viŠenacionalne drŽave – konstitutivni … i tzv. devolucije da se izbori za što veću...

368

Srđan KORAĆ1 UDK: 341.171Biblid 0025-8555, 60(2008)Vol. LX, br. 2-3, pp. 368-400

Izvorni naučni radJun 2008.

VIŠENACIONALNE DRŽAVE – KONSTITUTIVNIIZAZOVI: SLUČAJ ŠKOTSKE

APSTRAKT

Autor analizira najznačajnije promene idejnih opredeljenja ipolitičkih programa nacionalnih pokreta tzv. nacijâ bez države upostindustrijskim državama Zapadne Evrope, uzimajući Škotskunacionalnu partiju kao poseban predmet istraživanja. U radu senajpre daje evolucija anglo-škotskih odnosa počev od stvaranja Unijeengleske i škotske kraljevine Zakonom o Uniji iz 1707. godine.Zatim se analizira današnje stanje odnosa između ove dve pokrajineUjedinjenog Kraljevstva. Autor naglašava da Škotski nacionalnipokret od početka devedesetih godina minulog veka teži da sprovede„tihu konstitutivnu revoluciju” ove višenacionalne zajednice,korišćenjem određenih pogodnosti globalizacije, procesa evropskeintegracije i tzv. devolucije da se izbori za što veću autonomijuŠkotske u okviru Ujedinjenog Kraljevstva.

Ključne reči: Škotska, Ujedinjeno Kraljevstvo, nacija, nacionalizam,identitet, devolucija, globalizacija, demokratija, Evropska unija

NACIONALIZAM: ZAVRŠENA PRIČA?

Nacionalizam pripada redu društvenih pojava dugog trajanja koje seopiru jasnom definisanju zbog slojevite prirode i najmanje dvojake

upotrebne vrednosti: kao naučne kategorije i kao političke doktrine.2 Stogane čudi što se u stručnoj i građanskoj javnosti nacionalizam promišljao i

1 Srđan Korać, istraživač-pripravnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Beograd.

2 O pojmu nacionalizma više videti u: Endru Hejvud, Politika, Clio, Beograd, 2004, str.203–38; Ernest Gellner, “Nationalism”, Theory and Society, Vol. 10, No. 6, November1981, pp. 753–76.

369

MP 2-3, 2008 – Višenacionalne države – konstitutivni izazovi: slučaj Škotske(str. 368-400)

dalje se promišlja na različit, često i oprečan način – u rasponu od„neizbežne, ili u najmanju ruku prirodne, posledice nekih istaknutih iupadljivih osobina modernih ili društava u modernizaciji” (Ernest Gelner)do „malih boginja ljudske vrste” (Albert Ajnštajn). Kako god bilo, ovajfenomen je sadržajem i planetarnim domašajem ostavio pečat nadvadeseto stoleće, pa je utoliko tačna misao Karla Fridriha (Carl Friedrich)da je „nacionalizam verovatno najmoćnija politička sila savremenogsveta”.3 Nacionalni problemi i u njihovim okvirima postavljeni zahtevi,bili su u središtu svih značajnijih povesnih zbivanja dva veka unazad.Oblikovanje nacija se pokazalo kao mukotrpan proces ispunjen mnoštvomunutardržavnih i/ili međudržavnih sukoba, koji su nastajali kao posledicatežnji nacija u nastajanju da stvore sopstvene države. Tesna povezanost iisprepletanost težnji za potvrđivanjem posebnosti nacionalne zajednice istvaranjem njenog samostalnog političkog entiteta, potiče iz opažanjasâmih pripadnika nacije u nastajanju da će samo nezavisna i jaka država(uz to njihova sopstvena) pružiti neophodne uslove za njenu odbranu isveopšti razvitak. Nakon više talasa nacionalnog oblikovanja iosamostaljenja koji su počevši od ranog devetnaestog veka zapljuskivaliobale skoro svih kontinenata, samo neznatan broj država sveta može daponese ime država–nacija, u smislu da se njihove granice podudaraju sagranicama prostiranja tih nacija i da celokupno stanovništvo države delijedinstvenu etničku kulturu.

Pored stalno tinjajućih nacionalnih zahteva mnogobrojnih etničkihgrupa širom tzv. Trećeg sveta u poslednjoj dekadi minulog stolećapažnju stručne javnosti privukli su probuđeni nacionalizmi evropskihnaroda, koji su udesom sudbine proveli pola veka u in vivo eksperimentunazvanom realsocijalizam. Okončanjem Hladnog rata i raspadom SSSRi SFRJ obnovljena je nezavisnost pojedinih država, dok su drugenacionalne zajednice po prvi put stvorile sopstvene države. Krvavietnički sukobi oko teritorije i stalne tenzije usled graničnih sporova ilošeg položaja nacionalnih manjina prenete u sadašnji vek, podrili suidealistička uverenja proistekla iz nasleđa prosvetiteljske filozofije o

3 Carl Friedrich, Trends of Federalism in Theory and Practice, FA. Proeger, New York,1968, p. 30, navedeno prema: Najdan Pašić, „Nacija i nacionalizam”, u: Milan Matić(red.), Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 707.

370


„kraju istorije” i postepenom ali trajnom slabljenju nacionalnogidentiteta. Analize zasnovane na pojednostavljenoj logičkoj matriciprema kojoj su nacionalni i građanski identitet nužno antipodi, vrednujunovi talas nacionalnog buđenja u tranzicionim društvima kaokontrapunkt produbljenju evropske integracije otelotvorene u Evropskojuniji. Na „zakasnele” nacionalne zahteve u „zadnjem dvorištu” Unijegledalo se tokom protekle decenije u kontekstu jasnog razgraničenja dveEvrope: „zapadne”, nacionalno iživljene gde preovlađuje osećajindividualizma i jača evropska svest, i „istočne”, koja zaostaje višegeneracija u izgradnji nacije pa je na putu ka demokratskom poretkusputana predmodernim procesima.4

Začet na civilizacijskim krhotinama preostalim posle rušilačkog vihoratotalnog rata, proces evropske integracije doprineo je uspostavljanjurelativno postojanog mira i bezbednosti, zaštiti zajedničkih vrednostislobode i demokratije i povezivanju nekada zaraćenih zemalja u jednuporodicu naroda. Zapadnoevropske nacije prešle su, uz određene izuzetke,u postnacionalističku fazu razvoja koju odlikuju međuzavisnost i prožetostna političkom, privrednom, socijalnom i kulturnom planu – nacionalizamviše nije najznačajnija od temeljnih političkih vrednosti.5 Uspešnoprivredno povezivanje nacionalnih država posredstvom prenosa delasuverenih prava na nadnacionalne institucije kao jedinstven mirovniprojekat vredan hvale, čini se da je podstakao nade da je „era nacionalizmana zalasku”.6 Rasprava o nacionalizmu u okviru akademske zajednice bilaje tokom poslednje decenije prošlog veka usredsređena na ispitivanjenjegovog porekla pa time i njegove uloge u izgradnji i očuvanjukolektivnog identiteta.7 Usledila su teorijska razmatranja korozivnogdejstva procesa globalizacije na nacionalizam kao preovlađujuću osnovusavremenog kolektivnog identiteta, uz tvrdnje da bi fenomen

4 Mattei Dogan, “The Decline of Nationalisms within Western Europe”, ComparativePolitics, Vol. 26, No. 3, April 1994, pp. 285, 294–6.

5 Opširnije o navedenoj tezi videti u: ibid., pp. 281–305.

6 Endru Hejvud, Politika, op. cit., str. 203.

7 Opširnije o akademskoj debati pogledati u: Saul Newman, “Nationalism in PostindustrialSocieties: Why States Still Matter?”, Comparative Politics, Vol. 33, No. 1, October 2000,pp. 21–41.

371


deteritorijalizacije društvenog prostora trebalo da dovede do relativnedenacionalizacije društvenog identiteta.8 Napredak u tehnologiji ikomunikacijama podstakao je rađanje novih identiteta i solidarnosti izmeđupojedinaca i grupa sa različitih, često veoma udaljenih teritorija. Pojedinacistovremeno može da nosi u sebi više identiteta: državni (formalnapripadnost posredstvom državljanstva), nacionalni, regionalni,transnacionalni i bilo koji drugi neteritorijalni (oboleli od HIV-a, pripadniciodređene potkulture, mladi itd). Danas mali broj pojedinaca koji živeglobalizovanim životom poseduje jednodimenzionalan identitetkarakterističan za naciju, već se može govoriti o svojevrsnom procesuhibridizacije identiteta, u kojem pojedinci unutar vlastite ličnostipokušavaju da razreše i pomire različite obrasce bivstvovanja i pripadanja.9

Prenaglašavanje uloge nacionalizma u formiranju kolektivnogidentiteta dovelo je do zanemarivanja proučavanja njegove političkedimenzije: težnje za sticanjem i očuvanjem moći otelotvorene u državi injenim institucijama i mehanizmima vladanja. Nacionalizam umodernom „učitavanju” označava osnov političkog legitimiteta,odnosno postavlja aksiom da je samo nacionalna samouprava legitimanoblik vladavine.10 Zbog toga je „prirodno” da se etničke granice u štovećoj meri podudaraju sa granicama nacionalne države. Nacionalizam jeinstitucionalizovan u nacionalnom pokretu čiji pripadnici teže ostvarenjuraznolikih političkih ciljeva koji u suštini mogu da se svedu na osvajanjemoći nad upravljanjem javnim resursima i kreiranjem i sprovođenjemjavnih politika. Težnje za prisvajanjem političke moći pojavljuju se urasponu od zahteva za dodelom većih ovlašćenja i nadležnosti upojedinim javnim politikama, preko zahteva za sticanjem regionalneautonomije do borbe za uspostavljanjem samostalne države. Čak iletimičan istorijski pregled svedoči da je borba za nacionalnuemancipaciju u najvećem broju slučajeva bila usmerena na stvaranje

8 Jan Aart Scholte, Globalization: A Critical Introduction, Second Edition, PalgraveMacmillan, Basingstoke, 2005, pp. 224–55.

9 Ibid., p. 226.

10 Craig Calhoun, “Nationalism and Ethnicity”, Annual Review of Sociology, Vol. 19, 1993,p. 212.

372


sopstvene nacionalne države, dok su zahtevi za autonomnim pravimanajčešće bili etapa koja je prethodila osamostaljenju.

