1

ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН

МАРТ 2012. // 6

ПОДСЕЋА И КАД

ЗАБОРАВЕ

ИНТЕРВЈУ: РАДА ЂУРИЋ

ПРИЧА

СЛУШАЈУЋИ БРОЈЕВЕ

ОРОНУЛИ ДОМ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

НАРОДНИ МУЗЕЈ

НАСИЉЕ У ШКОЛАМА

2

[БЕСПЛАТНИ ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН]

МАРТ MMXII / БРОЈ 6 / ГОДИНА II

УРЕЂИВАЊЕ, ДИЗАЈН: СТЕФАН ЈАЊИЋ

САЈТ: WWW.MI-ZURNALISTI.BLOGSPOT.COM

Мартовски број „Журналиста“ излази са две недеље закашњења, али и са битном променом у

уређивачкој политици. Од овог броја, магазин не само да је отворен са студенте (свих година)

журналистике Филозофског факултета у Новом Саду, већ и за оне који новинарство, односно

журналистику, студирају у Београду и Нишу. Тиме ће, надам се, овај електронски магазин

добити и на квалитету и на количини текстова. Шаљите их на stefan.janjic@gmail.com.

НИНА СТЕВЕЛИЋ

[4]

СТЕФАН ЈАЊИЋ

[6]

НАТАША ШАРУ

[3]

ЛЕА РАДЛОВАЧКИ

[7]

ЉИЉАНА ТОЈАГИЋ

[10]

АНА СОВТИЋ, ЈОВАНА ЂИНКОВИЋ И

АЛДИНА ЛУИНОВИЋ

[11]

МИРЈАНА СПРЕМО

[15]

МИЛИЦА САВИЋ

[16]

НИНА ПЕЋИНАР

[17]

ИВАН КОВАЧЕВИЋ

[18]

БОРИС ЏИНИЋ

[20]

ПРЕТХОДНЕ БРОЈЕВЕ

„ЖУРНАЛИСТА“ МОЖЕТЕ ЧИТАТИ

И ПРЕУЗЕТИ НА АДРЕСИ

ZURNALISTI.TK

MI-ZURNALISTI.BLOGSPOT.COM

3

увени амерички режисер, Орсон Велс, јед-

ном је казао: „Ум може бити као падобран,

функционише само кад је отворен“. Зашто

баш његов цитат? Управо због тога што данашње

друштво изгледа као један лоше режиран филм,

који се публици сервира као безазлени, дистрак-

тивни пакет осећаја угодности. Али, као и сваки

лоше упакован продукт (да ли филм или можда

друштво), финални производ је лако кварљив.

Разуман корак је санирање начињене штете.

Друштво је тешко поправити, али не и немогуће.

Међутим, постоје она

друштва, која су напрос-

то прихватила тренутно

стање - статус кво, а са

таквима, време је кључ-

но. Тешко је померити се

из тог стања, тешко је, јер

пружа неодољиви осећај

сигурности и припадања.

Ниси ни свестан да про-

блем постоји и негираш

његово постојање, јер и

даље ти је лепо и удобно.

Одбијаш промену, јер захтева напор, а све због

тамо неке неизвесности.

Тиме, наводе стручњаци, потребно је усмерити

снаге ка тој лењој јединки друштва, и доћи до

превазилажења устаљеног размишљања већине,

са циљем прихватања свеприсутне различитости.

Често цитирана премиса социолога, јесте да про-

мене увек крећу од појединца.

Аларм нам укључују млади из Центра за права де-

тета, који истичу да је скоро 30 одсто младих у

средњим школама спремно да претуче друга хо-

мосексуалца, петина њих фаворизује етнички чис-

ту државу, док остатак уопште нема појма која су

његова права. „Младима је неопходно да се осећају

и психички и физички сигурно“, додаје Центар.

Да ли нам то млади поручују колико је „санирање“

потребно нашем друштву? Последице грађанских

ратова довеле су државу до мукотрпне тран-

зиције, која је узела свој данак. Оквир друштва по-

стао је превише узак и тесан, за све оне „разли-

чите“. Вишегодишња изолација и слаб проток ин-

формација, створило је погодно тло за масовно

„размножавање“ стереотипа и предрасуда. Створе-

ни су насилни начини етикетирања и дискрими-

нације. Мањинске групе су те на које се сав бес и

агресија усмеравају.

Одрастање у таквом

друштву није било

лако. Механизми де-

ловања стереотипа

и предрасуда већ су

уткани у свест, и

невидљиво се прос-

тиру кроз све аспек-

те друштва. Исмева-

ти различите при-

паднике држава, ет-

ничких група, веро-

исповести, углав-

ном кроз вицеве, провлачи се као нормално и при-

хватљиво – наводе ауторке рада „Ни црно ни бело“

- модела за решавања проблема постојања пред-

расуда, и закључују да се друштво носи размишља-

њем: „нисмо ми криви, они су“, наравно по прин-

ципу „окриви жртву“.

Реформа у школству битан је репер за покретање

правог решења за „константно окривљавање“. Ау-

торке још сматрају да је веома важно развијати

алтернативне ставове код младих, као главни

ослонац променама које нам предстоје. Неопходно

је да се млади оснаже и преузму улогу којом ће

допринети стварању једног филма, филма са поу-

ком. Јер, како чувени филозоф Хераклит каже, свет

изгара, али и поново се рађа. ■

Тгхзл чг млйгнжпж ог же плг опаща; пгхзл чг чгн мнрда кглдлшжвж

логъач ожгрнклопж ж мнжмадаща. Мжож кж овгопак да мнлбигй

млоплчж, кггжнах щгглвл млоплчащг, чгн ж дашг пж чг игмл ж рдлбкл.

Ндбжчах мнлйгкр, чгн еатпгва камлн.

4

рчи ка циљу, држи се реалности, не глуми.

Кроз емисију „Београдска хроника“ показује

своје таленте, пише најаве, ради репортаже.

Жели да направи нешто што није виђено на овим

просторима, нешто аутентично, али док се та за-

мисао не оствари, Рада Ђурић бавиће се животом,

јер новинарство је живот.

Када се каже Рада Ђурић, помисли се на

„Београдску хронику“. Колико је „Бео-

градска хроника“ Рада Ђурић, а ко-

лико је Рада Ђурић „Београдска хро-

ника“?

Хроника и ја смо пријатељи за цео жи-

вот. Да није било „Београдске хронике“

сигурна сам да не бих многе ствари

научила о новинарству, али да није било

мене у неком тренутку „Београд-

ске хронике“, ни Хроника не би

изгледала овако како сада

изгледа. Маштала сам о томе

да се емисија бави судбинама

људи, али не измишљеним.

Публика и ја смо успели да

направимо добар однос, где

ће они мени веровати, а ја њи-

ма већ унапред верујем. Сада

нам се гледаоци јављају,

сада су они, великим

делом, коректори

друштвених збива-

ња, и то нису више

измишљене приче,

јер се новинарство ни-

када и не бави таквим

причама, то нису више

приче које ја видим као

проблем, него су конкрет-

ни проблеми.

Сметају ли Вам коментари да сте водитељка

„емисије која би пропала да се нису догодиле

саобраћајне незгоде, пљачке мењачница и

пуцање цеви“?

Хроника се бави животом, и тај живот јесте, из-

међу осталог, и пуцање цеви, али Хроника има и

врло озбиљне теме, којима се, нажалост, нико не

бави у Србији. Новинарство је данас постало, као и

живот, прилично обесмишљено зато што се не

верује више у вредности у које се веровало.

