zapiši to rajko-feljton novosti

8/4/2019 Zapiši to Rajko-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/zapisi-to-rajko-feljton-novosti 1/35

Andriću, ostajte ovde Rajko Petrov Nogo | 02. maj 2011.

Bora Stanković: Vi ste darovit ĉovek, vezan za zemlju i ljude, šta će vam beli svet. JovanDuĉić savetuje da se mane hodţa i hadţija

Ivo Andrić

Nastavci

1. Andriću, ostajte ovde2. Voleo Drinu i Višegrad

3. Meša u senci “Derviša“

4. Ĉas lirike Crnjanskog

5. Uteha svakom nevoljniku

6. Baraţna vatra Krleţe

7. Vlast Ćopiću presudila

8. Skender Srbe izabrao

9. Zadatak druga Daviĉa

10. Jabuka od strica Duška 11. Ĉasni robijaš Pekić

12. Kiša nismo proĉitali 13. Bule gurnut u budţak 14. Pastorĉe celog veka

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

POZVAO ministar kulture BiH 1970. godine desetak pisaca, meĊu njima i mladogsekretara Udruţenja knjiţevnika, na susret ni sa kim manje nego sa Ivom Andrićem. Bašsam radoznao šta će i kako će priĉati onaj ĉija je lozinka da je u ćutanju sigurnost. Onajkoji se izveštio - nije zaludu dugo bio u diplomatiji - kada već mora javno da govori, dakaţe uljudno ništa, a time što ne kazuje, kanda te tera da odgovore potraţiš u njegovomedelu...

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329103-Voleo-Drinu-i-Visegrad


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329220-Mesa-u-senci-Dervisa


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329356-Cas-lirike-Crnjanskog


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329524-Uteha-svakom-nevoljniku


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329580-Barazna-vatra-Krleze


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329668-Vlast-Copicu-presudila


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329809-Skender-Srbe-izabrao


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329948-Zadatak-druga-Davica


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:330105-Jabuka-od-strica-Duska


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:330224-Casni-robijas-Pekic


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:330353-Kisa-nismo-procitali


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:330470-Bule-gurnut-u-budzak


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:330609-Pastorce-celog-veka


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-37-Put-ka-EU


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-55-Rekonstrukcija-Vlade


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-56-Sabor-SPC


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-59-Slucaj-Artemije


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-153-Sve-zene-Lotara-Mateusa


http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/0205/f-Ivo-Andric.jpg





















U Miskinovoj ulici, u ĉinovniĉkoj sali, sivoj i slabo osvetljenoj, Andrić briše naoĉare,snebiva se, i zbunjeno se smeška, sve kao da nam je na smetnji, a zapravo skriva svojunelagodu što je tu izloţen kao kakav muzejski eksponat i što će, to bar zna, slušati iskrenoili laţno udvorištvo, svejedno... Pitali su ga jednom je li istina da u našim kasabama uvek ima po jedna luda, a on odgovorio da sada, eto, ima po jedan pametan... Ali, ne. Ništa odispraznih reĉi. Kao da su se jednom zauvek doĉepali nekoga ko će im, evo sad, najzaddati odgovore na krajnja pitanja, jedan uopšteno, ali posve sabrano, pita o tajni omera

lokalnog i univerzalnog u knjiţevnosti; da li je, što lokalnija, tim univerzalnija njegovavizija Bosne...

Tiho i unjkavo, i kao sa onog sveta, Andrić priĉa kako mu je na poĉecima Duĉićsavetovao da se mane hodţa i hadţija i kasablija, tog sitnog i nevaţnog sveta... Da mu jeu kafani, pred odlazak u diplomatiju, Borisav Stanković savetovao da nipošto iz zemljene odlazi... Vi ste darovit ĉovek, vezan za zemlju i ljude, šta će vam beli svet, svet će vasupropastiti... Vi znate da sam ja veći deo svog delatnog ţivota proveo u inostranstvu... Amoţda je prosto trebalo poslušati Boru... I kad smo najzad ĉekali jasan odgovor na pitanje, Andrić je zaćutao. Onaj što je pitao, kao da bi nešto da pojasni, ali i sam uviĊa da bi bilo neprikladno. Setio se moţda one uboge, uske višegradske staze koja je Andrića

pratila kuda god je hodio, i one melanholiĉne poente kako sa te staze moţda nije nitrebalo silaziti... Već poslušati Boru...

Domalo jedan pesnik, oniţi, stariji, krupne ćelave glave, i kao svi ljudi maloga rasta,temperamentnih pokreta, sve poskakujući dok govori, poĉe da podseća Andrića na nekoknjiţevno veĉe u Sarajevu na kome su mladi kritiĉari govorili o uticajima, i tu, predAndrićem, pominjali Sartra, Kamija, Kafku. Andrić o tome tada nije rekao ni reĉ, pa evoon sada pita šta Andrić danas misli o onome što su ti kritiĉari onda govorili... A dok traje

to dugo pitanje, onaj koji pita sve više poskakuje, i ja se već pobojavam da bi ćelavom,krupnom glavom mogao da udari u plafon... Duga i neprijatna pauza. A onda tih i srezan

odgovor: Znate, druţe taj i taj, ĉovek ĉesto ne moţe da odgovara za svoje reĉi, kamoli za

tuĊe...

Sada već slutite da ću i ja nešto da pitam. Ĉujem sebe kako pominjem generaciju palihanĊela, jedinu za koju je bio istinski, ĉak sentimentalno vezan. Pitam - a već mi se ĉini dato što govorim malu veĉnost traje - moţe li nam o toj generaciji, ili nekome od njih, neštoda ispriĉa, a što mi već nismo mogli proĉitati...

PISCI NAD AMBISOM NEKO mi je priĉao, moţda Svetozar Koljević, kako je slušao Crnjanskog dok priĉa o savršenoj Andrićevoj samokontroli. Na uskom putu iznad Jekovca, vodio Andrić Crnjanskog - da

mu pokaţe Sarajevo i Miljacku, sarajevsku reku, zanimljivu tici i ĉoveku - a na okuci, iznad litice, iz

suprotnoga pravca velikom brzinom izbiše druga kola. Crnjanski je ramenom munjevito izbio vrata iiskoĉio na gornju stranu. Andrićev vozaĉ je zakoĉio na poslednjoj stopi zemlje... Kada je Crnjanski

pogledao u Andrića, video je da sa svog sedišta nije ni mrdnuo. Samo mu je krv šiknula u lice. - Nju jedinonije mogao zadrţati...

Teško bih vam mogao nešto ispriĉati a što vi već niste proĉitali, sa jedva primetnomironijom unjka Andrić, ne gledajući ni u koga, a onda zbog mladićkog glasa, valjda, pogleda prema meni, pa ugledav dete, obazrivije dodade: A ako bih i imao štogod dakaţem, mladi ĉoveĉe, to ne bi bilo ovako, za okruglim stolom, već u ĉetiri oka i uz ĉašuvina... Znao sam, sve i kad bi se takva prilika ukazala, da ovaj stranac u sopstvenome

ţivotu, ovaj koji je na samim poĉecima, u crvenim listićima onako sebe izdvojio - neka



umiru po ulicama onesvešćeni od srdţbe i baruta, ti dobri, a ja to nisam - ni tada ništa ne bi prozborio o zavereniĉkoj tajni mladobosanskoj...

Svaki put iznova oduševljen esejom „Njegoš kao tragiĉni junak kosovske misli“, izizdavaĉke kuće u kojoj odnedavno radim, i u kojoj sam formirao biblioteku „Ars-lektira“, jedno jutro telefonom se javljam Andriću i pitam da li bismo u lektiri za srednje škole ifakultete mogli da štampamo taj tekst kao predgovor „Gorskom vijencu“, a otuda ĉujem

onaj uĉtiv i ravan glas kako on, dok je pisao taj tekst, nije ni pomišljao da bi mogao bitiĉemu predgovor, da ne preštampava svoje eseje... za ţivota... a posle, kako hoćete...

Nikada, ni pre ni posle, nisam ĉuo nekoga ko bi bio malĉice zaĉuĊen, pun razumevanja, aistovremeno neopoziv u onome što ti govori... To što je pisao bilo je istinsko jedino

njegovo imanje, i samo je on bio vlastan da tim imanjem raspolaţe. Ko se sve u to nijeuverio: Kombol, kome nije dopustio da ga uvrsti u Antologiju hrvatske poezije,

komesarska uprava SKZ, koju je za vreme rata odbio, ĉini mi se sa gotovo istim

obrazloţenjem s kojim i Mihiza kada je, pronašav to pismo, traţio odobrenje da ga citirau predgovoru Prokletoj avliji... pa onda oni što su kanili da štampaju „Edţ Ponto“ i„Nemire“... Da neko suvereno raspolaţe svojim delom, to bi trebalo da je notorna stvar.

A, eto, ja sam i danas fasciniran kako je Andrić uspeo u svakojakim našim komocijama, bar za ţivota, što se njegovog dela i privatnosti tiĉe, svakoga da disciplinuj

Voleo Drinu i Višegrad Rajko Petrov Nogo | 03. maj 2011.

Andrić se u Travniku sluĉajno rodio... Negde se ĉovek mora roditi, vajkao se

Nastavci

1. Andriću, ostajte ovde

2. Voleo Drinu i Višegrad

3. Meša u senci “Derviša“ 4. Ĉas lirike Crnjanskog






10. Jabuka od strica Duška

11. Ĉasni robijaš Pekić


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329008-Andricu-ostajte-ovde


























http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/0305/feljton-Ivo-Andric-u-Visegr.jpg
















Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


ANDRIĆU su u Travniku napravili rodnu kuću. Andrić se u Travniku sluĉajno rodio... Negde se ĉovek mora roditi, vajkao se. Jednoga jutra poveli su Andrića da mu tu kuću pokaţu. Iako je mrak i vlagu, osojnu stranu ţivota toga grada, jedinstveno opevao, AndrićTravnik nije voleo. Voleo je Drinu i Višegrad - oni su mu bili na sunĉanoj strani...

Tadašnja travniĉka i sarajevska ulema povela je Andrića od Lutvine kahve i Lašve kadţamijama u centru, a iz blizine vidim da je Andrić, u onome svome veĉnom mantilu,oĉekivano zakopĉan, ali i plah i nervozan, u gomili usamljen, udaljen... Oko njega se„tevabija“ uvećava i zbija - svi bi da vide retku zver, vezirovog slona, vezirovo krme,

koje ne stigoše otrovati na vreme, pa mu sad, eto, moraju i rodnu kuću da grade... Znajuoni, a zna i Andrić, da tu kuću nisu pravili njemu, već sebi. Nadaju se da bi im mogla

doneti koristi u obnovljenom turcizmu koji se kamuflira u turizam...

U novoj bosansk oj kući, nameštenoj po turski, sluţi se kahva u dţezvi, sa rahatlokumom,i pije iz fildţana, a oko smrknutog i zguţvanog Andrića previjaju se u pasu i u po glasapripitkuju - pa kako vam se sviĊa, je li išta onako kako je bilo... Andrić je ćutao, srkutaok afu, pušio, a onda na ko zna koje pitanje da li liĉi, tiho, ali ne i da se ne bi ĉulo,izgovorio: Ni nalik!

Andrić je pred svakojakim spoljnim neprijatnostima najĉešće beţao u nagluvost. Raširidlan oko uva, ne ĉuje, a moţda onome ko govori daje vremena da oslušne šta govori.Zateknem se tako na Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu „Svjetlosti“, baš u vreme kada

sam u novinama imao jednu - a sva je prilika i jedinu - svakojako neprijatnu polemiku.Tu je Andrić odsutniji nego prisutniji, i u strahu da ga ko šta ozbiljno ne upita.

Utom izbi Rodoljub Ĉolaković, onaj što je Mustafi Golubiću - a Mujke mu je, zemljaĉki,nekoliko puta glavu spasao - u one moskovske sutone pevao „Ima l’ jada ko kad akšam pada“... I odmah poĉinje da viĉe kako je moje da pesme pišem, a ne da polemišem. Ako je ko, veli, Dizdaru, koji se ţalio da su mu nakon rata jezik kastrirali, trebalo daodgovara, onda je to bio on. On je tada, veli, u Bosni bio vlast... Nisam imao ĉast datakav vaš tekst proĉitam, kaţem...

I jedva ĉujem u blizini neki unjkav glas koji priĉa da nema niĉeg neprijatnijeg od greške

na koju naletite ĉim otvorite svoju tek objavljenu knjigu. Kao kad u otmenom hoteluzgnjeĉite stenicu... Ţagor se utiša, napetosti nesta, a ja ni danas ne znam koga je toAndrić uzeo u zaštitu. Ako je uzeo...

U Herceg Novom priĉam Raiĉkoviću o sarajevskoj nadmenosti raje, koja svakoga poznatog, ko se neĉim iznad nje izdigao, po ulicama proziva. Kako? Recimo ovako: prolazi Andrić pored Park -kafane, ili izlazi iz hotel Evrope, a odnekuda se ĉuje ta

neprirodno otegnuta javka: Na-dri-ni-ću-pri- ja! Eto da znaš da si niko i ništa ovde, jer nisinaš... ...


