Usredsređivanje analize savremenih pojavnih oblika nacionalizmana njihovu političku dimenziju otvorilo je novu perspektivu uproučavanju nacionalnih pokreta u postindustrijskim društvima ZapadneEvrope, čiji su emancipatorski zahtevi oživeli istovremeno saokončanjem bipolarne podele Evrope – a prema pojedinim piscima jošod kraja pedesetih godina dvadesetog veka.11 Glavni akteri nacionalnihpokreta su elite ranije potiskivanih etničkih grupa koje nisu uspele da setokom devetnaestog i prve polovine dvadesetog stoleća potvrde kaoposebne i samostalne političke zajednice, već su ih „progutale”nacionalne države moćnijih suseda. Idejne i praktične manifestacijenacionalnih pokreta u zapadnoevropskim društvima variraju u opseguod tzv. jezičkih ili kulturnih nacionalizama čiji je cilj ograničeno širenjeautonomnih prava (poput velškog, bretonskog, galicijskog ikatalonskog), preko jasno politički profilisanih nacionalizamausmerenih na ostvarenje potpune suverenosti (flamanskog, valonskog iškotskog) do nacionalizama koji, makar i neformalno, uključujuprimenu nasilja (baskijskog i korzikanskog). Bez obzira na priroduproklamovanih ciljeva i primenjenih sredstava, činjenica je da uzemljama Evropske unije postoje kolektiviteti koji smatraju da njihovonacionalno pitanje nije rešeno na zadovoljavajući način.

Za Veliku Britaniju dugo se verovalo da je višenacionalna državaimuna na nacionalna strujanja unutar granica, te da je ustavni položajpotomaka keltskih starosedelaca – Velšana, Škota i Iraca (rimokatolika uSevernoj Irskoj), rešila na zadovoljavajući način. Ipak, britanski identitetdoveden je u pitanje na planu svakodnevnog života jer većina žiteljaEngleske radije sebe određuje kao Engleze nego kao Britance, baš kao štoje slučaj i sa njihovim sugrađanima u Škotskoj.12 U prilog tome svedočezvanični statistički podaci prikupljeni tokom popisa stanovništva 2001.

11 Anthony D. Smith, National Identity, Penguin Books, London, 1991, p. 138.

12 Pogledati anketu o predrasudama paralelno sprovedenu 2000. godine u dva pograničnagradića, škotskom i engleskom, u: Nick Hopkins and Christopher Moore, “Categorizingthe Neighbors: Identity, Distance, and Stereotyping”, Social Psychology Quarterly, Vol.64, No. 3, 2001, pp. 239–52.

373


godine, prema kojima 49 odsto britanskih građana sebe definiše isključivokao pripadnike jedne od četiri nacije Ujedinjenog Kraljevstva, odnosnosamo kao Engleze, Škote, Velšane ili Irce.13 Viševekovna demografska,ekonomska i politička prevlast Engleske davala je pogrešan utisak oVelikoj Britaniji kao jedinstvenoj britanskoj naciji, izjednačavajući popravilu „britansko” i „englesko”.14 Opadanjem Britanskog carstva ikonačnim završetkom njegove ere nakon Drugog svetskog rata kao da jeu isto vreme usahnuo i britanski identitet, otvarajući tako problempronalaženja novog političkog projekta koji bi mogao iznova da ujedinisve njegove stanovnike.15 Kako je još sredinom sedamdesetih godinalucidno primetio istoričar Hju Sitn-Votson (Hugh Seton-Watson) ne samoda Ujedinjeno Kraljevstvo nije ujedinjeno, nego ni Velika Britanija nijeviše velika usled delovanja, ne neprijatelja, već sopstvenih građana.16

Umesto nastanka novog konstitucionalnog identiteta koji bi u sebiobuhvatio četiri postojeća nacionalna, otpočeo je lagani proces krunjenjapolitičkog jedinstva Velike Britanije koji i danas traje.

Zašto je predmet istraživanja škotski nacionalni pokret a ne nekidrugi koji deluje u Zapadnoj Evropi? Postoji više razloga. RaspoloženjeŠkota još od poslednje dekade minulog stoleća sve više dobija predznakodbacivanja britanskih nacionalnih obeležja u korist domaćih.17 Prema

13 Podaci navedeni prema: Nam-Kook Kim, “The End of Britain?: Challenges fromDevolution, European Integration, and Multiculturalism”, Journal of International andArea Studies, Vol. 12, No. 1, 2005, p. 63.

14 Hugh Kearney, “Four Nations or One?”, in: Bernard Crick (ed.), National Identities: TheConstitution of the United Kingdom, The Political Quarterly Publishing Co. Ltd,Blackwell Publishers, Oxford, Cambridge Center, Cambridge (MA), 1991, pp. 1–3.

15 Andrew Gamble, “Territorial Politics”, in: Patrick Dunleavy, Andrew Gamble, IanHolliday & Gillian Peele (eds), Developments in British politics 4, Macmillan, London,1993, p. 74.

16 Navedeno prema: Keith Robbins, “‘This Grubby Wreck of Old Glories’: The UnitedKingdom and the End of the British Empire”, Journal of Contemporary History, Vol. 15,1980, p. 83.

17 Anketa sprovedena 1990. godine pokazala je da oko 90 odsto mladih Škota ne određujesebe kao Britance i velika većina britanski identitet vrednuje kao manje važan odevropskog. Navedeno prema: Joyce McMillan, “Scotland’s Quiet Nationalism”, in:Richard Caplan & John Feffer (eds), Europe’s New Nationalism, Oxford UniversityPress, Oxford, 1996, p. 79.

374


ranije navedenom popisu stanovništva od 2001. čak 80 odsto stanovnikaŠkotske je odredilo vlastiti nacionalni identitet kao isključivo škotski.18

Na političkom planu, čini se da su škotski nacionalisti danas u okvirimaEvropske unije najglasniji, idejno i programski najprofilisaniji i najboljepolitički organizovani među pokretima nacionalnih zajednica bezdržave. Čak i u pogledu upotrebe medija u zagovaranju nezavisnosti, bezkojih danas nije moguće voditi delotvornu kampanju za rešavanje bilokojeg društvenog pitanja, škotski nacionalisti veoma vešto koriste javnupodršku čuvenog glumca Šona Konerija i drugih širom sveta poznatihličnosti. Pored toga, škotski nacionalni pokret oličen u Škotskojnacionalnoj stranci (Scottish National Party – SNP) crpi ogromnu snaguosnovnog argumenta za sticanje samostalne države: kraljevina Škotskaje pre 300 godina legitimnom odlukom svoje skupštine ušla u britanskipolitički projekat i prenela suverena prava na englesku krunu iparlament. Poslednje i jednako važno, škotski nacionalni pokret – zarazliku od na primer irskog, baskijskog ili korzikanskog – uvek je imaopacifistički habitus i koristio je isključivo demokratska sredstva iprocedure u borbi za ostvarenje nacionalnih prava. Utoliko škotskinacionalni pokret može da predstavlja svojevrsan uzor efikasnenacionalne emancipacije u uređenim postindustrijskim društvimadvadesetprvog veka.

Cilj ovog istraživanja je da na primeru Škotske propita kako političkeorganizacije sa nacionalnim idejnim opredeljenjem koje deluju usavremenim stabilnim demokratskim porecima ostvaruju zahteve zarešavanjem nacionalnog pitanja u okolnostima značajno izmenjenimvišedecenijskim dejstvom procesâ globalizacije i evropske integracije.Delimično umanjeni značaj države u rešavanju javnih pitanja sa svejačom transnacionalnom dimenzijom, međunarodni okvir demokratskogupravljanja na više nivoa u kojem deluju članice Evropske unije ipostojano širenje javnih funkcija na regionalnom nivou vlasti – činiocisu koji zahtevaju preoblikovanje tradicionalnog pristupa nacionalnoorijentisanih političkih organizacija ranije usmerenih na centralni nivovlasti jedne države.

18 Podaci navedeni prema: Nam-Kook Kim, “The End of Britain?: Challenges fromDevolution, European Integration, and Multiculturalism”, op. cit., p. 63.

375


POGLED UNAZAD: OD UNIJE DO DEVOLUCIJE

Škotska je po veličini teritorije i stanovništva najveća „keltska”pokrajina Velike Britanije.19 U poređenju sa druge dve poreklom keltskenacionalne zajednice, Velsom i Irskom, najduže je uspela da očuvanezavisnost od viševekovne osvajačke politike moćnijeg južnog suseda– Engleske. Kada se škotsko kraljevstvo početkom osamnaestog veka„utopilo” u englesko pod imenom Velike Britanije, to je bio proizvoddogovora ravnopravnih strana – nikako nametanje volje pobednikaporaženom. Time je početni položaj malobrojne škotske zajednice unameri da očuva nacionalni identitet bio daleko bolji od položaja velškihi irskih suseda.

Danas, tri stoleća kasnije, postoje različita viđenja uspešnosti anglo-škotske političke unije, gledano iz ugla njenog uticaja na očuvanje irazvoj posebnosti ovog naroda. Kao opšti utisak preovlađuje osećanjezanemarenosti i potisnutosti škotskog identiteta na rub britanskihdruštvenih događanja do te mere da je njegova posebnost postala„nevidljiva” ne samo za oko stranca, već i za oko visoko obrazovanogEngleza. Čak i pojedini zastupnici gledišta da je ova pokrajina uspela daočuva političku autonomiju u okviru Velike Britanije se pitaju: „Da liŠkotska postoji?” i „Umire li Škotska?”.20 Najoptimističniji od svih,profesor Kelas (James G. Kellas), dugi niz godina zastupa stav opostojanju posebnog škotskog političkog sistema kao „’nad-podsistema’teritorijalnog tipa” u okviru britanskog sistema, ali primećuje da tek oddruge polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka škotski političkiživot postaje predmet ozbiljnog izučavanja na škotskim univerzitetimanakon dugogodišnjeg razdoblja zanemarivanja u korist britanskog.21

Oni pesimističnije nastrojeni govore o Škotima kao „malom i osobenom

19 Prema popisu stanovništva od 2001. godine, Škotska ima 5,06 miliona stanovnika kojižive na teritoriji površine 78 772 km2. Navedeno prema: “Population Profile forScotland”, Scotland’s Census Results OnLine, General Register Office for Scotland,Internet, http://www.scrol.gov.uk/scrol/browser/ profile.jsp?profile=Population&mainArea=Scotland&mainLevel=CountryProfile, 15/04/2008.

20 Lindsay Paterson, The Autonomy of Modem Scotland, Edinburgh University Press,Edinburgh, 1994, pp. 1–2.

21 James G. Kellas, The Scottish Political System, Cambridge University Press, Cambridge,1994, pp. 4, 260–1.

376


evropskom narodu koji je sebi dopustio da bude u tolikoj meripodvlašćen od strane moćnijeg suseda Engleske, da je uveliko prestao dapostoji”.22 Drugi jednostavno vide Škotsku kao „privezak Engleske”, atreći ukazuju na bol koju Škoti osećaju kada ih stranci poistovećuju saEnglezima, koji se ophode prema njihovom kulturnom nasleđu kaoprema pukoj zabavi za turiste ravnoj kiču.23 Doduše, nisu retki primerikomercijalizacije postojećih stereotipa koje Škoti gaje prema Englezimao čemu slikovito govori anegdota o mestu Škotske u stvaranju sveta,reprodukovana na posterima i ostalim prigodnim suvenirima. Nakomentar anđela da je preterao podarivši Škotskoj tako velikodušno lepekrajolike, planine, jezera i reke, bog odgovara da će joj zato datiEnglesku za suseda.

