225

asopis za kulturu, umetnost i drutvena pitanja, Zrenjanin, god. XLIV, prolee-leto 2011. broj 224-225 ZA IZDAVAA Vladimir Vasiljev REDAKCIJA Vladimir Arseni (glavni urednik) Vladimir Vasiljev (odgovorni urednik) Mia Vujii, Goran Lazii i Vladimir Tot (tehniki urednik) KOREKTURA Dragana Sabovljev, Tanja Graovac TEHNIKA PRIPREMA Vladimir Arseni, Vladimir Tot TAMPA Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin, Zrenjanin

224

225

224

1 Ulaznica 224-225

ULAZNICA

SADRAJ:Obrazloenje Upravnog odbora Fonda Todor Manojlovi, 5 Vladislava GORDI PETKOVI Ispovednici i islednici Milete Prodanovia, 7 MIleta PRODANOVI Re prilikom primanja nagrade Fonda Todor Manojlovi, 11 Milo IVANOVI ejtan i ja, 19 Branka ZGONJANIN Nestaica snage otvara duu, 25 Ivana OJAT KUI ekanje, 34 Valentina VENCEL ALOMON Odjeci, 38 Tatjana RELJIN Zeleni teatar, 44 Maja BABI Kisilite, 49 Rade JARAK Pelagija, 57 Jasna DIMITRIJEVI Mokre noge, 63 Ivana SIMI BODROI Vilinska kosa, 67 Roman SIMI BODROI Predmeti koji tonu, 72 Zoltan BABA Golem, 83 Aleksandar BJELOGRLI ovekovo mesto u prirodi, 94 Dejan VUKIEVI Gore dole, 100 Radmila RADOJKOVI Someday my prince will come, 106 eljko MITI Dan kada je umrla Lady Gaga (izbor iz novije njujorke poezije), 115 Vislava IMBORSKA Knjievna pota, 146 Jelena BOROVINA Vatrometi i Bajka o Akteonu izmeu LIrike Itake i Otkrovenja, 153 Nataa MILJKOVI Nova ena u Indiji, 181 Saa IRI La chute & ut (O romanu Pad Kolumbije Sae Ilia), 191 Nermin SARAJLI Nezahvalnost sree, 199 Radoje DRAKOVI Takmaci sedam decenija, 213

2

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

Fond Todor Manojlovi

3

4

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

OBRAZLOENJE UPRAVNOG ODBORA FONDA TODOR MANOJLOVINa sednici Upravnog odbora Fonda Todor Manojlovi odranoj u Gradskoj narodnoj biblioteci arko Zrenjanin u Zrenjaninu 7. februara 2011. godine, Upravni odbor u sastavu Vladislava Gordi Petkovi, Radovan ivanki, Predrag Miki Manojlovi, Boko Milin i Vladimir Arsenijevi, odluio je da Nagrada Fonda Todor Manojlovi za moderni umetniki senzibilitet za 2010. godinu pripadne Mileti Prodanoviu, piscu i slikaru iz Beograda. Mileta Prodanovi roen je 1959. godine u Beogradu; zavrio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1983. Na istom fakultetu je magistrirao 1985. godine, da bi specijalistike studije nastavio u Londonu, na Royal College of Arts. Od 1990. godine radi kao asistent, a potom i kao docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na pedesetak samostalnih i grupnih izlobi u Jugoslaviji i u vie evropskih gradova. Od 1983. godine objavljuje prozu, esejistike tekstove iz oblasti vizuelnih umjetnosti, publicistiku i putopis. Autor je deset romana (Veera kod Svete Apolonije, Novi Klini, Pas prebijene kime, Plei, udovite, na moju nenu muziku, Crvena marama sva od svile, Ovo bi mogao biti Va srean dan, Vrt u Veneciji, Elia u zemlji svetih arana, Kolekcija i Ultramarin), etiri knjige pria, dve knjige putopisa (Oko na putu i Povorka udesa) i knjige eseja Stariji i lepi Beograd. Dobitnik je vie nagrada iz oblasti knjievnosti i likovne umetnosti: nagradu Lazar Trifunovi za likovnu kritiku 1993. godine, knjievnu stipendiju iz fonda Borislav Peki za projekat knjievnog dela 1996. godine, nagradu iz fonda Ivan Tabakovi za likovnu umetnost 1996. godine, nagradu 40. Oktobarskog salona 1999. godine, prvu nagradu na konkursu za neobjavljeni rukopis asopisa Arkzin iz Zagreba 2000. godine, nagradu Grada Beograda za knjievnost i prevodno stvaralatvo 2003. godine, nagradu Sava umanovi za izuzetne domete u likovnom izrazu, kao i Vitalovu nagradu 2008. Njegovi radovi prevoeni su na engleski, nemaki, panski, poljski, bugarski i maarski jezik. Prodanovieva proza temelji se na toposu uda i kazne: fenomen natprirodnog i neobjanjivog veto se varira u funkciji preispitivanja individualnih i kolektivnih grehova, a granine

5

pojave sa kojima se njegovi junaci suoavaju imaju i terapeutski i smrtonosan uinak. Proza Milete Prodanovia varira teme sukoba revolucije i tradicije, u novije vreme upotrebljavajui tranziciju kao konstrukt o stanju duha i morala jedne nacije. Tranzicioni junaci su bahati i samozadovoljni koliko i ideoloki pobednici iz prethodnih ratova, a i sam tranzicioni proces neka je vrsta divlje revolucije na polju duha i tela, u sferi morala i kulture. Tranzicija je novi prevrat koji lukavi i beskrupulozni prilagoavaju svojim materijalistikim potrebama. Njihovi banalni trijumfi, koliko i njihova zgranutost nad udom koje te trijumfe nagriza i kvari, verifikuju se u ispovedanju, u verbalizaciji uspeha i komara podjednako. Ve smo odavno navikli da nas zbunjuje dvostruka priroda umetnikog angamana Milete Prodanovia ona vizuelna i ona pripovedna. Najnoviji roman i kruna Prodanovievog spisateljskog rada, roman Ultramarin, moemo da itamo kao ilustrovani, autobiografski esej, ali i kao roman-putopis: negde u tom anrovskom zbunjivanju nalazimo najvee bogatstvo knjige koja je i opora i nostalgina, i kritika i eskapistika, nalazimo nesvakidanju kreativnu sintezu. Pred nama je autobiografski pikarski roman, putopis po predelima i modelima koji na bajkovit, eterian nain saima poetiku Milete Prodanovia u njemu se nostalgino esejiziranje preplie sa otrim potezima drutvene kritike i lucidnim opaanjima umetnika. Ultramarin od itaoca trai aktivno uee, razumevanje i prepoznavanje, trai nesvakidanju vizuelnu investiciju, ali ga ne vodi u predele snova, ve u prolost, stvarnost i politiku. Ultramarin preispituje figuru oca kao kontinuiranu i tajanstvenu opsesiju srpske kulture, analizira maskulinitet i identitet, sazrevanje i politiku artikulaciju, i ovo je roman o svevideoj i svevodeoj figuri oca, o umetnosti kao nadogradnji ljubavi i tehnologiji kao oruu za snove. Mistinost tehnologije, bilo da govorimo o tehnikama slikanja, monim mainama poput automobila i brodova, kod Prodanovia jeste odluujui faktor saznavanja sveta. Vanost vizuelne identifikacije rei u opusu Milete Prodanovia odavno je vidljiva i zasluuje da dobije dominantno mesto u srpskoj teoriji i kritici. Polivalentnost kreativnog angamana, strast i snaga umetnike vizije opredelili su iri Fonda Todor Manojlovi da dodeli nagradu za moderni umetniki senzibilitet dodeli upravo Mileti Prodanoviu.

6

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 7

Vladislava GORDI PETKOVI

ISPOVEDNICI I ISLEDNICI MILETE PRODANOVIARE NA URUENJU NAGRADE FONDA TODOR MANOJLOVI ZA MODERNI UMETNIKI SNEZIBILITET Putopisna knjiga Povorka udesa pripovedaa romansijera, slikara i esejiste Milete Prodanovia daje kritiaru odlian lagvort za analizu njegove pripovedne poetike. Naizgled nepretenciozni putopisni kola sklopljen od autobiografije i istorije zapravo je provokativan tekst koji raa niz protivrenosti i izazova karakteristinih za Prodanovievu prozu. U ovoj knjizi dominira topos razgraivanja vrednosti i banalizacije istorije, jednako prisutan u romanima i priama, gde posmatramo smrt graanskih vrednosti koje nestaju kako se stilski nametaj i umetniki predmeti razvlae po kuama ideolokih pobednika; u Prodanovievoj prozi pratimo rastakanje urbane kulture koliko i etnocid u provinciji, magijsko uzvratno dejstvo zaboravljenih i odbaenih vrednosti koje kanjava pobednike i nasilnike. Prodanovieva proza temelji se na toposu uda i kazne: fenomen natprirodnog i neobjanjivog veto se varira u funkciji preispitivanja individualnih i kolektivnih grehova, a granine pojave sa kojima se junaci suoavaju (a to su zmije koje govore i fotelje koje krvare) imaju i terapeutski i smrtonosan uinak. Zbirka pria Agnec umesto esto varirane teme revolucije upotrebljava tranziciju kao konstrukt o stanju duha i morala jedne nacije. Tranzicioni junaci su bahati i samozadovoljni koliko i ideoloki pobednici onih prethodnih ratova, a i sam tranzicioni proces neka je vrsta divlje revolucije na polju duha i tela, u sferi morala i kulture. Tranzicija je novi prevrat koji lukavi i beskrupulozni prilagoavaju svojim materijalistikim potrebama. Njihovi banalni trijumfi, koliko i njihova zgranutost nad udom koje te trijumfe nagriza i kvari, verifikuju se u ispovedanju koje jednako verbalizuje uspeh i komar. Kao to su kritiari ve primetili, Prodanovi fantastiku koristi da potcrta groteskno u politikom trenutku ili istorijskom poretku. Motiv uda u zbirci Agnec ima satirine i katarzine potencijale: udo se ukazuje najpre vulgarnom materijalizmu jer je tu najpotrebnije, u njemu se nastanjuje, te je i tehnika

pripovedanja dosledno realistika, ak i veristika u preslikavanju dogaaja i junaka sa stranica dnevnih novina. Bez verizma, satirina parabola Milete Prodanovia ne bi imala ni snage ni dometa, te zato ovaj pisac insistira na realistikom pripovedanju: ono je najbolja pozornica za kafkijanske sudbine i situacije, za zmije koje progovaraju o nezastarelim nepoinstvima, za grotesknog hologramskog King Konga koji postaje unititelj Beograda, za tajne zagubljenih pisama, sauvanih uniformi i demonskog semena homo makijavelikusa. Pria Novi ljudi u staroj kui anatomizuje groteskni politiki uspon samoive starice koja od porodinog udovita sebinosti i surovosti prerasta u politiki simbol novog vremena. Stogodinja baba Emilija postaje Velika Majka, sablasni tvorac mladih lavova, koji apsolutno ne poznaju znaenje rei moral, prolaze kroz zidove, imaju hromirane laktove, rastu i sazrevaju neprirodno brzo kako bi, rasporeeni na mestima bankara, politiara, novinara i gospodara rata, munjevito pokorili svet. Iako bez porekla i korena, iako generisani vetakim putem, ti mladi lavovi su inkarnacija svih onih politikih monika koji su streljali po kratkom postupku zbog krae ala, slali nevine na Goli Otok, instantno se prestrojavali sa svakim novim dobom i novim voom. Apokaliptika alegorija o stvaranju novog sveta iz starog, besplodnog, ali besmrtnog carstva ideoloke rigidnosti je zlokobna i groteskna. Emilija je nemilosrdni, proraunati anarhopatrijarhalni individualac koji maskira i redizajnira svoj identitet u skladu sa novim dobom i novim tendencijama. Emiliju vidimo poslednji put u samoj zavrnici prie, kad predsedava srpskim parlamentom kao njegov najstariji poslanik, simboliui zastraujui potencijal regeneracije retrokomunistikih snaga i njihovo umee infiltracije u nove drutvene tokove. Pria bi se zavrila kao obina politika parabola da nema demonskog efekta i upliva fantastike: Emilija je pretvorena u neunitivo etiko zlo, ona daje ivot legijama amoralnih, ambicioznih, beskrupuloznih japija. Emilija je istinski strateg postkomunistikog i postindustrijskog drutva, ikona liberalnog kapitalizma i nadnacionalnog dravnog sistema. Prodanovi formu kratke prie koristi kao ambalau groteskne i amoralne parabole. Nadrealno postaje komar najvie stoga to u materijalistikom svetu ne ostaje mesta herojstvu i portvovanju i svaki se junaki in neminovno svodi na sitan prestup i trenutni profit. Kao da Prodanovievim antijunacima iz doba tranzicijskog ponestaje daha da se upitaju ta su jesu li ljudi ili demonsko seme homo makijavelikusa posejano kosmikom grekom.

