Богословско братство бр. 17

Електронско издање часописа Богословско братство / сва права задржава www.bogoslovija.org

УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРАДесетогодишњица матуре (3 стр.)

ТЕМА БРОЈАЗавјештај органе - даруј живот! (4-5 стр.)

ХРИШЋАНСКЕ СВЕТИЊЕБазилика Светог Петра у Риму... (6-10 стр.)

ИНТЕРВЈУЕпископ др Антоније (Пантелић) (11-13стр.)

ДРЕВНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕХуни (14-16 стр.)

РИЗНИЦА МУДРОСТИАлберт Ајнштајн (17 стр.)

ПОКЛОН ПОСТЕРМатурантска посјета Истанбулу (18-19 стр.)

БОГОСЛОВЉЕПророштво као нарочит дар од Бога (20-23 стр.)

ФИЛМ, МУЗИКА, КЊИЖЕВНОСТФилм: In Time (24 стр.)Нови албум “Неверних беба” - Праштам (25 стр.)Књижевност: Томас Транстремер (26 стр.)

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТМехмед-паша Соколовић (27-29 стр.)

СПОРТГладијатори садашњице... (30-31 стр.)

ИЗ ЖИВОТА БОГОСЛОВИЈЕНовости (30-35 стр.)

Sadr`

aj:

Година XII, Бр. 17.,мај 2012. године

Часопис Богословије“Свети Петар Дабробосански”

у Фочи

Излази са благословомвисокопреподобног архимандрита

мр Лазара (Лазаревића)ВД. Ректора Богословије

Главни и одговорни уредник:Никола Ковач, професор

Замјеник главног уредника:Димитрије Станојевић

Лектура:Сузана Катава

Фотографија:Дејан Крстић

Бранимир Пушоња

Редакција:Небојша Лазић

Небојша ЂогатовићСтефан Мирковић

Милан БајићОгњен Будић

Миљан АлексићТомислав Поповић

Контакт:Редакција Богословског братстваСрпска Православна Богословија

Светог Петра ДабробосанскогВелечево бб, 73300 ФочаРепублика Српска, БиХ

Skype налог: b.bratstvoe-mail: [email protected]

www.bogoslovija.org

Штампу овог броја часописа помогао:протојереј Марко Јовановић,

парох треће франкфуртске парохије

Umjesto predgovora...

w w w . b o g o s l o v i j a . o r g

Имена ученика другог кола:

Арсеније Д. Бован, Драган Г. Жарић, Ђорђе Н. Лукић, Душко Р. Радић,

Драгољуб М. Богосављевић, Драган А. Живковић, Милан М. Марић,

Недељко М. Васиљевић, Александар З. Јаловљевић, Младен И. Микавица,

Слободан Н. Рехнер, Огњен Р. Вељанчић, Дејан В. Радовић, Младен М. Јовановић, Владан В. Милојевић,

Радиша Н. Сеочанац, Драган Р. Гороњић, Никола М. Ковач, Синиша В.

Пајкановић, Далибор С. Симуновић, Младен. М. Дробњак, Синиша Т.

Којовић, Златко В. Пејаковић, Стеван С. Стевановић, Дарко Б. Ђукановић, Бојан

Б. Кулашевић, Љубиша Д. Пејанић, Александар П. Цвијетић, Немања П. Ерак, Срђан М. Кулашинац, Саша Р.

Предовић, Ранко Ч. Цвјетковић.

3

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА МАТУРЕДРУГОГ И ТРЕЋЕГ КОЛА ФОЧАНСКИХ (СРБИЊСКИХ) БОГОСЛОВА

Ове године, двије генерације наших богослова славе десетогодишњицу матуре. У питању је друго и треће коло фочанских богослова - посљедња петогодишња и прва

четворогодишња генерација богослова.Већина од њих су данас велика имена

наше Свете Цркве и уважени свештеници, професори, наставници и прије свега

пастири Христови.

Управа наше школе честита десетогодишњицу матуре

нашим некадашњим богословима:

На многаја и благаја љета!!!

Генерација 1997-2002(II коло србињских богослова-Србиње)

Генерација 1998-2002(III коло србињских богослова-Србиње)

Имена ученика трећег кола:

Крсто М. Авдаловић, Видак М. Вујадиновић, Славен М. Вукомановић, Мирко М. Крупниковић, Бранислав Б. Лукић,

Ђорђе З. Марић, Димитрије Н. Обрадовић, Синиша М. Пајкановић, Ненад Т. Петровић, Милован. М. Проле, Дражен М. Стевановић, Душан М. Степановић, Дане З. Трифуновић,

Зоран М. Филиповић, Синиша Б. Шаренац, Горан М. Милановић, Миладин Ж. Митровић, Драган Р. Негић, Милан

З. Јевтић, Његослав К. Јелисић, Горан Д. Кларић.

Овом приликом позивамо све наше некадашње богослове да нам се

на вријеме јаве око организовања прославе матуре!

Tema broja

4 w w w . b o g o s l o v i j a . o r g

аутор: Димитрије Станојевић

Листе чекања на органе су предугачке. У нашем региону оне годишње достижу и број

1500, у које спада и немали број младих. Потребно је извршити трансплантације бубрега, јетре,

рожњаче срца. Нажалост, већина ових болесника не дочека да им

се пресађивањем органа продужи живот, из разлога што нема довољно

одговарајућих органа.* * *

Повећавањем броја органа за транспланта-цију повећава се и могућност да се нашим ближњима, или особи којој је то

потребно, продужи живот даривањем органа. Завјештавањем органа свјесно дарујемо живот исказујући највиши ниво људске солидарности и племенитости. Завјештани органи једне особе спашавају најмање четири живота. Могу се узети

сљедећи органи: срце, плућа, панкреас, јетра, цријева, крвни судови, кожа, коштано ткиво, рожњаче.

КАКО ЗАВЈЕШТАТИ ОРГАНЕ?

Доласком у Клинички центар и пријављи/вањем за завјештање органа потенцијални давалац се упућује на прегледе. Послије обављених испитивања и утврђивања да давалац нема малигне болести, односно дијабетес или неко од психичких обољења, он ступа на листу. Листа давалаца се редовно ажурира на Републичком нивоу. Као доказ о завјештању, давалац добија тзв. „донорску картицу“.

ГЛАС СПЦ

Епископ шабачки Господин Лаврентије, први је од црквених великодостојника Српске православне цркве који је завјештао органе. “Немам ни новца, немам ништа да оставим својим ближњима, али драга срца поклањам органе ближњем своме који је у невољи, да

w w w . b o g o s l o v i j a . o r g 5

Tema broja

нешто пред Богом заслужим у овом погледу”, рекао је владика Лаврентије. Владика је нагласио да је завјештавање органа ствар слободне воље, љубави и поштовања људског достојанства и препоручио свима завјештање органа. Слиједећи примјер свога архипастира, четрдесет свештеника Шабачке епархије завјештало је своје органе.

Његова Светост – Патријарх српски Госпо-дин Иринеј, подржао је завјештање органа ријечима: “завјештање и даривање органа не само да су дозвољени, већ и заслужују сваку похвалу са становишта хришћанског морала. То доброчинство и љубав према ближњима, даривање органа, за живота или у смрти, не означава само љубав према крвним сродницима, него и према свим другим људима”.

ПРИМЈЕР ПОЗНАТИХ

Људи чија се мишљења поштују и уважавају јесу битан фактор у друштву, када се ради о хуманом гесту. Јавно изражавајући свој став, посебно као нечији узори или примјери успјешних и моралних људи умногоме доприносе промовисању хуманих идеја и хришћанских принципа. На нашој јавној сцени промовисању завјештања органа личним примјером допринијели су: Епископ шабачки Господин Г. Лаврентије, Драган Бјелогрлић – глумац, Бранка Катић – глумица, Владе Дивац – бивши кошаркаш и предсједник Олимпијског комитета, Радош Бајић – глумац и Милорад Мандић – глумац.

Проширивањем мреже добровољних давалаца органа наша земља стиче могућност да приступи Европској мрежи донатора. Ступањем

Вла

дика

Лав

рент

ије,

пот

пису

је д

онор

ску

карт

ицу.

у ту мрежу, болесници са нашег подручја могу да конкуришу за потребан орган и што прије дођу до истог. Нашој земљи су потребни донори како би спасили животе хиљадама обољелих којима је трансплатација неопходна. Искључиво едукацијом и ваљаним информацијама може се успјети у борби против заблуда и предрасуда које постоје по питању завјештања органа. Заблуде и предрасуде свакако постоје и углавном се тичу злоупотреба, које немају судску и полицијску позадину.

Завјештање органа је највећи чин хуманости, љубави и доброчинства које човјек носи у себи. То је велика одговорност према себи, најближима и болеснима, те као таква представља етику новог живота. Ту етику требамо потенцирати и практиковати, слиједећи примјере и савјете наше Свете Цркве и човјекољубивих појединаца.

Промовисањем завјештања органа и његовим омасовљавањем, стварамо

банку органа, а ту није реч о фрижидеру, већ о информационом систему са подацима о свим потенцијалним

донорима.

Hri{}anske svetiwe


BAZILIKA SVETOGPETRAU RIMU-VJE~NAGRA|EVINAVJE~NOGGRADA

Престоница свијета – Рим, вијековима је била поприште и мецена великих људи, епохалних научних достигнућа

и очаравајућих архитектонских чуда. Културе и периоди људске историје су пролазили, али Рим је задржао своју улогу на Апенинима и у свијету, свој шарм и достојанство. Из тог

разлога, овај град носи титулу Вјечити град.

аутор: Небојша Ђогатовић


Hri{}anske svetiwe

Експанзија хришћанства условила је корјенити заокрет у историји овог града. Наиме, културна демографска

подлога била је саврешено мјесто за проповијед хришћанских мисионара, па је стога у Риму, већ у почетку створена јака хришћанска заједница. Са настанком мирнодопског периода, Рим преображава свој стари изглед, добијајући потпуно хришћанско рухо. Томе су, прије свега, допринијели фасцинантни храмови, чија љепота данас мами милионе туриста и вјерника широм свијета. Међу њима, суверено доминира Базилика Светог Петра.

Почеци ове велељепне грађевине везани су за 326. годину, када је цар Константин на молбу папе Силвестра подигао цркву на мјесту гдје су, по предању, сахрањени мученици из Нероновог доба. Међу гробовима мученика налазио се и гроб апостола Петра, који је, како каже традиција,

узидан у апсиду храма. Та првобитна грађевина у спољашњем изгледу није уопште одступала од изгледа старих римских базилика (вијећница), па је из тог разлога овај назив задржан све до данас. Комплекс се састојао од великог дворишта званог атириј, који је био испуњен разним киповима и библијским представама, и од петобродне римске базилке, направљене углавном од дрвета.

Осим мањих измјена у V вијеку, Базилика је задржала свој стари изглед све до понтификата папе Јулија II (1503 – 1513), човјека чудних опсесија и одлука. Папа Јулије је, наиме, као и већина његових савременика из доба ренесансе патио од „слабости према камену“. Стога је унајмио талентованог тосканског вајара Микеланђела Буoнаротија, да му унутар Базилике Светог Петра сагради гробницу. Међутим, док је Микеланђело на Сицилији бирао мермер од којег ће саградити папино постсмртно почивалиште, Јулије II је увидио да Базилика неће моћи издржати радове,

те да јој је потребна хитна радикална промјена. Он је ангажовао архитекту Доната Брамантеа, који је 18. априла 1506. године срушио 1200 година стару Базилику, и отпочео градњу највеће цркве хришћанског свијета. Због тога што је срушио једну од најстаријих тадашњих хришћанских богомоља, Браманте је назван „мајстор рушења“. Брамантеов план градње темељио се на уписаном византијском једнакокраком крсту, који је на сваком краку имао још по четири византијска крста. Такође, Браманте је желио изградити куполу по узору на куполу Адријановог Пантеона – храма свих богова. Реализацију овог веома доброг плана осујетила је Брамантеова смрт 1514. године. На чело градње сада долази Рафаело Санти, човјек који је сматран за највећег умјетника у Италији свога доба. Рафаело је имао план да радикално промијени Брамантеов тлоцрт и уметне уписани латински, умјесто византијског крста. Но, и њега

је спријечила смрт 1520. године.У овом периоду, финансирање изградње

цркве је, због недостатка новца проузрокованим ратовима са Француском, али и папском раскошности, доведено у питање. Да би наставио са градњом, папа Лав X (1513 – 1521) je oсмислио један од највећих промашаја у историји римокатоличке цркве – трговање опростима или индулгенције. Наиме, Лав X је 31. марта 1515. године, својом булом, дао овлаштења Алберту Брандебуршком да на територији своје бискупије наредних осам година даје опросте гријехова искључиво у замјену за новац. Наравно, половину новца добијао је лично папа. Изреволтиран оваквим папиним поступцима, свештеник Мартин Лутер је прикуцао 95 протупапских теза на врата цркве у Витенбергу. Основна мисао тих теза је била да Бог дијели опроштаје не за новац, већ из љубави. Народне масе, свјесне погубности папске политике, те изреволтиране социјалном

неправдом, лако су прихватале Лутерову реформу. Тиме је покренута вјерска сецесија унутар римокатоличке цркве, која је у историји позната као Реформација.

