tradicionalna odeca zlatiborskog kraja

8/16/2019 Tradicionalna odeca zlatiborskog kraja

http://slidepdf.com/reader/full/tradicionalna-odeca-zlatiborskog-kraja 1/20

Шта све знаш

о традиционалној одећи

златиборског краја?

Шта све знашо традиционалној одећи





Шта све знашо традиционалној одећи







Шта све знашо традиционалној одећи златиборског краја?



Иако не постоје подаци о томе када се одећа тачно појавила, досадашња истраживања показују да се она носи

већ хиљадама година. Настала је као потреба првих људи да се заштите од хладноће и врућине. У почетку,

одећа се правила од коже и крзна животиња. Проналаском игле, одећа почиње да се шије.

Фосил игле, стар чак 26.000 година, показује да су још неандерталци поседовали знања о одевању. Игла се

најпре правила од животињских костију: са једне стране је била зашиљена, а са друге пробушена.

Игла од костију касније је замењена иглом од бронзе, а у раном средњем веку иглом од

челика.

Током времена, поред заштитне и хигијенске улоге, одећа добија и естетску функцију.

Људи су занимљивим одевним предметима почели да улепшавају своје тело и на

тај начин показују припадност одређеној друштвеној групи. Одећа

се кроз векове мењала и с временом су се развили различити

стилови одевања који су често зависили од општих услова живота.

одећи и иглиO одећи и игли

1



Традиционална златиборска одећа серазликује од одеће у осталим

крајевима Србије. На њен посебан

изглед утицало је више фактора:

клима, рељеф и удаљеност ове планине

од града.

Због дугих и хладних зима одећа је

морала бити веома топла, а пошто сенарод у овим планинским крајевима

углавном бавио сточарством, одећа се

најчешће правила од овчије вуне. У

овим крајевима жене су обрадом вуне

почеле да се баве још у 9. и 10. векa наше ере. Припрема вуне за

прављење одеће почињала је шишањем оваца крајем априла или

почетком маја. После шишања вуна се прала, најчешће на реци.

Чиста и осушена вуна се чешљала помоћу гребена, огребаче илитарака чиме су се добијала вунена влакна. Она су се прела

помоћу преслице и вретена па су тако вунене нити биле

спремне за плетење или ткање.

Поред вуне се за прављење одеће користила и конопља коју је

на Златибору гајило скоро свако домаћинство. Сејала се у

мају, најчешће пре Ђурђевдана, а брала у августу. Стабљика

конопље се након брања потапала у воду у којој је стајала оддест до двадесет дана. На тај начин се влакно биљке

одвајало од стабљике. Након сушења стабљика се ломила

помоћу трлице. Она се затим гребенала помоћу

гребена или огребаче, а тараком се добијало још

мекше и дуже влакно. Предењем се добијала нит, а

препредањем још дебља нит конопље.

У ове удаљене планинске области „модни“ утицаји из других крајева су тешко и споро

допирали, па можемо рећи да је златиборска

Ни свиле, ни кадифе...Ни свиле, ни кадифе...

Трљење конопље на трлици

2

Гребени

Тарак

Огребача



3



Одећа се плела или ткала. То је био женски део посла који се обављао у слободно време, најчешће увече када сезаврше сви остали кућни послови. У сваком домаћинству је увек било плетаћих игала и по најмање један

разбој.

У златиборском крају се плело помоћу пет, две или једне игле. На пет игала плетене су чарапе, шалови и капе, а

на једну или две игле сви остали одевни предмети. Ткањем се првило платно од којих су шили мушке и женске

кошуље, пеленгаће, кошуљке, хаљетке, дечје кошуље, панталоне, појасеве... У овом крају се ткало на натри –

хоризонталном разбоју. Њих су правили мајстори столари или даровити појединци. Најчешће су се правили

од буковог дрвета. У кућама у којима има женске деце плело се и ткало много више, јер чим се роди женско детепочиње да се спрема девојачка спрема, мираз и дарови које девојка приликом удаје носи у нови дом.

Женска посла Женска посла

4



Разбој

Ткање на натри

У друштву је лепше и лакше плести

Предење вуне

5



Одећа у дугиним бојамаОдећа у дугиним бојама

6



Након турског освајања наше земље у 14. веку,

народу је законом забрањено бојење одеће,

тако да је за фарбање вуне и конопље сеоско

становништво користило само природне боје.Биљне боје су се правиле од љуски плодова и

корена, коре, листа или цвета разних биљака.

