1. ТРГ у градском простору Основна подјела изграђене средине је:

Ј- јавни простор (простор комуникација и јавних садржаја)

О-остале површине (на којима се гради)

Међуповезаност јавног и осталог простора такође представља саставни дио феномена изграђене средине.

Елементи физичке структуре града су:

- кућа и парцела (О) - улица, трг, сквер, парк (Ј) - блок (О)

У историјском старом вијеку, у градовима долина Нила, Еуфрата и Тигриса, тргови као просторни урбанистички елементи се не обликују. (Обликују се авеније и репрезентативне улице “процесије”-Вавилон, Нимруд у Месопотамији )

Античка Грчка – архитектонско уређени тргови-агоре постају стјециште друштвеног живота и саобраћајних токова. Облик правилан код плански основаних градова, неправилан код непланских.

Антички Рим – функцију агоре преузима римски форум - средиште градског и државног друштвеног и религиозног живота. Снажна урбанистичка доминанта и наглашен монументални карактер. Правилан облик форума у новооснованим римским градовима.

Средњевијековни град: тргови су правилни у плански основаним градовима, а неправилни у непланским и дјелују сликовито. Подижу се око цркве или замка као главне урбанистичке доминанте. Тргови су малих површина са црквом у романском или готичком стилу, постављеном у средини трга или уз блок ивичних зграда.

Ренесанса тежи ка стварању нових правилних геометријских облика тргова. Рекострукција градова усмјерава се ка правилном обликовању тргова.

Код градова ренесансе тргови су композиционог карактера и украшавају се споменицима, фонтанама, скулптурама.

Насупрот строгих облика тргова ренесансе, тргови барока имају сложене и развијене облике лепезастог, кружног, четвртастог или вишеугаоног облика. Тргови барока одступају од паралелизма и ортогоналности. Они се образују на стјецишту зракастих и лепезастих улица као проширења њихових спајања или проширења.

У XVII и XVIII вијеку обликовање тргова је под утицајем парковских композиција.

У XIX и почетком XX вијека развојем индустрије и увођењем моторних превозних средстава, тргови почињу да добијају своју одређену намјену. Поред декоративних архитектонских тргова, образују се саобраћајни, манифестациони, друштвени и други тргови.

Трг је сложен урбанистички елемент градског простора и композиције који има своје просторно-физичке и функционалне карактеристике по којима се одређује његов карактер, улога и значај у физичкој структури и друштвеном животу града.

Тргови настају на раскрсницама улица или на мјестима проширивања улица, код којих су одређени односи између дужине и ширине трга.

Основна подјела тргова по начину настанка:

- спонтани (неплански) и плански

Сви тргови, без обзира да ли су настали у планско или непланско основаним градовима могу бити правилни или неправилни.

По облику се тргови дијеле на:

- симетричне и

- асиметричне

Просторно-физичке карактеристике трга

Облик и величина

Облик правилног трга везује се за неки од геометријских облика: Геометријски облици тргова су:

- круг

- квадрат

- троугао

- правоугаоник

- вишеугаоник

Најповољнији основни облик трга је правоугаоник, а најнеповољнији троугао.

Облик и величина трга зависе од његове намјене.

Сви тргови су по правилу оивичени објектима, односно зидним платнима која су испресијецана уливним улицама.

У извијесним случајевима тргови се могу обликовати потпуно или дјелимично затвореним зидним платнима, а пјешачки и колски саобраћај се пропуштају кроз приземље или подземље околних објеката.

По отворености простора тргови могу бити:

- затворени - полуотворени и - отворени

Облик трга се може анализирати по основи партерне површине, њеном облику и односу према околним физичким структурама, као и по облику и композицији физичких структура које уоквирују трг.

Трг може бити затвореног простора са равномјерном изградњом зграда у првом плану , док у другом плану може да доминира својом висином нека зграда као посебан елемент композиције.

