u nema~ke kapitulacije u berlinu · timane u populisti~ke svrhe. kriti~ki nastroje- ... ke...

DEVEDESETE: POBEDA ŽIVOTA?KRIVICA ŽIVLJENJA?

…mislim da naši sinovi s čuđenjem posmatraju ovajskup naroda koji su se međusobno tako žestoko borili,ovaj pomen jednog događaja u kom se mešaju i pobedai poraz, u kom svak broji i oplakuje svoje mrtve, i u komponekad zaboravljamo da se čudimo i tugujemo zbogtoga što se iz ovih mrtvih rodilo saznanje o onome štojedna civilizacija može da učini a što ne sme da učini, oonome šta budućnost očekuje a šta zabranjuje.

Fransoa Miteran na pomenu 50. godišnjice

nemačke kapitulacije u BerlinuU svom eseju o "Kolektivnom pamćenju i kul-turnom identitetu", Jan Asman razlikuje "komunikativ-no" od "kulturnog pamćenja".1 Komunikativno pamće-nje obuhvata one vidove kolektivnog sećanja koji počiva-ju na zajedničkim komunikativnim, na određen načinotelovljenim sećanjima ili čak samo na ličnom poznava-nju osoba koje su još doživele relevantne događaje isto-rije koja nas se tiče. Glavno obeležje po kom se "komu-nikativno pamćenje" razlikuje od "kulturnog" jeste vre-menski period koji ono pokriva. Obim komunikativnogpamćenja ograničen je memorijom živog čoveka. Sećanjamojih roditelja, eventualno i njihovih roditelja, jesu deomog iskustvenog prostora. No, već sećanja generacijepradedova u modernom društvu blede u poređenju sapredstavom koju o njihovoj epohi stvaraju istoriografija,udžbenici i mediji.

S one strane komunikativnog svakodnev-nog znanja o istoriji, znanja koje čovek deli sa drugima,

NIKO NIJEOSLOBOĐEN ISTORIJE.NACIONALSOCIJALISTIČKAVLAST U DEBATAMABUNDESTAGAHELMUT DUBILS nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen

1. Upor. Jan Assmann, "Kollektives Gedächtnis und kulturelle Identität",u: Jan Assmann/Tonio Hölscher (Hg.), Kultur und Gedächtnis, Frankfurt/Main1988.

počinje sfera kulturnog pamćenja. Ono ima vi-še oblika: to su knjige iz istorije i školski udž-benici, spomenici, reprezentativna zdanja,imena ulica i trgova, politički praznici, politič-ki rituali, protokolarne svečanosti itd. Ova sve-dočanstva kulturnog pamćenja rezultat su na-pora jednog društva da podari čvrst oblik onimsadržajima komunikativnog pamćenja kojesmatra važnim, kako bi oni, i mimo uskog isku-stvenog horizonta živih ljudi, pridobili trajnusimboličku snagu koja može da bude i osnov zastvaranje zajednice.

Za našu problematiku zanimljiv jeprelaz od "komunikativnog" na "kulturno pam-ćenje". Budući neposredno povezana sa proble-mom političkog legitimiteta i kolektivnog iden-titeta, definicija budućih verzija istorije ima ve-lik polemički značaj. Nije slučajno to što u pred-demokratskim sistemima često sam vladalac od-lučuje o kulturnom objektivizovanju relevantneprošlosti. Čak i u demokratskim društvima od-luke o npr. nacionalnim spomenicima, muzeji-ma i memorijalnim centrima, o uvođenju poli-tičkih praznika ili o programu iz istorije u nižemi visokom školstvu, često donose vlade i parla-menti.

Za veliki deo debata o kojima će bi-ti reč u ovom poglavlju može se reći da spadajuupravo u ovu prelaznu fazu od "komunikativnog"ka "kulturnom" pamćenju. Potreba za opštevaže-ćim tumačenjem značaja koji epoha nacizma ima usvesti Nemaca na kraju ovog veka često se i vrlodramatično isticala tokom devedesetih, i ona jepovezana sa ujedinjenjem dveju nemačkih državakoliko i sa činjenicom da generacija "svedoka vre-mena", ljudi koji su doba nacionalsocijalizmaiskusili bilo kao počinioci zločinâ, bilo kao žrtve,

lagano odumire. Još jedno obeležje po kom se,prema Janu Asmanu, "kulturno" pamćenje razli-kuje od "komunikativnog" jeste njegova "reflek-sivnost". Kulturno pamćenje je "refleksivno" nesamo u smislu da političke zajednice politički od-lučuju šta iz prošlosti nikako ne sme da se zabora-vi: ono je refleksivno već i samim tim što se seća-nje na glavne referentne događaje iz zajedničkeistorije uvek prelama kroz prizmu iskustava steče-nih u međuvremenu. Tako, kada je u pitanju na-cionalsocijalistička prošlost, oni koji osmišljavajusimboliku "Berlinske republike" moraju da se na-dovežu na konsekvence koje su osnivači i nosioci"Bonske republike" tokom četiri decenije izveli izovog traumatičnog perioda nemačke istorije.

No, ubrzo po nemačkom ujedinje-nju javila se i jedna nepredviđena dramatičnapolitička tendencija koja je prekinula ovu poste-penu "refleksivizaciju" epohe nacionalsocijali-zma. Pogromaški napadi na strance u Hojersver-di, Rostoku i Magdeburgu, rasizmom motivisa-no podmetanje požara u Zolingenu, Melnu imnogim drugim gradovima širom Nemačke, kaoi podmetanje požara u jednoj sinagogi u Libekui memorijalnom centru u bivšem koncentracio-nom logoru Zaksenhauzen, nameću utisak daBerlinska republika ponovo počinje onim od če-ga se Bonska republika tokom svog postojanja ta-ko dosledno distancirala.

Uprkos nacističkoj prošlosti, ili vero-vatno upravo zbog nje, radikalne desničarske stran-ke, a posebno radikalni desničarski pokreti, igralisu u staroj SR Nemačkoj uvek samo marginalnuulogu. Međutim, po ujedinjenju, po ponovnomuspostavljanju jedinstvene nacionalne države, novaSR Nemačka doživela je eksploziju ksenofobičnog iagresivnog desničarskog radikalizma, kakav u ovom

216

Reč no. 60/5 decembar 2000.

obliku i ovim razmerama nije postojao još od vre-mena nacizma. Godišnji izveštaji Službe za zaštituustavnog poretka i sociološka istraživanja o različi-tim vidovima protesta jasno dokumentuju njegovdramatičan porast.2 Tokom poslednjih godina sta-re SR Nemačke, registrovano je prosečno 250 inci-denata "sa ksenofobičnom pozadinom". Oktobra1991. godine odjednom ih je bilo 961. Krivulja po-tom blago pada, da bi avgusta 1992. dostigla maksi-mum, 1163; tokom sledećih godina ustaliće se pro-sečan broj od oko 500 takvih zvanično registrovanih"nasilničkih ksenofobičnih izgreda". Ovim se poj-mom označavaju fizički napadi na strance i podme-tanje požara u njihove kuće, od čega je samo 1992.godine život izgubilo 17 ljudi. Žrtve ovakvog nasiljauglavnom su bili stranci koji su u Nemačkoj zatraži-li azil, ali i stranci koji već duže žive ovde. Posle1993. godine registrovan je i znatan porast antise-mitskih ispada. Oni nisu bili otvoreno političkeprirode, ili bar sami njihovi počinioci nisu na tomeinsistirali. Sa izuzetkom događaja u Rostoku i Ho-jersverdi, kada se u Nemačkoj, prvi put posle erenacizma, ponovo osetilo pogromaško raspoloženje,počinioci su uglavnom mogli da računaju samo sa"prećutnim odobravanjem" stanovništva. No, praverazmere ove potajne simpatije sa ksenofobičnim iantisemitskim nasiljem teško se mogu proceniti.Zbog psihičke i društvene tabuizacije ksenofobičnognasilja, koja je upravo posledica Holokausta, o ovojpodršci gotovo je nemoguće sprovesti konvencio-nalno ispitivanje javnog mnjenja.

Inostrane posmatrače i kritičkeanalitičare savremenih prilika nije iritirala sa-mo eksplozija nasilne ksenofobije u ponovno

ujedinjenoj Nemačkoj, nego i to što su nekipredstavnici vlasti najpre krajnje suzdržanoosudili ove zločine. Bilo je konzervativnih po-litičara koji su bez ustezanja instrumentalizo-vali manje ili više latentne ksenofobične resan-timane u populističke svrhe. Kritički nastroje-nom posmatraču gotovo se nameće utisak da se,ponovnim uspostavljanjem jedinstvene nemač-ke nacionalne države, u Nemačku vratila i lošanormalnost masovnih antidemokratskih resan-timana. Tome u prilog govori i činjenica da jejedan od prvih zakonodavnih poduhvata ne-mačke politike po ujedinjenju bila izmena, od-nosno restriktivno preformulisanje paragrafaiz Osnovnog zakona o pravu na azil. (Zapadno)Nemački ustav je po širokogrudosti kojom jeregulisao ovo elementarno ljudsko pravo dale-ko prevazilazio zakonsku regulativu drugih ze-malja, i to je bila neposredna reakcija tadašnjihnjegovih tvoraca na politiku progona i istre-bljenja u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj.

I neki skupštinski poslanici izrazili subojazan da se Nemačka ujedinjenjem vratila na sta-tus quo posleratnog vremena. U jednoj velikoj debatio ksenofobiji i desničarskom ekstremizmu, vođenoj10. decembra 1992, poslanik iz redova socijaldemo-krata Volfgang Tirze pun očajanja primećuje:

"Ne znam za vas, ali meni je naš političkigovor, naša svakodnevna politička rutinapostala upravno nesnosna. Čini mi se daje ona sasvim neprimerena onome što seoko nas svakodnevno dešava: izlivi mr-žnje, nasilje, ubistva, cinizam i destabili-

217

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

2. Za prikaz nemačkog desničarskog radikalizma tokom devedesetih od velike pomoći bio mi je izvrsni članak Ditera Ruhta: DeiterRucht, "Recent Right-Wing Radicalism in Germany: Its Development and Resonance in the Public and Social Sciences", u: Rese-

arch on Democracy and Society, vol. 3, str. 255-274.

zacija demokratije, vaskrsavanje najgoregnemačkog ne-duha – kao da je sve bilouzalud, milioni žrtava nemačkog fašizma,i najgore iskustvo koje može da zadesi je-dan narod, a to je da bude narod zločina-ca…" (1992/XII/128/str. 11056).*

U istoj debati grof Oto Lambsdorfiz Liberalno-demokratske stranke (FDP) aludi-ra na zločince iz krugova radikalne desnice:

"To su oni koji su našu zemlju već jednomgurnuli u nesreću. To su oni čija su ideo-loška zatucanost i intelektualna ograniče-nost svetu doneli beskonačnu patnju i ko-jima su smrt i progon bili sastavni deo po-litičkog programa… Svaki požar podmet-nut u domu za podnosioce zahteva za azil,svako nasilje protiv stranaca u Nemačkoj,doživljava se kao dokaz za to da Nemačkauopšte ne ide u evropsku budućnost, negou nemačku prošlost" (ibid., str. 11049).

A posle napada na sinagogu u Li-beku, u noći između 24. i 25. marta 1994, po-slanik SPD-a Zigfrid Fergin, u vanrednoj ras-pravi (tzv. "Aktuelni čas") koju je zahtevalaPartija demokratskog socijalizma (PDS), kaže:

"Gospođo predsednice, dame i gospodo,drage koleginice i kolege, nikad više – toje bila iskrena i zajednička želja demo-kratski orijentisanih žena i muškaraca uNemačkoj posle sloma nacionalsocijali-

stičke strahovlade, posle Aušvica. Nikadviše ljudi ne smeju da se ponižavaju,progone, ubijaju na rasnom ili verskomosnovu, zbog toga što su navodno druga-čiji. Nikad više ne sme da gori nijednasinagoga… Od noći između 24. i 25.marta 1994. nad Nemačkom je ponovomiris gareži, koji podseća na noć 9. novem-bra 1938." (kurziv u originalu! H. D;1994/XII/219/str. 18986)

Ovakva drastična učestalost radi-kalnog desničarskog i ksenofobičnog nasilja,koja bi mogla da potkrepi utisak da je sa Ber-linskim zidom pala i brana koja je čuvala posle-ratnu Nemačku od povratka u raniju istoriju,čini, međutim, samo jednu stranu političkogscenarija. Na drugoj strani brzo je ojačao anti-rasistički pokret, čija je širina opovrgla utisakda bi Bonska odnosno Berlinska republika mo-gla da ponovi iskustvo Vajmarske.

Novembra 1992. godine sama sa-vezna vlada organizovala je u Berlinu velike de-monstracije. Na obodu ove manifestacije čuli suse oštri protesti levičara, koji su s izvesnim pra-vom kritikovali "paradni" karakter, jer su njuorganizovali političari koji su samo malo ranijeizmenili paragraf Ustava o pravu na azil. No, izkritike ovog problematičnog poduhvata masov-nih demonstracija koje inicira država razvila sepotom gotovo spontano jedna istinski civilnakultura protesta. Tako je, na primer, jednojgrupi u Minhenu uz minimalnu organizacijupošlo za rukom da na ulicu izvede 400.000 de-

218


* Prvi broj u zagradi jeste broj godine, drugi (rimska cifra) je redni broj skupštinskog saziva, treći je broj sednice, četvrti brojstranice u zapisniku. – prim. prir.

monstranata, koji često nisu činili ništa osimšto su, u znak protesta, palili sveće. U najkra-ćem vremenu ovom protestu "svetlosnog lanca"pridružilo se oko tri miliona građanki i građa-na. Spontanost i obim ovih protesta jasno po-kazuju da je tokom četrdeset godina SR Nemač-ke stvoreno ono što je Vajmarskoj republici ne-dostajalo: budno "građansko društvo" spremnona akciju, i nevoljno da nacistima ponovo pre-pusti "ulicu". No, to što se tokom devedesetihsmanjio obim desničarskog nasilja svakako nemožemo da zahvalimo jedino "lancima svetlo-sti". Tek su sve doslednija policijska represija istrogo antirasistička politika nemačkih firmi,koje su strahovale za inostrana tržišta, pomoglegušenju novog desničarskog radikalizma.