8

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 9

U priiAgnecprisustvujemo ispovesti samozadovoljnog lokalnog politiara, lana srpskog Parlamenta i biznismena koji se vie godina bavi neobino lukrativnim poslom organizovanim prosjaenjem. Osioni primitivac nemoan je u suoenju sa bojim udom: pred neobjanjivim pretvaranjem zaposlenika u jaganjce. Biblijski motiv rtvenog jagnjeta ovde je ishodite zaudne parabole koja eli da ukae na ieznue moralnog instinkta u savremenom svetu. Prodanoviev neimenovani biznismen je zalutao u biznis kao to je zalutao i u politiku uz svesrdnu pomo policijskih slubi, o kojima se govori zamagljeno i tek uzgred; poluga uspeha nije samo prestup, ve i korupcija. Prodanoviev preduzetnik otvoreno i bestidno pripoveda o sebi, svojim poslovima, o umeu da razvija biznis i u ratnim uslovima, i nakon pada reima, kad se politiki aktivirao: svaka stranka voli biznismene,donatore (...) Klanjali su mi se do zemlje. Nikome nije smetalo to sam se ulanio tri dana posle prevrata. (Prodanovi, 2008: 36) . Njegova lukavost i preduzimljivost uveavaju imetak ak i kad je suoen sa neoekivanim preprekama u vidu neobjanjive transformacije, za koju objanjenja nema u preicama sistema koje je navikao da koristi: naime, nema te korupcije ni prisile koja e devalvirati Boje udo, prizvati ga, preusmeriti ili zaustaviti. Neimenovani pripoveda uporno ponavlja da je vernik: Podigao sam dve crkve tamo odakle su moji preci doli i u mestu gde su stigli. Ovaj podatak ne govori o simbolinoj vezi dve postojbine, naprotiv: ova alosna verzija zadubinarstva zapravo je osiona, kolonizatorska politika silnika koji eli da potvrdi svoje bogatstvo tako to e preinaiti istoriju. Pripoveda je doseljenik u Vojvodinu, gde je njegova porodica stigla posle Drugog svetskog rata. Graenje crkve je njegovo naopako iskupljenje za zavedenost komunizmom, nain da se prepravi i dopuni biografija. Ova parodija iskupljenja ostvaruje se novcem, a ne istinskom verom. Junaci Milete Prodanovia, bili vagabundi i skitnice ili biznismeni sumnjivog renomea, izrastaju u figure ispovednika i islednika. Priajui povest o sebi, silnici banalizuju sebe i svoj mistifikovani uspeh sputaju na nivo onog to taj uspeh uistinu jeste leinarska gozba na telu mrtvih ideala. Proza Milete Prodanovia je, kao i njegov ukupan umetniki doprinos, ironino-sentimentalni vodi kroz nae vreme; ona belei sve nae divlje revolucije i etike promaaje. Mileta Prodanovi je, odista, redak srpski pisac koji ima i topos i

misiju, i estetiki i etiki angaman, pisac koji poetiku i politiku spaja na najefektniji nain.

10

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 11

Mileta PRODANOVI

RE PRILIKOM PRIMANJA NAGRADE FONDA TODOR MANOJLOVIPrva misao koja mi se javila kada sam, sredinom februara ove godine, obaveten da u dobiti priznanje Fonda Todor Manojlovi bila je ona o El Grekovom Laokoonu. Ostrvlje sa kojeg dolazim jesu vizuelne umetnosti, stoga nije udno to mislim u slikama. Ali slike kroz svest nikada ne putuju sme, po prirodi one se niu, nadovezuju, prizivaju jedna drugu. Kao sledei kroz moje sinapse prostrujao je prizor naslovne stranice asopisa Umetniki pregled: godite 1937, zaprljano plava povrina raskupusane publikacije i izduena karakteristina slova irilice. U takvim prilikama imamo snanu potrebu da proverimo pouzdanost svojih seanja: kada se telefonska veza prekinula pohitao sam prema biblioteci i izvadio sveske glasila Muzeja kneza Pavla odtampanog na finom kunstdruku. Nisam se prevario ime Todora Manojlovia zaista sam prvi put sreo ispod teksta koji otvara tih nekoliko sjajnih godita Kaaninovog umetnikog asopisa. Mesenika iji dometi nee biti dostignuti u nizu narednih decenija. Manojlovieva studija posveena je dragulju u kolekciji tadanjeg Kneza-namesnika Pavla, Laokoonu. Primerke tog asopisa iz zajednike kune biblioteke premestio sam na svoju policu jo u vreme detinjstva. Kao gimnazijalac, obilazei malobrojne tadanje antikvarnice, uspeo sam da sakupim komplet. Zato to se uvek pokae da je dobro posluati prve asocijacije, veeras u izgovoriti poneto o toj slici ija reprodukcija, nainjena pre no to su restauratori uklonili draperije sa stidnih mesta, ini zaglavlje jedne zlatne epohe kojoj je, izgleda, bilo sueno da kratko traje. Jer na horizontu su se ve uveliko valjali tamni oblaci, ba onakvi kakve je kritski panac slikao. Poinjala je tempesta koja e odneti ivote miliona irom sveta, odvesti vlasnika slike u Keniju, a Laokoona premestiti na zid vaingtonske Nacionalne galerije... Todor Manojlovi, u tom tekstu, primeuje da je Laokoon jedina slika koju je Dominikos Teotokopulos naslikao na mitoloke teme. Moda bismo danas, posle jo nekih otkria, dodali jo jednu zagonetnu, alegorijsku scenu sauvanu u dva gotovo istovetna primerka. Ali, svakako, ono to do naeg

12

vremena nije osporeno Laokoon je jedna od retkih slika koju njen tvorac nikada nije umnoio u vie replika. Mogue da u tadanjem Toledu i ire, u prostorima do kojih su dopirala El Grekova platna, nije bilo zainteresovanih da poseduju ovakav prizor. Sa druge strane, svi se strunjaci slau u tome da je Laokoon nastao na samom kraju umetnikovog ivota. Tome u prilog govore i iroko slikane figure, naroito dva zagonetna akta uz desnu ivicu platna. Vretenaste, bledo svetlucave forme muskulature na tim telima, nain izvoenja, ve uveliko svrstavaju baroknog majstora u moderne slikare. Ako je tano da je Laokoon zavrnica jednog neumornog, obimnog opusa i vie nego udne mediteranske sudbine jednog slikara namee se paralela sa Mikelanelovim poslednjim, nedovrenim delom, Pijetom Rondanini. Oba dela, i pored injenice da poredimo sliku i skulpturu, dvodimenzionalno i trodimenzionalno delo, predstavljaju orkestracije tela u iluzionistikom odnosno stvarnom prostoru. Oba dela zaobilaze minuciozne opise, data su irokim potezima etkice ili dleta, oba predstavljaju gotovo vidljivu sumu viedecenijskog truda i talog neke teko opisive gorine, nekog oaja. U tim ansamblima moemo lako prepoznati delove ranijih ostvarenja El Greka i Mikelanela, ono to bi dananji teoretiari nazvali autocitatima. A, naroito posle uklanjanja kasnijih premaza sa Laokoona, videti i radikalne promene na makro-planu, temeljne izmene opte koncepcije u potrazi za savrenim reenjem. Upravo te velike promene dve paralelno isklesane Hristove desne ruke na Mikelanelovoj Pijeti i dvostruko lice bone figure kod El Greka navode nas da na oba dela naslutimo nejasan trag iracionalne fiksacije da konani zavretak dela znai ujedno i zavretak ivota. Esej o Laokoonu Todor Manojlovi poinje istorijskim pregledom razumevanja El Grekovog opusa. Moe se rei da je El Grekovo slikarstvo u jednom trenutku bilo sasvim zaboravljeno. Velike ture, obavezni sastavi za evropske intelektualce rne moderne epohe, bili su usmereni prema Italiji, panija je ostajala po strani. A po okonanju perioda procvata Toledo je bio samo uspavani i udaljeni provincijski gradi... Uostalom, drugi majstor tog vremena, Bernini, otiao je korak dalje i sm predvideo i zapisao da e njegova slava nakon smrti izbledeti, ali da e doi i vreme kada e njegova dela biti ponovo slavljena. Sve to valja, barem jednim delom, pripisati promenama duha epohe. Nova vremena donose nove vrednosti, novi ukus. Ne jednom, dogodilo se da sledea stolea otkriju neka

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 13

zaboravljena imena i dela i ponu da ih prepoznaju i slave, katkad iz razloga sasvim drugaijih od onih zbog kojih su im se divili savremenici. Konano, moda nije na odmet da podsetimo ko je bio Laokoon i zato se na njega stutio gnev bogova. On je, po Virgilijevoj Eneidi, bio Neptunov prvosvetenik u Troji. Kada se drveni konj, shvaen kao mirovni dar boginji Minervi, iznenada naao pred zidinama opsednutog grada, jedini je Laokoon upozoravao da je to zamka, lukavstvo osvajaa. Boginja je kaznila to uplitanje u sudbinu tako to je na prvosvetenika i njegova dva sina poslala orijake zmije. Dominikos Teotokopulos je, kao i svi njegovi savremenici koji su pohodili Rim imao priliku da se u vatikanskom Belvedereu divi mermernoj grupi pronaenoj 1506. godine. Otkrie tog kipa belee svi opti pregledi istorije umetnosti i njegov uticaj vidljiv je u delima mnogih velikih umetnika potonjih vremena. El Greko je, u asu kada odluuje da naslika Laokoona, veoma udaljen od trenutka i mesta na kojem je video antikog prethodnika. Zato on ne ponavlja hvaljenu piramidalnu kompoziciju. Naprotiv, sredinja figura, prvosvetenik Laokoon, lei na stenovitom proplanku i posmatra razjapljene eljusti nemani koja e mu trenutak kasnije oduzeti ivot. El Grekov Laokoon je, moemo tako postaviti stvar, neka vrsta inverzije slavnog antikog predloka. Splet tela hladnih, srebrnastih inkarnata zauzima proscenijum. Leeim figurama prvosvetenika i njegovog mrtvog potomka kontrapunkt su uspravljene bone figure. Takva dispozicija otvara prostor za drugi plan slike. Na horizontu je naslikan grad oni koji poznaju druge El Grekove slike lako e ga prepoznati kao Toledo. Ispred glavne gradske kapije, u daljini, dat je mrki konj u ijem je telu virus to donosi kraj mune opsade. To poistoveivanje Troje i Toleda zapaa i Todor Manojlovi. Noviji istraivai idu i dalje kao razlog za nastanak ove slike oni navode sudbinu Bartolomeja Karance, nadbiskupa Toleda ije su propovedi izjednaene sa Laokoonovim opomenama Trojancima. Nadbiskupova borba protiv simonije, za reforme i primat duhovnosti nije se dopala Dominikancima u ijim je rukama bila Inkvizicija. I samim tim pravo da razlue ta je pravoverno a ta jeres. Omiljeni pastir Toleda proveo je sedamnaest godina pod istragom ozloglaene Svete slube. Osloboen optubi iz zatvora je izaao kao ruina i ubrzo umro. Dokumentovano je da su u krugu El Grekovih naruilaca bili ljudi koji su se, uprkos svim opasnostima, divili postojanosti svrgnutog i utamnienog nadbiskupa.

14

Ovaj zanimljivi pretekst El Grekovog Laokoona nam daje mogunost da jednainu Troja Toledo proirimo i dalje, do naih vremena. Velika umetnika dela imaju svojstvo da transcendiraju epohe. To nam daje mogunost da ovla skiciramo liniju koja na jedan drugaiji nain povezuje Manojlovia i Laokoona. I to kroz nepogreiva prepoznavanja istinskih slikarskih vrednosti u Manojlovievim likovnim kritikama kojima ni protok decenija nije oduzeo mnogo od aktuelnosti i ispravnosti. Moja vezanost za El Grekovog Laokoona ne zavrava se sa Manojlovievim esejem. Kada sam, pre vie od petnaest godina napisao zbirku poezije jedini izdava kojem je, u tom asu, bilo mogue ponuditi rukopis bila je Knjievna optina Vrac. A jedina slika koja se mogla nai na naslovnoj stranici, jedini prizor koji je uokviravao raspoloenje koje je donelo te stihove jeste upravo ova o kojoj govorim. Bilo je to vreme kada je na svaki glas razuma i opomene vlast a svaka vlast ima tendenciju da, pre ili kasnije, sebe poistoveti sa bogovima slala zmije i akrepe na one koji svoja javna istupanja ne saobraavaju oekivanom. To skromno spisanije video sam kao destilat prethodne knjige iji je naslov bio Pas prebijene kime. Dogaaji su se smenjivali velikom brzinom, uporeeni sa svim grozotama injenim u nae ime opisi i obrazloenja su postepeno gubili mo, re je mogla da opstane samo kao lapidarni krik. U jednom delu te zbirke niu se likovi starijih vremena, prototipovi tirana koji su nau zemlju vratili decenijama unazad. U tome postoji, naknadno vidim, neka daleka slinost sa El Grekovim posezanjem za mitolokim sieom. U oba sluaja to je uinjeno da bi se skrenula panja na savremene dogaaje. Moja zbirka poezije Mijazma ne bi nikada izala da nije bilo razumevanja jednog dragog i velikog oveka banatske zemlje, Petru Krdua. Vest da smo ostali bez njega pokosila je ne samo one koji su ga lino znali ve, verujem, i one koji su uivali u njegovim vanserijskim izdanjima. Ne jednom, Todor Manojlovi opisan je kao renesansni ovek. Raznolikost njegovih interesovanja ostavlja prostor da svako ko se sa ovog mesta obrati kae neto drugo, sasvim razliito o naem velikom prethodniku. Da je umetnik iz druge oblasti danas na ovom mestu, verujem da bi bio dotaknut sasvim razliit segment Manojlovieve biografije ili dela. I opet bi to, nuno, bio samo deli istrgnut iz celine. Upravo je ta polivalentnost neijeg stvaralatva ono to i mnogo vee i ozbiljnije kulture od nae gledaju popreko. Raznolik opus opire

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 15

se klasifikovanju, zbunjuje prouavaoce. I zbog toga je, moda, delo Todora Manojlovia jo uvek daleko od mesta koje bi moralo zauzimati u srpskoj kulturi. Manojlovieve kritike, eseje o vizuelnim umetnostima, naravno i kasnije objavljena seanja krasi prirodna utkanost u evropski milje kakvu sreemo, na primer, u Hiperborejcima, Manojlovievog prijatelja i savremenika Miloa Crnjanskog. U zemlji u kojoj se ceni samouvereno neznanje ini se da Todor Manojlovi i svi koji idu njegovim tragom naprosto nemaju anse. No, to je samo prividno tako: na dugi rok neznanje gubi. Toj sasvim izvesnoj pobedi solidnosti u neizvesno buduem vremenu doprinose oni koji, uprkos svemu to se dogaalo na naim prostorima u nedavnoj prolosti, i dalje veruju da Laokoonovo dizanje glasa protiv bogova ima smisla. Oni se svake godine okupljaju da bi pominjali Todora Manojlovia i njegovo delo. I to je, verujem, dovoljno i dragoceno.