Неки новинари намећу други однос према

новинарству, намећу да је новинарство

једнако причати са познатим ликовима и

политичарима. То није новинарство.

Много је боље бавити се и пукнутом цеви

у Београду, него разговарати по стоти пут

са Цецом или Секом.

„Београдска хроника“ се

углавном бави нерешеним

проблемима са подручја оп-

штине Београд. Зашто је,

ипак, гледа цела Србија?

Зато што људи у Србији пре-

познају своје животе. Хроника

се бави судбинама малих људи,

њиховим срећама и

несрећама, а оне

су заједничке сви-

ма. Бавимо се

људима који жи-

ве један норма-

лан живот, какав

живи свако од нас, и

то је сигурно разлог

зашто нас гледа цела Ср-

бија.

►

Т

Икпгнвчр: РАДА ЂУРИЋ

Влджпгшза „Бглгнадозг тнлкжзг“ глвлнж л овлчлч рилеж ка йгджчозлч

оугкж, л лдклор дндавклг ожопгйа мнгйа гнацакжйа ж сркзужчж

клвжканопва.

5

Можете ли, заједно са „Београдском хроником“,

променити однос моћника и власти према ма-

лом унесрећеном човеку?

Верујем у то, јер оног часа кад будем престала да

верујем, онда ћу престати да се бавим новинар-

ством. Локални моћници се често јаве сами да

исправе грешке и пре него што се догоди јавна

критика, а посебно када се догоди. Ипак, много је

мањи број таквих случајева од оних нерешених.

Људима и мало значи много, а мени значи толико

да мислим да радим посао који има смисла, и да се

мој рад уважава. Довољно је и то што постојимо и

што скрећемо пажњу, јер ја сам упорна жена, они

то знају, ту сам да их подсетим и када забораве. Не

штедим се, када желим да расветлим неку тему

идем до краја. Ипак, границу постављају други и

она не зависи од мене. Често изговарате истине

које нико не жели да чује. Разочарана, тада кажем:

„Ја даље више не могу!“.

Некима сте последња нада. Колико заболи

чињеница да немају никоме да се обрате осим

Вама и Вашој редакцији?

Када видите да сте некоме ко тражи помоћ заиста

последња нада и да им до сада нико није помогао,

то највише заболи. Не бавим се овим послом да

бих била добротворка и некоме лично помогла,

покушавам да укажем на ужасне нелогичности

које су у систему Србије. Кроз те појединачне

случајеве указаћемо и на опште проблеме и

немогућности система да их реши. Људи који нам

се обрате као последњој нади су људи који су

изиграни од државе. Моја борба и борба моје

редакције није појединачна борба нити борба за

појединца, желимо да кажемо држави: „Стој, доста

је!“. Јер задатак државе је да нам омогући бољи

живот.

Да ли новинарство може да промени свет?

Верујем у то! Новинарство може да промени свет

када бисмо сви помало чинили у корекцији власти

и државе. И ја чиним само мало, јер не могу више.

Новинарство мора, може и жели да промени свет,

јер ако се то не буде догодило и ако не буде људи

који ће у то веровати онда ћемо бити у још већем

проблему. ■

6

ккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккккк

ноги имају навику да ујутро провире

кроз прозор како би видели какво је вре-

ме: пада ли киша, веје ли снег, сија ли

сунце, дува ли ветар. Међутим, када је реч о прозо-

рима као изворима информација, ови са оквирима

од дрвета или поливинил хлорида ситна су риба.

Оних „пет величанствених“ на сајту Blic.rs већ су

крупна зверка. Можете ли да замислите колика је

њихова моћ? Тај сајт дневно посети готово милион

читалаца и сви читају оно што им Блиц сервира у

својих пет магичних прозора. За даље претраге по-

требно је више рударског умећа, стрпљења и вре-

мена. Зато се обично задржимо на предложеном.

Недавно читам: „Синови шефа СНС из Ковачице

скинули комшију до голе коже, па га мучили“.

Главна вест. Први прозор. Преко 400 коментара.

Предлажем новинарима Блица да наставе ову сјај-

ну традицију и да за сваког будућег осумњиченог

и окривљеног наведу чиме му се отац и мајка баве.

(нпр: Син водоинсталатера из Уба пљачкао по Не-

мачкој). По потреби написати и порекло бабе и

деде са обе стране, те добро прочешљати поро-

дично стабло, матичне бројеве, хобије, сексуалне и

хигијенске навике и девијације свих сродника. За-

тим о дивљању навијача који нису слушали маму

кад им је рекла да се гост дочекује са осмехом.

Интересантно је да се Блиц коначно заинтересо-

вао за Европско првенство у рукомету тек када су

настали скандали. Све вести у вези са припремом,

организацијом и првим утакмицама нашле су се у

дебелом хладу Блицовог шпајза до ког се стиже

стазама и богазама (спорт > остали спортови >

остале вести...), све по систему „иза седам гора и

седам мора“. Бајковито.

Ни остале медије рукомет није превише интересо-

вао. РТС је свечано отварање и прву утакмицу на-

ше репрезентације поставио на други програм.

Први су резервисали за неки већи спектакл. Ми-

слим да је у питању била емисија „Лети, лети,

песмо моја мила“ (или можда Мира Адања Полак).

Отварање је било поверено креативном тиму „Бо-

бан и синови“, те су се маскоте такмичења (у немо-

гућности да гледају кроз кљунове) сударале на

сцени са водитељком и певачима. Све то пред пра-

зним Пиониром. Лого такмичења као да је позај-

мљен са школског кроса у Лепосавићу '78. Пре-

носи су били зачињени стихованим доскочицама

(Мила мајко, како бије Марко; Мила мајко, како

данас игра Рајко), па је с времена на време могао

да се стекне утисак да утакмицу преноси Тешан

Подруговић. Медији нису били превише заинте-

ресовани за првенство, све док није дошло до

скандала са хрватским навијачима. Онда су, одјед-

ном, сви постали заинтересовани. Отпочела је ко-

лективна хистерија. Колективна извињења. Пау-

шалне оцене и банални примери.

Ја се све нешто наивно надам да ћу на Блицовим

прозорима ускоро видети ИМЕНА. Да видимо ко су

та два момка из вести дана. Ако су пунолетни и

криви, дајте ми ИМЕНА! Савршено ме не занима да

ли им је отац месар или хирург. ИМЕНА! Кажите

ми и ко је крив за овако лошу организацију првен-

ства. Коме треба да захвалимо што је пропуштена

једна велика шанса да добијемо бесплатну рекла-

му на десетинама телевизија? (Мада то овдашње

медије нимало не интересује: важно је да није пао

кров на Арени и да је паркет остао читав).

Пронађите кривце за вандализам у Новом Саду!

Није Србија напала Хрватску, није то рат нација. То

је дело људи са ИМЕНОМ и ПРЕЗИМЕНОМ. Ја не-

мам потребу нити разлог да се извињавам. Ја сам

пре свега Стефан Јањић, а одредница „Србин“

налази се на периферији дефиниције моје личнос-

ти. Ако некога будем убио, немојте да пишете да

ми је отац програмер. Ако нешто будем украо,

немојте да напишете да је Србин украо. Напишите

ИМЕ. Биће то сасвим довољно. Сасвим практично.

