PREDAVANJE 29.10.2011. GODINE

GLAVA ČETVRTA

TUŽBA

Pojam - Tužba je parnična radnja kojom se pokreće – inicira parnični postupak tako da bez tužbe nema parničnog postupka obzirom na važenje načela dispozicije u parničnom postupku. Kako je pravo na tužbu javnopravno ovlašćenje građanina prema državi, tužba je u prvom redu upravljena prema sudu kao državnom organu jer tužilac tužbom traži od suda da mu pruži pravnu zaštitu za ugroženo ili povređeno subjektivno građansko pravo ili pravno ovlašćenje. Tužba ima tri važne funkcije:

Prva, tužbom tužilac određuje sud koji će da odlučuje o tužbenom zahtevu, što ne znači da je zakonom predviđena nadležnost baš onog suda koji je tužilac u tužbi označio; sud označen u tužbi se može oglasiti nenadležnim i dostaviti tužbu nadležnom sudu;

Druga, tužilac tužbom određuje parnične stranke i to sebe u procesnoj ulozi tužioca i određuje tuženog;

Treća, tužilac tužbom određuje predmet spora, a predmet spora predstavlja zahtev tužioca istaknut u tužbi.

Vrste tužbi - Prema kategorijama materijalnog prava, tužbe u pravnom sistemu RS po

ugledu na germanske pravne sisteme, mogu biti: petitorne, posesorne, naslednopravne i sl. jer se prema kategorijama materijalnog prava određuje vrsta i sadržina pravne zaštite koja se tužbom traži.

Prema vrsti pravne zaštite koja se tužbom traži, tužbe mogu biti: kondemnatorne (osuđujuće), deklaratorne (utvrđujuće) i preobražajne (konstitutivne). Ova podela tužbi je zastupljena u kontinentalnim pravnim sistemima, a takvom sistemu tužbi odgovara i sistem presuda kojima sud izriče svoj stav prema tužbenom zahtevu.

Dopuštenost tužbe sa aspekta pravnog interesa za tužbu – Postojanje pravnog interesa za tužbu je procesna pretpostavka na koju sud pazi ex officio, pa kad nedostaje pravni interes sud tužbu odbacuje kao nedopuštenu (član 67. stav 1. tačka 7. ZPP-a). Interesantno je zapaziti da ZPP postojanje pravnog interesa vezuje samo za deklaratornu (utvrđujuću) tužbu. Međutim, pravni interes za tužbu kao procesna pretpostavka dopuštenosti tužbe, mora postojati kod svake tužbe koja se podnosi sudu, jer tužiocu pripada pravo na pravnu zaštitu samo ako on ima pravni interes vredan zaštite da bi država bila dužna da mu takvu zaštitu i pruži. Pravni interes za tužbu tužilac uvek ima kad ima pravnozaštitnu potrebu, a pravnozaštitna potreba postoji kad se tužiočevo subjektivno građansko pravo nalazi u stanju neizvesnosti ili povrede ili ugroženosti, koje stanje se može otkloniti samo intervencijom suda. Kod navedene tri vrste tužbe, pravni interes nije identičan.

(a) Kondemnatorna tužba (osuđujuća) – je redovan način pravne zaštite tužioca. Ove tužbe se dele na:

Pozitivne – u koje spadaju: (1) tužba za osudu na davanje (plaćanje određene sume novca, predaju određene stvari

itd.) i

1

(2) tužba za osudu na činjenje (preduzimanje određene radnje kao što je dogradnja ili adaptacija ili popravka određene stvari itd.).

Negativne – u koje spadaju: (1) Tužba za osudu na propuštanje – upravljena je na osudu tuženog da propusti vršenje

određene radnje kojom se vrši povreda odnosno ugrožavanje subjektivnog građanskog prava tužioca. Postoje dve vrste ovih tužbi: (a) Ako je subjektivno građansko pravo tužioca već povređeno ili ugroženo, tužba za osudu na propuštanje se upravlja: ˚ka budućem prestanku povrede odnosno ugrožavanja; ˚ka uklanjanju stanja nastalog izvršenom povredom odnosno ugrožavanjem; ˚ka uspostavljanju stanja kakvo je bilo pre povrede odnosno ugrožavanja. Da bi bila osnovana mora postojati buduća realna opasnost da će tuženi i dalje vršiti povredu odnosno ugrožavanje tužiočevog subjektivnog prava. (b) Ako subjektivno pravo tužioca nije povređeno niti ugroženo, ali postoji realna opasnost da će biti povređeno ili ugroženo obzirom da tuženi namerava da preduzme radnju povrede odnosno ugrožavanja, tužba za osudu na propuštanje se upravlja: ˚ka zabrani tuženom da preduzme radnje kojima se priprema povreda odnosno ugrožavanje; ˚ka zabrani tuženom da preduzme radnje kojima se izvršava povreda odnosno ugrožavanje; ˚ka zabrani tuženom da preduzima radnje buduće povrede odnosno ugrožavanja prava.

(2) Tužba za osudu na trpljenje – Ovom tužbom tužilac zahteva da sud obaveže tuženog da trpi vršenje određene radnje tužioca, npr. tužilac radi ostvarenja prava stvarne službenosti traži da sud obaveže tuženog da trpi prelazak tužioca preko svog imanja.

Dopuštenost kondemnatorne tužbe – Pretpostavka je kod kondemnatornih tužbenih zahteva da se ističu radi ostvarenja potraživanja koja su, po odredbama materijalnog prava, već dospela, pa ako potraživanje nije dospelo sud odbija tužbeni zahtev kao neosnovan. Međutim, potraživanje ne mora biti dospelo u momentu podnošenja tužbe, dovoljno je da je dospelo do momenta zaključenja glavne rasprave (član 177. stav 1. ZPP-a), pa ako do momenta zaključenja glavne rasprave potraživanje nije dospelo, sud će odbiti tužbeni zahtev kao neosnovan. Od ovog pravila postoje tri izuzetka koje predviđa ZPP:

Prvi izuzetak (član 177. stav 2. ZPP-a) odnosi se na tužbu čiji predmet su trajne obligacije koje podrazumevaju određeno davanje, činjenje, propuštanje, trpljenje koje ima određeni duži vremenski kontinuitet, kao što je obaveza davaoca izdržavanja, obaveza kontinuirane isporuke sirovina ili goriva u određenim vremenskim intervalima kod sukcesivnih obligacija, obaveza iz ugovora o doživotnoj renti, obaveza iz ugovora o radu, obaveza iz ugovora o delu, obaveza iz ugovora o ostavi, obaveza iz ugovora o ortakluku, obaveza iz ugovora o posluzi i sl.

