Број 34 - sllist.basllist.ba/glasnik/2015/broj34/broj034.pdf · člana 1. ovog uputstva u...

Godina XIX

Ponedjeljak, 27. aprila/travnja 2015. godine

Broj/Број

34

Година XIX

Понедјељак, 27. априла 2015. годинe

ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA INDIREKTNO OPOREZIVANJE

285 Na osnovu člana 15. Zakona o Upravi za indirektno opore-

zivanje ("Službeni glasnik BiH", broj 89/05) i člana 61. stav 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), direktor Uprave za indirektno oporezivanje donosi

UPUTSTVO O POJEDNOSTAVLJENOM CARINSKOM POSTUPKU

ZA ROBU KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM I ELEKTRIČNIM VODOM

GLAVA I - OPĆE ODREDBE

Član 1. (Predmet)

Ovim uputstvom propisuje se postupak odobravanja pojed-nostavljenog postupka provoza, lokalnog uvoznog carinjenja i lokalnog izvoznog carinjenja robe koja se prenosi cjevovodom i električnim vodom, način provedbe i druga pitanja u vezi navedenih pojednostavljenih postupaka.

Član 2. (Upotreba muškog i ženskog roda)

Izrazi koji su radi preglednosti dati u jednom gramatičkom rodu u ovom uputstvu bez diskriminacije se odnose i na muškarce i na žene.

Član 3. (Korištenje lokalnog carinjenja)

Lokalno uvozno carinjenje koristi se za stavljanje robe iz člana 1. ovog uputstva u odgovarajući uvozni carinski postupak, a lokalno izvozno carinjenje za stavljanje navedene robe u odgovarajući izvozni postupak.

Član 4. (Pravni osnov)

(1) Postupak provoza reguliran je:

a) odredbama čl. 51. i 52., čl. 88. do 94. Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11), (u daljem tekstu: Zakon),

b) odredbama člana 126., čl. 212. do 298. Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 63a/04, 60/06 i 57/08), (u daljem tekstu: Odluka).

(2) Lokalno uvozno carinjenje regulirano je: a) odredbama člana 73. Zakona, b) odredbama čl. 160. i 161., čl. 171. do 175., čl. 180. do

182., čl. 184., 186., 187. i 321. stav 2. tačka a) Odlu-ke, u zavisnosti na koji uvozni carinski postupak se odnosi lokalno uvozno carinjenje i

c) Uputstvom o lokalnom uvoznom carinjenju. (3) Lokalno izvozno carinjenje u izvoznim postupcima reguli-

rano je: a) odredbama člana 73. Zakona, b) odgovarajućim odredbama GLAVE 1 do GLAVE 4 u

NASLOVU VIII POJEDNOSTAVLJENI POSTUP-CI Odluke (u zavisnosti na koji izvozni carinski postupak se odnosi lokalno izvozno carinjenje),

c) Uputstvom o lokalnom izvoznom carinjenju.

Član 5. (Definicije i šifre)

U smislu ovog uputstva, pojedini izrazi i šifre imaju slijedeće značenje:

a) "roba koja se prenosi cjevovodom": je nafta i naftni derivati, gas i voda,

b) "roba koja se prenosi električnim vodom": je električna energija,

c) "nosilac odobrenja": je osoba kojoj je izdato odobrenje za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom, odobrenje za lokalno uvozno carinjenje i/ili odobrenje za lokalno izvozno carinjenje, koje je i korisnik tog postupka,

Broj 34 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 27. 4. 2015.

d) šifra "LUC": je oznaka za odobrenje za lokalno uvozno carinjenje,

e) šifra "LOD": je oznaka za odobrenje za lokalno izvozno carinjenje,

f) opis "LOKALNO": koristi se u polju 30 uvozne i izvozne carinske prijave za označavanje lokalnog uvoznog ili lokalnog izvoznog carinjenja,

g) "nadzorna carinska ispostava" je: 1) kod lokalnog uvoznog carinjenja robe koja se

prenosi cjevovodom: carinska ispostava nadle-žna prema mjestu prijema (mjerno mjesto) u završetku provoza cjevovodom,

2) kod lokalnog izvoznog carinjenja robe koja se u izvozu prenosi cjevovodom: carinska ispo-stava nadležna prema mjestu otpreme (mjerno mjesto) stavljanjem u sistem cjevovoda,

3) kod lokalnog uvoznog carinjenja električne energije: carinska ispostava nadležna prema sjedištu nosioca odobrenja,

4) kod lokalnog izvoznog carinjenja električne energije: carinska ispostava nadležna prema sjedištu nosioca odobrenja. Ta ispostava je, shodno članu 396. stav 2. Odluke, istovremeno i izlazni carinski ured,

h) "operator cjevovoda": je osoba koja upravlja i odgovorno je za cjevovod i korisnik je postupka provoza,

i) "operator prijenosnog sistema": je Nezavisni opera-tor sistema u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: NOS BiH), uspostavljen Zakonom o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11),

j) "operator distributivnog sistema": je elektroener-getski subjekt nadležan za evidentiranje i kontrolu prekograničnih transakcija na distributivnoj mreži koja je u pitanju,

k) "UIO": je Uprava za indirektno oporezivanje.

GLAVA II - POSTUPAK PROVOZA ROBE KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM I ELEKTRIČNIM VODOM

Član 6. (Početak i okončanje postupka provoza robe cjevovodom)

(1) Shodno članu 284. stav 2. Odluke, za robu koja se prenosi cjevovodom smatra se da je stavljena u postupak provoza: a) u momentu ulaska u carinsko područje Bosne i

Hercegovine, za onu robu koja u to područje ulazi cjevovodom,

b) u momentu stavljanja u sistem cjevovoda, za onu robu koja se već nalazi u carinskom području Bosne i Hercegovine.

(2) Shodno članu 284. stav 4. Odluke, postupak provoza za robu koja se prenosi cjevovodom smatra se okončanim kada roba koja se prenosi cjevovodom stigne u objekte primaoca, i bude evidentirana u njegovu evidenciju.

Član 7. (Glavni obveznik i oslobađanje od polaganja obezbjeđenja za

provoz cjevovodom) (1) Za robu koja se u postupku provoza prenosi cjevovodom

glavni obveznik je operator cjevovoda, a ista osoba se smatra i prijevoznikom.

(2) Za robu iz stava (1) ovog člana, shodno članu 92. tačka (b) Zakona, ne polaže se garancija za obezbjeđenje plaćanja carinskog duga u postupku provoza.

Član 8. (Uvjeti za izdavanje odobrenja za provoz robe cjevovodom)

(1) Shodno odredbama čl. 243. do 249. i člana 284. Odluke odobrava se upotreba pojednostavljenog postupka provoza za robu koja se prenosi cjevovodom.

(2) Odobrenje za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom izdaje se osobi koja ispunjava slijedeće uvjete: a) da je registriran u Bosni i Hercegovini, b) da je operator cjevovoda koji je u pitanju, c) da carinski organ može lako i efikasno nadzirati

postupak i provoditi kontrole, pri čemu potrebne kontrole i ostale administrativne mjere nisu u nesrazmjeri sa zahtjevima podnosioca,

d) da vodi evidenciju o robi koja se prenosi cjevovodom koja carinskom organu omogućava provedbu efikasnog nadzora, te istu stavi na raspolaganje tom organu, čime se obezbjeđuje ispunjenost uvjeta iz tačke c) ovog stava.

Član 9. (Zahtjev)

(1) Zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom dužan je podnijeti operator cjevovoda Sektoru za carine u Glavnom uredu UIO (u daljem tekstu: Sektor za carine). Zahtjev se podnosi na obrascu iz Priloga 1. ovog uputstva.

(2) Uz zahtjev, podnosilac zahtjeva podnosi: a) dokaz o registraciji u Bosni i Hercegovini, b) odgovarajući dokument kojim dokazuje da je

operator cjevovoda koji je u pitanju, c) predloženi izgled, sadržaj i način vođenja evidencije

o provozu robe cjevovodom, d) spisak osoba odgovornih za provedbu

pojednostavljenog postupka provoza kod podnosioca zahtjeva, ili podatke o istima navodi u zahtjevu.

(3) Evidencija iz stava (2) tačka c) ovog člana, za svaku provoznu radnju, treba sadržavati najmanje slijedeće: datum i vrijeme prijema robe, mjesto prijema (mjerno mjesto), vrsta robe i količina prijema, broj i datum protokola ili drugog odgovarajućeg dokumenta o prijemu na mjernom mjestu, podatke o osobi iz Bosne i Hercegovine koja je uvoznik ili izvoznik predmetne robe, podatke o primaocu iz druge države kada je u pitanju samo provoz (prijenos) robe odnosnim cjevovodom preko carinskog područja Bosne i Hercegovine. Kao evidencija može se prihvatiti i evidencija iz postojećeg knjigovodstva podnosioca zahtjeva, ako takva evidencija sadrži navedene podatke koji carinskom organu omogućavaju efikasan nadzor i kontrolu postupka provoza robe cjevovodom.

(4) Podnošenjem zahtjeva iz stava (1) ovog člana podnosilac se obavezuje da će kontrolnom organu UIO, u cilju kontrole postupka provoza koju taj organ smatra potrebnom, omogućiti neograničen pristup svim dokumentima i evidencijama (fizički i/ili elektronski pristup).

Član 10. (Odluka po zahtjevu)

(1) Odluku po zahtjevu za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom donosi Sektor za carine, u roku od najviše tri mjeseca od dana podnošenja urednog zahtjeva.

(2) Ako Sektor za carine utvrdi da podnosilac zahtjeva ispunjava uvjete za odobravanje traženog pojednostav-ljenog postupka provoza robe koja se prenosi cjevovo-

Ponedjeljak, 27. 4. 2015. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 34 - Strana 3

dom, podnosiocu zahtjeva izdaje odobrenje za navedeno pojednostavljenje. Odobrenje se izdaje na neodređeno vrijeme i važi sve dok nosilac tog odobrenja ispunjava uvjete, odnosno do ukidanja. Odobrenje počinje važiti od dana navedenog u odobrenju.

(3) Po jedan primjerak odobrenja dostavlja se nosiocu odo-brenja, Odsjeku za kontrolu, carinskom uredu nadzornom nad mjernim mjestom prilikom ulaska robe cjevovodom u carinsko područje Bosne i Hercegovine i carinskom uredu nadzornom nad mjernim mjestom prilikom istupa robe koja se putem cjevovoda samo prenosi (provozi) preko tog područja do druge države.

(4) Nosilac odobrenja dužan je pismeno obavijestiti donosioca odobrenja o svim okolnostima i promjenama koje nastanu nakon donošenja odobrenja, a koje mogu uticati na dalje važenje ili sadržaj odobrenja.

Član 11. (Provoz električne energije)

(1) Provoz (tranzit) električne energije, u skladu sa odredba-ma Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini, označava prije-nos električne energije sa ciljem ispunjavanja ugovora koji se odnose na trgovinu električnom energijom, kada nijedna strana tog sporazuma ne kupuje, niti proizvodi tu električnu energiju u Bosni i Hercegovini. Shodno tome, provoz električne energije je prijenos navedene električne energije preko carinskog područja Bosne i Hercegovine do drugih država, tj. istovremeni, u istom satu, uvoz i izvoz električne energije u provozu.

(2) Za provoz električne energije ne podnosi se zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza električne energije, već se vodi evidencija.

(3) Evidencija iz stava (2) ovog člana vodi se za električnu energiju iz stava (1) ovog člana nabavljenu izvan Bosne i Hercegovine a koja se samo preko elektroenergetskog sistema provozi (prenosi) preko carinskog područja Bosne i Herecgovine do drugih država.

(4) Evidenciju o provozu električne energije iz stava (3) ovog člana vodi NOS BiH.

(5) NOS BiH dužan je evidenciju iz stava (3) ovog člana staviti na raspolaganje kontrolnom organu UIO, te omogućiti kontrolu poslovne dokumentacije u svrhu kontrole koju taj organ smatra potrebnom u vezi provoza električne energije, obzirom da je ta osoba odgovorna za izvršavanje obaveza iz člana 35. Zakona.

(6) Na zahtjev licencirane osobe iz člana 21. ovog uputstva, za njegove poslovne svrhe, NOS BiH izdaje izvještaj o provozu električne energije iz stava (3) ovog člana u transakcijama međunarodne trgovine tom robom u koje je ta osoba uključena. Navedena osoba dužna je o tome voditi poslovnu evidenciju i kontrolnom organu UIO omogućiti kontrolu koju taj organ smatra potrebnom u vezi provoza električne energije.

GLAVA III - LOKALNO UVOZNO CARINJENJE ROBE KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM

Član 12. (Lokalno uvozno carinjenje)

(1) Nakon završetka postupka provoza robe koja se prenosi cjevovodom, roba se mora prijaviti za zahtjevani carinski postupak.

(2) Obzirom na specifičnost postupka u kojem se roba koja se prenosi cjevovodom ne predočava nadležnoj carinskoj ispostavi nakon postupka provoza, osoba iz Bosne i Hercegovine koja uvozi predmetnu robu, dužno je podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u odgovarajući uvozni

postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno uvozno carinjenje, shodno članu 73. stav 1. tačka (c) Zakona.

Član 13. (Primjena propisa o lokalnom uvoznom carinjenju)

U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno uvozno carinjenje robe koja se prenosi cjevovodom, osim uvjeta koji se odnosi na nevođenje krivičnog postupka za krivično djelo u vezi poslovne djelatnosti podnosioca zahtjeva i/ili za krivično djelo u vezi kršenja carinskih i/ili poreznih propisa (koji se ne primjenjuje u ovom slučaju), zastupanja, podnošenja zahtjeva iz člana 12. stav (2) ovog uputstva, mjera trgovinske politike i inspekcijskih kontrola robe, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tokom važenja odobrenja, vršenja nadzora i carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važećeg uputstva kojim je regulirano lokalno uvozno carinjenje koje se odnose na ta pitanja, te odgovarajuće odredbe Odluke navedene u članu 4. stav (2) tačka b) ovog uputstva.

Član 14. (Garancija)

(1) Za stavljanje robe iz člana 12. stav (2) ovog uputstva u odobreni uvozni carinski postupak po lokalnom uvoznom carinjenju polaže se garancija za obezbjeđenje mogućeg carinskog duga za tu robu za vrijeme roka odobrenog za podnošenje carinske prijave iz člana 15. ovog uputstva, odnosno do okončanja postupka i plaćanja dažbina obračunatih po toj prijavi.

(2) Garancija iz stava (1) ovog člana može biti posebna garancija za lokalno uvozno carinjenje ili sveobuhvatna garancija za stavljanje robe u odobreni uvozni postupak po redovnoj carinskoj prijavi iz koje je, određeni iznos sredstava za obezbjeđenje plaćanja mogućeg carinskog duga iz stava (1) ovog člana, raspoređen kod nadzorne carinske ispostave od strane nadležne službe UIO za prihvatanje garancije (po prijedlogu podnosioca zahtjeva). Taj iznos se procjenjuje naspram dosadašnjeg ili, ako je to primjereno, naspram očekivanog prometa predmetne robe u roku odobrenom za podnošenje carinske prijave. Garancija može biti garancija podnosioca zahtjeva ili njegovog zastupnika, uz pisanu saglasnost zastupnika za korištenje garancije u svrhe za koje se polaže.

(3) U slučaju iz stava (1) ovog člana, na dostavljanje garancije podnosilac zahtjeva za lokalno uvozno carinjenje se poziva tek pošto bude ocijenjeno da su ispunjeni svi drugi uvjeti za izdavanje traženog odobrenja. U tom slučaju, podnosilac zahtjeva garanciju, izdatu na obrascu propisanom propisima o garanciji, prethodno podnosi na prihvatanje nadležnoj službi UIO, koja služba, bez odlaganja, kopiju prihvaćene garancije službeno dostavlja nadzornoj carinskoj ispostavi i Sektoru za carine.

(4) Ako garancija iz stava (1) ovog člana glasi na određeno vrijeme, nosilac odobrenja mora, prije isteka roka važenja garancije, dostaviti valjanu garanciju (novu garanciju ili produženje ranije garancije) na prihvatanje od strane nadležne organizacione jedinice UIO, koja služba kopiju prihvaćene garancije, odmah, na najpogodniji način, dostavlja nadzornoj carinskoj ispostavi. Ako je u pitanju nova garancija, u sadržaju teksta te garancije mora biti navedeno da se njome preuzimaju obaveze i iz garancije koju zamjenjuje, sa naznakom podataka o ranijoj garanciji (npr. broj i datum, podaci o izdavaocu garancije).


(5) Nadzorna carinska ispostava prati da li je mogući carinski dug iz stava (1) ovog člana obezbijeđen valjanom garancijom.

Član 15. (Carinska prijava i postupak po istoj)

(1) Nosilac odobrenja, shodno članu 174. stav 2. tačka (b) Odluke, nije u obavezi obavještavati nadzornu carinsku ispostavu o prijemu robe niti o stavljanju robe u zahtijevani odobreni uvozni postupak, ali je u obavezi da nadzornoj carinskoj ispostavi dostavi podatke koje ta ispostava smatra potrebnim za eventualni nadzor podataka (npr. podaci o brojilu na mjernom mjestu, odnosno stanju brojila i drugo). Izuzetno od toga, nadzorna carinska ispostava može od nosioca odobrenja zahtijevati da je u određenom vremenu obavijesti o prijemu robe.

(2) Nosilac odobrenja za lokalno uvozno carinjenje obavezan je, u roku određenom u odobrenju, nadzornoj carinskoj ispostavi podnijeti potpisanu i ovjerenu carinsku prijavu za zahtijevani odobreni uvozni postupak po lokalnom uvoznom carinjenju za svu robu iz člana 12. stav (2) ovog uputstva primljenu u odobrenom periodu za koji podnosi tu prijavu. Nosilac odobrenja obavezan je istog dana kada je navedena carinska prijava registrirana na serveru nadzorne carinske ispostave i fizički dostaviti tu prijavu sa svim pratećim dokumentima toj ispostavi. Uz carinsku prijavu prilažu se: a) fakture za robu obuhvaćenu predmetnom carinskom

prijavom, b) protokol ili drugi odgovarajući dokumenat o prijemu

robe na mjernom mjestu pri ulasku robe putem cjevovoda u carinsko područje Bosne i Hercegovine, te

c) ostala dokumenta potrebna za zahtijevani carinski postupak.

(3) Carinska prijava iz stava (2) ovog člana popunjava se kao redovna carinska prijava za odnosni postupak u skladu sa propisima o popunjavanju carinske prijave, uključujući i slijedeća pravila: a) u polju 2 (Pošiljalac/Izvoznik) upisuje se riječ

"RAZNI" (ako se prijemi robe obuhvaćene predmetnom carinskom prijavom odnose na različite pošiljaoce iz inostranstva),

b) u polje 22 (Valuta i ukupan fakturirani iznos) u prvu potpodjelu upisuje se šifra valute Bosne i Hercegovine (BAM), a u drugu potpodjelu upisuje se zbirna vrijednost prema podacima o vrijednosti predmetne robe iz svih faktura obuhvaćenih predmetnom carinskom prijavom preračunata na dan prihvatanja te prijave od strane nadzorne carinske ispostave,

c) u polje 30 (Mjesto robe) upisuje se riječ "LOKALNO" (uvijek velikim latiničnim slovima),

d) u polje 31 u prvi prazni red (oznake i br.) upisuju se podaci o periodu za koji se podnosi predmetna carinska prijava (npr. "uvoz u junu 2015" ako je odobreni period mjesečno, ili drugi period odobren za podnošenje carinske prijave),

e) u polju 44 (Dodatne informacije, priložene isprave, uvjerenja i odobrenja), pored ostalog, u dodatnom ekranu "priloženi dokumenti" pod šifrom "LUC" upisuje se osnovni broj odobrenja i godina izdavanja (npr. 10/2015), koji podaci se, na isti način (npr. 10/2015) u svakoj carinskoj prijavi, obavezno upisuju i u četvrti red navedenog polja,

f) u polje D/J ne unosi se datum puštanja robe.

(4) Po carinskoj prijavi iz stava (2) ovog člana obračunavaju se i naplaćuju uvozne dažbine i drugi indirektni porezi primjenljivi na predmetnu robu prema propisima važećim na dan prihvatanja te prijave od strane nadzorne carinske ispostave, shodno članu 64. Zakona.

(5) Provedbom postupka po carinskoj prijavi iz stava (2) ovog člana i ovjerom iste od strane nadzorne carinske ispostave završava se odnosni zahtjevani uvozni postupak po lokalnom uvoznom carinjenju.

Član 16. (Evidencija carinskih prijava o lokalnom uvoznom carinjenju)

(1) Nosilac odobrenja obavezan je uspostaviti i redovno voditi evidenciju svih carinskih prijava iz člana 15. ovog uputstva po kojima je proveden postupak lokalnog uvoznog carinjenja za robu iz člana 12. stav (2) ovog uputstva.

(2) Evidencija iz stava (1) ovog člana, po svakoj carinskoj prijavi, mora najmanje sadržavati slijedeće podatke: a) puni broj i datum odobrenja za lokalno uvozno

carinjenje, b) redni broj evidencije, c) vrstu, broj i datum odnosne carinske prijave (podaci

iz polja A) po lokalnom uvoznom carinjenju (npr: "IM4/6080/09.07.2015")

d) naziv, broj i datum protokola ili drugog odgovarajućeg dokumenta o prijemu predmetne robe na mjernom mjestu pri njenom ulasku putem cjevovoda u carinsko područje Bosne i Hercegovine,

e) šifru prethodnog carinskog postupka, ako postoji, f) vrstu, broj i datum prethodne carinske prijave i šifru

carinskog ureda koji je prihvatio tu prijavu, ako postoji,

g) količinu iz carinske prijave iz tačke c) ovog stava, h) količinu iz prethodne carinske prijave iz tačke f)

ovog stava, i) kolonu "napomena".

GLAVA IV - LOKALNO IZVOZNO CARINJENJE ROBE KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM

Član 17. (Lokalno izvozno carinjenje)

Obzirom na specifičnost postupka u kojem se roba koja se u izvozu prenosi cjevovodom ne predočava nadležnoj izvoznoj carinskoj ispostavi, osoba iz Bosne i Hercegovine koja izvozi predmetnu robu, dužno je podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u odgovarajući izvozni postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno izvozno carinjenje, shodno članu 73. stav 1. tačka (c) Zakona.

Član 18. (Primjena propisa o lokalnom izvoznom carinjenju)

U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno izvozno carinjenje robe koja se u izvozu prenosi cjevovodom, zastupanja, podnošenja zahtjeva iz člana 17. ovog uputstva, mjera trgovinske politike i inspekcijskih kontrola robe, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tokom važenja odobrenja, vršenja nadzora i carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važećeg uputstva kojim je regulirano lokalno izvozno carinjenje koje se odnose na navedena pitanja, te odgovarajuće odredbe GLAVE 1 do GLAVE 4 u NASLOVU VIII (POJEDNOSTAVLJENI POSTUPCI) Odluke.


Član 19. (Provođenje lokalnog izvoznog carinjenja)

U provedbi lokalnog izvoznog carinjenja, tj. stavljanja robe iz člana 17. ovog uputstva u odobreni izvozni postupak po lokalnom izvoznom carinjenju, odredbe čl. 15. i 16. ovog uputstva primjenjuju se na odgovarajući način. Ako je roba fakturirana u više valuta, za svaku vrstu valute podnosi se zasebna izvozna carinska prijava.

GLAVA V - LOKALNO CARINJENJE ELEKTRIČNE ENERGIJE Odjeljak A. Opće odredbe

Član 20. (Primjena propisa)

Kod uvoza i izvoza električne energije primjenjuju se carinski i drugi propisi kojima je reguliran carinski postupak za koji je prijavljena električna energija, važeći na dan prihvatanja carinske prijave od strane nadzorne carinske ispostave, shodno članu 64. Zakona.

Član 21. (Korisnik carinskog postupka)

Korisnik carinskog postupka u Bosni i Hercegovini pri uvozu i izvozu električne energije je osoba koja od Državne regulatorne komisije za električnu energiju Bosne i Hercegovine (DERK) dobije privremenu ili stalnu licencu za međunarodnu trgovinu električnom energijom i ispunjava i druge uvjete propisane za taj postupak.

Član 22. (Kontrola uvoza i izvoza električne energije)

Ako nadležni kontrolni organ UIO, u kontroli kod uvoznika ili izvoznika električne energije, nađe da se podaci o električnoj energiji koja je prijavljena za uvoz ili izvoz ne slažu sa stanjem stvarno uvezene, odnosno izvezene električne energije, uvoznik odnosno izvoznik je nađenu razliku u količini i vrijednosti stvarno uvezene, odnosno izvezene električne energije dužan odmah prijaviti nadležnom carinskom organu za odgovarajući carinski postupak, pri čemu se ne isključuje primjena važećih kaznenih propisa.

Član 23. (Saradnja u postupku kontrole uvoza i izvoza

električne energije) (1) Kontrolu uvoza i izvoza električne energije kod uvoznika

i izvoznika te robe nadležni kontrolni organ UIO obavlja u skladu sa propisima o indirektnom oporezivanju, u kojoj kontroli je uvoznik i izvoznik dužan sarađivati na način određen tim propisima.

(2) UIO, NOS BiH i nadležni elektroenergetski subjekti će, radi kontrole tačnosti podataka o prijavljenoj i ocarinjenoj električnoj energiji u uvozu i izvozu, međusobno sarađivati, u kojoj saradnji će, prema potrebi, razmjenji-vati podatke o uvozu i izvozu električne energije iz službenih evidencija.

Odjeljak B. Lokalno uvozno carinjenje električne energije

Član 24. (Stavljanje električne energije u slobodan promet)

Stavljanje električne energije u slobodan promet je svaki unos električne energije u carinsko područje Bosne i Hercegovine za upotrebu u Bosni i Hercegovini, bilo da je ona za tu namjenu kupljena ili nabavljena u "naturalnoj razmjeni električne energije" izvan Bosne i Hercegovine, osim električne energije koja se prima iz susjednih elektroenergetskih sistema i služi za kompenzaciju neželjenih odstupanja od dogovorenih programa razmjene nastalih u toku realizacije programa razmjene i аnuliranje razlike između mjesečnog očitanja brojila i evidentiranih satnih podataka (u daljem tekstu: uvoz).

Član 25. (Lokalno uvozno carinjenje)

Korisnik carinskog postupka stavljanja u slobodan promet električne energije, obzirom na specifičnost te robe i postupka, dužan je Sektoru za carine podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u navedeni postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno uvozno carinjenje, shodno članu 73. stav 1. tačka (c) Zakona.

Član 26. (Primjena propisa o lokalnom uvoznom carinjenju)

(1) U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno uvozno carinjenje električne energije, osim uvjeta koji se odnosi na nevođenje krivičnog postupka za krivično djelo u vezi poslovne djelatnosti podnosioca zahtjeva i/ili za krivično djelo u vezi kršenja carinskih i/ili poreznih propisa (koji se ne primjenjuje u ovom slučaju), zastupanja, podnošenja zahtjeva iz člana 25. ovog upustva, mjera trgovinske politike, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tokom važenja odobrenja, vršenja nadzora i carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važećeg uputstva kojim je regulirano lokalno uvozno carinjenje koje se odnose na ta pitanja, te odgovarajuće odredbe Odluke navedene u članu 4. stav (2) tačka b) ovog uputstva.

(2) U slučaju iz stava (1) ovog člana, podnosilac zahtjeva za lokalno uvozno carinjenje električne energije uz zahtjev, pored ostale dokumentacije, podnosi i kopiju važeće licence navedene u članu 21. ovog uputstva, a podatke o istoj (broj i datum i u kojem službenom glasniku je objavljena) upisuje u zahtjev.

Član 27. (Obračun i plaćanje indirektnih poreza na uvoz

električne energije) Po carinskoj prijavi iz člana 29. ovog uputstva

obračunavaju se i naplaćuju uvozne dažbine i drugi indirektni porezi primjenljivi na uvoz električne energije prema propisima važećim na dan prihvatanja navedene carinske prijave od strane nadzorne carinske ispostave, shodno članu 64. Zakona. Obračun i naplata se vrši na ukupnu količinu i vrijednost električne energije uvezene u odobrenom periodu za koji se podnosi carinska prijava, a ne samo na eventualnu razliku uvoza i izvoza, odnosno eventualnu razliku između preuzimanja i isporuke električne energije u "naturalnoj razmjeni".

Član 28. (Garancija)

U pogledu osiguranja, odnosno polaganja garancije za osiguranje mogućeg carinskog duga za električnu energiju, odredbe člana 14. ovog uputstva primjenjuje se na odgovarajući način.

Član 29. (Carinska prijava za uvoz električne enrgije)

(1) Nosilac odobrenja za lokalno uvozno carinjenje električne energije obavezan je, u roku određenom u odobrenju, nadzornoj carinskoj ispostavi podnijeti potpisanu i ovjerenu carinsku prijavu za stavljanje u slobodan promet sve električne energije uvezene u odobrenom periodu za koji podnosi tu prijavu. Nosilac odobrenja obavezan je istog dana kada je navedena carinska prijava registrirana na serveru nadzorne carinske ispostave i fizički dostaviti tu prijavu sa svim pratećim dokumentima toj ispostavi.

(2) Uz carinsku prijavu iz stava (1) ovog člana prilaže se: a) faktura ili drugi odgovarajući komercijalni

dokument koji, između ostalog, treba da sadrži


podatke o prodavcu, kupcu, količini i vrijednosti uvezene električne energije, period na koji se odnosi, poziv na broj i datum ugovora o kupovini/prijemu električne energije ako postoji,

b) na obrascu iz Priloga 2. ovog uputstva, ovjerena izjava nosioca odobrenja (uvoznika) o količini uvezene električne energije preko prijenosne mreže u periodu za koji se podnosi, odnosno na obrascu iz Priloga 3. o količini uvezene električne energije preko distributivne mreže, zavisno od situacije,

c) izvještaj o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko prijenosne mreže izdat i ovjeren od NOS-a BiH, odnosno izvještaj o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko distributivne mreže izdat i ovjeren od nadležnog elektroenergetskog subjekta, zavisno od situacije,

d) ostala dokumenta potrebna za zahtjevani uvozni carinski postupak, a

e) po potrebi, na zahtjev nadzorne carinske ispostave, predočiti ugovor o kupovini/prijemu električne energije ako postoji.

(3) Carinska prijava iz stava (1) ovog člana popunjava se kao redovna carinska prijava za odnosni postupak u skladu sa propisima o popunjavanju carinske prijave, uključujući i slijedeća pravila: a) u polju 2 (Pošiljalac/Izvoznik) upisuje se riječ

"RAZNI" (ako se prijemi električne energije obuhvaćene predmetnom carinskom prijavom odnose na različite pošiljaoce iz inostranstva),

b) u polje 22 (Valuta i ukupan fakturirani iznos) u prvu potpodjelu upisuje se šifra valute Bosne i Hercegovine (BAM), a u drugu potpodjelu upisuje se zbirna vrijednost prema podacima o vrijednosti električne energije iz svih faktura obuhvaćenih predmetnom carinskom prijavom preračunata na dan prihvatanja te prijave od strane nadzorne carinske ispostave,


d) u polje 31 u prvi prazni red (oznake i br.) upisuju se podaci o periodu za koji se podnosi predmetna carinska prijava (period na koji glasi izvještaj iz stava (2) tačka c) ovog člana; npr. "uvoz u maju 2015" ako je izvještaj mjesečni, ili eventualno drugi period odobren za podnošenje carinske prijave, zavisno od perioda na koji se izdaje pomenuti izvještaj),

e) u polju 44 (Dodatne informacije, priložene isprave, uvjerenja i odobrenja), pored ostalog, u dodatnom ekranu "priloženi dokumenti" pod šifrom "LUC" upisuje se osnovni broj odobrenja i godina izdavanja (npr. 15/2015), koji podaci se, na isti način (npr. 15/2015) u svakoj carinskoj prijavi, obavezno upisuju i u četvrti red navedenog polja,

f) u polje D/J ne unosi se datum puštanja robe. (4) Provedbom postupka po carinskoj prijavi iz stava (1) ovog

člana i ovjerom iste od strane nadzorne carinske ispostave završava se odnosni zahtjevani uvozni postupak po lokalnom uvoznom carinjenju.

Član 30. (Evidencija carinskih prijava o lokalnom uvoznom carinjenju

električne energije) (1) Nosilac odobrenja za lokalno uvozno carinjenje električne

energije obavezan je uspostaviti i redovno voditi evidenciju svih carinskih prijava iz člana 29. ovog uputstva po kojima je proveden postupak stavljanja u

slobodan promet električne energije po lokalnom uvoznom carinjenju.

(2) Evidencija iz stava (1) ovog člana, po svakoj carinskoj prijavi, mora najmanje sadržavati slijedeće podatke: a) puni broj i datum odobrenja za lokalno uvozno

carinjenje, b) redni broj evidencije, c) vrstu, broj i datum odnosne carinske prijave (podaci

iz polja A) po lokalnom uvoznom carinjenju (npr: "IM4/5010/09.06.2015"),

d) broj i datum izjave nosioca odobrenja iz člana 29. stav (2) tačka b) koja je u pitanju, priložene uz odnosnu carinsku prijavu,

e) broj i datum izvještaja iz člana 29. stav (2) tačka c) koji je u pitanju, priloženog uz odnosnu carinsku prijavu,

f) količinu iz odnosne carinske prijave, g) vrijednost iz odnosne carinske prijave, h) kolonu "napomena".

ODJELJAK C. LOKALNO IZVOZNO CARINJENJE ELEKTRIČNE ENERGIJE

Član 31. (Izvoz električne energije)

Izvoz električne energije iz carinskog područja Bosne i Hercegovine je svaki izvoz električne energije u druge države, bilo da je ona za tu namjenu prodata ili isporučena u "naturalnoj razmjeni električne energije" iz Bosne i Hercegovine, osim električne energije koja se isporučuje susjednim elektroenerget-skim sistemima i služi za kompenzaciju neželjenih odstupanja od dogovorenih programa razmjene nastalih u toku realizacije programa razmjene i anuliranje razlike između mjesečnog očitanja brojila i evidentiranih satnih podataka (u daljem tekstu: izvoz).

Član 32. (Lokalno izvozno carinjenje)

Korisnik carinskog postupka izvoza električne energije, obzirom na specifičnost te robe i postupka, dužan je Sektoru za carine podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u taj postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno izvozno carinjenje, shodno članu 73. stav 1. tačka (c) Zakona.

Član 33. (Primjena propisa o lokalnom izvoznom carinjenju)

(1) U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno izvozno carinjenje električne energije, zastupanja, podnošenja zahtjeva za lokalno izvozno carinjenje iz člana 32. ovog uputstva, mjera trgovinske politike, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tokom važenja odobrenja, vršenja nadzora i naknadne carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važećeg uputstva kojim je regulirano lokalno izvozno carinjenje koje se odnose na navedena pitanja, te odgovarajuće odredbe GLAVE 1 do GLAVE 4 u NASLOVU VIII (POJEDNOSTAVLJENI POSTUPCI) Odluke.

(2) U slučaju iz stava (1) ovog člana, podnosilac zahtjeva za lokalno izvozno carinjenje električne energije uz zahtjev, pored ostale dokumentacije, podnosi i kopiju važeće licence navedene u članu 21. ovog uputstva, a podatke o istoj (broj i datum i u kojem službenom glasniku je objavljena) upisuje u zahtjev.

Član 34. (Carinska prijava za izvoz električne energije)

(1) Nosilac odobrenja za lokalno izvozno carinjenje električne energije obavezan je, u roku određenom u


odobrenju, nadzornoj carinskoj ispostavi podnijeti potpisanu i ovjerenu izvoznu carinsku prijavu za sav izvoz električne energije u odobrenom periodu za koji podnosi tu prijavu. Nosilac odobrenja obavezan je istog dana kada je navedena carinska prijava registrirana na serveru nadzorne carinske ispostave i fizički dostaviti tu prijavu sa svim pratećim dokumentima toj ispostavi.

(2) Uz carinsku prijavu iz stava (1) ovog člana prilaže se: a) faktura ili drugi odgovarajući komercijalni

dokument koji, između ostalog, treba da sadrži podatke o prodavcu, kupcu, količini i vrijednosti izvezene električne energije, period na koji se odnosi, poziv na broj i datum ugovora o prodaji/isporuci električne energije ako postoji,

b) na obrascu iz Priloga 4. ovog uputstva, ovjerena izjava nosioca odobrenja (izvoznika) o količini izvezene električne energije preko prijenosne mreže u periodu za koji se podnosi, odnosno na obrascu iz Priloga 5. o količini izvezene električne energije preko distributivne mreže, zavisno od situacije,

c) izvještaj o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko prijenosne mreže izdat i ovjeren od NOS-a BiH, odnosno izvještaj o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko distributivne mreže izdat i ovjeren od nadležnog elektroenergetskog subjekta, zavisno od situacije,

d) ostala dokumenta potrebna za zahtjevani izvozni carinski postupak, a

e) po potrebi, na zahtjev nadzorne carinske ispostave, predočiti ugovor o prodaji/isporuci električne energije ako postoji.

(3) Carinska prijava iz stava (1) ovog člana popunjava se kao redovna carinska prijava za odnosni izvozni postupak u skladu sa propisima o popunjavanju carinske prijave, uključujući i slijedeća pravila: a) u polju 8 (Primalac) upisuje se riječ "RAZNI" (ako

se isporuke električne energije obuhvaćene predmetnom carinskom prijavom odnose na različite primaoce u inostranstvu),

b) u polje 22 (Valuta i ukupan fakturirani iznos) u prvu potpodjelu upisuje se odgovarajuća šifra valute u kojoj je iskazana vrijednost robe u fakturi, a u drugu potpodjelu upisuje se zbirna fakturirana vrijednost prema podacima o vrijednosti električne energije iz svih faktura obuhvaćenih predmetnom izvoznom carinskom prijavom izražena u valuti iz prve podpodjele. Ako je električna energija obračunata u više valuta, za svaku vrstu valute treba podnijeti posebnu izvoznu carinsku prijavu,


d) u polje 31 u prvi prazni red (oznake i br.) upisuju se podaci o periodu za koji se podnosi predmetna izvozna carinska prijava (period na koji glasi izvještaj iz stava (2) tačka c) ovog člana; npr. "izvoz u maju 2015" ako je izvještaj mjesečni, ili eventualno drugi period odobren za podnošenje carinske prijave, zavisno od perioda na koji se izdaje pomenuti izveštaj),

e) u polju 44 (Dodatne informacije, priložene isprave, uvjerenja i odobrenja), pored ostalog, u dodatnom ekranu "priloženi dokumenti" pod šifrom "LOD" upisuje se osnovni broj odobrenja i godina izdavanja (npr. 17/2015), koji podaci se, na isti način (npr. 17/2015) u svakoj izvoznoj carinskoj prijavi, obavezno upisuju i u četvrti red navedenog polja,

f) u polje D/J ne unosi se datum puštanja robe. (4) Provedbom postupka po carinskoj prijavi iz stava (1) ovog

člana i ovjerom iste od strane nadzorne carinske ispostave završava se odnosni zahtjevani izvozni postupak po lokalnom izvoznom carinjenju.

Član 35. (Evidencija carinskih prijava o lokalnom izvoznom carinjenju

električne energije) (1) Nosilac odobrenja za lokalno izvozno carinjenje

električne energije obavezan je uspostaviti i redovno voditi evidenciju svih izvoznih carinskih prijava iz člana 34. ovog uputstva po kojima je proveden postupak izvoza električne energije po lokalnom izvoznom carinjenju.

(2) Evidencija iz stava (1) ovog člana, po svakoj izvoznoj carinskoj prijavi, mora najmanje sadržavati slijedeće podatke: a) puni broj i datum odobrenja za lokalno izvozno

carinjenje, b) redni broj evidencije, c) vrstu, broj i datum odnosne izvozne carinske prijave

(podaci iz polja A) po lokalnom izvoznom carinjenju (npr: "EX1/3070/08.06.2015/"),

d) broj i datum izjave iz člana 34. stav (2) tačka b) ovog uputstva koja je u pitanju, priložene uz odnosnu carinsku prijavu,

e) broj i datum izvještaja iz člana 34. stav (2) tačka c) ovog uputstva koji je u pitanju, priloženog uz odnosnu carinsku prijavu,

f) količinu iz odnosne carinske prijave, g) vrijednost u valuti iz odnosne carinske prijave, h) kolonu "napomena".

GLAVA VI. PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 36. (Pribavljanje odobrenja)

Zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevodovodom, zahtjev za lokalno uvozno carinjenje i zahtjev za lokalno izvozno carinjenje robe na koju se odnosi ovo uputstvo, osobe kojih se tiču navedena odobrenja dužna su podnijeti Sektoru za carine u roku dva mjeseca od dana stupanja na snagu ovog uputstva.

Član 37. (Obaveze Odsjeka za carinske poslove)

Shodno odredbama ovog uputstva, Odsjek za carinske poslove u regionalnim centrima UIO dužan je provjeriti postoje li na području njegove nadležnosti cjevovodi kojima roba ulazi u carinsko područje Bosne i Hercegovine ili izlazi iz tog područja, te preduzeti radnje potrebne da se takva kretanja i carinjenja te robe, kao i carinjenje električne energije usklade sa odredbama ovog uputstva

Član 38. (Sastavni dio uputstva)

Sastavni dio ovog uputstva čine: a) Prilog 1. iz člana 9. stav (1) - Obrazac zahtjeva za

izdavanje odobrenja za korištenje pojednostavljenog postupka provoza robe koja se prenosi cjevovodima, sa napomenama o popunjavanju,

b) Prilog 2. iz člana 29. stav (2) tačka b) - Obrazac izjave o uvozu električne energije preko prijenosne mreže,

c) Prilog 3. iz člana 29. stav (2) tačka b) - Obrazac izjave o uvozu električne energije preko distribu-tivne mreže,


d) Prilog 4. iz člana 34. stav (2) tačka b) - Obrazac izjave o izvozu električne energije preko prijenosne mreže,

e) Prilog 5. iz člana 34. stav (2) tačka b) - Obrazac izjave o izvozu električne energije preko distribu-tivne mreže.

Član 39. (Propis koji prestaje važiti)

Danom stupanja na snagu ovog uputstva prestaje da važi Uputstvo o provođenju carinskog postupka kod uvoza i izvoza električne energije ("Službeni glasnik BiH", br. 24/07 i 45/08), osim čl. 5. i 8. tog uputstva koji se primjenjuju dok osobe iz člana 21. ovog uputstva od nadležnog carinskog organa ne

ishode potrebna odobrenja za lokalno uvozno i lokalno izvozno carinjenje električne energije, a najkasnije do isteka četiri mjeseca od dana stupanja na snagu ovog uputstva.

Član 40. (Stupanje na snagu)

Ovo uputstvo stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-271-1/15 16. aprila 2015. godine

Banja LukaDirektor

Dr. Miro Džakula, s. r.


Temeljem članka 15. Zakona o Upravi za neizravno

oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", broj 89/05) i članka 61. stavak 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09), ravnatelj Uprave za neizravno oporezivanje donosi

UPUTU O POJEDNOSTAVLJENOM CARINSKOM POSTUPKU

ZA ROBU KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM I ELEKTRIČNIM VODOM

GLAVA I - OPĆE ODREDBE

Članak 1. (Predmet)

Ovom uputom propisuje se postupak odobravanja pojednostavljenog postupka provoza, lokalnog uvoznog carinjenja i lokalnog izvoznog carinjenja robe koja se prenosi cjevovodom i električnim vodom, način provođenja i druga pitanja u vezi navedenih pojednostavljenih postupaka.

Članak 2. (Upotreba muškog i ženskog roda)

Izrazi koji su radi preglednosti dati u jednom gramatičkom rodu u ovoj uputi bez diskriminacije se odnose i na muškarce i na žene.

Članak 3. (Korištenje lokalnog carinjenja)

Lokalno uvozno carinjenje koristi se za stavljanje robe iz članka 1. ove upute u odgovarajući uvozni carinski postupak, a lokalno izvozno carinjenje za stavljanje navedene robe u odgova-rajući izvozni postupak.

Članak 4. (Pravni temelj)

(1) Postupak provoza reguliran je: a) odredbama čl. 51. i 52., čl. 88. do 94. Zakona o

carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 i 76/11), (u daljem tekstu: Zakon),

b) odredbama članka 126., čl. 212. do 298. Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 63a/04, 60/06 i 57/08), (u daljem tekstu: Odluka).

(2) Lokalno uvozno carinjenje regulirano je: a) odredbama članka 73. Zakona, b) odredbama čl. 160. i 161., čl. 171. do 175., čl. 180. do

182., čl. 184., 186., 187. i 321. stavak 2. točka a) Odluke, ovisno na koji uvozni carinski postupak se odnosi lokalno uvozno carinjenje i

c) Uputom o lokalnom uvoznom carinjenju. (3) Lokalno izvozno carinjenje u izvoznim postupcima

regulirano je: a) odredbama članka 73. Zakona, b) odgovarajućim odredbama GLAVE 1 do GLAVE 4 u

NASLOVU VIII POJEDNOSTAVLJENI POSTUPCI Odluke (ovisno na koji izvozni carinski postupak se odnosi lokalno izvozno carinjenje),

c) Uputom o lokalnom izvoznom carinjenju.

Članak 5. (Definicije i šifre)

U smislu ove upute, pojedini izrazi i šifre imaju slijedeće značenje:

a) "roba koja se prenosi cjevovodom": je nafta i naftni derivati, plin i voda,

b) "roba koja se prenosi električnim vodom": je električna energija,

c) "nositelj odobrenja": je osoba kojoj je izdano odobrenje za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom, odobrenje za lokalno uvozno carinjenje i/ili odobrenje za lokalno izvozno carinjenje, koje je i korisnik tog postupka,

d) šifra "LUC": je oznaka za odobrenje za lokalno uvozno carinjenje,

e) šifra "LOD": je oznaka za odobrenje za lokalno izvozno carinjenje,

f) opis "LOKALNO": koristi se u polju 30 uvozne i izvozne carinske prijave za označavanje lokalnog uvoznog ili lokalnog izvoznog carinjenja,

g) "nadzorna carinska ispostava" je: 1) kod lokalnog uvoznog carinjenja robe koja se

prenosi cjevovodom: carinska ispostava nadležna prema mjestu prijema (mjerno mjesto) u završetku provoza cjevovodom,

2) kod lokalnog izvoznog carinjenja robe koja se u izvozu prenosi cjevovodom: carinska ispostava nadležna prema mjestu otpreme (mjerno mjesto) stavljanjem u sustav cjevovoda,

3) kod lokalnog uvoznog carinjenja električne energije: carinska ispostava nadležna prema sjedištu nositelja odobrenja,

4) kod lokalnog izvoznog carinjenja električne energije: carinska ispostava nadležna prema sjedištu nositelja odobrenja. Ta ispostava je, sukladno članku 396. stavak 2. Odluke, istovremeno i izlazni carinski ured,

h) "operater cjevovoda": je osoba koja upravlja i odgovorna je za cjevovod i korisnik je postupka provoza,

i) "operater prijenosnog sustava": je Neovisni operater sustava u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: NOS BiH), uspostavljen Zakonom o prijenosu, regulatoru i operateru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11),

j) "operater distributivnog sustava": je elektroenergetski subjekt nadležan za evidentiranje i kontrolu prekograničnih transakcija na distributivnoj mreži koja je u pitanju,

k) "UNO": je Uprava za neizravno oporezivanje.

GLAVA II - POSTUPAK PROVOZA ROBE KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM I ELEKTRIČNIM VODOM

Članak 6. (Početak i okončanje postupka provoza robe cjevovodom)

(1) Sukladno članku 284. stavak 2. Odluke, za robu koja se prenosi cjevovodom smatra se da je stavljena u postupak provoza: a) u momentu ulaska u carinsko područje Bosne i

Hercegovine, za onu robu koja u to područje ulazi cjevovodom,

b) u momentu stavljanja u sustav cjevovoda, za onu robu koja se već nalazi u carinskom području Bosne i Hercegovine.

(2) Sukladno članku 284. stavak 4. Odluke, postupak provoza za robu koja se prenosi cjevovodom smatra se okončanim kada roba koja se prenosi cjevovodom stigne u objekte primatelja, i bude evidentirana u njegovu evidenciju.


Članak 7. (Glavni obveznik i oslobađanje od polaganja osiguranja za

provoz cjevovodom) (1) Za robu koja se u postupku provoza prenosi cjevovodom

glavni obveznik je operater cjevovoda, a ista osoba se smatra i prijevoznikom.

(2) Za robu iz stavka (1) ovog članka, sukladno članku 92. točka (b) Zakona, ne polaže se garancija za osiguranje plaćanja carinskog duga u postupku provoza.

Članak 8. (Uvjeti za izdavanje odobrenja za provoz robe cjevovodom)

(1) Sukladno odredbama čl. 243. do 249. i članka 284. Odluke odobrava se upotreba pojednostavljenog postupka provoza za robu koja se prenosi cjevovodom.

(2) Odobrenje za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom izdaje se osobi koja ispunjava slijedeće uvjete: a) da je registriran u Bosni i Hercegovini, b) da je operater cjevovoda koji je u pitanju, c) da carinski organ može lako i efikasno nadzirati

postupak i provoditi kontrole, pri čemu potrebne kontrole i ostale administrativne mjere nisu u nesrazmjeri sa zahtjevima podnositelja,

d) da vodi evidenciju o robi koja se prenosi cjevovodom koja carinskom organu omogućava provođenje efikasnog nadzora, te istu stavi na raspolaganje tom organu, čime se osigurava ispunjenost uvjeta iz točke c) ovog stavka.

Članak 9. (Zahtjev)

(1) Zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom dužan je podnijeti operater cjevovoda Sektoru za carine u Središnjem uredu UNO (u daljem tekstu: Sektor za carine). Zahtjev se podnosi na obrascu iz Priloga 1. ove upute.

(2) Uz zahtjev, podnositelj zahtjeva podnosi: a) dokaz o registraciji u Bosni i Hercegovini, b) odgovarajući dokument kojim dokazuje da je operater

cjevovoda koji je u pitanju, c) predloženi izgled, sadržaj i način vođenja evidencije o

provozu robe cjevovodom, d) spisak osoba odgovornih za provođenje

pojednostavljenog postupka provoza kod podnositelja zahtjeva, ili podatke o istima navodi u zahtjevu.

(3) Evidencija iz stavka (2) točka c) ovog članka, za svaku provoznu radnju, treba sadržavati najmanje slijedeće: datum i vrijeme prijema robe, mjesto prijema (mjerno mjesto), vrsta robe i količina prijema, broj i datum protokola ili drugog odgovarajućeg dokumenta o prijemu na mjernom mjestu, podatke o osobi iz Bosne i Hercegovine koja je uvoznik ili izvoznik predmetne robe, podatke o primatelju iz druge države kada je u pitanju samo provoz (prijenos) robe odnosnim cjevovodom preko carinskog područja Bosne i Hercegovine. Kao evidencija može se prihvatiti i evidencija iz postojećeg knjigovodstva podnositelja zahtjeva, ako takva evidencija sadrži navedene podatke koji carinskom organu omogućavaju efikasan nadzor i kontrolu postupka provoza robe cjevovodom.

(4) Podnošenjem zahtjeva iz stavka (1) ovog članka podnositelj se obvezuje da će kontrolnom organu UNO, u cilju kontrole postupka provoza koju taj organ smatra potrebnom, omogućiti neograničen pristup svim dokumentima i evidencijama (fizički i/ili elektronski pristup).

Članak 10. (Odluka po zahtjevu)

(1) Odluku po zahtjevu za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom donosi Sektor za carine, u roku od najviše tri mjeseca od dana podnošenja urednog zahtjeva.

(2) Ako Sektor za carine utvrdi da podnositelj zahtjeva ispunjava uvjete za odobravanje traženog pojednostav-ljenog postupka provoza robe koja se prenosi cjevovodom, podnositelju zahtjeva izdaje odobrenje za navedeno pojednostavljenje. Odobrenje se izdaje na neodređeno vrijeme i važi sve dok nositelj tog odobrenja ispunjava uvjete, odnosno do ukidanja. Odobrenje počinje važiti od dana navedenog u odobrenju.

(3) Po jedan primjerak odobrenja dostavlja se nositelju odobrenja, Odsjeku za kontrolu, carinskom uredu nadzornom nad mjernim mjestom prilikom ulaska robe cjevovodom u carinsko područje Bosne i Hercegovine i carinskom uredu nadzornom nad mjernim mjestom prilikom istupa robe koja se putem cjevovoda samo prenosi (provozi) preko tog područja do druge države.

(4) Nositelj odobrenja dužan je pismeno obavijestiti donositelja odobrenja o svim okolnostima i promjenama koje nastanu nakon donošenja odobrenja, a koje mogu utjecati na dalje važenje ili sadržaj odobrenja.

Članak 11. (Provoz električne energije)

(1) Provoz (tranzit) električne energije, sukladno odredbama Zakona o prijenosu, regulatoru i operateru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini, označava prijenos električne energije sa ciljem ispunjavanja ugovora koji se odnose na trgovinu električnom energijom, kada nijedna strana tog sporazuma ne kupuje, niti proizvodi tu električnu energiju u Bosni i Hercegovini. Sukladno tome, provoz električne energije je prijenos navedene električne energije preko carinskog područja Bosne i Hercegovine do drugih država, tj. istovremeni, u istom satu, uvoz i izvoz električne energije u provozu.

(2) Za provoz električne energije ne podnosi se zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza električne energije, već se vodi evidencija.

(3) Evidencija iz stavka (2) ovog članka vodi se za električnu energiju iz stavka (1) ovog članka nabavljenu izvan Bosne i Hercegovine a koja se samo preko elektroenergetskog sustava provozi (prenosi) preko carinskog područja Bosne i Hercegovine do drugih država.

(4) Evidenciju o provozu električne energije iz stavka (3) ovog članka vodi NOS BiH.

(5) NOS BiH dužan je evidenciju iz stavka (3) ovog članka staviti na raspolaganje kontrolnom organu UNO, te omogućiti kontrolu poslovne dokumentacije u svrhu kontrole koju taj organ smatra potrebnom u vezi provoza električne energije, obzirom da je ta osoba odgovorna za izvršavanje obveza iz članka 35. Zakona.

(6) Na zahtjev licencirane osobe iz članka 21. ove upute, za njegove poslovne svrhe, NOS BiH izdaje izvješće o provozu električne energije iz stavka (3) ovog članka u transakcijama međunarodne trgovine tom robom u koje je ta osoba uključena. Navedena osoba dužna je o tome voditi poslovnu evidenciju i kontrolnom organu UNO omogućiti kontrolu koju taj organ smatra potrebnom u vezi provoza električne energije.


GLAVA III - LOKALNO UVOZNO CARINJENJE ROBE KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM

Članak 12. (Lokalno uvozno carinjenje)

(1) Nakon završetka postupka provoza robe koja se prenosi cjevovodom, roba se mora prijaviti za zahtijevani carinski postupak.

(2) Obzirom na specifičnost postupka u kojem se roba koja se prenosi cjevovodom ne predočava nadležnoj carinskoj ispostavi nakon postupka provoza, osoba iz Bosne i Hercegovine koja uvozi predmetnu robu, dužna je podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u odgovarajući uvozni postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno uvozno carinjenje, sukladno članku 73. stavak 1. točka (c) Zakona.

Članak 13. (Primjena propisa o lokalnom uvoznom carinjenju)

U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno uvozno carinjenje robe koja se prenosi cjevovodom, osim uvjeta koji se odnosi na nevođenje kaznenog postupka za kazneno djelo u vezi poslovne djelatnosti podnositelja zahtjeva i/ili za kazneno djelo u vezi kršenja carinskih i/ili poreskih propisa (koji se ne primjenjuje u ovom slučaju), zastupanja, podnošenja zahtjeva iz članka 12. stavak (2) ove upute, mjera trgovinske politike i inspekcijskih kontrola robe, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tijekom važenja odobrenja, vršenja nadzora i carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važeće upute kojom je regulirano lokalno uvozno carinjenje koje se odnose na ta pitanja, te odgovarajuće odredbe Odluke navedene u članku 4. stavak (2) točka b) ove upute.

Članak 14. (Garancija)

(1) Za stavljanje robe iz članka 12. stavak (2) ove upute u odobreni uvozni carinski postupak po lokalnom uvoznom carinjenju polaže se garancija za osiguranje mogućeg carinskog duga za tu robu za vrijeme roka odobrenog za podnošenje carinske prijave iz članka 15. ove upute, odnosno do okončanja postupka i plaćanja pristojbi obračunatih po toj prijavi.

(2) Garancija iz stavka (1) ovog članka može biti posebna garancija za lokalno uvozno carinjenje ili sveobuhvatna garancija za stavljanje robe u odobreni uvozni postupak po redovitoj carinskoj prijavi iz koje je, određeni iznos sredstava za osiguranje plaćanja mogućeg carinskog duga iz stavka (1) ovog članka, raspoređen kod nadzorne carinske ispostave od strane nadležne službe UNO za prihvaćanje garancije (po prijedlogu podnositelja zahtjeva). Taj iznos se procjenjuje naspram dosadašnjeg ili, ako je to primjereno, naspram očekivanog prometa predmetne robe u roku odobrenom za podnošenje carinske prijave. Garancija može biti garancija podnositelja zahtjeva ili njegovog zastupnika, uz pisanu suglasnost zastupnika za korištenje garancije u svrhe za koje se polaže.

