vesna67 broj 65

ЛИСТ УЧЕНИКА МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ „Др Миша Пантић“ ВАЉЕВО

МАЈ 2014. БРОЈ 65

Весна '67 број 65

мај 2014.

ККААККОО ЈЈЕЕ ННААССТТААЛЛАА ВВЕЕССННАА ''6677

Иницијативу за покретање школског листа дала је генерација 1967. и назвала га „ Весна ’67“ , име које носи и данас. То име је лист добио захваљујући ученици Слободанки Живковић, која је представљала омладину Ваљева на централној прослави „ПОРУКА ПРОЛЕЋУ“ у Београду и понела истоимену титулу.

Иницијатива за оснивање листа потекла је од самих ученика који су уочили реалну потребу за једним школским гласилом које ће третирати њихове проблеме. Ученици су са много љубави, уз помоћ професора, обављали своје задатке верујући да им је поверен најлепши и најодговорнији новинарски посао на свету. Такође, увек поносни и свесни да је њихова заштитница Весна, најомиљенија богиња код Словена. Богиња пролећа, повезивана са младошћу, најсветлије божанство (корен имена вас

– бити светао, јасан, светлост). Богиња победница која смењује владавину зиме, доноси зелена поља, цветање, радост у домове, помаже људима, опоравља зимом нарушено здравље.


мај 2014. - 1 -

УУ ООВВООЈЈ ШШККООЛЛССККООЈЈ ГГООДДИИННИИ 8. октобар – Бруцошијада Традиционални дочек нов 56. генерације првог разреда. У програму су учествовале драмска, литерарна секција. Своју поезију говориле су: Тања Лазић, Ивана Веселиновић, Милица Ракићевић.

Драмска секција је извела једну од прича „Случајеви“ Музе Павлове која је авангардни писац и у Петрограду има читаво позориште посвећено њеним малим формама. За прваке смо одиграли причу под насловом „Из живота једног принца“. Док се на позорници одвија драма данског краљевића Хамлета дотле је у гардероби позоришта, у животу две обичне жене, две гардероберке, присутна, можда још већа, реална, животна драма.

10. октобар – Светски дан менталног здравља Секција здравствене неге је заједно са Патронажном службом Дома здравља обележила 10. октобар Светски дан менталног здравља.

11. октобар – Обележавање Дечје недеље Чланови секције здравствене неге заједно са Патронажном службом Дома здравља деле воће деци у Дому здравља поводом обележавања Дечје недеље

8. новембар – Наши рукометаши најбољи на међушколском турниру Наша рукометна екипа у саставу: Андрија Пантић ( капитен ), Иван Миловановић, Раде Урошевић, Урош Ивковић, Филип Тошковић, Немања Максић, Стефан Вучићевић, Данило Весић, Урош Радосављевић и Никола Голоскоковић освојили су међушколски турнир у рукомету.


мај 2014. - 2 -

14. новембар – Светски дан борбе против дијабетеса Diabetes mellitus је најучесталија болест жлезда са унутрашњим лучењем. У свету болује око 150 милиона људи.

28. новембар – Посета министра просвете Томислава Јовановића и градоначелника Ваљева Станка Терзића

1. децембар – Светски дан борбе против сиде

Синдром стечене имунодефицијенције или AIDS тешко је стање које се развија као последица озбиљног слабљења имуног система који више не може да одбрани тело од инфекција. Годишње се инфицира између 2,3 и 2,8 милиона људи.

23. децембар – 6. Међународни конкурс дечјег цртежа награда Гајић Александра II 2

25. децембар – Прослава Нове године

Новогодишња представа „Лева и десна новогодишња чарапа“ увела нас је у новогодишњу атмосферу, ишчекивање Деда Мраза, поклона, уз неопходну поуку нашој малој публици. Браћа и сестре се морају волети, делити ствари, не смеју се свађати.


мај 2014. - 3 -

27. јануар – Свети Сава

31. јануар – Национални дан без дуванског дима

14. март – Такмичење из прве помоћи и РППОС Шта је прва помоћ? Неизмерна љубав према човеку, посебно према човеку у невољи, када му живот не зависи од добре воље, среће или судбине, већ од знања које имамо. Намењена је свима који су болесни, повређени, умиру. Основни циљ прве помоћи је отклањање узрока који угрожавају живот, враћање унесрећених људи у живот, њихово

збрињавање и транспортовање до здравствене установе. Све ово имала је на уму наша екипа: Вања Филиповић, Ивана Илић, Ана Лазић и вођа екипе Наташа Јевђић. Вредно смо радили, вежбали и победили на школском такмичењу. Нисмо престали са вежбањем, очекује нас регионално такмичење на Златибору.

3. април – Трибина Спречи ризик од карцинома у сарадњи са Општом болницом Ваљево и Домом здравља, предавачи др Весна Крстевска, спец. патологије и др Милан Мирковић, спец. гинекологије и акушерства. У Србији се годишње региструје 33 000 оболелих и око 21 000 људи који умру од рака. Министарство здравља и Републички завод за здравствено осигурање покренули су Националну кампању „Србија против рака“.


мај 2014. - 4 -

7. април – Светски дан здравља на Градском тргу обележиле секција здравствене неге заједно са Патронажном службом Дома здравља, Заводом за јавно здравље и Црвеним крстом. Људски организам стари практично од првог дана рођења. Многе ћелије имају способност обнављања, али са некима то није случај. Зато је важно да се негује током целог живота.

12. април Окружно такмичење из српског језика домаћини смо за школе из Љига, Уба, Ваљева

16. и 17. април Друго републичко такмичење здравствене неге, Прокупље

10. мај – Републичко такмичење из латинског језика

прво место Валентина Неговановић I6 Латински језик је био део римске цивилизације која је мени одувек била интересантна јер је врло напедна, а тековине ове напредне цивилизације користимо и данас. Она је поставила темеље многих наука као што су медицина, архитектура, филозофија, тако да је латински језик чврсто везан за ове науке. Због тога волим да учим латински језик, а уз несебичну помоћ професорке Наде Нешић, која ми је набавила сву потребну литературу, успела сам да освојим прво место на републичком такмичењу које је одржано 10. маја у Трећој београдској гимназији. Ја сам се добро припремала, надала сам се да ћу остварити запажен резултат, али освајање првог места ме је заиста обрадовало. Нада Нешић: Валентину Неговановић је Српска асоцијација за класичне студије, која организује државно такмичење у знању класичних језика, грчког и латинског, званично прогласила првакињом Србије. Такмичећи се у рангу Медицинских школа, немерљив лични успех, којим је прославила и Медицинску школу „Др Миша Пантић“, вредан је дивљења свих нас. Валентина тајне латинског језика, као ученица првог разреда, открива тек неколико месеци, а од другопласиране – освојила је осам бодова више! Савршено одговорна и предана раду, са великим интересовањем се укључила у припреме за такмичење и учинила наш рад врло захвалним. Захтевност самих припрема Валентина је поједноставила својим широким образовањем, лаким сналажењем у новинама у латинском језику, познавањем других наука, повезивањем појмова и самосталним закључивањем. Валентина се не збуњује пред новим сазнањима, нити се умара учећи - она предвиђа недоречено и кроз ненаметљива питања допуњује себе! Као и њени „фармацеути из I-6“ нисам ни помислила да неће успети, искрено, очекивала сам друго место, треће је за Валентину мало! А освојено прво – то је Валентина! 12. мај – Дан школе и обележавање Дана сестринства


мај 2014. - 5 -

RREEPPEETTIITTIIOO EESSTT MMAATTEERR SSTTUUDDIIOORRUUMM Разговор са др Радом Вилотић Суботић, специјалистом интерне медицине

Колико дуго се бавите лекарским послом? Почела сам да радим пре 29 година на Интерном одељењу Болнице у Ваљеву, где и сада радим као интерниста-алерголог.

Колико дуго предајете у Медицинској школи? У Медицинској школи радим пет годин, на моје задовољство. Предајем интерну медицину чиме се иначе и бавим. Дивно је осећање вратити се у школу у којој сте стекли диплому за самосталан живот.

Да ли сте сами желели да упишете медицинску школу или на наговор родитеља? Моји родитељи су желели да упишем гимназију и студирам фармацију. Мислим да је одабир ове школе, а потом и факултета, мени судбински одређен. Са ове дистанце мој посао и ја смо као заљубљени пар – неко је некога препознао и одабрао.

Који су вам били циљеви током средњошколског живота? Да постанем Флоренс Најтингел, шалим се.. Наравно, желела сам оно што и сви млади људи у тим годинама, леп живот, образовање, диплому, троје деце...

Ко вам је био узор тада? Да ли је било тренутака када сте се осећали изгубљено? Како сте хватали корак са градивом? Увек сам имала некога за узор, прво моја сада, покојна учитељица, онда професорица српског језика, потом доктори који су ми предавали. Можда сам се помало изгубљено и уплашено осећала на самом почетку школовања јер сам дошла из унутрашњости. Али, период адаптације је био кратак, а корак са градивом сам држала упоредо, то ми бар није био проблем.

Да ли сте волели екскурзије? Наравно, као и сви ђаци. И данас чувам и повремено разгледам фотографије из Вишеграда, Љубљане, Бихаћа, Госпића, Бледа – који сам посетила пре неколико дана након свих тих година. Ипак, најрадије се сећам матурске вечери на екскурзији у Охриду.

Када сте пожелели да упишете медицински факултет? Да ли сте били свесни тежине факултета? Да ли сте били спремни на одрицања? Током III и IV године када сам сигурно знала да ћу нешто студирати, послушала сам савете лекара који су ми предавали, наравно уз подршку родитеља. Најзаслужнији за упис на медицину је др Никола Симић који је сам био ђак ове школе и донедавно овде предавао. Он ме је ободрио, охрабрио да ћу ја ту тешку школу да изнесем и да ме он за пет година види као доктора. Послушала сам. Знала сам да је факултет тежак по самој вокацији и по озбиљности посла. Нисам се изненадила. Имала сам циљ, одговорност према себи, родитељима, учитељима и није ми било тешко. Одрицања је било и те како.

После посла у болници и школи да ли имате времена за породицу и уживање? За то се времена увек нађе, мора да се нађе у доброј организацији. Сигурно не онолико колико би требало, посао лекара, такође медицинске сестре је специфичан, породица то мора да разуме.


мај 2014. - 6 -

Волите ли да читате? На који начин се релаксирате после напорног рада? Увек добро дође нека лепа књига, волим поезију Дучића, одгледам филм, Сулејмана Величанственог, прошетам. О стручној литератури да не говорим, то је просто саставни део живота и рада. Одлазак на стручне састанке у земљи и иностранству, неко путовање, пуњење је батерија за рад на овом озбиљном и веома одговорном послу.

Који су ваши планови за будућност? Да путујем по свету.

Да ли сте некада размишљали о томе да се прикључите интернационалним хуманитарним мисијама, помажете људима широм света? Нисам размишљала, али би могло доћи у обзир.

Да ли по вашем мишљењу могуће спојити посао и задовољство? Управо је то ово што радим.

Можете ли нам дати савет за ефикасно и брзо учење? Repetitio est mater studiorum.

Колико је важно бити одлучан у својим намерама и поступцима? Прво је важно да знате шта желите, поставите себи циљ, радите, учите и успех неће изостати, а самим тим ћете бити задовољни и испуњени.

