uticaj urugvajske runde pregovora na … pravnog sistema 2006/27- projekat... · nakon prvog...

Ana JEVTIĆ UDK 339.54:061.1 (100)

UTICAJ URUGVAJSKE RUNDE PREGOVORANA MEĐUNARODNU RAZMENU1

RAZVOJ MEĐUNARODNE RAZMENENakon Prvog svetskog rata, koji je trajao gotovo pet godina, usledio je strahovit

poremećaj privrednih tokova mnogih evropskih zemalja, zahvatajući kako međuna-rodnu trgovinu u okviru evropskih zemalja, tako i trgovinu između evropskih i va-nevropskih zemalja. U zemljama zahvaćenim ratom proizvodnja, a posebno izvoz, bili su osetno smanjeni. Znatno smanjenje uvoza industrijskih proizvoda iz evrop-skih zemalja stimulisalo je podizanje industrijskih kapaciteta u SAD, Japanu, Indi-ji, Australiji i Latinskoj Americi. Priliv sve veće količine poljoprivrednih proizvoda iz Severne i Latinske Amerike u Evropu doveo je evropsku poljoprivredu u velike teškoće, naročito posle otvaranja Panamskog kanala 1914. godine. Naime, otvara-njem ovog kanala geografske distance za brodski prevoz su drastično smanjene (u proseku 50%), što je bitno povećalo mogućnost izvoza poljoprivrednih, i ne samo poljoprivrednih proizvoda sa područja Severne Amerike u Evropu. Zbog ovako po-većanog izvoza iz SAD u zemlje zapadne Evrope, u Evropi se sve više ističu zahtevi za spoljnotrgovinskom zaštitom primarne, a posebno poljoprivredne proizvodnje.

Za razliku od drastičnog pada izvoza niza zemalja Evrope, izvoz zemalja koje nisu direktno učestvovale u Prvom svetskom ratu kao što su SAD, Japan, Indija, Kanada i neke zemlje Latinske Amerike, znatno se povećao.

Po završetku Prvog svetskog rata privrede zemalja koje su direkno učestvovale u ratu bile su drastično oštećene, zbog čega se javlja potreba da se zaštite povišenim carinama. Tako se carinska tarifa pri uvozu industrijskih proizvoda po završetku rata, u odnosu na stanje pre rata, povećala u Nemačkoj sa 10% na 19%, u Fran-cuskoj sa 16,3% na 25,8%, itd2. U zemljama koje su tokom rata krenule u ubrza-nu industrijalizaciju nakon završetka rata preovladalo je mišljenje da svoju mladu industriju treba zaštititi protekcionističkim merama, obzirom da ona nije mogla biti osposobljena da se uspešno nosi sa konkurencijom iz zemalja zapadne Evrope, koja se mnogo brže oporavljala. Carinska ograničenja su bila veoma jaka, a bile su prisutne i necarinske barijere kao što su kvote i dozvole. Pored toga, ograničenja funkcionisanja deviznog tržišta često su nametala velike dodatne takse na trgovinu. Tako se dvadestih godina XX veka održavaju međunarodne konferencije na kojima se apeluje da zemlje izvrše liberalizaciju spoljne trgovine, ali većih efekata nije bilo.

1 Rad je prilog fakultetskom starteškom projektu o harmonizaciji prava Srbije sa pravom EU2 Mlađen Kovačević, Međunarodna trgovina, Beograd 2002, str. 25.

Uticaj Urugvajske runde pregovora na međunarodnu razmenu 339

U isto vreme rasplamsava se pravi trgovinski rat između niza evropskih i vanevrop-skih zemalja, što je u dobroj meri uticalo na pojavu velike ekonomske krize.

Ekonomska kriza nastala u periodu između 1929. i 1933. godine dodatno je, po nizu osnova, nepovoljno uticala na svetsku trgovinu. Smanjenje privredne aktivno-sti, i u vezi sa tim drastičan pad cena primarnih proizvoda, vrlo je nepovoljno uti-calo na izvoz ovih proizvoda, čime su bitno smanjene mogućnosti uvoza industrij-skih proizvoda u zemljama koje su u strukturi izvoza imale visoko učešće primarnih proizvoda. Potpuno napuštanje zlatnog standarda u međunarodnom monetarnom sistemu (1931–1932. godine) dodatno je destimulisalo međunarodnu trgovinu. U nizu evropskih zemalja zbog podržavanja politike protekcionizma, koja se ispoljava-la preko pojačanih carinskih i vancarinskih barijera, drastično su povećane carinske stope (Nemačka, Francuska, Italija Austrija, itd.), naročito na uvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Kao posledica svega iznetog, u periodu od 1913–1937. godine smanjilo se učešće Evrope kako u svetskom izvozu i uvozu primarnih, tako i industrijskih proizvoda.

Usledio je Drugi svetski rat, sada zahvatajući teritorije tri kontinenta (Evropu, Aziju i Afriku) u koji se uključuju i SAD. Uticaj Drugog svetskog rata na svetske trgovinske tokove je bio takođe razoran, i uslovio je njihovo smanjivanje kako po volumenu tako i po vrednosti. Kao rezultat ovih okolnosti dolazi do značajnog po-većanja carinskih i vancarinsih barijera. Po završetku Drugog svetskog rata formira se grupacija tkz. socijalistickih zemalja karakteristična po uvođenju državnog mo-nopola spoljne trgovine, što će se u izvesnoj meri nepovoljno odražavati na njihovu međunarodnu trgovinu. U atmosferi opšte stagnacije bilo je kranje vreme da se ulo-že određeni napori ka oživljavanju privredne aktivnosti, a time i privrede u celini.

Nakon završetka rata, usledilo je sa stanovišta međunarodne trgovine par veo-ma važnih događaja. U Bretton Woodsu formirani su Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (1944. godine). Krajem 1947. godine sklo-pljen je Opšti sporazum o carinama i trgovini. Usvojen je Maršalov plan obnove Evrope. Upravo u ovim godinama preduzimaju se prvi koraci na međunarodnom planu kako bi se se stvorila međunarodna trgovinska organizacija koja bi radila na liberalizaciji i unapređenju međunarodne trgovine.

FORMIRANJE GATT-a

Prvobitna namera bila je stvaranje treće institucije čiji bi cilj bio otklanjane trgovinskih prepreka radi učvršćivanja slobodne trgovine u okviru međunarodne ekonomske saradnje, pridružujući se dvema Bretton Woods institucijama – Svet-skoj Banci (SB) i Međunarodnom monetarnom fondu (MMF)3. Preko 50 zemalja učestvovalo je u pregovorima radi stvaranja Međunarodne trgovinske organizacije (MTO) kao specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija. Nacrt Povelje MTO-a je bio

3 Učesnici sastanka u Brreton Woods-u (koji je rezultirao ugovorom o MMF-u i Svetskoj banci) 1944. godine predvideli su i potrebu da otklone trgovinske prepreke kako bi se učvrstila slobodna trgovina, a time i formiranje Međunarodne trgovinske organizacije.

340 Ana Jevtić

prilično ambiciozan. Domet ovih odredbi nije bio ograničen samo na oblast libera-lizacije svetske trgovine, već je regulisao i druge oblasti kao na primer: zaposlenje, robne ugovore, restriktivnu poslovnu praksu, međunarodne investicije i usluge.

Pre nego što su pregovori oko MTO i bili završeni, 23 od ukupno 50 država učesnica odlučilo je 1946. godine da otpočnu pregovore o smanjenju carina i ostalih ograničenja. Nakon završenog Drugog svetskog rata njihova namera bila je davanje podstreka liberalizaciji trgovine i smanjenje protekcionističkih mera koje su posto-jale još od 1930. godine.

Već je prva runda pregovora imala za rezultat oko 45000 carinskih koncesija i uticaj na trgovinsku razmenu u vrednosti od oko 10 biliona dolara, što je obuhva-talo oko jednu petinu svetske trgovine. Sve 23 zemlje-učesnice su se složile da bi dogovorena pravila nacrta Povelje trebalo prihvatiti odmah, i to privremeno, kako bi zaštitili vrednost cariskih koncesija o kojima se pregovaralo. Kombinovani paket pravila bio je sastavljen od onih koji su se odnosili na trgovinu i carinske koncesije, i postaće poznat kao Opšti sporazum o carinama i trgovini. Sporazum je stupio na snagu januara 1948. godine, dok su se o Povelji MTO još uvek vodili pregovori. Po-menute 23 članice postale su osnivači-članovi GATT-a (ili „ugovorne strane“).

Iako je dogovor o Povelji MTO konačno postignut na Konferenciji UN o trgo-vini i zaposlenju u Havani marta 1948. godine, njena ratifikacija u pojedinim naci-onalnim zakonodavstvima se pokazala kao nemoguća. Povelja nije prihvaćena od strane SAD iako je ova zemlja uzela ucešće u diplomatskoj konferenciji u Havani i praktično formulisala ideju o formiranju Međunarodne trgovinske organizacije. Tako je GATT ostao jedini multilateralni instrument koji je regulisao međunarodnu robnu trgovinu od 1948. pa sve do osnivanja STO 1995. godine.

Tokom četrdesetsedam godina postojanja osnovni tekst GATT nije suštinski menjan, već je povremeno dopunjavan novim sporazumima u cilju daljeg sniža-vanja carina i ublažavanja ostalih vancarinskih prepreka u međusobnoj trgovini. Rezultati GATT-a ostvarivani su kroz opšte konferencije ugovornih strana na ko-jima su vođeni pregovori, poznate kao „runde pregovora“. Od osnivanja održano je ukupno osam rundi pregovora, koje su dobijale imena najcešće po mestima gde su se odvijale ili po ličnostima koje su ih obeležile. Ove runde pregovora imale su različite domašaje, a sa svakom novom rundom povećavao se broj zemalja članica. Najznačajnije su Kenedijeva runda pregovora, koja je proširila pregovore i na sma-njenje necarinskih barijera i uvođenje antidampinga, Tokijska runda sa usvojenom serijom sporazuma vezanih za uvozne dozvole, standardizaciju, zaštitne mehanizme itd, i naravno, Urugvajska runda pregovora koja uvodi čitave nove oblasti među kojima su trgovina uslugama, prava intelektualne svojine, rešavanje sporova i tran-sparentnost trgovinskih politika.

