3.4. Ugovor o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi

Ugovor o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi (reke, jezera, kanali), pojmovno se određuje na isti način kao i kod ugovora o pomorskom prevozu, osim što se prevoz vrši od jednog pristaništa do drugog. Brojni instituti i pravila su uslovili da se zakonski propisi primenjuju zajedno sa običajima u prevozu vodenim putevima uopšte. U našoj zemlji se na ovu vrstu prevoza, primenjuje Zakon o pomorskoj unutrašnjoj plovidbi i Bratislavski sporazum o opštim uslovima prevoza tereta Dunavom iz 1955, 1968, 1970 i 1972. godine. Bratislavski sporazum u osnovi sadrži tri dela: Sporazum o opštim uslovima prevoza u rečnom saobraćaju, Sporazum o jedinstvenim tarifama i Sporazum o remorkiranju, pomoći u slučaju havarije i agencijskim poslovima. Unifikacija prava unutrašnje plovidbe u Evropi je izvršena u više Konvencija. U vezi sa prevozom na Dunavu od značaja je Budimpeštanska konvencija o ugovoru o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi (CMNI, 2000. godine). Razgrani čenje unutrašnje plovidbe od pomorskog prevoza je veoma teško napraviti jer za takav prevoz važe skoro istovetna pravila. Veza unutrašnje plovidbe i posla kopnenog prevoza se lakše razgraničava. Unutrašnji plovidbeni putevi imaju prirodnu vezu sa morem. Brodovi unutrašnje plovidbe najčešće zalaze u more i obrnuto. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, problem razgraničenja primene prava, rešava tako što je propisano da se odredbe koje se odnose na unutrašnju plovidbu primenjuju i na područje pomorske plovidbe, do kojeg redovno plove brodovi unutrašnje plovidbe, ako izvršenje ugovora o unutrašnjoj plovidbi, na području pomorske plovidbe, tamo započinje i završava. Odgovornost brodara unutrašnje plovidbe podrazumevaju primenu načela o odgovornosti pomorskog brodara, sa odstupanjima zbog posebnih uslova prevoza u unutrašnjoj plovidbi, kao što su: brodar unutrašnje plovidbe odgovara za stanje broda tokom čitavog prevoza; odgovara i za tzv. nautičku delatnost zapovednika broda i članova plovidbe; odgorava za štete na teretu prouzrokovane požarom bez izuzetka; odgovara neograničeno, do iznosa dokazane štete, i za štetu nastalu zakašnjenjem u prevozu do visine vozarine; i drugo.

3.5. Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem

Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem jeste pravni posao prema kome se jedna ugovorna strana, ugovorni prevozilac, obavezuje da izvrši lično ili uz pomoć stvarnog prevozioca prevoz određene robe na utvrđenoj relaciji, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, i da je posle prevoza preda ovlašćenom primaocu. Druga ugovorna strana, naručilac prevoza, obavezuje se da plati ugovorom određenu prevoznicu. Ugovor je dvostrano obavezan i teretan.

Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem zaključen je kada se ugovorne strane sporazumeju o njegovim bitnim elementima. Iako je reč o neformalnom ugovoru, koji se potvrđuje tovarnim listom i drugim ispravama, ovaj ugovor spada u tipske ugovore.

U međunarodnom prevozu robe vazdušnim putem zaključeno je više međunarodnih konvencija koje je naša zemlja ratifikovala. Prvi zakon kojim se reguliše ova oblast, bio je Zakon o vazdušnoj plovidbi Kraljevine Jugoslavije donet 1928. godine. Varšavska konvencija koja se odnosi na međunarodni prevoz vazdušnim putem doneta je 1929. godine. Prva revizija ove konvencije izvršena je Haškim protokolom 1955. godine, a druga revizija jeste Gvadalaharska konvencija za izjednačavanje nekih pravila koja se odnose na međunarodni vazdušni prevoz, koji obavlja lice koje nije ugovorni prevozilac iz 1961. godine. Gvatemalski protokol iz 1971. godine Jugoslavija nije ratifikovala, zbog enormnog povećanja limita odgovornosti u prevozu putnika. Montrealski protokol se odnosi na izmenu obračunske jedinice i doneto je više takvih dokumenata između 1975. i 1999. godine. U Montrealu je 1999 godine, doneta i Konvencija o izjednačavanju nekih pravila za međunarodni prevoz vazdušnim putem. Pored međunarodnih konvencija značajan izvor prava u međunarodnom prevozu vazdušnim putem su i Opšti uslovi prevoza putnika, prtljaga i robe, koje je donelo Međunarodno udruženje za vazdušni saobraćaj (IATA). U domaćem prevozu robe vazdušnim putem primenjuje se pored Zakona o obligacionim odnosima i Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko – pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju1, kao i Opšti uslovi poslovanja vazdušnih prevozilaca2. Posle raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore domaći prevoz robe i putnika vazdušnim putem je u Srbiji, prestao da postoji.

Obaveze vazdušnog prevozioca robe se utvrđuju ugovorom o prevozu prema kome, je osnovna obaveza vazdušnog prevozioca da izvrši prevoz određene robe. Prevozilac je dužan da izvrši prevoz ugovorenim vazdušnim putem, ili uobičajenim putem, a odstupanje je dozvoljeno samo zbog bezbednosti ili drugih opravdanih razloga. Prevozilac je dužan da prevoz izvrši u ugovorenom roku koji počinje da teče od momenta prijema robe na prevoz, ako drugačije nije ugovoreno. Vazdušni prevozilac, prilikom zaključenja ugovora o prevozu, izdaje prenosivi ili neprenosivi vazduhoplovni tovarni list. Vazdušni prevozilac je dužan da posle prevoza, u mestu opredeljenja ili mestu određenim naknadnim nalozima ovlašćenog imaoca prava raspolaganja, preda robu ovlašćenom primaocu. Prevozilac predaje primaocu robu na aerodromu, mesta opredeljenja a dužan je da bez odlaganja izvesti primaoca o prispeću robe na mesto opredeljenja.

Prava vazdušnog prevozioca robe se odnose, pre svega, na pravo na prevozninu određenu ugovorom o prevozu i druga prava. Prevozninu plaća pošiljalac, ili primalac, zavisno od toga kako je utvrđeno ugovorom i u tovarnom listu. Ako u tovarnom listu nije ništa navedeno, prevozninu plaća primalac koji je ovlašćen da traži predaju tovarnog lista i robe posle prevoza. Vazdušni prevozilac, radi obezbeđenja svojih potraživanja iz ugovora o prevozu ima zakonsko pravo zaloge i pridržaja na robi koju je preuzeo na prevoz. Vazdušni prevozilac ima pravo i na: naknadu dodatnih troškova prevoza koji nisu obuhvaćeni prevozninom; pravu na naknadu za sporedne usluge; kao i pravo na naknadu štete koju je lično pretrpeo bez sopstvene krivice.