BONSKA REPUBLIKA VS.BERLINSKA REPUBLIKA

Prilikom istraživanja uzroka za eksploziju de-sničarskog nasilja u ponovo ujedinjenoj Ne-mačkoj, kao jedan od mogućih razloga navede-no je i to što u parlamentu nije vođena istinskarasprava o istorijskoj samosvesti SR Nemačkeposle ujedinjenja. Ova pretpostavka samo jedelom tačna, mada je istina da su debate koje suse u Bundestagu tokom devedesetih vodile okoposledica ujedinjenja većinom bile specifičnamešavina ispraznog patosa s jedne i užurbanepragmatičnosti s druge strane.

No, izuzetak u tom pogledu jestetakozvana debata o Berlinu, dakle debata o pi-tanju da li Berlin treba i faktički, a ne samo no-minalno, da bude glavni grad ponovo ujedinje-ne Nemačke. Ova se debata vodila 20. juna1991. U njoj su pragmatična, finansijska i prav-na dimenzija imala daleko manju ulogu od pro-

blematične istorijsko-političke simbolike kojaje postojala u izboru između Bona i Berlina.

Debata o izboru glavnog grada fe-deracije morala je da se povede zato što dan rani-je zahtev da se to pitanje reši referendumom ni-je dobio potrebnu skupštinsku većinu. Polazišteza debatu činilo je pet predloga, ali se oni u su-štini mogu svesti na tri mogućnosti. Prva se svo-dila na jasno nastavljanje Bonske republike: Bonje trebalo da ostane sedište parlamenta i vlade, asamo bi predsednik SRN i Gornji dom (Bunde-srat) rezidirali u Berlinu. Druga je svesno konci-pirana kao kompromisno rešenje: Berlin trebada bude sedište vlade, a Bon sedište parlamenta.Prema trećoj opciji, nazivanoj i "zahtevom zaBerlin", vladu, parlament i ostale federalne slu-žbe trebalo je koncentrisati u Berlinu.

Da bi ova debata zaista i poprimi-la obeležja reprezentativne demokratske ras-prave, predsedavajući savet skupštine odlučio seza neobičnu proceduru kako bi u debati mogloda učestvuje što više poslanika. Pošto su podne-seni zahtevi obrazloženi, diskusija je nastavlje-na u vidu tzv. "Aktuelnog časa", u kom je svakigovornik imao pet minuta da obrazloži svojstav. Tako je u diskusiji o glavnom gradu uče-stvovalo skoro stotinu poslanika.

Na prvi pogled najupadljivije obe-ležje ove debate jeste to što tradicionalni politič-ki frontovi – "levica" i "desnica" – očigledno ni-su uticali na stav poslanikâ. Za "Berlin" su se za-lagali poslanici PDS-a, ali i demohrišćani i "na-cionalno" opredeljene socijaldemokrate poputVilija Branta, za "Bon" takođe poslanici svihstranaka. Svoju zbunjenost zbog ukrštanja starihlinija fronta najotvorenije iskazao je i premijerSeverne Rajne-Vestfalije Johanes Rau:

219


"…U ovoj su se debati već mogli čutinajčudniji stavovi… Ne znam da li se jošneko oseća kao ja: sedite tako i odmahu-jete glavom govornicima koje poštujeteveć decenijama i koji su vam prijatelji. Aonda aplaudirate ljudima za koje ranijeni prstom ne biste mrdnuli. (Beleška izprotokola: veselje i odobravanje u čita-vom domu.) Pa vas onda impresionirajuargumenti za Berlin. A onda čujete ne-koga ko se zalaže za Bon, i pomislite, pa,da je to samo malo drugačije formuli-sao…" (1991/XII/34/str. 2767).

Svakako, zabuna na koju se mno-gi žale desila se delom i iz jednog jednostavnograzloga: trezvena diskusija, koja se odvijala podvelikim vremenskim pritiskom, pretvorila se udebatu o istorijskoj samospoznaji, za koju bi,pak, bilo potrebno daleko više vremena i pro-stora za razmišljanje. Jer, obe su opcije, i zaBon i za Berlin, bile prožete tumačenjima pro-šlosti i premisama za budućnost, a verovatnonijedan govornik nije bio do kraja svestan nji-hove kompleksnosti. To otvoreno primećuje iHajner Gajsler, poslanik Demohrišćanskestranke (CDU), obrazlažući kompromisno re-šenje:

"Ovu odluku donosimo u epohi u kojojnaša istorija ponovo postaje stvarnost: 47godina carstva, Pruska, Drugi svetski rat,Vajmar, kataklizma nacističkog rajha, 60miliona mrtvih u ratu, izbeglištvo i pro-gon i 17 miliona Nemaca koji su iz crneprešli u crvenu diktaturu. A na Zapadu:demokratija, najduži period slobode,

povezan sa imenom Bon, sa federali-zmom, zahvaljujući kom imamo superi-ornu državu, nova demokratija, socijalnatržišna privreda, Adenauer, Šumaher,Hojs, Evropa i vezivanje za Zapad – a is-tovremeno i Berlin, prestonica slobode,prestonica otpora uzurpaciji crvenog ca-ra, simbol ljudskih prava i signal slobodeza milione ljudi. Cenjene dame i gospo-do, mnogo toga je rečeno: o Pruskoj, okompleksnosti naše istorije. Sve je toprošlost. Sadašnjost je 3. oktobar, sada-šnjost je pokrajina Brandenburg i novefederalne jedinice sa strahovima i nada-ma miliona ljudi koji su, kao i Poljaci iČesi, izašli na ulicu za slobodu, za jedna-kost i za bratstvo… To je kompleksna ne-mačka stvarnost, to je ta slojevitost kojuvidimo…" (ibid., str. 2741)

I po istupanjima mnogih drugihpolitičara može se videti da je istorijsko-poli-tička simbolika sadržana u alternativi "Bon iliBerlin" veoma slojevita. U diskusiji u mediji-ma, koja je za nekoliko nedelja prethodila par-lamentarnoj, iskristalisalo se sledeće pojedno-stavljeno tumačenje: "Bon" je bio programskipojam za prvu uspešnu parlamentarnu demo-kratiju na nemačkom tlu. Grad s leve straneRajne, na krajnjem zapadu republike, već je igeografski simbolizovao svesno svrstavanje po-sleratne Nemačke u zapadni svet, tj. priklanja-nje tradicijama zapadne demokratije, NATO-u i projektu ujedinjene Evrope. "Bon" je oliča-vao federalizam i nacionalnu skromnost. Teksa krajem stare SR Nemačke postalo je jasno da"Bon" predstavlja pravi novi početak nemačke

220


istorije. "Bon" otelovljuje nauk koji su zapadniNemci izvukli iz iskustva epohe nacionalsocija-lizma. "Berlin" je, pak, u ovako polarizovanimstavovima, predstavljao nemačku prošlost, na-dovezivanje na pruske tradicije, centralističkunemačku nacionalnu državu. Berlin se nalazina istočnom rubu sada već proširene republi-ke; ovaj geografski položaj mogao je da pothra-ni stare geopolitičke snove o "središnjem polo-žaju", pa time i težnju za okretanjem od zapad-nih tradicija, koje su u tako velikoj meri odre-dile "Bonsku republiku". I konačno, niti otporsovjetskoj blokadi u zimu 1948/49, niti ustanakberlinskih radnika 17. juna 1953, niti probija-nje zida 9. novembra 1989. godine nisu moglida ublaže utisak da je ovaj grad bio izvršni cen-tar dvaju totalitarnih sistema na nemačkom tlu."Berlin" je, dakle, prema ovom raširenom mi-šljenju, oličavao povratak Nemaca na status quoante, tj. u ono istorijsko stanje koje se više nemože definisati samo kao reakcija na nemačkukatastrofu.

Ovako drastično polarizovanoshvatanje prihvatalo je, međutim, svega nekoli-ko političara. Gotovo svi su se trudili da obra-zlože svoje zalaganje za "Bon" ili za "Berlin",ne uskraćujući pri tom poštovanje ni rešenjukoje odbijaju. No, ovde ću dati reč dvama izu-zecima od ovog pravila, Viliju Brantu, nekada-šnjem saveznom kancelaru, šefu SPD-a i naj-starijem članu Bundestaga, i Uliju Brifsu, no-vajliji u parlamentu i predstavniku PDS-a.

Vili Brant ne preza od patosa ka-da svoj dramatični pledoaje za Berlin uvodi re-čima "ovde se radi o određivanju nacionalnogkursa" (kurziv H. D.; ibid., str. 2749). Dok kri-tikuje stav zagovornika "Bonske republike" da

će u Evropskoj uniji centralistički glavni grado-vi ionako izgubiti na značaju, Brantu se pot-krada jedna neobična zamisao, koja je u daljemtoku debate oštro napadana sa svih strana:

"Uostalom, u Francuskoj niko nije do-šao na pomisao da ostane u relativnoidiličnom Višiju kada više nije bilo stra-ne vlasti da spreči povratak u glavni gradna Seni" (ibid., str. 2750).

Taj bi argument bio prihvatljiv dase analogija odnosila samo na mirnu provincij-sku atmosferu Višija i Bona. Međutim, u poli-tičkom smislu Viši je bio oličenje nedemokrat-skog, nepravičnog režima koji je postojao Hi-tlerovom milošću. "Bon" bi u ovom poređenjubio nepravični režim koji je postojao milošćuzapadnih saveznika, a nemačko ujedinjenje1990. godine predstavljalo bi oslobođenje ne-mačke nacije od strane vlasti. Mnogi učesnici udebati koji su govorili posle Branta vraćali su sena ovu analogiju. Ona se bez izuzetka odlučnoodbacuje, a to čine čak i članovi samog SPD-a,poput Petera Gloca. Uostalom, i Rauova opaskao govornicima zbog čijih reči čovek može samoda odmahne glavom iako ih poštuje već deceni-jama mogla bi se odnositi na Brantov doprinosdiskusiji. Dakako, Brant, koji je očigledno go-vorio iz glave, verovatno nije promislio sve im-plikacije tog poređenja. Konačno, političko-istorijsko izjednačavanje Višija i Bona bilo biodraz ekstremnog desničarstva, što se jednomViliju Brantu svakako ne može imputirati. Me-đutim, njegov bi argument bio netačan sve i dase jeste odnosio samo na mirnu atmosferu obagradića. U kasnijoj fazi debate, Kristijan Šmit,

221


poslanik demohrišćana, još jednom se vraća naBrantovu analogiju, ali joj suprotstavlja Nem-cima mnogo bližu analogiju između Vajmara iBerlina, i pita se da li bi Vajmarska republikaimala drugačiju sudbinu da je grad u kom jeona proglašena bio i sedište parlamenta (upor.ibid., str. 2820).

Radikalna alternativa snažnomBrantovom pledoajeu za Berlin ("određivanjenacionalnog kursa"), koji podrazumeva i oma-lovažavanje Bona, mada se ono može i pogre-šno protumačiti, jeste radikalno antifašističkipledoaje Ulriha Brifsa za Bon. On Berlin u ce-lini poistovećuje sa nacionalsocijalističkomprošlošću. Ne samo što Berlin ne treba da bu-de sedište vlade i parlamenta u proširenoj SRNemačkoj, nego njemu treba osporiti i tituluglavnog grada:

"…Berlin je kao glavni grad dvanaesto-godišnjeg Trećeg nemačkog rajha bioglavni grad najnečovečnijeg sistema po-litičkog terora u čitavoj ljudskoj istoriji.(Iz redova koalicije CDU/CSU doviku-ju: Trovaču!)… Ovaj teror se u pamće-nju ljudi u susednim evropskim zemlja-ma i dalje povezuje sa Berlinom. Berlinje bio grad Glavne službe bezbednostiRajha, Glavnog štaba Gestapoa, Vrhovnekomande Vermahta, Narodnog suda…(Negodovanje CDU/CSU-a: Štazi!)… Ito je pre svega bio grad konferencije naVanskom jezeru, na kojoj je doneta od-luka o sistematskom, odlučnom i orga-nizovanom genocidu nad Jevrejima, ali igenocidu nad Sintima i Romima, sa mi-lionama žrtava među ženama, decom,

muškarcima, sovjetskim ratnim zaro-bljenicima, prinudnim radnicima i rad-nicama… Berlin je kao glavni grad – kaoglavni grad, i to ne slučajno! – bio gradljudi koji su ubijali sedeći za pisaćimstolom i njihovih saučesnika, predstav-nika nacističkog terora; to se ne sme za-boraviti. Zbog toga, zbog toga što je Ber-lin bio glavni grad Trećeg nemačkog raj-ha i zbog toga što je baš kao glavni gradbio i glavno mesto na kom su se kovaliplanovi i donosile odluke koje su doveledo tih zločina, smatram da on ne možeponovo da bude glavni grad. Zbog toga ipredlažem da se to kasnije i formalnozaključi…" (ibid).

Brantov i Brifsov krajnje polari-zovan stav nisu, doduše, naročito reprezenta-tivni. No, oni jasno pokazuju temeljne prome-ne u inventaru simbola kojim Nemci raspolažuposle ujedinjenja. Dok poslanik Brifs iz PDS-aiz antifašističkih pobuda optira za onaj gradkoji je, prema predstavama levice, dugo važio za"utočište revanšističkih snaga", socijaldemo-krata Vili Brant, dugo smatran levičarem, vra-ća se nacionalističkim motivima Kurta Šuma-hera, te u odluci "za Berlin" vidi "određivanjenacionalnog kursa".

Pledoajei drugih poslanika samosu se posredno doticali istorijsko-simboličkihimplikacija koje nosi izbor glavnog grada. Po-slanici iz istočne Nemačke zalažu se – nezavisnood partijske pripadnosti – za Berlin kao glavnigrad, zato što u tome vide simboličnu revalori-zaciju novih federalnih jedinica. U tome se onislažu sa poslanicima CDU-a i SPD-a, koji, u

222


skladu sa preambulom starog Osnovnog zako-na, u preseljenju vlade i parlamenta u Berlinvide dovršenje nemačkog jedinstva. No, drugapozicija, koja se ne bavi samo "federalnom"prošlošću starog SRN-a, nego i budućnošćuujedinjene Evrope, protivi se Berlinu stoga štoje ta nova centralistička metropola nespojiva saidejom regionalizovane Evrope. Neki se, opet,zalažu za Berlin zato što bi on u jednoj Evrop-skoj uniji proširenoj na Istok bio dobar centarNemačke kao člana EU. Oskar Šnajder, posla-nik CDU-a, želi da u celini izbegne simboličkiteret alternative "Bon ili Berlin": on, sa izve-snim pravom, naglašava da je prva nemačka de-mokratija doduše propala u Berlinu, ali ne izbog Berlina, kao što je i druga nemačka demo-kratija ozdravila u Bonu, ali ne i zbog Bona.