(3) U slučaju iz stavka (1) ovog članka, na dostavljanje garancije podnositelj zahtjeva za lokalno uvozno carinjenje se poziva tek pošto bude ocijenjeno da su ispunjeni svi drugi uvjeti za izdavanje traženog odobrenja. U tom slučaju, podnositelj zahtjeva garanciju, izdanu na obrascu propisanom propisima o garanciji, prethodno podnosi na prihvaćanje nadležnoj službi UNO, koja služba, bez odlaganja, kopiju prihvaćene garancije službeno dostavlja nadzornoj carinskoj ispostavi i Sektoru za carine.

(4) Ako garancija iz stavka (1) ovog članka glasi na određeno vrijeme, nositelj odobrenja mora, prije isteka roka važenja

garancije, dostaviti valjanu garanciju (novu garanciju ili produženje ranije garancije) na prihvaćanje od strane nadležne organizacione jedinice UNO, koja služba kopiju prihvaćene garancije, odmah, na najpogodniji način, dostavlja nadzornoj carinskoj ispostavi. Ako je u pitanju nova garancija, u sadržaju teksta te garancije mora biti navedeno da se njome preuzimaju obveze i iz garancije koju zamjenjuje, sa naznakom podataka o ranijoj garanciji (npr. broj i datum, podaci o izdavatelju garancije).

(5) Nadzorna carinska ispostava prati da li je mogući carinski dug iz stavka (1) ovog članka osiguran valjanom garancijom.

Članak 15. (Carinska prijava i postupak po istoj)

(1) Nositelj odobrenja, sukladno članku 174. stavak 2. točka (b) Odluke, nije u obvezi obavještavati nadzornu carinsku ispostavu o prijemu robe niti o stavljanju robe u zahtijevani odobreni uvozni postupak, ali je u obvezi da nadzornoj carinskoj ispostavi dostavi podatke koje ta ispostava smatra potrebnim za eventualni nadzor podataka (npr. podaci o brojilu na mjernom mjestu, odnosno stanju brojila i drugo). Izuzetno od toga, nadzorna carinska ispostava može od nositelja odobrenja zahtijevati da je u određenom vremenu obavijesti o prijemu robe.

(2) Nositelj odobrenja za lokalno uvozno carinjenje obvezan je, u roku određenom u odobrenju, nadzornoj carinskoj ispostavi podnijeti potpisanu i ovjerenu carinsku prijavu za zahtijevani odobreni uvozni postupak po lokalnom uvoznom carinjenju za svu robu iz članka 12. stavak (2) ove upute primljenu u odobrenom periodu za koji podnosi tu prijavu. Nositelj odobrenja obvezan je istog dana kada je navedena carinska prijava registrirana na serveru nadzorne carinske ispostave i fizički dostaviti tu prijavu sa svim pratećim dokumentima toj ispostavi. Uz carinsku prijavu prilažu se: a) računi za robu obuhvaćenu predmetnom carinskom

prijavom, b) protokol ili drugi odgovarajući dokument o prijemu

robe na mjernom mjestu pri ulasku robe putem cjevovoda u carinsko područje Bosne i Hercegovine, te

c) ostala dokumenta potrebna za zahtijevani carinski postupak.

(3) Carinska prijava iz stavka (2) ovog članka popunjava se kao redovita carinska prijava za odnosni postupak sukladno propisima o popunjavanju carinske prijave, uključujući i slijedeća pravila: a) u polju 2 (Pošiljalac/Izvoznik) upisuje se riječ

"RAZNI" (ako se prijemi robe obuhvaćene predmetnom carinskom prijavom odnose na različite pošiljatelje iz inozemstva),

b) u polje 22 (Valuta i ukupan fakturirani iznos) u prvu potpodjelu upisuje se šifra valute Bosne i Hercegovine (BAM), a u drugu potpodjelu upisuje se zbirna vrijednost prema podacima o vrijednosti predmetne robe iz svih računa obuhvaćenih predmetnom carinskom prijavom preračunata na dan prihvaćanja te prijave od strane nadzorne carinske ispostave,


d) u polje 31 u prvi prazni red (oznake i br.) upisuju se podaci o periodu za koji se podnosi predmetna carinska prijava (npr. "uvoz u lipnju 2015" ako je odobreni period mjesečno, ili drugi period odobren za podnošenje carinske prijave),


e) u polju 44 (Dodatne informacije, priložene isprave, uvjerenja i odobrenja), pored ostalog, u dodatnom ekranu "priloženi dokumenti" pod šifrom "LUC" upisuje se osnovni broj odobrenja i godina izdavanja (npr. 10/2015), koji podaci se, na isti način (npr. 10/2015) u svakoj carinskoj prijavi, obvezno upisuju i u četvrti red navedenog polja,

f) u polje D/J ne unosi se datum puštanja robe. (4) Po carinskoj prijavi iz stavka (2) ovog članka obračunavaju

se i naplaćuju uvozne pristojbe i drugi neizravni porezi primjenljivi na predmetnu robu prema propisima važećim na dan prihvaćanja te prijave od strane nadzorne carinske ispostave, sukladno članku 64. Zakona.

(5) Provođenjem postupka po carinskoj prijavi iz stavka (2) ovog članka i ovjerom iste od strane nadzorne carinske ispostave završava se odnosni zahtijevani uvozni postupak po lokalnom uvoznom carinjenju.

Članak 16. (Evidencija carinskih prijava o lokalnom uvoznom carinjenju)

(1) Nositelj odobrenja obvezan je uspostaviti i redovito voditi evidenciju svih carinskih prijava iz članka 15. ove upute po kojima je proveden postupak lokalnog uvoznog carinjenja za robu iz članka 12. stavak (2) ove upute.

(2) Evidencija iz stavka (1) ovog članka, po svakoj carinskoj prijavi, mora najmanje sadržavati slijedeće podatke: a) puni broj i datum odobrenja za lokalno uvozno

carinjenje, b) redni broj evidencije, c) vrstu, broj i datum odnosne carinske prijave (podaci iz

polja A) po lokalnom uvoznom carinjenju (npr: "IM4/6080/09.07.2015")

d) naziv, broj i datum protokola ili drugog odgovarajućeg dokumenta o prijemu predmetne robe na mjernom mjestu pri njenom ulasku putem cjevovoda u carinsko područje Bosne i Hercegovine,

e) šifru prethodnog carinskog postupka, ako postoji, f) vrstu, broj i datum prethodne carinske prijave i šifru

carinskog ureda koji je prihvatio tu prijavu, ako postoji,

g) količinu iz carinske prijave iz točke c) ovog stavka, h) količinu iz prethodne carinske prijave iz točke f) ovog

stavka, i) kolonu "napomena".

GLAVA IV - LOKALNO IZVOZNO CARINJENJE ROBE KOJA SE PRENOSI CJEVOVODOM

Članak 17. (Lokalno izvozno carinjenje)

Obzirom na specifičnost postupka u kojem se roba koja se u izvozu prenosi cjevovodom ne predočava nadležnoj izvoznoj carinskoj ispostavi, osoba iz Bosne i Hercegovine koja izvozi predmetnu robu, dužna je podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u odgovarajući izvozni postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno izvozno carinjenje, sukladno članku 73. stavak 1. točka (c) Zakona.

Članak 18. (Primjena propisa o lokalnom izvoznom carinjenju)

U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno izvozno carinjenje robe koja se u izvozu prenosi cjevovodom, zastupanja, podnošenja zahtjeva iz članka 17. ove upute, mjera trgovinske politike i inspekcijskih kontrola robe, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tijekom važenja odobrenja, vršenja nadzora i carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važeće upute kojom je regulirano lokalno izvozno carinjenje koje se odnose na navedena pitanja, te

odgovarajuće odredbe GLAVE 1 do GLAVE 4 u NASLOVU VIII (POJEDNOSTAVLJENI POSTUPCI) Odluke.

Članak 19. (Provođenje lokalnog izvoznog carinjenja)

U provođenju lokalnog izvoznog carinjenja, tj. stavljanja robe iz članka 17. ove upute u odobreni izvozni postupak po lokalnom izvoznom carinjenju, odredbe čl. 15. i 16. ove upute primjenjuju se na odgovarajući način. Ako je roba fakturirana u više valuta, za svaku vrstu valute podnosi se posebna izvozna carinska prijava.

GLAVA V - LOKALNO CARINJENJE ELEKTRIČNE ENERGIJE Odjeljak A. Opće odredbe

Članak 20. (Primjena propisa)

Kod uvoza i izvoza električne energije primjenjuju se carinski i drugi propisi kojima je reguliran carinski postupak za koji je prijavljena električna energija, važeći na dan prihvaćanja carinske prijave od strane nadzorne carinske ispostave, sukladno članku 64. Zakona.

Članak 21. (Korisnik carinskog postupka)

Korisnik carinskog postupka u Bosni i Hercegovini pri uvozu i izvozu električne energije je osoba koja od Državne regulatorne komisije za električnu energiju Bosne i Hercegovine (DERK) dobije privremenu ili stalnu licencu za međunarodnu trgovinu električnom energijom i ispunjava i druge uvjete propisane za taj postupak.

Članak 22. (Kontrola uvoza i izvoza električne energije)

Ako nadležni kontrolni organ UNO, u kontroli kod uvoznika ili izvoznika električne energije, nađe da se podaci o električnoj energiji koja je prijavljena za uvoz ili izvoz ne slažu sa stanjem stvarno uvezene, odnosno izvezene električne energije, uvoznik odnosno izvoznik je nađenu razliku u količini i vrijednosti stvarno uvezene, odnosno izvezene električne energije dužan odmah prijaviti nadležnom carinskom organu za odgovarajući carinski postupak, pri čemu se ne isključuje primjena važećih kaznenih propisa.

Članak 23. (Suradnja u postupku kontrole uvoza i izvoza električne energije) (1) Kontrolu uvoza i izvoza električne energije kod uvoznika i

izvoznika te robe nadležni kontrolni organ UNO obavlja sukladno propisima o neizravnom oporezivanju, u kojoj kontroli je uvoznik i izvoznik dužan surađivati na način određen tim propisima.

(2) UNO, NOS BiH i nadležni elektroenergetski subjekti će, radi kontrole točnosti podataka o prijavljenoj i ocarinjenoj električnoj energiji u uvozu i izvozu, međusobno surađivati, u kojoj suradnji će, prema potrebi, razmjenjivati podatke o uvozu i izvozu električne energije iz službenih evidencija.

Odjeljak B. Lokalno uvozno carinjenje električne energije

Članak 24. (Stavljanje električne energije u slobodan promet)

Stavljanje električne energije u slobodan promet je svaki unos električne energije u carinsko područje Bosne i Hercegovine za upotrebu u Bosni i Hercegovini, bilo da je ona za tu namjenu kupljena ili nabavljena u "naturalnoj razmjeni električne energije" izvan Bosne i Hercegovine, osim električne energije koja se prima iz susjednih elektroenergetskih sustava i služi za kompenzaciju neželjenih odstupanja od dogovorenih programa razmjene nastalih u toku realizacije programa razmjene i anuliranje razlike između mjesečnog očitanja brojila i evidentiranih satnih podataka (u daljem tekstu: uvoz).


Članak 25. (Lokalno uvozno carinjenje)

Korisnik carinskog postupka stavljanja u slobodan promet električne energije, obzirom na specifičnost te robe i postupka, dužan je Sektoru za carine podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u navedeni postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno uvozno carinjenje, sukladno članku 73. stavak 1. točka (c) Zakona.

Članak 26. (Primjena propisa o lokalnom uvoznom carinjenju)

(1) U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno uvozno carinjenje električne energije, osim uvjeta koji se odnosi na nevođenje kaznenog postupka za kazneno djelo u vezi poslovne djelatnosti podnositelja zahtjeva i/ili za kazneno djelo u vezi kršenja carinskih i/ili poreskih propisa (koji se ne primjenjuje u ovom slučaju), zastupanja, podnošenja zahtjeva iz članka 25. ove upute, mjera trgovinske politike, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tijekom važenja odobrenja, vršenja nadzora i carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važeće upute kojim je regulirano lokalno uvozno carinjenje koje se odnose na ta pitanja, te odgovarajuće odredbe Odluke navedene u članku 4. stavak (2) točka b) ove upute.

(2) U slučaju iz stavka (1) ovog članka, podnositelj zahtjeva za lokalno uvozno carinjenje električne energije uz zahtjev, pored ostale dokumentacije, podnosi i kopiju važeće licence navedene u članku 21. ove upute, a podatke o istoj (broj i datum i u kojem službenom glasniku je objavljena) upisuje u zahtjev.

Članak 27. (Obračun i plaćanje neizravnih poreza na uvoz

električne energije) Po carinskoj prijavi iz članka 29. ove upute obračunavaju se

i naplaćuju uvozne pristojbe i drugi neizravni porezi primjenljivi na uvoz električne energije prema propisima važećim na dan prihvaćanja navedene carinske prijave od strane nadzorne carinske ispostave, sukladno članku 64. Zakona. Obračun i naplata se vrši na ukupnu količinu i vrijednost električne energije uvezene u odobrenom periodu za koji se podnosi carinska prijava, a ne samo na eventualnu razliku uvoza i izvoza, odnosno eventualnu razliku između preuzimanja i isporuke električne energije u "naturalnoj razmjeni".

Članak 28. (Garancija)

U pogledu osiguranja, odnosno polaganja garancije za osiguranje mogućeg carinskog duga za električnu energiju, odredbe članka 14. ove upute primjenjuje se na odgovarajući način.

Članak 29. (Carinska prijava za uvoz električne energije)

(1) Nositelj odobrenja za lokalno uvozno carinjenje električne energije obvezan je, u roku određenom u odobrenju, nadzornoj carinskoj ispostavi podnijeti potpisanu i ovjerenu carinsku prijavu za stavljanje u slobodan promet sve električne energije uvezene u odobrenom periodu za koji podnosi tu prijavu. Nositelj odobrenja obvezan je istog dana kada je navedena carinska prijava registrirana na serveru nadzorne carinske ispostave i fizički dostaviti tu prijavu sa svim pratećim dokumentima toj ispostavi.

(2) Uz carinsku prijavu iz stavka (1) ovog članka prilaže se: a) račun ili drugi odgovarajući komercijalni dokument

koji, između ostalog, treba da sadrži podatke o prodavaču, kupcu, količini i vrijednosti uvezene električne energije, period na koji se odnosi, poziv na

broj i datum ugovora o kupovini/prijemu električne energije ako postoji,

b) na obrascu iz Priloga 2. ove upute, ovjerena izjava nositelja odobrenja (uvoznika) o količini uvezene električne energije preko prijenosne mreže u periodu za koji se podnosi, odnosno na obrascu iz Priloga 3. o količini uvezene električne energije preko distribucijske mreže, ovisno od situacije,

c) izvješće o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko prijenosne mreže izdan i ovjeren od NOS-a BiH, odnosno izvješće o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko distribucijske mreže izdan i ovjeren od nadležnog elektroenergetskog subjekta, ovisno od situacije,

d) ostala dokumenta potrebna za zahtijevani uvozni carinski postupak, a

e) po potrebi, na zahtjev nadzorne carinske ispostave, predočiti ugovor o kupovini/prijemu električne energije ako postoji.

(3) Carinska prijava iz stavka (1) ovog članka popunjava se kao redovita carinska prijava za odnosni postupak sukladno propisima o popunjavanju carinske prijave, uključujući i slijedeća pravila: a) u polju 2 (Pošiljatelj/Izvoznik) upisuje se riječ

"RAZNI" (ako se prijemi električne energije obuhvaćene predmetnom carinskom prijavom odnose na različite pošiljatelje iz inozemstva),

b) u polje 22 (Valuta i ukupan fakturirani iznos) u prvu potpodjelu upisuje se šifra valute Bosne i Hercegovine (BAM), a u drugu potpodjelu upisuje se zbirna vrijednost prema podacima o vrijednosti električne energije iz svih računa obuhvaćenih predmetnom carinskom prijavom preračunata na dan prihvaćanja te prijave od strane nadzorne carinske ispostave,


d) u polje 31 u prvi prazni red (oznake i br.) upisuju se podaci o periodu za koji se podnosi predmetna carinska prijava (period na koji glasi izvješće iz stavka (2) točka c) ovog članka; npr. "uvoz u svibnju 2015" ako je izvješće mjesečno, ili eventualno drugi period odobren za podnošenje carinske prijave, ovisno o periodu na koji se izdaje spomenuto izvješće),

e) u polju 44 (Dodatne informacije, priložene isprave, uvjerenja i odobrenja), pored ostalog, u dodatnom ekranu "priloženi dokumenti" pod šifrom "LUC" upisuje se osnovni broj odobrenja i godina izdavanja (npr. 15/2015), koji podaci se, na isti način (npr. 15/2015) u svakoj carinskoj prijavi, obvezno upisuju i u četvrti red navedenog polja,

f) u polje D/J ne unosi se datum puštanja robe. (4) Provođenjem postupka po carinskoj prijavi iz stavka (1)

ovog članka i ovjerom iste od strane nadzorne carinske ispostave završava se odnosni zahtijevani uvozni postupak po lokalnom uvoznom carinjenju.

Članak 30. (Evidencija carinskih prijava o lokalnom uvoznom carinjenju

električne energije) (1) Nositelj odobrenja za lokalno uvozno carinjenje električne

energije obvezan je uspostaviti i redovito voditi evidenciju svih carinskih prijava iz članka 29. ove upute po kojima je proveden postupak stavljanja u slobodan promet električne energije po lokalnom uvoznom carinjenju.

(2) Evidencija iz stavka (1) ovog članka, po svakoj carinskoj prijavi, mora najmanje sadržavati slijedeće podatke:


a) puni broj i datum odobrenja za lokalno uvozno carinjenje,

b) redni broj evidencije, c) vrstu, broj i datum odnosne carinske prijave (podaci iz

polja A) po lokalnom uvoznom carinjenju (npr: "IM4/5010/09.06.2015"),

d) broj i datum izjave nositelja odobrenja iz članka 29. stavak (2) točka b) koja je u pitanju, priložene uz odnosnu carinsku prijavu,

e) broj i datum izvješća iz članka 29. stavak (2) točka c) koji je u pitanju, priloženog uz odnosnu carinsku prijavu,

f) količinu iz odnosne carinske prijave, g) vrijednost iz odnosne carinske prijave, h) kolonu "napomena".

ODJELJAK C. LOKALNO IZVOZNO CARINJENJE ELEKTRIČNE ENERGIJE

Članak 31. (Izvoz električne energije)

Izvoz električne energije iz carinskog područja Bosne i Hercegovine je svaki izvoz električne energije u druge države, bilo da je ona za tu namjenu prodana ili isporučena u "naturalnoj razmjeni električne energije" iz Bosne i Hercegovine, osim električne energije koja se isporučuje susjednim elektroenerget-skim sustavima i služi za kompenzaciju neželjenih odstupanja od dogovorenih programa razmjene nastalih tijekom realizacije programa razmjene i anuliranje razlike između mjesečnog očitanja brojila i evidentiranih satnih podataka (u daljem tekstu: izvoz).

Članak 32. (Lokalno izvozno carinjenje)

Korisnik carinskog postupka izvoza električne energije, obzirom na specifičnost te robe i postupka, dužan je Sektoru za carine podnijeti zahtjev za stavljanje predmetne robe u taj postupak zavođenjem u evidenciju, odnosno za lokalno izvozno carinjenje, sukladno članku 73. stavak 1. točka (c) Zakona.

Članak 33. (Primjena propisa o lokalnom izvoznom carinjenju)

(1) U pogledu uvjeta i kriterija za lokalno izvozno carinjenje električne energije, zastupanja, podnošenja zahtjeva za lokalno izvozno carinjenje iz članka 32. ove upute, mjera trgovinske politike, provjere ispunjenosti uvjeta, donošenja odluke po zahtjevu, ukidanja odobrenja, provjere ispunjavanja uvjeta i kriterija tijekom važenja odobrenja, vršenja nadzora i naknadne carinske kontrole, na odgovarajući način primjenjuju se odredbe važeće upute kojom je regulirano lokalno izvozno carinjenje koje se odnose na navedena pitanja, te odgovarajuće odredbe GLAVE 1 do GLAVE 4 u NASLOVU VIII (POJEDNOSTAVLJENI POSTUPCI) Odluke.

(2) U slučaju iz stavka (1) ovog članka, podnositelj zahtjeva za lokalno izvozno carinjenje električne energije uz zahtjev, pored ostale dokumentacije, podnosi i kopiju važeće licence navedene u članku 21. ove upute, a podatke o istoj (broj i datum i u kojem službenom glasniku je objavljena) upisuje u zahtjev.

Članak 34. (Carinska prijava za izvoz električne energije)

(1) Nositelj odobrenja za lokalno izvozno carinjenje električne energije obvezan je, u roku određenom u odobrenju, nadzornoj carinskoj ispostavi podnijeti potpisanu i ovjerenu izvoznu carinsku prijavu za sav izvoz električne energije u odobrenom periodu za koji podnosi tu prijavu. Nositelj odobrenja obvezan je istog dana kada je navedena carinska

prijava registrirana na serveru nadzorne carinske ispostave i fizički dostaviti tu prijavu sa svim pratećim dokumentima toj ispostavi.

(2) Uz carinsku prijavu iz stavka (1) ovog članka prilaže se: a) račun ili drugi odgovarajući komercijalni dokument

koji, između ostalog, treba da sadrži podatke o prodavaču, kupcu, količini i vrijednosti izvezene električne energije, period na koji se odnosi, poziv na broj i datum ugovora o prodaji/isporuci električne energije ako postoji,

b) na obrascu iz Priloga 4. ove upute, ovjerena izjava nositelja odobrenja (izvoznika) o količini izvezene električne energije preko prijenosne mreže u periodu za koji se podnosi, odnosno na obrascu iz Priloga 5. o količini izvezene električne energije preko distribucijske mreže, ovisno od situaciji,

c) izvješće o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko prijenosne mreže izdat i ovjeren od NOS-a BiH, odnosno izvješće o prekograničnoj trgovini električnom energijom preko distribucijske mreže izdat i ovjeren od nadležnog elektroenergetskog subjekta, ovisno o situaciji,

d) ostala dokumenta potrebna za zahtijevani izvozni carinski postupak, a

e) po potrebi, na zahtjev nadzorne carinske ispostave, predočiti ugovor o prodaji/isporuci električne energije ako postoji.

(3) Carinska prijava iz stavka (1) ovog članka popunjava se kao redovita carinska prijava za odnosni izvozni postupak sukladno propisima o popunjavanju carinske prijave, uključujući i slijedeća pravila: a) u polju 8 (Primatelj) upisuje se riječ "RAZNI" (ako se

isporuke električne energije obuhvaćene predmetnom carinskom prijavom odnose na različite primatelje u inozemstvu),

b) u polje 22 (Valuta i ukupan fakturirani iznos) u prvu potpodjelu upisuje se odgovarajuća šifra valute u kojoj je iskazana vrijednost robe u fakturi, a u drugu potpodjelu upisuje se zbirna fakturirana vrijednost prema podacima o vrijednosti električne energije iz svih računa obuhvaćenih predmetnom izvoznom carinskom prijavom izražena u valuti iz prve podpodjele. Ako je električna energija obračunata u više valuta, za svaku vrstu valute treba podnijeti posebnu izvoznu carinsku prijavu,


d) u polje 31 u prvi prazni red (oznake i br.) upisuju se podaci o periodu za koji se podnosi predmetna izvozna carinska prijava (period na koji glasi izvješće iz stavka (2) točka c) ovog članka; npr. "izvoz u svibnju 2015" ako je izvješće mjesečno, ili eventualno drugi period odobren za podnošenje carinske prijave, ovisno o perioda na koji se izdaje spomenuto izvješće),

e) u polju 44 (Dodatne informacije, priložene isprave, uvjerenja i odobrenja), pored ostalog, u dodatnom ekranu "priloženi dokumenti" pod šifrom "LOD" upisuje se osnovni broj odobrenja i godina izdavanja (npr. 17/2015), koji podaci se, na isti način (npr. 17/2015) u svakoj izvoznoj carinskoj prijavi, obvezno upisuju i u četvrti red navedenog polja,

f) u polje D/J ne unosi se datum puštanja robe. (4) Provođenjem postupka po carinskoj prijavi iz stavka (1)

ovog članka i ovjerom iste od strane nadzorne carinske


ispostave završava se odnosni zahtijevani izvozni postupak po lokalnom izvoznom carinjenju.

Članak 35. (Evidencija carinskih prijava o lokalnom izvoznom carinjenju

električne energije) (1) Nositelj odobrenja za lokalno izvozno carinjenje električne

energije obvezan je uspostaviti i redovito voditi evidenciju svih izvoznih carinskih prijava iz članka 34. ove upute po kojima je proveden postupak izvoza električne energije po lokalnom izvoznom carinjenju.

(2) Evidencija iz stavka (1) ovog članka, po svakoj izvoznoj carinskoj prijavi, mora najmanje sadržavati slijedeće podatke: a) puni broj i datum odobrenja za lokalno izvozno

carinjenje, b) redni broj evidencije, c) vrstu, broj i datum odnosne izvozne carinske prijave

(podaci iz polja A) po lokalnom izvoznom carinjenju (npr: "EX1/3070/08.06.2015/"),

d) broj i datum izjave iz članka 34. stavak (2) točka b) ove upute koja je u pitanju, priložene uz odnosnu carinsku prijavu,

e) broj i datum izvješća iz članka 34. stavak (2) točka c) ove upute koji je u pitanju, priloženog uz odnosnu carinsku prijavu,

f) količinu iz odnosne carinske prijave, g) vrijednost u valuti iz odnosne carinske prijave, h) kolonu "napomena".

GLAVA VI. PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Članak 36. (Pribavljanje odobrenja)

Zahtjev za izdavanje odobrenja za pojednostavljeni postupak provoza robe koja se prenosi cjevovodom, zahtjev za lokalno uvozno carinjenje i zahtjev za lokalno izvozno carinjenje robe na koju se odnosi ova uputa, osoba kojih se tiču navedena odobrenja dužna su podnijeti Sektoru za carine u roku dva mjeseca od dana stupanja na snagu ove upute.

Članak 37. (Obveze Odsjeka za carinske poslove)

Sukladno odredbama ove upute, Odsjek za carinske poslove u regionalnim centrima UNO dužan je provjeriti postoje li na području njegove nadležnosti cjevovodi kojima roba ulazi u

carinsko područje Bosne i Hercegovine ili izlazi iz tog područja, te poduzeti radnje potrebne da se takva kretanja i carinjenja te robe, kao i carinjenje električne energije usklade sa odredbama ove upute.

Članak 38. (Sastavni dio upute)

Sastavni dio ove upute čine: a) Prilog 1. iz članka 9. stavak (1) - Obrazac zahtjeva za

izdavanje odobrenja za korištenje pojednostavljenog postupka provoza robe koja se prenosi cjevovodima, sa napomenama o popunjavanju,

b) Prilog 2. iz članka 29. stavak (2) točka b) - Obrazac izjave o uvozu električne energije preko prijenosne mreže,

c) Prilog 3. iz članka 29. stavak (2) točka b) - Obrazac izjave o uvozu električne energije preko distribucijske mreže,

d) Prilog 4. iz članka 34. stavak (2) točka b) - Obrazac izjave o izvozu električne energije preko prijenosne mreže,

e) Prilog 5. iz članka 34. stavak (2) točka b) - Obrazac izjave o izvozu električne energije preko distribucijske mreže.

Članak 39. (Propis koji prestaje važiti)

Danom stupanja na snagu ove upute prestaje da važi Uputa o provođenju carinskog postupka kod uvoza i izvoza električne energije ("Službeni glasnik BiH", br. 24/07 i 45/08), osim čl. 5. i 8. te upute koji se primjenjuju dok osobe iz članka 21. ove upute od nadležnog carinskog organa ne ishode potrebna odobrenja za lokalno uvozno i lokalno izvozno carinjenje električne energije, a najkasnije do isteka četiri mjeseca od dana stupanja na snagu ove upute.

Članak 40. (Stupanje na snagu)

Ova uputa stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-271-1/15 16. travnja 2015. godine

Banja LukaRavnatelj

Dr. Miro Džakula, v. r.


На основу члана 15. Закона о Управи за индиректно

опорезивање ("Службени гласник БиХ", број 89/05) и члана 61. став 2. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", бр. 32/02 и 102/09), директор Управе за индиректно опорезивање доноси

УПУТСТВО О ПОЈЕДНОСТАВЉЕНОМ ЦАРИНСКОМ ПОСТУПКУ ЗА РОБУ КОЈА СЕ ПРЕНОСИ ЦЈЕВОВОДОМ И ЕЛЕКТРИЧНИМ ВОДОМ

ГЛАВА I - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1. (Предмет)

Овим упутством прописује се поступак одобравања поједностављеног поступка провоза, локалног увозног царињења и локалног извозног царињења робе која се преноси цјевоводом и електричним водом, начин спровођења и друга питања у вези наведених поједностав-љених поступака.

Члан 2. (Употреба мушког и женског рода)

Изрази који су ради прегледности дати у једном граматичком роду у овом упутству без дискриминације се односе и на мушкарце и на жене.

Члан 3. (Коришћење локалног царињења)

Локално увозно царињење користи се за стављање робе из члана 1. овог упутства у одговарајући увозни царински поступак, а локално извозно царињење за стављање наведене робе у одговарајући извозни поступак.

Члан 4. (Правни основ)

(1) Поступак провоза регулисан је: a) одредбама чл. 51. и 52., чл. 88. до 94. Закона о

царинској политици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 57/04, 51/06, 93/08, 54/10 и 76/11), (у даљем тексту: Закон),

б) одредбама члана 126., чл. 212. до 298. Одлуке о проведбеним прописима Закона о царинској политици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 63а/04, 60/06 и 57/08), (у даљем тексту: Одлука).

(2) Локално увозно царињење регулисано је: a) одредбама члана 73. Закона, б) одредбама чл. 160. и 161., чл. 171. до 175., чл. 180.

до 182., чл. 184., 186., 187. и 321. став 2. тачка а) Одлуке, у зависности на који увозни царински поступак се односи локално увозно царињење и

c) Упутством о локалном увозном царињењу. (3) Локално извозно царињење у извозним поступцима

регулисано је: a) одредбама члана 73. Закона, б) одговарајућим одредбама ГЛАВЕ 1 до ГЛАВЕ 4 у

НАСЛОВУ VIII ПОЈЕДНОСТАВЉЕНИ ПОСТ-УПЦИ Одлуке (у зависности на који извозни царински поступак се односи локално извозно царињење),

ц) Упутством о локалном извозном царињењу.

Члан 5. (Дефиниције и шифре)

У смислу овог упутства, поједини изрази и шифре имају сљедеће значење:

a) "роба која се преноси цјевоводом": је нафта и нафтни деривати, гас и вода,

б) "роба која се преноси електричним водом": је електрична енергија,

ц) "носилац одобрења": је лице којем је издато одобрење за поједностављени поступак провоза робе која се преноси цјевоводом, одобрење за локално увозно царињење и/или одобрење за локално извозно царињење, које је и корисник тог поступка,

д) шифра "ЛУЦ": је ознака за одобрење за локално увозно царињење,

e) шифра "ЛОД": је ознака за одобрење за локално извозно царињење,

ф) опис "ЛОКАЛНО": користи се у пољу 30 увозне и извозне царинске пријаве за означавање локалног увозног или локалног извозног царињења,

г) "надзорна царинска испостава" је: 1) код локалног увозног царињења робе која се

преноси цјевоводом: царинска испостава надлежна према мјесту пријема (мјерно мјесто) у завршетку провоза цјевоводом,

2) код локалног извозног царињења робе која се у извозу преноси цјевоводом: царинска испостава надлежна према мјесту отпреме (мјерно мјесто) стављањем у систем цјевовода,

3) код локалног увозног царињења електричне енергије: царинска испостава надлежна према сједишту носиоца одобрења,

4) код локалног извозног царињења електричне енергије: царинска испостава надлежна према сједишту носиоца одобрења. Та испостава је, сходно члану 396. став 2. Одлуке, истовремено и излазни царински уред,

х) "оператер цјевовода": је лице које управља и одговорно је за цјевовод и корисник је поступка провоза,

и) "оператер преносног система": је Независни оператер система у Босни и Херцеговини (у даљем тексту: НОС БиХ), успостављен Законом о преносу, регулатору и оператеру система електричне енергије у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11),

j) "оператер дистрибутивног система": је електро-енергетски субјект надлежан за евидентирање и контролу прекограничних трансакција на дистрибутивној мрежи која је у питању,

к) "УИО": је Управа за индиректно опорезивање.

ГЛАВА II - ПОСТУПАК ПРОВОЗА РОБЕ КОЈА СЕ ПРЕНОСИ ЦЈЕВОВОДОМ И ЕЛЕКТРИЧНИМ ВОДОМ

Члан 6. (Почетак и окончање поступка провоза робе цјевоводом)

(1) Сходно члану 284. став 2. Одлуке, за робу која се преноси цјевоводом сматра се да је стављена у поступак провоза: a) у моменту уласка у царинско подручје Босне и

Херцеговине, за ону робу која у то подручје улази цјевоводом,

б) у моменту стављања у систем цјевовода, за ону робу која се већ налази у царинском подручју Босне и Херцеговине.


(2) Сходно члану 284. став 4. Одлуке, поступак провоза за робу која се преноси цјевоводом сматра се окончаним када роба која се преноси цјевоводом стигне у објекте примаоца, и буде евидентирана у његову евиденцију.

Члан 7. (Главни обвезник и ослобађање од полагања обезбјеђења за

провоз цјевоводом) (1) За робу која се у поступку провоза преноси цјевоводом

главни обвезник је оператер цјевовода, а исто лице се сматра и превозником.

(2) За робу из става (1) овог члана, сходно члану 92. тачка (б) Закона, не полаже се гаранција за обезбјеђење плаћања царинског дуга у поступку провоза.

Члан 8. (Услови за издавање одобрења за провоз робе цјевоводом)

(1) Сходно одредбама чл. 243. до 249. и члана 284. Одлуке одобрава се употреба поједностављеног поступка провоза за робу која се преноси цјевоводом.

(2) Одобрење за поједностављени поступак провоза робе која се преноси цјевоводом издаје се лицу које испуњава сљедеће услове: a) да је регистрован у Босни и Херцеговини, б) да је оператер цјевовода који је у питању, ц) да царински орган може лако и ефикасно

надзирати поступак и спроводити контроле, при чему потребне контроле и остале администра-тивне мјере нису у несразмјери са захтјевима подносиоца,

д) да води евиденцију о роби која се преноси цјево-водом која царинском органу омогућава спрово-ђење ефикасног надзора, те исту стави на распо-лагање том органу, чиме се обезбјеђује испуње-ност услова из тачке ц) овог става.

Члан 9. (Захтјев)

(1) Захтјев за издавање одобрења за поједностављени поступак провоза робе која се преноси цјевоводом дужан је поднијети оператер цјевовода Сектору за царине у Главној канцеларији УИО (у даљем тексту: Сектор за царине). Захтјев се подноси на обрасцу из Прилога 1. овог упутства.

(2) Уз захтјев, подносилац захтјева подноси: a) доказ о регистрацији у Босни и Херцеговини, б) одговарајући документ којим доказује да је

оператер цјевовода који је у питању, ц) предложени изглед, садржај и начин вођења

евиденције о провозу робе цјевоводом, д) списак лица одговорних за спровођење

поједностављеног поступка провоза код подносиоца захтјева, или податке о истима наводи у захтјеву.

(3) Евиденција из става (2) тачка ц) овог члана, за сваку провозну радњу, треба садржавати најмање сљедеће: датум и вријеме пријема робе, мјесто пријема (мјерно мјесто), врста робе и количина пријема, број и датум протокола или другог одговарајућег документа о пријему на мјерном мјесту, податке о лицу из Босне и Херцеговине које је увозник или извозник предметне робе, податке о примаоцу из друге државе када је у питању само провоз (пренос) робе односним цјевоводом преко царинског подручја Босне и Херцеговине. Као евиденција може се прихватити и евиденција из постојећег књиговодства подносиоца захтјева, ако таква евиденција садржи наведене податке

који царинском органу омогућавају ефикасан надзор и контролу поступка провоза робе цјевоводом.

(4) Подношењем захтјева из става (1) овог члана подносилац се обавезује да ће контролном органу УИО, у циљу контроле поступка провоза коју тај орган сматра потребном, омогућити неограничен приступ свим документима и евиденцијама (физички и/или електронски приступ).

Члан 10. (Одлука по захтјеву)

(1) Одлуку по захтјеву за издавање одобрења за поједностављени поступак провоза робе која се преноси цјевоводом доноси Сектор за царине, у року од највише три мјесеца од дана подношења уредног захтјева.

(2) Ако Сектор за царине утврди да подносилац захтјева испуњава услове за одобравање траженог поједностав-љеног поступка провоза робе која се преноси цјевоводом, подносиоцу захтјева издаје одобрење за наведено поједностављење. Одобрење се издаје на неодређено вријеме и важи све док носилац тог одобрења испуњава услове, односно до укидања. Одобрење почиње важити од дана наведеног у одобрењу.

(3) По један примјерак одобрења доставља се носиоцу одобрења, Одсјеку за контролу, царинском уреду надзорном над мјерним мјестом приликом уласка робе цјевоводом у царинско подручје Босне и Херцеговине и царинском уреду надзорном над мјерним мјестом приликом иступа робе која се путем цјевовода само преноси (провози) преко тог подручја до друге државе.

(4) Носилац одобрења дужан је писмено обавијестити доносиоца одобрења о свим околностима и промјенама које настану након доношења одобрења, а које могу утицати на даље важење или садржај одобрења.

Члан 11. (Провоз електричне енергије)

(1) Провоз (транзит) електричне енергије, у складу са одредбама Закона о преносу, регулатору и оператеру система електричне енергије у Босни и Херцеговини, означава пренос електричне енергије са циљем испуњавања уговора који се односе на трговину електричном енергијом, када ниједна страна тог споразума не купује, нити производи ту електричну енергију у Босни и Херцеговини. Сходно томе, провоз електричне енергије је пренос наведене електричне енергије преко царинског подручја Босне и Херцеговине до других држава, тј. истовремени, у истом сату, увоз и извоз електричне енергије у провозу.

(2) За провоз електричне енергије не подноси се захтјев за издавање одобрења за поједностављени поступак провоза електричне енергије, већ се води евиденција.

(3) Евиденција из става (2) овог члана води се за електричну енергију из става (1) овог члана набављену изван Босне и Херцеговине а која се само преко електроенергетског система провози (преноси) преко царинског подручја Босне и Херецговине до других држава.

(4) Евиденцију о провозу електричне енергије из става (3) овог члана води НОС БиХ.

(5) НОС БиХ дужан је евиденцију из става (3) овог члана ставити на располагање контролном органу УИО, те омогућити контролу пословне документације у сврху контроле коју тај орган сматра потребном у вези


провоза електричне енергије, с обзиром да је то лице одговорно за извршавање обавеза из члана 35. Закона.

(6) На захтјев лиценцираног лица из члана 21. овог упутства, за његове пословне сврхе, НОС БиХ издаје извјештај о провозу електричне енергије из става (3) овог члана у трансакцијама међународне трговине том робом у које је то лице укључено. Наведено лице дужно је о томе водити пословну евиденцију и контролном органу УИО омогућити контролу коју тај орган сматра потребном у вези провоза електричне енергије.

ГЛАВА III - ЛОКАЛНО УВОЗНО ЦАРИЊЕЊЕ РОБЕ КОЈА СЕ ПРЕНОСИ ЦЈЕВОВОДОМ

Члан 12. (Локално увозно царињење)

(1) Након завршетка поступка провоза робе која се преноси цјевоводом, роба се мора пријавити за захтијевани царински поступак.

(2) С обзиром на специфичност поступка у којем се роба која се преноси цјевоводом не предочава надлежној царинској испостави након поступка провоза, лице из Босне и Херцеговине које увози предметну робу, дужно је поднијети захтјев за стављање предметне робе у одговарајући увозни поступак завођењем у евиденцију, односно за локално увозно царињење, сходно члану 73. став 1. тачка (ц) Закона.

Члан 13. (Примјена прописа о локалном увозном царињењу) У погледу услова и критеријума за локално увозно

царињење робе која се преноси цјевоводом, осим услова који се односи на невођење кривичног поступка за кривично дјело у вези пословне дјелатности подносиоца захтјева и/или за кривично дјело у вези кршења царинских и/или пореских прописа (који се не примјењује у овом случају), заступања, подношења захтјева из члана 12. став (2) овог упутства, мјера трговинске политике и инспекцијских контрола робе, провјере испуњености услова, доношења одлуке по захтјеву, укидања одобрења, провјере испуњавања услова и критеријума током важења одобрења, вршења надзора и царинске контроле, на одговарајући начин примјењују се одредбе важећег упутства којим је регулисано локално увозно царињење које се односе на та питања, те одговарајуће одредбе Одлуке наведене у члану 4. став (2) тачка б) овог упутства.

Члан 14. (Гаранција)

(1) За стављање робе из члана 12. став (2) овог упутства у одобрени увозни царински поступак по локалном увозном царињењу полаже се гаранција за обезбјеђење могућег царинског дуга за ту робу за вријеме рока одобреног за подношење царинске пријаве из члана 15. овог упутства, односно до окончања поступка и плаћања дажбина обрачунатих по тој пријави.

(2) Гаранција из става (1) овог члана може бити посебна гаранција за локално увозно царињење или свеобухватна гаранција за стављање робе у одобрени увозни поступак по редовној царинској пријави из које је, одређени износ средстава за обезбјеђење плаћања могућег царинског дуга из става (1) овог члана, распоређен код надзорне царинске испоставе од стране надлежне службе УИО за прихватање гаранције (по приједлогу подносиоца захтјева). Тај износ се процјењује наспрам досадашњег или, ако је то примјерено, наспрам очекиваног промета предметне робе у року одобреном за подношење царинске пријаве. Гаранција може бити гаранција подносиоца захтјева

или његовог заступника, уз писану сагласност заступника за коришћење гаранције у сврхе за које се полаже.

(3) У случају из става (1) овог члана, на достављање гаранције подносилац захтјева за локално увозно царињење се позива тек пошто буде оцијењено да су испуњени сви други услови за издавање траженог одобрења. У том случају, подносилац захтјева гаранцију, издату на обрасцу прописаном прописима о гаранцији, претходно подноси на прихватање надлежној служби УИО, која служба, без одлагања, копију прихваћене гаранције службено доставља надзорној царинској испостави и Сектору за царине.

(4) Ако гаранција из става (1) овог члана гласи на одређено вријеме, носилац одобрења мора, прије истека рока важења гаранције, доставити ваљану гаранцију (нову гаранцију или продужење раније гаранције) на прихватање од стране надлежне организационе јединице УИО, која служба копију прихваћене гаранције, одмах, на најпогоднији начин, доставља надзорној царинској испостави. Ако је у питању нова гаранција, у садржају текста те гаранције мора бити наведено да се њоме преузимају обавезе и из гаранције коју замјењује, са назнаком података о ранијој гаранцији (нпр. број и датум, подаци о издаваоцу гаранције).

(5) Надзорна царинска испостава прати да ли је могући царински дуг из става (1) овог члана обезбијеђен ваљаном гаранцијом.

Члан 15. (Царинска пријава и поступак по истој)

(1) Носилац одобрења, сходно члану 174. став 2. тачка (б) Одлуке, није у обавези обавјештавати надзорну царинску испоставу о пријему робе нити о стављању робе у захтијевани одобрени увозни поступак, али је у обавези да надзорној царинској испостави достави податке које та испостава сматра потребним за евентуални надзор података (нпр. подаци о бројилу на мјерном мјесту, односно стању бројила и друго). Изузетно од тога, надзорна царинска испостава може од носиоца одобрења захтијевати да је у одређеном времену обавијести о пријему робе.

(2) Носилац одобрења за локално увозно царињење обавезан је, у року одређеном у одобрењу, надзорној царинској испостави поднијети потписану и овјерену царинску пријаву за захтијевани одобрени увозни поступак по локалном увозном царињењу за сву робу из члана 12. став (2) овог упутства примљену у одобреном периоду за који подноси ту пријаву. Носилац одобрења обавезан је истог дана када је наведена царинска пријава регистрована на серверу надзорне царинске испоставе и физички доставити ту пријаву са свим пратећим документима тој испостави. Уз царинску пријаву прилажу се: a) фактуре за робу обухваћену предметном

царинском пријавом, б) протокол или други одговарајући докуменат о

пријему робе на мјерном мјесту при уласку робе путем цјевовода у царинско подручје Босне и Херцеговине, те

ц) остала документа потребна за захтијевани царински поступак.

(3) Царинска пријава из става (2) овог члана попуњава се као редовна царинска пријава за односни поступак у складу са прописима о попуњавању царинске пријаве, укључујући и следећа правила:


а) у пољу 2 (Пошиљалац/Извозник) уписује се ријеч "РАЗНИ" (ако се пријеми робе обухваћене предметном царинском пријавом односе на различите пошиљаоце из иностранства),

б) у поље 22 (Валута и укупан фактурисани износ) у прву потподјелу уписује се шифра валуте Босне и Херцеговине (БАМ), а у другу потподјелу уписује се збирна вриједност према подацима о вриједности предметне робе из свих фактура обухваћених предметном царинском пријавом прерачуната на дан прихватања те пријаве од стране надзорне царинске испоставе,

ц) у поље 30 (Мјесто робе) уписује се ријеч "LOKALNO" (увијек великим латиничним словима),

д) у поље 31 у први празни ред (ознаке и бр.) уписују се подаци о периоду за који се подноси предметна царинска пријава (нпр. "увоз у јуну 2015" ако је одобрени период мјесечно, или други период одобрен за подношење царинске пријаве),

е) у пољу 44 (Додатне информације, приложене исправе, увјерења и одобрења), поред осталог, у додатном екрану "приложени документи" под шифром "ЛУЦ" уписује се основни број одобрења и година издавања (нпр. 10/2015), који подаци се, на исти начин (нпр. 10/2015) у свакој царинској пријави, обавезно уписују и у четврти ред наведеног поља,

ф) у поље Д/Ј не уноси се датум пуштања робе. (4) По царинској пријави из става (2) овог члана

обрачунавају се и наплаћују увозне дажбине и други индиректни порези примјенљиви на предметну робу према прописима важећим на дан прихватања те пријаве од стране надзорне царинске испоставе, сходно члану 64. Закона.

(5) Спровођењем поступка по царинској пријави из става (2) овог члана и овјером исте од стране надзорне царинске испоставе завршава се односни захтијевани увозни поступак по локалном увозном царињењу.

Члан 16. (Евиденција царинских пријава о локалном увозном

царињењу) (1) Носилац одобрења обавезан је успоставити и редовно

водити евиденцију свих царинских пријава из члана 15. овог упутства по којима је спроведен поступак локалног увозног царињења за робу из члана 12. став (2) овог упутства.

(2) Евиденција из става (1) овог члана, по свакој царинској пријави, мора најмање садржавати следеће податке: а) пуни број и датум одобрења за локално увозно

царињење, б) редни број евиденције, ц) врсту, број и датум односне царинске пријаве

(подаци из поља А) по локалном увозном царињењу (нпр: "ИМ4/6080/09.07.2015")

д) назив, број и датум протокола или другог одговарајућег документа о пријему предметне робе на мјерном мјесту при њеном уласку путем цјевовода у царинско подручје Босне и Херцеговине,

е) шифру претходног царинског поступка, ако постоји,

ф) врсту, број и датум претходне царинске пријаве и шифру царинског уреда који је прихватио ту пријаву, ако постоји,

г) количину из царинске пријаве из тачке ц) овог става,

х) количину из претходне царинске пријаве из тачке ф) овог става,

и) колону "напомена".

ГЛАВА IV - ЛОКАЛНО ИЗВОЗНО ЦАРИЊЕЊЕ РОБЕ КОЈА СЕ ПРЕНОСИ ЦЈЕВОВОДОМ

Члан 17. (Локално извозно царињење)

С обзиром на специфичност поступка у којем се роба која се у извозу преноси цјевоводом не предочава надлежној извозној царинској испостави, лице из Босне и Херцеговине које извози предметну робу, дужно је поднијети захтјев за стављање предметне робе у одговарајући извозни поступак завођењем у евиденцију, односно за локално извозно царињење, сходно члану 73. став 1. тачка (ц) Закона.

Члан 18. (Примјена прописа о локалном извозном царињењу) У погледу услова и критеријума за локално извозно

царињење робе која се у извозу преноси цјевоводом, заступања, подношења захтјева из члана 17. овог упутства, мјера трговинске политике и инспекцијских контрола робе, провјере испуњености услова, доношења одлуке по захтјеву, укидања одобрења, провјере испуњавања услова и критеријума током важења одобрења, вршења надзора и царинске контроле, на одговарајући начин примјењују се одредбе важећег упутства којим је регулисано локално извозно царињење које се односе на наведена питања, те одговарајуће одредбе ГЛАВЕ 1 до ГЛАВЕ 4 у НАСЛОВУ VIII (ПОЈЕДНОСТАВЉЕНИ ПОСТУПЦИ) Одлуке.

Члан 19. (Спровођење локалног извозног царињења)

У спровођењу локалног извозног царињења, тј. стављања робе из члана 17. овог упутства у одобрени извозни поступак по локалном извозном царињењу, одредбе чл. 15. и 16. овог упутства примјењују се на одговарајући начин. Ако је роба фактурисана у више валута, за сваку врсту валуте подноси се засебна извозна царинска пријава.

ГЛАВА V - ЛОКАЛНО ЦАРИЊЕЊЕ ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ Одјељак А. Опште одредбе

Члан 20. (Примјена прописа)

Код увоза и извоза електричне енергије примјењују се царински и други прописи којима је регулисан царински поступак за који је пријављена електрична енергија, важећи на дан прихватања царинске пријаве од стране надзорне царинске испоставе, сходно члану 64. Закона.

Члан 21. (Корисник царинског поступка)

Корисник царинског поступка у Босни и Херцеговини при увозу и извозу електричне енергије је лице које од Државне регулаторне комисије за електричну енергију Босне и Херцеговине (ДЕРК) добије привремену или сталну лиценцу за међународну трговину електричном енергијом и испуњава и друге услове прописане за тај поступак.

Члан 22. (Контрола увоза и извоза електричне енергије)

Ако надлежни контролни орган УИО, у контроли код увозника или извозника електричне енергије, нађе да се подаци о електричној енергији која је пријављена за увоз или извоз не слажу са стањем стварно увезене, односно извезене електричне енергије, увозник односно извозник је нађену разлику у количини и вриједности стварно увезене, односно


извезене електричне енергије дужан одмах пријавити надлежном царинском органу за одговарајући царински поступак, при чему се не искључује примјена важећих казнених прописа.

Члан 23. (Сарадња у поступку контроле увоза и извоза

електричне енергије) (1) Контролу увоза и извоза електричне енергије код

увозника и извозника те робе надлежни контролни орган УИО обавља у складу са прописима о индиректном опорезивању, у којој контроли је увозник и извозник дужан сарађивати на начин одређен тим прописима.

(2) УИО, НОС БиХ и надлежни електроенергетски субјекти ће, ради контроле тачности података о пријављеној и оцарињеној електричној енергији у увозу и извозу, међусобно сарађивати, у којој сарадњи ће, према потреби, размјењивати податке о увозу и извозу електричне енергије из службених евиденција.

Одјељак Б. Локално увозно царињење електричне енергије

Члан 24. (Стављање електричне енергије у слободан промет) Стављање електричне енергије у слободан промет је

сваки унос електричне енергије у царинско подручје Босне и Херцеговине за употребу у Босни и Херцеговини, било да је она за ту намјену купљена или набављена у "натуралној размјени електричне енергије" изван Босне и Херцеговине, осим електричне енергије која се прима из сусједних електроенергетских система и служи за компензацију нежељених одступања од договорених програма размјене насталих у току реализације програма размјене и анулирање разлике између мјесечног очитања бројила и евидентираних сатних података (у даљем тексту: увоз).

Члан 25. (Локално увозно царињење)

Корисник царинског поступка стављања у слободан промет електричне енергије, с обзиром на специфичност те робе и поступка, дужан је Сектору за царине поднијети захтјев за стављање предметне робе у наведени поступак завођењем у евиденцију, односно за локално увозно царињење, сходно члану 73. став 1. тачка (ц) Закона.

Члан 26. (Примјена прописа о локалном увозном царињењу)

(1) У погледу услова и критеријума за локално увозно царињење електричне енергије, осим услова који се односи на невођење кривичног поступка за кривично дјело у вези пословне дјелатности подносиоца захтјева и/или за кривично дјело у вези кршења царинских и/или пореских прописа (који се не примјењује у овом случају), заступања, подношења захтјева из члана 25. овог упутства, мјера трговинске политике, провјере испуњености услова, доношења одлуке по захтјеву, укидања одобрења, провјере испуњавања услова и критерија током важења одобрења, вршења надзора и царинске контроле, на одговарајући начин примјењују се одредбе важећег упутства којим је регулисано локално увозно царињење које се односе на та питања, те одговарајуће одредбе Одлуке наведене у члану 4. став (2) тачка б) овог упутства.

(2) У случају из става (1) овог члана, подносилац захтјева за локално увозно царињење електричне енергије уз захтјев, поред остале документације, подноси и копију важеће лиценце наведене у члану 21. овог упутства, а

податке о истој (број и датум и у којем службеном гласнику је објављена) уписује у захтјев.

Члан 27. (Обрачун и плаћање индиректних пореза на увоз електричне

енергије) По царинској пријави из члана 29. овог упутства

обрачунавају се и наплаћују увозне дажбине и други индиректни порези примјенљиви на увоз електричне енергије према прописима важећим на дан прихватања наведене царинске пријаве од стране надзорне царинске испоставе, сходно члану 64. Закона. Обрачун и наплата се врши на укупну количину и вриједност електричне енергије увезене у одобреном периоду за који се подноси царинска пријава, а не само на евентуалну разлику увоза и извоза, односно евентуалну разлику између преузимања и испоруке електричне енергије у "натуралној размјени".

Члан 28. (Гаранција)

У погледу обезбјеђења, односно полагања гаранције за обезбјеђење могућег царинског дуга за електричну енергију, одредбе члана 14. овог упутства примјењује се на одговарајући начин.

Члан 29. (Царинска пријава за увоз електричне енргије)

(1) Носилац одобрења за локално увозно царињење електричне енергије обавезан је, у року одређеном у одобрењу, надзорној царинској испостави поднијети потписану и овјерену царинску пријаву за стављање у слободан промет све електричне енергије увезене у одобреном периоду за који подноси ту пријаву. Носилац одобрења обавезан је истог дана када је наведена царинска пријава регистрована на серверу надзорне царинске испоставе и физички доставити ту пријаву са свим пратећим документима тој испостави.

(2) Уз царинску пријаву из става (1) овог члана прилаже се: a) фактура или други одговарајући комерцијални

документ који, између осталог, треба да садржи податке о продавцу, купцу, количини и вриједности увезене електричне енергије, период на који се односи, позив на број и датум уговора о куповини/пријему електричне енергије ако постоји,

б) на обрасцу из Прилога 2. овог упутства, овјерена изјава носиоца одобрења (увозника) о количини увезене електричне енергије преко преносне мреже у периоду за који се подноси, односно на обрасцу из Прилога 3. о количини увезене електричне енергије преко дистрибутивне мреже, зависно од ситуације,

ц) извјештај о прекограничној трговини електричном енергијом преко преносне мреже издат и овјерен од НОС-а БиХ, односно извјештај о прекограничној трговини електричном енергијом преко дистрибутивне мреже издат и овјерен од надлежног електроенергетског субјекта, зависно од ситуације,

д) остала документа потребна за захтијевани увозни царински поступак, а

e) по потреби, на захтјев надзорне царинске испоставе, предочити уговор о куповини/пријему електричне енергије ако постоји.

(3) Царинска пријава из става (1) овог члана попуњава се као редовна царинска пријава за односни поступак у складу са прописима о попуњавању царинске пријаве, укључујући и сједећа правила:


a) у пољу 2 (Пошиљалац/Извозник) уписује се ријеч "РАЗНИ" (ако се пријеми електричне енергије обухваћене предметном царинском пријавом односе на различите пошиљаоце из иностранства),

б) у поље 22 (Валута и укупан фактурисани износ) у прву потподјелу уписује се шифра валуте Босне и Херцеговине (БАМ), а у другу потподјелу уписује се збирна вриједност према подацима о вриједности електричне енергије из свих фактура обухваћених предметном царинском пријавом прерачуната на дан прихватања те пријаве од стране надзорне царинске испоставе,

ц) у поље 30 (Мјесто робе) уписује се ријеч "LOKALNО" (увијек великим латиничним словима),

д) у поље 31 у први празни ред (ознаке и бр.) уписују се подаци о периоду за који се подноси предметна царинска пријава (период на који гласи извјештај из става (2) тачка ц) овог члана; нпр. "увоз у мају 2015" ако је извјештај мјесечни, или евентуално други период одобрен за подношење царинске пријаве, зависно од периода на који се издаје поменути извештај),

e) у пољу 44 (Додатне информације, приложене исправе, увјерења и одобрења), поред осталог, у додатном екрану "приложени документи" под шифром "ЛУЦ" уписује се основни број одобрења и година издавања (нпр. 15/2015), који подаци се, на исти начин (нпр. 15/2015) у свакој царинској пријави, обавезно уписују и у четврти ред наведеног поља,

ф) у поље Д/Ј не уноси се датум пуштања робе. (4) Спровођењем поступка по царинској пријави из става

(1) овог члана и овјером исте од стране надзорне царинске испоставе завршава се односни захтијевани увозни поступак по локалном увозном царињењу.