Odgovornost prevozioca robe utvrđena je Varšavskom konvencijom u tom smislu, da prevozilac odgovara od momenta kada je preuzeo pošiljku na aerodromu, do momenta dok

1 Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko – pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, Sl. list SRJ broj 12/98. 2 Trajković Miodrag, Vazduhoplovno pravo, Beograd, 1998.

pošiljka posle prevoza, napusti aerodrom. Vazdušni prevozilac odgovara za zakašnjenje u prevozu samo po osnovu dokazanih šteta nastalih zakašnjenjem. U međunarodnom vazdušnom prevozu, vazdušni prevozilac odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 250 Poincaré franaka po kilogramu. Ovaj limit je u Montrealskom protokolu zamenjen, obračunskom jedinicom od 17 specijalnih prava vučenja Međunarodnog monetarnog fonda. Prevozilac robe vazdušnim putem odgovara iznad propisanih limita u tri slučaja: u slučaju deklaracije vrednosti pošiljke; ako korisnik prevoza dokaže da je šteta nastala namerom ili grubom nepažnjom prevozioca ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora; i u slučaju neizdavanja tovarnog lista. Ako u izvršenju istog ugovora o vazdušnom prevozu robe, po istom tovarnom listu učestvuje više prevozilaca, solidarno odgovaraju prvi prevozilac i prevozilac na čijem delu puta je došlo do štete, dok primaocu solidarno odgovaraju poslednji prevozilac i prevozilac na čijem delu puta je došlo do štete.

Oslobo đenje od odgovornosti propisano je Montrealskim protokolom u kome se navode sledeći oslobađajući razlozi: prirodno svojstvo ili vlastita mana robe; manjkavo pakovanje robe koje nije izvršio prevozilac ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora; ratni događaj ili oružani sukob; akt javne vlasti izvršen u vezi s ulaskom, izlaskom ili tranzitom robe; i krivica pošiljaoca ili primaoca. Vazdušni prevozilac može se osloboditi odgovornosti samo, ako dokaže da su ovi razlozi isključivi uzroci nastanka štete, a ako je dokazao samo delimičnu uzročnu vezu radiće se o podeljenoj odgovornosti. Ako bi na primer, prevozilac, znajući da je negde izbio oružani sukob ipak odleteo u takvo područje, ne bi se mogao osloboditi svoje odgovornosti za štetu koja iz toga proizađe korisniku prevoza robe.

3.6. Ugovor o prevozu robe železnicom

Ugovor o prevozu robe železnicom jeste pravni posao u kome se jedna ugovorna strana, železnica, obavezuje da izvrši prevoz određene robe od otpravne do uputne stanice, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, a druga ugovorna strana, pošiljalac, obavezuje se da za to plati određenu prevozninu. Bitni elementi ovog ugovora su, po prirodi posla, određenje predmeta prevoza (vrste i količina robe), određenje prevozne distance i visine prevoznine. Ovaj ugovor spada u adhezione ugovore, jer se zaključuje prihvatanjem opštih uslova prevoza (tarifa) železnice od strane korisnika prevoza. Zavisno od kriterijuma, ugovor o prevozu robe železnicom, u praksi se javlja u više oblika: domaći i međunarodni prevoz; denčani (komadni) i vagonski (kolski) prevoz; sporovozni, brzovozni i eksperski prevoz; javni i nejavni prevoz i dr. Na prevoz robe železnicom primenjuju se domaći i međunarodni izvori železničkog prava. U našoj zemlji u domaće izvore prava spadaju, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, i tarife za prevoz stvari na prugama jugoslovenskih železnica3. U međunarodne izvore prava spadaju, Konvencija o međunarodnom

3 Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Sl. list SRJ broj 26/95 i Tarifsko – transportni vesnik, Zajednica jugoslovenskih železnica, 1976.

prevozu robe železnicama (Bern, 1890. godine, sa devet revizija) koju je naša zemlja ratifikovala. Na prevoze železnicom između Srbije i Rusije primenjuje se poseban Sporazum o međunarodnom železničkom robnom saobraćaju sa Odstupanjima (ukupno 26) koji su usvojile, osim ruskih i jugoslovenskih železnica, i železnice Mađarske i Rumunije.

Obaveze pošiljaoca do otpo činjanja prevoza su utvrđene zbog specifičnosti železničkog saobraćaja. Pošiljaoc je dužan da na vreme naruči odnosno rezerviše potreban broj vagona. Ova obaveza postoji samo kad je obaveza utovara na strani pošiljaoca.

Obaveza predaje robe vrši se po pravilu, faktičkom predajom robe, pre ili posle utovara a samo izuzetno simbolički, predajom robnih dokumenata.

Obaveza pakovanja i označavanja robe, je utvrđena za robu koja po prirodi stvari to zahteva, da pošiljalac propisno upakuje i obeleži robu.

Obaveza predaje transportnih isprava, označava obavezu pošiljaoca da pre otpočinjanja prevoza preda železnici propisno popunjene transportne isprave, tovarni list, otpremnicu, ekspresni list, dokumenta i isprave potrebne za carinske formalnosti i dr.

Obaveza plaćanja prevoznih troškova unapred se primenjuje u praksi prema pravilima propisanim u tarifama, kada je pošiljalac dužan da plati prevozne troškove unapred (lako kvarljiva robe, roba male vrednosti i sl.).

Obaveza železnice do otpo činjanja prevoza podrazumeva da železnica obezbedi: odgovarajući vagon radi utovara, kao neophodne pretpostavke za zaključenje ugovora; da zaključi ugovor o prevozu; da primi robu koja se predaje na prevoz; da primi transportne isprave; da utvrdi težinu i broj komada denčanih pošiljaka koje sama tovari kao i kolskih pošiljaka, ako je pošiljalac to zahtevao o ako je to stvarno moguće.

Obaveza železnice i pošiljaoca do otpo činjanja prevoza regulišu se železničkim tarifama. U tom smislu, dovoz robe do otpravne stanice može vršiti špediter ili železnica direktno. Prema železničkim tarifama obaveza utovara za denčane pošiljke je na železnici, dok kolske pošiljke utovaruje pošiljalac. Pri utovaru robe moraju se poštovati pravila o nosivosti vagona (preteg se može uvek skinuti), o tovarnom profilu, roku utovara i zastoju ovog roka zbog neradnih dana, nepogoda i sl.

Obaveze železnice u fazi prevoza robe utvrđene su specifičnostima železničkih puteva i drugih osobenosti ove vrste prevoza. Železnica je dužna da prevoz izvrši u tarifom ili konvencijom, propisanim rokovima bez njihovog prekoračenja. Železnica po pravilu ima monopol u prevozu ali i u izvršenju carinskih i drugih administrativnih formalnosti, u toku prevoza, pridržavajući se pritom uputstava pošiljaoca upisanih u tovarnom listu. Čuvanje robe je takođe obaveza železnice, da robu čuva tokom prevoza s pažnjom dobrog privrednika. Ako nastupe smetnje pri prevozu (odroni, snežni nanosi, sudar, iskliznuće, loše pakovanje ili slaganje robe, preteg i sl.), železnica samostalno odlučuje, štiteći interese korisnika prevoza, o tome da li će robu prevoziti uz izmenu prevoznog puta ili će tražiti određena uputstva od korisnika prevoza.