Povest nezavisne škotske države je povest slavnog škotskog oružja.24

Česti ratovi sa Engleskom, povremeni gubici delova teritorije gerilskaborba koja se nastavljala u nepristupačnom planinskom masivu – glavnasu obeležja škotske srednjovekovne istorije. Unutrašnji nemiri su biliredovna pojava u doba vladavine škotske dinastije Stjuart (sedamnaestivek), pod kojom su Škotska i Engleska objedinjene u personalnu uniju.25

22 Ovo je mišljenje uglednog škotskog istoričara profesora Džefrija Beroua (GeoffreyBarrow) izneto u predavanju „Izumiranje Škotske”. Navedeno prema: RobertMcCreadie, “Scottish Identity and the Constitution”, in: Bernard Crick (ed.),National Identities: The Constitution of the United Kingdom, The Political QuarterlyPublishing Co. Ltd, Blackwell Publishers, Oxford, Cambridge Center, Cambridge(MA), 1991, p. 38.

23 Ibid., p. 43. Jednak je odnos i prema škotskom jeziku (Scots), koji se doživljava kaoiskvareni vid engleskog književnog jezika (Joyce McMillan, “Scotland’s QuietNationalism”, op. cit., pp. 76–7). Da je sve škotsko često predmet ismevanja pokazuju iskečevi legendarne BBC-ijeve humorističke serije „Leteći cirkus Montija Pajtona”(Monty Python’s Flying Circus).

24 Keltsko pleme Škoti je u šestom stoleću n.e. počelo da naseljava deo Britanskog ostrva,koji će kasnije po njemu dobiti ime, prvo potiskujući a potom i asimilujući starosedeocePikte. Nezavisna država Škota nastala je u devetom veku n.e. kada je knez MekAlpajnujedinio škotska plemena pod pretnjom normanske najezde. Opširnije u: Ivanka ĆukovićKovačević, Istorija Engleske: kratak pregled, Naučna knjiga, Beograd, 1982.

25 Budući da je engleska kraljica Elizabeta Prva 1603. godine umrla bez neposrednognaslednika na presto je stupio njen najbliži rođak škotski kralj Džejms Šesti, podvladarskim imenom Džejms Prvi. Detaljnije pogledati u: Dragoljub R. Živojinović,Uspon Evrope 1450–1789, Matica Srpska, Novi Sad, 1989, str. 273–86.

377


Uprkos vlasti zajedničkog vladara dve zemlje su sve to vreme ostalezasebne političke zajednice, izuzimajući kratkotrajnu vladavinu OliveraKromvela (sredinom istog stoleća), koji je vojnim putem uspeo danametne Škotskoj političku uniju sa Engleskom.26 Sukobi dva susednakraljevstva konačno su bili rešeni 1707. godine, kada su njihoviparlamenti usvojili Zakon o ujedinjenju (Act of Union) kojim jesuverenitet prenesen na zajednički parlament nove, britanske države: paje time škotski parlament bio ukinut.27 Škotska je ušla u političku unijukroz pregovore o uslovima tog ulaska, dakle, kao ravnopravna strana upogodbi. Postojalo je više dugoročnih veoma praktičnih prednosti koje jeUnija donela Škotskoj, pa nije bilo teško obezbediti većinsku podrškumeđu Škotima za politiku ujedinjenja.28 Škotska je zadržala više važnihstarih ustanova: pravni sistem zasnovan na rimskom a ne običajnompravu, obrazovni sistem, lokalnu samoupravu i Crkvu Škotske. Navedeneinstitucije će u kasnijim stolećima u velikoj meri pomoći da se očuva jakoosećanje nacionalnog identiteta.29

Premda su izgubili formalnu nezavisnost, Škoti su na planuprivrednog i kuturnog razvoja dobili mnogo, jer su postali ravnopravniučesnici britanskog imperijalnog projekta.30 Time je Škotska postala deo

26 Ibid., str. 278–81.

27 The British System of Government, op. cit., p. 68. Bio je to „kraj stare pesme”, kako jeovaj događaj opisao erl Sifild (Earl of Seafield), vođa zagovornika ujedinjenja (LindsayPaterson, The Autonomy of Modern Scotland, op. cit., p. 2).

28 Škotska je imala prvenstveno snažan ekonomski interes da obezbedi slobodan pristupengleskom tržištu, kako bi se nadoknadio raniji izvoz u katoličku Francusku, prekinutnakon Reformacije, i obustavio protekcionizam Engleske koji je pretio da uništi škotskuprivredu (uveden krajem sedamnaestog veka). Drugi interes – uklanjanje vojne pretnje,bio je obostran zato što je Engleska želela sigurnost svoje severne granice, a Škotska nijeimala saveznika među velikim silama koji bi je štitio od nadmoćnijeg južnog suseda.Treći interes se sastojao u odbrani nezavisnosti prezviterijanske Crkve Škotske odprotivreformacijskog delovanja Španije i Francuske – tada najmoćnijih rimokatoličkihdržava. Škotski prezviterijanci su imali verne saveznike u engleskim puritancima, što jebio jednako važan razlog za Uniju iz 1707. godine (Ibid., pp. 28–31).

29 Andrew Gamble, “Territorial Politics”, op. cit., p. 75.

30 Škoti su bili veoma ponosni na Britansko carstvo jer su ga osećali vlastitim isto koliko iEnglezi, verujući da je posebna uloga predvodnika britanskog protestantizma, koju im jesudbina dodelila, proširena i na celu zemaljsku kuglu (Lindsay Paterson, The Autonomyof Modern Scotland, op. cit., p. 50).

378


verovatno najmoćnije i najuspešnije države u Novom veku.31 Političkiživot Škotske, naprotiv, ostao je po svojoj prirodi lokalan. Britanskiparlament je na zasedanjima vrlo retko razmatrao škotska pitanja, aovom pokrajinom je stvarno vladao tzv. škotski upravitelj – zapravoškotski političar koji je, kao osoba od obostranog poverenja, savetovaokralja i engleske političare o rešavanju njenih tekućih problema i u istovreme usmeravao rad škotskog lobija u Londonu.32 Tako su sukobiizmeđu različitih političkih struja po sadržaju bili međuškotski, nikadaanglo-škotski. Čak i kada je bilo izvesnih nametanja iz Londona ona supredstavlja posledicu pobede jedne škotske struje nad drugom, uzpomoć saveznika iz Engleske. Zasebnost Škotske najjasnije se ogledalau oblastima zakonodavstva i lokalne samouprave, koje su se razvijalepotpuno nezavisno od engleskih parnjaka, dok je Crkva Škotske bilaneka vrsta uporedne vlasti često usmerena na odbranu prava dobijenihUnijom.33 O opštem zadovoljstvu koristima koje je donela Unija čini seda svedoči brza propast dva ustanka u Gornjoj Škotskoj (1715. i 1745),koja su pokušali da dignu pripadnici dinastije Stjuart sa pristalicama.

Svekolike društvene okolnosti dale su podsticaj rađanju jedne, barkada su u pitanju evropski nacionalizmi devetnaestog veka, osobenepojave: dvojake prirode škotskog nacionalizma. Škotski nacionalizamistovremeno je postojao u dva oblika – unionistički nacionalizam iromantičarski nacionalizam.34 Iz drugog oblika sredinom devetnaestog

31 Joyce McMillan, “Scotland’s Quiet Nationalism”, op. cit., pp. 77–8. Ova okolnostpružila je Škotima, prvenstveno njihovoj društvenoj eliti, dotad neslućene mogućnosti zalični napredak, ako ne kod kuće onda širom Carstva. Načelo umerenog racionalizma(jedno od osnovnih načela prezviterijanskog učenja) i tradicionalne veze sa puritancimau Engleskoj olakšali su kulturnu asimilaciju škotske elite, koja je u tome pre videlapodsticaj nego pretnju razvitku škotskog društva. Biti Britanac – u škotskim očima –značilo je biti borac za građanske slobode, dakle, nešto napredno (Lindsay Paterson, TheAutonomy of Modern Scotland, op. cit., p. 43).

32 Ibid., pp. 32–4. Škotski upravitelj nije bio nezavisan vladar, ali ni puki sprovodilacinteresa Londona.

33 Detaljnije videti u: Ibid., pp. 32–40. Skupština ove verske zajednice je tokomosamnaestog stoleća igrala ulogu svojevrsnog škotskog parlamenta u kome su serešavala domaća pitanja.

34 Unionistički nacionalizam se može nazvati i zvaničnim nacionalizmom jer je proistekaoiz zvanične ideologije škotske elite vlasti, koja je imala izrazito probritansko usmerenje.

379


stoleća niklo je kratkovečno Nacionalno udruženje za odbranu škotskihprava (National Association for the Vindication of Scottish Rights) kaozametak uticajnijeg nacionalnog pokreta koji će, nadahnut irskimpokretom za samoupravu, nastati tridesetak godina kasnije.35 Podzajedničkim pritiskom gradskih vlasti u Škotskoj (Convention of RoyalBurghs), koje su sačinjavale jezgro pokreta, britanska vlada je popustilauspostavljajući 1885. godine Škotski ured na čelu sa škotskimsekretarom, čija je glavna uloga bila da nadzire rad brojnih upravnih telakoja su imala nadležnosti u sve većem broju oblasti društvenog života.36

Uprkos skromnog opsega načinjenih reformskih zahvata, u središtuimperijalne političke moći pojavilo se uverenje o potrebi za dugoročnimpromenama državnog ustrojstva. U godinama pred izbijanje Prvogsvetskog rata ojačala je svest unutar vladajuće elite u Londonu da jeneophodno da se radi efikasnijeg upravljanja imperijom u kojoj „suncenikada ne zalazi” deo javnih poslova sistemom devolucije prenese unadležnost pokrajina.37 Time bi se ujedno smanjile tenzije izmeđunaraslih zahteva nacionalnih pokreta za političkom emancipacijom ineelastičnog funkcionisanja centralizovane vlasti.

Sledeći značajan događaj u razvoju nacionalnog pokreta bilo jeosnivanje Škotske nacionalne stranke 1934. godine, prouzrokovanoneispunjenim obećanjima laburističkih vlada iz druge polovinedvadesetih godina o uvođenju samouprave.38 Prvobitni program strankenije proklamovao zalaganje za potpuno osamostaljenje, već je glavni cilj

Prema stavovima elite, istinski unionista je nužno morao da bude škotski nacionalistazato što je politička unija najbolje štitila životne interese Škota (Ibid., pp. 60–1).

35 Udruženje je radilo na oživljavanju škotske istoriografije, književnosti i heraldike, azahtevalo je samoupravu sa ciljem da škotsko kulturno nasleđe bude ravnopravnouvažavano sa engleskim (James G. Kellas, The Scottish Political System, op. cit., p. 127).