Drugi izuzetak (član 177. stav 3. ZPP-a) se odnosi na tužbu za predaju ili preuzimanje stvari datih u najam ili zakup, koja se može podneti i pre prestanka najamnog ili zakupodavnog odnosa.

Treći izuzetak (član 203. ZOO) se odnosi na tužbu za naknadu buduće materijalne štete ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti, npr. tužilac kao oštećeni zbog invaliditeta, traži da sud obaveže tuženog kao štetnika na isplatu doživotne rente i sl.

Postojanje pravnog interesa kod kondemnatorne tužbe - se pretpostavlja, jer pravni interes već postoji zbog same činjenice da tužilac podnosi tužbu protiv tuženog da bi ga primorao da ispuni neku obavezu na davanje, činjenje, propuštanje ili trpljenje.

(b) Deklaratorna tužba (utvrđujuća) – je poseban način pravne zaštite tužioca (član 54. ZPP-a). U odnosu prema kondemnatornoj tužbi, deklaratorna tužba ima samo subsidijerni karakter. Smisao ove tužbe je da spreči povredu subjektivnog prava ili pravnog ovlašćenja

2

tužioca i učini kraj jednoj neizvesnoj pravnoj situaciji tj. cilj ove tužbe je da između parničnih stranaka stvori izvesnost i pravnu sigurnost kako bi one mogle da odrede svoja buduća ponašanja. Deklaratornom tužbom, za razliku od preobražajne, zapravo se samo konstatuje postojanje ili nepostojanje određenog pravnog stanja. Ove tužbe se dele na:

Pozitivne – kad tužilac od suda traži da utvrdi postojanje nekog spornog prava ili spornog pravnog odnosa ili istinitost neke isprave.

Negativne - kad tužilac od suda traži da utvrdi nepostojanje nekog spornog prava ili spornog pravnog odnosa ili neistinitost neke isprave.

Dopuštenost deklaratorne tužbe – Deklaratorna tužba je dopuštena ako je podneta radi utvrđenja:

- Postojanja odnosno nepostojanja nekog spornog prava ili spornog pravnog odnosa. Pravni odnos čije se postojanje odnosno nepostojanje utvrđuje mora biti: (1) građanskopravnog karaktera; (2) između parničnih stranaka; izuzetak je kad se radi o pravnom odnosu između trećih lica uz uslov da taj odnos ima neposredan uticaj na pravni položaj tužioca; npr. u procesnoj ulozi tužioca Primus kao vlasnik zemljišta koje je dao u zakup Sekundusu, tužbom protiv Tercijusa, koji tvrdi da na istom zemljištu ima pravo plodouživanja, traži da sud utvrdi da na zemljištu ne postoji pravo plodouživanja; (3) postojeći, a što znači da se ne može tražiti utvrđenje budućih i nepostojećih pravnih odnosa, ali se može tražiti utvrđenje postojanja pravnih odnosa zasnovanih pod odložnim ili raskidnim uslovom ili rokom.

- Istinitosti ili neistinitosti neke isprave. Može se utvrđivati samo autentičnost isprave, što znači, da li isprava potiče od organa ili lica koje je na njoj označeno kao izdavalac. Ne može se i ne sme utvrđivati istinitost sadržine isprave tj. da li je tačno ono što se u ispravi tvrdi.

Deklaratorna tužba nije dopuštena kad je činidba iz spornog prava ili pravnog odnosa već dospela i u tom smislu ova tužba je subsidijerna u odnosu na kondemnatornu tužbu. U svakom slučaju predmet deklaratorne tužbe ne mogu nikada da budu: (1) elementi ili prethodna pitanja iz jednog pravnog odnosa kao što je postojanje protivpravnosti, mane u izjavama volje, postojanje krivice itd. (2) obične činjenice, npr. da je dug izmiren, (3) pravna kvalifikacija jednog pravnog odnosa, (4) apstraktna pravna pitanja, (5) tumačenje apstraktnih pravnih normi i (6) prava koja nisu tuživa.

Postojanje pravnog interesa kod deklaratorne tužbe – se ogleda u tome da se okonča neizvesnost koja postoji u vezi sa postojanjem nekog subjektivnog prava ili pravnog odnosa ili u vezi sa istinitošću neke isprave. Ako je pravnu zaštitu moguće postići kondemnatornom ili preobražajnom tužbom, onda nedostaje pravni interes za deklaratornu tužbu i u tom slučaju će sud odbaciti tužbu. Pravni interes za podnošenje deklaratorne tužbe mora postojati najkasnije u momentu zaključenja glavne rasprave u prvostepenom postupku, a ako pravni interes nestane u toku postupka, sud će odbaciti tužbu. Dakle, postojanje pravnog interesa je procesna pretpostavka za podnošenje deklaratorne tužbe o kojoj sud pazi ex officio tokom trajanja celog postupka.

Odnos deklaratornog i kondemnatornog zahteva – može se sagledati kroz dve različite situacije:

(1) Kad je prvo podneta kondemnatorna tužba, a zatim deklaratorna tužba, deklaratorna tužba će biti nedopuštena jer već teče parnica između istih parničnih stranaka u istoj pravnoj stvari, pa ako sud odbije kondemnatorni tužbeni zahtev kao neosnovan, sudska odluka u sebi sadrži i odluku o nepostojanju pravnog odnosa između parničnih stranaka odnosno o nepostojanju određenog prava tužioca, a time je ostvarena potpuna pravna zaštita tuženog.

3

(2) Kad je prvo podneta deklaratorna tužba, a zatim kondemnatorna tužba, deklaratorna tužba će biti nedopuštena jer nestaje pravni interes tužioca za deklaratorni tužbeni zahtev obzirom da ako sud usvoji kondemnatorni tužbeni zahtev kao osnovan, sudska odluka o ovom zahtevu će implicitno obuhvatiti i sudsku odluku o tužbenom zahtevu iz deklaratorne tužbe, a time je ostvarena potpuna pravna zaštita tužioca. U ovoj pravnoj situaciji ne postoji dvostruka litispendencija jer nema identiteta između zahteva istaknutih u deklaratornoj i kondenmnatornoj tužbi.

Ipak, u obe pravne situacije se opravdano postavlja pitanje zabrane dvostruke litispendencije i pitanje postojanja pravnozaštitne potrebe.

