ТИМОЧКИ 1912-1918.1941-1945.1990-1992.1999.

ГОДИНА IV, бр. 10, 15. фебруар 2012.

Б О Р А Ц

1-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

СОКОБАЊА ЧУВА СПОМЕНИКЕ

ПЕТАР РАДОВАНОВИЋ ЈЕДАН ЧАСТАН ЖИВОТТАЈНА ДУНАВСКОГ ВИЛЕЊАКА

ПРОФ. МИЈА СТОЈАНОВИЋТЕШКЕ РАТНЕ ГОДИНЕ

2-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

TИМОЧКИ БОРАЦ, лист борачких организација Тимочке крајине. Седиште - Бор, Дом културе, Моше Пијаде 19. Тел, факс 030/ 423-878. Специјално издање “Борских новина”. Новине излазе повремено. Цена 30 дин. Штампа “Графомед” Бор, тел. 030/422-980.

Уређује редакцијски колегијум Медија центра Бор. Покретачи: Јован Жикић и Момчило Радисављевић. Оснивач: СУБНОР Бор. Главни уредник Брана Филиповић. Технички уредник Милан Панић.

У суботу, 21. јануара, преминуо је, а у недељу у 13 сати на зајечарском гробљу сахрањен познати рукометни радник

Поводом 70. годишњице борбе Сврљишко-књажевачко-бољевачког партизанског одре-да, у народу позната по песми

„Сврљишка брда и врх зелени, туж-ном су маглом обавијени“, у селу Крента, на обронцима планине Тресибаба крај Књажевца, поло-жени су венци и цвеће на споменик храбро погинулим борцима.

Дванаестог децембра 1941. го-дине, у јакој, неравноправној и жестокој борби, стотинак парти-зана се храбро борило против пе-десетак Немаца и три стотине чет-ника Тимочко-књажевачко-борског

одреда. Међу настрадалима нашао се и народни херој Миленко Хаџић, лекар из Сврљига и члан Штаба одреда.

Помен јунацима одржали су Дарко Живковић, председник СО Књажевац, Радомир Вељковић и Са-ша Станковић, чланови Општинског већа, представници општинских организација СУБНОР-а Сврљига и Књажевца и многобројни меш-тани Кренте. Пригодним говором, Миле Милојковић, председник књажевачког Удружења бораца, подсетио је присутне на те херојске дане. С.Т.

Делегација Окружног и Општин-ског одбора СУБНОР-а Бор посети-ла је средином јануара Фабрику ба-карних цеви у Мајданпеку, где је с руководством разговарано о даљој сарадњи. Директори ове, изузетно успешне руске фабрике, изразили су задовољство посетом и обећали наставак сарадње на неговању традиција искованих у НОБ између војске и народа две пријатељске, братске земље. Истовремено је договорено да Фабрика помогне СУБНОР-у Мајданпек у обезбеђењу просторија за рад.

-Садашња просторија је у

власништву Фабрике цеви која је увек имала разумевања за борачке организације. Зато и верујемо да ће наш проблем брзо бити решен-каже Драган Божић, председник СУБНОР-а Мајданепк.

Момчило Радисављевић је подсетио на обележавање Дана победе над фашизмом и октобар-ских свечаности у Бору и Злоту када представници ове фабрике, од пре четири године, долазе да увеличају програм и сећање да из-гинуле партизане и црвеноармејце у ослобађању ових простора од фашистичких окупатора. Т.Б.

Славољуб Угриновић, Славко Цепелин. Из зајечарског спорта је заувек отишао, професор физичког васпитања у Медицинској школи у пензији, човек који је био рукометни играч, тренер, судија, контролор и делегат на утакмицама свих рангова. За време студија у Приштини играо је у косовским рукометним клубовима, а по повратку у Зајечар и запослењу посветио се тренерском и судијском позиву.

Брзо је напредовао до савезне категорије и судио утакмице широм Србије, Црне Горе и Македоније, али и организовао већи

број семинара за нове рукометне судије, а потом им као контролор пружао подршку за напредовање. Најдуже је био на функцији секретара среског, окружног и међуокружног рукометног савеза, био на функцијама у репуличкој организацији судија, а у једном мандатном периоду и члан Председништва Рукометног савеза Србије. За заслуге у развоју и унапређењу рукометног спорта у Србији Рукометни савез Србије га је наградио бројним високим и највишим признањима.

Угриновић је био и врло активан

друштвено-политички радник. Више пута је биран за председника Већа савеза синдиката Зајечарског округа, а после последњих ратних догађаја у бившој Југославији у којима је и сам учествовао, био је такође више пута биран за председника Општинског одбора народноослободилачких ратова, а био је и члан Републичког одбора СУБНОР Србије. Чланови ове организације одржали су пригодну комеморативну седницу, којој су присуствовали чланови Славкове породице, саборци и спортски и рукометни пријатељи.

СЛАВОЉУБ УГРИНОВИЋ (1944-2012.)

ОДАТА ПОЧАСТ ПАЛИМ БОРЦИМА

ФБЦ МАЈДАНПЕКПОМАЖЕ БОРЦИМА

СПОРТСКИ РАДНИК, СИНДИКАЛАЦ, БОРАЦ

СЕЛО

КРЕНТА

Сећање на годишњицу Сврљишког партизанског одреда

Руски домаћини у Мајданпеку лепо су дочекали представнике СУБНОР-а Бор

3-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

У свим општинама Тимочке крајине, 15. фебруара, на Дан државности Србије, а у Бору и на славу потомака старих српских ратника, окупиће се борци, њихови потомци и представ-ници борачких организација да, заједно са представницима ло-калних власти, обележе тај дан.