Prisećam se jednog davnašnjeg sna u koji mi je došao Andrić. I u snu znam da je umro.Vidim ga kao ĉovekolikog dinosaurusa, odnekud na plaţi na Ohridskome jezeru, a što jetakav, i još na plaţi, niko ne obraća paţnju. Potpuno leţerno, i kao da je sve kako treba,traţim dopuštenje da od „Znakova pored puta“ saĉinim jedan izbor - za nesaniĉare, pijance, beskućnike i probisvete, koji bi, u luksuznim hotelima, kao i jeftinim

prenoćištima, uz Bibliju, imali i takvu knjigu, ne bi li se utešili kako su i veliki bili inesaniĉari i oĉajnici... Neka ĉitaju gde se knjiga otvori...

TRAG RAKIJE NA PERONU RAIĈKOVIĆ mi priĉa da su se, nakon nekog knjiţevnog susreta, Andrić ion vraćali vozom sa nove ţelezniĉke stanice u Sarajevu, a grupa pisaca ih pratila. Taman da krenu, kad izbi

pijan jedan pisac za decu... Mašemo mi iz voza, mašu oni s perona, a onaj pridošli veli: Ajd’ zdravo, Ivo, jebo te patak... Eto šta od darovitoga ĉoveka u Bosni moţe da uĉini rakija, tuţno se, i zbog Bosne i zbogĉoveka i zbog rakije, osmehnuo Andrić... Bosne, kojoj je odnekud sve duţan...

Neznatno otvorenih usta, s dlanom na uvu kojim širi ušnu školjku, kao da je i tamo ostaonagluv, Andrić mi jedva vidljivim osmejkom, i nekako ispod naoĉara, kanda odobrava -

na kraju krajeva, to je ipak posle njegove smrti štampano... Pitam još ponešto, u snu mi seĉinilo i vaţno i pametno, a on, kao i u ţivotu, uĉtivo odgovara, a opet tako da ništaodreĊeno ne kaţe - stranac u sopstvenom ţivotu, stranac i posle smrti - već natraške ulazi

u jezero i po mirnom jezerskom ogledalu, prvo leĊno, a onda prsno, staraĉki lagano pliva,onako kao što seni valjda plivaju, a ja ĉekam neki višegradski kraul koji snaţnije udara u jednu stranu, i tako razbija drinska svrdla i virove... Ništa od oĉekivanja...

On, opet leĊno, isplovljava, i to meĊu trske, šašu i ševar... Sluzave alge i masna travuljinaobrastaju mu glavu, a kako ustaje, i telo, i on postaje gmaz, kornjaĉa sa Galapagosa, adok se uspravlja, i nekakav orijaš u koga mi je zazorno gledati, a gledam krajiĉkom oka,krijući i od sebe, jer vidim nesrazmerno široke kukove i staraĉki zbaban stomak; upotiljku, u prisenku, ipak mi je drago što je onaj koga gledam na ovoj plaţi anoniman, išto sve ovo, izgleda, vidim samo ja... Eno ga kako poguren zamiĉe jedva vidljivomstazom... Vanzemaljac...

Idi, muĉeniĉe, ubogom, uskom višegradskom stazom sa koje, moţda, nije trebalo da

silaziš... Idi kod Vuka i Njegoša. I svitkaj i svetli gore meĊu Vlašićima, da bi se dole, nazemlji, videlo putovati. n

Meša u senci “Derviša“ Rajko Petrov Nogo | 04. maj 2011.

Veliki pisac na vreme prepoznao agresiju „bosanskog duha“ i okrenuo leĊa Bosni. Nateleviziji su pominjali samo „Derviša“, ne i autora

http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/0405n/feljton.jpg



Nastavci



3. Meša u senci “Derviša“4. Ĉas lirike Crnjanskog









Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC Sluĉaj Artemije


U SARAJEVU se ćirilica mogla videti samo na ponekim ĉituljama. U dţamijama se, bogme, klanjalo, o katoliĉkim ponoćkama puna je bila katedrala, a kada smo RadovanKaradţić i ja glavnom ulicom proneli badnjak, sutradan je ĉaršija brujala kao da smo poĉinili kakav zloĉin. Ako već moramo, a ne moramo, oĉekivalo se da tu blagovest izšume, pod kapute sakrijemo i provuĉemo se sporednim sokacima. I to ne u bilo kome,već u drugom po broju Srba gradu u onoj velikoj Jugoslaviji...

U ĉasopisu „Ţivot“ u martu 1967. godine Muhamed Filipović je obznanio šta je to bosanski duh u bosanskoj knjiţevnosti i time obelodanio da su Ivo Andrić i andrićevskaliteratura više zla Bosni naneli nego sve vojske koje su kroz nju prolazile i u njoj krvprolivale. I bio je u pravu. Jer, da ne bi te i takve literature - Višnjića, Podrugovića, Milijei drugih Vukovih pevaĉa, Njegoša, Šantića, Duĉića, Koĉića - svi bismo bili dobri

Bošnjani i Tunjini muslimani. I mirna Bosna. Filipoviću su ipak odgovorili Novica

Petković i Vojislav Lubarda, tek da se zna da Bosna tako mirna biti ne moţe...

KONTRA VLASTIMA MEŠA Selimović je, uz Dobricu Ćosića, jedini meĊu velikim piscima koji jeumeo i voleo da povuĉe oštar politiĉki potez. Uţivao je da vlastima udari kontru. Dugo je bio u

„strukturama“, znao je gde su najtanji. A i do slave je pozno došao, pa je, za razliku od svoga derviša, imaoi ţelja i volje da takve ţelje ostvaruje...

MeŠa Selimović, prav i ukoĉen, šeta u podne Darku i svoj šešir, a celim drţanjem kao da

stavlja do znanja - ne pripadam vam. Šetao je Meša i šešir i Darku i pre Derviša, ali tomeniko nije pridavao znaĉaja. Mešina je slava, izgleda, teško pala Ćamilu Sijariću, pa jeĆamil zdravorazumski primetio: znao je, veli, da je Meša pametan i naĉitan ĉovek, aliodakle mu onako pametan derviš! Ova Ćamilova opaska jasan je poetiĉki razmak izmeĊudva velika pisca.

Slutio je Meša Selimović mnogo šta, a jamaĉno i znao. Bio je glavni urednik „Svjetlosti“,koja je objavljivala biblioteku „Kulturno nasljeĊe“. Tu je, izmeĊu ostalog, izašla i

























































hrestomatija Stari bosanski tekstovi (1969). Knjigu je potpisao Mak Dizdar, a na njoj je,

kao na kljuĉnom projektu, oĉito radio odabrani tim. Svako iole upućen u materiju lako jemogao videti o kakvom je falsifikatu reĉ i šta se posvajanjem i krivotvorenjem sprema.

U zapisima sa stećaka sklonjen je najpre krst - i kad je na poĉetku, i kad je u sredini, i nakraju. Ako citiraš zapis sa stećka, krst je sastavni deo citata, valjda. Sistematski supravljene zabune i u prostoru i u vremenu. Najlepši i stećci i zapisi gusto su po humskoj

zemlji, po Hercegovini, posejani, ali knjiga se zove Stari bosanski tekstovi. U tomkrivotvoraĉkom zanosu topografija je oslepljena, istorija i geografija pobrkane.

Za Miroslavljevo jevanĊelje kaţe se da je najstariji pisani bosanski spomenik. Kao da nepostoji crkva svetoga Petra i Pavla u Bijelome Polju, ni meritorna literatura o ovom

krasnom jevanĊelju. A sve to bez ijedne reference ili fusnote... Tako je posvajanjemsrpske pravoslavne baštine poĉelo sve agresivnije samopredstavljanje muslimana. Naprasno su dobri Bošnjani postali jedini starinci i autohtonci, a sve pravoslavno, pa ikatoliĉko, došlo je, kaţu, na imperijalnom talasu.

Ĉudom sam se ĉudio kakvu smo to istoriju uĉili. Zar Bosna i Hercegovina u srednjem

veku ne behu srpske zemlje. Zar nam preci nisu zajedniĉki. Oni neće da su zajedniĉki. Padobro, nek neće. Ali ako nam preci nisu zajedniĉki, zašto su im onda tako privlaĉni tuĊigrobovi?

U EkmeĈiĆevoj studiji Dugo kretanje izmeĊu klanja i oranja ima i ovaj odrešit stav:„Bogumili su mala i beznaĉajna sekta iza koje ništa nije ostanulo... Na kraju krajeva, ako je već sekta, ĉija je? Hrišćanska, pravoslavna, jamaĉno. Ta nejasna „babunska“ vera našazasluţila je zato da se o njoj kaţe da je i ona bila priviĊenje Hrista, pisao je MilošCrnjanski.“ U Ekmeĉićevoj knjizi navedeno je i savremeno otkriće izvesnog sarajevskog paralelnog istoriĉara: „Dolazak Turaka Osmanlija na Balkan bio je zapravo njihov povratak kući! Kada sam Ekmeĉića pitao kako da tu reĉenicu shvatim, resko je odgovorio

- da poludim pa da shvatim. I Stari bosanski tekstovi i Kameni spavaĉ, i druge sliĉne pritoke, stakale su se u Islamsku deklaraciju Alije Izetbegovića kao deo jednog pregnućakoje svoje savremene nakane projek tuje u daleku prošlost.

Meša Selimović je to na vreme prepoznao i svoje delo polako izuzimao iz te rabote. Auskoro će takvoj Bosni da okrene leĊa. Sasvim.

U sve rigidnijoj SR BiH - Samostalnoj Radnji Branka i Hamdije - Meša Selimović se,mic po mic, sve više bliţio ĉelnom sudaru sa ovom poluzvaniĉnom epilepsijom. Nateleviziji, recimo, mogao se spomenuti Derviš, ali ne i Meša Selimović. I Mešino se ime,doduše, pominjalo, ali samo u paskvilama, gde je vrhuška na slavnoga pisca u talasima

pripuštala opskurante.

Postoji svedoĉenje kako se u hotelu „Evropa“ Darka i Meša ţale Ivu Andriću da je uSarajevu postalo nepodnošljivo ţiveti i da razmišljaju da se u Beograd presele. Kaţu daim je Andrić, sa iskustvom višedecenijskog BeograĊanina, rekao: „Biće vam lepo u

Beogradu... ako od Beograda ne budete ništa traţili.“ I bilo je lepo Meši u Beogradu, aliza Beograd Meša nije više imao zdravlja. Zdravlje je već bio pogubio u Sarajevu...

Slušam Matiju i Mihiza kako Mešu sa bolesniĉke postelje iz mrtvijeh diţu. Meša je beogradskim humorom tako i toliko oĉaran, i nevino mu predan, da se ne oseća ni trunka



zavisti onoga koji se i na papiru muĉio s reĉima. Suza u njegovom oku moţda dolazi iotuda što je u Beograd kasno došao i što se tog humora neće nasititi...

Ĉas lirike C rnjanskog Rajko Petrov Nogo | 05. maj 2011.

Veliki pisac pohvalio hrabrost mladih srpskih pesnika: Narodi se prepoznaju i po svojoj

poeziji

Crnjanski sa mladim pesnicima 1968.

Nastavci




4. Ĉas lirike Crnjanskog5. Uteha svakom nevoljniku


7.

Vlast Ćopiću presudila 8. Skender Srbe izabrao





Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC Sluĉaj Artemije


U JESEN 1968. godine u Domu omladine, na ĉuvenoj tribini „Kod Orfeja u 8“, o kojoj sestarao Gojko Đogo, o grupi pesnika naše generacije, a tek smo prve knjige objavili,

govorio je Miloš Crnjanski. Novine su donele grupni portret s pesnikom „Straţilova“...Velika sala krcata, nema mesta ni na galeriji. Svet je došao gladan da ĉuje Crnjanskog.


























































U prvom delu krepak starĉić govori o poeziji, kraljici umetnosti, o lirici kod Grka, a onda

i kod Engleza... Zbog ĉega je poezija toliko vaţna, i kako se po njoj narodi prepoznaju.Kad mu zatreba, on mirno prepriĉava pesmu, a prepriĉava je tako da prepriĉana pesmaskoro ništa ne gubi, jer su njegove priĉalaĉke poente svojevrsna poezija... Polako se pribliţava našim pesmama, sve govoreći kako je to bilo u njegovo vreme, kada su oni bilimladi... Pohvalio nas je, onako Ċuture, za srĉanost, što smo ukoso postavljeni premazateĉenoj knjiţevnosti, i društvu, a posebno je naglasio da mu se sviĊa što nam je poezija

muška. Odmah nas je i ukorio što smo svoje prve knjige štampali kod uglednih izdavaĉa,neke i u lepom povezu, što smo za njih brzo dobili pohvalne kritike, ĉak i u Politici, nekii ugledne nagrade...