За добијање црне боје коришћена је кора и

лишће јасена; тамније нијансе браон боје

добијане су од љуске и лишћа ораха; зелени

тонови су се добијали кувањем стабљика

паприке и парадајза, а светлији тонови

бојењем пређе у лишћу дуње и липе... Биљкесу на посебан начин припремане за бојење:

сушене су и ситњене у прах, а најчешће им је

додавана галица како би боја била постојана.

Након ослобођења од Турака у 19. веку, у

Србији почињу да се користе и куповне боје.

Тек тада народна ношња постаје веома

шарена, јер одећа добија и наранџасте,светлобордо, бордо и љубичасте украсе. Прве

бојаџијске радње су се у Ужицу појавиле

крајем 19. и почетком 20. века.

Бојаџијски занат постоји преко 2000 година.

Прве бојаџије у историји били су Феничани.

Они су пурпурну боју добијали из морских

шкољки, а тајну прављења су себично чували.

Цена обојених тканина је била толико висока

да су је могли купити само најбогатији. На ове

просторе бојаџијски занат је стигао изВизантије у доба Немањића.

Народни називи за боје:

шептела – тамнорозе

руја – наранџаста

жиравли – светлобордо

кавела – бордо

јоргованли – љубичастакрмезли – црвена

чивитли – тамноплава

Бојаџијски занат

7



Одећа која се носила свакодневно прављена је од грубих материјала и није

украшавана. Вашари, свадбе или славе су биле прилике да се покаже

најлепша одећа која је дуго и пажљиво припремана. Ношња је прављена од

финих материјала, често куповних, и била је богато украшена разнобојним

везом. Таква одећа се звала „стајаће одело“ јер се носила ретко, само у

посебним приликама.

У свечаним приликама жене су носиле дуге кошуље од конопље преко којих

су стављале прегаче – ткане вунене кецеље; око струка су везивале ткане

вунене појасеве, а преко сукнених прслука зими су носиле зубуне од белог

сукна; на ногама су носиле плетене вунене чарапе и опанке; девојке су на

глави имале црвене фесове које су обавијале плетеницама, а правило је било

да мараме носе удате жене уколико имају децу старију од годину дана.

Мушкарци су у свечаним приликама испод кошуља од конопље носили

пеленгаће од конопљиног платна или вунене пеленгире зими; око струка су

везивали ткане појасеве, а испод прслука у зимском периоду су носиликопоране; на ногама су носили плетене вунене чарапе и опанке, а на глави

шубаре.

Сеоска модаСеоска мода

Женски везени прслук

Зубун

Женска ношња

Мушка и женска одећа за сваки дан

8

Женска кошуља



Одећа за децу је прављена по узору на одећу коју су носили одрасли

укућани, али је била мало једноставнија. Обичај је био да се детету када

прохода поклоне кошуља или хаљина, капа, појас и чарапе. То су основниделови одеће које користе и одрасли у својој гардероби. И деца су, као и

њихови родитељи, имала одећу за сваки дан и одећу за посебне прилике.

Када је лепо време, деца су често носила само кошуљу и пеленгаће од

конопљиног платна, а најчешће су ишла босонога. У хладним зимским

данима носила су топле сукнене прскуле, гуњиће и вунене чарапе које су

им плеле маме или баке. Дечја ношња била је слична ношњи за одрасле:

прављена је од истог материјала и била маштовито украшена као и одећакоју су жене и мушкарци носили у свечаним приликама.

Одећа за најмлађеОдећа за најмлађе

Мушки копоран са јелеком

Пеленгаће

Мушка ношња

Деца у свакодневној и свечаној одећи

9

Мушка кошуља



Жене су шиле и украшавале једноставније деловеодеће, али одећу од сукна украшену вуненим

гајтанима умеле су да направе само веште

занатлије – абаџије. Они су са великим умећем

правили поједине делове традиционалне сеоске

народне одеће. За шивење су користили абу која је

дала назив њиховом занату. Аба је турска реч за

сукно које је у наше крајеве стизало из Турске,

Босне и Бугарске. Зато се и мајстори који правеодећу од грубог сукна називају абаџије, занат је

абаџилук, а радионица абаџиница. Људи који су

живели у селима углавном су носили сукнена

одела па су абаџијске радионице биле бројне. За

израду одеће коришћен је мали број једноставног

алата: аршин, маказе, игле, напрстак, утија итд.