Obaveza železnice u fazi izdavanja robe su utvrđene u ugovoru o prevozu. Po prispeću pošiljke u uputnu stanicu, železnica je dužna da isvesti primaoca, na propisan način, da je spremna na izdavanje robe. Izdavanje robe je dvostrani pravni akt u kome železnica posle prevoza robu predaje primaocu koji je istovremeno prihvata. Izdavanje robe može biti: faktičko ili

simboličko. Momentom izdavanja robe ovlašćenom primaocu, prestaje odgovornost železnice za ingritet pošiljke. Zbog osobenosti železničkog saobraćaja obaveza je železnice da robu preveze do uputne stanice dok obaveza odvoza robe postoji, ako je takvu obavezu železnica ugovorom prihvatila, ili ako je to propisano tarifama. Za razliku od izdavanja robe, istovar i odnošenje robe, predstavlja obavezu želenice. Ugovorom se može utvrditi da istovar i odnošenje robe ne mora biti obaveza železnice. Utvrđivanje stanja pošiljke u slučaju da postoji delimičan gubitak i oštećenje robe, vrši se zapisnikom o izviđaju, u kome se utvrđuje stanje robe ili prema potrebi, i njene težine. Ako železnica ne prihvati izviđaj o stanju robe, primalac može da odbije prijem robe, i to na trošak i rizik železnice. Ako nastanu smetnje pri izdavanju robe (primalac se ne može pronaći ili odbija prijem robe, ili ne iskupi tovarni list u određenom roku), železnica može: da vrati robu pošiljaocu uz njegov izričit pristanak; da smesti robu na čuvanje na trošak i rizik korisnika prevoza; da preda robu drugom prevoziocu radi dostave primaocu; ili da proda robu (ako je reč o kvarljivoj robi i sl.).

Prava železnice utvrđena su zakonom, tarifama prevoza i ugovorom. Železnica ima pravo na prevozninu, čiji iznos zavisi od vrste pošiljke, količine, dužine puta, režima prevoza i sl. Ako je pošiljka izgubljena ili oštećena usled više sile, železnica gubi celu prevozninu ili deo prevoznine, a korisnik prevoza snosi štetu gubitka ili oštećenja pošiljke. Ako je pošiljka izgubljena ili oštećena zbog krivice jedne od ugovornih strana, železnica će imati pravo na prevozninu samo ako do tog oštećenja nije došlo njenom krivicom. Način plaćanja prevoznine određuje po pravilu pošiljalac, plaćanjem unapred ili po izvršenju prevoza. Pošiljalc određuje da li će prevozninu da plati on ili će biti plaćena od primaoca ili će je platiti obojca. Železnica ima pravo na naknadu troškova koje je imala izvršavajući određene sporedne usluge za korisnika prevoza (troškovi dodatnog pakovanja ili prepakivanja robe, troškovi pretovara u slučaju pretega i dr.). Železnica ima pravo samo na naknadu vanrednih troškova, ali ne i na naknadu troškova koji su pokriveni prevozninom. Kao i svaki poverilac i železnica ima mogućnost obezbeđenja naplate svojih potaživanja. Posebno su značajna stvarna sredstava obezbeđenja naplate kao što su: kaucija pošiljaoca, pravo retencije i pravo zaloge.

Odgovornost železnice utvrđena je prirodom prevoza, zakonom i ugovorom, a u međunarodnom prevozu konvencijama. Železnica odgovara za gubitak i oštećenje pošiljke po pravilu ograničeno. U međunarondnom prevozu železnica odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 17 specijalnih prava vučenja Međunarodnog monetarnog fonda (COTIF – JP – CIM, član 40), po kilogramu bruto težine izgubljene, odnosno oštećene robe. U redovnim slučajevima železnica ne odgovara preko utvđenog limita, i u slučaju da vrednost kilograma robe premašuje taj iznos. Drugi element naknade čini vraćanje prevoznine i drugih iznosa plaćenih u vezi sa prevozom izgubljene ili oštećene robe.

Železnica odgovara za prekoračenje rokova prevoza, budući da ima pravo na produženje propisanih rokova prevoza, ako nije u pitanju njena krivica. U suštini postoje dva sistema odgovornosti železnice za zakašnjenje: paušalni sistem (sistem penala) i sistem dokazane štete. Železnica odgovara u domaćem i međunarodnom prevozu limitirano do iznosa četvorostruke prevoznine (COTIF – JP – CIM, član 43). Železnica nadalje ima i odgovornost: iznad limita, zatim odgovornost za povrede drugih ugovornih obaveza, odgovornost za službenike i dr. Korisnik prevoza robe železnicom može, bez pružanja drugih dokaza smatrati

da su stvari izgubljene ako nisu izdate primaocu ili pripremljene za izdavanje u roku od 30 dana po isteku rokova prevoza. Nije bitan razlog zbog koga pošiljka nije izdata niti dokaz železnice da pošiljka nije stvarno izgubljena. Ako se pošiljka ipak pronađe, u roku od godinu dana po isplati odštete, železnica je dužna da izvesti vlasnika koji je u obavezi da se u roku od 30 dana izjasni o tome da li prihvata pošiljku, uz vraćanje odštete ili zadržavanje prava na odštetu zbog prekoračenja roka prevoza. Posle roka od godinu dana, pronađena roba postaje vlasništvo železnice, na osnovu zakona.

U izvšenju istog ugovora o prevozu robe železnicom, po pravilu, učestvuje više železničkih prevozilaca između kojih se ispostavljaju utvrđena pravila o zajedničkom učešću u izvršenju prevoza i na osnovu toga se utvrđuje solidarna odgovornost svih učesnika u prevozu.

Oslobo đenje železnice od odgovornosti je utvrđeno u tačno određenim slučajevima, sa obavezom da železnica dokaže da do štete nije došlo njenom krivicom. To nadalje znači, da je železnica dužna da dokaže, direktnu uzročnu vezu između nastale transportne štete i razloga koji je oslobađaju od odgovornosti. Osnova oslobođenja železnice od odgovornosti može biti i u slučajevima naročitih opasnosti u železničkom saobraćaju. U tim slučajevima od železnice se traži da učini verovatnim postojanje uzročne veze između transportne štete i nekih slučaja naročitih opasnosti. U posebne razloge oslobođenja železnice od odgovornosti spadaju: prevoz u otvorenim kolima, prevoz bez odgovarajuće ambalaže, utovar i istovar od strane korisnika prevoza i neispravno tovarenje, izvršenje administrativnih formalnosti od strane korisnika prevoza, nepropisno označavanje određenih stvari, prevoz živih životinja, prevoz bez obavezne pratnje, i dr.

Specijalni osnovi oslobođenja utvrđeni su u železničkom transportnom pravu u dva slučaja oslobođenja železnice od odgovornosti sa specijalnim statusom. Prvo, ako je došlo do vanredno velikog manjka ili gubitka celih komada kod prevoza u otvorenim kolima. Drugi osnov je transportni kalo. Za razliku od stvari koje, s obzirom na svoju prirodu u vezi s prevozom, mogu gubiti u težini, postoje određene stvari koje, zbog svoje prirode, redovno gube u težini i pored normalnog odvijanja železničkog saobraćaja. Redovni gubitak, poznat kao transportni kalo, nastaje najčešće zbog isparavanja, sušenja i curenja, a ako se radi o pošiljci u rasutom stanju, naziva se rastur. Pretpostavka neodgovornosti železnice je i u ovim slučajevima oborive prirode.