У Бору ће, већ по традицији, бити пријем код председника Општине, потом је полагање цвећа и венаца и одавање поште испред споменика француским и српским родољубима, у подне је свечана акадамија посвећена великом датуму. На почетку све-чаности је пресецање славског колача у присуству побратима из Обреновца, Сремске Ми-тровице, Лаћарка и Пожаревца. Предвиђено је и трационално дружење у хотелу Албо. Т.Б.

У ужем центру Зајечара, да-нас је отворена улица Божина Јовановића, истакнутог тимочког и српског привредника, хумани-сте и градитеља, дугогодишњег директора РТБ Бор у време

„првих петолетки“ који је , након краће болести, умро маја прошле године. На почетку улице, у мањој стамбеној згради, откривена је спомен плоча с натписом улице.

Поводом овог скупа, говорио је Срећко Николић, заменик председника Општине Зајечар. Присутнима се обратио и Мића Јовановић, син Божинов, у име породице који је, заједно са гра-доначелником Зајечара Бошком Ничићем, открио спомен-плочу.

Ж.П.

Захваљујући Конкурсу за пројекте од јавног интереса за општину Бор, ОРВС Бор добила је, крајем прошле године, вредан прoјекат за неговање традиција ослободилачких ратова и одлазак својих чланова на већa места у Републици због разних потреба, од одласка у болнице до посете културно-историјским знамени-тостима, зависно од потреба и могућности.

-Због недостатка времена мо-рали смо брзо да реагујемо и да тих 350.000 динара утроши-мо, у том кратком времену, за најнеопходније и најефикасније потребе. Основали смо, према пројекту, комисију која је била јединствена, тако да смо издали две књиге с тематиком ослобо-дилачких ратова, три броја „Ти-мочког борца“, купили смо око 150 пригодних, али вредних књига и поклонили најбољој ђачкој би-блиотеци и најбољим ђацима на-ших сталних сарадника, ученика ОШ у селу Кривељ, организовали смо славу Савеза потомака старих српских ратника и Дан државно-сти Србије, походили побратиме и учврстили пријатељство са колегама у Нишу, Пожаревцу, С. Митровици и Лаћарку, Обреновцу, Младеновцу, Београду, Пироту и свим тимочким општинама-каже Радован Ђико, секретар ОРВС Бор.

У ОРВС напомињу да су у локалној власти на челу са пред-седником Општине Небојшом Виденовићем и у Комисији за

пројекте имали велико разумевање и да тога није било питање је да ли би до овог значајног пројекта дошло.

-Искрено сам се обрадовао ка-да сам чуо да је борска општина реаговала на пројекат борачких организација. То је јединствен, можда и једини пример у Србији-рекао нам је првоборац Драгољуб

Аризановић из Зајечара.И Мика Рајковић, председник

СУБНОР-а Зајечарског округа био је пријатно изненађен:

-Борани су још једанпут пока-зали да не заборављају светле традиције свог краја, верујем да то неће бити и последњи такав пројекат.

Ж. Петровић

СТРЕТEЊЕ ГОСПОДЊЕ

ДАН ДРЖАВНОСТИ

СРБИЈЕ И СЛАВА

ПОТОМАКА СТАРИХ

РАТНИКА

У ЗАЈЕЧАРУ ОТКРИВЕНА УЛИЦА БОЖИНА ЈОВАНОВИЋА

ОРВС БОР ДОБИЛА ВРЕДАН ПРОЈЕКАТ

ОВО ЈЕ ПРИМЕР ЗА

СРБИЈУ

Рајковић и Аризановић

4-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Петар Радовановић рођен је 12. јула 1882, а умро 9. фебруара 1947. године у Злоту у коме се и родио. Можда није мно-го важно, але нека се зна да му се мајка звала Ана, а отац Јанко. У селу је завр-шио основну школу и било је уочљиво његово велико интересовање за књигу. У међувремену, породица се увећала за још петоро деце, па је са навршеном 15. годином живота Радовановић отишао у суседно, малено село Бор, где је служио код сељака Адама Бекерановића. Радио је само за сопствену храну и одело, па је после само годину дана отишао у Сењски рудник, тада највећем у Србији и ту се за-послио као лауфер, гурач јамских вагоне-та. Ту се определио за раднички покрет. У Сењском руднику је у јуну 1903. године створена и прва синдикална радничка организација и Радованоивић одмах постаје њен члан, један од 200. Услови рада и живота били су неподношљиви, па је свих 600 рудара, 6. августа 1903, сту-пило у генерални штрајк. (Отуда се овај датум обележава као Дан рудара Србије). После отпуштања Петар Радовановић је отишао у војску (у Зајечару), а 1904. се вратио у Злот где се оженио Станом Бакујаревић. Имали су два сина која су умрла у најранијој младости. Петар Радовановић 1904. године одлази у руд-ник Вршка чука...

Следи неколико година трагања за рудником са бољим суловима рада. Тако 1906. године Радовановић одлази у Алек-синачки рудник, затим на Ртњу и код Метовни-це. На Вршку чуку се враћа 1910. године. Читав овај период Радовановић посвећује агитацији, ноћу обилази рударе, носећи разне брошу-ре и радничке новине. Наравно, послодавци су га већ запазили и не дају му посао, тако да повремено Петар Радовановић живи у Злоту, бавећи се земљорадњом. С пролећа 1907. у Зло-ту он оснива „Пропагандни раднички одбор“ и „Социјалистичку читаоницу“. Две године касније основана је и Српска социјалдемократска стран-ка. Председник је био П. Радовановић, а секре-тар Милан Поповић, познати револуционар, просветни радник, блиски сардник (умро 1961.).

Петар Радовановић био је организатор штрајка у Борском руднику, јула 1907. (заједно са Станојем Миљковићем) и на Вршкој чуки, у августу исте године. Нарочито је био ангажован у Мајданпеку, где је ширио радничке идеје. Већ од 1907. године ради илегално, што му знантно отежава живот. У међувремену је постао врло

популаран међу друговима и о њему се све зна и у Београду.