Активнијем раду се приступа тек 1546. године, када на чело градње долази по други пут Микеланђело (сада већ седамдесетдвогодишњи старац). Микеланђело се вратио Брамантеовом пројекту, допунивши га одређеним измјенама. Он је проширио пројекат куполе, која је тиме добила гигантске размјере. Како је то обично бивало при изградњи ове Цркве, ни овај архитекта није доживио реализацију свога плана. Микеланђело је умро 1564. године, а градњу је наставио Ђакомо Дела Порта. Црква је коначно завршена тек 1624. године под вођством архитекте Карла Мадерна, који је примјенио Рафаелов план и унутрашњост трансформисао у облик латинског крста.

Свеукупно, изградња ове колосалне гра-

ђевине трајала је више од 150 година. Све до краја прошлог вијека, црква Светог Петра је била највећа хришћанска грађевина. Престигла ју је Notre-Dame de la Paix у Јамасукру у Обали Слоноваче, која је рађена управо по узору на њу. Упркос томе, Базилика Светог Петра са

Hri{}anske svetiwe


У унутрашњости базилике налази се кип Пиета, једино Микеланђелово

потписано дјело. Микеланђело је имао обичај да се не потписује, па су, према традицији, ломбардијски посјетиоци почели ово дјело приписивати другом

човјеку. Микеланђело се због тога ноћу ушуњао у Базилику и уклесао своје име.

капацитетом 60.000 људи може примити највећи број вјерника на свијету. Базилика је дуга 211,5 и висока 136,5 метара. Заузима унутрашњу површи-ну од 1,5 хектара. Оно што свакако плијени пажњу посјетилаца је велељепна купола чије размјере остављају без даха. Купола има унутрашњи промјер 42 метра, а висока је невјероватних 43 метра, тако да се са њеног врха може видјети 30 километара удаљено море. У куглу која држи крст на врху куполе може стати чак 12 људи. Осим ове главне куполе, Базилику краси још осам мањих купола. У унутрашњости базилике налази се 800 стубова, 390 гигантских кипова и 45 олтара. Простор украшен мозаицима заузима површину два фудбалска терена. Предулаз у базилику, широк 115 и висок 45 метара, један је од њених најимпресивнијих дијелова. Изнад њега се налази балкон са којег папа износи посланицу Urbi et orbi (граду и свијету).

У Базилици је сахрањено више од 100 ранохришћанских мученика, као и велики

број латинских богослова и римских папа. Међу њима су свакако најпознатији

и најпосјећенији гробови Блаженог Јеронима, Пија IX и Јована Павла II.


Hri{}anske svetiwe

У Базилици се налази величанствени

балдахин (кров изнад главног олтара), који представља највеће умјетничко дјело направљено од

бронзе. За израду овог фасцинантног дјела, умјетнику Ђан Лоренцу

Бернинију било је потребно пуних осам година. Балдахин је висок

невјероватних 29 метара, а посебну драж му даје позлата

и одсјај коју она ствара.


Hri{}anske svetiwe

На тргу испред Базилике се налази 25 метара дуг обелиск, који је иначе

Калигула поставио у Неронов циркус.

У близини мјеста гдје се налази Базилика, постојао је у Нероново доба циркус, у којем су убијани хришћани.

Захваљујући археолошким истраживањима, 1965. године је у

подземној крипти пронађен гроб за који се сматра да је хумка апостола Петра.

Чувени вајар Бернини искипао је лик папе Александра VII на врло

специфичан начин. Он је папу представио са пјешчаним сатом

истеклога времена, при чему се папа успаничено моли да му се продуже дани. Овај пјешчаник је, наравно,

касније уклоњен.

У Базилици је крунисан Карло Велики 800. године.

У Базилици постоје Света врата која се отварају само у јубилејној

години. То је посљедњи пут било 1950. године, након чега су зазидана.

Занимљиво је споменути да Микеланђело никада није долазио на мјесто градње базилике, већ је

радовима управљао уз помоћ својих помоћника, који су извршавали његова

упутства.

Иако је започео градњу цркве због намјере да се у њој сахрани, папа Јулије

II ипак није покопан у цркви Светог Петра, већ у оближњој цркви Светог

Петра у оковима.

Папа Лав X је остао познат и по својој чувеној изреци : „Бог нам је дао

папинство, уживајмо у њему“.


Intervju

У овом броју часописа Богословско братство, имали смо велику част да разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом моравичким Г. др Антонијем (Пантелићем), настојатељем Подворја СПЦ у Москви и викаром Његове Светости Патријарха српског.

Биографија:

Владика Антоније је рођен 23. јула 1970. год. у Ваљеву. Послије основне школе уписује се у Богословију у манастиру Крка гдје као ученик ове школе прима монашки постриг (23. септембра 1988. год.). Године 1989. бива рукоположен у чин јерођакона, а двије године касније у чин јеромонаха. По завршеној Богословији уписује студије на Московској Духовној Академији. Студије успјешно завршава 1996. год., стекавши звање кандидата богословских наука. У периоду од 2000. до 2002. год. предаје у Богословији Св. Петра Дабробосанског у Фочи и обавља дужност настојатеља Саборног храма у Сарајеву. На приједлог патријарха српског Г. Павла, Свети архијерејски синод, изабрао га је за старјешину Подворја СПЦ у Москви. Свети архијерејски сабор, на свом редовном мајском засједању 2006. год., изабрао је Владику Антонија за викарног епикопа моравичког. Епископ Антоније је 24. марта 2008. године у Москви, пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) одбранио научни степен доктора теологије уз сва права, привилегије и почасти, за научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“.

Преносимо вам разговор који је испред нашег часописа водио наш уредник Г. Никола Ковач.

Епископдр Антоније

(Пантелић):

“Бити правихришћанин,

нарочитоу данашњем

времену,је веома тешко,

али није немогуће”


Intervju

На самом почетку нашег разговора, осјећамо потребу да Вам се захвалимо што сте и поред свих својих обавеза издвојили вријеме за нас. Вјерујемо да ће нашим читаоцима бити интересантно да чују у чему се састоји Ваш рад као представника СПЦ у Русији?

Хвала и вама што сте ме контактирали, а морам рећи да ме је ваш позив у итекако обрадовао. Што се тиче посла који обављам у Русији јесте тај да сам ја, попут представника других помесних православних Цркава, старешина храма или како се то још назива Подворја наше Цркве у Москви. Познато је да је Српска Црква и раније имала духовнопредставништво у Русији које је, нажалост, затворено у време Октобарске револуције и појаве комунизма. Године 2002. оно је обновљено и ево постоји већ 10 година. Поред великог броја административних и службених обавеза, свакако централно место заузима богослужење не само за Србе који живе и раде у Москви већ и Русе за које храм где се налази Подворје, представља духовну ризницу и место окупљања. Краће речено, мисија наше Цркве у Русији јесте очување и јачање духовног јединства наша два словенска народа.

Поменули сте да се ове године навршава десетогодишњица постојања Српског Подворја. Како би сте оцијенили досадашњи рад и односе између Српске и Руске православне Цркве?

Да, ове године наше Подворје слави јубилеј, прву деценију свога постојања. Ако бих правио један историјски пресек онога шта је учињено

били су професори у овом расаднику духовности. Слушати предавања од професора попут: +М.М.Дунаева, +архимандрита М.Мормила, А.И.Сидорова, А.И.Осипова, Н.К.Гаврјушина, Б.А.Нељубова, В. Асмуса, К.Е.Скурата и др., за мене је представљало неописиво задовољство и снажило ме за сво време студија. Знање које сам овде стекао, користило ми је и у раду у Богословији у Фочи, Музичкој Академији у И.Сарајеву и сада на Православном универзитету Св. Јована Богослова У Москви. Свакако, круна мог образовања била је одбрана докторске дисертације пред Међународним

академијским акредитационим и атестационим комитетом што је за мене било још једно ново искуство у стицању теолошког знања.Монашки постриг сте примили још док сте били богослов у манастиру Крка. Да ли нам можете рећи шта је то утицало на Вас, као веома младог богослова, да се одважите на овај

нимало лак позив?Ја потичем из породице

где је било више свештених лица. Када сам одлучио да упишем Богословију, моји родитељи су ме у томе подржали. Мој брат, који је тада већ завршио Богословију, такође је много утицао да препознам и осетим призив у свом младом бићу. Божија одлука је била да дођем управо у манастир Крку који је тада, баш као и данас, представљао центар Православља у Далмацији. Тешко би било дати прави одговор шта ме је то приволило да изаберем монашки живот, али могу рећи да је то била прекретница у мом животу и да сам тада, као што сте малочас рекли - као млад

за протекли период, морао бих нагласити да су плодови сарадње и односа двају цркава итекако видљиви. Познато вам је да су у више наврата делегације и једне и друге цркве боравиле у радним посетама на којима је урађено много по питању јачања Православља уопште. Велики број наших студената боравио је у Русији где су стекли образовање на духовним школама и академијама које важе за једне од најугледнијих у православном свету. Данас, они су велика имена и обављају важне послове, истовремено ширећи и преносећи духовност коју су осетили и примили боравећи у овој непрегледној земљи. Мислим

да је много учињено за ових десет година али исто тако су постављени снажни темељи за даљу сарадњу и братску мисију.

Ви сте своје високо образовање стекли у Русији, а дужи низ година предајете на Православном универзитету Светог Јована Богослова у Москви. Можете ли нам рећи какав је квалитет богословске мисли у Русији?

Ја сам имао велику част али и срећу да сам у два наврата усавршавао своје теолошко знање у школским духовним центрима РПЦ. У време када сам студирао на Московској Духовној Академији, велика и звучна имена руске теологије,


Intervju

богослов, у тренутку сазрео и постао одраслији од својих вршњака. Кроз пар месеци сам рукоположен у чин јерођакона тако да сам врло рано почео са служењем које траје ево већ трећу деценију. У сећању су ми остале Литургије на којима сам саслуживао Митрополиту Николају који је тада био епископ далматински и Ректор Богословије у манастиру Крка.

Двије године сте предавали у нашој Богословији. Имали сте прилику да прошле године будете гост наше школе и упознате се са радом професора и ђака. Да ли се по Вама ишта променило од 2002. године када сте постављени за настојатеља Подворја у Москви, а ако јесте да ли на боље?

За две године колико сам предавао у Богословији у Фочи, имао сам прилику да се упознам са животом професора и ђака и функционисањем средњошколског образовања наше Свете Цркве. Оно што свакако прво привлачи пажњу при доласку у Богословију јесте прелепи новоизграђени храм који доминира целим комплексом. Не само да заузима централно

Још једном се захваљујем за ваш позив на разговор. Радује ме чињеница да могу да се обратим младим људима који представљају највеће благо нашег народа и наше Цркве. Оно што је по мени важно за њихов узраст јесте спознаја да у сваком тренутку треба да осете Божији призив у себи и да таланте које им је Бог даровао, умноже и искористе на најбољи могући начин како се неби десило да их закопају и испусте. Од њих се тражи да поштују своје родитеље и своје ближње јер ако то чине тако ће и њих поштовати. Бити прави хришћанин, нарочито у данашњем времену, је веома тешко, али није немогуће. Треба бити истрајан и спреман ухватити се у коштац са изазовима. Све ово ће бити могуће само ако у себи имамо љубави јер љубав јесте највећа врлина из које све проистиче. Бог вас благословио!

Драги Владико хвала Вам за разговор и за вријеме које сте издвојили за нас. Вјерујемо да ће многи читајући Ваш интервју пронаћи нешто за себе. Свако добро у Вашем даљем раду жели Вам Уредништво часописа Богословско братство!

место у кругу већ, а имао сам прилику да се у то убедим, заиста представља центар духовног живота ове установе. Сама зграда је доста обновљена и модернизована што је за сваку похвалу. Још једна од позитивних ствари јесте и млади колектив на челу са Високопреподобним Архимандритом Лазаром који својски носи цели терет нимало лаког задатка управљања овом школом. Увек се лепо осећам када дођем у Богословју у Фочи мада је то данас ретко јер обавезе и даљина то не дозвољавају.