Члан 30. (Евиденција царинских пријава о локалном увозном

царињењу електричне енергије) (1) Носилац одобрења за локално увозно царињење

електричне енергије обавезан је успоставити и редовно водити евиденцију свих царинских пријава из члана 29. овог упутства по којима је спроведен поступак стављања у слободан промет електричне енергије по локалном увозном царињењу.

(2) Евиденција из става (1) овог члана, по свакој царинској пријави, мора најмање садржавати сљедеће податке: a) пуни број и датум одобрења за локално увозно

царињење, б) редни број евиденције, ц) врсту, број и датум односне царинске пријаве

(подаци из поља А) по локалном увозном царињењу (нпр: "ИМ4/5010/09.06.2015"),

д) број и датум изјаве носиоца одобрења из члана 29. став (2) тачка б) која је у питању, приложене уз односну царинску пријаву,

e) број и датум извјештаја из члана 29. став (2) тачка ц) који је у питању, приложеног уз односну царинску пријаву,

ф) количину из односне царинске пријаве, г) вриједност из односне царинске пријаве, х) колону "напомена".

ОДЈЕЉАК Ц. ЛОКАЛНО ИЗВОЗНО ЦАРИЊЕЊЕ ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ

Члан 31. (Извоз електричне енергије)

Извоз електричне енергије из царинског подручја Босне и Херцеговине је сваки извоз електричне енергије у друге државе, било да је она за ту намјену продата или испоручена у "натуралној размјени електричне енергије" из Босне и Херцеговине, осим електричне енергије која се испоручује сусједним електроенергетским системима и служи за компензацију нежељених одступања од договорених програма размјене насталих у току реализације програма размјене и анулирање разлике између мјесечног очитања бројила и евидентираних сатних података (у даљем тексту: извоз).

Члан 32. (Локално извозно царињење)

Корисник царинског поступка извоза електричне енергије, с обзиром на специфичност те робе и поступка, дужан је Сектору за царине поднијети захтјев за стављање предметне робе у тај поступак завођењем у евиденцију, односно за локално извозно царињење, сходно члану 73. став 1. тачка (ц) Закона.

Члан 33. (Примјена прописа о локалном извозном царињењу)

(1) У погледу услова и критеријума за локално извозно царињење електричне енергије, заступања, подношења захтјева за локално извозно царињење из члана 32. овог упутства, мјера трговинске политике, провјере испуњености услова, доношења одлуке по захтјеву, укидања одобрења, провјере испуњавања услова и критеријума током важења одобрења, вршења надзора и накнадне царинске контроле, на одговарајући начин примјењују се одредбе важећег упутства којим је регулисано локално извозно царињење које се односе на наведена питања, те одговарајуће одредбе ГЛАВЕ 1 до ГЛАВЕ 4 у НАСЛОВУ VIII (ПОЈЕДНОСТАВЉЕНИ ПОСТУПЦИ) Одлуке.

(2) У случају из става (1) овог члана, подносилац захтјева за локално извозно царињење електричне енергије уз захтјев, поред остале документације, подноси и копију важеће лиценце наведене у члану 21. овог упутства, а податке о истој (број и датум и у којем службеном гласнику је објављена) уписује у захтјев.

Члан 34. (Царинска пријава за извоз електричне енергије)

(1) Носилац одобрења за локално извозно царињење електричне енергије обавезан је, у року одређеном у одобрењу, надзорној царинској испостави поднијети потписану и овјерену извозну царинску пријаву за сав извоз електричне енергије у одобреном периоду за који подноси ту пријаву. Носилац одобрења обавезан је истог дана када је наведена царинска пријава регистрована на серверу надзорне царинске испоставе и физички доставити ту пријаву са свим пратећим документима тој испостави.

(2) Уз царинску пријаву из става (1) овог члана прилаже се: a) фактура или други одговарајући комерцијални

документ који, између осталог, треба да садржи податке о продавцу, купцу, количини и вриједности извезене електричне енергије, период на који се односи, позив на број и датум уговора о продаји/испоруци електричне енергије ако постоји,


б) на обрасцу из Прилога 4. овог упутства, овјерена изјава носиоца одобрења (извозника) о количини извезене електричне енергије преко преносне мреже у периоду за који се подноси, односно на обрасцу из Прилога 5. о количини извезене електричне енергије преко дистрибутивне мреже, зависно од ситуације,

ц) извјештај о прекограничној трговини електричном енергијом преко преносне мреже издат и овјерен од НОС-а БиХ, односно извјештај о прекограничној трговини електричном енергијом преко дистрибутивне мреже издат и овјерен од надлежног електроенергетског субјекта, зависно од ситуације,

д) остала документа потребна за захтијевани извозни царински поступак, а

e) по потреби, на захтјев надзорне царинске испоставе, предочити уговор о продаји/испоруци електричне енергије ако постоји.

(3) Царинска пријава из става (1) овог члана попуњава се као редовна царинска пријава за односни извозни поступак у складу са прописима о попуњавању царинске пријаве, укључујући и сљедећа правила: a) у пољу 8 (Прималац) уписује се ријеч "РАЗНИ"

(ако се испоруке електричне енергије обухваћене предметном царинском пријавом односе на различите примаоце у иностранству),

б) у поље 22 (Валута и укупан фактурисани износ) у прву потподјелу уписује се одговарајућа шифра валуте у којој је исказана вриједност робе у фактури, а у другу потподјелу уписује се збирна фактурисана вриједност према подацима о вриједности електричне енергије из свих фактура обухваћених предметном извозном царинском пријавом изражена у валути из прве подподјеле. Ако је електрична енергија обрачуната у више валута, за сваку врсту валуте треба поднијети посебну извозну царинску пријаву,

ц) у поље 30 (Мјесто робе) уписује се ријеч "LOKALNО" (увијек великим латиничним словима),

д) у поље 31 у први празни ред (ознаке и бр.) уписују се подаци о периоду за који се подноси предметна извозна царинска пријава (период на који гласи извјештај из става (2) тачка ц) овог члана; нпр. "извоз у мају 2015" ако је извјештај мјесечни, или евентуално други период одобрен за подношење царинске пријаве, зависно од периода на који се издаје поменути извештај),

e) у пољу 44 (Додатне информације, приложене исправе, увјерења и одобрења), поред осталог, у додатном екрану "приложени документи" под шифром "ЛОД" уписује се основни број одобрења и година издавања (нпр. 17/2015), који подаци се, на исти начин (нпр. 17/2015) у свакој извозној царинској пријави, обавезно уписују и у четврти ред наведеног поља,

ф) у поље Д/Ј не уноси се датум пуштања робе. (4) Спровођењем поступка по царинској пријави из става

(1) овог члана и овјером исте од стране надзорне царинске испоставе завршава се односни захтијевани извозни поступак по локалном извозном царињењу.

Члан 35. (Евиденција царинских пријава о локалном извозном

царињењу електричне енергије) (1) Носилац одобрења за локално извозно царињење

електричне енергије обавезан је успоставити и редовно водити евиденцију свих извозних царинских пријава из члана 34. овог упутства по којима је спроведен поступак извоза електричне енергије по локалном извозном царињењу.

(2) Евиденција из става (1) овог члана, по свакој извозној царинској пријави, мора најмање садржавати сљедеће податке: a) пуни број и датум одобрења за локално извозно

царињење, б) редни број евиденције, ц) врсту, број и датум односне извозне царинске

пријаве (подаци из поља А) по локалном извозном царињењу (нпр: "ЕX1/3070/08.06.2015/"),

д) број и датум изјаве из члана 34. став (2) тачка б) овог упутства која је у питању, приложене уз односну царинску пријаву,

e) број и датум извјештаја из члана 34. став (2) тачка ц) овог упутства који је у питању, приложеног уз односну царинску пријаву,

ф) количину из односне царинске пријаве, г) вриједност у валути из односне царинске пријаве, х) колону "напомена".

ГЛАВА VI. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 36. (Прибављање одобрења)

Захтјев за издавање одобрења за поједностављени поступак провоза робе која се преноси цјеводоводом, захтјев за локално увозно царињење и захтјев за локално извозно царињење робе на коју се односи ово упутство, лица којих се тичу наведена одобрења дужна су поднијети Сектору за царине у року два мјесеца од дана ступања на снагу овог упутства.

Члан 37. (Обавезе Одсјека за царинске послове)

Сходно одредбама овог упутства, Одсјек за царинске послове у регионалним центрима УИО дужан је провјерити постоје ли на подручју његове надлежности цјевоводи којима роба улази у царинско подручје Босне и Херцеговине или излази из тог подручја, те предузети радње потребне да се таква кретања и царињења те робе, као и царињење електричне енергије ускладе са одредбама овог упутства.

Члан 38. (Саставни дио упутства)

Саставни дио овог упутства чине: a) Прилог 1. из члана 9. став (1) - Образац захтјева за

издавање одобрења за коришћење поједностав-љеног поступка провоза робе која се преноси цјевоводима, са напоменама о попуњавању,

б) Прилог 2. из члана 29. став (2) тачка б) - Образац изјаве о увозу електричне енергије преко преносне мреже,

ц) Прилог 3. из члана 29. став (2) тачка б) - Образац изјаве о увозу електричне енергије преко дистрибутивне мреже,


д) Прилог 4. из члана 34. став (2) тачка б) - Образац изјаве о извозу електричне енергије преко преносне мреже,

e) Прилог 5. из члана 34. став (2) тачка б) - Образац изјаве о извозу електричне енергије преко дистрибутивне мреже.

Члан 39. (Пропис који престаје важити)

Даном ступања на снагу овог упутства престаје да важи Упутство о провођењу царинског поступка код увоза и извоза електричне енергије ("Службени гласник БиХ", бр. 24/07 и 45/08), осим чл. 5. и 8. тог упутства који се примјењују док лица из члана 21. овог упутства од

надлежног царинског органа не исходе потребна одобрења за локално увозно и локално извозно царињење електричне енергије, а најкасније до истека четири мјесеца од дана ступања на снагу овог упутства.

Члан 40. (Ступање на снагу)

Ово упутство ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 01-02-2-271-1/15 16. априла 2015. године

Бања ЛукаДиректор

Др Миро Џакула, с. р.


VIJEĆE ZA DRŽAVNU POMOĆ BOSNE I HERCEGOVINE

286 Na osnovu člana 12. stav (7) Zakona o sistemu državne

pomoći u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i člana 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne pomoći s propisima o državnoj pomoći, pokrenutom na osnovu Zahtjeva Federalnog ministarstva rada i socijalne politike za odobrenje državne pomoći sadržane u Programu sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva, Vijeće za državnu pomoć Bosne i Hercegovine na 29. sjednici, održanoj 31. marta 2015. godine, donijelo je sljedeće

RJEŠENJE 1. Odobrava se ex post državna pomoć sadržana u Programu

sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva u iznosu od 18.086.160,00 KM, jer je u skladu sa Zakonom o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini, pod uslovom da se neiskorišteni dio sredstava Programa dodijeli pojedinačnim korisnicima u iznosima usklađenim s pravilom de minimis.

2. Federalni zavod za zapošljavanje, kao davalac državne pomoći, dužan je u pisanoj formi obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu pomoć, kao i o iznosu pomoći koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanoj formi obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj pomoći koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom periodu.

3. Federalni zavod za zapošljavanje, koji dodjeljuje de minimis državnu pomoć, dužan je u roku od 15 dana od dana dodjele dostaviti Vijeću za državnu pomoć BiH kopiju dokumenta o dodjeli te pomoći.

4. Ovo rješenje bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje 1. Zahtjev za pokretanje postupka

Vijeće za državnu pomoć Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 8.9.2014. godine, pod brojem UP/I 07-26-1-7/14, Zahtjev Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, akt broj 02-14/3-1814/14, od 1.9.2014. godine, za odobrenje državne pomoći sadržane u Programu sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva. Uz Zahtjev podnosilac je dostavio:

- popunjen Obrazac za prijavljivanje programa državne pomoći u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Obrazac prijave),

- Zakon o posredovanju u zapošljavanju i socijalnoj sigurnosti nezaposlenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 41/01, 22/05 i 9/08).

U smislu člana 14. stav (1) Zakona o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo finansija je svojim aktom dalo konsultativno mišljenje, broj 06-14-1-14/14, od 3.9.2014. godine, na prijavu državne pomoći sadržane u Programu sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva Federalnog ministarstva rada i socijalne politike u obliku subvencije, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene priloge i Obrazac prijave, shodno odredbi člana 12. stav (2) Zakona.

Uvidom u podneseni zahtjev, Vijeće je utvrdilo da on nije kompletan, odnosno da ne sadrži sve dokumente neophodne za njegovu ocjenu i donošenje odluke, u skladu s članom 12. Zakona, te je od Federalnog ministarstva rada i socijalne politike

aktom broj UP/I 07-26-1-7-1/14, od 11.9.2014. godine, zatražilo dopunu.

Podnosilac Zahtjeva dostavio je Vijeću 14.11.2014. godine dopunu dokumentacije putem Federalnog ministarstva finansija, koje je svojim aktom dalo novo konsultativno mišljenje, broj 06-14-1-16/14, od 10.11.2014. godine, na prijavu državne pomoći sadržane u Programu sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva Federalnog ministarstva rada i socijalne politike u obliku subvencije. U prilogu navedenog mišljenja Vijeću je dostavljen novi obrazac prijave i sljedeći dokumenti:

- Zakon o posredovanju u zapošljavanju i socijalnoj sigurnosti nezaposlenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 41/01, 22/05 i 9/08),

- Program sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva, Federalnog zavoda za zapošljavanje, broj 01/1-49-1705/14, od 24.4.2014. godine (u daljnjem tekstu: Program),

- Odluka Upravnog odbora Federalnog zavoda za zapošljavanje o usvajanju Programa sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva, broj: 01/1-49-1705/14, od 24.4.2014. godine (u daljnjem tekstu: Odluka Upravnog odbora Zavoda) i

- Dopuna prijave programa državne pomoći Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, broj 02-14/3-1814/14, od 30.10.2014. godine.

S obzirom na to da ni dostavljena dopuna dokumentacije nije bila kompletna za ocjenu zahtjeva i donošenje odluke, shodno članu 12. Zakona, Vijeće je od Federalnog ministarstva rada i socijalne politike aktom broj UP/I 07-26-1-7-3/14, od 16.1.2014. godine, zatražilo dopunu.

Federalno ministarstvo rada i socijalne politike dostavilo je Dopunu prijave programa državne pomoći, akt broj 03-14/3-1814/14, od 26.1.2015. godine, u čijem prilogu je dostavljen:

- Podatak Federalnog zavoda za zapošljavanje, broj: 02-49-378/15, od 21.1.2015. godine (u daljnjem tekstu: Podatak Zavoda).

2. Primijenjeni propisi

Osim Zakona, Vijeće je u postupku primijenilo odredbe čl. od 68. do 70. Uredbe o namjeni, kriterijima i uslovima za dodjelu državne pomoći u Federaciji BiH ("Službene novine FBiH", broj 99/13) (u daljnjem tekstu: Uredba) koje se odnose na de minimis državnu pomoć.

3. Utvrđivanje činjenica

Razmatrajući Program, Obrazac prijave i ostale zaprimljene akte, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

3.1. Davaoci državne pomoći: Federalno ministarstvo rada i socijalne politike i Federalni

zavod za zapošljavanje (u daljnjem tekstu: Zavod). 3.2. Naziv programa: Program sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja

sticanja prvog radnog iskustva. 3.3. Cilj programa: Svrha i cilj dodjele sredstava opisani su u tački 2. Programa,

u kojoj se navodi da se Program realizira s ciljem zapošljavanja osoba s evidencije nezaposlenih u Federaciji BiH, bez obzira na dob, stručnu spremu i radno iskustvo, s posebnom socijalnom i rodnom osjetljivošću, a radi jačanja njihove konkurentnosti na tržištu rada, sprečavanja dugotrajne nezaposlenosti, očuvanja i unapređenja radnih sposobnosti, te stvaranja uslova za jačanje konkurentnosti mladih osoba bez radnog iskustva kroz osposobljavanje za rad u struci i sticanje prvog radnog iskustva.


3.4. Pravni osnov: Zakon o posredovanju u zapošljavanju i socijalnoj

sigurnosti nezaposlenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 41/01, 22/05 i 9/08) i Strategija zapošljavanja u Bosni i Hercegovini 2010.-2014. godina.

3.5. Korisnici sredstava: Poslodavci i nezaposlene osobe. U tački 3. Programa navedeno je da su korisnici Programa

poslodavci registrirani u Federaciji BiH koji redovno izmiruju obaveze po osnovu poreza i doprinosa, te oni koji imaju potpisan sporazum s Poreskom upravom Federacije BiH o izmirenju duga po osnovu doprinosa i teško zaposlive kategorije nezaposlenih osoba.

3.6. Poticajne mjere i ciljne grupe: Programom su predviđene dvije grupe poticajnih mjera:

sufinansiranje sticanja prvog radnog iskustva i sufinansiranje zapošljavanja.

Sufinansiranje sticanja prvog radnog iskustva odnosi se na "Jačanje konkurentnosti na tržištu rada - Prvo radno iskustvo 2014". Sufinansiranje zapošljavanja odnosi se na: "Sufinansiranje zapošljavanja - Prilika za sve", "Sufinansiranje sezonskog zapošljavanja", "Sufinansiranje zapošljavanja teško zaposlivih osoba - Vaučer za posao".

3.6.1. Poticajna mjera "Jačanje konkurentnosti na tržištu rada - Prvo radno iskustvo 2014":

U tački 4.1.1. Programa navodi se da se ova mjera odnosi na sticanje prvog radnog iskustva za mlade nezaposlene osobe dobi do 30 godina, te izuzetno osobe dobi do 35 godina - ukoliko su prijavljene na evidenciju nezaposlenih duže od 12 mjeseci, uz zasnivanje radnog odnosa na period od šest mjeseci (osobe sa srednjom stručnom spremom III. i IV. stepena) i 12 mjeseci (osobe s višom - VI. stepen i visokom stručnom spremom - VII. stepen), te da je cilj ove mjere da se što većem broju mladih osoba omogući osposobljavanje za rad u struci i sticanje prvog radnog iskustva u zvanju za koje su se školovale, te na taj način poboljša njihova konkurentnost i integracija na tržištu rada.

3.6.2. Poticajna mjera "Sufinansiranje zapošljavanja - Prilika za sve":

Tačkom 4.2.1. Programa propisano je da se ova mjera odnosi na zapošljavanje nezaposlenih osoba, bez obzira na radno iskustvo, dob i stepen obrazovanja, uz zasnivanje radnog odnosa na period od šest mjeseci, te da je njen cilj da se što većem broju nezaposlenih osoba olakša integracija na tržištu rada i spriječi prelazak u dugotrajnu nezaposlenost.

3.6.3. Poticajna mjera "Sufinansiranje sezonskog zapošljavanja":

U tački 4.2.2. Programa navodi se da se ova mjera odnosi na zapošljavanje 1.000 nezaposlenih osoba, prvenstveno bez kvalifikacije, koje su najbrojnije na evidenciji nezaposlenih (NK i NSS), bez obzira na radno iskustvo i dob, uz zasnivanje radnog odnosa na period do tri mjeseca, te da joj je cilj da se olakša njihova integracija na tržištu rada radi očuvanja i unapređenja radnih sposobnosti.

3.6.4. Poticajna mjera "Sufinansiranje zapošljavanja teško zaposlivih osoba - Vaučer za posao":

Tačkom 4.2.3. Programa određeno je da se ova mjera odnosi na zapošljavanje 600 nezaposlenih osoba dobi preko 40 godina, bez obzira na radno iskustvo i stepen obrazovanja, prijavljenih na evidenciju najmanje 24 mjeseca, uz zasnivanje radnog odnosa na period od šest mjeseci, te da je njen cilj da se uz pomoć "vaučera", koji preuzima u službi/birou za zapošljavanje, nezaposlena osoba motivira da samostalno traži zaposlenje kod poslodavaca radi integracije na tržištu rada i prekida dugotrajne nezaposlenosti.

3.7. Način sufinansiranja: Programom je predviđeno sufinansiranje troškova

obaveznih doprinosa, prijevoza i ishrane, u zavisnosti od vrste mjere.

U tački 5. Programa opisano je da za mjere "Jačanje konkurentnosti na tržištu rada – Prvo radno iskustvo 2014" i "Sufinansiranje zapošljavanja - Prilika za sve" Zavod poslodavcu mjesečno refundira uplaćene obračunate obavezne doprinose za sufinansiranu osobu (troškove doprinosa iz i na plaću s uračunatim porezom na dohodak), s tim da je maksimalni osnovni iznos refundacije 499,00 KM, odnosno iznos doprinosa na prosječnu neto plaću u Federaciji BiH za 2012. godinu, prema objavljenom podatku Federalnog zavoda za statistiku, dok se za zaposlenike kojima se isplaćuje najniža plaća iznos sufinansiranja utvrđuje u visini obaveznih doprinosa na najnižu neto plaću kao u drugim djelatnostima. Osim sufinansiranja doprinosa, Zavod sufinansira i naknadu troškova zaposlenika (prijevoz, ishrana) u iznosu od 50,00 KM po sufinansiranoj osobi.

Za mjeru "Sufinansiranje sezonskog zapošljavanja" Zavod poslodavcu mjesečno refundira uplaćene obračunate obavezne doprinose za sufinansiranu osobu (troškove doprinosa iz i na najnižu plaću u Federaciji BiH s uračunatim porezom na dohodak) i troškove prijevoza u ukupnom iznosu od po 270,00 KM u trajanju do tri mjeseca.

Za mjeru "Sufinansiranje zapošljavanja teško zaposlivih osoba - Vaučer za posao" Zavod poslodavcu mjesečno refundira uplaćene obračunate obavezne doprinose za sufinansiranu osobu (troškove doprinosa iz i na najnižu plaću u Federaciji BiH s uračunatim porezom na dohodak) i troškove ishrane i prijevoza, a sve u iznosu od po 490,00 KM u trajanju od šest mjeseci, tj. 2.940,00 KM po jednom vaučeru.

3.8. Instrument državne pomoći: Subvencija. 3.9. Iznos sredstava: Ukupan iznos sredstava je 18.086.160,00 KM. U tački 1. Programa navedeno je da su za njegovu

realizaciju predviđena sredstva u iznosu od 18.086.160,00 KM, od čega Federalni zavod za zapošljavanje izdvaja 8.446.160,00 KM, a Vlada Federacije Bosne i Hercegovine posredstvom Federalnog ministarstva rada i socijalne politike 9.640.000,00 KM, te da Zavod realizira Program u saradnji s kantonalnim službama za zapošljavanje (u daljnjem tekstu: služba).

3.10. Izvori i raspodjela sredstava: Sredstva koja izdvaja Vlada Federacije Bosne i

Hercegovine utvrđena su Budžetom Federacije BiH za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14), u razdjelu 51, Federalno ministarstvo rada i socijalne politike, ekonomski kod 6141 u okviru "Tekućeg transfera drugim nivoima vlasti - Provođenje mjera aktivne politike zapošljavanja", a sredstva u iznosu od 8.446.160,00 KM osigurava Zavod, u skladu s Odlukom Upravnog odbora Zavoda.

U tački 6. Programa opisano je da će sredstva za realizaciju navedenog programa biti raspodijeljena kao što slijedi: iznos od 15.510.000,00 KM za mjere "Jačanje konkurentnosti na tržištu rada - Prvo radno iskustvo 2014" i "Sufinansiranje zapošljavanja - Prilika za sve", iznos od 810.00,00 KM za mjeru "Sufinansiranje sezonskog zapošljavanja", te iznos od 1.776.160,00 KM za mjeru "Sufinansiranje zapošljavanja teško zaposlivih osoba - Vaučer za posao".

Prema Podatku Zavoda, preduzeće Ziko d.d. Zavidovići je poslodavac kojem je po Programu u 2014. godini odobreno sufinansiranje zapošljavanja najviše osoba s evidencije nezaposlenih i kojem je od svih poslodavaca s kojima je zaključen ugovor u 2014. godini dodijeljeno najviše sredstava predviđenih Programom. Naime, po Programu, i to po mjeri "Sufinansiranje zapošljavanja - Prilika za sve", s navedenim


poslodavcem zaključen je ugovor o sufinansiranju zapošljavanja 90 nezaposlenih osoba u ukupnoj vrijednosti od 155.856,42 KM.

3.11. Postupak prijave za učešće u Programu i zaključivanje ugovora o sufinansiranju

U tački 8. Programa navedeno je da Zavod objavljuje Javni poziv za učešće u Programu putem sredstava javnog informiranja i internetske stranice www.fzzz.ba. Javni poziv ostaje otvoren do utroška sredstava, tj. do potpisivanja ugovora u vrijednosti raspoloživih sredstava utvrđenih po kantonima.

Poslodavac se prijavljuje za učešće u Programu putem internetske stranice Zavoda www.fzzz.ba, te u prijavu unosi svoje podatke i podatke o osobi koju namjerava zaposliti (broj osoba, stručna sprema i dr.) i po kojoj poticajnoj mjeri.

Ukoliko je dokumentacija potpuna i validna, zadovoljavajuća/odgovarajuća, služba priprema šest (6) primjeraka ugovora koje nepotpisane dostavlja poslodavcu na potpis. Uz ugovor poslodavcu se dostavlja popratni akt kojim se traži da uz potpisane i ovjerene primjerke ugovora u odgovarajućem roku (15 dana, a za poslodavce koji prijem vrše putem Agencije za državnu službu 90 dana) dostavi:

- kopiju ugovora o radu, tj. ugovora o sufinansiranju osposobljavanja za rad i sticanja prvog radnog iskustva,

- kopiju prijave na obavezna osiguranja u Poreskoj upravi Federacije BiH (Obrazac JS 3100).

Nakon utvrđivanja da li je dokumentacija potpuna i validna, služba potpisuje i ovjerava sve primjerke ugovora i dostavlja ih Zavodu koji, također, potpisuje i ovjerava sve primjerke ugovora, te zadržava dva primjerka, a ostale vraća službi. Služba zadržava dva primjerka ugovora, a dva prosljeđuje poslodavcu.

3.12. Zabrane i nadzor državne pomoći: Shodno tački 3. Programa, poslodavcu se može odobriti

sufinansiranje osoba s evidencije nezaposlenih čiji broj ne prelazi broj ukupno zaposlenih osoba kod navedenog poslodavca u momentu apliciranja na Javni poziv, s tim da se ne može sufinansirati zapošljavanje osoba otpuštenih u posljednja tri mjeseca od dana apliciranja.

U Programu ne mogu učestvovati: - poslodavci koji su koristili kreditna ili bespovratna

sredstva iz poticajnih mjera Zavoda ili službi, a nisu ispoštovali obaveze u skladu sa zaključenim ugovorima, odnosno nisu zaposlili predviđeni broj radnika i ne vraćaju redovno dobivena sredstva,

- poslodavci koji ne izmiruju redovno obaveze po osnovu poreza i doprinosa,

- poslodavci koji su bili evidentirani zbog rada na crno u 2013. godini.

U skladu s tačkom 11. Programa, poslodavac je nakon potpisivanja ugovora obavezan da službi najdalje do kraja mjeseca za protekli mjesec dostavlja:

- specifikacije plaće ovjerene u Poreskoj upravi Federacije BiH, ovjerene i potpisane platne liste osobe koja se sufinansira, uplatnice za pojedinačne isplate plaća, a u slučaju zbirne uplate plaća, kopije izvoda banke iz kojih je vidljiva isplata pojedinačne plaće za sufinansiranu osobu.

Služba priprema izvještaj u Excelu i u papirnoj formi dostavlja Zavodu.

Na osnovu dostavljenog izvještaja službe o ispunjavanju uslova za isplatu, Zavod korisniku sredstava mjesečno refundira ugovoreni iznos za protekli mjesec, do isteka ugovorene obaveze sufinansiranja.

Shodno tački 13. Programa, Zavod i služba će kontinuirano pratiti realizaciju ugovorenih obaveza poslodavca:

- provjerom dokumentacije koju poslodavac redovno dostavlja radi pravdanja odobrenih sredstava,

- provjerom podataka u bazi podataka Poreske uprave Federacije BiH radi praćenja poštivanja obaveze poslodavca da u ugovorenom periodu u radnom odnosu zadrži utvrđeni broj zaposlenika,

- prema potrebi, kontrolom provođenja ugovorenih obaveza neposredno kod poslodavca.

Ukoliko se praćenjem realizacije ugovorenih obaveza poslodavca utvrdi da ih poslodavac ne ispunjava, pokrenut će se postupak raskida ugovora.

4. Donošenje odluke

Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva rada i socijalne politike na 29. sjednici, održanoj 31. marta 2015. godine. Prilikom donošenja odluke, Vijeće je uzelo u obzir cjelokupnu dostavljenu dokumentaciju.

S obzirom na to da je Program donesen 24.4.2014. godine i da Zavod dodjeljuje državnu pomoć sadržanu u Programu na osnovu zaključenih ugovora s poslodavcima čiji je spisak objavljen na internetskoj stranici Zavoda, Vijeće je provelo postupak ex post (naknadnog) odobrenja, u skladu s članom 12. stav (7) Zakona.

Uvidom u Program utvrđeno je da on sadrži elemente državne pomoći i kao takav predstavlja program državne pomoći iz člana 3. stav (4) Zakona na osnovu kojeg se, bez potrebe za dodatnim provedbenim mjerama, unaprijed neodređenim korisnicima državne pomoći dodjeljuju pojedinačne državne pomoći i akt na osnovu kojeg se državna pomoć, koja unaprijed nije vezana za poseban projekat, dodjeljuje jednom ili više korisnika državne pomoći.

Zatim je Vijeće tokom postupka trebalo utvrditi da li državna pomoć u obliku subvencije sadržana u programu državne pomoći Program sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva predstavlja državnu pomoć iz člana 3. stav (1) Zakona.

Vijeće je u konkretnom slučaju utvrdilo da državna pomoć u obliku subvencije, sadržana u programu državne pomoći Program sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva, predstavlja državnu pomoć iz člana 3. stav (1) Zakona, jer je riječ o transferu sredstava iz budžeta Federacije BiH. Utvrđeno je kako sredstva donose ekonomsku prednost koju korisnik ne bi mogao ostvariti kroz redovno i normalno poslovanje, utvrđeno je da se u konkretnom slučaju sredstva dodjeljuju na selektivnoj osnovi, te kako dodjelom sredstava na način predviđen Programom postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne pomoći, naročito u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjavanje međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine iz ove oblasti.

Budući da sredstva dodijeljena korisnicima u obliku subvencije, sadržana u programu državne pomoći Program sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva, predstavljaju državnu pomoć, dok je članom 5. Zakona propisana opća zabrana davanja državne pomoći koja narušava ili prijeti da naruši tržišnu konkurenciju davanjem prednosti na tržištu korisnicima državne pomoći, bez obzira na oblik državne pomoći u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjavanje obaveza Bosne i Hercegovine u međunarodnim sporazumima, a da su članom 6. Zakona propisana izuzeća od opće zabrane, odnosno dozvoljene državne pomoći, Vijeće je u postupku utvrđivalo da li u konkretnom slučaju postoji mogućnost primjene izuzeća, na osnovu člana 6. stav (1) tačka d) Zakona, koji se odnosi na državnu pomoć koja je usklađena s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona i u skladu s čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Da bi se na državnu pomoć sadržanu u programu državne pomoći Program sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja


sticanja prvog radnog iskustva, koja se u obliku subvencije dodjeljuje većem broju korisnika, moglo primijeniti izuzeće iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona, potrebno je ispuniti uslove iz čl. 68., 69. i 70. Uredbe kojim je, između ostalog, propisano da se de minimis državna pomoć može dodijeliti pod uslovom da nije moguće dodijeliti državnu pomoć po pravilima utvrđenim Uredbom za dodjelu državne pomoći iz člana 1. stav 1. tač. 1., 2. i 3. Uredbe, da se de minimis državna pomoć može dodijeliti pojedinačnom privrednom subjektu u visini do 200.000,00 eura, u bilo kom periodu u toku tri uzastopne fiskalne godine, da je davalac državne pomoći dužan u pisanoj formi obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu pomoć, kao i o iznosu pomoći koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanoj formi obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj pomoći koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom periodu i da u roku od 15 dana od dana dodjele dostavi Vijeću kopiju dokumenta o dodjeli te pomoći.

Na osnovu Programa i Podatka Zavoda, Vijeće je u postupku utvrdilo da je korisnicima sredstava Programa predviđen ukupan iznos državne pomoći od 18.086.160,00 KM, a da je od svih poslodavaca s kojima je zaključen ugovor u 2014. godini najviše sredstava predviđenih Programom dodijeljeno preduzeću Ziko d.d. Zavidovići za zapošljavanje 90 nezaposlenih osoba u ukupnoj vrijednosti od 155.856,42 KM.

Iz navedenih činjenica proizlazi da je u konkretnom slučaju riječ o programu koji se odnosi na dodjelu državne pomoći male vrijednosti (de minimis pomoć), iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona, jer je najveći iznos državne pomoći dodijeljen pojedinačnom korisniku Programa usklađen s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona i u skladu s čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Međutim, kako u 2014. godini nisu dodijeljena sva sredstva predviđena Programom i manji dio je ostao neiskorišten, te se Program nastavlja i u 2015. godini do utroška preostalih sredstava, Vijeće je utvrdilo da je na državnu pomoć sadržanu u programu državne pomoći Program sufinansiranja zapošljavanja i sufinansiranja sticanja prvog radnog iskustva, koja se dodjeljuje u obliku subvencije, moguće primijeniti izuzeće iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona koje se odnosi na državnu pomoć koja je usklađena s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona, odnosno da je riječ o dozvoljenoj državnoj pomoći koju nije potrebno prijavljivati Vijeću na odobrenje, pod uslovom da se i neiskorišteni dio sredstava ovog programa dodijeli pojedinačnim korisnicima u iznosima usklađenim s pravilom de minimis, odnosno u visini do 200.000,00 eura po pojedinačnom korisniku.

U skladu s navedenim, Vijeće je odlučilo kao dispozitivu ovog rješenja.

Uputstvo o pravnom lijeku:

Ovo rješenje je konačno u upravnom postupku i protiv njega nije dozvoljena žalba.

Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema ovog rješenja.

Broj UP/I 07-26-1-7-6/14 31. marta 2015. godine

Istočno Sarajevo

Predsjedavajuća Vijeća za državnu pomoć BiH

Mira Vujeva, s. r.

Na temelju članka 12. stavak (7) Zakona o sustavu državne

potpore u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i članka 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne potpore s propisima o državnoj potpori, pokrenutom na temelju Zahtjeva Federalnog

ministarstva rada i socijalne politike za odobrenje državne potpore sadržane u Programu sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva, Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine na 29. sjednici, održanoj 31. ožujka 2015. godine, donijelo je sljedeće

RJEŠENJE 1. Odobrava se ex post državna potpora sadržana u Programu

sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva u iznosu od 18.086.160,00 KM, jer je sukladna Zakonu o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini, pod uvjetom da se neiskorišteni dio sredstava Programa dodijeli pojedinačnim korisnicima u iznosima usklađenim s pravilom de minimis.

2. Federalni zavod za upošljavanje, kao davatelj državne potpore, dužan je u pisanom obliku obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu potporu, kao i o iznosu potpore koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanom obliku obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj potpori koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom razdoblju.

3. Federalni zavod za upošljavanje, koji dodjeljuje de minimis državnu potporu, dužan je u roku od 15 dana od dana dodjele dostaviti Vijeću za državnu potporu BiH presliku dokumenta o dodjeli te potpore.

4. Ovo Rješenje bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.


Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 8.9.2014. godine, pod brojem UP/I 07-26-1-7/14, Zahtjev Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, akt broj 02-14/3-1814/14 od 1.9.2014. godine, za odobrenje državne potpore sadržane u Programu sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva. Uz Zahtjev podnositelj je dostavio:

- popunjen Obrazac za prijavljivanje programa državne potpore u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Obrazac prijave),

- Zakon o posredovanju u upošljavanju i socijalnoj sigurnosti neuposlenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 41/01, 22/05 i 9/08).

U smislu članka 14. stavak (1) Zakona o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo financija je svojim aktom dalo konsultativno mišljenje, broj 06-14-1-14/14 od 3.9.2014. godine, na prijavu državne potpore sadržane u Programu sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva Federalnog ministarstva rada i socijalne politike u obliku subvencije, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene privitke i Obrazac prijave, shodno odredbi članka 12. stavak (2) Zakona.

Uvidom u podneseni Zahtjev, Vijeće je utvrdilo da on nije kompletan, odnosno da ne sadrži sve dokumente neophodne za njegovu ocjenu i donošenje odluke, sukladno članku 12. Zakona, te je od Federalnog ministarstva rada i socijalne politike aktom broj UP/I 07-26-1-7-1/14 od 11.9.2014. godine zatražilo dopunu.

Podnositelj Zahtjeva dostavio je Vijeću 14.11.2014. godine dopunu dokumentacije putem Federalnog ministarstva financija, koje je svojim aktom dalo novo konsultativno mišljenje, broj 06-14-1-16/14 od 10.11.2014. godine, na prijavu državne potpore sadržane u Programu sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva Federalnog ministarstva rada i socijalne politike u obliku subvencije. U privitku navedenog mišljenja Vijeću je dostavljen novi obrazac prijave i sljedeći dokumenti:


- Zakon o posredovanju u upošljavanju i socijalnoj sigurnosti neuposlenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 41/01, 22/05 i 9/08),

- Program sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva, Federalnog zavoda za upošljavanje, broj 01/1-49-1705/14 od 24.4.2014. godine (u daljnjem tekstu: Program),

- Odluka Upravnog odbora Federalnog zavoda za upošljavanje o usvajanju Programa sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva, broj 01/1-49-1705/14 od 24.4.2014. godine (u daljnjem tekstu: Odluka Upravnog odbora Zavoda) i

- Dopuna prijave programa državne potpore Federalnog ministarstva rada i socijalne politike, broj 02-14/3-1814/14 od 30.10.2014. godine.

S obzirom na to da ni dostavljena dopuna dokumentacije nije bila kompletna za ocjenu zahtjeva i donošenje odluke, shodno članku 12. Zakona, Vijeće je od Federalnog ministarstva rada i socijalne politike aktom broj UP/I 07-26-1-7-3/14 od 16.1.2014. godine zatražilo dopunu.

Federalno ministarstvo rada i socijalne politike dostavilo je Dopunu prijave programa državne potpore, akt broj 03-14/3-1814/14 od 26.1.2015. godine, u čijem privitku je dostavljen:

- Podatak Federalnog zavoda za upošljavanje, broj 02-49-378/15 od 21.1.2015. godine (u daljnjem tekstu: Podatak Zavoda).


Osim Zakona, Vijeće je u postupku primijenilo odredbe čl. od 68. do 70. Uredbe o namjeni, kriterijima i uvjetima za dodjelu državne potpore u Federaciji BiH ("Službene novine Federacije BiH", broj 99/13) (u daljnjem tekstu: Uredba) koje se odnose na de minimis državnu potporu.


Razmatrajući Program, Obrazac prijave i ostale zaprimljene akte, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

3.1. Davatelji državne potpore: Federalno ministarstvo rada i socijalne politike i Federalni

zavod za upošljavanje (u daljnjem tekstu: Zavod). 3.2. Naziv programa: Program sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja

stjecanja prvog radnog iskustva. 3.3. Cilj programa: Svrha i cilj dodjele sredstava opisani su u točki 2.

Programa, u kojoj se navodi da se Program realizira s ciljem upošljavanja osoba s evidencije neuposlenih u Federaciji BiH, bez obzira na dob, stručnu spremu i radno iskustvo, s posebnom socijalnom i rodnom osjetljivošću, a radi jačanja njihove konkurentnosti na tržištu rada, sprečavanja dugotrajne neuposlenosti, očuvanja i unapređenja radnih sposobnosti, te stvaranja uvjeta za jačanje konkurentnosti mladih osoba bez radnog iskustva kroz osposobljavanje za rad u struci i stjecanje prvog radnog iskustva.

3.4. Pravna osnova: Zakon o posredovanju u upošljavanju i socijalnoj sigurnosti

neuposlenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 41/01, 22/05 i 9/08) i Strategija upošljavanja u Bosni i Hercegovini 2010.-2014. godina.

3.5. Korisnici sredstava: Poslodavci i neuposlene osobe. U točki 3. Programa navedeno je da su korisnici Programa

poslodavci registrirani u Federaciji BiH koji redovito izmiruju obveze po osnovi poreza i doprinosa, te oni koji imaju potpisan sporazum s Poreznom upravom Federacije BiH o izmirenju duga

po osnovi doprinosa i teško uposlive kategorije neuposlenih osoba.

3.6. Poticajne mjere i ciljne skupine: Programom su predviđene dvije skupine poticajnih mjera:

sufinanciranje stjecanja prvog radnog iskustva i sufinanciranje upošljavanja.

Sufinanciranje stjecanja prvog radnog iskustva odnosi se na "Jačanje konkurentnosti na tržištu rada - Prvo radno iskustvo 2014". Sufinanciranje upošljavanja odnosi se na: "Sufinanciranje upošljavanja - Prilika za sve", "Sufinanciranje sezonskog upošljavanja", "Sufinanciranje upošljavanja teško uposlivih osoba - Vaučer za posao".

3.6.1. Poticajna mjera "Jačanje konkurentnosti na tržištu rada - Prvo radno iskustvo 2014":

U točki 4.1.1. Programa navodi se da se ova mjera odnosi na stjecanje prvog radnog iskustva za mlade neuposlene osobe dobi do 30 godina, te izuzetno osobe dobi do 35 godina – ukoliko su prijavljene na evidenciju neuposlenih dulje od 12 mjeseci, uz zasnivanje radnog odnosa na razdoblje od šest mjeseci (osobe sa srednjom stručnom spremom III. i IV. stupnja) i 12 mjeseci (osobe s višom - VI. stupanj i visokom stručnom spremom - VII. stupanj), te da je cilj ove mjere da se što većem broju mladih osoba omogući osposobljavanje za rad u struci i stjecanje prvog radnog iskustva u zvanju za koje su se školovale, te na taj način poboljša njihova konkurentnost i integracija na tržištu rada.

3.6.2. Poticajna mjera "Sufinanciranje upošljavanja - Prilika za sve":

Točkom 4.2.1. Programa propisano je da se ova mjera odnosi na upošljavanje neuposlenih osoba, bez obzira na radno iskustvo, dob i stupanj obrazovanja, uz zasnivanje radnog odnosa na razdoblje od šest mjeseci, te da je njen cilj da se što većem broju neuposlenih osoba olakša integracija na tržištu rada i spriječi prelazak u dugotrajnu neuposlenost.

3.6.3. Poticajna mjera "Sufinanciranje sezonskog upošljavanja":

U točki 4.2.2. Programa navodi se da se ova mjera odnosi na upošljavanje 1.000 neuposlenih osoba, prvenstveno bez kvalifikacije, koje su najbrojnije na evidenciji neuposlenih (NK i NSS), bez obzira na radno iskustvo i dob, uz zasnivanje radnog odnosa na razdoblje do tri mjeseca, te da joj je cilj da se olakša njihova integracija na tržištu rada radi očuvanja i unapređenja radnih sposobnosti.

3.6.4. Poticajna mjera "Sufinanciranje upošljavanja teško uposlivih osoba - Vaučer za posao":

Točkom 4.2.3. Programa određeno je da se ova mjera odnosi na upošljavanje 600 neuposlenih osoba dobi preko 40 godina, bez obzira na radno iskustvo i stupanj obrazovanja, prijavljenih na evidenciju najmanje 24 mjeseca, uz zasnivanje radnog odnosa na razdoblje od šest mjeseci, te da je njen cilj da se uz pomoć "vaučera", koji preuzima u službi/birou za upošljavanje, neuposlena osoba motivira da samostalno traži uposlenje kod poslodavaca radi integracije na tržištu rada i prijekida dugotrajne neuposlenosti.

3.7. Način sufinanciranja: Programom je predviđeno sufinanciranje troškova obveznih

doprinosa, prijevoza i ishrane, u ovisnosti o vrsti mjere. U točki 5. Programa opisano je da za mjere "Jačanje

konkurentnosti na tržištu rada – Prvo radno iskustvo 2014" i "Sufinanciranje upošljavanja - Prilika za sve" Zavod poslodavcu mjesečno refundira uplaćene obračunate obvezne doprinose za sufinanciranu osobu (troškove doprinosa iz i na plaću s uračunatim porezom na dohodak), s tim da je maksimalni osnovni iznos refundacije 499,00 KM, odnosno iznos doprinosa na prosječnu neto plaću u Federaciji BiH za 2012. godinu, prema objavljenom podatku Federalnog zavoda za statistiku, dok se za uposlenike kojima se isplaćuje najniža plaća iznos sufinanciranja


utvrđuje u visini obveznih doprinosa na najnižu neto plaću kao u drugim djelatnostima. Osim sufinanciranja doprinosa, Zavod sufinancira i naknadu troškova uposlenika (prijevoz, ishrana) u iznosu od 50,00 KM po sufinanciranoj osobi.

Za mjeru "Sufinanciranje sezonskog upošljavanja" Zavod poslodavcu mjesečno refundira uplaćene obračunate obvezne doprinose za sufinanciranu osobu (troškove doprinosa iz i na najnižu plaću u Federaciji BiH s uračunatim porezom na dohodak) i troškove prijevoza u ukupnom iznosu od po 270,00 KM u trajanju do tri mjeseca.

Za mjeru "Sufinanciranje upošljavanja teško uposlivih osoba - Vaučer za posao" Zavod poslodavcu mjesečno refundira uplaćene obračunate obvezne doprinose za sufinanciranu osobu (troškove doprinosa iz i na najnižu plaću u Federaciji BiH s uračunatim porezom na dohodak) i troškove ishrane i prijevoza, a sve u iznosu od po 490,00 KM u trajanju od šest mjeseci, tj. 2.940,00 KM po jednom vaučeru.

3.8. Instrument državne potpore: Subvencija. 3.9. Iznos sredstava: Ukupan iznos sredstava je 18.086.160,00 KM. U točki 1. Programa navedeno je da su za njegovu

realizaciju predviđena sredstva u iznosu od 18.086.160,00 KM, od čega Federalni zavod za upošljavanje izdvaja 8.446.160,00 KM, a Vlada Federacije Bosne i Hercegovine posredstvom Federalnog ministarstva rada i socijalne politike 9.640.000,00 KM, te da Zavod realizira Program u suradnji s kantonalnim službama za upošljavanje (u daljnjem tekstu: služba).

3.10. Izvori i raspodjela sredstava: Sredstva koja izdvaja Vlada Federacije Bosne i

Hercegovine utvrđena su Proračunom Federacije BiH za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14), u razdjelu 51, Federalno ministarstvo rada i socijalne politike, ekonomski kod 6141 u okviru "Tekućeg transfera drugim razinama vlasti - Provedba mjera aktivne politike upošljavanja", a sredstva u iznosu od 8.446.160,00 KM osigurava Zavod, sukladno Odluci Upravnog odbora Zavoda.

U točki 6. Programa opisano je da će sredstva za realizaciju navedenog programa biti raspodijeljena kao što slijedi: iznos od 15.510.000,00 KM za mjere "Jačanje konkurentnosti na tržištu rada - Prvo radno iskustvo 2014" i "Sufinanciranje upošljavanja - Prilika za sve", iznos od 810.00,00 KM za mjeru "Sufinanciranje sezonskog upošljavanja", te iznos od 1.776.160,00 KM za mjeru "Sufinanciranje upošljavanja teško uposlivih osoba - Vaučer za posao".

Prema Podatku Zavoda, poduzeće Ziko d.d. Zavidovići je poslodavac kojem je po Programu u 2014. godini odobreno sufinanciranje upošljavanja najviše osoba s evidencije neuposlenih i kojem je od svih poslodavaca s kojima je zaključen ugovor u 2014. godini dodijeljeno najviše sredstava predviđenih Programom. Naime, po Programu, i to po mjeri "Sufinanciranje upošljavanja - Prilika za sve", s navedenim poslodavcem zaključen je ugovor o sufinanciranju upošljavanja 90 neuposlenih osoba u ukupnoj vrijednosti od 155.856,42 KM.

3.11. Postupak prijave za sudjelovanje u Programu i zaključivanje ugovora o sufinanciranju

U točki 8. Programa navedeno je da Zavod objavljuje Javni poziv za učešće u Programu putem sredstava javnog informiranja i internetske stranice www.fzzz.ba. Javni poziv ostaje otvoren do utroška sredstava, tj. do potpisivanja ugovora u vrijednosti raspoloživih sredstava utvrđenih po kantonima.

Poslodavac se prijavljuje za učešće u Programu putem internetske stranice Zavoda www.fzzz.ba, te u prijavu unosi svoje podatke i podatke o osobi koju namjerava uposliti (broj osoba, stručna sprema i dr.) i po kojoj poticajnoj mjeri.

Ukoliko je dokumentacija potpuna i validna, zadovoljavajuća/odgovarajuća, služba priprema šest (6) primjeraka ugovora koje nepotpisane dostavlja poslodavcu na potpis. Uz ugovor poslodavcu se dostavlja popratni akt kojim se traži da uz potpisane i ovjerene primjerke ugovora u odgovarajućem roku (15 dana, a za poslodavce koji prijem vrše putem Agencije za državnu službu 90 dana) dostavi:

- presliku ugovora o radu, tj. ugovora o sufinanciranju osposobljavanja za rad i stjecanja prvog radnog iskustva,

- presliku prijave na obvezna osiguranja u Poreznoj upravi Federacije BiH (Obrazac JS 3100).

Nakon utvrđivanja je li dokumentacija potpuna i validna, služba potpisuje i ovjerava sve primjerke ugovora i dostavlja ih Zavodu koji, također, potpisuje i ovjerava sve primjerke ugovora, te zadržava dva primjerka, a ostale vraća službi. Služba zadržava dva primjerka ugovora, a dva prosljeđuje poslodavcu.

3.12. Zabrane i nadzor državne potpore: Shodno točki 3. Programa, poslodavcu se može odobriti

sufinanciranje osoba s evidencije neuposlenih čiji broj ne prelazi broj ukupno uposlenih osoba kod navedenog poslodavca u momentu apliciranja na Javni poziv, s tim da se ne može sufinancirati upošljavanje osoba otpuštenih u posljednja tri mjeseca od dana apliciranja.

U Programu ne mogu sudjelovati: - poslodavci koji su koristili kreditna ili bespovratna

sredstva iz poticajnih mjera Zavoda ili službi, a nisu ispoštovali obveze sukladno zaključenim ugovorima, odnosno nisu uposlili predviđeni broj radnika i ne vraćaju redovito dobivena sredstva,

- poslodavci koji ne izmiruju redovito obveze po osnovi poreza i doprinosa,

- poslodavci koji su bili evidentirani zbog rada na crno u 2013. godini.

Sukladno točki 11. Programa, poslodavac je nakon potpisivanja ugovora obvezan službi najdalje do kraja mjeseca za protekli mjesec dostavljati:

- specifikacije plaće ovjerene u Poreznoj upravi Federacije BiH, ovjerene i potpisane platne liste osobe koja se sufinancira, uplatnice za pojedinačne isplate plaća, a u slučaju zbirne uplate plaća, kopije izvoda banke iz kojih je vidljiva isplata pojedinačne plaće za sufinanciranu osobu.

Služba priprema izvješće u Excelu i u papirnom obliku dostavlja Zavodu.

Na temelju dostavljenog izvješća službe o ispunjavanju uvjeta za isplatu, Zavod korisniku sredstava mjesečno refundira ugovoreni iznos za protekli mjesec, do isteka ugovorene obveze sufinanciranja.

Shodno točki 13. Programa, Zavod i služba će kontinuirano pratiti realizaciju ugovorenih obveza poslodavca:

- provjerom dokumentacije koju poslodavac redovito dostavlja radi pravdanja odobrenih sredstava,

- provjerom podataka u bazi podataka Porezne uprave Federacije BiH radi praćenja poštivanja obveze poslodavca da u ugovorenom razdoblju u radnom odnosu zadrži utvrđeni broj uposlenika,

- prema potrebi, kontrolom provedbe ugovorenih obveza neposredno kod poslodavca.

Ukoliko se praćenjem realizacije ugovorenih obveza poslodavca utvrdi da ih poslodavac ne ispunjava, pokrenut će se postupak raskida ugovora.


Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva rada i socijalne politike na 29. sjednici, održanoj 31. marta 2015.


godine. Prilikom donošenja odluke, Vijeće je uzelo u obzir cjelokupnu dostavljenu dokumentaciju.

S obzirom na to da je Program donesen 24.4.2014. godine i da Zavod dodjeljuje državnu potporu sadržanu u Programu na temelju zaključenih ugovora s poslodavcima čiji je spisak objavljen na internetskoj stranici Zavoda, Vijeće je provelo postupak ex post (naknadnog) odobrenja, sukladno članku 12. stavak (7) Zakona.

Uvidom u Program utvrđeno je da on sadrži elemente državne potpore i kao takav predstavlja program državne potpore iz članka 3. stavak (4) Zakona na temelju kojega se, bez potrebe za dodatnim provedbenim mjerama, unaprijed neodređenim korisnicima državne potpore dodjeljuju pojedinačne državne potpore i akt na temelju kojega se državna potpora, koja unaprijed nije vezana uz poseban projekt, dodjeljuje jednom ili više korisnika državne potpore.

Zatim je Vijeće tijekom postupka trebalo utvrditi je li državna potpora u obliku subvencije, sadržana u programu državne potpore Program sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva, predstavlja državnu potporu iz članka 3. stavak (1) Zakona.

Vijeće je u konkretnom slučaju utvrdilo da državna potpora u obliku subvencije, sadržana u programu državne potpore Program sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva, predstavlja državnu potporu iz članka 3. stavak (1) Zakona, jer je riječ o transferu sredstava iz proračuna Federacije BiH. Utvrđeno je kako sredstva donose ekonomsku prednost koju korisnik ne bi mogao ostvariti kroz redovito i normalno poslovanje, utvrđeno je da se u konkretnom slučaju sredstva dodjeljuju na selektivnoj osnovi, te kako dodjelom sredstava na način predviđen Programom postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne potpore, posebice u mjeri u kojoj to može utjecati na ispunjavanje međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine iz ovoga područja.

Budući da sredstva dodijeljena korisnicima u obliku subvencije sadržana u programu državne potpore Program sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva predstavljaju državnu potporu, dok je člankom 5. Zakona propisana opća zabrana davanja državne potpore koja narušava ili prijeti da naruši tržišnu konkurenciju davanjem prednosti na tržištu korisnicima državne potpore, bez obzira na oblik državne potpore u mjeri u kojoj to može utjecati na ispunjavanje obveza Bosne i Hercegovine u međunarodnim sporazumima, a da su člankom 6. Zakona propisana izuzeća od opće zabrane, odnosno dozvoljene državne potpore, Vijeće je u postupku utvrđivalo postoji li u konkretnom slučaju mogućnost primjene izuzeća, na temelju članka 6. stavak (1) točka d) Zakona, koji se odnosi na državnu potporu koja je usklađena s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona i sukladno čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Da bi se na državnu potporu sadržanu u programu državne potpore Program sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva, koja se u obliku subvencije dodjeljuje većem broju korisnika, moglo primijeniti izuzeće iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona, potrebno je ispuniti uvjete iz čl. 68., 69. i 70. Uredbe kojim je, među ostalim, propisano da se de minimis državna potpora može dodijeliti pod uvjetom da nije moguće dodijeliti državnu potporu po pravilima utvrđenim Uredbom za dodjelu državne potpore iz članka 1. stavak 1. toč. 1., 2. i 3. Uredbe, da se de minimis državna potpora može dodijeliti pojedinačnom gospodarskom subjektu u visini do 200.000,00 eura, u bilo kom razdoblju tijekom tri uzastopne fiskalne godine, da je davatelj državne potpore dužan u pisanom obliku obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu potporu, kao i o iznosu potpore koju dodjeljuje, te

zatražiti od korisnika da ga u pisanom obliku obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj potpori koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom razdoblju i da u roku od 15 dana od dana dodjele dostavi Vijeću kopiju dokumenta o dodjeli te potpore.

Na temelju Programa i Podatka Zavoda, Vijeće je u postupku utvrdilo da je korisnicima sredstava Programa predviđen ukupan iznos državne potpore od 18.086.160,00 KM, a da je od svih poslodavaca s kojima je zaključen ugovor u 2014. godini najviše sredstava predviđenih Programom dodijeljeno poduzeću Ziko d.d. Zavidovići za upošljavanje 90 neuposlenih osoba u ukupnoj vrijednosti od 155.856,42 KM.