36 Institucija škotskog sekretara bila je prvobitno predviđena Zakonom o ujedinjenju, ali jeukinuta posle ustanka od 1745. godine (Ibid., pp. 27–31).

37 Keith Robbins, “‘This Grubby Wreck of Old Glories’: The United Kingdom and the Endof the British Empire”, op. cit., pp. 87–8.

38 Škotska nacionalna stranka je nastala spajanjem dve prethodno osnovane stranke:Nacionalne stranke Škotske (National Party of Scotland – 1928) i Škotske stranke(Scottish Party – 1932). Krčmeći tradiciju romantičarskog nacionalizma sa sredinedevetnaestog veka Škotska nacionalna stranka je više ličila na kulturnu nego političkuorganizaciju (Ibid., pp. 127–9).

380


bio sticanje autonomije u okviru Britanskog carstva. Ipak, Škotskanacionalna stranka je sve do šezdesetih godina istog veka imalazanemarljiv uticaj u nacionalnom pokretu – u razdoblju od 1945. do1959. nije nikada osvojila više od 1,5 odsto glasova za škotska mesta uVestminsterskom parlamentu.39 Razlog je bilo zadovoljstvo ogromnevećine Škota postojećim državnim ustrojstvom i političkimmehanizmom, uz uverenje da se nacionalni zahtevi izazvaniekonomskim neprilikama najbolje mogu ostvariti pritiskom na dvevelike britanske stranke, Konzervativnu i Laburističku – nikakoglasanjem za slabu Škotsku nacionalnu stranku, koja se zalagala zanezavisnost.40 Pored toga, nezainteresovanost škotskih građana zazaoštravanje političkih prilika u pokrajini – do kojeg bi neminovno došlou slučaju većinske podrške Škotskoj nacionalnoj stranci – bila jeuslovljena postojanjem „sigurnosnog ventila” u vidu iseljavanja u SAD.

Šezdesete i sedamdesete godine donele su značajno izmenjenedruštvene okolnosti. Razdoblje posleratnog privrednog rasta bilo jeokončano i Velika Britanija je ušla u razdoblje zastoja, čije su štetneposledice bile osetnije u Škotskoj nego u Engleskoj. Bila je to ishodišnatačka konačne propasti britanskog imperijalnog projekta, privremenousporene pobedama u oba svetska rata, koje su kod Škota, makar i nakratko, obnovile privrženost britanskom identitetu. Pronalazak nafteblizu škotskog dela severnomorske obale presudno je uticao na javnomnenje u ovoj pokrajini da dovede u pitanje koristi Unije. Svi oni razlozizbog kojih se Škotska početkom osamnaestog veka odreklanezavisnosti, činilo se, nisu više imali važnost. Krizno stanje je oživelo

39 Podaci navedeni prema: Keith Robbins, “‘This Grubby Wreck of Old Glories’: TheUnited Kingdom and the End of the British Empire”, op. cit., p. 92. Krajem četrdesetihgodina devetnaestog veka jezgro nacionalnog pokreta činila je nestranačka organizacijaŠkotska konvencija (Scottish Convention) koja je uspešno organizovala potpisivanjepeticije sa zahtevom za uspostavljanjem škotskog parlamenta u ovirima Velike Britanije(James G. Kellas, The Scottish Political System, op. cit., p. 131).

40 Ovde se misli na Škotski ured kao središnju tačku delovanja interesnih grupa i grupa zapritisak zato što je njegov značaj za neposredno opštenje sa Londonom i pokretanjedruštvenih promena u kriznim godinama neprestano rastao u tom razdoblju (LindsayPaterson, The Autonomy of Modern Scotland, op. cit., p. 111). Škotski sekretar je 1926.godine unapređen u Državnog sekretara za Škotsku, čime je postao član britanske vlade(James G. Kellas, The Scottish Political System, op. cit., p. 31).

381


nacionalne zahteve iza kojih je sada stala Škotska nacionalna stranka, poprvi put organizovana kao savremena politička stranka. Postepenojačanje uverenja u javnosti da se pokrajina može ekonomski osamostalitiučinilo je ideju nezavisnosti ili bar samouprave primamljivijom, pa jestranka postala glavni dobitnik razočaranosti Škota jedinstvenomdržavom.41 Na udaru kritike postojećeg ustavnog okvira prvi se našaoŠkotski ured, dovođenjem u pitanje njegovog demokratskoglegitimiteta.42 Tadašnja laburistička vlada odgovorila je predlogom odevoluciji, tj. stvaranju Škotske skupštine sa veoma ograničenimovlašćenjima u nadzoru rada Škotskog ureda. Negativni rezultatireferenduma održanog 1979. godine koji je trebalo da na osnovu podrškenajmanje 40 odsto od ukupnog broja birača obezbedi primenu odredbeZakona o Škotskoj (1978) o ustanovljavanju Škotske skupštine, zadali sutežak udarac Škotskoj nacionalnoj stranci.43 Po posledicama još težiudarac je usledio kada je iste godine na izborima pobedu odnelaKonzervativna stranka, koja će ostati na vlasti narednih 18 godina.44

U okolnostima slabljenja britanske ekonomije usled prve naftne imeđunarodne monetarne krize, tačerizam je doneo dodatne nevolješkotskim građanima: škotska privreda je posustala (naročitotradicionalne grane: ugalj, čelik i brodogradnja), dok je rastnezaposlenosti u toj pokrajini bio praćen smanjenjem socijalnih davanja.Na političkom planu, konzervativne vlade su često donosile netaktičneodluke koje su drsko gazile autonomna prava Škotske, jasno stavivši do

41 James G. Kellas, The Scottish Political System, op. cit., pp. 132–4. Nagli porast podrškei članstva Škotske nacionalne stranke neposredan je odjek vešto smišljene kampanje podgeslom „To je škotska nafta” (Robert McCreadie, “Scottish Identity and theConstitution”, op. cit., p. 43).

42 Bila je to kritika administrativne i zalaganje za političku autonomiju u čijem bi središtubio izabran parlament, kojim bi se nadoknadio „demokratski manjak” u političkomživotu Škotske (Lindsay Paterson, The Autonomy of Modern Scotland, op. cit., p. 163).

43 Većina glasača je zapravo podržala predlog vlade o devoluciji (51,6:48,6 odsto), ali jeslab odziv (oko 63 odsto) uticao da potreban prag ne bude dosegnut (James G. Kellas,The Scottish Political System, op. cit., pp. 157–8).

44 Većina Škota opažala je Konzervativnu stranku kao zastupnika interesa isključivorazvijenog jugoistoka Engleske, nauštrb njihovih interesa i potreba, pa zato ne čudipromena raspoloženja birača koja je pretvorila ovu pokrajinu u uporište opozicionihLaburista (Andrew Gamble, “Territorial Politics”, op. cit., pp. 76–9).

382


znanja da se pitanje samouprave (devolucije) neće naći na njihovomdnevnom redu.45 Tenzije su imale snažnu ideološku dimenziju. ProgramŠkotske nacionalne stranke zagovarao je socijaldemokratski modelrazvoja kao deo škotske političke tradicije, oštro se timesuprotstavljajući neoliberalnom programu javne politike vlade MargaretTačer (Margaret Thatcher). Tačerova je kritikovala škotsku socijalističkutradiciju, opisujući Škotsku kao jedino mesto gde liberalna revolucijanije uspela.46 Opisana politika vlade u Londonu oživela je delovanjenacionalnog pokreta, koji je novi izraz našao u održavanju skupovaraznolikog sastava radi izrade jedinstvenog zakonskog predloga ouspostavljanju Škotske skupštine (Scottish Assembley).47 Premazakonskom projektu, Skupština bi preuzela nadležnosti i ovlašćenjaŠkotskog ureda i dobila više novih: oporezivanje, makroekonomskapolitika, visoko obrazovanje, socijalne službe, transport i zaštita životnesredine. Time bi u pokrajini bio nadomešten nedostajući element trojnepodele vlasti: zakonodavna vlast. Ideja je bila da se potom uz podrškuLaburističke stranke izvrši pritisak na Vestminsterski parlament dausvoji ovaj predlog, ali kako je u njemu ostala konzervativna većina iposle izbora od 1987. godine, ideja je propala.

POVRATAK LABURISTA NA VLASTI OSTVARENJE PROJEKTA DEVOLUCIJE

Nepopustljivost Konzervativne stranke izazvala je istrajnostnacionalnog pokreta u Škotskoj, pa je pitanje reforme državnogustrojstva Ujedinjenog Kraljevstva tj. promene ustavnog položaja ovepokrajine ostalo značajan činilac razvoja britanskog političkog života itokom devedesetih godina minulog veka. Radi valjanog razumevanja

45 Robert Mc Creadie, “Scottish Identity and the Constitution”, op. cit., pp. 46–7.

46 Nam-Kook Kim, “The End of Britain?: Challenges from Devolution, EuropeanIntegration, and Multiculturalism”, op. cit., p. 67.

47 U prvoj polovini osamdesetih godina vođena je kampanja za Škotsku skupštinu: 1985.godine sazvana je prva Škotska ustavna konvencija, a 1989. naredna. Škotska nacionalnastranka je tokom osamdesetih godina zastupala politiku osamostaljenja pod geslom„Nezavisnost – ništa manje” (Roger Levy, “Nationalist Parties in Scotland and Wales”,in: Lynton Robins, Hilary Blackmore & Robert Pyper (eds), Britain’s Changing PartySystem, Leicester University Press, London & New York, 1994, p. 160).

383


mesta projekta devolucije u dugotrajnom procesu rešavanja škotskognacionalnog pitanja neophodno je ukratko sagledati tadašnje posebnostibritanskog ustavnog ustrojstva u kontekstu položaja Škotske.

Britanska Kruna i Parlament simbolizuju političko jedinstvoUjedinjenog Kraljevstva i počivaju na ideji nacije kao političkezajednice utemeljene na odanosti građana monarhu, bez obzira nanjihovu etničku pripadnost.48 Ipak, britansko državno uređenje može daponese naziv „asimetričnog unitarnog kraljevstva”, jer sadrži i federalnei konfederalne elemente.49 Postoje elementi koji daju posebnostdržavnom ustrojstvu ove zemlje, a preko kojih je, makar na posredannačin, priznato pravo Škotske na zaseban politički identitet. Britanskiparlament kao vrhovni organ zakonodavne vlasti ima dvodomnustrukturu koja ne odražava interese četiri pokrajine, kao što je slučaj ufederalno uređenim državama. Kao izvesno priznanje različitostipokrajina može se uzeti pravilo prema kome se na opštim izborima zaDonji dom (House of Commons) bira 659 poslanika po sledećem ključu:529 se bira u Engleskoj, 72 u Škotskoj, 40 u Velsu i 18 u SevernojIrskoj.50 Dakle, postoji svojevrsna regionalna zastupljenost, ali sapredznakom izrazite neravnopravnosti u korist jedne pokrajine –Engleske. Drugo priznanje različitosti ogleda se u postojanju posebnogstalnog odbora (Standing Committees) u okviru Donjeg doma –Škotskog velikog odbora, kojeg čine poslanici izabrani uglavnom nateritoriji pokrajine. Ovo parlamentarno telo razmatra predloge zakona iraspravlja o drugim pitanjima koja pogađaju isključivo intereseŠkotske.51 U okviru izvršne vlasti posebna zastupljenost interesaŠkotske ogleda se u postojanju državnog sekretara za Škotsku, koji jekao član britanske vlade zadužen da zastupa širok opseg pitanja odpokrajinskog značaja (npr. u oblasti ekonomije, obrazovanja, kulture,

48 Hugh Kearney, “Four Nations or One?”, op. cit., p. 2.

49 Brana Marković, „Asimetrično državno ustrojstvo: rešenje za nacionalne probleme uVelikoj Britaniji?”, Međunarodni problemi, br. 3–4, 1998, str. 441.