“KLETVA“ ZA ČITANjE DA ilustruje šta mu se u našoj poeziji sviĊa, Crnjanski je izdvojio dve pesme.Jedna je bila moja „Kletva“, koju je i proĉitao. Ne baš teĉno. Nisam bio osobito uzbuĊen, tad mi se ĉiniloda mi to pripada. Kako vreme bude prolazilo, to što je Crnjanski zastao i kod moje pesme, biće mi svedragocenije.

Kada su oni bili mladi, to je bio rat u knjiţevnosti - sa starim, sa institucijama; nisu

padale samo imperije, rušio se ĉitav jedan svet i cela jedna potrošena knjiţevnost... Brzoetabliranje smekšava mladalaĉka nezadovoljstva... Tuţno je što su kod Srba prve knjige

ponekad i najbolje... Što se malo radi na sebi, što rane pohvale mladog ĉoveka zavarajuda je već stigao kamo je krenuo, a sve je tek pred njim... Valja ne samo raditi, već i dugo

ţiveti, tako dugo da i fiziĉki nadţivite svoje neprijatelje. Valja imati kondicije i znatiustati kada vas sruše: jednom vas sruše, vi se dignete. Drugi put, vi se dignete. Kada vastreći put sruše, ako ustanete - tada ste klasik....

Zanimljivije je bilo nakon knjiţevne veĉeri, gore na šestom spratu, kod Đoga. Gladan jezika i razgovora, susreta sa knjiţevnim svetom, još u neverici da ga mladi vole i ĉitaju,Crnjanski je sa nama ostao do iza ponoći. Kao da su njegove gorke samoće tamo u

Engleskoj, a za gordu prznicu i svakojaka, naroĉito socijalna poniţenja, povratkom itoplim prijemom u Beogradu, unekoliko ublaţeni.

Kao da je naš najveći melanholik, dvostruki povratnik na Itaku, u domovinu reĉi, bio na putu da u starosti naĊe utehu što ga, dugo potisnutog i zabranjenog, mladi pesnicinapamet znaju i govore... Pa ipak, ipak, povremen oblak tamnio mu je lice, a podozrenje i

sumnjiĉavost nisu bili tek oprez nekoga ko je iskusio da se mogu zbiti verovatne stvari...

Miloš Crnjanski ĉarobno kotrlja svoje francusko r u ponoć u Domu omladine i vodinekad prgavu nekad salonsku konverzaciju. Ţene šetaju gore-dole. O MikelanĊelu je reĉ -

a cela je priĉa malĉice našminkana za crveni Beograd, i za nas, tada mlade... Za crveniBeograd, kakvim ga je iz londonskog izgnanstva zamišljao. Beograd, gde je svojoj Vidi,kada su dolazili, pokazao novu zgradu tadašnjeg Saveznog izvršnog veća i rekao kako je

to ovima sadašnjim nova saborna crkva... A nije znao, ili moţda i jeste, jer ko je ironiĉan,obiĉno zna, da tu crkve nikad nije ni bilo, a bogme ni vernika...

Miloš Crnjanski nam je liĉio na ostarelog ruskog kneza Rjepnina dok u Londonu gleda prenos vojne parade sa Crvenog trga, pa zaĉuĊen i udivljen kaţe: Isti korak... U toj istosti,ĉinilo nam se, Crnjanski je uţivao, ali smo ostali zdvojni zašto je i zazirao...

Poput nekog banatskog Šace, Crnjanski zadeva Desanku Maksimović svakojakimdvosmislicama. Ona se kao snaša smeška i koketno otresa: Idi, Ċavole! Ni u timgodinama ne moţe da sakrije simpatije za ovu prznicu sa zelenkastim oĉima maĉka...



Nisu li ona i Anica Savić-Rebac, u onim demonstracijama, svojim telima od policije

zaklonile ovog nesmirenika. U Desankinoj milosti postojano su svi stradalnici, patnici iprognanici, a Crnjanski se napostradavao i nastranstvovao... A kada je Crnjanski, uz

ironiĉan smešak, rekao da moţda ne bi smeo da bude zajedljiv sa jednim redovnimĉlanom Srpske akademije, Desanka je, preĉuvši njegovu ironiju, blagorodno i ţenskiširoko rekla: „Sa drugima i ne bi, ali sa mnom moţeš...“

Pitamo Crnjanskog, kad smo ga se najzad doĉepali, i ovo i ono, i on rado odgovara. Ali,da nam, na pitanje jednog mladog pesnika, kaţe štogod o Rastku Petroviću, vidimo daizbegava. To onog koji pita još više podstiĉe da bude uporan, pa Crnjanski, maloiznerviran, a više naoštren, veli: „Ah, nesrrretni Rrrastko...“ Mi ne znamo zašto jenesretan. Uostalom, vragolasto se smeška Crnjanski, ja sam sa njegovim sestrama jednolepo leto proveo u Parizu... Onaj što je Rastkom opsednut, ne odustaje, pa će Crnjanski,skoro ljutito:

„Taj gospodin mi je na jednom našem otoku u jedno letnje jutro došao sa jednim takonedoliĉnim predlogom da sam jasno stavio do znanja da ću mu, ako to još jednom ponovi, metkom prosvirati ĉelo...“

Ništa nam nije bilo jasno... Ali je zvuĉalo zlokobno... A još zlokobnije kada smo saznalida je Crnjanski u mladosti imao dvoboj sa Tadijom Zondrmajerom... I da je pucao,pucao...

Uteha svakom nevoljniku Rajko Petrov Nogo | 06. maj 2011

Svi koji srpski i slovenski zbore bili su Desanki Maksimović rod roĊeni

Desanka Maksimović i Branko Ćopić

Nastavci








































Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


DA nemaju nikog drugog do Desanku Maksimović, Srbi ne bi bili inokosni. Ĉitavo jedno, ali strašno stoleće ova je slovenska lipa svojim samilosnim šumom i sapatniĉkimglasom tešila pastorĉad istorije i ĉinila im lada. Nije se libila da odrešito kaţe kako jeroĊena da ţivi za drugoga, da je deset puta Sestra, pa jednom Ţena. Tako je svakinevoljnik u njenoj poeziji mogao da naĊe utehu, a svaki stradalnik branioca. Ne imajućidrugoga poroda do pesama, svi koji srpski i slovenski zbore bili su joj deca, rod roĊeni.

Ona je slavila Boţije delo na hiljade naĉina, posrtala i ponekad gubila veru, sumnjala, bivala bogumilski zdvojna, ali samo da bi još dublje, duševnije zaradila ljubav Tvorca.Ko je onako kao Desanka Maksimović voleo oca, taj nije bio u zavadi s Bogom: „A ti,znam, u svakoj malenoj minuti / slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.“ I ko je onakokao Desanka Maksimović voleo svoju majku, taj je mogao razumeti zašto je „Nebo zlatanrubac u blagoj ruci Bogorodice“.

Kako su u svojoj prostodušnosti veliki jer pravedni stihovi njene „Poslanice“: „Isto smo pred Tobom ja i pauk krstaš / i na kamenoj ploĉi šarka.“ Ko se kao Desanka Maksimovićsa svojim narodom vozio trećom klasom, kome su, kao njoj, svi u toj klasi bili bliţnji, i

svi jednaki „kao na dan Strašnog suda“, taj ĉeka Drugi dolazak Hristov i veruje unetruleţnost one poslednje stvarnosti. Takva vera i jeste jemac dugoveĉnosti i ţivota i poezije ove naše stoletne lipe, one samo njenske naivnosti kojom je i dugo i dubokoposedovala svet.

Sveta se kao nepresušnog Boţijeg rukopisa Desanka Maksimović nije mogla naĉitati.Svet traje, jer znaĉi, reĉe Ivan V. Lalić, a znaĉenja mu je, izmeĊu ostalih, na srpski jezik prevodila ova pesnikinja. A zato što znaĉi, ţivot je znaĉajan, jer je simboliĉan - mogli bi

potpisati i Pasternak i Desanka.

Naša Desanka Maksimović je, poput prvih hrišćana, već u ovom ţivotu svoje bliţnje

gledala obasjane onom poslednjom svetlošću i takve ih ţivopisala. Ona se sa svojimBrankovĉanima prostodušno obraćala Bogu kao kakvom Velikom Nebeskom Kmetu.„Moj veliki znak krsta je kad praštajući mahnem rukom“. I zaista, šta drugo proţimanjenu carsku knjigu „Traţim pomilovanje“ do taj svepraštajući, pateniĉki znak krsta.

Ovoj velikoj njenoj i našoj knjizi krasno bi pristajale reĉi Njegoševog igumana Stefana:„A što mi se najviše dopada / Što svaĉemu treba nazdraviti!“ I ne samo nazdraviti, već isvemu i svakome oprostiti. Praštajte. Nije nimalo jednostavna ova poema gde je DesankaMaksimović u svim pravcima raspevala Dušanov Zakonik. Govoreći ĉas iz careve, ĉas iz

sebarske, kaluĊerske, poklisarske, robovske, meropahove, jeretiĉke ili drţavne

































perspektive, iz ugla neshvaćenih, naivnih, kamenovanih, zavidnih, oklevetanih, sastanovišta babunskih, neprijateljskih, jasnovidaĉkih i inih, naša pesnikinja govorisamilosno i sapatniĉki prevashodno glasom svojim, pesniĉkim, u koji se staĉu svi ovi brojni i brujni glasovi od kojih je saĉinjena jedinstvena organska spona sa našim srednjimvekom, u kome se ogledaju potonji vekovi.

Nije se sluĉajno ovoj knjizi, po svedoĉenju Stevana Raiĉkovića, toliko obradovao Vasko

Popa, pesnik sasvim drukĉijeg poetiĉkog opredeljenja, koji je tada već uveliko biozakoraĉio u svoju ĉuvenu pesniĉku avanturu sa motivima iz stare srpske prošlosti imitologije. I bio, naravno, na razne naĉine osporavan. Sećam se, piše Raiĉković, šta je jednom Vasko rekao: „Nikada ne znaš odakle će ti stići pomoć i podrška“.

Ja znam ko sam

po zvonu

što sa zaduţbina nemanjićkih peva

po jasnosti njegova glasa,

po tome što me od Studenice do Mileševa

pradedovi gledaju s ikonostasa

i što svaki u ruci drţi hram.

Samo su Jovan Duĉić i Desanka Maksimović, svako na svoj naĉin, umeli da slaveimperijalnog Dušana. Desanka Maksimović je naroĉito slavila, a katkad i podrivala,careve stroge zakone kojima kaţnjava krive - „ali ne surovije / nego što u zakonu stoji“.

Volela je otmenost i samosvest kojom sebe samodrţac ograniĉava.

Da dodam nekoliko dokumentarnih detalja. Dugo sam tajio kako sam, inokosan i gnevan,

prvu svoju pamtljiviju pesmu „Rajkovanje“, davne 1966. godine, bio objavio sa

posvetom Desanki Maksimović: „Zar za nas pomilovanje / za nas koji smo već i onako po milosti boţijoj / i opštinskoj / na zemlji odrţani, / od boga saĉuvani, / neduţnonumerisani...“ I tako dalje i sve gnevnije. Desanki Maksimović, jer sam bio bez igde

ikoga i jer nisam imao na koga svoga da se ljutim. Ali Desanka me je ĉekala - što zaDuĉića reĉe Danojlić - imala je vremena!

Kada me je, onakvog goluţdravog i nakostrešenog, prvi put ugledala, prišla mi je,

osmehnuta, i praštajući mahnula rukom. A docnije, kada bi štogod aluzivno i ukoso, politiĉki, a opet šeretski govorila, znala je, ne samo da mahne rukom nego, onako poseljaĉki, i da namigne. Posle jedne knjiţevne veĉeri gde smo nastupali, uzela me je podruku, pohvalila pesmu koju sam govorio i pripomenula da sam ja njen Hercegovac pa da

zato ne smem da imam nijedan pogrešan akcenat.

DVE SLIKE IZ PRIŠTINE



SA Desankom Maksimović imam dve fotografije, dva kadra istog susreta u Prištini 1.oktobra 1982. godine. Uzgred, tek podsećanja radi, u julu te godine definitivno sam prešao u Beograd. Na jednoj fotografiji Desanka je digla ruku na svoju glavu, kao da seod sunca štiti, i nešto mi vaţno - ĉini mi se da znam i šta - govori. Na drugoj me je,

kanda, tom istom rukom uhvatila za dugme. Protiv uroka, valjda. Da odagna zle sile odmene.

Da li ih je odagnala?

Baražna vatra Krleže Rajko Petrov Nogo | 07. maj 2011.

Odredili su me da izmišljam kulturu narodu koji tu kulturu nema. Imao obiĉaj da onajboljima piše sve najgore

Krleţa (desno) sa Bakarićem, Đilasom i Kardeljom

Nastavci






6. Baraţna vatra Krleţe7. Vlast Ćopiću presudila





12. Kiša nismo proĉitali

13.