16

Ulaznica 224-225

17 Ulaznica 224-225

POEZIJA

18

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

Milo IVANOVI

EJTAN I JA(to Gil Scott-Heron)

19

Doao je rano praznim jutarnjim autobusom radnike klase. Otvorio sam vrata proao je pored mene potapao me po ramenu razgledao okolo. I poznat i nepoznat kao zapostavljeni znanac iz detinjstva. Bronzane puti i vesele naravi. Pucketao je prstima ritam eleznikih pragova. Rekao je vreme je da poemo beli avole dua ti je finog kolorita ali ti je koa smena ruiasto pilence moje. Gledamo se uzima mi olju kafe iz ruke daj gutljaj cicijo. Nudi me kratkom debelom cigarom. Gledam u ispruenu ruku gleda on mene u oko ta je da li si ti bolji od pobijenih da li si bolji od onih to su ubijali da li si bolji od samoubica. Zapalim obuem koulju stavim linu kartu i vozaku u dep za svaki sluaj. Ajmo, spreman sam. Zakljuam vrata i idemo avo i ja niz pustu ulicu rano je. Idemo ejtan i ja jedan pored drugog gurka me ramenom eret. Hodamo avo i ja

20

Ulaznica 224-225

rame uz rame. Idemo avo i ja pika li mu materina.

Ulaznica 224-225

AMERIKANAVai doktorka, rado bih prodao kuu i otiao preko bare. To je odlian plan - da zapalim za Ameriku. Samo, doktorka, te matine elije i eksperimentalne metode, mene to uopte ne interesuje, nisam ja Supermen. Ako ve uspem da se doepam dokova, pa neu da troim vreme i lovu na takve sf nade pa imam ja svoje prioritete, razumete? Ja kad vidim Kip slobode ja se sav napalim, doktorka, magle mi se naoare kad mi se digne ko kip. Ja idem da vodim ljubav sa Statuom slobode ona je skoro savrena opaka i hladna i vrtoglava samo u u mati da dodam da je crna i jebau je neno crnu vrtoglavu lepoticu na belom pamuku od oblaka napraviu joj muzikalno dete i dau mu ime Punk Blues Bastard. Onda u na baklji da pripalim Laki bez filtera, razume me doktorka o emu se tu radi. Hodam niz Brodvej i zovem se Kurt. Idem preko Bruklinskog mosta da pevam dole prema vodi Ist Rivera i gore prema nebu venog grada i u prazninu izmeu. Onda do zgrade gde je bio CBGB, da se sklupam na ploniku i zaspim. Shvata li doktorka kako e to biti.

21

TO FADIL THE TRANSLATOR99. napustio sam Beograd i otio u kurac, ali to moda i zna pisao sam ve pa sam ti poslao knjigu. Preao sam Savu pa Dunav i beao na sever-severozapad. Posle sam opet naiao na Dunav svako malo prelazim Dunav gde god makne neki Dunav dosta mi ga je. Preao bih Misisipi, za promenu. Ne znam gde si ti bio dok sam ja prelazio Dunav i beao od njih i od sebe. Ne znam jesu li te jurili helikopterima, orlovima mecima, oima noevima, izmama jesu li te napucavali i jesi li pucao jesi robijao jesi li imao sree da se skloni negde daleko. Ali iv si, uo sam, guru-translator prevodi preko napalm-reke do slobode. Ne znam tvoj jezik (to je normalno i oekivano i poeljno). Nisam te nikada video. Ljudi mi kau da lii na bitnika. Ne znam je li to zbog prevoda ili zbog Ginzberga ili zbog alkohola ili tako, od ivota. Zamiljam te u kafani umereno pijanog, kao to treba kako recituje na paklenom mnotvu jezika, govora, teritorija. Da li razmilja o revoluciji bar kad si pijan. O solidarnosti, republici. Budunosti?

22

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

23

Budunosti za sve te prevode koje uva u ormanu? Znam neke dobre kafane u Pritini (vodio me Qerim) samo se ne seam kako se zovu, normalno. Jedva se odupirem porivu da sednem u auto i spiim na Jug. Sloboda ivi na auto-putu. Kad se asfalt zalei od gusenica. ta je ovek bez automobila? U srcu svakog oveka postoji motel taka ukrtanja i prilika za oljicu kafe i zentrenutak. Volan i muzika i logika bele linije koja uva odjek eleznikih pragova. I smrt kao stalna mogunost izbora - dobro je dok je tako. Vie ne vozim pijan, od kada su usvojili eu propise. Trebalo je veeras da se pojavljujem u javnosti i promoviem neku knjigu (albansku, zamisli) promotivno raspoloen. Mrzim javnost i imena ljudi koji se javno pojavljuju zato to salonski libertini ne znaju da su imena suvina a solidarnost i anonimnost neophodni i da knjiga ima svoj sopstveni tuni ivot u koji ne smemo da se meamo - apatom sam otpevao: ...because something is happening here, but you dont know what it is... Zato sedim kod kue i matam kako vozim do Pritine. Pokosio sam travu u dvoritu. To mi se ini kao zdrava aktivnost. Moj sin voli kad kosim travu tri u krug kao podivljali patuljak. Sada lepo mirie napolju. Zadovoljan sam, odmaram uz pivo i u mislima vozim na Jug, u Pritinu, u Meksiko, na Jug, u slobodu. Jer samouke samohodne ha-ubice sa brda

i dalje nemilice zasipaju grad kletvama i blatom grad je neto to treba silovati pa spaliti haubice nas ubeuju da smo samoubice. Iz zvunika izbija neto tako dobro da mora biti da je avolsko i taj je muziar sigurno bio u kontaktu sa neim jako velikim i stranim - sita usta ne pevaju. U mislima imam dovoljno para za 10 rezervoara bezolovnog benzina jednu zamenu ulja karton cigareta i neke fine tamne naoare. Samo vozim na parkingu iza benzinske pumpe drkam kao impanza vozim dalje i dalje ne znam nita o mestu na kojem u se zaustaviti ne znam nita ni o Kosovu ni o Meksiku ne znam gde je granica gde nam je Rio Grande. U mati ja sam stabilan i jak imam dovoljno snage i razuma da trezveno razmiljam o svom bratu. Zna, moj brat je mrtav, pojeo ga je Predator. Priam mu i piem mu, ali mrtvi su mrtvi. Razmiljam i o tebi i o Vlajsi i o tvom bratu. Volim to ste ivi. to mogu da vas itam. Fadil Bajraj Master Jedi may the force of language be with you.

24

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

Branka ZGONJANIN

NESTAICA SNAGE OTVARA DUUCIKLUS PESAMA IZ DOBA KRIZE

DU KANST... u stvari oseam strah u celom svom telu stee mi miie nagriza jezik ini me zaboravnom sie hat Angst plaim se svega kao dete izgubljeno u masi traila sam jasne termine pravila se da sam jaka zastala sam posmatram oblake kia je sve je mokro mokre su mi noge lea grudna kost vilica creva desni tetive dlanovi oiljci25

XXX gledam te tiho je polazim hvata me za lanak kosa mi se razvezuje uzdie gledam te pucaju stakla ne stajem gleda me mekoa usana jagodice i arkade smeje se ne posustajem pod prstima hiljadu miia koa cvili toplota izbija smeje se ne posustajem okreem se kukovi kao da si najbolji najbolji na svetu snaan dodir nestali smo

26

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

BALKANSKA RAPSODIJA [23:12:04] Iskra Bela: ja sam se tebe toliko uzelela i sad mi neka tuga [23:12:09] Iskra Bela: sto sam tu a kao i da nisam [23:12:24] Iskra Bela: osecam se kao cardak ni na nebu ni na zemlji [23:12:34] Iskra Bela: slagala sam da me nista ne radi promena terena [23:13:01] Iskra Bela: cudno [23:13:09] Iskra Bela: kao da su svi moji koreni pokidani odjednom [23:13:16] Iskra Bela: sve je neka nostalgija [23:13:26] Iskra Bela: jer nema veze izmedju delova [23:14:26] Iskra Bela: ja se zovem branka zgonjanin i imam krizu identiteta [23:15:00] Iskra Bela: mozda je vreme da zaista odem [23:15:08] Iskra Bela: da zaboravim [23:15:21] Iskra Bela: i ostavim [23:15:26] Iskra Bela: sve ovo iza sebe [23:15:30] Iskra Bela: neka je to mucnina [23:15:42] Iskra Bela: prljav balkan postaje samo image [23:15:51] Iskra Bela: gubi se ukus hrane [23:15:54] Iskra Bela: da zima je [23:16:05] Iskra Bela: ali me ni rakija vise ne interesuje [23:16:45] Iskra Bela: idi-mi-dodji-mi [23:16:50] Iskra Bela: volim te dragi moj [23:17:00] Iskra Bela: ti si mi pas ja sam ti pas [23:17:06] Iskra Bela: ++

27

XXX ponekad volim komfor dugo da leim u krevetu da nita ne radim da nikuda ne idem da mi je telo mirno misli da mi lutaju gde ele danas sam bila rastrzana treperila sam ceo dan stvari su mi ispadale iz ruku nisam mogla da pomerim mrtvog pua golaa bio je nekako previe mrtav oseam se slabom i za udo jako uivam u tome nestaica snage otvara duu plesala bih sad dugo zatvorenih oiju hodala sam od posla do kue udisala vazduh noi sve je prolazilo pored mene i ja sam prolazila kao brod u moru uhvatila me jesenja melanholija i ne mogu da se nadivim tom uvek tako preciznom oseanju da je jo jedno leto prolo i da su reke postale isuvie hladne da je more daleko i da priroda postaje zlatna zimnica se priprema i ponegde osetim miris vatre peenih paprika rakije uvek me zagrli detinjstvo sa prvim danima jeseni poetak dugih i besmislenih sedenja u kolskoj klupi

28

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

stid i radost to sam drugaija isticanje, prikazivanje, utanje, povlaenje ludovanje beanje sa asova teka filozofija u kafani mali grad poznata lica

29

XXX no je... moje poetsko bie se budi htedoh to da podelim sa tobom jer pada kia jer sam gola u kunom mantilu oseam hladnou po telu nekako sam zavolela hladna kupatila daju mi oseaj izdrljivosti kao jaka sam kao sve moe kao da se tuiram toplom vodom napolju po zimi sluam drum to me uvek die nou kada sam sama oseaj urbanosti pripadanje metropoli izgubljenih samih nekada volim jako volim da sam niko niko daleko od ulica niko u jednoj samo jednoj sobi dok napolju pada kia i ti postoji u jednoj istoj takvoj sobi zajedno u jednoj smo sobi u jednoj jedinoj sobi

30

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

XXX banalno je ovo to sada radim da li me uje radi li ova sprava ehoi ehuju da li me uje nisam mogla nita da dovrim danas razlivala sam se kao prosuta voda puevima sam bila nalik puevima bez centra za ravnoteu izmislila sam utilitarnu komunikaciju sa mrtvima traila sam da mi obezbede materijalnu egzistenciju da li me uje sasvim sam skrenula moda sam samo umorna imam podonjake nisam oistila sneg u dvoritu niti oprala ve niti dovrila veeru nisam se ni okupala ni pospremila stan ni oprala kupatilo nisam se javila prijateljici niti proitala preostale strane knjige niti presvukla

31

sedim na stolici leim u krevetu nisam ni zube oprala niti se umila niti izdepilirala nisam odgovorila na mejlove nisam nita uinila za svoje ciljeve nisam se ni odmorila nisam otila u etnju niti dovoljno utala niti sam neto stvarno rekla da li me uje nisam tedela struju niti sam se dobro uloila u posao niti sam bila strpljiva teko mi je da li me uje

32

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

XXX izabrala sam tamnu no rei to me razdvajaju od tebe da bih uivala ovu mekou da bi usne bridele tenost se sliva niz butine mirisi postaju oltari i svetlost obeleava pejzae aktivnije nego sjaj tvoje muevnosti otila sam da prodam svoje obzire da iscedim dlakave ponore da se smejem lascivno nikada me nee voleti ovakvu nikada me nee potovati sve vie stvari e nas deliti a ja u se smejati

33

Ivana OJAT KUI

EKANJEKada se preselim u zrak, kada mrak mi se useli u kosti i potopi mi kou kada mi stabla kroz oi budu pustila noge i kada se konano budem sjetio svega to sam zaboravio, sjest u, ma zasjest u negdje, uz rub neega, ribnjak moda i bit e zora ekat u sina, djecu koju nisam htio imati, ije due iznad mene nijemo su ekale da ih rodim. Sjest emo kao magla iznad rukavca u kojem alasi love deverike i zvide kako tiina ne bi postala odve ilava, sjest emo i gledati svijet kako stoji, vrti se u krug. Potjerat emo rijei kao koije niz ravnicu koja nema kraja i sunce e nam u oi prtati kao na gazu voda u kotaima.

