehnologija i

planiranje, a najpogodniji okvir tog udruživanja su velike moderne korporacije.

Kako je tehnostruktura i njena moć jedan od ključnih pojmova u novoj industrijskoj

državi, zadržaćemo se još malo na sadržaju i konsekvencama toga koncepta.

Prva posledica uspona tehnostrukture je da se moć sa pojedinca premešta na

organizacije. Stvarni uspeh moderne nauke i tehnike je, po Galbrajtu, u tome što uspeva da od

običnih ljudi, koje prethodno obrazuje detaljno i usko specijalistički, poveže u organizacije

koje na adekvatan način spajaju njihova specijalistička znanja i stvaraju bezlični organizam –

korporaciju. Kako su te organizacije hijerarhijski organizovane, oni koji zauzimaju najviše

položaje dobijaju i najznačajnije informacije, na osnovu čega njihova moć dobija ogromne

razmere. No, njihova moć je uvek vezana za funkciju u korporaciji; čim nema te sprege

između ličnosti i organizacije i moć najmoćnijih se topi poput snega na jakom suncu.

90 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str. 61-68.91 J.K. Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970, str. 65-66.

35

Tehnostruktura je aparat za grupno odlučivanje i vezana je za stručno znanje i funkciju

u korporaciji.

Sem funkcionalnog povezivanja, korporacija daje tehnostrukturi još jednu važnu

zaštitu: daje joj takav izvor kapitala iz vlastite dobiti korporacije, koji je pod potpunom

kontrolom tehnostrukture. Ovaj kapital se često naziva anonimnim korporacijskim kapitalom,

jer nije u vlasništvu ni jednog pojedinca, uključujući i najviše funkcionere korporacije.

I najzad, jedan od važnih zaključaka Galbrajtove analize tehnostrukture ima veliki

značaj za modernu ekonomiju: glavni cilj velikih korporacija pod upravom tehnostrukture nije

maksimiziranje profita, već razvoj same korporacije. Namesto maksimiziranja profita, što je

osnovna karakteristika prethodne faze ekonomskog života kada su glavni nosioci moći bili

vlasnici kapitala, za tehnostrukturu je važnije maksimiziranje sopstvenih uspeha kao

korporacijske organizacije. Otuda današnje korporacije, po Galbrajtu, poseduju ogromnu moć

da po sopstvenoj želji oblikuju društvo.

Tajna privlačnosti moći

Motiv za pisanje posebne studije o moći Galbrajt obrazlaže tako što kaže da ni u

jednoj od postojećih mnogobrojnih definicija i redefinicija moći nije našao dovoljno uverljiv i

zadovoljavajući odgovor na pitanje kako se vlastita volja nameće drugima i zašto drugi

pristaju na to.

Galbrajt se slaže sa čuvenim britanskim filozofom Bertrandom Raselom da su «među

beskrajnim željama čoveka glavne želje za sticanjem moći nad drugim ljudima i sticanje

slave»92. Galbrajt i sam kaže da je potreba za posedovanjem moći jedan od najvažnijih motiva

i najveća nagrada za kojom teže pripadnici ljudske vrste. On se ne zadovoljava čuvenom

Veberovom definicijom da je moć sposobnost da se sopstvena volja nametne drugima i da se

tako utiče na njihovo ponašanje, bez obzira na otpor i drugačije želje onih koji se potčinjavaju

toj moći. Mada odaje priznanje Veberu što je bio fasciniran ovom temom, Galbrajt smatra da

ponuđena definicija ne otkriva suštinu moći, već ostaje na zdravorazumskom nivou i

svakodnevnom poimanju moći u shvatanjima običnih ljudi. On takođe uviđa težinu zadatka

koji je sebi postavio, jer je svestan da mnogi oblici korišćenja moći moraju biti skriveni kako

bi bili efikasni. S druge strane, oni koji se pokoravaju moći često nisu svesni toga, pogotovu

kada se ima u vidu da oblici, izvori i instrumenti moći podležu brzim promenama u uslovima

ubrzanog društvenog razvoja.