Uticaj GATT-a na promovisanje i liberalizaciju međunarodne trgovine je nes-poran. Međutim, i pored uspeha u pogledu smanjenja carina i njihovog zadržavanja na izuzetno niskom nivou, recesija u svetskoj privredi (tokom sedemdesetih i osam-desetih godina XX veka) je dovela do naglog povećanja raznih vancarinskih bari-jera. Sve veća stopa nezaposlenosti kao i zatvaranje fabrika doveli su do forsiranja bilateralnih sporazuma od strane Evrope i SAD sa zemljama u razvoju o njihovom


tzv. „dobrovoljnom“ ograničenju uvoza u razvijene zemlje, kao i sve većem uvo-đenju subvencija u poljoprivredi. Sve ovo dovelo je pitanje kredibilited GATT-a. S druge strane, međunarodna trgovina je postala kompleksnija nego što je bila pre 40 godina: ekonomska globalizacija uzimala je sve veći mah, trgovina uslugama koju inače GATT nije pokrivao, postala je glavna sfera interesovanja za većinu zemalja, a i međunarodne investicije su se rapidno razvijale. Svi ovi kao i mnogi drugi faktori doveli su do shvatanja da se moraju učiniti novi napori za proširenje multilateralnog sistema. Rezultat tih napora je Urugvajska runda pregovora, potpisivanje Marakeške Deklaracije i stvaranje STO.

STO – FORMIRANJE ORGANIZACIJE

Tokom pregovora u okviru Urugvajske runde lansirana je ideja da GATT pre-raste u novu, svetsku instituciju koja će imati status pravnog lica i u čiju će nadlež-nost doći sva pitanja vezana za stvaranje i funkcionisanje multilateralnog, svetskog trgovinskog sistema. Kao rezultat toga, pri zaključenju Urugvajske runde, na kojoj je učešće uzelo čak 125 zemalja i usvajanjem Finalnog akta, na Ministarskom sastanku u Marakеšu 15. aprila 1994. godine je potpisan sporazum o stvaranju svetske trgo-vinske organizacije, koja će početi sa radom 1. januara 1995. godine i u koju će se inkorporirati svi sporazumi do kojih se došlo tokom Urugvajske runde pregovora (GATT iz 1994. godine). Tako je Svetska trgovinska organizacija postala sukcesor GATT-a, ali sa mnogo više ovlašćenja nego što je imao Sporazum o carinama i trgo-vini. Sporazum o STO potpisale su 104 zemlje, mada su neke od njih uslovile svoje članstvo ratifikacijom sporazuma u svojim parlamentima. U momentu otpočinjanja sa radom, preko 80 zemalja, a među njima sve najveće izvoznice i uvoznice, postale su punopravne članice pokrivajući oko 90% svetske trgovine. U međuvremenu su jos 64 zemlje postale članice STO na koje je ukupno otpadalo preko 97% svetske trgovine proizvoda i komercijalnih usluga4. Od većih zemalja, sada je samo Ruska Federacija van ove organizacije5. Sedište Svetske trgovinske organizacije nalazi se u Ženevi.

RUNDE PREGOVORA

Tokom četrdesetsedmogodišnje istorije, osnovni tekst GATT-a dopunjavan je novim dodatnim sporazumima u cilju ostvarivanja veće liberalizacije međunarodne trgovine kroz ukupno osam rundi pregovora koje su bile sazivane u redovnim raz-macima. Sa svakom narednom rundom pregovora povećao se broj zemalja članica koje su učestvovale i to po osnovu uključivanja zemalja u razvoju i zemalja u tranzi-ciji kao i broj tema o kojima se pregovaralo. Pregled održanih rundi do Urugvajske, uključujući i broj zemalja koje su učestvovale kao i ostvareni rezulati prikazani su u tabeli. Iz navedenog pregleda se vidi da se najveći broj rundi odnosio na sniženje carina.

4 Mlađen Kovačević, Međunarodna trgovina , str. 4725 Zahtev za pristup Ruske Federacije u STO primljen je u junu 1993. godine, www.wto.org

342 Ana Jevtić

Naziv runde(period)

Broj zemalja Predmet pregovora Rezultati pregovora

Ženevska runda(1947) 23 Carinski pregovori u

industrijskom sektoruCarinske koncesije u obuhvatu

od 45000 carinskih pozicija

Anesi runda(1949) 29 Carinski pregovori u

industrijskom sektoruUmereno sniženje carinskih

stopa

Turska runda(1950–1951) 32 Carinski pregovori u

industrijskom sektoruCarinske koncesije u obuhvatu

od 8700 carinskih pozicija

Ženevska runda(1955–1956) 33 Carinski pregovori u

industrijskom sektoruUmereno sniženje carinskih

stopa

Dilon runda(1960–1961) 39

Carinski pregovori u industrijskom sektoru

Carinski pregovori pod uticajem konstituisanja

EEZ 1957. godine

Carinske koncesije u obuhvatu od 4400 carinskih pozicija

Nije prihvaćen predlog EEZ o linearnom sniženju carinskih

stopa na industrijske proizvode u iznosu od 20%

Kenedi runda(1963–1967) 74

Carinski pregovoriProširenje mandata

pregovora na razmatranje necarinskih barijera, antidampinga i utvrđivanje procedure na granici, tj. carinsko

vrednovanja robe

U razvijenim zemljama ostvareno je prosečno sniženje

carinskih stopa od 35%Konsolidacija razmenjenih

carinskih koncesija za 30000 carinskih pozicija

Sporazum o antidampingu i proceduri na granici

Tokijska runda(1973–1979) 99

Carinski pregovoriProširenje mandata

pregovora na razmatranje necarinskih barijera, antidampinga, subvencija, utvrđivanje procedure na granici,

uvozne dozvole, standardizacija, zaštitni

mehanizmi.

U razvijenim zemljama ostvareno je prosečno sniženje carinskih stopa od 3,3%, tako da one u proseku iznose 6% za

industrijske proizvodePostignuti sporazumi u

domenu primene necarinskih ograničenja

Izvor: Mlađen Kovačević, Međunarodna trgovina, Beograd 2002, str. 45.


URUGVAJSKA RUNDA

Septembra 1986. godine započela je da radom Urugvajska runda pregovora u urugvajskom gradu Puenta del Esteu. Na samom početku runde učešće je uzelo 103 zemlje-članice, da bi se taj broj u trenutku zaključenja runde u Marakešu (Maroko) aprila 1994.godine povećao na 125.

Finalnim aktom Urugvajske runde usvojeno je 28 sporazuma o liberalizaci-ji svetske trgovine, Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije, i četiri plurilateralna sporazuma koje su potpisale pojedine delegacije na Ministraskom sa-stanku u Marakešu.

Dva najvažnija dokumenta opšteg tipa usvojena na kraju Urugvajske runde su:1. Finalni akt Urugvajske runde multilaterarnih trgovinskih pregovora (koji

sadrži sve rezultate tih pregovora)2. Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije.Usvojeno je i trinaest multilateralnih sporazuma vezanih za trgovinu proizvo-

dima, od kojih su najznačajniji:– Opšti sporazum o carinama i trgovini iz 1994. godine,– Sporazum o poljoprivredi,– Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera,– Sporazum o tekstilu i odeći,– Sporazum o tehničkim preprekama u međunarodnoj trgovini,– Sporazum o antidampingu,– Sporazum o subvencijama i kompenzatorskim merama,kao i sledeći sporazumi:– Sporazum o uslovima za strana ulaganja koja utiču na spoljnu trgovinu,– Opšti sporazum o međunarodnoj trgovini uslugama,– Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine6.Na kraju, u okviru rezultata Urugvajske runde pregovora potpisana su i Meha-

nizmi za ispitivanje spoljnotrgovinske politike zemalja članica i Dogovor o pravili-ma i procedurama za rešavanje sporova.

Opšti sporazum o carinama i trgovini iz 1994. godine predstavlja skup unapre-đenih postojećih pravila, mehanizama i instrumenata koji se tiču zaštite pre svega carinske politike država članica. Među njima su najznačajniji:

– carine postaju jedini legitimni instrument zaštitne politike na granici,– primena necarinskih mera zaštite je u principu zabranjena (osim u speci-

jalnim slučajevima koji su precizno definisani);– zemlje članice STO su preuzele obavezu da u detaljno preciziranim roko-

vima ostvare postepeno snižavanje postojećih carinskih stopa ili njihovo potpuno ukidanje za pojedine proizvode;

6 Videti detaljnije o svim sporazumima: Rezultati Urugvajske runde multilateralnih trgovinskih pregovora, Institut Ekonomskih nauka, Beograd 1996. godine.

344 Ana Jevtić

– reciprocitetom u carinskim koncesijama utvrđuje se i tkz. konsolidovane carinske stope za pojedine proizvode, koje postaju obavezujuće i ne mogu se jednostavno menjati, odnosno povećavati, bez kompenzacije glavnim tr-govinskim partnerima;

– isključuje se diskriminacija zemalja članica i uvoznih proizvoda u odno-su na domaće, a klauzula najpovlašćenije nacije se bezuslovno primenjuje prema svim članicama STO;

– uvozni proizvodi iz zamalja članica STO imaju tkz. „nacionalni tretman“, tj. moraju imati isti tretman kao i domaći proizvodi;

– prosečna ponderisana carinska stopa na uvoz industrijskih proizvoda ra-zvijene zemlje će smanjiti sa 6,3% na 3,9% (tj. za 38%);

– bescarinski uvoz u ukupnoj vrednosti uvoza razvijenih zemalja se poveća-va sa 20% na 43%.

Spoljnotrgovinska razmena u oblasti poljoprivrede se reguliše Sporazumom o poljoprivredi, kojim se u poljoprivredi po prvi put primenjuju pravila slična onim koja se već decenijama primenjuju u trgovini industrijskim proizvodima.