Jedini nov argument uneli su po-slanici Hans-Johen Fogel iz SPD-a i KonradVajs iz Saveza 90/Zelenih. Njihova pozicija pre-vazilazi one uopštene odrednice sukoba, premakojima iskustva Nemaca sa totalitarizmom eo ipsogovore protiv Berlina, a dobra iskustva sa demo-kratijom eo ipso za Bon. Upravo zato što se u Ber-linu odigravaju najmračnija poglavlja nemačkeistorije, on treba da postane glavni grad novogSRN-a. Hans-Johen Fogel zaključuje svoj kratakgovor aludirajući na Berlin:

"Morao bih da se stidim pred gradomkoji kao nijedan drugi predstavlja ne-mačku istoriju sa njenim mračnim, ali isa njenim svetlim stranama… Voleo bihda sedišta parlamenta i vlade budu naonom mestu koje nas ne podseća samona jedan dobar i razuman odeljak ne-mačke istorije, nego na čitavu našu isto-

riju, sa svim njenim usponima i padovi-ma" (ibid., str. 2781).

A Konrad Vajs kaže:

"Berlin je i simbol nemačke krivice.Rajhstag u plamenu predstavlja najtežiporaz ljudskosti i demokratije u Nemač-koj. Crvena pobednička zastava na nje-govom krovu opominje na žrtve koje suzajednica narodâ i nekoliko hrabrih Ne-maca položili da bi Nemačka ponovo po-stala demokratska i humana zemlja. Po-sle ujedinjenja, Rajhstag je ponovo ste-kao svoje dostojanstvo. Zar postoji dru-go mesto koje bi bilo pogodnije za par-lament?" (ibid., str. 2774).

Ovako obrazloženim pledoajeomVajs i Fogel pozivaju se istovremeno i na tajnuuspeha "Bonske republike": jer, ona je, u svojbolnoj sporosti, mogla da se razvije u demokra-tiju samo zato što je kao pravni naslednik Tre-ćeg rajha neprekidno bila primorana da prei-spituje značaj te prošlosti za sadašnjost. StaraSR Nemačka bila je – kako kaže Rajner Lepzi-jus – primorana da "internalizuje" epohu na-cizma. Ona se po tome suštinski razlikovala oddruge dve države-naslednice Velikonemačkograjha, naime od NDR-a i od Austrije. Obe ovedržave koristile su svoju totalitarnu predistori-ju samo kao kontrastnu podlogu za svoj post-totalitarni identitet – sa sramnim rezultatomda su ne samo umakle odgovornosti za tu isto-riju, nego su od svojih hipoteka još uspele daizvuku i legitimacijsku korist za post-fašističkueru. Na sličan način bi se, u konkretnoj istorij-

223


skoj situaciji stvaranja nove SR Nemačke, iodluka za istorijski kontinuitet Bonske repu-blike ogrešila o njenu specifičnu predistoriju,dok Berlin kao glavni grad simbolizuje preuzi-manje odgovornosti za čitavu nemačku istoriju.

UMOTAVANJE RAJHSTAGADana 25. februara 1994. u nemačkoj Saveznojskupštini valjalo se izjasniti o zamisli perform-ans-umetnika Krista da zdanje Rajhstaga u Ber-linu uvije u oko 100.000 m2 platna. Rezultatodlučivanja je poznat. Akcija je trajala 14 danajuna 1995. Njen spektakularni uspeh potvrdio jeonu veliku većinu poslanika koji su se izjasnili zaprojekt. Bolju reklamu za novu demokratsku Ne-mačku, za Berlinsku republiku koja je imala takvepoteškoće na svom početku, ne bi mogla da smi-sli nijedna agencija za public relations.

Debata koja je, prema prvobit-nom planu, trebalo da traje sat vremena, izri-čito nije imala za cilj razmenu estetskih sudovao Kristovom projektu. Radilo se isključivo opitanju da li zdanje Rajhstaga, s obzirom nanjegovu visoku simboličku vrednost za naciju,može da bude legitiman objekt Kristove akcije.O izuzetno velikoj istorijskoj i simboličkojvrednosti među poslanicima nije bilo razilaže-nja. Ova građevina simbolizuje početke parla-mentarne demokratije u Nemačkoj. Tu je 9.novembra 1918. proglašena republika. Požar uRajhstagu označio je početak nacističke vlada-vine; na njenom kraju stajala je slika, u među-vremenu gotovo ikona, crvenoarmejca koji nakrov Rajhstaga stavlja pobedničku zastavu. Nastepenicama Rajhstaga stajale su 3. oktobra1990. uveče, na dan ujedinjenja, istaknute lič-nosti politike SRN i pevale nacionalnu himnu.

O razlozima koje su Krista i gru-pu ljudi iza njega naveli na izbor ovog objektagovorilo se samo uzgred. Istina, ti razlozi su sei menjali tokom duge 22 godine, koliko se Kri-sto bavio mišlju da umota Rajhstag. Najpre jeova akcija trebalo da bude provokativan pod-strek na razmišljanje o nacističkoj prošlostiNemaca. Potom je trebalo istaći poseban ka-rakter ovog mesta, na kom su se sudarala dvasuprotstavljena sistema. A posle političkog pre-okreta, sa umotavanjem Rajhstaga povezana jeideja estetske simbolizacije demokratskih tradi-cija ponovo ujedinjene Nemačke.

Govornika je bilo mnogo, i goto-vo svi su se izjasnili u korist projekta. Protivni-ci su se uglavnom ograničili na upadice iz sale.Jasan sukob postoji samo u dva govora, kodKonrada Vajsa i Volfganga Šojblea. PortparolZelenih, Konrad Vajs, smatra da akcija uvija-nja i ponovnog otkrivanja Rajhstaga nudiNemcima priliku za estetsko-ironično distan-ciranje od njih samih, pa time i mogućnostizoštravanja njihove demokratske svesti. Zapredsednika frakcije CDU/CSU, zdanje Raj-hstaga je gotovo sveti simbol države, a njegovoironično-estetsko počuđenje moglo bi daugrozi normativnu koheziju Nemaca.

Konrad Vajs:

"Umotavanje Rajhstaga, koleginice i ko-lege, omogućava nam da ovaj centralni iambivalentni deo nemačke istorije vidi-mo u drugom svetlu i da ga čulno iskusi-mo na nov način. Njegovo pokrivanje netreba shvatiti kao ponižavanje. Ono je iz-raz strahopoštovanja, i ono otvara pro-stor za razmišljanje o onom što je bitno.

224


U katoličkoj službi tokom Velike nedeljekrst se pokriva, da bi se otkrio na vrhun-cu, na Veliki petak. U jevrejskoj tradicijipokrivaju se svici Tore, kako bi se stalnoimalo na umu koliko je dragoceno onošto skrivaju… Rajhstag se… ističe kao po-sebno mesto, jedinstveno i nezamenlji-vo. Njegovo bi umotavanje oživelo našesećanje na ono što se dogodilo u ovoj ku-ći i sa njom, na stvaranje, propast i po-novno rođenje demokratije. Pokrivanjeje rad na pamćenju. Istorijom se i nemožemo baviti drugačije nego da stvori-mo predstavu o onoj bivšoj stvarnosti ko-ja postoji pod naslagama vremena… Evošta je ideja: kamen Rajhstaga biće jednovreme skriven od naših pogleda. Ono štoostaje, jeste forma ispod lake tkanine,izmenjeno, počuđeno obličje. Ono štoćemo zaista videti, to Kristovi crteži mo-gu samo da nagoveste. Biće to cezura uistoriji ovog doma i – za razliku od poža-ra od pre pola veka – biće to jedna mir-na, kreativna cezura. Meka tkanina kojaće obavijati Rajhstag opomenuće nas naplamen koji je lizao iz ovih zidina, na tokoliko je demokratija krhka i u kolikoj jeopasnosti. Otkrivanje, pak, jeste simbolza ponovno rođenje demokratije, za bu-đenje naše zemlje, koja ponovnim ujedi-njenjem treba da postane nova zemlja.Poželeo bih svima nama, dame i gospo-do, da smognemo hrabrosti da se suoči-mo sa kreativnom provokacijom ovogsimboličnog pokrivanja, da pokažemohrabrost da se ironijski distanciramo odsebe samih kao dela umetničkog dela, ali

i da odgovorno integrišemo našu istorijusa svim njenim usponima i padovima, sazlom i sa dobrom koje Rajhstag oličava."(1994/XII/211/str. 18281)

Kao gotovo direktna replika, Vol-fgang Šojble:

"Zašto baš Rajhstag? Ni u jednoj drugojzemlji nije se razmišljalo o tome da ne-ko zdanje sličnog značaja postane pred-met ovakve jedne akcije. I u drugim ze-mljama zgrade parlamenta oličavajuistoriju, samo što domaćini Vestmin-sterske palate, Kapitol Hila ili Burbon-ske palate nikad ne bi ozbiljno razmi-šljali o tome da ih umotaju… U svakomslučaju, i druge demokratske zemlje susvesne časti koja je inherentna i koja semora pridavati zgradi koja oličava tradi-ciju slobodarske demokratije. Mi Nem-ci imamo problema sa simbolima kojiizražavaju našu istoriju, a s obzirom nalomove i bol, to je i te kako razumljivo…Naša parlamentarna demokratija, njeneinstitucije, pa i njeni predstavnici tre-nutno pre imaju premalo nego previšepoverenja, i pošto postoje takvi deficiti,njih treba sanirati. Nikoga ne bi trebalodovesti u iskušenje ili mu pružiti prilikuda za sebe iskoristi te deficite kako bioslabio našu slobodarsku demokratiju.Ljudi u našoj zemlji moraju danas daizdrže mnoge promene i mnoge neizve-snosti… Oni osećaju da je njihova bez-bednost izložena novim opasnostima, iiznutra i spolja, i u tom kontekstu mi

225


moramo da jačamo unutrašnje jedinstvonaše slobodarske državne zajednice.Moramo ponovo da se uverimo u osnovnaše zajednice, osnov naših zajedničkihvrednosti, pa i našeg nacionalnog iden-titeta… Tako je i zdanje poput Rajhsta-ga politički simbol. U takvim simbolimase, kao u žiži, sabiraju politička iskustvajednog naroda. Oni su mirni polovi,osovine, oko kojih decenijama kruže di-namične političke snage. Utoliko oni ipovezuju narod, i to uprkos različitiminteresima, ciljevima i uverenjima. Ta-kvi simboli mogu da otelovljuju unutar-nje jedinstvo jednog naroda. Čitava dr-žavna zajednica treba da je u stanju da seprepozna u takvim simbolima. Ovo, po-štovane koleginice i kolege, ovo je razlog– a ne nedostatak osećaja za humor, ne-tolerantnost ili nepoštovanje umetničkeslobode – za to što se svuda na svetu na-cionalni simboli čuvaju i poštuju, što seod njihovog počuđenja može izvući vrloslaba korist." (ibid., str. 18284)

Spor između Konrada Vajsa iVolfganga Šojblea ne odnosi se na istorijsko-simboličku težinu Rajstaga kao takvog. Oboji-ca su saglasni u pogledu vrednosti koju ovajsimbol ima za nemačku tradiciju, ali imumotavanje Rajstaga ipak pruža povod zaprincipijelan spor kada je o ophođenju saistorijskim simbolima u demokratiji reč. Do-duše, i Šojble izričito govori o "demokratiji",ali je jasno da se njegova argumentacija odno-

si na – ne nužno demokratsku – nacionalnudržavu. Nastala u doba apsolutizma, nacio-nalna država je prvi oblik političkog organizo-vanja koji više ne živi od sjaja pozajmljenog izneke verske sfere, odvojene od politike. Zatošto poistovećuje granice državnog samopotvr-đivanja sa granicama profanizovane nacional-ne kulture, ideja nacionalne države postala jeklasičan model za stvaranje jednog strogounutrašnjeg konsenzusa koji obuhvata čitavodruštvo. Pred-demokratska nacionalna drža-va, nastala u eri apsolutizma, poštovala je, do-duše, svetovne principe legitimisanja, ali su tisvetovni principi imali takoreći sakralnuvrednost. Nije slučajno to što se u političkojfilozofiji XVIII veka krug principa čije se ap-solutno priznavanje zahtevalo od svakog gra-đanina nazivao "civilnom religijom".3 Upra-vo se u nemačkoj političkoj tradiciji do danaszadržala specifična predstava da su državnisimboli, poput zastave, himne ili nacionalnihspomenika, "sveti" na nekakav svetovan način,da imaju pravo na apsolutno priznavanje, damogu biti i "oskrnavljeni" – i ova se predsta-va u stvari nalazi u pozadini Šojbleove argu-mentacije. On, istina, eksplicitno govori sa-mo o tome da bi jedna akcija estetskog poču-đenja Rajhstaga mogla da ugrozi normativnukoheziju Nemaca u teškim vremenima. No, ito je zastarela predstava. U modernom demo-kratskom društvu, u kom su pluralitet oblikâživota i relativnost sopstvene kulture postalideo svakodnevnog iskustva, više ne može bitigovora o tome da nacionalni simboli jemčejedinstvo nacije. U kulturno visoko izdiferen-

226


3. Upor. Heinz Kleger/Albrecht Müller (Hg.), Die Religion des Bürgers. Zivilreligion in Amerika und Europa, München 1986.

ciranim društvima naših dana, slične veroi-spovesti ili nacionalne tradicije više ne moguda budu osnov za potreban politički konsen-zus, nego to može da bude jedino istorijskiakumulisan kapital tolerisane različitosti.Iskustvo koje je svako mogao da stekne unutarmanjih grupa ili u privatnoj vezi, naime, dasu jedini pouzdani oslonci zajedništva oni ko-ji nastaju upravo u lancu zajednički proživlje-nih sukoba, jeste i tajna kohezije modernihdemokratskih društava.4 Dok su ranija dru-štva unapred imala odgovore na pitanja op-števažećih vrednosnih smernica, modernademokratska društva počivaju na institucio-nalnom problematizovanju sebe samih.Skupštinska rasprava je i sama izraz ove nužnokonfliktne forme u kojoj građani demokrat-ske države utemeljuju jedinstvo svog društva.Nacionalni spomenici i ostali oblici "kultur-nog pamćenja" u polemičkim demokratskimdruštvima našeg doba nisu više simboličkootelovljenje onoga o čemu se nikako ne možeraspravljati. Oni ne zatvaraju prostor javnerefleksije. Njihovo kolektivno važenje pre semeri njihovim potencijalom da otvore arene idiskurse. Akcija pokrivanja i otkrivanja Raj-hstaga je upravo uzorno i veoma poučno po-kazala kako jedna umetnička akcija može daotvori prostor za istorijsku samo-refleksiju.