34

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

UKRAJINSKE DUEZna, eno, zaboravio sam se smijati jo prije dvadeset godina. Rekao sam ti, na pamet mi je palo kako e to biti kada se ponu vraati sve glau protjerane ukrajinske due. Varave sam se zatim sjetio, Hiroime, uas me je obuzeo. Mrtvima nikad kraja. Ljudi su zli. Shvatio sam, zna, a u smijehu je ovjek neobazriv kao dijete koje se za leptirom uzveralo na stablo. Padala je kia, a ja sam ispred prozora zamiljao kako pljute due koje su sunule u nebo. Sve se vratiti mora, zna: i meci koje smo u zrak ispucali nebo nam ih je ispljunulo natrag. S nebom nema ale kada vraa stvari koje smo mu bacili u lice. Kao zlobna djeca.

35

DUHImam tamno, neto tamno, tu, zguvano u meni rekao je Pavao, uhvatio se za grudi i izaao na prozor objeen ponad svijeta. A no, bila je no, i svijet je potmulo disao kao starac pred smrt, kao zemlja prije no to zima pokupi svoje poguvane halje i odjezdi preko ekvatora. Nitko ga nije uo, njega, Pavla koji je te noi kopao po dui, koji je u blijedoj svjetlosti bijeloga Duha pronaao Tamu, ki zloina, Rasputenicu, purpurnu kurvu i zubata lea Zmaja, nitko uo nije Pavla koji uplaio se samoga sebe. Svijet je spavao, kao dijete se smijeio snu

36

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

MUKRijei nisu igrake, Rekao mi je tata. Budale blebeu jer ne znaju to ine, Odmahnuo je zatim rukom, Pogledao me kao da sam jutros ubio Isusa, Razapeo ga iznad ita Na koje se obruavaju gavranovi. Uvijek u tiini, Tata ima oi koje govore Strah, Koje hue i mole me neka utim Kako bi tiina naom kuom, Pogurena i prijetvorna, U filcanim papuama otirala prainu s podova. Mislio sam, Ipak rei e mi, Da e se neto dogoditi, Da e mi prije kraja objasniti sve: Mamu, njezin odlazak, Poglede u kojima gubio sam se kao un na moru u afektu. Samo je uzdahnuo, Jedva sam mu uo duu Koja izala je na usta, Odletjela kroz prozor koji nisam stigao zatvoriti. Vani je mirisao lipanj, Spremala se oluja. Zamislio sam tatu kako zuri u oi Boga kojeg obuzeo je bijes. Bez rijei. Bilo mi je ao. Pa sam sjeo, sluao tiinu koja je utjela kao da nita nije bilo.

37

Valentina VENCEL ALOMON

ODJECI ***VRITIizmene To dete Koje sam Bila KOJESAM Oima ogromnim Moli JAJESAM Ko jaje sam Sklupana U svojoj Utrobi Zarobljen Svemir

38

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

***Mesec se okaio Na nebo Na tamnoj niti Visi Mogao bi Svakog trena Da se otkine I padne mi U krilo

39

ODJECIII

Odjeci su izreene rei, koje lutaju. Nemaju dom i nikom ne Trebaju Odjeci ne mogu da se vrate onom, ko ih je Izrekao.

40

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

CRNO Po crnom niemu Vozim se Iz crnog niega Kia izvire Topi se asfalt U svemiru Crnom Odmie Crnilo niega Kraj mene

41

REIIBile jednom neke rei. Stalno se ponavljale. Od silnog ponavljanja potpuno izlizale. Sad lee na gomili i niemu ne sluesem da se obilaze, da se o njih saplie. Ako se ne poiste Iizbace stare, izlizane rei vremenom e cele Nas progutati. Prosto emo nestati.

42

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

REIII

Neke rei nikako nisu htele da se kau. Ostale su u sebi. Tu su se mnoile. Sve dok im ljuske nisu pukle i razletele. U letu sve pred sobom razbile. Rei se pretvorile u ubojito oruje.

43

Tatjana RELJIN

ZELENI TEATAROd mene su se odrodile male sobe koje je do jue bilo mogue podeliti na hiljadu kutaka. Ako bih reila da zasadim pasulj uskoro bih se radovala dinovskoj puzavici. Ovde joj svakako ne bi bilo mesto no je bih se smejala njenim zelenim kandama koje zatravljuju sve pa ak i prozor kroz koji primamo kiseonik poput lekovitog sirupa. Teatar zar ne podeljen ivim zelenim zavesama u sobi u kojoj niko vie ne bi mogao usniti. Ne smem te posei ti si rtveno jagnje koje uvam neugledan nejestiv bostan u koji e moda pretvoriti tvoje mnogobrojne aure. ivi herbarijum od kojeg uskoro neu moi da otvorim vrata nepoznat stanar poteen brige pronicljive svetlosti.

44

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

POPODNETa senka na olistalom orahu ta senka koja ne prestaje da se ljulja kao nezaustavivo klatno noi moda je upravo moj moda je upravo tvoj obeeni otac koji ne prestaje da nas proganja. Vue se tromo letnje popodne tekim medveim koracima reci zar nisi koliko jue zagrcnut sonom jagodom u babinoj bati pomislio da si glinene golubove svog detinjstva najzad uspeno ustrelio.

45

CIRKUSTuga i dosada dve precvetale sestre u dokolici pred dijabolinim ogledalima. Ravan i prizemljen otie zvuk odavde a Farisej jedan neveseli zavrtevi romboidnu pedalu vratio je ruku na podbradak. Slatka sestro gledam u ovom pomahnitalom staklu kako se tvoja usta kao grozno uveane maline rastau na rubovima i mi kao dva nesrazmerna upa ogluveemo od uasa bez koraka u prostranom tunelu jer se slika odjednom ne pomera. uvala si me za sebe pa evo ti sada sva moja praina pretopljena u smolaste sirupe tako se blago sputa niz ogledala u polutami i teperi kao jasika u dvoritu provincijskog cirkusa.

46

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

REITi koja ume da pria sa zvezdama ispriaj priu i vetrovima mahovini na kori drveta zalutalom uku. Tiho da ne otopi sneg na planinama da ne pokrene lavinu samo kronje drvea neka se zanjiu od tvojih rei od drhtaja tvog glasa. Trava neka zadrhti kada te uje i beli oblak iznad ume neka te pozdravi. Priaj priaj priu o daljinama ti koja ume da pria sa zvezdama zagrli me kao sestra u predveerje.

47

O VODAMA (2)Iza brda bruji more u polupanom kobaltnom koritu i kao razlivena tinta plavi uznemireni predeo. Ja merim istim zlatom teki bakarni suton koji zavesom zaklanja mokru poljunanu obalu. Znam ta je katastrofa dok bez urbe razapinjem icu nad puinom koja vie nije granica horizonta. Ne oseam tremu i strah dok se predstava iznad velike vode odvija pred oima usplahirenih metana. Sa ovog mesta svaka je luka ista da te umirim podariu ti svetionik na naputenom ostrvu.

48

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

Maja BABI

KISILITEZnala sam lude koji su iveli u pogrenom vremenu. uali su u maramama od svetla, Na zadnjem seditu doma jahaa koji vriti, I ekali svoja kola. Kisilite. Od onda, svakog jutra nalazim pepeo. Odnosim ga u limenim kantama to podsea na sahranu, mada moe biti i dobar provod. Kad je zima loim sve: i drvo i sebe i ugalj i tebe za novu vatru i novi pepeo. Nisam znala ljude koji nisu iveli u pogrenom vremenu.

49

KONCERTOkrnjena rebra zarivena u vlaan dlan. Neko nam grize duu izvlai je u tanane ice i udara po njima olovnim pesnicama. Ljigavo je razvlai u ustima, stee praznim jezikom, dok pulsiraju i same ile. I zavriti koa. Konano. Pravo cimbalo mrtvih.

50

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

RAVNOTEATmina. Prevarena nagost duha. Muimo se izmeu plemenitih seanja i tekih taloga. Kao buenje iz tragova u kojima smo gubili vreme, kao otisci stopa u blatu. Zaglavljeni u vremenu. Gust veo prebaen preko staklenog zvona. Kavez. Posipaju nas svilene, ruiaste latice. Trenutak koji bljesne i nestane. Blef. Sloboda satkana slabou. Lebdi neije telo u daljini. utimo. Tmina.

51

BICIKLOVIStee zavoj na okviru glupog, okrnjenog prozora. Vree poslagane na glinene pei razgolieno ekaju zvuk koji pecne u asu u kom se sunce podvue pod planine i sklizne niz liticu. Pada. Koraa iz dana u dan, trudi se da te ne vide, a jo apue na vrhovima patika, kao dete. Mi, kao, slepi, a ti, kao, nosi naoare. Drveno, kripucka dno pod tvojom dioptrijom. Nema nikog. Uzalud se krije iza tog plasta sena, raspruje iglice i duva u njih, dok lete u tue mrve pod aravom. Ne daju nita vie. iju ulogu ti eka? Na tebi je sve, ne gospodarim niim, ja sam samo slikar kog hrane ute perle. Opet, opet i opet. Bei ti ivot, bar sada zna, ak i kada ne mogu ba nita vie. I ajde sad reci da nismo dobro unitili sve? unjaju se avioni.

52

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

SIMETRIJAPakuje parie moje koe u mozak udovita iz ormara, i puta ga, sa smekom, u dan. Sedi u otisku neijeg stopala u mraku. Gradi zaklon po ivicama prstiju, kao kada olovkom urezuje aku u papir, okolo. Zida, trpa, slae taj silan mrak do besvesti, gomila jedno veliko nita i broji maglu, u kilogramima. I, nakon svega, nada se samo da se na ovom igralitu nee nai neko ko e poeleti da uskoi u tvoje dinovsko stopalo, u centru kruga opisanog jednakim koracima.

53

54

Ulaznica 224-225

55 Ulaznica 224-225

PROZA

56

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

Rade JARAK

PELAGIJA

57

Pored kamene ograde stajala je ena. Vrlo visoka, tamnocrvene duge kose, skupljene u neku vrstu repa, dosta nespretno, koji joj je dosezao sve do dna lea. Priao sam blie, gonjen, moda, prostakom eljom da joj vidim lice. Bila je ve zala u godine i obraze su joj ispresijecale vidljive bore. Na mravim sljepoonicama, vidio sam dvije plave ile. Lice joj je bilo tuno. S izraenom bradom i punim usnama bez minke. Blijedim usnama. Blijedog tena. Kao da se jedna suza otkotrljala niz njezin obraz. Sjetio sam se poslovice da se nita ne sui bre od enskih suza. Primjetila je da je gledam. Na trenutak mi je bilo neugodno, a onda sam, da bih razbio tu nelagodu, izvadio kutiju cigareta i upitao Imate li vatre? Vatre? Moda imam odgovorila je i posegnula u torbicu. Izvolite rekla je na francuskom. Ja sam imao negdje upalja, naravno. Sagnuo sam se i upalio. Izgledala je tuno. Otpuhnuo sam dim. Nastupila je pauza. Nitko nije nita govorio. Ona je gledala preko ograde na jezero. Moda je oekivala da neto kaem, moda ne. Nisam mogao procijeniti. Jezerom su prolazili brodii, barke. Brda su se ogledala u vodi. Vi ste Francuskinja? upitao sam. Otpuhnuo sam jo jedan dim. Gledao sam njezino lice. ekao.