Bule gurnut u budţak 14. Pastorĉe celog veka

Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije







































http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/0705/f-krleza.jpg





















Dve godine sam u Odjeku (1970-1972) petnaestodnevno objavljivao knjiţevnu kritiku, aonda to sabrao i objavio u knjizi Jesi li ţiv (1973). Uskoro su, kad već u Odjeku nisu,knjiţevni policajci otkrili ĉitav subverzivni sistem. Biće da su se poveli za predgovorĉićem, koji, kao i knjiga, nosi naslov „Jesi li ţiv“:

Jesi li ţiv? Tako je naslovljen jedan esej Danijela Dragojevića, tako se u Dalmaciji, i utome eseju, pozdravljaju ljudi: jesi li ţiv - umesto dobar dan. Tako su se, pomalo

starinski, svakoga jutra, pozdravljali ljudi i u mom zaviĉaju: jesi li ţiv - umjesto dobro jutro. Jer, izdajama ne treba mnogo. Jedna noć. Naroĉito noć. I više nisi ţiv. Ti više nisiti...

Knjiga nije bila zabranjena. Ima suptilnijih metoda: povuĉe se iz prodaje. Zakatanĉili sušezdesetak neprodatih primeraka. Dok su napadi u medijima trajali, knjiga se ubrzano prodavala. Dobrotom jedne osobe koja je knjigu povlaĉila iz knjiţara, dobio sampetnaestak primeraka. Smenjen sam sa mesta urednika. Partijska organizacija izdavaĉkekuće javno se poţalila da nije mogla da me izbaci iz partije, jer i nisam ĉlan partije...

KRKLEC BLIŽI OD TINA VI, Nogo, svakako mislite da je i Tin veliki...

MeĊu najvećima, ne dam se ja... A, eto, ja ću se, ipak, usuditi ustvrditi da je od Tina darovitije pisao jedan,

nekada ljepuškast, plavokos mladić, sa prozraĉnomodrim i ne baš inteligentnim oĉima (Krklec). Njegovami je Cesta lirski bliţa od toga vašega Tina...

Na CK BiH napadne me Fu Mu (Fuad Muhić), a u Politici, pa onda i u OsloboĊenju, uzaštitu me uzme Predrag Matvejević. Nagovara me Matvejević da, uz pisamce, knjigu pošaljem Krleţi. Tako uĉinim. I ubrzo dobijem pismo Krleţino - da je knjigu sa

zanimanjem proĉitao, pohvalio šta je već pohvalio, a pošto o njemu nisam pisao, ironiĉno je primetio kako su oni o kojima pišem dobili dostojnog egzegetu...

Matvejević, preko Enesa Ĉengića, Krleţinog kamerdinera, udesi da me Krleţa primi uZagrebu u hotelu Palas. Formalan povod bio je dobijanje autorskih prava za Krleţine

knjige u „Ars-lektiri“, ediciji koju sam formirao i realizovao, a posle smene i daljeureĊivao, mada je druga osoba potpisivala...

Ĉekamo Krleţu Matvejević i ja, ali odnekud i dva dopisnika OsloboĊenja, bivši i budući... Vidim da ću većma ćutati. Uostalom, i došao sam da slušam...

Vidno oronuo, Krleţa hitro ulazi na vrata, hramlje i poštapa se, znamo da trpi teške bolove u kuku i kolenu. Odmah sa vrata osuo je baraţnu vatru, a sve da paţnju privuĉe zasvoje izrazito, lavovski izraĊeno lice: do pet sati je, nesaniĉar, ĉitao... a već u sedamujutro budi me reditelj iz Beograda. „Gospode Boţe, tisućudevetstosedamdesetikoje došlisu iz toga vašega Arnautluka, da u Agramu igraju Koštanu... Ko je ovdje Nogo? Pa vi

liĉite na Jakca“ - tada sam nosio i brkove i bradu - nije pametno liĉiti na Jakca...

Za ta dva sata Krleţa je popušio desetak cigareta, a osim konjaka, popio i buteljku vina.Posluţuje nas mlad i crnpurast konobar koji zna Krleţine navike. Krleţa jelovnik neotvara, već pita šta danas preporuĉuju... „Ćujte, Krleţa...“ „Nemojte vi meni, ćujte,Krleţa, ćujte, Krleţa. Znam da se ni u tom tamo Nišu dobro ne govori, ali kad mizapoĉnete tim ćujte, proĊe me volja da jedem“...

Slušam Krleţu kako govori besprekorno, neutralnim akcentima. Kajkavac je uĉio jezik,radio na sebi, da bi lepo govorio... „Mislite li i vi, Nogo, da je Bora veliki pisac?“ Ĉujem




































































sebe kako kaţem: Najveći... „Znam najmanje desetak austrijskih, nemaĉkih, švajcarskih iinih“, usput pominje sva ta imena, „koji su u to doba i bolji i znaĉajniji od Bore... Ali,

naravno, Bora je najveći...“

Slušam Krleţu, fasciniran kako priĉa, a o ĉemu god da priĉa, priĉa o svemu: o bedi našeknjiţevnosti, naroĉito hrvatske, o generacijama koje se smenjuju i pišu dosadno, i ni oĉemu; „od tih nabeĊenih hermetiĉara, koji su epigoni trećerazrednih svetskih pisaca u

modi, darovitiji je, ţivlji i duhovitiji feljtonista Brana Crnĉević, koji je tu, po Zagrebu,traţio deţurnog ustašu, i s razlogom dobio ćuške... Eto taj Kiš, koji je kod mene dolazio,on zanimljivo piše“...

Znam za Krleţinu navadu da o najboljima piše najgore, recimo o Duĉiću ili TomasuManu... Znam šta je u srpskoj knjiţevnosti kudio, a šta hvalio... Znam da je Vinaver pisaoda je Krleţa - frankovluk presvuĉen marksizmom... Znam njegov odnos prema Njegošu iepskoj vertikali - naš pad do slepaĉkih gusala - i znam da u mnogo ĉemu ima krivo... AlitakoĊe znam da ponekad ima grandiozno krivo, kako je za Matoša govorio mladiAndrić...

Pokušavam nekoliko puta da pripitam zašto se ponekad ne umeša u današnje, ako ne u politiĉke, ono u knjiţevne sporove. Tu Krleţa najednom planu: „Što vi to mene pitate.Koji sam ja lipov ... da me to pitate... I bog i svijet zna da sam ja, nakon osloboĊenja, saflasterima na ustima. Ja pišem nekakve knjiţevne razglednice. Mene su odredili da

izmišljam kulturu i knjiţevnost narodu koji tu kulturu nema. Ja sam jedan obiĉanfalsifikator. Mene treba dati uhapsiti“... („To prije nikada nije rekao“, kaţe miMatvejević. „Zabiljeţi to“... Istog trena sam odluĉio da ni reĉ ne zapišem... Evo tek sada

pišem, ne po izbledelom, već po nesigurnom sećanju.)

Ulazimo u kola, pratimo Krleţu do njegove kuće na Gvozdu. Lepo vidim kako, onako naštap oslonjen, uzdrţano tuli što i on ne moţe da poĊe s nama. Godine, bolest...

Melanholijom se obliva to izraĊeno lice lava. Lava koji je pogubio zube... Onda se okreće prema meni i pita: „Jeste li zadovoljni?“ Kaţem: Veoma... „Pa i ja bih“, kaţe, „biozadovoljan da sam u vašim godinama sreo Krleţu“...

Vlast Ćopiću presudila Rajko Petrov Nogo | 08. maj 2011.

Branku posle „Jeretiĉke priĉe“ leĊa okrenuli i nekadašnji prijatelji. Ćutanjem nas je pritiskao, dok su ga reĉi napuštale



















































http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/0805/f-copic.jpg



Stevan Raiĉković, Branko Ćopić, Ivo Andrić

Nastavci





5. Uteha svakom nevoljniku 6. Baraţna vatra Krleţe

7. Vlast Ćopiću presudila8. Skender Srbe izabrao





Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


ZOVU me da doĊem u hotel „Evropu“ Gustav Krklec, Skender Kulenović i BrankoĆopić, hoće da ĉuju šta se to sa mnom dogodilo. Biće na nekom prijemu, na nekojgodišnjici, moţda ZAVNOBiH-a, biće tamo svi koji Bosnom upravljaju... Krklec je tada predsednik Saveza knjiţevnika Jugoslavije, a Branko i Skender ĉlanovi, ko će sad znati,nekog gordog izloga, valjda.

Smireno i distancirano priĉam im svoj sluĉaj, a dok priĉam, Skender otpuhuje i preslišavase šta će sve reći Hamdiji (Pozdercu). Krklecu je stalo da sazna što više golih ĉinjenica, iu tom smislu mi postavlja niz konkretnih pitanja, meĊu njima i kanim li ih tuţiti. Nekanim, jer bih inaĉe u nekoj noći mrtav osvanuo u Miljacki... Kanim da budem što bolji pesnik, a njihova bruka tim veća, baš kao ona beogradska, kada su iz humanitarnihrazloga skitnicu Tina Ujevića proterali u zaviĉajne toplije primorske krajeve, da bi ga

sklonili od oštre beogradske košave...

Uporno ćuti jedino Ćopić... Dok priĉamo, nekuda izlazi pa se vraća, usplahiren, a kadaustajem da krenem, Ćopić će, uz rukovanje: Ma ja sam ĉuo da si ti neki nacionalac...Pogledao sam u te sivoplavk aste oĉi i nisam ništa rekao...

Tih oĉiju sam se setio kada smo u Beogradu, nakon nekog ĉitanja, išli na kasni ruĉak u„Klub knjiţevnika“; organizovali su to ljudi iz sarajevskog „OsloboĊenja“; ĉitali smozajedno, pa nisu mogli izbeći da i mene ne pozovu. Glavni urednik ili direktor zamolio je

Ćopića da nam ispriĉa kako ono Andrić psuje...

Uz ĉašicu, Ćopić je ţivnuo, navukao masku šereta i poĉeo da veze kako je nakontarapane sa „Jeretiĉkom priĉom“ sedeo jedne noći u ovom klubu, sam samcit. Okolobrisani prostor, unutra izopštenik... Niko ni da pozdravi, kamoli da sjedne. Tek u neko






























































doba eto ti Andrića, pa pravo za moj sto. Sada već oni koji prolaze poizdalje govore kako je hrabar onaj koji sa mnom sedi, a pitanje je dana kada ću u zatvor...

Gledam u Andrića, on sve to kao da ne vidi, ne ĉuje. Jednako priĉa o Geteu... Pomišljamda se vratio odnekud iz sveta, da nije ĉitao novine, da je u neznanju seo za moj sto, aonda odjednom, usred visoke teme, zaćuta, pogleda u mene, pa će: Ĉu li ti šta ovigovore... Onda se, kao da ovo nije rekao, vraća svojoj priĉi i svojoj veĉeri - vešto i u

jednom nizu oguljenoj jabuci... Ustajemo, on me zamoli da ga ispratim.

Tamo na ulici, usred priĉe zastane, pa će opet: Ĉu li ti njih? Ĉuo sam, a iz ponovljenog pitanja već razabrao da Andrić zna o ĉemu se radi, da nije sluĉajno seo za moj sto. - Jebo

ti take šale, prvi put ĉujem Andrića kako psuje... Ta je psovka dublji oblik Andrićevezemljaĉke milošte; to psuje onaj koji je, po prirodi posla, bio u blizini moćnih - Hitleru je,

recimo, predao agreman - pa je znao šta sve ljudi ljudima mogu da uĉine...

Poslednji put Ćopića sam video kada smo tu negde na knjiţevno veĉe, moţda uAranĊelovac, putovali. Pritiskao nas je svojim ćutanjem... To je bilo vreme kada su ganapuštale reĉi. Njegove nekada ţive plave oĉi sada su ugašene. Imaju boju pepela

cigarete. Oţivele su tek kada je publici ĉitao jednu kratku i lepu neobjavljenu priĉu. Samoga je odjek njegovih reĉi u publici prenuo, a nas podsetio na onu jedinstvenu mešavinuDavida Štrpca i Budaline Tala u lirskoj meseĉinastoj pozlati... Ĉim je ĉitanje završio,Ćopić se smraĉio i ugasio. U povratku do Beograda bio je nešto izmeĊu MraĉajskogProte i Kneza Miškina.

Branko Ćopić je bio veliki pisac na naĉin ruski, boţjaĉki...

Pred kraj Ćopić se ţalio da je pogubio pola reĉnika. Sa najvećim tiraţima i sa velikimhonorarima bio je uobrazio da neće imati otkuda da plati ni struju ni stanarinu... Kad suĆopića videli na Hristovom grobu, neka dva klipana su se medvedskom šalom šalila da

će komunistu hodoĉasnika prijaviti... Crni konji i konjanici i mrke ubice sa ljudskimlikom sve ĉešće su mu se priviĊali... Takav opustošeni Branko Ćopić odbio je da ţivi.

U suton 26. marta 1984. godine Ćopić je na strahotan naĉin okrenuo leĊa našem svetu.Veliki pisci, i kada su bolesni, daju nam neke znakove. Neke njihove identifikacije su

simboliĉne. Nije imao za struju i stanarinu, jer znatan deo njegovoga naroda zaista nijeimao. One što su na Hristov grob hodoĉastili, nekada su zaista prijavljivali. Crnikonjanici i mrke ubice uskoro su postali naša stvarnost...