Чега се радо сећате из средњошколских дана? Радо се сећам многих ствари. Можда најпре завршетка средње школе.

Зашто? Тада сам добила диплому стручне школе са којом сам могла да започнем самосталан живот. Проглашена сам за ђака генерације, чиме се поносим. Добила сам престижну Вукову диплому која ми

је помогла да упишем медицински факултет без пријемног испита. Била сам заљубљена. Тог периода се сећам са великим задовољством.

Тог лета сам у име школе била ангажована као медицинска сестра на радној акцији у Ваљеву. Тако сам током лета зарадила и своје прве, не баш мале паре које су ми добродошле за факултет, и да ситницама обрадујем најмилије.

Шта бисте нама поручили? Желим да будете здрави, да чувате ваше психичко и телесно здравље, да будете добри људи, волите људе. Учите јер знање је моћ, то вам нико не може одузети... Да и ја вас за неколико година видим са слушалицама, да се вратите у своју школу, баш овако као ја. Да будете успешни лекари, сестре и техничари који ће нас лечити.

Неда Грујичић III1 Александар Ђурић III2

Лазар Коларевић III2 Катарина Вујичић III3


мај 2014. - 7 -

Хуманост као мисија

Наша школа обележава као Дан школе 12. мај Дан сестринства, дан који се слави и у читавом свету. Овај датум је узет као сећање на Флоренс Најтингел, енглеску медицинску сестру. Она је за

време Кримског рата са 38 нудиља отишла на Крим где је организовала болнице и увела значајне реформе у нези болесника и рањеника. Флоренс се целог живота борила за унапређење своје професије и права жена.

Видим себе већ као медицинску сестру. Свако јутро долазим на посао и ... У послу сам који волим, у коме могу да се искажем. Имам смелости да будем различита, некада јако нежна, а некада строга. Увек ме воде нове идеје, али није увек лако. Долазе људи са својим страховима и стрепњама, чини се да су њихове потребе веће од могућности, појављују се агресија, неспоразуми... До краја нашег разговора нестају недоумице, наступа међусобно поверење.

Много непроспаваних ноћи, много претрчаних километара, упаљених вена и болних табана.Колико бола, крви и смрти је на мојим

рукама, колико ожиљака на мом срцу. Као и све што је тешко и то засењује срећа на лицу опорављених, излечених болесника који ми се смеше у пролазу.

Деца су најосетљивији пацијенти, они траже много пажње, опреза и љубави. Они то узвраћају осмехом и раздраганим запиткивањима. То је оно што се не може измерити већ само осетити. Најчешће су то пацијенти који упућују речи: “Хвала вам, сестро!“

Сестринство је професија која тражи велику љубав према послу који се ради, према сваком човеку. Радећи свој посао на прави начин добијамо награду која је немерљива – оздрављење и повратак пацијента кући.

Тања Срећковић II4 Уз стогодишњицу Великог рата

Др Семјуел Кук – лекар који је своју вакцину уступио српском војнику

„Црно је, у тешком времену живимо... “Но, има неких људи,

неких подвига који осветле таму, који нас засене лепотом и који младим поколењима буду инспирација да стреме правим вредностима. Такав је био доктор Семјуел Кук, рођен 1878. године у далекој држави Њујорк.

Многи људи у Америци те 1914. године никада нису чули за земљу Србију на брдовитом Балкану у којој се ратује. Ипак, доктор Семјуел Кук је знао за Србију, знао је за њене голе и гладне војнике који се боре за слободу, а знао је и Хипократову заклетву. Одлучио је да помогне. Дошао је овде далеко од своје домовине да лечи српску војску. Млади момци, углавном сељаци који нису имали времена да остаре, неки нису за живота отишли даље од свог села, напустили су њиве, процвале воћњаке и тек стасале девојке и отишли у рат. Знао је др Семјуел Кук да они нису бахати освајачи, већ браниоци и да им треба помоћи да одбране своја села, потоке и плаво небо над Србијом.

Знао је Семјуел Кук да су слобода и борба речи по којима је Србија позната. Постоји још једна реч по којој су српски војници и др Семјуел Кук познати, а то је храброст. Можда је овај човек болесним рањеницима изгледао као светац док им је у смртном часу пружао утеху. А заиста је то био јер је свој лек дао српском војнику. Са српским војником је и умро, а његова душа је у души сваког Србина.

И зато на његовом споменику пише: „Нема веће жртве од оне када човек да свој живот за пријатеља“.

Неговановић Валентина I6


мај 2014. - 8 -

Црвени крст Србије расписује конкурс на тему добровољног, анономног и неплаћеног давалаштва крви

КРВ ЖИВОТ ЗНАЧИ

Питам се зашто, исто се наставља,

на истину увек човек очи затвара.

Да ли због страха, или себичлук то је,

да ли још добри људи постоје.

Живот је саткан,

од светла и сене, а свака нит танка

често броји проблеме.

Некад ти судбина, стави окове, тек да те види како борац постајеш. Последњи атом снаге, што тече кроз вене, нек буде атом наде у неко боље време. У неко боље сутра, када ће сваки човек моћи да схвати да КРВ ЖИВОТ ЗНАЧИ.

Вујадин Марјановић IV1

Кап! Кап! Кап! Гримизне капи цуре кроз кесу крви, пролазе кроз систем и улазе у крвоток. Још један живот спасен тако простим чином, тако наизглед једноставном црвеним раствором. Али, нема ништа једноставно у вези крви. Она живот значи.

Замислимо сцену у ургентном центру. Довозе човека који је имао саобраћајну несрећу, са двоје мале деце. Човек има руптуру слезине и отворену рану на трбуху, крвари обилно. Лекари и сестре раде све што могу, и спремају се за хитну трансфузију, када добијају вести да је нестало крви одређене групе која је потребна пацијенту. Упркос свим напорима, пацијент умире на путу ка операционој сали, остављајући за собом двоје мале деце и несрећну удовицу. Стварно тужна сцена, зар не? Најгоре од свега је то што је овај тужан догађај итекако могућ у данашња времена. За неке људе, људе којима је потребна у том тренутку, крв је злата вредна, а некима значи тако мало. Живимо у опасном свету, у свету где се смртоносне

незгоде, пуцњаве и саобраћајни удеси дешавају свакодневно, а опет нисмо забринути, јер знамо да модерна медицина може да нас спаси, да ће увек бити резерви крви за нас и наше вољене. Али, да ли је баш тако? Да ли је морално да очекујемо поклон живота, а да га ми сами себично држимо за себе? Да ли је у реду мислити да нас туђи проблеми не занимају, да ће се наћи неко други који ће дати крв, па ми не морамо? Одговор је да није. Када дамо крв, дали смо живот. Спречили смо да неко остане без сина, оца, мужа, брата, или било кога другог ко је близак срцу. Када се угаси нечији живот, угаси се све што је та особа могла да оствари, сва срећа коју је могла да донесе у нечији живот, све могућности нестану. Сви ми можемо да спречимо на тако једноставан, безболан начин. Свако може да истрпи један благ убод зарад добробити другога. Сви имамо то у себи, само треба пробудити хуманост која лежи у сваком човеку.

Замислите да је на коцки живот вашег детета, љубавника, најбољег пријатеља. Зар не бисте урадили све што можете да им помогнете? А зар се не би осећали беспомоћно да

једноставно нисте одговарајућа крвна група, и да апсолутно ништа не можете да урадите? Стотине људи се осећа овако сваки дан, држећи се за сваки минут у нади да ће се наћи златне


мај 2014. - 9 -

капи живота за њихове вољене. Али кад се не нађу, када неко умре због немара, лењости и апатичности , ко је ту кривац? Можемо да кривимо докторе да се нису довољно трудили. Можемо да кривимо себе што нисмо довољно пазили. Можемо да кривимо свет. Али, уистину, прави кривац је свако ко је прошао поред штанда за трансфузију, а да није ни бацио поглед. Свако ко је способан за давање, а одбија. Шта ако баш њихова крв направи разлику? Људска раса је предуго била себична. Предуго је свако мислио само на себе, а то је изазивало неизмеран јад. Сада, у ово доба

технологије и релативног мира, време је да мислимо и на друге. Нема лепшег осећања од оног који пружа сазнање да сте управо некоме помогли, а да нисте ништа тражили заузврат. Да ће ваша крв тећи венама неког другог, одржавајући га у животу. То је поклон који сви можемо несебично да дамо. Нас не кошта ништа, а некоме је вреднији више од свег злата на свету. Зашто треба да дарујемо крв? Јер крв живот значи.

Ненадовић Милош IV2

Планетом шетају многи људи, Разне, заиста ћуди.

Већина њих већ су читали. Неки су се некада заиста питали.

Шта ли то може да живот значи? Шта је извор живота што зрачи?

И шта нас чини тако снажним? ... У оним тренуцима, битним, важним.

Наше срце испуњава снагом,

Наводи да шетамо новим трагом, Где откривамо нове тајне, И сањамо оне снове бајне.

Помаже да гледамо облаке плаве,

Да дођемо до оне тешке славе, Да из мрачне постеље видимо сјај,

И кажемо „Не, ово заиста није крај.“

Значи нам живот и тече кроз сваку вену, Али некад зна стати, као да удари о стену.

Човеку је тада тешко веома, Као да душа дође до слома.

Али опет негде нада се свила, Која шири своја велика крила.

Та крила широм планете плове, Један глас доброте људе зове.

Добре људе, добре ћуди, Али ко је животна звезда тих људи ? Она човека подстиче вољи, И говори “Доћи ће дани бољи!“ И свака мала капљица –као комад неба, Јер свакој души веома треба. И као што слон не може без кљова, И као буквар без својих слова. Тече кроз вене, црвене је боје, Има нешто посебно, своје. Из душе сваком човеку зрачи, Јер то је крв што живот значи

Наташа Милетић III4


мај 2014. - 10 -

Пред небом клечи Детиње чисто Над челом молитва Моли за спас Има ли људи Што трунком себе Неког би спасли Од канџи мрака? Срце јој гризу Урлици смрти Тело се предаје Нестаје Губи Време топи Одбегле сате А сваки трен Откуцај значи И сваки минут Ближи је дну Има ли људи Што трунком себе Неког би спасли Од канџи мрака?

Та врела крв Што вене грли Шти живот цео у руци држи Некоме главу над мачем чува Дете у џепу Још крије снове Снове о некој далекој срећи О будућности Што у измаглици чека И можда никада Неће доћи Има ли људи Што трунком себе Неког би спасли Од канџи мрака? У оку мајке увенула нада У оку детета Беспомоћан крик Та врела крв што грли вене са лицем нечије последње шансе Баш сада није ту

Да греје дечије уморно заспало срце Дете проси за нови дан Дете тоне у тужну ноћ У гласу промукло јеца Страх од смрти Веран саборац Има ли људи што трунком себе неког би спасли од канџи мрака? Душа доброте Ипак постоји Нису сви људи себични Спасилац нацрта избрисан осмех Живот врати светлуцав тон Доказ да хуманих има Уби песимистички уморан бол Будите људи што трунком себе Неког чувају од вечног мрака.