58

Imala je oi nekako sive, blijede, zelene. Skoro smee. Nisam bio sasvim siguran. To to je, vjerojatno, bila Francuskinja, pruilo mi je mogunost za nastavak razgovora. Paljivo sam motrio njezino lice. Jesam odgovorila je na francuskom. Iz kojeg ste grada? Paris. Atmosfera je bila dekadentna. Nalazili smo se na poploanoj terasi visoko iznad obale jezera. Ispod nas se teren naglo sputao, vidjelo se nekoliko krovova, kronji i jezerska voda. Po kamenim ploama vilo se suho lie. Jedna drvena klupa bila je prazna, vlana od kie. U tom dijelu parka nije bilo nikoga. Tamna brda uzdizala su se u daljini, nestajala u oblacima. Nebo je bilo teko, napeto. Na njezinom licu pojavilo se jedva primjetno kolebanje. Odjednom je probuena nada u mogunost razgovora splasnula. U nekoliko sekundi, trebao sam se pomiriti s tim. Uzdahnuo sam. Kao da je ona prvobitna radost radost osobe koja se naglo probudila iz sna, iz dnevnog sanjarenja, i onda se obradovala onome tko ju je prenuo kao da se ta radost naglo rasplinula i ona je odjednom, s punom trezvenou i neoamuena, postala podozriva. Dogaa se to. Razgovor krene pa zamre. Nada se probudi, pa umre. ivot je sazdan od takvih trenutaka, od takvih sekundi, poput klackalice, sad si gore, sad si dolje, sad si na obali, sad zagazi u rijeku. Nasmijala se. Ja sad moram... ispriavam se. Osim toga, to s pitanjem vatre, iako sam imao upalja negdje u depu, bio je jeftin tos. Hvala na vatri, mislio sam dodati, ali nisam. Ve sam joj gledao lea. Tuno kao nekakav vlak koji odlazi. Nisam se elio nametati, napravio bih jo goru stvar. I ovako je bilo dosta. Bio sam na nekakvoj stipendiji, tu, u vili, uz jezero. Stigao sam iz dalekih krajeva na lijepo, ali mrano mjesto. Takav mi je bio prvi dojam, oblaci su se bili nagruvali nad dolinom i bacali guste sjene, pretvarajui dan u sumrak, a prvi dojam je uvijek najsnaniji i uvijek me kasnije prati, ma koliko dugo proveo vremena tu. Introvertan, kakav jesam, poeo sam se dosaivati,

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 59

tonuo sam u stanje koje bi se moglo nazvati depresivnim, ili na samoj granici depresije. Lutao sam okolo, nasumino, u potrazi za drutvom. Ali, naravno, nije ga bilo. Otkud mi drutvo u gradiu u koji sam prvi put stupio nogom. Kasnije, u supermarketu, gdje sam bio svratio kupiti neto za jelo i cugu da, cuga mi je trebala opet sam je sreo. Stajala je pored police s voem i pravila se da me ne primjeuje. Nisam znao to da radim. Stajao sam i gledao. Nisam mogao ni naprijed ni nazad, vrsta trenutne paralize. Iznenada, naglo, noena prstom sudbine, jedna se narana dokotrljala pred moje noge. Sjajna, velika, jarkonaranasta. Prekrasne bljetave kore. Gledao sam u nju kao hipnotiziran. Dok je prebirala po naranama, koje su bile na glavnoj polici, uskomeala ih je i one su, kao loptice u djejem bazenu za igru, poele suludo, kaotino kretanje prema dolje, jedna je pala preko ruba, ba kao lopta i dola pred moje noge. Sagnuo sam se i uzeo je. Dok sam je uzimao, uinilo mi se da mi se ta narana smije, ili kao da nije sa ovoga svijeta. Pruio sam joj naranu. Rekla je Hvala. Nasmijala se kao da smo stari znanci. Na ulici smo nastavili razgovor. Jeste li moda raspoloeni da odemo negdje na kavu? upitao sam. Ne. urim u hotel na sastanak. Ali, mogli bismo se nai kasnije... U redu. A gdje ste mislili? Ima jedan zgodan restoran, dolje, nie pored trga. Tu bi se mogli nai veeras. Svakako. Mali restoran sa svijeama bio je ugodan i tih. Ali itavi gradi bio je tih, sasvim netipino za Italiju, kao da smo upali u nekakvu rupu u vremenu i prostoru. Njezino lice na svjetlosti votanice izgledalo mi je udno, sablasno. Imala je jasno izraene kosti lubanje, bridovi sljepoonica i snane jagodice zatvarali su joj one duplje. Imala je nos s velikim nosnicama, ispucale usne i vrlo dugake prednje zube, malo razdvojene. Razgovarali smo, upoznali se bolje. Zove se Pelagie Ranciere. Rekla je da ima stanove u

60

Parizu i Lubecku, majka joj je potjecala iz sjeverne Njemake, gdje je posjedovala tvornicu marcipana, a otac joj je bio Parianin. Imala je oko ezdeset godina, sigurno. Ali, dobro se drala. Ne mogu rei da sam od onih koji se pale na starije ene, ali imala je nekakav seksipil koji me privukao i koji ne mogu objasniti. Jednostavno, ne znam. Kao staro vino, moda. Nismo spavali skupa te noi, nego sljedee u njezinom apartmanu iji je prozor gledao na mirno jezero pod tamnim nebom. Trebala je otputovati ve treeg dana. Otiao sam je ispratiti na vlak. Uvijek putujem vlakom, mrzim avione rekla je. Tog jutra pojavilo se malo sunca, ali su se opet zbili oblaci i poela je kia. Pljusak. Pelagie je nosila dugu konu jaknu, boje bijele kave, usko krojenu i pripijenu uz tijelo, kia joj je bila skvasila kosu i onako vitka i koata nalikovala je na avet, u polutami ekaonice. Peron je bio skoro prazan. Otila je, mahao sam joj s perona, a zatim je vlak iezao s vidika i ja sam ostao sam u pospanom gradiu. Otila je u Pariz, a ja sam ostao na svojoj dosadnoj stipendiji. Mislio sam na njezino tijelo, uz koje sam proveo no, kotunjavo, mravo i staro, ali ipak miiavo, sigurno je vjebala. Imala je lijepo ocrtane trbune miie, to me nemalo iznenadilo, ak bolje ocrtane od mojih, a ja sam bio u odlinoj kondiciji. Kasnije, pozvala me u Paris. Izgubio sam se u njezinom stanu koji je imao preko tristo kvadrata. Nalazio se u staroj kui, u centru, odmah do Seine, pored nekog poznatog mosta, i u pojedinim sobama prozori su podrhtavali od prometa na obali. Unutra je ivjela sama i mnoge su sobe bile mrane i pune starog namjetaja, potpuno zaputene, nalik na skladite. Jedan dio stana bio je ureen, na primjer prostrani salon s kaminom i visokim policama s pranjavim knjigama uvezenim u kou. Neke su sobe, to me je dodatno iznenadilo, bile potpuno prazne. Veeru je posluila u sobi koja je gledala na sporednu ulicu. Na stolu su gorjele svijee. Priekaj trenutak rekla je i otila.

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 61

ekao sam i nisam se usuivao poeti jesti, a ona se vratila u donjem rublju. Kosu je skupila u punu, to joj je dodatno istaklo koato lice. Na sebi je imala erotsko rublje s lancima preko grudi, izme s potpeticama, i iroki crni kostur krinoline, bez haljine. Ta udna konstrukcija davala joj je groteskan izgled. Sjedne nasuprot mene, na stolicu bez naslona, i krenemo jesti. Dobar tek, Rade. Oboavam baskijsku kuhinju, samo u jelo stavljam manje maslaca, da sutradan ne dobijem greve ree. Jeli smo suzdrano, obazrivo, a ja sam pogledavao prema njezinom golom poprsju s druge strane stola, male tamne bradavice izvirivale su ispod niza lanaca. Inae, s oeve strane, potjeem iz obitelji de Sade ree kad smo bili negdje na pola jela. Direktni sam potomak ludog markiza, koji je moj djed u devetom koljenu. Isprva sam bio iznenaen, a zatim me taj podatak uzbudio, ustao sam, obiao stol i poljubio je u vrat. I dalje je jela, ne obazirui se na mene. Ne budi tako prost konano izgovori Suzdri se, moram ti prvo neto pokazati. Ustane i ostavi nedovreno jelo. Doi ree mazno. Slijedio sam je promatrajui njezinu malu stranjicu koja se njihala okruena kosturom krinoline, dok je hodala u izmama s visokom petom. Uli smo u jednu, zaudo lijepo ureenu sobu, sa starinskim lusterom i foteljama. U vitrini, u kutiji postavljenoj zelenim barunom, leala je ljudska lubanja. Pelagie otvori vitrinu i paljivo izvadi lubanju. Ovo je lubanja markiza de Sada ree. Promatrao sam utu lubanju i Pelagijine tanke, pri vrhu lopataste prste. Uinilo mi se da tvore neku udnu cjelinu, ivi i mrtvi predmet. Stajala me itavo bogatstvo. Morala sam prodati tvornicu u Lubecku da je kupim. Ako ti nije poznato, markiz je elio da ga sahrane negdje u umi, bez ikakvih oznaka, da mu se tijelo stopi s prirodom. Takva je bila njegova filozofija. Smatrao je da su zakoni prirode iznad svega i oboavao je surovost prirode. Ali, naravno, sahranili su ga na prostom groblju umobolnice gdje je umro u besparici. Vrlo brzo krijumari su otkopali grob

i odnijeli ostatke. Lubanja je bila u posjedu jedne osobe iz Amerike, zadnjih stotinjak godina. U tajnoj zbirci. Mnogo me stajalo da otkrijem gdje je i da je otkupim. Paljivo je odloi natrag u kutiju i zatvori vitrinu. Markizovi sinovi kupovali su njegove knjige gdje god su stigli, samo da ih mogu spaliti. Unitili su ih na tisue da speru ljagu s obiteljskog imena. Mrzili su ga. itava obitelj. Ali ja ga volim ree zaneseno gledajui staru, naciknutu kost. Zatim se naglo prene, kao da se probudila iz sna. Polako otkopa krinolinu i odloi je na pod. Tako ree. A sad me uzmi. Legne na berere, presvuen tkaninom sa zeleno zlatnim prugama. Skinuo sam hlae, priao joj otpozadi i uzeo je njeno. Stenjala je lagano, jedva ujno. Nakon nekoliko minuta, izbacio sam spermu po njezinim leima, uz nekoliko uzdaha. Tako je ree na kraju. A sad odi u svoju sobu, odmori se, veeras emo prirediti orgiju.

62

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

Jasna DIMITRIJEVI

MOKRE NOGELeao je na lealjci koju je prevrnutu pronaao na plai. Okrenuo ju je, najpre na bok, pa na tanke metalne noice, uvrstio je u pesku i opruio se. Nakon obavljenog posla, trebalo je iskoristiti junski dan. Neiji lepi junski dani prolaze u Portugalu, u kui sa vinogradom, pored vitke, tihe ene u beloj koulji, koja ree lubenicu na krike. Njegovi lepi junski dani mogui su samo na gustom, rebrastom tkanju tue stolice za plau pod lopaticama i kimom. Leao je sa rukama na temenu i kapcima podignutim tek toliko da ga mrak ne bi uspavao. Neka deca su putala zmajeve i mogao je da uje njihove vlane korake kako odlaze do vode i na poziv roditelja se vraaju nazad. Mirisalo je na more i galebovi su eprkali po smeu, nedaleko od mesta na kom se smestio, bilo mu je toplo i moglo je da zalii na Mediteran. A kada se uspravio da smota cigaretu i otvori pivo, pod skromnim suncem koje je tek poneemu davalo boju razliitu od smee, video je jedno pusto more pred sobom, dugaku peanu obalu koja je nosila tek desetinu ljudskih figura, neka fantomska jedra na puini i vie nita. Severno leto. U Ambasadi danas nije dugo ekao, tek nekoliko priguenih pesama sa zvunika u hodniku pred alterom. I to kojih: prvo je iao neki letnji hit dalmatinskog sastava ijeg imena sad ve nije mogao da se seti, zatim Zvonko Bogdan, i, konano, Buldoerov Izlog jeftinih slatkia. Slubenica je prozvala njegovo ime s druge strane stakla. I s druge strane stvarnosti, jer do nje kao da nije dopirao apat neverovatnog soundtracka to je iz okova sterilne prostorije pevao da je sve mogue. Ustao je, priao alteru. Kroz prorez su njeni debeljukasti prsti gurnuli papir na kome je trebalo da potpie da je preuzeo paso. Za njim je sledila knjiica savitljivih korica, boje stare krvave fleke, na kojima se zlatio dvoglavi orao pod krunom. Laknulo mu je to se sve odigralo brzo, bez puno pitanja i formulara, tako da je potpuno smetnuo s uma da pita ko to, do avola, puta tu muziku. Samo je odmaglio sa adrese u Groot Hertoginnelaan u Den Haagu, gde se nalazila ambasada njegove, kako je itavu deceniju mislio, bive zemlje. Tako je mislio kada je odlazio, autobusom do Budimpete, pa avionom za Amsterdam, sa nekoliko holandskih kontakata u adresaru