По сећању савременика, Петар Радовановић је био средњег раста, темељно грађен. Обично је ишао у сељачким чакширима и гуњу, на нога-ма је имао цокуле. Шешир је носио само када је ишао у Београд. Иступао је веома слободно, от-ворено, непосредно, умео ванредно лепо да го-вори о положају рударских радника. Димитрије Туцовић се одавно био заинтересовао за рудара из Злота, па га је позвао у Крагујевац, на Конгрес главног радничког савеза 1905. године, а био је и сарадник Драгише Лапчевића, истакнутог социјалдемократе.

Учествовао је у балканским и Првом светском рату. Ни ту није мировао. У балканским ратови-ма је као борац, код Пирота, делио војницима летке са написима: Доле империјалистички ратови!“ Приликом опсаде Једрена претили су му преким војним судом, али га је спасао командант батаљона Милорад Јовановић,

рекавши да је Радовановић најхрабрији и најбољи у чети и батаљону, а полтика га не интересује“. Посебно је био разочаран када је избио српско-бугарски рат (гово-рио је да своју глупу политику о подели плена власници бацају на леђа српском и бугарском народу). Био је и на ратиш-тима у Албанији и приликом повлачења српске војске био је у једном од заштит-них батаљона). Раније, на фронту у Мач-ви, сусрео се са Димитријем Туцовићем и разменио информације о стању у Србији. Био је са осталим војницима и на Крфу, где је привремено деловала Радничка комора Србије. Тражено је да Радовановић са Крфа оде у Париз, али је командант пука Властимир Николић рекао да му је Радовановић најбољи војник и неће га пустити да тек тако оде. Петар Радовановић је учествовао у свим најтежим борбама за пробој Солунског фронта и то међу бомбашима. Одбио је да прими унапређење. Октобарска револуција у Русији затекла га је у рову код Солуна и он одушевљено поздравља тај догађај.

После завршетка рата Радовановић организује штрајкове у Бору (1919), затим на Вршкој чуки, у Подвису, на Тресибаби, као и јануарску побуну тимочких желез-ничара, 1920. године.

Присутан је и међу рударима у ма-лим рудницима, где се, на пример, 17. октобра 1920. у Звезудану код Зајечара, бирају синдикални одбори. Борави и

у Мајданпеку, одакле у новембру 1920. шаље извештаје за Радничке новине. У више наврата је боравио у Русији, а на Конгрес Међународне интернационале (Профиинтерна), у Москви, у пролеће 1928. отишао је пошто је због путних трошкова продао краву.

У заиста мноштву детаља из бурног живота Патра Радовановића, издвајамо само још један. Уочи Четвртог конгреса КПЈ, у Београду, октобра 1928 . он је директно од Ђуре Ђаковића тражио објашњење о подједнакој одговорности леве и десне фракције. Ђаковић је тада изабран за организационог секретара ЦК КПј и предложио је Петра Радовановића за једног од чланова Централног комитета. Не треба заборавити ни његову збачајну улогу у помагању револуци-онарном покрету у време НОБ-а када је био саборац и друг Светозара Вукмановића Темпа ( задуженог за Злот и овај крај) , Љубе Нешића и Бобија Радосављевића .

М. Радуловић

ПЕТАР РАДОВАНОВИЋ ЈЕДАН ЧАСТАН ЖИВОТ

Недавно је на раскршћу улица Ђорђа Вајферта, Шистекове и Милана Васића Перице (бивша Козарска) у Бору постављена биста Петра Радовановића, на којој пише да је умро 1945. године. Због грубог прекрајања историје и недопустиво лаичког односа борских власти према историји сопствене радничке класе, доносимо детаљнији приказ живота овог изузетног револуционара

5-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Петар Радовановић, рудар-ски радник (прво запослење у Сењском руднику са једва 16 годи-на) и истакнути борац за радничка и социјална права, храбри ратник из Балканских и Првог светског рата, почетком Другог светског рата одани сарадник великих револуционара Љубе Нешића, Бобија Радосављевића и Светоза-ра Вукмановића Темпа, рођен је 12. јула 1882. године у Злоту, умро у родном селу на данашњи дан, 9. фебруара 1947. године.

Усправио се, поранио сењски камарт,Застао у улици Кестенова,Изморио га Балкански и Велики рат, И живот пун хладних успомена.

Рудар а дете, Надничар и ратник, Окупан водом из Злотске свете реке, С Крфа и Солуна Путников златник.

Из појате пронађени дневник чита, Из рудника борског бакар цеди,За кору хлеба и данас пита,И колико радникова шихта вреди.

Чело наборано, од бакра црвено, Руке у замаху, лете, Очи стреме Злоту, у зелено, Петар Радовановић – рудар а дете!

Некад био у парку код Општине...

Чланови СУБНОР-а испред Радовановићевог споменика на новој локацији

Радовановић се још почетком 20. века, надахњује идејама, за-тим наступа у истом строју за права радника и сиромашних сељака са трибунима тадашњег најпрогресивнијег друштвеног покрета, Димитријем Туцовићем и Драгишом Лапчевићем. Био је један од најхрабријих војника у Балканским и Првом светском ра-ту, прешао Албанију, нашао са на Крфу, јуначки војевао у свим бит-кама на Солунском фронту. Носи-лац је Албанске споменица и више одликовања. Након рата организује штрајкове у Бору, у Вршкој чуки, Подвису, на Тресибаби. Од 1920. го-дине из Бора и Мајданпека пише за „Радничке новине“. Виша пута одлази у Москву. Године 1928. , на предлог Ђуре Ђаковића, постаје члан ЦК КПЈ. Почетком Другог светског рата придружује се Бобију Радосављевићу, Љуби Нешићу и Светозару Вукмановићу Темпу. До краја рата остаје прикован уз постељу тешко болестан. Годи-не 1947. потпуно слеп, подлеже болести.