Из извештаја који долазе из Русије, могли смо се упознати да је храм у ком је смјештено Подворје доживио процват по питању уређења и унутрашњости и спољашњости. Који су Ваши даљи планови по питању рада на Подворју у Москви?

Храм Светих апостола Петра и Павла у ком је смештено Подворје СПЦ, јесте један од ретких храмова који никада није био затваран (мислимо на период кумунистичке власти која је затварала али и рушила храмове у Русији). Међутим, са друге стране није било дозвољено да се у њему и на њему врше било какви радови. Због свега тога, храм је доста пропао и налази се у јако лошем стању. Ми смо успели да у многоме средимо стање у складу са могућностима које су нам на располагању. Обновили смо и помоћне зграде око храма у којима се налазе канцеларије и просторије за рад Подворја. Отворили смо и поклоничку агенцију као и школу за веронауку за Српску и Руску децу. Планирамо да у времену које је пред нама обновимо позлату на храму и изградимо капелу у спомен Светога Саве. Наравно, ово су само неки од планова јер сам храм је подигнут давне 1700. године и као такав изискује непкрекидна улагања за одржавање.

За сами крај нашег разговора, а обзиром да нашу читалачку публику сачињавају углавном млади људи, која би била Ваша порука њима?

Фот

огра

фиј

е: П

осје

та

Све

тој

Зем

љи, ј

ануа

р 20

07. г

од.


Drevne civilizacije аутор: Небојша Лазић

ATILINI

Атила “Бич Божији“

SVAJA^I

EMILOSRDNI

HUNIПостоје многе теорије о њиховом настанку. Једна од

њих јесте да потичу из Монголије, тј. да су били припадници Схунг-ну народа. Ово је био назив за

ратнике на коњима који су били чувени по својој способности у ратовањима и прецизности. Коријен ријечи Хуни у преводу значи ратник – дивљи ратник, што и јесте особина Хуна. Међутим, археолошким ископавањима и проналажењем остатака ових ратника, урађена је ДНК анализа на оба народа и није било никакве сличности међу њима. Према томе, ово за сада остаје само легенда која датира из раних вијекова кинеских извора.

Многа истраживања су спроведена око хунског језика. Ништа конкретно није нађено осим пар ријечи (медос, камос, страва) које упућују на старе словенске језике. Ту су старобугарски, српски, а помиње се и мјешавина монголског и турског.

Успон, ратови и пад Хуна

Хуни су били народ турско-татарског поријекла и монголске расе. Живјели су у самом средишту Азије. У почетку су често ратовали са монголским племенима и другим азијатима. У Азији су им највећи непријатељи били Кинези, са којима су непрестано ратовали. Кинези су управо због одбране од Хуна подигли чувени Кинески зид. Након великих борби, Хуни одустају од кинеске земље и тунгушког племена Сиен-Пи. Видјевши да не могу уништити кинеску цивилизацију, одлучују се на дугачак пут према Западу, гдје су забиљежена велика освајања и бруталне битке. Зауставили су се на тренутак код Кавказа да покоре Алане. Битка против њих није била тешка тако да су се походи могли наставити. Када су уништили државу Алана, одлучују се на освајања по Европи. Убрзо освајају Остроготско краљевство и пролазе кроз „Врата народа“ (планина Урал) гдје покрећу велики број племена на сеобу (нпр. Визиготе, Германе и Словене).

Од околних народа су добили дозволу за успостављање државе која је била федерат, да би се населили у областима Паноније. Саградили су своја утврђења и направили стратешки положај одакле ће ударати на обје римске империје.

Хуни су народ који се појавио

сасвим изненада на историјској

сцени Европе и за незнатно вријеме промијенио њен

демографски изглед. Они су били освајачки

народ ког су се бојали и

њихови најљући непријатељи. Од

простог номадског народа, постали су освајачи чувени по својој окрутности. Међутим, након

невјероватно брзог успона, за кратко вријеме нестају

као народ.

15w w w . b o g o s l o v i j a . o r g

Drevne civilizacije

Као помоћ су им били Илири или Словени који су исто тако ратовали против Византије. Византија је у то вријеме имала бројне непријатеље и није била у стању да се одбрани и од напада Хуна.

Под вођством Атиле и Бледа (заједно су владали), Хуни доживљавају врхунац своје моћи. Тада се одлучују на велики корак – савез

са Западним Римским Царством. Атила је овим чином желио обезбједити да не ратује на два фронта, због тога што одмах улази у рат са Источним Царством. У рату су Хуни доказали своју надмоћ освајењем великог броја Византијских градова. Византијски цар Теодосије II, одлучио је да потпише мир 441. године и да плаћа данак, иако се већ увелико налазио у рату са Вандалима који су освојили Картагину у Сјеверној Африци. Примирје није дуго трајало и већ 443. године Византија не плаћа данак. Атила увиђа да му се отворио пут до Византије кроз Илирик. За то вријеме, цар Теодосије диже велика утврђења око Цариграда. Атила осваја Наисус (Ниш) и креће дуж ријеке Нишаве и осваја затим Сердику (Софију), Филипољ и Аркадиопољ и убрзо долази до тврђава Цариграда. Након битке око зидина града, Византија бива побјеђена. Како Атила није имао развијену опрему за пробијање утврђења, Хуни не освајају Цариград. Цар Теодосије потписује примирје и плаћа Хунима око 2.000 кг. злата чиме му се утростручује годишњи данак. Атила је убрзо отровао свога савладара Бледу (445. године) и сам преузима власт над Хунима.

Након тога, Атила одлучује да нападне и Западно римско Царство што и чини 441. године. Са јаком војном машинеријом, лако долази до Италије (442. године). На мети је центар моћи римског царства. Код Минција му у сусрет излази папа Лав I, који успорава напад Хуна на Рим. Атила је због глади и болести своје војске

приморан да се повуче. Доноси одлуку да поново нападне Византију, али убрзо умире тако да не успјева у намјери. Након Атилине смрти, као претенденти на престо појављују се његова три сина. Суочивши се са побунама, а на крају и сами са собом, доводе силни народ до руба уништења. Хуни се полако распадају и нестају са лица земље, стапајући се са осталим народима.

Друштво

Хуни су били народ који је живио номадским начином живота, тако да су стално били у покрету. Они су се, лутајући по планинама и шумама, од рођења навикавали да подносе хладноћу, глад и жеђ. Облачили су се у одјећу од лана или састављених кожа пољског пацова. Кад

Карта Хунског царства

У Великој Британији постоји презиме по узору на Хуне.

Коријен је у њемачком језику и има значење пријатељ Хуна.


Drevne civilizacije

једном навуку кошуљу, не скидају и не мијењају је прије него што се сама, од дуге употребе, не распадне. Главе су покривали шиљатим шубарама. Исто тако, били су необично привржени за своје коње, на којима су се по предању рађали, живјели и умирали. Писмо нису познавали, а није нам познато ни којим су се језиком служили, јер је са њима изумро. О њиховој религији такође не знамо много осим толико да су били многобошци.

АтилаАтила Хунски или „Бич Божји“, био је

краљ Хуна до 434. године па све до своје смрти. Он је био владар Хунског царства које се простирало од територија данашње Њемачке до ријеке Урал, и од Дунава до Балтичког мора. Током своје владавине, Атила је био највећи непријатељ Источног и Западног римског царства. Рођен је око 406. године и имао је брата и савладара по имену Бледа кога је касније убио. Атила је имао више жена и три сина. Био је символ окрутности. Многи су тврдили да је пио вино из људске лобање. Умро је 443. године, а по неким свједочанствима, на сам дан своје свадбе са неком новом женом. Хуни су сакрили његов гроб тако да за њега не знамо ни данас гдје се налази. Име Атила потиче од готске ријечи ‘’atta’’, што значи отац. Највише је волио готску културу о чему постоји доста свједочанстава. Ово име је и данас често у Мађарској.

Неки православни монах је изашао пред Атилу и назвао га казна Божија или Бич Божији због тога што је вјера ослабила

код народа.

По некима, Хуни су пили

крв својих непријатеља.

***

Хуни су унакажавали

своје лице да би били

страшни у рату непријатељима.

Воштана фигура Атиле у музеју у Мађарској

Хунски ратник.


Riznica mudrostiуређује: Милан Бајић

Двадесети вијек представља доба технолошког развитка, демографских ширења, али је и доба великих друштвених утопија, ратова

и катаклизми. Минули вијек је, исто тако, и доба великих генија људске историје. Међу њима, несумњиво, посебно мјесто заузима Алеберт Ајнштајн, творац теорије релативитета и један од идејних зачетника цијепања атома.

Овај велики научник рођен је 14. марта 1879. године у Улму (Њемачка) у богатој јеврејској породици. Иако у претшколском периоду није излазио из оквира просјечног дјечака његовог доба, Ајнштајн своју генијалност у потпуности манифестује у периоду сазријевања. Волио је учити и био је одличан ђак, али му се никако није свиђао тадашњи механички систем школовања. Из тог разлога је често изостајао са наставе, проводећи вријеме у самосталном изучавању физичких закона. Након факултетске дипломе, Ајнштајн добија своју потпуну афирмацију у научном смислу. У периоду од 1902. до 1909. године, ради у Берну у Патентном заводу. У том периоду развио је своја највећа достигнућа: теорију релативитета, принцип еквиваленције, брзину свјетлости као максималну у природи...

Због својих изванредних открића, Шведска краљевска академија му је додијелила највеће свјетско признање – Нобелову награду. Међутим, након доласка Хитлера на власт 1933. године, Ајнштајну су одузете све функције и лична имовина. Поносни научник, у знак револта, одбацује њемачко држављанство и одлази у САД, гдје је остао до краја живота радећи и стварајући на Принстону.

Увидјевши опасност од нацистичког развијања нуклеарног оружја, Ајнштајн писмом упозорава предсједника Рузвелта на ту чињеницу. Убрзо затим, амерички предсједник отвара познати ,,Пројекат Менхетн” – пројекат одговоран за смрт хиљаде невиних људи. Увидјевши суноврат

“Откриће атомске ланчане реакције не треба довести до уништења

људскога рода, једнако као што то није ни откриће шибица. Потребно је само учинити све да спријечимо

злоупотребу средства. При садашњем степену техничког развоја могу нас

заштитити само наднационалне организације повезане са

задовољавајуће јаком извршном моћи. Увидимо ли то, наћи ћемо и

снаге за жртве потребне за осигурање будућности човјечанства. Свако од нас био би крив уколико се до тог

циља не дође на вријеме. Постоји и опасност да свако беспослено чека на

то да други дјелује за њега...”

америчке политике оличен у бацању атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, Ајнштајн изражава велико кајање због писма које је упутио. Сагледавши чињенично стање ситуације, Ајнштајн је у пророчком стилу изрекао сљедеће ријечи: ,,Не знам којим ће се оружјем водити Трећи свјетски рат, али ће се Четврти засигурно водити луком и стријелом”. Тада је изрекао и оштру осуду политике нехуманости коју је водио Рузвелт. „Откриће атомске ланчане реакције не треба довести до уништења људског рода, једнако као што то није ни откриће шибица“ – рекао је једном приликом Ајнштајн. „Потребно је само учинити све да спријечимо злоупотребу средства. При садашњем степену техничког развоја, могу нас заштитити само наднационалне организације повезане са задовољавајуће јаком извршном моћи. Увидим ли то, наћи ћемо и снаге за жртве потребне за осигурање будућности човјечанства. Свако од нас би био крив уколико се до тог циља не дође на вријеме. Постоји и опасност да свако беспослено чека на то да други дјелује за њега“.

Иако није себе сматрао припадником ниједне свјетске религије, Ајнштајн је био дубоко религиозан човјек. Његова религиозност манифестовала се у познатој реченици: ,,Наука без религије је слаба, а религија без науке је слијепа”. Осим тога, Ајнштајново хуманистичко и човјекољубиво опредјељење потврда је његове религиозности. Борба за општељудска егзистенцијална питања, условила је Ајнштајнову иницијацију у ред највећих пацифика историје човјечанства.

Колико је погубна злоупотреба атомске енергије, а што, вјерујемо, није био циљ Ајнштајновог рада, најбоље нам говори најсвјежији примјер нуклеарне катастрофе у атомској електрани „Фукушима“ у Јапану, у марту прошле године, која још увијек није стабилизована!

Алб

ерт

Ајн

шт

ајн

E=mc2

www.bogoslovija.org


Bogoslovqe аутор: Небојша Ђогатовић

Увод

Човјекова вјековна жеља је спознаја метафизичког и оностраног; свега оног што је недоступно његовим чулима. Љубопитљиви човјеков дух,

стојећи беспомоћно пред горостасном величином природе и њених појава, жудио је и покушавао да објасни природу и њене манифестације. Сходно различитости култура и цивилизација, та објашњења су, поред одређених сличности, у многоме одударала једна од других.