Kako je osnovna briga svake zemlje obezbeđivanje osnovnih životnih namirni-ca po prihvatljivim cenama, u mnogim od njih postoje programi podrške koji imaju za cilj podsticanje proizvodnje hrane. Naime, ukoliko je domaća proizvodnja hrane nedovoljna ili ne postoje sredstva za njenu nabavku, posledice u vidu nedostatka hrane odraziće se direktno na stanovnistvo. Ovakvi programi medjutim, mogu ite-kako uticati na spoljnotrgovinsku razmenu u poljoprivredi. Programi domaće po-drške obuhvataju širok spektar mera čiji je cilj porast poljoprivredne proizvodnje, povećanje prihoda zemljoradnika, ili stimulisanje ruralnog stanovništva da se bavi poljoprivredom. Spektar programa se kreće od direktne podrške cena (garantovanje cena poljoprivrednih proizvoda) do subvencionisanja inputa čime se smanjuju troš-kovi proizvodnje. Ako se zemljoradniku garantuje cena proizvoda ili ukoliko za ulo-žena sredstva plaća manje od tržišne cene, on se time podstiče na veću proizvodnju. Veća domaća proizvodnja tih proizvoda znači da će tražnja iz inostranstva za njima biti manja, čime se veštački snižava cena proizvoda na svetskom tržištu i destimuli-še proizvodnja u zemljama koje nemaju mere podrške. Ovakva vrsta podrške, koja ima direktan ili indirektan uticaj na cenu proizvoda, te unosi poremećaje na svet-sko tržište, u okviru STO se definiše kao „Amber Box“ podrška. Sporazum takođe pravi razliku i između, tkz.“Blue box“ podrške kojom se ograničava proizvodnja poljoprivrednih proizvoda7 i „Green box“ podrške koja ne utiče na međunarodnu trgovinu, pa stoga i ne podleže primeni sankcija.

Neki programi domaće podrške imaju minimalan ili nikakav uticaj na proi-zvodnju i trgovinu, kao ni direktan niti indirektan uticaj na cene primarnih poljo-privrednih proizvoda. To su, na primer, programi usmereni ka razvoju seoskih obla-sti, olakšavanje pristupa tržištu, pružanje pomoći u hrani ugroženim potrošačima i čuvanje zaliha osnovnih proizvoda sa ciljem obezbeđivanja snabdevenosti hranom. Neke od navedenih „Green Box“ mera podrške moraju ispunjavati posebne kriteri-jume. Na primer, programi kojima se promoviše prodaja spadaju u ovu kategoriju 7 Ova vrsta podške je bila izuzeta od primene sankcija u 2001. godini..


samo ako nemaju efekat na prodajnu cenu proizvoda. Sve zemlje Članice su se sa-glasile da smanje ulaganja u „Amber Box“ programe. Tri kategorije podrške u okvi-ru „Amber Box“ programa su dozvoljene za zemlje u razvoju: subvencije investicija, subvencije inputa za zemljoradnike koji imaju niske prinose ili nekvalitetne resurse, kao i programi kojima se sprečava nezakonita proizvodnja opojnog bilja. U 2001. godini ukinuti su „Blue Box“ programi koji se odnose na direktna državna plaćanja sa ciljem ograničavanja proizvodnje. Ulaganja u okviru „Green Box“ programa nisu ograničena8.

U cilju smanjivanja podrške svaka zemlja izračunava Ukupnu meru podrške (AMS – Total Aggregate Measure of Support). AMS sabira troškove iz „Amber Box“ programa koji mogu biti vezani za konkretnu proizvodnju (kao što je program po-drške kupovini pšenice) ili poljoprivredu uopšte (kao što je subvencionisanje snab-devanja đubrivom). Pri izračunavanju, AMS se umanjuje za iznos „Amber Box“ programa koji su po obimu „mali“. Podrška koja se odnosi na proizvodnju konkret-nog poljoprivrednog proizvoda je „mala“ ako je njen iznos manji od 10 procenata od vrednosti ukupne godišnje proizvodnje tog proizvoda za zemlje u razvoju (od-nosno 5 procenata za razvijene zemlje). Podrška koja se ne odnosi na poljoprivre-du uopšte smatra se „malom“ ako je njen ukupan obim manji od 10 procenata od vrednosti ukupne godišnje poljoprivredne proizvodnje zemlje u razvoju (odnosno 5 procenata za razvijene zemlje)9. Razvijene zemlje su se složile da umanje AMS za 20 procenata do 2001. godine, dok su se zemlje u razvoju složile sa 13 procenata umanjenja do 2005. godine. Nerazvijene zemlje ne moraju da smanje svoju AMS (Član 9, stav 2 i 3).

Da bi se omogućio razvoj domaće poljoprivredne proizvodnje, u spoljnotr-govinskoj razmeni poljoprivredni proizvodi su obično bili podložni necarinskim barijerama (Non Tariff Barriers, NTB). NTB obuhvataju, na primer, kvote kojima se ograničava obim uvoza, minimalne uvozne cene ili promenljive uvozne dažbi-ne. Primenom ovakvih spoljnotrgovinskih barijera ograničava se pristup tržištu i onim zemljama koje bi mogle da ponude proizvode po nižim cenama od domaćih. Sporazum postignut tokom Urugvajske runde pregovora ima za cilj da uvede red i obezbedi lojalnu konkurenciju na svetskom tržištu ovih proizvoda. Zemlje članice su se složile da u budućnosti zabrane NTB i da sve postojeće NTB konvertuju u carinske tarife izračunavanjem odgovarajućih tarifnih ekvivalenata. U mnogim ze-mljama, obračunati tarifni ekvivalenti NTB su bili izuzetno visoki (200–300 proce-nata). Članice su, stoga, morale da obezbede minimalan pristup svom tržištu proi-zvodima koji su prethodno bili zaštićeni NTB kroz mehanizam tzv. „kvota carinskih stopa“ (tarrif rate quotas, TRQs). On omogućava primenu niže carinske stope na obim uvoza kojim se obezbeđuje minimalan pristup domaćem tržištu, i višu carin-sku stopu za uvoz koji prevazilazi minimalan obim. Minimalan pristup je iznosio 3 procenta domaće potrošnje, sa porastom na 5 procenata do kraja 2001. godine (od-nosno na 10 procenata do 2005. godine za zemlje u razvoju, Član 6, stav 4 i 5).

Članice STO su obavezne da smanje vrednost direktnih subvencija na nivo od 36% (u odnosu na prosek u periodu 1986–1990. godine) u toku šestogodišnjeg peri-

8 www.wto.massgroup.de9 Sporazuma o poljoprivredi- Član 6, stav 4,

346 Ana Jevtić

oda primene. Uz to, u istom periodu, količina subvencionisanog izvoza bi trebalo da se smanji za 21%. Zemlje u razvoju bi u periodu od deset godina trebalo da smanje direktne subvencije u iznosu od 24%10. Najmanje razvijene zemlje članice STO ne-maju obavezu po ovom osnovu (Član 9, stav 4).

Sporazum o poljoprivredi takođe sadrži posebne zaštitne odredbe kojima se obezbeđuje zaštita od isuviše niskih carinskih stopa (ova odredba obično nije na raspolaganju zemljama koje pristupaju STO); zahteva uzdržavanje od upotrebe kompenzatornih mera na podršku i izvozne subvencije koje su predmet smanjenja po Sporazumu; omogućava specijalan i diferencijalan tretman za zemlje u razvoju, nerazvijene zemlje i zemlje koje su neto uvoznici hrane (Član 15 i 16); obavezuje zemlje na Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera (Član 14); određuje mehanizam za rešavanje sporova (Član 19); formira Komitet za poljoprivredu pri STO (Član 17); i traži da, u cilju nastavljanja procesa reformi, nova runda pregovara o poljoprivredi počne 2000. godine (Član 20).

Realizaciju sporazuma o poljoprivredi nadzire Komitet za poljoprivredu pri STO11 .

Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera ističe osnovna prava i oba-veze članica u spovođenju mera kojima se obezbeđuje ispravnost hrane namenjene ljudskoj ishrani (zdravstvena ispravnost namirnica), zaštita zdravlja životinja (sani-tarne mere) ili biljaka (fitosanitarne mere), kada takve mere imaju uticaj na među-narodnu trgovinu (Član 1).

Sporazumom se priznaje pravo zemalja članica STO da uspostave standarde u pogledu sanitarne i fitosanitarne zaštite, i preduzmu sve neophodne mere, ali samo pod uslovom da se zasnivaju na naučnim principima i da se primenjuju samo u onoj meri koja je neophodna da bi se očuvalo zdravlje ljudi, životinja i biljaka. Države članice STO prilikom primene ovih mera ne bi smele da arbitralno ili nepravično vrše diskriminaciju među članicama, ili da dovedu do prikrivene restrikcije među-narodne trgovine. Sanitarne i fitosanitarne mere (SPS) se mogu koristiti samo pod sledećim uslovima, i to u obimu koji je neophodan da bi se zaštitio život i zdravlje ljudi, životinja i biljaka (Član 2):

– sve SPS mere moraju biti zasnovane na naučnim činjenicama,– SPS mere ne smeju ograničavati međunarodnu trgovinu,– prilikom primene SPS mera nije dozvoljena diskriminacija među zemlja-

ma u kojima postoje slični ili isti uslovi.Sporazum o primeni SPS mera podstiče zemlje članice STO da koriste među-

narodne standarde i preporuke u svim slučajevima kada oni postoje. Članicama je, međutim, dozvoljeno da koriste i viši nivo sanitarne i fitosanitarne zaštite od nivoa koji pružaju međunarodni standardi, ukoliko se na osnovu naučno zasnovane pro-cene rizika utvrdi da je takav nivo zaštite neophodan. Ukoliko ne postoje odgova-rajući međunarodni standardi, zemlje članice mogu da primenjuju mere zasnovane na naučnim metodama ili da preuzimaju odgovarajuće standarde drugih zemalja članica (Član 3).10 Predviđeno sniženje izvoznih subvencija je 14%.11 Prema Članu 18 Komitet za poljoprivredu ispituje napredak u primeni obaveza ustanovljenih

sporazumom.