63

64

i neotvorenom plavom kovertom u potanskom sanduetu u Beogradu. Tako je mislio i tokom iscrpljujuih razgovora u policiji gde je, iznova i iznova, priao istu priu, i u azilima za imigrante, u selima u okolini Utrechta, Eindhovena i Brede. Tamo gde je stan delio sa petolanom iranskom porodicom i jednim ehom, dankijem, teta za dobrog momka, i tamo gde je iveo sam, bez prijatelja i interneta. Tako je mislio dok je na vestima gledao zatvor za ilegalne imigrante na Schipolu kako iz oblaka dima puta preivele, a krije nastradale, meu njima i onog nesretnika koji je te noi besomuno dozivao uvara kada su se instalacije zapalile. A poznato je da se u zatvorima za deportaciju straari na zvona ne odazivaju. Bio je siguran da je zemlja u kojoj se rodio biva zauvek, kada je, nakon dugih deset godina, od Vlade Kraljevine Holandije primio general pardon, dozvolu boravka i poziv da pogleda neki od socijalnih stanova u koji bi mogao da se useli ve sledeeg meseca. Bio je skoro sasvim spokojan kada je spustio kofere na pod jednosobnog stana u Utrechtu, umio se i otpeaio do pozorita Kikker, gde je trebalo da se javi kao novi domar. Stekao je dovoljno prava da se osea graaninom, govorio je jezik vie nego dobro i bio na dobrom putu da uskoro aplicira za dravljanstvo i holandski paso. I konano je prestao da se pita i potvruje. Iz konzularnog odeljenja danas je izaao kao ovek koji za nekoliko nedelja odlazi na odmor. Sasvim obino. Dok je ekao tramvaj koji je vozio ka moru, okrznuo je pogledom predizborni bilbord sa koga se kezio Geert Wilders, usko lice sa frizurom Slobodana Miloevia, dodue malo bogatijom. Meer veiligheid, minder immigratie, pisalo je. U mislima mu je pokazao srednji prst. Nikad nije bio u Scheveningenu. Uao je u tramvaj, na pantljiari ponitio polje za jednoasovnu vonju i seo. Misli o pakovanju i putovanju drao je na okupu pratei pogledom drvored koji je kao neupitna prava linija iao pored ina. Kontrolor je u jednom trenutku priao, zamolio ga da pokae kartu, pogledao je i vratio. Zahvalio se. Poto je smestio kartu nazad u dep, podigao je pogled ka prozoru, kako bi se vratio svojim planovima koje je eleo da nie kao to je jednostavni holandski batovan nanizao ta stabla pored puta. Ali niz se prekinuo, bili su na nekom skveru sa spomenikom koji se dosaivao dok su oko njega kruila vozila, godinama, godinama. Tramvaj je skrenuo udesno. Za trenutak su se stvorili kraj kapije iza koje se prosuo travnjak sve do dvorca od crvene cigle. Na ulazu su neki ljudi, turisti i novinari, provlaili svoje fotoaparate

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 65

kroz reetke kapije kako bi kadar zapamtio samo lepu palatu sa tornjem. Ostatak puta je proveo bez komplikovanih misli. Kako bi zadrao to blaeno razvodnjeno oseanje, iz tramvaja nije otiao pravo do mora, ve prvo do marketa po pivo. Dovrio je cigaretu, ustao i zbrisao sa plae. Bacio je praznu limenku i poneo samo pesak u cipelama. Usput se olakao u jednom od ulinih pisoara na etalitu. Devetkom je krenuo ka centralnoj stanici. Vozovi su, kao i uvek, besprekorno ili na pola sata, imao je vremena da svrati do De Vingera, kluba za koji je uo da ima zanimljive svirke i anarhoidno raspoloenu publiku. Danas je ponedeljak, vee pod nazivom Mind fuck mondays, pisalo je na ulazu, na oglasnoj tabli zatrpanoj flajerima i posterima. Svirae lokalni bend Natte voeten, Mokre noge. To je holandski idiom za neprestanu potencijalnu opasnost, kao to je voda veita pretnja dravi nastaloj na tlu ispod nivoa mora. Dok je eprkao po depovima u potrazi za noviem od dva eura, koliko je kotao ulaz, pogledom je vrljao po posterima na zidu. Nepregledni crtei, montae, parole, fotografije blistali su svojom prljavtinom i bili podrka mravom deaku sa dioptrijom koji je prodavao karte. Alsjeblieft... Na pultu je zacvokotao novi, za njim jo jedan. Dank u wel. Dlanom pokupljena sitnina sletela je u teglu sa ostalim novcem. Graag gedan. Unutranjost lokala, izgraenog od cigle i mraka, bila je oekivano buna. Bubanj i bas su paljivo vozili nizbrdo, ali je zato saksofon nagazio papuicu i sjurio se kao proklet. U tom se vrtlogu oseao kao kod kue, nedostajao je samo pakleni vokal . M. da izujeda ono to je ostalo od udobnosti. Heh, gde se njega setio... Moda zbog strip-grafita na zidu iza bine na kome su ooveeni prsti svirali neki prvi i poslednji no wave, verovatno. Prsti sa licima umesto nokata, zakrvavljenih beonjaa, poneki sa cigarama meu zubima, lebdeli su na katran-gustoj boji zida grevito steui instrumente. U stvari, ko zna da li je . M. jo uvek iv. Popio je jo jedan toeni jupiler, prozborio koju sa konobarom u crvenom i crnom, i ve je bio jednom nogom na ulici. Nebo je bilo na minut od noi i slalo je poslednju svetlost na hake prozore. Ako pouri, stii e na onaj u 22.27h. Sa ritmom i bukom u uima i nozdrvama, beao je od plonika, ponovo mlad i radostan, kao one bistre, neunitive noi kada je kretao na Gun Club u SKC. Prvi i poslednji vaan koncert kod kue, par dana pre polaska. Lepe uspomene na loe dane.

Na peronu je ekao sprinter. Uskoio je u poluprazan vagon i naao sebi mesto do prozora. Dok se, skidajui jaknu, mekoljio na seditu, u zadnjem depu farmerica, guvao se paso. Nije ga estito ni pogledao danas. Sve to u vezi sa odlaskom u Srbiju, sklono da skrene u paniku, izbegavao je koliko je mogao. Ali, sad je sa nestrpljenjem i detinjom radoznalou brojao dane do polaska. Do susreta. Zvidukao je Bandiera rossu dok je osmatrao prignjeeni paso. Neispunjene stranice britko su zapucketale pod palcem. Sve osim prve, one krute. Tamo je na sivoj fotografiji mutila sredovena, proelava, poznata glava. Na bradi oiljak od boginja. Iznad obrve onaj od pesnice. Izmeu dva klempava uha, posred kamenih zenica, svetlucali su oiljci urezanog stiha: od propasti do sad nas. Voz je prolazio kroz Goudu.

66

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225

Ivana SIMI BODROI

VILINSKA KOSAAutobusna stanica nema nadstrenicu. Vjetar te iba, sunce te pri, kia se slijeva za vrat, ukoliko jedini prijevoznik kasni. Nebo je toliko tamno, nisko, prosinac je, dostajala bi dva elina stupa da se oslobodi osjeaja kako bi valjalo pognuti glavu, nie. Kada se to dogodi, tada s lijeve strane ceste dugo gledam u, mrazom sparuene, kukuruze i pomislim, tko bi znao, da recimo na jesen uberem nekoliko, dok tako ekam, i odnesem ih kui skuhati, mekane, mlade, sone. Ne znam kako se zovu te njihove dlake, vilinska kosa, tako sam ih zvala jer mi je ona govorila: Mi nismo imali lutke, pravile smo ih od konja, a to im je bila kosa. S desne strane ceste protee se ogoljeli vonjak, u njega gledam ako vjetar pue od kukuruza, i pomislim, zato nikad nisam kupila gajbu jabuka, moda na jesen, ako bude iva, ako budem jo prolazila ovuda. Nisam to pomislila malo puta. Ponekad odlazim u taj staraki dom. Tamo ivi moja baka. On se nalazi daleko izvan grada, kao to, uostalom, i treba biti. Dvoritem plove kameni labudovi ispunjeni zemljom, ispred ulaza sjedi debeli slijepi maak, a kada udarim stopalom pored njega, primam kvaku i jo jednom duboko udahnem okreui glavu od vrata. Ispunim rezervoar hladnim zrakom, zadah je uasan. Na prizemlju su nepokretni i polupokretni. Moja baka je polu. Oni nose pelene, zato se tako osjeti. Ja u torbi imam svijeu, mirisnu, pie Scent of Christmas, Miris Boia, to god to znailo. Moja baka je uvijek voljela svijee, molila se do besvjesti, a kad je jednom skoro zapalila sobu, vie joj nismo dali da ih pali. Ova e joj samo stajati na nahtkasli. Voljela je sve crkvene blagdane, nauila me moliti na maarskom, a samo jednom u ivotu me povukla za uho. Imala sam pet godina, bio je Dan mrtvih, a ja sam prdnula i rekla: Ovo je za sve mrtve.

67

68

Dakle, u prizemlju je nekoliko soba, od ulaza treba napraviti tono tri koraka, kako bih mogla jo malo isturiti glavu, oprezno poput kornjae, vrata soba su otvorena, i vidjeti njezin krevet. To uvijek radim polako, ne znam se nositi jednako ba sa svakom slikom koju tada zateknem. Nekad razjapi usta dok spava, nekad gleda u prazno, a jednom su joj taman mijenjali pelenu kad sam naila, izgledala je kao strano novoroene. To je bilo u vrijeme dok je viala pauke i zmije kako se sputaju po zidu do nje, mislim da je osoblje to malo zanemarilo, nazvali su nas tek kad je noiem za guljenje jabuka isjekla posteljinu da ih se napokon rijei. Sada ima dobru terapiju. Bori se samo sa prolou. Bok, bako umjereno glasno kaem, ne elim smetati cimericama, nisu uvijek u dobrim odnosima, kako to ve biva s ljudima s kojima ivi. A i ne petljam se rado u to, ne znam koliko toga dolazi iz stvarnosti u kojoj ja participram. Tako mi je jednom rekla, pokazujui glavom na enu iji se krevet nalazi preko puta njezinog: Je l vidi ovu babu? Vidim, ta s njom? Dala mi je dve hiljade dinara. kae baka nekako sva bitna i nemalo me pritom zbuni. A zato ti je dala? nisam odmah shvatila da je pitanje neprimjereno. A zato mi ne bi dala?! Odbrusi baka i uutka moju bijednu logiku. Zadnji put su bile u svai, a sada, dola je i jedna nova, baka kae da joj je rekla: Prokleta bila. jer vie po noi. Nije lako tako nekome upasti u ivot. Sve one su ivjele negdje, nekada prije. Nekada prije, nekome je bilo bitno to misle, i to govore, a sada se ja pitam to je od svega istina. Ooooo, dete moje. kae baka, a tanke ispucale usnice upadnu jo dublje u provaliju. Stavlja gornje zube samo kad rua, a kad odmara, ona ih izvadi. Pa kad e ti poeti da izgleda ko ena? pita baka. Dobro je, danas je tu, im postavlja to pitanje, svjesna je, vie volim uti takav komentar, nego kada me pita gdje joj je mama. Onda najednom, suvie hitrim pokretom, isprui ruku, koja potsjea na ticalo, i zaustavi ju nekoliko centimetara meni ispred oiju.

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 69

Je l vidi? pita. Gledam, i vidim kako se izmeu debelih ila razlio ljubiasti cvijet s tukom od kanile i prekrio gotovo itav gornji dio ake. Je l te boli to? pitam. Ma ne to, di gleda? kori me baka. A ja piljim, sva sam se uprla, ali osim tog podzemnog tunela hematoma, na ruci veliine djeje, ne vidim nita. Vrijeme prolazi. Je l ne vidi nokte? napokon me usmjeri baka. Nokte. U trenutku kada je postajem svjesna, njena, sedefastoruiasta, prima me za grkljan toliko jako da mi se oi pune suzama. Dobro ti stoji. kaem. Boi e za dva dana. kae razdragano, ali ve u drugom trenu odmahuje rukom, i dodaje: Al ta, dok pop bude iao svetiti, ve e se okrzati. Ne mogu razaznati iz njezina tona je li to dobro ili loe, treba li pop vidjeti taj lak na staroj eni, iako se radi o sveeniku, ali baka se nije dala kad je iz svog kraja dola ovamo, sveenik je ostao pop, a mi smo odustali s pritiskom, kada je uz silan trud samo meso zamijenila mjesom, deka djekom. Tisuu puta je ponovila priu kada su deda i ona podigli kuu, nisu imali skoro nita, ali bila je tako ista, da je tadanji duobrinik u jednom od posjeta rekao: Kua vam je ko crkva. E, kad ti jednom ovlateni to kae, moe mirne due krenuti na svoje odreeno putovanje, kad ti vrijeme za to doe. Do tada, ivi kako spada. U zemlji u kojoj nema Boia, bor sa lampicama nee ba staviti na prozor jo dvadest i petog, ali okitit e ga salon bombonima, orasima umotanim u foliju, i vezati malu trobojnicu oko ita, smjestiti ga ispod, duboko u mirisnu kronju. Kolai e stajati u negrijanoj sobi danima prije, ubit e se u kuhanju i sluenju, mua e zaokupiti silnim sitnim obavezama, da se ne bi stigao napiti, ili kako je baka znala rei, oderati, kada bi to ve napravio. Baka je bila Boi. Bila je Boi cijele godine. Sve do nove terapije. Sada je zabavljena okretanjem noktiju prema svjetlu koje dolazi od prozora i trajnou laka za koji bih se zaklela da ga prvi put vidim na njoj. to je bilo za ruak, bako?

