Sadržaj:

1.1.Uvod : pojam retorike “Beg od bespuća”3

1.2.Sedam uslova za besednika i besedništvo5

1.3.Retorika javne komunikacije7

1.4.Javna reč i PR9

1.5.Propagande (tehnike ubeđivanja u službi manipulacije javnim mnjenjem)11

1.5.1.Propaganda cenzurom14

1.5.2.Prenos emocija (emocionalno rasterećenje)15

1.5.3.Ukazivanje na neprijatelja (frustracija)16

2.1. Moć medija (odgovornost novinara i medija)17

2.1.1. Lilčna odgovornost17

2.1.2. Odgovornost novinara17

2.1.3. Odgovornost medija18

2.2. Zloupotreba slobode u medijima19

2.3. Senzacionalizam i industrija zabave20

2.4. Medijska manipulacija u reklamno-demokratskim okvirima21

3.1. Spinovanje23

3.1.1 Spinovanje u službi rata25

4.1. Medijska propaganda putem sedme umetnosti27

5.1. Zaključak33

LITERATURA33

1.1. Uvod : pojam retorike “Beg od bespuća”

Sokrat, Platon, Aristotel, Demosten, Empedokle, Koraks, Ciceron, Kvintilijan, gigantic su u bogatoj kolonadi retora i oratora klasičnog doba velike Helade i moćnoga Rima. Ti mudra ljudi su podeljeni u dve kolone, jednu činu teoretičari, učitelji retorike, drugu veliki besednici. Među njima se izdva2jaju Sokrat kao prva glava drevne mudrosti, Aristotel kao najuniverzalniji um Helade i Ciceron podjenako obdaren svojstvima teoretičara i besednika (oratora). Zajedničke su im dve vrline: verovanje da je besedna umešanost nužna u javnom životu i humanizam kao politički ideal. Neophodno je pre svega, razjasniti sam pojam retorike. Kao svaki pojam, iza kojeg stoje veličina i autoritet, retorika ima svoje konkretno i preneseno značenje – od organizovanog do pukog ogovora, od zakona besedništva do praznoslovlja. Treba razlikovati konkretno, izvorno klasično značenje pojma retorika od značenja koje je manje ili vise udaljeno od postulata struke i nauke. Retorika može imati samo ono značenje koje su joj odredili njeni oci – veliki umovi drevne Helade – od Platona i dalje. Ovde nije reč o jednom zajedničkom i saglasnom pojmovnom određenju već o različitom viđenju pojma (značenja), predmeta i antropološke i društvene uloge retorike. Međutim, iz polemičkih rasprava velikih umova helenske epohe može se naslutiti da su, kao protivnici nepouzdanog iskustva i mehaničke rutine, gradili retoriku kao istinsku veštinu – discipline sa vlastitim principima i propozicijama ne izdvajajući besedništvo kao posebnu kategoriju. Retorika i besedništvo su se začeli u neizbežnom stanju sinretizma svih velikih početaka, pojava i procesa. Tako će biti sve do Aristotela koji je prvi istakao i potvrdio samosvojnost retorike kao discipline i veštine u saglasnosti sa etikom i politikom, a ne u podređenosti kako je to zahtevao Platon. Aristotel poručuje: “Neka retorika bude sposobnost teorijskog iznalaženja uverljivog u svakom datom slučaju.” Trenutak kad se retorika izdvaja iz sinkretizma začetka teorije i već bogate prakse helenskog besedništva je istorijski trenutak stručnog i naučnog tumačenja i postavljanja suštine besedništva. Retorika kao suma teorijskih postulate za sačinjavanje beside omogućava nezadrživ procvat besedništva, u tome su značenje, smisao i uloga retorike. Njene tekovine u svetu velike Helade slikovito pokazuje Miloš Djurić: “ U maloj demokratskoj državi gde se sve vrši rečju, rečitost je u isti mah i mač i štit; njome čovek napada i odbija napade; ona obezbeđuje postizanje časti ili dobijanje parnice, ljubav naroda ili dobru volju sudija; ona je najutrveniji put položaju i sreći, i njome čovek može na glas izići vise nego vojničkim podvizima.”[footnoteRef:1] Komponente retorike sa elementima teorije i tehnike su : [1: Božidar Roganović „Retorika“, Vojna štamparija 1995. Beograd, str. 50]

· Invencija – izbor argumenata iz varljivog sveta informacija i činjenica, sa metodom koja će dokazima podariti najveću moć;

· Dispozicija – stavljanje u najprikladniji poredak odabranih argumenata

· Elokucija – podizanje besedničke stilizacije do savršenstva, ostvarivanjem odabrane ideje i utiskivanjem poruke u biće slušalaca;

· Akcija – modulacija, intonacija, dikcija, gest i mimika usklađeni sa prirodom, idejom i porukom besede;

· Memorija – sa mnemotehnikom – veština pamćenja i reprodukovanja.

U sklopu tih komponenti krije se ukupnost teorijskih postulata za sačinjavanje valjane besede. Na osnovu bogate culture i širokog obrazovanja, uz potporu retorike, besednik ostvaruje svoj cilj – ideal, po sklopu besprekornu po suštastvu upečatljivu besedu. Dakle, retorija je rođena iz besedništva, a ne obrnuto, njena uloga i značenje jedino se u tom svetlu mogu tumačiti i poimati. Nadahnuti i dramatski način izražavanja ima svoju dugu i bogatu istoriju; kao osmišljen i ritmički oblikovan, neposredan i konkretan način kazivanja i prikazivanja mitoloških zbivanja, svojstva prirode i čovekovih poroka, mana i vrlina predstavljao je vekovima najprikladniji vid za izražavanje duhovnih odlika i stvaralačke mudrosti drevnih civilizacija. Formirajući se u pouzdan i valjano organizovan oblik uveravanja i pridobijanja slušalaca, prerasta u besedništvo; i ono je nastalo i prvobitno se razvijalo u sinkretizmu sa usmenim stvaralaštvom. Staro koliko i sam govor, kao društvena pojava, besedništvo je svoj razvoj vezalo za opšti uspon društvenog života u jedinstvu sa usmenom književnošću. Svoj procvat doživljava u uslovima klasne borbe i klasne svesti, pri pojavi pisma i pisanog zakonodavstva formira se i besednička književnost, oličena u zakonicima Sumera, Vavilonaca, Grka i Rimljana, zakonicima koji behu i deo narodnog usmenog stvaralaštva gde su se pesništvo i besedničko umeće duboko prožimali još od prethomerovske epohe, pa preko vaskolike antike do novog vremena. Ideja, kao misao koja void ljude stazama uspona, i poruka, kao misao koja ih opredeljuje za junaštvo i čovečnost, moć su i snaga čovekovog govora ili ljudske besede. Govor čoveka u ustremljenoj civilizaciji, njegova priroda, ideje i poruke, odlučivaće sudbinu planete i čoveka u njoj. Kultura humanog komuniciranja s mukom, u ranama dosad, neviđenim sve teže odoleva medijskom teroru. Reč, govor, vid i stepen informisanosti nisu vise činioci prestiža, oni su uslov opstanka. Ako se ljudi ne odupru otrovnim tokovima medijskog rata, može doći i do same propasti čovečanstva.