Zemlje članice STO će preko Sekretarijata STO obavestiti ostale zemlje članice o svim sanitarnim i fitosanitarnim propisima, kao i o novim ili izmenjenim sanitar-nim i fitosanitarnim zahtevima koji utiču na međunarodnu trgovinu. Sporazum o primeni SPS takođe predviđa da svaka zemlja članica mora da formira informativni punkt u kome će zainteresovane zemlje članice moći da se informišu o svim pitanji-ma koja ih interesuju, i koji će obezbeđivati svu relevantnu dokumentaciju koja se odnosi na sanitarne i fitosanitarne propise, postupke kontrole i inspekcije, postupke procene rizika, kao i naznačenje ostalih nadležnih organa (Anex B Sporazuma).

Na osnovu sporazuma o primeni SPS mera formiran je Komitet za sanitarne i fitosanitarne mere koji omogućava redovne konsultacije o ispravnosti hrane ili me-rama zaštite zdravlja biljaka i životinja, koje utiču na međunarodnu trgovinu. Komi-tet takođe vodi računa o adekvatnoj primeni odredaba Sporazuma o SPS merama (Član 12).

Sporazum o primeni SPS mera izričito predviđa mogućnost za zemlje u razvo-ju i nerazvijene zemlje da traže tehničku pomoć u cilju poboljšanja sistema zaštite ispravnosti hrane i sistema zaštite zdravlja biljaka i životinja. Pomoć se obezbeđuje u oblastima tehnologije prerade, istraživanja ili razvoja infrastrukture, tehničkim sa-vetima, ekspertizom, finansijskom pomoći, itd (Član 9).

Međunarodni sporazum o tekstilu i odeći ima dugu predistoriju. Vec početkom 60-ih godina XX veka međunarodna trgovina tekstilom i odećom je izašla iz okrilja GATT-a. S obzirom da se tekstilna industrija razvijenih zemalja, zbog konkuren-cije vrlo jeftnih i sve kvalitetnijih proizvoda iz zemalja u razvoju našla u velikim teškoćama, razvijene zemlje preduzimaju mere zaštite koje su odudarale od pravila GATT-a. Od 1974. godine međunarodna trgovina tekstilom i odećom se reguliše Međunarodnim sporazumima o tekstilu (Multifibre Agreements – MFA). Režim MFA je definisao pravila na osnovu kojih su se primenjivale kvote, kroz bilateral-ne sporazume ili unilateralne akcije, uobičajeno dozvoljavajući godišnju stopu rasta kvota od 6 procenata. Takav sistem je obezbedio transparentnost, kao i određeni stepen predvidljivosti. Međutim, tokom vremena je postao previše komplikovan i restriktivan, sa brojnim negativnim efektima (npr. stopa rasta od 6 procenata često je, putem bilateralnih sporazuma u praksi bila drastično smanjena).

Sporazum o tekstilu i odeći (ATC) predviđa sistem za fazno uključivanje bila-teralnih sporazuma po MFA u GATT, ali isto tako obuhvata i trgovinu tekstilom i odećom koja je bila ograničena izvan MFA.

Centralni element ATC Sporazuma je progresivna i vremenski određena inte-gracija sektora tekstila i odeće u GATT iz 1994. godine.

Program integracije tekstila i odeće u STO bi se odvijao u četiri faze:Sve članice uvoznice tekstila i odeće su dužne da (i) od 1 januara 1995. godine

izvrše liberalizaciju za 16% svog uvoza iz 1990. godine, što znači da trgovina inte-grisanim proizvodima više ne može da bude predmet bilateralnih kvota te da će se na njih primenjivati globalna nediskriminatorna trgovinska pravila GATT-a, (ii) od 1 januara 1998. godine liberalizuje se dodatnih 17 % uvoza zemlje (iii) od 1 januara 2003. godine sledi liberalizacija dodatnih 18% uvoza tekstila i odeće (iv) tako da bi od 1 januara 2005. godine međunarodna trgovina tekstilom i odećom bila potpuno

348 Ana Jevtić

usklađena sa pravilima i disciplinom GATT-a, odnosno STO, koja važe za druge industrijske proizvode, nakon čega sledi ukidanje ATC-a (Član 2, stav 6 i 8).

Sve postojeće kvote po MFA režimu će biti eliminisane i neće se uvoditi nika-kva druga ograničenja osim onih koja su dozvoljena GATT-om. Sve članice koje su imale kvantitativna ograničenja za trgovinu tekstilom i odećom u decembru 1994. godine su morale da dostave obaveštenja o ograničenjima, uključujući pojedinosti o nivoima ograničenja, stopama rasta i odredbe o fleksibilnosti. Sve postojeće kvote će se postepeno povećavati za najmanje 16, odnosno 25, odnosno 27 procenata u svakoj od faza liberalizacije režima (Član 2, stav 14). Obaveza za obaveštavanjem STO je obuhvatala i sva spoljno-trgovinska ograničenja izvan MFA koja se odnose na tekstil i odeću – bez obzira da li su u skladu sa GATT-om iz 1994. godine ili nisu. Dozvoljena su samo ograničenja koja su kompatibilna sa GATT-om, dok sva ograničenja koja nisu saglasna sa GATT-om, moraju biti usklađena. Ovo usklađiva-nje trebalo je sprovesti ili u roku od jedne godine po stupanju na snagu Sporazuma ATC, ili progresivno po fazama u roku 10-godišnjeg prelaznog perioda ovog Spo-razuma prema programu koji je prezentirao STO, ali ne kasnije od šest meseci od stupanja Sporazuma na snagu.

Prema Sporazumu ATC osnovan je Nadzorni organ za tekstil (TMB) kao stalno telo STO za nadgledanje sprovođenja Sporazuma (Član 8).

Sporazum o tehničkim preprekama u međunarodnoj trgovini: tehničke barijere u spoljno trgovinskoj razmeni (TBT) su uslovi i ograničenja kao posledica propi-sanih specifikacija ili karakteristika robe. Sporazum je u osnovi usavršen sporazum zaključen u vreme Tokijske runde pregovora i osnovni mu je cilj da onemogući da propisi i standardi, kao procedure atestiranja i usaglašenosti postanu neopravdana prepreka za normalnu spoljnotrgovinsku razmenu. Odredbe Sporazuma o TBT pri-menjuju se na sve proizvode, industrijske i poljoprivredne.

Postoji nekoliko vrsta tehničkih prepreka u međunarodnoj trgovini, mada se mogu svrstati u tri grupe: a) prepreke koje proizilaze iz razlika koje postoje među zemljama kada su u pitanju standardi proizvoda, b) prepreke koje nastaju zbog po-stojećih razlika u nacionalnim propisima koji imaju snagu zakona i doneti su u cilju zaštite zdravlja, sigurnosti i zaštite okoline, c) prepreke koje nastaju zbog propisa-ne obaveze ispitivanja i atestiranja u cilju osiguranja usklađenosti nekog inostranog proizvoda sa nacionalnim propisima ili industrijskim standardima (što inostranog izvoznika izlaže dodatnim troškovima i produžava rokove isporuke). Ove prepreke mogu biti opravdane, tj. posledica viših standarda u nekoj zemlji, ali mogu biti i po-sledica namere da se preko njih štite interesi domaćih proizvođača, pa čak i čitavih sektora. Naime, tehničke prepreke, po nizu cenovnih i vancenovnih faktora smanju-je konkurentnost stranih potencijalnih konkurenata, kako iz sektora industrije, tako i iz poljoprivrede.

Ovim Sporazumom priznaje se pravo zemljama članicama STO da ovakve mere usvajaju u stepenu koji je odgovarajući za zaštitu zdravlja ljudi i životinja, kao i žaštitu okoline i potrošača. Međutim, i u ovom slučaju zemlje članice se podstiču da koriste međunarodne standarde kada su oni odgovarajući. Ovim Sporazumom se od članica STO zahteva da procedure za utvrđivanje usaglašenosti uvoznih pro-izvoda sa nacionalnim standardima budu objektivne i pravedne. Uz to, na članice


STO se apeluje da prihvate uzajamno priznavanje tehničkih standarda koji postoje u njihovim zemljama. Zemlje članice STO su ovim sporazumom prihvatile obavezu transparentnosti svih nacionalnih aktivnosti na planu izrade, usvajanja i primene standarda i tehničkih propisa. Na kraju, od članica se zahteva da osnuju nacionalne informativne punktove preko kojih bi se svi potencijalni inostrani izvoznici mogli obavestiti o vazećim tehničkim propisima, standardima i postupcima za ocenu usa-glašenosti inostranih proizvoda sa nacionalnim standardima (Član 10).

Sporazumom su za zemlje u razvoju predviđene izvesne povlastice, kao sto su da se u procesu pripreme i primene tehničkih propisa, standarda i postupaka za ocenu usaglašenosti ne moraju prihvatiti međunarodni standardi ukoliko nisu u skladu sa njihovim specifičnim razvojnim, finansijskim i trgovinskim potrebama; pravo na dobijanje tehničke pomoći u procesu izrade i sprovođenja tehničkih pro-pisa i standarda, pravo na vremenski ograničeno, delimično ili potpuno izuzeće od obaveza iz ovog Sporazuma (Član 12).

Komitet za TBT odgovoran je za sprovođenje Sporazuma i za davanje mišljenja članicama u vezi sa primenom odredaba Sporazuma (Član 13).

Sporazum o antidampingu predstavlja izuzetak od principa utvrđivanja gornje granice carinskih stopa i njihove jednake primene prema trgovinskim partnerima, u skladu sa principima najpovlašćenije nacije. Pošlo se od činjenice da se antidam-ping mere sve više koriste kao instrument spoljnotrgovinskog ograničenja, odnosno umesto zaštite od nelojalne konkurencije korišćene su u funkciji zaštite domaćih proizvođača od konkurentnog uvoza.