Iz navedenih činjenica proizlazi da je u konkretnom slučaju riječ o programu koji se odnosi na dodjelu državne potpore male vrijednosti (de minimis potpora), iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona, jer je najveći iznos državne potpore dodijeljen pojedinačnom korisniku Programa usklađen s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona i sukladno čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Međutim, kako u 2014. godini nisu dodijeljena sva sredstva predviđena Programom i manji dio je ostao neiskorišten, te se Program nastavlja i u 2015. godini do utroška preostalih sredstava, Vijeće je utvrdilo da je na državnu potporu sadržanu u programu državne potpore Program sufinanciranja upošljavanja i sufinanciranja stjecanja prvog radnog iskustva, koja se dodjeljuje u obliku subvencije, moguće primijeniti izuzeće iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona koje se odnosi na državnu potporu koja je usklađena s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona, odnosno da je riječ o dozvoljenoj državnoj potpori koju nije potrebno prijavljivati Vijeću na odobrenje, pod uvjetom da se i neiskorišteni dio sredstava ovog programa dodijeli pojedinačnim korisnicima u iznosima usklađenim s pravilom de minimis, odnosno u visini do 200.000,00 eura po pojedinačnom korisniku.

Sukladno navedenom, Vijeće je odlučilo kao dispozitivu ovoga Rješenja.

Uputa o pravnom lijeku:

Ovo Rješenje je konačno u upravnom postupku i protiv njega nije dozvoljena žalba.

Nezadovoljna stranka može pokrenuti upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka ovoga Rješenja.

Broj UP/I 07-26-1-7-6/14 31. ožujka 2015. godine

Istočno Sarajevo

Predsjedateljica Vijeća za državnu potporu BiH

Mira Vujeva, v. r.

На основу члана 12. став (7) Закона о систему државне

помоћи у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 10/12) и члана 193. Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13), рјешавајући у поступку оцјене усклађености државне помоћи са прописима о државној помоћи, покренутом на основу Захтјева Федералног министарства рада и социјалне политике за одобрење државне помоћи садржане у Програму суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства, Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине на 29. сједници, одржаној 31. марта 2015. године, донио је сљедеће

РЈЕШЕЊЕ 1. Одобрава се ex post државна помоћ садржана у

Програму суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства у износу од 18.086.160,00 КМ, јер је у складу са Законом о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини, под


условом да се неискоришћени дио средстава Програма додијели појединачним корисницима у износима усклађеним са правилом de minimis.

2. Федерални завод за запошљавање, као давалац државне помоћи, дужан је да у писаној форми обавијести корисника о томе да му додјељује de minimis државну помоћ, као и о износу помоћи коју додјељује, те да затражи од корисника да га у писаној форми обавијести о свакој другој de minimis државној помоћи коју је добио у претходном трогодишњем фискалном периоду.

3. Федерални завод за запошљавање, који додјељује de minimis државну помоћ, дужан је да у року од 15 дана од дана додјеле достави Савјету за државну помоћ БиХ копију документа о додјели те помоћи.

4. Ово рјешење биће објављено у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење 1. Захтјев за покретање поступка

Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Савјет) запримио је 08.09.2014. године, под бројем УП/I 07-26-1-7/14, Захтјев Федералног министарства рада и социјалне политике, акт број 02-14/3-1814/14 од 01.09.2014. године, за одобрење државне помоћи садржане у Програму суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства. Уз Захтјев подносилац је доставио:

- попуњен Образац за пријављивање програма државне помоћи у Федерацији Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Образац пријаве),

- Закон о посредовању у запошљавању и социјалној сигурности незапослених лица ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 41/01, 22/05 и 9/08).

У смислу члана 14. став (1) Закона о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини (у даљем тексту: Закон), Федерално министарство финансија је својим актом дало консултативно мишљење, број 06-14-1-14/14 од 03.09.2014. године, на пријаву државне помоћи садржане у Програму суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства Федералног министарства рада и социјалне политике у облику субвенције, те уз то мишљење доставило Савјету наведене прилоге и Образац пријаве, сходно одредби члана 12. став (2) Закона.

Увидом у поднесени захтјев, Савјет је утврдио да он није комплетан, односно да не садржи све документе неопходне за његову оцјену и доношење одлуке, у складу са чланом 12. Закона, те је од Федералног министарства рада и социјалне политике актом број УП/I 07-26-1-7-1/14 од 11.09.2014. године затражио допуну.

Подносилац Захтјева доставио је Савјету 14.11.2014. године допуну документације путем Федералног министарства финансија, које је својим актом дало ново консултативно мишљење, број 06-14-1-16/14 од 10.11.2014. године, на пријаву државне помоћи садржане у Програму суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства Федералног министарства рада и социјалне политике у облику субвенције. У прилогу наведеног мишљења Савјету је достављен нови образац пријаве и сљедећи документи:

- Закон о посредовању у запошљавању и социјалној сигурности незапослених лица ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 41/01, 22/05 и 9/08),

- Програм суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства, Федералног завода за запошљавање, број 01/1-49-

1705/14 од 24.04.2014. године (у даљем тексту: Програм),

- Одлука Управног одбора Федералног завода за запошљавање о усвајању Програма суфинанси-рања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства, број 01/1-49-1705/14 од 24.04.2014. године (у даљем тексту: Одлука Управног одбора Завода) и

- Допуна пријаве програма државне помоћи Федералног министарства рада и социјалне политике, број 02-14/3-1814/14 од 30.10.2014. године.

С обзиром на то да ни достављена допуна документације није била комплетна за оцјену захтјева и доношење одлуке, сходно члану 12. Закона, Савјет је од Федералног министарства рада и социјалне политике актом број УП/I 07-26-1-7-3/14 од 16.01.2014. године затражио допуну.

Федерално министарство рада и социјалне политике доставило је Допуну пријаве програма државне помоћи, акт број 03-14/3-1814/14 од 26.01.2015. године, у чијем прилогу је достављен:

- Податак Федералног завода за запошљавање, број 02-49-378/15 од 21.01.2015. године (у даљем тексту: Податак Завода).

2. Примијењени прописи

Осим Закона, Савјет је у поступку примијенио одредбе чл. од 68. до 70. Уредбе о намјени, критеријумима и условима за додјелу државне помоћи у Федерацији БиХ ("Службене новине Федерације БиХ", број 99/13) (у даљем тексту: Уредба) које се односе на de minimis државну помоћ.

3. Утврђивање чињеница

Разматрајући Програм, Образац пријаве и остале запримљене акте, Савјет је у поступку утврдио сљедеће:

3.1. Даваоци државне помоћи: Федерално министарство рада и социјалне политике и

Федерални завод за запошљавање (у даљем тексту: Завод). 3.2. Назив програма: Програм суфинансирања запошљавања и суфинан-

сирања стицања првог радног искуства. 3.3. Циљ програма: Сврха и циљ додјеле средстава описани су у тачки 2.

Програма, у којој се наводи да се Програм реализује с циљем запошљавања особа с евиденције незапослених у Федерацији БиХ, без обзира на доб, стручну спрему и радно искуство, са посебном социјалном и родном осјетљивошћу, а ради јачања њихове конкурентности на тржишту рада, спречавања дуготрајне незапослености, очувања и унапређења радних способности, те стварања услова за јачање конкурентности младих особа без радног искуства кроз оспособљавање за рад у струци и стицање првог радног искуства.

3.4. Правни основ: Закон о посредовању у запошљавању и социјалној

сигурности незапослених лица ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 41/01, 22/05 и 9/08) и Стратегија запошљавања у Босни и Херцеговини 2010-2014. година.

3.5. Корисници средстава: Послодавци и незапослене особе. У тачки 3. Програма наведено је да су корисници

Програма послодавци регистровани у Федерацији БиХ који редовно измирују обавезе по основу пореза и доприноса, те они који имају потписан споразум са Пореском управом Федерације БиХ о измирењу дуга по основу доприноса и тешко запосливе категорије незапослених особа.


3.6. Потицајне мјере и циљне групе: Програмом су предвиђене двије групе потицајних

мјера: суфинансирање стицања првог радног искуства и суфинансирање запошљавања.

Суфинансирање стицања првог радног искуства односи се на "Јачање конкурентности на тржишту рада - Прво радно искуство 2014". Суфинансирање запошљавања односи се на: "Суфинансирање запошљавања - Прилика за све", "Суфинансирање сезонског запошљавања", "Суфинансирање запошљавања тешко запосливих особа - Ваучер за посао".

3.6.1. Потицајна мјера "Јачање конкурентности на тржишту рада - Прво радно искуство 2014":

У тачки 4.1.1. Програма наводи се да се ова мјера односи на стицање првог радног искуства за младе незапослене особе доби до 30 година, те изузетно особе доби до 35 година - уколико су пријављене на евиденцију незапослених дуже од 12 мјесеци, уз заснивање радног односа на период од шест мјесеци (особе са средњом стручном спремом III и IV степена) и 12 мјесеци (особе са вишом – VI степен и високом стручном спремом - VII степен), те да је циљ ове мјере да се што већем броју младих особа омогући оспособљавање за рад у струци и стицање првог радног искуства у звању за које су се школовале, те на тај начин побољша њихова конкурентност и интеграција на тржишту рада.

3.6.2. Потицајна мјера "Суфинансирање запошљавања - Прилика за све":

Тачком 4.2.1. Програма прописано је да се ова мјера односи на запошљавање незапослених особа, без обзира на радно искуство, доб и степен образовања, уз заснивање радног односа на период од шест мјесеци, те да је њен циљ да се што већем броју незапослених особа олакша интеграција на тржишту рада и спријечи прелазак у дуготрајну незапосленост.

3.6.3. Потицајна мјера "Суфинансирање сезонског запошљавања":

У тачки 4.2.2. Програма наводи се да се ова мјера односи на запошљавање 1.000 незапослених особа, првенствено без квалификације, које су најбројније на евиденцији незапослених (НК и НСС), без обзира на радно искуство и доб, уз заснивање радног односа на период до три мјесеца, те да јој је циљ да се олакша њихова интеграција на тржишту рада ради очувања и унапређења радних способности.

3.6.4. Потицајна мјера "Суфинансирање запошљавања тешко запосливих особа - Ваучер за посао":

Тачком 4.2.3. Програма одређено је да се ова мјера односи на запошљавање 600 незапослених особа доби преко 40 година, без обзира на радно искуство и степен образовања, пријављених на евиденцију најмање 24 мјесеца, уз заснивање радног односа на период од шест мјесеци, те да је њен циљ да се уз помоћ "ваучера", који преузима у служби/бироу за запошљавање, незапослена особа мотивише да самостално тражи запослење код послодаваца ради интеграције на тржишту рада и прекида дуготрајне незапослености.

3.7. Начин суфинансирања: Програмом је предвиђено суфинансирање трошкова

обавезних доприноса, превоза и исхране, у зависности од врсте мјере.

У тачки 5. Програма описано је да за мјере "Јачање конкурентности на тржишту рада - Прво радно искуство 2014" и "Суфинансирање запошљавања - Прилика за све" Завод послодавцу мјесечно рефундира уплаћене обрачунате обавезне доприносе за суфинансирану особу (трошкове доприноса из и на плату са урачунатим порезом на доходак),

с тим да је максимални основни износ рефундације 499,00 КМ, односно износ доприноса на просјечну нето плату у Федерацији БиХ за 2012. годину, према објављеном податку Федералног завода за статистику, док се за запосленике којима се исплаћује најнижа плата износ суфинансирања утврђује у висини обавезних доприноса на најнижу нето плату као у другим дјелатностима. Осим суфинансирања доприноса, Завод суфинансира и накнаду трошкова запосленика (превоз, исхрана) у износу од 50,00 КМ по суфинансираној особи.

За мјеру "Суфинансирање сезонског запошљавања" Завод послодавцу мјесечно рефундира уплаћене обрачунате обавезне доприносе за суфинансирану особу (трошкове доприноса из и на најнижу плату у Федерацији БиХ са урачунатим порезом на доходак) и трошкове превоза у укупном износу од по 270,00 КМ у трајању до три мјесеца.

За мјеру "Суфинансирање запошљавања тешко запосливих особа - Ваучер за посао" Завод послодавцу мјесечно рефундира уплаћене обрачунате обавезне доприносе за суфинансирану особу (трошкове доприноса из и на најнижу плату у Федерацији БиХ са урачунатим порезом на доходак) и трошкове исхране и превоза, а све у износу од по 490,00 КМ у трајању од шест мјесеци, тј. 2.940,00 КМ по једном ваучеру.

3.8. Инструмент државне помоћи: Субвенција. 3.9. Износ средстава: Укупан износ средстава је 18.086.160,00 КМ. У тачки 1. Програма наведено је да су за његову

реализацију предвиђена средства у износу од 18.086.160,00 КМ, од чега Федерални завод за запошљавање издваја 8.446.160,00 КМ, а Влада Федерације Босне и Херцеговине посредством Федералног министарства рада и социјалне политике 9.640.000,00 КМ, те да Завод реализује Програм у сарадњи са кантоналним службама за запошљавање (у даљем тексту: служба).

3.10. Извори и расподјела средстава: Средства која издваја Влада Федерације Босне и

Херцеговине утврђена су Буџетом Федерације БиХ за 2014. годину ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 99/13, 31/14 и 45/14), у раздјелу 51, Федерално министарство рада и социјалне политике, економски код 6141 у оквиру "Текућег трансфера другим нивоима власти – Спровођење мјера активне политике запошљавања", а средства у износу од 8.446.160,00 КМ обезбјеђује Завод, у складу са Одлуком Управног одбора Завода.

У тачки 6. Програма описано је да ће средства за реализацију наведеног програма бити расподијељена као што слиједи: износ од 15.510.000,00 КМ за мјере "Јачање конкурентности на тржишту рада - Прво радно искуство 2014" и "Суфинансирање запошљавања - Прилика за све", износ од 810.00,00 КМ за мјеру "Суфинансирање сезонског запошљавања", те износ од 1.776.160,00 КМ за мјеру "Суфинансирање запошљавања тешко запосливих особа - Ваучер за посао".

Према Податку Завода, предузеће Зико д.д. Завидовићи је послодавац којем је по Програму у 2014. години одобрено суфинансирање запошљавања највише особа са евиденције незапослених и којем је од свих послодаваца са којима је закључен уговор у 2014. години додијељено највише средстава предвиђених Програмом. Наиме, по Програму, и то по мјери "Суфинансирање запошљавања - Прилика за све", са наведеним послодавцем закључен је уговор о суфинансирању запошљавања 90 незапослених особа у укупној вриједности од 155.856,42 КМ.


3.11. Поступак пријаве за учешће у Програму и закључивање уговора о суфинансирању

У тачки 8. Програма наведено је да Завод објављује Јавни позив за учешће у Програму путем средстава јавног информисања и интернет странице www.fzzz.ba. Јавни позив остаје отворен до утрошка средстава, тј. до потписивања уговора у вриједности расположивих средстава утврђених по кантонима.

Послодавац се пријављује за учешће у Програму путем интернет-странице Завода www.fzzz.ba, те у пријаву уноси своје податке и податке о особи коју намјерава да запосли (број особа, стручна спрема и др.) и по којој потицајној мјери.

Уколико је документација потпуна и валидна, задовољавајућа/одговарајућа, служба припрема шест (6) примјерака уговора које непотписане доставља послодавцу на потпис. Уз уговор послодавцу се доставља попратни акт којим се тражи да уз потписане и овјерене примјерке уговора у одговарајућем року (15 дана, а за послодавце који пријем врше путем Агенције за државну службу 90 дана) достави:

- копију уговора о раду, тј. уговора о суфинансирању оспособљавања за рад и стицања првог радног искуства,

- копију пријаве на обавезна осигурања у Пореској управи Федерације БиХ (Образац ЈС 3100).

Након утврђивања да ли је документација потпуна и валидна, служба потписује и овјерава све примјерке уговора и доставља их Заводу који, такође, потписује и овјерава све примјерке уговора, те задржава два примјерка, а остале враћа служби. Служба задржава два примјерка уговора, а два просљеђује послодавцу.

3.12. Забране и надзор државне помоћи: Сходно тачки 3. Програма, послодавцу може да се

одобри суфинансирање особа са евиденције незапослених чији број не прелази број укупно запослених особа код наведеног послодавца у моменту аплицирања на Јавни позив, с тим да се не може суфинансирати запошљавање особа отпуштених у посљедња три мјесеца од дана аплицирања.

У Програму не могу учествовати: - послодавци који су користили кредитна или

бесповратна средства из потицајних мјера Завода или служби, а нису испоштовали обавезе у складу са закљученим уговорима, односно нису запослили предвиђени број радника и не враћају редовно добијена средства,

- послодавци који не измирују редовно обавезе по основу пореза и доприноса,

- послодавци који су били евидентирани због рада на црно у 2013. години.

У складу са тачком 11. Програма, послодавац је након потписивања уговора обавезан да служби најдаље до краја мјесеца за протекли мјесец доставља:

- спецификације плате овјерене у Пореској управи Федерације БиХ, овјерене и потписане платне листе особе која се суфинансира, уплатнице за појединачне исплате плата, а у случају збирне уплате плата, копије извода банке из којих је видљива исплата појединачне плате за суфинансирану особу.

Служба припрема извјештај у Excelu и у папирној форми доставља Заводу.

На основу достављеног извјештаја службе о испуњавању услова за исплату, Завод кориснику средстава мјесечно рефундира уговорени износ за протекли мјесец, до истека уговорене обавезе суфинансирања.

Сходно тачки 13. Програма, Завод и служба ће континуисано пратити реализацију уговорених обавеза послодавца:

- провјером документације коју послодавац редовно доставља ради правдања одобрених средстава,

- провјером података у бази података Пореске управе Федерације БиХ ради праћења поштивања обавезе послодавца да у уговореном периоду у радном односу задржи утврђени број запосленика,

- према потреби, контролом спровођења уговорених обавеза непосредно код послодавца.

Уколико се праћењем реализације уговорених обавеза послодавца утврди да их послодавац не испуњава, покренуће се поступак раскида уговора.

4. Доношење одлуке

Савјет је разматрао Захтјев Федералног министарства рада и социјалне политике на 29. сједници, одржаној 31. марта 2015. године. Приликом доношења одлуке, Савјет је узео у обзир цјелокупну достављену документацију.

С обзиром на то да је Програм донесен 24.04.2014. године и да Завод додјељује државну помоћ садржану у Програму на основу закључених уговора са послодавцима чији је списак објављен на интернет-страници Завода, Савјет је провео поступак ex post (накнадног) одобрења, у складу са чланом 12. став (7) Закона.

Увидом у Програм утврђено је да он садржи елементе државне помоћи и као такав представља програм државне помоћи из члана 3. став (4) Закона на основу којег се, без потребе за додатним проведбеним мјерама, унапријед неодређеним корисницима државне помоћи додјељују појединачне државне помоћи и акт на основу којег се државна помоћ, која унапријед није везана за посебан пројекат, додјељује једном или више корисника државне помоћи.

Затим је Савјет током поступка требао да утврди да ли државна помоћ у облику субвенције, садржана у програму државне помоћи Програм суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства, представља државну помоћ из члана 3. став (1) Закона.

Савјет је у конкретном случају утврдио да државна помоћ у облику субвенције, садржана у програму државне помоћи Програм суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства, представља државну помоћ из члана 3. став (1) Закона, јер је ријеч о трансферу средстава из буџета Федерације БиХ. Утврђено је како средства доносе економску предност коју корисник не би могао да оствари кроз редовно и нормално пословање, утврђено је да се у конкретном случају средства додјељују на селективној основи, те како додјелом средстава на начин предвиђен Програмом постоји могућност нарушавања тржишне конкуренције давањем предности на тржишту кориснику државне помоћи, нарочито у мјери у којој то може да утиче на испуњавање међународних обавеза Босне и Херцеговине из ове области.

Будући да средства додијељена корисницима у облику субвенције садржана у програму државне помоћи Програм суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства представљају државну помоћ, док је чланом 5. Закона прописана општа забрана давања државне помоћи која нарушава или пријети да наруши тржишну конкуренцију давањем предности на тржишту корисницима државне помоћи, без обзира на облик државне помоћи у мјери у којој то може да утиче на испуњавање обавеза Босне и Херцеговине у међународним споразумима, а да су чланом 6. Закона прописана изузећа од опште забране, односно


дозвољене државне помоћи, Савјет је у поступку утврђивао да ли у конкретном случају постоји могућност примјене изузећа, на основу члана 6. став (1) тачка д) Закона, који се односи на државну помоћ која је усклађена са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона и у складу са чл. 68, 69. и 70. Уредбе.

Да би се на државну помоћ садржану у програму државне помоћи Програм суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства, која се у облику субвенције додјељује већем броју корисника, могло примијенити изузеће из члана 6. став (1) тачка д) Закона, потребно је да се испуне услови из чл. 68, 69. и 70. Уредбе којим је, између осталог, прописано да се de minimis државна помоћ може додијелити под условом да није могуће додијелити државну помоћ по правилима утврђеним Уредбом за додјелу државне помоћи из члана 1. став 1. тач. 1, 2. и 3. Уредбе, да се de minimis државна помоћ може додијелити појединачном привредном субјекту у висини до 200.000,00 евра, у било ком периоду у току три узастопне фискалне године, да је давалац државне помоћи дужан да у писаној форми обавијести корисника о томе да му додјељује de minimis државну помоћ, као и о износу помоћи коју додјељује, те да затражи од корисника да га у писаној форми обавијести о свакој другој de minimis државној помоћи коју је добио у претходном трогодишњем фискалном периоду и да у року од 15 дана од дана додјеле достави Савјету копију документа о додјели те помоћи.

На основу Програма и Податка Завода, Савјет је у поступку утврдио да је корисницима средстава Програма предвиђен укупан износ државне помоћи од 18.086.160,00 КМ, а да је од свих послодаваца са којима је закључен уговор у 2014. години највише средстава предвиђених Програмом додијељено предузећу Зико д.д. Завидовићи за запошљавање 90 незапослених особа у укупној вриједности од 155.856,42 КМ.

Из наведених чињеница произлази да је у конкретном случају ријеч о програму који се односи на додјелу државне помоћи мале вриједности (de minimis помоћ), из члана 6. став (1) тачка д) Закона, јер је највећи износ државне помоћи додијељен појединачном кориснику Програма усклађен са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона и у складу са чл. 68, 69. и 70. Уредбе.

Међутим, како у 2014. години нису додијељена сва средства предвиђена Програмом и мањи дио је остао неискоришћен, те се Програм наставља и у 2015. години до утрошка преосталих средстава, Савјет је утврдио да је на државну помоћ садржану у програму државне помоћи Програм суфинансирања запошљавања и суфинансирања стицања првог радног искуства, која се додјељује у облику субвенције, могуће примијенити изузеће из члана 6. став (1) тачка д) Закона које се односи на државну помоћ која је усклађена са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона, односно да је ријеч о дозвољеној државној помоћи коју није потребно пријављивати Савјету на одобрење, под условом да се и неискоришћени дио средстава овог програма додијели појединачним корисницима у износима усклађеним са правилом de minimis, односно у висини до 200.000,00 евра по појединачном кориснику.

У складу са наведеним, Савјет је одлучио као диспозитиву овог рјешења.

Упутство о правном лијеку:

Ово рјешење је коначно у управном поступку и против њега није дозвољена жалба.

Незадовољна страна може да покрене управни спор пред Судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема овог рјешења.

Број УП/I 07-26-1-7-6/14 31. марта 2015. године Источно Сарајево

Предсједавајућа Савјета за државну помоћ БиХ

Мира Вујева, с. р.


pomoći u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i člana 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne pomoći s propisima o državnoj pomoći, pokrenutom na osnovu Zahtjeva Federalnog ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne pomoći sadržane u programu "Finansiranje kamata korisnicima kojima je odobren kredit putem Razvojne banke, a koji se odnose na unapređenje infrastrukture postojećih ugostiteljsko-smještajnih objekata, izgradnju novih ugostiteljskih objekata, proširenje smještajnih kapaciteta postojećih ugostiteljskih objekata, s ciljem unapređenja turizma", Vijeće za državnu pomoć Bosne i Hercegovine na 29. sjednici, održanoj 31. marta 2015. godine, donijelo je sljedeće

RJEŠENJE 1. Odobrava se ex post državna pomoć sadržana u programu

državne pomoći "Finansiranje kamata korisnicima kojima je odobren kredit putem Razvojne banke, a koji se odnose na unapređenje infrastrukture postojećih ugostiteljsko-smještajnih objekata, izgradnju novih ugostiteljskih objekata, proširenje smještajnih kapaciteta postojećih ugostiteljskih objekata, s ciljem unapređenja turizma" u iznosu od 500.000,00 KM, jer je u skladu sa Zakonom o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini.

2. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, kao davalac državne pomoći, dužno je u pisanoj formi obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu pomoć, kao i o iznosu pomoći koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanoj formi obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj pomoći koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom periodu.

3. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, koje dodjeljuje de minimis državnu pomoć, dužno je u roku od 15 dana od dana dodjele dostaviti Vijeću za državnu pomoć BiH kopiju dokumenta o dodjeli te pomoći.



Vijeće za državnu pomoć Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 22.12.2014. godine, pod brojem: UP/I 07-26-1-17/14, Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma, akt broj: 08/2-14-838/14-1, od 12.12.2014. godine, za odobrenje državne pomoći sadržane u programu "Finansiranje kamata korisnicima kojima je odobren kredit putem Razvojne banke, a koji se odnose na unapređenje infrastrukture postojećih ugostiteljsko-smještajnih objekata, izgradnju novih ugostiteljskih objekata, proširenje smještajnih kapaciteta postojećih ugostiteljskih objekata, s ciljem unapređenja turizma" (u daljnjem tekstu: program "Finansiranje kamata") u obliku subvencioniranja kamata u iznosu od 500.000,00 KM. Uz Zahtjev podnosilac je dostavio:


- popunjen Obrazac za prijavljivanje programa državne pomoći u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Obrazac prijave),

- Odluku Vlade Federacije BiH o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Budžetom Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 53/14) (u daljnjem tekstu: Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava),

- Protokol, broj: 06-22-1052/14, zaključen 14.8.2014. godine između Razvojne banke Federacije BiH i Federalnog ministarstva okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Protokol),

- Ugovor o formiranju namjenskog depozita, broj: 06-22-1052/14-3, zaključen 1.9.2014. godine između Razvojne banke Federacije BiH i Federalnog ministarstva okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Ugovor o formiranju namjenskog depozita).

U smislu člana 14. stav (1) Zakona o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo finansija je svojim aktom dalo konsultativno mišljenje, broj: 06-14-1-19/14, od 17.12.2014. godine, na prijavu programa državne pomoći "Finansiranje kamata" Federalnog ministarstva okoliša i turizma u obliku subvencioniranja kamata, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene priloge i Obrazac prijave, shodno odredbi člana 12. stav (2) Zakona.

Vijeće je po službenoj dužnosti sa službene internetske stranice Federalnog ministarstva okoliša i turizma www.fmoit.gov.ba pribavilo Javni poziv za prikupljanje i odabir korisnika sredstava "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" za 2014. godinu, broj: 06-22-8-330/14-3, od 8.7.2014. godine (u daljnjem tekstu: Javni poziv).


Osim Zakona, Vijeće je u postupku primijenilo odredbe čl. od 68. do 70. Uredbe o namjeni, kriterijima i uslovima za dodjelu državne pomoći u Federaciji BiH ("Službene novine Federacije BiH", broj 99/13) (u daljnjem tekstu: Uredba) koje se odnose na de minimis državnu pomoć.


Na osnovu dostavljenih podataka, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

U skladu s tačkom III. Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, Vlada Federacije BiH obavezala se da će putem Federalnog ministarstva okoliša i turizma s 500.000,00 KM finansirati program "Finansiranje kamata".

Shodno tački VIII. Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, sredstva predviđena programom "Finansiranje kamata" dodjeljivat će se na osnovu javnog poziva koji će raspisati Federalno ministarstvo okoliša i turizma. Dok je tač. X. i XII. iste odluke propisano da će s korisnicima koji ispune uslove i kriterije za dodjeljivanje sredstava iz tačke III. ove odluke Federalno ministarstvo okoliša i turizma zaključiti ugovor o međusobnim pravima i obavezama u realizaciji navedenog programa i putem stručne komisije, koju imenuju federalna ministrica okoliša i turizma i Sektor za turizam i ugostiteljstvo, vršiti nadzor i provjeru programskog utroška sredstava.

Protokolom, utvrđeno je da će Federalno ministarstvo okoliša i turizma Razvojnoj banci Federacije BiH deponovati sredstva za regresiranje kamata krajnjim korisnicima kreditnih sredstava u iznosu 500.000,00 KM za kredite koje odobri

Razvojna banka Federacije BiH iz Kreditne linije za finansiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM, zatim su utvrđeni uslovi Kreditne linije za finansiranje ruralnog razvoja i turizma, te način podnošenja zahtjeva i obrada, kao i način regresiranja kamate.

Ugovorom o formiranju namjenskog depozita određeno je da Federalno ministarstvo okoliša i turizma, kao deponent, uspostavi namjenski depozit kod Razvojne banke u iznosu od 500.000,00 KM, uplatom na račun banke po potpisivanju ovog ugovora, koji će služiti za regresiranje kamata krajnjim korisnicima kreditnih sredstava iz Kreditne linije za finansiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM, pod uslovima navedenim u tački 1.1. Protokola, te da sredstva depozita Razvojna banka prenosi krajnjim korisnicima koji uredno servisiraju obaveze prema banci.

Javnim pozivom utvrđeno je ko ima pravo učešća, svrha programa, kriteriji za raspodjelu sredstava, način podnošenja zahtjeva, rangiranje i odobravanje projekata, način isplate sredstava, nadzor i obaveze korisnika sredstava.

3.1. Opis programa "Finansiranje kamata" 3.1.1. Davalac državne pomoći: Federalno ministarstvo okoliša i turizma. 3.1.2. Naziv programa: "Finansiranje kamata". 3.1.3. Svrha programa: Poboljšanje kvaliteta usluga u oblasti turizma i

ugostiteljstva na području Federacije BiH, s ciljem obogaćivanja ponude i stvaranja novog i prepoznatljivog turističkog proizvoda, kao i novog zapošljavanja.

3.1.4. Pravni osnov: - Zakon o izvršenju Budžeta Federacije Bosne i Hercegovine

za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14),

- Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Budžetom Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 53/14). 3.1.5. Kriteriji za raspodjelu sredstava: Subvencioniranje kamata korisnicima čiji projekti

doprinose razvoju turizmu, koji ispune kriterije Razvojne banke, a na osnovu Protokola potpisanog između Razvojne banke Federacije BiH i Federalnog ministarstva okoliša i turizma, te Odluke Federalnog ministarstva okoliša i turizma.

Uslovi Kreditne linije Razvojne banke za finansiranje ruralnog razvoja i turizma propisani Protokolom su:

- iznos pojedinačnog kredita: min. 20.000,00 KM do maks. 500.000,00 KM,

- rok otplate: 84 mjeseca, uključujući 12 mjeseci grejs perioda,

- kamatna stopa 5% fiksno na godišnjem nivou, - naknada za obradu zahtjeva: u skladu s Tarifom

naknada Razvojne banke Federacije BiH, - korisnici sredstava - pravna i fizička lica registrirana

za obavljanje djelatnosti iz oblasti turizma i ugostiteljstva.

Tačkom 1.3. Protokola, određeno je da će redovna kamata u iznosu od 5% godišnje biti regresirana iz deponovanih sredstava Federalnog ministarstva okoliša i turizma krajnjim korisnicima kredita, u skladu s posebnim aktom kojim će se definirati vrijeme isplate, gubljenje prava na regres kamata itd.

Projekti koji doprinose razvoju turizma predaju se Razvojnoj banci na osnovu raspisanog Javnog poziva Federalnog ministarstva okoliša i turizma.


Nakon što kreditni odbor Razvojne banke usvoji i donese odluku o ispunjavanju uslova, federalna ministrica okoliša i turizma donosi odluku o subvencioniranju kamata.

3.1.6. Korisnici sredstava: Pravna i fizička lica registrirana za ugostiteljsku djelatnost u

Federaciji BiH s područja Federacije BiH. 3.1.7. Instrument državne pomoći: Subvencioniranje kamata. 3.1.8. Iznos sredstava: Ukupan iznos sredstava je 500.000,00 KM. 3.1.9. Izvori sredstava: Sredstva su utvrđena Budžetom Federacije BiH za 2014.

godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14), u razdjelu 61, ekonomski kod 614100 "Akcioni plan Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma".


Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma na 29. sjednici, održanoj 31. marta 2015. godine. Prilikom donošenja odluke, Vijeće je uzelo u obzir cjelokupnu dostavljenu dokumentaciju.

S obzirom na to da je Vlada Federacije BiH Odlukom o usvajanju Programa utroška sredstava usvojila program "Finansiranje kamata" u obliku subvencioniranja kamata u ukupnom iznosu od 500.000,00 KM, te da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma, u skladu s Ugovorom o formiranju namjenskog depozita, uplatilo navedeni iznos Razvojnoj banci Federacije BiH za uspostavljanje depozita koji će služiti za regresiranje kamata krajnjim korisnicima kreditnih sredstava, Vijeće je provelo postupak ex post (naknadnog) odobrenja, u skladu s članom 12. stav (7) Zakona.

Uvidom u program "Finansiranje kamata" utvrđeno je da on sadrži elemente državne pomoći i kao takav predstavlja program državne pomoći iz člana 3. stav (4) Zakona na osnovu kojeg se, bez potrebe za dodatnim provedbenim mjerama, unaprijed neodređenim korisnicima državne pomoći dodjeljuju pojedinačne državne pomoći i akt na osnovu kojeg se državna pomoć, koja unaprijed nije vezana za poseban projekat, dodjeljuje jednom ili više korisnika državne pomoći.

Zatim je Vijeće tokom postupka trebalo utvrditi da li državna pomoć u obliku subvencioniranja kamata, sadržana u programu državne pomoći "Finansiranje kamata", predstavlja državnu pomoć iz člana 3. stav (1) Zakona.

Vijeće je u konkretnom slučaju utvrdilo da državna pomoć u obliku subvencioniranja kamata, sadržana u programu državne pomoći "Finansiranje kamata", predstavlja državnu pomoć iz člana 3. stav (1) Zakona, jer je riječ o transferu sredstava iz budžeta Federacije BiH. Utvrđeno je kako sredstva donose ekonomsku prednost koju korisnik ne bi mogao ostvariti kroz redovno i normalno poslovanje, utvrđeno je da se u konkretnom slučaju sredstva dodjeljuju na selektivnoj osnovi, te kako dodjelom sredstava na način predviđen programom "Finansiranje kamata" postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne pomoći, naročito u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjavanje međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine iz ove oblasti.

Budući da sredstva dodijeljena korisnicima u obliku subvencioniranja kamata, sadržana u programu državne pomoći "Finansiranje kamata", predstavljaju državnu pomoć, dok je članom 5. Zakona propisana opća zabrana davanja državne pomoći koja narušava ili prijeti da naruši tržišnu konkurenciju davanjem prednosti na tržištu korisnicima državne pomoći, bez obzira na oblik državne pomoći u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjavanje obaveza Bosne i Hercegovine u međunarodnim sporazumima, a da su članom 6. Zakona propisana izuzeća od opće zabrane, odnosno dozvoljene državne pomoći, Vijeće je u

postupku utvrđivalo da li u konkretnom slučaju postoji mogućnost primjene izuzeća, na osnovu člana 6. stav (1) tačka d) Zakona koji se odnosi na državnu pomoć koja je usklađena s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona i u skladu s čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Da bi se na državnu pomoć, sadržanu u programu državne pomoći "Finansiranje kamata", koja se u obliku subvencioniranja kamata dodjeljuje krajnjim korisnicima kreditnih sredstava za kredite koje odobri Razvojna banka iz Kreditne linije za finansiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM, moglo primijeniti izuzeće iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona, potrebno je ispuniti uslove iz čl. 68., 69. i 70. Uredbe kojim je, između ostalog, propisano da se de minimis državna pomoć može dodijeliti pod uslovom da nije moguće dodijeliti državnu pomoć po pravilima utvrđenim Uredbom za dodjelu državne pomoći iz člana 1. stav 1. tač. 1., 2. i 3. Uredbe, da se de minimis državna pomoć može dodijeliti pojedinačnom privrednom subjektu u visini do 200.000,00 eura, u bilo kom periodu u toku tri uzastopne fiskalne godine, da je davalac državne pomoći dužan u pisanoj formi obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu pomoć, kao i o iznosu pomoći koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanoj formi obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj pomoći koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom periodu i da u roku od 15 dana od dana dodjele dostavi Vijeću kopiju dokumenta o dodjeli te pomoći.

Na osnovu Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, Protokola, Ugovora o formiranju namjenskog depozita i Javnog poziva, Vijeće je u postupku utvrdilo da će sredstva programa "Finansiranje kamata", u ukupnom iznosu od 500.000,00 KM, koja je Federalno ministarstvo okoliša i turizma deponovalo kod Razvojne banke Federacije BiH, biti dodijeljena krajnjim korisnicima kreditnih sredstava za kredite koje odobri Razvojna banka iz Kreditne linije za finansiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM za regresiranje redovne kamate u fiksnom iznosu od 5% godišnje na kredite u iznosu od minimalno 20.000,00 KM do maksimalno 500.000,00 KM, s rokom otplate od 84 mjeseca, uključujući 12 mjeseci grejs perioda.

Analizom navedenih uslova Kreditne linije Razvojne banke Vijeće je utvrdilo da maksimalan iznos državne pomoći koji može biti dodijeljen pojedinačnom korisniku za regresiranje kamate iznosi 118.677,99 KM. Naime, navedeni iznos je iznos kamate od 5% na godišnjem nivou, obračunate na maksimalni iznos kredita od 500.000,00 KM, s rokom otplate od 84 mjeseca, uključujući 12 mjeseci grejs perioda.

Iz navedenih činjenica proizlazi da je u konkretnom slučaju riječ o programu koji se odnosi na dodjelu državne pomoći male vrijednosti (de minimis pomoć), iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona, jer je maksimalan iznos državne pomoći koji može biti dodijeljen pojedinačnom korisniku po osnovu programa "Finansiranje kamata" usklađen s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona i u skladu s čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Slijedom navedenog, Vijeće je u postupku utvrdilo da je na državnu pomoć sadržanu u programu državne pomoći "Finansiranje kamata", koja se u obliku subvencioniranja kamata dodjeljuje krajnjim korisnicima kreditnih sredstava koje odobri Razvojna banka, moguće primijeniti izuzeće iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona koje se odnosi na državnu pomoć koja je usklađena s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona, odnosno da je riječ o dozvoljenoj državnoj pomoći koju nije potrebno prijavljivati Vijeću na odobrenje.

Međutim, kako je Federalno ministarstvo okoliša i turizma podnijelo Zahtjev za ocjenu državne pomoći, Vijeće je, u skladu s navedenim, odlučilo kao u dispozitivu ovog rješenja.





Broj UP/I 07-26-1-17-2/14 31. marta 2015. godine

Istočno Sarajevo


Mira Vujeva, s. r.


potpore u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i članka 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne potpore s propisima o državnoj potpori, pokrenutom na temelju Zahtjeva Federalnog ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne potpore sadržane u programu "Financiranje kamata korisnicima kojima je odobren kredit putem Razvojne banke, a koji se odnose na unapređenje infrastrukture postojećih ugostiteljsko-smještajnih objekata, izgradnju novih ugostiteljskih objekata, proširenje smještajnih kapaciteta postojećih ugostiteljskih objekata, s ciljem unapređenja turizma", Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine na 29. sjednici, održanoj 31. ožujka 2015. godine, donijelo je sljedeće

RJEŠENJE 1. Odobrava se ex post državna potpora sadržana u programu

državne potpore "Financiranje kamata korisnicima kojima je odobren kredit putem Razvojne banke, a koji se odnose na unapređenje infrastrukture postojećih ugostiteljsko-smještajnih objekata, izgradnju novih ugostiteljskih objekata, proširenje smještajnih kapaciteta postojećih ugostiteljskih objekata, s ciljem unapređenja turizma" u iznosu od 500.000,00 KM, jer je sukladna Zakonu o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini.

2. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, kao davatelj državne potpore, dužno je u pisanom obliku obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu potporu, kao i o iznosu potpore koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanom obliku obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj potpori koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom razdoblju.

3. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, koje dodjeljuje de minimis državnu potporu, dužno je u roku od 15 dana od dana dodjele dostaviti Vijeću za državnu potporu BiH presliku dokumenta o dodjeli te potpore.



Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 22. 12. 2014. godine, pod brojem: UP/I 07-26-1-17/14, Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma, akt broj: 08/2-14-838/14-1 od 12. 12. 2014. godine, za odobrenje državne potpore sadržane u programu "Financiranje kamata korisnicima kojima je odobren kredit putem Razvojne banke, a koji se odnose na unapređenje infrastrukture postojećih ugostiteljsko-smještajnih objekata, izgradnju novih ugostiteljskih objekata, proširenje smještajnih kapaciteta postojećih ugostiteljskih objekata, s ciljem unapređenja turizma" (u daljnjem tekstu: program "Financiranje kamata") u obliku

subvencioniranja kamata u iznosu od 500.000,00 KM. Uz Zahtjev podnositelj je dostavio:

- popunjen Obrazac za prijavljivanje programa državne potpore u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Obrazac prijave),

- Odluku Vlade Federacije BiH o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Proračunom Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 53/14) (u daljnjem tekstu: Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava),

- Protokol, broj: 06-22-1052/14, zaključen 14. 8. 2014. godine između Razvojne banke Federacije BiH i Federalnog ministarstva okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Protokol),

- Ugovor o formiranju namjenskog depozita, broj: 06-22-1052/14-3, zaključen 1.9.2014. godine između Razvojne banke Federacije BiH i Federalnog ministarstva okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Ugovor o formiranju namjenskog depozita).

U smislu članka 14. stavak (1) Zakona o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo financija je svojim aktom dalo konsultativno mišljenje, broj: 06-14-1-19/14 od 17.12.2014. godine, na prijavu programa državne potpore "Financiranje kamata" Federalnog ministarstva okoliša i turizma u obliku subvencioniranja kamata, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene privitke i Obrazac prijave, shodno odredbi članka 12. stavak (2) Zakona.

Vijeće je po službenoj dužnosti sa službene internetske stranice Federalnog ministarstva okoliša i turizma www.fmoit.gov.ba pribavilo Javni poziv za prikupljanje i odabir korisnika sredstava "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" za 2014. godinu, broj: 06-22-8-330/14-3 od 8.7.2014. godine (u daljnjem tekstu: Javni poziv).




Na temelju dostavljenih podataka, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

Sukladno točki III. Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, Vlada Federacije BiH obvezala se da će putem Federalnog ministarstva okoliša i turizma s 500.000,00 KM financirati program "Financiranje kamata".

Shodno točki VIII. Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, sredstva predviđena programom "Financiranje kamata" dodjeljivat će se na temelju javnogа poziva koji će raspisati Federalno ministarstvo okoliša i turizma. Dok je toč. X. i XII. iste Odluke propisano da će s korisnicima koji ispune uvjete i kriterije za dodjeljivanje sredstava iz točke III. ove Odluke Federalno ministarstvo okoliša i turizma zaključiti ugovor o međusobnim pravima i obvezama u realizaciji navedenog Programa i putem stručnоg povjerenstva, koje imenuju federalna ministrica okoliša i turizma i Sektor za turizam i ugostiteljstvo, vršiti nadzor i provjeru programskog utroška sredstava.

Protokolom, utvrđeno je da će Federalno ministarstvo okoliša i turizma Razvojnoj banci Federacije BiH deponirati


sredstva za regresiranje kamata krajnjim korisnicima kreditnih sredstava u iznosu 500.000,00 KM za kredite koje odobri Razvojna banka Federacije BiH iz Kreditne linije za financiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM, zatim su utvrđeni uvjeti Kreditne linije za financiranje ruralnog razvoja i turizma, te način podnošenja zahtjeva i obrada, kao i način regresiranja kamate.

Ugovorom o formiranju namjenskog depozita određeno je da Federalno ministarstvo okoliša i turizma, kao deponent, uspostavi namjenski depozit kod Razvojne banke u iznosu od 500.000,00 KM, uplatom na račun banke po potpisivanju ovog ugovora, koji će služiti za regresiranje kamata krajnjim korisnicima kreditnih sredstava iz Kreditne linije za financiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM, pod uvjetima navedenim u točki 1.1. Protokola, te da sredstva depozita Razvojna banka prenosi krajnjim korisnicima koji uredno servisiraju obveze prema banci.

Javnim pozivom utvrđeno je ko ima pravo sudjelovanja, svrha programa, kriteriji za raspodjelu sredstava, način podnošenja zahtjeva, rangiranje i odobravanje projekata, način isplate sredstava, nadzor i obveze korisnika sredstava.

3.1. Opis programa "Financiranje kamata" 3.1.1. Davatelj državne potpore: Federalno ministarstvo okoliša i turizma. 3.1.2. Naziv programa: "Financiranje kamata". 3.1.3. Svrha programa: Poboljšanje kvalitete usluga u području turizma i

ugostiteljstva na području Federacije BiH, s ciljem obogaćivanja ponude i stvaranja novog i prepoznatljivog turističkog proizvoda, kao i novog zapošljavanja.

3.1.4. Pravna osnova: - Zakon o izvršenju Proračuna Federacije Bosne i

Hercegovine za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14),

- Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Proračunom Federacije Bosne i Hercegovine za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 53/14). 3.1.5. Kriteriji za raspodjelu sredstava: Subvencioniranje kamata korisnicima čiji projekti

doprinose razvoju turizmu, koji ispune kriterije Razvojne banke, a na temelju Protokola potpisanog između Razvojne banke Federacije BiH i Federalnog ministarstva okoliša i turizma, te Odluke Federalnog ministarstva okoliša i turizma.

Uvjeti Kreditne linije Razvojne banke za financiranje ruralnog razvoja i turizma propisani Protokolom su:

- iznos pojedinačnog kredita: min. 20.000,00 KM do maks. 500.000,00 KM,

- rok otplate: 84 mjeseca, uključujući 12 mjeseci grejs perioda,

- kamatna stopa 5% fiksno na godišnjoj razini, - naknada za obradu zahtjeva: sukladno Tarifi naknada

Razvojne banke Federacije BiH, - korisnici sredstava - pravne i fizičke osobe

registrirane za obavljanje djelatnosti iz područja turizma i ugostiteljstva.

Točkom 1.3. Protokola, određeno je da će redovita kamata u iznosu od 5% godišnje biti regresirana iz deponiranih sredstava Federalnog ministarstva okoliša i turizma krajnjim korisnicima kredita, sukladno posebnom aktu kojim će se definirati vrijeme isplate, gubljenje prava na regres kamata itd.

Projekti koji doprinose razvoju turizma predaju se Razvojnoj banci na temelju raspisanog Javnog poziva Federalnog ministarstva okoliša i turizma.

Nakon što kreditni odbor Razvojne banke usvoji i donese odluku o ispunjavanju uvjeta, federalna ministrica okoliša i turizma donosi odluku o subvencioniranju kamata.

3.1.6. Korisnici sredstava: Pravne i fizičke osobe registrirane za ugostiteljsku

djelatnost u Federaciji BiH s područja Federacije BiH. 3.1.7. Instrument državne potpore: Subvencioniranje kamata. 3.1.8. Iznos sredstava: Ukupan iznos sredstava je 500.000,00 KM. 3.1.9. Izvori sredstava: Sredstva su utvrđena Proračunom Federacije BiH za 2014.

godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14), u razdjelu 61, ekonomski kod 614100 "Akcijski plan Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma".


Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma na 29. sjednici, održanoj 31. ožujka 2015. godine. Prilikom donošenja odluke, Vijeće je uzelo u obzir cjelokupnu dostavljenu dokumentaciju.

S obzirom na to da je Vlada Federacije BiH Odlukom o usvajanju Programa utroška sredstava usvojila program "Financiranje kamata" u obliku subvencioniranja kamata u ukupnom iznosu od 500.000,00 KM, te da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma, sukladno Ugovoru o formiranju namjenskog depozita, uplatilo navedeni iznos Razvojnoj banci Federacije BiH za uspostavljanje depozita koji će služiti za regresiranje kamata krajnjim korisnicima kreditnih sredstava, Vijeće je provelo postupak ex post (naknadnog) odobrenja, sukladno članku 12. stavak (7) Zakona.

Uvidom u program "Financiranje kamata" utvrđeno je da on sadrži elemente državne potpore i kao takav predstavlja program državne potpore iz članka 3. stavak (4) Zakona na temelju kojega se, bez potrebe za dodatnim provedbenim mjerama, unaprijed neodređenim korisnicima državne potpore dodjeljuju pojedinačne državne potpore i akt na temelju kojega se državna potpora, koja unaprijed nije vezana uz poseban projekt, dodjeljuje jednom ili više korisnika državne potpore.

Zatim je Vijeće tijekom postupka trebalo utvrditi je li državna potpora u obliku subvencioniranja kamata, sadržana u programu državne potpore "Financiranje kamata", predstavlja državnu potporu iz članka 3. stavak (1) Zakona.

Vijeće je u konkretnom slučaju utvrdilo da državna potpora u obliku subvencioniranja kamata, sadržana u programu državne potpore "Financiranje kamata", predstavlja državnu potporu iz članka 3. stavak (1) Zakona, jer je riječ o transferu sredstava iz proračuna Federacije BiH. Utvrđeno je kako sredstva donose ekonomsku prednost koju korisnik ne bi mogao ostvariti kroz redovito i normalno poslovanje, utvrđeno je da se u konkretnom slučaju sredstva dodjeljuju na selektivnoj osnovi, te kako dodjelom sredstava na način predviđen programom "Financiranje kamata" postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne potpore, posebice u mjeri u kojoj to može utjecati na ispunjavanje međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine iz ovoga područja.

Budući da sredstva dodijeljena korisnicima u obliku subvencioniranja kamata, sadržana u programu državne potpore "Financiranje kamata", predstavljaju državnu potporu, dok je člankom 5. Zakona propisana opća zabrana davanja državne potpore koja narušava ili prijeti da naruši tržišnu konkurenciju davanjem prednosti na tržištu korisnicima državne potpore, bez obzira na oblik državne potpore u mjeri u kojoj to može utjecati


na ispunjavanje obveza Bosne i Hercegovine u međunarodnim sporazumima, a da su člankom 6. Zakona propisana izuzeća od opće zabrane, odnosno dozvoljene državne potpore, Vijeće je u postupku utvrđivalo postoji li u konkretnom slučaju mogućnost primjene izuzeća, na temelju članka 6. stavak (1) točka d) Zakona koji se odnosi na državnu potporu koja je usklađena s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona i sukladno čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Da bi se na državnu potporu, sadržanu u programu državne potpore "Financiranje kamata", koja se u obliku subvencioniranja kamata dodjeljuje krajnjim korisnicima kreditnih sredstava za kredite koje odobri Razvojna banka iz Kreditne linije za financiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM, moglo primijeniti izuzeće iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona, potrebno je ispuniti uvjete iz čl. 68., 69. i 70. Uredbe kojim je, među ostalim, propisano da se de minimis državna potpora može dodijeliti pod uvjetom da nije moguće dodijeliti državnu potporu po pravilima utvrđenim Uredbom za dodjelu državne potpore iz članka 1. stavak 1. toč. 1., 2. i 3. Uredbe, da se de minimis državna potpora može dodijeliti pojedinačnom gospodarskom subjektu u visini do 200.000,00 eura, u bilo kom razdoblju tijekom tri uzastopne fiskalne godine, da je davatelj državne potpore dužan u pisanom obliku obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu potporu, kao i o iznosu potpore koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanom obliku obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj potpori koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom razdoblju i da u roku od 15 dana od dana dodjele dostavi Vijeću presliku dokumenta o dodjeli te potpore.

Na temelju Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, Protokola, Ugovora o formiranju namjenskog depozita i Javnog poziva, Vijeće je u postupku utvrdilo da će sredstva programa "Financiranje kamata", u ukupnom iznosu od 500.000,00 KM, koja je Federalno ministarstvo okoliša i turizma deponiralo kod Razvojne banke Federacije BiH, biti dodijeljena krajnjim korisnicima kreditnih sredstava za kredite koje odobri Razvojna banka iz Kreditne linije za financiranje ruralnog razvoja i turizma do ukupnog iznosa kredita 2.470.000,00 KM za regresiranje redovite kamate u fiksnom iznosu od 5% godišnje na kredite u iznosu od minimalno 20.000,00 KM do maksimalno 500.000,00 KM, s rokom otplate od 84 mjeseca, uključujući 12 mjeseci grejs perioda.

Analizom navedenih uvjeta Kreditne linije Razvojne banke Vijeće je utvrdilo da maksimalan iznos državne potpore koji može biti dodijeljen pojedinačnom korisniku za regresiranje kamate iznosi 118.677,99 KM. Naime, navedeni iznos je iznos kamate od 5% na godišnjoj razini, obračunate na maksimalni iznos kredita od 500.000,00 KM, s rokom otplate od 84 mjeseca, uključujući 12 mjeseci grejs perioda.

Iz navedenih činjenica proizlazi da je u konkretnom slučaju riječ o programu koji se odnosi na dodjelu državne potpore male vrijednosti (de minimis potpora), iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona, jer je maksimalan iznos državne potpore koji može biti dodijeljen pojedinačnom korisniku po osnovi programa "Financiranje kamata" usklađen s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona i sukladno čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Slijedom navedenoga, Vijeće je u postupku utvrdilo da je na državnu potporu sadržanu u programu državne potpore "Financiranje kamata", koja se u obliku subvencioniranja kamata dodjeljuje krajnjim korisnicima kreditnih sredstava koje odobri Razvojna banka, moguće primijeniti izuzeće iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona koje se odnosi na državnu potporu koja je usklađena s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona, odnosno da je riječ o dozvoljenoj državnoj potpori koju nije potrebno prijavljivati Vijeću na odobrenje.

Međutim, kako je Federalno ministarstvo okoliša i turizma podnijelo Zahtjev za ocjenu državne potpore, Vijeće je, sukladno navedenom, odlučilo kao u dispozitivu ovoga Rješenja.




Broj UP/I 07-26-1-17-2/14 31. ožujka 2015. godine

Istočno Sarajevo


Mira Vujeva, v. r.


помоћи у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 10/12) и члана 193. Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13), рјешавајући у поступку оцјене усклађености државне помоћи са прописима о државној помоћи, покренутом на основу Захтјева Федералног министарства околиша и туризма за одобрење државне помоћи садржане у програму "Финансирање камата корисницима којима је одобрен кредит путем Развојне банке, а који се односе на унапређење инфраструктуре постојећих угоститељско-смјештајних објеката, изградњу нових угоститељских објеката, проширење смјештајних капацитета постојећих угоститељских објеката, с циљем унапређења туризма", Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине на 29. сједници, одржаној 31. марта 2015. године, донио је сљедеће


програму државне помоћи "Финансирање камата корисницима којима је одобрен кредит путем Развојне банке, а који се односе на унапређење инфраструктуре постојећих угоститељско-смјештајних објеката, изградњу нових угоститељских објеката, проширење смјештајних капацитета постојећих угоститељских објеката, с циљем унапређења туризма" у износу од 500.000,00 КМ, јер је у складу са Законом о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини.

2. Федерално министарство околиша и туризма, као давалац државне помоћи, дужно је да у писаној форми обавијести корисника о томе да му додјељује de minimis државну помоћ, као и о износу помоћи коју додјељује, те да затражи од корисника да га у писаној форми обавијести о свакој другој de minimis државној помоћи коју је добио у претходном трогодишњем фискалном периоду.

3. Федерално министарство околиша и туризма, које додјељује de minimis државну помоћ, дужно је да у року од 15 дана од дана додјеле достави Савјету за државну помоћ БиХ копију документа о додјели те помоћи.



Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Савјет) запримио је 22.12.2014. године, под бројем: УП/I 07-26-1-17/14, Захтјев Федералног министарства околиша и туризма, акт број: 08/2-14-838/14-1 од 12.12.2014. године, за одобрење државне помоћи садржане у програму "Финансирање камата корисницима


којима је одобрен кредит путем Развојне банке, а који се односе на унапређење инфраструктуре постојећих угоститељско-смјештајних објеката, изградњу нових угоститељских објеката, проширење смјештајних капацитета постојећих угоститељских објеката, с циљем унапређења туризма" (у даљем тексту: програм "Финансирање камата") у облику субвенционирања камата у износу од 500.000,00 КМ. Уз Захтјев подносилац је доставио:

- попуњен Образац за пријављивање програма државне помоћи у Федерацији Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Образац пријаве),

- Одлуку Владе Федерације БиХ о усвајању Програма утрошка средстава са критеријумима расподјеле средстава "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" утврђених Буџетом Федерације Босне и Херцеговине за 2014. годину Федералном министарству околиша и туризма ("Службене новине Федерације БиХ", број 53/14) (у даљем тексту: Одлука о усвајању Програма утрошка средстава),

- Протокол, број: 06-22-1052/14, закључен 14.08.2014. године између Развојне банке Федерације БиХ и Федералног министарства околиша и туризма (у даљем тексту: Протокол),

- Уговор о формирању намјенског депозита, број: 06-22-1052/14-3, закључен 01.09.2014. године између Развојне банке Федерације БиХ и Федералног министарства околиша и туризма (у даљем тексту: Уговор о формирању намјенског депозита).