1.2. Sedam uslova za besednika i besedništvo

Dobar govonik ne postaje se ni slučajno brzo bez obzira na nadarenost, da bi neko postao govornik, mora da ispuni vise uslova, jer pored uslova koje oblikuju besednika, postoje i oni koji ga čine sigurnim i uspešnim u svakom nastupu. Ti uslovi su: mudrost, znanje, stil, glas, dikcija, memorija i gest.

Mudrost kao obilje neoborivih istina je neophodno duhovno bogatstvo svakog govornika. Mudrost čovekova, duboka i prebogata, nagrađuje napor upornog pregaoca, tako što ga magnetskom snagom vezuje za sebe i void mu misao u srce stvari. Razvija mu sposobnost da u njoj nađe pravu građu za svoje duhovno neimarstvo, daje mu snage da pronikne u nove tajne života, razvija mu se sposobnost da se iskaže kao originalna ličnost čije delo pleni. Na poprištu govorništva neprekidno drugovanje sa mudrošću posebno bogati i razvija besednikovu filozofiju logike sa neizbežnim refrenom : “Upoznaj sebe samog.” Znanje nas upućuje na zakone neoborive i neumoljive, temeljne i pouzdane. Poznavanje znakova i osećanje zakonitosti osnove su svakog znanja i uslov za ma koji i ma kakav čovekov uspeh, jer zakon je uvek veličina za sebe. Put do znanja vodi preko poznavanja suštine i smisla zakona. Jer sprovođenje zakona je put ka dobru čoveka. Znanje je opšte, posebno i pojedinačno. Opšte znanje je u neslućenom i neuništivom bogatstvu prirode. “Potrebno je da se izlečimo od bolesne želje za apsolutnim znanjem i moći. Moramo uskladiti tehnokratski system sa ljudskom prirodom. Moramo dirnuti ljude!”[footnoteRef:2] Za besednika je to najznačajnije saznanje. Težiti besedi koja će dirnuti čoveka i podstaknuti ga da o njoj duboko razmišlja i oseća. To je ideal svakog besednika. [2: Božidar Roganović „Retorika“, Vojna štamparija 1995. Beograd, str. 18.]

Stil kao originalni vid sopstvenog ispoljavanja sa idealnim osećanjem mere za detalj i celinu, najupečatljiviji je otisak ličnosti na sopstvenom delu i to ekspresivni otisak. Njegov najviši domet je ekspresije i impresije, u besedništvu savršen sklad ideje i retorskog efekta. Stil je i osobnenost stvaralačke mudrosti. Ukuponost poteza i postupaka od prve iskre nadahnuća do konačnog ostvarenja suštastveni je odraz stila svakog stvaraoca. Kad ukupnost dostigne vrhunac stvaralačke mudrosti, nastaje umetničko delo.

Glas ima posebno značenje za besednika, tj. njegova snaga i boja. Lepota glasa, kao sredstvo besedničkog šarma, veoma doprinosi da se govornik brže srodi sa publikom, da lakše sjedini veštinu i dar govora i da brže pridobije njenu naklonost. Međutim, ta lepota ne može doći do izraza ako se ne stvore idealni fiziološki i psihološki uslovi za njeno ispoljavanje, a ti uslovi su: zdravi organi koji formiraju glas, prirodan položaj glave bez naginjanja napred, grlo slobodno lišeno ma kakvog stezanja, prirodna jačina glasa sa početkom koji omogućava savršenu intonaciju i modulaciju, odnsustvo straha i treme. Nega i održavanje glasa povezani su sa održavanjem opšte fizičke i duševne kondicije i sa vežbama disanja. Zabeleženo je da je veliki engleski državnik Kromvel umeo satima da vežba disanje i tako bez teškoća satima da govori bez smetnji i bez padova.

Dikcija podrazumeva sve od usmene interpunkcije, preko besprekorne artikulacije, do savršenog naglašavanja u apslolutnom skladu sa zakonima gramatike. Ovde je reč o onim naoko sitnim, a upravo presudnim zahtevima govora i besedništva. Možete imati svu mudrost i sva znanja, potrebna besedniku, ali ako ste daleko od gramatičkog naglašavanja, uzaludan vam je svaki trud. Otuda je neophodno znanje akcenata i osećanje za njih.

Memorija je neizbežno svojstvo svakog govornika odnosno besednika. Za besednika je važno da ima uravnotežena oba pamćenja – vizuelno i auditivno. Mnemotehnika – grana koja se bavi memorijom, kada je reč o besedniku, ističe značaj uvežbanosti za korišćenje ključnih reči pri oživljavanju pamćenja besednika i razvijanju njegovih sposobnosti da pri letimičnom pogledu na ključne reči ili na tezu bez remećenja tempa govora razvija celinu na osnovu njenog sažetka koji se nalazi u ključnim rečima ili tezi. Reč je znači, u posebnoj memoriji kao koherentoj snazi besednikovog intelekta.

Kada je reč o gestu, glavni iako ne jedini, nosioci gesta pri govoru i besedi su ruke i glava. Njihova odmerenost i prirodnost upotpunjuju uživanje slušaoca pri lepoj besedi i pribavljanju besedniku opštu naklonost i odobravanje. Gest je detalj u besedi kojim se kompletira šarm besednika ili potkovpava njegov trud da mu beseda bude besprekorna, a slušaoci zadovoljni. Ukratko gestom besednik ispoljava sigrunost, potrvrđuje najlepše manire, iskazuje se kao ličnost culture i impresivne pojave i suptinu svoje besede obogaćuje najlepšim, odmerenim efektima usklađenih pokreta.