Величина трга и висине оквирних зграда морају бити у међусобној зависности. Између висине зграда и димензија трга потребно је ускладити односе при чему се појављују услови:

- осматрања појединих дијелова зграде ширина трга једнака висини зграде - осматрање зграде у цјелини ширина трга = 2 висине зграде или

угао посматрања до 27⁰ - осматрање зграде и сусједних објеката ширина трга = 3 висине зграда

(губе се појединости осматрања) - осматрање контуре објеката ширина трга = 4 или више висина

објеката (сагледавају се само

контуре објеката)

Обликованост изградње по дубини и ширини образује плитак или дубок трг. Код већине тргова хоризонталне линије уоквиравања габарита доприносе јединству простора.

Димензионисање трга

Димензије тргова и њихове величине требало би да одговарају величини и карактеру градских четврти или урбаној форми града у цјелини.

Ако тргови нису добро одмјерени они дјелују пусто у простору као сувише велики, без живости и без интимности, док тргови који су исувише малих димензија могу створити утисак загушености.

При рјешавању тргова потребно је проучити њихове елементе и успоставити реалне односе између:

- положаја у градској структури, - површине партера, - објеката који их окружују, - односа њихових намјена и - укупног друштвено-социјалног и културног карактера ширег простора.

Тргови могу имати једноставне и сложене композиције које чине њихови основни и допуњујући елементи.

Основни елементи трга су:

- концепција и диспозиција објеката - контурни габарити - облик трга у основи и елементи површина - аркаде, колонаде и др.

Допуњујући елементи трга су:

- зеленило - вода (фонтане, базени) - скулптуре - споменици и др.

Начин представљања тргова су основе, подужни и попречни пресјеци, фасаде и 3Д представа.

Разграничавање тргова по намјени није могуће стриктно провести јер се њихове функције саобраћајних чворишта у градској саобраћајној мрежи и њихове намјене за манифестације, културне, трговачке и пословне активности међусобно мијешају. Развој градских функција доприноси увођењу нових намјена у карактер градских тргова. Велики трговачки центри, културно-спортски комплекси веома често имају тргове којим се приступа у ове доминантне садржаје који детерминишу и саму намјену тргова.

Тргови по намјени могу бити:

- саобраћајни (чворишта саобраћајних токова) - архитектонски (наглашавање архитектонске вриједности околних зграда) - манифестациони (организовање централних градских манифестација) - монументални (наглашена монументалност у основи карактера трга) - Друштвени (испред великих јавних објеката: културни, спортски, просвјетни,

административно-управни, привредно-трговачки, и тд...)

- пијачни (пијачна функција)

- комбиноване намјене и тд.

Подјела средњевијековних тргова: црквени, трговачки и општи

2. ПАРКОВИ - развој вртне умјетности

Вртна умјетност је једна од најстаријих умјетности која се бавила обликовањем простора. Она изражава однос човјека према природи, развијала се под утицајем друштва и тежње човјека да природу подчини свом утицају.

Промјена биљног материјала током вијекова онемогућава детаљније упознавање са карактеристикама историјских вртова. Тек од времена ренесансе почиње нова ера вртова којих има очуваних у цјелости.

Вртна умјетност на Далеком истоку достигла је висок степен развоја култивисањем слободних површина око палата и храмова као и подизањем слободних паркова.

Вртна умјетност Кине карактерише се примјеном националних декоративних елемената и контрастним ефектима који изазивају одушевљење или језу.

Вртови Египта

Настајали на густој мрежи канала Нила као израз вишег стандарда становања богатијих Египћана.

Изглед вртова сачуван у осликаним гробницама у Теби (Град мртвих) и Ахетатону, као и на рељефима уклесаним у камену.

Композиција вртова је праволинијска, сачињена од живог органског и мртвог анорганског свијета - биљака, камена, пијеска, воде и др. Главна зграда удаљена је од улице и постављена у средини врта. Дрвеће је сађено дуж процесионих авенија и приступних алеја светилишту, а иза линије сфинга редовно је постављано зеленило.

Вртови Месопотамије

Подручје Месопотамије је веома важно са гледишта умјетности вртова и уређења предјела.

Алувијална низија међуријечја Еуфрата и Тигриса била је испресијецана каналима за наводњавање. У каснијем добу Асирског и Нововавилонског царства забиљежени су умјетнички вртови.

У двориштима великих палата и светилишта углавном су се гајила зеленила.