У смислу члана 14. став (1) Закона о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини (у даљем тексту: Закон), Федерално министарство финансија је својим актом дало консултативно мишљење, број: 06-14-1-19/14 од 17. 12. 2014. године, на пријаву програма државне помоћи "Финансирање камата" Федералног министарства околиша и туризма у облику субвенционирања камата, те уз то мишљење доставило Савјету наведене прилоге и Образац пријаве, сходно одредби члана 12. став (2) Закона.

Савјет је по службеној дужности са службене интернет-странице Федералног министарства околиша и туризма www.fmoit.gov.ba прибавило Јавни позив за прикупљање и одабир корисника средстава "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" за 2014. годину, број: 06-22-8-330/14-3 од 08. 07. 2014. године (у даљем тексту: Јавни позив).




На основу достављених података, Савјет је у поступку утврдио сљедеће:

У складу са тачком III Одлуке о усвајању Програма утрошка средстава, Влада Федерације БиХ обавезала се да ће путем Федералног министарства околиша и туризма са 500.000,00 КМ финансирати програм "Финансирање камата".

Сходно тачки VIII Одлуке о усвајању Програма утрошка средстава, средства предвиђена програмом "Финансирање камата" додјељиваће се на основу јавног позива који ће расписати Федерално министарство околиша и туризма. Док је тач. X и XII исте одлуке прописано да ће са корисницима који испуне услове и критеријуме за додјељивање средстава из тачке III ове одлуке Федерално министарство околиша и туризма закључити уговор о међусобним правима и обавезама у реализацији наведеног програма и путем стручне комисије, коју именују федерална министрица околиша и туризма и Сектор за туризам и угоститељство, вршити надзор и провјеру програмског утрошка средстава.

Протоколом, утврђено је да ће Федерално министарство околиша и туризма Развојној банци Федерације БиХ депоновати средства за регресирање камата крајњим корисницима кредитних средстава у износу 500.000,00 КМ за кредите које одобри Развојна банка Федерације БиХ из Кредитне линије за финансирање руралног развоја и туризма до укупног износа кредита 2.470.000,00 КМ, затим су утврђени услови Кредитне линије за финансирање руралног развоја и туризма, те начин подношења захтјева и обрада, као и начин регресирања камате.

Уговором о формирању намјенског депозита одређено је да Федерално министарство околиша и туризма, као депонент, успостави намјенски депозит код Развојне банке у износу од 500.000,00 КМ, уплатом на рачун банке по потписивању овог уговора, који ће да служи за регресирање камата крајњим корисницима кредитних средстава из Кредитне линије за финансирање руралног развоја и туризма до укупног износа кредита 2.470.000,00 КМ, под условима наведеним у тачки 1.1. Протокола, те да средства депозита Развојна банка преноси крајњим корисницима који уредно сервисирају обавезе према банци.

Јавним позивом утврђено је ко има право учешћа, сврха програма, критеријуми за расподјелу средстава, начин подношења захтјева, рангирање и одобравање пројеката, начин исплате средстава, надзор и обавезе корисника средстава.

3.1. Опис програма "Финансирање камата" 3.1.1. Давалац државне помоћи: Федерално министарство околиша и туризма. 3.1.2. Назив програма: "Финансирање камата". 3.1.3. Сврха програма: Побољшање квалитета услуга у области туризма и

угоститељства на подручју Федерације БиХ, с циљем обогаћивања понуде и стварања новог и препознатљивог туристичког производа, као и новог запошљавања.

3.1.4. Правни основ: - Закон о извршењу Буџета Федерације Босне и

Херцеговине за 2014. годину ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 99/13, 31/14 и 45/14),

- Одлука о усвајању Програма утрошка средстава са критеријумима расподјеле средстава "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" утврђених Буџетом Федерације Босне и Херцеговине за 2014. годину Федералном министарству околиша и туризма ("Службене новине Федерације БиХ", број 53/14).


3.1.5. Критеријуми за расподјелу средстава: Субвенционирање камата корисницима чији пројекти

доприносе развоју туризму, који испуне критеријуме Развојне банке, а на основу Протокола потписаног између Развојне банке Федерације БиХ и Федералног министарства околиша и туризма, те Одлуке Федералног министарства околиша и туризма.

Услови Кредитне линије Развојне банке за финансирање руралног развоја и туризма прописани Протоколом су:

- износ појединачног кредита: мин. 20.000,00 КМ до макс. 500.000,00 КМ,

- рок отплате: 84 мјесеца, укључујући 12 мјесеци грејс-периода,

- каматна стопа 5% фиксно на годишњем нивоу, - накнада за обраду захтјева: у складу са Тарифом

накнада Развојне банке Федерације БиХ, - корисници средстава - правна и физичка лица

регистрована за обављање дјелатности из области туризма и угоститељства.

Тачком 1.3. Протокола одређено је да ће редовна камата у износу од 5% годишње бити регресирана из депонованих средстава Федералног министарства околиша и туризма крајњим корисницима кредита, у складу са посебним актом којим ће се дефинисати вријеме исплате, губљење права на регрес камата итд.

Пројекти који доприносе развоју туризма предају се Развојној банци на основу расписаног Јавног позива Федералног министарства околиша и туризма.

Након што кредитни одбор Развојне банке усвоји и донесе одлуку о испуњавању услова, федерална министрица околиша и туризма доноси одлуку о субвенционирању камата.

3.1.6. Корисници средстава: Правна и физичка лица регистрована за угоститељску

дјелатност у Федерацији БиХ са подручја Федерације БиХ. 3.1.7. Инструмент државне помоћи: Субвенционирање камата. 3.1.8. Износ средстава: Укупан износ средстава је 500.000,00 КМ. 3.1.9. Извори средстава: Средства су утврђена Буџетом Федерације БиХ за 2014.

годину ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 99/13, 31/14 и 45/14), у раздјелу 61, економски код 614100 "Акциони план Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма".


Савјет је разматрао Захтјев Федералног министарства околиша и туризма на 29. сједници, одржаној 31. марта 2015. године. Приликом доношења одлуке, Савјет је узео у обзир цјелокупну достављену документацију.

С обзиром на то да је Влада Федерације БиХ Одлуком о усвајању Програма утрошка средстава усвојила програм "Финансирање камата" у облику субвенционирања камата у укупном износу од 500.000,00 КМ, те да је Федерално министарство околиша и туризма, у складу са Уговором о формирању намјенског депозита, уплатило наведени износ Развојној банци Федерације БиХ за успостављање депозита који ће да служи за регресирање камата крајњим корисницима кредитних средстава, Савјет је провео поступак ex post (накнадног) одобрења, у складу са чланом 12. став (7) Закона.

Увидом у програм "Финансирање камата" утврђено је да он садржи елементе државне помоћи и као такав представља програм државне помоћи из члана 3. став (4)

Закона на основу којег се, без потребе за додатним проведбеним мјерама, унапријед неодређеним корисницима државне помоћи додјељују појединачне државне помоћи и акт на основу којег се државна помоћ, која унапријед није везана за посебан пројекат, додјељује једном или више корисника државне помоћи.

Затим је Савјет током поступка требао да утврди да ли државна помоћ у облику субвенционирања камата, садржана у програму државне помоћи "Финансирање камата", представља државну помоћ из члана 3. став (1) Закона.

Савјет је у конкретном случају утврдио да државна помоћ у облику субвенционирања камата, садржана у програму државне помоћи "Финансирање камата", представља државну помоћ из члана 3. став (1) Закона, јер је ријеч о трансферу средстава из буџета Федерације БиХ. Утврђено је како средства доносе економску предност коју корисник не би могао да оствари кроз редовно и нормално пословање, утврђено је да се у конкретном случају средства додјељују на селективној основи, те како додјелом средстава на начин предвиђен програмом "Финансирање камата" постоји могућност нарушавања тржишне конкуренције давањем предности на тржишту кориснику државне помоћи, нарочито у мјери у којој то може да утиче на испуњавање међународних обавеза Босне и Херцеговине из ове области.

Будући да средства додијељена корисницима у облику субвенционирања камата, садржана у програму државне помоћи "Финансирање камата", представљају државну помоћ, док је чланом 5. Закона прописана општа забрана давања државне помоћи која нарушава или пријети да наруши тржишну конкуренцију давањем предности на тржишту корисницима државне помоћи, без обзира на облик државне помоћи у мјери у којој то може да утиче на испуњавање обавеза Босне и Херцеговине у међународним споразумима, а да су чланом 6. Закона прописана изузећа од опште забране, односно дозвољене државне помоћи, Савјет је у поступку утврђивао да ли у конкретном случају постоји могућност примјене изузећа, на основу члана 6. став (1) тачка д) Закона који се односи на државну помоћ која је усклађена са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона и у складу са чл. 68, 69. и 70. Уредбе.

Да би се на државну помоћ, садржану у програму државне помоћи "Финансирање камата", која се у облику субвенционирања камата додјељује крајњим корисницима кредитних средстава за кредите које одобри Развојна банка из Кредитне линије за финансирање руралног развоја и туризма до укупног износа кредита 2.470.000,00 КМ, могло примијенити изузеће из члана 6. став (1) тачка д) Закона, потребно је да се испуне услови из чл. 68, 69. и 70. Уредбе којим је, између осталог, прописано да се de minimis државна помоћ може додијелити под условом да није могуће додијелити државну помоћ по правилима утврђеним Уредбом за додјелу државне помоћи из члана 1. став 1. тач. 1, 2. и 3. Уредбе, да се de minimis државна помоћ може додијелити појединачном привредном субјекту у висини до 200.000,00 евра, у било ком периоду у току три узастопне фискалне године, да је давалац државне помоћи дужан да у писаној форми обавијести корисника о томе да му додјељује de minimis државну помоћ, као и о износу помоћи коју додјељује, те да затражи од корисника да га у писаној форми обавијести о свакој другој de minimis државној помоћи коју је добио у претходном трогодишњем фискалном периоду и да у року од 15 дана од дана додјеле достави Савјету копију документа о додјели те помоћи.

На основу Одлуке о усвајању Програма утрошка средстава, Протокола, Уговора о формирању намјенског депозита и Јавног позива, Савјет је у поступку утврдио да ће


средства програма "Финансирање камата", у укупном износу од 500.000,00 КМ, која је Федерално министарство околиша и туризма депоновало код Развојне банке Федерације БиХ, бити додијељена крајњим корисницима кредитних средстава за кредите које одобри Развојна банка из Кредитне линије за финансирање руралног развоја и туризма до укупног износа кредита 2.470.000,00 КМ за регресирање редовне камате у фиксном износу од 5% годишње на кредите у износу од минимално 20.000,00 КМ до максимално 500.000,00 КМ, са роком отплате од 84 мјесеца, укључујући 12 мјесеци грејс-периода.

Анализом наведених услова Кредитне линије Развојне банке Савјет је утврдио да максималан износ државне помоћи који може да буде додијељен појединачном кориснику за регресирање камате износи 118.677,99 КМ. Наиме, наведени износ је износ камате од 5% на годишњем нивоу, обрачунате на максимални износ кредита од 500.000,00 КМ, са роком отплате од 84 мјесеца, укључујући 12 мјесеци грејс-периода.

Из наведених чињеница произлази да је у конкретном случају ријеч о програму који се односи на додјелу државне помоћи мале вриједности (de minimis помоћ), из члана 6. став (1) тачка д) Закона, јер је максималан износ државне помоћи који може да буде додијељен појединачном кориснику по основу програма "Финансирање камата" усклађен са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона и у складу са чл. 68, 69. и 70. Уредбе.

Слиједом наведеног, Савјет је у поступку утврдио да је на државну помоћ садржану у програму државне помоћи "Финансирање камата", која се у облику субвенционирања камата додјељује крајњим корисницима кредитних средстава које одобри Развојна банка, могуће примијенити изузеће из члана 6. став (1) тачка д) Закона које се односи на државну помоћ која је усклађена са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона, односно да је ријеч о дозвољеној државној помоћи коју није потребно пријављивати Савјету на одобрење.

Међутим, како је Федерално министарство околиша и туризма поднијело Захтјев за оцјену државне помоћи, Савјет је, у складу са наведеним, одлучио као у диспозитиву овог рјешења.




Број УП/I 07-26-1-17-2/14 31. марта 2015. године Источно Сарајево




pomoći u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i člana 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne pomoći s propisima o državnoj pomoći, pokrenutom na osnovu Zahtjeva Federalnog ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne pomoći sadržane u programu "Podrška turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova koji imaju internacionalni značaj u Federаciji BiH, a koji promoviraju turističku destinaciju, raspoložive resurse, tradiciju i kulturu naroda i običaja u Federaciji BiH", Vijeće za državnu pomoć

Bosne i Hercegovine na 28. sjednici, održanoj 25.2.2015. godine, donijelo je sljedeće

RJEŠENJE 1. Odobrava se ex post državna pomoć sadržana u programu

državne pomoći "Podrška turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova koji imaju internacionalni značaj u Federаciji BiH, a koji promoviraju turističku destinaciju, raspoložive resurse, tradiciju i kulturu naroda i običaja u Federaciji BiH" Federalnog ministarstva okoliša i turizma, kao davaoca državne pomoći, korisnicima, organizatorima sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih i drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravnim i fizičkim licima i udruženjima, u ukupnom iznosu od 600.000 KM, jer je u skladu sa Zakonom o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini.

2. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, kao davalac državne pomoći, dužno je u pisanoj formi obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu pomoć, kao i o iznosu pomoći koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanoj formi obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj pomoći koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom periodu.

3. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, koje dodjeljuje de minimis državnu pomoć, dužno je u roku od 15 dana od dana dodjele dostaviti Vijeću kopiju dokumenata o dodjeli te pomoći.



Vijeće za državnu pomoć Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 22.12.2014. godine, pod brojem 06-26-1-20/14, Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma, akt broj 06-14-1-22/14, od 17.12.2014. godine, za odobrenje programa državne pomoći "Podrška turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova koji imaju internacionalni značaj u Federaciji BiH, a koji promoviraju turističku destinaciju, raspoložive resurse, tradiciju i kulturu naroda i običaja u Federaciji BiH" (u daljnjem tekstu: "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova"), u obliku direktne bespovratne pomoći/granta, u ukupnom iznosu od 600.000 KM, namijenjen organizatorima sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih i drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravnim i fizičkim licima i udruženjima.

Uz Zahtjev podnosilac je dostavio: - Obrazac za prijavljivanje programa državne pomoći

(u daljnjem tekstu: Obrazac prijave), - Poslovnik o radu Komisije za izbor korisnika

sredstava transfera "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđen Budžetom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma, od 16.6.2014. godine (u daljnjem tekstu: Poslovnik o radu Komisije),

- Odluku o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Budžetom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 53/14) (u daljnjem tekstu: Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava).


Podnosilac Zahtjeva naknadno je dostavio Odluku o izboru korisnika sredstava po programima za odabir korisnika sredstava "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", broj 97/14) (u daljnjem tekstu: Odluka o izboru korisnika sredstava), koji je Vijeće zaprimilo 23.2.2015. godine, pod brojem UP/I 07-26-1-19-1/14.

Vijeće je po službenoj dužnosti sa službene internetske stranice Federalnog ministarstva okoliša i turizma www.fmoit.gov.ba pribavilo Javni poziv za prikupljanje i odabir korisnika sredstava "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" za 2014. godinu, broj 06-22-8-330/14-3, od 8.7.2014. godine.

U smislu člana 14. stav (1) Zakona o sistemu državne pomoći u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo finansija je svojim aktom dalo konsultativno mišljenje, broj 06-14-1-22/14, od 17.12.2014. godine, na prijavu programa državne pomoći Federalnog ministarstva okoliša i turizma u obliku direktne bespovratne pomoći/granta korisnicima, organizatorima sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih i drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravnim i fizičkim licima i udruženjima, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene priloge i Obrazac prijave, shodno odredbi člana 12. stav (2) Zakona.

Uvidom u podneseni zahtjev, Vijeće je utvrdilo da je dokumentacija kompletna.


Osim Zakona, Vijeće je u postupku primijenilo odredbe čl. od 68. do 70. Uredbe o namjeni, kriterijima i uslovima za dodjelu državne pomoći u Federaciji BiH ("Službene novine Federacije BiH", broj 99/13) (u daljnjem tekstu: Uredba) koje se odnose na de minimis državnu pomoć.


Na osnovu dostavljenih podataka, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

U skladu s tačkom III. Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Budžetom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Odluka), Vlada Federacije BiH obavezala se da će sufinansirati "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", u ukupnom iznosu od 600.000 KM.

Shodno tački III. Odluke Vlade Federacije BiH, sredstva predviđena "Programom podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" dodjeljivat će se korisnicima na osnovu javnog poziva koji će raspisati Federalno ministarstvo okoliša i turizma, dok je tač. IX. i X. iste odluke propisano da će s korisnicima koji ispune uslove i kriterije za dodjelu sredstava iz tačke III. Odluke Federalno ministarstvo okoliša i turizma zaključiti ugovor o međusobnim pravima i obavezama u realizaciji navedenog programa i posredstvom stručne komisije koju imenuje federalna ministrica okoliša i turizma vršiti nadzor i provjeru o namjenskom utrošku sredstava.

Javnim pozivom utvrđeno je ko ima pravo učešća, svrha programa, kriteriji za raspodjelu sredstava, način podnošenja zahtjeva, rangiranje projekata, odobravanje projekata, način isplate sredstava, nadzor i obaveze korisnika sredstava.

Odredbama Poslovnika o radu Komisije propisan je model za evaluaciju glavnih i pomoćnih kriterija i njihova razrada, te način vrednovanja i matematički model izračunavanja ukupnog broja bodova, kao i to da će Komisija sačiniti rang-listu prema broju ostvarenih bodova i u skladu s tim odobriti sredstva za

projekte, te da se evaluacija projekata vrši prema kriterijima navedenim u Javnom pozivu i potkriterijima razrađenim u ovom poslovniku.

Odlukom o izboru korisnika sredstava određeno je da će Federalno ministarstvo okoliša i turizma u 2014. godini sredstva namijenjena po Programu 4 "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", u ukupnom iznosu od 600.000 KM, dodijeliti za 69 korisnika u pojedinačnim iznosima od 2.000 KM do 44.200 KM.

3.1. Opis "Programa podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova"

3.1.1. Davalac državne pomoći: Federalno ministarstvo okoliša i turizma. 3.1.2. Naziv programa: "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i

drugim oblicima manifestacija i sajmova" 3.1.3. Cilj i svrha: Poticanje razvoja i unapređivanja/obogaćivanja turističke

ponude Federacijе BiH u smislu razvoja sadržaja kroz turističko-kulturne, gastronomske i druge manifestacije i sajmove kao glavnog motiva turističkih dolazaka, s ciljem povećanja broja posjetilaca na području Federacije BiH s namjerom poticanja promocije turističkih destinacija, raspoloživih resursa, tradicije i kulture naroda i običaja.

3.1.4. Kriteriji za raspodjelu sredstava: 1. tradicija, 2. broj izlagača na manifestaciji/sajmu, 3. očekivani broj posjetilaca, 4. površina zakupljenog sajamskog prostora, 5. medijska pokrivenost, 6. trajanje manifestacije/sajma, 7. udio vlastitih sredstava organizatora, 8. promocija domaćih proizvoda, 9. angažman mladih ili boračke populacije.

3.1.5. Korisnici kreditnih sredstava: Organizatori sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih

i drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravna i fizička lica i udruženja.

3.1.6. Pravni osnov: - Zakon o izvršenju Budžeta Federacije Bosne i Hercegovine

za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14),

- Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele "Akcionog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Budžetom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma. 3.1.7. Instrument državne pomoći: Direktna bespovratna pomoć/grant. 3.1.8. Iznos sredstava: Ukupan iznos sredstava je 600.000 KM. 3.1.9. Izvor sredstava državne pomoći: Sredstva su utvrđena Budžetom Federacije BiH za 2014.

godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14) u razdjelu 61, ekonomski kod 614100 "Akcioni plan Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma".

3.1.10. Trajanje programa: 1.8. - 31.12.2014. godine.


Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma na 28. sjednici, održanoj 25. februara 2015. godine. Prilikom donošenja odluke, Vijeće je uzelo u obzir cjelokupnu dostavljenu dokumentaciju.

S obzirom da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma dodijelilo državnu pomoć sadržanu u "Programu podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima


manifestacija i sajmova, u obliku direktne bespovratne pomoći/granta za 69 korisnika, u ukupnom iznosu od 600.000,00 KM, što proizlazi iz Odluke o izboru korisnika sredstava, Vijeće je provelo postupak ex post (naknadnog) odobrenja, u skladu s članom 12. stav (7) Zakona.

Uvidom u "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", utvrđeno je da on sadrži elemente državne pomoći i kao takav predstavlja program državne pomoći iz člana 3. stav (4) Zakona na osnovu kojeg se, bez potrebe za dodatnim provedbenim mjerama, unaprijed neodređenim korisnicima državne pomoći dodjeljuju pojedinačne državne pomoći i akt na osnovu kojeg se državna pomoć, koja unaprijed nije vezana za poseban projekat, dodjeljuje jednom ili više korisnika državne pomoći.

Zatim je Vijeće tokom postupka trebalo utvrditi da li državna pomoć u obliku direktne bespovratne pomoći/granta sadržana u programu državne pomoći "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" predstavlja državnu pomoć iz člana 3. stav (1) Zakona.

Vijeće je u konkretnom slučaju utvrdilo da državna pomoć u obliku direktne bespovratne pomoći/granta sadržana u programu državne pomoći "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" predstavlja državnu pomoć, jer su ispunjeni svi uslovi iz člana 3. stav (1) Zakona. S obzirom da je riječ o transferu sredstava iz budžeta Federacije BiH, utvrđeno je kako sredstva donose ekonomsku prednost koju korisnik ne bi mogao ostvariti kroz redovno i normalno poslovanje, utvrđeno je da se u konkretnom slučaju sredstva dodjeljuju na selektivnoj osnovi, te kako dodjelom sredstava na način predviđen u "Programu podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne pomoći, naročito u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjavanje međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine iz ove oblasti.

Budući da sredstva dodijeljena korisnicima u obliku direktne bespovratne pomoći/granta sadržana u programu državne pomoći "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" predstavljaju državnu pomoć, a članom 5. Zakona propisana je opća zabrana davanja državne pomoći koja narušava ili prijeti da naruši tržišnu konkurenciju davanjem prednosti na tržištu korisnicima državne pomoći, bez obzira na oblik državne pomoći u mjeri u kojoj to može uticati na ispunjavanje obaveza Bosne i Hercegovine u međunarodnim sporazumima, a da su članom 6. Zakona propisana izuzeća od opće zabrane, odnosno dozvoljene državne pomoći, Vijeće je u postupku utvrđivalo postoji li u konkretnom slučaju mogućnost primjene izuzeća, na osnovu člana 6. stav (1) tačka d) Zakona koji se odnosi na državnu pomoć koja je usklađena s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona i u skladu s čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Da bi se na državnu pomoć sadržanu u programu državne pomoći "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", koja je u obliku direktne bespovratne pomoći dodijeljena za 69 korisnika, moglo primijeniti izuzeće iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona, potrebno je ispuniti uslove iz čl. 68., 69. i 70. Uredbe kojim je, između ostalog, propisano da se de minimis državna pomoć može dodijeliti pojedinačnom privrednom subjektu u visini do 200.000,00 eura, u bilo kom periodu u toku tri uzastopne fiskalne godine, da je davalac državne pomoći dužan u pisanoj formi obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu pomoć, kao i o iznosu pomoći koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanoj formi obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj pomoći koju je dobio u prethodnom

trogodišnjem fiskalnom periodu i da u roku od 15 dana od dana dodjele dostavi Vijeću kopiju dokumenta o dodjeli te pomoći.

Na osnovu Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, Poslovnika o radu Komisije i Javnog poziva, Vijeće je u postupku utvrdilo da je korisnicima sredstava "Programa podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" predviđen ukupan iznos državne pomoći od 600.000,00 KM, dok je Odlukom o izboru korisnika sredstava navedeni iznos raspoređen na 69 korisnika u pojedinačnim iznosima od 2.000 KM do 44.200 KM.

Iz navedenih činjenica proizlazi da je u konkretnom slučaju riječ o programu koji se odnosi na dodjelu državne pomoći male vrijednosti (de minimis pomoć), iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona, jer je ukupan iznos državne pomoći predviđen "Programom podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", kao i iznos državne pomoći po pojedinačnom korisniku usklađen s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona i u skladu s čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Slijedom navedenog, Vijeće je u postupku utvrdilo da je na državnu pomoć sadržanu u programu državne pomoći "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" koja je u obliku direktne bespovratne pomoći/granta dodijeljena za 69 korisnika, moguće primijeniti izuzeće iz člana 6. stav (1) tačka d) Zakona koje se odnosi na državnu pomoć koja je usklađena s pravilom de minimis, u skladu s članom 2. tačka c) Zakona, odnosno da je riječ o dozvoljenoj državnoj pomoći koju nije potrebno prijavljivati Vijeću na odobrenje.

Međutim, s obzirom na to da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma podnijelo zahtjev za ocjenu državne pomoći, Vijeće je, u skladu s navedenim, odlučilo kao u dispozitivu ovog rješenja.




Broj UP/I 06-26-1-20-1/14 25. februara 2015. godine

Istočno Sarajevo


Mira Vujeva, s. r.


potpore u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 10/12) i članka 193. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući u postupku ocjene usklađenosti državne potpore s propisima o državnoj potpori, pokrenutom na temelju Zahtjeva Federalnog ministarstva okoliša i turizma za odobrenje državne potpore sadržane u programu "Podrška turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova koji imaju internacionalni značaj u Federаciji BiH, a koji promoviraju turističku destinaciju, raspoložive resurse, tradiciju i kulturu naroda i običaja u Federaciji BiH", Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine na 28. sjednici, održanoj 25.2.2015. godine, donijelo je sljedeće

RJEŠENJE 1. Odobrava se ex post državna potpora sadržana u programu

državne potpore "Podrška turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova koji imaju internacionalni značaj u Federаciji BiH, a koji promoviraju turističku destinaciju, raspoložive resurse,


tradiciju i kulturu naroda i običaja u Federaciji BiH" Federalnog ministarstva okoliša i turizma, kao davatelja državne potpore, korisnicima, organizatorima sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih i drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravnim i fizičkim osobama i udrugama, u ukupnom iznosu od 600.000 KM, jer je sukladna Zakonu o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini.

2. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, kao davatelj državne potpore, dužno je u pisanom obliku obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu potporu, kao i o iznosu potpore koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanom obliku obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj potpori koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom razdoblju.

3. Federalno ministarstvo okoliša i turizma, koje dodjeljuje de minimis državnu potporu, dužno je u roku od 15 dana od dana dodjele dostaviti Vijeću presliku dokumenata o dodjeli te potpore.



Vijeće za državnu potporu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vijeće) zaprimilo je 22.12.2014. godine, pod brojem 06-26-1-20/14, Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma, akt broj 06-14-1-22/14 od 17.12.2014. godine, za odobrenje programa državne potpore "Podrška turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova koji imaju internacionalni značaj u Federaciji BiH, a koji promoviraju turističku destinaciju, raspoložive resurse, tradiciju i kulturu naroda i običaja u Federaciji BiH" (u daljnjem tekstu: "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova"), u obliku izravne bespovratne potpore/granta, u ukupnom iznosu od 600.000 KM, namijenjen organizatorima sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih i drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravnim i fizičkim osobama i udrugama.

Uz Zahtjev podnositelj je dostavio: - Obrazac za prijavljivanje programa državne potpore

(u daljnjem tekstu: Obrazac prijave), - Poslovnik o radu Povjerenstva za izbor korisnika

sredstava transfera "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđen Proračunom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma, od 16.6.2014. godine (u daljnjem tekstu: Poslovnik o radu Povjerenstva),

- Odluku o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Proračunom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma ("Službene novine Federacije BiH", broj 53/14) (u daljnjem tekstu: Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava).

Podnositelj Zahtjeva naknadno je dostavio Odluku o izboru korisnika sredstava po programima za odabir korisnika sredstava "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", broj 97/14) (u daljnjem tekstu: Odluka o izboru korisnika sredstava), koji je Vijeće zaprimilo 23.2.2015. godine pod brojem UP/I 07-26-1-19-1/14.

Vijeće je po službenoj dužnosti sa službene internetske stranice Federalnog ministarstva okoliša i turizma www.fmoit.gov.ba pribavilo Javni poziv za prikupljanje i odabir korisnika sredstava "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" za 2014. godinu, broj 06-22-8-330/14-3 od 8.7.2014. godine.

U smislu članka 14. stavak (1) Zakona o sustavu državne potpore u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon), Federalno ministarstvo financija je svojim aktom dalo konsultativno mišljenje, broj 06-14-1-22/14 od 17.12.2014. godine, na prijavu programa državne potpore Federalnog ministarstva okoliša i turizma u obliku izravne bespovratne potpore/granta korisnicima, organizatorima sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih i drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravnim i fizičkim osobama i udrugama, te uz to mišljenje dostavilo Vijeću navedene privitke i Obrazac prijave, shodno odredbi članka 12. stavak (2) Zakona.

Uvidom u podneseni Zahtjev, Vijeće je utvrdilo da je dokumentacija kompletna.




Na temelju dostavljenih podataka, Vijeće je u postupku utvrdilo sljedeće:

Sukladno točki III. Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele sredstava "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Proračunom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma (u daljnjem tekstu: Odluka), Vlada Federacije BiH obvezala se da će sufinancirati "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", u ukupnom iznosu od 600.000 KM.

Shodno točki III. Odluke Vlade Federacije BiH, sredstva predviđena "Programom podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" dodjeljivat će se korisnicima na temelju javnog poziva koji će raspisati Federalno ministarstvo okoliša i turizma, dok je toč. IX. i X. iste Odluke propisano da će s korisnicima koji ispune uvjete i kriterije za dodjelu sredstava iz točke III. Odluke Federalno ministarstvo okoliša i turizma zaključiti ugovor o međusobnim pravima i obvezama u realizaciji navedenog Programa i posredstvom stručnog povjerenstva koje imenuje federalna ministrica okoliša i turizma vršiti nadzor i provjeru o namjenskom utrošku sredstava.

Javnim pozivom utvrđeno je ko ima pravo sudjelovanja, svrha programa, kriteriji za raspodjelu sredstava, način podnošenja zahtjeva, rangiranje projekata, odobravanje projekata, način isplate sredstava, nadzor i obveze korisnika sredstava.

Odredbama Poslovnika o radu Povjerenstva propisan je model za evaluaciju glavnih i pomoćnih kriterija i njihova razrada, te način vrednovanja i matematički model izračunavanja ukupnog broja bodova, kao i to da će Povjerenstvo sačiniti rang-listu prema broju ostvarenih bodova i sukladno tome odobriti sredstva za projekte, te da se evaluacija projekata vrši prema kriterijima navedenim u Javnom pozivu i potkriterijima razrađenim u ovom Poslovniku.

Odlukom o izboru korisnika sredstava određeno je da će Federalno ministarstvo okoliša i turizma u 2014. godini sredstva namijenjena po Programu 4 "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i


sajmova", u ukupnom iznosu od 600.000 KM, dodijeliti za 69 korisnika u pojedinačnim iznosima od 2.000 KM do 44.200 KM.

3.1. Opis "Programa podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova"

3.1.1. Davatelj državne potpore: Federalno ministarstvo okoliša i turizma. 3.1.2. Naziv programa: "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i

drugim oblicima manifestacija i sajmova" 3.1.3. Cilj i svrha: Poticanje razvoja i unapređivanja/obogaćivanja turističke

ponude Federacijе BiH u smislu razvoja sadržaja kroz turističko-kulturne, gastronomske i druge manifestacije i sajmove kao glavnog motiva turističkih dolazaka, s ciljem povećanja broja posjetitelja na području Federacije BiH s namjerom poticanja promidžbe turističkih destinacija, raspoloživih resursa, tradicije i kulture naroda i običaja.

3.1.4. Kriteriji za raspodjelu sredstava: 1. tradicija, 2. broj izlagača na manifestaciji/sajmu, 3. očekivani broj posjetitelja, 4. površina zakupljenog sajamskog prostora, 5. medijska pokrivenost, 6. trajanje manifestacije/sajma, 7. udio vlastitih sredstava organizatora, 8. promidžba domaćih proizvoda, 9. angažman mladih ili boračke populacije.

3.1.5. Korisnici kreditnih sredstava: Organizatori sajmova, turističko-kulturnih, gastronomskih i

drugih oblika manifestacija isključivo međunarodnog karaktera - pravne i fizičke osobe i udruge.

3.1.6. Pravna osnova: - Zakon o izvršenju Proračuna Federacije Bosne i

Hercegovine za 2014. godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14),

- Odluka o usvajanju Programa utroška sredstava s kriterijima raspodjele "Akcijskog plana Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma" utvrđenih Proračunom Federacije BiH za 2014. godinu Federalnom ministarstvu okoliša i turizma. 3.1.7. Instrument državne potpore: Izravna bespovratna potpora/grant. 3.1.8. Iznos sredstava: Ukupan iznos sredstava je 600.000 KM. 3.1.9. Izvor sredstava državne potpore: Sredstva su utvrđena Proračunom Federacije BiH za 2014.

godinu ("Službene novine Federacije BiH", br. 99/13, 31/14 i 45/14) u razdjelu 61, ekonomski kod 614100 "Akcijski plan Strategije turizma Federacije BiH - Transfer za razvoj turizma".

3.1.10. Trajanje programa: 1. 8. - 31. 12. 2014. godine.


Vijeće je razmatralo Zahtjev Federalnog ministarstva okoliša i turizma na 28. sjednici, održanoj 25. veljače 2015. godine. Prilikom donošenja odluke, Vijeće je uzelo u obzir cjelokupnu dostavljenu dokumentaciju.

S obzirom da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma dodijelilo državnu potporu sadržanu u "Programu podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova, u obliku izravne bespovratne potpore/granta za 69 korisnika, u ukupnom iznosu od 600.000,00 KM, što proizlazi iz Odluke o izboru korisnika sredstava, Vijeće je provelo postupak ex post (naknadnog) odobrenja, sukladno članku 12. stavak (7) Zakona.

Uvidom u "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova",

utvrđeno je da on sadrži elemente državne potpore i kao takav predstavlja program državne potpore iz članka 3. stavak (4) Zakona na temelju kojega se, bez potrebe za dodatnim provedbenim mjerama, unaprijed neodređenim korisnicima državne potpore dodjeljuju pojedinačne državne potpore i akt na temelju kojega se državna potpora, koja unaprijed nije vezana za poseban projekat, dodjeljuje jednom ili više korisnika državne potpore.

Zatim je Vijeće tijekom postupka trebalo utvrditi je li državna potpora u obliku izravne bespovratne potpore/granta sadržana u programu državne potpore "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" predstavlja državnu potporu iz članka 3. stavak (1) Zakona.

Vijeće je u konkretnom slučaju utvrdilo da državna potpora u obliku direktne bespovratne potpore/granta sadržana u programu državne potpore "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" predstavlja državnu potporu, jer su ispunjeni svi uvjeti iz članka 3. stavak (1) Zakona. S obzirom da je riječ o transferu sredstava iz proračuna Federacije BiH, utvrđeno je kako sredstva donose ekonomsku prednost koju korisnik ne bi mogao ostvariti kroz redovito i normalno poslovanje, utvrđeno je da se u konkretnom slučaju sredstva dodjeljuju na selektivnoj osnovi, te kako dodjelom sredstava na način predviđen u "Programu podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" postoji mogućnost narušavanja tržišne konkurencije davanjem prednosti na tržištu korisniku državne potpore, posebice u mjeri u kojoj to može utjecati na ispunjavanje međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine iz ovoga područja.

Budući da sredstva dodijeljena korisnicima u obliku izravne bespovratne potpore/granta sadržana u programu državne potpore "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" predstavljaju državnu potporu, a člankom 5. Zakona propisana je opća zabrana davanja državne potpore koja narušava ili prijeti da naruši tržišnu konkurenciju davanjem prednosti na tržištu korisnicima državne potpore, bez obzira na oblik državne potpore u mjeri u kojoj to može utjecati na ispunjavanje obveza Bosne i Hercegovine u međunarodnim sporazumima, a da su člankom 6. Zakona propisana izuzeća od opće zabrane, odnosno dozvoljene državne potpore, Vijeće je u postupku utvrđivalo postoji li u konkretnom slučaju mogućnost primjene izuzeća, na temelju članka 6. stavak (1) točka d) Zakona koji se odnosi na državnu potporu koja je usklađena s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona i sukladno čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Da bi se na državnu potporu sadržanu u programu državne potpore "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", koja je u obliku izravne bespovratne potpore dodijeljena za 69 korisnika, moglo primijeniti izuzeće iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona, potrebno je ispuniti uvjete iz čl. 68., 69. i 70. Uredbe kojim je, među ostalim, propisano da se de minimis državna potpora može dodijeliti pojedinačnom gospodarskom subjektu u visini do 200.000,00 eura, u bilo kom razdoblju tijekom tri uzastopne fiskalne godine, da je davatelj državne potpore dužan u pisanom obliku obavijestiti korisnika o tome da mu dodjeljuje de minimis državnu potporu, kao i o iznosu potpore koju dodjeljuje, te zatražiti od korisnika da ga u pisanom obliku obavijesti o svakoj drugoj de minimis državnoj potpori koju je dobio u prethodnom trogodišnjem fiskalnom razdoblju i da u roku od 15 dana od dana dodjele dostavi Vijeću presliku dokumenta o dodjeli te potpore.

Na temelju Odluke o usvajanju Programa utroška sredstava, Poslovnika o radu Povjerenstva i Javnog poziva, Vijeće je u postupku utvrdilo da je korisnicima sredstava "Programa podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima


manifestacija i sajmova" predviđen ukupan iznos državne potpore od 600.000,00 KM, dok je Odlukom o izboru korisnika sredstava navedeni iznos raspoređen na 69 korisnika u pojedinačnim iznosima od 2.000 KM do 44.200 KM.

Iz navedenih činjenica proizlazi da je u konkretnom slučaju riječ o programu koji se odnosi na dodjelu državne potpore male vrijednosti (de minimis potpora), iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona, jer je ukupan iznos državne potpore predviđen "Programom podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova", kao i iznos državne potpore po pojedinačnom korisniku usklađen s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona i sukladno čl. 68., 69. i 70. Uredbe.

Slijedom navedenoga, Vijeće je u postupku utvrdilo da je na državnu potporu sadržanu u programu državne potpore "Program podrške turističko-kulturnim, gastronomskim i drugim oblicima manifestacija i sajmova" koja je u obliku izravne bespovratne potpore/granta dodijeljena za 69 korisnika, moguće primijeniti izuzeće iz članka 6. stavak (1) točka d) Zakona koje se odnosi na državnu potporu koja je usklađena s pravilom de minimis, sukladno članku 2. točka c) Zakona, odnosno da je riječ o dozvoljenoj državnoj potpori koju nije potrebno prijavljivati Vijeću na odobrenje.

Međutim, s obzirom na to da je Federalno ministarstvo okoliša i turizma podnijelo zahtjev za ocjenu državne potpore, Vijeće je, sukladno navedenomе, odlučilo kao u dispozitivu ovoga Rješenja.




Broj UP/I 06-26-1-20-1/14 25. veljače 2015. godine

Istočno Sarajevo


Mira Vujeva, v. r.


помоћи у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 10/12) и члана 193. Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13), рјешавајући у поступку оцјене усклађености државне помоћи са прописима о државној помоћи, покренутом на основу Захтјева Федералног министарства околиша и туризма за одобрење државне помоћи садржане у програму "Подршка туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова који имају интернационални значај у Федерацији БиХ, а који промовишу туристичку дестинацију, расположиве ресурсе, традицију и културу народа и обичаја у Федерацији БиХ", Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине на 28. сједници, одржаној 25.2.2015. године, донио је сљедеће


програму државне помоћи "Подршка туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова који имају интернационални значај у Федерацији БиХ, а који промовишу туристичку дестинацију, расположиве ресурсе, традицију и културу народа и обичаја у Федерацији БиХ" Федералног министарства околиша и туризма, као даваоца државне помоћи, корисницима, организаторима сајмова, туристичко-културних, гастрономских и других облика

манифестација искључиво међународног карактера - правним и физичким лицима и удружењима, у укупном износу од 600.000 КМ, јер је у складу са Законом о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини.

2. Федерално министарство околиша и туризма, као давалац државне помоћи, дужно је да у писаној форми обавијести корисника о томе да му додјељује de minimis државну помоћ, као и о износу помоћи коју додјељује, те да затражи од корисника да га у писаној форми обавијести о свакој другој de minimis државној помоћи коју је добио у претходном трогодишњем фискалном периоду.

3. Федерално министарство околиша и туризма, које додјељује de minimis државну помоћ, дужно је да у року од 15 дана од дана додјеле достави Савјету копију докумената о додјели те помоћи.



Савјет за државну помоћ Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Савјет) запримио је 22.12.2014. године, под бројем 06-26-1-20/14, Захтјев Федералног министарства околиша и туризма, акт број 06-14-1-22/14 од 17.12.2014. године, за одобрење програма државне помоћи "Подршка туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова који имају интернационални значај у Федерацији БиХ, а који промовишу туристичку дестинацију, расположиве ресурсе, традицију и културу народа и обичаја у Федерацији БиХ" (у даљем тексту: "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова"), у облику директне бесповратне помоћи/гранта, у укупном износу од 600.000 КМ, намијењен организаторима сајмова, туристичко-културних, гастрономских и других облика манифестација искључиво међународног карактера - правним и физичким лицима и удружењима.

Уз Захтјев подносилац је доставио: - Образац за пријављивање програма државне

помоћи (у даљем тексту: Образац пријаве), - Пословник о раду Комисије за избор корисника

средстава трансфера "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" утврђен Буџетом Федерације БиХ за 2014. годину Федералном министарству околиша и туризма, од 16.6.2014. године (у даљем тексту: Пословник о раду Комисије),

- Одлуку о усвајању Програма утрошка средстава са критеријумима расподјеле средстава "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" утврђених Буџетом Федерације БиХ за 2014. годину Федералном министарству околиша и туризма ("Службене новине Федерације БиХ", број 53/14) (у даљем тексту: Одлука о усвајању Програма утрошка средстава).

Подносилац Захтјева накнадно је доставио Одлуку о избору корисника средстава по програмима за одабир корисника средстава "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" за 2014. годину ("Службене новине Федерације БиХ", број 97/14) (у даљем тексту: Одлука о избору корисника средстава), који је Савјет запримио 23.2.2015. године, под бројем УП/I 07-26-1-19-1/14.


Савјет је по службеној дужности са службене интернет-странице Федералног министарства околиша и туризма www.fmoit.gov.ba прибавио Јавни позив за прикупљање и одабир корисника средстава "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" за 2014. годину, број 06-22-8-330/14-3 од 8.7.2014. године.

У смислу члана 14. став (1) Закона о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини (у даљем тексту: Закон), Федерално министарство финансија је својим актом дало консултативно мишљење, број 06-14-1-22/14 од 17.12.2014. године, на пријаву програма државне помоћи Федералног министарства околиша и туризма у облику директне бесповратне помоћи/гранта корисницима, организаторима сајмова, туристичко-културних, гастрономских и других облика манифестација искључиво међународног карактера - правним и физичким лицима и удружењима, те уз то мишљење доставило Савјету наведене прилоге и Образац пријаве, сходно одредби члана 12. став (2) Закона.

Увидом у поднесени захтјев, Савјет је утврдио да је документација комплетна.




На основу достављених података, Савјет је у поступку утврдио сљедеће:

У складу са тачком III Одлуке о усвајању Програма утрошка средстава са критеријумима расподјеле средстава "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" утврђених Буџетом Федерације БиХ за 2014. годину Федералном министарству околиша и туризма (у даљем тексту: Одлука), Влада Федерације БиХ обавезала се да ће суфинансирати "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова", у укупном износу од 600.000 КМ.

Сходно тачки III Одлуке Владе Федерације БиХ, средства предвиђена "Програмом подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова" додјељиваће се корисницима на основу јавног позива који ће расписати Федерално министарство околиша и туризма, док је тач. IX и X исте одлуке прописано да ће са корисницима који испуне услове и критеријуме за додјелу средстава из тачке III Одлуке Федерално министарство околиша и туризма закључити уговор о међусобним правима и обавезама у реализацији наведеног програма и посредством стручне комисије коју именује федерална министрица околиша и туризма вршити надзор и провјеру о намјенском утрошку средстава.

Јавним позивом утврђено је ко има право учешћа, сврха програма, критеријуми за расподјелу средстава, начин подношења захтјева, рангирање пројеката, одобравање пројеката, начин исплате средстава, надзор и обавезе корисника средстава.

Одредбама Пословника о раду Комисије прописан је модел за евалуацију главних и помоћних критеријума и њихова разрада, те начин вредновања и математички модел израчунавања укупног броја бодова, као и то да ће Комисија сачинити ранг-листу према броју остварених бодова и у складу са тим одобрити средства за пројекте, те да се евалуација пројеката врши према критеријумима наведеним у Јавном позиву и поткритеријумима разрађеним у овом пословнику.

Одлуком о избору корисника средстава одређено је да ће Федерално министарство околиша и туризма у 2014. години средства намијењена по Програму 4 "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова", у укупном износу од 600.000 КМ, додијелити за 69 корисника у појединачним износима од 2.000 КМ до 44.200 КМ.

3.1. Опис "Програма подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова"

3.1.1. Давалац државне помоћи: Федерално министарство околиша и туризма. 3.1.2. Назив програма: "Програм подршке туристичко-културним, гастроном-

ским и другим облицима манифестација и сајмова" 3.1.3. Циљ и сврха: Потицање развоја и унапређивања/обогаћивања

туристичке понуде Федерације БиХ у смислу развоја садржаја кроз туристичко-културне, гастрономске и друге манифестације и сајмове као главног мотива туристичких долазака, с циљем повећања броја посјетилаца на подручју Федерације БиХ са намјером потицања промоције туристичких дестинација, расположивих ресурса, традиције и културе народа и обичаја.

3.1.4. Критеријуми за расподјелу средстава: 1. традиција, 2. број излагача на манифестацији/сајму, 3. очекивани број посјетилаца, 4. површина закупљеног сајамског простора, 5. медијска покривеност, 6. трајање манифестације/сајма, 7. удио сопствених средстава организатора, 8. промоција домаћих производа, 9. ангажман младих или борачке популације.

3.1.5. Корисници кредитних средстава: Организатори сајмова, туристичко-културних, гастро-

номских и других облика манифестација искључиво међународног карактера - правна и физичка лица и удружења.

3.1.6. Правни основ: - Закон о извршењу Буџета Федерације Босне и

Херцеговине за 2014. годину ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 99/13, 31/14 и 45/14),

- Одлука о усвајању Програма утрошка средстава са критеријумима расподјеле "Акционог плана Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма" утврђених Буџетом Федерације БиХ за 2014. годину Федералном министарству околиша и туризма. 3.1.7. Iнструмент државне помоћи: Директна бесповратна помоћ/грант. 3.1.8. Iзнос средстава: Укупан износ средстава је 600.000 КМ. 3.1.9. Iзвор средстава државне помоћи: Средства су утврђена Буџетом Федерације БиХ за 2014.

годину ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 99/13, 31/14 и 45/14) у раздјелу 61, економски код 614100 "Акциони план Стратегије туризма Федерације БиХ - Трансфер за развој туризма".

3.1.10. Трајање програма: 01. 08. - 31. 12. 2014. године.


Савјет је разматрао Захтјев Федералног министарства околиша и туризма на 28. сједници, одржаној 25. фебруара 2015. године. Приликом доношења одлуке, Савјет је узео у обзир цјелокупну достављену документацију.


С обзиром да је Федерално министарство околиша и туризма додијелило државну помоћ садржану у "Програму подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова, у облику директне бесповратне помоћи/гранта за 69 корисника, у укупном износу од 600.000,00 КМ, што произлази из Одлуке о избору корисника средстава, Савјет је спровео поступак ex post (накнадног) одобрења, у складу са чланом 12. став (7) Закона.

Увидом у "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова", утврђено је да он садржи елементе државне помоћи и као такав представља програм државне помоћи из члана 3. став (4) Закона на основу којег се, без потребе за додатним проведбеним мјерама, унапријед неодређеним корисницима државне помоћи додјељују појединачне државне помоћи и акт на основу којег се државна помоћ, која унапријед није везана за посебан пројекат, додјељује једном или више корисника државне помоћи.

Затим је Савјет током поступка требао да утврди да ли државна помоћ у облику директне бесповратне помоћи/гранта садржана у програму државне помоћи "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова" представља државну помоћ из члана 3. став (1) Закона.

Савјет је у конкретном случају утврдио да државна помоћ у облику директне бесповратне помоћи/гранта садржана у програму државне помоћи "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова" представља државну помоћ, јер су испуњени сви услови из члана 3. став (1) Закона. С обзиром да је ријеч о трансферу средстава из буџета Федерације БиХ, утврђено је како средства доносе економску предност коју корисник не би могао да оствари кроз редовно и нормално пословање, утврђено је да се у конкретном случају средства додјељују на селективној основи, те како додјелом средстава на начин предвиђен у "Програму подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова" постоји могућност нарушавања тржишне конкуренције давањем предности на тржишту кориснику државне помоћи, нарочито у мјери у којој то може да утиче на испуњавање међународних обавеза Босне и Херцеговине из ове области.

Будући да средства додијељена корисницима у облику директне бесповратне помоћи/гранта садржана у програму државне помоћи "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова" представљају државну помоћ, а чланом 5. Закона прописана је општа забрана давања државне помоћи која нарушава или пријети да наруши тржишну конкуренцију давањем предности на тржишту корисницима државне помоћи, без обзира на облик државне помоћи у мјери у којој то може да утиче на испуњавање обавеза Босне и Херцеговине у међународним споразумима, а да су чланом 6. Закона прописана изузећа од опште забране, односно дозвољене државне помоћи, Савјет је у поступку утврђивао да ли у конкретном случају постоји могућност примјене изузећа, на основу члана 6. став (1) тачка д) Закона који се односи на државну помоћ која је усклађена са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона и у складу са чл. 68, 69. и 70. Уредбе.

Да би се на државну помоћ садржану у програму државне помоћи "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова", која је у облику директне бесповратне помоћи додијељена за 69 корисника, могло примијенити изузеће из

члана 6. став (1) тачка д) Закона, потребно је да се испуне услови из чл. 68, 69. и 70. Уредбе којим је, између осталог, прописано да се de minimis државна помоћ може додијелити појединачном привредном субјекту у висини до 200.000,00 евра, у било ком периоду у току три узастопне фискалне године, да је давалац државне помоћи дужан да у писаној форми обавијести корисника о томе да му додјељује de minimis државну помоћ, као и о износу помоћи коју додјељује, те да затражи од корисника да га у писаној форми обавијести о свакој другој de minimis државној помоћи коју је добио у претходном трогодишњем фискалном периоду и да у року од 15 дана од дана додјеле достави Савјету копију документа о додјели те помоћи.

На основу Одлуке о усвајању Програма утрошка средстава, Пословника о раду Комисије и Јавног позива, Савјет је у поступку утврдио да је корисницима средстава "Програма подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова" предвиђен укупан износ државне помоћи од 600.000,00 КМ, док је Одлуком о избору корисника средстава наведени износ распоређен на 69 корисника у појединачним износима од 2.000 КМ до 44.200 КМ.

Из наведених чињеница произлази да је у конкретном случају ријеч о програму који се односи на додјелу државне помоћи мале вриједности (de minimis помоћ), из члана 6. став (1) тачка д) Закона, јер је укупан износ државне помоћи предвиђен "Програмом подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова", као и износ државне помоћи по појединачном кориснику усклађен са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона и у складу са чл. 68, 69. и 70. Уредбе.

Слиједом наведеног, Савјет је у поступку утврдио да је на државну помоћ садржану у програму државне помоћи "Програм подршке туристичко-културним, гастрономским и другим облицима манифестација и сајмова" која је у облику директне бесповратне помоћи/гранта додијељена за 69 корисника, могуће примијенити изузеће из члана 6. став (1) тачка д) Закона које се односи на државну помоћ која је усклађена са правилом de minimis, у складу са чланом 2. тачка ц) Закона, односно да је ријеч о дозвољеној државној помоћи коју није потребно пријављивати Савјету на одобрење.

Међутим, с обзиром на то да је Федерално министарство околиша и туризма поднијело захтјев за оцјену државне помоћи, Савјет је, у складу са наведеним, одлучио као у диспозитиву овог рјешења.




Број УП/I 06-26-1-20-1/14 25. фебруара 2015. године

Источно Сарајево



VISOKO SUDSKO I TUŽILAČKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

289 U skladu sa članom 88. stav 1. tačka a) Zakona o Visokom

sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u vezi sa članom 117. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH


("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudsko i tužilačko vijeće BiH (u daljem tekstu: Vijeće) je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O PRESTANKU MANDATA

Hikmeti Kuči, sudiji Kantonalnog suda u Tuzli, prestaje mandat sudije tog suda, sa danom 20.4.2015. godine, zbog odlaska u penziju.

Ova Odluka biće objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti.

Obrazloženje

Na osnovu službene evidencije Vijeća, konstatovano je da Hikmeta Kuči, sudija Kantonalnog suda u Tuzli, dana 20.4.2015. godine, navršava starosnu dob od sedamdeset (70) godina života.

Članom 88. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat sudije ili tužioca, a jedan od razloga je kada navrše starosnu dob propisanu za obavezan odlazak u penziju. Prema članu 90. istog Zakona, propisana starosna dob za obavezan odlazak u penziju je navršenih sedamdeset (70) godina života.

Na osnovu navedenog, utvrđeno je da su ispunjeni uslovi za prestanak mandata radi obaveznog odlaska u penziju, a što je u konkretnom slučaju dan 20.4.2015. godine, pa je, na osnovu odredaba člana 88. stav 1. tačka a) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, kao i člana 117. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH, donesena Odluka kao u dispozitivu.

Broj 04-02-1206-1/2015 25. marta 2015. godine

Predsjednik Milan Tegeltija, s. r.

Sukladno članku 88. stavak 1. točka a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u svezi sa člankom 117. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudbeno i tužiteljske vijeće BiH (u daljem tekstu: Vijeće) je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo


Hikmeti Kuči, sutkinji Kantonalnog suda u Tuzli, prestaje mandat suca tog suda, sa danom 20.4.2015. godine, zbog odlaska u mirovinu.


Obrazloženje

Na temelju službene evidencije Vijeća, konstatirano je da Hikmeta Kuči, sutkinja Kantonalnog suda u Tuzli, dana 20.4.2015. godine, navršava starosnu dob od sedamdeset (70) godina života.

Člankom 88. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat suca ili tužitelja, a jedan od razloga je kada navrše starosnu dob propisanu za obvezan odlazak u mirovinu. Prema članku 90. istog Zakona, propisana starosna dob za obvezan odlazak u mirovinu je navršenih sedamdeset (70) godina života.

Na temelju navedenog, utvrđeno je da su ispunjeni uvjeti za prekid mandata radi obveznog odlaska u mirovinu, a što je u konkretnom slučaju dan 20.4.2015. godine, pa je, na temelju odredaba članka 88. stavak 1. točka a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, kao i članka 117. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH, donesena Odluka kao u dispozitivu.

Broj 04-02-1206-1/2015 25. ožujka 2015. godine

Predsjednik Milan Tegeltija, v. r.

У складу са чланом 88. став 1. тачка а) Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), а у вези са чланом 117. Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ ("Службени гласник БиХ", бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Високи судски и тужилачки савјет БиХ (у даљем тексту: Савјет) је, на сједници одржаној 25.3.2015. године, донио

ОДЛУКУ О ПРЕСТАНКУ МАНДАТА

Хикмети Кучи, судији Кантоналног суда у Тузли, престаје мандат судије тог суда, са даном 20.4.2015. године, због одласка у пензију.

Ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности.

Образложење

На основу службене евиденције Савјета, констатовано је да Хикмета Кучи, судија Кантоналног суда у Тузли, дана 20.4.2015. грдине, навршава старосну доб од седамдесет (70) година живота.

Чланом 88. Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, прописани су разлози због којих престаје мандат судије или тужиоца, а један од разлога је када наврше старосну доб прописану за обавезан одлазак у пензију. Према члану 90. истог Закона, прописана старосна доб за обавезан одлазак у пензију је навршених седамдесет (70) година живота.

На основу наведеног, утврђено је да су испуњени услови за престанак мандата ради обавезног одласка у пензију, а што је у конкретном случају дан 20.4.2015. године, па је, на основу одредаба члана 88. став 1. тачка а) Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, као и члана 117. Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ, донесена Одлука као у диспозитиву.

Број 04-02-1206-1/2015 25. марта 2015. године

Предсједник Милан Тегелтија, с. р.