На самим почецима цивилизације стоји плурализам различитих вјеровања, чија је основна заједничка особина, апофатичност трансцендентних бића. По раном политеистичком схватању, та су бића узрочници свега постојећег, свијета и космоса, управљају њиме и манифестују се у њему. Но, те манифестације првобитно нису поимане као живе, ипостасне, већ аниматистичке1, тотемистичке2, или, пак, шаманистичке3. Богови, као наднаравна бића, показују се човјеку искључиво кроз посреднике, који могу бити људи (шаманизам), животиње (тотемизам) и предмети (аниматизам и фетишизам). Ти медији дају могућност комуникације са божанствима и од успјешности те конверзације, по њиховом вјеровању, зависи и егзистенција те заједнице.

Људски медији су нарочито поштовани, као особе наднаравних способности. Ти су људи пророци и, по вјеровању, комуницирају са духовима, знају будућност, могу бацити чини, oтклањати их, итд. Њихове одлуке су круцијалне за појединце, али и за цијелу племенску заједницу, па се стога уважавају њихова мишљења у судбоносним тренуцима (рат, поплава, суша, савез са другом заједницом...). Специфичност ових раноцивилизацијских пророка је њихова теогонијска дјелатност. Они, наиме, стварају божанства, као и ритуале и култове везане за њих. Они, такође, диктирају етику своје заједнице, која се влада по оним начелима која су они успоставили.

Феномен пророка и пророштава се у наредним периодима даље развија према одредницама које је уцртала примитивна људска заједница. Пророци и даље стварају етику и култ, али се у античком добу, за разлику од претходних цивилизацијских епоха, пророци поводе за већ постојећим божанствима. Ова нова појава је условљена тиме што се с временом у заједницама уобличава и дефинише митологија, као и пантеон, док су у претходном периоду ова два фактора била варијабилна. Међутим, сходно просторним

раздаљинама. које су се у том периоду, усљед недостатка техничких средстава, теже прелазиле, једна цјеловита митологија добија своје нове огранке и верзије. Тако сваки антички град има свог патрона (нпр. Атина богињу Атину, Рим богињу Рому, итд.), светилиште посвећено том богу и засебан култ везан за њега.4

Иако се, наизглед, чини да је пророчка институција иста код свих народа, малим задирањем испод површине теме лако ћемо увидјети да је ова појава корјенито различита код Јевреја и других народа. Јеврејски пророци представљају уникат у институцији ове службе. Њихова служба и посланство у потпуности и не одговарају нашем термину „пророк“ и његовом грчком еквиваленту „προφητης“, који означава да неко са своје тачке гледишта посматра и предсказује будуће догађаје. Исконску семантику јеврејске институције пророка носи термини „navi“ који према мишљењу W. F. Albrihta има значење „позван“. 5 По мишљењу наведеног научника, значење овог термина је у апсолутној кохезији са исконском функцијом старозавјетне институције пророка, пошто старозавјетнни пророци нису били само пуки предсказатељи будућности (нешто слично данашњим астролозима или квазивидовњацима), него Богом изабрани и надахнути људи, чија је основна служба била духовно вођење Израиља у пресудним моментима његове историје.6 Према томе, служба јеврејских пророка, за разлику од пророка који су дејствовали у другим народима, није чисто футуристичка, већ са собом носи есенцију односа Бога и човјека.

Пророштва код народаиз јеврејског окружења

Блиски исток је одувијек одисао мистичном религиозношћу, тако да пророчки феномен није стран многобожачким народима овог

подручја. У Библији налазимо спомене тих пророка: у историји о Јосифу, египатски мудраци откривају фараону будућност (Пост. 41,8), филистејски храм бога Дагона има своје пророке (1.Сам. 6,2), пророк Илија се препире са Валовим пророцима (1.Цар 18,19-40), пророк Исаија спомиње вавилонске звјездаре, који проричу будућност, итд.

Ванбиблијска свједочанства такође потврђују постојање пророка међу народима из јеврејског окружења. У Египту већ у I миленијуму прије Христа постоји феномен предсказивања будућности. У

ПРОРОШТВО КАО НАРОЧИТ ДАР ОД БОГАСветосавски темат из Светог Писма Старог Завјета за шк. 2011/12. год. који је награђен првим мјестом


Bogoslovqe

каснијим временима ова појава се ширила, тако да у II миленијуму, у граду Карнаку, на Нилу, постоји храм Амона–Ра , у којем су службовали пророци.7

У граду Мари, на подручју некадашње Месопотамије, пронађени су пророчки текстови из 1700. године прије Христа.8 Сматра се да је у овом граду постојао снажан пророчки култ, у којем су активно учествовали мушкарци и жене.9 Ти пророци су се називали „mahhu“, што значи човјек који улази у небо, екстатичар.

Култ пророка нарочито је био заступљен у асиро – вавилонској религији, гдје су нарочито мјесто заузимале пророчице у храму богиње Иштар. Пророци се такође спомињу у запису цара Закира из 780. године прије Христа, а опис визије неодољиво подсјећа на израиљска пророштва.10

Пророци се још спомињу код Хетита, Моаваца, Хананеја, Феничана, као и у Угариту, Библосу, Ебли, итд.11

Јудејски профитизам– нарочит дар од Бога

Комплексност старозавјетне пророчке службе вуче за собом низ егзистенцијалних питања, на која је врло тешко наћи адекватан одговор.

Пророшто је несумњиво дар, таленат, као што је то и надареност за пјевање или сликање. Међутим, дар пророштва се суштински разликује од профаних дарова по томе што он повлачи за собом нужну позитивну динамику. Наиме, човјек који има дар за пјевање може, али и не мора да усавршава свој таленат.12

Међутим, изабрани Божији пророк нема ту бирајућу могућност, већ је пред њим јасно исцртана маршрута напредовања ка односу са Богом. Он свој таленат не може занемарити, не може га закопати, већ га по закону нужде мора усавршити и довести до највиших стадија.

Када говоримо о институцији пророка, наглашавамо да је она првенствено слободна, иако одређени догађаји из живота пророка не остављају такав утисак. Пророкова воља, али и еклектични дух, својствен сваком човјеку, морају изостати јер је пророк након позвања оруђе у Божијим рукама. Пророк се може колебати, може чак и тренутно напустити пророчку службу, или бјежати од ње, али је практично никада не може одбацити. Пророк Јона очајнички жели абдицирати од пророчког позива, међутим, Бог му то не допушта. Иако бјежи у далеки Тарсис, Господ указује на то да је од Њега, као Апсолута немогуће побјећи (Јн. 1,1-2,11). Пророк савакако има могућност покушаја одбацивања службе, те се у томе, по православном учењу, манифестује његова слобода. У супротном, пророчка институција апсолутно представљала чисто механички – нужни процес. Но, ту се појављује очита контрадикторност. Бог, наиме, обдарује човјека, у овом случају пророка, слободом, допушта му тренутни избор, али тај избор не одређује коначан исход. Експлицитније речено, пророк има слободу да одлучи, али нема слободу да пресуди. У томе се очитује ограниченост, или, тачније ништавност његове слободе. Она постоји, али само у назнакама. Та пророкова слобода је нижи тип слободе,

која му допушта да заузме позитиван или негативан став према некоме или нечему, тј. да нешто изабере или одбаци, у овом случају пророчку службу.13 Насупрот такве слободе стоји апсолутна, свезнајућа, која не подлијеже нужности бирања.14 Апсолутна слобода нема никаквих ограничења, јер оно што изабере, то и оствари. Носилац апсолутне слободе (по нашем поимању једино Бог) остварује све што жели и што одлучи, док, носилац ниже слободе (човјек - пророк), има могућност одлучивања, али остварење његове одлуке зависи од носиоца апсолутне слободе.15

Примјер пророка Јеремије надовезује и продубљује већ поменуту проблематику, отвара нова питања, али и рјешава многе дилеме. Пророк Јеремија, слично пророку Јони, покушава одбацити профитски позив. Међутим, Божији наступ већ при самом обраћању оставља супериоран утисак, који Јеремији не допушта радикалне потезе какве је повукао Јона (бјежање од Бога). Ријечи: „Прије него те саздах у утроби, знах те, и прије него изиђе из утробе, посветих те, за пророка народима поставих те“ (Јер. 1,5), указују на Његово свезнање, на Њега као Творца, који има власт да дијели дарове. Но, ту се јавља један врло озбиљан философско – теолошки проблем, који је егзегетама и истараживачима Светог Писма вијековима представљао камен спотицања. То је, тзв. феномен предестинације или предодређења. Ова, наизглед, небитна философска теорема отворила је теолошку пандорину кутију из које је произашло низ тема егзистенцијалне проблематике и широки спектар разних тумачења.16 Наведени стих из Јер. 1,5 неодољиво указује на програмираност, односно, предодређење пророковог живота. Избор пророка је већ одавно устројен и одређен Божијим промислом. Бог зна све пророкове будуће кораке, све његове дилеме и одлуке. Јахве зна како утицати на пророка, како ријешити његове дилеме и изазвати жељену реакцију. Према томе, немогућа је било каква потенција одбацивања пророчке службе, јер, начелно гледајући, Бог никада не би позвао на службу некога ко би је одбацио.17 Ако би, хипотетички, Бог изабрао некога на службу ко би абдицирао од ње, Господња свемогућност и свезнање би, неминовно, били доведени под знак питања. Тада би Бог престао бити оним што јесте, тј. Богом.18

Још један очит примјер пророчке слабоће пред Јахвеовом свемоћи даје Јер. 1,17: „ ...не бој их се, да те не бих сатро пред њима“. Из ових ријечи врло лако се може извући конклузија по којој би пророк, усљед одбацивања службе, био кажњен. Знајући пророкову колебљивост и плашљивост, Бог наступа скоро сурово, империјалистички, оствљајући утисак немилосрдног тиранина. Стога, пророк, знајући да му се обраћа и пријети свемоћни Господ над војскама (Јер. 1,9; 6,3), занемарује земаљске опасности и прихвата службу. По субјективном мишљењу, ово диктаторско обраћање се десило са жељом да се у пророку изазове жељена реакција; пророк из страха према Богу, занемарује страх од људи.

Пророкова колебљивост није само дио почетног еклектизма, већ има своје манифестације у поодмаклом периоду пророчке службе. Пророци су, наиме, били изложени великој репресији, тортури и мучењима.


Bogoslovqe

Екскомуницирани из друштвене заједнице, пророци су се осјећали усамњено, остављеним од свих, па понекад и од Бога. Обрисе тежине њиховог дара сусрећемо на безброј мјеста у пророчким књигама. Пророци често своја виђења називају „бреме“ (Ис. 14,28). Пророк Јеремија свједочи у Јер. 20,7–11, да је чак покушао занемаривати Божије ријечи, „али уморих се задржавајући их и не могах више“. Исти пророк јадикује: „Проклет да је дан у који се родих...зашто изиђох из утробе да видим муку и жалост и да се заврше у срамоти дани моји“ (20,14-18). Ове „пророчке кризе“ се, углавном, дешавају након сукоба са свештенством, властелом или околином, када пророке обузима алијенација и очајање.19

У Плачу пророка Јеремије појављује се врло необичан феномен: „нема никог да нас учи закону, нити се јављају виђења, дар Господњи пророцима“ (2,9). Према наведеном, Бог ускраћује пророку његов дар за један период. Видиоци изгубе надахнуће, те остају нијеми пред народом који је жедан Јахвеових ријечи и утјехе (2,13). Њихов дар је директно везан за Божију вољу и Господ може да им се престане јављати.

Пророштво у Новом Завјету– пуноћа пророчке службе

Институција старозавјетних пророка, хтјели ми то признати или не, оптерећена је нужношћу и елитизмом. Прорци су само одабрани људи,

а њихов одабир је скоро роботизован. Могућност комуникације на релацији Бог – човјек доступна је само пророцима, а искуство Бога остатку народа доступно је искључиво њиховим посредством. Несавршеност ове старозавјетне пророчке институције, увидјели су сами пророци. Мојсије вапи против пророчког елитизма и чезне за универзалним профитизмом: „Камо да сав народ Господњи постану Божији пророци и да Господ пусти дух свој на њих.“ (4. Мој. 11,30). Пророк Јоиљ у своме пророчансту о Новом добу увиђа да ће у тој епохи бити успостављена свеопшта пророчка институција. Више неће пророковати Богом одређени појединац, већ „свако тијело“ (Јоиљ 2,28), које изјави сопствену жељу да прими Духа на себе.