Skender Srbe izabrao Rajko Petrov Nogo | 09. maj 2011.

Pesnik iz ĉitanki još 1941. zavoleo Srbe i nije se pokajao. Govorio „Stojanku“ a ĉuli selelek i tutnjava



Kulenović sa Miroslavom Krleţom, njegovom suprugom Belom i Brankom Ćopićem

Nastavci




4. Ĉas lirike Crnjanskog 5. Uteha svakom nevoljniku








Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


U KRUŠEVCU se proslavljalo šest vekova Kosovske bitke. Podignut je Mitrićevspomenik knezu Lazaru, ispred biblioteke postavljena Njegoševa bista, u nekoj vaţnojkući Milić od Maĉve naslikao „Obretenije glave Lazareve“, otvoreno Slobodište, naMuzeju sinuli Srbinovićevi mozaici... Oni koji su tada vodili kulturu nisu zaboravljaliSrbe izvan Srbije. Ali ni bosanski doušnici one koji u Srbiju ĉešće odlaze... Reĉeno mi jeda bi za tu priliku trebalo da govorim novu pesmu. Ali ĉim je nešto po narudţbi, odmahse zakoĉim.

Imao sam pesmu posvećenu Principu, koji je na Vidovdan 1914. obnovio Obilića, pa akoim odgovara, to bih da govorim. Odgovara, rekoše, i eto mene u Kruševcu gradu bijelome. Konaĉim na Jastrepcu, i jednom se do Kruševca i nazad vozim sa DobricomĆosićem, koji je, kao što je znano, pod partijskom epitimijom. Retko vidljiv, a u svemu

prisutan, on upravlja iz senke, a kada zavereniĉki dela, Ćosić je najsnaţniji. I tada ikasnije.





































http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/0905n/feljton-Kulenovc.jpg





















BEG OSTAJE BEG Dogovore se tako, priĉa Raiĉković, da jedno vreme Skender i on izigravajuEvropejce, da svak sebi plaća piće. Zapiju se, Skenderu ponestane para, pa zajmi od Stevana. DoĊe fajront.Raiĉković daje uobiĉajenu napojnicu, a Skender triput veću...To se ti, veli Stevan, mojim novcem razmećeš.- To više nisu tvoji novci, jer si mi ih pozajmio...A beg je beg i kad pozajmi novac.

Od svega što se tamo zbivalo meni je zauvek u uvu ostao glas Skendera Kulenovića dok

je kraj Njegoševe biste govorio „Stojanku“. I neka mi niko ne govori da nije vaţno nakome se mestu i u koje vreme stihovi kaţu. To nije glas ni lelek, već neka biblijskalomljava, tutanj i zemljotres, od ĉega se kostreše vlasi i nagoni suza. Reĉi su izvaljene izleţišta i namagnetisane. Osvrnem se i vidim kraj sebe Bećkovića kako grize usnu da ne bizaplakao. Šta je, Matija, šapnem... Gledaj bega šta nam radi, još malo pa će nas vratiti u

kmetove.

Ne znam kako mu je u Beogradu, ali Skender se dobro osećao u Srbiji. Iz Beograda je, amoţda i od kuće, Skender ĉesto beţao, u ribolov, a onda u Mostar. U Mostaru su ganamestili u hotel Neretvu. Nešto je radio u pozorištu. Dosta je u Mostaru priĉao saljudima, šetao i pio, i gledao u smaragdnu Neretvu, ne bi li njenim vrtlozima otekla

njegova melanholija. Otkinuo bi mu se tu i po koji sonet, naroĉito kad vetar pusti bika uvrhove košćela.

Nekada se vozom putovalo, putovalo. Ranim vlakom prema jugu idemo na „Duĉićeveveĉeri“. Usplahireni Skender pita Sarajlića, koji je malo zakasnio, je li ispunio obećanje.Sarajlić brţe- bolje otrĉa niz stepenice i otuda se vrati sa unuĉićima. To su malapakovanja konjaka koje Skender u kupeu pedantno ispred sebe reda, pa bez hiće i srkleta,onako po istilahu, prvo otvori i otpine, mršteći se i sve pogledujući kroz prozor, a kakokonjaĉić poĉinje iznutra da greje, tako se i njegovo lice smiruje, telo opušta, i sve što jeraštimano, a raštimano je sve, nekako dolazi na svoje.

Gledam pesnika iz ĉitanke prvi put iz blizine. Lepo vidim kako bista oţive, progovori ĉak nekim dubokim, raspuklim, neovdašnjim glasom, a kad poĉe i da se smeje, jedva se privikoh na ţiva ĉoveka. Iskrsnu nestvarno lep krajolik i ukraj šume kućica šindrompokrivena. - Ovde bi se moglo pisati - veli, pisanju ne baš tako odani Skender. - I piti, i

piti - dodade nepotkupljivi Raiĉković.

Skender je pio, priĉao, pevao, smejao se, i radovao što smo zajedno. Ali smo osećali da jeneĉim ranjen i da je sve što radi samo zavoj preko te rane što ne zaceljuje.

U mladosti lep, u zrelosti naoĉit, Skender Kulenović je u starosti, u pojavi i drţanju, uizgledu, imao nešto istovremeno aristokratsko i atavistiĉko. I izopšteniĉko... Da, Skender

je priĉao, smejao se, pevao - Put putuje Latif-aga sa jaranom Sulejmanom - pio i veseliose, ali se videlo da je iz humusa izvaljen, naheren, rakijom naĉet, i da u piće potapanezadovoljstvo.

Išli smo u Ĉaĉak i o Skenderu govorili Đuro Gavela, Raiĉković i ja. U jutro, miholjskizlatno, poveo nas je Gvozden Jovanić u svoje selo. Na kapiji Gvozdenove rodne kućedevojke u nošnjama, hleb i so, desetogodišnja rakija doţuĊenica iz bureta, a onda sve poredu, kako to ide za stidne goste u bogatoj domaćinskoj srbijanskoj kući... Rašćefleisao se

beg i raspriĉao, pa nakon izobilnog jestija i pitija, ugledav izmeĊu dva bora u debelojladovini mreţu za leţanje, ponamesti se u njoj kao u kakvoj kolevci. A kad ga Stevan



poĉe podbadati kako, beli, zna da uţiva, Skender će, sa skoro nehotiĉnim, homerovskim

humorom da doda kako je još 1941. nepogrešivo izabrao Srbe, i još se nije pokajao.Izaberi i ti, veli Stevanu, eno ti iste ovakve ljulje na drugoj strani, ko ti brani. Premda je

zazirao da podraţava ikoga i u ĉemu, ispruţi se i Stevan. Domalo, zaspaše obojica. Amene sanak ne vata. Valja mi se vraćati u Sarajevo.

Objavio muĉeni Nenad R. nekakvu antologiju i u nju uvrstio izvrsnu priĉu „Golimjesto“

Đure Damjanovića. U bosanskim knjiţevnim maglama u priĉi se prepoznao, a nije biloteško, zorli kabasti Maglajlija, tada Predsednik Neĉega... Zabranilo antologiju, isekloĉitav tiraţ, podiglo hajku na antologiĉara, još više na sirotog Đuru, koji je, sva sreća,ţiveo u Beogradu. Inaĉe...

Urednik „Knjiţevne reĉi“, pisac Radoslav Bratić zatraţio zemljaĉku podršku od Skenderai Ćopića. Obojica podršku dali, a onda u akciju stupa Krleţin seiz Enes Ĉengić, vazdaSarajevu na usluzi. Znajući kako je Ćopić duševno naĉet i kako od svega prizire, Ĉengićga stane strašiti i nekako mu za sarajevsko „OsloboĊenje“ iznudi da svoju podrškurelativizuje. Nazove Bratić Skendera i ispriĉa mu da se Ćopić predomislio, pita ima li on,Skender, šta da doda. Što sam rekao, rekao sam, veli beg.

Zadatak druga Daviĉa Rajko Petrov Nogo | 10. maj 2011.

Kada je Sarajevu trebao podoban Srbin dovodili su ga iz Beograda. U ĉasopisu „Dalje“nije se moglo dalje i niţe

Oskar Daviĉo

Nastavci

1.

Andriću, ostajte ovde 2. Voleo Drinu i Višegrad







9. Zadatak druga Daviĉa10. Jabuka od strica Duška


12. Kiša nismo proĉitali
























http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/1005/F-Davico.jpg














13. Bule gurnut u budţak 14. Pastorĉe celog veka

Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

NE odlazi se samo u Beograd. Dolazi se i iz Beograda u Sarajevo. Da. Da. Tamo idu

provereni, a moţda i isluţeni kadrovi. Kad u kulturi, a odnekud im je ona postala jakovaţna, ne mogu da naĊu iole kredibilnijeg Srbina da im po kljuĉu radi što mu se kaţe, poĉeše ih uvoziti iz Beograda... Prvo je došao Mladen Oljaĉa, koji će se proslavitiĉuvenom izjavom da se ne moţe primati ijekavska plata, a pisati ekavski... A sve svojeknjige napisao je ekavski... Oljaĉa pokušava ponekad da me zaštiti, ali nekako tako kaoda se podrazumeva da sam poĉinio nepoĉinstvo, pa mi se, eto, zbog pesniĉkog dara valjaoprostiti...

Vraćao sam se avionom iz Beograda, stjuardesa me opominje da se veţem, a ja kaţem danema potrebe - ĉim ulazim u Bosnu, i bez lanaca i kaiša, već sam vezan... Ujutru meOljaĉa telefonski pita, što mi to treba. Dosetka je odmah stigla u Ce Ka... Oljaĉa kaţe daţele da me vrate u javnost. Imam, kaţe, otvoren poziv da za „OsloboĊenje“ napišemštogod. Ne pišem bilo šta, već esej „O Zimonjićevim rukama“, o poglavlju „Audijencija“iz Andrićevog posthumno objavljenog romana „Omerpaša Latas“.

Objavi to „OsloboĊenje“ u dva nastavka. Po redakcijama prava histerija. Hoće da zatukuurednika Aca Štaku što je to pustio... Kome to Nogo preti Zimonjićevim ogromnim i kaonedopeĉen hleb teškim rukama naspram Omerovih suvih i kao ogorelih... Pitaĉima sam

po poklisaru poruĉio da ne pitaju mene nego Andrića, ako gde mogu da ga naĊu...

Došao je Oskar Daviĉo i pokrenuo ĉasopis „Dalje“. Dalje i niţe nije se moglo... SDaviĉom sam se u Beogradu, onako usput, sretao. A u Sarajevu, na Malim scenama,nakon konferencije za štampu, priĊe mi preko cele sale, rukovasmo se, pa me pozva nakafu u hotel „Evropu“. U to vreme u potpunoj sam javnoj izolaciji. Mislim, pastirskinaivno, da je Oketa to namerno uradio, da svi vide... Idemo u Evropu, s njim još jedan brka, mislim da se zvao Ljubiša Ristić... Pitam Daviĉa je li me s predumišljajem pozvao...

Zašto... Pa ja sam ovde u nemilosti... Nemam pojma, veli. Gledao sam te ponekad u onimemisijama na televiziji, vidim da se ţenske za tobom okreću, mogao bih i ja koju dazakuĉim...

Ali da se vratimo ĉasopisu Dalje u kome se nije moglo niţe. O ĉemu? O Lazi Kostiću itravestiji rime zalute / u te, o trolisnoj udvoriĉkoj svetosavskoj detelini MilovanaDanojlića, a naroĉito o izvesnoj uveloj buli, i to sa beogradskom komocijom, i takoredom... Ali uvela je bula imala moćnu braću, dinastiju takoreći. I sa njima nije bilo šale.Dţabe se posle Oketa vadio da je to štamparska greška, i da je trebalo da piše uvela lula...

Ne zna Sarajevo da lula moţe da uvene kod nadrealista. Lulu nije ni popušio, a ĉibuk muse već obio o glavu... Nakon nekoliko sliĉnih gafova, ĉaršija se, kao u Andrićevim priĉama, pred njim zatvorila. Kako? Ide Oketa, onako visok, recimo, Bašĉaršijom, hoće
























da kupi kaiš. Prodavac gleda preko njega i kaţe da su kaiši rasprodati. A kad mu Oketa pokaţe jedan koji visi, onaj što još gleda preko vrhova veli da je taj kaiš malopre prodaoOljaĉi...

PROTERATI DAROVITE

SA dvadeset trećeg sprata „BeograĊanke“, iz ondašnjeg Studija B, narogušen i ljut sav, Duško Radović jezakljuĉio ovaj sluĉaj: O. D. je naš ĉovek na privremenom radu u Sarajevu. Tamo je poslat da ovamo protera

sve što je darovito...