Prejudicijelni (incidentni) zahtev za utvrđenje – Napred navedene pravne situacije valja razlikovati od pravne situacije kad u toku parnice, tužilac istakne prejudicijelni (incidentni) zahtev za utvrđenje da jedan pravni odnos ili pravo postoji ili ne postoji. Prejudicijelni zahtev kao prethodno pitanje za osnovni tužbeni zahtev postaje predmet posebnog tužbenog zahteva i od njegovog rešenja zavisi ishod spora.

Isticanje prejudicijelnog (incidentnog) zahteva dopušteno je ako se ispune sledeći uslovi:Ako parnica već teče i to do zaključenja glavne rasprave tj. dok sud nije odlučio o glavnom

zahtevu;Prejudicijelni pravni odnos mora postati sporan u toku parnice i ostati sporan do

zaključenja glavne rasprave;Predmet prejudicijelne tužbe mora biti prejudicijelan za meritorno rešenje glavnog zahteva

tj. od njegovog rešenja zavisi ishod spora u celini;Sud mora biti stvarno nadležan za rešenje prejudicijelnog zahteva za utvrđenje.Domašaj deklaratornog tužbenog zahteva – Sudska odluka o deklaratornom tužbenom

zahtevu tj. deklaratorna sudska odluka ne stvara, ne menja i ne gasi materijalnopravni odnos koji je predmet sudske zaštite, ali je podobna za materijalnu pravnosnažnost jer obavezuje sud i u drugom postupku u kojem bi se kao prethodno postavilo pitanje o postojanju odnosno nepostojanju nekog prava ili pravnog odnosa.

(c) Preobražajna tužba (konstitutivna) – Nastanak, promena i gašenje određenih subjektivnih građanskih prava ili pravnih odnosa postiže se jednostranim izjavama volje, npr. izjava o raskidu ugovora, otkaz ugovora o zakupu itd. Vršenje ovih preobražajnih prava često daje povoda sporu jer se uvek može postaviti pitanje pravne valjanosti izjava volje zbog postojanja mana volje. Zato zakon predviđa da se preobražajna ovlašćenja koja imaju uticaj na pravni položaj trećih lica, mogu ostvarivati samo u parničnom postupku, npr. tužba za razvod braka. Dakle, preobražajna tužba je procesnopravni korelativ materijalnim preobražajnim ovlašćenjima. Preobražajna tužba je upravljena na stvaranje (konstituisanje), promenu ili gašenje pravnih odnosa između parničnih stranaka. Tužilac u ovoj tužbi traži da sud utvrdi da mu pripada određeno preobražajno ovlašćenje, a zatim zahteva od suda da svojom odlukom konstituiše novo pravno stanje.

Vrste preobražajnih tužbi - Prema sadržini tužbenog zahteva razlikuju se tri vrste preobražajnih tužbi: (1) Tužbe u kojima se zahteva konstituisanje novog pravnog stanja ili pravnog odnosa; (2) Tužbe u kojima se zahteva promena pravnog odnosa, npr. tužba za smanjenje ugovorne kazne itd.; (3) Tužbe u kojima se zahteva da sud izrekne prestanak jednog pravnog odnosa, npr. tužba za razvod braka, tužba za poništenje braka, tužba za pobijanje odluke skupštine akcionara itd.

4

Za preobražajne tužbe je karakteristično da mogu biti upravljene tako da sudska odluka po njima proizvodi pravno dejstvo: (1) Ex tunc – su one tužbe koje su upravljene na poništaj odluke skupštine akcionara itd. (2) Ex nunc – su one tužbe koje su upravljene na razvod braka, poništaj braka itd.

Preobražajne tužbe po pravilu imaju svoj osnov u materijalnom pravu, ali postoje i preobražajne tužbe koje svoj osnov imaju u procesnom pravu, a to su: tužba za poništenje presude arbitraže (član 451. ZPP-a) i tužba za prestanak važnosti ugovora o arbitraži (član 441. ZPP-a).

Dopuštenost preobražajnih tužbi – Za preobražajne tužbe važi princip numerus clausus što znači da su dopuštene samo one preobražajne tužbe koje zakon izričito predviđa. Za dopuštenost preobražajne tužbe ne zahteva se posebno postojanje pravnog interesa tužioca jer je pravni interes imanentan samom cilju ove tužbe. Preobražaj u pravu po ovoj tužbi nastaje tek sa pravnosnažnošću preobražajne presude koja deluje erga omnes bez obzira da li se tužbeni zahtev odbija ili usvaja.

Sadržina tužbe - Tužba sadrži nužne i fakultativne sastojke propisane Zakonom o parničnom postupku (član 53. i 334. ZPP-a).

A. Nužni sastojci tužbe:(1) Osnov za nadležnost suda – Već u momentu prijema tužbe, sud ex officio ceni svoju

nadležnost na osnovu navoda tužbe i činjenica koje su mu poznate. Kad se radi o zasnivanju direktne međunarodne stvarne i mesne nadležnosti suda kojem se podnosi tužba, tužilac je dužan da u tužbi navede činjenice na kojima se zasniva nadležnost suda kojem se podnosi tužba. O stvarnoj i mesnoj nadležnosti suda biće reči u delu koji se odnosi na “Držanje tuženog u parnici”.

(2) Tužbeni zahtev (predmet spora) – Tužbeni zahtev tužioca predstavlja de facto predmet spora tako da tužilac sam u tužbi navodi šta će biti predmet spora. Tužbeni zahtev je procesnopravni pojam i ne zavisi od materijalnopravnih ovlašćenja tužioca koje on ima u skladu sa materijalnim pravom. U tužbenom zahtevu tužilac ističe da smatra da iz određenih činjenica proizlazi određena pravna posledica. Tužilac u predlogu tužbenog zahteva – tužbenom predlogu (petitumu) specificira sadržinu, vrstu i obim pravne zaštite koju od suda traži obzirom da sud odlučuje o onome što stranke u toku postupka zahtevaju (član 3. stav 1. ZPP-a).

Tužbeni zahtev obuhvata: (a) zahtev tužioca u pogledu glavne stvari i (2) zahtev tužioca u pogledu sporednih traženja (kamate, troškovi postupka).

Da bi tužba bila potpuna, tužbeni zahtev mora biti određen, a što znači da je tužilac dužan da odredi sadržinu, vrstu i obim pravne zaštite koju zahteva, a u zavisnosti od toga o kojoj vrsti tužbe se radi (kondemnatorna, deklaratorna, preobražajna).