Семирамидини вртови у Новом Вавилону, као врхунац технике вртне умјетности, су једно од “седам свјетских чуда”, на лијевој обали Еуфрата, повезани са одајама цара Навукодоносора. Грчки историчари истичу значај вртова у планинским крајевима Персије као права чуда земаљског зеленила.

Блискоисточни народи су имали култ зеленила (рајски вртови) што је утицало да велике површине буду под вртовима. Касније је ове хортикултурне тековине прихватио Ислам и пренио их преко исламских земаља Отоманског царства све до Маварске Шпаније. Ови вртови су развили специфичан обликовни израз оријенталне архитектуре.

Вртови Aнтичке Грчке

Вртна умјетност у античкој Грчкој била је мањих размјера.

Грци нису могли да остваре зелене градске површине у својим полис-државама на скученом и ограниченом, махом каменитом простору, осим делом дрвореда поред агора.

Зеленило је у античкој Грчкој нашло примјену код некропола уз зидине или у непосредној близини самог града.

Светилишта и спортске површине култивисани су као гајеви.

У хеленизму хортикултура је значајније изражена у неким градовима.

Зеленило као урбанистички елемент добија своју примјену у Александрији. Дафна, вртно насеље Антиохије, представљала је парк проткан светилиштима, дворским зградама, летњиковцима богаташа, звјерињацима и спортским уређајима.

Вртови Aнтичког Рима

Римљани су његовали култ природе кроз обиље вртних мотива у градовима и на периферијама уз рустикалне љетниковце. Ријеч hortos Римљани су преузели од Грка.

Hortos је представљао мањи простор богате садржине у саставу зграде гдје се, поред цвијећа, гајило и поврће.

Horti су били паркови са репрезентативним зградама, дворцима и храмовима.

Kampus –простор са травњацима и са изгледом вртова.

У Риму је основан народни парк за разоноду становништва са вјештачким језером за приређивање поморских битака.

Паркови су пространи и у њима су, осим обликованог зеленила и скулптура, често постављани и звјерињаци.

Испред вила образовани су предњи простори – партери као зачетак касније стилски обликованих партера.

Партер у античком Риму је простор са ниским растињем и добром прегледношћу, повезан са зградом. Правилно је подијељен праволинијским и криволинијским стазама, украшен цвијећњацима и растињем у облику животиња и др.

Бирани су видици са лијепим погледом, а вртови су остваривали архитектонску цјелину са зградама.

Од анорганских елемената у римским вртовима примјењује се вода у виду канала, рибњака, језера, базена, водовода, фонтана. Вода постаје значајан чинилац у вртној умјетности Римљана.

Композиција римских вртова обухвата односе партера, базена и алеја са оквирним стубовима и дрвећем. Терасе су чест елемент вртова.

Перистил означава правоугаони врт уоквирен са свих страна стубовима.

Воља римских царева – значајан утицајни фактор на вртну умјетност.

Августов маузолеј на Марсовом пољу са терасасто пореданим спратовима, украшен је чемпресима.

За вријеме цара Хадријана, архитекта Аполодор је био ангажован на архитектонским остварењима и вртним обликовањима. Нова царева резиденција на падинама Тиволија имала је у свом комплексу вртове.

Вртови римских вила су скромнији од вртова ренесансе.

Вртови Италије - вртови ренесансе и барока

Вртна умјетност се равија композиционо са архитектуром. Обликовање простора условљено је подређивањем рељефа архитектонској композицији уређења, при чему се истиче доминанта.

Хортикултура, као архитектура простора, врши уобличавање концепције и дјелује на истицање зграде као поенте просторне композиције.

Карактеристика композиције италијанских вртова наглашена је постављањем аксијалног главног потеза симетрије са истакнутом доминантом и централним елементима вртне

композиције. Споредне стазе усмјерене су погледом на вилу или на терасе, каскаде, базене, водоскоке, раскрснице, архитектонско-вајарска дјела и др.

Композиције италијанских вртова утицале су у ХVI и XVII вијеку на развој вртне умјетности у Европи.

Француски вртови

Вртна умјетност у Француској у XVI и XVII вијеку развијала се под утицајем композиције наслијеђених вртова у Италији и вртова италијанске ренесансе, као и под утицајем холандског вртарства.