Милица Ракићевић III5


мај 2014. - 11 -

С благословом Његовог преосвештенства епископа ваљевског г. Милутина Храм Светих лекара и чудотвораца Козме и Дамјана, Општа болница Ваљево и Медицинска школа „Др Миша Пантић“ расписују наградни конкурс „Др Драгиња Бабић“

Друштвени и духовни узроци болести зависности

у свету у ком живимо

Болести зависности су део наше свакодневице. Честа су појава међу младим особама у развоју па и одраслим зрелим личностима. Неретко су изазване психичкoм нестабилношћу и несугласицама у породици. У болести зависности спадају наркоманија, алкохолизам, пушење и таблетоманија. Најбољи начин борбе против њих је превенција кроз едукацију младих. Зависност је само стање ума. Породица има главну улогу у формирању става према овим болестима. Лечење ових поремећаја је дуг и тежак процес. Захтева не само ангажованост лекара, већ и породице, пријатеља, а пре свега оболелог. Свака зависност је специфична, од једног до другог појединца, али нема разлике у природи болести. Најбитнија је одлучност самог пацијента. Неопходно је прихватити чињеницу да сваки човек може постати зависник. Родитељи су ти који би требало да кроз свакодневни разговор са децом утичу на то да деца развију свест о штетности дроге и других психоактивних супстанци. Они треба да од малих ногу поставе јасне границе у дететовом понашању. Јер правилно васпитање омогућава да дете израсте у здраву и разумну личност. Алкохол је пратилац човека од његових најранијих времена. С тим у вези коришћен је у разне сврхе и готово да нема човека да се није сусрео са овим напитком. Светска здравствена организација сматра да је то медицински и социјални проблем. Последично, све чешће долази до његовог прекомерног конзумирања, што узрокује настанак алкохолизма. Када је реч о наркоманији, она постаје све чешћа појава у данашњој популацији. По дефиницији Светске здравствене организације наркоманија се дефинише као стање породичне интоксикације изазвано поновљеним уношењем дроге. Превенција наркоманије се састоји од обиља мера и активности које се спроводе са циљем да се ова болест сведе на минимум. Таблетоманија подразумева зависност од свакодневног уношења лекова. Према Светској здравственој организацији она представља посебно друштвено стање које настаје применом разних лековитих супстанци.

Када говоримо о узроцима болести зависности, знамо да је то врло комплексана тема. Постоји доста фактора који условљављју њихов настанак, најчешће је то породица, околина и друштво у ком појединац одраста. Стога је врло важна општа атмосфера у животној средини која је неизоставни фактор у развоју личности. Када је реч о породици, нема јасно одређеног њеног типа који некога чини ''подобним'' да се разболи од болести зависности. Али ипак родитељи својим поступцима делују на децу као фигуре идентификације и њима утичу на то какав ће став дете формирати у животу. Битно је да родитељи буду ти који ће деци пружити подршку и љубав. То подразумева да кроз свакодневни дијалог отворено разговарају са дететом и уоче и реше проблем. На тај начин се остварује један вид комуникације на релацији родитељ-дете. Уколико у породици нема јасног разговора и слободног изражавања осећања, дете ће се повући у себе. Па се стога код детета развија несигурност у себе и немогућност слободног одлучивања. Све ово може условити настанак болести зависности. Са тим у вези је неопходно међусобно разумевање, толеранција и хармонија која треба да влада у свакој здравој породици. Она треба да обезбеди оптималне услове за живот и задовољење дечјих основнох потреба. Исто тако родитељи морају бити сагласни у доношењу одлука и ограничења деци. Средина у којој човек живи може толерисати или чак подржавати коришћење одређених психоактивних супстанци. Али исто тако она може осуђивати и износити негативан став о употреби недозвољених материја. Неке државе својим законима толеришу коришћење алкохола и појединих дрога, док је у многим државама то забрањено. Овакви ставови средине имају огроман утицај на број људи који постају зависници. Да ли ће неко то постати зависи од става друштва у подједнакој мери као и од породице. Друштво не може само својим рестриктивним ставом према узимању дрога и других психоактивних супстанци сузбити ове штетне навике. Да би то успело неопходно је предузети низ мера. Исто тако за време образовање, битан је став школе. Битно је да школски програми едукују младе пре него што се одређени облици понашања успоставе. Према препоруци стручњака, корисни путеви за превенцију су већа информисаност и разне трибине.

Духовни узроци болести зависности се тичу особености личности. Идентитет личности нам омогућава да доживимо себе као јединствену личност. А самим тим утиче на лично доживљавање


мај 2014. - 12 -

света који нас окружује као и ставова према њему. Он подразумева везу са реалношћу. Тако да и од идентитета зависи да ли ћемо се одупрети пороцима и њиховом штетном деловању. Такође, битно је да се одређене потребе унутар личности ускладе. Уколико се то не постигне, долази до психичке нестабилноси што касније узрокује низ последица. Код зависника се често јавља несклад у тим тенденцијама и самим тим њихово самопоуздање пада. Они се зарад задовољења потребе одричу слободе, своје породице и свог ја. Самим тим је зависност у свом екстремном, болесном облику дубоко понижавајуће искуство. У задовољству које доноси дрога нема самопоштовања, поштовања, љубави и осећања. Ако је потреба за психоактивном супстанцом задовољена, особа се осећа срећно, задовољно и опуштено. Не осећају бригу и тугу својих ближњих јер све доживљавају на исти начин. Зависник не може да одржи своју реч, нема одговорности због тога што је психички нестабилна личност. Оболеле особе често због немогућности да дођу до психоактивних супстанци испољавају своје понашање на агресиван начин. То нарочито неповољно делује на чланове породице и особе у окружењу. Млади неретко улазе у свет порока због осећаја досаде и усамљености, мислећи да ће тако правазићи то стање. Стручњаци сматрају да је то осећање опасно јер има за последицу поремаћај личности и често, одавање болестима зависности. Конзумирање алкохола, узимање дрога, седатива- доводе до осећаја задовољства. У средњим школама дрога је постала свакодневица. Није реткост да ученик присуствује настави под дејством дроге. Деца би требало да имају сваки дан испуњен разним активностима. У данашње време оне су сведене на минимум. То у деци буди досаду па они постају зависници од рачунара, дроге, алкохола... Рачунар је деци постао најбољи пријатељ, неко ко је неизоставан у животу. Духовност представља јединственост човека као носиоца разума, изражава се у пуноћи, богатству и лепоти унутрашњег света људске личности. Она значи степен преображености човека божанском благодаћу.

У много случајева, зависност може имати уједно друштвени и психички основ. А то се огледа у томе што су родитељи окупирани каријером не посвећују довољно пажње деци, а она, последично, немају контролу над понашањем. И управо због тога, неретко родитељи бивају ти који о том прблему сазнају последњи. Зато децу треба волети, али и треба имати и захтеве према њима, уместо новца треба им пружити љубав. Постоји нераскидива веза у односу друштва и саме особе која се огледа у њиховом заједничком утицају на развој личности. Та веза се испољава у чињеници да су друштвени и духовни узроци заступљени у толикој мери у проблему зависности, да је резултат њиховог лечења слаб. Људи узимају психоактивне супстанце најчешће због тога што нису довољно обавештени о штетности или по наговору других или зато што желе да буду посебни... Као што смо напоменули да породица представља фактор у грађењу личности. Исто тако, да ли ће особа пасти у руке порока, подједнако зависи и од њених личних схватања. Шта би заправо могао бити узрок настанка болести зависности у човеку, није могуће прецизно одговорити. Узрок може бити то да особа на тај начин жели да побегне од сурове стварности, брига и проблема. Болести зависности у нашем организму изазивају бројне поремећаје. То су често веома опасне, тешке, неретко, и неизлечиве болести. У њих спадају: многа малигна обољења виталних органа ( мозак, плућа, срце...), болести јетре ( цироза јетре, канцер...) и многих других органа који су од животног значаја. Али исто тако, оне могу бити узрок честих психичких поремећаја као што су: неурозе, психозе, агресија, хистерија... Бити зависник значи:

узимати увек више психоактивних супстанци него што се намеравало; више пута безуспешно покушавати престати с узимањем средстава зависности; осећати се нервозним и депресивним ако се прескочи дневно узимање дрога... Болести зависности нису само проблем појединца, већ целог друштва. Једном зависник, увек

зависник. То значи да поред великог напора особе да се излечи, увек постоји тенденција да се она врати старом начину живота. Зато је веома битно њихово рано откривање, као и анганжованост у превенцији и лечењу истих.. С тим у вези неизоставни су узроци ових болести које ако посматрамо са социјалног аспекта представљају породица и друштво, а са духовног станишта, представља особеност личности. И једни и други узроци су подједнако важни за нормалан живот сваког појединца. Стога је јако важно да кроз разне програме, едукације и многе друге методе развијемо свеcт код младих о узроцима и последица болести зависности. Сада кад знамо да су оне саставни део нашег друштва и страшна свакодневица, морамо развити јасан став о њиховом значају. Сваки човек мора својим врлинама и хуманим поступцима да тежи Богу, смислу живота јер на тај начин ће наћи излаз из мрачног круга слабости и порока који воде до смрти душе и тела, и врати се стварном, здравом и правом животу.

Марија Николић II1 прво место на конкурсу


мај 2014. - 13 -

АНОРЕКСИЈА – ПОГЛЕД У ИСКРИВЉЕНО ОГЛЕДАЛО

Огледало је предмет који пружа најреалнији приказ човека. То сам пронашао као његову дефиницију. А засигурно могу да кажем да је потпуно погрешна. Колико пута дневно се погледате у огледало? И шта у њему видите? Себе можда? Девојке гледају своју неговану косу, лице улепшано шминком... Насмеју се, па се погледају, намрште се па се погледају, изводе некакав ритуал пред огледалом и све изгледа тако исценирано, намештено, као да ће касније успети да обуздају своју праву природу, као да ће успети да изгледају баш тако као пред огледалом. Па ко још вежба осмех, може ли то уопште да се одглуми, ако је то нешто што долази од срца? А момци, ништа мање труда не улажу у свој физички изглед, гледају своје мишиће, вежбају заводничке погледе и шармантне трикове како би се додворили тим истим „дамама“. Ево, већ је месец мај. Лето убрзо стиже, почела је права сезона дијета, теретана, вежбања, соларијума и осталог, сви желе да игледају савршено, боље од осталих. Како би све очи биле упрте баш у њих када буду пролазили плажом, када се буду шепурили. Све ово подсећа ме на неку животињску представу. А да, треба ли да споменем то како се девојке изгладњују, одричу се хлеба и још неких намирница како би изгубиле барем 3-4 килограма. Заиста страшно, па нису ни свесне колико изгледају дебело, ипак је то гломазних 4 килограма. Еј, па сви ће приметити да постоји мали вишак око стомака. Да, заиста је страшно.