3.7. Ugovor o prevozu robe u drumskom saobra ćaju

Ugovor o prevozu robe u drumskom saobraćaju je pravni posao u kome se jedna ugovorna strana, drumski prevozilac, obavezuje da izvrši prevoz određene robe drumskim prevoznim sredstvom, na određenoj prevoznoj relaciji i u neoštećenom stanju, kao i da je posle prevoza preda ovlašćenom licu, a druga ugovorna strana, pošiljalac, se obavezuje da za prevoz plati ugovorenu prevozninu.

Ugovor o prevozu robe u drumskom saobraćaju zaključen je kada se ugovorne strane, prevozilac i pošiljalac, sporazumeju o bitnim elementima. Ovaj ugovor je neformalan i potvrđuje se ispostavljanjem tovarnog lista. Ugovor po pravilu spada u athezione (po pristupu) ugovore. Međunarodni drumski prevoz relativno je kasno unifikovan, tek Konvencijom o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu robe, donetoj u Ženevi 1956. godine. Osim jedne izmene u 1978. godini, kojom je zamenjena obračunska jedinica limita odgovornosti drumskog prevozioca za transportne štete (8,33 specijalnih prava vučenja MMF po bruto kilogramu težine umesto u zlatnim žerminal francima), drugih izmena nije bilo. Naša zemlja je ratifikovala ovu konvenciju. U domaćem drumskom prevozu pored Zakona o obligacionim odnosima u primeni je i Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju4, kao i Opšti uslovi poslovanja drumskih prevozilaca i poslovni običaji u drumskom transportu. Obaveze drumskog prevozioca robe, utvrđene su zakonom, ugovorom i poslovnim običajima. Najzanačajnije obaveze drumskog prevozioca robe su: obaveza postavljanja odgovarajućeg vozila za utovar; obaveza preuzimanja robe radi prevoza; obaveza izdavanja tovarnog lista; obaveza kontrole navoda u tovarnom listu; obaveza izvršenja prevoza; obaveza čuvanja robe; obaveza postupanja po zahtevima pošiljaoca za izmenu ugovora; obaveza predaje robe. Ove obaveze drumski prevozilac mora izvršavati, vodeći računa o interesima pošiljaoca, kao dobar domaćin. Za razliku od železničkog i avionskog prevoza robe, pošiljalac ili primalac mogu od drumskog prevozioca zahtevati: da se obustavi prevoz robe, da se predaja robe odloži, da se roba preda u nekom drugom mestu opredeljenja, da se roba preda nekom drugom primaocu, da se roba vrati u mesto otpreme. Prava drumskog prevozioca, utvrđuju se ugovorom na osnovu utvrđenih tarifa i zakona. Prevozilac ima pravo na propisanu prevozninu koja se plaća samo za robu koja je prevezena i u mestu opredeljenja, stavljena na raspolaganje ovlašćenom licu. Ako je roba prevezena samo jednim delom puta, prevozilac ima pravo na srazmernu prevozninu za određeni put. Prevozninu plaća pošiljalac, a u ugovoru o prevozu ili u tovarnom listu, može se odrediti da će prevozninu da plati, u celini ili delom, primalac. Drumski prevozilac, ako i drugi prevozioci ima pravo na naknadu troškova koje je imao u vezi sa prevozom, a koji nisu uključeni u prevozninu, pravo na naknadu za sporedne usluge, pravo na naknadu štete prouzrokovane licima, vozilima i drugim svojstvima robe koja je predata na prevoz i dr. Radi obezbeđenja svojih potraživanja iz ugovora o prevozu robe ali i drugih troškova, drumaski prevozilac ima zakonsko pravo zaloge i pravo pridržaja na robi koju je preuzeo na prevoz. Odgovornost za transportne štete, teče za drumaskog prevozioca, od časa preuzimanja na prevoz do predaje primaocu, po istim principima po kojima odgovara železnica. Osim odgovornosti i privilegovanih razloga za oslobođenje od odgovornosti, drumski prevozilac mora navesti razloge u kojima se nalazi osnov njegovorg oslobođenja od odgovornosti. Drumski prevozilac odgovara za zakašnjenje i nastalu štetu, s tim što se može osloboditi od odgovornosti, ako dokaže uzročnu vezu oslobađajućih razloga i nastalog zakašnjenja. Kada u izvršenju istog ugovora o prevozu, po istom tovarnom listu, učestvuje sukcesivno više drumskih prevozilaca, tada oni odgovaraju po istom režimu koji se primenjuje u domaćem i

4 Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Sl.list SRJ broj 26/95.

međunarodnom železničkom prevozu robe, u obliku solidarne odgovornosti u domaćem prevozu i zajedničkoj solidarnoj odgovornosti u međunarodnom prevozu.

3.8. Ugovor o kombinovanom prevozu robe

Ugovor o kombinovanom prevozu robe je pravni posao u kome se organizator ovog prevoza obavezuje da organizuje prevoz do mesta opredeljenja, iz najmanje dve grane prevoza, sa jedinstvenom ispravom i odgovornošću, a naručilac prevoza se obavezuje da za to plati prevozninu. Kombinovani prevoz je podstaknut pojavom savremenih sredstava za prevoz tereta (naročito kontejnera), koji omogućavaju jednostavniju manipulaciju teretom pri pretovaru iz prevoznog sredstva jedne prevozne grane u prevozno sredstvo druge prevozne grane (iz broda u železničke vagone a iz vagona na kamion i sl.). Ovaj primer, ne znači da se kombinovani prevoz ne može obavljati i bez kontejnera (teški tereti za elektrane, rudnike, vojna oprema i sl.). Organizator kombinovanog prevoza obavlja delatnost koja sadrži elemente iz ugovora o prevozu i ugovora o špediciji, što je delatnost špeditera kod potpune špedicije. Kao organizator kombinovanog prevoza često se pojavljuje upravo špediter. Između ova dva posla ipak postoje značajne razlike. Delatnost organizatora kombinovanog prevoza obuhvata radnje prevozioca i radnje špeditera, što znači da je šire postavljena od delatnosti špeditera. Nadalje postoje razlike koje se odnose na odgovornost organizatora kombinovanog prevoza jer on odgovara po pravilima o jedinstvenoj odgovornosti, dok špediter ima užu odgovornost. Ugovor o kombinovanom prevozu robe je relativno noviji pravni institut koji će tek biti više pravno regulisan u narednom periodu. Na međunarodnom planu u primeni su, Jednoobrazna pravila za ispravu kombinovanog prevoza Međunarodne trgovinske komore u Parizu iz 1973. i 1975. godine; Pravila o FIATA teretnici koju je 1970. godine donela Međunarodna organizacija špeditera; BIMCO teretnica iz 1971. godine, COMBIDOS teretnica iz 1977. godine. U međunarodnom kombinovanom prevozu robe, najvažniji dokument je Konvencija UN o međunarodnom multimodalnom prevozu robe iz 1980. godine, doneta u Ženevi. Konvencija UN kao i drugi izvori međunarodnog transportnog prava, reguliše pitanja obaveza odgovornosti i prava pošiljaoca i prevozioca u međunarodnom kombinovanom prevozu robe. Ovom konvencijom utvrđen je limit odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza robe na više, na 920 specijalnih prava vučenja MMF-a ili 2,75 specijalnih prava vučenja po kilogramu bruto težine izgubljene ili oštećene robe.