Французи су и прије имали традицију вртне умјетности чија су остварења у периоду ренесансе и барока надмашила италијанске вртове.

Француска вртна умјетност се дијели на:

- предленотровско доба (доба ренесансних вртова) - Ле Нотрово доба (барокни вртови) - посленотрово доба

Предленотровско доба ренесансних вртова односи се на изградњу пространих вртова , повртњака, воћњака и винограда уз замкове феудалаца на периферијама (замкови у долини Лоаре и околини Париза).

Ленотрово доба - врхунац остварења барокног вртарства. Истиче се важност природне љепоте за избор мјеста врта, обиље воде и могућност градње. Сматра се да архитекти требају да раде на уређењу вртова.

Композиција француских вртова заснива се на:

- функционалности

- симетрично постављеним правилним геометријским облицима парковских елемената и

- визурама сагледавања просторних елемената кроз главну и споредне алеје

Средишња, главна перспектива, је кичма барокне композиције француских паркова, у виду широке алеје (или алеја) оивичене шумом, усмјерена ка главној поенти - дворцу, обликованом партеру, сагледавању неба и др.

Елементи француских барокних вртова:

- Главни партер је постављен дуж главне перспективе и служи за сагледавање архитектонских просторних елемената;

- Ниска живица која окружује партер гдје се стазе користе као везни елементи;

- Живице и зелено заштитно платно са нишама за клупе, статуе и перголе чине оквир високих стабала;

- Алеје као комуникациони везни елементи појединих дијелова парка;

- Шуме и шумарци као веома пријатни композициони елементи дјелују просторно или као посебне јединице;

- Травњаци;

- Водене алеје испод водоскока;

- Украсни елементи (базени, канали, клупе, каскаде, вододпади, водоскоци, павиљони и љетне позорнице, рампе, степеништа и терасе, скулптуре и др.).

-

Енглески паркови

Прилагођавање влажном поднебљу које је било погодно за развој растиња.

Индустријализација и уништавање шума резлтирало је потребом за подржавањем природе при просторном обликовању паркова.

Енглески вртови, за разлику од француских, теже ка задржавању природних ријечних токова, продора ка пропланцима и сл. како би природа дошла што више до изражаја.

У XVIII вијеку се напуштају идеје правилних француских вртова који су били одраз моћи и афинитета владајуће класе и изискивали велике трошкове око одржавања.

У Енглеској се развија схватање о уређењу живописних природних паркова чије уређење и одржавање је изискивало релативно мала материјална средства.

Архитект William Kent –творац енглеских паркова слободне природне форме, неправилних стаза и обликовних елемената у складној композицији са природом.

Кинески вртови

Узор кинеским вртовима је подражавање природе у њеним облицима , структури и неправилностима.

Засновани су на три различите сцене:

- врт разоноде - врт страха и - врт одушевљења

Концепција кинеских вртова је у стварању доживљаја путем изненађења.

Елементи вртова:

- вода, - цвијеће, - необично растиње и дрвеће - мостови, - пагоде и павиљони - скулптуре (најчешће великих животиња)

Савремени паркови

Савремени паркови својим просторним појавама и умјетношћу условљени су друштвеним потребама и економском оправданошћу, а изражавају степен друштвеног уређења и ниво умјетничко-хортикултурних схватања.

Савремени паркови, поред рекреативне намјене имају одређену функцију са урбанистичко-друштвеног стајалишта, те се по својим концепцијама знатно разликују од композиција класичних, италијанских, француских и енглеских паркова из претходних епоха.

Паркови слободних концепција теже да својом намјеном и просторном диспозицијом омогуће посјетиоцу:

- лаку сналажљивост и прегледност,

- естетско-умјетничке услове

- функцију рекреације и пратећих садржаја у складу са величином и карактером парка.

Намјена површина унутар парка може бити диференцирана на:

- површине зеленила различите категоризације,

- садржаје парка (спортски терени, угоститељски садржаји, терасе, дјечија игралишта, умјетнички павиљони...),

- саобраћајнице

Колски саобраћај се у правилу завршава на рубовима парка, а кроз паркове пролази пјешачки и бициклистички сабраћај. Пјешачке зоне могу имати проширења са фонтанама, клупама, скулптурама .