Прозоре треба редовно отварати. У супротном су

бесмислени. ■

Азл кгзлга брдгй рбжл, кгйлчпг да мжхгпг да йж чг лпау

мнлгнайгн. Азл кгхпл брдгй рзнал, кгйлчпг да камжхгпг да чг

Снбжк рзнал. Мамжхжпг ИЛЕ. Бжъг пл оаовжй длвлшкл. Саовжй

мназпжфкл.

7

оже, докажи да не постојиш

Немојте ме на ломачу. А, ако сте прво

помислили на нешто тако (јер сте вер-

ник и смртно вам се гади наслов), за-

питајте се, какав сте ви то верник.

И ја сам некад веровала. У бога. И све то.

Јесте, имала сам и ја тај период у животу. Нећу

рећи „човек греши“, јер не сматрам да сам

погрешила у томе. Свиђа ми се објашњење – ако

нешто не волиш, прво треба да сазнаш какво је то

нешто да би, уопште, имао разлога за таквим

ставом, илити гађењем према томе нечему.

Испричаћу вам причу о мом религијском путељку

који се завршио на литици. Литици реалности.

Након мог рођења, неколико дана касније, не се-

ћам се тачно колико, мене су крстили у итебејској

цркви. (Фина црква на једном крају парка.) Али, то

није значило да су моји родитељи нешто посебно

религиозни и да ћу, кад одрастем, морати да веру-

јем у оног тамо свевишњег.

Дакле, када сам дошла у стадијум живота када сам

иоле рационално могла да размишљам о свему

што ме окружује, самим тим и да се определим за

неке ствари (веровање у бога, навијање за одре-

ђени клуб, симпатије према комшији или спана-

ћу), никада (али НИКАДА) ме нико није терао, при-

сиљавао да верујем у нешто. Макар они (родите-

љи, бабе и деда) веровали и сматрали да је то ок и

да то тако треба.

Јесу га стално спомињали („све бог види“, „о, бо-

же“, „бога ти пољубим“, „не дај боже“ и сл.) и јесам

ја имала неке представе o њему и свему томе. (Тр-

чала сам око цркве за Ускрс и за тако те датуме,

кад се требало наоколо трчкарати – било је заним-

љиво, а ја клин-

ка.) Али, ни-

кад се ни-

сам ►

Иомнжфаър вай мнжфр л йлй нгижгжчозлй мрпгшзр злчж ог еавнхжл

ка ижпжуж. Кжпжуж нгаиклопж.

8

распитивала и показивала неко интересовање за

истим. То је мојима значило да треба да ме оптере-

ћују тиме (самим тим и индиректно наговарају на

то) уколико ја не бих осетила потребу да нешто

ново сазнам. Или тако нешто.

И то ужасно ценим код својих! Тако ћу и ја посту-

пити као родитељ према свом детету.

Знала сам те елементарне ствари – како и кад се

крсти, колико је тај неко „моћан“ и „битан“ (ако ти

то тако мислиш и желиш), колико је реалан и вид-

љив, опипљив, зашто се славе Божић и Ускрс (како

православни, тако и католички и зашто има раз-

лике међу њима),... Изјашњавала сам се као право-

славка. Мада сам знала да имам и католичке „кр-

ви“, али то је са стране мамине маме, тако да, не

презивам се као она (баба), па ни нисам исте вере

као она. Свашта!

Тако сам ја десетак година живела у непотпуном

знању о Библији и свему томе без потребе да за-

иста верујем у то. Некако ми је одувек било јасно

да сам само ја одговорна за петицу из математике,

а не тамо неко ко ми никад није ни објаснио да су

два и два четири. Како он може да буде заслужан

за моју оцену?!

Чак сам имала и Библију за децу са 300 и нешто

прича. И сваки пут бих прочитала

прву, евентуално пола друге

приче, и престала са чита-

њем. Није ми било за-

нимљиво, мада су сли-

ке биле веома добро

одрађене у књизи.

Ваљда је то био

еказ – шта да чи-

там кад свакако не-

ћу поверовати ни у

једну једину реч! Ма-

да, много ме је и збу-

њивала чињеница

да су Адам и

Ева

имали два сина која нису имали жене, али су од

њих настали многи други људи. (?!) Добро.

А онда је наследио период када сам, услед божјег

смисла за хумор, живела неко време код бабе, оне

што је католкиња. Наравно, сви породично смо

живели тамо. Била сам, ако се добро сећам, шести

или седми основне. Брат и ја смо спавали са њом у

њеној спаваћој соби где је висила слика малог

Исуса у рукама своје маме. (Није ми било јасно ни

како може онако да се затрудни.)

Она је, моја баба, имала много часописа „Стражар-

ска кула“ и „Пробудите се!“. То су новине Јехови-

них сведока (хришћанска верска заједница или

секта?!). (Стално јој их је доносила комшиница с

преке стране улице.) Свидело ми се да их прелис-

тавам, али само онај часопис који је имао лепше и

више слика. Мислим да сам више волела „да се

пробудим“. Нисам претерано обраћала пажњу на

текстове, тако да не знам о чему су писали...

Имала је, та моја баба, Омика (тако је зовемо – те-

пање од „ома“ [нем. баба]), још једну књигу. Чове-

че, ни тог назива се не сећам! Али, сећам се да су

имали предобре слике, све што су могли, илустро-

вали су. Текста се не сећам. Сећам се да ме је узео

„под своје“. Од тада сам решила да се свако вече

пред спавање помолим (само тада, јер ме је мрзело

да више пута у току дана размишљам о мољењу;

ал' сам била верник!), захвалим се за преживљен

дан, на здрављу које имамо ја и моји ближњи (!),

да га замолим да не буде више гладне и сиромаш-

не деце, да не буде рата и све то класично што иде

у дечју молитву. Уколико се једно вече не помо-

лим, следеће вече се пола молитве извињавам што

му се претходну ноћ нисам обратила. (Н-йлч-бл-

дг!!! Ето га.) Замислите! А и даље бих добијала

петице јер сам се баш-баш спремала за контролни.

Али не! Тад сам имала пет јер ми је то бог омогу-

ћио. Он је знао какве задатке знам, па је ушао у

главу моје наставнице и она је „решила“ да нам да

баш те задатке. Ох! Наравно да нисам баш тако ми-

слила да је све ишло, али... Хваиа пж, блдг, йклгл

пж тваиа ка дакахщлч мгпжуж же йапгйапжзг!

То је све тако трајало до поласка у средњу школу.

(А сад ви помислите – ново друштво је утицало на

њу. Није!!!)

Значи, кренула сам у зрењанинску гимназију. На-

равно, нисам одмах престала да „верујем“ у бога и

све то, али је то био период када нисам томе при-

давала посебну пажњу и када сам се све више

одвајала од тога и постајала скептична али само

9

зато што сам сазнавала више реалнијих ствари од

стручних лица, новина, уџбеника и слично. Мада,

како кажем, бог је и даље био „ту негде“.

И, 2009. године, када је требала да се организује

Парада поноса у Београду, дошло је до неких неу-

месних изјава, како околине, тако и политичара и

представника православне цркве (самим тим и

Библије, зар не?), које су ме натерале (у буквалном

смислу те речи) да се манем ја тог ћоравог посла.

Док сам „веровала“ у бога, нисам знала да то ауто-

матски значи да не подржавам геј популацију, при-

паднике других вера или било кога ко није као ја.