290 U skladu sa članom 88. stav 1. tačka a) Zakona o Visokom

sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u vezi sa članom 117. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudsko i tužilačko vijeće BiH (u daljem tekstu: Vijeće) je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo



Mirsadi Hadžić, tužiocu Okružnog tužilaštva u Banjoj Luci, prestaje mandat tužioca tog tužilaštva, sa danom 9.4.2015. godine, zbog odlaska u penziju.


Obrazloženje

Na osnovu službene evidencije Vijeća, konstatovano je da Mirsada Hadžić, tužilac Okružnog tužilaštva u Banjoj Luci, dana 9.4.2015. godine, navršava starosnu dob od sedamdeset (70) godina života.

Članom 88. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat sudije ili tužioca, a jedan od razloga je kada navrše starosnu dob propisanu za obavezan odlazak u penziju. Prema članu 90. istog Zakona, propisana starosna dob za obavezan odlazak u penziju je navršenih sedamdeset (70) godina života.

Na osnovu navedenog, utvrđeno je da su ispunjeni uslovi za prestanak mandata radi obaveznog odlaska u penziju, a što je u konkretnom slučaju dan 9.4.2015. godine, pa je, na osnovu odredaba člana 88. stav 1. tačka a) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, kao i člana 117. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH, donesena Odluka kao u dispozitivu.



Sukladno članku 88. stavak 1. točka a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u svezi sa člankom 117. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće BiH (u daljem tekstu: Vijeće) je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo


Mirsadi Hadžić, tužiteljici Okružnog tužiteljstva u Banjoj Luci, prestaje mandat tužitelja tog tužiteljstva, sa danom 9.4.2015. godine, zbog odlaska u mirovinu.


Obrazloženje

Na temelju službene evidencije Vijeća, konstatirano je da Mirsada Hadžić, tužiteljica Okružnog tužiteljstva u Banjoj Luci, dana 9.4.2015. godine, navršava starosnu dob od sedamdeset (70) godina života.

Člankom 88. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat suca ili tužitelja, a jedan od razloga je kada navrše starosnu dob propisanu za obvezan odlazak u mirovinu. Prema članku 90. istog Zakona, propisana starosna dob za obvezan odlazak u mirovinu je navršenih sedamdeset (70) godina života.

Na temelju navedenog, utvrđeno je da su ispunjeni uvjeti za prekid mandata radi obveznog odlaska u mirovinu, a što je u konkretnom slučaju dan 9.4.2015. godine, pa je, na temelju odredaba članka 88. stavak 1. točka a) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, kao i članka 117. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH, donesena Odluka kao u dispozitivu.



У складу са чланом 88. став 1. тачка а) Закона о

Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), а у вези са чланом 117. Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ ("Службени гласник БиХ", бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Високи судски и тужилачки савјет БиХ (у даљем тексту: Савјет) је, на сједници одржаној 25.3.2015. године, донио


Мирсади Хаџић, тужиоцу Окружног тужилаштва у Бањој Луци, престаје мандат тужиоца тог тужилаштва, са даном 9.4.2015. године, због одласка у пензију.

Ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности.


На основу службене евиденције Савјета, констатовано је да Мирсада Хаџић, тужилац Окружног тужилаштва у Бањој Луци, дана 9.4.2015. године, навршава старосну доб од седамдесет (70) година живота.

Чланом 88. Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, прописани су разлози због којих престаје мандат судије или тужиоца, а један од разлога је када наврше старосну доб прописану за обавезан одлазак у пензију. Према члану 90. истог Закона, прописана старосна доб за обавезан одлазак у пензију је навршених седамдесет (70) година живота.

На основу наведеног, утврђено је да су испуњени услови за престанак мандата ради обавезног одласка у пензију, а што је у конкретном случају дан 9.4.2015. године, па је, на основу одредаба члана 88. став 1. тачка а) Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, као и члана 117. Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ, донесена Одлука као у диспозитиву.



291 U skladu sa članom 88. stav 1. tačka d) Zakona o Visokom

sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u vezi sa članom 117. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudsko i tužilačko vijeće je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo


Almi Alić, sudiji Općinskog suda u Gradačcu, prestaje mandat sudije tog suda sa danom 31.3.2015. godine, zbog odlaska u penziju.

Ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH dostupnim javnosti.

Obrazloženje

Alma Alić, sudija Općinskog suda u Gradačcu, dana 17.3.2015. godine, u pismenoj formi, uputila je ostavku Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH na dužnost sudije navedenog suda, sa danom 31.3.2015. godine, zbog odlaska u prijevremenu penziju.

Članom 88. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat sudije


ili tužioca, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja ostavke. Prilikom podnošenja ostavke, mandat sudije ili tužioca ističe na dan kada Vijeće primi njegovu pismenu ostavku ili na dan kada ostavka treba da stupi na snagu, koje od navedenog nastupa kasnije, a što je u konkretnom slučaju dan 31.3.2015. godine.

U skladu sa naprijed navedenim, a na osnovu odredaba člana 88. stav 1. tačka d) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BiH, kao i člana 117. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH, donesena je Odluka kao u dispozitivu.



Sukladno članku 88. stavak 1. točka d) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u svezi sa člankom 117. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo


Almi Alić, sucu Općinskog suda u Gradačcu, prestaje mandat suca tog suda sa danom 31.3.2015. godine, zbog odlaska u mirovinu.

Ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH dostupnim javnosti.

Obrazloženje

Alma Alić, sudac Općinskog suda u Gradačcu, dana 17.3.2015. godine, u pismenoj formi, uputila je ostavku Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH na dužnost suca navedenog suda, sa danom 31.3.2015. godine, zbog odlaska u prijevremenu mirovinu.

Člankom 88. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat suca ili tužitelja, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja ostavke. Prilikom podnošenja ostavke, mandat suca ili tužitelja ističe na dan kada Vijeće primi njegovu pismenu ostavku ili na dan kada ostavka treba da stupi na snagu, koje od navedenog nastupa kasnije, a što je u konkretnom slučaju dan 31.3.2015. godine.

Sukladno naprijed navedenom, a na temelju odredaba članka 88. stavak 1. točka d) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću BiH, kao i članka 117. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH, donesena je Odluka kao u dispozitivu.



У складу са чланом 88. став 1. тачка д) Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), а у вези са чланом 117. Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ ("Службени гласник БиХ", бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Високи судски и тужилачки савјет је, на сједници одржаној 25.3.2015. године, донио


Алми Алић, судији Опћинског суда у Градачцу, престаје мандат судије тог суда са даном 31.3.2015. године, због одласка у пензију.

Ова Одлука бит ће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Високог судског и тужилачког савјета БиХ доступним јавности.


Алма Алић, судија Опћинског суда у Градачцу, дана 17.3.2015. године, у писменој форми, упутила је оставку Високом судском и тужилачком савјету БиХ на дужност судије наведеног суда, са даном 31.3.2015. године, због одласка у пријевремену пензију.

Чланом 88. Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, прописани су разлози због којих престаје мандат судије или тужиоца, а један од разлога је у случају подношења оставке. Приликом подношења оставке, мандат судије или тужиоца истиче на дан када Савјет прими његову писмену оставку или на дан када оставка треба да ступи на снагу, које од наведеног наступа касније, а што је у конкретном случају дан 31.3.2015. године.

У складу са напријед наведеним, а на основу одредаба члана 88. став 1. тачка д) Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, као и члана 117. Пословника Високог судског и тужилачког савјета БиХ, донесена је Одлука као у диспозитиву.



292 Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 2. Zakona o Visokom

sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u skladu sa članom 8. i članom 9. Zakona o suzbijanju organizovanog i najtežih oblika privrednog kriminala ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 37/06, 69/06 i 99/07), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O IMENOVANJU TUŽIOCA U SPECIJALNO

TUŽILAŠTVO PRI OKRUŽNOM TUŽILAŠTVU U BANJA LUCI

I Za tužioca u Specijalno tužilaštvo pri Okružnom

tužilaštvu u Banja Luci, imenuje se Vrećo Dalibor.

II Vijeće je nakon ocjene stručnosti kandidata, sposobnosti

pravne analize, komunikativnosti i sposobnosti prezentacije, sposobnosti kandidata da odgovorno, nezavisno i nepristrasno obavlja funkciju tužioca, uzimajući u obzir, između ostalog, dosadašnje radno iskustvo kandidata, profesionalnu nepristrasnost i ugled, ponašanje van posla, edukaciju i usavršavanje, objavljivanje naučnih radova, te druge aktivnosti u struci i ocjene kriterija podobnosti, ocijenilo da imenovani kandidat u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.


III Tužilac će preuzeti dužnost 20.4.2015. godine.

IV Ova odluka stupa na snagu danom donošenja.

V Ova odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku BiH"

u skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Broj 04-02-1221-l/2015 25. marta 2015. godine


Na temelju članka 17. stavak 1. točka 2. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a sukladno članku 8. i članku 9. Zakona o organiziranom i najtežim oblicima gospodarstvenog kriminala ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 37/06, 69/06 i 99/07), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O IMENOVANJU TUŽITELJA U SPECIJALNO

TUŽITELJSTVO PRI OKRUŽNOM TUŽITELJSTVU U BANJA LUCI

I Za tužitelja u Specijalno tužiteljstvo pri Okružnom

tužiteljstvu u Banja Luci, imenuje se Vrećo Dalibor.


pravne analize, komunikativnosti i sposobnosti prezentiranja, sposobnosti kandidata da odgovorno, neovisno i nepristrano obnaša funkciju tužitelja, uzimajući u obzir, između ostalog, dosadašnje radno iskustvo kandidata, profesionalnu nepristranost i ugled, ponašanje izvan posla, edukaciju i usavršavanje, objavljivanje znanstvenih radova, te druge aktivnosti u struci i ocjene kriterija podobnosti, ocijenilo da imenovani kandidat u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.

III Tužitelj će preuzeti dužnost 20.4.2015. godine.


V Ova odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH",

sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.



На основу члана 17. став 1. тачка 2. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), а у складу са чланом 8. и чланом 9. Закона о организованом и најтежим облицима привредног криминала ("Службени гласник Републике Српске", бр. 37/06, 69/06 и 99/07), Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је, на сједници одржаној 25.3.2015. године, донио

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ ТУЖИОЦА У СПЕЦИЈАЛНО

ТУЖИЛАШТВО ПРИ ОКРУЖНОМ ТУЖИЛАШТВУ У БАЊА ЛУЦИ

I За тужиоца у Специјално тужилаштво при

Окружном тужилаштву у Бања Луци, именује се Врећо Далибор.

II Савјет је након оцјене стручности кандидата,

способности правне анализе, комуникативности и способности презентације, способности кандидата да одговорно, независно и непристрасно обавља функцију тужиоца, узимајући у обзир, између осталог, досадашње радно искуство кандидата, професионалну непристрасност и углед, понашање ван посла, едукацију и усавршавање, објављивање научних радова, те друге активности у струци и оцјене критерија подобности, оцијенио да именовани кандидат у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.

III Тужилац ће преузети дужност 20.4.2015. године.

IV Ова одлука ступа на снагу даном доношења.

V Ова одлука ће бити објављена у "Службеном гласнику

БиХ" у складу са чланом 45. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.



293 Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1., a u vezi sa članom 33.

Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i člana 61. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog Vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O IMENOVANJU DODATNOG SUDIJE U OSNOVNI SUD

U BANJA LUCI

I Za dodatnog sudiju u Osnovni sud u Banja Luci, na period

od dvije (2) godine, imenuje se Radulović Mirjana.

II Vijeće je nakon ocjene stručnosti kandidatkinje,

sposobnosti pravne analize, komunikativnosti i sposobnosti prezentacije, sposobnosti kandidatkinje da odgovorno, nezavisno i nepristrasno obavlja funkciju sudije, uzimajući u obzir, između ostalog, dosadašnje radno iskustvo kandidatkinje, profesionalnu nepristrasnost i ugled, ponašanje van posla, edukaciju i usavršavanje, objavljivanje naučnih radova, te druge aktivnosti u struci i ocjene kriterija podobnosti, ocijenilo da imenovana kandidatkinja u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.


III Imenovana će preuzeti dužnost 20.4.2015. godine i istu će

obavljati do 20.4.2017. godine.


V Odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku BiH" u

skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.



Na temelju članka 17. stavak 1. točka 1., a u vezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 61. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj dana 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O IMENOVANJU DODATNOG SUCA U OSNOVNI SUD U

BANJA LUCI

I Za dodatnog suca u Osnovni sud u Banja Luci, na period od

dvije (2) godine, imenuje se Radulović Mirjana.

II Vijeće je nakon ocjene stručnosti kandidatkinje,

sposobnosti pravne analize, komunikativnosti i sposobnosti prezentiranja, sposobnosti kandidatkinje da odgovorno, neovisno i nepristrano obnaša funkciju suca, uzimajući u obzir, između ostalog, dosadašnje radno iskustvo kandidatkinje, profesionalnu nepristranost i ugled, ponašanje izvan posla, edukaciju i usavršavanje, objavljivanje znanstvenih radova, te druge aktivnosti u struci i ocjene kriterija podobnosti, ocijenilo da imenovana kandidatkinja u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.

III Imenovana će preuzeti dužnost 20.4.2015. godine i istu će



V Odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku BiH",




На основу члана 17. став 1. тачка 1., а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 61. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је, на сједници одржаној дана 25.3.2015. године, донио

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ ДОДАТНОГ СУДИЈЕ У ОСНОВНИ

СУД У БАЊА ЛУЦИ

I За додатног судију у Основни суд у Бања Луци, на

период од двије (2) године, именује се Радуловић Мирјана.

II Савјет је након оцјене стручности кандидаткиње,

способности правне анализе, комуникативности и способности презентације, способности кандидаткиње да одговорно, независно и непристрасно обавља функцију судије, узимајући у обзир, између осталог, досадашње радно искуство кандидаткиње, професионалну непристрасност и углед, понашање ван посла, едукацију и усавршавање, објављивање научних радова, те друге активности у струци и оцјене критерија подобности, оцијенио да именована кандидаткиња у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.

III Именована ће преузети дужност 20.4.2015. године и

исту ће обављати до 20.4.2017. године.






294 Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1., a u vezi sa članom 33.

Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i člana 61. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog Vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O IMENOVANJU DODATNOG SUDIJE U OSNOVNI SUD

U BANJA LUCI

I Za dodatnog sudiju u Osnovni sud u Banja Luci, na period

od dvije (2) godine, imenuje se Milojica Zoran.


pravne analize, komunikativnosti i sposobnosti prezentacije, sposobnosti kandidata da odgovorno, nezavisno i nepristrasno obavlja funkciju sudije, uzimajući u obzir, između ostalog, dosadašnje radno iskustvo kandidata, profesionalnu nepristrasnost i ugled, ponašanje van posla, edukaciju i usavršavanje, objavljivanje naučnih radova, te druge aktivnosti u struci i ocjene kriterija podobnosti, ocijenilo da imenovani kandidat u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.


III Imenovani će preuzeti dužnost 20.4.2015. godine i istu će



V Odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku BiH" u

skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.



Na temelju članka 17. stavak 1. točka 1., a u vezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 61. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je, na sjednici održanoj dana 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O IMENOVANJU DODATNOG SUCA U OSNOVNI SUD U

BANJA LUCI

I Za dodatnog suca u Osnovni sud u Banja Luci, na period od

dvije (2) godine, imenuje se Milojica Zoran.


pravne analize, komunikativnosti i sposobnosti prezentiranja, sposobnosti kandidata da odgovorno, neovisno i nepristrano obnaša funkciju suca, uzimajući u obzir, između ostalog, dosadašnje radno iskustvo kandidata, profesionalnu nepristranost i ugled, ponašanje izvan posla, edukaciju i usavršavanje, objavljivanje znanstvenih radova, te druge aktivnosti u struci i ocjene kriterija podobnosti, ocijenilo da imenovani kandidat u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.

III Imenovani će preuzeti dužnost 20.4.2015. godine i istu će



V Odluka će biti objavljena u "Službenom glasniku BiH",




На основу члана 17. став 1. тачка 1., а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 61. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је, на сједници одржаној дана 25.3.2015. године, донио

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ ДОДАТНОГ СУДИЈЕ У ОСНОВНИ

СУД У БАЊА ЛУЦИ

I За додатног судију у Основни суд у Бања Луци, на

период од двије (2) године, именује се Милојица Зоран.

II Вијеће је након оцјене стручности кандидата,

способности правне анализе, комуникативности и способности презентације, способности кандидата да одговорно, независно и непристрасно обавља функцију судије, узимајући у обзир, између осталог, досадашње радно искуство кандидата, професионалну непристрасност и углед, понашање ван посла, едукацију и усавршавање, објављивање научних радова, те друге активности у струци и оцјене критерија подобности, оцијенио да именовани кандидат у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.

III Именовани ће преузети дужност 20.4.2015. године и

исту ће обављати до 20.4.2017. године.






295 Na osnovu člana 17. stav 1. tačka (1), a u vezi sa članom

33. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i člana 66. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Vijeće je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUDIJI U

OPĆINSKOM SUDU U TUZLI

I Produžava se mandat Hukić Sabini, dodatnom sudiji u

Općinskom sudu u Tuzli, na period od jedne (1) godine.

II Prilikom imenovanja Visoko sudsko i tužilačko vijeće

Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovane kandidatkinje. Imenovana kandidatkinja je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

III Imenovanoj se produžava mandat sa danom 1.4.2015.

godine i dužnost će obavljati do 1.4.2016. godine.

IV Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja.


V U skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i

tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka biće objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti.



Na temelju članka 17. stavak 1. točka (1), a u svezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 66. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Vijeće je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo

ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUCU U


I Produžava se mandat Hukić Sabini, dodatnom sucu u

Općinskom sudu u Tuzli, na period od jedne (1) godine.

II Prigodom imenovanja Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće

Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovane kandidatkinje. Imenovana kandidatkinja je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.


godine i dužnost će obnašati do 1.4.2016. godine.


V Sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i

tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti.



На основу члана 17. став 1. тачка (1), а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 66. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Савјет је на сједници одржаној 25.3.2015. године, донио

ОДЛУКУ О ПРОДУЖЕЊУ МАНДАТА ДОДАТНОМ СУДИЈИ У

ОПЋИНСКОМ СУДУ У ТУЗЛИ

I Продужава се мандат Хукић Сабини, додатном судији

у Опћинском суду у Тузли, на период од једне (1) године.

II Приликом именовања Високи судски и тужилачки

савјет Босне и Херцеговине је узео у обзир квалификације, знање и искуство именоване кандидаткиње. Именована

кандидаткиња је у протеклом мандату показала стручност у извршењу задатака и спремност за обављање дужности у наредном периоду. Савјет сматра да ова кандидаткиња у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.

III Именованој се продужава мандат са даном 1.4.2015.

године и дужност ће обављати до 1.4.2016. године.

IV Ова Одлука ступа на снагу даном доношења.

V У складу са чланом 45. Закона о Високом судском и

тужилачком савјету Босне и Херцеговине, ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности.







I Produžava se mandat Žabić Alenu, dodatnom sudiji u

Općinskom sudu u Tuzli, na period od dvije (2) godine.


Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovanog kandidata. Imenovani kandidat je u proteklom mandatu pokazao stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ovaj kandidat u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

III Imenovanom se produžava mandat sa danom 1.4.2015.







Na temelju članka 17. stavak 1. točka (1), a u svezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 66. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH",


br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Vijeće je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo



I Produžava se mandat Žabić Alenu, dodatnom sucu u

Općinskom sudu u Tuzli, na period od dvije (2) godine.


Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovanog kandidata. Imenovani kandidat je u proteklom mandatu pokazao stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ovaj kandidat u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.

III Imenovanom se produžava mandat sa danom 1.4.2015.







На основу члана 17. став 1. тачка (1), а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 66. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Савјет је, на сједници одржаној 25.3.2015. године, донио


ОПЋИНСКОМ СУДУ У ТУЗЛИ

I Продужава се мандат Жабић Алену, додатном судији у

Опћинском суду у Тузли, на период од двије (2) године.


савјет Босне и Херцеговине је узео у обзир квалификације, знање и искуство именованог кандидата. Именовани кандидат је у протеклом мандату показао стручност у извршењу задатака и спремност за обављање дужности у наредном периоду. Савјет сматра да овај кандидат у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.

III Именованом се продужава мандат са даном 1.4.2015.




тужилачком савјету Босне и Херцеговине, ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ" као и у просторијама Савјета доступним јавности.






OSNOVNOM SUDU U TREBINJU

I Produžava se mandat Rikalo Bojani, dodatnom sudiji u

Osnovnom sudu u Trebinju, na period od dvije (2) godine.


Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovane kandidatkinje. Imenovana kandidatkinja je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.








Na temelju članka 17. stavak 1. točka (1), a u svezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 66. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 i 78/14), Vijeće je, na sjednici održanoj 25.3.2015. godine, donijelo


OSNOVNOM SUDU U TREBINJU

I Produžava se mandat Rikalo Bojani, dodatnom sucu u

Osnovnom sudu u Trebinju, na period od dvije (2) godine.



Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovane kandidatkinje. Imenovana kandidatkinja je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine.








На основу члана 17. став 1. тачка (1), а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 66. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 55/13, 96/13, 46/14, 61/14 и 78/14), Савјет је, на сједници одржаној 25.3.2015. године, донио


ОСНОВНОМ СУДУ У ТРЕБИЊУ

I Продужава се мандат Рикало Бојани, додатном судији

у Основном суду у Требињу, на период од двије (2) године.


савјет Босне и Херцеговине је узео у обзир квалификације, знање и искуство именоване кандидаткиње. Именована кандидаткиња је у протеклом мандату показала стручност у извршењу задатака и спремност за обављање дужности у наредном периоду. Савјет сматра да ова кандидаткиња у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.

III Именованој се продужава мандат са даном 3.5.2015.




тужилачком савјету Босне и Херцеговине, ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности.



USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

298 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 3133/11, rješavajući apelaciju Muniba Ušanovića i Miodraga Kureša, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 27. marta 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Muniba Ušanovića i

Miodraga Kureša podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KŽ-07/481 od 26. maja 2011. godine i broj X-K-07/481 od 23. novembra 2009. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Munib Ušanović i Miodrag Kureš (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti), obojica iz Sarajeva, koje zastupa Žarko Bulić, advokat iz Sarajeva, podnijeli su 5. augusta 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj X-KŽ-07/481 od 26. maja 2011. godine i broj X-K-07/481 od 23. novembra 2009. godine. Apelanti su podnijeli i zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izdržavanje izrečenih kazni zatvora do donošenja odluke o apelaciji. Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3133/11 od 12. oktobra 2011. godine (dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) Ustavni sud je odbio zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.

2. Drugoapelant je 14. marta 2013. godine Ustavnom sudu dostavio punomoć kojom ovlašćuje svoju suprugu Čedomiru Kureš da ga umjesto advokata Žarka Bulića zastupa u daljnjem postupku pred Ustavnim sudom.

3. Prvoapelant je 14. oktobra 2013. godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje Rješenja Suda BiH broj S1 3 I 013216 13 I od 17. septembra 2013. godine do okončanja postupka podjele njegove bračne tečevine koji će biti pokrenut pred nadležnim Općinskim sudom u Sarajevu.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

4. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme preduzimanja navedenih radnji, od Suda BiH i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) zatraženo je 23. augusta 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju.

5. Sud BiH i Tužilaštvo BiH odgovorili su na apelaciju 7. odnosno 5. septembra 2013. godine.


III. Činjenično stanje

6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Prvostepenog vijeća Suda BiH broj X-K-07/481 od 23. novembra 2009. godine apelanti su proglašeni krivim zato što su u vrijeme i na način preciziran u izreci presude počinili krivično djelo porezne utaje iz člana 210. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07; u daljnjem tekstu: KZBiH), sve u vezi s članom 29. KZBiH (tačka I A izreke presude), zatim produženo krivično djelo porezne utaje iz člana 273. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04 i 18/05; u daljnjem tekstu: KZFBiH), sve u vezi s čl. 29. i 54. KZBiH (tačka I B izreke presude), te produženo krivično djelo zloupotrebe položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, sve u vezi s čl. 29. i 54. KZBiH (tačka II izreke presude). Istom presudom Prvostepeno vijeće apelantima je utvrdilo kaznu zatvora u trajanju od po jednu godinu za krivično djelo porezne utaje, kaznu zatvora u trajanju od po dvije godine za produženo krivično djelo porezne utaje, kaznu zatvora u trajanju od po tri godine za produženo krivično djelo zloupotrebe položaja ili ovlaštenja, te izreklo jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od po pet godina. Također, istom presudom Prvostepeno vijeće apelantima je izreklo mjeru sigurnosti zabrane vršenja poziva, djelatnosti ili dužnosti iz člana 73. KZBiH, kojom im se zabranjuje obavljanje rukovodećih dužnosti s ovlaštenjima upravljanja i raspolaganja novčanim sredstvima i imovinom, u trajanju od pet godina od pravosnažnosti presude, s tim da se vrijeme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u vrijeme trajanja te mjere sigurnosti. Istom presudom Prvostepeno vijeće oduzelo je od apelanata imovinsku korist pribavljenu počinjenjem produženog krivičnog djela zloupotrebe položaja ili ovlaštenja, i to iznos od 248.147,00 KM i 42.110,00 eura i obavezalo ih na naknadu troškova krivičnog postupka. Također, istom presudom Prvostepeno vijeće apelante je oslobodilo optužbe da su počinili produženo krivično djelo porezne utaje i produženo krivično djelo zloupotrebe položaja ili ovlaštenja za radnje precizirane u izreci presude, te obaveze naknade troškova krivičnog postupka u tom dijelu.

8. Prvostepeno vijeće je u obrazloženju presude navelo da je u toku dokaznog postupka u okviru dokaza Tužilaštva BiH saslušalo svjedoke koji su poimenično navedeni (devet svjedoka), kao i vještake finansijske struke Kerimu Prašljivić i grafološke struke Esada Bilića. Također, u sudski spis uvrštena je obimna materijalna dokumentacija Tužilaštva BiH (precizirana na str. 51˗113. presude), odnosno uvršteni su registratori koji se (po godinama) odnose na finansijsku dokumentaciju Nogometnog saveza BiH (u daljnjem tekstu: NSBiH), tj. na veliki broj računa, naloga blagajni, dnevnika blagajne, specifikacija plaća i sl. Prvostepeno vijeće je istaklo da je, s obzirom na činjenicu da bi za iznošenje svakog pojedinog dokumenta bio potreban duži period, a vodeći se principom ekonomičnosti i efikasnosti krivičnog postupka i uz prethodnu saglasnost stranaka i branioca, uvrstilo u spis materijalnu dokumentaciju na opisani način. Dalje je navedeno da je odbrana apelanata izvela svoje dokaze, i to saslušanjem svjedoka poimenično navedenih (60 svjedoka), zatim saslušanjem vještaka finansijske struke Abida Hodžića i saslušanjem drugoapelanta kao svjedoka. Osim toga, odbrana apelanata je predočila materijalne dokumente (koji su precizirani na str. 114˗116. presude).

9. Prvostepeno vijeće je, odlučujući o prethodnim procesnim prigovorima odbrane apelanata, navelo da je odbrana apelanata ostala pri prijedlogu za saslušanje svjedoka Almira

Kulenovića, Nedima Halilovića, Sergeja Barbareza, Saše Papca, Dragana Blatnjaka i Marija Miškovića, koje je namjeravala saslušati kao i većinu od već saslušanih 60 svjedoka na okolnosti prijema novca od NSBiH, te na okolnost da li im je NSBiH ostao dužan isplatiti novac. Prvostepeno vijeće je istaklo da je u više navrata dostavljalo pozive navedenim svjedocima, ali da se oni zbog profesionalnih angažmana u inostranstvu nisu mogli odazivati pozivu suda i pristupiti na sud. S obzirom na to da Tužilaštvo BiH nije osporavalo činjenicu da su nogometaši primali naknade i nagrade koje su im pripadale, Prvostepeno vijeće je odbilo prijedlog za saslušanje predloženih svjedoka zbog relevantnosti i ekonomičnosti postupka, čije bi se trajanje insistiranjem na saslušanju tih svjedoka produžilo za neizvjestan period.

10. U obrazloženju presude Prvostepeno vijeće je istaklo da je, prije nego što se upustilo u analizu dokaza kojima se rukovodilo prilikom donošenja svoje odluke, utvrdilo činjenice koje su bitne za utvrđivanje pravnog položaja i statusa NSBiH, postojanja svojstva odgovornog lica kod apelanata, te karakteristika njihovog službenog položaja i obima njihovih ovlaštenja. Prvostepeno vijeće je utvrdilo da iz dokaza Tužilaštva BiH proizlazi da je Federalno ministarstvo pravde 22. marta 1999. godine pod navedenim brojem donijelo rješenje kojim je NSBiH upisan u registar udruženja građana, dok je Federalni zavod za statistiku 1. februara 2001. godine izdao obavještenje kojim je NSBiH razvrstan pod šifrom djelatnosti – ostale sportske aktivnosti. Dalje je navedeno da nastojanje odbrane apelanata da status NSBiH kao udruženja građana prikaže na način da kao takav nije privredni subjekt, odnosno pravno lice u smislu Zakona o računovodstvu, Prvostepeno vijeće smatra neosnovanim i bez značaja za primjenu relevantnih zakonskih propisa. Navedeno je da je nesporno da je NSBiH u okviru svoje djelatnosti pružao određene usluge na tržištu, kao što su usluge reklamiranja, te prodavao prava na televizijske prijenose utakmica reprezentacije BiH, prodaju ulaznica za utakmice i obavljao druge aktivnosti koje su rezultirale stjecanjem određenih prihoda na tržištu roba i usluga. Stoga je Prvostepeno vijeće zaključilo da poslovanje NSBiH, pogotovo u segmentu navedenih komercijalnih aktivnosti, podliježe svim obavezama predviđenim u poreznom zakonodavstvu i propisima koji reguliraju način vođenja knjigovodstvenih, računovodstvenih i blagajničkih poslova. Dalje je na osnovu normativnih akata NSBiH nespornim utvrđeno da je prvoapelant u periodu od 1. januara 2001. godine i nadalje tokom vremena koje je obuhvaćeno optužnicom obavljao dužnost generalnog sekretara NSBiH i da je bio odgovoran za zakonito obavljanje poslova u Sekretarijatu NSBiH. Također, na osnovu navedenih normativnih akata NSBiH nespornim je utvrđeno da je drugoapelant u inkriminirano vrijeme obavljao poslove sekretara za ekonomsko-finansijsko poslovanje NSBiH, što uključuje odgovornost za ažurno i zakonito finansijsko poslovanje NSBiH. Na osnovu navedenih dokaza koje je Vijeće smatralo pouzdanim i relevantnim, a koje odbrana apelanata nije ni na koji način osporila, Prvostepeno vijeće je utvrdilo status NSBiH kao udruženja građana – sportske organizacije koja okuplja sve nogometne asocijacije i klubove na nivou BiH i status apelanata kao odgovornih lica u pravnom licu sa precizno određenim obimom ovlaštenja i odgovornosti, u smislu člana 2. stav 6. i čl. 383. i 273. KZFBiH. Prvostepeno vijeće je navelo da iz zakonske formulacije člana 210. KZBiH proizlazi da je učinilac krivičnog djela porezne utaje lice koje ne da zahtijevane podatke odnosno koje da lažne podatke o svojim stečenim oporezivim prihodima, što znači da radnja neplaćanja odnosno neobračunavanja poreznih obaveza nije radnja izvršenja tog krivičnog djela, zbog čega se Prvostepeno vijeće baziralo isključivo na radnju davanja lažnih podataka, odnosno neprijavljivanja poreznih obaveza kao


relevantnu za konkretnu inkriminaciju. Prvostepeno vijeće je istaklo da je, nakon što je oba nalaza sudskih vještaka finansijske struke podvrglo kritičkom sučeljavanju sa brojnim materijalnim dokazima i iskazima svjedoka, te relevantnim blanketnim propisima, utvrdilo da ti nalazi imaju određene nedostatke u toj mjeri da se nijedan od njih ne može u cijelosti i bezrezervno prihvatiti. Stoga je Prvostepeno vijeće svoje uvjerenje o krivici apelanata za krivično djelo porezne utaje zasnivalo uglavnom na materijalnim dokazima koje je Tužilaštvo BiH uložilo u sudski spis, i to prije svega na dopisu Kantonalnog poreznog ureda Sarajevo – Ispostava Stari Grad – od 6. novembra 2006. godine, uz koji su dostavljeni i određeni prilozi. Iz navedenog dopisa je vidljivo da NSBiH u periodu od 2001. do 2006. godine nije dostavljao mjesečne PP-M1-1 obrasce na osnovu kojih se porezna obaveza inače prijavljuje, a da je konačne obrasce kojima se prijavljuje ukupna porezna obaveza za kalendarsku godinu dostavio samo za 2001. godinu, da je za 2002. godinu dostavio prazan neispunjen obrazac, a za period od 2003. do 2005. godine nije uopće dostavljen propisan obrazac sa poreznom prijavom. Dalje je utvrđeno da je navedeni dokaz potkrijepljen i nalazom vještaka optužbe, koji je Prvostepeno vijeće ocijenilo stručnim i relevantnim, u kojem je prezentiran detaljan pregled oporezivih prihoda i obračun poreza kako je precizirano u presudi (str. 124. i 125).

11. Obrazlažući dio presude kojom su apelanti proglašeni krivim, Prvostepeno vijeće je navelo da činjenica da je u inkriminiranom periodu prvoapelant obavljao poslove generalnog sekretara NSBiH, a drugoapelant poslove sekretara za ekonomsko-finansijsko poslovanje NSBiH, te da provedeni dokazi, između ostalih, nalazi i mišljenja finansijskih vještačenja, računi i nalozi za isplatu, te iskazi svjedoka i vještaka, nedvojbeno potvrđuju da su apelanti počinili navedena krivična djela. Naime, na osnovu navedenih dokaza utvrđeno je da su apelanti izbjegli platiti doprinose i poreze propisane zakonodavstvom u BiH (u presudi precizirano koji iznosi i za koji period), čime su oštetili budžete u BiH, te na taj način počinili krivično djelo porezne utaje. Obrazlažući zbog čega su apelanti počinili produženo krivično djelo porezne utaje, Prvostepeno vijeće je istaklo da je postojala istovrsnost radnji izvršenja, zatim isti pasivni subjekt, isto stanje odnosno ovlaštenje, kontinuitet počinjenih radnji porezne utaje u više uzastopnih godina i druge okolnosti. Kako je dalje navedeno, da su apelanti počinili krivično djelo zloupotrebe položaja ili ovlaštenja slijedi iz činjenica da su oni imali apsolutnu kontrolu nad svim novčanim transakcijama, kako žiralnim tako i prilivom i isplatom gotovog novca putem devizne blagajne i blagajne za KM, te da su iskorištavanjem svog službenog položaja i ovlaštenja nezakonito isplaćivali gotov novac pribavljajući sebi korist.

12. Odlučujući o žalbama optužbe i apelanata, Apelaciono vijeće Suda BiH donijelo je Presudu broj X-KŽ-07/481 od 26. maja 2011. godine, kojom je žalbu optužbe odbilo kao neosnovanu, a žalbe apelanata djelimično uvažilo, te preinačilo prvostepenu presudu u pogledu pravne ocjene djela iz tačaka I A i I B i odluke o kazni, na taj način da se radnje iz tačaka I A i I B izreke osporene presude pravno kvalificiraju kao produženo krivično djelo porezne utaje iz člana 210. stav 2. KZBiH u vezi s čl. 29. i 54. KZBiH, te s tim u vezi utvrdilo kazne zatvora u trajanju od po dvije godine, a zatim, uzimajući u obzir utvrđene kazne zatvora u trajanju od po tri godine za produženo krivično djelo zloupotrebe položaja ili ovlaštenja, osudilo apelante na jedinstvene kazne zatvora u trajanju od po četiri godine. Apelaciono vijeće je u ostalom dijelu potvrdilo prvostepenu presudu.

13. U obrazloženju presude Apelaciono vijeće je navelo da je 26. maja 2011. godine, u smislu člana 304. Zakona o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

ZKPBiH), održalo javnu sjednicu kojoj su prisustvovali Tužilaštvo BiH, apelanti i njihov branilac.

14. Očitujući se o prijedlogu odbrane apelanata za ulaganje novog dokaza, akta Porezne uprave FBiH, Apelaciono vijeće je istaklo da se, u smislu člana 295. stav 4. ZKPBiH, u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i dokazi, a kako nije dokazano da se taj dokaz nije mogao pribaviti tokom prvostepenog postupka, to je odbilo prijedlog odbrane. Shodno navedenoj zakonskoj odredbi, Apelaciono vijeće je utvrdilo da se u konkretnom slučaju radilo o odgovoru na upit koji je dala Porezna uprava FBiH, to jest institucija koja je nesumnjivo bila dostupna odbrani u toku cijelog prvostepenog postupka koji je trajao više od jednu godinu i šest mjeseci, pa nije postojala ni prostorna niti vremenska ograničenost koja bi odbranu spriječila u namjeri da pribavi sporni dokaz. Dalje je utvrđeno da je prvostepena presuda donesena 23. novembra 2009. godine, a odbrana je upit za dostavljanje podataka Porezne uprave FBiH dostavila tek 12. novembra 2010. godine, dakle nakon gotovo godinu dana od donošenja prvostepene presude. Štaviše, i da je ispunjen navedeni uvjet, Apelaciono vijeće je utvrdilo da predloženi dokaz sadržajno ne upućuje na nove činjenice ili okolnosti koje ranije nisu bile poznate, a koje bi utjecale na donošenje pravilne odluke Prvostepenog vijeća. U odnosu na žalbene prigovore apelanata da je nadležna porezna uprava bila dužna podnijeti spornu poreznu prijavu u ime NSBiH, Apelaciono vijeće je zaključilo da ta činjenica nije odlučna za razrješenje predmetne krivičnopravne stvari, s obzirom na to da ne oslobađa apelante obaveze preduzimanja te radnje.

15. Vezano za žalbene navode apelanata da je sud odbio saslušanje predloženih svjedoka, zbog čega im je povrijeđeno pravo na izvođenje dokaza i jednakost pred sudom, Apelaciono vijeće je istaklo da su ti svjedoci trebali biti saslušani na okolnosti o kojima je već ranije saslušan veći broj svjedoka, a kako je odredbama člana 263. stav 2. ZKPBiH propisano da sudija odnosno predsjednik vijeća može odbiti izvođenje predloženih dokaza ako nemaju značaj za predmet ili su nepotrebni, to je pravilna odluka prvostepenog suda koji je odbio izvođenje tih dokaza. Činjenica da je Prvostepeno vijeće prvobitno prihvatilo saslušanje navedenih svjedoka, pa naknadno odbilo prijedlog za njihovo saslušanje, kako je utvrdilo Apelaciono vijeće, ne utječe na pravilnost odluke Prvostepenog vijeća. Odgovarajući na žalbene navode da se osuđujući dio presude zasniva isključivo na nalazu i mišljenju finansijskog vještačenja optužbe, Apelaciono vijeće je navelo da ti navodi nisu osnovani, jer je prvostepeni sud ocijenio svaki dokaz pojedinačno, na način da je prvo imenovao svaki dokaz, iznio sadržaj tog dokaza, te obrazložio svoj zaključak u pogledu vjerodostojnosti i ocjene tog dokaza.

16. U odnosu na žalbene navode u vezi s primjenom materijalnog zakona, Apelaciono vijeće je istaklo da je odbrana apelanata navela povredu Krivičnog zakona koja je prouzrokovana primjenom odredbi o stjecaju krivičnog djela porezne utaje iz člana 210. KZBiH i istog krivičnog djela iz člana 273. stav 2. KZFBiH, kao i povredu zbog primjene KZFBiH iz 2003. godine na radnje apelanata koje su izvršene prije stupanja na snagu tog zakona. Apelaciono vijeće je utvrdilo da su žalbeni navodi osnovani u dijelu u kojem se prigovara na primjenu odredaba o stjecaju, jer je trebalo primijeniti odredbe o produženom krivičnom djelu. Konstrukcija produženog krivičnog djela u konkretnom slučaju, bez obzira na to što se radi o krivičnim djelima porezne utaje propisanim različitim krivičnim zakonodavstvima u BiH, prema stanovištu Apelacionog vijeća, osnovana je jer je to opravdano uz postojanje drugih potrebnih ujedinjavajućih elemenata, u kontekstu ocjene cjelokupne djelatnosti apelanata. Apelaciono vijeće je zaključilo da je u konkretnom slučaju sasvim jasno da se radi o produženom krivičnom djelu porezne utaje, a primjena odredaba o


produženom krivičnom djelu povoljnija je za apelante od odredaba o stjecaju, tako da je radi pravilne primjene prava u tom dijelu preinačilo prvostepenu presudu, a s tim u vezi i odluku o krivičnopravnoj sankciji. U odnosu na žalbene navode apelanata da je primijenjen KZFBiH na radnje koje su izvršene prije stupanja na snagu tog zakona, i to u odnosu na krivično djelo zloupotrebe položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, Apelaciono vijeće je istaklo da se kod konstrukcije produženog krivičnog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav tog djela. Kako je posljednja radnja krivičnog djela, što je vidljivo iz materijalne dokumentacije uložene u spis predmeta, nesumnjivo izvršena nakon stupanja na snagu KZFBiH (stupio na snagu 1. augusta 2003. godine), Apelaciono vijeće je zaključilo da je valjan i opravdan zaključak Prvostepenog vijeća o primjeni tog Krivičnog zakona u konkretnom slučaju.

17. Odgovarajući na žalbene navode da apelanti nisu mogli imati svojstvo službenog ili odgovornog lica u pravnom licu koje ima status udruženja građana, što je bitno radi utvrđenja postojanja krivičnog djela iz člana 383. KZFBiH, Apelaciono vijeće je navelo da apelanti paušalno prigovaraju, odnosno da ne nude dokaze zašto oni u okviru NSBiH ne mogu imati svojstvo službenog ili odgovornog lica, a osim toga prvostepeni sud se detaljno bavio pitanjem statusa NSBiH, odnosno utvrđivanja svojstva apelanata kao odgovornih lica i jasno naveo akte i propise (str. 122. i 123) iz kojih proizlazi ne samo svojstvo apelanata kao odgovornih lica u NSBiH nego i njihove obaveze i odgovornosti u skladu s propisima koji su u inkriminiranom periodu bili na snazi.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

18. Apelanti smatraju da su im osporenim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i, kako apelanti navode, čl. 6. st. 1. i 2. tačke c. i d. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na kažnjavanje samo na osnovu zakona iz člana 7. Evropske konvencije. Apelanti ističu da im drugostepenom presudom nije prihvaćen predloženi dokaz, akt nadležnog organa Porezne uprave FBiH, koji je odbrana pribavila nakon izjavljivanja žalbe, a činjenica da je taj dokaz zatražen nakon donošenja prvostepene presude ne opravdava neprihvatanje tog dokaza, jer je taj dokaz dobio na relevantnosti tek nakon donošenja presude i njenog osuđujućeg dijela, zbog čega im je povrijeđeno pravo na odbranu, odnosno pravo optuženog da iznese sve dokaze koji mu idu u korist, kao i princip jednakosti u postupanju u krivičnom postupku. Apelanti navode da je predloženo saslušanje više svjedoka, koji se nisu odazvali, međutim, sud nije koristio proceduralne sankcije zbog neodazivanja na poziv suda, čime im je povrijeđeno i pravo na izvođenje dokaza pred sudom. Također, apelanti smatraju da im je povrijeđeno pravo na pravično suđenje jer redovni sudovi nisu pravilno ocijenili nalaz vještaka odbrane smatrajući ga pristranim, prema kojem (uz stručnu analizu propisa o porezu na promet usluga) NSBiH u inkriminiranom periodu nije bio porezni obveznik poreza na promet usluga. Apelanti ističu da su proglašeni krivim za radnje koje ne predstavljaju niti imaju obilježje krivičnog djela prema KZBiH, zbog čega su osporenim presudama povrijeđene odredbe člana 7. Evropske konvencije. Naime, apelanti ističu da je u osporenim presudama utvrđeno da su apelanti počinili krivično djelo iz člana 210. KZBiH jer su uskratili podnošenje zahtijevanih podataka NSBiH i da je to učinjeno u namjeri da NSBiH izbjegne plaćanje poreza. Dakle, u navedenoj radnji, prema mišljenju apelanata, ne postoji izbjegavanje plaćanja njihovih ličnih oporezivih prihoda, što je, prema citiranoj dispoziciji zakonskih obilježja djela iz

člana 210. KZBiH, bitno i konstitutivno obilježje tog krivičnog djela. Apelanti navode da u odnosu na krivičnopravne radnje koje su im stavljene na teret, a koje su izvršene u 2001, 2002. i djelimično u 2003. godini, nema osnova za postojanje krivičnog djela porezne utaje iz člana 210. KZBiH, budući da je taj zakon stupio na snagu tek 1. marta 2003. godine, odnosno zakon je retroaktivno primijenjen, što je nedopustivo. Apelanti navode da oni nisu imali svojstvo službenih ni odgovornih lica u Federaciji BiH, što je bitno obilježje krivičnog djela zloupotrebe položaja ili ovlaštenja iz člana 383. KZFBiH, jer je NSBiH registriran kao udruženje, a ne bilo kakav organ Federacije BiH, zbog čega im je također povrijeđeno pravo iz člana 7. Evropske konvencije, a implicitno i odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

b) Odgovor na apelaciju

19. Sud BiH se u iscrpnom odgovoru na apelaciju dodatno osvrnuo na prigovore koje su apelanti istakli u apelaciji, ukazujući na to da su identične prigovore apelanti već isticali u žalbi, te da se o njima Apelaciono vijeće dovoljno jasno i precizno izjasnilo u obrazloženju presude. Sud BiH je na kraju zaključio da su osporene presude pravilne i zakonite, predloživši da se apelacija odbije kao neosnovana.

20. Tužilaštvo BiH je u odgovoru na apelaciju navelo da su apelanti na paušalan i neargumentiran način istakli da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo iz čl. 6. i 7. Evropske konvencije. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.

V. Relevantni propisi

21. U Krivičnom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) relevantne odredbe glase:

Član 54. Produženo krivično djelo

(1) Odredbe ovog zakona o sticaju krivičnih djela neće se primijeniti kada učinilac učini produženo krivično djelo.

(2) Produženo krivično djelo je učinjeno kad je učinilac s umišljajem učinio više istih ili istovrsnih krivičnih djela koja s obzirom na način učinjenja, njihovu vremensku povezanost i druge stvarne okolnosti koje ih povezuju čine jedinstvenu cjelinu.

(3) Kada se radi o produženom krivičnom djelu istih zakonskih obilježja, sud će izabrati vrstu i mjeru kazne koja je propisana za to krivično djelo. Ako se radi o istovrsnim krivičnim djelima, sud će izabrati vrstu i mjeru kazne koja je propisana za najteže od tih djela.

Član 210. st. 1. i 2. Porezna utaja

(1) Ko izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom Bosne i Hercegovine ili doprinosa socijalnog osiguranja, ne dajući zahtijevane podatke ili dajući lažne podatke o svojim stečenim oporezivim prihodima ili o drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje iznosa ovakvih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi iznos od 10.000 KM,

kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

(2) Ko učini krivično djelo iz stava 1. ovog člana, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 50.000 KM,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina. 22. U Krivičnom zakonu Federacije BiH ("Službene

novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04 i 18/05) relevantne odredbe glase:

Član 2. stav 6. (6) Odgovorna osoba je osoba u privrednom društvu ili u

drugoj pravnoj osobi kojoj je s obzirom na njenu dužnost ili na osnovu posebne ovlasti povjeren određeni krug poslova koji se odnose na primjenu zakona ili propisa donesenih na osnovu zakona, ili općeg akta privrednog društva ili druge pravne osobe


u upravljanju i rukovanju imovinom, ili se odnose na rukovođenje proizvodnjom ili nekom drugom privrednom djelatnošću ili na nadzor nad njima. Odgovornom osobom smatra se i službena osoba u smislu stava 3. ovog člana kad su u pitanju radnje čijim je učiniteljem označena odgovorna osoba, a nisu propisane kao krivično djelo odredbama glave o krivičnim djelima protiv službene i druge odgovorne funkcije ili odredbama o krivičnim djelima čiji je učinitelj službena osoba propisanima u nekoj drugoj glavi ovog zakona ili drugim zakonom Federacije ili kantona.

Član 273. st. 1. i 2. Porezna utaja

(1) Ko za sebe ili drugog izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom u Federaciji ili doprinosa socijalnog osiguranja propisanih u Federaciji, ne dajući zahtijevane podatke ili dajući lažne podatke o svom stečenom oporezivom prihodu ili o drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje iznosa takvih obveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 10.000 KM,


(2) Ko učini krivično djelo iz stava 1. ovog člana, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 50.000 KM,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

Član 383. st. 1. i 3. Zloupotreba položaja ili ovlašćenja

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (3) Ako je krivičnim djelom iz stava 1. ovog člana

pribavljena imovinska korist koja prelazi 50.000 KM, učinitelj će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine. 23. U Krivičnom zakonu Federacije BiH ("Službene

novine FBiH" broj 43/98) relevantne odredbe glase:

Član 272. Porezna utaja

(1) Ko u namjeri da on ili ko drugi izbjegne potpuno ili djelimično plaćanje poreza, doprinosa socijalnog osiguranja ili drugih propisanih doprinosa, daje lažne podatke o svojim zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili o drugim činjenicama koje su od utjecaja na utvrđivanje iznosa ovakvih obaveza ili ko u istoj namjeri u slučaju obavezne prijave ne prijavi zakonito stečeni prihod odnosno predmet ili druge činjenice koje su od utjecaja na utvrđivanje ovakvih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 1.000 KM, kaznit će se zatvorom do tri godine i novčanom kaznom.

(2) Ako je iznos obaveze iz stava 1. ovog člana, čije se plaćanje izbjegava veći od 5.000 KM, učinitelj će se kazniti zatvorom od šest mjeseci do pet godina i novčanom kaznom.

Član 358. Zloupotreba položaja ili ovlasti

(1) Službena ili odgovorna osoba koja iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog, kaznit će se zatvorom od šest mjeseci do pet godina.

(2) Ako je djelom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 3.000 KM, učinitelj će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina.

(3) Ako je djelom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 10.000 KM, učinitelj će se kazniti zatvorom najmanje tri godine.

24. Zakon o krivičnom postupku BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 i 93/09) u relevantnom dijelu glasi:

Član 14. Jednakost u postupanju

(1) Sud je dužan da stranke i branioca tretira na jednak način i da svakoj od strana pruži jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretresu.

(2) Sud, Tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist.

Član 15. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, Tužitelja i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 263. stav 2. Pravo Suda da ne dopusti pitanje ili dokaz

(2) Ako sudija, odnosno predsjednik vijeća zaključi da okolnosti koje stranka i branitelj želi da dokaže nemaju značaja za predmet ili da je ponuđeni dokaz nepotreban, odbit će izvođenje takvog dokaza.

Član 295. stav 4. Sadržaj žalbe i otklanjanje nedostataka žalbe

(4) U žalbi se mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi koji i pored dužne pažnje i opreza nisu mogli biti predstavljeni na glavnom pretresu. Žalitelj je dužan navesti razloge zašto ih ranije nije iznio. Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan navesti dokaze kojima bi se te činjenice imale dokazati, a pozivajući se na nove dokaze – dužan je navesti činjenice koje pomoću tih dokaza želi dokazati.

Član 314. stav 1. Preinačenje prvostepene presude

(1) Vijeće apelacionog odjeljenja će, uvažavajući žalbu, presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da su odlučne činjenice u prvostepenoj presudi pravilno utvrđene i da se, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, po pravilnoj primjeni zakona, ima donijeti drukčija presuda, a prema stanju stvari i u slučaju povrede iz člana 297. stav 1. tačka f) g) i j) ovog zakona.

VI. Dopustivost

25. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

26. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

27. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KŽ-07/481 od 26. maja 2011. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Osporenu presudu apelanti su primili 28. jula 2011. godine. Apelacija je podnesena 5. augusta 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav


(1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je apelacija očigledno (prima facie) neosnovana.

28. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

29. Apelanti osporavaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. tačke c) i d) Evropske konvencije, te pravo iz člana 7. Evropske konvencije.

30. Ustavni sud, međutim, s obzirom na sadržaj apelacionih navoda i njihovu kontradiktornost sa sadržajem relevantnih odredbi Evropske konvencije na koje su se apelanti formalno pozvali, zaključuje da apelanti ukazuju na kršenje člana 6. st. 1. i 3. tačka d) i člana 7. stav 1. Evropske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

31. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

32. Član 6. st. 1. i 3.d) Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

d. da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uvjetima koji važe za svjedoka optužbe;

33. U konkretnom slučaju postupak se odnosi na utvrđivanje osnovanosti krivične optužbe protiv apelanata, pa su član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. Evropske konvencije primjenjivi. Stoga, Ustavni sud mora preispitati da li je postupak pred redovnim sudovima bio pravičan onako kako zahtijevaju navedene odredbe.

34. Ustavni sud zapaža da apelanti kršenje prava na pravično suđenje vide u tome što nije prihvaćen dokaz koji je njihova odbrana pribavila nakon izjavljivanja žalbe, što je odbijen prijedlog odbrane da se saslušaju određeni svjedoci, te što je pogrešno ocijenjen nalaz vještaka njihove odbrane, zbog čega im je povrijeđeno pravo na odbranu i jednakost strana pred sudom.

35. U vezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća na to da opća garancija pravičnog suđenja iz stava 1. člana 6. Evropske konvencije ima elemente koji dopunjuju garancije utvrđene stavom 3. člana 6. Evropske konvencije (vidi Evropski sud, Artico protiv Italije, A 37 [1980]). Kada se radi o slučaju koji potpada pod neku od specifičnih garancija ustanovljenih stavom 3. člana 6. Evropske konvencije, on može biti razmatran ili samo u okviru tih garancija (vidi Evropski sud, Luedicke protiv FRG, A 29 [1978]; EHRR 149) ili u vezi sa stavom 1. člana 6. Evropske konvencije (vidi Evropski sud, Benham protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 1996-III; 22 EHRR 293 GC). Međutim, ukoliko se aplikacija suštinski odnosi na tvrdnju da je postupak u cjelini, uključujući i žalbeni postupak, bio nepravičan i da je kao osnovni razlog istaknuta proizvoljna ocjena dokaza, kao što je u konkretnom slučaju, navodi se ispituju u smislu stava 1. člana 6.

Evropske konvencije. S obzirom na to, Ustavni sud će navode koji pokreću pitanje garancija iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije ispitati u vezi sa specifičnim garancijama iz stava 3. tačka d) istog člana Evropske konvencije.

36. U konkretnom slučaju, Ustavni sud naglašava da član 6. Evropske konvencije ne garantira pravo da svi dokazni prijedlozi budu prihvaćeni, niti zahtijeva da se slijede bilo kakva određena pravila u ocjenjivanju dokaza (član 15. ZKPBiH). Ustavni sud ukazuje na to da je sud dužan ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima, pa onda na osnovu takve, brižljive ocjene izvesti zaključak o tome da li je neka činjenica dokazana (član 281. stav 2. ZKPBiH), prema principu slobodne ocjene dokaza. Slobodna ocjena dokaza, međutim, zahtijeva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu i izvođenje zaključaka o dokazanosti određene činjenice (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30. novembra 2004. godine; i Evropski sud, Doorson protiv Holandije, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, stav 78).

37. U vezi s navodima apelanata koji se tiču neprihvatanja dokaza odbrane i kršenja principa ravnopravnosti iz člana 6. stav 3. tačka d) Evropske konvencije, Ustavni sud podsjeća na to da je ravnopravnost stranaka jedan od važnih aspekata prava na pravično suđenje. To, naime, znači da optuženi u krivičnom postupku treba da ima ista prava kao i ovlašteni tužilac. Drugi važan princip koji je blisko vezan za to pravo jeste da postupak mora da bude u skladu s principom kontradiktornosti, što znači da optuženi mora imati informacije o svim navodima i dokazima koje je iznio tužilac, mogućnost da odgovori na iznesene navode, da iznese druge dokaze u korist svoje odbrane i konačno mora imati mogućnost da lično prisustvuje suđenju. Institucije Evropske konvencije usvojile su stav da domaći sudovi uživaju diskreciono ovlaštenje da sami odluče da saslušaju svjedoke za koje smatraju da će im pomoći u utvrđivanju istine, odnosno da ocijene da li je neophodno da se pozovu predloženi svjedoci ili provedu drugi predloženi dokazi, pazeći da se ne naruše smisao i cilj prava na pravično suđenje koji obavezuju da se suđenje odvija pod jednakim uvjetima i uz jednakost oružja.

38. U kontekstu navedenog, Ustavni sud zapaža da je u odnosu na prijedlog odbrane apelanata za ulaganje novog dokaza, akta Porezne uprave FBiH, Apelaciono vijeće detaljno navelo razloge zašto nije prihvatilo predloženi dokaz, pozivajući se pri tome na relevantne odredbe ZKPBiH. Ustavni sud također zapaža da je Apelaciono vijeće imalo u vidu i sadržaj predloženog dokaza, te zaključilo da on ne upućuje na nove činjenice ili okolnosti koje ranije nisu bile poznate, a koje bi utjecale na donošenje drugačije prvostepene odluke. Imajući u vidu činjenice konkretnog predmeta, te odredbe ZKPBiH na kojima je Sud BiH u ovom dijelu zasnovao svoju odluku, Ustavni sud smatra da razlozi i obrazloženje koje je dalo Apelaciono vijeće u vezi s ulaganjem predloženog novog dokaza nisu proizvoljni.