50 Britain 1998: An Official Handbook, Office for National Statistics, Stationary Office,London, 1998, p. 59.

51 Čini se da Škotski veliki odbor ima veći značaj od istih odbora druge dve keltskepokrajine.

384


socijalnih službi, zaštite životne sredine, sporta itd.), a nadležnostostvaruje posredstvom Škotskog ureda sa sedištem u Edinburgu.52

Škotska nacionalna stranka je tokom predizborne kampanje 1997.godine pitanje promene ustavnog položaja Škotske poistovetila sapreispitivanjem sâme Unije. Ocena jedinstvene države kao „držanjaglave nezavisne škotske nacije u pesku” jasno je odrazila dubokonezadovoljstvo „neplodnim, zastarelim i bankrotiranim britanskimpolitičkim sistemom” jednako usmereno na obe „londonske stranke” –Konzervativnu i Laburističku, koje su izneverile višedecenijska obećanjao ustavnim promenama.53 Kampanja Škotske nacionalne strankesadržala je tradicionalno naglašavan antiengleski sentiment, koji nijeusmeren na engleski narod već britanske institucije opažene kao deoengleskog establišmenta. Prema stavu Škotske nacionalne strankeiznetom u pomenutoj predizbornoj kampanji, britanski politički sistempoguban je za Škotsku i zato što je drži u senci moćnije Engleske, „kojagovori u naše ime, ali ne i za nas”.54 Tokom kampanje predočen jezvanični podatak britanske vlade da je za vreme osamnaestogodišnjevladavine konzervativaca Škotska poslala Londonu 27 milijardi funti višenego što je u istom razdoblju dobila natrag kroz vladine programe.55

U pokušaju da smanji dugogodišnje tenzije i ukloni osnov zapostavljene separatističke zahteve, laburistička vlada Tonija Blera (TonyBlair) je po dolasku na vlast 1997. godine iznela u javnost i podnelabritanskom parlamentu predlog o stvaranju Škotskog parlamenta ivlade.56 Referendumsko izjašnjavanje organizovano je iste godine u

52 The British System of Government, HMSO, London, 1994, pp. 66–76.

53 “Yes We Can Win The Best for Scotland”, The SNP General Election Manifesto 1997,Edinburgh, 1997, pp. 1–3.

54 Ibid., p. 3.

55 Ibid., p. 4. Takođe videti podatke za razdoblje 2000–2002 u: “Scotland’s 21st CenturyOpportunity. Government Expenditure and Revenues in Scotland 2000–2002”, TheScottish National Party, Internet, http://www.snp.org/?tablename=speeches&keyname=speechID&keyval=16, 11/04/2008.

56 O razmerama poraza Konzervativne stranke prouzrokovanog politikom ignorisanjaškotskih nacionalnih zahteva dovoljno govori činjenica da na opštim izborima 1997.godine nije osvojila nijedno od 72 škotska mesta u Vestminsterskom parlamentu, dok jena narednim izborima održanim 2001. osvojila samo jedno mesto.

385


Škotskoj i na njemu su građani značajnom većinom podržali predlogbritanske vlade: 74,3 odsto glasova „za” naspram 25,7 odsto glasova„protiv” (izašlo 60,4 odsto od ukupnog broja upisanih birača). Nakonusvajanja Zakona o Škotskoj (The Scotland Act) 1998. kao pravnogokvira devolucije, parlament je dobio ovlašćenje da menja i ukidapostojeće i donosi nove zakone u oblastima unutrašnjih poslova, sudstva,lokalne samouprave, poljoprivrede, privrednog razvoja, ribarstva,transporta, kulture, obrazovanja, zaštite životne sredine i dr.57 Ipak,britanski parlament je zadržao formalno ovlašćenje da prostom većinomu oba doma ukine Škotski parlament, mada bi takva odluka bila političkiteško prihvatljiva imajući u vidu volju izraženu 1997. godine nareferendumu. Laburistička politika devolucije počiva na ideji daprihvatanje britanske političke zajednice u tzv. keltskim pokrajinamatreba ojačati većim uključivanjem građana u procese odlučivanja unovom pokrajinskom institucionalnom okviru, stvorenom prenošenjempojedinih nadležnosti i ovlašćenja sa centralnog nivoa vlasti. Devolucijanikako ne predstavlja prvi korak ka uvođenju federalnog uređenja jerono ne bi dalo rezultate u okolnostima postojanja ogromne nesrazmereu veličini stanovništva i bogatstva Engleske i ostale tri pokrajine.58

Posle usvajanja Zakona o Škotskoj prvi izbori za 129 poslaničkihmesta Škotskog parlamenta sa sedištem u Edinburgu održani su u maju1999. godine.59

ŠKOTSKA NEZAVISNA PONOVO?

Sprovođenje devolucije u Škotskoj (i Velsu) izazvalo je oprečnereakcije u političkoj i stručnoj javnosti u pogledu dubine promena i

57 O nadležnostima Škotskog parlamenta više videti u: “The Scottish Act 1998”, The UnitedKingdom Parliament, Internet, http://www.opsi.gov.uk/acts/acts1998/ukpga_19980046_en_1.

58 Proces devolucije sproveden je 1999. godine i u Velsu kada je ustanovljena Velškaskupština sa Izvršnim odborom kao svojevrsnom pokrajinskom vladom.

59 Škotska nacionalna stranka je 1999. prema broju osvojenih mandata bila pojedinačnogledano druga najveća stranka – od 129 poslaničkih mesta osvojila je 35. Poređenja radi,laburisti su osvojili 56, konzervativci 18 a liberali 17 mesta. Podaci navedeni prema:Bryn Morgan, “Scottish Parliament Elections: 6 May 1999”, Research Paper 99/50, 8September 1999, House of Commons Library, Internet, http://www.parliament.uk/commons/lib/research/rp99/rp99-050.pdf, 20/04/2008, p. 6.

386


njihovih posledica. „Unitaristi” smatraju da je reč o radikalnim ustavnimpromenama najvećim od osamostaljenja Irske (1922), koje mogu napraktičnom planu otežati upravljanje Ujedinjenim Kraljevstvom pa čakdovesti i do ugrožavanja njegove teritorijalne celovitosti. „Reformatori”sprovedene „ustavne”60 promene opažaju više kao kozmetičke, bezsuštinskog značaja, pa tako predstavljaju samo etapu u dugoročnomprocesu potrage za valjanom ravnotežom između centra i pokrajina.61

Projektu devolucije može da se uputi kritika da je reč o ad hoc meriskrojenoj prema tekućim političkim prilikama i pritiscima, a ne o delusveobuhvatnog plana konstitutivne reforme koji bi otvorio perspektivupostizanja istinskog višenacionalnog konsenzusa o budućnostiUjedinjenog Kraljevstva. Posmatrano sa vremenske distance od skorojedne decenije, čini se da je od stavova iznetih u raspravi jedino osnovanobilo upozorenje dela stručne javnosti da devolucija neće okončati višedecenija stari proces neutralisanja separatističkih težnji, nego da će otvoritinovi – odlučnije zalaganje škotskih nacionalista za osamostaljenje.

Svega godinu dana nakon uspostavljanja Škotskog parlamenta, NilMekkormik (Neil MacCormick), visoki funkcioner i poslanik Škotskenacionalne stranke, obrazložio je u jednom tekstu stav da je, sastanovišta međunarodnih dokumenata, prava EU i engleske i škotskepravne doktrine, konstitutivni put do nezavisnosti moguć.62 Napraktičnom planu, Škotska nacionalna stranka bi po osvajanju većinemesta u Škotskom parlamentu pokrenula inicijativu za sprovođenjereferenduma o nezavisnosti čiji bi rezultat imao savetodavni karakter.Ukoliko bi većina dala glas za nezavisnost, škotska vlada bi iskoristilamišljenje građana kao osnovu za početak pregovora sa vladom u

60 Kao što je poznato, Ujedinjeno Kraljevstvo nema ustav kao poseban jedinstven pravniakt, već se elementi ustavnosti sastoje iz statuta, precedentnog prava i konvencija koje semogu menjati uobičajenom parlamentarnom procedurom (Brana Marković,„Asimetrično državno ustrojstvo: rešenje za nacionalne probleme u Velikoj Britaniji?”,op. cit., str. 441).

61 O raspravi pogledati više u: Andrew Gamble, “The Constitutional Revolution in theUnited Kingdom”, Publius – The Journal of Federalism, Vol. 36, No. 1, Winter 2006, pp.19–35.

62 Pravno razmatranje detaljnije videti u: Neil MacCormick, “Is There a Constitutional Pathto Scottish Independence”, Parliamentary Affairs, Vol. 53, No. 4, October 2000, pp.721–36.

387


Londonu o načinu razdruživanja, podeli imovine i prelaznom razdobljuprenošenja ovlašćenja u oblastima koja su sada u isključivoj nadležnosticentralne vlasti. Opisani plan obnove nezavisnosti postao je okosnicaprograma Škotske nacionalne stranke i predizbornih kampanja koje suusledile u prvoj dekadi dvadesetprvog veka.63 Stranačkim dokumentimaje početna Mekkormikova ideja dopunjena zalaganjem da se izradinacrta škotskog ustava pristupi već u etapi pregovora sa britanskomvladom o uslovima razdruživanja. Veća autonomna prava koja sudevolucijom stavljena na raspolaganje škotskim vlastima nisu uklonilaargumente za osamostaljenje – glavni proklamovani cilj Škotskenacionalne stranke kao predvodnika nacionalnog pokreta i dalje jeobnova nezavisne države.