Јоиљево пророштво своје остварење добило је у Новом Завјету, тачније на празник Педесетнице (Дап. 2,1-17), када је укинут старозавјетни индивидуализам и пијетизам. Од тог тренутка је свим људима омогућено да заједничаре са Богом, без посредства било каквих медија. Према томе, припадници новозавјетног Божијег народа су пророци у пуном значењу те ријечи. Човјек послије Христа добио је на дар „све што му је потребно за живот и побожност“ (Пет. 1,3). Но, тај његов таленат није нужност, није „бреме“, већ истински дар, који се, као и сваки други, може прихватити или одбацити. Новозавјетни пророк има право на колебања, као и његове старозавјетне „колеге“, али за разлику од њих, он може у било којем тренутку одбацити своју „службу“, тј. комуну са Богом, не страхујући за овоземаљске посљедице. У овоме се огледа спецификум новозавјетне пророчке харизматичности јер данашњи пророци не морају то бити, ако не желе, док старозавјетни немају могућност избора.

Наведене тврдње налазе се, наизглед, у оштром антагонизму са ријечима Апостола Павла, који у 1. Кор. 12,8–10, наводи пророштво као засебну службу. Набрајајући дарове Светога Духа, Павле набраја пророштво као нешто издвојено, као нешто опште. Да би се избјегла забуна и наизглед очита контрадикторност, треба познавати историјски контекст ове Апостолове изјаве. Наиме, у првим вијековима хришћанства постојала је специфична институција пророка. Ова служба била је елитистичка, екстатична,20 те је по томе одударала чак и од старозавјетне.21 Спомен ових пророка налазимо у Дап. 21,9, гдје се наводи да су четири кћери апостола Филипа биле пророчице. У наредном стиху при спомену пророка Агава, налазимо конкретније објашњење ових ранохришћанских харизматика. Агавове символичке радње неодољиво подсјећају на старозавјетни профитски символизам (види: Јер. 27,2-3), чиме је потврђено да је ова ранохришћанска институција била извјесна екстензија старозавјетног пророштва. У Дидахију, који даје најсадржајније објашњење ове службе, пророци се описују као харизматици који у трансу, или у стању молитвене екстазе, изричу литургијске прозбе (Дидахи 10,7). Такође, Дидахи, говорећи о сврси ових раних хришћанских пророка, наглашава да се њихова служба, углавном, састојала из поука (11,8). Према томе, овдје је вјероватно било ријечи о јерархијском чину, у који су убрајани нарочито харизматични људи. Од почетка II вијека о овој служби, као јерархијском чину се губи сваки траг.22 Наведене историјске чињенице, јасно указују на то да је овдје ријеч о посебној јерархијској институцији, чије постојање није оспоравао профитизам сваког члана Цркве. Ранохришћански порорци су били само изузетни појединци, тј. надаренији или виши пророци у односу на остале хришћане. Према томе, не постоји контраст између ријечи Апостола Павла и хришћанског учења о универзалном дару пророштва.

Резиме

Током израде овог рада начет је одређени број онтолошких и егзистенцијалних питања, која, вјероватно, ни у радовима послије овог,

неће наћи адекватан одговор. Ипак, изведено је пар јасних закључака, који разјашњавају заиста компликовану пророчку службу. Закључено је да су старозавјетни пророци били Богом одређени људи, који су проповиједали ријеч Божију и одржавали везу између Јахвеа и Израиља, а не само предсказатељи будућности. Такође, закључено је да јудејски профитизам није био нарочито слободан, јер су они изабрани на службу, умјесто да они слободно изаберу њу. На крају, конклудирано је да дар пророштва своју плирому добија у Новом Завјету када се он више не сматра својством мистичних личности из прошлости, својством елите, него универзалном особином свих оних који тај дар истински желе. Новозавјетни пророци бирају своју „службу“, а не служба њих.

* * *


Bogoslovqe

Ендноте:

1. Аниматизам представља вјеровање да неживе ствари имају душу, или чак посједују натприродне способности. Ово вјеровање било је укоријењено у примитивном добу (доба пећинских људи), а данас је задржано само код урођеничких племена Амазоније и Аустралије. Види: http://www.psihoterapija.rs/Recnik.aspx?rec=Animizam

2. Тотемизам је један од најранијих облика религије који се заснива на вјеровању да је тотем (животиња или кип) заштитник породице, родовске заједнице или цијелог друштва. Види: http://www.see-educoop.net/education_in/pdf/sociologija_obraz6-rps-srb-t07.pdf

3. Шаманизам је примитивни облик религије неких народа (Монголи, тунгуски народи Сибира, народи Океаније итд.), који се заснива на вјеровању да душа, лутајући након смрти, улази у посебно надарене људе. Ти људи (шамани) доживљавају стање екстазе, откривајући притом футуристичке тајне, које им је открио тај дух. Види: http://www.trancepleme.com/info-32-shamanizam.html

4. Због овог манипулисања божанствима и њиховим култовима, познати антички философ Ксенофон (570.-475.) изнио је у својим рапсодијама оштру критику тадашње грчке религије, у којој је свако стварао богове, па и цијели пантеон по свом нахођењу. Он сатиричним тоном исмијава антропоморфна божанства, изводећи конклузију да би и животиње, када би имале руке, илустрирале божанства по своме лику. Као доказ за ово Ксенофон наводи примјере Трачана и Етиопљана, који своја божанства сликају као људе негроидне расе. Због својих напредних идеја Ксенофон се са правом сматра оцем грчког философског монотеизма. Опширније погледај у: Slavko Platz, Ksenofon I pojam božanstva – kritika mitopoetskog shvatanja božanstva u predsokratskoj filozofiji, objavljeno u: Bogoslovska smotra, broj 4., Zagreb, 1997, str. 431.

5. Ово значење W. F. Albriht изводи из акадске ријечи nabu, која је настала у периоду од XX до X вијека прије Христа и у том периоду се интерполирала у јеврејски. Види: др Илија Томић, Старозаветни пророци – служба пророка и пророчке књиге, Београд, 2006, стр. 12. ; W. J. Harrington, Uvod u Strari Zavjet – Spomen obećanja, Zagreb, 1987, str. 192.

6. По W. F. Albriht – у, пророчки покрет, у његовом исконском значењу, није повезан са екстатичким покретима, који су постојали код других народа, али и у Израиљу (Саул код Божијег хума налази групу пророка, те уз музику пророкује са њима - 1. Сам. 10, 10). Да је јудејски профитизам екстатичан, по наведеном научнику, пророчки покрет у древном Израиљу не би представљао уникат, већ би се, са извијесним особеностима, просто утапао у историјско шаренило ове институције. Наравно, ово не значи потпуно одсуство екстатичних појава у Библији, које се могу примијетити код пророка Илије, Јелисеја и Језекиља. Види: W. J. Harrington, op. cit.,str. 193, 194-195. упореди са: др Илија Томић, нав. дјело, стр. 33 – 34.

7. Види: Božo Lujić, Starozavjetni proroci, Zagreb, 2004, str. 30; др Илија Томић, нав. дјело, стр. 14.

8. Поједини научници сматрају да постоји одређена сличност између библијских пророштава и оних пронађених у Марију. На основу ових претпоставки, они темеље мишљење по којем је израиљски профитизам настао из вавилонског. Види: Božo Lujić, op. cit. ,str. 31.

9. Види: др Илија Томић, нав. дјело, стр. 15.10. Види: Исто.11. Упореди: Božo Lujić, op. cit. ,str. 32. и др Илија Томић,

нав. дјело, стр. 16.12. Успореди са Христовом причом о талантима Мт. 25,

15 – 28.13. Види: Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад,

2001, стр. 295.14. Појаву могућности бирања или небирања Блажени

Августин објашњава на феномену грешности. По њему,

Адам је могао да не гријеши (имао је вишу слободу него ми), Христос не може да гријеши (посједује апсолутну слободу), док ми не можемо да не гријешимо (најнижи облик слободе). Види: Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Врњачка Бања, 2008, стр. 251. ; Погледај такође: http://www.isadaiuvek.dzaba.com/pouke/Patrijarh Pavle - Sloboda volje i predestinacija.html

15. Ово не треба схватити као прихватање детерминизма јер би се у том случају пророк, а тиме и сваки човјек свео на раван машине. Пророк је једностано ограничен и његова воља се, као и воља сваког другог човјека, покорава Божијој вољи. Да је овдје по сриједи детерминизам, онда пророк не би могао посједовати вољу чак ни у назнакама.

16. Учење о предодређењу постоји у многим свјетским религијама и деноминацијама. У будизму, предестинацијом се сматра нешто што се дешава прије судбине, оно што се неминовно мора остварити. Види: http://greatplace60048.tripod.com/izvoriprotestantsketeologije/id3.html; У хиндуизму се предестинација назива Видхи или Видхи Нијама. Иако је увријежено мишљење да у хиндуизму карма предодређује будућност, у изворној хиндуистичкој доктрини Видхи предодређује све, па и карму. Ово учење је блиско повезано са реинкарнацијом, јер у хиндуизму, дјела из претходног живота одређују статус у наредним. Види: http://en.wikipedia.org/wiki/PredestinationСлично учење постоји у исламу, гдје Алах одређује коначан исход сваке човјекове одлуке. Било коју одлуку човјек да изаебре, исход је одређен Алаховим рјешењем. Види: http://en.wikipedia.org/wiki/PredestinationНајрадикалније учење о предестинацији износи Жан Калвин који тврди да је Бог одредио само одређени број људи за спасење (144 000), те човјек, ма шта год да радио, својом заслугом не може доћи до њега. Види: http://bs.wikipedia.org/wiki/Jean_Calvin;

По теологији православне цркве, предодређење не посотоји у свом радикалном облику, већ се као његов супститут користи синтагма Божији промисао. Православно поимање предодређења врло јасно износи упокојени патријарх Павле, који, правећи синтезу отачке теологиије на овом пољу, изводи јасне и недвосмислене конклузије. По блаженопочившем патријарху, ова проблематика је уско везана са односом вјечног и временог. Пошто Божије биће не дотиче вријеме, не дотиче ту датост, по којој се у једној тачки непрестано смјењују прошлост, садашњост и будућност, оно самим тим не може посједовати предзнање, јер префикс „пред“ указује на постојање времена. Према томе, за Бога постоји само увијек знање, јер код Њега влада вјечито сада. Види: http://www.isadaiuvek.dzaba.com/pouke/Patrijarh Pavle - Sloboda volje i predestinacija.html

17. Овдје налазимо на сличност са тзв. условном предестинацијом, коју је на Западу први идеологизовао Јаков Арминије (1560 - 1609). Он је, насупрот калвинистичком учењу по којем човјек нема никаквог утицаја на ток свог живота, тврдио да је људска воља апсолутни контолор човјекових одлука. Бог само посматра човјекова дејства у времену и зна унапријед одлуке његове слободне воље. Из тог разлога Бог одабира за пророке оне људе за које зна да ће афирмативно одговорити на његов позив. Види: http://greatplace60048.tripod.com/izvoriprotestantsketeologije/id5.html; http://www.cprf.co.uk/languages/canons_croatian.htm

18. Ово је у складу са нашим термином „Бог“, који потиче од санскритског израза Bhaga – господар, свемоћни, крјепки, свезнајући. Види: http://en.wikipedia.org/wiki/Bhaga

19. Кризни период пророка Јермије настаје управо након сукоба са свештеником Пасхором, који је, као представник народа, занемарио Јеремијина пророштва и бацио га у тамницу (Јер. 20, 1 - 6).

20. Види: П. Малицики, Историја хришћанске цркве – први део (прва три века), Београд, 1993, стр. 163 – 164.

21. Иако код пророка Илије, Јелисеја и Језекиља налазимо елементе екстазе, појава екстатичара, као што је већ спомињано, није својствена јеврејским пророцима.

22. П. Малицки, нав. дјело, стр 164.


Film, muzika, kwi`evnost...

Film: In Timeаутор: Томислав Поповић

Једно од најуспјешнијих филмских издања у 2011. години свакако представља филм “In Time”, који, иако фантастично-футуристичког

жанра, крије у себи једну веома битну поруку која има важност и у нашем времену. Филм „In Time“, говори о будућности, али на један, на платнима до сада, невиђен начин. Људи престају да старе у 25. години када добијају само још једну годину живота. За продужетак живота, морају да раде, а плату добијају у минутама, сатима, годинама и деценијама.