(3) Činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtev – Tužilac bi u tužbi po pravilu trebalo da navede životni događaj iz kojeg, po njegovom shvatanju, proizlazi pravna posledica na koju se u tužbenom zahtevu poziva. U pogledu obima i dužnosti specificiranja činjenica iz životnog događaja, u pravnoj literaturi postoje dve terorije:

(a) Teorija individualizacije – zahteva da se navedu sve činjenice koje čine životni događaj iz kojeg proizlazi pravna posledica na koju se tužilac u tužbenom zahtevu poziva.

(b) Teorija substanciranja – zahteva da se navedu sve činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva.

(c) Ublažena teorija individualizacije – Ovu teoriju prihvata ZPP (član 7. ZPP-a). Prema ovoj teoriji tužilac je dužan da u tužbi navede samo one činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev. Dakle, neophodne su samo one činjenice kojima se tužbeni zahtev individualizira kako bi

5

se razlikovao od drugog tužbenog zahteva u parnici između istih stranaka. U tom smislu tužilac nije dužan da opisuje čitav životni događaj, već je dovoljno da iznese samo one činjenice za koje on smatra da su dovoljne da proizvedu pravnu posledicu na koju se u tužbenom zahtevu poziva.

(4) Dokazi kojima se utvrđuju činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtev – Tužilac je dužan da u tužbi navede dokaze kojima potkrepljuje svoje činjenične tvrdnje. Dokazi su dokazna sredstva čije izvođenje tužilac predlaže tokom trajanja parnice. Tužilac je dužan da svako predloženo dokazno sredstvo tačno označi i veže ga za određenu činjeničnu tvrdnju.

(5) Vrednost predmeta spora – je obavezan tj. nužan sastojak tužbe, jer od vrednosti predmeta spora zavisi: (a) dopuštenost revizije obzirom da revizija nije dozvoljena ako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 10.000 KM, a u privrednim sporovima 20.000 KM (član 237. stav 2. ZPP-a); (b) vrsta postupka obzirom da se pravila o postupku u sporovima male vrednosti primenjuju kad se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje koje ne prelazi iznos od 3.000 KM; (c) visina sudskih taksi; (d) visina advokatskog honorara.

Opšta pravila o određivanju vrednosti predmeta spora – (a) Kad se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, visina tog novčanog potraživanja čini vrednost predmeta spora. U svakom slučaju vrednost predmeta spora čini samo vrednost glavnog zahteva, jer se sporedna traženja (kamata, ugovorna kazna i sl.) ukoliko ne čine glavni zahtev, ne uzimaju u obzir (član 316. stav 2. i 3. ZPP-a). (b) Kad se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora se uzima taj iznos (član 321. stav 1. ZPP-a). (c) Kad se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, tužilac je dužan da označi vrednost predmeta spora i tako označena vrednost predmeta spora merodavna je za sud i protivnu stranku (član 321. stav 2. ZPP-a). Međutim, tuženi u odgovoru na tužbu može da prigovori na označenu vrednost predmeta spora, da je suviše visoko ili suviše nisko označena, a ako prigovori dužan je pružiti dokaze na okolnost da je vrednost predmeta spora suviše visoko ili suviše nisko označena. Ako sud, po prigovoru tuženog i na osnovu pruženih dokaza, oceni da je tužilac suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, on će najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano, onda na prvom ročištu za glavnu raspravu pre početka rasprave o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti predmeta spora i doneti rešenje o određivanju vrednosti predmeta spora protiv kojeg nije dozvoljena posebna žalba (član 321. stav 3. i 4. ZPP-a). Da bi sud mogao odrediti pravu vrednost predmeta spora, potrebno je da se uvek rukovodi ekonomskim interesom tužioca koji on ima u pogledu donošenja za njega povoljne pravnosnažne sudske odluke.

Posebna pravila o određivanju vrednosti predmeta spora – (a) Kad se tužbeni zahtev odnosi na buduća davanja koja se ponavljaju, vrednost predmeta spora se računa po njihovom zbiru, ali najviše do iznosa koji odgovara zbiru davanja za vreme od pet godina; (2) Kad se radi o objektivnoj kumulaciji tužbenih zahteva tj. kad je u jednoj tužbi istaknuto više zahteva koji proizlaze iz istog činjeničnog i pravnog osnova, vrednost zahteva se sabira, a zbir čini vrednost predmeta spora (član 318. stav 1. ZPP-a); (3) Kad je u jednoj tužbi istaknuto više zahteva koji proizlaze iz različitog činjeničnog i pravnog osnova ili kad su zahtevi istaknuti protiv više tuženih, vrednost predmeta spora se računa prema vrednosti svakog pojedinačnog zahteva (član 318. stav 2. ZPP-a); (4) Kad su u jednoj tužbi alternativno istaknuta dva tužbena zahteva koja glase na novčano potraživanje, vrednost predmeta spora se računa prema visini vrednosti manjeg zahteva; (5) kad je predmet spora najamni ili zakupni odnos, vrednost predmeta spora se računa prema jednogodišnjoj najamnini odnosno zakupnini (član 319. ZPP-a); (6) Kad se tužbeni zahtev odnosi na davanje obezbeđenja za izvesno potraživanje ili na ustanovljenje založnog prava,

6

vrednost predmeta spora se računa prema iznosu potraživanja koje treba obezbediti, ali ako predmet zaloge ima manju vrednost od potraživanja koje treba obezbediti vrednost predmeta spora se računa prema vrednosti predmeta zaloge.

(6) Drugi podaci koje mora imati svaki podnesak – O drugim podacima koje mora imati svaki podnesak bilo je reči u delu koji se odnosi na podneske kao pisane parnične radnje stranaka.

B. Fakultativni sastojci tužbe - (1) Pravni osnov tužbenog zahteva – ne sme se mešati sa osnovom tužbe koji podrazumeva iznošenje činjenica na kojima se zasniva tužbeni zahtev. Pravni osnov tužbenog zahteva se odnosi na izbor materijalnopravne norme pod čiju dispoziciju tužilac podvodi činjenice koje je naveo u tužbi. Ako tužilac u tužbi nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, sud će postupiti po toj tužbi (član 53. stav 4. ZPP-a); ako je tužilac u tužbi naveo pravni osnov tužbenog zahteva, sud nije vezan za navedeni pravni osnov tužbenog zahteva (član 53. stav 3. ZPP-a) i to po principu Iura novit curia. (2) zahtev za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, (3) zahtev za obezbeđenje dokaza, (4) zahtev da tuženi podnese sudu ispravu, (5) predlog za određivanje privremene mere.