Zalaganje za nezavisnost u okolnostima kada je u razdoblju od 1999.do 2007. godine Škotska nacionalna stranka osvajala tek oko četvrtinemesta u Škotskom parlamentu, a laburisti imali solidnu većinu u koalicijisa liberalima, nije imalo stvarnog uticaja na politički život u pokrajini nitina odnose sa centralnim vlastima u Londonu.64 Povećanje popularnostiŠkotske nacionalne stranke bilo je ograničeno štetnim efektima otkrićaskandala oko nenamenskog trošenja budžetskih sredstava od 2001.godine, kada se ispostavilo da je jedan od učesnika bio i predsednikpokrajinskog parlamenta, ugledan član ove stranke. Skandal je verovatnopodrio poverenje potencijalnih birača da će javne interese u samostalnojdržavi sa daleko većim ovlašćenjima i nadležnostima nego što supokrajinske, valjano zastupati političari skloni zloupotrebama. Izdašna

63 Uporediti sledeće stranačke platforme: “SNP Manifesto 2001”, Scottish National Party,Internet, http://members.snp.org/policies/policy-archive/policy-archive/2007-06-21.1695696002/download, p. 4; “SNP Manifesto 2005”, Scottish National Party, Internet,http://members.snp.org/policies/policy-archive/policy-archive/2007-06-21.3285099820/download, p. 6; “Manifesto 2007”, Scottish National Party, Internet, http://members.snp.org/policies/our-manifesto/2007-04-12.0866446519/download, p. 7; “TheBenefits”, Scottish National Party, Internet, http://www.snp.org/independence/benefits.html,22/03/2008.

64 Škotska nacionalna stranka je prema broju osvojenih mandata bila pojedinačno gledanodruga najveća stranka – od 129 poslaničkih mesta osvojila je 35 (1999) odnosno 27 mesta(2003). Navedeno prema: “Scottish Parliament Elections – results 2003”, The ElectoralCommission, Internet, http://www.electoralcommission.org.uk/election-data/index.cfm?epage=b&frmElectionID=2, 25/03/2008.

388


prelivanja iz britanskog u škotski budžet, čija je realna vrednost rasla pogodišnjoj stopi od dva odsto, takođe su delom predupredila eventualnupojavu nezadovoljstva građana devolucijom.65 Više anketa sprovedenihu poslednjih nekoliko godina potvrdilo je da su građani Škotske relativnozadovoljni funkcionisanjem sistema proisteklog iz devolucije, te da nepostoji odlučna većina koja bi podržala plan za osamostaljenje.66 Oceneda se stav Škota prema nezavisnosti zapravo uopšte nije promenio nakonprelomne 1999. godine, dovedene su u pitanje iznenadnim usponomŠkotske nacionalne stranke ostvarenim na pokrajinskim izborima maja2007. godine, kada je osvajanjem 47 mandata (najbolji rezultat do sada)uspela da formira manjinsku vladu.67

U izmenjenim političkim okolnostima kada nacionalne snage uŠkotskoj po prvi put imaju mogućnost da upravljanje javnim resursimai privilegije vršenja vlasti iskoriste za jačanje položaja u biračkom telu iostvarenje dugogodišnjih ciljeva, čini se da politika rešavanja škotskognacionalnog pitanja zahteva detaljniju analizu.

Osnovna potka diskursa o osamostaljenju pročišćena je odpredmodernih romantičarskih slojeva i prizivanja realiteta prošlosti –osnivačkih mitova, junačke istorije ratovanja i antiengleskihsentimenata. Kritički ton usmeren je na vladajuću elitu u Londonu kaoglavnog „krivca” za stagnaciju Škotske – nikako na engleski narod kaovećinski u Ujedinjenom Kraljevstvu.68 Time je izbegnuta viktimizacijacelog naroda koja se često koristi za masovnu mobilizaciju neophodnuza uspešno savladavanje prepreka na putu ka nezavisnosti. Na taj načinuklonjena je ideološka osnova za eventualnu pojavu nasilnih akcijaprema pripadnicima engleskog naroda, a raspoloženje javnostinacionalne zajednice artikuliše se u miroljubivom procesu građanskog

65 “Britain: SNP RIP?”, The Economist, 28 September 2002, Vol. 364, p. 36.

66 “Britain: To think again – Scottish nationalism”, The Economist, 20 January 2007, Vol.382, p. 34.

67 “Scottish Parliament Election 2007 – Results”, BBC News, 6 May 2007, Internet,http://news.bbc.co.uk/1/shared/vote2007/scottish_parliment/html/region_99999.stm,26/03/2008.

68 U programskim dokumentima i pamfletima uvek se koristi geografska odrednica„Vestminster” kao simbol središta moći iz kojeg britanska elita navodno upravljaškotskim javnim poslovima.

389


zastupanja interesa posredstvom demokratskih procedura i institucija.Program osamostaljenja sveden je na pragmatičnu filozofiju izraženu ustavu da 300 godina stara anglo-škotska unija jednostavno više neodgovara prvobitnim ciljevima, jer nije ni zamišljena da funkcioniše usvetu dvadesetprvog veka.69 Pozivanjem na savremene okolnosti kojenameću globalizacija i transnacionalno upravljanje na više nivoa želi dase ukaže da su otvorene nove mogućnosti za napredak škotskog društvavan britanske političke zajednice. Ujedinjeno Kraljevstvo zapravopredstavlja suvišnog posrednika između opštih interesa Škotske i brojnihkoristi koje pružaju globalizovani svet i međunarodne integracije poputEvropske unije. U slučaju da Škotska ostane sastavni deo UjedinjenogKraljevstva sâm proces produbljenja evropske integracije dovešće pre ilikasnije do prenošenja britanskih nadležnosti na evropski nivo, pa biodnos Edinburga sa Londonom bio izlišan.

Diskurs Škotske nacionalne stranke o osamostaljenju preformulisan jepostmodernim jezikom pa se nigde u programskim dokumentima nepominje cilj osvajanja punog suvereniteta kao temeljnog obeležjanacionalne države. Nema ni reči o tome da je cilj obnova istorijskipotvrđenih suverenih prava nekadašnje škotske države. Tradicionalnoviđenje suvereniteta radi suvereniteta – shvaćenog kao moć države daaparatom prinude deluje neograničeno na sopstvenoj teritoriji bez obzirana posledice po stanovništvo – odbačeno je u korist funkcionalnesuverenosti usmerene na zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda.Škotska nacionalna stranka se zalaže za nezavisnu državu da bi efikasnijemogla da organizuje obavljanje javnih funkcija na opštu korist građana iosigura da će se javne politike kreirati u Edinburgu. Utoliko Škotskiparlament radi obezbeđenja pune kontrole nad javnim poslovima irazvojem treba da proširi ovlašćenja i na privredu, poresku politiku,socijalno osiguranje, politiku imigracije i azila, javni medijski servis,odbranu i spoljne poslove – oblasti koje su sada u nadležnosti centralnihvlasti u Londonu.70 Nezavisnost kao „položaj normalan za nacije” jedinije poželjan ishod promene konstitutivnog položaja Škotske, sa stanovišta

69 “The Benefits”, Scottish National Party, Internet, http://www.snp.org/independence/benefits.html,22/03/2008; “Manifesto 2007”, op. cit., p. 7.

70 “SNP Manifesto 2005”, op. cit., pp. 2, 6–7.

390


ostvarenja boljeg životnog standarda za njene građane, po uzoru nasusedne nacije približne veličine (Irska, Norveška, Danska, Finska).71

U skladu sa pragmatičnom filozofijom, težište argumentacije uprilog obnove nezavisnosti spušteno je na nivo životnih potreba iinteresa bliskih svim građanima, bez obzira na nacionalnu ili drugupripadnost – u oblast privrede i socijalnog blagostanja. Prema ocenamaškotskih nacionalista, privreda u pokrajini funkcioniše loše pod režimomdevolucije a Škotski parlament nema ovlašćenja neophodna za prekopotrebno podsticanje privrednog rasta. Nezavisna država prirodno jerešenje: pretvaranje Škotske u zemlju privlačnu za strane investitore ijačanje kompetitivnosti domaće privrede na svetskom tržištu, bilo bimoguće jedino kada bi vlasti u Edinburgu ostvarile pun ustavni kapacitetu odlučivanju. Samostalno upravljanje prirodnim resursima jedan je odosnovnih preduslova povećanja javnih prihoda i opšteg blagostanjanacije, na šta bar u evropskim okvirima pokazuje primer preporodaNorveške. Zbog toga ne čudi što je među najvažnijim argumentima uprilog obnove nezavisne države uspostavljanje pune kontrole nadizvorištima nafte i gasa u delu Severnog mora. Više od 90 odsto prihodaUjedinjenog Kraljevstva od nafte potiče iz škotskog dela britanskogepikontinentalnog pojasa, pa se može smatrati da je reč o škotskimizvorima nafte. Prema tvrdnjama Škotske nacionalne stranke, Škotska jedobila mali deo od 200 milijardi funti poreskih prihoda prikupljenih naosnovu vađenja nafte.72 Otkriće novih nalazišta nafte i gasa u škotskomepikontinentalnom pojasu procenjene vrednosti od oko 600 milijardifunti – vrednost koja prelazi 100 000 funti po glavi stanovnika Škotske,mogle bi da se iskoriste za javne investicije i finansiranje brojnih javnihfondova i politika.73

O specifičnosti pragmatičnog pristupa obnovi samostalne državezasnovanom na elastičnom tretiranju nacionalnog suvereniteta radiopšteg dobra građana, možda najslikovitije govori plan Škotske

71 “The Benefits”, op. cit. Kao razlog više u prilog politici osamostaljenja navodi sečinjenica da je posle Drugog svetskog rata preko 50 zemalja steklo nezavisnost izdvojivšise iz Britanskog carstva i nijedna od njih nije tražila da ponovo postane kolonija.

72 Ibid.

73 “SNP Manifesto 2005”, op. cit., p. 12.

391


nacionalne stranke da zadrži funtu kao nacionalnu valutu do ulaska uevro zonu, dok bi kraljica Elizabeta Druga i njeni naslednici ostalinominalni šefovi samostalne škotske države. Pored toga, britanskavojska bi i dalje bila dobrodošla da nastavi sa korišćenjem vojnihpoligona, a građani Škotske bi nesmetano mogli da prate programeBBC-ija.74

Na planu spoljnih odnosa, pragmatična filozofija se manifestuje učvrstom opredeljenju za pristupanje Škotske međunarodnim režimima iintegracijama, prvenstveno Evropskoj uniji.75 Škotska je kao pokrajinaUjedinjenog Kraljevstva već deo Evropske unije i predstavljena je uEvropskom parlamentu, ali njeni najvažniji interesi, poput politikeribarstva, često nisu od jednakog značaja za centralnu vladu u Londonupa nisu ni valjano zastupljeni u nadnacionalnim institucijama. StogaŠkotska ima legitimno pravo da kao ostali evropski narodi dobijeneposredan glas, kako bi mogla da zaštiti i unapredi sopstvene interesetamo gde se odluke Unije donose – u njenim organima i telima.76

Nezavisna Škotska imala bi pravo glasa u Evropskom savetu i SavetuEU, što bi joj omogućilo da spreči donošenje odluka koje bi mogle daugroze njene vitalne interese, dok bi u Evropskom parlamentu bilazastupljena sa više poslanika nego što je sada slučaj. Ispitivanje javnogmnenja sprovedeno u junu 2004. godine pokazalo je da je podrškapredlogu Ustava Evrope relativno veća nego u Engleskoj i ostatkuUjedinjenog Kraljevstva.77 Britanska opozicija produbljavanju evropskeintegracije je zapravo pretežno engleska, artikulisana u evroskepticizmuprevashodno Konzervativne stranke, dok su opšti stavovi o EU uŠkotskoj i Velsu više naklonjeni. Postojane razlike u vrednovanju

74 Douglas Fraser, “Salmond: set England free”, New Statesman, 26 March 2007, Vol. 136,Issue 4837, p. 32.

75 Politika sa sloganom „Nezavisnost u Evropi” usvojena je zvanično na godišnjojkonferenciji stranke tek 1988. godine. Bila je to suštinska promena u odnosu na politikuprotivljenja članstvu u EEZ sedamdesetih godina, kada je ova organizacija opažana kao„neprijateljska prema interesima sirovinama bogatog primarnog proizvođača kao što jeŠkotska” (Roger Levy, “Nationalist Parties in Scotland and Wales”, op. cit., p. 161).