1.3. Retorika javne komunikacije

Sa razvojem medija, komunikacija dobija oblik jednosmernosti, što znači da se poruka putem medija obrača ogromnom auditorijumu, bez mogućnosti dobijanja odgovora. Novinaru je danas, retoričko-komunikacijska tradicija nametnuta kao teško izmenjiva. On stoga, jedva može da iskorači iz kalupa postojećeg nametnutog kvazi-dijaloškog horizonta. Na taj način, delujući retoričko-komunikacijski system postaje samostalna regulativna struktura, koja svojim sugestivnim mehanizmom potčinjava sve okolo: najpre, novinare proizvođače, potom i potrošače navikle na kliše. Umesto da novinar razgrađuje i inovira sistem, on često biva na silu ugrađen u njega. U novinarstvu svaki iskaz nema obavezno određeno značenje i jedinstveni smisao. Iako uvek ima temu, smisao i značenje se izgrađuju tek u kontekstu. Konteksti su neponovljivi kao i novinarski iskazi. Oni su često proizvodi, najpre određene istorijske situacije. Otuda naslovi : “Verujem u uspeh”, “Srbija sa dve opcije”, “Hrabrost je biti profesionalac”, “Dobra vlast koja donosi dobre odluke”… mogu uvek da imaju drugo značenje i drugu temu, zavisno od situacije. Sledi dakle, da temu ne određuje samo retoričko izvođenje (jezički, morfološki, sintaktički oblici), već i neverbalni i nepismeni momenti situacije. Ona je uslovljena raznolikim kontekstima, pa novinar, najčešće, postaje žrtva vlastite retorike, a da to i ne zna. Taj process ima najmanje tri svoja dela. On se podjednako odvija na polaznom predretoričkom (perceptivnom) nivou, najočitijem i sa najviše zabluda, retoričko-komunikacijskom, naročito, često zanemarivanom, posleretoričkom (receptivnom). Na prvom nivou, novinar posmatra događaje sa tačke gledišta postojećeg žanrovskog sistema. Tumačenje događaja otuda, nije isključivi gest novinara nego i nužnost sistema žanrova, asocijacija, kodova, normi, istorije, tradicije…Otuda najčešće žanr bira i tumači događaj, a ne obrnuto, a da toga u velikom broju slučajeva novinar nije ni svestan. Na retoričko komunkacijskom nivou događaj se, u stvari, prilagođava novinarskom uglu gledanja. Tekstom/govorom se, dakle, meri događaj, a ne događajem tekst/govor, kako bi bilo primerenije. Tumačenje tako izbija u prvi plan, a događaj postaje nešto relativno. Tekst/govor, postaje poseban događaj, a stvarni događaj samo povod za tekst/govor. U tom kontekstu je Šarl Bodler izjavio “Svake novine, od prvog do poslednjeg red su samo jedno nizanje strahota. Ratovi, zločini, krađe, razvrat, mučenje, zločini vladara, zločini naroda, zločini pojedinaca – jedno opšte pijanstvo okrutnosti…I uz taj odvratni aperitiv, civilizovani čovek doručkuje svako jutro. Ne razumem kako jedna čista ruka može da se dotiče novena, a da se ne zgrči od gađenja.” Novinari danas znaju da poruka nije ono što se šalje, već ono kako se prihvata. Loša publika, želi lose novine. Publika takođe proizvodi svoje vlastito značenje. A tu je već reč o funkcijama novinarske retorike, jer kad izveštava o nekom događaju, novinar na kraju predstavlja i sebe i svoj sistem vrednosti. Novinar u svoj tekst/govor ugrađuje i svog sagovornika, kao što i čitalac u svoje tumačenje ugrađuje i lik novinara i svoje poimanje žanra. Stvarnost je uvek podložna uticaju ekonomskih i političkih interesa pod čijim su, neposrednim ili posrednim uticajem svi masovni mediji. Čak i onda kada se čini da je novinarska retorika najbliža objektivnosti, mogu se uočiti posebni oblici preoblikovanih cenzura i samocenzura koje se opravdavaju žanrkovskim stereotipima. Već izborom događaja nagoveštavaju se mogućnosti prikrivene censure skrivene upravo u zakonitostima žanra. Na taj način se podgreva stereotipija i nivelišu se retorički uzleti kojima može da se skrene van polja koje se može nesmetano nadgledati sa stavnovništva žanra. Tzv. stilska obrada teksta i tehnike kompozicije, takođe, pomažu povlađivanju čitalačkoj svesti i u prilikama kada postoji novina događaja, ona ne služi da probudi čitaočevu svest već da je uspava ustaljenim oblikom saopštavanja.

Novinarske vrste danas postaju sve vise posebne retoričke predstave o različitim socijalno-političkim, ekonomskim i komunkacijskim scenarijima.

