Zašto u modernim porodicama opada broj dece?

Natalitet, koji se spustio ispod nivoa koje je nuža za obnavljanje generacija u

državama, postavlja pred nauku i politiku mnoga pitanja. Već godinama je tako

nizak na većem području Srbije i velikom delu industrijalizovanog sveta, pa preti

da postane glavni problem skoro svih država.

Natalitet je stručni izraz kojim se koristi demografija a označava ukupno

rađanje na određenom području u određenom vremenu. Njegova visina se meri

poređenjem broja rođene djece − obično samo živorođene − prema ukupnom broju

stanovništva. Natalitet je viši u zemljama u razvoju od onog u razvijenim

zemljama.

Ubrzana industrijalizacija i urbanizacija u razvijenim zemljama Evrope i

Severne Amerike tokom 20. veka kao i naučni I tehnološki napredci (masovna

primena novih tehnologija biomedicine, komunikacija i informisanja) u drugoj

polovini veka donose radikalnu modernizaciju života u ovim društvima. Veliki

porast društvene proizvodnje, javne potrošnje, poboljšanje materijalnih uslova

života, unapređivanje zdravstvene zaštite dovode do pada nataliteta u industrijski

razvijenim zemljama.

Modernizovan način života dosta je izmenio karakter patrijarhalne porodice

koja je kroz dugi niz godina bila prisutna na prostorima kako Evrope tako I sveta.

Masovno zapošljavanje, ekonomska samostalnost žena i početak korišćenja

hormonske kontracepcije od 60-tih godina 20. veka podstiču opadanje stope

rađanja dece. Potpuno razdvajanje seksualnih odnosa i rađanje dece u bračnim

odnosima, omogućena lako dostupnost sredstvima moderne kontracepcije

doprinelo je usvajanju nižih reproduktivnih normi i kontinuiranom opadanju stopa

nataliteta (tzv. demografska tranzicija ili tranzicija fertiliteta). 

Dok u današnjim savremenim društvima preovlađuje ideologija koja

proklamuje usmerenost ka deci, istovremeno dolazi sve do većeg opadanja

nataliteta I fertiliteta u razvijenim zemljma. Demografi, ekonomisti, sociolozi I svi

ostali stručnjaci slažu se da je prvenstveni uzrok smanjivanja nataliteta I fertiliteta

koja čak idu I spod nivoa potrebnog za obnavljanje stanovništva u pojedinim

zemljama, rezultat ogromnih uvećanih troškova u podizanju dece, tj. ulaganja koja

su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. Često izrican stav da su

deca ‘’najveće bogatstvo’’ nije samo metafora, kojom se iskazuje promenjeni

vrednosni sistem u savremenoj porodici, već je reč o stvarno visokoj ceni koštanja

deteta. Troškovi odgajanja deteta su u poslednjoj polovini veka izuzetno porasli pa

tako gledajući sa ekonomskog stanovišta dete zaista nosi u sebi veliku vrednost.

Kada je reč o individualnim porodicama one ne očekuju, niti računaju da sve

ono što su uložili u dete njima jednoga dana bude vraćeno. To se dešava zbog toga

što roditelji više ne posmatraju gajenje dece na isti način kao nekada a dobrim

delom I zato što deca više ne predstavljaju u porodici radni resurs kao što je to

bilo mnogo godina pre.

Empirijska istraživanja pokazuju konstantno opadanje učešća dece u obavljanju

kućnih poslova unazada od II svetskog rata. Takođe se pokazuje I tendencija da to

opadanje postane još intezivnije danas kad su ruralne ili seoske porodice još ređe a

žene sve obrazovanije. U razvijenim industrijskim zemljama postignuti su

neverovatni uspesi u ostvarivanju ravnopravnosti muškaraca I žena u oblasti prava

na školovanje, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, profesionalnu i socijalnu

promociju žene.

U oblasti odnosa među polovima stvara se sistem vrednosti suprotstavljen

autoritetu koji su nekada yahtevale zajednice, odnosno Crkva i država, da regulišu

brak, porodicu i rađanje dece. Moderna shvatanja o pravu čoveka na slobodu

izbora (zasnovana na idejama iz doba renesanse i Francuske revolucije) i proces

osamostaljivanja žene koje je podsticao socijalizam, doprinose nestabilnosti

odnosa između žene i muškarca i ubrzavaju razgradnju patrijarhalne porodice, pa

tako danas tzv. nuklearne porodice, čine oba roditelja i sve manji broj dece.

Danas na početku 21. veka veoma niske stope fertiliteta i depopulacija postali

su zajednička karakteristika celokupnog stanovništva Evrope. Savremena evropska

kultura koja preti da zavlda ceklim svetom odbacila je, naime, braka i porodice,

kao životne svetinje. Dugo se kolebala sa jednom od ključnih civilizacijskih dilema

da li pre treba podržati pravo individue na slobodu izbora, na jednoj strani ili pravo

zajednice na biološki opstanak, sa druge strane I opredelila se za pravo individue.

Umesto zajedničkog života u brojnoj višegeneracijskoj porodici, deca su se

odjednom našla u samoći, odnosno porodici bez braće I sestara.