Да се вратим; након одређених изјава одређених

личности поводом те Параде и тих људи који су

желели да поносно прошетају српском престони-

цом, мени се смучила сва та прича у вези са рели-

гијом. Зар ја треба да будем нетолерантна и зату-

цана само зато што у некој књижурини пише да је

то тако исправно??? (Нигде не каже да треба мрзе-

ти гејеве, муслимане, Италијане или тако не-

што/некога, али све оно што није по „прописима“

и што није „нормално“, то није људско или шта

већ. Као, бог је створио Адама и Еву, а не Адама и

Стеву. Што нас је довело докле?!) И, ко је на-

писао то?! Зар је тај компетентнији да прича и пи-

ше о вери од мене или било кога другог?! Зар тре-

ба да верујем да су се дешавала (и да ће се десити)

нека чуда која се ни у бајкама не појављују?!

Док сам се религијски „едуковала“ из бабиних

књига у основношколском периоду, јесам наила-

зила на примере ходања по води, „отварања“ мора

и тако то, али нисам узимала здраво за готово,

нити као нешто иоле могуће и нормално. Али сам

подржавала неке ставове – веруј у њега и он ће ти

омогућити то и то, није лепо лагати и красти или

убити некога.

А онда су оне, већ поменуте изјаве, и најмањи тра-

чак вере и наде у бога, потопиле и заувек избриса-

ле из моје главе. Схватила сам да су то све буда-

лаштине. Да су у питању само обмане, опијуми за

масу којој је лакше да каже да „је бог хтео да се то

лоше деси“ него да призна да је могло да се утиче

и побољша ствар. Чисто губљење времена. Бар за

мене.

Е, онда сам се бацила у дубокоумна размишљања

покушавајући да сама себи објасним неке ствари.

Пре свега сам схватила да је вера нешто што мо-

раш осећати, ту негде у себи, макар то била вера у

дрво

испред куће,

боље сутра, омиље-

ну фудбалску екипу

или у бога.

Наставила сам, на-

равно, да будем то-

лерантна – како пре-

ма хомосексуалцима,

муслиманима, Итали-

јанима, тако и према

православцима којима

сам и ја „припадала“. Ни-

сам се бацила у пљување. И

глупо је. Није само хришћанска ве-

ра сулуда прича. Све су. Само је једна лепша, са

више слика и занимљивијим причама од неке

друге и то је то. Поштовала сам свачије опредеље-

ње. Сматрала сам (и пре шестог разреда, а и даље

сматрам) да се људи деле на добре и лоше. И да

није битно где си и под којим условима рођен.

Битно је да си добар друг и да знаш да цениш

праве ствари у животу, на какав год себи својствен

начин. Твоја ствар. Све док не угрожаваш људе око

себе својим угщгщгй.

Исто тако очекујем и да према мојим мишљењима

и ставовима људи буду толерантни. Могу да ми

кажу да се не слажу са мном, али не и да ме убе-

ђују. Ни ја никога не убеђујем. Да то желим, напи-

сала бих неку своју Библију.

Можда сам била мало грубља у објашњавању сво-

јих мисли, и можда наслов ове приче није баш

најбољи, најтолерантнији, најпожељнији, најучти-

вији, али ми се свиђа. А само ако нарушавам нечију

егзистенцију њиме, променићу га. У супротном,

остаје такав!

И ви останите такви какви сте, ако сте добри. Ако

нисте, ако сте криминалци, лажови или нешто

тако неваљало (и не по божијим прописима), ме-

њајте се под хитно! ■

10

ајпознатији београдски

болесник, Народни му-

зеј, већ годинама пати

од људске немарности, небри-

ге и непажње. Ова, национално

значајна установа, препуштена

је на милост и немилост време-

ну које је сваким даном све ви-

ше начиње, све више уништа-

ва. Погледавши је, на самом

улазу уочићете скеле и стећи

утисак да неки вредни људи

раде на обнови дотрајале фаса-

де. Преварићете се! Скела је ту

да придржава конструкцију,

штити пролазнике и омладину

која седи пред улазом.

Унутрашњост ће вас такође за-

варати, али само на трен. Црве-

ни тепих, мозаични под, кри-

стални лустери и одсјај њихо-

вог благог светла на мермер-

ним стубовима говоре о лепо-

ти овог здања. Међутим та ле-

пота улазног хола и централ-

ног степеништа је само сенка.

Чак и та сенка бледи. Уколико

се загледате у свод зграде при-

метићете прљавштину која се

прилепила за испуцале зи-

дове.

Народни музеј је основан 1844. године, а последњи пут је реконструи-

сан давне 1966. У међувремену је остарио. Кров је прокишњавао,

влага је нагризала сваки ћошак a најзначајнији и најстарији централ-

ни музеј, полако је престајао да обавља своју најзначајнију функцију –

презентовање српске културе. Сталних поставки више нема. Постав-

ка археолошке збирке затворена је 1990. Слике из историјско-уме-

тничке збирке биле су изложене све до лета 2003. Данас је изложбени

простор готово пуст. Красе га три кипа из античке Грчке. Од камена

су. Влага и високе температуре које овај простор чине неадекватним

за излагање њима не могу ништа. Док античке лепотице самују, дела

Саве Шумановића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Петра Лубарде,

Надежде Петровић и других признатих уметника стоје у депоима и у

трезору Народне банке Србије.

До галерије се стиже степеништем. Тепих на њему више није црвен,

избледео је и испуцао. У лошем стању je цео спрат. Некада су и у овом

делу били изложени експонати. Ту је било и одељење за нумизма-

тику. Сада у њему нема ни експоната ни људи. Остали су само пра-

шина и трагови кише на таваници.

Други део објекта, који је дограђен приликом последње реконструк-

ције, налази се у још горем стању. Бели зидови прошарани су жутим и

црним тачкама. На њиховим зидовима настанили су се буђ и лишаје-

ви, а малтер са плафона отпада. Просторије у којима се налазе канце-

ларије су светле, топле и тихе. Тишину нарушава шкрипа дасака и

звук потпетица.

Зграда и даље стоји на Тргу Републике, чекајући или

неопходну помоћ или потпуно уништење. Иако је

проблем Народног музеја добро познат и властима

и јавности до жељене реконструкције никако

да дође. Ово здање жр-

тва је политичких

сплетки и људске по-

хлепе. Више идеј-

них решења, по-

пут оног које је

предложио Ми-

лан Ракочевић,

није реализова-

но. ■

Н

Дакао чг жеилдбгкж мнлоплн глплвл мроп. Йнаог га пнж зжма же

акпжфзг Гнфзг. Нд зайгка ор. Виага ж вжолзг пгймгнапрнг злчг лвач

мнлоплн фжкг кгадгзвапкжй еа жеиагащг щжйа кг йлгр кжхпа

11

коро је један дечко, припит, дошао са неког

рођендана и чуо да га је друг оговарао. При-

шао му је и тако га јако урадио да му је поло-

мио очну аркаду. То је био страшан призор јер је

то урадио пред девојчицама, а дечку је искочила

кост на лицу и било је много крви”, ужаснуто гово-

ри Марија Савић, ученица Седме београдске ги-

мназије.

Ово је само један од многих примера насилног по-

нашања у школама. Школско насиље и генерално

насиље међу младима данас је једна од приоритет-

них тема у нашем друштву. Узроци оваквом пона-

шању су бројни, али свакако најзначајнији су они

који утичу на дете у његовој најранијој социјали-

зацији, пре свега неадекватно васпитање и лоши

односи у породици.