Damping se smatra jednim od vidova nelojalnog spoljnotrgovinskog poslova-nja; javlja se kada zemlja izvoznica nema komparativne prednosti u proizvodnji ne-kog proizvoda, a plasira ga na tržište druge zemlje po ceni koja je niža od cene koja se formira na domaćem tržištu (zemlje izvoznice). Dakle, upoređivanjem cene koju izvezeni proizvod ima na tržištu zemlje izvoznice i tržištu zemlje uvoznice može se ustanoviti da li damping postoji. Međutim, da bi se ovo poređenje obavilo, najčešće je neophodno prethodno izvršiti veliki broj složenih analiza kako bi te dve cene bile uporedive.

Novim sporazumom o antidampingu detaljno su razrađena pravila u kojim slu-čajevima se može uvoditi damping i uspostavljena je disciplina u njegovom korišće-nju. Generalno, Sporazum omogućava Vladama država članica da reaguju po pita-nju antidampinga samo u slučajevima u kojima postoji prava (materijalna) povreda konkurentne domaće privrede. Da bi došlo do primene ove mere država treba da dokaže da damping postoji, da utvrdi u kojoj meri postoji (tj. za koliko je niža izvo-zna cena u poređenju sa cenom zastupljenom na tržištu zemlje izvoznice) i dokaže da je damping stvarno prouzrokovao povredu ili da postoji opasnost da je izazove. U tom smilsu član VI GATT-a iz 1994. godine dozvoljava primenu antidampinga pri uvozu proizvoda koji imaju izvoznu cenu ispod „nominalne vrednosti“ (u od-nosu na cenu na tržištu odakle uvozni proizvod dolazi) i ako takav damping izaziva štetu proizvođačima zemlje uvoznice. Sporazum o antidampingu jos više precizira i proširuje član VI GATT-a u vezi sa metodom utvrđivanja da je cena nekog pro-izvoda zaista dampinška i uvodi dodatne kriterijume koji se moraju uzeti u obzir prilikom utvrđivanja da je damping pri uvozu konkretnog proizvoda izazvao štetu domaćim proizvođačima (Član 3).

350 Ana Jevtić

Postoje različiti načini izračunavanja obima dampinga određenog proizvoda. Najočigledniji način bio bi poređenje cene na domaćem tržištu zemlje izvoznice – tzv. normalne vrednosti – i cene po kojoj se proizvod prodaje uvozniku u drugoj zemlji – izvozne cene. Ipak, postoje mnogi slučajevi u kojima cene na domaćem tržištu nisu adekvatna mera „normalne vrednosti“ proizvoda. Tako, na primer, proi-zvod ne mora uopšte biti prisutan na domaćem tržištu, domaće cene mogu da budu niže od troškova proizvodnje, prodaja na domaćem tržištu može da bude nedovolj-na ili se proizvod proizvodi u netržišnoj ekonomiji. Sporazum sužava broj moguć-nosti i precizira tri metode za izračunavanje normalne vrednosti proizvoda.

U prvom slučaju bazira se na vrednosti (ceni) proizvoda na tržistu zemlje izvo-znice. Ukoliko se cena ne može odrediti na ovaj način, primenjuju se dve alternative: cena koju izvoznik primenjuje u drugoj državi ili cena koja se dobije kombinacijom proizvodnih i drugih troškova koje je izvoznik ostvario i uobičajene (normalne) marže.

Sporazumom je predviđeno da se vodi računa i izvrše odgovarajuće korekcije kada se porede proizvodi koji nisu u potpunosti identični – kada se razlikuju po svojim fizičkim osobinama, po obimu prodaje, načinu prodaje i poreskom tretmanu. Dampinška marža (razlika između izvozne cene i normalne vrednosti proizvoda) se najčešće izražava u procentima od izvozne cene. Na primer, ako nakon korekcije usled razlika koje utiču na poređenje, normalna vrednost iznosi 100, a izvozna cena 80, razlika je 20 i dampinška marža bi iznosila 25%12.

Određivanje u kojoj meri je ostvaren damping nije dovoljno. Antidanpinške mere se primenjuju samo onda ako su domaći proizvođači pretrpeli izvesnu štetu i u tom smislu sporazum precizira proceduru pokretanja antidanpinške istrage ko-jom se svim stranama u sporu pruža mogućnost prezentiranja argumenata i dokaza. Ukoliko istraga pokaže da postoji damping i da je naneta šteta domaćoj idustriji, izvozna kompanija može da preduzme meru povećanja svojih cena na dogovoreni nivo i izbegne uvođenje antidanpinških uvoznih carina. U tom smislu Sporazum utvrđuje detaljan postupak iniciranja antidampinških sporova, metod za sprovođe-nja odgovarajućih ispitivanja, kao i uslove koji obezbeđuju svim zainteresovanim stranama podnošenje odgovarajućih dokaza (Član 5 i 6). Ispitivanje podrazumeva objektivno istraživanje sledećih elemenata: (a) obima damping uvoza i njegov uticaj na cene sličnih proizvoda na domaćem tržištu i (b) uticaj koji ovakav uvoz ima na domaće proizvođače sličnih proizvoda.

Ukoliko nadležni organi ustanove da se damping pojavljuje u neznatnom obi-mu (manje od 2% od izvozne cene proizvoda) postupak ispitivanja dampinga se od-mah obustavlja (Član 5, stav 5.8). Ukoliko ispitivanje pokaže da damping postoji i da prouzrokuje štetu domaćoj industriji, izvozno preduzeće koje je uzrokovalo štetu može da podigne cenu na dogovoreni nivo kako bi izbeglo plaćanje antidampinške uvozne dažbine.

Mere antidampinga ne mogu trajati duže od 5 godina od dana uvođenja, osim ukoliko ispitivanje ne pokaže da bi prestanak njihove primene prouzrokovao štetu (Član 11).

12 Poljoprivreda i Svetska trgovinska organizacija, www.wto.massgroup.de


Sporazum o antidampingu ustanovio je i obavezu za članice STO da blagovre-meno i detaljno informišu Komitet za antidampišku praksu o svim prethodnim i konačnim antidampinškim postupcima. Zemlje članice su obavezne da šalju Komi-tetu izveštaje o svim ispitivanjima 2 puta godišnje. Sporazum podstiče zemlje člani-ce na međusobne konsultacije u slučaju neslaganja, a pored konsultacija, mogu da koriste postupak za rešavanje sporova u okviru STO (Član 16 i 17).

Sporazum o subvencijama i kompenzatorskim merama ima sličan cilj kao i spo-razum o antidampingu, sa izvesnim razlikama u pogledu aktera na koje se prime-njuje.

Sporazum ima dvostruki cilj: reguliše korišćenje subvencija i određuje protiv-radnje koje zemlje mogu preduzimati u odnosu na efekte subvencija. Sporazumom se daje mogućnost državi ili da pokrene proceduru za rešavanje sporova tražeći povlačenje subvencije (ili otklanjanje negativnog efekta njenog dejstva) ili da sama sprovede istragu i utvrdi posebnu carinu (poznatiju kao „kompenzacijska obaveza“) za uvoz onog subvenisanog proizvoda za koje je ustanovljeno da ugrožava domaće proizvođače.

Sporazum definiše pojam subvencije (finansijska pomoć od strane vlade ili bilo kog javnog tela na teritoriji zemlje-članice koja donosi korist, Član 1) i uvodi novi koncept tzv. „specijalne“ subvencije – subvencija dostupna pojedinom preduzeću ili industriji, ili grupi preduzeća odnosno grupi industrija na teritoriji države koja daje subvenciju (Član 2). Pod pretpostavkom da određena mera predstavlja subvenciju prema navedenoj definiciji, ona još uvek ne podleže sankcijama predviđenim odred-bama Sporazuma o subvencijama i kompenzatornim merama, ukoliko nije sprove-dena u odnosu na specifično preduzeće/industriju ili grupaciju preduzeća/industrija – dakle, ona mora biti „specifična subvencija“. Osnovni princip je da subvencija koja remeti raspodelu sredstava unutar ekonomije podleže sankciji; kada je subvencija široko dostupna, ne dolazi do takvog poremećaja.

Sporazum o subvencijama i kompenzatornim merama definiše tri kategorije subvencija: zabranjene, subvencije povodom kojih je moguće voditi spor i subvenci-je povodom kojih nije moguće voditi spor.

Zabranjene su dve kategorije subvencija zato što su usmerene na to da utiču na trgovinu i, shodno tome, da će ugroziti trgovinu ostalih zemalja-članica: (i) izvozne subvencije – to su subvencije koje zavise od izvoznih rezultata, i (ii) subvencije sup-stitucionisanja uvoza – to su subvencije koje zavise od upotrebe domaćih proizvoda, umesto uvoznih. Status zabranjenih subvencija moguće je dovesti u pitanje prema proceduri o rešavanju sporova u okviru STO i one su predmet ubrzanog postupka. Ukoliko se u procesu rešavanja nesporazuma utvrdi da je određena subvencija za-branjena, ona momentalno mora biti povučena. U protivnom, zemlja koja se žali može uvesti protiv-mere. Ukoliko su domaći proizvođači pogođeni uvozom sub-vencionisanih proizvoda, dozvoljeno je uvođenje kompenzatorne carine (Član 4).

Subvencije u pogledu kojih je moguće voditi spor su dozvoljene, ali ih je mo-guće dovesti u pitanje u okviru multilateralnog rešavanja sporova ili uvođenjem kompenzatorne mere, ukoliko imaju nepovoljno dejstvo na interese druge zemlje-članice.

352 Ana Jevtić

Sporazum o subvencijama i kompenzatornim merama sadrži tri usko definisa-ne kategorije subvencija povodom kojih se ne može voditi spor, tj. koje se ne mogu dovesti u pitanje multirateralno, niti mogu biti predmet kompenzatornih radnji ukoliko su u okviru određenih granica. To su (i) subvencije istraživanja, (ii) pomoć nerazvijenim regionima i (iii) subvencije koje se odnose na zaštitu životne sredine (Član 8). One su zaštićene, ili zato što se smatra da je verovatnoća da će izazvati nepovoljne posledice sasvim neznatna, ili zato što se smatra da imaju posebnu vred-nost i da ih stoga treba podsticati.