92 Bertrand Russell, Power, A New Social Analyses, New York, 1938, str. 11.

36

Razlozi ili ciljevi zbog kojih ljudi teže da poseduju što više moći, po Galbrajtu se više

naslućuju nego što se mogu precizno definisati rečima. Tri su, po njemu, grupe tih razloga

odnosno ciljeva:

(a) pojedinci ili grupe žele moć da bi pomoću nje ostvarili svoje pojedinačne i

posebne interese, a pre svega materijalno-finansijske;

(b) ljudi žele moć da bi pomoću nje mogli drugim ljudima da nameću društvene,

religijske, političke i druge vrednosti;

(c) i najzad, pomoću moći određene ličnosti i grupe dobijaju lakše podršku za svoje

shvatanje onoga što se zove širi društveni interes, odnosno za svoju koncepciju

razvoja, promena i organizacije društva93.

Ovoj listi on dodaje još jedan razlog koji, po mom mišljenju, najbolje skriva ili otkriva

tajnu moći u ljudskim društvima: «U svim društvima, od najprimitivnijih do tobože

najciviliziranijih, posjedovanje moći donosi duboki užitak. Posjedovanju moći odaje se počast

do u tančine razrađenim ritualima: zadivljene gomile, pljesak kojim se pozdravljaju govori,

davanje prvenstva na banketima, počasno mjesto u motoriziranim povorkama, odavanje

vojnih počasti»94. Tu Galbrajt citira engleskog književnika Williama Hazlitta da je

zaljubljenost u moć, zaljubljenost u samoga sebe.

Mada bez ustezanja secira anatomiju moći i analizira sve njene jasno vidljive

opresivne osobine ili pak skrivene mane, Galbrajt ne može, a da ne prizna da «moć može biti

društveno zloćudna, ali je u isti mah društveno bitna». Drugim rečima, praktikovanje i

primena moći od strane jednih (što kao korelat ima potčinjavanje drugih ljudi) predstavlja

neizbežnu pojavu u savremenim društvima. Tome čak dodaje da se bez takvog potčinjavanja

ništa ne može postići u savremenom razvoju. U ovim stavovima on sledi poznatu misao

Bertranda de Jouvenela da moć ima dva vida: predstavlja društvenu nužnost, a ujedno je

društveno opasna.

Trojno pravilo anatomije moći

U potragu za bazičnim činjenicama i objašnjenjima moći Galbrajt kreće od sledećeg

«pravila trojnog» kome se moć odavno pokorava: «postoje tri instrumenta njezina vršenja ili

nametanja, a isto tako postoje tri institucije ili tri preduvjeta za dobivanje prava na njezinu

93 J.K. Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 14.94 J.K. Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 15.

37

upotrebu»95. Pogledajmo pobliže u čemu se sastoji sadržaj ovog Galbrajtovog dvostrukog

«pravila trojnog», odnosno kakva je stvarna slika anatomije moći.

Suštinu prvog vida Galbrajtovog trojnog pravila moći predstavlja podela na tri

osnovna oblika, tipa ili modela moći. Možemo ih predstaviti formulom «tri ko» ili trouglom

čiji su uglovi: kondigna moć, kompenzacijska moć i kondicionirana moć.

Pre no što razmotrimo svaki od ovih tipova moći, potrebno je da uzmemo u obzir tri

upozorenja koja sam autor stavlja u odnosu na navedenu podelu.

Prvo, kad se razmišlja ili raspravlja o različitim tipovima moći, ne sme se, kako kaže

Galbrajt, ni za živu glavu pretpostaviti da je na delu ili u igri samo jedna od njih. Drugim

rečima, uvek je njihovo delovanje u izvesnom smislu povezano, samo je pitanje koji od

navedenih oblika u određenoj istorijskoj situaciji ili određenom tipu društva ima dominantnu

ulogu.

Drugo, razlučivanje moći na njene oblike i delove ima prevashodno analitičku ulogu i

pretpostavlja, odnosno omogućava da uočimo da ono što je možda moguće shvatiti kao

razliku u vrsti – nije ništa drugo nego razlika u stupnju. Naravno, i te razlike u stupnju mogu

biti i jesu ogromne, tako da je reč o različitim kvalitetima, a ne samo o kvantitativnim

razlikama unutar istog reda pojava.