1.4. Javna reč i PR

Public relations (PR)[footnoteRef:3] kao veštinu izumele su, verovatno, nesvesno one piroreske face, poluskrivenih u senci vladarskih prestola, sa filigrantskom veštinom došaptavanja vladaru ključnih stvari u ključnom trenutku, a tokom vekova i milenijuma razvijali su ga i unapređivali doglavnici i oratori, savetnici i diplomate, dvorske lude i špijuni, poslanici masmedija, kabinetske Kazanove i dvorska škarbala i piskarala. Da se odmah razbije jedna etička dilema. Čak četvrtina public relations poslanika priznaje da laže na poslu – govore rezultati jednog istraživanja koje objavio “New York Times”. U teorijskom smislu reči, PR predstavlja sistematično isplaniran i usmeravan process uticanja na oblikovanje naklonjenosti javnosti preko obostranog zadovoljstva i interaktivnog komuniciranja koje se temelji na otvorenom, demokratskom i aktivnom delovanju obe strane – delatnika PR i javnosti. PR process podrazumeva sve one aktivnosti koje ocenjuju, prilagođavaju, utiču ili usmeravaju mnjenja grupe ljudi u interesu nekog pojedinca, grupe ili institucije. Istraživači čovekove psihe su, u potrazi za najefikasnijim metodama koje bi proizvodile učinili privlačnijim za kupce, napravili čitave studije naših podsvesnih potreba čežnji i težnji. Vans Pakard je identifikovao osam takvih prikrivenih ljudskih potreba pogodnih za prodaju potencijalnim kupcima: emocionalna sigurnost, uverenost u sopstvenu vrednost, zadovoljenje sopstvenog ega, mogućnost za kreativno izražavanje, objekat ljubavi, osećanje moći, ukorenjenost i besmrtnost. Ljudi od uticaja i kreatori javnog mnjenja u PR-u su ličnosti čije se mišljenje posebno uvažava i čiji stavovi deluju na kreiranje stavova pojedinaca i grupa. Kada u definisanjem, uvedemo dva najkurentnija PR termina, odnose sa javnošću postavljamo kao stalnu i sistemski vođenu aktivnost u cilju dostizanja ideala da identitet (ono što vi jeste, što bi trebali da jeste, ono što vi mislite da jeste) bude jednak vašem imidžu (predstava o vama u očima drugih, vašoj slici u javnosti). Javno mnjenje se u građanskom društvu stvara, obrazuje u medijumu javnosti putem sredstava masovnog komuniciranja. Novinari se na primer, obraćaju ciljnoj grupi koju samo pretpostvaljaju, pa ih stalno zanima ko prati emitovane poruke, koliki je broj takvih ljudi, koliki je broj onih koji shvataju te poruke, kakav je efekat emitovanja…PR jasno poznaje i segmentira svoje ciljne javnosti (grupe)m u smislu da se te javnosti pojavljuju kao određeni konkretni oblici recipijenata. Javnosti (publics) uopšte su grupe ljudi koje imaju zajedničke grupne interese, ali su to prevashodno neinstitucionalizovane grupe, dok su ciljne javnosti u PR-u specifične javnosti jedne (baš te!) organizacije ili ličnosti. Neke od osnovnih komuniloloških veština koje se primenjuju u odnosima s javnošću su : prethodna analiza i merenje efekata (na početku i na kraju svake PR kampanje), informisanje, predlaganje, sugerisanje, “koračanje sa” (stepping with), ubeđivanje, pregovaranje, uticaj, navođenje, manipulacija. Termin manipulacija ili neki od njegovih sinonima i paralelograma, poput “navođenje”, “koketiranje”, “zavođenje”…u PR su veoma cenjene komunikaciološke veštine, iako bi radikalni čistunci rekli da su to aktivnosti “s one strane poslovne etike”. Već kod koncipiranja poruke i formiranja sadržaja komunikacije čini se prva intervencija koja otvara etičke dileme. Jer poruci se daje određena forma, kod, oblik, izražen nekim univerzalnim simbolom razumljivim za primaoca. Sledeća intervencija je pri izboru predstava, transmitera koji prenosi poruku (masmediji i slično). Treći manupulativni zahvat čini se u fazi primanja poruke, odnosno direktnog uticaja na primaoca poruke. Manipulacija, kao umešanost zavođenja ili navođenja ciljnih javnosti sa ciljem da se postigne njihova zavisnost, ovde je, međutim, prevashodno u funkciji koncentričnog stvaranja (širenja) kruga prijatelja među ciljnim javnostima. Spinovanje je jedan od instrumentarija, ali i kanala i aktivnosti modernog PR-a. “Spin”, u engleskom jeziku, ima nekoliko zanimljivih značenja: obrtanje, sluđivanje, obmana ubeđivanjem, preturati ideju, ispredati priču, dosetljiva poluistina, prikrivena podrška. Zato se najčešće kada se govori o spinovanju, misli na svojevrsnu umetnost pripovedanja priče, čak i onda kada objektivno nema materijala za tu priču. Danas je u rečniku PR-a aktuelan i termin spin industrija kao sinonim za medijski kompleks koji, prema Rendlu Rotenbergu, obuhvata PR, oglašavanje, lobiranje, anketiranje, direktnu poštu, odnose s investitorima, fokus grupe, “konsalting” porote, pisanje govora, RTV stanice, pošto se svi oni – tvrdi ovaj autor – bave uvrtanjem, izvrtanjem, obrtanjem. Teza da je ovo doba spina, počiva na pretpostavci da je sve, uključujući i istinu, potencijalno instrument manipulacije. “Spin doktori” su u mogućnosti da manipulišu medijima na takav način da se suština određenog događaja nikad ne sazna ili, makar, ne sazna u vreme kad bi to moglo da škodi njegovim vinovnicima. Ono što je najviše diskutabilno u vezi PR i uopšte javnih reči jesu krizne situacije. Naime, medijski rat je obično prethodnica i verni pratilac onog pravog rata. Tada ratna propaganda preuzima sva ovlašćenja redovnog PR-a. Lažne vesti deluju kao emocije i njihovi kreatori žele da predoče svoju sliku stvarnosti svim važnim ciljnim javnostima. Ratna propaganda deluje tako što monopoliše ve “ključne kulturno-istorijske pojmove” (narod, država, teritorija, nacija, preci, potomci…), za svoju stranu rezervišu sve vrline (sloboda, pravda, hrabrost, demokratija… ), a za protivničku sve antipode tih vrlina (agresija, nepravda, kukavičluk, podlost, tiranija, hegemonija…). Džejms Harf, director na balkanskim prostorima veoma poznate, američke PR agencije “Ruder i Fin”, rekao je izmeđuostalog: “…Naš zadatak se sastoji od širenja informacije, njenog što bržeg puštanja u opticaj, tako da se prvo iznosi teza koja ide u prilog našem cilju…Poznato je da je prvo iznošenje jedino važno. Svi demantiji su potpuno nedelotvorni…Naš posao se ne sastoji u proveri informacija. Mi nismo tvrdili da u Bosni postoje logori smrti. Mi smo objavili da to tvrdi “Newsday”[footnoteRef:4] U toku svih nedavnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Srbija), mediji i novinari su imali državnu direktivu da budu na jednoj strain, zbog čega su vrlo često, bili prisiljeni da se potčinjavaju tzv. patriotizmu, a ne objektivnosti. U takvim situacijama, novinari se pretvaraju u PR, a često i u propaganda jurišnike, države i nacije, dok pravi “spin doktor” ćuti i trudi se da ne bude otkriven i viđen. Uostalom, i sam Džejms Harf, od svog znamenitog intervjua, već čitavu deceniju trudi se da ne prekrši jedno od osnovnih pravila ove profesije – da ostane u senci događaja kojim manipuliše. Jer efikasan PR, po pravilu, zasniva se na pretpostavci da izmanipulisani ne primeti da je izmanipulisan. [3: Public relations, skr. PR, eng. reč za odnose sa javnošću ] [4: „Etika javne reči u medijima i politici“, urednik Zoran Vacić, Centar za liberalno demokratske studije, Beograd 2004., str. 142]

1.5. Propagande (tehnike ubeđivanja u službi manipulacije javnim mnjenjem)

Mogućnost da se utiče na ljudski um, te da se posredstvom toga usmerava ljudsko ponašanje u željenom pravcu, postavljalo se u istoriji ideja uvek iznova kao veoma značajan naučni, ali i moralni problem. Ovaj problem doticao se tako raznolikih fenomena kao što su slučajevi religijskih preobraćenja, političke prevrtljivost, neobjšnjivog uticaja medija na pomodne ukuse, hirove i manire široke publike, malignih vidova manipulacije javnim mnjenjem od strane PR agencija, te agresivne političke indoktrinacije masa koju sprovode totalitarni režimi. Istraživači koji se bave opštijim problemom psihologije socijalnog uticaja, pokušali su da naprave klasifikaciju različitih načina na koji ljudi mogu da utiču jedni na druge. Oni su izdvojili sledeće osnovne tipove “socijalne moći”:

· Moć prinude – zasnovane na sposobnosti kažnjavanja

· Moć nagrađivanja – zasnovane na mogućnosti dodele nagrade i priznanja

· Legitimna moć – koja proizilazi iz uloge koja obavezuje na poslušnost autoritetu

· Referentna moć – koja se zasniva na identifikaciji sa drugima

· Ekspertska moć – koja proističe iz nečije superiornosti u znanjima i sposobnostima

· Informaciona moć – koja zavisi od ubeđivačkog kapaciteta informacije kojim raspolaže neki agent ili medij u procesu komunikacije.