3.9. Ugovori o prevozu putnika

Ugovori o prevozu putnika su privrednopravni posao u kome se jedna ugovorna strana, prevozilac, obavezuje da na određenoj prevoznoj relaciji preveze putnika sa garancijom

sigurnosti, a druga ugovorna strana, naručilac prevoza ili putnik, obavezuje se da za tu uslugu plati određenu prevozninu. Ugovori o prevozu putnika se mogu podeliti, prema različitim kriterijumima: zavisno od vrste prevoza - ugovori o prevozu putnika železnicom, drumom, morem, unutrašnjim vodama, avionom; zavisno od mesta prevoza – domaći prevoz i međunarodni prevoz; i zavisno od karakreta prevoza – linijski prevoz prema utvrđenom redu vožnje i slobodni ili čarter prevoz. U međunarodnom prevozu putnika, samo je vazdušni prevoz regulisan istim izvorima prava kao i međunarodni vazdušni prevoz robe (Varšavska konvencija, Haški protokol, Gvadalaharska konvencija, Gvatemalski i Montrealski protokol). U drugim granama prevoza postoje sledeći izvori prava: Konvencija o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga drumom (CVR, Ženeva, 1973. godine); Konvencija o međunarodnim prevozima železnicima (COTIF), Jedonoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom železničkom prevozu putnika i prtljaga (JP - CIV, Bern, 1980. godine, poslednja revizija u Viljnusu 1999. godine); Konvencija o prevozu morem putnika i njihovog prtljaga (Atina 1974. godine odnosno Atinska konvencija iz 2002. godine); Konvencija o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga unutrašnjim plovnim putevima (CVN, Ženeva 1976. godine). U domaćem prevozu, kod svih grana prevoza, primenjuju se istovetni zakoni koji regulišu i prevoz robe. Obaveze prevozioca putnika su utvrđene u zakonu i opštim uslovima prevoza koje je dužan da donese i objavi svaki prevozilac kome je to registrovana delatnost. Opšti uslovi prevoza putnika predstavljaju otvorenu ponudu korisnicima prevoza, koji ovu ponudu mogu prihvatiti i konkludentnim radnjama (ulazak u vozilo bez putne karte). Svaki prevozilac putnika je dužan da primi na prevoz, svako zainteresovano lice, ako raspolaže odgovarajućim voznim kapacitetima. Prijem na prevoz ili izvršenje prevoza i po zaključenom ugovoru o prevozu ne postoji u određenim slučajevima, kada je prevozilac dužan i ovlašćen da isključi putnika iz prevoza (pijana lica, lica koja su zaražena određenim bolestima i sl.). Svaki prevozilac je dužan da izvrši prevoz putnika, bez povrede telesnog integriteta i psihičkog stanja u smislu obaveza bezbednog prevoza. Obaveza izdavanja putne karte je utvrđena za sve prevozioce, u obliku dužnosti da izdaju putnu kartu u svim slučajevima. U pomorskom prevozu i prevozu na unutrašnjim vodama prevozilac je dužan da voznu kartu izda samo na zahtev putnika. Ako se ugovor zaključuje sa naručiocem prevoza za više lica (grupna putovanja), pravilo je da se ne izdaju posebne putne karte (osim u prevozu avionom). Putna karta se po pravilu izdaje pre otpočinjanja prevoza, van vozila, a izuzetno i u samom vozilu, putniku koji se propisno prijavi. Putna karta može da glasi na ime, što je uobičajeno u vazdušnom prevozu, ili na donosioca u drugim granama prevoza. Prevozilac svake grane prevoza dužan je da izvrši prevoz u ugovorenom roku, u uobičajenom roku, ili prema redu vožnje. Ukoliko iz ugovora o prevozu ili opštih uslova prevoza ne proizilazi nešto drugo, prevozilac nije u obavezi da tokom prevoza, pruža dodatne usluge putniku. Prevozilac može u vazdušnom, železničkom, pomorskom i rečnom saobraćaju da preuzme i pružanje dopunskih usluga prvenstveno radi veće konkurentnosti (ishrana, piće, frizerske, krojačke i druge usluge).

Obaveze putnika se u najkraćem mogu navesti kao: obaveza kupovine putne karte i plaćanja prevoznine; obaveza propisnog korišćenja putne karte; i obaveza poštovanja propisanog reda tokom prevoza. Odgovornost prevozioca se utvrđuje zavisno od vrste prevoza, ali svaki prevozilac odgovara za štetu koja nastane oštećenjem zdravlja, telesnom povredom ili smrću putnika, izuzev ako dokaže da je šteta prouzrokovana radnjom putnika ili uzrokom koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Odgovornost za zakašnjenje i prekid putovanja su utvrđeni u svim pravnim propisima o prevozu putnika, ali se razlikuju prema vrstama prevoza. Prevoznici svih grana saobraćaja u domaćem međunarodnom prevozu, izuzetno odgovaraju neograničeno (do iznosa dokazane štete), za štete zakašnjenja i za štete povrede telesnog integriteta u slučaju svoje krivice ili krivice lica koja služe u izvršenju ugovora. U vezi sa odgovornošću prevozioca za telesni integritet i sigurnost prevoza putnika neophodno je ukazati na obavezu osiguranja putnika, u svim granama saobraćaja.

3.10. Ugovor o prevozu prtljaga

Ugovor o prevozu prtljaga ne predstavlja samostalni ugovor, jer je njegovo zaključenje u neposrednoj vezi sa ugovorom o prevozu putnika. Zaključeni ugovor o prevozu putnika obavezuje prevozioca u svim granama saobraćaja, u domaćem i međunarodnom prevozu, da istovremeno sa putnikom izvrši prevoz putnikovog prtljaga. Ako bi prevoznik prevozio samo prtljag, to bi bio ugovor o prevozu robe. Svi izvori prava, domaći i međunarodni, prave jasnu razliku između dve kategorije prtljaga koji može biti predmet ugovora o prevozu. Ručni prtljag je prtljag koji putnik po opštim uslovima prevoza ima pravo da nosi sa sobom i smesti u isti prostor za prevoz putnika. Za prevoz ovog prtljaga ne naplaćuje se posebna naknada i ne izdaje se posebna isprava, tako da se u ovom slučaju i ne zaključuje ugovor o prevozu prtljaga. Putnik koji prtljag predaje prevoziocu radi odvojenog prevoza, i od prevozioca dobija prtljažnicu, kao posebnu ispravu, uz naknadu ili bez naknade za prevoz, zaključuje i poseban ugovor o prevozu prtljaga. Prevoz prtljaga bez naknade je samo prividna, jer je najčešće uračunata u cenu karte za prevoz. U prevozu prtljaga ustanovljeni su posebni pravni režimi odgovornosti prevozioca za prevoz dragocenosti (novac, zlato, dragulji, srebro, hartije od vrednosti i dr.), i prevoz praćenih automobila, kada imaju status prtljaga. Odgovornost prevozioca prtljaga zavisi od toga da li je u pitanju ručni ili registrovani prtljag. Pravilo je da prevozilac odgovara po režimu subjektivne odgovornosti samo za štete gubitka i oštećenja registrovanog prtljaga, dok se o ručnom prtljagu mora da brine sam putnik. Prevozilac za ovaj prtljag odgovara samo ako je došlo do saobraćajnog udesa ili gubitka prtljaga zbog evakuacije putnika iz vozila. Za razliku od putnika koji su obuhvaćeni obaveznim osiguranjem prevozioca od odgovornosti, osiguranje prtljaga u svim vrstama prevoza, zaključuju prevozioci i na taj način odgovornost za štetu prenose na osiguranje.