Муштерије су наручивале одела, абаџијенабављале материјал и узимале меру, али се проба

одела није вршила.

Богатији људи су наручивали одела од чоје, сомота

и шајака. Одела од ових материјала су ношена

само на вашарима и свадбама, а израђивали су их

мајстори – терзије. Само су имућније газде

наручивале одела украшена свиленим гајтанима,свилом и срмом, али је таквих поруџбина било

мало. Она нису била јефтина: једно такво сашивено

и навезено одело коштало је као крава и теле

заједно.

Абаџијски и терзијски занати су били веома

слични па се неретко дешавало да абаџије кроје

народну одећу од терзијског, а терзије одабаџијског материјала.

Начини ми оделоНачини ми одело! Пегла ( утија)

Аршин

Маказе

Напрстак

10



11



За одећу се везују многобројне забране и

ритули. У години има „забрањених“ дана када се

одећа не сме ни шити ни крпити (на Андрејевдан,

Лазаревдан, итд). Према народном веровању пелене

не сме да „ухвати“ мрак напољу, јер се веровало даће у противном ноћни демони ухватити дете. Одећа

у народном веровању има и магијску улогу. Када се иде

ноћу неки људи преврну део одеће како би се заштитили од

ноћних демона. Веровало се да ће се ономе ко сања конопљу

десити нешто лоше. О одећи су испричане и многе народне

приче. У некима су виле обавијене провидним велом, док

змајеви носе сребрне кошуље. Бела боја венчанице у

свадбеним ритуалима је знак чедности девојке која се удаје,

док се црном одећом исказује туга за покојником.

Ма

шта

Ма штакажеш?кажеш?!

12



Обуции обој

Јованку

13



14



15

Обуции обој

Момчила



16



аршин – стара мера за дужину

вретено – дугуљасти дрвени предмет за предење вуне; користи се уз преслицу

гајтан – памучна, вунена или свилена врпца за украшавање одеће

галица – прах који остаје приликом ковања металних предмета

гребен – дрвени предмет за чешљање вуне и конопље

конопља – биљка која се користи за производњу платна

огребача – дрвени предмет за чешљање вуне и конопље; често има облик крста

преслица – дугуљасти дрвени предмет за предење вуне; користи се уз вретено

разбој – дрвена справа на којој се тка; може бити хоризонтални и вертикални

сомот – врста меке тканине која се најчешће прави од памука

срма – сребрна жица која се користи за украшавање одеће

сукно – вунена тканина која се добија ткањем и ваљањем у ваљавицама

тарак – дрвени предмет помоћу којег се добија меко и дуго влакно вуне и конопље

трлица – дрвени предмет у коме се конопља гњечи како би се из ње извукле нити

утија – (тур. пегла) предмет за пеглање сукна и гајтана

чоја – вунена тканина; куповно, финије сукно

шајак – вунено сукно фабричке израде

ојмовникПојмовник

Фотографије и цртежи су преузети из фонда Музеја на отвореном ''Старо село'' у Сирогојну,

Библиотеке ''Љубиша Р. Ђенић'' у Чајетини и фирме Sirogojno Company у Сирогојну.

... У неким народним

причама виле

најчешће носе

провидни вео ...



ИЗДАВАЧ

Музеј на отвореном ''Старо село'' у Сирогојну

ЗА ИЗДАВАЧА

Бранко Благојевић, в.д.директора

АУТОР

Др Бојана Богдановић, виши кустос

ИЛУСТРАЦИЈЕ

Марина Веселиновић

ДИЗАЈН И ПРЕЛОМ КАТАЛОГА

Digital Design studio

ЛЕКТУРА

Ана Тодоровић-Радетић

ШТАМПА

Цицеро, Београд

ТИРАЖ 300

Сирогојно, 2014. године

CIP - Каталогизација у публикацији

- Народна библиотека Србије, Београд

391(497.11)

БОГДАНОВИЋ, Бојана, 1980-

Шта све знаш о традиционалној одећи

златиборског краја / [аутор БојанаБогдановић ; илустрације Марина

Веселиновић]. - Сирогојно : Музеј на

отвореном "Старо село", 2014

(Београд : Цицеро). - 16 стр. :

илустр. ; 21 x 21cm

Кор. насл. - Подаци о ауторки

преузети из колофона. - Тираж 300.

ISBN 978-86-82447-75-7

a) Одевање - Златибор

COBISS.SR-ID 212280332

tradicionalna odeca zlatiborskog kraja

Documents