Композиције паркова зависе од величине, карактера (рекреативни, спортско-рекреативни, меморијални, градски сквер...) и од урбанистичких критерија (природни услови локације, однос према околном простору, урбани репери, значај у градском ткиву и тд.)

Елементи паркова су: зеленило различите категоризације, вода, пјешачки партер, фонтане, скулптуре, спортске зоне, дјечија игралишта, угоститељски или културни садржаји, звучни и свјетлосни ефекти и тд.

Градско зеленило

Улога зеленила у урбанизму заснована је на његовој:

- естетско-архитектонској примјени - хигијенско-здравственој улози

Значај зеленила у градовима:

- повећава влажност зрака,

- смањује темпаратуру на асвалтним површинама и унутар градских блокова,

- пружа сјену и заштиту од прекомјерног сунчевог зрачења,

- смањује загађење ваздуха,

- пружа пријатне визуре и доприноси угодним амбијентима

- штити од вјетра

- дјелује на здравље људи чиме доприноси побољшању општих биоклиматских услова градских локалитета.

Значај зеленила у градском простору утицао је на стварање норми-стандарда код планирања функције зеленила у градова. Теорија и пракса се различито односе према потребама зеленила у градском простору. То зависи од величине града, природних услова унутар града и у његовом окружењу, културе, традиције, расположивих просторних ресурса и др.

Њемачки градови предвиђају 30 м2 зелених и рекреативних површина по становнику.

У ужем дијелу Бањалуке однос јавних зелених површина и броја становника је 13 м2 по једном становнику, док је однос свих зелених површина и броја становника 43м2 по становнику што се уклапа у европске стандарде.

Бањалука је град зеленила или вртни град.

Системи градских површина

По систему зелених простора разликује се:

- градско и

- ванградско зеленило

Градско зеленило чине:

- градски паркови и шеталишта

- скверови

- улични дрвореди и травњаци

- унутарблоковско зеленило

- дјечија игралишта

- зелене површине око друштвених објеката

- зелене површине ботаничких вртова

- гробља

- водене површине

Примјена система зелених површина зависи од величине града, природних услова и карактера урбанизације. У великим градовима, поред централног градског парковског зеленила постоје и рејонски паркови и распоред зелених структура унутар блокова у циљу равномјерног и функционално избалансираног односа са другим урбаним функцијама.

У малим градова често се изграђује један централни парк, унутарблоковско зеленило, дрвореди и травњаци уз саобраћајнице, што се непосредно наставља са околним зеленим појасом.

Распоред зеленила има задатак да изгради систем озелењавања у складу са урбанистичким поставкама стварања здравих услова за становање, рад и боравак становника града.

Према улози у урбаном простору зеленило се дијели на:

- површине јавног коришћења

- површине ограниченог коришћења

- површине специјалне намјене

3. ГРАДСКИ БЛОК - појам

Градски блок (елементарна групација или склоп) је минимална просторно и функционално цјеловита групација кућа, чијим се понављањем може формирати основно ткиво насеља.

Развојем градова формирани су принципи груписања који су се временом издвојили као типичне манифестације концепта склопа.

У нашем окружењу градски блокови се манифестују на три препознатљива начина:

А. Традиционални градски блок

Б. Макро или отворени блок

Ц. Не-блоковске групације

А. Традиционални градски блок

Традиционални градски блок састоји се од појединачно изграђених кућа на одговарајућим парцелама које су све заједно уоквирене јавном површином која их опслужује и чини саставни дио уличне матрице насеља.

Блок представља скуп парцела које су регулационом линијом издвојене од уличног, односно јавног простора који их окружује, а међусобно повезане и подијељене поступком парцелације.

Куће се граде паралелно са регулационом линијом улице или на самој регулационој линији, и сваком објекту припада дио уличног фронта и дио залеђа, све до парцела сусједних објеката.

Коефицијент изграђености може бити веома велики (2,5-4 и више, у зависности од спратности објеката).

Степен искоришћености парцела је, такође, веома велики (креће се од 40-80 %, а у неким случајевима може бити и већи).