4. UGOVOR O GRAĐENJU

Ugovor o građenju zaključuju, izvođač radova, koji se obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu, odnosno da na već postojećem objektu izvrši utvrđene građevinske radove, a druga ugovorna strana, naručilac radova, obavezuje se da za to isplati određenu naknadu (cenu). Iz zakonske definicije ugovora o građenju proizilazi da postoje tri bitna elementa ovog ugovora: predmet ugovora, cena građenja i rok izgradnje. Bitnim elementom ugovora o građenju, po zakonu, smatra se i pismena forma koja je propisana kao bitna forma. Ugovor o građenju mora biti u pismenom obliku zbog, složenosti pravnih odnosa, dugotrajnosti pravnih odnosa ugovornih strana i velike vrednosti. Specifičnost predmeta ugovora o građenju i posebno njegova vrednost uzrokuju značajne osobenosti kod zaključenja ovog ugovora. Na zaključenje ovog ugovora postoji administativnopravni uticaj. Ove obaveze se odnose na naručioca radova, koji je u obavezi da: donese odluku o izgrađnju objekta; obezbedi finansijska sredstava za izgradnju objekta; i pribavi potrebna odobrenja za izgradnju. Ustupanje izgradnje građevinskog objekta, ili određenih većih građevinskih radova, vrši se u skladu sa posebnim zakonima o izgradnji investicionih objekata: javnim nadmetanjem; prikupljanjem ponuda; ili neposrednom pogodbom kod manjih građevinskih radova. Ugovor o građenju je pravno regulisan Zakonom o obligacionim odnosima, zatim nizom administrativnih propisa i Posebnim uzansama o građenju5. Na međunarodnom planu najznačajniji izvori prava za ovaj ugovor su: Uslovi ugovora (međunarodni) za građevinske radove; Međunarodni obrazac i međunarodna opšta pravila za sporazuma između naručioca i inženjera – konsultanta za predinvesticione studije; vodič za izgradnju objekata koje finansira Svetska banka i Međunarodna banka za obnovu i razvoj; Jednoobrazna pravila UNCITRAL o ugovorenoj sumi za slučaj neispunjenja ugovora; i drugi modeli, obrasci i pravila. Obaveze izvo đača radova su utvrđene zakonom i ugovorom o izgradnji. U administrativne obaveze izvođača radova spadaju: prijave početka radova, nadležnom opštinskom organu uprave; obaveza imenovanja rukovodioca gradilišta; obaveza vođenja građevinskih knjiga; i obaveza obezbeđenja gradilišta. U ugovorne obaveze izvođača spadaju i, obaveza proučavanja tehničke dokumentacije, obaveza izvođenja ugovorenih građevinskih radova, rokovi, obaveza plaćanja ugovorne kazne, omogućavanje naručiocu radova da vrši nadzor, obaveza osiguranja radova, obaveza zaštite obustavljanih radova i obaveza obaveštavanja naručioca o svim važnijim okolnostima koje se odnose na građevinske radove. Obaveze naru čioca radova utvrđuju se pravnim propisima i ugovorom. Naručioc radova je dužan: da obezbedi i blagovremeno preda izvođaču radova potrebnu preojektno-tehničku dokumentaciju, sa svim grafičkim, računskim i opisnim prilozima poterbnim za izvođenje radova; da uvede izvođača u posao; ima obavezu vršenja stručnog nadzora; i obavezu plaćanja ugovorene građevinske cene. Vreme i način plaćanja cene građenja reguliše se ugovorom. Može se utvrditi plaćanje u ratama, pre početka građenja, tokom građenja i po 5 Posebne uzanse o građenju, Sl. list SFRJ broj 18/77.

završetku građenja. Ako se plaćanje vrši sukcesivno, prema obimu izvedenih radova, u određenom vremenskom periodu, tada se cena građenja plaća tehnikom tzv. građevinskih situacija. Primopredaja gra đevine i radova otpočinje tehničkim pregledom i odobrenjem za upotrebu. Tehnički pregled vrši se od strane građevinske inspekcije. Tehničkim pregledom objekta i radova, utvrđuje se njihova podobnost za upotrebu prema predviđenoj nameni. Ako inspekcija konstatuje nedostatke, izvođaču se nalaže da u primerenom roku iste otkloni. U slučaju većih nedostataka koji utiču na bezbednost može biti naloženo i rušenje izgrađenog objekta i njegovo uklanjanje. Po otklanjanju utvrđenih nedostataka, ili ako nema nedostataka, izdaje se odobrenje za upotrebu objekta. Primopredaja izgrađenog objekta, odnosno radova, vrši se zapisnički putem zapisnika o primopredaji, koji potpisuju obe ugovorne strane. Posle izvršene primopredaje, na osnovu zapisnika, sprovodi se konačni obračun cene radova, koji se mora završiti u roku od 60 dana od dana primopredaje. Konačni obračun obuhvata sve izvedene radove po ugovoru, nepredviđene i naknadne radove i eventualne troškove koje je imao izvođač izvan ponude. Odgovornost izvo đača u toku izvo đenja radova je višestruka i odnosi se na, način izvođenja radova, odgovornost u pogledu poštovanja rokova, odgovornost u vezi sa kvalitetom materijala i opreme, odgovornost za greške u projektu i odgovonost za mane zemljišta. Izvođač takođe odgovara i posle primopredaje radova prema uslovima koji su utvrđeni u garanciji izvođača za solidnost objekta, kvalitet radova i drugo u garantnim rokovima. Odgovornost projektanta za nedostatke gra đevine , utvrđuje se posebnim ugovorom koji naručilac zaključuje sa projektantom. Projektant odgovara za projekat u celini. Osim toga, može se ugovoriti i nadzor nad izvođenjem radova, upravljanje radovima, u vezi čega projektant odgovara i za ove radove. Naručilac može angažovati posebno lice za izradu projekta, ugovorom o projektovanju, a posebno lice za stručni nadzor nad izvođenjem radova i upravljanje radovima, što je u praksi vrlo često, ugovorom o konsalting inženjeringu. Projektant odgovara: za sve greške u projektu, za vršenje nadzora ako je nadzor ugovoren, a postoji i solidarna odgovornost izvođača i projektanta kada za štetu odgovara svako od njih prema veličini krivice. Posebne vrste ugovora o gra đenju su stvorene u praksi realizacije složenijih i vrednijih građevinskih radova. Naručilac može da zaključi: prvo, ugovor o projektovanju (izrada projekta), drugo, ugovor o građenju, treće, ugovor o isporuci opreme, četvrto, ugovor o montaži i demontaži, peto, ugovor o nadzoru, šesto, ugovor o delu i sl. Ugovor o gra đenju po „sistemu klju č u ruke“ predstavlja zaključenje jednog skupnog ugovora sa jednim izvođačem. Predmet obaveze izvođača radova kod ovog ugovora može da bude i stručni nadzor nad izvođenjem radova, ali je češći slučaj u praksi da naručilac zaključi poseban ugovor sa drugim subjektom o konsalting inženjeringu. Ovaj ugovor nije regulisan Zakonom o obligacionim odnosima. Predmet ugovora o konsalting inženjeringu je obavljanje određenih usluga intelektualnog karaktera, od ideja do izrada studija (tehničkih, ekonomksih, finansijskih, i dr.), pružanje saveta i stučne pomoći u toku izgrađnje, stručno-tehnički nadzor i koordinacija svih učesnika u izgradnji objekta.