Kompenzatorna carina13 (kao paralela anti-damping carini) može se uvesti samo pošto je zemlja uvoza sprovela detaljno istraživanje slično onom koje se zahteva za anti-damping. Postoje detaljna pravila na osnovu kojih se odlučuje da li je proizvod subvencionisan (što nije uvek jednostavna računica), kriterijumi na osnovu kojih se odlučuje da li uvoz subvencionisanih proizvoda oštećuje domaću industriju, postup-ci za pokretanje i vođenje istraživanja i pravila o primeni i trajanju (prema članu 21 obično je to period od pet godina) kompenzatornih mera. Subvencionisani izvoznik takođe može pristati da povisi svoju izvoznu cenu kao alternativnu mogućnost na-plati kompenzatorne carine.

Sporazum uzima u obzir da subvencije igraju značajnu ulogu u ekonomskom razvoju zemalja u razvoju i obezbeđuje specijalan i diferencijalni tretman ovih ze-malja-članica. Najnerazvijenije zemlje i zemlje u razvoju koje imaju je bruto naci-onalni proizvod manji od $1,000 po glavi stanovnika izuzete su od kažnjavanja u pogledu zabranjenih izvoznih subvencija. Ostale zemlje u razvoju treba da ukinu izvozne subvencije do 2003. godine. Najnerazvijenije zemlje moraju da eliminišu subvencije supstitucionisanja uvoza do 2003. – za ostale zemlje u razvoju taj rok je bio do 2000. godine. Zemlje u razvoju takođe imaju povlašćen tretman ukoliko je njihov izvoz predmet ispitivanja koje se tiče uvođenja kompenzatorne carine. Ze-mlje u tranziciji su bile obavezne da ukinu subvencije do 2002. godine14.

Sporazum o uslovima za strana ulaganja: Sporazum o investicionim merama koje utiču na međunarodnu trgovinu (poznatiji kao TRIMs Sporazum) reguliše as-pekte ulaganja koji se odnose na međunarodnu trgovinu, i koristi se samo za mere koje se primenjuju u okviru trgovine robom.

Cilj sporazuma je da se regulišu uslovi za direktne strane investicije koje utiču na spoljnu trgovinu, tačnije da se omogući dalja ekspanzija i liberalizacija svetske tr-govine, kao i da se istovremeno olakšaju strana ulaganja i obezbedi rast i razvoj pri-vreda svih članica STO. Pored toga, akcenat je na eliminaciji određenih mera koje zemlje domaćini direktnih stranih investicija praktikuju, a koje mogu da ograniče i poremete međunarodnu trgovinu.

Sporazum predviđa da ni jedna članica ne sme primeniti tkz. TRIMs (Trade related investment measures) meru koja diskriminiše stranog investitora (uskraćuje mu nacionalni tretman koji predviđa da uvezena roba ne može imati tretman ne-povoljniji od onoga koji uživa roba domaće proizvodnje). Van zakona su stavljene i

13 Pojam kompenzatorska carina (dažbina) predstavlja posebnu dažbinu koja se uvodi kako bi se neutralisala neka subvencija koja se direktno ili indirektno daje proizvodnji, preradi ili izvozu robe, kako je propisano u Članu VI stav 3 GATT-a iz 1994. godine.

14 Poljoprivreda i Svetska trgovinska organizacija, www.wto.massgroup.de


mere koje uvode kvantitativna ograničenja (sto je inače još jedna povreda principa utsnovljenog GATT-om).

Anex ovog sporazuma sadrži ilustrativnu listu TRIMs mera za koje je ustanov-ljeno da su nekonzistentne principu nacionalnog tretmana. Naime, članice STO ne mogu zahtevati da preduzeće stranog ulagača kupuje ili koristi proizvode domaćeg porekla ili iz domaćeg izvora (uslovljavanje „domaće komponente“, na primer, uko-liko je propisom predviđeno da se brašno koje se proizvodi u zemlji sastoji od naj-manje 50 procenata domaće mlevene pšenice, takav propis krši princip nacionalnog tretmana pošto zahteva učešće domaćeg proizvoda u proizvodnji), ili uslovljavati da preduzeće stranog ulagača nabavlja ili koristi uvozne proizvode zavisno od obima ili vrednosti domaćih proizvoda koje to preduzeće izvozi (uslov uravnotežene raz-mene – nacionalni tretman je prekršen ukoliko, na primer, preduzeće koje se bavi proizvodnjom brašna ne izvozi brašno i stoga, zbog postojanja uslova uravnotežene razmene, ne može ni da uvozi pšenicu za mlevenje).

Sporazum ujedno zabranjuje i kvantitivne restrikcije i to: a) kojima se pre-duzeću stranog ulagača ograničava da za potrebe svoje proizvodnje uveze samo u onoj količini ili vrednosti koja uz ostvareni njegov izvoz, obezbeđuje uravnoteženje njegove spoljno trgovinske razmene, b) kojima se preduzeću sa stranim ulaganjem ograničava mogućnost kupovine deviza za potrebe njegovog uvoza koje prevazilaze njegov devizni priliv po osnovu izvoza, i c) kojima se pomenutom preduzeću ogra-ničava izvoz (Anex Sporazuma).

Prema Sporazumu TRIMs zemlje članice moraju obavestiti Savet za trgovinu robama o svim merama koje primenjuju, a koje nisu u skladu sa odredbama ovog Sporazuma, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu Sporazuma o STO (Član 5).

Sve mere koje nisu u skladu sa Sporazumom moraju biti eliminisane. Sporazum predviđa prelazni period, dozvoljavajući članicama da zadrže naznačene mere u ograničenom vremenskom periodu nakon stupanja na snagu Sporazuma STO (dve godine za članice – razvijene zemlje; pet, odnosno sedam godina za članice koje su zemlje u razvoju, odnosno nerazvijene zemlje). Na mere uvedene u periodu kra-ćem od 180 dana pre stupanja na snagu Sporazuma STO, ne mogu se primenjivati odredbe o prelaznom periodu (Član 5).

Svaka zemlja članica, u cilju obezbeđivanja transparentnosti, mora obavestiti Sekretarijat STO o publikacijama u kojima se objavljuju investicione mere koje uti-ču na međunarodnu trgovinu, uključujući i one mere koji se primenjuju na regio-nalnom i lokalnom nivou.

U skladu sa Sporazumom je osnovan Komitet za TRIMs koji treba da nadgleda sprovođenje i primenu Sporazuma i ispunjenje obaveza zemalja članica koji se obič-no sastaje svakih šest meseci (Član 7). Najveći deo dosadašnjih aktivnosti Komiteta bio je usmeren na razmatranje notifikacija primljenih od zemalja članica.

Opsti sporazum o trgovini uslugama je prvi i jedini skup multilateralnih pravila koja regulišu međunarodnu razmenu usluga.

Uvođenje novih tehnologija koje su omogućile lakše pružanje usluga (npr. sate-litska komunikacija), razbijanje davno ustanovljenih monopola u mnogim zemljama

354 Ana Jevtić

(npr. fiksna telefonija) i postepena liberalizacija do tada kontrolisanih sektora, kao što su bankarstvo i osiguranje dovelo je do naglog povećanja međunarodne trgovine u sektoru usluga. Na isti način, kao i kod međunarodne trgovine robom, javila se potreba multiratelarnog regulisanja pravila u ovoj oblasti. U tom smislu formulisanje GATS-a, inspirisano je u osnovi istim ciljevima kao i GATT: poboljšanjem uslova za međunarodnu trgovinu i ulaganje kroz multilateralno utvrđena pravila, stabilizaci-jom spoljno trgovinskih odnosa kroz pravila zasnovana na principu najpovlašćenije nacije (MFN) i progresivnoj liberalizaciji kroz naredne runde pregovora. Osnovni ciljevi sporazuma su ostvarivanje progresivne liberalizacije trgovine uslugama koja se ostvaruje kroz uzastopne runde pregovora čime se direktno utiče i na privredni rast svih trgovinskih partnera sa posebnim osvrtom na zemalje u razvoju, podsti-canje ekonomskog rasta i razvoja kao i veće učešće zemalja u razvoju zasnovano na podršci i pomoći pruženoj sa ciljem povećanja njihovog učešća u svetskoj trgovini uslugama i povećanja izvoza usluga.

Sporazum se sastoji iz tri dela: okvirni sporazum opštih pravila i discipline, aneksa koji regulišu posebne uslove u pojedinim sektorima i nacionalne liste konce-sija vezanih za ulazak na tržište. Sporazum se primenjuje podjednako na sve članice STO, dok o listi obaveza odlučuju članice kojih se liste tiču, na osnovu rezultata pregovora ili sporazuma sa drugim članicama STO. Sporazum se pridržava principa da svaka članica STO može da prihvati specifične obaveze koje odgovaraju nivou njenog razvoja, i stoga je opšte prihvaćen stav da će zemlje u razvoju verovatno pri-hvatiti manji broj obaveza od njihovih razvijenijih partnera.

Sporazum definiše četiri načina pružanja usluga koje se smatraju spoljnotrgo-vinskom razmenom (Član 1, stav 2):

1. Pružanje usluge preko državne granice, odnosno sa teritorije jedne članice na teritoriju neke druge članice (npr. međunarodni telefonski pozivi).

2. Korišćenje usluga u inostranstvu, kada korisnik odlazi na teritoriju druge zemlje i tamo kupuje uslugu, ili kada se određena stvar, vlasništvo korisnika pošalje u inostranstvo radi servisiranja (npr. popravka broda).

3. Snabdevanje uslugama putem komercijalnog prisustva podrazumeva direk-tno ulaganje u izvozno tržište putem osnivanja preduzeća u inostranstvu sa ciljem pružanja usluge (npr. banka iz jedne zemlje koja obavlja aktivnosti u drugoj zemlji preko svoje filijale).

4. Snabdevanje putem prisustva (ili kretanja) fizičkih lica podrazumeva pri-vremeno prisustvo pojedinca (koji nije pravno lice kao u slučaju preduzeća) na izvoznom tržištu, radi pružanja usluge (npr. konsultant).