70

To pitam uvijek kad vie ne znam to bih pitala. Mislim inae da sam ljubazna, obilazim ju i sve, ali u tom trenu me tako prezrivo pogleda, kao da joj sve sjeda. Zajebi ruak, titra joj u oima, elim ti neto rei, sad me sluaj. Nikada poslije nisam razluila jesmo li zaista u tom trenu telepatski komunicirale, ili je tu bio upliv boinog uda, ali sumnjam, jer zaklela bih se da je to dolo do mene. Nastavila je, obraajui e se rijeima, rekla bih meni, ali inilo mi se ivotu. I ta ja sad ekam? ekam da umrem. A kad umrem, onda e me pokopati u tu grobnicu. Skupa s njim (misli na dedu). I onda, onda u tamo ostati zakopana celu venost, a ionako sam ga samo trpila. I znala sam sve. ene neu ni spominjat. Jedino to nikad nita nije odno iz kue, samo je dono. Ona iz Mikluevaca je imala batu pa je uvek dono paprike i paradajza. I nije me tuko. Nije. Ali ta, samo kuvaj, i peri, i pripremaj, a oni dolaze, odlaze, deru, uzimaju, i najedared si stara, bolesna, luda, u peleni. utimo. Ne mogu, htjela bih, a ne mogu, nemam snage za tu spoznaju o ivotu koju mi eli prenijeti. Spoznaju nad spoznajama koja dolazi iz krezavih usta, iz saznanja da zna to eka, a da to nije Boi, da trpi te jadnike oko sebe koji su te sveli na babu. Umreene smo, u tom momentu, icama na kojima lampice svijetle jae nego na Maddison Square Gardenu u ovo doba godine. Ali ja to ne elim, ne elim nita vie znati, jer sam na poetku. Imam tek temelje, iskreno, bojim se da se tresu, iskreno, ne znam ni tko sam, iskreno, mislim da to nitko ne zna, jer iskreno, zato je jedan dvadest i petog, a drugi sedmog, i to januara. Iskreno, toliko me gui, baka vidi da se spremam otii, a onda me nadljudskom snagom povue za ruku i promuklim apatom kae. Tajnu nad tajnama. Nikad ne peglaj zavese. I pitaj ga di je bio, svaki put. Kimnem glavom i izlijeem van. Guram vrata, ali debela maketina lei na podu, na toj zimi, i ne da mi da ih otvorim. Iza mene se pojavljuje deda sa tapom kojeg gura kroz procijep i vie: Mar, mrcino! a onda mi se osmjehuje i namiguje. Trim sve do stanice, otri suhi snijeg mi iba po oima, ne vidim gotovo nita. ujem brujanje autobusa u daljini i kao luak maem vozau, kao da ne zna da je ovdje stanica. Jedini sam putnik, bila bih zahvalna za tue lice, kako god

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 71

izoblieno bilo. Ogledam se, na jednom sjedalu ugledam novine, poslijepodnevno izdanje i sjedam pored njih. elim se neim zaokupiti, elim trajati bar minutu izmeu vjenosti i konanosti u ona tri kreveta. I pie ovako: Jedinstvena prilika! Sutra potraite drugi dio DVD filma o Svetoj obitelji! Otkrijte kako su se upoznali Marija i Josip, kako su odgajali Isusa, te kako im je njihova vjernost Bogu pomogla da nadvladaju sve prepreke koje su stavljene pred njih. To je to to me zanima!

Roman SIMI BODROI

PREDMETI KOJI TONUMoja ki ima masnicu na oku. Gledam je dok sjedamo za stol, dok sremo juhu, jedemo glavno jelo i desert, dok nam njezina majka donosi, ve po obiaju preeerenu kavu. Buljim u nju, ne mogu si pomoi, a kad podigne pogled ili ono to je ostalo od njega, buljim u neki prostor iznad njezine glave. Indira, ona koja plamti, tako se zove. Dati djetetu ime prema indijskoj politiarki; jo jedna od sjajnih ideja njezine majke, ex kozmopolitkinje i komunistice. Jedino to sada plamti podljev je ispod Indirina oka. Ima trideset i tri, ali izgleda barem deset godina starije. Novinarka je, puno pui, malo spava, tako valjda i mora biti. U svakom sluaju, ne pomae ni izbor odjee pleteno, pleteno i sto nijansi sive da nema crveno lakiranih noktiju, podsjeala bi na umirovljenu nadstojnicu samostana karmelianki, a opet, tko zna umirovljuju li i njih za ivota, i nose li uope pleteno i sivo. Moja ki. Na fotografiji koja jo visi u hodniku, deset joj je godina i sjaji. To je bilo nekad. Kad je imala obraze i oba zdrava oka, i dugu bakrenu kosu u koju bi uplela cvijet, no sad je i to prolost, u tom oksidiranom strnitu vie ne bi stajala ni djetelina. Teko je vjerovati da se ikada dogaalo. I? pita ne gledajui me Jel mi izrastao rog na elu? Uz povremene prekide moja ki i ja ne priamo jo od njezina studija, otkad ju je premlatio njezin prvi deko. Moda i otkako sam ja pokuao premlatiti njega, a ona spakirala stvari i otila, pridruila mu se u romansi koja je zavrila kratkim brakom i dugim razvodom, o kojima nisam elio znati nita, ali se za obavijesti pobrinula njezina majka. Od tada, nije se promijenilo puno. U bogatom ljubavnom ivotu ve su je tukli, uhodili, ucjenjivali i spektakularno protjerivali na ulicu, a ona je u pauzama gotovo redovno stizala navratiti na ruak, pojesti sarmu i pokazati masnice. Nisam mislio da u to ikada rei, ali kad je prije dvije godine poela ivjeti sa enom, gotovo da mi je laknulo. Barem e utedjeti na mejkapu, rekao sam njezinoj majci, ali pokazalo se da nisam bio u pravu. Za Indiru nije sve u novcu. Neto je i u batinama, otvaram usta da odgovorim, ali

72

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 73

njezina mi majka stavlja ruke na ramena i tiska kao da me hoe spustiti do podruma. Tati i meni je drago to si dola. kae Nismo te vidjeli skoro godinu dana. Zabijam nos u kavu i srem. Obitelj Gandhi i politika miroljubive aktivne koegzistencije. S rokom trajanja koji je debelo proao, kako za Indiru i Rajiva, tako i za nas ostale, nekada sretno nesvrstane. Godinu dana, a odlazi isto poslijepodne. istisnem napokon. Jedan poziv i Stisak na ramenima poputa, ali sad je ionako prekasno. Moja ki ustaje od stola i gleda me, dramatino iri svoja pletena krila, kao pernato siroe koje na veernjim vijestima pokuava poletjeti nakon ekoloke katastrofe. U rijetkim situacijama poput ove, nas dvoje obino se preuujemo, no masnica na oku oito joj daje snage da se upusti u raspravu. Kad je bila mala, stavila bi dlanove preko oiju i mislila da je nitko ne vidi. Moda je to. Moda vjeruje da je maskirana. Idem kae izvlaei se iz svoje nafte, prilazei Orbitrek biciklu s kojega sam prije tjedan dana pao i izazivaki zurei u gips na mojoj ruci. Ne bih htjela da se itko u ovoj kui spotie o mene. Ne boj se odgovaram ovdje barem ne bi svaka dva tjedna padala niz stepenice. To smo mi, moja ki i ja. Osjeam da mi obrazi gore, ali zurim u nju, gledam kako joj se na votanom licu usta pretvaraju u tanku crtu, pa tonu na rubovima, kao da im je netko prinio ibicu. Izgleda kao da trai rijei, a onda joj u depu poinje zavijati zbor marijaija, i ona ih grabi, pa s tom srebrnom ribom migolji pored mene i sad je pratim samo po zvukovima, otvaranju vrata i udarcima koraka dok se uspinje na kat, u svoju staru sobu. Ne trebam joj gledati majku da znam kako me gleda. Ljubav i nenasilje. Moj drek. Izvlaim se ispod njezinih ruku, nogom udaram prokleti bicikl, prebacujem jaknu preko ramena, drugo mi ne doputa gips, i izlazim. * Prije tri godine nai su prvi susjedi izgubili sina. Deko je nastradao dok je ronio, u nekoj pilji, na nekom otoku, pojedinosti su pisale u novinama, ali ja ih ve neko vrijeme ne

74

itam. Kad su ili u osnovnu kolu, taj momak bio je Indirina simpatija. Ona njega nije zanimala, bila je goljavica s dugim koatim nogama i barem za glavu via, ali susjedi su, valjda, neto primijetili, pa su nas toga ljeta pozivali na rakiju i voe, a nama je trebalo bilo to da nas ponovo spoji; bili smo novi u ovoj kui, novi u ovom kvartu, novi u ovom kraju gdje se susjedi najee gledaju preko uica sjekire i takva dobrodolica nije se mogla odbiti. Dolazili smo u predveerja i sjedili u njihovu vrtu, za drvenim stolom ispod stabla trenje, ja s Indirom u krilu, a njezina majka sve glasnija sa svakom novom aicom, kao uostalom i ja, dok bi padao mrak, a zrikavci ludjeli u kronjama. Susjed bi tada iz depa izvadio baterijsku lampu i rekao malome neka Indiri pokae konobu, ili maku, ili to god ve bilo, i njih dvoje bi odlazili, on razdraljivo, a ona utke, smireno i nekako zadovoljno, kao da je dobila neto to joj pripada izraz koji je nas odrasle tjerao da se smijemo i pijemo, i kujemo planove o tome kako emo jednog dana sruiti to malo ograde i imati zajedniki vrt s bazenom, ako sve bude kako treba, a, eto, ini se da hoe. No, dok stojim pod nadstrenicom, teko je a ne primijetiti; ograda je jo tu, susjedov mali je mrtav, a Indira ima masnicu na oku. Rei da je, kao slatko za kraj, i susjed obolio od eera, bilo bi previe ak i za mene. U svakom sluaju, ve odavno ne sjedimo ispred njihove kue, gotovo da se i ne pozdravljamo. Susjed je bivi vatrogasac, krupan purpuran tip koji se ljuti po licu i rukama, kao truca kruha koju je netko prekasno izvadio iz vode. Nekoliko mjeseci nakon sprovoda, vidio sam ga kako s velikom crnom vreom za smee stoji nasred dvorita, pored bave s kinicom. Nismo bili na sprovodu i htio sam izraziti suut, ali na kraju sam samo priao ogradi i nisam rekao nita. Umjesto toga, gledao sam kako preko ruba metalne bave u vodu polae predmete: makete aviona, kemijske olovke, estar, odjeu, baterijsku lampu, hrpu sitnih i manje sitnih stvari koje su, bilo je jasno, pripadale njihovu sinu. Radio je to polako bijesno ili njeno, ne znam znam samo da mu se nije urilo. Bit e da sam zurio prenapadno jer se u jednom trenutku okrenuo i, glasom ovjeka koji blinjemu otkriva neku viu istinu, rekao: neki predmeti tonu. I doista, neki predmeti su tonuli, ja sam ih jo neko vrijeme gledao, a onda se vratio u kuu i rekao eni da imamo ludog susjeda. Sada, pokuavam ne misliti na to, pokuavam ne misliti ni na to.

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 75

Gledam. Svud oko kue snijeg je poeo kopnjeti i to nije lijep prizor. Nae dvorite ga je puno; te prljave sive iz koje probija iblje i blato. Nije pretjerano toplo, ali kia ga gricka pomalo moj sve mraviji izgovor da se drim podalje. Iznad kue prolijeu labudovi, dvije ptice, jer u blizini su jarci, i rijeka, sve ovo nekad je bilo movara. Lete teko, sporo, pratim ih pogledom ispod nadstrenice, moe se rei da sam skriven. Nekada movara, a sada kue i cesta, i zelene kante za smee, sve umotano u gluhou i sivilo, jedino to se nije promijenilo. Ili se promijenilo sve, uvlaim se dublje u jaknu, smirujem se i guram ruku s gipsom na kiu, gledajui kako na njoj niu i nestaju male vodene mrlje. Indira, ona koja plamti. Moja ki. Iza sebe ujem zvuk otvaranja vrata, okreem se, a njezina majka je tu i gleda me. Okreem joj lea, ne elim taj pogled, to zrcalo pred koje me uvijek iznova stavlja. Odmahujem rukom, gunam, dajem joj znak da nisam gotov, da mi treba jo samoe. Smijean sam i znam to, ali nisam jedini. Zna to i ona, moda zato i uti. utnja je doista zlato, mislim, i jasno mi je da u, kao i Indira, do smrti biti siromaan, jer neto je i u batinama, neto je i u boli. Odjednom, zrak oko nas pun je prskavog motornog zvuka spaava me momak u crvenoj kacigi, koji zaustavlja skuter ba tu, pred naom kapijom. Mae, iz kutije straga vadi vreicu s namirnicama, tri desetak metara i uvlai se, skoro pa na prstima, u dvorite naih susjeda. Snijeg i ondje skapava kao izgladnjela ivotinja. Moja ena i ja gledamo deka dok se ulja dvoritem, a onda iznenada skree s poharane betonske staze, tri do stabla trenje, vadi neto iz najlonske vreice i ubacuje predmet u upljinu u deblu. Zurimo u njega dok uri do vrata, vadi mobitel i tipka. ekamo svi zajedno. Kua naih susjeda odaje dojam propasti i od toga kao da mi je lake. Za koji trenutak, vrata se otvaraju, a netko iznutra uzima vreicu i prua deku novac. Crvena kaciga zatim leti nazad, sjeda na motor, kima nam jo jednom i nestaje. Tiina. Sputam pogled i gledam nae noge i stopala, pokuavam se sjetiti gdje je nestalo sve ono to se dogaalo ispod one trenje, svi ti ljudi, ta djeca, pa ak i ona bava s kinicom. utim, nema se tu to rei. Iznad, iz Indirine stare sobe dopire tropot glazbe. Kad god s masnicom doe kod nas dogaa se to isto. Red plaa, red muzike mumljam, a njezina majka gleda me kao da ne zna to me pretvorilo u to to jesam, a to podnosi samo zato jer se negdje u ivotu malo zamislila, pa krivo skrenula.