„Већи ризик да постану

агресивна имају она де-

ца коју родитељи зане-

марују или одбацују,

која немају адекватну

емоционалну везу са

родитељима, која су

оштрије кажњавана, са

слабом контролом и

надзором, чији родите-

љи поткрепљују агресивност, а не

подстичу или чак кажњавају просоцијално пона-

шање, чије су породице емоционално хладне, са

слабом структуром, социјално изоловане, са суко-

бима међу родитељима. Ефекти ових фактора су

кумулативни”, каже Драган Попадић у својој књи-

зи „Насиље у школама”.

Иако постоји ангажовање друштва да се санира и у

највећој могућој мери искорени проблем школ-

ског насиља, његова ескалација је покренула талас

незадовољства учинком постојећих програма пре-

венције. Покушаји објашњења углавном су повеза-

ни са породицом и медијима. Они се крећу од чи-

њенице да је због сталне присутности насиља у

медијским садржајима превагнула неосетљивост

на насиље, до објашњења да су родитељи у еко-

номској кризи, која нашу земљу потреса већ две

деценије, толико ангажовани и толико фрустрира-

ни да често своје бриге и фрустрације преносе на

своју децу и немају довољно времена да се њима

баве.

Разлози због чега су се велики изливи насиља пре-

селили са улица право у школе су бројни, а они пре

свега залазе у сферу одговорности школе и онога

што она предствља за ђака. Да ли је она само уста-

нова која спроводи чин тзв. „симболичког насиља”

испољеног у институционалном образовању којим

друштво репродукује друштевну неједнакост и

спутава критичку мисао,

спречава развој личнос-

ти, како то представља

Бурдије, или је школа

место где деца прено-

се своје потиснуте

агресивне нагоне

из куће? То је по-

везано са пара-

доксалним начи-

ном јачања агре-

сивности о коме говори

социјални психолог и професор на Филозоф-

ском факултету, Драган Попадић: „Родитељи поку-

шавају да агресивност деце сузбијају властитом

агресијом. Дакле, они су спремни да недисципли-

новану децу туку и кажњавају мислећи да ће на тај

начин деца научити да буду дисциплинована. На-

равно, та деца се плаше родитеља, али све те

поступке које виде да родитељи примењују на

њих, они науче као свој репертоар понашања који

примењују у школи. Дакле, родитељско понашање

је модел на који се они угледају“.

Често се поставља питање, откуд насиље у шко-

лама и шта је то што доприноси да се деца међу

собом туку, вређају и слично. „Деца виде насиље,

чак и у кући и школи, виде да се некада насилним

Мгадгзвапка нака олужчаижеаужча р лзвжнр млнлджуг качфгхъж чг

ренлз каожиклг млкахаща дгуг р хзлиж

12

1/3 младих се плаши некпга из шкпле, 65% деце дп-

живи у шкпли неки пблик насиља једнпм у три месеца, а

23% деце дпживелп је насиље пд стране наставника.

Пппулација старпсти пд 14 дп 35 гпдина представља

90% криминалнпг и насилнпг ппнашаоа у србији.

Најчешћи пблици насиља међу девпјчицама пснпвнп-

шкплскпг узраста су психплпшкп и спциплпшкп, а међу де-

чацима и физичкп насиље.

Анализама малплетничкпг криминала за перипд пд

четири гпдине, кпју је урадип МУП Србије, ппказала је да у

укупнпм криминалу млађи пд 18 гпдина учествују са пкп

8%. Гпдишое, прпсечнп 5.000 малплетника ппчини пкп

7.500 кривичних дела, при чему је сваки седми малплетник

млађи пд 14 гпдина, а сваки 17. женскпг ппла.

Од 2004. дп прпшле гпдине, забележен је маои пад

брпја кривичних дела и пријављених ппчинилаца. Међу-

тим, из гпдине у гпдину малплетници све више чине

разбпјништва и кривична дела из пбласти насилничкпг

криминала. Сваке гпдине тај брпј је за пкп 400 већи, а

стручоаци тврде да ппдаци чак и не пдгпварају реалнпј

слици распрпстраоенпсти делинквенције, јер је мнпгп

случајева кпји пстану нерегистрпвани.

реакцијама може брже стићи до циља, изаћи из

конфликта као победник и тако добити оно што су

желела. Често не перципирају довољно добро да је

насилно понашање избор и не размисле о томе да

је и када се нађу у насилној ситуацији или када је

посматрају, на њима да одлуче како ће на то да ре-

агују, да ли ће на насиље узвратити насиљем и та-

ко продубити и довести себе у још већу опасност

или ће позвати старијег, позвати другу децу, скре-

нути пажњу на неки други начин и на тај начин

потражити подршку”, каже Станислава Вучковић,

саветница на УНИЦЕФ-овом пројекту „Школа без

насиља".

О важности васпитања говори и социолог Чедо-

мир Чупић. Он каже да је први модел понашања

које дете усваја понашање родитеља. „Истражива-

ња показјују да тамо где су родитељи посвећени

деци, где прате њихов развој, њихове потребе и

интересе, где их усмеравају, опомињу и кажу: „ово

је добро, оно није”, да ту добијате сутра једну ква-

литетнију личност, личност у коју се уграђују вр-

лине, селекције. Селекције подразумвају да оно ра-

зуме шта је добро, шта је лоше, па оно лоше да од-

бацује, а добро да практикује.” Он наглашава да

управо у образовном процесу све мањкавости и

недостаци који су настали у оквиру примарне со-

цијализације излазе на видело.

„Модел из породице јесте најзначајнији, најчешће

зато што су породице насилне деце дисфункцио-

налне и односи међу члановима су хладни. Код де-

це над којима се врши насиље у породици најбоље

се препознају ти симптоми јер они одбијају да

причају о томе. Деца жртве насиља се лакше пре-

познају од деце која врше насиље, која су углавном

само хиперактивна. Међутим, деца углавном при-

мере и узоре налазе на филмовима и у игрицама.

Када дође до нас прича да је неко дете насилно,

обично прво проверавамо каквом типу породице

припадају”, наглашава психолог Милена Матија-

шевић.

Утицај модела родитељског понашања на понаша-

ње детета потврђује се у самој чињеници да се

агресија учи, да она није нешто урођено, већ да са-

мо од појединих карактеристика личности зависи

у којој мери ће се она развити и усвојити код дете-

та, објашњава професор Драган Попадић. Међу-

тим, подстицајна основа за настанак агресије мо-

же бити и сам недостатак родитеља и њиховог ва-

спитања, то се пре свега односи на децу коју соци-

јализују установе код којих се испољава оправда-

но још већи вид незадовољства. Бранислава Лап-

чевић, социјална радница у Дому за средњошкол-

ску и студентску омладину у Звечанској каже како

су та деца много ускраћена пре свега зато што су

едукативно запуштени и често уписују основну

школу са девет, десет и једанаест година.” Самим

тим, они су обележени, инфериорни и чешће по-

вређивани. Имају осећај да се треба бранити због

тога је та агресија чешћа код њих, а она произлази

из њиховог незнања и несигурности”.

Управница тог дома сматра да њихове агресивне

тенденције које се јављају и у школи, а и у њихо-

вим међусобним односима, потичу из лоше кому-

никације јер они у оквиру тих релација не могу да

препознају своје капацитете. Она додаје да деца

која су била жртве у породици бивају и насилни

јер су навикли да тако функционишу, али да су де-

ца из домова чешће у школама жртве насиља него

насилници. То су најчешће минорни разлози за

свађу. „Долази до сукоба, има свашта, овде се за

глупости свађају људи, због једне цигаре се побију,

тако вам је овде”, рекла је Злата, станар Дома у

Звечанској.