Nedostaci tužbe – nepotpuna tužba - Kad sud utvrdi: (1) da je tužba nerazumljiva ili da ne sadrži nužne sastojke (u kojem slučaju se radi o nepotpunoj tužbi) sud će radi otklanjanja ovih nedostataka, vratiti podnosiocu tužbu radi ispravke ili dopune, uz nalog da u određenom roku koji ne može biti duži od osam dana, ispravi ili dopuni tužbu. Ako tužilac propusti da u određenom mu roku vrati ispravljenu ili dopunjenu tužbu, smatraće se da je tužbu povukao. Ako tužilac u određenom mu roku vrati tužbu sudu, ali bez ispravke ili dopune, sud će doneti rešenje kojim takvu tužbu odbacuje (član 66. u vezi člana 67. stav 1. tačka 8. ZPP-a). Ako tužilac u određenom mu roku vrati ispravljenu ili dopunjenu tužbu, smatraće se da je tužba podneta onog dana kad je prvi put podneta, što znači da uklanjanje nedostataka u tužbi ima dejstvo ex nunc, a što je važno za određenje momenta podnošenja tužbe. (2) da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici ili ako postoje nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke ili ako postoje nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu kad je takvo ovlašćenje potrebno, sud će radi otklanjanja ovih nedostataka doneti rešenje kojim se u određenom roku naređuju mere za uklanjanje nedostataka, a protiv tog rešenja nije dozvoljena žalba. Ako se navedeni nedostaci ne mogu ukloniti ili ako rok koji je sud odredio za uklanjanje nedostataka protekne bez uspeha, sud će rešenjem ukinuti radnje sprovedene u postupku i odbaciće tužbu (član 295. u vezi člana 67. stav 1. tačka 8. ZPP-a).

Identitet tužbenog zahteva (predmet spora) - U parničnom postupku se mora znati o čemu se raspravlja i odlučuje (član 1. ZPP-a). Kao kriterijum za određenje o čemu se raspravlja i odlučuje služi tužbeni zahtev odnosno predmet spora. Određenje predmeta spora je veoma važno iz sledećih razloga:

1. Sud može da odluči samo o predmetu spora tj. sud odlučuje u granicama tužbenog zahteva koji je stavljen u postupku (član 2. stav 1. ZPP-a);

2. Tužilac u jednoj tužbi može da istakne više tužbenih zahteva protiv istog tuženog, samo ako su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi (član 55. ZPP-a);

3. Ako tužilac izmeni identitet predmeta spora odnosno tužbenog zahteva, radi se o preinačenju tužbe, a preinačenje je dopušteno ako su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi (član 56., 57. i 58. ZPP-a);

7

4. Kad je u više parnica istaknut isti tužbeni zahtev onda postoji identitet tužbenih zahteva odnosno identitet predmeta spora; prema tome kad je jednom između stranaka pokrenuta parnica sa određenim predmetom spora, nije dopušteno da se pokrene nova parnica između istih stranaka o istom predmetu spora. Zabrana dvostruke litispendencije je propisana članom 60. ZPP-a. Ako se dogodi da tužilac postupi protivno ovoj zabrani, sud će primenom člana 67. stav 1. tačka 3. ZPP-a, odbaciti tužbu;

5. Kad je jednom pravnosnažno presuđeno o predmetu spora, između istih parničnih stranaka ne može više da se vodi parnica o identičnom predmetu spora (član 196. stav 2. ZPP-a). Ako je tužilac pokrenuo parnicu o identičnom predmetu spora o kojem je već pravnosnažno presuđeno, sud će primenom člana 67. stav 1. tačka 4. ZPP-a, odbaciti tužbu.

Teorije o pojmu predmeta spora (a) Stare materijalnopravne teorije – su identifikovale predmet spora sa

materijalnopravnim ovlašćenjem, pa kad je tužilac imao materijalnopravno ovlašćenje on je to ovlašćenje mogao da istakne kao tužbeni zahtev u tužbi.

(b) Novije materijalnopravne teorije – identitet predmeta spora objašnjavaju konkurencijom pravnih naslova i razlikuju tri situacije: (1) prava konkurencija pravnih naslova kod koje činjenice zahvataju dispozicije različitih materijalnih normi, ali svaka proizvodi istu pravnu posledicu i tada postoji samo jedan tužbeni zahtev; (2) realna konkurencija pravnih naslova kod koje iz više životnih događaja proizlazi više pravnih posledica, ali se svakom od njih ostvaruje isti cilj, pa ako je prvim tužbenim zahtevom tužilac ostvario svoju pravnozaštitnu potrebu, druga pravna posledica (potraživanje) se gasi; (3) idealna konkurencija pravnih naslova kod koje iz jednog životnog događaja proizlaze različite pravne posledice, ali se svima ostvaruje isti cilj, pa zato postoji samo jedan predmet spora.

(c) Stare procesnopravne teorije – ima ih dve: (1) Dvočlana procesna teorija je vladajuća i prema njoj postoje dva činioca koja određuju predmet spora: prvi, činjenice i drugi, pravna posledica koju tužilac u tužbi zahteva. Identitet predmeta spora po ovoj teoriji postoji kad oba činioca ostanu ista, a nema identiteta kad se promeni bilo koji od ova dva činioca. Problem kod ove teorije je u određivanju identiteta činjenica, pa o tome kad postoji identitet činjenica postoje dva shvatanja: Prvo, vladajuće shvatanje ističe da se radi o istim činjenicama kad se sve činjenice na koje se poziva tužilac mogu podvesti pod dispoziciju iste materijalnopravne norme; Drugo, shvatanje ističe da je uslov za identitet činjenica da moraju biti istovetne tj. identične odnosno da se mora raditi o životnom događaju kao skupu činjenica koji je prostorno i vremenski lokalizovan. (2) Jednočlana procesna teorija svodi predmet spora na pravnu posledicu koju tužilac tužbom traži. Po ovoj teoriji, činjenice ne čine deo predmeta spora i ne služe identifikaciji tužbenog zahteva, već samo njegovom tumačenju.