У филму постоји класна разлика међу људима што је случај и данас. Људи који много раде, мало зарађују и живе дан за даном су задовољни малим срећама и уживају када им је год то могуће. Богати људи љенчаре и немају никакав посебан циљ и смисао живота. Млади Вил Салас (Џастин Тимберлејк – који се опет искушао у филмским водама и по нашем личном утиску сјајно справио) жели да мајку одведе у богатију средину, гдје ће себи посветити више времена. То му омогућава богаташ кога је он спасио, а који је прије своје смрти увидио да је тај систем вриједности једна велика фарса. Богаташ је дао Вилу један вијек живота, али, нажалост, смрт га је претекла у намјери да неопходно вријеме подари мајци. Увидјевши да је смисао оваквог живота узалудан, те да моћници диктирају живот и смрт, он одлучује да опљачка све немилосрдне богаташе, те да то вријеме подијели онима који га истински заслужују. У томе му помаже кћерка једног од богаташа, која је из Виловог таоца

прерасла у његовог саучесника. Послије тога слиједи низ догађаја у којима ови својевременски борци за социјалну правду, избјегавају наизглед безизлазне ситуације.

Филм нам поставља низ реторских питања, прожетих проблемима и кризама савременог друштва. На та питања млади пар бунтовника даје једноставан одговор –супростављање и жеља за промјеном. Не желимо даље да вам откривамо шта се десило у филму, већ вам остављамо да то сами откријете.

Иако није имао за циљ да изнесе „хришћански“ став према животу, филм „In Time“ доноси потпуно хришћанске идеале о питању социјалне правде. Друштвена једнакост у раном хришћанству представљала је основну потку те заједнице. Једнакост свих људи у сваком погледу вјековна је тежња друштава, али она упорно измиче из непостојаних људских руку. Класна неједнакост, као и борба против ње, којa je представљенa у филму на врло специфичан начин, дајe овом дјелу, врло свијетлу будућност и егзистецијалну ноту. Хришћанство, ипак, превазилази овосвјетовне проблеме, јер утјеху човјеку даје један нови вид живота, једна нова реалност у којој не постоји социјална класификација људи.

Ово је и основни разлог зашто препору-чујемо приказано Холивудско остварење!


Film, muzika, kwi`evnost...аутор: Дејан Крстић

Muzika:Novi album “Nevernih beba“- Pra{tam

Послије пуних пет година, када је издала свој посљедњи албум Изнад Облака, легендарна рокенрол група ‘’Неверне

бебе’’ обрадовала је све своје поклонике новим издањем под оригиналним називом „Праштам“.

На албуму се налази четрнаест нових студијских пјесама од којих се, по резултатима више плејлисти, највише издвајају пјесме „Лептир“ и „Судњи дан“. Што се тиче самог албума, група је на њему радила нешто више од дванаест мјесеци, да би свјетлост дана угледао 21. марта 2012. године. Поред оригиналног омота, оно што је још необично за овај албум јесте то да је урађен у два издања: један је стандардни за све поштоваоце ове популарне рок групе, а други је луксузни за највјерније слушаоце и садржи посебне фотографије групе са занимљивим визуелним рјешењима.

За све оне који не знају, група ‘’Неверне бебе’’ је основана давне 1993. године, а њен оснивач, идејни вођа, клавијатуриста, вокал, аутор музике и текстова, аранжер и продуцент бенда је Милан Ђурђевић, један од најцјењенијих музичара и изван наших простора. Милан је прије ове групе био од велике помоћи групи „Смак“, а оставио је и јак лични печат у музици групе „Fren-ky“. Поред фронтмена Милана Ђуђевића, групу чине још и: Тијана Срећковић (вокал), Јелена Пудар (вокал), Владимир Ружичић (бубњар), Владан Ђурђевић (басиста) и Саша Ранђеловић (гитариста).

Карактеристични по идеји од које нису хтјели да одступе ни у најтежим годинама и желећи да свирају једино оно што осјећају без компромиса, чланови ‘’Неверних беба’’ изборили су се за своју чврсту позицију на српској поп-рок сцени и декларисали као скуп изузетних музичара који најбоље од себе дају на концертима. Бенд је препознатљив и по два женска вокала која, иако су се са годинама мијењала, пјесмама дају неку посебну снагу. Поред гласова, „Бебе“ красе

и оригинални текстови и врхунска рокенрол музика. Неке од пјесама по којима се ова рок група прославила јесу „Тужна песма“ и „ Велики је Бог“ (пјесме са албума Двоје из 2004. године). За већину пјесама, група је урадила и видео спотове које свакако вриједи погледати.

Да бисте се најбоље увјерили у квалитет ове легендарне рок групе, послушајте нови албум и просудите сами!

Судњи дан:(са албума ‘’Праштам’’ 2012)

Опет у поноћу ситне сате,

кад дође.Зовем у помоћ

да те врате,онда прође.

Све оне тајне,кроз моје вене,што носе љубав

и тебе.

Пошаљи небо,моје мисли што те прате.

Па пусти срце, сузе и снове

да те врате, мени врате.

Можда једном у неком мраку,

бићемо сами ти и ја.Милион жеља и дугих

сати,што неће доћи никада.

Додирни небо, помешај боје

кад сам те нашла.Остави љубав за нас

двоје,кад лоше крене и све те

снађе.

Понеке среће негде постоје,

и прођу брзо као један сан.

И можда једном кад нас споје,

кад нам сване судњи дан.


Film, muzika, kwi`evnost...

Kwi`evnost:Tomas

Transtremer- pripovjeda~qudskog uma

Вјерујемо да су се многи нашли у чуду када је у мјесецу октобру прошле године Краљевска шведска академија саопштила

име 110. по реду добитника Нобелове награде за књижевност. Разлога за изненађење било је више. Прије свега, читавих 37 година је прошло откако је један Швеђанин добио ову престижну награду, а са друге стране, прошлогодишњи добитник Томас Транстремер спада, како и сам за себе каже, у обични „малограђански“ сталеж који се стриктно држи свакодневних животних начела. Било како било, дјела овог даровитог пјесника најбољи су свједок да је награда отишла у праве руке.

И обичан човјек може бити пјесник

Томас Транстремер (шве. Tomas Trans-trömer) је шведски писац, пјесник и преводилац. Родио се 15. априла давне 1931. године у Штокхолму (Шведска). Као дипломирани психо-лог по професији, дуго је радио у затворима са младим преступницима, менталним болесницима и овисницима о дроги. Када је 1990. године дожи-вио мождани удар, напустио је посао психолога и посветио се музици и поезији. Иако је изгубио моћ говора и покрета десног дијела тијела, овај

храбри мајстор метафоре и модерниста, не посустаје пред изазовима, радујући нас новим остварењима.

Томас је почео да пише од своје 13. године и у својих осам деценија објавио је више збирки пјесама као што су: 17 пјесама (1954), Тајне на путу (1958), Напола довршено небо (1962), Звуци и шине (1966), Стазе (1973), Балтик (1974), За живе и мртве (1989), Тужна гондола (1996) и његово посљедње дјело Велика загонетка (2004).

Као писац, Томас је итекако омиљен међу шведском читалачком публиком. Исто тако, његова дјела су се отргла и ван граница пишчеве домовине о чему свједочи чињеница да су преведена на више од 50 језика.

У неколико наврата, Томас је посјетио Србију као и земље у окружењу. Добитник је Књижевне награде општине Вршац за 1990. годину, као и златног вијенца Струшких вечери поезије за 2003. годину. Код нас, Транстремера је препјевао његов дугогодишњи пријатељ и пјесник Мома Димић.

ЈУТРО И ПРИЛАЗ

Лучки галеб, капетан сунчев, следи свој курс.Вода је под њим.

Свет још дремка каонеки разнобојни камен у води.

Необјашњив дан. Дани – као исписани знакови Астека.

Музика. И ја стојим заточену њеном гоблену, с рукама

подигнутим - сличан фигуринаивних уметника.

Томас Транстремер (1931)из књиге Сабране песме, Нолит, Београд, 2003.

са шведског превео Мома Димић

аутор: Миљан Алексић


аутор: Стефан Мирковић Istorijska li~nost

MEHMED-PA[ASOKOLOVI]

„Ни једног тренутка није заборавиовјеру својих предака...“

Мехмед-паша Соколовић рођен је као Бајица – Бајо и српског је рода. Води поријекло из Херцеговине,

села Соколовићи близу Рудог. Није нам познат тачан датум његовог рођења, али се сматра да је то било око 1505. године. Школовао се у манастиру Милешеви када, као веома млад, у узрасту од око 15 година, бива одведен у Турску (данак у крви), гдје прима ислам, прихвативши све обавезе нове религије. Међутим, ни једног тренутка не заборавља вјеру својих предака, што ће се нарочито касније видјети у попустљивој политици према Србима.

„Од несуђеног монаха из Милешевепа до највећег турског везира...“

Послије смрти Hајрудина Барбаросе, предводника османлијске поморске флоте, на ову позицију долази Мехмед-

паша Соколовић. Чим је примио ново задужење, почео је са изградњом лука и бродоградилишта. Са великим бројем бродова и у веома кратком временском периоду, турска флота је постала велика пријетња осталим силама на мору. Због успјешних ратова, а нарочито милошћу Сулејмана Величанственог, Мехмед-паша Соколовић је добио титулу румелијског беглербега. Ово је било од великог значаја за Мехмеда зато што се овај положај итекако цијенио у дворским круговима. Војни поход на Нахџиван, који није могао да се ријеши дипломатским путем, завршен је успијехом из ког је Мехмед извукао титулу везира. Године 1554., Мехмед-паша Соколовић креће у рат као трећи велики везир.

„...Осјећајући да је прободен, паша се диже онако висок и снажан...“

Чудновати дервиш, некадашњи војник који је остао без свог тимара (одређени вид војне олакшице), тражио је да му се врати

некадашњи положај. Иако напастан и агресиван, дервиш је често навраћао код Мехмеда – паше, који је примао сваког ко би дошао да му се пожали. Сваки пут када би га посјетио, везир би му дао милостињу. Једне прилике, дервиш је успио да уђе у двор до самог паше Соколовића без знања стражара. Несвјестан његове праве намјере, везир му је дао милостињу на шта је дервиш узвратио јаким ударцем у груди Соколовића. Иако прободен и тешко рањен, будићи висок и снажан растом, подигао се и устао. Није дуго постајао када је пао на леђа и издахнуо. Овај дервиш је по наређењу самог сутлана Мурата Трећег био кажњен за свој злочин тако што је растрган. Постоји мишљење да је убиство великог везира


Istorijska li~nost

наручио сам султан, а да је овај дервиш био само пијун у цијелој игри. Мехмед-паша Соколовић преминуо је 11. октобра 1579. године. Сахрањен је у Истамбулу, поред Ејуп џамије.

Мехмед-паша Соколовићљубитељ историје

Соколовић је био велики љубитељ и познавалац историје и древне књижевности. Поред свјетске историје,

необично интересовање је показивао и за историју претходних султана, а нарочито оне који су живјели храбре и достојанствене животе. По свједочанству историчара, попут персијског цара Кира, имао је људе који су били задужени да му прије спавања читају историју султана. Омиљени дио му је био о Косовском боју, када је српски јунак Милош Обилић убио султана Мурата. Дивио се Милошевој храбрости, али још више храбрости великог Мурата који је допустио Обилићу да му приђе без заштите и да му лично саопшти шта жели. Напамет је знао ову историју и никада није остајао равнодушан читајући је. Често је то читање било пропраћено сузама или би подизао руке ка небу и говорио: „Дај Боже и мени овакве јуначке смрти“.

Соколовићев значајна пољу архитектуре

Поред војних успјеха, Мехмед-паша Соколовић се истакао и као велики градитељ и задужбинар. Широм

царства градио је вакуфе који представљају

Лик Мехмед-паше Соколовића на фресци у манастиру Пива

врхунац средњовјековног градитељства. Управо захваљујући њему, саграђена је ћуприја на Дрини у Вишеграду, Арсланагића мост у Требињу, мост на ушћу Жепе у Дрину, Козја ћуприја у Сарајеву и

Везиров мост у Подгорици. У свом родном мјесту саградио је џамију, а на Калемегдану, у Београду, чесму за потребе путника добронамјерника. Све ове грађевине имају велики историјски али и туристички значај и привлаче мноштво туриста са свих страна свијета.

На Дрини ћуприја

Наш нобеловац, Иво Андрић, као тему за свој најпознатији роман, узео је управо задужбину Мехед-паше Соколовића

– ћуприју на Дрини у Вишеграду. Ћуприја је саграђена у периоду од 1571. до 1577. године, а пројектовао ју је најчувенији турски архитекта тог времена, Коџа Мимар Синан. Изграђена је у источњачком стилу и представља ремек дјело тадашњег градитељства. Циљ је био да се овим мостом споје Босна и Цариград. Мост има једанаест лукова са благим успоном према средини и силазном рампом на лијевој обали. Укупна дужина моста износи 179,5 метара док је ширина 6,30 метара. На средини моста, изнад шестог лука, налази се проширење гдје је изграђена софа за одмор пролазника, а са друге стране камени портал. На порталу се налазе двије плоче са стиховима пјесника Нихадија на арапском језику који говоре о градњи ћуприје. Током свог постојања обнављан је више пута. Мост је један од најзначајнијих националних споменика Босне


Istorijska li~nost

и Хрцеговине, а од 2007. године се налази на UNESCO-вој листи свјетске културне баштине.