13

Својим пројектом

„Школа без на-

сиља” УНИЦЕФ

од 2005. зајед-

но са Министар-

ством просвете,

МУП-ом, Министар-

ством здравља, Мини-

стартвом рада и социјал-

не политике, Заводом

за унапређење вас-

питања и образова-

ња, као и Мини-

старством омладине

и спорта и Савета за

права детета чини

напоре да би школе

постале сигурније ме-

сто за децу и да би се

насиље у школама сма-

њило. Међутим, у

јеку унапређења

безбедности ученика, ограђивања школа, постав-

љања видео надзора, ангажовања обезбеђења и

школских полицајаца, насиље међу ђацима ипак

не јењава. Поједини средњошколци, али и основ-

ци, изазивају вршњаке на „ферке” да би понели

или очували титулу најјачег.

„Проблем са УНИЦЕФОМ је тај што је тешко окупи-

ти све родитеље, децу и наставнике у исто време и

натерати их да иду на семинаре и разговоре. Мно-

ге школе које су прихватиле тај програм разочара-

ле су се из тог разлога. А ако сви нису на окупу,

онда програм није ефикасан. Родитељи једва дола-

зе и на родитељске састанке. Углавном долазе ро-

дитељи добрих ученика, и то у малом броју. Како

их онда натерати да иду на едукацију?!”, каже

Зорана Бојичић, педагог у Основној школи „Др

Арчибалд Рајс”.

Родитељима је често тешко да признају да је њи-

хово дете показује насилне облике понашања. „То

су само деца, не могу они учинити ништа страшно.

Често су ме звали да кажу да је моје дете неког

увредило и слично. Треба водити рачуна о томе,

али то су све ситнице, само дечија игра, то је нор-

мално. Не можемо се цимати око сваке ситнице. Ја

најбоље знам како васпитавам своје дете и драго

ми је што је слободног духа, тако ће много даље

догурати у животу”, каже родитељ Андреа Кантар.

О безбедности деце у школама требало би да воде

рачуна школски полицајци. Међутим, према изја-

ви А. И. не би се рекло да је увек тако: „Школски

полицајац се обично појављује само када искрсне

неки проблем, тада га једино виђамо. Често није

присутан, па га зову накнадно, тек након што се

проблем реши и дође полиција. Мислимо да је че-

сто у алкохолисаном стању. Чула сам да је и у оста-

лим школама тако. Многе школе немају школског

полицајца јер сматрају да им није потребан или да

нема ефекта.”

И поред неодговорности многих који су кључни

борци против насиља, имена насилника пре или

касније нађу се у евиденцијама криминалистичке

полиције и Центра за социјални рад, али и на

школској исписници. Нови закон о основама си-

стема образовања и васпитања као најстрожу ка-

зну за непримерно владање прописује укор дирек-

тора и укор наставничког већа. Уз то, за ученике

средње школе и искључење без права да похађају

наставу у тој школској години, и у образовној

установи из које су избачени.

Минимизирању штете која произилази из насиља

пријемчиви су и родитељи, али и наставници осла-

њајући се на став да су несташлуци природан ток

одрастања, али и на изреку да је батина из раја

изашла. Колико бисмо сад могли да се ослањамо

на овако олако усвојене норме о васпитању деце

веома је дискутабилно, јер се у многим психо-

лошким студијама показало да кажнавање може

изазвати супротне последице од жељених. Иако

родитељи можда тврде да су батине оправдане

ако постоји мера, да ли неко пита дете шта је за

њега мера. Самим тим што неки вид агресије

уочава код куће у односу родитеља према себи, а

некад и у међусобном односу родитеља, дете не

може да разлучи негатвност овог поступка од

друштвено прихватљивог и ненасилног понаша-

ња. Тако оно прихвата насиље као нешто нормал-

но, а навикнутост на насиље је покретач свега. У

свему томе уочљиво је да проблем нису сама деца,

већ они који су одговорни за њихово васпитање и

да проблем постојања вршњачке агресије није пос-

ледица потребе за насиљем, већ навикнутости на

насиље. Такође, занемаривање и ускраћивање па-

жње и љубави детету је један вид насиља. Битно је

уочити одговорност родитеља и наставника, одго-

ворност свих који долазе у директан контакт са

децом као њихови старатељи. А то да ће њихова

немарност умањити било какво настојање органа

ажурних да реагују на овај проблем је несумњиво,

зато се од родитеља не захтева уздржаност и не-

мешање у програме превенције насиља у школама,

већ управо њихова активност. ■

14

Новинари су се ове године први пут нашли на листи 10

најгорих професија на свету. Амерички интернет-сајт

CareerCast сачинио је листе најбољих и најгорих

професија на свету, на којој су новинари на петом

месту најгорих професија. Листе су прављене према

висини плате, ризику останка без посла, изложености

великом стресу и тешким условима рада, затим

перспективи напредовања у каријери, као и великом

физичком напору. Најгори посао на свету су дрвосече,

произвођачи млека су на другом, војници на трећем,

радници на нафтним платформама на четвртом, а

новинари (и то свих медија), налазе се на петом месту.

[24 сата]

„Може се рећи да имамо слободно новинарство, али мислим да новац који

се слива у медије, а који је под контролом власти или других интересних

група не само да није смањен, него је и увећан. Око четвртине новца који је

на располагању медија чине износи уз које иде и утицај“, констатовао је

Драган Јањић, потпредседник НУНС-а, оценивши да све политичке странке

утичу на медије, а што је већа странка, тим је већи и притисак.

[Мађар со]

Љиљана Смајловић: „Деведесетих

година је било више независних

медија у Србији него данас. Код нас

барем три године заредом опада

слобода изражавања, што су мерењем

забележиле и релевантне

међународне организације. Лане су

два главна уредника у Србији

смењена под политичким притиском.

Против двоје новинара покренут је

кривични прогон зато што су упознали

јавност са чињеницама од јавног

значаја о неспремности државних

органа за одбрану земље. То је

новинарство због којег би у

слободнијој земљи били похваљивани

и награђивани.“

[Печат]

Током 2011, слушаност

радија у Србији карактерише

следеће:сваки слушалац

дневно слуша 200 минута

радио програма; 400.000

људи слуша програм у току

читавог дана; 3.000.000 (46%

популације) људи слуша

сваког дана барем минут

радио програма. (Ipsos)

[RAB Srbija Newsletter]

Милош Ранчић из Српске

Википедије каже да цензура

на интернету постоји, али не

може бити потпуна. „Код нас

је још увек боље него у

Француској, Аустралији и

САД и лично сам задовољан

том чињеницом“, каже

Ранчић поводом

Међународног дана борбе

против цензуре на интернету

[B92]

[Наполеон I]

15

ајде, изађи и ти на позорницу са тим својим

обичним гласом, једноставним изражава-

њем и свакодневним држањем, па ћеш ви-

дети како си јадан и слаб. Овај парадокс о обичном

глумцу једнак је са парадоксом отворене сцене

Змај Јовине и Дунавске улице првих дана пролећа.

То, веома посећено позориште, истинска је ствар-

ност и само оно говори истину. Као и свако друго

добро позориште.