Jedno popodne spuštam se u Klub „Svjetlosti“ koji su još zvali i Klub knjiţevnika. Nekomi pokazuje već podvuĉene nepodopštine u ĉasopisu „Dalje“ koji ne moţe niţe. Kaţu,eno Oskar drţi slovo aktivu komunista Udruţenja knjiţevnika BiH. To je pola sprataiznad nas. UĊem gore, pripit, i sednem na prvo prazno mesto i odmah poĉnem daprekidam zlatoustog jednom jedinom upadicom, koju s vremena na vreme ponavljam: Da

li je istina ili je varka...

Drugi stih iz malo poznate Daviĉove poeme policiji (Mene su zvali kod druga Marka) neizgovaram, a osim Oljaĉe i Daviĉa, naravno, kanda niko i ne zna o ĉemu je reĉ, pa zato ine razumeju zašto se Oketa toliko pali na moju nesuvislost... Au, mali brka se napio,

veli... Visok sam 174 cm, a ti... Znaš li ti da sam ja bio bokser, preti Oketa... Tu tek nemaš nikakve šanse, kaţem... One što se pridiţu, meĊu njima i Oljaĉu, upozoravam dasednu. Kao i uvek, pucam iz prazne: Mogao bih nekome uvući prste u utrobice...Sedoše... Sastanak se prekida. Daviĉo hitro prolazi kraj mene i šrafcigerski mi dobacuje:Koji ti je moj? - Mene su zvali kod druga Marka, najzad poentiram... Daviĉo ulazi utoalet, zalupiv vratima...

Sutra, prekosutra, bruje novine o skandalu, a meĊu raznima izdvaja se jedan prepoznatljiv

ĉaršijski glas: da me je odmah trebalo zatući, da sam se opet izvukao iz mraka... ali danisam sam: Uvijek neki Vojo (Lubarda) ili neki Gojko (Đogo), Momo (Kapor) ili Rajko...U potpisu: Sin Maka Dizdara...

Pravde radi, valja reći da mi je Ahmed Muhamed Imamović, tadašnji sekretar Udruţenja- pesnik koji je za sebe govorio da je roĊen još kao vrlo mlad, a koji je davno otišao uAmeriku - rekao da je okupljenim novinarima Oskar Daviĉo, na pitanje šta mu je to izbog ĉega Nogo govorio, pesniĉki solidarno uzvratio pitanjem: Šta se to vas tiĉe? To je bilo nešto izmeĊu nas...

Jabuka od strica Duška Rajko Petrov Nogo | 11. maj 2011.

Dušan Radović došao u BIGZ da vidi kinji li neko mladog pesnika. Kakva poezija moţebiti na 300 strana proze



Dušan Radović

Nastavci









10. Jabuka od strica Duška11. Ĉasni robijaš Pekić


Srodne teme


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


ŠETAMO Sarajevom. Zastasmo kod Begove dţamije. Znaĉajno me pogleda i upita štamislim o Goranu Bregoviću. Ništa, velim. Ne mislim uopšte o G. B. Ali on je kod tebe uemisiji Na ti poĉeo... Tamo su poĉeli svi. U muziĉki program uopšte se nisam mešao.Ionako mislim da je u ovom svetu previše muzike... Ćutimo, a ja se ne mogu naĉuditi štose po namćorastoj, ćoškastoj, filozofskoj glavi Dušana Radovića uopšte vrzma taj G. B.... Odakle je on. Ko su mu roditelji. Kakva su mu ubeĊenja... Šalabajzerska, mislim usebi... Ali on je popularan. Njega slušaju mladi. Nije nevaţno kakav je neko, bilo ko, koutiĉe na mlade... Gle, o ĉemu ĉiĉa, narogušen i ljut sav, brine.

Koncentrisan, valjda, na nešto što ga je muĉilo, domalo me pita šta mislim o MilovanuDanojliću... Kakav je ovo test, kaţem. Nedavno sam proĉitao Zmijin svlak. To jekrasno... To kako ţubori jezik i kako se, baš kao kad zmija svlaĉi košuljicu, podmlaĊuje... Ne pitam te to. Pitam te šta je taj Zmijin svlak... Poezija, kaţem. Kako poezija moţe biti300 strana proze... Pa dobro, da je roman, nije. Da je esej, nije. Da je zbirka priĉa, nije. Nije u uţem smislu ni poezija. Ali jeste sve to pomalo... To me i nervira.






































http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/1105/F-radovic.jpg





















Godine 1982. najzad prelazim u Beograd. Prvo kod Milisava Savića, a onda u podstanarsku mraĉnu prizemnu sobu. Ispod prozora raste neko ubogo cveće. Ne umem daţivim bez porodice, nepodnošljivo je dugo biti sam. Sretnem, takav nikakav, D.

Radovića, a on mi trpa novac u dţep... Neću... Znam da si sam i da ponekad piješ. Nekaimaš. Da ni sebe ni mene ne brukaš... Priĉam to Bećkoviću, a on mi kaţe, primi to kaomiloštu, kao kad od svojte dobiješ jabuk u...

U jedno zimsko podne banuo je Duško Radović u redakciju BIGZ-a. Skleptasmo se okonjega. Mislimo, ima sa Glavnim neki dogovor. Ispade da je došao onako. Ali nije baš nionako... Na kraju veli da je došao na roditeljski sastanak: ovo dete, pokazuje na mene,

ovde nema nikoga. Ja mu doĊem kao neki stric. Kinji li te ko, pita kroz smešak... Kinjili bi da smeju, kaţem.

Putujemo u Peć na knjiţevno veĉe Duško Radović, Raiĉković, Jovan Radulović i ja. Usali gde bi trebalo da ĉitamo, prozujalo je kako je postavljena bomba. Samo da poĉnemo,nestade struje. Niko se nije pomakao. Dostojno bi bilo ginuti na Kosovu. I u Metohiji,

toţe. Upališe sveće i pod svećama poĉesmo da govorimo. Stiţe struja. Bolje je bilo podsvećama...

Sutra, na ruĉku, u blizini sa beogradskim delegatima, sad svejedno ĉega, Raiĉković se izĉista mira sporeĉka sa nekim buzdovanom iz Socijalistiĉkog saveza. Mora da mu se neštoi od ranije zamerio, a dovoljno je što se i golim okom vidi kakav je klipan. Raiĉković mukaţe: Šta buljiš u mene, budalo... Onaj će, da ne moţe on tako s njim. Raiĉković, krozdim, mirno i odozgo kaţe da moţe, ništa lakše...

U vazduhu se oseća napetost. Slutimo blisku propast ovoga mesta gde smo se svi rodili,odakle je sve naše poĉelo. Svi smo mi listom raspikuće skupog poĉetnog prostora... Otome ne govorimo. Kao da se bojimo da će, ako progovorimo, propast vidno pred nama poĉeti...

Na povratku, pokunjeni, umorni, odrveneli, na Slaviji prvo ostavljamo Raiĉkovića. Ĉim je izašao, Radović veli kako je Stevanu najteţe: samac, kad uĊe u stan, nema na koga dase izdire, ni da kuka koliko je umoran i na sve zgaĊen.

NIKAD PRAZNIH RUKU DOĐEM li u Beograd, a ĉesto dolazim, obavezno svraćam kod Duška. Ovogateškog partizanovca - a biti partizanovac to nije puko navijanje, to je dijagnoza - nije mrzelo da za mog sina

Vladimira, zvezdaša, nabavi fudbal na kom su se redom potpisali svi slavni igraĉi Dţajićevog tima. Drugi put mi u naramak uturi skupe slikovnice, treći put brdo ĉokolada. Praznih ruku otuda nisam izlazio.Najposle mi pokloni pero koje, ĉesto sam se gordio, samo piše stihove.

Pita me prijatelj jesam li jutros slušao šta je kukurikao Duško... Ne slušam radio, kaţem.

Ĉitaću kad objavi... Trebalo je da slušaš. Rekao je da je Oskar Daviĉo naš ĉovek naprivremenom radu u Sarajevu. Tamo je da sve što je darovito protera ovamo... Znam.

U Sarajevu je stvarno sve moje bilo sporno. Napišem knjiţicu stihova za decu. U svemuvide aluzije. Traţe, da se pokriju, vaţne recenzente. Šalju Krklecu, tada predsednikuSaveza knjiţevnika Jugoslavije, i Dušku Radoviću. Stari Krklec piše pozitivnekonvencionalnosti. Duško piše pravi mali esej, koji, uz pregršt mojih pesama, MilisavSavić štampa u Knjiţevnoj reĉi... U sarajevskoj „Svjetlosti“, posle odugovlaĉenja, knjigunajzad moraju da objave, ali tek pošto obavim razgovor sa ĉlanom Ce Ka, usput i predsednikom Izdavaĉkog saveta, izvesnim Hrvojem Koziĉastim, cipele numera 36,



zadnja pošta Bugojno... Traţi da izbacim dve aluzije, subverzivne: „Bolje gore dolje gore/ Tako dok me ne umore“; „Ĉim pronaĊem medikament / Raspustiću i parlament“... Uonoj prvoj stavim: Tako dok se ne umore, pa je spasem. Onu drugu ţrtvujem, pa je udrugom, i svim novim izdanjima štampam... I vuk sit, i pesme na broju.

Razboleo se Dušan Radović. Nikada nije ni bio naroĉito zdr av. Boluje na VMA. Jednom

nas zove na ruĉak, oproštajni ruĉak, u restoran u „BeograĊanki“. Raiĉković, Bećković i ja

znamo od ĉega boluje. Matija nam kaţe da je najbolje da ništa ne primećujemo - već jeteško izgovarao reĉi - da priĉamo i da se šalimo kao i uvek. Ali, ajde, priĉaj, šali se, kadznaš šta znaš... Raiĉković i ja smo uglavnom ćutali, ali je za obojicu Matijaĉinodejstvovao lekovitim bengalskim vatrama, svakojakom pirotehnikom, smehom podvešalima... Dušku Radoviću je to veoma prijalo... Samo bi mu, u kratkim pauzama, teškasenka prešla preko lica, a onda bi se, kao dete, postiĊen zbog kratke odsutnosti, radosnovraćao u Bećkovićev smehotvor...

Nema više Dušana Radovića, sad Beogradom miševi kolo vode.

Ĉasni robijaš Pekić Rajko Petrov Nogo | 12. maj 2011.

Priĉa o ĉasnom drţanju u zatvoru išla je ispred njega i širila mu put. Na Mihizovupreporuku odbaci 100 strana, a onda doda 150

Borislav Pekić

Nastavci




4. Ĉas lirike Crnjanskog 5. Uteha svakom nevoljniku






11. Ĉasni robijaš Pekić12. Kiša nismo proĉitali 13. Bule gurnut u budţak 14. Pastorĉe celog veka





























http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/1205/F-pekic.jpg
















Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


U Knjiţevnim novinama na prvoj strani poĉinjao je jedan moj zaĉudo duţi intervju.Pitanja su postavljali Mihajlo Pantić i Slobodan Zubanović. Tako sam, govoreći o svomebekstvu od pisanja, rekao nešto i o onim piscima ĉije je geslo ne ni dana bez retka, već nidana bez tabaka, dakle o piscima na nervnoj bazi, ĉija se bolest zove bekstvo u pisanje.Sa Pekićem sam se sreo na ulici, zastali smo toliko da mi kaţe: „Priznajte da ste ono

bekstvo u pisanje adresirali meni...“ Priznajem, kaţem, da sam i na vas mislio, ali surezultati vaše skribomanije monumentalni...

Pekićev povlašćeni ĉitalac i kritiĉar Borislav Mihajlović Mihiz ĉesto se vajkao kakoPekić lako pristane da na njegovu pr eporuku iz rukopisa izbaci stotinu strana, ali mu za

koju sedmicu donese 150 novih. Kada je Pekić objavio „Uspenje i pad Ikara

Gubelkijana“, kratak roman od 120 strana, Mihiz je na svim mestima oglasio da je tozapravo Pekićev aforizam! Odustao sam od ĉitanja „Zlatnog runa“, sad se već ne sećamna kom tomu...

Prve velike tiraţe Pekić je imao u BIGZ-u: „Godine koje su pojeli skakavci“, a onda i„Besnilo“, uĉinili su Pekića ĉitanim piscem, i on je ponekad sa nama iz redakcije u kafanisedeo. Ako se zapijemo, a bivalo je i toga, Pekić bi poĉinjao sa viskijem, pa kadzaĉamamo a para ponestane, nastavljali smo i završavali, bogme, sa bilo ĉim...

Visokom i kao grana suvom Pekiću, piće takoreći ništa nije moglo; trska koja misli,mislila je i kad puno popije... Svo ja povremena pića opisivao je kao neku vrstu ţenske

periode. Priĉao je da bi svojoj ţeni, kad oseti da nadolaze ti dani, na jastuku ostavljaoneki ugovoreni znak, da bi znala o ĉemu je reĉ i da ne bi brinula više nego što jerazumno... Poĉeo bih da pijem, kaţe, i nastavljao da pišem. Da u rukopisu ostavim podatke o tom ĉoveku koga malo poznajem, koga svi koji piju malo poznaju... Kada seotreznim, pokušavao bih da ĉitam i dešifrujem šta je onaj ĉovek pisao.