Драги моји људи, у огледалу никада нећете видети себе. Јер оно од чега смо саткани, тај прости предмет неће моћи да прикаже. Уређај који приказује душу није измишљен. Када дођемо у неке године, оснујемо породицу, створимо неки живот за себе хоћемо ли се тада трудити да задивимо друге, да себично узимамо новац нашим родитељима како бисмо куповали модерне и скупе крпице и имали што веће телефоне? Или ћемо давати сваки атом енергије како бисмо усрећили и обезбедили нашим ближњима леп живот. Можда не нашом кривицом, већ утицајем Запада, али одвучени смо од правог смисла живота, млади људи данас немају прилику да спознају пут којим води хуманост, поштење, љубав, а оно најважније вера у Бога. Моји вршњаци, а и ја сам, данас водимо један брз и буран живот, без времена које бисмо посветили само себи, ретко се налазимо у прилици да будемо међу 4 зида и заиста се удубимо у размишљање. Ако немамо времена за себе, како ћемо га онда наћи за Бога, за одлазак у Цркву? Замислите се у следећој ситуацији, налазите се у Цркви, стојите пред иконом, очи су вам склопљење, у вашој глави се преплиће хиљаде мисли, нервозни сте и не желите ту самоћу у којој уживате, али онда изненада обавија вас нека топла и позитивна енергија, та олуја мисли се стишава, усресређени сте само на оно што осећате у својим грудима и по први пут после дужег времена ви чујете себе како заиста дишете, ви постојите! Хоће ли вас тада стићи грижа савести за све бачене паре на испијање кафа и куповину цигара? Потрошеног времена на приче о момцима и мушким тучама... Хоћете ли се тада сетити свађа својих родитеља око новца? Тог тренутка бићете сами са собом, један на један са својим највећим непријатељем, а јесмо ли спремни на то? Моје речи можда звуче просто и грубо, али такве су и наше душе. Наравно, част изузецима, жалосно је што то уопште морам да кажем. Моја тема данас, оно што ме је навело на овакво размишљање, поред личног искуства, могу слободно да кажем и осећаја срамоте, јесте изглед људи који су себи страховито нашкодили баш том тежњом ка физичкој савршености. Они су оболели од једне болести, сличне оној која је првакиња у разарању душе. То је Анорексија. Полако постајеш незадовољан својим изгледом, паралелно и својим животом, јер осећаш да ти конци измичу из руку. У човеку се јавља релативно-природна потреба да држи дијете, изгуби „вишак килограма“ и незнајући улази у бездан, један зачарани круг који ће га сваки пут, без грешке, довести до нежељеног циља, апетит за храном све више ће се смањивати док не дође до нулте тачке, а апетит ка (лажном) савршенству постајати све већи, до оног тренутка када не узме баш све, а вама остави танане кошчице које само што не пробију кожу. Надам се да сам вам приближио ову болест, али ови симптоми само су маска једног много већег проблема, који се налази у том оболелом човеку, проблем емоциионалне природе. Можда је то притисак родитеља да му вратите уложено у Вас или пак однос ближњих који се према Вама односе као према марионети, на пример балерини којој су зацртали циљ да постане најбоља. Она је лутка! Није посматрана као људско биће, њене потребе су непостојеће. И зато бежи у нешто за шта мисли да може да контролише, нешто што би било само њено. А онда у једном тренутку буде прекасно за повратак,


мај 2014. - 14 -

рупа у коју утонеш је предубока. Пут ка оздрављењу постаје трновит. Исто бива и са људском душом, из неког разлога удаљи се од свог творца, од можда и једине безусловне љубави коју има. Безусловне значи да ма колико је шибали и тукли, ма колико је се пута одрекли, повредили, она ће нас дочекати раширених руку. То је нешто на чему етикета не постоји. Душа тада утеху налази у погрешним стварима, храни се нечистим, исто као када једемо брзу храну, јер нам се хранљиво поврће не допада. Заправо, не храни се, она се изгладњује. Када видите анорексичну манекенку, сигурно посматрате осуђивачки, или помислите да у њеној глави нешто није како треба. Али управо то, ми чинимо себи, не нашем телу као што је случај с Анорексијом, већ нечему много већем, нашој души. Сваки пут када прођемо поред сиромаха и окренемо главу, сваки пут када не опростимо пријатељу, када се деремо на своје родитеље... Сваки пут када се не захвалимо Богу што смо здрави и прави, што уопште и имамо оволико материјалног колико имамо, већ желимо још и још. Похлепа. Ми задајемо по један ударац. И шта мислите, колико таквих ће бити а да нас не стигну последице? Јер, не заборавите, када уђете у ту рупу без дна, пут ка врху, ка назад, јако је тежак.

Страхиња Поповић III1 друго место на конкурсу

Друштвени и духовни узроци, болести зависности у свету у ком живимо

Полако се ствара мрак око тебе, одлазиш, одводи те на неку другу страну, далеко од

стварности. Тама је све већа а ти не видиш излаз. Нема светла на крају тунела, једноставно тонеш и пропадаш све ниже, док не почне да ти се губи траг који нећеш повратити никада више.

Дрога, алкохол и цигаре играју се животима младих. Из дана у дан број зависника је све већи. Почиње из глупости, из обичне игре. Све из радозналости, шале и друштва. Људи, деца, најпре дозвољавају било какву врсту манипулације. Почиње из приче: „Хајде пробај, не буди кукавица!“ И наравно, данашњу омладину вређа ако ти неко из друштва каже да си слабић. Штета што велика већина нас клинаца не схвата са каквим стварима се играју у животу. Да ли се икада питају какве последице могу да настану. Колико је то шт етно по наш живот и колико лоше утиче на нас, наше психо-физичко здравље?! Већ једном када пробаш, било из досаде или игре, упадаш зависно стање. Уживаш како многи кажу, а и истина је да ово конзумирају само особе које беже од стварности и свакодневних проблема. Већина зависника никада није ни помишљала да ће доспети у ову ситуацију. Падате у зачаран круг, затварате се у себе и постајете сасвим друге особе. Пре свега потребан је јак карактер да се извучете из онога шта сте постали. Некада смо играли лопту на улици и маштали чиме ћемо се бавити када одрастемо, а сада, сада је свет постао пакао. Родитељи и старатељи воде бригу да ли су добро васпитали децу и да ли ће њихова деца сутра знати да кажу НЕ! Живимо у времену где влада све веће неповерење старијих особа. Деца су запуштена и препуштена животу. Оваквих особа се данас сви плаше, а нико не схвата да је њима само потребна пажња и љубав коју су изгубили или пропустили у детињству.

Нико од нас уствари не може да разуме овакве особе, све док једна таква особа не постане део вашег живота. У почетку се вежете, а временом сазнате праву истину. Уплашите се и живите у страху да ће прећи у нешто јаче и теже, неизлечиво, а касније схватите да сте можда ви особа која може да помогне. Погледате у очи те особе и видите колика доброта се сакрива. Проблеми од малих ногу, непосвећена љубав оба родитеља, свађе у породици, све су то чести разлози настанка ове болести. Само причом можете задобити поверење, а временом видите промене. Све ређе конзумирање, почиње борба и видите решење. Полако остављате оно што сте давно узели. Срећни сте, осећате се боље. И одједном се деcи нешто. Вратите се на почетак, на оно старо стање против кога се борите. Мислите да уживате у томе што радите, да вас то опушта и смирује. Тако је и њему било. На крају ви постанете уморни. Одгурну вас изговори и саможивост. Временом изгубите вољу да се борите и то онда када схватите да је вама драга особа одавно дигла руке од себе. Наставља по старом и више никада ништа неће бити као пре. Променио се, зависност га уништила.

Потребна је подршка најближих, воља и жеља да промените тренутно стање. Мишљење лекара јесте да не треба бежати од помоћи стручњака. Лечење пре свега представља разговор о проблемима младих зависника.

Као што све има свој почетак, мора имати и свој крај. Свака борба је тешка, а само довољно храбре и јаке особе виде светлост на крају тунела.

Вања Лукић I6 треће место на конкурсу


мај 2014. - 15 -

ННААШШИИ ППИИССЦЦИИ Oве године су у пројекту који афирмише младе ствараоце од најмлађих узраста до завршних средњошколских „Aкт“ - Часопис за књижевност, уметност и културу, главни уредник Дејан Богојевић, доделили награде победницима средњошколског литерарног конкурса. Међу њима се осим ученика Ваљевске гимназије, Музичке школе, нашла наша Милица Ракићевић III5

Ти Губим те тамо Где страх виче Да склопим очи Док молиш ме Уморном виолином Без и једне жице Да пустим снове У џепове

Пловидба Господе, реци, куда да пловим? За какве океане ноћу да молим? Које таласе да грлим веслима? Вучем сидра Око руку везана. Плачу ми дани у оку риба Суров ветар Душу ми шиба. Реци ми , Боже Где је мој брод? Палуби свакој Тежак сам ход.

Маска Ноћ Црн скут Црне пелерине Стаклене очи Гледају себе У одразу камелеона Свиће над кровом заспалих Кожа се прља Кожа се скида Бело одело Беле очи Дан

Одраз Огледало гризем Чудовиште ћути Осећаш ли бол, нема утваро? Не осећаш ништа Премало си себе волела одувек Волиш када боли Не жалиш да гинеш Акт Гледам босоногу стварност Наказно гола Ружно изгвужвана Карикатурно смешна Олињала Искривљена Гризем себи очи Чула трну Бег у бегу Нема бега: Усне су зенице Пеку Вриште Виде! Виде! Виде: укус босоноге стварности је црн

Милица Ракићевић III5


мај 2014. - 16 -

Ходам у месту

Ти си себично кварио моју Лепоту и младост

А ја? Красила сам твоје сурове, тешке

Године Хтела сам то..

Или ипак нисам? Не знам..

Збуњујеш ме .. О, да ли ћеш ме пустити да

Одем иако то не желим Или, ипак, желим..

Не могу, јаче је од мене.. Зашто поред свега остајем?

Као ходам, а већ дуго стојим У месту

Бежим од тебе... Или од себе?

Али не, не могу, опет си ту! О, зашто ли си увек корак

испред мене?

Зашто си ту да ме подигнеш Са највећих дубина? И шта онда? Опет те губим, нестајеш... Поново тонем, тражећи те О, а тек сам испливала Заједно смо, зар не? Знам, нек' ме је стид Осећам... Сигурна сам... Доћи ћеш, опет Уздићи ћу се до најсјајније Звезде И? Шта ће бити даље? Питам се докле овако? Видећемо... Или, ипак нећемо... Не знам...

Станојловић Александра IV1

Помозите гладној деци

Трачак наде и вера још увек их нагоне да и даље дозивају у помоћ. Верују у боље сутра и да они имају право на срећу, као и сва друга деца света. Верују да има доброте на овом свету и да ће и њих посетити. Људи, не дозволите да се њихова нада истопи, омогућите им да и они верују да су слободни и да се радују животу. Пружите им шансу да одрасту у здраве и веселе младе људе. Омогућите им да верују у то да нису сами и несрећни, већ да има неко ко о њима брине и ко ће им помоћи.

Људи који умеју да поклоне и несебично пруже, срећни су јер иду стазом љубави. Богатство је у давању и опраштању. “Није срећан онај ко много има, већ онај коме мало треба. ” Да ли сви имају довољно хлеба и слободе? Као што су људској души потребна вера, љубав и нада, тако је и хлеб потребан гладној деци. Деца су анђели на земљи и њима мало пажње значи много. Ситница је за њих крупна ствар, а увек је то мало потребно да измами осмех на лице који је вредан као злато. Осмех којим се блажи бол и нестаје туга, а за то је довољно да свако од нас пружи мало. Људи ће нас памтити по добрим делима, а не по слатким речима. Једном када одемо са овог света, нећемо моћи ништа однети са собом, осим добрих дела које смо чинили. Зато помозите гладној деци јер ће те тако помоћи и себи да се осетите бољим и вреднијим.