(d) Novije procesnopravne teorije – ima ih dve: (1) Relativna procesna teorija ističe da pojam predmeta spora varira u zavisnosti od toga da li se radi o kondemnatornom, deklaratornom ili preobražajnom tužbenom zahtevu ili se pitanje identiteta predmeta spora postavlja u kontekstu prigovora litispendencije, preinačenja tužbe ili prigovora presuđene stvari od čega zavisi primena ili dvočlane procesne teorije ili jednočlane procesne teorije. Tako Jering određuje identitet predmeta spora u skladu sa vrstama tužbi, pa smatra da se za određenje predmeta spora u postupcima u kojima vlada inkviziciono načelo, može primeniti jednočlana procesna teorija obzirom da je predmet spora već određen navođenjem pravne posledice u tužbi, a sud dužan da ex officio utvrdi činjenice. Obrnuto, u postupcima u kojima vlada dispoziciono načelo, Jering smatra da se za određenje predmeta spora može primeniti samo dvočlana procesna teorija. (2)

8

Teorija cilja pravne norme polazi od dvočlane procesne teorije, ali podrazumeva da se radi određenja identiteta činjenica moraju koristiti materijalne norme.

(e) Evropski sud pravde je razvio autonomno shvatanje pojma predmeta spora u vezi sa nadležnošću i priznanjem sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima. Stav ovog Suda je da identitet predmeta spora postoji kad je suština dve parnice punovažnost ugovora ili postojanje ugovorne ili deliktne odgovornosti. Bitno je da se obe tužbe zasnivaju na istim činjenicama na osnovu kojih se postavlja isto pravno pitanje, a nije važno da se tužbeni zahtevi zasnivaju na istoj materijalnopravnoj normi.

(f) Stav zakonodavca i sudska praksa u Republici Srpskoj – ZPP je prihvatio staru dvočlanu procesnu teoriju za određenje identiteta predmeta spora. To proizlazi iz odredbi ZPP-a kojima se određuju nužni sastojci tužbe (činjenice i pravna posledica), iz odredbi o preinačenju tužbe, iz odredbi o zabrani litispendencije, iz odredbi kojima se određuju razlozi za pobijanje prvostepene presude. Sudska praksa mnogo jednostavnije pristupa problemu određenja identiteta predmeta spora tako što uvek ima u vidu identitet stranaka, identitet činjenica (životnog događaja) i identitet pravne posledice tj. šta tužilac zahteva od suda (izreku o pravnoj posledici).

Preinačenje tužbe - Kad se tužba dostavi tuženom počinje da teče parnica i trebalo bi da se ista okonča sa istim inicijalnim parničnim strankama i sa istim inicijalnim predmetom spora. Međutim, moguće je da je tužilac imao pogrešnu predstavu o tome protiv kojeg lica želi da zahteva pravnu zaštitu, a moguće je da je prevideo visinu tužbenog zahteva tako što ga je označio niže nego što bi trebalo. U takvim slučajevima, tužilac će posegnuti za korekcijom tužbe koja podrazumeva korekciju pravila da se započeta parnica okončava sa istim inicijalnim parničnim strankama i sa istim inicijalnim predmetom spora. Korekcija tužbe se u ovim slučajevima vrši primenom instituta preinačenja tužbe.

Postupak po preinačenoj tužbi - Tužilac može preinačiti tužbu podneskom ili usmeno na ročištu. U slučaju da je tužba preinačena usmenom izjavom na ročištu na kojem tuženi nije prisutan, sud je dužan da raspravu odloži i time omogući tuženom da se izjasni o preinačenju. Pravilo prema kojem je sud dužan da tuženom ostavi vreme potrebno da se pripremi za raspravljanje po preinačenoj tužbi, nije ZPP-om posebno uređeno, ali dužnost suda da postupi po takom pravilu proizlazi nesumnjivo iz odredbe člana 5. ZPP-a kojom je propisano pravo svake stranke da se izjasni o predlozima i zahtevima protivne stranke.

Opšta pretpostavka za preinačenje tužbe – Preinačenje tužbe je parnična radnja koju tužilac može da preduzme pod uslovima predviđenim ZPP-om. Opšta pretpostavka za preinačenje tužbe je rok u kojem se ta parnična radnja može preduzeti. Tako tužilac može bez ikakvog ograničenja preduzeti preinačenje tužbe najkasnije do zaključenja pripremnog ročišta ili do početka glavne rasprave ako pripremno ročište nije održano (član 57. stav 1. ZPP-a). Ostale pretpostavke za preinačenje tužbe različite su u zavisnosti od toga o kojem vidu preinačenja tužbe se radi tj. da li se radi o objektivnom ili subjektivnom preinačenju tužbe. Prema tome, preinačenje tužbe se javlja u dva vida:

(a) Objektivno preinačenje tužbe nastaje kad je u pitanju:- Promena istovetnosti tužbenog zahteva (član 56. stav 1. ZPP-a) – postoji u slučaju kad se

menja predmet spora, a promena predmeta spora podrazumeva promenu činjenica ili promenu pravne posledice koja se tužbom zahteva. Promena činjenica tj. osnova tužbe postoji npr. u slučaju: ˚kad tužilac postojećom tužbom zahteva da sud utvrdi da je stekao pravo svojine na nekoj stvari (pokretnoj ili nepokretnoj) na osnovu ugovora o prodaji, a zatim u toku parnice promeni tu svoju činjeničnu tvrdnju navodeći da je pravo svojine na stvari stekao na osnovu

9

redovnog održaja; ˚kad tužilac postojećom tužbom zahteva da sud obaveže tuženog da mu plati iznos od 5.000,00 KM kao dug po ugovoru o prodaji, a zatim u toku parnice promeni svoju činjeničnu tvrdnju da mu tuženi duguje po osnovu ugovora o prodaji, navodeći da dug potiče iz ugovora o zajmu itd. Promena pravne posledice postoji npr. u slučaju kad tužilac iz istog životnog događaja tj. iz istih činjenica izvodi drugu pravnu posledicu koju zahteva tužbenim zahtevom, npr. umesto postojećeg tužbenog zahteva za naknadu štete traži povraćaj stvari; kad umesto smanjenja prodajne cene zahteva povraćaj cene itd.

- Povećanje postojećeg (inicijalnog) tužbenog zahteva (član 56. stav 1. ZPP-a) – postoji u slučaju kad tužilac npr. umesto postojećeg tužbenog zahteva kojim traži da sud obaveže tuženog da plati iznos od 500,00 KM, istakne zahtev da sud obaveže tuženog da plati 1.500,00 KM; kad npr. tužilac umesto povraćaja stvari zahteva i pripatke te stvari itd.

- Isticanje drugog tužbenog zahteva uz postojeći (član 56. stav 1. ZPP-a) – po pravilu bi bio slučaj kumulacije tužbenih zahteva, ali ZPP je na stanovištu da se dodavanje novih tužbenih zahteva već postojećem (inicijalnom) tužbenom zahtevu smatra preinačenjem tužbe. Tako ovaj način kumulacije tužbenih zahteva, ZPP podvrgava blažem režimu koji važi za preinačenje tužbe.