Bio sam na postdiplomskim studijama u Beogradu kada su pisci iz Sarajeva gostovali kod

Đoga u Domu omladine. Sa Stevanom Raiĉkovićem i Izetom Sarajlićem, u sitne sateobreli smo se u ĉuvenome „Zmajku“. Tu je, meĊu noćobdijama, bivalo svakojakog sveta: pisaca, diplomata, rashodovanih boksera, vremešnih kur vi, opakih tipova, ali i

neznavenih, sumašedših, lutalica; ĉitava jedna menaţerija koju je u tu rupu, kao u kakvo

potpalublje, sabila nesmireniĉka nesanica i kojekakav porok. Nikada se do zore nijemoglo znati kamo će ta huda korablja pristati...

Na ulazu, kao na naslovnoj strani kakvoga ĉasopisa, jedan do drugoga sede Kiš, Pekić iKovaĉ. Kiš i Pekić piju i priĉaju. Kovaĉ ne pije već pomno sluša kratak kurs izknjiţevnosti... Sa Visokim Stevanom stojimo za šankom, a neko se priseća kako je usvoje vreme u ovom istom „Zmajku“, uzeo u zaštitu pripitu i posrnulu nesrećnicu, Stevanpatosirao aktuelnog poljskog prvaka u boksu. Istina, perolake kategorije...


















NAOŠTRENI ENGLESKI HUMOR PEKIĆEVA donkihotska figura i fini maniri nisu mekšali oštrinu ironije koja je, k ao i kod svih otmenih,

više bila okrenuta sebi nego drugima. Pekićev engleski humor, prošiven našim koncem, plenio je katkadaodgoĊenim efektom. Jednom nas je zaĉudio koliko se bio ispizmio na neki ţiri što je nekome, sad svejednokome, piscu dodelio vaţnu nagradu. Kaţemo da je s pravom nagraĊena dobra knjiga. Kaţe, tim pre munagradu nije trebalo dati... Dobro, kome biste je vi dodelili? ... „Meni, naravno“, veli Pekić... Vi ove godineniste imali knjigu... „Baš zato“, veli ozbiljno Pekić.

Iz sale ka onom ulazu gde sedi Kišova bratija ustremio se izvesni Sava J. da uzmezapaljeni cigarilos koji je Pekić na pepeljaru poturio. Vidim Pekića kako hitro i elegantnootvara kutiju i nudi nepozvanom da se posluţi. Badava... „Hoću ovu tvoju, zapaljenu“,pijanim i memljivim basom brunda Sava, koji je svoj glas postavio tako da bude jošdublji i krupniji, neprikosnoven u „Zmajku“, takoreći... I dok se Sava sa onim pripaljenimPekićevim cigarilosom kao sa plenom vraćao, na iznenaĊenje sviju, spopade ga Sarajlić;sa debelim staklima na oĉima stade stomaĉićem da ga gura: „Ti si tenor, tenor, ti se laţno predstavljaš da si bas...“ ZaĉuĊen ovim napasnim gurkanjem, u neznanju hrabroga, sedognaoĉarca, Sava se okreće šanku i pita: „Stevane, je li ovaj tvoj?“ Stevan lagano klimnu

glavom... „Dobro, onda neka me zajebava“, pomireno, skoro pitomo kaţe Sava...

Visoki, mršavi, uvek elegantno obuĉeni Pekić, gospodskog ponašanja i naglašeneuljudnosti, uljuĊivao je i neuljuĊene, a priĉa o njegovoj robiji i ĉasnom drţanju u zatvoru,išla je ispred njega i širila mu put. Upravo su izlazili „Skakavci“ kada su za odvojenimstolovima u Domu Armije sedeli, svak sa svojim društvom, Dragoslav Mihailović iBorislav Pekić, i kako to kod Srba biva, glasno se prepucavali... „To što sam ja bio uzatvoru, po vašim tadašnjim pozitivnim zakonima, i trebalo je da budem“, piskutao jePekić. „Na meni se vršila vaša pravda. Nemam primedbi. Ali vas su hapsili i tukli vaši“...„Da se ti malo nosiš... i jedeš...“, psuje Dragoslav... „A da se i Vi nosite, i jedete. Niko

vam ne brani“, onim svojim falsetom kaţe Pekić...

Nekolike godine pre Pekićeve smrti sedeli smo u Budvi. Pekić je bio drukĉiji... Ozaren.Priĉao je kao kroz neku koprenu. Kao da je odsutan. Kao da je negde drugde... Onda sedigao i na onim nesrazmerno dugim nogama, koje su mu do prsa dopirale, kao na dva

štapa, kao glumac na štulama, pomešao se sa gomilom. Pratili smo njegovu pognutuglavu koja je nad mnoštvom štrĉala. Neko reĉe: zanesen ĉovek. Kaţem: Trska kojamisli... Ironiĉno zanesena trska ko ja misli.

Kiša nismo proĉitali Rajko Petrov Nogo | 13. maj 2011

Danilo Kiš je razvejao mnoge magle poetiĉke. Priĉao nam je o piscima azilantima,najviše o Brodskom, s kojim se zapijao



Danilo Kiš

Nastavci


2. Voleo Drinu i Višegrad 3. Meša u senci “Derviša“









12. Kiša nismo proĉitali13. Bule gurnut u budţak 14. Pastorĉe celog veka

Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


KAD god bismo se sreli, uvek se raspitivao kako mi je tamo. Tamo, to je znaĉilo uSarajevu. A bivalo je i ovako i onako...

Gde god bi se pojavio, Kiš je privlaĉio paţnju. U kafani, dok pije i grana rukama, onakokosat i nosat; u ţivom, glasnom razgovoru, njegova je glava bila izdvojena i drukĉijeosvetljena... Danilo Kiš je bio i srećna i nesrećna mešavina srednjoevropskog Ahasvera icetinjske prznice. Jedan od onih što ne da na se... Nisam bio daleko od mesta kada se na beogradskom Sajmu knjiga pošaketao sa B. M. Znao sam i za druge sluĉajeve kada jesevnula Kišova pesnica. To mi se dopadalo.

Jednom se zatekosmo u Herceg Novom, a za koji dan i u Dubrovniku. Pilo se, bogme,

muški. Sa Milanom Milišićem obiĊosmo skrivenija, za piće jeftinija, za razgovor udobnija mesta. Kiš je i u zoru bio nadahnut i sveţ; kao da su ga razgovori o knjiţevnosti,





































http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/1305/f-kiss.jpg





















ali ne samo o njoj, krepili i podmlaĊivali. Ponekad bi spontano prešao na ijekavski iz kogsu probijali cetinjski akcenti, a tim akcentima, jeziĉki samosvestan, Kiš bi dodavao i lak,šaljiv, ironiĉan prizvuk, ali onako kao kad ironišeš nešto što ti je blisko i drago.

Uz evropsku, Kiš je imao i svoju juţnoslovensku knjiţevnu porodicu: Andrića,Crnjanskog i Krleţu. I znao je, a retko i govorio, da je moćna naša narodna epska poezija poznata u svetu samo retkima, mada domašuje homerovski ep, da iz nje izvire naša

kultura, najbolji pesnici, iz nje potiĉe Andrić...

Vraćajući se iz sveta, Kiš nas je katkada okupljao i priĉao nam o onome što bismo gazapitkivali; najviše o piscima azilantima, recimo o Brodskom, s kojim bi se ponekadzapijao, a onda bi odnekud završavali na aerodromu, gde bi Brodski mamuzao i gušionostalgiju, istovremeno. Nostalgiju koja će se okonĉati grobnim mestom u Veneciji kaozameni za Petrograd... Nema sreće ni tamo ni ovamo, govorio je Kiš.

U BIGZ-u, gde smo mu objavljivali Dela, Kiš je dolazio dobrano naĉet. Jedno plućnokrilo bilo mu je operisano, mršave kosti u ramenima šiljile su njegov sako. Dogovorilismo se da prozraĉimo prostoriju i da, dok je tu, ne pušimo. Sedimo tako i priĉamo, a on

pogleduje u mene i oĉima me pita šta je to sa mnom. Zar si prestao, kaţe... Nisam, alismo se dogovorili da, dok si ovde, ne pušimo... Puši, veli, pa poĉe da njuši, tako ću se i jaza koji dim ogrebati...

Ţurim iz redakcije pred hotel Maţestik. Unervozim se ako kasnim, a list na nozi stvrdnuose kao kamen, sve ĉešće moram da zastanem, da olabavim spazam. Godinama već i lekarii ja mislimo da je išijas. Odlazim u Igalo, privijam blato, veţbam, plivam, i sve ĉinim ne bi li pusta kostobolja u blato ušla i niz vodu otekla... Takav, pristiţem na zakazano mestogde se već okupilo društvance koje će Kiša da isprati u Francusku. Ugledao me je iizdaleka pratio kako hramljem... Šta je to, pita. Znajući od ĉega on boluje, sramota me da priĉam: Išijas, banalna stvar... Kiš vrti glavom: PoĊi ti vaskularnom, to nije išijas, to meni

liĉi na pušaĉke noge... POGIBE KA NIKO MOJ

IŠLI smo na Sajam knjiga u Pariz. Kiša smo pozvali telefonom i pre podne u nekom bistrou, na njegovnagovor, pili konjak, balkanski, našte srca. Kiš se šalio sa svojom nosekanjom celom, da stihovima izSirana predupredi kakav saţaljiv ton, jer je upravo nešto na nosu operisao... Docnije, kada su nevoljeuĉestale, slušao sam nekoga kako priĉa da je Kiš, nakon operacije šuljeva, pred Francuskinjom koja jeznala srpski, zavijao na nekom njoj nepoznatom indijanskom: Lele mene, Ċe pogiboh od prkna, ka nikomoj...

Išijasom sam se zamajavao još nekoliko godina, dok me obiĉni terapeut nije naterao daodem vaskularnom. Naravno, bolovao sam od pušaĉkih nogu, a da moji doktori celudeceniju nisu stigli do dijagnoze. Prozorljivi Kiš, strasni pušaĉ, kada se razboleo,oĉigledno je proĉitao sve što se bolesti pušenja tiĉe i na mom hodu razaznao o ĉemu seradi. Ima u Enciklopediji mrtvih jedna priĉa koja se iz cveta bolesti pripoveda...

Priĉao nam je tada Kiš i o Portugaliji, o plemenitoj arhitekturi koja ne zaklanja vidik...Ali i kako se tamo prisetio Andrićeve kratke priĉe „Bajron u Sintri“ i kako mu se ĉiniloda je tek tamo uhvatio ono nešto neuhvatljivo, fluidno, što ta priĉa više skriva negootkriva... Tu vegetabilnu, hlorofilnu lepotu devojĉeta u igri sa suncem...



Kiš danas ima svoje laudatore, društvo za oboţavanje, egzegete, bivšu ţenu i aktuelnuudovicu... I ponekog koji ga spori... Ako je, a jeste, Danilo Kiš mnoge poetiĉke maglerazvejao, ako je, a jeste, mladima guru, uĉitelj, jesmo li ga baš kako treba proĉitali? Je liKiš govorio da je Borhes svoju poetiku arĉio na manje znaĉajne teme. I je li upravo Kištu borhesovsku poetiku istorijski uposlio... Je li, prevodeći Stilske veţbe R. Kenoa, stovarijacija ni o ĉemu, kazao da je pisati to 1942. godine - nemoralno. Je li njegovo

traganje za ocem, ta opsesivna knjiţevna arheologija, telemahovski tradicionalna... Je li

opsednutost logorima, i nacistiĉkim i staljinistiĉkim, rodno mesto Kišovog bola, kako je,vanredno, pisao Jovan Delić. Ne zvuĉi li nam mnogo šta što je Kiš pisao - porodiĉnoautobiografski.

Ĉovek i njegova patnja, da patetiĉno kaţem, bol, krv i suze, veĉne su knjiţevne teme, aumetnost je moţda otisak Prvolika na Veronikinom rupcu... Tako nekako je pisao iDanijel Dragojević, Kišov prijatelj. O realizmu koji ne kasni na veĉnost. Kad god jeknjiţevnost uzmicala, kad se otklanjala od ţivota, ljudi i istorije, sahnula su njenamitopejska vrela. Iz patnje, sa energijom ţrtve, pisane su Kišove knjige. Majstorski,samosvesno; zaista je znao da saĉeka milost uobliĉenja i umeo da stare teme ispriĉa naizvestan naĉin...

Bule gurnut u budžak Rajko Petrov Nogo | 14. maj 2011.

Tajna i trajna l jubav Miodraga Bulatovića bila je poezija. Kao i kod drugih velikih pisaca,i kod Bulatovića, najbolje što je pisao bila je poezija.