Коефицијент изграђености је количник између бруто грађевинске површине свих етажа објекта (објеката) и површине парцеле (блока).

Степен искоришћености (заузетости) је количник између бруто грађевинске површине приземне етаже објекта (објеката) и површине парцеле (блока). Изражава се у процентима.

- парцела - грађевинска линија - регулациона линија

Повољности традиционалног градског блока као облика физичке структуре:

- ефикасност у начину организације простора - аутономност сваког појединачног објекта унутар своје парцеле - висок степен флексибилности у грађењу и коришћењу сваког појединачног објекта - мултифункционалност - адаптибилност (промјене у блоку: пренамјена, рушење, замјена, доградња, фазна

изградња, реконструкција у цјелини се одвијају у складу са потребама времена постепено, без утицаја на глобалну структуру и карактер блока)

- дмогућност високе изграђености простора (ефикасно коришћење простора) - могућност високе искоришћености простора (висок степен искоришћености простора

не мора да значи и ефикасно коришћење простора !)

Традиционални градски блок је прихваћен као парадигма основног урбаног функционално-физичког склопа, структуре која у себи садржи све нужне елементе чијим се мултиплицирањем може оформити градско ткиво.

Све друге структуре у простору се дефинишу и тумаче у односу на традиционални блок као репер или образац урбаног ткива у односу на који поредимо сваку другу врсту груписања (разбијени блок, макро блок, неправилни блок или не-блоковско груписање).

Карактеристике традиционалног блока одређене су:

- Карактеристикама кућа од којих је сачињен и улица које га уоквирију и опслужују;

- Функцијом коју блок има у погледу намјене објеката, функционалних карактеристика улица које га уоквирују или прожимају, начина како се користе унутрашња дворишта и тд.;

- Односом унутрашњих структура блока и његове цјелине према околном простору (дистрибуција садржаја);

- Значењем простора блока у друштвеном животу, традицији, култури....

Синтеза карактеристика које одређују елементи од којих се блок састоји (куће са парцелама, улице и остали јавни простори) дају блоку његове основне карактеристике, отвореност или затвореност (визуелну и функционалну), степен изграђености, хомогеност или хетерогеност структуре што у цјелини представља урбанитет.

Регулација блока

Регулација традиционалног блока односи се на низ правила која утичу на његове основне карактеристике и могу се свести на:

- правила парцелације - правила грађења

Правила парцелације захтијевају:

- да свака парцела буде што правилнија,

- да се, у правилу, парцела својом ужом страном граничи са улицом,

- да границе међу парцелама буду управне на уличну регулацију,

- да парцеле својом димензијом могу да задовоље врсту грађења којој су намијењене,

- да покрију цјелокупну површину блока.

Парцелација зависи од карактера улица и функције блока. Различита је димензија парцела код стамбене улице /блока у односу са пословну.

Угаона парцела има своје специфичности (двије уличне фасаде, често другачију уличну регулацију-повећан простор испред објекта, већи коефицијент изграђености...).

Правила грађења

Правила грађења са становишта морфологије блока односе се на:

- хоризонталну регулацију (хоризонтални габарити објеката дефинисани су грађевинским линијама);

- вертикални габарити објеката (спратност објеката изражена бројем етажа или висином објекта);

- обликовање објеката (архитектура, обликовни израз, однос према околним објектима у случају интерполације у постојећи улични низ;

- материјализација (примјена материјала у складу са карактером блока, традицијом, поднебљем, савременим архитектонским изразом и сл.)

Правила грађења са становишта функције блока односе се на:

- дозвољене, условно дозвољене и забрањене намјене објеката; - саобраћајне услове (колски, пјешачки, манипулативни, мирујући саобраћај); - услове прикључења на градску инфраструктуру; - услове противпожарне заштите; - услове хортикултурног уређења, - биоклиматске услове, - услове енергетске ефикасности - услове (мјере) заштите од поплава

Б. Отворен градски блок

Обухвата знатно већу површину од традиционалног блока и изграђен је, по правилу, високим објектима.

Карактерише га низак степен заузетости површине и висок степен изграђености.