U najpoznatijem američkom časopisu o psihologiji „Psychology Today“,

objavljen je tekst pod nazivom „Jedno dete: nova tradicionalna porodica?“. U

njemu je naučnik Susan Njuman, koja se više od 20 godina bavila proučavanjima

porodica sa jednim detetom, iznela neka svoja zapažanja.

Prema njima, svega 3% ogromnog uzorka ispitanog u Americi smatra da je

imati samo jedno dete idealno. Nasuprot tom nalazu, broj porodica sa jednim

detetom poslednjih godina zabeležio je najveći rast. Upoređujući rezultate sa

onima od pre skoro 80 godina, primećuje se da se broj dece za koji većina ljudi

smatra da je idelano imati smanjuje. Tako, od sredine 30-ih, do sredine 60-ih

godina između 61% i 77% ljudi verovalo je da je idealno imati troje ili više dece.

Od 1973 „idealan broj dece“ opao je na dvoje ili manje dece. Poslednjih godina,

ubedljiva većina iznosi da je idealan broj dece – dvoje.

Po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi. Popis stanovništva

od 2002. godine pokazuje da prosečno domaćinstvo ima 2,86 članova i da Srbija

po jednom bračnom paru nema ni jedno celo dete.

U proteklih deset dana u 150 naselja nije zabeležena prinova, svedoči dnevna

štampa. Prema rečima mr Biljane Spasić, autora knjige „Zašto Srbi nestaju?“, za

dve decenije Srbi će biti manjina u sopstvenoj državi ukoliko se stopa nataliteta ne

poveća, a već za 50 godina preti im potpuni nestanak. Trećina bračnih parova nema

potomstvo, a od njih polovina zbog medicinskih problema. Ostali ne žele

potomstvo, jer „vole život na visokoj nozi“, misle da je potrebno pre svega rešiti

stambene i sve druge probleme, trče za karijerom, teže ekonomskoj samostalnosti...

Mlade žene sve više karakteriše potpuni egoizam, a o novom životu koji treba da

stvore sve ređe razmišljaju. Analize su pokazale da jedva sedam odsto parova u

Srbiji živi na ivici egzistencije i ima stvarne razloge da se odrekne potomstva zbog

ekonomskih razloga. Mnogi psiholozi I analitičati smatraju da je negativan

prirodni priraštaj i sve izraženija bela kuga poslednjih godina u Srbiji posledica

niskog standarda građana koji se, najčešće zbog ekonomskih razloga, ne odlučuju

na više dece. Nizak standard i nepoverenje u budućnost, sve više navoode ljude na

manji broj dece a neyanemarljiv broj se odlučuje I na brakove bez dece. Ne samo

što je ljudima loše sada, već misle da će tako biti i u budućnosti. Deca moraju da

rastu i roditelji se brinu kako će im omogućiti sve što im je potrebno za normalan

rast I razvoj. Manje od jednog deteta u porodici rađa se u Srbiji i nigde više na

svetu, dok smo po broju abortusa prvi u Evropi. Naime, u Srbiji svake godine

nestane jedan grad veličine Jagodine, a veliki krivac za slab natalitet su upravo

abortusi. Ako se ovako nastavi, u bliskoj budućnosti više neće biti Srba,

upozoravaju demografi.

Ja smatram da je davanje novca kao inicijative za roditelje da imaju više dece

je od marginalnog značaja I jedan od efikasnijih način za podsticanje nataliteta.

Pored toga vlada bi takođe mogla da odobri beneficije majkama, uključujući

poreske olakšice i pomoć u čuvanju. Problem "bele kuge" ne rešava se samo

poboljšanjem životnog standarda. Vec takođe, po meni, rešenjem problema

ljudskog egoizma. Naime, vrlo često roditelji se ne odlučuju na rađanje iz čisto

sebičnih razloga, ne želeći da poremete svoj konformizam. Rađanje i podizanje

dece predstavlja - žrtvu, na koju je savremeni čovek sve manje spreman.

Iako je svaka porodična priča posebna, i razlozi „za“ i „protiv“ se veoma

razlikuju od jednog slučaja do drugog, osećanje duboke konfuzije se javlja kod

svih. Imati samo jedno dete je poželjno iz više razloga, i praktičnije u svakom

slučaju, ali to nikako ne olakšava donošenje odluke o tome koliko će naša porodica

zaista biti. Budući roditelji bi trebali da dobro ramisle pre nego što se odluče na to,

i da ne posmatraju sve sa pesimističke tačke gledišta.

Ipak, broj porodica sa samo jednim detetom se i dalje uvećava, na račun

višebrojnih porodica. Iz toga se može zaključiti da će uskoro tradicionalna

porodica postati ona koja ima jedno dete, na mesto one koja je nama bila poznata

kao tradicionalna – sa dvoje dece.

Literatura:

Milić Anđelka, Socilogija porodice, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2007.

Miloš Banićević, Uticaj materijalističke kulture na stanje porodice razvitak stanovništva preuzeto sa

http://www.standard.rs/vesti/39-lifestyle/5993-milo-banievi-uticaj-materijalistike-kulture-na- stanje-porodice-i-razvitak-stanovnitva-.html

www.wikipedia.org www.psihologija.com