PEDESET GODINA POSLE8. MAJA 1945.

Da će 8. maj 1995. biti poseban dan u javnompamćenju Nemaca, moglo se i očekivati. Pri-preme za planirane svečanosti nisu postale

predmet javne pažnje samo zbog simboličke te-žine protekle polovine veka: razlaganjem glo-balne političke konstelacije posleratnog vreme-na 1989. godine, stvorena je istorijska "nultasituacija" koja je mamila na to da se 8. maj1945. poveže sa razmišljanjem o formi jedneposle-posleratne Evrope.

Tim više, naknadno, i čudi odsu-stvo koncepcije u planiranju raznih manifesta-cija, i nasumičnost onoga što se na kraju dogo-dilo. Prvobitno je u planu očigledno bila samoskromna proslava u Donjem i Gornjem domuparlamenta. Potom je Fransoa Miteran, pred-sednik Francuske pri kraju mandata, izrazioželju da održi govor na centralnoj memorijal-noj svečanosti u Nemačkoj. To je izgleda nave-lo saveznog kancelara Helmuta Kola da u Ber-lin, na protokolarni "državni prijem", pozovene samo Miterana, nego još i političke pred-stavnike ostale tri savezničke sile, pobednice izDrugog svetskog rata. Na ceremoniju su, me-đutim, pozvane samo sile koje su potpisalePotsdamski sporazum, ali ne i predstavnici ze-mlje koja je bila prva žrtva nemačke vojne agre-sije – Poljske, i to je izazvalo veliko diplomatskonegodovanje u poljskoj vladi. Da bi se sukobublažio, savezni kancelar je naveo Bundestag dasazove još jednu javnu manifestaciju na kojojbi, pored predsednice Bundestaga i predseda-vajućeg Bundesrata, govorio i poljski minstarspoljnih poslova Vladislav Bartoševski. Čak je ineobična forma, naime, to da šef vlade naložiskupštini da organizuje memorijalnu svečanostprema njegovoj zamisli, izazvala u tom trenut-ku pažnju javnosti.

227


4. Ovu ideju detaljnije ću obraditi u knjizi Negovani sukobi.

I tako smo, dakle, imali dve kome-moracije, jednu koju su 28. aprila u Bonu odr-žala oba doma savezne skupštine, i jedan "držav-ni prijem" 8. maja u Berlinskom pozorištu, nakom su, pored saveznog predsednika RomanaHercoga, govorili i Fransoa Miteran, britanskipremijer Džon Mejdžor, ruski premijer ViktorČernomirdin i potpredsednik SAD Al Gor.

Pored komplikacija koje su naspoljnopolitičkom planu prethodile komemo-raciji, još od aprila je bilo i unutrašnjih proble-ma. Grupu saveznih i pokrajinskih političara izkonzervativnog i desničarskog dela političkogspektra provociralo je to nedvosmisleno tuma-čenje 8. maja 1945. godine kao "dana oslobođe-nja" – tako su taj dan tumačili nekadašnji paci-fisti, prema čijim su se stavovima organizatorisvečanosti i upravljali. Pomenuta grupa, oku-pljena oko Alfreda Dregera, poslanika CDU-a,želela je da podseti na to da 8. maj 1945. neoznačava samo kraj nacionalsocijalističke stra-hovlade, nego i "početak terora i progona, no-vog tlačenja na istoku i podele naše zemlje" (ci-tirano prema Frankfurter Rundschau od 30. marta1995). Iako je Dreger, na insistiranje saveznogkancelara, otkazao učešće na svečanosti predvi-đenoj za 7. maj 1995, grupa oko Dregera ipakje, zahvaljujući velikom međunarodnom publi-citetu, imala nekog uspeha jer se njen glas ipakzačuo u diskusiji o značaju 8. maja. U komemo-racijama koje ću ovde opisati gotovo da nije bilogovora koji se nije osvrnuo na problematičnopitanje "oslobođenje ili poraz".

Na obema zvaničnim manifesta-cijama, nemački političari su, hteli to ili ne,igrali sporednu ulogu. Govori koje su 28. apri-la 1995. održali Rita Sizmut i Johanes Rau is-

crpljivali su se u ritualnoj retorici. Oni su oči-gledno bili samo protokolarni propratni pro-gram uz govor poljskog ministra spoljnih po-slova Vladislava Bartoševskog. – Teško da po-stoji i jedan poljski političar koji bi bio pogod-niji za ovu osetljivu diplomatsku misiju. Barto-ševski je po profesiji istoričar, dobar poznava-lac nemačke kulture, čovek koji je preživeo Au-švic i član demokratske opozicije u komunistič-koj posleratnoj Poljskoj.

Iako Bartoševski tek uzgrednospominje alternativno tumačenje 8. maja kojeje dao krug oko Dregera, njegov govor u celinipredstavlja uzor moralno i istorijski izdiferen-ciranog ophođenja sa problematičnom prošlo-šću. Kao takav, on je postideo konzevativce usaveznoj skupštini, koji su otvoreno ili tajnopodržavali Dregerovu inicijativu. Poljski mini-star spoljnih poslova najpre izričito podseća nato da je poljska država – suprotno predstavimnogih Nemaca koji smatraju da je Poljska,zbog pomeranja zapadne granice Poljske na li-niju Odra-Nisa, favorizovana strana u ratu –zapravo žrtva rata. Njen status žrtve nije biosporan na početku Drugog svetskog rata, kad suNemci upali u Poljsku. Ali, Poljaci su bili žrtvei zbog odluka donesenih tokom konferencijena Jalti, na kojoj su pobedničke sile dogovorileposleratni poredak. Kao posledica ove konfe-rencije, poljska je država pomerena za nekolikostotina kilometara ka zapadu. Zapadni savezni-ci odobrili su novu poljsku istočnu granicu kaoustupak Sovjetskom Savezu. Time su potvrdiliglavni deo pakta između Hitlera i Staljina iz1939, kojim je Sovjetski Savez dobio istočnedelove Poljske. Kao "poravnanje", Poljaci sudobili nekadašnje nemačke istočne teritorije.

228


Raseljavanje nemačkog stanovištva sa teritorijana desnoj obali Odre i Nise, dogovoreno 1945.u Potsdamu, stvorilo je i prostor za naseljavanjePoljaka proteranih iz delova istočne Poljske ko-ji su pripali Sovjetskom Savezu.

Na diplomatski, ali nedvosmislennačin Bartoševski je ovim prikazom posleratneistorije sa poljskog stanovišta još jednom poja-snio koliko su Poljaci bili uvređeni time što jeKol na ceremoniju u Berlinu pozvao samo po-bedničke sile. No, on se ne zadržava na tome dasamo nagovesti ovu uvređenost. On pre svega že-li da ukaže na šanse za istorijsko pomirenje kojesu se ukazale slomom komunističke imperije:

"Poljska i Nemačka imaju tešku zajednič-ku istoriju. Moramo što pre da nadokna-dimo vreme koje smo izgubili u nepove-renju, preziru, neprijateljstvu i ratu."(str. 29, Dokumentacija Bundestaga, Re-ferat za rad sa javnošću, Bon 1995)

Nijedan problem u odnosimadveju država nije u toj meri stvorio podozrivosti neprijateljstvo koliko problem izgnanika. Jošu trenutku u kom je Bartoševski govorio u Bo-nu, u javnosti je kružio proglas Dregerove gru-pe, koja je u 8. maju želela da vidi pre svega"početak terora i izgona na Istoku". Ovoj per-spektivi, iskrivljenoj uskogrudim nacionalistič-kim premisama i pogrešnim uzročno-posle-dičnim vezama, poljski ministar spoljnih po-slova suprotstavlja se doslednim zalaganjem zaistorijsku pravdu, tj. za saosećanje sa patnjomsvih žrtava rata i žrtava njegovih posledica. Zanjega je tragičan paradoks to što je neprijatelj-stvo između Poljaka i Nemaca bilo posebno iz-

raženo upravo kod proteranih grupa – pri tomje njihova zajednička sudbina mogla da budemost za sporazumevanje:

"Tokom rata i posle rata, milioni ljudimorali su da napuste svoj zavičaj. Zamnoge Poljake to su bile oblasti s onestrane Buga, za mnoge Nemce oblasti is-točno od Odre i Nise. Obe ove grupeljudi nisu mogle međusobno da razgova-raju, a da je do toga došlo, oba narodamogla su da se sporazumeju i razumejuznatno ranije. Međutim, poljski iselje-nici nisu bili u stanju da o ovim pitanji-ma uopšte razgovaraju. I kad bi se nase-lili u zapadnom delu Poljske, oni tamonisu dolazili kao pobednici, nego su se-be smatrali žrtvama rata koji nisu želeli iza čiji početak nisu bili krivi. Preokret1989. stvorio je mogućnost za otvorenupolitičku diskusiju. Pošto sada sme da segovori o sudbini iseljenika iz Viljnusa iLjvova, lakše je i sagledati ljudsku di-menziju drame izgona iz Vroclava i Šće-ćina." (ibid., str. 21)

U nastavku govora Bartoševskidokazuje onu moralnu kompetentnost u kojojje sposobnost uživljavanja u patnju nekadašnjihneprijatelja na poseban način isprepletena sarefleksijom o krivici koja se može naći u sop-stvenoj istoriji. Ovo treba tim više ceniti štoministar ovde govori u ime jednog naroda kojije mnogo duže snosio mnogo teže posledice ra-ta nego što su to morali Nemci, koji su rat i za-počeli. Za ovu moralnu sposobnost sâm Barto-ševski koristi pojam "duhovna suverenost":

229


"Poljska je ponovo stekla svoj političkisuverenitet. Sada stiče i duhovnu suve-renost. Njena mera jeste osećaj moralneodgovornosti za čitavu istoriju, koja –kao i uvek – ima i svetle i tamne strani-ce. Kao narod koji je posebno stradao utoku rata, mi smo upoznali tragedijuprisilnog raseljavanja i sa njim povezanonasilje i zločine. Sećamo se da su timebili pogođeni i bezbrojni Nemci, te da jemeđu zločincima bilo i Poljaka. Otvore-no ću reći: žalimo zbog individualnesudbine i patnje nedužnih Nemaca kojisu pogođeni posledicama rata i koji suizgubili zavičaj." (ibid., str. 22)

I potom Bartoševski čak potenciraovaj čin izvinjenja jednim citatom, rečimapoljskog esejiste Jana Jozefa Lipskog, koje su utoj zemlji još 1981. izazvale žestoku polemiku:

"Mi smo doprineli tome da milioni lju-di ostanu bez zavičaja; neki od njih si-gurno su krivi jer su podržavali Hitlera,drugi jer su pasivno dopuštali njegovezločine, neki treći, opet, jer nisu moglida se nagnaju na herojstvo borbe protivte stravične mašinerije, i to u situacijikada je njihova zemlja bila u ratu. No,zlo koje je nama naneseno, bilo ono inajveće, ne opravdava i ne sme da oprav-da zlo koje smo mi sami naneli drugi-ma." (ibid., str. 22)

Dana 8. maja 1995, 50 godinaposle kraja rata, nemačka savezna vlada pozivapredstavnike Francuske i još triju sila koje su

potpisale Potsdamski sporazum, kao i brojneličnosti javnog života, u koncertnu dvoranu naŽandarmskom trgu u Berlinu na svečani "dr-žavni prijem" posvećen danu kapitulacije. Pro-tokol ovakvih manifestacija je veoma specifičan;u čitavoj istoriji SR Nemačke bilo ih je tridese-tak, i to uglavnom povodom smrti poznatih po-litičara. Državni prijemi sa pozitivnim povo-dom održani su svega četiri puta, naime povo-dom jubileja vezanih za donošenje Ustava, kao i3. oktobra 1990, na dan ujedinjenja Nemačke.Državni prijem od 8. maja 1995. ne uklapa sesasvim u ovu seriju. On na uzbudljiv koliko iprotivrečan način objedinjuje aspekte javnogpriznavanja krivice, kolektivne žalosti i slavlje-nja ujedinjene Evrope. Ali, on odudara i u jed-nom drugom smislu: za razliku od ostalih dr-žavnih prijema, on nije održan u samoj zgradiparlamenta. I prvi put u istoriji državnih prije-ma reč dobijaju i političari koji nisu Nemci.

Predsednik SRN Hercog prvi dr-ži govor. Sasvim u skladu sa svečanim povo-dom, on se potčinjava ritualima političke litur-gije. Za razliku od Miterana, koji političko-istorijsku poruku svog govora prenosi uz de-monstrativni subjektivizam (ne drži se koncep-ta, upliće i lične uspomene), kod RomanaHercoga je od samog početka jasno da on nenastupa kao privatna ličnost, nego kao nosilacjavne funkcije. Za razliku od većine drugihnjegovih govora, on se kod ovog državnog pri-jema ne distancira od svoje uloge ni za milime-tar. Ovde ne govori individua, nego zvaničnipredstavnik. Istina, Roman Hercog više ne go-vori samo kao predstavnik Nemaca. Proteklihpedeset godina slave se kao uspešno okončanaresocijalizacija Nemačke. A predsednik misli

230


da sada već može sebi da dozvoli da istoriju tepolovine veka rekonstruiše sa stanovišta onog(evropskog) kolektiva u koji su se Nemci uklju-čivali sa procesom socijalizacije.