U taj as, vrata susjedove kue ponovo se otvaraju i na dvorite se iskrada susjed, pa kao zombi, i ne pogledavi nas, u kariranim papuama epa preko prljava snijega. Napokon prilazi stablu, zavlai ruku u duplju, petlja i premee, a onda iz nje, umjesto bijelog zeca, vadi kutiju okoladnih bombona. Tonu. dobacujem mu. Predmeti. kaem, a on me i ne pogleda. Mali gad ga eutanazira slatkim. apem dok gledamo kako odlazi. Pobratimstvo bia u svemiru. Indira treba do grada. kae moja ena i ja ujem da joj glas podrhtava. Tek sad primjeujem da na sebi ima tek tanku bijelu vestu, da je ruke prekriila na prsima, a obrazi su joj crveni od studeni. Valjda zbog toga djeluje nekako nevino, mlado. Moja ena, a njezina majka, Titova pionirka, heroina nesvrstanih. Nedostaju jo samo crvena marama i plava kapa pa da slika smijene svijetle budunosti bude potpuna. Pa tko je dri. odgovaram iako znam da to ne moe biti kraj. Pila je tablete, nije joj dobro. Ne moe voziti, Petre, molim te, odi s njom. utimo, a moja ena die umno, brzo. Ker ti je. A ti se treba pokrenuti. kae napokon, a onda se okree i vraa u kuu, sigurna da se tome vie nita ne mora dodati, emu se ja, otac, mogu samo nasmijati. * Vozimo se vlakom. udna pomisao: ovo je prvi put da smo zajedno sami, moja ki i ja, moda jo otkako je bila djevojka. Kupe je prazan, sjedimo jedno preko puta drugog, a ona se pretvara da spava. Razmiljam o tome koliko se poznajemo. Ja o njoj znam samo ono to vidim pred sobom: crni kaput, spaljenu kosu, purpurno oko, masnicu ona o meni gips, moda ni toliko. Nedavno sam poeo padati. Uhvati me neka slabost, pred oima mi bljesne, zamrai se, noge mi postanu mekane, u glavi se zavrti i padnem. Naravno, u stvarnosti je sve puno ivlje. Krae. Jednostavnije. Neto kao: hop, i ve si na podu. ablja perspektiva, pogled iz lonca ili bave s kinicom, iz vode koja se polako zagrijava. Poeo sam padati, padam, i uskoro u pasti, mislim, ali to nije razlog za patetiku. Gledam svoju ker. Lice je zavukla u kaput, naslonila se na prljavu zavjesu, na prozor iza

76

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 77

kojega je najobiniji zimski dan; sedativi, masnice, kr i lom. Moda i jo poneto, o emu ne znam nita. Zato je svi tuku? pitao sam jednog njezinog momka, malog profesora tehnikog odgoja, jedinog koji se u to doba inio normalan Kako to da izvlai najgore iz tih ljudi? Profesor je odgovorio da je to stvar sluaja, ili nesigurnosti, ili karaktera, ili njihove kombinacije u rukavu je imao vie opcija, a nije spomenuo jedino nasilje u obitelji, valjda iz obzira prema meni. A bolesnici to nanjue. dodao je. Rade na toj frekvenciji. Stavio mi je ruku na rame i nasmijeio se. Ali, s tim je gotovo, tata. Nadam se da to znate. Ako i nisam, uskoro sam saznao. Cijelo to vrijeme Indirin telefon bio je ozvuen, a mali tehniar volio je nazivati mukarce s kojima bi se ula, prijetiti im i nazivati je kurvom. Tako im je, valjda, remetio frekvenciju. Kako god da se okrene, situacija sa znanjem krajnje je delikatna. Indirine masnice. Moji padovi. Recimo: ja ne znam to mi je, Indira ne zna da mi je ita, a lijenici ne znaju nita: samo to da ne bih trebao voziti, pa ak ni bicikl u dnevnoj sobi. Toliko je doznala i njezina majka, kad sam se osvijestio, slomljene ruke, u kolima hitne pomoi. Mrzim te rekla je. Mrzim te, nemoj umrijeti. Moda je bilo i molim te, nemoj umrijeti, a moda sam i to samo sanjao. Znam samo da me drala za rame, a na licu joj je bio izraz koji sam u ovom ili onom obliku imao prilike gledati posljednjih tridesetak godina: neto izmeu elje da zaplae, prasne u smijeh ili runom granatom raznese i sebe, i mene, i sve u krugu od pedeset metara. Teko je sve to ignorirati, ali meni nekako uspijeva. Ve cijeli ivot. U kupe ulazi kontrolor i pozdravlja, a Indira otvara oi, pa ih brzo zatvori, ljuta, jer su karte kod mene, jer mu ih ja pruam, a ona je opet dijete. udna je ta slika nemoi, odraslog djeteta, stisnutih oiju, usnica skupljenih u crtu. Nasmijao bih se, ali sjetim se uas svog kontrolora, praovjeka u bijeloj kuti, kojem sam dopao u ruke kad su me one veeri doveli u hitnu. Bio je to mlad proelav mukarac, mrzovoljan i neobino maljav, nimalo nalik ljepotanima iz serija na televiziji. Koliko imate godina? pitao je, ali iz mene nije izaao ni glas.

Koliko imate godina? ponovio je i namrtio se, a ja sam utio, i buljio u njega, u debele crne dlake koje su mu izvirale iz okovratnika, rukava, odasvud; s takvim izgledom morao je biti naviknut na sline stvari, ali meni iz nekog razloga nije htio oprostiti. Pedeset i devet ubacila se njezina majka i lijenik je otada razgovarao iskljuivo s njom; za njega nisam postojao. Ne mogu vam rei to je dovelo do ovoga. rekao je kad smo odlazili. Samo to da sada mora mirovati, sluati i napraviti brdo pretraga. Zapamtio sam tu udnu rije, to neobino brdo, prvo i zadnje na koje u se popeti mirujui. Sjeam se i da sam htio progovoriti, rei tu sam, bilo to, ali nisam, jer me bio strah i jer sam bio dijete, zbog ega se sada smijem i razmiljam o toj nelagodi, toj nemoi koju dijelim sa svojom keri, cijeli trenutak, koliko izdrim. Indira otvara oi, pogleda na sat, uvlai bradu u ovratnik i vraa se u svoj poloaj fetusa. Uskoro stiemo. kaem, ali ona ne odgovara. Onda i ja zatvaram oi i napokon smo zajedno, makar i u mraku, makar i svako u svojemu. No ni to ne traje dugo. Prije nego vlak ue u stanicu, prije nego otvori oi, uzimam voznu kartu i stavljam je na sjedalo do nje. Onda je ponovo diem, drim je tako trenutak-dva i napokon joj je poloim u krilo. * Djevojka se zove Ines. Ines je kratko oiana, ljepukasta cura, blijeda i s neim crvenim u oima nisam zloban, tako pokazuju fotografije. Pohaala je bogoslovni fakultet, a sad radi u duanu sa sapunima, no i dalje je gorljiva vjernica. Znam to jer je pod njezinim utjecajem u crkvu najprije krenula Indira, a zatim i njezina majka, dugogodinja prvosveenica socijalizma, to je valjda oznailo i slubeni kraj jedne propale ideologije. Susret su, moda zbog toga, i dogovorile na eljeznikom kolodvoru; u kafiu smjetenom do otvorene kapelice. Vlak nas iskrcava niti 10 metara od tog svjetionika vjere. U 3 i 10 za Yumu pokazujem kolodvorski sat Bit u ovdje, ako se odlui nazad. kaem i pokuavam se nasmijati. Indira kima, ali ne znam gleda li me. Na nos je natukla goleme sunane naoale, do njih navukla svoj crni kaput i ne mogu a ne pomisliti da djeluje izgubljeno, ak i ovdje, na kolodvoru ne veem od kutije ibica.

78

Ulaznica 224-225

Ulaznica 224-225 79

Oprostite izmeu nas se probija ena s kiobranom, a onda jo dvije djevojice, prestalo je kiiti, gotovo da je vedro, ali borbena spremnost je na visini. Ajde, uvaj se kaem, a ona otetura prema prljavom izlogu kafia. Kad posrne, trgnem se, a onda stojim i pratim je pogledom jo tih nekoliko koraka, kao da su joj prvi, kao da joj i u emu mogu pomoi. Svjestan sam koliko smijeno bi se sve to moglo uiniti nekome tko nas poznaje, da nas gleda, no sreom, nitko tko nas poznaje ne gleda nas, moda samo Ines, i Bog, ako ga ima. Obje mogunosti me ozlovolje. Kad Indira ue u kafi, malo priekam, a onda se pribliim staklu. ezdesetogodinjak sa gipsom koji viri, koji pijunira vlastitu ker predmeti moda tonu, ali mogu li potonuti toliko. Unutra nema puno gostiju, mravi ljudi u prljavim kaputima gledaju depni televizor, a njih dvije sjede za barskim stolcem u kutu, jedna uz drugu, pred njima pepeljara i aice s rakijom. Ne ini se da razgovaraju, Indira je skinula naoale, gleda preda se, a onda otvara usta i govori, ini se da ne moe stati. Sve te tajne, ljubavi moje keri. Da ovdje padnem, mislim, nitko ne bi znao to mi je, a ja ne bih znao to je ikome. Nisu to neke utjene misli pa stajem. Miem se od stakla i hodam, zaustavljam se tek pored kapele, iza ene s rupcem koja klei na tapeciranoj klupici, do nje vreica puna namirnica. Ne znam to radim ovdje. Ne moli mi se, ne znam, ali, kao i uvijek; gdje postoji dvoje uas se stvori red, a iza mene ve se tiskaju ljudi, vjera ne potuje liniju diskrecije. Kad ena ustane, zauzimam njezino mjesto ne razmiljajui, zbog gipsa sam nespretan, moda mi se i malo vrti. to da kaem? Draga Djevice, draga Marijo, Sve zna. ivot je sjeban. Najprije si nesretan jer ti se brak raspada, a onda ti ponu tui dijete. Nesretan si jer ti tuku dijete, a onda ti dijete ode. Nesretan si jer je otilo, a onda shvati da djeca umiru, da ih ne poznaje. U depu mi pone zvoniti mobitel i ja ga nekako vadim, pritiem gumbe, javljam se. Halo kae njezina majka, halo - ponovi, a onda zauti i ona. Dopratio sam je progovaram. Sad je s Ines, zavukle su se u kafi i priaju, ja ekam na kolodvoru.

ini se da razmilja o tim rijeima, da ih zamilja, u kafiu, u razgovoru, ali da ne strepi, ni zbog koga i ni zbog ega. Ne znam hoe li se vratiti sa mnom, kako e to zavriti. Bit e dobro. kae i izdahne, a iza mene poinju dopirati zvukovi negodovanja. Vjernicima na kolodvoru se uri. Nije te strah? ispalim, i ve i samo pitanje ini da se bojim manje. Znam da je ona tamo, da dri slualicu objema rukama, kao moju ruku u kolima hitne pomoi. Onaj tvoj vjeni strah, da e neto poi po zlu, da e joj se neto dogoditi smijem se, gotovo od srca. Ne, nije kae sasvim ozbiljno Znam da si ti tamo. Netko me odzada gurka u lea, neiji prst zabija mi se pod pleku, to vam je ovjee, jeste li normalni, kae a ja ne znam to da mislim, pokuavam se sjetiti to da kaem, i zato bi nas uope trebao biti strah. Nikad se nisi bojao. kae. Nervozni mlai mukarac sa strane unosi mi se u lice, pridruuje mu se ena sa ubarom na glavi, govore neto to radije biram da ne ujem. Jednom smo kaem - moda se sjea, bili na moru, sjedili smo na nekoj terasi, a ona je gazila bosa po oblucima i nekako naletjela na staklo, i mi smo prvi