На научном скупу, 1982. на Бор-ском језеру, нашло се 40 учес-ника, наших најпознатијих исто-ричара, писаца, академика. Они су приложили 15 саопштења.У књизи објављеној исте године тим поводом, саопштено је да је Радовановић 1904. примљен у Српску социјалдемократску

странку и да је, подсетио др Петар Милосављевић, његов биограф,

„један од најплеменитијих ликова наше новије историје, у правом смилсу био је радник револуцио-нар“. Те године у Злоту, у Дому кул-туре, отворена је стална изложба о животу и делу Петра Радовановића, након више година – експонати су разнети. Аутор изложбе, историчар у борском Музеју, Вукашин Јовић данас се сећа да је било вредних предмета. Остао је, срећом, ратни дневник, пронашао га је, после Дру-гог светског рата, у Петровој појати, у атару Злота, Слободан Босиљчић. Др Петар Милосављевић приредио је дневничке белешке, сачинио и објавио књигу. Дневник је завршен 2. маја 1916. на Крфу. Ево, укратко, како се Радовановић сећа тих догађаја из Великог рата...

„У атару Прњавора смо ду-го и дуго. Ту пронађем и на-шег омиљеног друга Димитрија Туцовића и са њим разговарамо о окупацији коју је он, још тад, оце-нио како ће се завршити. Увек је завршавао разговор: Са овим ће дуго и дуго трајати... Даље описује кретање свог пука наглашавајући да су вођене огромне борбе око Лознице, Лешнице и на Гучеву, где је погинуо његов братанац Рајко Радовановић. – Ту је погинуо и наш друг Јован Никола Трујић, настављајући о погибији свог ку-ма Петра Жункеума код Дренка,

„ту је много наших изгинуло, међу којима и мој други братанац Јован П. Стојко... А око половине лета 1914. имали смо дуге маршеве... Возом смо путовали од Младеновца до Ћуприје, где маса света кличе: „Не-ка вам је срећан пут“. Следи Ниш, Пирот, Пештер... Првог октобра 1915. загрми први бугарски топ, Бугари нам објавише рат. Ми смо одамх бачени у прве бопрбене линије...

Подстакнут личношћу Петра Радовановића ноћас сам написао неколико стихова...

Ове ГОДИНе НАвРШИлО Се 130 ГОДИНА ОД РОђењА И 65 ГОДИНА ОД СМРТИ

велИКОГ РАДНИЧКОГ ТРИБУНА, РевОлУЦИОНАРА И РАТНИКА ПеТРА РАДОвАНОвИћА, РОђеНОГ У злОТУ. ДевеТОГ ФеБРУАРА У БОРУ Је, ТИМ

ПОвОДОМ, ОДРЖАН СКУП О њеГОвОМ ЖИвОТУ И ДелУ. ОБЈАвљУЈеМО ГОвОР БРАНе ФИлИПОвИћА, ПРеДСеДНИКА

ОКРУЖНОГ ОДБОРА СУБНОР-А БОР

ПЛЕМЕНИТА ЛИЧНОСТ, РАДНИК И РЕВОЛУЦИОНАР

РУДАР ИЗ УЛИЦЕ КЕСТЕНОВА

ИЗГИНУШЕ ВРАТАНЦИ

НОСИЛАЦ СПОМЕНИЦЕ

6-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Када је пре 31 годину до-шла у српски Бор из места Нови Бор, 80 километара од Прага, и удала се за професо-ра физичке културе Милоша Матића, Ленка, лепа Чехиња, није веровала да ће је животни пут одвести у свет уметности, најпре  у сликарство, а потом и обликовање керамике. Запо-слила се у Специјалну школу „Видовдан“ , била секретар. Касније, од 1999. године узи-ма  новац Националне служ-бе запошљавања, запоставља сликарство, и улаже у машине за печење глине и карамику.

- Пр едс тв а ља ла с ам Удружење ликовних ства-ралца „Ване Живадиновић Бор“ на смотрама у Београ-ду, Зајечару, Мајданепку, Књажевцу, Доњем Душнику, Сокобањи, Неготину. Радов-но излажем на међународној изложби „Жене сликари“ у Мајданпеку, Учествујем у сли-карским колонијама широм

Србије. Јесте, стижу награде и признања. Освојила сам прву награду за сувенир у Сокобањи и трећу за сувенир Ђавоље ва-роши. Прошле и ове године су-венири “Птице” и “Рудар”, на ре-публичким смотрама у Лесковцу, добијају другу и прву награду . Ту су и признања за неговање српске етно баштине. Посебно је била запажена моја изложба у борском Музеју “Мачкасто”- прича Ленка подсећајући да у свако дело покушава да утка и део своје, како вели, српске душе.

Ретко ко би рекао да је Чехиња када погледа њене радове са мотивима српског поднебља и традиције. Неизмерно воли и свој родни крај и често, поготову зими, одлази тамо, на скијање.

- Миша и ја имамо двоје деце. И они ће можда једног дана мојим стопама. Већ се види да нагињу  вајарству, сликању. Можда ће би-ти спортисти, Миша их упућуује на спортске терене. Милан је у Ваздухопловној академији у

Београду. Полако, биће за све времена. Боже здравља – гово-ри Ленка не заборављајући да  подсети како је њен срећни тре-нутак био и сусрет у београдској Кнез Михајловој са принцезом Катарином.