Čitav govor je upravo nametljivopomirljiv. To pomirenje ne treba da uključisamo Nemce, nego i sve Evropljane. Hercogovgovor, koji polazi od toga da je ovaj proces isto-rijskog mirenja uspešno završen, odlikuje senekim upadljivim stilskim sredstvima. Na pri-mer, u njemu pojedinac Roman Hercog nemanikakvu jasnu naratorsku perspektivu. U nje-mu se pre inscenira nekakav imaginarni dijalogu kojem se ređaju argumenti i protivargumen-ti za tezu o uspešnoj resocijalizaciji, kao u ka-kvom poučno-ispovednom sastavu. Govor po-činje velikom panoramom u kojoj razlike izme-đu Nemaca i ne-Nemaca, zločinaca i žrtava,pobednika i gubitnika nestaju u egzistencijal-noj tami velike katastrofe:

"…Evropa je bila u ruševinama, odAtlantika do Urala i od polarnog krugado obale Sredozemlja. Milioni ljudi svihevropskih naroda, pa i nemačkog, suumrli, poginuli, razneseni u bombardo-vanju, izgladneli po logorima, smrzli se ubegu, a milioni drugih – pre svega Jevre-ja, Roma i Sinta, Poljaka i Rusa, Čeha iSlovaka – bili su žrtve najveće akcije istre-bljenja koju je čovekov mozak ikada smi-slio. Milioni su izgubili rođake, prijate-lje, zavičaj ili će ih uskoro izgubiti. Mili-oni su dolazili iz logora za ratne zaroblje-nike ili će uskoro završiti u njima. Milio-ni obogaljenih. Stotine hiljada silovanihžena. Miris krematorijuma i zgarišta le-

žao je nad Evropom." (citirano premaBiltenu Sav. vlade, str. 95f)

Pored sugestivnog figurativnogjezika, koji cilja na konsenzus i na čulo mirisa("Miris krematorijuma i zgarišta…"), RomanHercog neprekidno odgovara na imaginarneprigovore, čime sprečava moguć spor:

"Jeste tačno da je Nemačka… poslušalaželje tadašnjih sila-zaštitnica… No, jed-nako je tačno i da… su se njena ubeđe-nja podudarala sa tim željama… Niko nesme da tvrdi da su Nemci u proleće1945. postali strastveni zagovornicipravne države i demokratije… No, jed-nako je tačno i da izgradnja demokratijei pravne države ne bi protekle na ovajnačin da nije bilo snažne ruke okupaci-onih snaga. Opet, jednako je tačno i onodrugo: da su Nemci po tom pitanju po-stali revnosni učenici, da su… ogrom-nom većinom postali verni i ubeđenipobornici demokratije." (ibid.)

U pasusu koji uvodi kraj i poentugovora, Hercog još jednom za oko svetskog du-ha priređuje defile svih subjekata i nosilacaistorije pomirenja:

"Neću ih još jednom sve nabrajati: preži-vele iz koncentracionih logora koji susmogli snage da oproste, vojnike koji sustisli jedan drugom ruke nad grobovima,i pre svega milione ljudi koji su u svim ze-mljama Evropa ćutke i uporno počeli daobnavljaju i grade, da bi konačno i izgra-

231


dili. Svi koji su došli posle njih zapravosamo stoje na njihovim ramenima." (ibid.)

Svi ti ljudi čine jednu zajednicu po-mirenih: ova Hercogova retrospektivna konstruk-cija kao da se upravljala prema Hegelovom "lukav-stvu uma". On razvija tezu o 8. maju 1945. kaodatumu iz kog nova istorija crpe snagu. Uzgred,na ovu figuru nadovezaće se gotovo svi potonji go-vornici, posebno Fransoa Miteran. Za razliku odsvih svedoka tog vremena, za koje je, ukoliko subili vojno pobeđeni, ovaj dan bio dan konačne ka-tastrofe, za razliku, dalje, i od žrtava nacionalsoci-jalizma, koje će ovaj datum uvek asocirati na sveone užase koji su se tim danom završili, RomanHercog u 8. maju – osvrćući se na njega posle 50godina – vidi "vrata koja vode u budućnost". Alu-dirajući na spor koji su u javnosti izazvale svečano-sti povodom kraja rata, spor oko toga da li će seovaj dan obeležavati kao dan "oslobođenja" ili dan"poraza", Hercog primećuje:

"Međutim, kao pripadnik jedne mlađegeneracije… želim da kažem da ja †8.maj 1945‡ – istina, naknadno – shvatampre svega kao dan u kom su otvorena vra-ta koja vode u budućnost. Posle stravič-nih žrtava i sa stravičnim žrtvama. Aliipak vrata u budućnost."

Ta "budućnost" je sadašnjost Za-padne Evrope, ili, političkim jezikom, Evropskeunije, koja je za Hercoga "ostrvo mira, slobode iblagostanja". Dakako, on taj deo Evrope ne raz-ume samo kao "Nemačku plus", samo kao pukuproširenu nacionalnu državu, nego kao otelo-vljenje jednog univerzalističkog programa sa još

uvek ne do kraja ostvarenom tendencijomuključivanja ostalih. Nije sasvim jasno na štaHercog misli, najpre u geografskom pogledu,kada, na primer, aludirajući na "ostrvo" Zapad-nu Evropu, u više navrata uzvikuje: "Ovo ostrvomora da postane sve veće, komad po komad, ze-mlja po zemlja…" (ibid). Govor se završava "vizi-jom" Zapadne Evrope koja se širi u međunarod-ni mirovni poredak. To je, prema Hercogu,istinsko zaveštanje 8. maja 1945. godine:

"Pre 200 godina Imanuel Kant je u spisuO večnom miru rekao da demokratske državene mogu da ratuju među sobom. Ono štose tada možda činilo kao idealistička uto-pija, danas je konkretna vizija međuna-rodnog mirovnog poretka. Posleratnaistorija Evrope to upečatljivo dokazuje.Kraj rata označio je povratak boljim du-hovnim tradicijama Evrope, ali, kako topokazuje i Kantovo delo, i duhovnim tra-dicijama Nemačke. Bio je to povratak ubudućnost… Ne bismo bili dostojni šan-se koju 8. maj 1945. znači za sve nas kadbismo sumnjali u tu viziju." (ibid.)

Govor Fransoaa Miterana, kojimje državni prijem zatvoren, napeto se iščekivao.Govori povodom pedesete godišnjice kraja ra-ta, održani u Berlinu i Parizu, bili su poslednjiveći javni nastupi tokom njegovog mandata, pai životauopšte. Kako je već bio vidno bolestan,njegov je govor imao karakter zaveštanja. Mite-ran više ne govori sa stanovišta ovog ovde i ovogsada. Gotovo proročki on se, sa stanovišta anti-cipirane budućnosti, osvrće na državni prijemu Berlinu od 8. maja 1995:

232


"…mislim da naši sinovi s čuđenjem po-smatraju ovaj skup naroda koji su se me-đusobno tako žestoko borili, ovaj pomenjednog događaja u kom se mešaju i pobe-da i poraz, u kom svak broji i oplakujesvoje mrtve, i u kom ponekad zaboravlja-mo da se čudimo i tugujemo zbog togašto se iz ovih mrtvih rodilo saznanje oonome što jedna civilizacija može da uči-ni a što ne sme da učini, o onome šta bu-dućnost očekuje a šta zabranjuje." (Citi-rano prema Biltenu Sav. vlade, str. 95f)

Posle Fransoaa Miterana, u kon-certnoj dvorani na Žandarmskom trgu ne slavise pobeda savezničkih vojski nad nemačkimVermahtom, nego "pobeda Evrope nad samomsobom":

"Da li pominjemo poraz? Ili pobedu? Ikoju pobedu? To je nesumnjivo pobedaslobode nad tlačenjem, sasvim nesum-njivo. Ali u mojim očima to je pre svega– i ovo je jedina poruka koju želim da is-taknem – pobeda Evrope nad samom so-bom." (ibid.)

Suštinu svih govora održanih pri-likom državnog prijema, moglo bi se čak reći,svojevrsni kominike na osnovu kog su Nemcikonačno ponovo primljeni u društvo civilizova-nih naroda, Miteran poentira izrazom "pobedaživota". On emfatično govori "o nadi, o svemušto diše, što se uvek rađa, iz godine u godinu,jer proleće nije samo za biljke i stvari…" (ibid).Miteran misli da buduće generacije može dauveri u to da započeto proleće evropskih naro-

da sa izvesnom nužnošću filozofije istorije na-sleđuje zimu velikog ubijanja. Ovakva stilizacijaEvropske unije kao Feniksa koji ustaje iz pepelavelikog svetskog požara može da stoji samo akose zanemari vrhunac užasa: rušilački pohod ne-mačkog Vermahta na Istok i industrijsko ma-sovno uništavanje u logorima. Kada je, odmahpo završetku rata, postalo jasno kakve su pravedimenzije užasa, Teodor V. Adorno govorio jene o "pobedi života", nego o neizbrisivoj "kri-vici življenja". Kao i mnogi drugi koji su uma-kli užasu, ni on nije mogao da zamisli da će po-sle zime Holokausta uopšte još biti proleća.Ovaj krajnji užas za Adorna ima svoje mesto ufilozofiji istorije upravo zato što njemu nikadneće moći da se podastre nikakav utešan smisao.

Figura iz Hegelove filozofije isto-rije, "lukavstvo uma", prema kojoj istorijskidogađaji mogu da urode i posledicama koje sudijametralno suprotne namerama njihovih ak-tera, jeste svetovna verzija teodiceje. Teodicejaje antropološko izvorište svih religija. Ona jenaziv za čovekovu sklonost da i pored nepodno-šljivo besmislene patnje veruje u božju ruku, uproviđenje. Ako nastavimo Adornovu misao,mogli bismo reći da je u Aušvicu prekinut lukteodiceje. Malo je mesta u istoriji na kojima jenesrazmera između ljudske patnje i njene ap-solutne besmislenosti tako očigledna.

No, sasvim nevezano sa proble-matičnim pokušajem da se i onom besmisle-nom ipak iznudi nekakav smisao, bilo bi važnopokazati da se ovaj zaista vanredan srećan isto-rijski slučaj, naime demokratska civilizacija uEvropi (pa još transnacionalna), može samo ijedino oteti od varvarstva. "Pobeda života" nemože se odvojiti od "krivice življenja". Svakako

233


nije slučajno to što su sva filozofska razmišlja-nja koja su utrla put modernoj demokratskojrepublici nastala kao reakcija na istorijsku tra-umu verskih ratova. Samo u najređim prilika-ma, čak ne ni u Američkoj revoluciji, demo-kratske države su nastajale mirnim konsenzu-som slobodnih građana. Stabilne demokratijepo pravilu nastaju na ruševinama ratova i gra-đanskih ratova. Osnovna demokratska vrlina,to što podnosimo postojanje drugog u politič-kom prostoru, ne može se naučiti na času ve-ronauke. Samo posle potpune demoralisano-sti, koja nastaje u susretu sa krajnjim užasom,može da ojača spremnost da se "neprijatelj"prihvati kao "protivnik" sa kojim se vode poli-tičke borbe. Utoliko je moguće tvrditi da sedemokratija hrani užasom koji joj je pretho-dio. Zarad stabilnosti demokratskih država va-žno je pamtiti tragedije i bol koji su ušli u nje-ne temelje. Japanski filozof Keniči Mišimaupečatljivo je rekao: "Nema neprekidnenormalnosti. To je uvek narušena normal-nost: demokratiji je i te kako potrebna ta svestda ona nije ponuda pomirenja žrtvama prošlo-sti i sadašnjosti, već da ona počiva na temeljuispod kog jadikovke i krici, plač i žalopojke,drhtaji i jecaji, odjekuju, prodiru u zabran ci-vilizacije, tako da nikada ne možemo da po-begnemo od njih."

BILANS I PERSPEKTIVA

"Za tugu je potrebno vreme. Ako komadkamena tako dugo isijava svoje postoja-nje, svoj dah, koliko li je tek istrajna du-ša? Ako radio-talasi dopiru do svemir-skih beskraja, gde su sada njihovi krici?

Zamišljam ih negde u nekoj galaksiji ka-ko večno plove ka psalmima."

Ane Mihaels, u: Komadi o begu

Pokušao sam da rekonstruišemnačin na koji se Nemci suočavaju sa svojomistorijskom odgovornošću za Holokaust. Re-zultat te rekonstrukcije nije konačan. Na jed-noj strani zapanjuje koliko političari, pogotovou prvim decenijama, nisu bili u stanju da o ge-nocidu koji su Nemci počinili govore u prvomlicu množine ("Mi smo to učinili"). Uprkostome, paušalna tvrdnja da je generacija posle-ratnih političara jednostavno prećutkivala epo-hu koja im je prethodila bila bi pogrešna.

PODELJENO SEĆANJE:ANTIFAŠIZAM I ANTITOTALITARIZAM

Ta tvrdnja bila bi potpuno pogrešna u slučajupolitičkih elita Nemačke Demokratske Repu-blike, koje na kraju želim da spomenem iakoone nisu bile predmet mojih empirijskih ana-liza. Za njih je javni pomen žrtvama, doduše,ne jevrejskim, nego žrtvama komunističkog ot-pora, bio srž civilne religije koju je država in-scenirala u znaku "antifašizma". U jednom,istina, prvobitno manjem obimu i sa izvesnimzakašnjenjem, i za političke elite Zapadne Ne-mačke kritički odnos prema nacionalsocijali-stičkoj prošlosti počeo je da čini sastavni deo urepertoaru političkog samolegitimisanja.

Pravi skandal opšteg nemačkog"prevladavanja prošlosti" (Vergangenheitsbewälti-gung) nije bilo prosto ignorisanje nacionalsoci-jalističke prošlosti, već pre to što je javno seća-nje na nju i u NDR-u i u SRN-u od samog po-četka bilo u znaku ideološke konkurencije dve-

234


ju nemačkih država. Njihov se spor konačnosvodio na to koji je sistem izvukao prave konse-kvence iz iskustva nacionalsocijalizma. Sećanjena ovu epohu valjalo je, doduše, održavati, aliprevashodno zato da bi se istorijska odgovor-nost za zločine koje su počinili Nemci skinulasa sebe, te da bi se imputiralo da na onoj dru-goj strani "gvozdene zavese" još uvek postojeuslovi za dalje održavanje istorijske nepravde.