I treće, kada se razmatra primena ili upotreba moći, uvek treba voditi računa o

mogućim različitim kombinacijama navedenih komponenti ili tipova moći96.

A) Kondigna moć

Engleski termin «condign» stoji u pridevskom odnosu sa pojmom kazna, pa bi se u

opisnom obliku sintagma «kondigna moć» mogla da prevede i objasni kao moć koja se

zasniva na pretnji primernom kaznom. Neki autori umesto ovoga upotrebljavaju termin

«koercibilna moć», što opet potiče od engleskog «coerce», «coercion» u smislu upotrebe sile

da se neko učini poslušnim97.

Evo kako sam Galbrajt definiše kondignu moć: «Kondigna moć postiže potčinjavanje

ili poslušnost sposobnošću da pojedincu ili skupini nameće alternativu za ono što oni stvarno

žele, i to alternativu koja je dovoljno neugodna ili bolna da se oni odreknu onog što su

željeli»98. Znači, kondigna moć funkcioniše tako što onima koji bi joj se suprotstavili ili ne bi

bili spremni da joj se potčine donosi primereno neugodne posledice ili pretnje odgovarajućim

sankcijama.

95 J.K. Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 10.96 Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 39-40.97 Denis Wrong, Power, Its Forms, Bases and Uses, New York, 1980.98 Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 10.

38

Najuočljivije obeležje kondigne moći je njena objektivnost jer je vidljiva i lako

prepoznatljiva za sve učesnike u relacijama tog tipa moći. Oni koji poseduju moć sankcija i

kažnjavanja stavljaju to do znanja svima koje žele da potčine. Oni pak koji se potčinjavaju

jasno znaju zašto to čine – na to ih primorava strah ili procena da se dobit od nekog ponašanja

ne isplati zbog očekivane kazne. Ta kazna ili pretnja kaznom, što čini glavno obeležje

kondigne moći, ne svodi se samo na stvarnu ili moguću upotrebu gole sile, već i na svaki

drugi neugodan ili bolni čin pretnje (ekonomska eksproprijacija, verbalna i moralna osuda i

sl.). Za primenu kondignog tipa moći u savremenim društvima vrlo je važno i kontroverzno

pitanje adekvatnog stupnjevanja sankcija (koje mogu da idu od novčanih pa do smrtne kazne).

B) Kompenzacijska moć

Nasuprot kondignoj, kompenzacijska moć postiže potčinjavanje tako što nudi

pozitivnu, afirmativnu nagradu – to jest pojedincu ili grupi koja se potčinjava nudi ili daje

nešto što oni smatraju vrednim.

Ekonomista Galbrajt na sledeći način ilustruje kompenzacijsku moć. U ranijim fazama

ekonomskog razvoja kada dominira tzv. ruralna ekonomija kompenzacija ili naknada za

poslušnost imala je sledeće oblike: plaćanje u naturi, davanje prava da se obrađuje komad

zemlje, prepuštanje prava na određeni deo feudalčeve žetve ili roda. U modernom društvu i

njegovoj ekonomiji najvažniji izraz kompenzacijske moći je novčana nagrada – plata ili

nadnica. Sledeći važan instrument kompenzacijske moći je javna pohvala, kao pandan javnom

ukoru kod kondigne kazne.

Ono što povezuje kondignu i kompenzacijsku moć to je činjenica da potčinjeni u oba

slučaja zna zašto nešto čini; u prvom slučaju zato što mora, a u drugom zato što zna da će biti

nagrađen. Ono što ih međusobno razdvaja to je razlika između negativnog i pozitivnog,

između pretnje kaznom i obećanja nagrade, između represivne odnosno nasilne prinude i

afirmativne odnosno pozitivne motivacije. Umesto kazne ili njene pretnje što imamo kod

kondigne moći, kompenzacijska moć počiva na obećanju određene koristi i ispunjenju neke

dobiti. No ključno mesto i u jednom i u drugom tipu moći ima specifična relacija između

kazne odnosno nagrade, s jedne strane, i ostvarenog potčinjavanja, s druge strane. Veza

između posednika moći i potčinjenog je očita, transparentna i direktna.