– Од срца сам јој стегла руку и пољубила је.  Та жена, Гркиња, навероватно ми је драга. Ваљда што неизмерно волимо Србе и Србију. Могуће је да се једног да-на нађемо и у  мојој Брестовачкој бањи. Карађорђевићи у бањи имају сјајан, величанствен дво-рац, с одушевељењем казује на-ша сабеседница наглашавајући да је и вредна домаћица и да с истим задовољством спрема српска и чешка јела.

Ленка нам је, с природном искреношћу, одала тајну. Ни-када до сада, каже, сем у кругу породице, није говорила о свом пореклу, о прадеди Фердинаду, великом пријатељу из школских дана са Гаврилом Принципом.

-Моја љубав према Србији и

Србима није тако случајна. Има ту неке судбине. Мој пра-деда, почетком прошлог века, долази по службеној дужно-сти, као војно лице, у Босну. У Мостару упознаје дивну девојку с којом се касније же-ни. Из тог брака рађа се син Фердинанд који се уписује у кадетску школу у Сарајеву и ту упознаје Гаврила Принципа. Били су изванредни другови и пријатељи све до тог кобног дана и атентата на аустроу-гарског надвојводу Ферди-нанда. Мој деда Фердинанд, након завршетка Првог Свет-ског рата, враћа се у Чешку и ту упознаје будућу супругу, Миладу. Рађа им се син Милан, мој отац- казује Ленка.

На растанку процеди, као за себе:

-Ја сам вам, људи, Чехиња , не с оно мало, него с пуно српске душе. Верујем да ће ме сви разумети.

Б.Филиповић

ДЕДА ФЕРДИНАНД, ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА,

ПТИЦЕ И РУДАРИ

Мој прадеда, почетком прошлог века, долази по службеној дужности, као војно лице, у Босну.У Мостару упознаје дивну девојку с којом се касније жени. Из тог брака рађа се син Фердинанд који се уписује у кадетску школу у Сарајеву и ту упознаје Гаврила Принципа. Били су изавнредни другови и пријатељи све до тог кобног дана и атентата на аустро-угарског надвојводу Фердинанда.

Фердинанд и Софија, пет минута пре атентата...

Сусрет с уметником

7-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Сокобања је знаменито српско туристичко, али и историјско ме-сто. Од турско-српских ратова, преко балканских, Првог и Другог светског рата, све до данашнњих дана, у тим крајавима на Озрену и подно те дичне планине, кројила се славна историја овог народа. У централном бањском парку, с пуно пијетета и пажње према изгинулим за слободу отаџбине, чувају се споменици и спомен обележја, у пригодним прилика-ма навиру сећања и евоцирају се успомене на храбре ратнике. Од споменика изгинулим у Првом рату, до споменика борцима из НОБ-а и спомен-обележја и спомен-бисте народном хероју Алекси Маркишићу, све је у знаку слободарства и чувања најсветлијих традиција. Леп је то пример који треба следити и

– поштовати.

СОКОБАЊА ЧУВА

СПОМЕНИКЕФото Б. Филиповић, октобар 2011.

8-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Зарастао у коров, дубоко међу вишњама плантаже ППК

„Џервина“, сакривен од очију јавности, избледелог натпи-са, на месту Липар, „стражари“ јединствен споменик српској и турској војсци. Један споменик за две војске. На северној стра-ни камена у облику пирамиде виде се полумесец и звезде, на јужној страни разазнаје се текст исписан у знак почасти српским војницима из ратне 1915. године. Упућенији кажу да је ово једини такав споменик у овом делу Србије. Споменик се налази на 120 метара од ма-гистралног пута Зајечар–Ниш. Свако од сахрањених страдал-ника, српски и турски војник, имао је уређено гробно место и споменичић. Главни споменик подигао је 14. пешадијски пук из Књажевца одмах после Првог светског рата. Реч је о парце-ли, заведеној у општинској Геодетској управи, површине један хектар, 11 ари и 82 ме-тра квадратна (1937. године парцела је била у власништву

Министарства војске, број 1.932, данас под окриљем Завичајног музеја Књажевац), на којој је сахрањено 507 српских војника, болесника и рањеника резервне књажевачке војне болнице из свих крајева Краљевине Србије. Било је умрлих и погинулих и других нација конфесија. Овде су између два балканска рата сахрањивани и турски заробљеници смештени у пешадијским касарнама (1913. го-дине), од којих је велики број умро од колере и тифуса (њих око 1.800). Имена сахрањених нису позната.И данас се на овом месту проналазе кгвоздени и камени крстови раз-личитог облика и орнамената.

Војници и официри су тај про-стор, након Великог рата, сматрали својим култним местом и са посеб-ном пажњом и пијететом обилазили и одржавали цео споменички ком-плекс. Старији мештани Књажевца памте да је краљ Југославије Алек-сандар Карађорђевић, 14. маја 1933. године, на путу према Зајечару, са свитом и књажевачким првацима на челу са старим политичарем Аца Станојевић, посетио ово гробље

и поклонио се сенима ратника. Између два светска рата гробље је било ограђено и имало мар-кантан улаз са славолуком и натписом „Војничко гробље“. Го-дине 1936. урађен је и одобрен пројекат Министарства војске за подизање монументалне капеле испод које би била костурница за пале ратнике. Други светски рат је омео изградњу капеле и цркве, као и реконструкцију целог простора. После је гробље пало у заборав.

Старији житељи памте да су марта 1955. године споменик и околина делимично рекон-струисани због доласка турске војне делегације, која је похо-дила српске крајеве да би стекла слику о томе како се чувају и у каквом стању се налазе турски споменици у нашим крајевима. После Другог светског рата на том простору био је егзецир плац – полигон за обуку војника, да би 1956., на потесу Бошево-Ли-пар са гробљем, посађен вино-град и воћњак површине 155 ари, тада у власништву комбината

„Џервин“.Драган Благојевић, агроном на

плантажи вишања „Липар“ комби-ната „Џервин“, 1990. године, ини-цирао је обнову запуштеног и заборављеног споменика, одлазио је више пута са документацијом у турску амбасаду у Београд, али у то време није наишао на разумевање. Обнову споменика и верну реконструкцију урадио је 1994. године Васил Тодоров, конзерватор Завичајног музеја у Књажевцу.