39. U odnosu na navode apelanata da redovni sudovi nisu pravilno ocijenili dokaz vještaka njihove odbrane, Ustavni sud zapaža da u krivičnom postupku nije izostala sveobuhvatna analiza svih izvedenih dokaza, pa tako i nalaza i mišljenja vještaka kojeg je predložila odbrana apelanata, odnosno da je prvostepeni sud u svojoj presudi u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključaka da su apelanti počinili krivična djela za koja su proglašeni krivima. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da je prvostepeni sud proveo veoma opsežan dokazni postupak u kojem je saslušan veliki broj svjedoka koje su predložili Tužilaštvo BiH i odbrana i izvršen uvid u opsežnu materijalnu dokumentaciju. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud za svaki dokaz koji je prihvatio, kao i onaj koji


nije prihvatio, naveo jasne i precizne razloge zašto dokazi odbrane nisu mogli bitno utjecati na zaključke do kojih je došao prvostepeni sud na osnovu dokaza koje je detaljno analizirao i čiju je ocjenu dao u obrazloženju svoje odluke. Stoga, Ustavni sud smatra da je u krivičnom postupku, u smislu garancija člana 6. Evropske konvencije, data razumna mogućnost i Tužilaštvu BiH i odbrani da iznesu dokaznu građu. Apelanti su u toku čitavog postupka imali branioca advokata koji se koristio mogućnostima da iznese komentare na predočene materijalne dokaze i izjave svjedoka, kao i da osporava navode Tužilaštva BiH, što je u postupku i činio. U kontekstu navedenog, Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazivalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primijenjeni na štetu apelanata, niti ima elemenata koji bi ukazivali na to da je redovni sud zloupotrijebio dokazni postupak. Zaključke prvostepenog suda u cijelosti je prihvatilo Apelaciono vijeće, kako u pogledu ocjene dokaza tako i utvrđenog činjeničnog stanja (prvostepena presuda je preinačena u pogledu pravne kvalifikacije djela porezne utaje i odluke o kazni), a iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da su svi žalbeni razlozi (koji se ponavljaju u apelaciji) detaljno razmotreni i obrazloženi. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra da navodima apelanata o proizvoljnoj ocjeni dokaza i u vezi s tim proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, kršenju principa ravnopravnosti i jednakosti u postupanju nije dovedeno u pitanje poštivanje garancija iz člana 6. st. 1. i 3. tačka d) Evropske konvencije.

40. U vezi s navodima apelanata da im nije omogućeno da pod jednakim uvjetima kao i Tužilaštvo BiH predlože i ispitaju svjedoke odbrane, Ustavni sud ukazuje na to da je pravo optuženog da poziva i ispita svjedoke usko povezano s pravom na ravnopravnost strana u postupku. U vezi s tim, Ustavni sud naglašava da je, prema pravnoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, opći princip da optuženim licima mora biti dopušteno da pozivaju i ispitaju bilo kojeg svjedoka čije svjedočenje smatraju relevantnim za svoj predmet, kao i da ispitaju svakog svjedoka kojeg pozove ili na čije se svjedočenje oslanja tužilaštvo. Međutim, to ne znači da optuženi ima apsolutno pravo da poziva svjedoke ili pravo da prisili domaće sudove da saslušaju nekog određenog svjedoka. Domaći zakoni mogu propisati uvjete za prihvatanje svjedoka i sud može odbiti da pozove nekog svjedoka ako smatra da njegovo svjedočenje nije relevantno za razrješenje konkretnog slučaja. Stoga apelant mora dokazati da je odbijanje da se određeni svjedoci saslušaju bilo štetno za njega. Osim toga, svi dokazi moraju biti izvedeni na glavnom pretresu sa mogućnošću iznošenja kontraargumenata (vidi, između ostalog, Evropski sud, Harutyunyan protiv Armenije, djelimična odluka o dopustivosti od 5. jula 2005. godine, aplikacija broj 36549/03; i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 215/05 od 12. aprila 2006. godine, tačka 62, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 68/06).

41. Imajući u vidu standarde prava na odbranu u vezi s pravom na ravnopravnost strana u postupku, Ustavni sud zapaža da su apelanti imali i koristili mogućnost predlaganja i ispitivanja vlastitih svjedoka, kao i unakrsnog ispitivanja svjedoka optužbe. Također, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi ocijenili da su izjave svjedoka za koje apelanti i u apelaciji insistiraju da su trebali biti saslušani irelevantne za razrješenje konkretne krivičnopravne stvari, jer su ti svjedoci trebali biti saslušani na okolnosti o kojima je već ranije saslušan veći broj svjedoka, a Tužilaštvo BiH nije osporavalo činjenicu da su navedeni svjedoci, kao i drugi nogometaši, primali naknade i nagrade koje su im pripadale, pri tome se pozivajući na član 263. stav 2. ZKPBiH. Ustavni sud smatra da je takvu ocjenu Apelaciono vijeće obrazložilo detaljno i na način koji se ne može ocijeniti

proizvoljnim. Time su redovni sudovi proveli svoju obavezu garantiranu članom 6. stav 3.d) Evropske konvencije, koja, u smislu prakse Evropskog suda, zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne provede predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao.

42. Imajući u vidu sve navedeno, a naročito obrazloženja osporenih presuda, nasuprot tvrdnjama apelanata, Ustavni sud smatra da iz osporenih presuda ne proizlazi proizvoljnost redovnih sudova u bilo kojem segmentu prava na pravično suđenje koje su apelanti naveli, te zaključuje da u konkretnom slučaju osporenim presudama redovnih sudova nisu povrijeđena prava apelanata iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, konkretnije člana 6. st. 1. i 3. tačka d) Evropske konvencije.

Kažnjavanje samo na osnovu zakona

43. Apelanti tvrde da im je povrijeđeno pravo iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije, te ističu da su proglašeni krivim i osuđeni za krivična djela koja prema nacionalnom pravu i nisu krivična djela, kao i zbog toga što KZBiH, koji je stupio na snagu 1. marta 2003. godine, nije mogao biti retroaktivno primijenjen na radnje izvršenja porezne utaje prije tog datuma.

44. Član 7. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično djelo nastalo

činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

45. Ustavni sud podsjeća na to da član 7. stav 1. Evropske konvencije sadrži princip legaliteta u izricanju krivičnih kazni, dakle niko ne smije biti osuđen za krivično djelo ako ono u vrijeme kada je izvršeno zakonom ili međunarodnim pravom nije predviđeno kao krivično djelo (nullum crimen, nulla poena sine lege). Iz principa legaliteta proizlazi i zabrana ekstenzivnog tumačenja normi krivičnog materijalnog prava, te naročito njihovo tumačenje per analogiam. Sljedeći princip koji sadrži član 7. stav 1. Evropske konvencije jeste zabrana retroaktivnog djelovanja materijalnih krivičnih zakona. Naime, nikome se ne može suditi za radnju ili propuštanje koje nije bilo zakonom predviđeno kao krivično djelo u vrijeme kada je preduzeto.

46. U predmetu Kokkinakis protiv Grčke (serija A, broj 260-A, str. 22, stav 52) Evropski sud je tumačio član 7. Evropske konvencije tako da taj član nije ograničen na zabranu retroaktivne primjene krivičnog zakona na aplikantovu štetu, već taj član, mnogo općenitije, sadrži princip da samo zakon može ustanoviti postojanje krivičnog djela i da samo zakon može propisati kaznu (nullum crimen, nulla poena sine lege), kao i princip da se krivični zakon ne smije široko tumačiti na štetu optuženog. U navedenom predmetu Evropski sud je posebno istaknuo da je taj zahtjev člana 7. Evropske konvencije zadovoljen kada pojedinac iz sadržaja relevantne odredbe, ukoliko je potrebno i uz pomoć tumačenja suda, može shvatiti koje krivične radnje i propusti ga mogu učiniti krivično odgovornim.

47. Apelanti smatraju da su proglašeni krivim i osuđeni za radnje koje ne predstavljaju niti imaju obilježja krivičnih djela za koja su proglašeni krivim, odnosno da nisu ostvareni elementi bića krivičnih djela porezne utaje i zloupotrebe položaja ili ovlaštenja. U odnosu na krivično djelo porezne utaje apelanti su istakli da su redovni sudovi utvrdili da su apelanti uskratili podnošenje zahtijevanih podataka NSBiH i to u namjeri da NSBiH izbjegne plaćanje poreza, te da u navedenoj radnji ne postoji izbjegavanje plaćanja ličnih oporezivih prihoda apelanata, što je prema zakonskoj definiciji obilježja djela iz člana 210. KZBiH bitno i konstitutivno obilježje tog djela. Stoga, prema mišljenju apelanata, proglašeni su krivim za radnju koja ne predstavlja niti ima obilježja krivičnog djela porezne utaje iz


člana 210. KZBiH. Također, apelanti smatraju da nisu počinili niti krivično djelo zloupotrebe položaja ili ovlaštenja jer nisu imali svojstvo službenog ili odgovornog lica u Federaciji u NSBiH kao udruženju građana, zbog čega nisu ostvareni elementi bića navedenog krivičnog djela.

48. U vezi s navodima apelanata da su proglašeni krivim i osuđeni za krivična djela koja nisu krivična djela prema krivičnom zakonu u smislu člana 7. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud, imajući u vidu da su krivična djela koja su apelantima stavljena na teret bila propisana zakonom kao takva u vrijeme njihovog izvršenja, iznesene navode smatra neosnovanim. Iz navoda apelacije proizlazi da apelanti smatraju da su njihove radnje redovni sudovi pogrešno pravno kvalificirali kao radnje izvršenja predmetnih krivičnih djela, budući da, prema mišljenju apelanata, nisu ostvareni bitni elementi bića krivičnih djela koja su im stavljena na teret. S tim u vezi, Ustavni sud uočava da su redovni sudovi nespornim utvrdili status NSBiH kao udruženja građana – sportske organizacije koja okuplja sve nogometne asocijacije i klubove na nivou BiH i status apelanata kao odgovornih lica u pravnom licu sa precizno određenim obimom ovlaštenja i odgovornosti u smislu člana 2. stav 6. i člana 383. KZFBiH, kao i člana 210. KZBiH. Ustavni sud ne smatra proizvoljnim obrazloženja koja su redovni sudovi dali za svoje zaključke da su se u radnjama apelanata ostvarili elementi bića predmetnih krivičnih djela.

49. Razmatrajući navode apelanata u kontekstu navedenog, Ustavni sud ne vidi nikakvu proizvoljnost niti široko tumačenje krivičnog zakona na štetu apelanata u okviru redovnih sudova u smislu člana 7. Evropske konvencije. Također, prema mišljenju Ustavnog suda, apelanti su bez ikakve sumnje iz sadržaja odredbe člana 383. KZFBiH i člana 210. KZBiH mogli shvatiti koje krivične radnje i propusti su ih mogli učiniti krivično odgovornim.

50. U odnosu na navode apelanata da je KZBiH u pogledu produženog krivičnog djela porezne utaje retroaktivno primijenjen na radnje apelanata koje su izvršene prije 1. marta 2003. godine, kada je na snagu stupio KZBiH, Ustavni sud naglašava da su u konkretnom slučaju apelanti proglašeni krivim da su počinili produženo krivično djelo porezne utaje. Pri tome je Apelaciono vijeće smatralo da se kod konstrukcije produženog krivičnog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav tog djela, te da je to u konkretnom slučaju KZBiH.

51. Produženo krivično djelo (delictum continuatum) predstavlja krivičnopravnu konstrukciju koja postoji kada učinilac u vremenskom kontinuitetu učini više istih ili istorodnih krivičnih djela koja se zbog okolnosti koje ih povezuju u jednu krivičnopravnu cjelinu krivičnopravno kvalificiraju kao jedno krivično djelo. Institut produženog krivičnog djela je u krivično zakonodavstvo uveden u interesu optuženog, te on predstavlja povoljnost za optuženog. Da nema tog instituta, optuženom bi bilo suđeno za svaku od učinjenih krivičnopravnih radnji i za svaku od tih radnji bi mu bile utvrđene posebne kazne, pa bi mu prema tome uz primjenu odredaba o stjecaju krivičnih djela bila izrečena jedinstvena kazna, što je za optuženog nesumnjivo nepovoljnije nego u slučaju kada se primjenjuje institut produženog krivičnog djela, te kada mu se sudi i utvrđuje kazna propisana za jedno djelo. I dok nije bio uveden kao institut u krivično zakonodavstvo, konstrukcija produženog krivičnog djela, koju je stvorila pravna teorija, bila je prihvaćena u sudskoj praksi i faktički sudovi su taj institut opravdano primjenjivali i prije nego što je uveden u krivično zakonodavstvo (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 86/05 od 13. oktobra 2005. godine, tačka 60, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 17/06). Prema stavu Evropskog suda, produženo krivično djelo je, prema svojoj definiciji, krivično

djelo koje je izvršeno u određenom periodu (vidi Evropski sud, Ecer i Zeyrek protiv Turske, presuda od 27. februara 2001. godine, stav 33). Kad se optužba odnosi na produženo krivično djelo, princip pravne sigurnosti zahtijeva da radnje koje čine takvo krivično djelo i krivična odgovornost optuženog budu jasno definirani u optužnici, zatim u odluci koju sud donosi mora biti jasno da su osuda i kazna rezultat utvrđenja koja čine elemente produženog krivičnog djela postavljenog u optužnici (vidi Evropski sud, Pelissier i Sassi protiv Francuske, broj aplikacije 25444/94, stav 51).

52. U odnosu na praksu Evropskog suda, Ustavni sud ističe da je u predmetu Rohlena protiv Češke Republike aplikant osuđen pred domaćim sudovima za produženo krivično djelo zlostavljanja lica koje živi pod istim krovom iz člana 215.a stav 1. i 2b Krivičnog zakona Češke Republike, koje je kao krivično djelo konstituirano dopunama Krivičnog zakona Češke Republike 1. juna 2004. godine, za radnje izvršene u periodu od 2000. godine do 2006. godine. Evropski sud je istakao da nije sporna primjena relevantnih odredbi krivičnog zakona koje su na snazi nakon 1. juna 2004. godine na radnje koje su učinjene nakon tog datuma, već da se pitanje koje mora biti raspravljeno odnosi na to da li su primjenom-proširenjem zakona (relevantnih odredaba) na radnje koje su učinjene prije tog datuma narušene garancije iz člana 7. Evropske konvencije. S tim u vezi je Evropski sud prvenstveno podsjetio na svoj stav da je u svakom pravnom sistemu na domaćim sudovima da tumače relevantne odredbe krivičnog prava u pogledu određivanja (strukture-bića svakog kažnjivog djela) vremena kada je kažnjivo djelo učinjeno, te da slijedom toga Evropska konvencija ne može djelovati kao prepreka takvoj vrsti tumačenja domaćih sudova, uz osiguranje da se zaključci do kojih su došli domaći sudovi mogu razumno predvidjeti u svjetlu prakse Evropskog suda. Dajući odgovor na postavljeno pitanje, Evropski sud je zaključio da tumačenje koje su usvojili domaći sudovi nije per se nerazumno u pogledu definicije produženog krivičnog djela, te da nije arbitrarno smatrati da je krivično djelo u konkretnom slučaju okončano kada je aplikant izvršio zadnji napad. Konstatirano je da su aplikantove radnje sve vrijeme bile kažnjive kao krivična djela. Evropski sud je istakao i da je aplikant u konkretnom slučaju mogao pretpostaviti da nastavljanje svog ponašanja nakon 1. juna 2004. godine nosi rizik da bude osuđen za produženo krivično djelo i slijedom toga osuđen prema odredbama zakona koje su bile na snazi u vrijeme kada je počinio zadnju radnju – napad. Aplikant je, prema ocjeni Evropskog suda, bio u poziciji da predvidi pravne posljedice svojih radnji i da prilagodi svoje ponašanje u skladu s tim. Imajući u vidu navedeno, odlučeno je da nema povrede člana 7. Evropske konvencije (vidi Evropski sud, Rohlena protiv Češke Republike, broj 2, aplikacija broj 59552/08, presuda od 27. januara 2015. godine).

53. Osim navedenog, Evropski sud je u predmetu Veeber protiv Estonije zaključio da sve radnje optuženog koje su sadržane u produženom krivičnom djelu moraju biti kažnjive u vrijeme kada su učinjene (vidi Evropski sud, Veeber protiv Estonije, broj 2, aplikacija broj 45771/99, presuda od 21. januara 2003. godine).

54. Ustavni sud ističe da su u konkretnom slučaju apelanti počinili krivičnopravne radnje porezne utaje koje su kao takve u Federaciji BiH bile propisane KZFBiH iz 1998. godine (stupio na pravnu snagu 28. novembra 1998. godine), kasnije KZFBiH iz 2003. godine (stupio na pravnu snagu 29. jula 2003. godine), te da su navedene krivičnopravne radnje na nivou države BiH bile inkriminirane od 1. marta 2003. godine kada je na snagu stupio KZBiH.

55. Imajući u vidu navedeno, nesporno je da produženo krivično djelo postoji kada je počinilac s namjerom počinio više istih ili istovrsnih krivičnih djela koja, s obzirom na način


počinjenja, njihovu vremensku povezanost i druge stvarne okolnosti koje ih povezuju, čine jedinstvenu cjelinu. Dakle, produženo krivično djelo predstavlja jedinstveno krivično djelo. Kada sud izrekne presudu, on njome obuhvata sva krivična djela koja ulaze u sastav produženog krivičnog djela, a izvršena su do dana donošenja presude. Također, budući da je riječ o jedinstvenom krivičnom djelu, ne primjenjuju se pravila o stjecaju krivičnih djela, odnosno pravilo o odmjeravanju kazne za krivična djela u stjecaju, već se za produženo krivično djelo izriče jedna kazna kao da se radi o samo jednom djelu. U tom smislu, potrebno je precizno određenje vremenskog okvira produženog krivičnog djela i radnji koje ulaze u njegov sastav, kako bi se izbjegla situacija da počinjeno krivično djelo ostane nekažnjeno, odnosno omogućilo počiniocu da izbjegne odgovornost, ali isto tako da se izrečena kazna odnosi na tačno određene radnje za koje se lice koje je u pitanju tereti. Ustavni sud zapaža da je Apelaciono vijeće istaklo da se kod konstrukcije produženog krivičnog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav tog djela.

56. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zapaža da iz dokumenata u spisu predmeta proizlazi da su apelanti krivično djelo porezne utaje učinili u periodu od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2005. godine, da su posljednje radnje koje ulaze u sastav predmetnog krivičnog djela izvršene 2005. godine, a da je primijenjeni KZBiH na snazi od 1. marta 2003. godine, iz čega proizlazi nesporan zaključak da je u konkretnom slučaju primijenjen zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav konkretnog produženog krivičnog djela porezne utaje. Ustavni sud naglašava da, prema navedenoj praksi Evropskog suda, proizlazi da radnje optuženog koje su sadržane u produženom krivičnom djelu u vrijeme izvršenja mogu biti kažnjive i kao drugo krivično djelo različito od onoga koje je obuhvaćeno posljednjom izvršenom radnjom (dakle nije moralo biti propisano zakonom koji je primijenjen u trenutku izvršenja posljednje radnje produženog krivičnog djela; vidi op. cit. Rohlena protiv Češke Republike). Polazeći od činjenice da su apelanti kao državljani entiteta (Federacije BiH) u kojem je bilo zakonom propisano krivično djelo porezne utaje počinili navedeno krivično djelo, zatim da su na nivou države BiH iste radnje kasnije inkriminirane kao krivično djelo, Ustavni sud smatra da se na apelante kao počinioce produženog krivičnog djela mogao primijeniti državni zakon (KZBiH), imajući u vidu da su apelanti nastavili vršiti isto krivično djelo i nakon stupanja na snagu državnog zakona. Apelanti su u konkretnom slučaju mogli pretpostaviti da nastavljanje njihovog ponašanja nakon 1. marta 2003. godine nosi rizik da budu osuđeni za produženo krivično djelo i slijedom toga prema odredbama zakona koje su bile na snazi u vrijeme kada su počinili posljednju radnju izvršenja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je krivično djelo koje se apelantima stavlja na teret bilo propisano zakonom, bez obzira na to što do 1. marta 2003. godine predmetno krivično djelo nije bilo propisano zakonom BiH već zakonom entiteta. U kontekstu svega navedenog, Ustavni sud ne može zaključiti da su u slučaju apelanata dovedene u pitanje garancije iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije.

57. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju osporenim presudama nije povrijeđeno pravo apelanata iz člana 7. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

58. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 3. tačka d) Evropske konvencije kada je Sud BiH za svoje odluke dao detaljno, jasno i argumentirano obrazloženje u pogledu izvedenih dokaza, ali i u pogledu njihove međusobne povezanosti i ocjene donošenja zaključaka, te kada je apelantima omogućeno da

ravnopravno učestvuju u postupku, u okviru zakonom propisanog postupka, pri čemu je primjena materijalnog i procesnog prava bila u skladu s garancijama koje pruža član 6. Evropske konvencije.

59. Ustavni sud zaključuje da nema povrede ni člana 7. stav 1. Evropske konvencije kada su apelanti proglašeni krivim za produženo krivično djelo porezne utaje koje je kao takvo najprije bilo propisano zakonom entiteta, a kasnije i zakonom BiH, te je u konkretnom slučaju primijenjen zakon BiH budući da su apelanti nastavili vršiti isto krivično djelo i nakon stupanja na snagu zakona BiH, te su mogli pretpostaviti da nastavljanje njihovog ponašanja nakon stupanja na snagu zakona BiH (1. marta 2003. godine) nosi rizik da budu osuđeni za produženo krivično djelo prema odredbama zakona koje su bile na snazi u vrijeme kada su počinili posljednju radnju izvršenja. Također, nema povrede člana 7. stav 1. Evropske konvencije kada su redovni sudovi utvrdili da su apelanti odgovorni za krivičnopravne radnje kojima su ostvareni elementi bića krivičnih djela porezne utaje i zloupotrebe položaja ili ovlaštenja, a navedena krivična djela su bila propisana zakonom u vrijeme izvršenja i apelanti su iz sadržaja zakonskih odredaba mogli shvatiti koje krivične radnje i propusti su ih mogli učiniti krivično odgovornim.

60. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

61. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati zahtjev za donošenje privremene mjere.

62. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 3133/11, rješavajući apelaciju Muniba Ušanovića i Miodraga Kureša, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 27. ožujka 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Muniba Ušanovića i

Miodraga Kureša podnesena protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KŽ-07/481 od 26. svibnja 2011. godine i broj X-K-07/481 od 23. studenog 2009. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Munib Ušanović i Miodrag Kureš (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti), obojica iz Sarajeva, koje zastupa Žarko Bulić, odvjetnik iz Sarajeva, podnijeli su 5.


kolovoza 2011. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj X-KŽ-07/481 od 26. svibnja 2011. godine i broj X-K-07/481 od 23. studenog 2009. godine. Apelanti su podnijeli i zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izdržavanje izrečenih kazni zatvora do donošenja odluke o apelaciji. Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3133/11 od 12. listopada 2011. godine (dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) Ustavni sud je odbio zahtjev apelanata za donošenje privremene mjere.

2. Drugoapelant je 14. ožujka 2013. godine Ustavnom sudu dostavio punomoć kojom ovlašćuje svoju suprugu Čedomiru Kureš da ga umjesto odvjetnika Žarka Bulića zastupa u daljnjem postupku pred Ustavnim sudom.

3. Prvoapelant je 14. listopada 2013. godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odložio izvršenje Rješenja Suda BiH broj S1 3 I 013216 13 I od 17. rujna 2013. godine do okončanja postupka podjele njegove bračne tečevine koji će biti pokrenut pred nadležnim Općinskim sudom u Sarajevu.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

4. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme poduzimanja navedenih radnji, od Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo BiH) zatraženo je 23. kolovoza 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju.

5. Sud BiH i Tužiteljstvo BiH odgovorili su na apelaciju 7. odnosno 5. rujna 2013. godine.

III. Činjenično stanje

6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Presudom Prvostupanjskog vijeća Suda BiH broj X-K-07/481 od 23. studenog 2009. godine apelanti su proglašeni krivim zato što su u vrijeme i na način preciziran u izreci presude počinili kazneno djelo porezne utaje iz članka 210. stavak 2. u vezi sa stavkom 1. Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07; u daljnjem tekstu: KZBiH), sve u vezi s člankom 29. KZBiH (točka I A izreke presude), zatim produljeno kazneno djelo porezne utaje iz članka 273. stavak 2. u vezi sa stavkom 1. Kaznenog zakona Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04 i 18/05; u daljnjem tekstu: KZFBiH), sve u vezi s čl. 29. i 54. KZBiH (točka I B izreke presude), te produljeno kazneno djelo zlouporabe položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u vezi sa stavkom 1. KZFBiH, sve u vezi s čl. 29. i 54. KZBiH (točka II izreke presude). Istom presudom Prvostupanjsko vijeće apelantima je utvrdilo kaznu zatvora u trajanju od po jednu godinu za kazneno djelo porezne utaje, kaznu zatvora u trajanju od po dvije godine za produljeno kazneno djelo porezne utaje, kaznu zatvora u trajanju od po tri godine za produljeno kazneno djelo zlouporabe položaja ili ovlasti, te izreklo jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od po pet godina. Također, istom presudom Prvostupanjsko vijeće apelantima je izreklo mjeru sigurnosti zabrane vršenja poziva, djelatnosti ili dužnosti iz članka 73. KZBiH, kojom im se zabranjuje obavljanje rukovodećih dužnosti s ovlastima upravljanja i raspolaganja novčanim sredstvima i imovinom, u trajanju od pet godina od pravomoćnosti presude, s tim da se vrijeme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u vrijeme trajanja te mjere sigurnosti. Istom presudom Prvostupanjsko vijeće oduzelo je od apelanata imovinsku korist pribavljenu počinjenjem produljenog kaznenog djela zlouporabe

položaja ili ovlasti, i to iznos od 248.147,00 KM i 42.110,00 eura i obvezalo ih na naknadu troškova kaznenog postupka. Također, istom presudom Prvostupanjsko vijeće apelante je oslobodilo optužbe da su počinili produljeno kazneno djelo porezne utaje i produljeno kazneno djelo zlouporabe položaja ili ovlasti za radnje precizirane u izreci presude, te obveze naknade troškova kaznenog postupka u tom dijelu.

8. Prvostupanjsko vijeće je u obrazloženju presude navelo da je u tijeku dokaznog postupka u okviru dokaza Tužiteljstva BiH saslušalo svjedoke koji su poimenično navedeni (devet svjedoka), kao i vještake financijske struke Kerimu Prašljivić i grafološke struke Esada Bilića. Također, u sudski spis uvrštena je obimna materijalna dokumentacija Tužiteljstva BiH (precizirana na str. 51˗113. presude), odnosno uvršteni su registratori koji se (po godinama) odnose na financijsku dokumentaciju Nogometnog saveza BiH (u daljnjem tekstu: NSBiH), tj. na veliki broj računa, naloga blagajni, dnevnika blagajne, specifikacija plaća i sl. Prvostupanjsko vijeće je istaklo da je, s obzirom na činjenicu da bi za iznošenje svakog pojedinog dokumenta bilo potrebno dulje razdoblje, a vodeći se načelom ekonomičnosti i efikasnosti kaznenog postupka i uz prethodnu suglasnost stranaka i branitelja, uvrstilo u spis materijalnu dokumentaciju na opisani način. Dalje je navedeno da je obrana apelanata izvela svoje dokaze, i to saslušanjem svjedoka poimenično navedenih (60 svjedoka), zatim saslušanjem vještaka financijske struke Abida Hodžića i saslušanjem drugoapelanta kao svjedoka. Osim toga, obrana apelanata je predočila materijalne dokumente (koji su precizirani na str. 114˗116. presude).

9. Prvostupanjsko vijeće je, odlučujući o prethodnim procesnim prigovorima obrane apelanata, navelo da je obrana apelanata ostala pri prijedlogu za saslušanje svjedoka Almira Kulenovića, Nedima Halilovića, Sergeja Barbareza, Saše Papca, Dragana Blatnjaka i Marija Miškovića, koje je namjeravala saslušati kao i većinu od već saslušanih 60 svjedoka na okolnosti prijema novca od NSBiH, te na okolnost je li im NSBiH ostao dužan isplatiti novac. Prvostupanjsko vijeće je istaklo da je u više navrata dostavljalo pozive navedenim svjedocima, ali da se oni zbog profesionalnih angažmana u inozemstvu nisu mogli odazivati pozivu suda i pristupiti na sud. S obzirom na to da Tužiteljstvo BiH nije pobijalo činjenicu da su nogometaši primali naknade i nagrade koje su im pripadale, Prvostupanjsko vijeće je odbilo prijedlog za saslušanje predloženih svjedoka zbog relevantnosti i ekonomičnosti postupka, čije bi se trajanje inzistiranjem na saslušanju tih svjedoka produljilo za neizvjesno razdoblje.

10. U obrazloženju presude Prvostupanjsko vijeće je istaklo da je, prije nego što se upustilo u analizu dokaza kojima se rukovodilo prilikom donošenja svoje odluke, utvrdilo činjenice koje su bitne za utvrđivanje pravnog položaja i statusa NSBiH, postojanja svojstva odgovorne osobe kod apelanata, te karakteristika njihovog službenog položaja i obima njihovih ovlasti. Prvostupanjsko vijeće je utvrdilo da iz dokaza Tužiteljstva BiH proizlazi da je Federalno ministarstvo pravde 22. ožujka 1999. godine pod navedenim brojem donijelo rješenje kojim je NSBiH upisan u registar udruge građana, dok je Federalni zavod za statistiku 1. veljače 2001. godine izdao obavještenje kojim je NSBiH razvrstan pod šifrom djelatnosti – ostale sportske aktivnosti. Dalje je navedeno da nastojanje obrane apelanata da status NSBiH kao udruge građana prikaže na način da kao takav nije privredni subjekt, odnosno pravna osoba u smislu Zakona o računovodstvu, Prvostupanjsko vijeće smatra neutemeljenim i bez značaja za primjenu relevantnih zakonskih propisa. Navedeno je da je nesporno da je NSBiH u okviru svoje djelatnosti pružao određene usluge na tržištu, kao što su usluge reklamiranja, te prodavao prava na televizijske prijenose utakmica reprezentacije BiH, prodaju ulaznica za utakmice i


obavljao druge aktivnosti koje su rezultirale stjecanjem određenih prihoda na tržištu roba i usluga. Stoga je Prvostupanjsko vijeće zaključilo da poslovanje NSBiH, pogotovo u segmentu navedenih komercijalnih aktivnosti, podliježe svim obvezama predviđenim u poreznom zakonodavstvu i propisima koji reguliraju način vođenja knjigovodstvenih, računovodstvenih i blagajničkih poslova. Dalje je na temelju normativnih akata NSBiH nespornim utvrđeno da je prvoapelant u razdoblju od 1. siječnja 2001. godine i nadalje tijekom vremena koje je obuhvaćeno optužnicom obavljao dužnost glavnog tajnika NSBiH i da je bio odgovoran za zakonito obavljanje poslova u Tajništvu NSBiH. Također, na temelju navedenih normativnih akata NSBiH nespornim je utvrđeno da je drugoapelant u inkriminirano vrijeme obavljao poslove tajnika za ekonomsko-financijsko poslovanje NSBiH, što uključuje odgovornost za ažurno i zakonito financijsko poslovanje NSBiH. Na temelju navedenih dokaza koje je Vijeće smatralo pouzdanim i relevantnim, a koje obrana apelanata nije ni na koji način pobila, Prvostupanjsko vijeće je utvrdilo status NSBiH kao udruge građana – sportske organizacije koja okuplja sve nogometne asocijacije i klubove na razini BiH i status apelanata kao odgovornih osoba u pravnoj osobi sa precizno određenim obimom ovlasti i odgovornosti, u smislu članka 2. stavak 6. i čl. 383. i 273. KZFBiH. Prvostupanjsko vijeće je navelo da iz zakonske formulacije članka 210. KZBiH proizlazi da je učinitelj kaznenog djela porezne utaje osoba koja ne da zahtijevane podatke odnosno koja da lažne podatke o svojim stečenim oporezivim prihodima, što znači da radnja neplaćanja odnosno neobračunavanja poreznih obveza nije radnja izvršenja tog kaznenog djela, zbog čega se Prvostupanjsko vijeće baziralo isključivo na radnju davanja lažnih podataka, odnosno neprijavljivanja poreznih obveza kao relevantnu za konkretnu inkriminaciju. Prvostupanjsko vijeće je istaklo da je, nakon što je oba nalaza sudskih vještaka financijske struke podvrglo kritičkom sučeljavanju sa brojnim materijalnim dokazima i iskazima svjedoka, te relevantnim blanketnim propisima, utvrdilo da ti nalazi imaju određene nedostatke u toj mjeri da se nijedan od njih ne može u cijelosti i bezrezervno prihvatiti. Stoga je Prvostupanjsko vijeće svoje uvjerenje o krivici apelanata za kazneno djelo porezne utaje temeljilo uglavnom na materijalnim dokazima koje je Tužiteljstvo BiH uložilo u sudski spis, i to prije svega na dopisu Kantonalnog poreznog ureda Sarajevo – Ispostava Stari Grad – od 6. studenog 2006. godine, uz koji su dostavljeni i određeni prilozi. Iz navedenog dopisa je vidljivo da NSBiH u razdoblju od 2001. do 2006. godine nije dostavljao mjesečne PP-M1-1 obrasce na temelju kojih se porezna obveza inače prijavljuje, a da je konačne obrasce kojima se prijavljuje ukupna porezna obveza za kalendarsku godinu dostavio samo za 2001. godinu, da je za 2002. godinu dostavio prazan neispunjen obrazac, a za razdoblje od 2003. do 2005. godine nije uopće dostavljen propisan obrazac sa poreznom prijavom. Dalje je utvrđeno da je navedeni dokaz potkrijepljen i nalazom vještaka optužbe, koji je Prvostupanjsko vijeće ocijenilo stručnim i relevantnim, u kojem je prezentiran detaljan pregled oporezivih prihoda i obračun poreza kako je precizirano u presudi (str. 124. i 125).

11. Obrazlažući dio presude kojom su apelanti proglašeni krivim, Prvostupanjsko vijeće je navelo da činjenica da je u inkriminiranom razdoblju prvoapelant obavljao poslove glavnog tajnika NSBiH, a drugoapelant poslove tajnika za ekonomsko-financijsko poslovanje NSBiH, te da provedeni dokazi, između ostalih, nalazi i mišljenja financijskih vještačenja, računi i nalozi za isplatu, te iskazi svjedoka i vještaka, nedvojbeno potvrđuju da su apelanti počinili navedena kaznena djela. Naime, na temelju navedenih dokaza utvrđeno je da su apelanti izbjegli platiti doprinose i poreze propisane zakonodavstvom u BiH (u presudi

precizirano koji iznosi i za koje razdoblje), čime su oštetili proračune u BiH, te na taj način počinili kazneno djelo porezne utaje. Obrazlažući zbog čega su apelanti počinili produljeno kazneno djelo porezne utaje, Prvostupanjsko vijeće je istaklo da je postojala istovrsnost radnji izvršenja, zatim isti pasivni subjekt, isto stanje odnosno ovlasti, kontinuitet počinjenih radnji porezne utaje u više uzastopnih godina i druge okolnosti. Kako je dalje navedeno, da su apelanti počinili kazneno djelo zlouporabe položaja ili ovlasti slijedi iz činjenica da su oni imali apsolutnu kontrolu nad svim novčanim transakcijama, kako žiralnim tako i prilivom i isplatom gotovog novca putem devizne blagajne i blagajne za KM, te da su iskorištavanjem svog službenog položaja i ovlasti nezakonito isplaćivali gotov novac pribavljajući sebi korist.

12. Odlučujući o žalbama optužbe i apelanata, Apelacijsko vijeće Suda BiH donijelo je Presudu broj X-KŽ-07/481 od 26. svibnja 2011. godine, kojom je žalbu optužbe odbilo kao neutemeljenu, a žalbe apelanata djelomično uvažilo, te preinačilo prvostupanjsku presudu u pogledu pravne ocjene djela iz točaka I A i I B i odluke o kazni, na taj način da se radnje iz točaka I A i I B izreke pobijane presude pravno kvalificiraju kao produljeno kazneno djelo porezne utaje iz članka 210. stavak 2. KZBiH u vezi s čl. 29. i 54. KZBiH, te s tim u vezi utvrdilo kazne zatvora u trajanju od po dvije godine, a zatim, uzimajući u obzir utvrđene kazne zatvora u trajanju od po tri godine za produljeno kazneno djelo zlouporabe položaja ili ovlasti, osudilo apelante na jedinstvene kazne zatvora u trajanju od po četiri godine. Apelacijsko vijeće je u ostalom dijelu potvrdilo prvostupanjsku presudu.

13. U obrazloženju presude Apelacijsko vijeće je navelo da je 26. svibnja 2011. godine, u smislu članka 304. Zakona o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKPBiH), održalo javnu sjednicu kojoj su prisustvovali Tužiteljstvo BiH, apelanti i njihov branitelj.

14. Očitujući se o prijedlogu obrane apelanata za ulaganje novog dokaza, akta Porezne uprave FBiH, Apelacijsko vijeće je istaklo da se, u smislu članka 295. stavak 4. ZKPBiH, u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i dokazi, a kako nije dokazano da se taj dokaz nije mogao pribaviti tijekom prvostupanjskog postupka, to je odbilo prijedlog obrane. Shodno navedenoj zakonskoj odredbi, Apelacijsko vijeće je utvrdilo da se u konkretnom slučaju radilo o odgovoru na upit koji je dala Porezna uprava FBiH, to jest institucija koja je nesumnjivo bila dostupna obrani u tijeku cijelog prvostupanjskog postupka koji je trajao više od jednu godinu i šest mjeseci, pa nije postojala ni prostorna niti vremenska ograničenost koja bi obranu spriječila u namjeri pribavljanja spornog dokaza. Dalje je utvrđeno da je prvostupanjska presuda donesena 23. studenog 2009. godine, a obrana je upit za dostavu podataka Porezne uprave FBiH dostavila tek 12. studenog 2010. godine, dakle nakon gotovo godinu dana od donošenja prvostupanjske presude. Štoviše, i da je ispunjen navedeni uvjet, Apelacijsko vijeće je utvrdilo da predloženi dokaz sadržajno ne upućuje na nove činjenice ili okolnosti koje ranije nisu bile poznate, a koje bi utjecale na donošenje pravilne odluke Prvostupanjskog vijeća. U odnosu na žalbene prigovore apelanata da je nadležna porezna uprava bila dužna podnijeti spornu poreznu prijavu u ime NSBiH, Apelacijsko vijeće je zaključilo da ta činjenica nije odlučna za razrješenje predmetne kaznenopravne stvari, s obzirom na to da ne oslobađa apelante obveze poduzimanja te radnje.

15. Vezano za žalbene navode apelanata da je sud odbio saslušanje predloženih svjedoka, zbog čega im je povrijeđeno pravo na izvođenje dokaza i jednakost pred sudom, Apelacijsko vijeće je istaklo da su ti svjedoci trebali biti saslušani na okolnosti o kojima je već ranije saslušan veći broj svjedoka, a kako je odredbama članka 263. stavak 2. ZKPBiH propisano da sudac


odnosno predsjednik vijeća može odbiti izvođenje predloženih dokaza ako nemaju značaj za predmet ili su nepotrebni, to je pravilna odluka prvostupanjskog suda koji je odbio izvođenje tih dokaza. Činjenica da je Prvostupanjsko vijeće prvobitno prihvatilo saslušanje navedenih svjedoka, pa naknadno odbilo prijedlog za njihovo saslušanje, kako je utvrdilo Apelacijsko vijeće, ne utječe na pravilnost odluke Prvostupanjskog vijeća. Odgovarajući na žalbene navode da se osuđujući dio presude temelji isključivo na nalazu i mišljenju financijskog vještačenja optužbe, Apelacijsko vijeće je navelo da ti navodi nisu utemeljeni, jer je prvostupanjski sud ocijenio svaki dokaz pojedinačno, na način da je prvo imenovao svaki dokaz, iznio sadržaj tog dokaza, te obrazložio svoj zaključak u pogledu vjerodostojnosti i ocjene tog dokaza.

16. U odnosu na žalbene navode u vezi s primjenom materijalnog zakona, Apelacijsko vijeće je istaklo da je obrana apelanata navela povredu Kaznenog zakona koja je prouzrokovana primjenom odredbi o stjecaju kaznenog djela porezne utaje iz članka 210. KZBiH i istog kaznenog djela iz članka 273. stavak 2. KZFBiH, kao i povredu zbog primjene KZFBiH iz 2003. godine na radnje apelanata koje su izvršene prije stupanja na snagu tog zakona. Apelacijsko vijeće je utvrdilo da su žalbeni navodi utemeljeni u dijelu u kojem se prigovara na primjenu odredaba o stjecaju, jer je trebalo primijeniti odredbe o produljenom kaznenom djelu. Konstrukcija produljenog kaznenog djela u konkretnom slučaju, bez obzira na to što se radi o kaznenim djelima porezne utaje propisanim različitim kaznenim zakonodavstvima u BiH, prema stajalištu Apelacijskog vijeća, utemeljena je jer je to opravdano uz postojanje drugih potrebnih ujedinjavajućih elemenata, u kontekstu ocjene cjelokupne djelatnosti apelanata. Apelacijsko vijeće je zaključilo da je u konkretnom slučaju sasvim jasno da se radi o produljenom kaznenom djelu porezne utaje, a primjena odredaba o produljenom kaznenom djelu povoljnija je za apelante od odredaba o stjecaju, tako da je radi pravilne primjene prava u tom dijelu preinačilo prvostupanjsku presudu, a s tim u vezi i odluku o kaznenopravnoj sankciji. U odnosu na žalbene navode apelanata da je primijenjen KZFBiH na radnje koje su izvršene prije stupanja na snagu tog zakona, i to u odnosu na kazneno djelo zlouporabe položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u vezi sa stavkom 1. KZFBiH, Apelacijsko vijeće je istaklo da se kod konstrukcije produljenog kaznenog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav tog djela. Kako je posljednja radnja kaznenog djela, što je vidljivo iz materijalne dokumentacije uložene u spis predmeta, nesumnjivo izvršena nakon stupanja na snagu KZFBiH (stupio na snagu 1. kolovoza 2003. godine), Apelacijsko vijeće je zaključilo da je valjan i opravdan zaključak Prvostupanjskog vijeća o primjeni tog Kaznenog zakona u konkretnom slučaju.

17. Odgovarajući na žalbene navode da apelanti nisu mogli imati svojstvo službene ili odgovorne osobe u pravnoj osobi koja ima status udruge građana, što je bitno radi utvrđenja postojanja kaznenog djela iz članka 383. KZFBiH, Apelacijsko vijeće je navelo da apelanti paušalno prigovaraju, odnosno da ne nude dokaze zašto oni u okviru NSBiH ne mogu imati svojstvo službene ili odgovorne osobe, a osim toga prvostupanjski sud se detaljno bavio pitanjem statusa NSBiH, odnosno utvrđivanja svojstva apelanata kao odgovornih osoba i jasno naveo akte i propise (str. 122. i 123) iz kojih proizlazi ne samo svojstvo apelanata kao odgovornih osoba u NSBiH nego i njihove obveze i odgovornosti sukladno propisima koji su u inkriminiranom razdoblju bili na snazi.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

18. Apelanti smatraju da su im pobijanim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i, kako apelanti navode, čl. 6. st. 1. i 2. točke c. i d. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na kažnjavanje samo na temelju zakona iz članka 7. Europske konvencije. Apelanti ističu da im drugostupanjskom presudom nije prihvaćen predloženi dokaz, akt nadležnog tijela Porezne uprave FBiH, koji je obrana pribavila nakon izjavljivanja žalbe, a činjenica da je taj dokaz zatražen nakon donošenja prvostupanjske presude ne opravdava neprihvaćanje tog dokaza, jer je taj dokaz dobio na relevantnosti tek nakon donošenja presude i njezinog osuđujućeg dijela, zbog čega im je povrijeđeno pravo na obranu, odnosno pravo optuženog da iznese sve dokaze koji mu idu u korist, kao i načelo jednakosti u postupanju u kaznenom postupku. Apelanti navode da je predloženo saslušanje više svjedoka, koji se nisu odazvali, međutim, sud nije koristio proceduralne sankcije zbog neodazivanja na poziv suda, čime im je povrijeđeno i pravo na izvođenje dokaza pred sudom. Također, apelanti smatraju da im je povrijeđeno pravo na pravično suđenje jer redoviti sudovi nisu pravilno ocijenili nalaz vještaka obrane smatrajući ga pristranim, prema kojem (uz stručnu analizu propisa o porezu na promet usluga) NSBiH u inkriminiranom razdoblju nije bio porezni obveznik poreza na promet usluga. Apelanti ističu da su proglašeni krivim za radnje koje ne predstavljaju niti imaju obilježje kaznenog djela prema KZBiH, zbog čega su pobijanim presudama povrijeđene odredbe članka 7. Europske konvencije. Naime, apelanti ističu da je u pobijanim presudama utvrđeno da su apelanti počinili kazneno djelo iz članka 210. KZBiH jer su uskratili podnošenje zahtijevanih podataka NSBiH i da je to učinjeno u namjeri da NSBiH izbjegne plaćanje poreza. Dakle, u navedenoj radnji, prema mišljenju apelanata, ne postoji izbjegavanje plaćanja njihovih osobnih oporezivih prihoda, što je, prema citiranoj dispoziciji zakonskih obilježja djela iz članka 210. KZBiH, bitno i konstitutivno obilježje tog kaznenog djela. Apelanti navode da u odnosu na kaznenopravne radnje koje su im stavljene na teret, a koje su izvršene u 2001., 2002. i djelomično u 2003. godini, nema osnove za postojanje kaznenog djela porezne utaje iz članka 210. KZBiH, budući da je taj zakon stupio na snagu tek 1. ožujka 2003. godine, odnosno zakon je retroaktivno primijenjen, što je nedopustivo. Apelanti navode da oni nisu imali svojstvo službenih ni odgovornih osoba u Federaciji BiH, što je bitno obilježje kaznenog djela zlouporabe položaja ili ovlasti iz članka 383. KZFBiH, jer je NSBiH registriran kao udruga, a ne bilo kakvo tijelo Federacije BiH, zbog čega im je također povrijeđeno pravo iz članka 7. Europske konvencije, a implicitno i odredba članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

b) Odgovor na apelaciju

19. Sud BiH se u iscrpnom odgovoru na apelaciju dodatno osvrnuo na prigovore koje su apelanti istakli u apelaciji, ukazujući na to da su identične prigovore apelanti već isticali u žalbi, te da se o njima Apelacijsko vijeće dovoljno jasno i precizno izjasnilo u obrazloženju presude. Sud BiH je na kraju zaključio da su pobijane presude pravilne i zakonite, predloživši da se apelacija odbije kao neutemeljena.


20. Tužiteljstvo BiH je u odgovoru na apelaciju navelo da su apelanti na paušalan i neargumentiran način istakli da im je pobijanim presudama povrijeđeno pravo iz čl. 6. i 7. Europske konvencije. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

V. Relevantni propisi

21. U Kaznenom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) relevantne odredbe glase:

Članak 54. Produljeno kazneno djelo

(1) Odredbe ovoga Zakona o stjecaju kaznenih djela neće se primijeniti kada počinitelj počini produljeno kazneno djelo.

(2) Produljeno kazneno djelo je počinjeno kad je počinitelj s namjerom počinio više istih ili istovrsnih kaznenih djela koja s obzirom na način počinjenja, njihovu vremensku povezanost i druge stvarne okolnosti koje ih povezuju čine jedinstvenu cjelinu.

(3) Kada se radi o produljenom kaznenom djelu istih zakonskih obilježja, sud će izabrati vrstu i mjeru kazne koja je propisana za to kazneno djelo. Ako se radi o istovrsnim kaznenim djelima, sud će izabrati vrstu i mjeru kazne koja je propisana za najteže od tih djela.

Članak 210. st. 1. i 2. Porezna utaja

(1) Tko izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom Bosne i Hercegovine ili doprinosa socijalnog osiguranja, ne dajući zahtjevane podatke ili dajući lažne podatke o svojim stečenim oporezivim prihodima ili o drugim činjenicama koje su od utjecaja na utvrđivanje iznosa takvih obveza, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 10.000 KM,


(2) Tko počini kazneno djelo iz stavka 1. ovoga članka, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 50.000 KM,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina. 22. U Kaznenom zakonu Federacije BiH ("Službene

novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04 i 18/05) relevantne odredbe glase:

Članak 2. stavak 6. (6) Odgovorna osoba je osoba u gospodarskom društvu ili

u drugoj pravnoj osobi kojoj je s obzirom na njezinu dužnost ili temeljem posebne ovlasti povjeren određeni krug poslova koji se odnose na primjenu zakona ili propisa donesenih temeljem zakona, ili općeg akta gospodarskog društva ili druge pravne osobe u upravljanju i rukovanju imovinom, ili se odnose na rukovođenje proizvodnjom ili nekom drugom gospodarskom djelatnošću ili na nadzor nad njima. Odgovornom osobom smatra se i službena osoba u smislu stavka 3. ovoga članka kada su u pitanju radnje čijim je počiniteljem označena odgovorna osoba, a nisu propisane kao kazneno djelo odredbama glave o kaznenim djelima protiv službene i druge odgovorne dužnosti ili odredbama o kaznenim djelima čiji je počinitelj službena osoba, propisanima u nekoj drugoj glavi ovoga Zakona ili drugim zakonom Federacije ili kantona.

Članak 273. st. 1. i 2. Porezna utaja

(1) Tko za sebe ili drugoga izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom u Federaciji ili doprinosa socijalnog osiguranja propisanih u Federaciji, ne dajući zahtjevane podatke ili dajući lažne podatke o svojem stečenom oporezivom prihodu ili o drugim činjenicama koje su od utjecaja na utvrđivanje iznosa takvih obveza, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 10.000 KM,


(2) Tko počini kazneno djelo iz stavka 1. ovoga članka, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 50.000 KM,

kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

Članak 383. st. 1. i 3. Zlouporaba položaja ili ovlasti

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja iskorištavanjem svojeg službenog položaja ili ovlasti, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugome kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugoga,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (3) Ako je kaznenim djelom iz stavka 1. ovoga članka

pribavljena imovinska korist koja prelazi 50.000 KM, počinitelj će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine. 23. U Kaznenom zakonu Federacije BiH ("Službene

novine FBiH" broj 43/98) relevantne odredbe glase:

Članak 272. Porezna utaja

(1) Tko u namjeri da on ili tko drugi izbjegne potpuno ili djelimično plaćanje poreza, doprinosa socijalnog osiguranja ili drugih propisanih doprinosa, daje lažne podatke o svojim zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili o drugim činjenicama koje su od utjecaja na utvrđivanje iznosa ovakvih obveza ili tko u istoj namjeri u slučaju obvezne prijave ne prijavi zakonito stečeni prihod odnosno predmet ili druge činjenice koje su od utjecaja na utvrđivanje ovakvih obveza, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 1.000 KM, kaznit će se zatvorom do tri godine i novčanom kaznom.

(2) Ako je iznos obveze iz stavka 1. ovog članka, čije se plaćanje izbjegava veći od 5.000 KM, učinitelj će se kazniti zatvorom od šest mjeseci do pet godina i novčanom kaznom.

Članak 358. Zloupotreba položaja ili ovlasti

(1) Službena ili odgovorna osoba koja iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog, kaznit će se zatvorom od šest mjeseci do pet godina.

(2) Ako je djelom iz stavka 1. ovog članka pribavljena imovinska korist u iznosu preko 3.000 KM, učinitelj će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina.

(3) Ako je djelom iz stavka 1. ovog članka pribavljena imovinska korist u iznosu preko 10.000 KM, učinitelj će se kazniti zatvorom najmanje tri godine.

24. Zakon o kaznenom postupku BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 i 93/09) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 14. Jednakost u postupanju

(1) Sud je dužan stranke i branitelja tretirati na istovjetan način i svakoj stranci pružiti istovjetne mogućnosti glede pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnoj raspravi.

(2) Sud, Tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužna su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje osumnjičenika odnosno optuženika terete, tako i one koje mu idu u korist.

Članak 15. Slobodna ocjena dokaza

Pravo Suda, Tužitelja i drugih tijela koja sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje


činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 263. stavak 2. Pravo Suda da ne dozvoli pitanje ili dokaz

(2) Sudac odnosno predsjednik vijeća će odbiti izvođenje pojedinog dokaza ako zaključi da okolnosti koje stranka i branitelj žele dokazati nemaju značenja za predmet ili da je ponuđeni dokaz nepotreban.

Članak 295. stavak 4. Sadržaj žalbe i otklanjanje nedostataka žalbe

(4) U žalbi se mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi koji unatoč dužnoj pažnji i oprezu nisu mogli biti prikazani na glavnoj raspravi. Žalitelj je dužan navesti razloge zašto ih ranije nije iznio. Pozivajući se na nove činjenice, žalitelj je dužan navesti dokaze kojima bi se te činjenice imale dokazati, a pozivajući se na nove dokaze dužan je navesti činjenice koje pomoću tih dokaza želi dokazati.

Članak 314. stavak 1. Preinaka prvostupanjske presude

(1) Vijeće žalbenog odjeljenja će uvažavajući žalbu presudom preinačiti prvostupanjsku presudu ako smatra da su odlučne činjenice u prvostupanjskoj presudi pravilno utvrđene i da se s obzirom na utvrđeno činjenično stanje pravilnom primjenom zakona ima donijeti drukčija presuda, a prema stanju stvari te u slučaju povrede iz članka 297. stavka 1. toč. f), g) i j) ovoga Zakona.

VI. Dopustivost

25. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

26. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

27. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KŽ-07/481 od 26. svibnja 2011. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Pobijanu presudu apelanti su primili 28. srpnja 2011. godine. Apelacija je podnesena 5. kolovoza 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je apelacija očito (prima facie) neutemeljena.

28. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

29. Apelanti pobijaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. točke c) i d) Europske konvencije, te pravo iz članka 7. Europske konvencije.

30. Ustavni sud, međutim, s obzirom na sadržaj apelacijskih navoda i njihovu kontradiktornost sa sadržajem relevantnih odredaba Europske konvencije na koje su se apelanti formalno pozvali, zaključuje da apelanti ukazuju na kršenje članka 6. st. 1. i 3. točka d) i članka 7. stavak 1. Europske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

31. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

32. Članak 6. st. 1. i 3.d) Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

3. Svako tko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

d. da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka obrane odobri pod uvjetima koji važe za svjedoka optužbe;

33. U konkretnom slučaju postupak se odnosi na utvrđivanje osnovanosti kaznene optužbe protiv apelanata, pa su članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. Europske konvencije primjenjivi. Stoga, Ustavni sud mora preispitati je li postupak pred redovitim sudovima bio pravičan onako kako zahtijevaju navedene odredbe.

34. Ustavni sud zapaža da apelanti kršenje prava na pravično suđenje vide u tome što nije prihvaćen dokaz koji je njihova obrana pribavila nakon izjavljivanja žalbe, što je odbijen prijedlog obrane za saslušanje određenih svjedoka, te što je pogrešno ocijenjen nalaz vještaka njihove obrane, zbog čega im je povrijeđeno pravo na obranu i jednakost strana pred sudom.

35. U vezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća na to da opća garancija pravičnog suđenja iz stavka 1. članka 6. Europske konvencije ima elemente koji dopunjuju garancije utvrđene stavkom 3. članka 6. Europske konvencije (vidi Europski sud, Artico protiv Italije, A 37 [1980]). Kada se radi o slučaju koji potpada pod neku od specifičnih garancija ustanovljenih stavkom 3. članka 6. Europske konvencije, on može biti razmatran ili samo u okviru tih garancija (vidi Europski sud, Luedicke protiv FRG, A 29 [1978]; EHRR 149) ili u vezi sa stavkom 1. članka 6. Europske konvencije (vidi Europski sud, Benham protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 1996-III; 22 EHRR 293 GC). Međutim, ukoliko se aplikacija suštinski odnosi na tvrdnju da je postupak u cjelini, uključujući i žalbeni postupak, bio nepravičan i da je kao temeljni razlog istaknuta proizvoljna ocjena dokaza, kao što je u konkretnom slučaju, navodi se ispituju u smislu stavka 1. članka 6. Europske konvencije. S obzirom na to, Ustavni sud će navode koji pokreću pitanje garancija iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije ispitati u vezi sa specifičnim garancijama iz stavka 3. točka d) istog članka Europske konvencije.