C) Kondicionirana moć

Za razliku od oba prethodna tipa moći (kondigne i kompenzacijske) kondicionirana

moć je posredna i teže vidljiva. Ona se ostvaruje tako da se menjaju verovanja i sistem

vrednosti onih koje treba potčiniti. U tom smislu kondicionirana moć je više subjektivna, a

manje objektivna.

39

Instrumentima kao što su porodično vaspitanje, školovanje i obrazovanje u najširem

smislu, religijsko vaspitanje, interiorizacija kulturnih i moralnih vrednosti, političko i

ideološko ubeđivanje, usmereno i ciljno obaveštavanje i informisanje preko medija i na druge

načine – postiže se neverovatan efekat: potčinjavanje se obično poklapa s onim što potčinjeni

i sam želi ili misli da preferira. Tako sam čin potčinjavanja ostaje nevidljiv u senci usvojenog

sistema vrednosti i prihvaćenih normi i obrazaca ponašanja.

Kondicionirana moć, po Galbrajtu, može se ispoljavati u dva različita, mada

međusobno teško prepoznatljiva vida: a) kao eksplicitna ili izričita kondicionirana moć; i b)

kao implicitna ili posredna kondicionirana moć.

Eksplicitno ili izričito kondicioniranje nastaje kao posledica direktnog uveravanja.

Najpoznatiji instrumenti za to su: dobrovoljno prihvatanje autoriteta drugih, od porodice do

društva; načini ponašanja koji se stiču vaspitanjem i obrazovanjem; uveravanje putem

reklame. Čini se da je Galbrajt više nego u pravu kada tvrdi da je reklama jedan od najčešće

upotrebljavanih oblika kondicionirane moći u modernim industrijskim društvima, i da se u

današnje vreme u taj oblik moći ulažu ogromne količine energije i novca.

Implicitna ili posredna komunikacijska moć ima možda još veću snagu baš zato što je

još teže prepoznatljiva. To je ono ponašanje koje diktira ili uslovljava kultura u najširem

smislu te reči. Pod njenim uticajem se pokornost i potčinjavanje smatraju normalnim,

poželjnim, valjanim, primerenim oblicima ponašanja. Sastavni deo kulture je i tradicija koja

je takođe jedan od najvažnijih i najmoćnijih instrumenata implicitnog kondicioniranja. Moral

takođe ima izuzetno važnu ulogu u kondicioniranom obliku moći jer interiorizuje kroz

stavove i ponašanja pojedinaca ono što određena zajednica smatra jedino ispravnim

ponašanjem. Kao i moralna vrlina, tako i religijska vera predstavlja snažan oslonac

kondicionirane moći, odnosno nevidljivog ponašanja.

U svakom slučaju, možemo da se složimo sa Galbrajtom kada kaže da je «implicitno

kondicioniranje veoma moćna sila djelovanja na ljude i njihove postupke i ponašanje»99. On

takođe ističe da «društveno prihvaćanje kondicionirane moći raste uporedo s prelaženjem s

eksplicitnog na implicitno kondicioniranje100. Možemo se takođe složiti i s njegovim

zaključkom da u modernom društvu i savremenim ekonomijama kondicionirana moć ima

mnogo značajniju i sveobuhvatniju ulogu u funkcionisanju politike i privrede, nego možda

kondigna i kompenzacijska moć zajedno.

Izvori moći

99 Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 30.100 Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 34.

40

Drugi aspekt Galbrajtovog «trojnog pravila moći» odnosi se na trostruke izvore moći.

To su: ličnost, vlasništvo (imovina) i organizacija. Određene karakteristike ličnosti,

posedovanje bogatstva i organizacija su tri glavna faktora koji omogućavaju prisup moći. Ovi,

kako ih Galbrajt naziva, ultimativni izvori moći, pojavljuju se najčešće u kombinaciji jedan s

drugim. U najprostijem ili izvornom modelu snaga ličnosti se vezuje ili oslanja na kondignu

moć, imovina na kompenzacijsku, a organizacija se udružuje sa kondicioniranom moći. To je,

drugim rečima, osnovni trend civilizacijskog razvoja ili zajednička geneza oblika i izvora

moći. Na ranijim stupnjevima društvenog razvoja preovlađivala je kondigna moć, a njen

glavni izvor ili nosilac bila je ličnost. Zatim je sledila faza razvoja kada preovlađuje

kompenzacijski oblik moći zasnovan na bogatstvu i imovini. Preovlađujuća karakteristika

savremenog društva i modernih zajednica je da se kondigna i kompenzacijska moć

usmeravaju ka kondicioniranoj moći čiji je glavni izvor i akter organizacija.