Liberalizacija kao glavni cilj Sporazuma se poklapa sa javnim interesom da mnoge oblasti sektora budu pazljivo regulisane. GATS pravi razliku između trgo-vinskih prepreka koje remete konkurenciju i ograničavaju pristup tržištima, sa jedne strane, i pravila koja su neophodna da bi se sprovodili ciljevi legitimne politike i osiguralo uredno funkcionisanje tržišta, sa druge strane. Cilj je da se, putem pro-gresivne liberalizacije, smanje ili otklone prepreke u trgovini, ne ugrožavajući pri tome osnove politike. Dok ograničenje broja dobavljača-pružaoca određene usluge ili diskriminacija prema stranim dobavljačima predstavlja prepreku trgovini usluga-


ma i u principu je predmet liberalizacije putem pregovora, sa druge strane, zahtev za usaglašenost sa tehničkim standardima ili kvalifikacijama, čiji je cilj postizanje nivoa kvaliteta i zaštita javnog interesa, se smatra neophodnim propisom, odnosno neophodnim oblikom regulisanja.

Uvodi se nova definicija trgovine. Pod međunarodnom trgovinom obično se podrazumeva samo kretanje robe i usluga preko državne granice. Budući da ispo-ruka usluga često zahteva i fizičko prisustvo lica ili preduzeća koje pruža uslugu na izvoznom tržištu, definicija trgovine po GATS-u mora da bude mnogo šira. Defini-cija obuhvata ne samo pružanje usluga koje se obavlja preko državnih granica, već i transakcije koje uključuju kretanje faktora proizvodnje (kapitala i rada) preko dr-žavne granice. Proširena definicija međunarodne trgovine po GATS-u (obuhvatanje kretanja faktora proizvodnje preko državne granice) znači takođe da se GATS utiče na mnogo veći broj mera domaće politike i propisa nego GATT.

Osnovni elementi Opsteg sporazuma o trgovini uslugama su:– svaka zemlja članica, u skladu sa svojom listom koncesija, mora tretirati

stranog pružaoca usluga i njegove usluge na isti način kao što tretira do-maće, odnosno mora mu obezbediti nacionalni tretman (princip nacional-nog tretmana u okviru GATS se odnosi ne samo na tretman usluge (kao proizvoda), već i na tretman preduzeća ili lica koje pruža uslugu – stoga su svi domaći propisi koji se tiču tretmana, kako stranog ulaganja, tako i stranog kadra koji vrši aktivnosti pružanja usluga, direktno podložni oba-vezama članice definisanim GATS-om)

– svaka zemlja članica mora obezbediti svim stranim pružaocima usluga tre-tman najpovlašćenije nacije, tj. ne može vršiti diskriminaciju među njima;

– svaka članica mora obezbediti transparentnost, odnosno publikovanje svih relevantnih zakona i propisa koji regulišu spoljnu trgovinu uslugama,

– svaka članica u svojim listama koncesije identifikuje one usluge i uslužne aktivnosti za koje garantuje pristup njenom tržistu. Svako ograničavanje pristupu tržištu stranim pružaocima usluga mora se uneti u listu koncesija. Date koncesije se mogu izmeniti ili povući samo nakon pregovora o kom-penzacijama za zemlje koje bi time bile pogođene.

Sporazumom se zahteva da članice nastave pregovore oko dalje liberalizacije međunarodne trgovine uslugama u četiri sektora: baznim telekomunikacijama, po-morskom transportu, kretanju fizičkih lica i finansijskim uslugama.

Nacionalna lista specifičnih obaveza svake članice sadrži: (i) Listu specifičnih obaveza, i (ii) Listu izuzeća po članu II (MFN tretman). Da bi se ustanovilo za koje sektore usluga i pod kojim uslovima važe osnovni principi GATS-a – pristup trži-štu, nacionalni tretman i MFN tretman na teritoriji koja je pod jurisdikcijom neke članice, neophodno je pozvati se na listu te zemlje, kao i (ako je potrebno), na listu MFN izuzeća. Obaveze i ograničenja se navode prema četiri načina pružanja usluga kojima se definiše trgovina uslugama (prekogranično pružanje usluga, korišćenje usluga u inostranstvu, komercijalno prisustvo, i prisustvo fizičkih lica).

Prilikom preuzimanja obaveza, vlade članica određuju mogućnost pristupa tr-žištu i nacionalni tretman na način koji je sličan određivanju gornjih granica carin-

356 Ana Jevtić

skih stopa u Listi carinskih ustupaka. Time se inostranim privrednim subjektima garantuje da uslovi pristupa i poslovanja na tržištu neće biti menjani na njihovu štetu. Obaveze se mogu povući ili menjati samo nakon dogovora o kompenzacio-nim aranžmanima sa zemljama koje su njima pogođene, a nikakva povlačenja ili promene nisu dozvoljene u periodu od tri godine koji se računa od momenta kada Sporazum stupi na snagu. Takve promene obaveza ne smeju ugroziti primenu tre-tmana najpovlašćenije nacije. Međutim, dozvoljeno je u svako vreme dodavati nove, ili uvoditi viši nivo zaštite u postojeće obaveze.

MFN tretman je opšta obaveza koja se primenjuje na sve mere koje se tiču tr-govine uslugama1. Međutim, dogovoreno je da pojedine mere koje nisu u skladu sa MFN tretmanom mogu biti zadržane, u principu ne više od deset godina, i pod uslovom da se preispitaju najkasnije nakon pet godina. Takve mere su morale da budu naznačene u spisku MFN izuzetaka koji se podnosio do kraja Urugvajske run-de ili do kraja produženih pregovora o pojedinim sektorima. U skladu s tim, mol-bama članica za priznavanje izuzeća prema članu II može se izaći u susret samo u skladu sa odredbama o odricanju Marakeškog sporazuma.

Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS) je poku-šaj da se smanje razlike u načinu zaštite ovih prava širom sveta i da ona budu regu-lisana opštim međunarodnim pravilima. U slučaju trgovinskih sporova o pravima intelektualne svojine, primenjuje se sistem STO o rešavanju sporova.

TRIPS reguliše sledeće vrste intelektualne svojine:– Autorska i srodna prava;– Žigove, uključujući i uslužne žigove;– Geografske oznake;– Industrijske modele i uzorke;– Patente;– Šeme (topografije) integrisanih kola;– Neotkrivene informacije, uključujući i trgovinske tajne.Prava intelektualne svojine se najčešće dele u dve glavne oblasti – (i) autorska i

srodna prava, i (ii) prava industrijske svojine.Članice STO ovim Sporazumom preuzimaju obavezu nacionalnog tretmana po

kojoj vlasnici intelektualne svojine iz drugih članica moraju dobiti isti tretman kao i domaća lica, kad je u pitanju zaštita prava intelektualne svojine. Njime se svaka članica obavezuje da svim ostalim članicama obezbedi status najpovlašćenije nacije, čak i ako je takav tretman povoljniji od tretmana koji članica priznaje domaćim licima. Sporazum teži da obezbedi prihvatanje odgovarajućih standarda u svim ze-mljama članicama STO. Zaštita prava intelektualne svojine treba da, kroz odredbe Sporazuma, doprinese unapređenju tehnoloških inovacija i transferu tehnologije na uzajamnu korist stvaralaca i korisnika, na način koji podstiče socijalno i ekonomsko dobrobit.

1 Nacionalni tretman defi nisan je u sva tri sporazuma STO: u članu 3 GATT-a, u članu 17 GATS-a i u članu 3 TRIPS-a, mada se mora priznati da postoje male razlike u defi niciji nacionalnog tretmana u sva tri dokumenta.


Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine obuhvata 5 op-štih pitanja:

1. kako treba primenjivati osnovne principe međunarodnog trgovinskog si-stema i drugih međunarodnih sporazuma o intelektualnoj svojini;

2. kako adekvatno zaštititi prava intelektualne svojine;3. kako države treba da adekvatno sprovode ova prava na svojim tertorijama;4. kako rešavati sporove o intelektualnoj svojini između članica STO; i5. posebne prelazne odredbe predviđene za period uvođenja novog sistema.Njime se kreacije u sferi industrijskog dizajna zaštićuju na period od deset, a

patenti i sve inovacije na period od dvadeset godina. Ovim Sporazumom se trgo-vinske tajne i know-how (koji imaju komercijalnu vrednost) moraju štititi od naru-šavanja tajnosti i drugih postupaka suprotnim dobrim poslovnim običajima, čime se zemljama članicama priznaje pravo da preduzimaju mere protiv nelojalne konku-rencije u ovoj sferi.

Sporazum postavlja standarde zahtevajući, najpre, usaglašenost sa materijalno pravnim obavezama iz trenutno važećih tekstova glavnih konvencija Svetske orga-nizacije za intelektualnu svojinu: Pariske Konvencije o zaštiti industrijske svojine i Bernske Konvencije o zaštiti književnih i umetničkih dela. Sa izuzetkom odredaba Bernske Konvencije, koje se odnose na moralna prava, sve glavne materijalnopravne odredbe ovih konvencija su inkorporisane u TRIPS tako što se na njih upućuje, (re-ferencom) čime su postale obavezujuće po TRIPS Sporazumu. TRIPS uvodi znača-jan broj dodatnih obaveza u materiji u kojoj su prethodne konvencije imale pravne praznine ili neadekvatna rešenja. TRIPS Sporazum se zbog toga ponekad naziva i „Bernski i Pariz plus sporazum“.