Informaciona moć, u savremenom dobu masovnih društava, pokazala se kao jedna od najdelotvornijih kada je reč o kontroli ljudskog mišljenja i ponašanja. Pokušaji da se informacijama utiče na uverenja i stavove drugih ljudi, inače, stari su koliko i sam ljudski govor. Upravo je razvoj govora omogućio čoveku da ovlada tom čudesnom moći – ubeđivanjem – sadržanoj u sposobnosti da se manipuliše uverenjima, a posredstvom toga i ponašanjem, drugih ljudi, a da se ne poseže nužno za sredstvima fizičke prisile. Osnovno sredstvo koje se primenjuje u svrhu ubeđivanja drugih ljudi jeste izgovorena ili napisana reč, odnosno predstavljeni simbol, koji se razmenjuju u procesu komunikacije. Pojam ubeđivanja kada je reč o uticaju na veću grupu ljudi ili javno mnjenj u celini, neraskidivo je povezan sa pojmom propaganda. To je uslovilo da se danas on često koristi u jednom krajnje ograničenom, negativnom smislu – u smislu manipulisanja javnim mnjenjem. Pojam masovnog ubeđivanja, kao i pojam propaganda, danas se često izjednačava sa kolokvijanim izrazom “pranje mozga”. Rečju, propagator sugeriše ljudima šta da misle kako bi obrazovao ljude zatvorenog uma. Da bi propaganda bila uspešna u postizanju svojih ciljeva, ona se služi nekim svojim opštim načelima. Prvo takvo načelo, Šiber naziva načelom opažanja, što podrazumeva jednostavnu činjenicu da propagandista mora da privuče pažnju sire publike kako bi poruke koje saopštava bile uopšte primećene. Upravo u ove svrhe služe za primer, bučne kampanje uoči svih političkih izbora, vojne parade kojima se obeležavaju državni praznici, ili slike lepih žena i snažnih muškaraca na reklamama određenih proizvoda za široku potrošnju. Da bi bila opažena i prihvaćena, propagandna poruka mora biti pre svega privlačna i razumljiva, i svima dostupna, što se postiže njenim plasiranjem kroz različite medije, maštovitim dizajniranjem, korišćenjem različitih simbola i jednostavnih slogana. Načelo evociranja potrebe, odnosi se na nastojanje propagandiste da eksploatiše bezične ljudske potrebe i motive u ubeđivačke svrhe (potreba za hranom, sigurnošću i zaštitom, seksom, ljubavlju i pripadanjem, samopoštovanjem i sl.). Kako su ovi motivi i potrebe uvek zasićeni emocijama, propagandisti na široko koriste osećanja i sentimente kao što su ljubav, ljutnja, strah, krivica, nada i sl. kao sredstva za ostvarenje svojih ciljeva. Ovo načelo, takođe podrazumeva i manipulaciju strukturom potreba i motiva različitih socijanih grupa, koje uključuju ne samo evociranje postojećih, nego i stvaranje novih potreba. Specifične tehnike propagandnog delovanja koriste već razrađene postupke i načine socijalnog uticaja koje poznaje svaki proscečan čovek iz svog ličnog iskustva. Poznato je, na primer, da većina ljudi teži krajnjem pojednostavljivanju stvari kada razmišlja o nekom složenom problemu; većina teži pre da potvrdi nego da opovrgne svoja predubeđenja čak i ako se suoči sa novim informacijama o nekoj stvari ili pojedincu; ljudi imaju potrebu da “pripadaju” i da istovremeno, druge isključe iz te pripadnosti; imaju potrebe da za sopstvene frustracije okrive nekog drugog, izmišljajući neprijatelje i upirući prstom na “žrtvene jarce”; ljudi zagriženo žele upravo ono čega nema dovoljno; pokazuju jaku sklonost konformiranju stavovima drugih; izuzetnu sklonost ka samoobmanjivanju; itd. Propagandne tehnike, koriste se, svesno ili ne, nekim od osnovnih postavki psiholoških teorija koje se bave formiranjem i menjanjem socijalnih stavova. Jedna od njih, funkcionalna teorija stavova, sugeriše, tako, da pojedini stavovi imaju različite psihološke funkcije za pojedinca: oni mogu služiti osmišljavanju i razumevanju spoljašnjeg sveta, mogu biti sredstvo da se izraze vrednosti za koje se zalažemo, mogu biti u funkciji zaštite našeg Ja i očuvanja samopoštovanja, ili mogu imati instrumentalnu vrednost, kao sredstvo koje omogućava da postignemo željene ciljeve i nagrade. Propagandne tehnike stoga ciljaju na manipulaciju pojedinčevom percepcijom situacije – procenama izgleda da se za određeni stav dobije nagrada ili priznanje, povećanjem ili smanjenjem doživljaja ugroženosti i samopouzdanja, pojednostavljenjem tumačenja složenih događaja ili njihovom mistifikacijom, itd. – kako bi uticale na promenu stavova. Teorija koja naglasak stavlja na proces učenja, tj. tok i uslove sticanja i menjanja stavova u procesu persuazivne komunikacije, ili u okviru socijalizacije pojedinaca u celini, inspirisala je mnoge tehnike propaganda koje se baziraju na manipulaciji pojedinim elementima situacije, ili prirodom informacija koje utiču na formiranje ili promenu stave (karakteristitke izvora novih informacija, prenosioca, priroda sadržaja informacija, osobine primaoca poruke, način i redosled plasiranja informacija, mehanizmi učenja, i sl.) Neke tehnike propagandnog delovanja obilato koriste postavke psiholoških teorija koje naglašavaju principe ravnoteže i konzistentnosti – tj. težnju ljudi da svoje stavove i uverenja, i njim odgovarajuće emocije i postupke, doživljavaju kao usklađene i kompatabilne, logički konzistentne. Najzad, znatan broj propagandnih teorija zasniva se na manipulaciji emocijama, odnosno emocionalnom komponentom stave. Jedna od uobičajnih klasifikacija propagandnih teorija u funkciji manipulacije javnim mnjenjem, upravo pravi razliku između propagandnih postupaka i apela koje slede logiku “kognitivne obrade informacija”, svojstvene funkcionisanju ljudskog uma uopšte, i druge koje na različite načine koriste i variraju emocionalnu zasićenost stavova. Pojedini autori izdvajaju takođe treću grupu propagandnih tehnika – onih koje naglašavaju osećanje ugroženosti i nesigurnosti publike.

1.5.1. Propaganda cenzurom

Opšte je poznato da se propaganda uobičajno služi selektivnošću informacija kao svojim važnim oruđenjem: iz gomile složenih činjenica, biraju se samo one koje odgovaraju određenoj propagandnoj svrsi. Cenzura kao forma selekcije informacija oduvek je bila važan aspect propaganda, i postojala je čak i u ona vremena kada su vesti inače prestavljale oskudno dobro. Sve države od ranih civilizacija do današnjih dana, imaju svoje državne tajne i stvari koje nisu za objavljivanje. Cilj ove vrste manipulacije jeste pružanje, onima kojima je namenjena, jednog ograničenog, parcijalnog, pogleda na događaje o kojima sude i sve u kojem žive, što bi trebalo da rezultira u pristrasnosti suđenja i opredeljivanja. To se čini:

a) Pojednostavljivanjem (uzoraka) složenih stvari i događaja. Ljudi sup o prirodi skloni domatskom mišljenu. Da bi im se svet i nejasni događaji činili manje zastrašujućim, većina ljudi, posebno onih manje obrazovanih svet posmatra u crno-belim kategorijama, pri čemu dominira podela na dobre i loše momke.

b) Tehnika povezivanja stavova (provociranje konzistentnosti).

c) Uporeba stereotipa (etiketiranje) – ljudi pokazuju sklonost da karakterišu velike grupe ljudi u terminima nekoliko krutih crta ili zajedničkih atributa.

d) Otvorena upotreba laži – svrha laži u propaganda usmerenoj na javno mnjenje jeste, jednostavno, da ono zauzme određeni emocionalni stav zasnovan na pogrešnim činjenicama.

e) Ponavljanje u stilu “ponavljanje je majka učenja”.

f) Tvrdi stavovi i gotovi sudovi – suština propaganda je jednostrana pristrasna slika o nekom problemu, događaju ili objektu, tj. namerno sužavanje slobodnog mišljenja, rasprava i preispitivanje stave koji se plasira. Stoga se i poruka, odnosno način komunikacije projektuje na sasvim određen način, tako da u njima preovladaju sugetivni sudovi i definitivne tvrdnje koje ne ostavljaju mesta sumnji.