Тања Срећковић II4


мај 2014. - 17 -

Топао додир хладне руке

Сви питају због чега причу почињем крајем и идем према почетку. Разлог је једноставан.

Нисам схватио почетак док нисам дошао до завршетка. Целога живота сам тежио да пронађем истину због чега сам другачији. Истину због које су многи умрли и које се сви плаше. Мене је она одувек занимала, а нисам имао страха да је тражим. Можда је то управо разлог зашто сам је пронашао. Истину бих сада могао продати, људи је желе купити. Али сада када је знам... пре бих је запалио.

Као што се велики отрови крију у малим бочицама, моја истина је била сакривена у потпуној тами окружена Сенкама. Да бих је пронашао морао сам и ја постати Сенка. Оне су усамљење, напуштене и тужне. У почетку бог је створио душу. Душу без тела. Затим је увидео да је она превише једноставна и поделио је направивши мушко и женско тело. Два тела су пуштена на различите делове земље, али у природи им је било да се сретну. Душа тежи да постане једна целина и не треба је кривити за то, некада је била једна. Али, шта се дешава са изгубљеним душама? Одговор је једноставан. Управе те душе су Сенке ( КАО ШТО ЈЕ СМРТ ЗА ЧОВЕКА ОДВАЈАЊЕ ДУШЕ ОД ТЕЛА, ТАКО ЈЕ И СМРТ ЗА ДУШУ ОДВАЈАЊЕ ДУШЕ ОД БОГА ). Оне никада неће постати једна душа, због тога су тужне, напуштене и усамљене.

Ноћи су почеле потапати веселе сунчане дане летњег распуста. Ноћне сузе су топиле ивице моје душе, а свака суза представљала је ланац догађаја које сам сам покренуо. Осећао сам како ми се кроз душу пробијају месечеви зраци док ми језик трне. Обливао ме је хладан зној. Бес ме је обузео. Могао сам га осетити између ребара како се подмукло шири ка вилици заустављајући се испод језика. Седим сам мокрих рукава и сланог укуса суза на уснама. Тражим кривца за ову тешку самоћу. Јутро је далеко, или барем тако делује. Самоћу не могу да опишем, можда и могу, али сада немам коме. Тихим издисајима уз јаке јецаје и лице пуно суза, осетих мио осећај, право задовољство. Осетих да сам на ивици нечега... нечега нестварног. Осетих хладноћу јужног зида моје собе на уплаканом образу. Убрзо затим спустила се нечија шака на моје раме. Била је тако хладна, али одмах су сузе престале тећи, бес је нестао а језик ми се откочио. Тако леден додир, а заправо топао – помислих у себи. „Ко си ти, шта тражиш овде?” Језа ме је обузела, ни сам не знам одакле ми снаге да проговорим. „Тражиш истину, зар не? Ја сам истина коју толико желиш сазнати, сада је слушај.” Сада сам ближи истини него икад. Толико сам је тражио, а сада је овде. Морам сазнати зашто? Реци ми зашто те уопште толико тражим? Зато што си сам. Ја нисам сам! Имам довољно пријатеља и ... Прекинуо ме је стисак ледене руке. „Зашто лажеш себе? Ти не би био овде и седео са мном да ниси сам. Можеш бити окружен са колико год хоћеш пријатеља ипак се осећаш сам и ти то најбоље знаш”. Ми ти можемо бити пријатељи и ... Тада сам га ја прекинуо „Који ви?” Онда сам осетио толико беса на једном месту, толико таме која се ширила његовом шаком, обузимајући моје тело. Не могу се померити. Сенке могу све, а најбоље умеју бити пријатељи. Оне ће се увек слагати са тобом, климати главом, увек те штитити. Нико те никада више неће повредити. Ми ћемо бити твој Корњачин оклоп. Али ако нас икада оставиш тада ће оклоп пући и свакаква чудеса ће изаћи напоље. „Не требате ми. То је цена за право пријатељство тадан. Ти ово уопште називаш пријатељством.? Не треба ми неко ко ће ме штитити и климати главом шта год да кажем. То може и моја природна сенка. Понављати за мном и климати главом када ја климам и то много боље од вас.” Осећам како се бес повећава. „Ти верујеш људима. Пружаш тек тако поверење некоме. Причаш своје најдубље тајне онима који те не слушају. Знаш ли ти шта значи уопште дати поверење некоме?” Наравно да знам, то је особа којој можеш причати све, знајући да ће увек бити ту за тебе. „Ви људи, тако слатки. Мислите да је све тако лепо. Дати поверење и решити све проблеме. То је управо разлог зашто си сам. Дати поверење некоме значи дати му мач. Или ће те бранити са њим или ће те пробости. А ти ћеш завршити избоден!. Одувек си био другачији. Не вреди теби причати, ти све мораш да научис на тежи начин. Иди сада и буди избоден. Од сада живим за дан када ћеш ми се вратити. Оставићу ожиљак на твом срцу. Посетићу те поново” ...

Много је времена прошло од сусрета са њим. Био је у праву. Могу га осетити како се смеје иза мене сваком мом неуспеху, разочарању. Многи су ме изболи до сада, али настављам поносно даље.


мај 2014. - 18 -

Да бих пронашао правог пријатеља морам бити окружен лажним. Како бих другачије могао пронаћи правог ако не знам какви су лажни. И даље чекам некога ко можда никада неће доћи. Трагајући за истином изгубио сам нешто много вредније. Изгубио сам половину себе. Нестала је у сенкама. Човек када изгуби половину себе никада не може бити исти човек. Остаје му само нада да ће је пронаћи, а нада... нада је један од оних лекова који уопште не лечи, већ само продужава патњу.

Стефан Ранковић II2

Човек је само за жал, за муку створен

Зашто, када смо сви рођени под истим небом, кад нас исти Бог посматра и исто Сунце греје, немамо сви права на једнаку срећу? Као

да смо лутке у позоришту које неко други наводи на кораке које чинимо, лутке које прати зла судба док не склопе очи заувек.

Сви говоре да нико није у потпуности срећан, да је свакоме његова бол и мука најтежа. Човек је слободно биће, има право на избор, али колико заправо избора ми имамо? Ја немам право да

изаберем своју судбину, да знам свој животни пут, кога ћу волети и да ли је сваки мој избор исправан. Одрастамо срећни, са надом и жељом

да сазнамо све што нам живот пружа. Пролази време које нас подсећа да је живот ипак само паклена игра, без могућности да

победимо и избегнемо смрт. Понекад он буде окрутан играч, учини да смрт буде блага казна. Да не знамо за бол, да ли бисмо знали за срећу? Да бисмо осетили радост, љубав и мир, морамо проживети исто толико патње, туге. Можда смо ми добри у томе, да повређујемо и будемо повређени. Можда нам је зато прошлост увек боља од будућности - памти се срећа, а туга заборавља. Љубав, нас подстиче да издржимо препреке које су пред нама, да подсети да је та срећа кратког даха заправо вредна проживљене патње. Врло често човек и не схвати да је био срећан док га несрећа не савлада. Сваки дан носи ново искушење. Сви смо саткани од бола, туге које смо проживели, а која ће нам, можда, у наредном животу бити замењена срећом и љубављу. На крају се све своди на наду, тај осећај који нам буди жељу да изнова проживимо све јер нам је доживљена срећа можда последња.

Ипак, лутке можда преузме луткар који ће ипак имати више милости према човечијој судби.

Јелена Ускоковић III6 Човек у рату и рат у човеку

Рат је највеће зло човечанства које уништава управо свог изумитеља - човека.

Трудим се да не тежим генерализацији, али ипак стојим иза тога да ништа добро из рата никада није проистекло, само жртве, милиони војника и невиних цивила и слобода и нешто бољи животни стандард неколицини државника који су за рат одговорни. Они склоњени, безбедни, примају вести и заповедају, управљају четама, хиљадама људских живота, разбацујући се њима као да су ништавни. Нису свесни да испод сваке војничке капе почива ум који и сам, тек када нанишани, када постане нечија мета, схвата важност сваког свог откуцаја срца и ужива у сваком новом удаху.

Ратујемо да бисмо могли да живимо у миру, увек је повод и изговор за сваки рат. А сама та мисао је парадокс. Рат односи животе или у њима, ако преживе, изазива вечни унутрашњи рат. Има ли после рата, икада, правог мира за онога ко га је преживео? Мој седамнаестогодишњи разум каже да нема. Из рата нико не излази као победник јер након рата наставља се вечити рат са самим собом, трауме, сећања и ноћне море које преживеле прогањају до краја живота. Одузимање људског живота, чија је једина кривица била то што се нашао на противничкој страни, проклетство је које прогања преживеле заувек.

Да ли је онда живот након рата вредан ратовања за њега? Преживели чезне за заборавом и миром, али га не достиже, губи снагу и све мање види суштину живота.


мај 2014. - 19 -

На помен рата, неизоставно се сетим моје прабаке и њених прича о рату. О рађању моје баке у

шуми и кривице коју је осећала јер доноси нови живот на такав свет, где су све човекове потребе потиснуте од стране једне физиолошке - преживети.

Ја нисам живела за време рата, нити сам га икада осетила на својој кожи, а ипак, мој највећи страх је страх од рата.

Милица Перић III6

Дружење са књигама богати наше духовно и емотивно биће

„Човек се учи док је жив“ правило је које

важи како за стицање знања, тако за стицање искуства. Књиге представљају наш водич кроз живот. Ми их читамо, проучавамо, проживљавамо, поредимо са нама самима.

Трку за знањем водимо цео живот. Јуримо, боримо се, не стајемо, грабимо све што нам се нађе на путу. Знања је никад доста. Ниједан човек не може знати све, али то не значи да треба да се зауставља и задовољава малим и површним. Читај више, копај дубље, истражуј. Све што ти дође до руке проучи, спознај, затим врати, пружи могућност да и остали прошире своје видике. Не буди себичан! Знање је потребно поделити, исто колико и стећи. „Знање је једно од малих ствари које се множе када се деле. “ Не дангуби, не губи време. Никада о књизи не мисли као о начину да се утроши време. Свака има своју суштину и вредност. Књиге су, могло би се рећи, „опасне“. На оне најбоље би чак требало ставити упозорење: „Не читај! Може утицати на твој живот“. Ни свесни нисмо колико утичу на нас, наше понашање, опхођење, наша осећања. У свакој ћемо пронаћи једног јунака са којим се поистовећујемо, идеализујемо га, патимо када он пати, волимо када он воли. Књига нас испољава.

Вера и религија нас ограничавају да наша учења и знање остану на одређеном ступњу. Некада треба прескочити границе, покидати ланце који нас вежу и ограничавају. Не треба се плашити новог, неистраженог, треба проширити своје видике, не само у дужину, већ и у ширину. Треба у шаке узети и корице без крста.