Преформулисаћу прву реченицу: Хајде, изађи и ти

са својом не-тренди или не-маст-хев гардеробом,

нормалним ходом без штиклица од 12 цм и са при-

казом свог истинског унутрашњег стања бесмисла

и без лажног кеза, па ћеш видети како си непри-

метна и непожељна. Но, ја заиста ценим вашу

,,креативност“. Креативност је срж успешног дело-

вања у култури и у друштву у целини. И слажем се

да ниједна генерација не би смела прихватити то

да је успавана лепотица и да не покуша да мења

ситуацију.

Но, ова ситуација је само реплика реплике свих

претходних пролећа у Новом Саду. Мечка се кона-

чно пробудила из зимског сна, изашла из пећине у

пуном свом сјају и почела да пуни баште најпро-

метнијих новосадских кафића.

,,Немућен, хладан нес са пуно шлага, кока-кола и

за другарицу једна бушена вотка, јер нам се још

није отрезнила од синоћ, а ни скинула шминку.“

Три различита пића, а оне слика и прилика ове

друге.

Наочаре.

Прслук од зеца. Боја: браон, крем, црна.

Исцепане фармерице, да се боље види бронзана

боја ногу из соларијума.

Штикла, 12 цм. Чизма или салонка, избор опет

постоји.

Фул мејкап и фениране шишкице- то је нешто што

се подразумева.

Чекирала сам и овај други род.

1. Наочаре.

2. Карирана кошуља. Боја: Љубичаста, роза или

плава.

3. Фармерице.

4. Патика-ципела, колико год то било неспојиво.

Обично беле боје.

5. Мобилни телефон на столу величине мегафона

И кључеви од кола су нешто што се подразумева.

Свет којим сам прошетала те недеље крцат је ве-

штачким творевинама. Супер прикривена ствар-

ност у којој битишемо. Пјур симулација. Прави

агон, наслеђен од старих Грка - важно је само оно

што се одиграва јавно: успех, име, вест, слава,

спектакл. Зато је у првом плану данашњих тренд-

сетера и трендсетерки или само данашњег човека

то да буде виђен, да га јавност запази и посматра.

Или то, или је заиста велика већина нас није у ста-

њу да у најједноставнијим стварима пронађе сву

драгоценост постојања, није у стању да живи за

себе, али за јавност да.

Када сунце зађе, наставља се спектакл на Фејсбуку

где су сви духовити, атрактивни, васкрсли хероји

улице или само лепи. Пуните свој профил фото-

графијама и линковима, с мислима о веома испу-

њеном дану, који се оцењују подизањем палца као

знаком одобравања или лајком.

„Лајк“ - јефтин одушак за бол, зар не?

Сви су данас велики глумци, а Нови Сад најбоље

позориште, али је карта прескупа, чини ми се.

Пакујем се сада и одлазим на факултет, где се про-

води минимум шест сати дневно.

Једина срећа је што то није симулакрум стварнос-

ти који ви негујете, него једина истина свих нас,

који се трудимо да живимо мимо Фејсбук протезе

Или само нисмо рођени да будемо глумци. ■

Вадкл чг оайл лкл хпл ог лджгнава чавкл: ромгт, жйг, вгоп, оиава,

омгзпази. Запл чг р мнвлй миакр дакахщжт пнгкдогпгна ж

пнгкдогпгнзж жиж оайл дакахщгг флвгза пл да брдг вжцгк, да га

чавклоп еамаеж ж млойапна.

16

Већ су дотрајале маске које ме држе.

Помахнитали осмеси кроз зимску ноћ сатиру

и ово мало топлине око моје душе.

Помахнитали осмеси који ми се ругају,

који исмевају оно најслабије у мени,

оно најситније што ме држи,

а што се љушти и нестаје.

Лудило, чини ми се.

Никако да се ухватим за сламку спаса.

Опет све пролазим сама. Испочетка.

И тако то траје. Дрхтим. Откуцаји звоне.

Да ли ме неко чује?

Да ли неко покушава да дозна да сам то ја,

или се само хистерично смеје

оном најситнијем и најслабијем у мени?

Мени самој!

Да ли вечно сама себе морам

да вучем кроз ово бунило,

овај јад и очај?

Свако ко ме дотакне отопи ме за трен,

окрене се, оде...

Језик, до тад разумљив за нас,

непознаница постаје, а ја...

Ја под окриљем већ постојаћег лудила

још луђа постајем.

И тако у круг...

Чежњиво ме тама дира за врат.

Уједа ме мој очај, раздире кожу,

а страх изједа као пелин.

Моје усне немају шта да љубе.

Сама.

Послењи трзај.

Лудило.

17

омак и девојка. Сингл обоје. Упознавање.

По цео дан СМС/ФБ и остало. Прелазак

на други корак – пиће. Креће прича о

његовом псу, њеном маникиру, дохвате се

заједничке теме – изласци, провуку се ту његова и

њена интересовања, прича се врти у круг, али до

суштине не долазе. И састанак завршавају са 'ћао-

ћао, драго ми је што смо се упознали'. Али… Кад

кажемо аиж, значи да нешто фали. Он се више не

јавља. Она лупа главу зашто, а одгвор је сасвим

логичан – он једноставно није заинтересован за

њу.

Момак и девојка. Веза од три године. Завршена

пре годину дана. Не познају се. Нема куцкања.

Нема пића. Он води свој живот. Она настави даље,

нађе дечка после дужег времена. Он их види и, хоп,

- СМС. Креће патетика, мобилни да може, сам од

себе би цркао, она наседне и ту креће прича

изнова. Она би да покушају поново?! Али… опет

нешто фали? Он се јавио јер је сујетан. Њен нови

избор и те како је добар избор, а она се премишља

како и зашто. Следи одговор – ти га просто не

занимаш, жели да види да ли може опет да те

врати.

Недељни ручак на Фрушкој гори. Пет жена и прича

о сигналима које не (желимо да) приметимо. Једна

је искулирана након првог састанка, без икаквог

објашњења, друга би да се врати бившем момку,

трећа и четврта су у комбинацијама, а пета је

недавно разведена. Различит карактер, изглед,

стил облачења, емотивни статус, ипак њих пет

имају нешто заједничко – запале су у ситуацију да

им је потребно било шта. Њих две се врте у својим

комбинацијама, више и не знају са којим пре да се

виде, дакле једно те исто. Првој и другој се јављају

духови прошлости, на шта оне реагују 'дај шта

даш', а пета ужива у свом разводу, али прижељкује

стари живот, живот током брака.

Свака прича своју причу, једна другу не слушају и

сјајно функционишу. Али… Дати некоме другу

шансу исто је као да му даш други метак за

пиштољ, јер те је промашио први пут. Девојке које

су стално у комбинацијама, требало би да се

скрасе и испробају нешто ново – везу на дузе

стазе. Ниси му се допала након првог састанка?

Нађи нешто добро у свему томе. Биће још

разноразних састанака и промашаја, навикни се на

то. Стара љубав у новом оделу? Варка. Неће никад

моћи да пређе преко ствари које сте радили док

њега није било у вашем животу, а ни ви нећете

остати равнодушни на његове несташлуке. Људи

се мењају временом, и сумњам да бисте му се ви

као нова особа допали, с обзиром на то да се

заљубио у стару вас. The show must go on!

Живот после развода је нови живот. Слобода

коју сте добили. Цените то и гледајте само

напред. Водите се тиме да је било лепо док је

трајало, али очигледно не довољно, чим се

није наставило.