1.5.2. Prenos emocija (emocionalno rasterećenje)

Poznata tehnika prenosa emocija zasniva se na jednom od osnovnih mehanizama učenja – uslovljavanju. Ako se neki objekat stave ili događaj, prema kojem je publika sasvim ravnodušna, učestalo predstavlja zajedno sa drugim prema kome postoji već pozitivan emocionalni stav, posle izvesnog vremena, javnost će pozitivno reagovati i na objekat prema kojem je do tada bila ravnodušna. Ova tehnika koristi:

a) Upotrebu ili izbegavanje emocionalno zasićenih reči i izraza – tendencioznim izborom reči koje su nabijene emocijama usmerava se pažnja publike i unapred daje pozitivno ili negativno značenje nekoj ličnosti, događaju ili političkom programu.

b) “Emocionalni sendvič”, tehnika šokiranja publike – predstavlja elementarno pravilo razrade propagandne odluke. Sastoji se u izazivanju snažnih emocija (jakim ili neočivanim senzorskim efektima, šokantnim vestima i sl.) koje stvaraju pretpostavke za usvajanje poruke, iza čega sledi racionalna poruka, a na kraju opet snažna emocionalna poruka.

1.5.3. Ukazivanje na neprijatelja (frustracija)

Propagandna poruka, posebno u politici, ne pledira samo za nešto, već i protiv nečega ili nekoga. U tom cilju često sadrži informacije o nekoj realnoj ili imaginarnoj opasnosti ili neprijatelju koji se okrivljuje za sve frustracije i nedaće onih na koje je usmerena. Predstava o “Neprijatelju” pri tom, pažljivo se kreira kako bi bila u skladu sa tradicionalnim neprijateljstvima ili žrtvenim grupama karakterističnim za datu političku kulturu. Ukazivanje na neprijatelja je efikasno sredstvo evociranja kolektivne nesigurnosti i ugroženosti i ima dvostruki efekat: usmerava agresiju javnog mnjenja sa pravog izvora frustracija na neku drugu stranu, i ujedno, jača grupnu (nacionalnu) koheziju i lojalnost političkim autoritetima, sistemu i režimu. I upravo tehnike koju koristi ova vrsta propaganda su:

a) Pozivanje na autoritet – za većinu ljudi Istina je založena u autoritetu, a ne u onome šta upućuje njihova sopstvena čula ili nezavisno mišljenje. Preispitivanje istina koje nudi vladajući autoritet (Vođa, Crkva, Država) uvek je u istoriji smatrano subverzivnom delatnošću. Atinjani su recimo, pogubli Sokrata zato što je “kvario” mladež učeći je da misli svojom glavom, a sve do kraja srednjeg veka, slika sveta koju je nudila Crkva predstavljala je za tradicionalna društva jedinstvenu i nepromenljivu istinu.

b) Pozivanje na konformizam, odnosno referentne osobe – insistiranje da se private stavovi i ponašanje koji su karakteristični za sve druge, predstavlja sličnu propagandnu tehniku zasnovanu na individualnoj ili kolektivnoj nesigurnosti, ili osećanju nedovoljne lične kompetentnosti. Reč je o manipulaciji čovekovom potrebom da ne bude sam, da bude prihvaćen i priznat od stane okoline i na taj način zaštićen.

2.1. Moć medija (odgovornost novinara i medija)

Uloga medija i novinara je trostruka; da prenose informacije bitne za javni život; da posreduju između vlasti i građana, odnosno države i građanskog društva; i da su prvi spoljni kritičar i kontrolor vlasti. Takođe, mediji i novinari šire kulturni obrazac i time utiču na podizanje opšteg nivoa culture kod građana, posebno demokratske političke kulture. Oni utiču na socijalizaciju ličnosti, ali i političku socijalizaciju, prenose univerzalne ali posebne ljudske vrednosti…Na taj način nije zanemarljiv njihov uticaj na formiranje i širenje vrednosti i vrednosnog sistema. Neosporno je da njihova uloga može biti i negativna i opasna – do širenja agresije i destrukcije ukoliko se pretvore u propagandno sredstvo. Da bi se to sprečilo, neophodno je da svako preuzme odgovornost za svoja dela i postupke.

2.1.1. Lilčna odgovornost

Moralan čovek je odgovoran čovek. Bez moralnosti nema lične odgovornosti. Gde dominira lična, pojedinačna odgovornost, dominira i kolektivna i društvena odgovornost. Odgovornost pojedinca podrazumeva odgovorno delovanje i ponašanje prema sebi, bližnjima, drugima, profesiji, prirodi, užim grupama i celokupnoj zajednici odnosno državi. Pojedinac kao slobodno biće odgovoran je i za društvo i za državu, odnosno za odnose i vladavinu za koju se bori i koju bira. Ako se vladavina otuđi i posegne za pretnjama, nasiljem i terorom, građanska je dužnost pojedinca da iskaže građansku neposlušnost. Biti ravnodušan ili ćutati pred diskriminacijom drugih i različitih, isto je što i pristajati na nasilje i prihvatati ga. Pojedinci snose veliku odgovornost za politiku zajednice i države u kojoj žive.

2.1.2. Odgovornost novinara

Odgovornost novinara je dvostruka. Prvo da deluju u skladu s profesionalnim standardima i drugo, da se odupiru bolo kojem spoljašnjem pritisku koji dovodi u pitanje pravo građana da budu informisani u svemu od javnog značaja u zajednici. Njihovu odgovornost komplikuje istovremeno preplitanje još dve odgovornosti: odgovornost prema vlasnicima medija i odgovornost pred javnošću. Velika je etička i moralna dilema na relaciji: lojalnost i istina. Lojalnost koja dovodi u pitanje istinu uništava ličnu odgovornost i etičnost profesije. Novinar pored individualne odgovornosti u građanskom značenju ima ličnu odgovornost u profesiji. On je odgovoran ne samo prema građanima kojima se obraća (publici), već i prema celokupnoj javnosti. Odgovoran je i prema izvorima informisanja, pojedincima o kojima govori i piše, profesionalnim standardima, profesionalnim novinarskim organizacijama, ličnim uverenjima i ubeđivanjima, odnosno sopstvenoj savesti i redakcijskom rukovodstvu. Odgovorni novinari treba da izbegavaju tri opasnosti: uslužnost, demagogiju i potpadanje pod razne uticaje. Odgovoran novinar posebno daje značaj kritičkom pristupu i posmatranju stvarnosti. Od njegovog analitičkog i kritičkog stave prema problematičnim stranama stvarnosti, zavisi i preventivno društveno delovanje.