76 Ibid., pp. 36–7.

77 Nam-Kook Kim, “The End of Britain?: Challenges from Devolution, EuropeanIntegration, and Multiculturalism”, op. cit., p. 67.

392


evropske integracije možda bi na duži rok podstakle preusmeravanjejavnog mnenja ka širem prihvatanju politike osamostaljenja da sâmaŠkotska nacionalna stranka nije u programskim opredeljenjima zauzelaodbojan stav prema produbljenju integracije. Stranka Uniju vidi kaokonfederalnu zajednicu nezavisnih država, odnosno kao forum gdedržave sarađuju deleći suverenitet kad god i gde god ocene da moguostvariti interese bolje nego što bi to bio slučaj da same vrše vlast.78 Zaškotske nacionaliste Predlog Ustava Evrope nije bio prihvatljiv zbogtoga što je predviđao dalji prenos nadležnosti i ovlašćenja nanadnacionalni nivo.79

Pristupanje Evropskoj uniji je bio bi prema ocenama vođstva Škotskenacionalne stranke zgodan način da se „preskoči” britanska vlada, ali i dase izbegne geografskim položajem predodređena izdvojenost na rubuevropskih tokova. Postoji realan interes Škotske da stekne neposredanuticaj na Zajedničku poljoprivrednu politiku i politiku EU u oblastiribarstva kako bi se od žestoke konkurencije zaštitili domaći ribari,farmeri i prateća prehrambena industrija. Ipak, čini se da zalaganješkotskih nacionalnih političara za nezavisnost ne izvire iz čvrstihpanevropskih uverenja nego se prvenstveno zasniva na perspektivikorišćenja izdašnih finansijskih sredstava strukturnih fondova Unije, bezmešanja vlasti u Londonu.80 Sredstva Unije bi na srednjeročnom planupružila dodatni podstrek sprovođenju ekonomske politike vlade škotskihnacionalista i, garantovanjem privrednog uspeha nezavisne države,posredno osigurala njihov opstanak na vlasti. Opisana računica nije bezznačaja jer prema procenama Laburističke stranke navedenim upredizbornoj kampanji 2007. godine Škotska iz britanskog budžeta svakegodine dobija 11 milijardi funti više nego što doprinosi.81 Drugim rečima,nezavisna Škotska bi na samom početku imala budžetski deficit u tomiznosu, što Škotska nacionalna stranka opovrgava protivargumentom da

78 “SNP Manifesto 2005”, op. cit., pp. 14–5.

79 Ibid., pp. 36–7.

80 Frank Ellis, “Race, Marxism and the ‘Deconstruction’ of the United Kingdom”, TheJournal of Social, Political, and Economic Studies, Vol. 26, Winter 2001, p. 694.

81 Allan Little, “Scotland: Time to say goodbye?”, New Statesman, 26 March 2007, Vol.136, pp. 30–1.

393


bi manjak bio popunjen prihodima od nalazišta nafte i prirodnog gasa –novac koji se sada ne knjiži kao poreski priliv iz Škotske.

Premda ispunjava tzv. kriterijume iz Kopenhagena i kao deoUjedinjenog Kraljevstva primenjuje komunitarne propise, ostajeotvoreno pitanje da li bi Škotska po proglašenju nezavisnosti automatskipostala punopravna članica. Prema ocenama predstavnika Škotskenacionalne stranke, evropsko pravno, političko i ustavno mišljenje oovom pitanju išlo bi u prilog priznanju članstva bez uobičajeneprocedure prijema. Budući da Evropska unija 27 zemalja članica otežanofunkcioniše na institucionalnom planu, ostaje strateška dilema da li imadovoljno kapaciteta za prijem još jedne, premda uređene,zapadnoevropske države, ili bi Škotskoj za početak bilo ponuđenočlanstvo u Evropskom ekonomskom prostoru.

KORAK UNAZAD: OD NEZAVISNOSTI KA DEVOLUCIJI?

Kritičan trenutak postojanja svake političke ideje ili plana je proverada li se uklapaju u složenu društvenu stvarnost, odnosno da li suprimenjivi na realne odnose političkih subjekata i da li se postavljeniciljevi mogu upotrebom raspoloživih resursa ostvariti u zadatominstitucionalnom okviru. Tri meseca nakon formiranja pokrajinskevlade, škotski premijer i vođa Škotske nacionalne stranke Aleks Salmon(Alex Salmond) pompezno je u avgustu 2007. godine objavio tzv. beluknjigu mera neophodnih da bi Škotska ponovo postala nezavisna država.Dokument sadrži dugačak spisak ovlašćenja i nadležnosti koje nedostajusadašnjem Škotskom parlamentu proisteklom iz procesa devolucije inacrt zakona o sprovođenju referenduma 2010. godine.82 Budući daškotski nacionalisti nemaju većinu u pokrajinskom parlamentu i da senezavisnosti odlučno protive poslanici Konzervativne, Laburističke iLiberalno-demokratske stranke, čini se da bi kompromisno rešenjemoglo da bude produbljenje devolucije u vidu širenja ovlašćenjaŠkotskog parlamenta i vlade.

82 “Choosing Scotland’s Future: A National Conversation: Independence andResponsibility in the Modern World”, The Scottish Government, 14 August 2007,Internet, http://www.scotland.gov.uk/Resource/Doc/ 194791/0052321.pdf, 11/04/2008.

394


Moguću alternativu predstavlja relativno rizičan politički potez.Aktuelna britanska vlada premijera Gordona Brauna (Gordon Brown),poreklom Škota, mogla bi da iskoristi još uvek podeljeno raspoloženješkotskog javnog mnenja da, vođena procenama o relativno niskoj podršciosamostaljenju (oko 30 odsto), raspiše u Škotskoj referendum i namernoproizvede negativan ishod.83 Time bi se bar za neko vreme izlišnimučinili politički zahtevi za razdruživanjem zasnovani na navodnojvećinskoj podršci građana, dok bi poraz verovatno stvorio razdor međuškotskim nacionalistima po pitanju pravca dalje borbe za nezavisnost.

ZAKLJUČAK

Analiza idejno-programskih opredeljenja Škotske nacionalne stranketokom poslednjih desetak godina – najznačajnijeg političkog akteraškotskog nacionalnog pokreta – čini se da pruža primer profilisanjanovog modela delovanja nacionalno orijentisane političke organizacije,prilagođenog ambijentu oblikovanom složenim međudejstvomglobalizacije, evropske integracije i regionalizma. Uslovno nazvanpostmodernim, novi model delovanja nacionalno opredeljenih političkihorganizacija primeren je rešavanju nacionalnog pitanja upostindustrijskim društvima Evropske unije i ima više obeležja.

Model delovanja Škotske nacionalne stranke ima pacifistički odnosnonenasilan karakter i počiva na uverenju da je temeljni nacionalni intereszaštita osnovnih prava i sloboda i postizanje blagostanja, jednakopripadnika „neostvarene” nacionalne zajednice i ostalih njihovihsugrađana. Značajno odstupanje postmodernog u odnosu na modernimodel nacionalnog delovanja vidljivo je u pribegavanju elastičnomshvatanju suvereniteta i pragmatičnoj filozofiji. Za razliku odtradicionalnih nacionalnih pokreta usmerenih prvenstveno na sticanjesamostalne države radi bolje zaštite istorijski utemeljenih kolektivnihprava i interesa, postmoderni škotski nacionalno-politički program usredište stavlja pojedinca kao najvišu vrednost. Premda je glavniproklamovani cilj Škotske nacionalne stranke uspostavljanje samostalne

83 Reč je o podacima ispitivanja javnog mnenja koje je 2007. godine sproveo Univerzitet uStretklajdu (Škotska). Navedeno prema: “Britain: Upheaval in the North”, TheEconomist, 14 April 2007, Vol. 383, Issue 8524, p. 30.

395


nacionalne države, prisvajanje suverenih prava odvija se samo onolikokoliko je neophodno za efikasnu zaštitu ljudskih prava i blagostanjapripadnika nacionalne zajednice. Postavljeni ciljevi su manje zahtevni zaostvarivanje u pogledu žrtvovanja konkretnih ličnih interesa zaradapstraktnih kolektivnih, pa su time prijemčiviji savremenom egoističnomčoveku. Jasno definisani i ostvarljivi ciljevi lakše mobilišu javnu podršku,a opšte dobro koje se postepeno stiče manjim koracima jače motiviše nadalju borbu za nacionalna prava, nego što bi bio slučaj samaksimalističkim ciljem koji zahteva velike žrtve i dug vremenski period.

U borbi za ostvarenje nacionalnih prava postmoderan modeldelovanja Škotske nacionalne stranke usmeren je isključivo na upotrebuzakonom dozvoljenih sredstava i demokratskih procedura. Zastupanjeprogramskih ciljeva kroz stranačko delovanje najčešće na regionalnom ilokalnom nivou, javne kampanje za promenu ustava i zakona,referendumsko izjašnjavanje i lobiranje – najdelotvornija su političkasredstva. Važna je i jačina argumentacije kojom se obrazlaže zahtev zaosamostaljenjem – na primer, škotski nacionalni pokret ogromnu snagucrpi iz argumenta da je kraljevina Škotska pre tri stoleća legitimnomodlukom svoje skupštine udružila suverena prava sa Engleskom istvorila Veliku Britaniju.

Kako je značaj države u rešavanju javnih pitanja sa sve jačomtransnacionalnom dimenzijom delimično umanjen, tradicionalan pristupostvarenja politike nacionalne emancipacije usmeren na centralni nivovlasti dopunjen je zastupanjem interesa na regionalnom i nivou Evropskeunije. Tendencija širenja javnih funkcija na regionalnom nivou vlasti možeda ojača položaj nacionalnih zajednica koje predstavljaju značajnu većinuu administrativnom organizacijom priznatom regionu. Utoliko je logičnaodlika modela delovanja Škotske nacionalne stranke usredsređivanje da seosvoji vlast na regionalnom nivou kao materijalna i institucionalnapretpostavka ostvarenja dalekosežnijih nacionalnih zahteva i ciljeva, poputjačanja regionalne autonomije u pravcu konačnog osamostaljenja.