Drugi glavni skup odredaba uređuje nacionalni postupak i pravna sredstva za sprovođenje prava intelektualne svojine. Sporazum postavlja određene opšte prin-cipe koji se primenjuju za sprovođenje svih prava intelektualne svojine, i takođe sadrži odredbe o građanskim i upravnim postupcima i pravnim sredstvima, privre-menim merama, posebnim zahtevima koji se odnose na pogranične mere i krivič-nim postupcima gde se preciziraju postupci i pravni instrumenti koji moraju biti dostupni kako bi titulari mogli uspešno sprovesti svoja prava (Odeljak 1, 2, 3, 4 i 5, Sprovođenje prava intelektualne svojine, TRIPS). U tom smislu Zemlje članice potpisnice ovog Sporazuma su preuzele obavezu da obezbede procedure i pravne lekove kako bi obezbedile da se prava intelektualne svojine na njihovoj teritoriji efi-kasno ostvaruju. One takođe moraju obezbediti fer i pravične procedure koje i efi-kasno sankcionisu prekrsioce prava intelektualne svojine. Njima se mora predvideti drugostepeno sudsko razmatranje žalbi po osnovu prvostepenih sudskih odluka. Članice moraju obezbediti krivične procedure i kazne bar u slučajevima namernog krivotvorenja trgovačkog znaka ili piraterstva u oblasti copyright-a. Na kraju one moraju obezbediti i mehanizam kojim bi vlasnici prava industrijske svojine mogli dobiti pomoć od carinskih organa kako bi se sprečio uvoz krivotvorenih ili piratskih proizvoda.

Na sve sporove između članica STO koji nastanu u vezi sa obavezama iz TRIPS-a primenjuje se postupak rešavanja sporova predviđen pravilima STO (Član 64).

358 Ana Jevtić

Razvijenim zemljama je ostavljen period od godinu dana da obezbede usagla-šenost svojih zakona i prakse sa TRIPS Sporazumom, dok za zemlje u razvoju i zemljama u tranziciji predviđen period iznosi pet godina. Najmanje razvijenim ze-mljama ostavljen je rok od 11 godina za primenu Sporazuma (Član 65 i 66).

Savet za trgovinske aspekte intelektualne svojine vrši nadzor nad funkcionisa-njem ovog Sporazuma i usaglašenošću nacionalnih propisa sa njim. Savet takođe prati da li članice ispunjavaju svoje obaveze iz Sporazuma i omogućava članicama da se konsultuju o pitanjima vezanim za trgovinske aspekte prava intelektualne svo-jine.

***Urugvajska runda trgovinskih pregovora dovela je do najveće reforme sistema

svetske trgovine od vremena GATT-a. Za sedam i po godina (od 1986 – 1994. godi-ne) koliko je trajala, mandat pregovora je bio značajno proširen u odnosu na pret-hodne runde obuhvatajući veliki broj aktuelnih tema različitih sektora međunarod-ne trgovine. Za razliku od prethodnih rundi u okviru kojih su se pregovori bazirali uglavnom na problematici sniženja carina i regulisali sektore vezane za trgovinu ro-bom, eventualno dodirujući druge oblasti, Urugvajska runda pregovora sublimirala je problematiku gotovo celokupne svetske trgovine proširujući pregovore i na teme vezane za komercijalne usluge, zaštitu prava intelektualne svojine, direktne strane investicije i slično.

Doprinos Urugvajske runde liberalizaciji međunarodne trgovine kao polaznog cilja je neosporan. Urugvajske runda doprinela je bitnom smanjenju ukupnog nivoa zaštite međunarodne trgovine, utvrđivanjem „obavezujuće“ gornje granice kako ca-rinskih stopa tako ostalih „opterećenja“ što je u praksi značilo definisanje konačne vrednosti svih obaveza koje mogu biti predmet carine. Od stvaranja GATT-a, pre više od 50 godina, prosečna carina na uvoz industrijskih proizvoda većine visoko razvijenih zemalja je spuštena na ispod 5% i većina netarifnih prepreka je stavljena van snage. Zemlje u razvoju sada mnogo više učestvuju u radu STO, a u većini slu-čajeva takođe su ograničile svoje industrijske tarife. Netarifna ograničenja trgovine u oblasti poljoprivrede su zamenjena tarifama, a sve tarife su ograničene. Na taj na-čin su postavljene osnove dugoročne reforme međunarodne trgovine poljoprivred-nim proizvodima i nacionalne (državne) politike u oblasti poljoprivrede, sa ciljem veće integracije ove oblasti u okvire tržišne ekonomije. Pravila koja regulišu trgovi-nu u oblasti poljoprivrede su postala čvršća, pružajući veću izvesnost i stabilnost i izvoznicima i uvoznicima. Značajan rezultat ostvaren u Urugvajskoj rundi je pruža-nje specijalnog tretmanta zamljama u razvoju i nerazvijenim zamljama (Special and Differential Tretment) koji se reflektuje, između ostalog, u mogućnosti modulacije obaveze, odnosno određivanju različitih rokova za implementiranje sporazuma kao i ustanovljavanje različitog nivoa obaveza u zavisnosti od kategorije zemlje člani-ce. Obezbeđen je ravnomeran proces integracije sektora tekstila i odeće u započet GATT-u 1994. godine, tako što je definisan čvršćim pravilima i kaznenim merama. Doneta su pravila o necarinskim graničnim merama i regulisane su granične pro-cedure vezane za carinsku i spoljnotrgovinsku administraciju kroz niz sporazuma koji regulišu pitanja carinskog vrednovanja, kontrole pre isporuke i pravila o pore-


klu robe. Uspostavljena je disciplina u korišćenju antidampinga i striktno određeni uslovi pod kojima se mogu primeniti mere samozaštite. U oblasti koja se tiče stranih ulaganja uklonjene su prepreke za strane investicije i uspostavljen jednak tretman domaćeg i stranog ulagača. Regulisana su i prava i obaveze članica u sprovođenju mera kojima se obezbeđuje ispravnost hrane namenjene ishrani ljudi, zaštita zdrav-lja životinja ili biljaka u slučajevima kada takve mere imaju uticaj na međunarodnu trgovinu. U pogledu načina rešavanja sporova usvajanje posebnog dokumenta ima-lo je za rezultat učvršćivanje i razvijenije formulisanje sistema rešavanja sporova. Predviđeno je i uspostavljanje discipline u trgovini pravima intelektualne svojine. Formulisana su pravila za trgovinu uslugama i obezbeđen povećani nivo liberaliza-cije trgovine uslugama. Većina zemalja je posle Urugvajske runde postala otvorenija za trgovinu nego ikada pre.

Poseban značaj ima i potpisivanje Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije. STO je postala trajno institucionalno telo u okviru koga će se regulisati budući trgovinski odnosi članica. Osnovni cilj je i bio uspostavljanje stabilne in-stitucije za implementiranje i administriranje budućih multilateralnih ugovora kao i za objedinjavanje različitih ugovora u jedinstven sistem. Organizacija istovremeno obezbeđuje i multilateralni forum za vođenje pregovora članica u oblastima koje se tiču njihovih multilateralnih trgovinskih odnosa, ali i okvir za implementaciju rezultata proisteklih iz pregovora. U praksi, STO bi trebalo da služi kao forum za buduće pregovore u vezi svih oblasti trgovine kao i za izmene i dopune postojećih trgovinskih sporazuma.

Istraživanja vezana za domet Urugvajske runde pregovora, a naročita ona koja su se bavila mogućnošću pristupa tržištu zemljama članicama nakon okončanja ove runde, pokazala su da iako su ograničenja bitno umanjena, trgovinske barijere i dalje postoje u mnogim oblastima. Posledice postojanja ovih ograničenja najviše pogađaju nerazvijene zemlje, ali i zemlje u razvoju. Na primer, razvoj trgovine po-ljoprivrednim proizvodima kao i trgovine tekstilom i odećom je i dalje ograničen postojanjem bitnih prepreka. Kad su u pitanju usluge, većina dogovorenih i pla-niranih obaveza je, u suštini, samo obavezala članice da održe postojeći nivo bez prethodnog korigovanja. Proizvodi od najvećeg interesa za nerazvijene zemlje kao što su mnogi poljoprivredni proizvodi, odeća i drugi „radno intezivni“ proizvodi (tekstil, obuća, odeća, igračke) su među najviše zaštićenim na tržištu od strane nji-hovih potencijalnih partnera – razvijenih zemalja i zamalja u razvoju. Iako su tarife u trgovini poljoprivrednim proizvodima u potpunosti ograničene, u većini slučajeva ova ograničenja su na visokom nivou tako da nerazvijenim zemljama nude limitira-nu mogućnost pristupa tržištu.

Uprkos naporima da se liberalizuje trgovina, uspeh na planu integrisanja u svetsku privredu je različit među zemljama. Prvenstveno iz razloga što se rezultat ostvaren implementacijom usvojenih sporazuma različito manifestuje u zemljama članicama. Među zemljama postoje velike razlike, a određivanje prioriteta zahteva analizu svake zemlje pojedinačno. U svim slučajevima postoje dodatne aktivnosti neophodne da bi se ostvarile koristi od reformi koje su povezane sa trgovinskom politikom. Mnogo toga još može da se uradi kako bi se trgovina uslugama i robom povećala i na taj način poboljšao sveukupni standard života u zemalja članicama kao i u onima koje će to postati..

360 Ana Jevtić

LITERATURA:

1- Globalization of the world politics, An introduction to international relati-ons, edit by John Baylis and Steve Smith, 2nd edition, Oxford University, Press 2001.

2- Understanding the WTO, World Trade Organization, 3rd edition, August 2003.

3- Rezultati Urugvajske runde multilateralnih trgovinskih pregovora, Institut eko-nomskih nauka, Beograd 1996.

4- Međunarodno privredno pravo, dr. Vladimir Stojiljković, Beograd 2001.5- Međunarodna trgovina, Prof. dr Mlađen Kovačević, Beograd 2002.6- Položaj zemalja u razvoju u svetskoj trgovini, Prof. Radovan Kovačević, Eko-

nomski anali br. 162, Jul – Septembar 2004. godine.7- Liberalizacija trgovine, privredni razvoj i STO posle Dohe, Prof. Radovan Ko-

vačević, Ekonomski anali br. 156, April – Jun 2003. godine.8- Svetska trgovinska organizacija: četiri principa, a ne samo jedan, Prof. Danica

Popović, www.becei.org.9- www.wto.org

10- www.wto.massgroup.de11- www.wikipedia.org

uticaj urugvajske runde pregovora na … pravnog sistema 2006/27- projekat... · nakon prvog...

Documents