Zapadnonemačkoj strategiji da senasleđe nacionalsocijalizma prevlada "slobo-darsko-demokratskim uređenjem" političkaelita nekadašnjeg NDR-a suprotstavila je suge-stivni koncept preventivne antifašističke dikta-ture, računajući na rašireno antikapitalističkoraspoloženje u posleratnoj Nemačkoj, koje ni-kako nije bilo ograničeno samo na sovjetskuokupacionu zonu ili na komuniste u zapadnimzonama. Kao što je poznato, ovo antikapitali-stičko raspoloženje postojalo je čak i u krugovi-ma zapadnonemačkih demohrišćana. Među-tim, program antifašističke legitimacije ranogNDR-a počivao je na ekonomističkom tumače-nju veze između kapitalizma i nacionalsocijali-stičke vlasti. Održanje tržišne privrede u SRN-uopravdavalo je gotovo apriorno sumnju na faši-zam. Nju je, pak, potkrepljivala oštra kritika li-beralne demokratije, kojoj je moglo da se pre-baci to što tridesetih godina nije uspela da spre-či Hitlera da osvoji vlast. Program antifašističkekontra-diktature postao je onda osnov za dale-kosežnu strukturnu i kadrovsku denacifikaciju

– koja se često uz snažnu kritiku poredila samlakim i pre vremena prekinutim čišćenjempolitičko-administrativnih elita na zapadu.

Međutim, ovo popularno tuma-čenje previđa drugu stranu ove politike.5 Ona,doduše, jeste omogućila politički i društveniuspon onih grupa koje je raniji režim sistemat-ski lišavao prava ili ih ugnjetavao. No, prvobit-na namera s kojom su stvarane antifašističkekontra-elite postala je osnov za nedemokratskobiranje elita, temelj za ono što je Rudolf Barotrideset godina kasnije nazvao "stvaranjem su-balternosti".6 I drugi primeri pokazuju da jepolitika NDR-a direktno proisticala iz speci-fičnog tumačenja nemačkog fašizma. Prisilnoujedinjenje Socijaldemokratske stranke (SPD)sa Komunističkom partijom Nemačke (KPD),koje je poznih četrdesetih inicirao Staljin, i si-stematsko gušenje svake unutarpartijske opozi-cije u Jedinstvenoj socijalističkoj partiji Ne-mačke (SED) paušalno se opravdavalo rascep-kanošću radničkih partija pred kraj Vajmarskerepublike, čija je slabost nesumnjivo doprineladolasku nacionalsocijalista na vlast. Čak je ikoncepcija "narodne demokratije", koja je,doduše, obilato eksploatisala retoriku "narod-nog suvereniteta", ali je istovremeno realnomnarodu uskraćivala svaku mogućnost političkogizražavanja, proizašla iz antifašističkog progra-ma. Prema tom programu, "suvereni" narodnajpre je valjalo vaspitati da bi on bio u stanjuda vlada sam sobom. No, cilj vaspitanja nije bio

235


5. Kod prikaza antifašizma u NDR služim se člankom: Sigrid Meuschel, "Wandel durch Auflehnung", u: Reiner Deppe/HelmutDubiel/Ulrich Rödel, Demokratischer Umbruch in Osteuropa, Frankfurt/Main 1991; Zigrid Mojšel je detaljno prikazala ovu problematikuu knjizi Legitimation der Parteiherrschaft, Frankfurt/Main 1991.6. Rudolf Bahro, Die Alternative, Hamburg 1980.

proizvoljan. On je već bio zacrtan u vidu mark-sizma-lenjinizma. Nepoverenje prema narodukoji je učestvovao u nacionalsocijalizmu pri-morao je inteligenciju NDR-a da se dugo držiSED-a. Tako dosledno insceniran antifašizamovde je – za razliku od drugih komunističkihdruštava – otežao antitotalitarni savez izmeđuintelektualaca i ne-intelektualaca. Slabost is-točnonemačkog pokreta za građanska prava,koja se ogledala i u odsustvu književne i naučneinteligencije iz njegovih redova, jeste poznaposledica ove pojave. Istina, posle ustanka od17. juna 1953. i ustanka u Mađarskoj, značajantifašizma u državnoj politici legitimisanjaNDR-a malo je splasnuo – ali u mentalitetu,simboličkim ritualima i držanju političkih eli-ta i inteligencije on je ostao prisutan sve do da-na "preokreta".

Vrlo se retko shvatalo da je ta pro-gamska antifašistička preventivna ili kontra-diktatura bila problematična ne samo zato štoje antidemokratska, nego zato što je, sa svojestrane, i ona sama predstavljala način izvlačenjaod istorijske odgovornosti Nemaca za zločineprotiv čovečnosti. Za marksizmom-lenjini-zmom obeleženu samospoznaju rukovodstvaSED-a ovaj – mehanički koncipiran – kauzalniodnos između kapitalizma i nacionalsocijali-zma nudio je, kao model tumačenja, moguć-nost da se odgovornost za nastanak nacionalso-cijalizma i za njegove zločine paušalno odbaci.Sa transformacijom Istočne Nemačke, koja ni-

je bila rezultat sopstvene borbe, nego ju je na-metnula sovjetska okupaciona vlast, nacional-socijalizmu je, prema ovom tumačenju, oduze-ta njegova jedina osnova. Prema toj šemi, kojaje transnacionalno i nad-istorijski "univerzali-zovala" odnos između kapitalizma i fašizma,kako kaže Rajner Lepsijus, izgledalo je da jedošlo do prekida u istorijskom kontinuitetu,pa se onda ta nemačka istorija uzimala samokao kontrastivna podloga za sopstveno legitimi-sanje.7 Tako su elite SED-a s kakvim-takvimuspehom mogle da izvuku korist iz kapitala po-tencijalnog istorijskog opterećenja, pa još i dase legitimišu njime.

Paradoks da upravo dramatizacijatog prekida u istorijskom kontinuitetu legiti-misanja države može sistematski da spreči javnurefleksiju o sopstvenom učešću u jednom zloči-načkom režimu možemo da primetimo i kodjoš jedne države koja je nastala po raspadu ta-kozvanog Velikonemačkog carstva – Austrije.Pošto su pobedničke sile rešile da vrate Austri-ji suverenitet, ona je dobila priliku da istorijudruge republike nadoveže na, spolja gledanoprekinut, kontinuitet sa prvom. Priznavanjemovog nametnutog ili poklonjenog suvereniteta,Austrijanci su mogli da "eksternalizuju" ideo-loški sadržaj nacionalsocijalizma, njegove pret-postavke i posledice, tj. da ga isključe iz celinesopstvene istorije za koju odgovornost snosi či-tav kolektiv.8 Takva istorijska konstelacija pri-likom nastanka druge republike ovu je oslobo-

236


7. Tako argumentuje M. Rainer Lepsijus u sjajnom eseju "Das Erbe des Nationalsozialismus und die politische Kultur der Nac-hfolgestaaten des 'Großdeutschen Reiches'", u: Max Haller/Hans-Jürgen Hoffmann-Nowottnny/Wolfgang Zapf (Hg.), Kultur und

Gesellschaft. Verhandlungen des Deutschen/Österreichischen/Schweizerischen Soziologentages, Frankfurt/Main 1989.8. Ibid.

dila institucionalne prinude da se u javnom le-gitimisanju poziva na vreme između 1938. i1945. godine.

Samo uzgred treba napomenutida je i način na koji se Italija ophodi sa svojomfašističkom prošlošću još jedan primer za stra-tegiju potiskivanja prošlosti upravo pomoću le-gitimacijski efikasne dramatizacije istorijskogprekida između fašističke diktature i postfaši-stičke demokratije. U Italiji je istočnonemačkastrategija "univerzalizacije" na neki način pove-zana sa austrijskom strategijom "eksternalizaci-je". Kao i NDR, i posleratna Italija se premasvojoj fašističkoj pred-istoriji odnosi negator-ski-kontrastivno. Antifašistički blok, koji jeobjedinjavao čitav spektar boraca od komunistado katolika, koji je Musolinija najurio tek zašti-ćen savezničkim trupama, predstavljao je ujed-no i konstelaciju političkih snaga na čijoj je ši-rokoj osnovi mogla da se razvija post-fašističkarepublika. Tokom gotovo tri decenije, mit "Re-zistence" bio je ta civilna religija, taj kit itali-janske posleratne politike.9 U ovom mitu pro-sto je izostavljeno to da je dvema godinama an-tifašističkog otpora prethodilo ipak celih dvade-set godina saučesništva sa fašistima na mnogimpoljima, a izostavljeno je osim toga i to što je"borba za oslobođenje" bila ujedno i italijanskigrađanski rat. Zahvaljujući javno ritualizova-nom tumačenju otpora fašizmu kao "vaskrse-nja" nekakve "prave Italije" mogao se uspostavi-ti kontinuitet sa pred-fašističkim tradicijama,slično slučaju Austrije. Tako je onda i za Italijupozivanje na fašističku prošlost omogućilo legi-

timisanje nove države, a nije ga ugrožavalo, ka-ko se to desilo u slučaju SR Nemačke.

U zapadnonemačkoj republici,javno prizivanje nacionalsocijalističke pred-istorije odvijalo se uglavnom u okviru antitota-litarizma prekrojenog u retoričke svrhe. Anti-totalitarizam je popunio onaj vakuum u identi-tetu koji je nacionalizam ostavio u svesti Nema-ca i njihovih političkih predstavnika. U tojfunkciji surogatnog identiteta, antitotalitari-zam je bio mnogo više od najuspešnijeg kandi-data na konkursu sa drugim ideološkim projek-tima. Konkurentni projekti, poput projekta"hrišćanske demokratije", "formiranog dru-štva", ili patriotizma privredno uspešne nacijekoji je SPD samo obogatila socijalnom dimen-zijom i prozvala ga "nemački model", ličili sujedan na drugi, imali su funkciju proteze za na-cionalni identitet posleratnih Nemaca, identi-tet koji više nije postojao a koji bi mogao da bu-de osnov za legitimisanje nove države. No, svesto ovom vakuumu i planski inscenirani pokušajimnogih političara da taj vakuum ispune javljalisu se tek postepeno. U prvo vreme posle rata tasvest još nije postojala. Kao što možemo da za-ključimo po prvim debatama u parlamentu,političari iz svih tabora prizivali su nemačku"čast" koju je nacionalsocijalizam navodno sa-mo oskrnavio, ali je nije i uništio, a mnogiNemci su, na primer, zajedno sa predsednikomTeodorom Hojsom, verovali u neuništivi inte-gritet nemačke "Kulturnation". Predstava o tomeda bi čitav inventar tradicija koje čine nemačkiidentitet i političku kulturu mogao biti zagađen

237


9. Upor. Carlo Campani, "'Resistenza' als Zivilreligion des nachfaschistischen Italien", neobjavljen manuskript, Frankfurt 1995.Ova izvrsna disertacija bila je deo projekta o "civilnoj religiji", pomenutog na početku knjige.

posle ovog raskida sa civilizacijom, te da posleHitlera više nije moguć nekakav bezazleni patri-otizam, prihvatala se tek postepeno.

Koliko je posle Hitlera bezazlenipatriotizam postao nemoguć lako se može ilu-strovati jednom mišlju engleskog filozofa Alis-dera Mekintajera. U čuvenom pokušaju da re-habilituje patriotizam, on njega najpre defini-še provokativno jednostavno kao "lojalnost na-ciji". On kaže da patriotizam kakav on zamišljanije vezan za vladu ili za istorijsko-politički sta-tus quo nacije, nego za "naciju shvaćenu kaoprojekt".10 Patriota, dakle, nije lojalan samopukoj činjenici nacije, nego njenoj "ideji" –otprilike onako kao što ljubav prema nekomvezujemo za to koliko ovaj odgovara blagona-klonoj, ali i moralno zahtevnoj predstavi kojusmo načinili o njemu.

Prava poenta nacionalsocijalistič-ke ideologije i jeste se sastojala u tome što jeona izbrisala svaku razliku između nemačke na-cije kao "projekta" i kao činjenice. Upravo zatošto ni u jednom drugom slučaju u istoriji naci-ja i režim nisu bili tako tesno isprepletani kaou nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, potpunivojni poraz, ali i ništa manje potpuno moralnodiskreditovanje, ostavili su u svesti Nemacaonaj vakuum zbog kojeg oni do dana današnjegne mogu kod sebe samih da stvore konvencio-nalnu pozitivnu predstavu o sebi.

Moj se izveštaj dobrim delom ba-vio različitim pokušajima da se ova bolna pra-znina popuni i osmisli. Videli smo da je kon-cept "antitotalitarizma" bio daleko najuspešni-ji surogatni identitet. Najpre je za mladi SRN

"totalitarizam" bio simbolički negativ sa kog jetrebalo da se izdvoji njegova pozitivna samo-spoznaja, predstava o sebi kao otelovljenju hri-šćanskog poretka vrednosti, slobodne tržišneprivrede i demokratske pravne države. Pošto jeu specifičnoj posleratnoj situaciji u Nemačkojtrebalo da nadomesti pozitivni koncept nacio-nalnog samopoštovanja, u tom trenutku ne-moguć, antitotalitarizam je bio upravo genijal-na konstrukcija. On je mogao da opravda novugeopolitičku ulogu SRN-a u savezu zapadnihzemalja; on je, osim toga, omogućio i distanci-ranje od sopstvene totalitarne (odnosno nacio-nalsocijalističke) prošlosti, a istovremeno i po-ricanje njene neprevladane zaostavštine. Te trifunkcije on je mogao da ispuni tako što je jasnooznačio neprijatelja: komunizam. Nije teškozaključiti da ovakva ideologija potiče pre svegaiz biografskih potreba njenih tvoraca. Uosta-lom, antikomunizam je bio središnji momenatnemačke ideologije i za vreme Hitlera i posleHitlera.