2.1.3. Odgovornost medija

Liberalni pristupi medijima polazili su od stava da je neprihvatljiva intervencija države kada je u pitanju novinarska odgovornost. Za razliku od liberalne teorije, “teorija o društvenoj odgovornosti” na osnovu društvene odgovornosti medija dopušta intervenciju države onda kad novinari i mediji treba da vode računa o pravima građana i celokupne javnosti. Prema toj teoriji, prava građana i javnosti su iznad slobode štampe. Slobodna štampa koja ugrožava ljudska prava dovodi u pitanje i samu slobodu. Moć novinara i medija došla je do izražaja već u 19. veku. Tu moć počeli su da zloupotrebljavaju posebni interesi, a ne interes celokupne javnosti. To je pokazala povezanost novinara i medija s moćnim političarima, vlasnicima i političkim i poslovnim krugovima i izveštavanje po diktatu. Zatim, politički konformizam i poslušništvo prema vlasti. Takođe, veliki uticaj oglašivača koji su oglasima doveli u pitanje javni moral i privatni život. Sve to je još i pojačano razvojem medijskih tehnika i tehnologija, pa je pomoću njih uticaj umnožen i osnažen. Razvoj filma i televizije omogućio je eksploataciju privatnosti seksa, kao i prikazivanje brutalnih scena krvavog nasilja. U SAD je formirana komisija za slobodu štampe na čijem je čeku bio Robert Haličins, rector univerzuma u Čikagu. Komisija je formulisala pet načela kojih bi trebalo da se pridržavaju mediji. Ta načela su: verodostojno, potpuno i inteligentno izveštavanje o dnevnim novostima, smešteno u kontekst koji mu daje smisao; forum na kome se izmenjuju komentari i kritike; verno održavanje raznih grupa koje konstituišu društvo; predstavljanje i razjašnjavanje ciljeva i vrednosti društva; potpun pristup svim dnevnim informacijama. U razvijenijim zapadnim društvima poseban problem izazvali su monopoli u medijima. Druge dve pojave koje su zahvatile medije jesu senzacionalizam i uplitanje u privatni život. Odgovornost medija podrazumeva da se sloboda informisanja zaštiti. Drugim rečima da se javnosti osigura pravo da bude istinito informisana. Takođe da se onemogući bilo kakav pritisak vlasti ili moći novca na medije. Kontrola treba da bude i interna i spoljašnja. Interna kontrola odnosno samokontrola medija treba da bude zasnovana na jasnim pravilima. Ta pravila bi primenjivala tela (saveti, ombudsman) u okviru medija ili posrednik kojeg bi mediji izabrali i čije bi mišljenje bilo obavezujuće. Spoljašnja kontrola može se obezbediti zakonom, odnosno dobro formulisanim zakonskim odredbama o zaštiti ličnosti, povredi časti, kleveti, pravu na odgovor, zabrani formiranja medijskih monopola.

4.1. Medijska propaganda putem sedme umetnosti

“Sve je to Hollywood”. Jedna od najčuvenijih izreka kada se misli na nešto što je našminkano, “naspinovano”, izvrnuto, a vizuelno doterano do te mere da gledaocima načini “slepim kod očiju”. Decenijama unazad filmska industrija itekako je pratila korak sa ostalim medijima, u cilju kreiranja mišljenja javnog mnjenja. Može se reći da su bili i lokomotiva tog velikog “spin-voza”.

U vreme Zalivskog rata i neposredno pred njega, gotovo da nije bilo filma napravljenog, a da zlu stranu nisu činili tadašnji spoljni neprijatelji SAD-a – Rusi. Da ne bih komentarisala o Rusima, sličnu nesreću doživeli smo i sami tokom 90-ih godina pa nadalje stoga ću se skoncentrisati na tematiku filmova gde naš narod predstavlja “tamne strane”. Ipak, nismo mi oduvek bili “crne ovce”. Pozicija negativaca u holivudskim ostvarenjima, doduše, namenjena je Srbima tek u poslednjih dvadesetak godina. Pre nego što se Sovjetski Savez raspao, Berlinski zid srušio, a bivša Jugoslavija nestala u ratu, filmski radnici s one strane okeana tretirali su nas kao egzotičan narod, doduše ne previše zanimljiv, ali opet daleko od onog krvoločnog, bezdušnog plemena kakvim ga danas predstavljaju. Istina, retka su ostvarenja u kojima su Srbi bili u glavnoj ulozi, pa još kao heroji i pozitivci, ali ima i takvih slučajeva. Takođe, malo je poznato da smo u američkim filmovima pominjani još početkom prošlog veka, kada je sedma umetnost bila tek u povoju. Sada možda zvuči paradoksalno, ali 1943., dakle u jeku II Svetskog rata, snimljen je film pod nazivom „Chetniks! Fighting guerrilla“ (Četnici! Borbena gerila) u kojem su Srbi prikazani kao nedvosmisleni heroji i pozitivci.

Kasnijom promenom spoljne politike, tako se menjala i naša uloga u filmovima. Zapravo menjala se i kod svih onih zemalja gde su vršene slične tzv. „humanitarne intervencije“. U filmovima nastalim u poslednjih dvadesetak godina (a da se naš narod pominje u njima) najčešće predstavljaju dela u kojima se, uglavnom naivno i jednostrano (često s predumišljajem i zlonamerno) ili iz lenjosti/neznanja, prikazuju ratovi na prostorima bivše Jugoslavije i njihove posledice po običnog čoveka, na prizemni jednostavan način prikazuje tako da se za (skoro) sva zla i užase koje nosi rat gotovo uvek okrivljuju Srbi (najčešće nazivani „Č(ć)etnici“, što opet zvuči paradoksalno ako se setimo vremena kad smo bili „dobri momci“) dok se istovremeno relativizuje, ili umanjuje, ili sasvim negira odgovornost za rat i učešće u njegovim užasima kod drugih strana.

Reč je uglavnom o filmovima u kojima se na kvazi-umetnički (a zapravo manje ili više vešto pamfletaški) način prolongira i „potvrđuje“ crno – bela slika iz zapadnih medija tokom trajanja sukoba, a i mnogo nakon njegovog završetka, sa unapred dodeljenim i neupitnim rolama u koje spadaju dva vrlo precizno razgraničena tabora:

· Srbi = agresori, ratni zločinci, silovatelji, manijaci, pljačkaši, oduzimači nedužnih života, teroristi, sadisti zakrvaljenih očiju i bradatog lica, krvoloci, vukodlaci, itd...