Ја ни филм не гледам након што га

зауставим како бих отишла до

кухиње. Прође ме жеља. Смислим

неку нову занимацију. И гледам да

је увек боља од претходне. Боље је

бити сам него са било ким. #sotrue. ■

Дапж кгзлйг днргр хакор жопл чг зал да йр дах днргж йгпаз еа

мжхплш, чгн пг чг мнлйахжл мнвж мрп.

18

злазим из тунела. Чује

се моја омиљена песма.

Није битно која је, си-

гурно не бисте ни разумели за-

што баш она. Једноставно, ме-

не мотивише и то је и више

него довољан разлог да ме

испрати у ринг. Има још

пар људи за које знам да су

уз мене, али песма се, за

разлику од њих чује.

А и у том рингу ме че-

ка неки чудак. Он се-

бе назива шампио-

ном. Да би неко по-

стао шампион, пр-

во мора да схвати

да је освајање шам-

пионског појаса лак-

ши део посла. Тежи део

и прави шампионски тест

је шампионски приступ, сва-

ком мечу, сваком противнику,

али и целом животу. Мада, је-

дно му се мора признати. Има

публику. Можда и није заслу-

жио све те обожаваоце, али их

има у шаци. И они очекују шоу.

Нису ни свесни какав шоу их

чека. Шоу од некога ко није

шоумен. Чак сам сам себи из-

мамио осмех испод ове капу-

љаче. Ваљда нико није видео.

Не бојим се да неко помисли да

сам луд, то већ сви мисле још

откад сам изазвао овог чудака.

Да, знам да је он својим обожа-

ваоцима оличење нормалног и

савременог спортисте, али је за

мене чудак. Не подносим аро-

ганцију и надменост. Шоумен? Ко бре он умишља да је?

Пут кроз публику је мучан. Нису баш пријатељски на-

стројени. Уверен сам да ће се то променити, такви су

људи данас. Једноставно воле победнике. Полако доспе-

вам у посебно стање ума, као и пред сваки меч. Ипак,

чујем неке бројеве. Чујем да нагађују у којој рунди ћу

бити нокаутиран. Опет онај осмех. Почињем да се бри-

нем за себе.

Још увек не скидам капуљачу. Мој тим је-

сте иза мене, али их полако заборављам. И

она песма почиње да бледи. Ни лица оних

малобројних људи који су уз мене се уско-

ро нећу сећати. Све је то сада небитно,

битно је оно што ме чека у рингу.

Осврћем се и покушавам да ви-

дим очи некога из публике. Као

да сви избегавају поглед очи у

очи, то мора да значи нешто.

Ипак је оно нагађање страх за

свог љубимца.

Кад мало боље размислим, после по-

беде не желим да ме поздрави пу-

блика. Не желим да ме прихвате као

шампиона. Морао бих да им отпоздра-

вим, а то би било лицемерно и са моје и са њихове

стране. Гледаћу да то избегнем по сваку цену. И да, знам да ћу да

победим, али то нисам причао новинарима, то је нешто моје. Нешто у

шта ме је уверила сва крв и сав зној који сам пролио док сам се

спремао за овај меч. Зато ми ти глупи коментари оног чудака и

публике и измаме онај глупи осмех. Поправићу то једног дана. Сада је

сасвим небитан.

У рингу сам, поздравио сам се са својим противником. Видим да ме

гледа са висине иако сам виши. Сасвим ми одговара то. Враћам се у

свој угао, по последњи пут се сећам оних пар лица која то заслужују.

Не идем у рат, али је овде све могуће. Чак се и не бојим, није ми први

меч, али је свако од њих, на неки начин, део мог живота.

Поново број. Прва рунда и провера снаге противника. Видим да хоће

да уђе у директну борбу, зна да ту немам никакве шансе. А ја, ја се

трудим да опонашам Клеја. Чекам прилику, и ту сам и нисам ту. На ►

Чрчгй ромлнгкл бнлчащг орджчг, кадай ог да кжчг лдилдгка

нгугмужча еврза. Јгдва ропачгй ж каопавшай да мигхгй мл нжкгр.

Мг йлгр да ог жозшрфжй, опжгиг ор йг кгзг млпжокрпг гйлужчг, оад

вжхг кжоай ожгрнак р млбгдр.

19

неки начин, свуда сам по рингу. Видим да је збуњен, очекивао је

велику размену удараца. И опет онај осмех. Мислим да почињем да га

мрзим.

Чујем да публика негодује, пет рунди је прошло, а ништа спектакулар-

но нису видели. Ништа осим мог измореног противника који не може

да ме нађе у рингу. Свега неколико удараца смо разменили. По први

пут у каријери, почињем да слушам публику. И у маси свих тих гла-

сова, учинило ми се да сам чуо неки познат глас. Мало је рећи да ми је

било драго. И таман када сам помислио колико је то лепо, уследио је

директ, бело пред очима и нокдаун.

Чујем успорено бројање судије, надам се да није одложена рецепција

звука. Једва устајем и настављам да плешем по рингу. Не могу да се

искључим, стигле су ме неке потиснуте емоције, сад више нисам

сигуран у победу.

Изгубио сам појам о времену, још неколико пута сам чуо звоно и ишао

до свог угла. Тренера нисам ништа разумео. Није ни било потребе,

знао сам да је у протеклим рундама чудак доминирао и да, ако хоћу да

победим, морам да га нокаутирам.

Нова рунда почиње, свестан сам да услед удараца слабије видим на

лево око. Плешем, и чекам. Почињем да осећам нешто чудно. Као да

ми гори кожа. Вратио сам се, поново сам онај стари, и крећем да

анализирам његове покрете. Видим да је кренуо са крошеом, измичем

се и директом га обарам.

Чекам да устане. Ја први не мо-

гу да поверујем да сам му задао

такав ударац, могу мислити ка-

ко је њему. То је тотално нети-

пично за мене. И сада, уместо

да ми свака та секунда буде

као година, некако ми брзо

пролазе. Сувише брзо, чекам да

се пробудим. Као у трансу сам.

И даље не устаје. Чујем да сам

победио. Да, добили су сенза-

цију. Добили су шоу.

Публика тапше, сада су оду-

шевљени оним што сам прика-

зао. Заборавили су човека ко-

јем су сада најпотребнији. Узи-

мам појас, поздрављам се са

њим, чуло се моје „Хвала“ из

пристојности. Ништа више од

тога, излазим из ринга, изла-

зим из хале. Поздрав нису за-

служили, на крају крајева, ни

то није моја публика. Чак нема

ни оног глупог осмеха. Само не

могу да сачекам да постанем

свестан успеха. Свестан броја

један. ■

20

Ово је само празан дах мојих иструлелих снова,

борба за тебе,

за сваку сен над твојом обрвом

и терет који носиш кад си са мном.

Не треба да ме жалиш,

моја лутања беспутицама

и мраз у мом грлу

говоре довољно сами за себе.

Удари ме,

повреди его бескрајних снова,

уз свитање откриј шта сам и ко

желео да постанем.

А сама стојиш на катрану,

горак уздах се никад није ни наслутио

и покушао да се успротиви

твојој храбрости.

Где ћеш бити сутра?

Моја самоћа не би хтела

и не би смела

да буде само то.

Ништа неће нестати,

а осмеси ледиће цваст младе трешње.

Само гледај,

и разумећеш где сам.

Крај ногу ти,

блед,

видљив,

уморан,

лежим.

Не дирај ме,

само гледај,

мирно,

и разумећеш ко сам.

21

22