-Будући споменички комплекс са већ постојећом виноградарском кућом-музејем у ближој околини, амбијентална целина са виногра-дом на Бошеву и стара зграда упра-ве Пешадијске касарне, аустријске архитектуре из 19. века, могли би да представљају историјско-туристичку дестинацију и понуду књажевачке општине, што би обо-гатило културни туризам града и допринеоло бољој и садржајнијој регионалној сарадњи-убеђен је Драган Благојевић кој данас живи у родном Минићеву.

Б. Драганић

КЊАЖЕВАЧКИ ЗЕЈТИНЛИК НА БОШЕВУ-ЛИПАР

Недалеко од Књажевца, један редак и јединствен споменик за две војске – српској и турској, чека обнову

Спом

еник

српс

кој и

тур

ској

бојсц

и пр

е рек

онст

рукц

ије

Обно

вљен

и сп

омен

ик 19

94. г

один

е

9-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Стојан Тодоровић, но-винар „Политике“, пре го-дину и по, писао је о про-фесору Мији Стојановићу, његовим сећањима на ратне године, просвет-ним приликама и непри-ликама из тог и каснијих времена, о његовом до-приносу ширењу просве-тарства у књажевачком крају и обелодањивању истине из времена НОБ-а. Објављујемо тај разговор са мањим скраћивањима из техничких разлога, и као сећање на великог борца, просветног прегоца и патриоту.

Ступио је професор Мија у просветну струку као тек сврше-ни ученик Учитељске школе у Неготину, фебруара 1941.годи-не, прихватајући се учитељског позива у Ошљану, недалеко од његове родне Јелашнице. Управо у најтеже ратно време, посебно 1942.и 1943.године. Као и већина житеља „црвене“ партизанске Јелашнице, учитељ Мија нашао се на удару окупаторске специјалне полиције из Ниша, четничких по-тера и немачке жандармерије. Хап-сили су га пет пута, а у затворима у Књажевцу, Нишу и Минићеву (тадашњем Андрејевцу) провео је четири месеца. Од четника Драже Михајловића био је осуђен на смрт клањем, али је успео да утекне, у новембру 1943.године, у борски рудник. Било је то после битке на Чутурилу, код Јаковца, када су пар-тизани поразили четнике.

За неко будуће писање историје књажевачког краја драгоцена ће бити Стојановићева обимна монографија о родној Јелашници (и Тимочанима кроз векове) коју је дуго припремао и која се појавила из штампе у другој поло-вини 2009.године...У време велике Аћимовићеве полицијске потере ухапшен је и Миодраг Стојановић, али не само он. Организова-но су тада хапшени комунисти, учитељи и сви људи који су били осумњичени да помажу парти-зански покрет. У тој првој потери, сећа се Стојановић, ухапшени су и Миодраг Мића Станковић, Бо-жин Јовановић, Вукашин Милић . . .Књажевачки затвор био је препун (150 људи у једној соби), а ислед-ници су пребијањем и мучењем

настојали да изнуде признања. Памти Стојановић и хапшења 1943.године, када су Књажевчани, међу којима је опет био и он, и Драгојло Милић и Миле Јулин и Божин Јовановић, сточним вагони-ма отпремљени до затвора у Нишу.

Вукашин Милић, учитељ у Мањинцу, погинуо је, као начел-ник Штаба партизанске бригаде у Јабланици. Миодраг Стојановић сећа се његовог херојског држања пред специјалном полицијом у време хапшења. Гледао је та-да ухапшени Стојановић како дактилографкиња скаче на ислед-ника Андру Милутиновића, не би ли га спречила да удари учитеља Вукашина. Био је Вукашин тада омиљен у народу па су скупљани потписи да се он пусти из затвора. У Мијиној Јелашници и Мањинцу сви су се потписали.

У четничком терору 1943.године страдао је и учитељ Стојан Манић. Миодраг Стојановић га се сећа као драгог човека и изузетног педа-гога. Док је службовао у Новом Кориту, сваке суботе је силазио у Минићаво (ондашњи Андрејевац) да посети породицу. Био је пчелар и пчеларећи у Кориту, Ошљану и Петруши одржавао је везе са пар-тизанима. Четничка „црна тројка“ извела га је из стана у ноћи 12.но-вембра и убила код „Кулишта“. За њим су остале супруга Антица, такође учитељица, и две малолет-не кћерке.

Истог дана четници су кренули према Ошљану да убију и учитеља Миодрага Стојановића, али га нису пронашли. Продужили су према Новом Кориту и тамо пронаш-ли и убили учитеља Миодрага Милосављевића, који је такође

сарађивао са партизанским покре-том. Миодраг Стојановић сведочи да је Милосављевић био на вези са Милуном Минићем.

Храбра је, вели Стојановић, би-ла и учитељица Гоша Влахбеговић. Дошла је као избеглица из Бос-не, а у Јелашницу је доспела по-сле одвођења учитеља Видена Никодијевића у заробљеништво. Штитила је свог послужитеља који је сарађивао са партизанима. Чет-ници нису успели да је поколебају и застраше. Остала је присебна и када су 4.децембра 1943,године чет-ници ту у Јелашници, на балкону задружног дома, обесили парти-занске симпатизере и помагаче супружнике Тимотија и Румену Стојановић. Нису успели да открију ни да је учитељица Гоша ту скри-вала и Зорку партизанку. Али, ђаци су те године остали неоцењени у другом полугодишту. Четничка зверства проредила су њихов до-лазак у школу.