Međunarodni okvir demokratskog upravljanja na više nivoa u kojemdeluju članice Evropske unije otvara novi prostor za delovanje političkihorganizacija tzv. nacija bez države. Regionalna politika Unije saizdašnim fondovima delimično omogućuje jačanje položaja nacionalnog

396


pokreta u odnosu na centralne vlasti, posebno ukoliko njegovi političkipredstavnici vrše vlast na regionalnom nivou. Evropska integracijatakođe dugoročno posmatrano otvara odstupnicu za izlazakneemancipovane nacionalne zajednice iz postojeće, „tuđe” državeodnosno pruža novi, prihvatljiviji politički identitet umesto dotadašnjeg.Postmoderno delovanje Škotske nacionalne stranke shodno elastičnomshvatanju značaja punog suvereniteta i pragmatičnoj filozofiji rešavanacionalno pitanje u krajnjoj liniji ponovnim prenošenjem delanacionalnog suvereniteta na viši nivo vlasti – sada evropski umestocentralnog nivoa vlasti tuđe nacionalne države. Članstvo u Evropskojuniji pruža valjanu zaštitu nacionalnih interesa kroz procese odlučivanjau njenim institucijama, čime malobrojne nacionalne zajednice mogu daostvare veći uticaj, nego što bi bile u stanju kada bi nakon stvaranjanezavisne države delovale samostalno u međunarodnom okruženju.

Politički zahtevi za autonomijom ili samostalnošću etničkihzajednica koje žive unutar zapadnoevropskih državâ biće i dalje aktuelniu narednim decenijama, što bi na duži rok moglo da eventualnoprouzrokuje disfunkcionalnosti u političkom sistemu pojedinih „starih”članica Unije. Primer nacionalnog pokreta u Škotskoj čini se da svedočida proučavanje političke dimenzije nacionalnih pokreta upostindustrijskim društvima Evropske unije koji smatraju da njihovonacionalno pitanje nije rešeno na zadovoljavajući način, nije izgubilopraktičan smisao. Postmoderan model delovanja Škotske nacionalnestranke predstavlja putokaz ostalim evropskim „nacijama bez države”kako da delotvorno zaštite kolektivne interese i vrednosti u sve višeglobalizovanoj mreži odnosa raznorodnih aktera, zasnovanoj nasloženim međudejstvima koji se odvijaju na transnacionalnom,državnom, regionalnom i lokalnom nivou upravljanja.

LITERATURA

1. Britain 1998: An Official Handbook, Office for National Statistics,Stationary Office, London, 1998.

2. “Britain: A debatable revolution”, The Economist, 18 August 2007,Vol. 384, Issue 8542.

397


3. “Britain: Home sweet home”, The Economist, 27 October 2007, Vol.385, Issue 8552.

4. “Britain: Salmond’s leap”, The Economist, 19 May 2007, Vol. 383,Issue 8529.

5. “Britain: Upheaval in the North”, The Economist, 14 April 2007, Vol.383, Issue 8524.

6. Calhoun, Craig, “Nationalism and Ethnicity”, Annual Review ofSociology, Vol. 19, 1993.

7. Clayton, Tristan, “Politics and nationalism in Scotland: a Clydesidecase study of identity construction”, Political Geography, No. 21, 2002.

8. Ćuković Kovačević, Ivanka, Istorija Engleske: kratak pregled,Naučna knjiga, Beograd, 1982.

9. Dogan, Mattei, “The Decline of Nationalisms within WesternEurope”, Comparative Politics, Vol. 26, No. 3, April 1994.

10. Ellis, Frank, “Race, Marxism and the ‘Deconstruction’ of the UnitedKingdom”, The Journal of Social, Political, and Economic Studies,Vol. 26, Winter 2001.

11. Fraser, Douglas, “Samond: set England free”, New Statesman, 26March 2007, Vol. 136, Issue 4837.

12. Gamble, Andrew, “The Constitutional Revolution in the UnitedKingdom”, Publius – The Journal of Federalism, Vol. 36, No. 1,Winter 2006.

13. Gellner, Ernest, “Nationalism”, Theory and Society, Vol. 10, No. 6,November 1981.

14. Gidens, Entoni, Sociologija, CID, Podgorica, 2001.15. Hejvud, Endru, Politika, Clio, Beograd, 2004.16. Hopkins, Nick & Moore, Christopher, “Categorizing the Neighbors:

Identity, Distance, and Stereotyping”, Social Psychology Quarterly,Vol. 64, No. 3, 2001.

17. Kearney, Hugh, “Four Nations or One?”, in: Bernard Crick (ed.),National Identities: The Constitution of the United Kingdom, ThePolitical Quarterly Publishing Co. Ltd, Blackwell Publishers,Oxford, Cambridge Center, Cambridge (MA), 1991.

398


18. Kellas, James G., The Scottish Political System, CambridgeUniversity Press, Cambridge, 1994.

19. Kim, Nam-Kook, “The End of Britain?: Challenges fromDevolution, European Integration, and Multiculturalism”, Journal ofInternational and Area Studies, Vol. 12, No. 1, 2005.

20. Levy, Roger, “Nationalist Parties in Scotland and Wales”, in: LyntonRobins, Hilary Blackmore & Robert Pyper (eds), Britain’s ChangingParty System, Leicester University Press, London & New York, 1994.

21. Little, Allan, “Scotland: Time to say goodbye?”, New Statesman, 26March 2007, Vol. 136, Issue 4837.

22. MacCormick, Neil, “Is There a Constitutional Path to ScottishIndependence”, Parliamentary Affairs, Vol. 53, No. 4, October 2000.

23. Marković, Brana, „Asimetrično državno ustrojstvo: rešenje zanacionalne probleme u Velikoj Britaniji?”, Međunarodni problemi,br. 3–4, 1998.

24. McCreadie, Robert, “Scottish Identity and the Constitution”, in:Bernard Crick (ed.), National Identities: The Constitution of theUnited Kingdom, The Political Quarterly Publishing Co. Ltd,Blackwell Publishers, Oxford, Cambridge Center, Cambridge (MA),1991.

25. McMillan, Joyce, “Scotland’s Quiet Nationalism”, in: RichardCaplan & John Feffer (eds), Europe’s New Nationalism, OxfordUniversity Press, Oxford, 1996.

26. Morgan, Bryn, “Scottish Parliament Elections: 6 May 1999”,Research Paper 99/50, 8 September 1999, House of CommonsLibrary, Internet, http://www.parliament.uk/ commons/lib/research/rp99/rp99-050.pdf

27. Newman, Saul, “Nationalism in Postindustrial Societies: Why StatesStill Matter?”, Comparative Politics, Vol. 33, No. 1, October 2000.

28. Pašić, Najdan, „Nacija i nacionalizam”, u: Milan Matić (ur.),Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija,Beograd, 1993.

29. Paterson, Lindsay, The Autonomy of Modem Scotland, EdinburghUniversity Press, Edinburgh, 1994.

399


30. Robbins, Keith, “‘This Grubby Wreck of Old Glories’: The UnitedKingdom and the End of the British Empire”, Journal ofContemporary History, Vol. 15, 1980.

31. Scholte, Jan Aart, Globalization: A Critical Introduction, SecondEdition, Palgrave Macmillan, Basingstoke, 2005.

32. Smith, Anthony D., National Identity, Penguin Books, London, 1991.33. The British System of Government, HMSO, London, 1994.34. Živojinović, Dragoljub R., Uspon Evrope 1450–1789, Matica

Srpska, Novi Sad, 1989.

DOKUMENTACIJA

1. “A New Approach: Our First Steps”, The Scottish National Party,2007, Internet, http://members.snp.org/policies/our-manifesto/2007-04-12.1645387650/download.

2. “Choosing Scotland’s Future: A National Conversation: Independenceand Responsibility in the Modern World”, The Scottish Government,14 August 2007, Internet, http://www.scotland.gov.uk/Resource/Doc/194791/0052321.pdf.

3. “Мanifesto 2007”, Scottish National Party, Internet, http://members.snp.org/policies/our-manifesto/2007-04-12.0866446519/download.

4. “Population Profile for Scotland”, Scotland’s Census ResultsOnLine, General Register Office for Scotland, Internet, http://www.scrol.gov.uk/scrol/browser/profile.jsp?profile=Population&mainArea=Scotland&mainLevel=CountryProfile.

5. “Scotland’s 21st Century Opportunity. Government Expenditure andRevenues in Scotland 2000–2002”, The Scottish National Party,Internet, http://www.snp.org/?tablename=speeches&keyname=speechID&keyval=16.

6. “Scottish Parliament Election 2007 – Results”, BBC News, 6 May2007, Internet, http://news.bbc.co.uk/1/shared/vote2007/scottish_parliment/html/region_99999.stm.

7. “Scottish Parliament Elections – results 2003”, The ElectoralCommission, May 2003, Internet, http://www.electoralcommission.org.uk/election-data/index.cfm?epage=b& frmElectionID=2.

400


8. “SNP Manifesto 2001”, Scottish National Party, Internet,http://members.snp.org/ policies/policy-archive/policy-archive/2007-06-21.1695696002/download.

9. “SNP Manifesto 2005”, Scottish National Party, Internet, http://members.snp.org/policies/policy-archive/policy-archive/2007-06-21.3285099820/download.

10. “The Benefits”, Scottish National Party, Internet, http://www.snp.org/independence/ benefits.html, 22/03/2008.

11. “The Scottish Act 1998”, The United Kingdom Parliament, Internet,http://www.opsi.gov.uk/acts/acts1998/ukpga_19980046_en_1.

12. “Yes We Can Win The Best for Scotland”, The SNP GeneralElection Manifesto 1997, Edinburgh, 1997.

SRĐAN KORAĆ

MULTINATIONAL STATES – CONSTITUTIONAL CHALLENGES:THE CASE OF SCOTLAND

ABSTRACT

The author analyses the major changes to the political ideology andpolicy platform of the stateless nation’s movement in Western Europeanpostindustrial states, taking the Scottish National Party as an specialexample. The analysis starts with the evolution of the Anglo-Scottishrelations beginning from the creation of Union of English and Scotishkingdoms by the Act of Union in 1707. Author then presents thecontemporary relationship between these two provinces of the UnitedKingdom. He stresses that since 1990s, the Scottish national movement havebeen pursuing the “silent constitutional revolution” of this multinationalcommunity, which means using the most of globalisation, the Europeanintegration process, and the so called devolution, to maximize the autonomyof Scotland within the United Kingdom.

Key words: Scotland, United Kingdom, nation, nationalism, identity,devolution, globalisation, democracy, European Union.

viŠenacionalne drŽave – konstitutivni … i tzv. devolucije da se izbori za što veću...

Documents