Уморимо се често од књига, помислимо да нам треба предах. Помислимо да имамо много

знања и да смо тиме задовољни. Онда треба да станемо и дубоко удахнемо. Треба размислити, да ли смо заиста задовољни. Је ли то све што нам је потребно? Треба спознати и схватити са чим се у животу још морамо борити и каква ће нам знања и искуства само за то требати. Потребно је схватити важност знања, учења и књига. Затим ће уследети лаган, дуг издах као знак олакшања и схватања. Онда смо спремни да наставимо даље, у потрази за новим искусвима и сазнањима. Али треба бити умерен, стрпљив. Не можеш у исто време читати и комедију и трагедију. Не можемо слушати класику, а свирати рок, гледати фантастику, а очекивати реализам, радити више различитих ставри

истовремено, иначе долази до забуне. Посвећеност и интерсеовање нису једнак. Зато полако, не брзај, живот је довољно дуг за сва потребна знања.

Наравно, битна су и друга интересовања. Знање можемо стећи и кроз песму, игру, али ако ту не можеш пронаћи себе, задовољити потребе за знањем... продужи, ту се не

задржавај, нађи неко друго занимање које ће те испољавати. Али мораш пронаћи своју равнотежу. Да би се чигра вртела, мора јој се пронаћи одређена тачка, равнотежа, правац кретања. Тако и ми морамо пронаћи свој циљ, свој правац кретање. Треба одлучити да ли ћемо под мишком држати књигу, Библију или фрулу.

„Три дана не читај књиге, и твоје речи ће изгубити лепоту.“ (Кинеска пословица); „Остати равнодушан према књизи, значи лакомислено осиромашити свој живот. “ (Иво Андрић) Ово су само неке пословице које нам указују на значај књига. Оне нас богате, испуњавају – духовно и емотивно. Оне диктирају наш живот.

Маријана Марковић II2


мај 2014. - 20 -

Моје снове преврће јава по своме

Трудиш се да одрастеш, да живиш свој сан, градиш своје ја, а опет изгубиш много. Покушавајући да оствариш свој циљ, заборавиш како је то осмехнути се ситници, разнежити се, најважније од свега, заборавиш како да пустиш да ти мисли лете, да сањаримо.

Легнеш свако вече у кревет, обећаш себи како се од сутра мењаш, да ствари неће бити исте као пре. Окрећеш нови лист и онда кад отвориш очи, схватиш да си исти човек од јуче. Само вучеш нову линију на старом папиру, настављаш тамо где си стао. Опет није све тако црно, у тим тренуцима разумеш да ипак имаш мало доброте у себи, што ти даје снаге да изгураш још један дан. Наде да нећеш постати онакав човек какав си се заклео да никада нећеш бити. Људи се не мењају, само постају јаснија слика онога што већ јесу. Жудиш за успехом, новцем. Спушташ друге да би себе уздигао. Све само да оствариш свој сан, који на крају испада изврнута слика наше похлепе, жеље за погрешним. Како стариш, снови постају материјалнији, нема више маштања о срећи, мамином пољупцу за лаку ноћ. Цео живот дајеш све од себе да стекнеш материјално богатство, а душа вене док се срце скамени. Има много

,,сиромашне'' деце којима родитељи нису дали ништа осим новца. Не желиш да живим у стварности, превише је хладно. Љубав из користи, пријатељство из похлепе, желиш да чујем волим те, а да то буде одистински, кад ме загрлиш да не осетиш како сеје семе раздора. Децу учимо да не показују осећања јер ће их тако повредити и онда се питамо што су таква времена. Ја само питам Бога да л' памти нашу адресу. Ово више нису снови, већ ноћне море.

Зато не сањај недостижно, пријатеље, породицу и мало среће.

Иван Миловановић II5

Зелено, волим те, зелено

Сваког јутра видим своје зелене очи у огледалу, а након тога њима свој зелени свет. Сваки комадић живота који зовемо дан почиње изнова зеленим - травом, дрвећем, аутомобилима, постељином на кревету преко пута мог.

Ако срећу видиш као зелено, онда је можеш приказати кроз мале ствари. Није увек лако сконцентрисати се на рад, али ту је зелена боја да ме подсети на награду коју ћу добити за тај рад. Сваки осмех је зелен, он уноси живост у тмуран дан, пун кише. Зелена чоколадица да излечи депресију због дечка који ме и не гледа. Петица уписана зеленом оловком. Срећа на лицу моје

другарице док шетамо и причамо. Једна зелена јабука која се докотрљала до мојих ногу. И она најсјајнија зелена, коју највише волим, на рендгенском снимку, када ми доктор каже да је све у реду.

Колико год проблема било, треба им приступити позитивно, сетити се да је увек ту зелено да поправи осмех и учини живот бољим. Као што је зелена само једна од многих боја, на платну једва приметна међу другим бојама, тако је и срећа једва видљива међу осталим сегментима живота. Живот чине ситнице, треба им се радовати, а не чекати нешто посебно јер ћемо тако пропустити важне ствари.

Моје зелене очи се радују свим зеленим очима које сретну у пролазу, а ова зелена мајица ми стварно лепо стоји.

Јелена Марковић III6


мај 2014. - 21 -

УУ ППООТТРРААЗЗИИ ЗЗАА ССААЗЗННААЊЊИИММАА

ОДЛАЗАК У СУТОН

„Имам изузетну част да поздравим нашег уваженог госта ... овај дивни предавач ће вам одржати једно дивно предавање. Драга и уважена публико, дивни и пажљиви слушаоци – уживајте у овом тренутку, у празнику лепе речи, молимо вас да искључите мобилне... Овако почиње књижевно вече у истоименом запису Бранка Пиргића у његовој књизи “Одлазак у сумрак“. На самом почетку уводи нас у успавану атмосферу испуњену досадним, монотоним речима и сувим фразама које одликују већину књижевних вечери. На велику срећу ђака Медицинске школе посета Бранка Пиргића није била пропраћена поменутим одредницама већ нечим потпуно другачијим-усхићењем?! Оне ретке душе у чијим срцима се крије љубав према писаној речи ишчекивали су тренутак да упознају правог, живог писца. Обично се читају слова, речи и мисли људи који су одавно напустили овај свет, и чистом спекулацијом можемо нагађати шта су мислили и коју поруку су хтели да пошаљу. Али, живи писац другачији је доживљај. У учионицу препуну ђака улази осредње висок човек,проседе косе, назнакама бора у крајевима очију и са топлим осмехом.

Започиње прича... Влада пријатна тишина присутна кад старији и мудрији преносе искуства својих година. Уважени гост прича о свом раду, прошлости и садашњости. Свака реч, свака реченица носи осећање оданости и љубави према нашем граду Ваљеву. Иста љубав која се може наћи у свим записима његових књига влада и у нама, буди се из свог сна, вођена његовим речима. Више

нисмо домаћини и гости, одрасли и деца, писац и ђаци, сад смо само Ваљевци. Бранкове приче се допуњују нашим, искуства из прошлог века допуњују наша, млада и нова, и схватамо убрзо да где год да одемо један део нас, никада неће напустити родни град. Вече полако пролази и тече као река, пропраћено хумором, понекад и муклом тишином. Како се вече ближи крају неки постају немирни, несигурни! Да ли нешто да питају, али их је стид? Да ли међу слушаоцима седе будућа велика имена књижевности? Нисмо сигурни!! Али, сигурно је да многи завиде писцу на његовом слободном животу, испуњеном доколицом и мирним тренуцима. Како би то било лепо... Посета је готова и море ђака излази на врата попут воде кроз пробијену брану. Остају малобројни, знатижељни, са питањима која нису смели да прозборе пред свима! Можда потрагом за неким саветом? Наш гост на сва питања одговара уз осмех и пријатељски стисак руке. Улива наду и инспирацију. Можда ћу ја бити на његовом месту за тридесет година? Писац затвара свој ранац и излази у свом браон капуту. Светла учионице се гасе... Све се враћа на стари поредак, као да до малопре није владала ентропија знатижеље, питања и одговора. Али, јесте!

Милош Ненадовић IV2


мај 2014. - 22 -

МОДЕРНА ГАЛЕРИЈА

АКТ У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ

Акт у уметности означава сликарско или вајарско дело које на симболичан начин приказује

наго човеково тело. Уметничко приказивање људског тела представља константу у читавој историји уметности. Пре пуних 23000 година пре Христа, примитивни човек је извајао Вилендорфску Венеру. Она је малих димензија, истичу се делови женског тела који показују плодност, а то су бедра и груди, док су глава, руке, ноге занемарене у обради. Уметност битно утиче на човека, временом почиње да спознаје своје тело. Акт настаје као плод ума, одгонетка мистерије човековог тела, али и пркосно занос, усхићење,дивљење. Сведоче о томе Микеланђело, Рубенс, Гоја. Акт је сликарева борба са анђелом уништења, пркос страдању, пропадању људског тела. Наш Бијелић је сликао купачицу на извору, нагу, малчице друсну , Шумановић Пијани брод.

Против рашчовечења, простоте, у времену док зује рачунари 12 сликара у ваљевској Модерној галерији чувају магију тела, лепоте: од младе Милице Салашки, преко Славка Крунића, Васе Доловачког, Владимира Дуњића, Косте Бунушевца до Владе Величковића и Љубе Поповића.

Моју пажњу је посебно привукло уље на платну Црвени пацов на коме се драматично боре црвена и црна боја, а осећања посматрача смењују: немир, стрепња, бол, патња, али и исконска борба за живот.

Вања Лукић I6

ЦИКЛУС ЈЕДНА СЛИКА ЈЕДАН СЛИКАР СЛАВКО КРУНИЋ УПРАВА НЕУКАЉАНИХ ЧАСТИ

Славко Крунић је дипломирао у класи проф. Радомира Рељића 1998. године. У духу

постмодернистичких тенденција своје генерације крајње слободно спаја елементе класичног низоземског сликарства са симболима хришћанске васељене и извесним постулатима античке филозофије. Слика Управа искоришћена је „као рефлексија амбиција да се укаже на пут спасења, до

ког се стиже самопрегорном жртвом, материјалном чистотом и подвизавањем духа“. Полако улазим у композициону структуру слике... доминирају три фигуре-једна мушка и две женске које скупа симболизују свето тројство Отац, Син и Свети дух. Жене држе руку на стомаку показујући да ту настаје живот, а мушкарац држи прст на лобањи показујући где је знању место у животу, али и да је крајње исходиште свих људи смрт, гашење појединачног живота сваког човека. Вешто укомпоновани квадрати приказују смену лепих

и ружних догађаја у животу, светло на прозору човеку потребно знање, бели пешкири тежњу за моралном чистотом, бели столњак да у животу треба имати искрене, поштене мотиве, намере.Симбол крста који чине сто и фигура мушкарца показује тежњу ка духовно –узвишеном, ка вери у Бога и Божју, невидљиву, али свеприсутну правду. Постоље које је благо уздигнуто, бордо-љубичасте боје, на коме стоје ноге мушкарца, симболика је непрестане вере у будућност и Божји план.