Школу су тих ратних година избегавала и престрашена деца у Јаковцу. У школском дворишту четници су, пред ђацима, убили супугу истакнутог партизана Ла-зе Крајинца. Призор је био језив: несрећна жена изгорела је као буктиња на школском дрвљанику. Тада је учитељица у Јаковцу била Лепосава Сибиновић...

Миодраг Стојановић живо се сећа како су били престрашени и ђаци у Дебелици, селу у коме је неко време службовао као учитељ. Четници Драже Михаиловића тамо су у једном дану, 10.децембра 1943.године, убили 10 младих људи у ата-ру Липљанских Горица. Тог дана

обешен је на балкону задружног дома у селу Живојин Милојевић Турчин. Нико из села три дана није смео да приђе и скине обешеног. Четнички масакр у Дебелици Ми-одраг Стојановић описао је у још необјављеној хроници о том селу.

Стојановић је поуздан све-док ратних збивања у просвети књажевачког и тимочког краја јер је био учитељ у више места: у Малом Извору, Боровцу, Буковој глави код Доњег Милановца, Градскову, Селачкој, Јелашници, Сврљишкој Топли, Дебелици и Минићеву. Грађу о томе прикупљао је и радећи као просветни ин-структор среза Зајечар, и радећи у Агитпропу Среског комитета КПЈ у Зајечару. Није престајао да се за та збивања интересује и касније када се застално настанио у Минићеву. Од 1962.до 1982.године био је на-ставник српског језика, професор педагогије, помоћник директора, а од 1978.до 1982.године, до одласка у пензију, и директор основне школе у Минићеву.

У монографији о Јелашници са-чувао је сећање на многе догађаје и из тог времена. Као поуздани сведок описао је и погибију истак-нутог ратног првоборца Милуна Минића (19.септембра 1942.године у атару Ошљана) по коме је бив-ше село Андрејевац добило име Минићево. Забелешку о тим рат-ним збивањима Стојановић има и у краткој монографији о Минићеву, објављеној 1981.године. Објавио је и монографију о школи у Минићеву. Знатно је обимнија и много ду-же припремана монографија о Дебелици.

ТЕшКЕ РАТНЕ гОдиНЕ ПРОФЕСОРА МИЈЕ СТОЈАНОВИЋА

Миодраг Мија Стојановић, професор у пензији, умро је у 92. години ( 1920-2012.), 8. јануара ове године, у Минићеву

Бож

ин и

Миј

а...

10-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Србија је једна од ретких земаља у којој је без обзира на сву суровост рата одувек било примера витешт-ва, нарочито у Првом светском рату, па се тако и дешавало да зараћене стране подигну једна другој спомен обележје или да се жртве сахране у исту гробницу. Док је октобар некако више везан по догађајима за Други светски рат и антифа-шизам, у новембру се евоцирају успомене на многе битке из оног претходног, који неки називају и

„последњи витешки рат“. Тако ће од идуће године, Дан примирја у Првом светском рату, 11.новембра, бити нови државни празник, као и 21. октобар, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.

-За шест година ратовања, од 1912. до 1918. године, Војска Србије није направила ниједан ратни зло-чин, а године после Првог светског

рата обележио је цивилизован однос власти према жтртвама на обе стране, и победничкој и пораженој. По наредби краља Александра, југословенске власти понашале су се као кад су биле део садашње Европе, имале су високе етичке норме једнако исказујући поштовање према непријатељу као према сопственом војнику. На ви-ше места сахрањивани су у исте гробнице, а и дан данас постоје заједничке спомен-кустурнице у многим местима у Србији - истиче др Миро Чаваљуга, помоћник ми-нистра за рад и социјална питања, задужен за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, за-штиту ратних меморијала у земљи и иностранству и обележавање значајних датума из традиције српских ослободилачких ратова.

Наведимо неколико примера:

посебну знаменитост београд-ског Новог гробља чине управо војничка гробља где су сахрањени погинули у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату. Овде почивају припадници српске војске и савесничких армија, али и ратних противника Србије, па се као посебне целине издвајају француско, руско, италијанско, ау-строугарско, бугарско, немачко и енглеско војничко гробље.

Црква Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу јединствена је и ван граница наше земље по то-ме што се у њеној крипти налазе ко-сти 20.000 српских јунака, заједно са костима 30.000 аустроугарских војника настрадалих у Колубарској бици, највећој и најзачајнијој бици између српске и аустроухгарске војске у Првом светском рату.

У знак сећања на борбе вођене

на Гучеву током Првог светског рата, подигнута је 1929. годи-не спомен-костурнива у којој су заједнички сахрањени посмртни остаци палих ратника и српске и ау-строугарске бојске. На споменику стоји саркофаг са натписом: „Гучев-ски хероји у борби 1914.године“. Иза споменика се налазе остаци ровова из Првог светског рата. Околина споменика је искрчена, уређен је видиковац са којег се пружа пре-леп погле на Подриње, Поцерину, Семберију и Мајевицу.

Пролетос је изасланик Ми-нистарства одбране Републике Чешке пуковник Лорант Курто-ши положио венац на споменик српским војницима и солдатима Централних сила који су погинули на подручју Чачка, од 1912. до 1918. године.

Д. Стевановић

СРПСКА ВОЈСКА НИЈЕ ПОЧИНИЛА НИ ЈЕДАН РАТНИ ЗЛОЧИН

Иако наши јунаци почивају у гробницама широм света, Србија има споразум о узајамној заштити спомен-обележја само са Словачком, мада се очекује да ускоро учини и са Русијом, Грчком, Француском, Немачком...

Живојин Ђерговић (у првом плану) из Минићева, у Солуну, 1917.