Данак у крви

Данак у крви или како су га још турци звали: „сакупљање дјеце“, био је систем прикупљања младих дјечака из освојених

хришћанских земаља у Османском царству, а у циљу прављења вјерне војске робова или јаничара. Данак у крви је увео султан Мурат Други 1420. године послије битке код Анкаре. Разлог је био нагло повећање војне и радне Османске снаге. Овај подухват косио се са муслиманским законом Шеријатом који говори да се Турци морају бринути о својим хришћанским поданицима. Међутим, одређене историјске околности натјерале су султане да заобилазе овај закон.

Отприлике сваке четири године, дјечаци узраста између 8 и 10 година старости, били су одвођени од својих породица на обуку у главни град Османске империје. Обука дјечака је била комплексна. Они су били називани аџамима (страни дјечак) и на почетку би служили на двору или на неком другом мјесту. Школовање је трајало и до 19 година, а између осталог, морали су да

знају арапски, персијски и турски. Међу важнијим предметима било је и изучавање Курана. Када би дјечаци напунили 20 година, били би распоређени у јаничарске редове.

Турски везир обнављасрпску патријаршију

По доласку Турака на ове просторе, Пећка патријаршија престаје да постоји (1459. године). Међутим, Мехмед-паша

Соколовић, у жељи да оствари добар однос са српском државом, одлучује се на потез који је имао за циљ ширење и јачање Османске империје. Он је поново установио Пећку патријаршију 1577. године, која је обухватала Косово, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Србију. Патријарх обновљење патријаршије био је Макарије

Соколовић, брат турског везира чије је поријекло било из српске породице. Патријарх Макарије добија овлаштење, не само да обнавља порушене манастире, него и да гради нове. Мехмед је Макарију дозволио да прикупља и одређену материјалну помоћ ради обнове манастира.

Мост у Вишеграду, задужбина Мехмед-паше Соколовића


Sport

Уобичајено објашњење које научници дају када треба да одговоре на питање зашто поједине људе толико привлаче

екстремни спортови, јесте то да када се нађемоу опасној ситуацији, наше надбубрежне жлијезделуче два хормона: адреналин и норадреналин.Управо они припремају наше тијело за кризне ситуације. Норадреналин појачава менталну будност,дјелује као неуро трансмитер и преноси податке из једне ћелије мозга у другу. Адреналин убрзава пулс, преноси крв из коже и унутрашњих органа ка удовима и утиче на јетру да произведе глукозу, која обезбјеђује погонску снагу за мишиће.

BUNGEE JUMPING

Човјек је одувијек тежио да сазна какав је осјећај летења. Приближан осјећај старосједиоци отока Пентекоте постигли су скоковима који су прерасли у данашње „Банџи“ скокове. Овакви скокови се изводе са одређене висине и то најчешће наглавачке. Након скока, слиједи слободан пад који зауставља уже од гуме причвршћено за подлогу са које се скаче. Прије самог скока, дужина ужета се одређује након што се особи која скаче измјери тјелесна висина и тежина. Због саме еластичности ужета, особа која скочи пар пута, осцилира према горе и доље. Истраживања показују да већина особа које скачу „Банџи“ скокове, то чине из разлога да би превладали страх од висине, али и због узбуђења.

РАФТИНГ

Још једна од јако узбудљивих и све више присутнијих екстремних спортова код нас јесте рафтинг. Рафтинг је врста екстремног спорта гдје се у гуменим чамцима спушта од 4 – 10 особа низ ријечне брзаке. Чамци за спуст направљени су од веома чврсте гуме и састоје се из више зрачних комора. Дужина чамца се

креће од 3-6 метара. Већина чамаца има кормилара (скипера) који сједи на крми чамца и кормилом, мада чешће веслом, управља чамцем. Свака од особа која

се спушта чамцем осигурана је прслучетом за спасавање и кацигом, а дужна је и да весла.

ПАРАГЛАЈДИНГ

Параглајдинг је спорт који спада укатегорију тзв. „аеро“ спортова.

Настао је почетком осамдесетих такошто су планинари и алпинисти у

Алпама тражили најједноставнијиначин како сићи са освојених врхова.

У ту сврху су користили старе спортске падобране. Параглајдинг је један од

најмлађих ваздухопловних спортова и једанод најлакших и најједноставнијих начина да

остварите свој „сан о летењу“. Оно штовам је потребно за овај спорт, поред

параглајдера јесте адекватна одјећа (јакна,рукавице, кацига, наочаре...) као и довољна доза

храбрости.

СКЕЈТБОРДИНГ

Скејтбординг је настао 1970. године у Америци.У овом спорту се користи даска са точковима надвије осовине са којом се изводе разни трикови.

Доминанта су два стила скејтања: прво јестеулично (Street) скејтање приликом чега се даском за

скејтбординг особа креће куд год је то могуће, док је друго, тзв. „верт“ скејтање по стази намијењеној за овај спорт.

ЕКСТРЕМНИ СПОРТОВИ У БиХ

Својим непроцјењивим природним богатством, Република Српска и уопште Босна и Херцеговина, пружа идеалне

могућности за бављење бројним екстремним спортовима.Осим што својим капацитетима испуњава услове за

многобројне спортове, на територији наше земље дјелује и Удружење љубитеља екстремних спортова “Extreme”. Ова

организација је основана са циљем да се обезбједи повезивање клубова, удружења и појединаца који се баве екстремним

спортовима. Код нас, можете се бавити сљедећим екстремним спортовима: Рафтингом, Параглајдингом, Планинарством, Bun-gee Jumping-ом, Падобранством. Брдским бициклизмом, Летењем мотор. змајевима, Ледним пењањем, Летењем балоном и Роњењем.

Gladijatori sada{wiceEkstremni sportovi...

аутор: Огњен Будић


Iz `ivota Bogoslovije

Мјесец децембар:

Промоција 16. броја Богословског братства

(15. 12. 2011)

Дана, 15. децембра 2011. године у читаоници Богосло-вије, одржана је промоција

16. броја часописа Богословско братство.

На промоцији су говорили: Високопреподобни Архимандрит мр Лазар (Лазаревић) - Ректор Богословије, професор Никола Ковач - главни и одговорни уредник часописа и професор Радан Мимић.

Присутни су били: профе-сори: синђел Стефан Шарић и Видак Вујадиновић, ученици Богословије и студенти ПБФ.

Управа Богословије је

талентованом ученику Стефану Мирковићу за посебан труд: сни-мање Осмогласника, те за ангажова-ње у различитим ваннаставним активностима, поклонила лап-топ рачунар.

Професор Радан Мимић је честитао побједницима Завршног турнира у шаху: Милану Бајићу, Срђану Кнежевићу и Огњену Будићу, уручивши им дипломе и новчане награде.

Мјесец јануар:

Празник Светог Саве - свечана светосавска академија

(26. 01. 2012)

У навечерје празника Свети-теља Саве, првог српског архипастира, 26. јануара

2012. године, у Центру за културу и информисање, одржана је свечана светосавска академија. Академија је почела у 18,00 часова а учешће су узели хор наше Богословије и етно састав “Кимвал” под руководством професора Црквене музике Госпо-дина Видака Вујадиновића.

Професор мр Звјездан Игњић произнио је своју бесједу о Христологији Светога Саве по узору на чувену бесједу нашег првог архипастира “О правој вјери”, изговорену у манастиру Жича.

На академији је присуство-вао Високопреподобни Архиман-дрит мр Лазар Лазаревић - Ректор Богословије, као и Господа профе-сори: Александар Љубинац и Никола Ковач, те протојереј-ставрофор Милорад Новаковић и јереј мр Владимир Ступар.

Публика је имала прилике да види и наступе: полазника Музичке школе, пјевачке групе из Фоче, и рецитатора Богословије: Небојше Ђогатовића, Дејана Крстића и Драгомира Митровића,

Sport

ХРИШЋАНСТВО И ЕКСТРЕМНИ СПОРТОВИ? ДА ИЛИ НЕ?

Често се доводе у сукоб хришћанство и екстремни спортови као двије апсолутно различите реалности. Ово је првенствено условљено тиме што екстремни спортови свјесно угрожавају живот који је Богом дан. Међутим, можемо наћи једну веома јаку сличност између ове двије неспојиве реалности, а то је побјеђивање заједничког непријатеља – страха. Савладавање страха, по хришћанству је доказ човјекове чврсте и истрајне вјере, као и нераскидиве комуникације са Богом. Потврду да хришћанство није нужно у антагонизму са екстремним спортовима, даје нам и владика Јован Ћулибрк, који је активни падобранац и уопште „љубитељ адреналина“.

Ваш избор је ваша ствар, али свакако, прије него што се одлучите за неки екстремни спорт, посавјетујте се са стручним лицима, али и објективно сагледајте опасности које тај спорт доноси са собом. Направите разлику и одаберите оне мање екстремније! Уживајте, али са опрезом!

извор: Инфо служба - Редакција Богословског братства



који су говорили фрагменте из Доментијановог “Житија Светог Саве” у избору Г. професора Николе Ковача.

Мјесец фебруар:

Свети Сава - скулптура од снијега

(19. 02. 2012)

Снијег који је пао у мјесецу фебруару и изазвао колапс широм земље, измамио је оне

најхрабрије да напусте своје топле просторије. Неколицина таленто-ваних богослова (Стефан Зец и Александар Бијелонић), предвођени Г. Ведраном Голијанином, школским библиотекаром, одлучила је да искористи бијели покривач како би испробали своје умијеће и искушали се у изради лика Светитеља Саве.

Кроз неколико сати завршена је цијела фигура светитеља која је данима красила наш школски круг.

Сусрет Ректора Богословије и Господина Мехмета Карслија

(23. 02. 2012)

У четвртак, 23. фебруара 2012. године, високопреподобни архимандрит мр Лазар

(Лазаревић), Ректор Богословије, посјетио је Међународну школу и Колеџ који се налази у кампусу на Илиџи, сусревши се са менаџером Босна Сема-е, проф. Мехметом Карслијем. У пратњи оца Лазара био је и проф. Александар Љубинац, секретар Богословије.

Наша делегација је имала прилику да се упозна са радом и достигнућима Босна Сема образо-вних институција које у своме склопу садрже универзитет, више средњих и основних школа у Сарајеву, Тузли и Зеници. Услови у којима се уче и раде студенти и ђаци су на завидном нивоу, а о квалитету наставе најбоље говоре међународне награде и признања.

“Прощёное воскресенье”у нашој Богословији

(26. 02. 2012)

У недењу праштања, 26. фебруара 2012. године, протонамјесник Александар

Видаковић служио је вечерње, за вријеме којег су промијењени покривачи у храму. Вечерњем на којем се пјевао велики прокимен “Не отврати лица твојего” и на којем је отац Александар произнио ријечи великопосне молитве Јефреме Сирина присуствовали су: Високопреподобни архимандрит мр Лазар (Лазаревић) - Ректор Богословије, Господа професори Никола Ковач и Радан Мимић, ученици Богословије и студенти ПБФ.

После богослужења уз појање “Пасхалних стихира” и благослов оца Ректора ученици су се измирили једни са другима. Ријечима опрости брате - Бог да прости сви ђаци су опростили једни другима пирипремивши се тако за почетак велике четрдесетнице - Васкршњег поста.

Мјесец март:Света Архијерејска Литургија

у Теодорову Суботу (03. 03. 2012)

Свету Архијерејску Литу-ргију на Теодорову субо-ту, служио је Његово

Високопреосвештенство Митро-полит даборбосански Господин Г. Николај. Митрополиту су саслуживали: Ректор Богословије - Високопреподобни архимандрит мр Лазар (Лазаревић), протојереј-ставрофор Милорад Новаковић, протонамесник Александар Вида-ковић, јеромонах Јефрем (Савин) и протођакон Митар Танасић.

Светом и радосно-молитве-ном сабрању присуствовали су Господа професори: Александар Љубинац, Слободан Мирковић, Неђо Никачевић, Никола Ковач и Радан Мимић; мноштво вјерног народа, ученици Богословије и студенти ПБФ.

Хвалећи Господа, професори и ученици и богољубиви народ приступили су Најсветијим тајна-ма: Светом Тијелу и Часној Крви Христовој. Причешћујући се, примили су спасоносне дарове, осветили и пројавили заједницу свецјелосне Цркве Христове.