Марија Раичевић, I6


мај 2014. - 23 -

Трећаци у царским градовима

Екскурзија је прва ствар која интересује ученике на почетку нове школске године. Организује

се како би се они образовали и што лепше, боље, упознали са лепотама Србије и иностранства. Ове школске године одлучено је да трећаци крену у Будимпешту и Беч у периоду од 9 до 12. октобра. У Будимпешти смо преноћили две ноћи у хотелу Полус а једну у Бечу у хотелу Ленас Вест. Хотели су били у складу са европским стандардима, особље љубазно, храна сјајна. Елем, нека места су оставила посебан утисак на нас. У Будиму смо били импресионирани Будимском тврђавом која је вековима била центар града, која је током историје искусила тридесет опсада; будимским Краљевским дворцем у коме се налазе Историјски музеј Будимпеште, Национална галерија Мађарске и Сечењијева национална библиотека; Рибарском кулом у којој куле и зидови изгледају као средњевековни, али су, уствари подигнути тек 1902. године као допуна Матијиној цркви. Не смем заборавити Цитаделу, стару будимску тврђаву која је била заштићена са 60 топова, а налази се на највишој тачки Гелерт брда. На платоу, у оквиру Цитаделе налази се чувени Кип слободе, споменик посвећен ослобођењу у Другом светском рату. У Пешти свакоме је застао дах пред призором Парламента чију смо фасцинантну лепоту посматрали док смо ноћу крстарили Дунавом. То ноћно крстарење било је као бајка, велелепне

грађевине, раскошни.широки, обасјани мостови. За Пешту је значајна Базилика Светог Иштвана, чија купола има висину 96 метара па се може видети из свих крајева Будимпеште. Обиласком Трга хероја закључили смо колико су Мађари поносни на своју земљу.

У посети мађарском Музеју медицине видели смо разне антиквитете који су се некада користили у медицинске сврхе. Видели смо како је изгледао први шприц, игла, стетоскоп, апарат за притисак, стерилизатор, скенер...

Незаобилазно место у Мађарској је Сент Андреја, која се налази 20 км северозападно од Будимпеште. Овај град је познат по музејима, галеријама и уметницима. Током 16. века, постала је центар Срба у Мађарској. Овде су живели: Јаков Игњатовић, Павле Софрић, Гаврил Стефановић Венцловић, Вук Караџић. Од седам цркава четири су власништво Српске православне цркве. На главном варошком тргу стоји Српски еснафски крст подигнут 1763. године заслугом Српског привилегованог сентандрејског трговачког друштва, па отуда и назив Трговачки крст. Под заштитом је Унеска као споменик светске културне баштине. Не смемо изоставити мађарске посластичарнице, из којих се надалеко осећа мирис кремпита, шампита и сладоледа чији су рецепти посебни. А можда је у питању и то што Мађари, као и све друго, праве и раде са много љубави и елана. Овим је прича о нашем северном суседу завршена, надам се да сте уживали..!

Сада нас пут води у Беч у коме смо боравили краће, ухватила нас киша, али значајна места смо обишли и времена смо имали за шопинг.

Причу о овом прелепом граду почињем од палате Хофбург коју називају „град у граду“ јер се простире на 240 хиљада квадратних метара, састоји од 18 крила, 19 дворишта и 2600 просторија. Од 1946. године је стална резиденција аустријског председника. Улаз у Хофбург је у оквиру најлепшег крила тврђаве – крила Светог Михаила. Свима привлачи пажњу Зимска школа јахања која је једна од главних туристичких атракција.

Посетили смо и споменик Моцарту у Дворском врту, који се налази у близини музеја Албертина и Бечке државне опере. Испред споменика је травната површина са цвећем засађеним у облику виолинског кључа.

Један од најлепших, али и најпознатијих тргова у Бечу јесте Трг Марије Терезије, препознатљив по два славна градска музеја-близанца. Око споменика царици правилно су распоређене четири прекрасне мраморне фонтане, а овде је и Природњачки музеј. Одмах су нам пажљу привукли костури разних диносауруса, највећа и најстарија светска збирка метеорита, препариране животиње,затим збирке дијаманата, бисера...


мај 2014. - 24 -

За крај остављам нешто несвакидашње – дворац Шенбрун, не зна се да ли је лепши споља или изнутра. Мислим да ни становноци Беча нису обишли све просторије којих има 1500! Да, да, добро сте прочитали, 1500 просторија! Његова градња је трајала чак двадесет година (1747.-1767.). Назив Шенбрун у преводу значи „лепи бунар“, по бунарима воде који су се ту налазили, а из којих су се снабдевале палате у Бечу. Познати летњиковац Хабзбурговаца посећује велики број туриста из читавог света. Разгледање започиње из собе гарде, где се налазила лична стража Франца Јозефа , одатле раскошним ходником, улази се у собу за билијар, која је служила као чекаоница за пријем код цара. На зидовима су уметничке слике o значајним догађајима царске породице. На једној слици је портрет Франца Јозефа у 33. години, а на другој његове супруге Елизабете, познатије под надимком Сиси. Гвоздени кревет у царевој спаваћој соби указује на спартански и једноставан живот аустријског монарха. Занимљиво је да је у Дворани огледала, која је служила за концерте, Волфанг Амадеус Моцарт одржао први концерт пред царицом. Велика галерија је најлепша од свих просторија, она је уједно представљала средиште дворца где су се одржавали балови, пријеми и гала вечере. Дужине 40 м и широка преко 10м била је опремљена кристалним огледалима, позлатама, плафонским фрескама...

У пространим парковима и вртовима Шенбруна налазе се бројне фонтане, Глориета, Кућа палми, Ботаничка башта, Пустињска кућа, Зоолошки врт, Музеј кочија, лавиринт, загонетке на отвореном, голубарник...

Пишући овај састав присетио сам се тог октобра, тог Михољског лета које смо провели разгледајући лепоте двеју европских метропола. Осећања су помешана. Срећни смо јер смо све то видели, али и тужни јер сада нисмо тамо, а било би добро да јесмо. Питам се каква ће бити матурска екскурзија, ако је ова била оволико лепа?

Стефан Веселиновић III1

Матуранти у централној европи Као да смо јуче кренули у средњу школу, а већ смо стигли до завршне године. Нестрпљиво смо чекали последњу екскурзију-матурску. Када је коначно освануо тај дуго очекивани дан поласка, једва да смо могли да контролишемо наше узбуђење. Носећи исти осмех на лицима, срели смо се на договореном месту. Иако је била зора и сунце још није изашло, ми смо били пуни енергије, спремни за авантуру. Аутобус је кренуо, а ми, савладани узбуђењем и умором, утонули смо у сан. Када смо стигли на нашу прву дестинацију, Беч, били смо затечени његовом лепотом и историјом. Сазнали смо да Беч вуче корене од пре четири хиљаде година, што га чини једним од најстаријих људских насеља на свету. Једно време је био седиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства и Аустроугарске монархије. Ни поглед кроз аутобуска стакла није могао да умањи запањујућу лепоту овог древног града Хофбург, Парламент, Ратхаус, Албертина... Међутим, ништа није могло да нас припреми за величанственост замка Шенбруна најлепше грађевине у Аустрији, а можда и целој Европи. У своје време био је седиште римског императора.а касније и царске породице као и центар збивања неких од најбитнијих догађаја у историји Европе. Двориште дворца било је украшено прелепо уређеним вртовима који су одузимали дах, а унутрашњост претворена у музеј, открива детаље о животу цара, царице и њихових кћери.

Након завршеног обиласка знаменитости сместили смо се у хотел,а већ прво вече смо сабирали утиске од протеклог дана. Уморни, али испуњени еуфоријом наставили смо дружење до ситних ноћних сати, једноставно одбијајући да заспимо и узалуд потрошимо пар драгоцених сати овог незаборавног путовања.


мај 2014. - 25 -

Следећег јутра кренули смо пут Прага-град запањујуће лепоте. Увек обасипа раскошношћу, задивљује монументалношћу грађевина, путовањем кроз прошлост краљевски дворац Храдчани, Карлов мост, Кафкин музеј, Староместске намести, Вацлавске намести, градска кућа, астрономски сат који откуцава memento mori... Пробали смо, наравно, прашку кобасицу, црно пиво а до краја дана фотоапарати су били пуни слика колико наших, толико прелепих чари града. Задовољни, задивљени вратили смо се у хотел где нас је чекала вечера, и потом дуго очекивани одлазак у ноћни клуб. За девојке најбитнији су били виклерчићи, помадице, парфеми како би се показале у најбољем светлу. Али, најпријатније изненађење целе екскурзије су несумњиве биле ћелаве главе наших другова који су нас чекали у ходнику насмејани, срећни и уједињени у намери да на нашу матурску екскурзију ставе свој лични печат. Наравно, ни наша разредна није остала равнодушна овим јединственим поступком. После провода у ноћном клубу наставили смо дружење, скоро до зоре. А када је свануло, упркос умору са нестрпљењем смо наставили путовање. Дрезден је био подједнако незабораван као и претходна два града: палата Цвингер, опера Зампер, статуа Златни коњаник, Државни музеј, прича водича о рестаурацији града после савезничког

бомбардовања. Све то смо комплетирали посетом огромном шопинг центру,величине мањег града, па Дрезден постаје прави шлаг на торти наше екскурзије. Петог дана путовања разгледали смо најуже језгро Братиславе, а сутрадан Будимпешту, Трг хероја, Будим и Рибарску кулу, катедрале Св. Матије и Св. Стефана. У дугом, веселом повратку кући, док смо сумирали утиске, схватили смо нешто јако битно. Нису прелепе зграде, вртови, куле и градови чинили овај догађај незаборавним. Нисмо се због врхунских хотела и ексклузивних клубова провели као никад у животу, већ то што

смо били заједно. Само ми, без родитеља, без обавеза, без тестова, испитивања и пријемних испита који нас чекају код куће. То су били дани потпуне слободе, последњи слободан лет пре него што нас време одведе у свет одраслих. Ту смо могли, последњи пут, да истински будемо деца, препустимо се забави. И ништа, ни године које долазе, ни обавезе које се надвијају над нама, неће моћи то да нам одузме.

Александра Димитријевић IV2 Ракић Милица IV2


мај 2014. - 26 -

Козметичарке на Сајму лепоте

Субота, сунчан, прохладан дан,

мартовски. Ученице I-5 са професорком ликовне културе Љиљаном Терзић кренуле су за Београд. Одредиште нам је била Комбанк арена у којој је први пут на овим просторима одржан сајам примењене козметике „Свет лепоте“.

Будуће козметичарке веселе, знатижељне и спремне за нове изазове, брзо су постале део шареног света и привлачних мириса. Циљ сајма је да на једном месту окупи најпознатије светске и домаће брендове као и еминентне стручњаке из света козметике, омогући боље услове за рад и напредовање, како произвођачима и дистрибутерима козметичких производа, тако и козметичарима и свима којима је козметичка индустрија сфера интересовања. На 3500 метара квадратних у организацији агенције „Позитив“ могли су се видети излагачи из Србије и других земаља. Штандови прекривени препаратима поред којих су стајали презентери и модели, одавали су утисак професионализма, гламура. Схватиле смо да је

наш будући позив веома озбиљан и да морамо много учити. Ко је желео, на овом сајму могао је да се подвргне козметичком третману, да буде нашминкан, или да обнови маникир. Понели смо сазнања о новим трендовима: у шминкању футуристичке мачкасте очи, у фризури асиметрични боб, елегантан и женствен коњски реп, бисери у коси, или трака од цвећа...

Преплављене позитивним утисцима, пуне нових знања и мотивације за будући позив, после посете Ушћу, вратиле смо се кући.