5. UGOVOR O OSIGURANJU

5.1. Osnovne karakteristike Ugovori o osiguranju nastaju kao obligacioni odnos dve ugovorne strane (osiguravač i osiguranik), zasnovani na zakonu i zaključeni na dobrovoljnoj ili obavezujućoj osnovi ugovarača. Osnovne obaveze ugovornih strana u osiguranju su, da se jedna ugovorna strana – osiguranik obavezuje da uredno plaća premiju osiguranja, a druga ugovorna strana – osiguravač, da isplati sumu osiguranja ili osiguranu sumu ako se ostvari osigurani rizik. Ugovor o osiguranju je dvostrano obavezni ugovor , jer obaveze jedne ugovorne strane uzrokuju obaveze druge ugovorne strane. Tako napr. prema Zakonu o obligacionim odnosima, «Ako premija osiguranja ne bude plaćena o dospelosti, ugovor prestaje po zakonu, po isteku roka od 30 dana od kada je osiguravač preporučenim pismom obavestio ugovarača da je premija dospela»6. Ugovor o osiguranju je aleatoran posao . U osnovi aleatornih ugovora nalazi se slučaj ili neizvestan događaj od čijeg nastupanja zavisi ispunjenje ugovornih obaveza. Aleatornost ugovora o osiguranju je nedvosmisleno potvrđena u tome da osiguranik ne priželjkuje nastupanje neizvesnog događaja jer se, pre svega, osigurava od potencijalnog rizika, da bi umanjio eventualnu štetu koja može nastati. Osiguranik nadalje, ne sme svojom voljom ni na koji način da utiče na nastupanje neizvesnog događaja, koji aktivira rizik, jer je u tom slučaju ugovor o osiguranju ništavan. Na kraju, ne manje bitno, je i to što osiguranik ne može tražiti povraćaj uplaćenih premija ako osigurani slučaj ne nastupi. Ugovor o osiguranju je formalan pravni posao što znači da ima utvrđenu formu kao bitan uslov za njegovo zaključenje. U pravnoj teoriji se stalno vodi diskusija o ovoj temi i preovladavaju različita mišljenja. Najviše se zamera lošoj strani formalizma koji mnogo utiče na posao osiguranja. Tako napr. u transportu i u drugim sličnim situacijama ne može se zaključiti ugovor o osiguranju zbog nedostatka forme i sl. Zakonodavstvo u svetu je međutim, prihvatilo stav da je ugovor o osiguranju formalni pravni posao koji je odvojen od polise osiguranja, raznih potvrda o sklopljenom osiguranju i sl. U Srbiji se primenjuje odredba Zakona o obligacionim odnosima, gde je propisano da «Ugovor o osiguranju je zaključen kada ugovarači potpišu polisu

6 Zakon o obligacionim odnosima, član 913.

osiguranja ili listu pokrića»7. Ovo pravilo je imperativnog karaktera jer bez potpisa ugovornih strana, ugovor o osiguranju ne proizvodi pravno dejstvo. Da se robni promet i drugi poslovi hitnog karaktera ne bi usporavali ili potpuno udaljili od osiguranja, dopušteni su neki oblici zaključivanja ugovora o osiguranju i bez strogo propisane forme (Zakon o obligacionim odnosima se ne primenjuje na plovidbena osiguranja, osiguranje potraživanja, niti u reosiguranju). Problem forme je danas, u praksi, razrešen tako što je prihvaćeno rešenje o punovažnosti potpisa elektronskim putem.

Narodna Skupština Republike Srbije donela je u decembru 2004 godine Zakon o elektronskom potpisu8, u kome je prihvaćeno rešenje iz zakonodavstva razvijenih zemalja o priznavanju elektronskog potpisa i utvrđeni su izuuzeci od njegove primene: Ugovor o poklonu, Nasledno pravni odnosi, Imovinski odnosi i Imovinski odnosi između bračnih drugova, itd. Time je, forma prestala da bude smetnja i u našem pravu, u brzini odvijanja poslova osiguranja koje prati hitnost osiguranja rizika i omogućeno je sudovima da efikasnije razrešavaju eventualne sporove koji mogu nastati između ugovornih strana u osiguranju. U delu o elektronskom bankarstvu šire je ukazano na promene u formalnom zaključivanju pravnih poslova putem Interneta, faksom, telefonom, i dr.

5.2. Predmet ugovora o osiguranju

Predmet ugovora o osiguranju je sve ono što ugovorne strane utvrde kao obaveze i prava, pod uslovom da to nije suprotno zakonu, javnom poretku i moralu. Obaveze ugovornih strana su zajedničke u odnosu na predmet ugovora.

Kada se u osiguranju upotrebi reč «predmet», zaista jezički ne odgovara osiguranju čoveka, ličnosti, života, trećeg lica, korisnika osiguranja i sl. U praksi se, međutim, kod zaključivanja ugovora o osiguranju ne može govoriti drugačije nego o «predmetu ugovora», čija se sadržina opredeljuje i razgraničava terminima «životno osiguranje», «imovinsko osiguranje», «osigurana suma», «suma osiguranja» i sl.