Школско такмичење из Српског језика и књижевности

(17. 03. 2012)

Дана, 17. марта 2012. године, у читаоници, са почетком од 14,00 часова одржано

је школско такмичење из Српског језика и књижевности за први и дру-ги разред Богословије. Такмичење је спроведено у организацији пред-метног професора Господина Неђе Никачевића.

Седморица ученика првог



разреда и петорица ученика другог разреда су радили тестове, за које су се вриједно припремали и учили.

Отац Лазар је ђацима који су постигли најбоље резултате: Димитрију Томићу, Душану Петру-шићу и Јоци Влачићу поклонио по књигу аутора Јована Дучића: Благо цара Радована, Стаза поред пута и Пјесме.

Изложба посвећена Светом Патрику просвјетитељу Ирске

(17. 03. 2012)

Највећи празник за Ирце свакако је 17. март - дан када се свуда у свијету

слави успомена на Светог Патрика (385-461), чија је највећа заслуга била покрштавање Келта - древног народа Ирског острва.

Као што је познато, извор и језерце које се налази у комплексу наше Богословије, посвећено је горе поменутом ранохришћанском светитељу, о ком смо писали у 13. броју школског часописа Богословско братство. Радећи на новом броју часописа, уређивачки састав је дошао на идеју да ове године, на дан прослављања Светог Патрика, уприличи изложбу у част овог светитеља.

Изложбени кутак је смјештен у главном холу Богословије (код књижаре), а у његовој изради учествовали су чланови редакције школског часописа. Изложба се састојала од: фотографија које говоре о прослављању дана Светог Патрика широм свијета; плаката који прате живот светитеља; видео пројекције културних знаменитости Ирске и посебно израђене лутке - лика Светог Патрика као епископа.

О томе како је прихваћена изложба најбоље нам свједоче фотографије које смо начинили на лицу мјеста. Издвојили би и неколицину богослова који су

специјално обукли зелену одјећу, заштитну боју Светог Патрика и уопште Ирске.

Промоција кратког филма: “Један радни дан у Богословији”

(22. 03. 2012)

У сриједу, 22. марта 2012. године у амфитеатру Богословије, са почетком од

14,00 часова одржана је промоција кратког филма о нашој школи под називом “Један радни дан у Богословији.” Филм је настао у продукцији Г. професора Николе Ковача, режији Ђорђија Ђурђића и техничкој обради Редакције Богословског братства.

Актери филма су ђаци, професори и радници Богословије. Препоручујемо вашој пажњи овај кратки филм који прати живот у једној од осам Богословија СПЦ од рађања сунца и првих јутарњих часова па све до “гашења свјетла.”

Филм је могуће погледати путем наше интернет странице.

СКУП МЛАДИХ ЛИДЕРА:“Како да нам буде боље уз мало

добре воље?!”(22. 03. 2012)

Богословија у Фочи је 22. марта 2012. године била домаћин скупа младих лидера “Како

да нам буде боље уз мало добре воље?!” Сусрет је окупио двадесет четири представникa тринаест школа Требињске и Бијељинске регије мРЕСУРС-а.

Сусрет је био организован из два заједничка пленума између којих је био рад по групама. Стручни сарадници, који су присуствовали пленумима били су: Ректор Богословије - Високопреподобни архимандрит мр Лазар (Лазаревић), Господин професор Никола Ковач и Госпођица Миљана Шолаја - професор Психологије.

Четири групе су имале четири занимљиве и актуелне теме: 1. Млади лидери; 2. Бирам да волонтирам; 3. Живот без насиља и 4. Пороци савременог друштва.

Први пленум је био предви-ђен за поздравне ријечи стручних сарадника и представљање госту-јућих школа мултимедијалним презентацијама, док су предста-вници група своје закључке представили на другом (завршном) пленуму. Групе су се састале два пута по четдесет минута, снимљена је емисија за интернет радио Богословије - “Глас младости”, дате су изјаве репортерима РТРС-а и Гласа Српске.

Први разред посјетио храм Успења Пресвете Богородице

у Чајничу(25. 03. 2012)

У недељу, 25. марта 2012.године, благословом оца Ректора архимандрита мр

Лазара (Лазаревића), први разред Богословије, предвођен разредним старјешином - Г. Раданом Мимићем посјетио је храм Успења Пресвете Богородице у Чајничу. Ученици у боравили на Светој Литургији и поклонили се чудотворној икони Пресвете Богородице - Чајничкој Красници.

Добротом свештенства Чајничке цркве ученици су по одслуженој Светој Литургији добили послужење и освјежење у парохијском дому.



Под омофором и благословом Најсветије мајке, ученици посјећују и храм Св. Великомученика Георгија у Сопотници-Копачима, те се у миру враћају у Богословију у поподневним часовима.

Мјесец април:Посјета другог разреда

Богословије манастирима Дражевина и Добрун

(01. 04. 2012)

Други разред наше Богосло-вије, предвођен разредним старјешином, проф. Слобо-

даном Мирковићем, посјетио је у недељу 01. априла 2012. године, светиње Вишеградске општине. Ученици су обишли манастире Дражевину и Добрун, као и град Вишеград и стару ћуприју.

Добротом архимандрита Јована (Гардовића), те братије Серафима и Гаврила, наши покло-ници су угодно примљени и угошће-ни у манастиру Дражевини, гдје су боравили на Светој Литургији.

Школско такмичење из Светог Писма Старог Завјета

(02. 04. 2012)

Такмичење из Светог Писма Старог Завјета одржано је у понедељак 02. априла 2012.

год. Шест тимова, састављених од по једног ученика прва четири разреда, такмичили су се у неколико категорија. Екипе, поред заштитне боје, имале су и

имена по библијским личностима: Јона, Аврам, Данило, Мојсије, Самсон и Јосиф. Стручни жири у саставу: архимандрит мр Лазар (Лазаревић) - Ректор Богословије, Г. Славиша Ивановић - управник дома, г-ђица Миљана Шолаја - професор психологије и Димитрије Станојевић - записничар, пратио је да такмичење прође у најбољем реду.

Почело се од спортског дијела. Шест библијских градова у којима се такмичило у одређеним дисциплинама, били су:- Гесем (Египат): Пресипање воде;- Синај (лутање кроз пустињу): Ходање завезаних очију;- Галгал: Ношење јајета у кашичици;- Кармил: Повлачење конопца;- Јерусалим: Убацивање лопте у обруч и куглање;- Витлејем: Скакање у врећи и ходање завезане ноге.

У другом дијелу, преселили смо се у јеврејску зборницу у којој су такмичари имали четири задатка:- Слагање стиха из Псалма;- Асоцијације;- Препознавање библијске личности и- Читање из свитка.

Послије сваке пређене етапе, такмичари су извлачили картице са питањима на која су давали одговоре. Сваки тачан одговор носио је поене изражене у шекелима. Послије двочасовне борбе, добили смо и побједнике: Црвени тим (пророк Данило): Томић Димитрије, Пејица Петар, Алексић Миљан и Лукић Горан.

Изложба посвећеназемљи чуда - Етиопији

(02. 04. 2012)

У главном холу школе, од 02. до 05. априла 2012. године, била је постављена

изложба посвећена земљи чуда - Етипоији. Изложба сачињена од информативних плаката о култури, религији и географским подацима, те промотивног видео садржаја, дјело је чланова Редакција Бого-словског братства, под руково-дством професора Николе Ковача.

Обичаји и култура ове Афричке земље су многима непо-знати, те смо одлучили да их оживимо и објаснимо. Сви који су посјетили изложбу у уређеном холу, могли су сазнати мноштво интересантних информација: гдје је пронађена кафа, ко је био Хаиле Селасије, на којој надморској висини се налази град Адис Абеба, гдје се по предању Етиопске монофизитске цркве чува Ковчег завјета... Ту је била и макета афричког села, са карактеристичним кућицама и оградама...

Благовијести Пресвете Богородице - слава манастира

Житомислић (07. 04. 2012)

Манастир Благовјештења Пресвете Богородице - Житомислић, прославио

је 07. априла 2012. године, своју Крсну славу. Свету Литургију је служио архимандрит Герман (Богојевић), игуман манастира Крка, уз саслужење архимандрита Данила (Павловића), игумана манастира Житомислић, архимандрита Лазара (Лазаревића), ректора Богословије у Фочи и свештеника и свештеномонаха епархије захумско-херцеговачке и гостију из других епархија.

Послије читања светог Јеванђеља, архимандрит Данило се обратио окупљеном народу са пригодном бесједом у којој је посебно нагласио значај данашњих празника - Благовијести и Лазареве суботе, указавши на



важност битствовања манастира Житомислић, како кроз вијекове, тако и данас, међу православним србима у Мостару и околини.

По одслуженој Литургији, обављено је освећење и ломљење славског колача, након чега је услиједио културни програм у порти манастира. Поред сплета народних игара, наступио је и етно састав Кимвал који се публици представио са више композиција из свог репертоара.

Домаћини су за све госте припремили и богату празничну трпезу у новоизграђеној братској трпезарији.

Слављу су испред наше Богословије присуствовали: учени-ци петог разреда; чланови етно састава Кимвал; те професори: Г. Видак Вујадиновић и Г. Никола Ковач; као и Г. Славиша Ивановић, управник дома.

Поноћна Литургија на Васкрси пасхално вечерње

(15. 04. 2012)

Тачно у поноћ, звона на храму су огласила почетак Васкршњег јутрења након

чега је обављен и трократни опход око храма, а у наставку Литургија. Литургију је служио свештеник Владимир Ступар. Поред професора и матураната, већи број вјерника из града је учествовао у овом духовном сабрању. По одслуженој Литургији, обављено је и совећење васкршњих јаја која су подијељена вјернима.

Пасхално вечерње служено је у храму Светог Саве у Фочи са почетком од 16,00 часова. Богослужење је предводило фочан-ско свештенство уз присуство великог броја вјерног народа. Матуранти наше Богословије и Господин професор Никола Ковач су такође учествовали у прослављању Светог Васкрсења.

Матурантска екскурзија- посјета Константинопољу

(16-21. 04. 2012)

Ученици завршног разреда Богословије Светог Петра Дабро-босанског, предвођени својим професорима и ректором мр Лазаром (Лазаревићем), боравили су у четвородневној посјети Константинопољу, обишавши најзначајније културно-историјске споменике овог древног царског града.

Са благословом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у понедељак Свијетле седмице, 16. априла 2012. године, по одслуженој Светој Литургији, ученици завршног разреда Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, предвођен својим професорима и ректором мр Лазаром (Лазаревићем), пошли су на пут. После двадесточасовне вожње аутобусом стигли се у древни царски град – раскршће цивилизација и центар Православног Хришћанства, који спаја два континента: Европу и Азију, а раздваја Црно од Мраморног мора.

Добротом домаћина, обра-зовне институције „Босна Сема“, матуранти су имали прилику да се упознају са најзначајнијим културно-историјским спомени-цима града. Преко Фанара, сједи-шта Васељенске патријаршије, затим видиковца брда Чамлиђа, Трга хиподрома и Таксима са православним храмом Свете Тројице, Капаличаршије и крста-рења Босфором, свакако најдубље утиске оставила је посјета Светој Софији, монументалној грађевини, некадашњем храму-задужбини византијског цара Јустинијана, а данас, нажалост, музеју, који доминира цијелим пејзажом историјског полуострва, тзв. „залива Златног рога“. Током свих дана

обиласка града, ученици су могли да видје старе оронуле одбрамбене зидове некадашњег Цариграда, који су подсјећали на славну историју и силу Византијске империје.

Четири дана, колико је трајао боравак у Константинопољу, нису била довољна да се обиђу сва важнија мјеста старе престонице. Међутим, захваљујући прије свега доброј организацији и јасно испланираној маршрути, оно што су матуранти посјетили, свакако је било од научно-васпитног значаја за њихово даље усавршавање.

У суботу 21. априла, испуњени снажним утисцима које су са собом понијели из сусрета са европским градом културе, матуранти Богословије у Фочи, пошли су назад у своју школу, како би својој браћи пренијели дио онога што су вијели, осјетили и искусили. Успут су матуранти посјетили и главни град Бугарске – Софију, поклонивши се моштима светог краља Милутина, које се чувају у храму Свете Недеље или Краљевој цркви.

Посјета трећег разреда Богословије граду Сарајеву

(29. 04. 2012)

Трећи разред наше Богосло-вије, посјетио је 29. априла 2012. године град Сарајево

обишавши најзначајнија мјеста овог града. Вођа пута био је разредни старјешина и професор црквене музике, Г. Видак Вујадиновић.

Саборни храм, катедрала, Омер-бегова џамија, Стара црква на чаршији, Земаљски музеј, Преображењска црква, само су неке од дестинација које су наши ученици обишли.

(Вијести за мај-јун у наредном јесењем броју часописа)

Богословско братство бр. 17

Documents