Нада Параментић I5 Анастасија Ракић I5


мај 2014. - 27 -

ММААТТУУРРААННТТИИ УУ ССЛЛИИЦЦИИ ИИ РРЕЕЧЧИИ III-7

После много лоших прича о школи, нервирања и разочарења, нико од нас и не слути колико ће нам она недостајати.

IV-1 Од нас једна љубавна... Кад би знала само Кад би знала само моју бол ноћи ове увек легнем рано а будан сам до зоре. Сећања ме ломе у мени је све скупљено да не заволим тебе ја то нисам умео.

Сам у касне сате за тебе пишем опет знам то не мења ствари и да је време да одем. Ти остајеш с њим мени једино остаје да помирим се с тим иако ми недостајеш.

Можда крене ми боље па и ја срећан будем али усне као твоје само једном се љубе. Без тебе није исто ништа не иде од руке не, не враћај ми срце ја сам хтео да га узмеш.

Марјановић Вујадин IV1


мај 2014. - 28 -

IV-2

И сада све испочетка. Нова другарства, нова школа, нова средина, нова искуства. Са

стрепњом сам кренуо рано ујутру на прозивање. Док чекам у школском дворишту, видим доста познатих лица и прижељкујем да будем у

клупи са другарицом из бившег одељења. Није прошло много времена, чуо сам своје име. Упао сам у одељење I2. Ретко кога сам познавао, али ми се чинило да је одељење добро на први поглед.

Стидљиви погледи и упознавања почела су одмах. Свако је сео са оним кога је познавао. Ушла је разредна и настала је тишина. Упознала нас је са радом школе, правилима, нашим обавезама и правима, пожелела добродошлицу.

Дани су пролазили и могао си да гледаш како та још увек дечија лица постају другачија, некако озбиљнија и старија, али још увек весела и насмејана. Одељење је било одличног састава. Сјајна деца, без изузетка, али оно што је било веома занимљиво и несвакидашње јесте да је било четрнаест дечака у једном одељењу општег смера, незапамћено у нашој школи.

Остаћемо урезани у сећањима професора можда не баш по неким сјајним оценама, иако смо имали солидан успех, али свакако по шали и позитивној енергији која није мањкала ни у тешким тренуцима.

„Несташна деца“, то је опис који би се најчешће могао чути кад је наше одељење у питању. Оно што бих посебно истакао јесте да је наше одељење најсложније, а то могу потврдити професори који су нам предавали. И у лепим, и у тешким ситуацијама, у приватном животу и у школи,

увек заједно: у првом разреду одвојени од остатка школе осећали смо се као велика породица, у другој певали на сваком одмору, па чак и на часовима, прослављали тог четвртка уз хармонику крај другог разреда, сваке суботе излазили у град, заједно прослављали уранак на Градцу и Миличиници… навијали за Звезду и Партизан..

Велику подршку и ослонац давала нам је наша разредна Весна која је увек била ту за нас. Увек је имала решење за наше проблеме, били они лаки или јако компликовани. Често је знала да нас обрадује ако не одлагањем писмене, онда свакако укусним тортама које сјајно прави и поклонима са путовања.

Четири године касније, остали смо у истом саставу са малим изменама. Нисмо више мали, постали смо зрелији и одговорни, иако сваког дана покушавамо да останемо деца, али нам сат и календар то не дозвољавају. Ближи се крај, а чини ми се као да је јуче била прозивка.

Да могу поново да бирам опет бих уписао медицинску школу и због образовања и због другова. Овде сам стекао знање, али и пријатеље, другове и кумове за цео живот.

Александар Вуковић IV2 Марко Ђорђевић IV2


мај 2014. - 29 -

IV-3

Свако од нас се у животу суочава са оним тамним тренуцима растајања. Многима у том часу

засија суза у оку, неки пак скупе храброст у болном часу и не дозвољавају сузи да се скотрља низ лице. Какав год да је човек, какве год да су његове мисли, осећања и склоности, ниједан не може рећи да растанак не боли. Дошао је тренутак кога смо се сви бојали, стигао је средњошколски растанак.

На почетку прве године нисмо сањали да ће све тако брзо проћи. Другови и другарице расуће се свуда по свету, тек понекад срести се случајно, разменити понеку реч, загрљај... Наше IV3 од самог почетка било је весело, раздрагано, пуно шала, жеље за учењем и забавом. Потребно ми је пуно времена и речи да опишем наше часове када смо се борили за оцене, своје , али и наших другара,

бежали са часова, бојали се строгих професора, правили глупости, али доносили и праве, искрене одлуке. Слободно време проводили смо заједно смишљајући шале, необичне игре.

Остало нам је још мало до краја. Не растајемо се само од другова већ од нашег детињства. Нестаће са нама наши несташлуци, неоправдани часови, преписивања, дошаптавања на часовима. Тражићемо све те ситнице у будућности, али никада нећемо моћи да их дотакнемо у стварности, већ само у успоменама и сећањима.

Пауновић Јована IV3 IV-4

Време тече немилосрдно, не стаје и не враћа се уназад. На почетку мислили смо да је четири године много, а сада када је прошло чини нам се прекратко. Желели бисмо да украдемо још мало времена за нас, за наше лудости и лепе тренутке. Сада крећемо даље, отварају нам се нова врата у животу, али ћемо увек памтити наше пријатеље и дане које смо провели заједно.


мај 2014. - 30 -

IV-5

Четири године пролетеле су као школски час

Видим профе и вас Ништа не би било занимљиво без нас

Кажемо: ”Боже ко нас састави?” Увек весели на настави

И сви бисмо желели да се ово настави Сваки одмор, велики или мали

Нека нова фора се извали За пет минута сви би је знали

Али, стари, не заборави И остале ствари!

Симпатије и рођендане Екскурзије преко гране Ортакове врлине и мане

Свађе где неко плане. Од мене за крај:

Не желим да икада стане…

IV-6

Пролазе наши средњошколски дани, истичу као песак из пешчаног сата. Прошле су ове године као трен, више неће никад бити као пре. Били су то дани за памћење.

Нестрпљиво, али са страхом, ишчекивали смо полазак у средњу школу. Нова школа пригрлила нас је и ми заплесасмо дугим ходницима. Овамо I-6, још у ушима одзвањају речи наше нове разредне која ће у наредном периоду постати и наш пријатељ.

Наше одељење чиниле су само девојчице које су током четири године постале нераздвојне, смејале се и плакале заједно, сусретале са првим љубавима, прослављале пунолетства и растајале се од детињства. Памтићемо само лепе тренутке којих је било безброј... Каћино – алах, алах, док професор опширно и зането предаје... док расправљамо да одложимо писмени из физике, а Тијана виче: Људи, бићу само физички одсутна на последња два часа, тако да ме професорка не мора


мај 2014. - 31 -

уписивати!! Или кад професорка Жељка нуди или позитивну оцену или смо печење, а Бојана пита: Које, јагњеће или прасеће? Много пута нас је прекидао Тамарин и Бојанин смех, који се заразно ширио одељењем, а уствари нисмо ни знале зашто се смејемо... Или Каћина изјава о проводу на мом пунолетству: Јао,било је дивно! Тамара и ја смо појеле пун овал кифлица!... На чуђење разредне што има кеца из енглеског, Каћа одговара да ту нема места чуђењу: “Па, то је језик!!... Или кад Тамара после праксе уздахне и каже: Идем кући, да седнем да се наспавам! Или наш репертоар начина како оправдати часове: имам алергију па је доктор рекао да мирујем, нисам обавештена о промени распореда, нисам могла да нађем кабинет, ишле смо на часове певања, такмичарске обавезе, каснио аутобус из Бранковине, свакодневне контроле на ВМА, морам у Рудо да видим Викторију, садила сам кромпир, распремала кућу за Ускрс, имале смо непознатог посетиоца у стану усред ноћи...

Избегавамо да причамо о растанку, али то је неизбежно. Нестаће са нама сви наши несташлуци и неоправдани часови, одлагањесвих писмених и усмених испитивања до последњг тренутка, наше журке. Делиле смо слична интересовања, лепе и неке мање лепе тренутке, свако је пронашао бар једног пријатеља на кога ће увек моћи да рачуна... Отићи ћемо, започети нове животе, али се заувек сећати школских дана. Епизода, најлепша сигурно, а можда и најважнија у нашем животу приближава се крају. Нове странице исписаће будуће козметичарке, учитељице, професори, логопеди..


мај 2014. - 32 -

Весна '67 – Лист ученика Медицинске школе / број 65 / мај 2014. године

Главни и одговорни уредници: Милица Ракићевић III5, Милош Ненадовић IV2, Зорица Алексић, проф. Технички уредници: Славица Делић Марковић, проф. Коректура: Лингвистичка секција; Мила Степановић, проф. Редакција: Анђела Арсеновић I6, Маријана Миловановић IV2, Кристина Лазаревић I5, Тања Срећковић II4, Вања Лукић I6 , Марија Раичевић I6 , Стефан Веселиновић III1, Никола Савић I1, Љубица Церовић, проф., Мира Павловић, проф., Јована Радовановић, проф. Ликовни прилози: Кристина Лазаревић I5, Маријана Самарџић I6, Александра Гајић II2, ликовна секција, секција здравствене неге

ШШККООЛЛССККИИ ББИИССЕЕРРИИ

ЦИЦЕРОН Сваки човек греши. Само неразуман истрајава у својој заблуди.

Хипократ и Гален су медицински антиквитети

Десно и лево плућно крило су на леђима

Инфаркт срчаног мишића је узрок беснила

Резистенција је имунитет организма

Лекове чувајте у закључаном фрижидеру

Пити лекове који контра делује

Прелом пршљеног стуба

Чист инфаркт

Хронизам акутног запаљења

Тумор се каже: humor, humoris

Зглобне шине (зглобне површине)

Плућни ражњићи (режњеви)

Леви и десни глежањ (режањ)

Тонзило фарингитис – запаљење уретре (запаљење ждрела и крајника)

Одем у школу, оно питају, радимо тест и додатни часови. Не одем у школу, не питају, не дају тест, два часа губимо!!!

Професор: Ако имате да питате, реците, али немојте да причате!

Jеде ми се негазирана плазма!

Сендвич са дуваним чварцима...

Професор: Ко зна где одлази залогај хране? Ученик: У гркљан! Професор: А онда у мртвачницу!

Професор: Где се налази ваздух ? Ученик: У кесици чипса...

Изгорео ми језик од хладноће!

Професор: Ово није битно, али морате знати!

На часу анализе Шекспирове трагедије: Ромео, о Ромео зашто си Ромео? Ученик: Зато што га поп тако крстио!

Ученице играју асоцијације: принцеза, море, полу-жена, има пераја, бајка... Знам, то је мала сирена на зрну грашка!

Професор: Завршите то што сте завршили...

Професор: Ниси то добро погрешио...

Ученик: Морони возе бродове (морнари)

Ученик: Јунци су грчко племе (Јонци)

Професор: У књизи пише гласно и јасно

Професор: Шта је дијафрагма? Ученик: Знам, дијафрагма је пречага!

Ученик: ... и тај притисак држи плућа у респираторном стању !

Како се зову становници Крајине? Крајници!

Синузитис – полно преносива болест

Извади слушалице из уста

Ал' ти је српски, онај Вук се преврће по свим дијагоналама!


мај 2014.

vesna67 broj 65

Education