Kao i :

· Srpske žrtve (Bošnjaci, Hrvati, eventualno Albanci) = pasivni, jadni, obavezno nenaoružani, nemoćni, goli, bosi, siromašnih, bezazleni, sačinjeni najčešće od žena (silovanih, mučenih, prebijanih...) i dece (siročadi, uplakane, jadne, gladne...), tužnih izmučenih lica umivenih suzama, itd.

To su filmovi koji ekploatišu nacionalne predrasude i stvorenu medijsku sliku Srba kao dežurnih zločinaca i pokazuju (ili, u lukavijim, indirektnijim primerima, sugerišu) njihovu nameru (ili čak isključivu) krivicu za sve užase rata.

To su filmovi koji eksploatišu spremnost pojedinih evropskih fondova i festivala da promovišu tu vrstu priča, sa tom vrstom jednostranosti (makar ona bili i prikrivena) i da im povremeno daju čak i neke prestižne nagrade, iako se najčešće radi o neumetničkim iskrivljenim pamfletima.

Budući da su filmovi i televizija vrlo uticajni u SAD, a njihov način zabave je postao dominantan položaj na svetsko tržištu, ne treba potcenjivati uticaj sedme umetnosti na svetske događaje. Istoriju mogu da pišu pristrasni istoričari ili iskvareni novinari, ali njena pojednostavljena forma se urezuje u mozgove većine javnog mnjenja preko filmova i televizije.

Tokom osamdesetih godina prošloga veka, slika Arapa kao terorista bila je neki standard holivudskog menija. Kasnije su malo primat preuzeli Rusi, zatim Srbi, a ubrzo su se opet vratili na Arape. Tako je 1998. godine snimljen film pod nazivom „Opsada“ (The Siege). Drama koja se bavila nizom smrtonosnih terorističkih islamskih terorista u Njujorku, kao i državnim merama represije koje potom uslede. Vrlo čudno proročki film, ako uzmemo u obzir napade na SAD 11. septembra 2001. Arapi u SAD glasno su protestvovali protiv ovoga filma (u kojem su još i blago prikazani ako se uzmu u obzir ranija (ne)dela iz holivudske industrije). Predrasude su , gle čuda, ipak opet pobedile, a nekoliko godina kasnije u Njujorku se desilo - šta se već desilo.

Tokom devedesetih godina kada je na prostorima eks-Jugoslavije besneo rat, filmska industrija je požurila da brže-bolje zaradi na sukobima sa druge strane sveta. Slike arapskih terorista zameniše balkanski (slobodno se može reći i – srpski) da se nije ni primetilo. Stvarni događaji, naspinovani od strane medija, a onda još preuveličani od strane progandista, dopali su u šake prodavača iluzija. Ubrzo zatim, mogli smo da vidimo kako popularni glumci Nikol Kidman i Džordž Kluni spašavaju Menhetn od Srbina sa nuklearnom mombom u filmu Peacemaker, već 1997. godine. Član skupštine Republike Srpske pokušava da se osveti Ujedinjenim nacijama jer su snajperisti ubili njegovu porodicu, a mirovnjaci nisu učinili ništa da pomognu.

Ne mora se biti stručnjak za Balkan da se zna da nikada nismo imali nuklearno oružije. Sa druge strane teško da su bosanski Srbi očekivali od UN da im pomogne, ali holivudsko pravilo je da istini nikada ne treba dozvoliti da stane na put dobroj priči. Bilo je još nekoliko primera Srba sa nuklearnim bombama pa se tako u seriji „Sedam dana“ glavni junak vraća kroz vreme kako bi sprečio grupu Srba da kupi smrtonosni plutanijum. Kada su u pitanju serija, najčešći „posetilac“ Bosni, ipak je bila serija „ JAG – Mornarička advokatura“. U jednoj od epizoda prikazivan je glavni nepobedivi junak (postoji li drugačiji?) advokat – pilot kako bombarduje Srbe u Bosni, spašava pilote, bombarduje Kosovo, pa čak i spašava američke obaveštajce od italijanske mafije – koju su angožovali, a ko drugi nego Srbi. Tako u jednoj epizodi brani i kolegu pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleći da su Srbi koji čine zločine. Što je previše, previše je i kad se fantazira.

Posebni pod-žanrovi eksploatacije balkanskih ratova svakako su filmovi o spasavanjima. Jedan od prvih snimljenih na terenu „Dobro došli u Sarajevo“ iz 1997. godine. Iako zamišljen kao kritika ravnodušnih novinara, film je učinio rat još prljavijim, uz patnju i smrti namerno isprovociranim da bi se nahranile kamere zapadnih televizija. Posle su redom stizali „Iza neprijateljske linije“ i slični.

To su neki od primera gde se celokupna radnja odvija na teritoriji eks- Jugoslavije. Često smo pominjani i u drugim filmovima, ali nismo igrali neku bitniju ulogu. A i vreme teče, stigli su neki novi Sovjeti, Arapi, Srbi...Verovatno predstoji vreme zlih Libijaca, Iranaca i ostalih Afganistanaca. Ipak, da nas nisu potpuno zaboravili, potrudila se mlada rediteljka Anđelina Žoli, popularna glumica koja je u svojim počecima bavljenja show-biznisom upala javnosti (verovatno ciljnoj grupi filma) nakon ljubljenja u javnosti sa rođenim bratom. Elem, i ona je rešila da napravi miroljubivu ljubavnu priču o zločinima na teritoriji Bosne i Hercegovine, i da svetu podeli tu priču. Nije morala toliko daleko da ide mogla je da istražuje npr. istrebljivanje Indijanaca ili ugnjetavanje crnoputog stanovništva u ranijim godinama u matičnoj zemlji, ali njen odabir je ipak pao na Bosnu. Sam po sebi film vuče sličan koncept kao i njegove preteče. Srbi su zli i kraj priče. Samo se doda ono iskreno „rađeno po istinitom događaju“ na kraju filma, povećaju se brojke i ide se dalje...do nekih novih Arapa, Sovjeta, Libijaca, do nekog novog „meda i mleka“.

5.1. Zaključak

LITERATURA

1. Đ. Šušnjić „Ribari ljudskih duša“,Čignja štampa, Beograd, 2008. III 453167

2. LJ. Tadić, „Retorika: uvod u veštinu besedništva“, Filip Višnjić, Beograd, 1995. II 442850

3. Č. Čupić „Politika i odgovornost“, Čignja štampa, Beograd, 2010. II 489988

4. Č. Čupić „Medijska etika i medijski linč“, Čignja štampa, Beograd, 2010. III 464558

5. S. Popović „ Retorika i prirodno pravo“, Službeni list, Beograd, 1995. II 424419

6. D. Stanojević „Mediji i načela dijaloga“, Mali Nemo, Pančevo, 2004. II 460801

7. D. Moris „ Govor tela“, Narodni ključ, Beograd 1998. I 43357

8. E. Boju „ Novinarstvo u elektronskim medijima“,Klio, Beograd 2002. II 451660