С п о м е н -костурница на Гучеву српским и аустроугарским

војницама

Споменик погинулим српским војницима, подигнут 1919. у Гардерену, Холандија

11-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

По сазнањима младог нишког историчара, Алек-сандра Динчића, у дневном извештају команде Југоистока, за 3. септембар 1944. пише: Србија – Ситуација на Дунаву непромењена. „Водена вила“ и даље је успорена, пошто изгле-да да је батерија лаких пољских хаубица борбене школе у Ни-шу окружена у Књажевцу. Ве-за не функционише већ два дана. Јучерашњим ваздушним нападом на Ниш уништен је муницијски транспорт (9. ками-она) за морнаричке јединице у Прахову“...

Наводи се и да је „ држање четника све непријатељскије, нарочито у северозападној, а сада и у југозападној Србији „.

И наредних дана, наро-чито 5. и 6. септембра, Нем-ци су покушали да се, са инжињериским десантним јединицама, искрцају у Милу-тиновцу код Кладова , али су Румуни артиљеријом погоди-ли две скеле, па је погинуло 107, рањено 38, а нестало 60 њихових војника. Четници су опет, посебно били активни код Текије и Сипа.

- С обзиром на то да је био обавештен о Пилетићевом ул-тиматиму, Адолф Хитлер није дозволио да целокупна флота падне у руке четницима, које

никада није сматрао регуларним снагама Краљевине Југославије и увек је говорио како се са њима не разговара, већ се стрељају – истиче Динчић. –Радије је био спреман да жртвује своје војнике, као много пута до тада, на Источном фронту, те је наредио да се бродови потопе.

И, тако, 7.септембра 1944. читаве ноћи чуле су се бројне експлозије у области између Прахова и Доњег милановца. Почели су да тону бродови, а са њима и Немци – укључујући и санитетско пловило са више од хиљаду тешко рањених војника, транспортованих управо са Источног фронта.

Истог дана, војно управни ко-мандант, генерал Фелбер – по директиви немачког команданта Југоистока – наредио је команди Корпусне групе „Шнекенбургер“ да организује одбрану фронта Дунав – румунски део Баната, до града Мехадије, а за одбрану од Тимока до Текије ангажовао је и делове борбене групе „Фишер“, односно

око 7.000 војника.Историчар А лександар

Динчић указује да су четници на-пали и колону немачких морнара који су пешице кренули према Бе-ограду , а 80 заробљених војника пуковник Пилетић предао је Црвеноармејцима, са којима су четници онемогућавали прилаз Дунаву...

- Напад на Немце први су за-почели четници, а онда се сту-пило у везу са совјетским офи-циром који се налазио на челу експедиционе јединице и тек је прешао Дунав – прецизира Динчић.- С обзиром на то да су Совјети очекивали да ће најпре наићи на партизане, Тито је уло-жио енергичан протест Команди Црвене армије у Крајови, због сарадње са четницима, тврдећи како је реч о „ обичном рекла-мерству“. Иако на терену није било упоришта за такав став, интервенција је уродила пло-дом и совјетски војници су се, приликом поновног уласка у Србију, непријатељски односи-ли према четницима....-записао је у Новостима М. Ристовић 22. новембар 2011.

Кљу чни извор з а тумачење овог мистериоз-ног догађаја на Дунаву су немачки дневни извештаји од 2. до 8. септембра 1944, који су микрофилмовани и донети из Националног архива у Вашингтону, те се чувају у Војном архиву у Београду.

Иако преведени са не-мачког језика – управо због ове антиосовин-ске акције Југословенске војске у отаџбини на Ду-наву, која је Немцима про-узроковала велику штету – нису објављени у Збор-нику докумената и подата-ка о Народноослободилач-ком рату југословенских народа.

Током велике операције „Дунавски вилењак“, у сеп-тембру 1944. пре него што су потопили више од 220 бродо-ва, односно целу Црномор-ску флотилу, Немци су раз-матрали четнички ултима-тум да им, у року од 24 часа, предају сва пловила. Такав услов поставио им је коман-дант Осме групе јуришних корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), пуковник Велимир Пилетић, док су чет-ници и Румуни наставили да узнемиравају немачке бродо-ве на Дунаву....

ТАЈНА ОПЕРАЦИЈЕ „ДУНАВСКИ ВИЛЕЊАК„

НИШКИ ИСТОРИЧАР АЛЕКСАНДАР ДРИНЧИЋ ОТКРИВА ИСТИНУ О НЕМАЧКОЈ ОПЕРАЦИЈИ ИЗ СЕПТЕМБРА 1944. ХИТЛЕР жРТВОВАО 220 БРОДОВА, СВЕ СА ПОСАДАМА, ПА И ОКО ХИљАДУ РАњЕНИКА СА ИСТОЧНОг фРОНТА

МИСТЕРИЈА ИЗ

ВАШИНГТОНА

ХИТЛЕР ПРОТИВ ЧЕТНИКА

ТИТОВ ПРОТЕСТ КОМАНДИ

ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ

12-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

У више општина Тимочке крајине, 22. децембра, свечано и достојанствено, обележен је Дан ЈНА. У Бору су делегација борачких организација положила венце на споменик жртвама фашизма на Тргу ослобођења, а потом је одржана свечана акдемија. У пригодној речи поводом стварања југословенске армије истакнуто је да ће генерације

које живе у слободи вечно памтити велика дела првих партизанских јединица и народнослободилачке војске. У културном делу програма учествовао је Дечји ансамбл Месне заједнице Старо селиште и КУД инвалида рада. Чули су се и заветни стихови поеме Ђорђа Радишића

“”Доста су свету једне Шумарице”. Т.Б.

СећАње НА ДАН ЈНА

ДОСТА СУ СВЕТУ

ЈЕДНЕ ШУМАРИЦЕ