Претендује да представља самосталну цјелину (просторну, функционалну, друштвену).

Отворен је у односу на уличну регулацију.

Традиционални блок подржава улицу као парадигму градске структуре.

Отворени блок подржава напуштање улице која се претвара у саобраћајницу која и даље уоквирује блок, али га просторно и функционално не додирује. Куће више нису на ободу улица, па су улице лишене свих других функција осим саобраћајних.

Функције јавних површина прелазе са рубних зона у унутрашњост блока која због тога губи елементе парцелације, јер сав неизграђени међупростор постаје јавна површина.

Саобраћајна сегрегација је карактеристична за отворен блок. Колски саобраћај (транзитни, унутрашњи сабирни, приступни до паркинга и сл.) у правилу остаје по ободима блока, док се унутрашњост препушта пјешацима.

Објекти унутар блока се знатно слободније распоређују и групишу, често независно од регулационих линија које дефинишу границе блока.

Пошто настају у условима доминације колективитета, ови се блокови граде “у једном даху”, па се једном изграђен блок сматра завршеним.

У обликовању објеката унутар блока, поред естетског израза архитектуре, доминира техничко-технолошка и економска рационалност и равноправност њиховог коришћења.

Функционално и просторно физичко устројство блока се у великој мјери заснива на поштовању природних, посебно еколошких околности. Ови блокови пружају могућност поштовања биоклиматских фактора локације који доприносе квалитетнијим условима живота и рада у њима.

Недостаци:

- више труда на одржавању објеката и површина, - услови безбиједности и социјализације су нарушени, - идентитет урбане структуре је често доведен у питање, - могућности трансформације ових блокова су ограничене (често су они по самој

изградњи готова цјелина коју није могуће квалитетно трансформисати, а да се не наруше просторно-физички и функционални односи).

Отворен блок је карактеристичан за период социјализма на нашим просторима.

Развој физичких структура усљед промјене природних физиолошких, физичких створених и друштвених образаца резултира настојањима трансформације како традиционалног, тако и отвореног блока.

Оне су, у нашим транзиционим условима, чешће усмјерене на релацију:

Отворен блок традиционални блок

Ц. “Не-блоковске” групације

Не-блоковске групације односе се на:

- груписање физичке структуре око саобраћајног трга у виду гроздова,

- низање кућа дуж коридора путева

Ови видови групација су различити од блокова али довољно специфични да се диференцирају у нашим урбаним структурама. За њих се не може рећи да су неправилне, неплански настале (иако има и таквих) јер поштују одређена правила и настају намјерно, унапријед смишљеним градитељским потезима.

Најчешће се ради о:

- наслијеђеним урбаним или полуурбаним структурама средњевијековних градова хришћанске и муслиманске цивилизације,

- структурама села,

- градским периферијама

- насељима бесправне изградње

- Не-блоковске структуре могу се подијелити у два вида:

- -ГРОЗД

- -НИЗ

- Гроздови су сабијене групације код којих је саобраћај лоциран “изнутра”, док се изграђене структуре налазе споља, по његовом ободу (као да су окупљени око саобраћајног језгра). Овакве групације настају у ситуацији када се посебна пажња обраћа на однос куће и слободног простора и на морфологију групације као цјелине.

- Овакав вид груписања може се посматрати и као “изврнути” блок (унутра саобраћај, а споља куће).

Низови настају:

- као подршка друмском типу насеља или - као насеља која су лоцирана на обали или некој другој граници површина - (денивелисано земљиште, граница шуме или пољопривредног земљишта, - унапријед дефинисане парцелације која разграничава земљишта

Овакав вид груписања може да се схвати и као “незавршени” блок (улице нису обухватиле простор око кућа и парцела па су улични низови остали отворени).

Групације гроздова и низова најчешће се срећу у двјема дијаметрално супротним ситуацијама.

У првој ситуацији ради се о наслијеђеним структурама у виду:

- спонтано формиране, некада руралне средине у којима је грађење слиједило услове терена, климе, намјене и статуса земљишта, као и локалних друштвених односа,

- старих урбаних насеља која су очувала своје матрице настале у неким сасвим другим историјским условима (на примјер, систем слијепих улица арапског града).