Legitimacionu snagu "antitotali-tarizma" ograničavala je, međutim, samospo-znaja SRN-a, koja je sebe od prvih posleratnihdana smatrala pravnim naslednikom takozva-nog Velikonemačkog carstva, zbog čega poli-tičke elite u SRN-u nikako nisu mogle da fin-giraju totalni raskid sa prethodnim totalitar-nim sistemom. SRN je, dakle, svoju pravno-državnu konstrukciju stavio u takav odnos sasopstvenom prošlošću da, za razliku od NDR-a,Austrije i Italije, nije mogao jednostavno dastavi tu prošlost u zagrade i da je isključi izsopstvene istorije, ili da je čak iskoristi kao

238


10. Upor. Alisdair McIntyre, After the Virtue, London 1981.

puku kontrastnu podlogu svog identiteta. Topravno nasledstvo stvorilo je političku konste-laciju koja nije od samog početka sprečavalajavnu refleksiju o kolektivnoj odgovornostiNemaca. No, ovim agrumentom nikako ne že-lim da kažem da su političke elite SRN-a "pre-vladale" nacionalsocijalističku prošlost ili ma-kar primereno reflektovale o njoj u javnostisamo zato što su je integrisale u istoriju SRN-a– moja teza glasi samo da je u specifičnim dr-žavno-pravnim uslovima u kojima je SRN na-stao konačno stvoren i institucionalni okvirkoji nije apriorno onemogućavao takvu javnurefleksiju o temeljnim pitanjima legitimiteta.I upravo je taj okvir slojevima koji su nosili za-padnonemačku demokratiju, koji su upravonastajali ili su se ponovo formirali, ali i njiho-vim nadzornicima iz inostranstva, uvek davaopravo da zahtevaju pokajanje, a ne samo daapeluju na njega, pokajanje koje se neće iscr-piti u svečanim izjavama, nego će imati i du-goročan politički izraz. Svakako, doktrina opravnom nasledstvu bila je i tle za pokušajepolitičara sa velikonemačkim pretenzijama dapreuzmu stvar u svoje ruke. Međutim, za kon-zervativce, koji su proglasili da je nasleđe na-cionalsocijalizma "prevladano" već i samimuspostavljanjem formalne demokratije, tadoktrina je bila i klizav teren. Ne samo u "ve-likim" debatama u Bundestagu, dakle onimakoje su se odnosile na nasleđe nacionalsocija-lizma, kao što je debata o isplati ratne odšteteIzraelu, o obeštećenju za borce iz pokreta ot-pora, o ukidanju roka za zastarevanje zločina uslučaju nacističkih ubica, nego i kod priličnoefemernih povoda kakav je nova verzija save-znog zakona o odlikovanjima ili spor oko do-

njesaksonskog zakona o školstvu, koji je bio usukobu sa odredbama konkordata iz 1936. go-dine (!), diskusija se teško mogla ograničiti napravno-tehničku dimenziju sporne pravnematerije. Ove debate su – često i uprkos pro-tivljenju mnogih parlamentaraca – inicirale inačelne političko-moralne diskusije, čija sedinamika s vremenom sve manje mogla ogra-ničiti na "uvaženi dom".

Klasična teorija totalitarizma, ve-zana za nacionalsocijalizam i staljinizam, izgu-bila je realan osnov kada se komunistička im-perija okrunila. Već je i kod "liberalizovanih"varijanti post-staljinističkih režima empirijskaprimenljivost ove teorije bila problematična, apotpuno je neosporno da ona više ne može dapomogne ni prilikom odgonetanja posttotali-tarnog scenarija. No, ova stara teorija totalita-rizma, koja je, u krajnjoj liniji, ipak bila anti-komunistički konotirana, postala je neuverljivajedino kada pokušava da objasni fenomen tota-litarizma. Fatalne posledice mogla bi da imaideološka funkcija koju je ona preuzela u okvi-ru antikomunističke svesti. Upravo zato što jeiza uopštavajuće formule totalitarizma nestalaspecifično nemačka odgovornost, što je ona ta-koreći razrešena u formuli totalitarizma, i zatošto se uvek moglo tvrditi da je borba protiv ko-munizma isto što i iskupljivanje sopstvenih ko-lektivnih zločina, sada je, prema logici ove an-tikomunističke ideologije, zajedno sa komuni-stičkom imperijom u istoriju konačno otišla inacionalsocijalistička prošlost. Posle 1989.mnogi konzervativci kao da su se upravljali pre-ma krišom modifikovanom motu Maksa Hork-hajmera da sada, pošto više ne mora da se pri-ča o komunizmu, može da se ćuti i o fašizmu.

239


Antifašizam nekadašnje SED-ovedržave ostavlja sličnu hipoteku. Početna strate-ška selektivnost sećanja, posebno u vidu statusažrtve koji je monopolizovan za komunističkipokret otpora, mogla bi, u istorijskoj dijalekti-ci posle nemačkog ujedinjenja, i sama da po-stane sredstvo zaborava. Zato što je komunistič-ki antifašizam monopolizovao javno pamćenje,on bi, padajući sa istorijske pozornice, mogaoda povuče sa sobom i sećanje na žrtve nacional-socijalizma. To što se danas u "novim pokraji-nama" pomen na žrtve nacističkog terora po-vremeno odbacuje kao SED-ovska propagandanaknadno svedoči o poznim posledicama tesramne instrumentalizacije nezamislive ljudskepatnje u propagandne svrhe.

Hana Arent je jednostavno form-ulisala zapovest neistrumentalnog ophođenja saistorijom holokausta. Ona kaže: "Najviše štomože da se postigne jeste znati i istrpeti što jebilo tako, a ne drugačije, a onda pričekati i vi-deti šta će od toga da nastane." Zapovest takvogne-selektivnog, strpljivog i politički otvorenogsećanja prekršili su politički šabloni antifaši-zma i antitotalitarizma. Međutim, moralna ce-na koja je zbog ove instrumentalizacije jednestravične prošlosti morala da se plati zarad le-gitimacionog profita savremenikâ ne ogleda sesamo u selektivnom prihvatanju prošlosti. Onase, sa stanovišta politike, ogleda i u tome što jeantifašistički odnosno antitotalitarni obrazaclegitimisanja bio vezan sa definisanjem speci-fičnog neprijatelja na unutrašnjem planu.

Kako su događaji od 1989. godi-ne i antitotalitarizmu i antifašizmu oduzeli ba-zu za poslovanje, možda se treba nadati da ćegeneracije koje dolaze stasavati zajedno sa shva-

tanjem demokratije kojem neće biti potrebanunutrašnji neprijatelj. S tim u vezi, Jirgen Ha-bermas skovao je zapanjujuću formulaciju "an-titotalitarni konsenzus koji zaista zaslužuje toime". Ova formulacija, koju on ne pojašnjava,inspirisana je predstavom o demokratskomustrojstvu kao principijelno beskonačnomprostoru u kom se ravnopravni građani sporeoko forme u kojoj sami utiču na svoje društvo.

MORALNA SUVERENOSTU ovoj knjizi sam pratio vezu između demokrat-ske nezrelosti Nemaca (tačnije, zapadnih Ne-maca) i njihove nesposobnosti da moralno spo-znaju nešto što je njihova država u političko-pravnom smislu odavno učinila – naime, dapreuzmu odgovornost za nasleđe nacionalsoci-jalizma. Prošlo je čitavih 25 godina pre nego štoje savezni kancelar Vili Brant kleknuo pred spo-menikom u Varšavi. Međutim, to je bio nemgest. Svaki Nemac mogao je u njega da učita štagod je hteo. Tek 40 godina posle bezuslovne ka-pitulacije savezni predsednik Vajczeker, sa svimautoritetom svoje funkcije, mogao je da preu-zme krivicu kao predstavnik svih Nemaca.

Kad neko prima na sebe krivicu,on sebi kao subjektu pripisuje radnju koja sa so-bom povlači krivicu. Ko odbija krivicu, zapravosamo negira sebe kao subjekta koji može slobod-no da dela. On sebe tada vidi samo kao kariku ukauzalnom lancu koji je počeo pre njega i na či-ji dalji tok on ne može da utiče. Pozivanje nadelanje pod prisilom naredbe ili u parlamentučesta anonimizacija i egzistencijalizacija putempriče o "sudbini u koju je čovek bio upleten",dobro ilustruju ovu unutrašnju vezu izmeđuodbijanja krivice i negiranja subjekta. Ne samo

240


kada je u pitanju percepcija drugih ljudi, nego ipercepcija sebe samog, čovek je kadar da auto-nomno dela u pravcu budućnosti samo u onojmeri u kojoj preuzima odgovornost za aktuelneposledice nekadašnjih radnji.

Na nivou politički ujedinjenihkolektiva, odgovornost na taj način može preu-zeti samo neko ko taj kolektiv zastupa. Zato su zaproučavanje kolektivnog identiteta posleratnihNemaca rasprave u nemačkom saveznom parla-mentu i bile tako interesantan izvor. Samo supolitički predstavnici (zapadnih) Nemaca, ne-zavisno od sopstvene individualne upletenosti učitav kompleks krivice Hitlerove Nemačke, mo-gli da prihvate tu kolektivnu odgovornost. RečiHane Arent, moto ove knjige,* podsećaju nas,međutim, na to bi da u jednom istinski demo-kratskom društvu svaki građanin i svaka građan-ka morali biti u stanju da preuzmu odgovornostza zajedničku istoriju svog društva. Pomenutojautonomiji pojedinca, koji odgovorno preuzi-ma posledice ranijih radnji, na nivou kolektivaodgovara stoga demokratska zrelost ili moralnasuverenost društva.

Kolektivni identitet posleratnihNemaca trajno je narušen njihovom nesposob-nošću da prihvate krivicu, ili možda i objektiv-nom teškoćom da se tako velika krivica prihva-ti. No, zato što njihovi politički predstavnicinisu mogli da izbegnu da se, u teškim situacija-ma istorije koja nastavlja svoj tok, pozovu nakakav-takav kolektivni identitet i orijentacijukoju on može da pruži, ali što u isto vreme ni-

su bili kadri da shvate sebe kao odgovorne su-bjekte sopstvene istorije, oni su se u javnim di-skusijama o nacionalsocijalističkoj prošlostigotovo neurotično poistovećivali sa pobednici-ma u ratu ili sa žrtvama rata, a povremeno i sajednima i sa drugima. U prvim govorima uBundestagu, poistovećivanje sa žrtvama bilo jegotovo nametljivo. Jednako često bilo je i uži-vljavanje u poziciju pobednika u ratu. Zapad-nonemački antitotalitarizam i istočnonemačkiantifašizam, koji su više od četiri decenije obli-kovali svest čitavih generacija, bili su ideološkišabloni pomoću kojih su posleratni Nemci i naistoku i na zapadu mogli da se osećaju kao "po-bednički gubitnici" rata.

Svakako nije slučajno to što je ovaneobična matrica pozajmljene identifikacijeNemaca kao "žrtava" i kao "pobedničkih gubit-nika" mogla da postane predmet refleksije tekpo okončanju podeljenosti, tačnije, u danimadrugog rata u Zalivu. Napad saveznika na Irakuzburkao je duhove u Nemačkoj kao malo kojidrugi veliki međunarodni događaj posleratneere. Iako Nemci – za razliku od drugih suseda– uopšte nisu bili direktno umešani u rat, tala-si javnog uznemirenja bili su viši nego u samomneposredno ugroženom Izraelu. Mnogim hro-ničarima odmah je zapalo za oko da su Nemcidrugi rat u Zalivu, nevezano sa tim koliko je onopasan zaista bio, shvatili kao imaginarnu po-zornicu za dramu koja se u njihovoj duši odi-grava već decenijama. To se moglo videti i pomnogim, i gotovo uvek neumesnim, paralela-

241


* "Preuzimanje krivice umesto drugih za stvari koje nismo počinili, prihvatanje posledica za stvari za koje smo potpuno nedužni,jeste cena koju plaćamo za to što život ne provodimo sami, nego zajedno sa drugima" (Hana Arent u jednom neobjavljenom gov-oru). – prim. prir.

ma koje su se povlačile između Drugog svetskograta i rata u Zalivu. Opisano poistovećivanje sažrtvama dominiralo je u svesti pacifista: femi-nistkinje su javno odbijale "da ponovo raskrču-ju ruševine", dnevnik Neues Deutschland je, u sti-lu nekadašnjeg Völkischer Beobachtera, pisao o "ja-tima američkih bombardera koji ispuštaju svojsmrtonosni tovar", a na bezbrojnim transpa-rentima koje je nosila omladina Bagdad se iz-jednačavao s Drezdenom.11

Svest belicista, pak, bila je obele-žena pozajmljenom identifikacijom sa "pobed-nicima" Drugog svetskog rata. Sugestivna para-lela koju je Hans Magnus Encensberger povu-kao između Sadama Huseina i Hitlera pružilaje mnogim Nemcima priliku da jednu odavnopripremljenu reakciju, razumljivu samo ukontekstu njihove sopstvene istorije, projektu-ju na događaj koji s njom, realno gledano, ni-je imao nikakve veze. Međutim, u javnoj disku-siji koja se odvojila od svog povoda, postalo jetoliko jasno da oba ova erzac-identiteta imajukarakter projekcije da je neurotična energija teprojekcije zbog toga onda i splasnula.

Nadam se da sam uspeo da poja-snim vezu između nesposobnosti Nemaca dapreuzmu kolektivnu odgovornost za svoju isto-riju i notorne nerazvijenosti demokratskih vr-lina. Osnovna demokratska vrlina ogleda seupravo u tome da se u političkom prostorupodnese građansko pravo "drugog". Ograniče-nje političkog suvereniteta koje su izdejstvovaleokupacione sile ima svoj pandan u nedostatkumoralne suverenosti kod Nemaca i njihove po-

litičke elite. Istorijski paralelizam oba ovaograničenja u suverenitetu okončan je ujedi-njenjem Nemačke. No, dok su državno-pravnaograničenja Savezne Republike Nemačke uki-nuta, nedostatak moralne suverenosti i daljepostoji, mada u istorijski izmenjenom obliku. Iova neistovremenost jeste glavni problem upreorijentisanju nemačke politike posle ujedi-njenja. Svi sporovi oko nove uloge Nemačke usvetu, na primer u angažovanju trupa "out ofarea" ili u prilagođavanju spoljne politike no-vim okolnostima, mogu se, u svom normativ-nom jezgru, svesti na obrazac alternativnog op-hođenja sa tom neistovremenošću. Dok jedniposle ponovnog sticanja političkog suverenitetane vide više smisao specifično nemačkih skru-pula u korišćenju tog suvereniteta, drugi – uime još uvek postojećeg nedostatka moralne su-verenosti – zahtevaju dobrovoljno samoograni-čavanje u spoljnoj i vojnoj politici.

