110

тра

г иш

чит

авањ

а

Чедомир ЉУБИЧИЋ

УМЕТНОСТ ЈЕ ЈЕДИНА ИСТИНА (Микица Илић: Повест о апокрифу, ИК Арте, Београд, 2014.)

Замислите нову реч за свако појединачно уметничко дело! У свакоме од њих појављује се друга боја, и за свако од њих створени су други нерви у механизму човека. У најновијем роману Микице Илића, аутентичног, поособљеног и етаблираног прозаисте, само једна нова реч била би недостојна његовог досадашњег опуса и неоспореног значаја у савременој српској прози тако да је најсврсисходније посегнути за оним што већ постоји и што најбоље осликава законик Хришћанског идеала којег овај криптороман несумњиво, досеже. Дакле – Вера, Нада, Љубав ( и мати им Софија), ту су те речи, водиље и путокази, које у обиљу боја искрслих из сваке речи понаособ заокружују нагон Микице Илића за представљањем истина које неуки нису упознали, а учени игнорисали. Ово је повест о Хришћанству, Богу и људима, ово је прича о слабостима и упорности, ово је исказ уморног писца пред чкиљавим светлом лампе коју је упалио савесни и предани читалац да би сазнао, продуховио се и оплеменио одговорима оптуженог и притвореног мислећег човека. Поступак није хуман али писац није несрећан јер веома добро зна да ограничавање слободе и није тако лоша ствар. Управо она, умножава дела, убрзава пропаст глупости, угађа очима незналица, задовољава ум мудрих, пали мисао у сукобу старог и модерног. Микица Илић не пристаје на религију човека већ религију Бога пошто човек без Бога не може да схвати да је прљавштина света последица његове прљавштине јер свет није у стању да се сам испрља. Ишчитавањем првих редова у роману: Повест о апокрифу, више је него јасно да тај снажни нагон није настао зарад личне славе већ због добра других. Аутор романа Повест о апокрифу, јасно ставља до знања читаоцу да су најважније особине уметника: узвишени ум, изузетно памћење и спретност осетљиве руке. Ма колико то чудно деловало, Микица Илић је брз писац јер схвата ефекат светлости и сенки живље и снажније, и не само то, он је писац у покрету, а покрет је у стању да сваку апстрактну пропорцију преточи у ново читање старих списа.

111

тра

г иш

чит

авањ

а - Ч

едом

ир Љ

УБИ

ЧИЋ

Са лакоћом се може рећи да је на самом почетку свог приповедачког процеса Микица Илић, вештом руком градитеља, у ткива приповести и текстуалне анатомије уградио процес контемплације која се супротставља расуђивању, и у коме се субјекат и објекат изједначавају. Илићев поглед није више управљен споља, већ унутра. Око не види сунце, ако, пре тога, није узело његову форму. Душа не види лепоту, ако она сама није лепа. А, тај, Микичин мистични процес се завршава визијом, која све сједињује и упрошћава. А шта је то друго до екстаза? То значи да уметничка активност преданог и савесног прозног писца остаје рационална у свом циљу да доспе до божанског узрока, али његов поступак је интуитиван, имагинативан. У целокупном, досадашњем, опусу Микице Илића, а нарочито у Повести о апокрифу, тихо и, готово неприметно, класична ера приповедања је суптилно и постепено замењивана бескрајним светом модерног погледа кроз надвремене наочаре, тек овлаш, опраних стакала. Иако се, уистину, не чини да је то тако, Илић је класичну приповедачку еру заменио бескрајним светом модерности и постмодерности, и мада је он још унеколико хаотичан, препознатљив је дубоки отисак печата нове свести о спиритуалној уметности у плодним долинама Гутенбергове галаксије. Камен темељац Истине о апокрифу јe, веровали или не, теорија о машти као моћи визије и управо су се старохришћански мислиоци занимали проблемом маште и признавали јој двојаки карактер, чулни и натчулни. И, баш они, умели су да уоче, скенирају и објасне духовну вредност визија, не објашњавајући учешће човека у њима. Према Синезијусу (378 – 430), функција маште је да свет натчулне стварности спозна путем чулног искуства овоземаљског света. Више од свих осталих свети Августин (354 – 430) дао је нови подстрек схватању маште као стваралачком замишљању, тесно повезаним са слободом воље. Творевине маште су дело унутрашњег виђења. Само оне стварају аутономну синтезу чулних искустава. Духовна визија – или визија маште - једина је врста силе која посредује између физичке и интелектуалне визије. Машта, само она може одвести било у спасење било у вечите муке. Знао је то Микица Илић, веома добро, пре него се латио тастатуре да би отпочео писање Повести о апокрифу. Ко умножава знање, умножава муку – не постоји бољи цитат од овог из апокрифног јеванђеља по Томи, који би боље објаснио Повест о апокрифу и Микицу Илића као писца, а надасве човека коме је од Бога дато да на сопственим леђима носи терет којим ће просветлити неупућене, упутити неинформисане, утешити неспокојне, уразумити безразложно ужурбане. И како већ рече Ћамил Сијарић, један од многих цитираних писаца у овој књизи: Свет лежи на причи, тако се читаоцу Повести о апокрифу, кроз читав роман отварају врата светова испуњених и горким и слатким плодовима, капије утврђених градова окружених и мрким пејсажима и медитативним дијалозима са удаљеним хоризонтом кога под своје, у једнакој мери, узимају и вера и сумња. Као и у свачијем животу, као и у свакој причи. Ако ту, уопште, и постоји разлика.