Nastavci

1. Andriću, osta jte ovde





6. Baraţna vatra Krleţe 7. Vlast Ćopiću presudila

































http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/1405/feljton.jpg
















Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


DRUKĈIJE je hodao, govorio, drukĉije se smejao, izgledao. Sa zašiljenim, a opet kao podrezanim ušima, sa ĉudno pomerenim sklopom nosa, usana i brade. Dok govori,

drukĉijim, samo njegovim akcentima, i dok rasteţe svoje rugalaĉko e-e-e izmeĊu reĉi, oĉite fiksiraju i kroz tvoje oĉi svrdlaju, kao da nešto iza tebe traţe. Ĉelo mu se gubilo uvisokim zaliscima, na ispupĉenoj ćeli nepokorno su lelujala dva-tri pramena. Osim na

ĉoveka, liĉio je na još ponešto što se kolebalo izmeĊu vuka i lasice. Vukom su ga zvalitamo u Bijelome Polju. U Beogradu su neki mislili da je Neĉastivi... Vuk i zvono. Mrak isove. Đavoli dolaze...

„Što se za Andrićem povodite? Eto sad i ti“, veli mi, pominješ taj pozitivni nihilizam: Neka bude što biti ne moţe... Ima Njegoš boljih, širih stihova. Recimo onaj kad iguman

Stefan kaţe: „A što mi se najviše dopada, / Što svaĉemu treba nazdraviti“... To su stvarnoširoki stihovi, moţda bi ih trebalo suziti, kaţem.

Tajna i trajna ljubav Miodraga Bulatovića bila je poezija. Kao i kod drugih velikih pisaca,i kod Bulatovića, najbolje što je pisao bila je poezija. Šta je drugo do poezija ta jedinstvena parabola, ta bulatovićevska emulzija Biblije i Beketa, Boša i Šagala, u našojdinarskoj, bjelopoljskoj, već posustaloj narodskoj krilatosti, gde se orli i sokoli vrh timorane viju, već umorno ljudsko, boţjaĉko srce u crvenom petlu prema nebu lepeće...

A bilo je to jedno ucveljeno siroĉe kome je tetak iz Odese - Rus, Ukrajinac, šta li - ubio

oca, tu pred njim; dok je sin oca drţao za ruku. Tada je prvi put u grĉevima pao na zemlju

i tresao se s penom na usnama, a od tada bolovao od neke bolesti koju je zvao vertigo...Kada bi osetio da mu vertigo dolazi, u svesti se obdrţavao ĉitanjem Gorskog vijenca,najĉešće...

PriĈao je da su onda oca, u krvi, na kućni hrastovi astal poturili, da je hrastovina oĉevukrv duboko upila, a da je on svoje prve tekstove na tome stolu napisao, svaki ĉas pogledujući u krvave mrlje koje se niĉim nisu mogle izvući ni izbrisati. Pisao je osenjentom krvlju oĉevom... O najvećoj traumi svoga detinjstva, svoga ţivota, jedva da je u jednom poznom intervjuu koju reĉ prozborio, ali svojom rukom, izgleda, ništa ni jemogao zapisati. Priĉao je kako se sprema da o tome piše, ali to mu se otimalo. Pa ipak,sve drugo što je pisao, kao da je odnekud iz tog tamnog izvora pulsiralo. Iz te rane

upravljen, neosporan talenat njegovoj je dijaboliĉkoj tvorevini krivudavo priticao...

Bulatović nije, kao Andrić, umeo svoj dar da skriva, ovde gde se samoniklom daru ne prašta... NajprevoĊeniji i meĊu najtiraţnijima za ţivota, Bulatović je danas gurnut u budţak. O njegovim knjigama ne brinu se ni zaduţbina, ni društvo za oboţavanje, ni

izdavaĉke kuće, ni ţene, ni ljubavnice. Niko. Sam u ţivotu, sam i u smrti. Bulatovićevu prekretniĉku ulogu u srpskoj prozi već pripisuju drugima, onima koji su došli posle njega,i to, da stvar bude sasvim ciniĉna, njegovim uĉenicima i šegrtima...


















Znao je ponekad, kasno noću, iz Kluba knjiţevnika da me odveze do stana na Voţdovcu, ponekad i iz grada, danju, do obdaništa iz koga bih retko, kada je moja ţena bilaspreĉena, uzimao mlaĊeg sina. A kada sam ga jednom naterao da u stan uĊe, izvinio se daima nešto kratko u pošti da obavi, pa se uskoro pojavio sa obilatom fasungom: ulje, brašno, šećer, kafa, ĉokolada, makaroni, riţa, so, sokovi, vino... A kad je na polici svojeknjige ugledao, na svim belinama prvih strana ispisivao je kao posvete ĉitave romane.. .„Ne ulazi se“, veli, „pogotovo prvi put, u kuću praznih ruku. Tome me je nauĉio Andrić“.

PRIĈA OD ISKONAKada bih u Beograd dolazio, a njega tamo zaticao, odvajao bi me da u šetnji prepriĉava i kiti ono što piše.Usmenost koja prethodi pismenosti, nije li to arhajska ĉarolija, sami iskon priĉe i priĉanja... A kada bi to štomi je priĉao objavio, pripitkivao je: Jesam li te izneverio... Bivalo je da su pojedine scene i prizoriubedljivije, sugestivnije ispriĉani nego što su bili napisani, i ja mu to nisam tajio...

Šetali smo periferijom Beograda, pored kuće u kojoj je stanovala jedna zanimljiva inaĉitana ţena koja bi se silno obradovala da joj preko praga kroĉi Andrić. A i ja bih se,razume se, dodatno afirmisao. UbeĊivao sam ga kako već znam, ali Andrić je tvrdo ostao

pri svojoj. Kasno je, kaţe, a i da nije, kako ćemo praznih ruku. „Da imamo barem jabuku“... Ovu drugu, patrijarhalnu stranu Buletovu retki su znali, a ona je bila skuplja od

amoralne, javne obrazine, koja mu je, istina, vremenom srasla sa licem. Kada smo ga pitali kako je mogao javnoj poruzi da izloţi ĉoveka koga je venĉao, govorio je: E-e-e,

kum u gradu nije isto što i kum u selu... I nije. Ovde to malo znaĉi...

Da se umeša u kakvu polemiku, da naruţi i nagrdi, to je bilo jaĉe od njega, i u takvim

prilikama ţivnula bi njegova pogana imaginacija... Odgovarali smo ozbiljnog ĉoveka dase s Buletom ne kaĉi: provući će te kroz kanalizaciju, ti se u tome nećeš snaći. I nije... Za jednog je govorio da se tušira u ĉarapama, drugome je poruĉivao da će mu provući alkukroz nos i voditi ga na vašar, za trećega je priĉao kako je savršen dokaz da je ĉovekamoguće napraviti lizanjem...

U ovakvim nakaradnostima Bule je uţivao, poroĉno, sladostrasno. Ali i takav, Bulatović je bio nijansirano zao. Kad ga je jedan neznaveni zamolio da mu proĉita rukopis, Bulemu se draţesno izvinio: upravo piše novu knjigu, pa se boji da ne padne pod njegovuticaj. Nije iz haubice pucao na vrapca. I znao se krotko primiriti pred onim, vrlo retkim,

koji su skuplje, jer reĊe od njega, umeli da isuĉu maĉ usta...

Pastorĉe celog veka Rajko Petrov Nogo | 15. maj 2011.

Kada je u u Ljubljani poĉelo rasturanje Jugoslavije, Bulatović je ţestoko krenuo naSlovence; ispostaviće se da je za to imao izvesnih razloga



Miodrag Bulatović

Nastavci












Srodne teme


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


KADA je u „jeziĉkom rastavišĉu“ u Ljubljani, gde je Bule povremeno ţiveo i gde mu jeţivela porodica, poĉelo rasturanje Jugoslavije, Bulatović je ţestoko krenuo na Slovence;ispostaviće se da je za to imao izvesnih razloga. Znao im je jezik, mentalitet, znao je dakaţe da su alpski magarci koji ĉekaju vikend da se napiju i da jodlaju, da im je magla u

glavi, da su takvi tutumraci koje je K. und K. kastrirala da nisu u stanju ni da pomisle da

bi ponekad mogli da u dan ne izmire raĉune za stanarinu i struju.

Ako mu kaţeš da taj argumenat ne pije vode, on se uoštri, pa veli da, što se Slovenacatiĉe, ima da mu verujemo - on sa njima ima decu... Znam ih ja; njih treba udariti po

dţepu, gde im je srce, kaţe.

U aferi oko „Vunenih vremena“, niĉim izazvan, Bule je za NIN izjavio da ga ja Đogovapoezija degutirala, a poznato je kako je njega teško degutirati, te da sve to dolazi, gle, gle,iz politiĉkog podzemlja gde će i završiti... (Setio sam se kako je na Bulatovićevim poĉecima Mihiz napravio jedan od retkih svojih faulova, napisav da je Bulatović mali





































http://www.novosti.rs/upload/images/2011/05/1505/feljton.jpg





















ĉovek za tako veliki pakao). Kada je Bule odozgo, sa stepeništa, u Francuskoj 7, krenuoda ruke širi, jasnim gestom sam ga zaustavio i rekao da ni rukovanja neće biti. Znajući oĉemu je reĉ, hitro je izustio: Primio, primio!

Nije bilo ţene koja ne bi bila dostojna Buletovog udvaranja. Meni nije mogao priĉati obesposlici - tuĊi šlicevi i dţepovi nikad me nisu zanimali. Ali, eto, priĉao je kako jeAndrić sa paţnjom slušao njegove skarednosti. Znate onu priĉu o njoj i njemu uz drvo...

Lepo drvo, rekao je Andrić. Kada bi kod nas u BIGZ dolazio, išao bi sa nama u radniĉkumenzu i za bonove jeo onaj bućkuriš, sve namigujući radnicama; nije bio probirljiv, a nijeimao ni socijalnih predrasuda. Ţene su to osećale i prihvatale. I kad se odbije na estradu,meni se to nije sviĊalo.

Davali smo po crnogorskom primorju knjiţevne veĉeri. Bivalo je da nema mesta uhotelima, pa smo nekolike noći prespavali u privatnom smeštaju. Noću bi Bule glavunaslonio na desni dlan i kao novoroĊenĉe u komadu spavao. Bio je uredan ĉovek koji bi,nakon tuširanja i brijanja, pola boĉice kolonjske vode na sebe sasipao. Ĉim stupi u onekrajeve, odmah sa mnom preĊe na ijekavski. Iz zaborava vadi retke reĉi svoga detinjstva,asocijativno polje mu se vanredno aktivira.

Odrastao sam po domovima, socijalizovan sam da onom pored sebe ni u ĉemu nesmetam. Budio bih se rano i tiho odlazio na terasu da pušim... Što tvorizaš vratima udevet zora, stavio bi do znanja da me ĉuje, i nastavljao da spava... Na mogrenskoj plaţiprepoznavale su ga poneka Francuskinja ili Poljakinja i on bi sa njima ţovijalnobezobrazao.

Jednom smo se popeli na Sveti Stefan. Odbio je, a ni nama nije dao da platimo ulaznicu.

Stranci su već bili okupirali ovo nekad ribarsko naselje Paštrovića. Gore, u bazenu, strogo

rezervisanom za goste, plivala je ţena neodreĊenih godina. Bule se ladno skinuo ukupaće gaćice i ušao u bazen. Vodeći dvostruku, s njom pristojnu, a sa nama prostaĉku

konverzaciju, Francuskinja se ĉudila što se mi stalno smejuljimo. Razumela je tek kada je poĉeo da je pipa. Nije se otimala... Znao je, ipak, kad je trebalo da stane i kaţe da jekomedija završena...

U Budvi je odnekud poĉeo da forsira neku vrstu mediteranske iskljuĉivosti... DoĊemo,recimo, na onaj drveni mostić na Slovenskoj plaţi ispod koga se sliva prljavi potok savodom olovne boje, a Bule poĉne da krekeće, bulji u tu vodu i poimenice doziva dvojicusaputnika... Narod se okreće, ona dvojica se ljute i psuju, a on im briţno govori da je zanjih, kontinentalce, more suviše ladno i ĉisto, i da bi oni, tu dole, trebalo prvo da seprilagode... Pa se onda okrene meni i veli: Drugo smo mi, Mediteranci...

Miodrag Bulatović je bio hudo siroĉe koje je celog veka od svoje zemlje i ljudi vapilodram ljubavi. A kako u ovome svetu za njega ljubavi nije bilo, on je onda sve tumbe

okretao.

On, koji se tako dugo i s razlogom osećao odbaĉenim, koji je rasejanje upoznao i o njemusvedoĉio s lica i naliĉja, koji je za svetsko podzemlje i nadzemlje imao refren Mrak isove, nije li nas na vreme upozorio sa kakvim ćemo monstrumima posla imati; nije linjegova Svinja Jozefina najavila Milosrdnog AnĊela...

Svi su se zaĉudili kad je prostrujala vest da je Bulatović imao teţak infarkt.



U Igalu, na rehabilitaciji, prvi put u ţivotu ponuĊeno mu je samostalno knjiţevno veĉe unjegovoj rodnoj Crnoj Gori koju je voleo negativno reĉenom ljubavlju. Veĉe, nakon koga je, od sreće ili od tuge, svisnuo...

Domovino, ti si kao zdravlje.

zapiši to rajko-feljton novosti

Documents