Kad tužba nije objektivno preinačena (član 56. stav 2. ZPP-a) – Preinačenje tužbe ne postoji kad je u pitanju:

- Promena pravnog osnova tužbenog zahteva – Određenje predmeta spora ne obuhvata pravnu kvalifikaciju činjenica. Zato tužilac ne mora u tužbi da navede pravnu kvalifikaciju činjenica, jer navođenje pravne kvalifikacije činjenica tj. pravnog osnova tužbenog zahteva nije nužan, već fakultativan sastojak tužbe. Prema tome, ako tužilac u toku parnice označi drugi pravni osnov tužbenog zahteva, to se neće smatrati preinačenjem tužbe.

- Smanjenje tužbenog zahteva – ne predstavlja preinačenje tužbe pod uslovom da se time istovremeno ne menja osnov tužbe. Smanjenje tužbenog zahteva se ne sme poistovetiti sa povlačenjem tužbe, niti sa delimičnim odricanjem od tužbenog zahteva. Ovo zato što je smanjenje tužbenog zahteva predviđeno kao posebna parnična radnja stranke koja je regulisana posebnom procesnom normom čiji je cilj da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sudska odluka donese u razumnom roku. Prema tome, na smanjenje tužbenog zahteva ne primenjuju se procesne norme o povlačenju tužbe, niti procesne norme o delimičnom odricanju od tužbenog zahteva.

- Menjanje, dopunjavanje ili ispravljanje pojedinih navoda u tužbi – pod uslovom da nije promenjen predmet spora, neće predstavljati preinačenje tužbe.

- Isticanje zahteva kao što su: incidentni zahtev za utvrđenje (član 54. stav 4. ZPP-a) i zahtevi koji spadaju u fakultativne sastojke tužbe kao što su: predlog za obezbeđenje dokaza, predlog za određivanje privremenih mera, zahtev za naknadu štete nastale nesavesnim vođenjem parnice.

Dopuštenost objektivnog preinačenja tužbe – Tužilac može bez ograničenja preinačiti tužbu najdocnije do zaključenja pripremnog ročišta ili do početka glavne rasprave, ako pripremno ročište nije održano (član 57. stav 1. ZPP-a). Posle održavanja pripremnog ročišta i najdocnije do zaključenja glavne rasprave (član 57. stav 2. ZPP-a), sud može dozvoliti preinačenje tužbe samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova: prvi, ako je sud ocenio da preinačenje tužbe nije usmereno na odugovlačenje postupka i drugi, ako je tuženi pristao na preinačenje tužbe, a smatraće se da je tuženi pristao na preinačenje tužbe ako se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a pre toga se nije protivio preinačenju (član 57. stav 3. ZPP-a). Posle održavanja pripremnog ročišta i najdocnije do zaključenja glavne

10

rasprave (član 57. stav 2. ZPP-a), sud može dozvoliti preinačenje tužbe i u slučaju kad se tuženi tome protivi, ali samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova: prvi, da tužilac bez svoje krivice nije mogao ranije preinačiti tužbu i drugi, da je tuženi u mogućnosti da raspravlja po preinačenoj tužbi bez odlaganja glavne rasprave, a što znači da je tuženi bio prisutan na ročištu na kojem je tužilac usmenom izjavom preinačio tužbu.

Dejstvo objektivnog preinačenja tužbe – Kad sud dozvoli objektivno preinačenje tužbe (protiv rešenja kojim sud usvaja ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba – član 57. stav 5. ZPP-a), parnica po postojećem (inicijalnom) tužbenom zahtevu se gasi, a počinje da teče parnica po preinačenoj tužbi tj. nova parnica; time prestaje litispendencija po prvobitnoj tužbi i počinje da teče litispendencija po preinačenoj tužbi sa svim posledicama (materijalnopravnim i procesnopravnim) koje nastupaju od momenta kad je preinačena tužba dostavljena tuženom.

(b) Subjektivno preinačenje tužbe – podrazumeva promenu identiteta tuženog u parnici. Zato ustanovu subjektivnog preinačenja tužbe valja razgraničiti od problema identiteta stranaka. Ovo zato što ZPP za određenje stranke koristi procesni pojam stranke koji ne podrazumeva materijalnopravni odnos stranaka, već samo to, ko od suda zahteva pravnu zaštitu i protiv koga se ta pravna zaštita zahteva. Subjektivno preinačenje tužbe se javlja u dva vida:

- Tužilac u toku parnice može da subjektivno preinači tužbu, tako što će umesto prvobitno tuženog tužiti drugo lice i na taj način izazvati procesnu sukcesiju. U ovom slučaju tužilac povlači tužbu u odnosu na prvobitno tuženog i zamenjuje ličnost u procesnoj ulozi tuženog. Da bi u ovoj situaciji došlo do subjektivnog preinačenja tužbe potrebno je da u momentu preinačenja postoje i prvobitno tuženi i novo lice koje prvobitno tuženog zamenjuje u procesnoj ulozi tuženog.

- Tužilac u toku parnice može da subjektivno preinači tužbu tako što će je proširiti na novog ili nove tužene i tako naknadno zasnovati pasivno suparničarstvo.

Kad tužba nije subjektivno preinačena – Kad tužilac ispravlja greške u određenju identiteta tuženog, kad tužilac umesto prvobitnog tuženog označi njegovog univerzalnog sukcesora, kad tužba u kojoj je tužilac tačno označio tuženog bude dostavljena pogrešnom licu.