Od navedena tri izvora moći vlasništvo ili imovina, odnosno svojina funkcioniše,

kako kaže Galbrajt, najotvorenije. Veza između bogatstva i kompenzacijske moći, odnosno

sposobnosti potčinjavanja direktnim kupovanjem nečije volje, je najčešće vrlo direktna i

transparentna. Istina, u najnovijem periodu sa transformacijom svojine u akcionarsku ili u

oblik anonimnog kapitala, ta veza više nije tako neposredna i sveobuhvatna, pa čak ni uvek

efikasna. Pojavljuje se fenomen moći bez vlasništva (kako se zove istoimena knjiga

američkog ekonomiste Adolfa Berlea iz 1959. godine). Pandan ovom fenomenu je i pojava

bogatstva bez moći, jer pristup bogatstva sredstvima moći danas slabi. Krajem devetnaestog i

početkom dvadesetog veka situacija je po Galbrajtu bila sasvim drugačija; bogatstvo je imalo

takav značaj da je donosilo moć svome vlasniku, a da on za to nije davao nikakvu

kompenzaciju101. Po rečima Torstena Veblena slava bogatih je bila tako velika da su

automatski dobijali pristup kompenzacijskoj i kondicioniranoj moći. Naravno, sve ovo ne

znači da treba potceniti bogatstvo kao izvor moći i u današnje vreme. »Kako neposrednim

potčinjavanjem koje kupuje od civila i vojnika, tako i golemom podrškom koju dobiva od

vojne industrije, bogatstvo danas igra krupnu i važnu ulogu u jednoj modernoj manifestaciji

moći koja izaziva najveći strah i jezu – u moći vojnog establišmenta»102.

Slabljenje moći koja proizilazi iz svojstva ličnosti i slabljenje moći na osnovu

vlasništva direktno je povezano sa porastom značaja i uspona organizacije kao izvora moći.

Organizacija je oduvek imala stanovit značaj, ali njena važnost u modernom društvu sve više

raste. Kao što upozorava A. Berle: «Ni jedna kolektivna kategorija, ni jedna klasa, ni jedna

101 Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 51.102 Galbrajt, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 55.

41

društvena skupina nema moć sama po sebi niti je može sama koristiti. Uvjek mora biti

prisutan još jedan činilac. Taj činilac je organizacija»103. Postoje teoretičari poput Charlesa

Linda, koji smatraju da je organizacija, uključujući onu koja stvara vlast, izvor svake moći.

Galbrajt smatra da porast i značaj kondicionirane moći podstiče stvaranje organizacija,

i obrnuto. Organizacija, po njemu, ima sa stanovišta moći tri važna obeležja. Prvo je njezina

takozvana bimodalna simetričnost, što znači da ostvaruje ciljeve izvan nje same, pod uslovom

da postigne potčinjavanje unutar nje same. Drugo obeležje je povezanost organizacije sa sva

tri oblika moći (kondigna, kompenzacijska i kondicionirana moć) i ostalim izvorima moći

(ličnost i imovina). Treće, da postoji veza između moći jedne organizacije i broja i različitosti

ciljeva zbog kojih je formirana.

LITERATURA:

Galbraith, John Kenneth,1970, NOVA INDUSTRIJSKA DRŽAVA,

Zagreb: Stvarnost

Galbraith, John Kenneth, 1987, ANATOMIJA MOĆI, Zagreb: Stvarnost

Russel, Bertrand, 1938, POWER, A New Social Analysis, New York

Wrong, Denis, 1980, POWER, Its Forms, Bases and Uses, New York

103 Navedeno prema Galbrajt, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 56.

42