112

тра

г иш

чит

авањ

а - Ч

едом

ир Љ

УБИ

ЧИЋ

И сам аутор, пред упорним инсистирањем савесног и преданог читаоца, признаје да је Писање најтежи занат јер се састоји од брисања. Имало би том проклетству писања да се дода још штошта као на пример и она велика истина позната свима који пишу, толико упечатљива да је и поред тога што је масовно искоришћавана успела да избегне да постане опште место: Књижевници окивају живот у речи јер немају храбрости да проживе оно о чему пишу. То је, ипак, само делимично тачно, а у прозама Микице Илића и потпуно нетачно јер Никад се не може рећи толико мудрости, колико се може прећутати глупости. У сумњичавом времену кога живимо постоји отпор да се саслуша мудар саговорник али постоји и потреба да се верује Конфучију, Достојевском, Жиду, Данилу Кишу, Андрићу, Ремарку, Камију, Борхесу, Брехту, Волтеру, Павлу Раку, Берђајеву, Ериху Фрому, Канту, Јустину Поповићу, Владимиру Пишталу, Неруди и Толстоју, Сартру и Шимборској. Цитати наведених писаца и филозофа и још многих других су специфичним приповедачким поступком Микице Илића понудили ново виђење Понтија Пилата, капетана Корнилија, апостола Павла, апостола Томе, Јакова Јерусалимског, Марије Магдалене и, напослетку, повести о ненаписаном и уткали им крв, кожу и кости, уобличили их до крајњих граница завршености да би ту, свесно и намерно, стали јер завршеност убија виталност слике. Повест о апокрифу се на неки заумни начин може довести и у везу са есејистичким књигама Јована Дучића: Благо цара Радована и Градови и химере. За разлику од постојане херцеговачке громаде мудрости и стиха, Илић о многим истим појавама проговара кратко и концизно што никако не умањује вредност опсервације и тачност угледаног и описаног, чак напротив на тај начин буди читалачку пажњу и истовремено и жал што у том откровењском заносу не може да проборави још само мало дуже. Ова веза је нарочито препознатљива у крипто романексним целинама под називом ЈХВХ и Мариам из Магдале, где Илић о љубави и жени, за разлику од Дуке, проговара гласом оне која је била богата заводница, којој су даривали све што пожели: пурпурне, свилене хаљине, раскошне памучне тунике, златне персијске лампе, мирисе, новац, робове: Полагали су пред моје ноге тапије на винограде, маслињаке, летњиковце и галије. Поседовала сам људске душе. Волела сам бесловесни Каинов пород: покварене феничанске трговце који су криво баждарили своје ваге, богате персијске зеленаше који су поткупљивали власти, лицемерне јудејске царинике и књижевнике, римске војне заповеднике који су расипали туђи новац... Подизала сам вавилонски зигурат у свом охолом срцу. Нико ти не може бити стран као човек кога си некада волела. Љубав је тако кратка а заборав тако дуг. Грех је блудничење а не љубав – каже Микица Илић, хладан, рационалан и посве миран пред бројним савесним и преданим читаоцима Повести о апокрифу. Роман Микице Илића: Повест о апокрифу је сјајно написан роман. Када се то каже онда би требала да се подразумева свест о пишчевој интелектуалној виталности усред великих напора да се успостави равнотежа између оног што је пред очима и измаштаног

113

тра

г иш

чит

авањ

а - Ч

едом

ир Љ

УБИ

ЧИЋ

света кога стварности може привести само стваралац обдарен визуелним памћењем и квантним доживљајем слике. Ишчитавање Повести о апокрифу, али и претходних Илићевих књига је својеврсни позив на путовање у станишта која не постоје, а на истом месту су стварнија од оних које можете видети. И без обзира што Емануел Кант каже да Путовања узнемирују душу, осмелите се, пођите и имајте поверења у водича који утире пут, са лакоћом сасипа библијску прашину на модерне ауто путеве и твори давно изумрле светове не апстрактно, већ конкретно, не по шеми већ по укусу, не игром интелекта који расуђује већ искуством проживљеног уметничког живота. Уметност је мало ближа Богу него религија. Уметност је једина истина.

Кошнице