Dopuštenost subjektivnog preinačenja tužbe – Tužilac može subjektivno preinačiti tužbu bez ikakvog ograničenja najdocnije do zaključenja pripremnog ročišta ili do početka glavne rasprave ako pripremno ročište nije održano (član 58. U vezi člana 57. ZPP-a). Posle održavanja pripremnog ročišta i do zaključenja glavne rasprave:

- za subjektivno preinačenje tužbe koje dovodi do procesne sukcesije, potreban je pristanak prvobitno tuženog ako se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari obzirom da se prema njemu subjektivno preinačenje manifestuje kao povlačenje tužbe (a za povlačenje tužbe ZPP zahteva pristanak tuženog) i potreban je pristanak novotuženog obzirom da on prima parnicu u onom stanju u kakvom se ona nalazi u trenutku kad u nju stupa i obzirom da ne može više preduzimati one parnične radnje koje su vezane za neki raniji moment u parničnom postupku (član 58. stav 2. i 3. ZPP-a);

- za subjektivno preinačenje tužbe proširenjem na novog ili nove tužene koje dovodi do naknadnog zasnivanja suparničarstva, potreban je pristanak novog tuženog jer on prima parnicu u onom stanju u kakvom se ona nalazi u trenutku kad u nju stupa i obzirom da ne može više preduzimati one parnične radnje koje su vezane za neki raniji momenat u parničnom postupku. Izuzetak od pravila da je za subjektivno preinačenje tužbe proširenjem na novog tuženog, potreban pristanak novog tuženog, jeste u slučaju jedinstvenog suparničarstva, slučaju nužnog suparničarstva i u slučaj umešača, kada sud dozvoljava subjektivno preinačenje tužbe i bez

11

pristanka ovih novih tuženih. U ovom slučaju pristanak prvobitnog tuženog se ne traži obzirom da se njegova pozicija uopšte ne menja.

(c) Promena identiteta tužioca – Od subjektivnog preinačenja tužbe valja razlikovati promenu identiteta tužioca do koje dolazi kad inicijalni tužilac istupi iz parnice, a umesto njega u parnicu stupi novi tužilac. U svakom slučaju, za promenu identiteta tužioca potreban je pristanak inicijalnih stranaka (prvobitnog tužioca i tuženog), kao i novog tužioca (član 61. stav 2. ZPP-a).

Dejstva podnošenja tužbe sudu - Tužba koja je podneta sudu proizvodi i materijalnopravna i procesna dejstva. Ako tužilac povuče tužbu ili sud odbaci tužbu kao nedopuštenu, smatraće se kao da tužba uopšte nije bila podneta i može se ponovo podneti. To znači da su sa povlačenjem tužbe ili odbačajem tužbe zbog nedopuštenosti, prestala sva pravna dejstva (materijalnopravna i procesna) koja su izazvana podnošenjem tužbe i to ex tunc.

(a) Procesna dejstva podnošenja tužbe – Podnošenje tužbe proizvodi sledeća procesna dejstva: (1) Pokreće se parnični postupak čime se zasniva procesni odnos između tužioca i suda, (2) Zasniva se stranačko svojstvo onih lica koja su u tužbi označena kao parnične stranke, (3) Obzirom na okolnosti koje su postojale u momentu podnošenja tužbe vrši se ocenjivanje nadležnosti suda, (4) Tužilac podnošenjem tužbe vrši izbor suda u slučaju kad je ZPP-om predviđena izborna nadležnost i taj njegov izbor je neopoziv, (5) Ako je ugovor o prorogaciji bio zaključen pre podnošenja tužbe, tužilac je podnošenjem tužbe realizovao taj ugovor, (6) Određuje se vrednost predmeta spora ukoliko je tužilac suviše visoko ili suviše nisko odredio vrednost predmeta spora, (7) Prekidaju se materijalnopravni rokovi za podnošenje tužbe od čijeg održanja zavisi dopuštenost tužbe (rok za podnošenje tužbe za poništaj zelenaškog ugovora ili poništaj ugovora zbog mana volje, rok za podnošenje tužbe zbog smetanja poseda itd.), (8) Zasniva se obaveza parničnih stranaka, njihovih zakonskih zastupnika ili punomoćnika da o promeni adrese obaveste sud, u protivnom će im se vršiti fiktivno dostavljanje.

(b) Materijalnopravna dejstva podnošenja tužbe - Podnošenje tužbe proizvodi sledeća materijalnopravna dejstva tj. ima sledeće posledice: (1) Prekida se zastarelost. Do prekida zastarelosti dolazi pod rezolutivnim uslovom, što znači da će se smatrati da nije došlo do prekida zastarelosti ako tužba bude povučena ili odbačena ili odbijen tužbeni zahtev; ako tužba bude odbačena zbog nenadležnosti suda ili iz bilo kojeg razloga koji se ne tiče suštine (merituma) stvari, tužilac može ponovo da podnese tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe i tada se smatra da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom (član 390. ZOO), (2) Prekida se tok roka za održaj, (3) Ako kod alternativnih obligacija pravo na izbor činidbe pripada tužiocu, podnošenjem tužbe tužilac je izvršio izbor dugovane činidbe, (4) Na iznos neisplaćene i dospele kamate, kao i na povremena dospela novčana davanja može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je tužba podneta sudu (član 279. stav 2. i 3. ZOO), (5) Ako rok za ispunjenje obaveze nije određen, podnošenjem tužbe tuženi pada u docnju, (6) Prema momentu podnošenja tužbe sudu određuje se merodavno pravo u stvarima sa elementom inostranosti, (7) Naslednici stiču pravo da nastave postupak u vezi sa zaštitom nekih ličnih i neprenosivih prava ostavioca, ako je on već pokrenuo postupak.

(c) Fikcije o podnošenju tužbe – U određenim situacijama, iako stranka nije podnela tužbu niti je njom pokrenula parnični postupak, smatra se kao da je tužba podneta i parnični postupak je pokrenut. Fikcije o podnošenju tužbe su sledeće: (1) Kad titular pogreši u izboru redovnog pravnog puta za zaštitu svog prava, pa predlog umesto tužbu podnese vanparničnom sudu umesto parničnom, vanparnični sud će kad utvrdi da postupak treba sprovesti po pravilima parničnog postupka, obustaviti vanparnični postupak i po pravnosnažnosti rešenja o

12

obustavljanju vanparničnog postupka, spise predmeta dostaviti nadležnom parničnom sudu koji će nastaviti postupak po pravilima parničnog postupka (član 14. Zakona o vanparničnom postupku), (2) Kad tužilac preinači tužbu, smatra se da je preinačena tužba podneta u momentu podnošenja prve tužbe, (3) Ako jedan od predlagača za sporazumni razbog braka odustane od predloga za razvod braka, a drugi ostane pri nameri da brak treba razvesti, taj predlog će se smatrati tužbom za razvod braka, (4) Kad u toku parnice uz postojećeg tužioca pristupi novi tužilac , a tuženi pristane na naknadno zasnivanje aktivnog suparničarstva, smatraće se da je satužilac podneo tužbu u momentu kad je tuženi pristao na zasnivanje naknadnog aktivnog suparničarstva, (5) Kad u toku brakorazvodne parnice umre jedan od supružnika, naslednici ne nastavljaju započeti postupak za razvod braka radi utvrđivanja da je postojao osnov za razvod braka, već pokreću sasvim novi postupak iako nisu podneli tužbu.

13