Ponekad sam se, čitajući zapisnikesa zasedanja Bundestaga, pitao da li su Nemcimožda još tokom pedesetih i šezdesetih godinaiskreno i istinski mogli da prihvate kolektivnuodgovornost za monstruozne zločine Holokau-sta. Konkretno, da li je Vajczekerov govor biozamisliv već 8. maja 1955? Ali, nismo morali dačekamo psihoanalizu: već nam i starije tradicijefilozofije morala i religije kazuju da subjekt ko-ji je pod teretom krivice nije kadar da u bilokom trenutku jednostavno moralno prihvatisvoju krivicu. Sposobnost da se krivica prihvatiograničena je veličinom krivice i vremenompotrebnim za adekvatno okajanje. Ponekad ni

242


11. Upor. Bernd Giesen, "Verlorene Paradiese, gescheiterte Revolutionen, vergessene Opfer", u: Kollektive Identität, Frankfurt/Main1998.

čitav ljudski život nije dovoljan da bi se prihva-tila neka ekstremno velika krivica. U tom smislusu Nemci koji su kao odrasli ljudi učestvovali ugenocidu bili mrtvi kao moralni subjekti čak iako su fizički preživeli rat. Nerealno je očekiva-ti da je njihov deo odgovornosti za monstruo-zno delo fabričkog uništavanja bezbrojnih ljudimoglo da postane predmet svesnog subjektivnogosećaja krivice u roku od samo nekoliko godina.Kultura reflektovanja, kritičke rezerve premasebi samom, moralnih osećanja i jezičkih i ritu-alnih vidova njihovog artikulisanja u javnosti,potrebnih kako bi nešto poput preuzimanja od-govornosti uopšte moglo da otpočne, ne možeda nastane drugačije nego u dugim i komplek-snim civlizacijskim procesima.

Krivica postaje dostupna tek sle-dećoj generaciji, koja, doduše, oseća spone po-rodičnog i nacionalnog porekla sa generacijomzločinaca, ali u isti mah nema više biografskogudela u empirijskom kompleksu krivice te ge-neracije. Jedino tako može da se shvati para-doksalna dinamika javnog bavljenja hipoteka-ma nacionalsocijalističke prošlosti. Ne samo naosnovu ovde konsultovanih zapisnika iz skup-štine, nego i na osnovu drugih dokumenata sa-vremene istorije stiče se utisak da pažnja javno-sti za ono što se dogodilo u Aušvicu raste sa vre-menskom distancom, umesto da opada. Oči-gledno je civilizujući projekt prihvatanja krivi-ce moguć, dakle, jedino u formi saradnje niza

generacija, saradnje koja je puna sukoba i kojuuvek blokiraju moćne podsvesne snage.

RAVNOTEŽA PODNOŠLJIVOGNo, ko sme da polaže pravo na kompetentnost iautoritet pomoću kojih može da se spozna tre-nutak u kom je završen onaj proces preuzimanjakolektivne odgovornosti u Nemačkoj koji je EvaRajhman vizionarski anticipirala?* Danas bi, usvakom slučaju, apsurdno bilo reći da je procesreflektovanja o krivici, koji je, prema svim ras-položivim podacima, pokrenut kod većine sta-novništva, izlišan samo zato što je Nemačka po-novo stekla suverenitet. Ako su političari ranogSRN-a odvraćali od intenzivnog javnog razmi-šljanja o krivici, oni su na svojoj strani makarimali jedan empirijski argument. Oni su se suo-čili sa kvadraturom kruga – naime, sa paradok-salnim zadatkom da jedno duboko antidemo-kratsko društvo integrišu u politički sistem koji,budući demokratski, nije smeo da u potpunostizanemaruje ubeđenja svojih građana. Oni kojise danas zalažu za to da se sada, po ponovnomuspostavljanju jedinstvene nemačke nacionalnedržave, obustave javni rituali kolektivnog pri-hvatanja krivice, i koji se zalažu za povratak "be-zazlenom" i "pozitivnom" patriotizmu, ne bi ti-me zagušili samo izvor iz kog demokratska kul-tura Savezne Republike Nemačke crpe i danas.Time bi se u isti mah prenebreglo i to da navod-no ponovo stečena "normalnost" jedne nacije

243


* U knjizi Bekstvo u mržnju (objavljenoj 1956) Eva Rajhman piše: "Bili smo konformisti i ravnodušni. Volja za slobodom nije živela unama, i više nismo znali šta je pravda. Osećamo da nam je život osiromašen jer više nema naših sugrađana Jevreja: nedostaje namnjihov duhovni podsticaj, njihov podsticaj u privredi, nedostaju nam kao ljudi koji bi nas, već samim tim što su bili kao mi, a ipakdrugačiji, neprekidno opominjali na napredak u ljudskim odnosima, na čestitost i čovečnost. Na našu sramotu i na našu štetu,tada nismo čuli tu opomenu. To što je sada više ne čujemo, oplakujemo kao bolni gubitak. Dan u kom će ove rečenice tačnoodražavati misli većine Nemaca mogao bi da opravda nadu da su oni ozdravili od bolesti mržnje". – prim. prir.

čiji građani u jednom neposrednom smislu po-novo smeju da se "ponose" svojom državomukazuje i na pukotine kod onih država čija seprividna nacionalna bezazlenost tako želi opo-našati. Jer širom sveta sve više toga govori u pri-log preorijentisanju sa tradicionalne "pozitiv-ne" forme državnog legitimisanja na demokrat-sku kulturu javnog pravdanja, koje uključuje ižalost zbog kolektivne nepravde počinjene to-kom sopstvene istorije. Predsednik SAD nedav-no je u ime čitavog društva Severne Amerikepriznao krivicu za ropstvo i rasizam, australijskavlada krivicu za masovno ubijanje Aboridžina,holandska vlada za pljačkanje Indonezije u dobakolonijalizma. Francuski predsednik uzeo je nasebe da prizna kolaboraciju režima u Višiju pri-likom deportovanja francuskih Jevreja, kao štoje i norveški premijer uzeo na sebe da se izviniza kolaboraciju svoje države sa nemačkim oku-patorom. Sve su ovo možda spektakularni i po-vršni primeri. Kod "mladih" demokratija La-tinske Amerike, Južne Afrike i postkomunistič-kog sveta ovakvi znaci demokratskog legitimitetastvorenog preko rituala priznavanja krivice i ža-losti još su jasniji. Ove nove demokratske državereaguju na svoju pred-demokratsku prošlostnovim institucijama i gremijima koji imaju vi-soku legitimacionu vrednost, i koji ne treba sa-mo da iznesu na videlo istinu o nepravdi iz pro-šlosti, nego imaju i simbolički zadatak da inte-grišu novo društvo. "Komisija za istinu" u Ju-žnoj Africi samo je najvidljiviji primer takvejedne nove institucije koja treba da uspostavi so-cijalnu koheziju društva tako što će žrtvama ne-

pravde iz prošlosti dati mogućnost da se oglase,a počiniocima nepravde ponuditi arenu u kojojće moći da priznaju krivicu.

Trenutak globalnog prodora takvenove "posttotalitarne" kulture legitimisanjamože se relativno precizno odrediti. Sve do1989. godine liberalne demokratske zemlje naZapadu mogle su – mada sve manje uverljivo –da se legitimišu kontrastivnim poređenjem satotalitatarnim državama. Ostaci totalitarnog so-cijalizma još uvek su predstavljali model vlastikoji je legitimnosti liberalnih demokratija mo-gao da posluži kao neka vrsta negativnog jem-stva. Kada posle 1989. više nije postojalo ono "sdruge strane" na koje su se uvek mogli uputitikritičari ovdašnjih prilika, otpočelo je ono pre-orijentisanje simbolâ liberalnih demokratijačije se posledice još uvek ne mogu sagledati.

Ako prihvatimo sugestiju BerndaGizena, nemački slučaj demokratskog legitimi-teta koji se održava javnim reflektovanjem osopstvenoj krivici predstavlja najupečatljiviji iistorijski afirmisan primer za obrazovanje no-vog (post)nacionalnog identiteta.12 Ovaj novi"posttotalitarni" stil legitimisanja odlikuje senajpre postepenim okretanjem od trijumfali-stičkog razmetanja sopstvenom nacionalnomistorijom, kakva se, na primer, može videti utradicionalnoj kulturi spomenika podignutih učast ratnicima. Sopstvena nacionalna prošlostsada više ne nudi građu za pozitivno uveravanjeu status quo. Ona sve više postaje kontrastna pod-loga za sadašnjicu. Javnom sećanju na nju sadase daje zadatak da prekine naviku mitskog po-

244


12. Upor. Lutz Wingert, u: Babylon. Beiträge zur jüdischen Gegenwart, 9 (1991).

navljanja istorije pune krivice i nepravde. Em-pirijske dokaze za ovakve nove forme legitimi-sanja Gizen ne vidi samo u pomenutim gesto-vima u kojima istaknuti političari demonstra-tivno prihvataju krivicu, ili u navedenim noviminstitucijama i ritualima kakva je, na primer,"Komisija za istinu". Njima su u već afirmisa-nim demokratskim državama teren pripremilepolemike oko revizije trijumfalističkog gleda-nja na nacionalnu istoriju, nalik "sporu međuistoričarima" u Nemačkoj. Ovde bi valjalo po-menuti novo sagledavanje "konkiste" u špan-skom i američkom svetu, novo viđenje Francu-ske revolucije, novo sagledavanje kolonijalneistorije u gotovo svim bivšim kolonijalnim sila-ma, novo sagledavanje istorije antifašističkogpokreta u Belgiji, Holandiji i Francuskoj. Pri-mer koji bi nama Nemcima bio najbliži jestedebata o ulozi Vermahta; parlamentarnom di-skusijom o tom pitanju sam i uveo ovu knjigu.

Tajno, tek nejasno vidljivo sredi-šte ove nove forme legitimisanja verovatno senalazi u ukidanju vremenskih koordinata ko-lektivnog demokratskog subjekta. Prošle i bu-duće generacije biće simbolički uključene u za-snivanje demokratije kao dugoročni projekt, ukom će nepravda koja im je nanesena u prošlo-sti ali čije se posledice osećaju i danas biti po-znata u javnosti. Prema ovoj simboličkoj logici,u ono što mi nazivamo društvom ne spadaju sa-mo fizički živi ljudi sa kojima ovde i danas de-limo teritoriju. U kosmos ljudi na koji se im-plicitno pozivamo kada koristimo reč "mi" tre-ba uključiti i mrtve. Time što se ne sećamoonih koji su nekada isključeni iz naše političkezajednice ili koji su čak izgubili život ubistvompočinjenim u naše ime, mi ih još jednom, po

drugi put isključujemo iz zajednice. Među"nas" u pomenutom smislu reči spadaju, me-đutim, i još nerođena deca, pripadnici budu-ćih generacija, čiji će smisao života i sreća u ži-votu biti opterećeni dugoročnim posledicamaneokajane nepravde iz prošlosti, posledicamakoje se prostiru na više generacija.

Ova nova kultura legitimisanja,ako uspe da pusti koren, baciće nemilosrdnusvetlost na konvencionalne vidove građenjanacionalnog identiteta. Njihov trijumfalizam,koji se, vrlo simptomatično, artikuliše prete-žno vojnom simbolikom, u himnama, osveće-nju zastave, paradama, javnim zakletvama itd.,tada će moći da se prepozna kao relikt jednogvarvarskog vida društvenosti – društvenostikonstituisane pre svega nasiljem koje je nekogisključivalo. Njihova osnovna obeležja, poputpodele na "nas" i "njih" koja se i ne osporava,grupnog narcizma koji se i ne dovodi u pita-nje, i nereflektovanog poistovećivanja poje-dinca sa kolektivom, u nacionalsocijalističkojNemačkoj bila su stvarnost u najčistijem vidu.Suprotno onom što tvrdi tradicionalna socio-logija, nacija ne nastaje iz nekakvog zajednič-kog sistema vrednosti, zajedničkih osnivačkihiskustava ili difuznih osećanja zajedništva. Prese može reći da leševi u podrumu njihove isto-rije stvaraju kod ljudi egzistencijalni osećaj za-jedništva uslovljen potisnutim osećanjima kri-vice. Negativna i nesvesna vezivna snaga takvihnacionalnih zajednica tim je izraženija što suse one više održavale eksploatisanjem i uništa-vanjem tuđeg života. Tajna njihove kohezijene počiva na slobodi koju njeni članovi imajuprilikom izbora, nego na prećutnom sauče-sništvu.

245


Posle konačnog neuspeha svih društvenih projekata koji su nam obećavali da će od-nosi među ljudima moći da se urede jednim revolucionarnim udarom, pa su još i davali garan-tije da neće biti istorijske regresije, kod mnogih ljudi izoštrila se svest o tome da je "ravnotežapodnošljivog" (kako kaže Jirgen Habermas), to jest garantija pravednih i nenasilnih međuljud-skih odnosa plod trajnog truda aktivnih građana u demokratiji. Napredak kom se oni nadaju nejemči ništa drugo osim njihovog ličnog političkog delanja. Takvo društvo, u kom sadašnjica neizgleda ni kao neko "još ne" utopijske budućnosti, ni kao "više ne" zlatnog doba, dakle, takvo sta-nje koje je uvek ranjivo i uvek u opasnosti da ponovo zapadne u varvarstvo, Valter Benjamin opi-sao je slikom anđela koji nestaju čim prestanu da pevaju.Onaj ko, polazeći od takve predstave oistoriji, evocira Aušvic kad vidi kako se danas krše ljudska prava i vrši genocid, ne poriče da jeAušvic jedinstven – on samo izvlači političku konsekvencu iz ovog egzemplarnog iskustva o tomešta su ljudi kadri da učine jedni drugima.

Helmut Dubil (r. 1946), direktor Instituta za društvena istraživanja uFrankfurtu na Majni (1989-1997), profesor sociologije na univerzitetu uGisenu; važniji radovi: Populizam i prosvetiteljstvo (1986), Neizvesnost i politika(1994).

Naslov originala: Helmut Dubiel, Niemand ist frei von der Geschichte. Die nationalso-zialistische Herrschaft in den Debatten des Deutschen Bundestages, Carl Hanser Verlag,München/Wien 1999, str. 243-294.

Tekst objavljujemo uz autorovu dozvolu.

246


u nema~ke kapitulacije u berlinu · timane u populisti~ke svrhe. kriti~ki nastroje- ... ke...

Documents