5.3. Ponuda za zaklju čenje ugovora o osiguranju

Ponudu za osiguranje mogu dati obe ugovorne strane – osiguranik ili osiguravač. U praksi najčešće se u ovoj ulozi javlja osiguravač, koji ponudu daje direktno na ime ponudiocu, ili

7 Zakon o obligacionim odnosima, član 901.

8 Zakon o elektronskom potpisu, Sl. glasnik RS br. 135/04.

kao neimenovanom vlasniku stvari, ili javnim pozivom (opšta ponuda), sa uslovima za zaključenje ugovora. Ponudilac je osiguranik, uglavnom u slučajevima koji nisu tarifirani odnosno nisu utvrđeni u tarifama osiguranja osiguravača. Sadržina ponude mora biti jasna i konkretna. Što se forme tiče, ponuda u osiguranju može se učiniti svim oblicima ispoljavanja volje, što znači pismenim ili usmenim putem, što je prihvaćeno u zakonodavstvu i u opštim uslovima naših osiguravača. Ipak, naše pravo zahteva da se ponuda za osiguranje života daje pismenim putem i podnosi se na obrascu osiguravača, što je danas i najčešća praksa. Sa širenjem mreže elektronske pošte, problem slanja i prihvatanja ponude je sveden na najkraće vreme i polako prestaje da bude problem (obrazac osiguravača sadrži pitanja za osiguranika na koja treba jasno da odgovori, rokove za odgovor i druga pitanja od značaja za ugovor o osiguranju). Prema zakonskim rešenjima postoji razlika kod prihvatanja ponude u zavisnosti da li je ponudilac osiguranik ili osiguravač. Tako napr. prema Zakonu o obligacionim odnosima, ako je osiguranik u svojstvu ponuđenog, njegovo ćutanje, kao odgovor na ponudu nije zakonom sankcionisano. Ako je osiguravač u svojstvu ponuđenog, neodgovaranje na ponudu, odnosno «ako osiguravač u roku ne odbije ponudu, koja ne odstupa od uslova pod kojima on vrši predloženo osiguranje, smatraće se da je prihvatio ponudu i da je ugovor zaključen»9.

5.4. Zaklju čenje ugovora o osiguranju

Ugovor o osiguranju je zaključen onog časa kada ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Ugovori o osiguranju su specifična vrsta ugovora, koji se, kako je već istaknuto, zaključuju na formalan način, što znači, da je ugovor o osiguranju zaključen u momentu potpisivanja polise ili liste pokrića od strane ugovornih strana. Izuzetak od ovog pravila se odnosi samo na ćutanje osiguravača, odnosno kada osiguravač ne odbije ponudu ili na istu ne odgovori, ugovor o osiguranju je zaključen u momentu kada je ponuda prispela osiguravaču, na šta je već ukazano. Kod obaveznih osiguranja, ugovor o osiguranju je zaključen na dan potpisivanjem polise osiguranja, ali u vrlo hitnim slučajevima smatra se da je ugovor zaključen u momentu kada osiguravač primi uredno podnetu prijavu za osiguranje. Elektronsko bankarstvo i elektronski potpis su uticali i na brzinu zaključivanja ugovora i u osiguranju.

9 Zakon o obligacionim odnosima, član 901, stav 3.

5.5. Dejstvo ugovora o osiguranju

Početak dejstva svakog od navedenih ugovora utvrđuje se ugovorom o osiguranju i to vrlo precizno za svaki ugovoreni rizik. Ova odredba ugovora iz praktičnih razloga ima jače pravno dejstvo (zakon to i omogućava) od zakonski utvrđenog roka (vlasnik je osigurao automobil ujutru na dan polaska u Grčku na odmor ili privredno društvo je osiguralo robu koja se ukrcava na kamion dva sata posle zaključenog ugovora i sl.). Osiguravač će zaključiti ugovor sa dejstvom u trenutku potpisivanja ugovora s tim što će predstavnik osiguravača proveriti ispravnost automobila vlasnika koji kreće na odmor u Grčku ili će biti prisutan prilikom utovara robe. Zbog značaja koji ima početak dejstva ugovora o osiguranju, Opšti uslovi osiguranja naših osiguravača precizno utvrđuju početak i trajanje ugovora. Ukazujemo na sledeće primere: 1. Kod osiguranja motornih vozila može se ugovoriti početak obaveze osiguravača od trenutka zaključenja ugovora o osiguranju pod uslovom da predstavnik osiguravača na polisi izričito utvrdi da vozilo u trenutku zaključenja ugovora nije bilo oštećeno i da je prilikom uručenja polise plaćena premija osiguranja; 2. Kod osiguranja životinja za štete od uginuća ili prinudnog klanja, obaveza za osiguravača počinje u 0,00 časova narednog dana; 3. Osiguranje robe u kopnenom prevozu počinje u trenutku kada roba pređe prag skladišta pošiljaoca i traje dok roba ne pređe prag skladišta primaoca; 4. Osiguranje eksponata izlagača na sajmovima počinje u trenutku kad se osigurane stvari istovare na sajmu, a prestaje kada se po zatvaranju sajma stvari utovare radi prevoza; 5. Kod osiguranja letova aviona početak osiguranja je momenat rulanja po pisti. Početak dejstva ugovora o osiguranju je izuzetno bitna odredba u ugovoru, jer od načina na koji je ova odredba formulisana zavisi naknada štete za osigurani rizik10. Praktična potreba zaštite osiguranika omogućena je i Opštim uslovima kod dugoročnog osiguranja. Ugovor o osiguranju prećutno se produžava po isteku ugovorenog roka trajanja, tako što osiguravač obaveštava osiguranika da je ugovor istekao i da treba da zaključe novi ugovor u roku od 30 dana.

5.6. Trajanje osiguranja Ugovorom o osiguranju utvrđuje se vreme trajanja osiguranja. U cilju zaštite ugovornih strana Zakon o obligacionim odnosima propisuje da «ako drugačije nije ugovoreno ugovor o osiguranju proizvodi svoje dejstvo počev od 24 časa, dana koji je u polisi označen kao dan početka trajanja osiguranja pa sve do svršetka poslednjeg dana roka za koji je osiguranje ugovoreno»11.

10 Ratibor Grujić, Osiguranje, teorija-zakonodavstvo-praksa, Univerzitet Braća Karić, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2008. 11 Zakon o obligacionim odnosima, član 922.

Dužina trajanja osiguranja zavisi od interesa osiguranika i može biti od nekoliko sati (npr. dok se roba prebaci iz jednog magacina u drugi), ili jedan dan (dan u kome se održava priredba), ili nedelju dana, mesec dana, godinu dana ili više godina. U praksi je vreme trajanja ugovora o osiguranju uticalo na postojanje više ugovora prema vremenu trajanja. Polazeći od dužine trajanja osiguranja razlikuju se kratkoročna osiguranja, sa rokom trajanja od nekoliko sati do jedne godine, višegodišnje osiguranje sa ugovorenim trajanjem iznad jedne godine, i dugoročno osiguranje u kojima je označen samo početak osiguranja. Ugovori o kratkoro čnom osiguranju se najčešće zaključuju u praksi osiguranja su kratkoročni ugovori osiguranja koji mogu važiti: samo jedan dan, odnosno 24 sata i najduže do jedne godine (napr. osiguranje priredbe, za vreme trajanja, od atmosferskih padavina), osiguranje robe na putu dok traje prevoz, odnosno utovar, prevoz i istovar; osiguranje stvari izlagača na sajmu dok traje sajam, i sl., osiguranje useva i plodova od grada ili mraza, transportna osiguranja, i sl. Ugovori o višegodišnjem osiguranju i ugovori o dugoročnom osiguranju se zaključuju najviše kod osiguranja imovine i naročito kod osiguranja života. Ovi ugovori zahtevaju stabilne ekonomske, naročito monetarne prilike, zbog obezvređivanja premije osiguranja ali i visine osigurane sume. U praksi osiguranja od nestabilnih ekonomskih prilika, ugovorne strane u osiguranju se štite raznim oblicima doplate kojom se povećavaju premije osiguranja ali i visina osigurane sume.