У другој ситуацији гроздови и низови се сусрећу у условима трагања за новим обрасцима живота и грађења који слиједе новонастале потребе (вртни градови, сателитски градови, новоизграђене престонице и сл.).

Трагање за новим видовима груписања физичких структура резултирали су неким новим насељима која представљају веома успјешне, за живот погодне амбијенте и услове, док су се неки примјери показали у пракси неадекватним у социјалном и економском аспекту, па су чак и срушени.

4. TREND URBANIZACIJE (UN Habitat 2008)

Osnovni generator ubrzanog urbanog razvoja je trend porasta urbanog stanovišta na zemlji sa oko 50% (2012) na blizu 70% do kraja treće decenije 21. vijeka (UN Habitat, 2012). Brojčano izraženo, urbano stanovištvo će u manje od dvije decenije biti uvećano za oko 2,7 biliona.

Porast broja urbanog stanovništva direktno će uticati na rast gradova, naročito u nerazvijenim zemljama, što otvara značajna pitanja koja se tiču prostornog i fizičko-

funkcionalnog karaktera urbanih sistema i njihovog održivog odnosa prema potrebama savremenih urbanih društava u različitim podnebljima, društveno-ekonomskim i kulturnim miljeima.

КОНТИНУИТЕТ ГРАДА

Континуитет града је физичко и духовно трајање урбане форме у простору и времену (физичко у погледу физичких структура урбаног простора, духовно у погледу значења које одређени простор има са становишта транспоновања живота и културе људи из претходних периода трајања (genius loci) у обрисе градског простора.

Физички континуитет града сагледавамо кроз физичке остатке историјских слојева садржаних у урбаној структури града.

Они се прате од античког периода (надземни остаци) који су, у зависности од степена очуваности интегрисани у урбану структуру настајалу у наредним периодима.

Урбана обнова и реконструкција су модел и метод интеграције старијих слојева у савремене физичке структуре, односно облици хармонизација савремених градоградитељских активности са урбаним насљеђем.

КОНТИНУИТЕТ ГРАДА – неке законитости проистекле из развоја градова у протеклим периодима

Значај и обим градитељског насљеђа детерминишу приступ и модел процеса развоја и континуитета града.

Старе културе (египатска, блиско-источна, источна, културе Маја и Астека и др. свједоче о постојању градова кроз духовни аспект значења простора на којем се налазе трагови несталих цивилизација).

Рим се развија на темељима античке културе и градитељског насљеђа.

Европски градови ренесансе и барока представљају вриједно насљеђе које снажно партиципира у концепту савремених урбаних матрица.

Сви историјски периоди остављају трага у урбаним матрицама.

Савремени период у градовима са мањим обимом насљеђа из претходних периода (какав је случај са градовима у нашем окружењу) пружа могућност снажнијег утицаја новије физичке структуре на градску форму (физички аспект).

Развој градова данашњице оптерећен је многобројним проблемима, нарочито у неразвијеном свијету: неконтролисано повећање броја становника, социјална неједнакост –појава сламова ескалира, загађена средина –климатске промјене...

Планирање развоја градова представља значајан утицајни фактор на урбану трансформацију градова данашњице и предуслов за њихов одржив развој.

УРБАНИ ИДЕНТИТЕТ

На контекстуалним условима и утицајима (природне и створене физичке карактеристике урбаног простора, друштвени процеси и човјек који је у средишту тих процеса, дух мјеста) заснован је урбани идентитет градова који је различит за сваку урбану средину.

Сваки град, у зависности од свог развоја кроз историју и свеукупног урбаног феномена, изграђује властити урбани идентитет. Он представља есенцију његових урбаних вриједности које се кроз будући развој требају његовати и даље унапређивати.

Урбани идентитет представља један од 9 принципа на којима се темељи развој градова данашњице.

9. Identity

IDENTITET

9.1. razvoj identiteta kao odgovor na klimatske karakteristike

9.2. identitet kao odgovor na klimu i kulturu

9.3. kreiranje novog identiteta gradskog centra PRIMJERI!!!

9.4. iskorišćavanje potencijala obala

- istorijske specifičnosti razvoja društva