36. U konkretnom slučaju, Ustavni sud naglašava da članak 6. Europske konvencije ne garantira pravo da svi dokazni prijedlozi budu prihvaćeni, niti zahtijeva da se slijede bilo kakva određena pravila u ocjenjivanju dokaza (članak 15. ZKPBiH). Ustavni sud ukazuje na to da je sud dužan ocijeniti sve dokaze pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima, pa onda na temelju takve, brižljive ocjene izvesti zaključak o tome je li neka činjenica dokazana (članak 281. stavak 2. ZKPBiH), prema načelu slobodne ocjene dokaza. Slobodna ocjena dokaza, međutim, zahtijeva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu i izvođenje zaključaka o dokazanosti određene činjenice (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30. studenog 2004. godine; i Europski sud, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka 1996. godine, objavljena u Izvješćima broj 1996-II, stavak 78).


37. U vezi s navodima apelanata koji se tiču neprihvaćanja dokaza obrane i kršenja načela ravnopravnosti iz članka 6. stavak 3. točka d) Europske konvencije, Ustavni sud podsjeća na to da je ravnopravnost stranaka jedan od važnih aspekata prava na pravično suđenje. To, naime, znači da optuženi u kaznenom postupku treba imati ista prava kao i ovlašteni tužitelj. Drugo važno načelo koje je blisko vezano za to pravo jeste da postupak mora biti sukladan načelu kontradiktornosti, što znači da optuženi mora imati informacije o svim navodima i dokazima koje je iznio tužitelj, mogućnost odgovoriti na iznesene navode, iznijeti druge dokaze u korist svoje obrane i konačno mora imati mogućnost osobno prisustvovati suđenju. Institucije Europske konvencije usvojile su stav da domaći sudovi uživaju diskrecijsku ovlast da sami odluče saslušati svjedoke za koje smatraju da će im pomoći u utvrđivanju istine, odnosno da ocijene je li nužno pozvati predložene svjedoke ili provesti druge predložene dokaze, pazeći da se ne naruše smisao i cilj prava na pravično suđenje koji obvezuju da se suđenje odvija pod jednakim uvjetima i uz jednakost oružja.

38. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud zapaža da je u odnosu na prijedlog obrane apelanata za ulaganje novog dokaza, akta Porezne uprave FBiH, Apelacijsko vijeće detaljno navelo razloge zašto nije prihvatilo predloženi dokaz, pozivajući se pri tome na relevantne odredbe ZKPBiH. Ustavni sud također zapaža da je Apelacijsko vijeće imalo u vidu i sadržaj predloženog dokaza, te zaključilo da on ne upućuje na nove činjenice ili okolnosti koje ranije nisu bile poznate, a koje bi utjecale na donošenje drugačije prvostupanjske odluke. Imajući u vidu činjenice konkretnoga predmeta, te odredbe ZKPBiH na kojima je Sud BiH u ovom dijelu utemeljio svoju odluku, Ustavni sud smatra da razlozi i obrazloženje koje je dalo Apelacijsko vijeće u vezi s ulaganjem predloženog novog dokaza nisu proizvoljni.

39. U odnosu na navode apelanata da redoviti sudovi nisu pravilno ocijenili dokaz vještaka njihove obrane, Ustavni sud zapaža da u kaznenom postupku nije izostala sveobuhvatna analiza svih izvedenih dokaza, pa tako i nalaza i mišljenja vještaka kojeg je predložila obrana apelanata, odnosno da je prvostupanjski sud u svojoj presudi u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključaka da su apelanti počinili kaznena djela za koja su proglašeni krivima. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da je prvostupanjski sud proveo veoma opsežan dokazni postupak u kojem je saslušan veliki broj svjedoka koje su predložili Tužiteljstvo BiH i obrana i izvršen uvid u opsežnu materijalnu dokumentaciju. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud za svaki dokaz koji je prihvatio, kao i onaj koji nije prihvatio, naveo jasne i precizne razloge zašto dokazi obrane nisu mogli bitno utjecati na zaključke do kojih je došao prvostupanjski sud na temelju dokaza koje je detaljno analizirao i čiju je ocjenu dao u obrazloženju svoje odluke. Stoga, Ustavni sud smatra da je u kaznenom postupku, u smislu garancija članka 6. Europske konvencije, dana razumna mogućnost i Tužiteljstvu BiH i obrani da iznesu dokaznu građu. Apelanti su u tijeku čitavoga postupka imali branitelja odvjetnika koji se koristio mogućnostima iznošenja komentara na predočene materijalne dokaze i izjave svjedoka, kao i pobijanja navoda Tužiteljstva BiH, što je u postupku i činio. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazivalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primijenjeni na štetu apelanata, niti ima elemenata koji bi ukazivali na to da je redoviti sud zlouporabio dokazni postupak. Zaključke prvostupanjskog suda u cijelosti je prihvatilo Apelacijsko vijeće, kako u pogledu ocjene dokaza tako i utvrđenog činjeničnog stanja (prvostupanjska presuda je preinačena u pogledu pravne kvalifikacije djela porezne utaje i odluke o kazni), a iz obrazloženja drugostupanjske presude proizlazi da su svi žalbeni

razlozi (koji se ponavljaju u apelaciji) detaljno razmotreni i obrazloženi. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra da navodima apelanata o proizvoljnoj ocjeni dokaza i u vezi s tim proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, kršenju načela ravnopravnosti i jednakosti u postupanju nije dovedeno u pitanje poštivanje garancija iz članka 6. st. 1. i 3. točka d) Europske konvencije.

40. U vezi s navodima apelanata da im nije omogućeno pod jednakim uvjetima kao i Tužiteljstvo BiH predlagati i ispitivati svjedoke obrane, Ustavni sud ukazuje na to da je pravo optuženoga da poziva i ispita svjedoke usko povezano s pravom na ravnopravnost strana u postupku. U vezi s tim, Ustavni sud naglašava da je, prema pravnoj praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, opće načelo da optuženim osobama mora biti dopušteno pozivati i ispitivati bilo kojeg svjedoka čije svjedočenje smatraju relevantnim za svoj predmet, kao i ispitati svakog svjedoka kojeg pozove ili na čije se svjedočenje oslanja tužiteljstvo. Međutim, to ne znači da optuženi ima apsolutno pravo pozivati svjedoke ili pravo da prisili domaće sudove na saslušanje nekog određenog svjedoka. Domaći zakoni mogu propisati uvjete za prihvaćanje svjedoka i sud može odbiti da pozove nekog svjedoka ako smatra da njegovo svjedočenje nije relevantno za razrješenje konkretnoga slučaja. Stoga apelant mora dokazati da je odbijanje saslušanja određenih svjedoka bilo štetno za njega. Osim toga, svi dokazi moraju biti izvedeni na glavnoj raspravi sa mogućnošću iznošenja kontraargumenata (vidi, između ostaloga, Europski sud, Harutyunyan protiv Armenije, djelomična odluka o dopustivosti od 5. srpnja 2005. godine, aplikacija broj 36549/03; i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 215/05 od 12. travnja 2006. godine, točka 62, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 68/06).

41. Imajući u vidu standarde prava na obranu u vezi s pravom na ravnopravnost strana u postupku, Ustavni sud zapaža da su apelanti imali i koristili mogućnost predlaganja i ispitivanja vlastitih svjedoka, kao i unakrsnog ispitivanja svjedoka optužbe. Također, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi ocijenili da su izjave svjedoka za koje apelanti i u apelaciji inzistiraju da su trebali biti saslušani irelevantne za razrješenje konkretne kaznenopravne stvari, jer su ti svjedoci trebali biti saslušani na okolnosti o kojima je već ranije saslušan veći broj svjedoka, a Tužiteljstvo BiH nije pobijalo činjenicu da su navedeni svjedoci, kao i drugi nogometaši, primali naknade i nagrade koje su im pripadale, pri tome se pozivajući na članak 263. stavak 2. ZKPBiH. Ustavni sud smatra da je takvu ocjenu Apelacijsko vijeće obrazložilo detaljno i na način koji se ne može ocijeniti proizvoljnim. Time su redoviti sudovi proveli svoju obvezu garantiranu člankom 6. stavak 3.d) Europske konvencije, koja, u smislu prakse Europskog suda, zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio ne provesti predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao.

42. Imajući u vidu sve navedeno, a naročito obrazloženja pobijanih presuda, nasuprot tvrdnjama apelanata, Ustavni sud smatra da iz pobijanih presuda ne proizlazi proizvoljnost redovitih sudova u bilo kojem segmentu prava na pravično suđenje koje su apelanti naveli, te zaključuje da u konkretnom slučaju pobijanim presudama redovitih sudova nisu povrijeđena prava apelanata iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, konkretnije članka 6. st. 1. i 3. točka d) Europske konvencije.

Kažnjavanje samo na temelju zakona

43. Apelanti tvrde da im je povrijeđeno pravo iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije, te ističu da su proglašeni krivim i osuđeni za kaznena djela koja prema nacionalnom pravu i nisu kaznena djela, kao i zbog toga što KZBiH, koji je stupio na snagu


1. ožujka 2003. godine, nije mogao biti retroaktivno primijenjen na radnje izvršenja porezne utaje prije tog datuma.

44. Članak 7. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Nitko se ne može smatrati krivim za krivično djelo nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

45. Ustavni sud podsjeća na to da članak 7. stavak 1. Europske konvencije sadrži načelo legaliteta u izricanju kaznenih kazni, dakle nitko ne smije biti osuđen za kazneno djelo ako ono u vrijeme kada je izvršeno zakonom ili međunarodnim pravom nije predviđeno kao kazneno djelo (nullum crimen, nulla poena sine lege). Iz načela legaliteta proizlazi i zabrana ekstenzivnog tumačenja normi kaznenog materijalnog prava, te naročito njihovo tumačenje per analogiam. Sljedeće načelo koje sadrži članak 7. stavak 1. Europske konvencije jeste zabrana retroaktivnog djelovanja materijalnih kaznenih zakona. Naime, nikome se ne može suditi za radnju ili propuštanje koje nije bilo zakonom predviđeno kao kazneno djelo u vrijeme kada je poduzeto.

46. U predmetu Kokkinakis protiv Grčke (serija A, broj 260-A, str. 22, stavak 52) Europski sud je tumačio članak 7. Europske konvencije tako da taj članak nije ograničen na zabranu retroaktivne primjene kaznenog zakona na aplikantovu štetu, već taj članak, mnogo općenitije, sadrži načelo da samo zakon može ustanoviti postojanje kaznenog djela i da samo zakon može propisati kaznu (nullum crimen, nulla poena sine lege), kao i načelo da se kazneni zakon ne smije široko tumačiti na štetu optuženoga. U navedenome predmetu Europski sud je posebno istaknuo da je taj zahtjev članka 7. Europske konvencije zadovoljen kada pojedinac iz sadržaja relevantne odredbe, ukoliko je potrebno i uz pomoć tumačenja suda, može shvatiti koje kaznene radnje i propusti ga mogu učiniti kazneno odgovornim.

47. Apelanti smatraju da su proglašeni krivim i osuđeni za radnje koje ne predstavljaju niti imaju obilježja kaznenih djela za koja su proglašeni krivim, odnosno da nisu ostvareni elementi bića kaznenih djela porezne utaje i zlouporabe položaja ili ovlasti. U odnosu na kazneno djelo porezne utaje apelanti su istakli da su redoviti sudovi utvrdili da su apelanti uskratili podnošenje zahtijevanih podataka NSBiH i to u namjeri da NSBiH izbjegne plaćanje poreza, te da u navedenoj radnji ne postoji izbjegavanje plaćanja osobnih oporezivih prihoda apelanata, što je prema zakonskoj definiciji obilježja djela iz članka 210. KZBiH bitno i konstitutivno obilježje tog djela. Stoga, prema mišljenju apelanata, proglašeni su krivim za radnju koja ne predstavlja niti ima obilježja kaznenog djela porezne utaje iz članka 210. KZBiH. Također, apelanti smatraju da nisu počinili niti kazneno djelo zlouporabe položaja ili ovlasti jer nisu imali svojstvo službene ili odgovorne osobe u Federaciji u NSBiH kao udruzi građana, zbog čega nisu ostvareni elementi bića navedenog kaznenog djela.

48. U vezi s navodima apelanata da su proglašeni krivim i osuđeni za kaznena djela koja nisu kaznena djela prema kaznenom zakonu u smislu članka 7. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud, imajući u vidu da su kaznena djela koja su apelantima stavljena na teret bila propisana zakonom kao takva u vrijeme njihovog izvršenja, iznesene navode smatra neutemeljenim. Iz navoda apelacije proizlazi da apelanti smatraju da su njihove radnje redoviti sudovi pogrešno pravno kvalificirali kao radnje izvršenja predmetnih kaznenih djela, budući da, prema mišljenju apelanata, nisu ostvareni bitni elementi bića kaznenih djela koja su im stavljena na teret. S tim u vezi, Ustavni sud uočava da su redoviti sudovi nespornim utvrdili status NSBiH

kao udruge građana – sportske organizacije koja okuplja sve nogometne asocijacije i klubove na razini BiH i status apelanata kao odgovornih osoba u pravnoj osobi sa precizno određenim obimom ovlasti i odgovornosti u smislu članka 2. stavak 6. i članka 383. KZFBiH, kao i članka 210. KZBiH. Ustavni sud ne smatra proizvoljnim obrazloženja koja su redoviti sudovi dali za svoje zaključke da su se u radnjama apelanata ostvarili elementi bića predmetnih kaznenih djela.

49. Razmatrajući navode apelanata u kontekstu navedenoga, Ustavni sud ne vidi nikakvu proizvoljnost niti široko tumačenje kaznenog zakona na štetu apelanata u okviru redovitih sudova u smislu članka 7. Europske konvencije. Također, prema mišljenju Ustavnog suda, apelanti su bez ikakve sumnje iz sadržaja odredbe članka 383. KZFBiH i članka 210. KZBiH mogli shvatiti koje kaznene radnje i propusti su ih mogli učiniti kazneno odgovornim.

50. U odnosu na navode apelanata da je KZBiH u pogledu produljenog kaznenog djela porezne utaje retroaktivno primijenjen na radnje apelanata koje su izvršene prije 1. ožujka 2003. godine, kada je na snagu stupio KZBiH, Ustavni sud naglašava da su u konkretnom slučaju apelanti proglašeni krivim da su počinili produljeno kazneno djelo porezne utaje. Pri tome je Apelacijsko vijeće smatralo da se kod konstrukcije produljenog kaznenog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav tog djela, te da je to u konkretnom slučaju KZBiH.

51. Produljeno kazneno djelo (delictum continuatum) predstavlja kaznenopravnu konstrukciju koja postoji kada učinitelj u vremenskom kontinuitetu učini više istih ili istorodnih kaznenih djela koja se zbog okolnosti koje ih povezuju u jednu kaznenopravnu cjelinu kaznenopravno kvalificiraju kao jedno kazneno djelo. Institut produljenog kaznenog djela je u kazneno zakonodavstvo uveden u interesu optuženoga, te on predstavlja povoljnost za optuženoga. Da nema tog instituta, optuženom bi bilo suđeno za svaku od učinjenih kaznenopravnih radnji i za svaku od tih radnji bi mu bile utvrđene posebne kazne, pa bi mu prema tome uz primjenu odredaba o stjecaju kaznenih djela bila izrečena jedinstvena kazna, što je za optuženog nesumnjivo nepovoljnije nego u slučaju kada se primjenjuje institut produljenog kaznenog djela, te kada mu se sudi i utvrđuje kazna propisana za jedno djelo. I dok nije bio uveden kao institut u kazneno zakonodavstvo, konstrukcija produljenog kaznenog djela, koju je stvorila pravna teorija, bila je prihvaćena u sudskoj praksi i faktički sudovi su taj institut opravdano primjenjivali i prije nego što je uveden u kazneno zakonodavstvo (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 86/05 od 13. listopada 2005. godine, točka 60, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 17/06). Prema stavu Europskog suda, produljeno kazneno djelo je, prema svojoj definiciji, kazneno djelo koje je izvršeno u određenom razdoblju (vidi Europski sud, Ecer i Zeyrek protiv Turske, presuda od 27. veljače 2001. godine, stavak 33). Kad se optužba odnosi na produljeno kazneno djelo, načelo pravne sigurnosti zahtijeva da radnje koje čine takvo kazneno djelo i kaznena odgovornost optuženog budu jasno definirani u optužnici, zatim u odluci koju sud donosi mora biti jasno da su osuda i kazna rezultat utvrđenja koja čine elemente produljenog kaznenog djela postavljenog u optužnici (vidi Europski sud, Pelissier i Sassi protiv Francuske, broj aplikacije 25444/94, stavak 51).

52. U odnosu na praksu Europskog suda, Ustavni sud ističe da je u predmetu Rohlena protiv Češke Republike aplikant osuđen pred domaćim sudovima za produljeno kazneno djelo zlostavljanja osobe koja živi pod istim krovom iz članka 215.a stavak 1. i 2b Kaznenog zakona Češke Republike, koje je kao kazneno djelo konstituirano dopunama Kaznenog zakona Češke Republike 1. lipnja 2004. godine, za radnje izvršene u razdoblju


od 2000. godine do 2006. godine. Europski sud je istakao da nije sporna primjena relevantnih odredaba kaznenog zakona koje su na snazi nakon 1. lipnja 2004. godine na radnje koje su učinjene nakon tog datuma, već da se pitanje koje mora biti raspravljeno odnosi na to jesu li primjenom-proširenjem zakona (relevantnih odredaba) na radnje koje su učinjene prije tog datuma narušene garancije iz članka 7. Europske konvencije. S tim u vezi je Europski sud prvenstveno podsjetio na svoj stav da je u svakom pravnom sustavu na domaćim sudovima da tumače relevantne odredbe kaznenog prava u pogledu određivanja (strukture-bića svakog kažnjivog djela) vremena kada je kažnjivo djelo učinjeno, te da slijedom toga Europska konvencija ne može djelovati kao prepreka takvoj vrsti tumačenja domaćih sudova, uz osiguranje da se zaključci do kojih su došli domaći sudovi mogu razumno predvidjeti u svjetlu prakse Europskog suda. Dajući odgovor na postavljeno pitanje, Europski sud je zaključio da tumačenje koje su usvojili domaći sudovi nije per se nerazumno u pogledu definicije produljenog kaznenog djela, te da nije arbitrarno smatrati da je kazneno djelo u konkretnom slučaju okončano kada je aplikant izvršio zadnji napad. Konstatirano je da su aplikantove radnje sve vrijeme bile kažnjive kao kaznena djela. Europski sud je istakao i da je aplikant u konkretnom slučaju mogao pretpostaviti da nastavljanje svog ponašanja nakon 1. lipnja 2004. godine nosi rizik da bude osuđen za produljeno kazneno djelo i slijedom toga osuđen prema odredbama zakona koje su bile na snazi u vrijeme kada je počinio zadnju radnju – napad. Aplikant je, prema ocjeni Europskog suda, bio u poziciji predvidjeti pravne posljedice svojih radnji i prilagoditi svoje ponašanje sukladno tome. Imajući u vidu navedeno, odlučeno je da nema povrede članka 7. Europske konvencije (vidi Europski sud, Rohlena protiv Češke Republike, broj 2, aplikacija broj 59552/08, presuda od 27. siječnja 2015. godine).

53. Osim navedenoga, Europski sud je u predmetu Veeber protiv Estonije zaključio da sve radnje optuženog koje su sadržane u produljenom kaznenom djelu moraju biti kažnjive u vrijeme kada su učinjene (vidi Europski sud, Veeber protiv Estonije, broj 2, aplikacija broj 45771/99, presuda od 21. siječnja 2003. godine).

54. Ustavni sud ističe da su u konkretnom slučaju apelanti počinili kaznenopravne radnje porezne utaje koje su kao takve u Federaciji BiH bile propisane KZFBiH iz 1998. godine (stupio na pravnu snagu 28. studenog 1998. godine), kasnije KZFBiH iz 2003. godine (stupio na pravnu snagu 29. srpnja 2003. godine), te da su navedene kaznenopravne radnje na razini države BiH bile inkriminirane od 1. ožujka 2003. godine kada je na snagu stupio KZBiH.

55. Imajući u vidu navedeno, nesporno je da produljeno kazneno djelo postoji kada je počinitelj s namjerom počinio više istih ili istovrsnih kaznenih djela koja, s obzirom na način počinjenja, njihovu vremensku povezanost i druge stvarne okolnosti koje ih povezuju, čine jedinstvenu cjelinu. Dakle, produljeno kazneno djelo predstavlja jedinstveno kazneno djelo. Kada sud izrekne presudu, on njome obuhvaća sva kaznena djela koja ulaze u sastav produljenog kaznenog djela, a izvršena su do dana donošenja presude. Također, budući da je riječ o jedinstvenom kaznenom djelu, ne primjenjuju se pravila o stjecaju kaznenih djela, odnosno pravilo o odmjeravanju kazne za kaznena djela u stjecaju, već se za produljeno kazneno djelo izriče jedna kazna kao da se radi o samo jednom djelu. U tom smislu, potrebno je precizno određenje vremenskog okvira produljenog kaznenog djela i radnji koje ulaze u njegov sastav, kako bi se izbjegla situacija da počinjeno kazneno djelo ostane nekažnjeno, odnosno omogućilo počinitelju izbjegavanje odgovornosti, ali isto tako da se izrečena kazna odnosi na točno određene radnje za koje se osoba koja je u pitanju tereti. Ustavni sud zapaža da je Apelacijsko vijeće istaklo da se kod konstrukcije

produljenog kaznenog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav tog djela.

56. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zapaža da iz dokumenata u spisu predmeta proizlazi da su apelanti kazneno djelo porezne utaje učinili u razdoblju od 1. siječnja 2001. godine do 31. prosinca 2005. godine, da su posljednje radnje koje ulaze u sastav predmetnog kaznenog djela izvršene 2005. godine, a da je primijenjeni KZBiH na snazi od 1. ožujka 2003. godine, iz čega proizlazi nesporan zaključak da je u konkretnom slučaju primijenjen zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja posljednje radnje koja ulazi u sastav konkretnog produljenog kaznenog djela porezne utaje. Ustavni sud naglašava da, prema navedenoj praksi Europskog suda, proizlazi da radnje optuženoga koje su sadržane u produljenom kaznenom djelu u vrijeme izvršenja mogu biti kažnjive i kao drugo kazneno djelo različito od onoga koje je obuhvaćeno posljednjom izvršenom radnjom (dakle nije moralo biti propisano zakonom koji je primijenjen u trenutku izvršenja posljednje radnje produljenog kaznenog djela; vidi op. cit. Rohlena protiv Češke Republike). Polazeći od činjenice da su apelanti kao državljani entiteta (Federacije BiH) u kojem je bilo zakonom propisano kazneno djelo porezne utaje počinili navedeno kazneno djelo, zatim da su na razini države BiH iste radnje kasnije inkriminirane kao kazneno djelo, Ustavni sud smatra da se na apelante kao počinitelje produljenog kaznenog djela mogao primijeniti državni zakon (KZBiH), imajući u vidu da su apelanti nastavili vršiti isto kazneno djelo i nakon stupanja na snagu državnog zakona. Apelanti su u konkretnom slučaju mogli pretpostaviti da nastavljanje njihovog ponašanja nakon 1. ožujka 2003. godine nosi rizik da budu osuđeni za produljeno kazneno djelo i slijedom toga prema odredbama zakona koje su bile na snazi u vrijeme kada su počinili posljednju radnju izvršenja. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je kazneno djelo koje se apelantima stavlja na teret bilo propisano zakonom, bez obzira na to što do 1. ožujka 2003. godine predmetno kazneno djelo nije bilo propisano zakonom BiH već zakonom entiteta. U kontekstu svega navedenoga, Ustavni sud ne može zaključiti da su u slučaju apelanata dovedene u pitanje garancije iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije.

57. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju pobijanim presudama nije povrijeđeno pravo apelanata iz članka 7. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

58. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 3. točka d) Europske konvencije kada je Sud BiH za svoje odluke dao detaljno, jasno i argumentirano obrazloženje u pogledu izvedenih dokaza, ali i u pogledu njihove međusobne povezanosti i ocjene donošenja zaključaka, te kada je apelantima omogućeno ravnopravno sudjelovanje u postupku, u okviru zakonom propisanog postupka, pri čemu je primjena materijalnog i procesnog prava bila sukladna garancijama koje pruža članak 6. Europske konvencije.

59. Ustavni sud zaključuje da nema povrede ni članka 7. stavak 1. Europske konvencije kada su apelanti proglašeni krivim za produljeno kazneno djelo porezne utaje koje je kao takvo najprije bilo propisano zakonom entiteta, a kasnije i zakonom BiH, te je u konkretnom slučaju primijenjen zakon BiH budući da su apelanti nastavili vršiti isto kazneno djelo i nakon stupanja na snagu zakona BiH, te su mogli pretpostaviti da nastavljanje njihovog ponašanja nakon stupanja na snagu zakona BiH (1. ožujka 2003. godine) nosi rizik da budu osuđeni za produljeno kazneno djelo prema odredbama zakona koje su bile na snazi u vrijeme kada su počinili posljednju radnju izvršenja. Također,


nema povrede članka 7. stavak 1. Europske konvencije kada su redoviti sudovi utvrdili da su apelanti odgovorni za kaznenopravne radnje kojima su ostvareni elementi bića kaznenih djela porezne utaje i zlouporabe položaja ili ovlasti, a navedena kaznena djela su bila propisana zakonom u vrijeme izvršenja i apelanti su iz sadržaja zakonskih odredaba mogli shvatiti koje kaznene radnje i propusti su ih mogli učiniti kazneno odgovornim.

60. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

61. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije nužno posebno razmatrati zahtjev za donošenje privremene mjere.

62. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву,

у предмету број АП 3133/11, рјешавајући апелацију Муниба Ушановића и Миодрага Куреша, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, суткиња Мирсад Ћеман, судија Margarita Caca-Nikolovska, суткиња Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 27. марта 2015. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Муниба

Ушановића и Миодрага Куреша поднесена против пресуда Суда Босне и Херцеговине број X-КЖ-07/481 од 26. маја 2011. године и број X-К-07/481 од 23. новембра 2009. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Муниб Ушановић и Миодраг Куреш (у даљњем тексту: првоапелант и другоапелант или апеланти), обојица из Сарајева, које заступа Жарко Булић, адвокат из Сарајева, поднијели су 5. августа 2011. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) број X-КЖ-07/481 од 26. маја 2011. године и број X-К-07/481 од 23. новембра 2009. године. Апеланти су поднијели и захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд одложио издржавање изречених казни затвора до доношења одлуке о апелацији. Одлуком о привременој мјери број АП 3133/11 од 12. октобра 2011. године (доступна на интернет-адреси Уставног суда www.ustavnisud.ba) Уставни суд је одбио захтјев апеланата за доношење привремене мјере.

2. Другоапелант је 14. марта 2013. године Уставном суду доставио пуномоћ којом овлашћује своју супругу Чедомиру Куреш да га умјесто адвоката Жарка Булића заступа у даљњем поступку пред Уставним судом.

3. Првоапелант је 14. октобра 2013. године поднио захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд одложио извршење Рјешења Суда БиХ број С1 3 И 013216 13 И од 17. септембра 2013. године до окончања поступка подјеле његове брачне течевине који ће бити покренут пред надлежним Општинским судом у Сарајеву.

II. Поступак пред Уставним судом

4. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), која су важила у вријеме предузимања наведених радњи, од Суда БиХ и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ) затражено је 23. августа 2013. године да доставе одговоре на апелацију.

5. Суд БиХ и Тужилаштво БиХ одговорили су на апелацију 7. односно 5. септембра 2013. године.

III. Чињенично стање

6. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

7. Пресудом Првостепеног вијећа Суда БиХ број X-К-07/481 од 23. новембра 2009. године апеланти су проглашени кривим зато што су у вријеме и на начин прецизиран у изреци пресуде починили кривично дјело пореске утаје из члана 210 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног закона Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 и 32/07; у даљњем тексту: КЗБиХ), све у вези с чланом 29 КЗБиХ (тачка I А изреке пресуде), затим продужено кривично дјело пореске утаје из члана 273 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04 и 18/05; у даљњем тексту: КЗФБиХ), све у вези с чл. 29 и 54 КЗБиХ (тачка I Б изреке пресуде), те продужено кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, све у вези с чл. 29 и 54 КЗБиХ (тачка II изреке пресуде). Истом пресудом Првостепено вијеће апелантима је утврдило казну затвора у трајању од по једну годину за кривично дјело пореске утаје, казну затвора у трајању од по двије године за продужено кривично дјело пореске утаје, казну затвора у трајању од по три године за продужено кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења, те изрекло јединствену казну затвора у трајању од по пет година. Такође, истом пресудом Првостепено вијеће апелантима је изрекло мјеру безбједности забране вршења позива, дјелатности или дужности из члана 73 КЗБиХ, којом им се забрањује обављање руководећих дужности с овлашћењима управљања и располагања новчаним средствима и имовином, у трајању од пет година од правоснажности пресуде, с тим да се вријеме проведено на издржавању казне затвора не урачунава у вријеме трајања те мјере безбједности. Истом пресудом Првостепено вијеће одузело је од апеланата имовинску корист прибављену почињењем продуженог кривичног дјела злоупотребе положаја или овлашћења, и то износ од 248.147,00 КМ и 42.110,00 евра и обавезало их на накнаду трошкова кривичног поступка. Такође, истом пресудом Првостепено вијеће апеланте је ослободило оптужбе да су починили продужено кривично дјело пореске утаје и продужено кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења за радње прецизиране у изреци пресуде, те обавезе накнаде трошкова кривичног поступка у том дијелу.


8. Првостепено вијеће је у образложењу пресуде навело да је у току доказног поступка у оквиру доказа Тужилаштва БиХ саслушало свједоке који су поименично наведени (девет свједока), као и вјештаке финансијске струке Кериму Прашљивић и графолошке струке Есада Билића. Такође, у судски спис уврштена је обимна материјална документација Тужилаштва БиХ (прецизирана на стр. 51˗113 пресуде), односно уврштени су регистратори који се (по годинама) односе на финансијску документацију Фудбалског савеза БиХ (у даљњем тексту: ФСБиХ), тј. на велики број рачуна, налога благајни, дневника благајне, спецификација плата и сл. Првостепено вијеће је истакло да је, с обзиром на чињеницу да би за изношење сваког појединог документа био потребан дужи период, а водећи се принципом економичности и ефикасности кривичног поступка и уз претходну сагласност странака и браниоца, уврстило у спис материјалну документацију на описани начин. Даље је наведено да је одбрана апеланата извела своје доказе, и то саслушањем свједока поименично наведених (60 свједока), затим саслушањем вјештака финансијске струке Абида Хоџића и саслушањем другоапеланта као свједока. Сем тога, одбрана апеланата је предочила материјалне документе (који су прецизирани на стр. 114˗116 пресуде).

9. Првостепено вијеће је, одлучујући о претходним процесним приговорима одбране апеланата, навело да је одбрана апеланата остала при приједлогу за саслушање свједока Алмира Куленовића, Недима Халиловића, Сергеја Барбареза, Саше Папца, Драгана Блатњака и Марија Мишковића, које је намјеравала саслушати као и већину од већ саслушаних 60 свједока на околности пријема новца од ФСБиХ, те на околност да ли је ФСБиХ остао дужан да им исплати новац. Првостепено вијеће је истакло да је у више наврата достављало позиве наведеним свједоцима, али да се они због професионалних ангажмана у иностранству нису могли одазивати позиву суда и приступити на суд. С обзиром на то да Тужилаштво БиХ није оспоравало чињеницу да су фудбалери примали накнаде и награде које су им припадале, Првостепено вијеће је одбило приједлог за саслушање предложених свједока због релевантности и економичности поступка, чије би се трајање инсистирањем на саслушању тих свједока продужило за неизвјестан период.

10. У образложењу пресуде Првостепено вијеће је истакло да је, прије него што се упустило у анализу доказа којима се руководило приликом доношења своје одлуке, утврдило чињенице које су битне за утврђивање правног положаја и статуса ФСБиХ, постојања својства одговорног лица код апеланата, те карактеристика њиховог службеног положаја и обима њихових овлашћења. Првостепено вијеће је утврдило да из доказа Тужилаштва БиХ произилази да је Федерално министарство правде 22. марта 1999. године под наведеним бројем донијело рјешење којим је ФСБиХ уписан у регистар удружења грађана, док је Федерални завод за статистику 1. фебруара 2001. године издао обавјештење којим је ФСБиХ разврстан под шифром дјелатности – остале спортске активности. Даље је наведено да настојање одбране апеланата да статус ФСБиХ као удружења грађана прикаже на начин да као такав није привредни субјекат, односно правно лице у смислу Закона о рачуноводству, Првостепено вијеће сматра неоснованим и без значаја за примјену релевантних законских прописа. Наведено је да је неспорно да је ФСБиХ у оквиру своје дјелатности пружао одређене услуге на тржишту, као што су услуге рекламирања, те продавао права на телевизијске пријеносе утакмица репрезентације БиХ, продају улазница за утакмице и обављао друге активности које су резултирале стицањем

одређених прихода на тржишту роба и услуга. Стога је Првостепено вијеће закључило да пословање ФСБиХ, поготово у сегменту наведених комерцијалних активности, подлијеже свим обавезама предвиђеним у пореском законодавству и прописима који регулишу начин вођења књиговодствених, рачуноводствених и благајничких послова. Даље је на основу нормативних аката ФСБиХ неспорним утврђено да је првоапелант у периоду од 1. јануара 2001. године и надаље током времена које је обухваћено оптужницом обављао дужност генералног секретара ФСБиХ и да је био одговоран за законито обављање послова у Секретаријату ФСБиХ. Такође, на основу наведених нормативних аката ФСБиХ неспорним је утврђено да је другоапелант у инкриминисано вријеме обављао послове секретара за економско-финансијско пословање ФСБиХ, што укључује одговорност за ажурно и законито финансијско пословање ФСБиХ. На основу наведених доказа које је Вијеће сматрало поузданим и релевантним, а које одбрана апеланата није ни на који начин оспорила, Првостепено вијеће је утврдило статус ФСБиХ као удружења грађана – спортске организације која окупља све фудбалске асоцијације и клубове на нивоу БиХ и статус апеланата као одговорних лица у правном лицу са прецизно одређеним обимом овлашћења и одговорности, у смислу члана 2 став 6 и чл. 383 и 273 КЗФБиХ. Првостепено вијеће је навело да из законске формулације члана 210 КЗБиХ произилази да је учинилац кривичног дјела пореске утаје лице које не да захтијеване податке односно које да лажне податке о својим стеченим опорезивим приходима, што значи да радња неплаћања односно необрачунавања пореских обавеза није радња извршења тог кривичног дјела, због чега се Првостепено вијеће базирало искључиво на радњу давања лажних података, односно непријављивања пореских обавеза као релевантну за конкретну инкриминацију. Првостепено вијеће је истакло да је, након што је оба налаза судских вјештака финансијске струке подвргло критичком сучељавању са бројним материјалним доказима и исказима свједока, те релевантним бланкетним прописима, утврдило да ти налази имају одређене недостатке у тој мјери да ниједан од њих не може да се прихвати у цијелости и безрезервно. Стога је Првостепено вијеће своје убјеђење о кривици апеланата за кривично дјело пореске утаје заснивало углавном на материјалним доказима које је Тужилаштво БиХ уложило у судски спис, и то прије свега на допису Кантоналног пореског уреда Сарајево – Испостава Стари Град – од 6. новембра 2006. године, уз који су достављени и одређени прилози. Из наведеног дописа је видљиво да ФСБиХ у периоду од 2001. до 2006. године није достављао мјесечне ПП-М1-1 обрасце на основу којих се пореска обавеза иначе пријављује, а да је коначне обрасце којима се пријављује укупна пореска обавеза за календарску годину доставио само за 2001. годину, да је за 2002. годину доставио празан неиспуњен образац, а за период од 2003. до 2005. године није уопште достављен прописан образац са пореском пријавом. Даље је утврђено да је наведени доказ поткријепљен и налазом вјештака оптужбе, који је Првостепено вијеће оцијенило стручним и релевантним, у ком је презентован детаљан преглед опорезивих прихода и обрачун пореза како је прецизирано у пресуди (стр. 124 и 125).

11. Образлажући дио пресуде којом су апеланти проглашени кривим, Првостепено вијеће је навело да чињеница да је у инкриминисаном периоду првоапелант обављао послове генералног секретара ФСБиХ, а другоапелант послове секретара за економско-финансијско пословање ФСБиХ, те да спроведени докази, између


осталих, налази и мишљења финансијских вјештачења, рачуни и налози за исплату, те искази свједока и вјештака, недвојбено потврђују да су апеланти починили наведена кривична дјела. Наиме, на основу наведених доказа утврђено је да су апеланти избјегли да плате доприносе и порезе прописане законодавством у БиХ (у пресуди прецизирано који износи и за који период), чиме су оштетили буџете у БиХ, те на тај начин починили кривично дјело пореске утаје. Образлажући због чега су апеланти починили продужено кривично дјело пореске утаје, Првостепено вијеће је истакло да је постојала истоврсност радњи извршења, затим исти пасивни субјекат, исто стање односно овлашћење, континуитет почињених радњи пореске утаје у више узастопних година и друге околности. Како је даље наведено, да су апеланти починили кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења слиједи из чињеница да су они имали апсолутну контролу над свим новчаним трансакцијама, како жиралним тако и приливом и исплатом готовог новца путем девизне благајне и благајне за КМ, те да су искоришћавањем свог службеног положаја и овлашћења незаконито исплаћивали готов новац прибављајући себи корист.

12. Одлучујући о жалбама оптужбе и апеланата, Апелационо вијеће Суда БиХ донијело је Пресуду број X-КЖ-07/481 од 26. маја 2011. године, којом је жалбу оптужбе одбило као неосновану, а жалбе апеланата дјелимично уважило, те преиначило првостепену пресуду у погледу правне оцјене дјела из тачака I А и I Б и одлуке о казни, на тај начин да се радње из тачака I А и I Б изреке оспорене пресуде правно квалификују као продужено кривично дјело пореске утаје из члана 210 став 2 КЗБиХ у вези с чл. 29 и 54 КЗБиХ, те с тим у вези утврдило казне затвора у трајању од по двије године, а затим, узимајући у обзир утврђене казне затвора у трајању од по три године за продужено кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења, осудило апеланте на јединствене казне затвора у трајању од по четири године. Апелационо вијеће је у осталом дијелу потврдило првостепену пресуду.

13. У образложењу пресуде Апелационо вијеће је навело да је 26. маја 2011. године, у смислу члана 304 Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЗКПБиХ), одржало јавну сједницу којој су присуствовали Тужилаштво БиХ, апеланти и њихов бранилац.

14. Очитујући се о приједлогу одбране апеланата за улагање новог доказа, акта Пореске управе ФБиХ, Апелационо вијеће је истакло да, у смислу члана 295 став 4 ЗКПБиХ, у жалби не могу да се износе нове чињенице и докази, а како није доказано да тај доказ није могао да се прибави током првостепеног поступка, то је одбило приједлог одбране. Сходно наведеној законској одредби, Апелационо вијеће је утврдило да се у конкретном случају радило о одговору на упит који је дала Пореска управа ФБиХ, то јест институција која је несумњиво била доступна одбрани у току цијелог првостепеног поступка који је трајао више од једну годину и шест мјесеци, па није постојала ни просторна нити временска ограниченост која би одбрану спријечила у намјери да прибави спорни доказ. Даље је утврђено да је првостепена пресуда донесена 23. новембра 2009. године, а одбрана је упит за достављање података Пореске управе ФБиХ доставила тек 12. новембра 2010. године, дакле након готово годину дана од доношења првостепене пресуде. Штавише, и да је испуњен наведени услов, Апелационо вијеће је утврдило да предложени доказ садржајно не упућује на нове чињенице или околности које раније нису биле познате, а које би утицале на доношење

правилне одлуке Првостепеног вијећа. У односу на жалбене приговоре апеланата да је надлежна пореска управа била дужна да поднесе спорну пореску пријаву у име ФСБиХ, Апелационо вијеће је закључило да та чињеница није одлучна за разрјешење предметне кривичноправне ствари, с обзиром на то да не ослобађа апеланте обавезе да предузму те радње.

15. Везано за жалбене наводе апеланата да је суд одбио саслушање предложених свједока, због чега им је повријеђено право на извођење доказа и једнакост пред судом, Апелационо вијеће је истакло да су ти свједоци требали бити саслушани на околности о којима је већ раније саслушан већи број свједока, а како је одредбама члана 263.став 2 ЗКПБиХ прописано да судија односно предсједник вијећа може да одбије извођење предложених доказа ако немају значај за предмет или су непотребни, то је правилна одлука првостепеног суда који је одбио извођење тих доказа. Чињеница да је Првостепено вијеће првобитно прихватило саслушање наведених свједока, па накнадно одбило приједлог за њихово саслушање, како је утврдило Апелационо вијеће, не утиче на правилност одлуке Првостепеног вијећа. Одговарајући на жалбене наводе да се осуђујући дио пресуде заснива искључиво на налазу и мишљењу финансијског вјештачења оптужбе, Апелационо вијеће је навело да ти наводи нису основани, јер је првостепени суд оцијенио сваки доказ појединачно, на начин да је прво именовао сваки доказ, изнио садржину тог доказа, те образложио свој закључак у погледу вјеродостојности и оцјене тог доказа.

16. У односу на жалбене наводе у вези с примјеном материјалног закона, Апелационо вијеће је истакло да је одбрана апеланата навела повреду Кривичног закона која је проузрокована примјеном одредби о стицају кривичног дјела пореске утаје из члана 210 КЗБиХ и истог кривичног дјела из члана 273 став 2 КЗФБиХ, као и повреду због примјене КЗФБиХ из 2003. године на радње апеланата које су извршене прије ступања на снагу тог закона. Апелационо вијеће је утврдило да су жалбени наводи основани у дијелу у ком се приговара на примјену одредби о стицају, јер је требало да се примијене одредбе о продуженом кривичном дјелу. Конструкција продуженог кривичног дјела у конкретном случају, без обзира на то што се ради о кривичним дјелима пореске утаје прописаним различитим кривичним законодавствима у БиХ, према становишту Апелационог вијећа, основана је јер је то оправдано уз постојање других потребних уједињавајућих елемената, у контексту оцјене цјелокупне дјелатности апеланата. Апелационо вијеће је закључило да је у конкретном случају сасвим јасно да се ради о продуженом кривичном дјелу пореске утаје, а примјена одредби о продуженом кривичном дјелу повољнија је за апеланте од одредби о стицају, тако да је ради правилне примјене права у том дијелу преиначило првостепену пресуду, а с тим у вези и одлуку о кривичноправној санкцији. У односу на жалбене наводе апеланата да је примијењен КЗФБиХ на радње које су извршене прије ступања на снагу тог закона, и то у односу на кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, Апелационо вијеће је истакло да се код конструкције продуженог кривичног дјела примјењује закон који је био на снази у вријеме извршења посљедње радње која улази у састав тог дјела. Како је посљедња радња кривичног дјела, што је видљиво из материјалне документације уложене у спис предмета, несумњиво извршена након ступања на снагу КЗФБиХ (ступио на снагу 1. августа 2003. године), Апелационо вијеће је закључило да је ваљан и оправдан


закључак Првостепеног вијећа о примјени тог Кривичног закона у конкретном случају.

17. Одговарајући на жалбене наводе да апеланти нису могли имати својство службеног или одговорног лица у правном лицу које има статус удружења грађана, што је битно ради утврђења постојања кривичног дјела из члана 383 КЗФБиХ, Апелационо вијеће је навело да апеланти паушално приговарају, односно да не нуде доказе зашто они у оквиру ФСБиХ не могу имати својство службеног или одговорног лица, а сем тога првостепени суд се детаљно бавио питањем статуса ФСБиХ, односно утврђивања својства апеланата као одговорних лица и јасно навео акте и прописе (стр. 122 и 123) из којих произилази не само својство апеланата као одговорних лица у ФСБиХ него и њихове обавезе и одговорности у складу с прописима који су у инкриминисаном периоду били на снази.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

18. Апеланти сматрају да су им оспореним одлукама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и, како апеланти наводе, чл. 6 ст. 1 и 2 тачке ц. и д. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на кажњавање само на основу закона из члана 7 Европске конвенције. Апеланти истичу да им другостепеном пресудом није прихваћен предложени доказ, акт надлежног органа Пореске управе ФБиХ, који је одбрана прибавила након изјављивања жалбе, а чињеница да је тај доказ затражен након доношења првостепене пресуде не оправдава неприхватање тог доказа, јер је тај доказ добио на релевантности тек након доношења пресуде и њеног осуђујућег дијела, због чега им је повријеђено право на одбрану, односно право оптуженог да изнесе све доказе који му иду у корист, као и принцип једнакости у поступању у кривичном поступку. Апеланти наводе да је предложено саслушање више свједока, који се нису одазвали, међутим, суд није користио процедуралне санкције због неодазивања на позив суда, чиме им је повријеђено и право на извођење доказа пред судом. Такође, апеланти сматрају да им је повријеђено право на правично суђење јер редовни судови нису правилно оцијенили налаз вјештака одбране сматрајући га пристрасним, према ком (уз стручну анализу прописа о порезу на промет услуга) ФСБиХ у инкриминисаном периоду није био порески обвезник пореза на промет услуга. Апеланти истичу да су проглашени кривим за радње које не представљају нити имају обиљежје кривичног дјела према КЗБиХ, због чега су оспореним пресудама повријеђене одредбе члана 7 Европске конвенције. Наиме, апеланти истичу да је у оспореним пресудама утврђено да су апеланти починили кривично дјело из члана 210 КЗБиХ јер су ускратили подношење захтијеваних података ФСБиХ и да је то учињено у намјери да ФСБиХ избјегне плаћање пореза. Дакле, у наведеној радњи, према мишљењу апеланата, не постоји избјегавање плаћања њихових личних опорезивих прихода, што је, према цитираној диспозицији законских обиљежја дјела из члана 210 КЗБиХ, битно и конститутивно обиљежје тог кривичног дјела. Апеланти наводе да у односу на кривичноправне радње које су им стављене на терет, а које су извршене у 2001, 2002. и дјелимично у 2003. години, нема основа за постојање кривичног дјела пореске утаје из члана 210 КЗБиХ, будући да је тај закон ступио на снагу тек 1. марта 2003. године, односно закон је ретроактивно примијењен, што је недопустиво. Апеланти наводе да они нису имали својство службених ни одговорних лица у Федерацији БиХ, што је битно обиљежје кривичног дјела

злоупотребе положаја или овлашћења из члана 383 КЗФБиХ, јер је ФСБиХ регистрован као удружење, а не било какав орган Федерације БиХ, због чега им је такође повријеђено право из члана 7 Европске конвенције, а имплицитно и одредба члана 6 став 1 Европске конвенције.

б) Одговор на апелацију

19. Суд БиХ се у исцрпном одговору на апелацију додатно осврнуо на приговоре које су апеланти истакли у апелацији, указујући на то да су идентичне приговоре апеланти већ истицали у жалби, те да се о њима Апелационо вијеће довољно јасно и прецизно изјаснило у образложењу пресуде. Суд БиХ је на крају закључио да су оспорене пресуде правилне и законите, предложивши да се апелација одбије као неоснована.

20. Тужилаштво БиХ је у одговору на апелацију навело да су апеланти на паушалан и неаргументован начин истакли да им је оспореним пресудама повријеђено право из чл. 6 и 7 Европске конвенције. Предложено је да се апелација одбије као неоснована.

V. Релевантни прописи

21. У Кривичном закону Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 и 32/07) релевантне одредбе гласе:

Члан 54. Продужено кривично дјело

(1) Одредбе овог закона о стицају кривичних дјела неће се примијенити када учинилац учини продужено кривично дјело.

(2) Продужено кривично дјело је учињено кад је учинилац с умишљајем учинио више истих или истоврсних кривичних дјела која с обзиром на начин учињења, њихову временску повезаност и друге стварне околности које их повезују чине јединствену цјелину.

(3) Када се ради о продуженом кривичном дјелу истих законских обиљежја, суд ће изабрати врсту и мјеру казне која је прописана за то кривично дјело. Ако се ради о истоврсним кривичним дјелима, суд ће изабрати врсту и мјеру казне која је прописана за најтеже од тих дјела.

Члан 210. ст. 1. и 2. Порезна утаја

(1) Ко избјегне плаћање давања прописаних порезним законодавством Босне и Херцеговине или доприноса социјалног осигурања, не дајући захтијеване податке или дајући лажне податке о својим стеченим опорезивим приходима или о другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање износа оваквих обавеза, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази износ од 10.000 КМ,

казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.

(2) Ко учини кривично дјело из става 1. овог члана, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 50.000 КМ,

казниће се казном затвора од једне до десет година. 22. У Кривичном закону Федерације БиХ

("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04 и 18/05) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. став 6. (6) Одговорно лице је лице у привредном друштву или у

другом правном лицу којем је, с обзиром на њену функцију или на основу посебног овлаштења повјерен одређени круг послова који се односе на примјену закона или прописа донесених на основу закона, или општег акта привредног друштва или другог правног лица у управљању и руковању имовином, или се односе на руковођење производњом или неким другим привредним процесом или на надзор над њима.


Одговорним лицем сматра се и службено лице у смислу става 3. овог члана кад су у питању радње код којих је као починилац означено одговорно лице, а нису прописане као кривично дјело одредбама главе о кривичним дјелима против службене и друге одговорне дужности или одредбама о кривичним дјелима чији је починилац службено лице прописанима у некој другој глави овог закона или другим законом Федерације или кантона.

Члан 273. ст. 1. и 2. Порезна утаја

(1) Ко за себе или другог избјегне плаћање давања прописаних пореским законодавством у Федерацији или доприноса социјалног осигурања прописаних у Федерацији, не дајући захтијеване податке или дајући лажне податке о свом стеченом опорезивом приходу или о другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање износа таквих обвеза, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 10.000 КМ,

казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.

(2) Ко почини кривично дјело из става 1. овог члана, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 50.000 КМ,

казниће се казном затвора од једне до десет година.

Члан 383. ст. 1. и 3. Злоупотреба положаја или овлаштења

(1) Службено или одговорно лице у Федерацији које искориштавањем свог службеног положаја или овлаштења, прекорачивши границе свог службеног овлаштења или не извршивши своје службене дужности, прибави себи или другом какву корист, другоме нанесе какву штету или теже повриједи права другог,

казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

(3) Ако је кривичним дјелом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист која прелази 50.000 КМ,

починилац ће се казнити казном затвора најмање три године.

23. У Кривичном закону Федерације БиХ ("Службене новине ФБиХ" број 43/98) релевантне одредбе гласе:

Члан 272. Порезна утаја

(1) Ко у намјери да он или ко други избјегне потпуно или дјелимично плаћање пореза, доприноса социјалног осигурања или других прописаних доприноса, даје лажне податке о својим законито стеченим приходима, о предметима или о другим чињеницама које су од утјецаја на утврђивање износа оваквих обавеза или ко у истој намјери у случају обавезне пријаве не пријави законито стечени приход односно предмет или друге чињенице које су од утјецаја на утврђивање оваквих обавеза, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 1.000 КМ, казнит ће се затвором до три године и новчаном казном.

(2) Ако је износ обавезе из става 1. овог члана, чије се плаћање избјегава већи од 5.000 КМ, учинитељ ће се казнити затвором од шест мјесеци до пет година и новчаном казном.

Члан 358. Злоупотреба положаја или овласти

(1) Службена или одговорна особа која искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом какву корист, другом нанесе какву штету или теже

повриједи права другог, казнит ће се затвором од шест мјесеци до пет година.

(2) Ако је дјелом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко 3.000 КМ, учинитељ ће се казнити затвором од једне до десет година.

(3) Ако је дјелом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко 10.000 КМ, учинитељ ће се казнити затвором најмање три године.

24. Закон о кривичном поступку БиХ ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 и 93/09) у релевантном дијелу гласи:

Члан 14. Једнакост у поступању

(1) Суд је дужан да странке и браниоца третира на једнак начин и да свакој од страна пружи једнаке могућности у погледу приступа доказима и њиховом извођењу на главном претресу.

(2) Суд, Тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог, односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист.

Члан 15. Слободна оцјена доказа

Право суда, Тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 263. став 2. Право Суда да не допусти питање или доказ

(2) Ако судија, односно предсједник вијећа закључи да околности које странка и бранилац жели да докаже немају значаја за предмет или да је понуђени доказ непотребан, одбиће извођење таквог доказа.

Члан 295. став 4. Садржај жалбе и отклањање недостатака жалбе (4) У жалби се могу износити нове чињенице и нови

докази који и поред дужне пажње и опреза нису могли бити представљени на главном претресу. Жалилац је дужан навести разлоге зашто их раније није изнио. Позивајући се на нове чињенице, жалилац је дужан навести доказе којима би се те чињенице имале доказати, а позивајући се на нове доказе – дужан је навести чињенице које помоћу тих доказа жели доказати.

Члан 314. став 1. Преиначење првостепене пресуде

(1) Вијеће апелационог одјељења ће, уважавајући жалбу, пресудом преиначити првостепену пресуду ако сматра да су одлучне чињенице у првостепеној пресуди правилно утврђене и да се, с обзиром на утврђено чињенично стање, по правилној примјени закона, има донијети другачија пресуда, а према стању ствари и у случају повреде из члана 297. став 1. тачка ф) г) и ј) овог закона.

VI. Допустивост

25. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

26. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је


подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

27. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број X-КЖ-07/481 од 26. маја 2011. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Оспорену пресуду апеланти су примили 28. јула 2011. године. Апелација је поднесена 5. августа 2011. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива, нити је апелација очигледно (prima facie) неоснована.

28. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

29. Апеланти оспоравају наведене пресуде тврдећи да су им тим пресудама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 тачке ц) и д) Европске конвенције, те право из члана 7 Европске конвенције.

30. Уставни суд, међутим, с обзиром на садржину апелационих навода и њихову контрадикторност са садржином релевантних одредби Европске конвенције на које су се апеланти формално позвали, закључује да апеланти указују на кршење члана 6 ст. 1 и 3 тачка д) и члана 7 став 1 Европске конвенције.

Право на правично суђење

31. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

32. Члан 6 ст. 1 и 3д) Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права:

д. да сам испитује или захтијева испитивање свједока оптужбе и да се присуство и саслушање свједока одбране одобри под условима који важе за свједока оптужбе;

33. У конкретном случају поступак се односи на утврђивање основаности кривичне оптужбе против апеланата, па су члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 Европске конвенције примјенљиви. Стога, Уставни суд мора преиспитати да ли је поступак пред редовним судовима био правичан онако како захтијевају наведене одредбе.

34. Уставни суд запажа да апеланти кршење права на правично суђење виде у томе што није прихваћен доказ који је њихова одбрана прибавила након изјављивања жалбе, што је одбијен приједлог одбране да се саслушају одређени свједоци, те што је погрешно оцијењен налаз вјештака њихове одбране, због чега им је повријеђено право на одбрану и једнакост страна пред судом.

35. У вези с наведеним, Уставни суд подсјећа на то да општа гаранција правичног суђења из става 1 члана 6 Европске конвенције има елементе који допуњују гаранције утврђене ставом 3 члана 6 Европске конвенције (види Европски суд, Artico против Италије, А 37 [1980]). Када се ради о случају који потпада под неку од специфичних гаранција установљених ставом 3 члана 6 Европске конвенције, он може да буде разматран или само у оквиру тих гаранција (види Европски суд, Luedicke против ФРГ, А 29 [1978]; EHRR 149) или у вези са ставом 1 члана 6 Европске конвенције (види Европски суд, Benham против Уједињеног Краљевства, 1996-III; 22 EHRR 293 GC). Међутим, уколико се апликација суштински односи на тврдњу да је поступак у цјелини, укључујући и жалбени поступак, био неправичан и да је као основни разлог истакнута произвољна оцјена доказа, као што је у конкретном случају, наводи се испитују у смислу става 1 члана 6 Европске конвенције. С обзиром на то, Уставни суд ће наводе који покрећу питање гаранција из члана 6 став 1 Европске конвенције испитати у вези са специфичним гаранцијама из става 3 тачка д) истог члана Европске конвенције.

36. У конкретном случају, Уставни суд наглашава да члан 6 Европске конвенције не гарантује право да сви доказни приједлози буду прихваћени, нити захтијева да се слиједе било каква одређена правила у оцјењивању доказа (члан 15 ЗКПБиХ). Уставни суд указује на то да је суд дужан да оцијени све доказе појединачно и у вези с осталим доказима, па да онда на основу такве, брижљиве оцјене изведе закључак о томе да ли је нека чињеница доказана (члан 281 став 2 ЗКПБиХ), према принципу слободне оцјене доказа. Слободна оцјена доказа, међутим, захтијева образложење како сваког доказа појединачно тако и свих доказа заједно, те довођење свих спроведених доказа у узајамну логичну везу и извођење закључака о доказаности одређене чињенице (види Уставни суд, Одлука број АП 612/04 од 30. новембра 2004. године; и Европски суд, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78).

37. У вези с наводима апеланата који се тичу неприхватања доказа одбране и кршења принципа равноправности из члана 6 став 3 тачка д) Европске конвенције, Уставни суд подсјећа на то да је равноправност странака један од важних аспеката права на правично суђење. То, наиме, значи да оптужени у кривичном поступку треба да има иста права као и овлашћени тужилац. Други важан принцип који је блиско везан за то право јесте да поступак мора да буде у складу с принципом контрадикторности, што значи да оптужени мора имати информације о свим наводима и доказима које је изнио тужилац, могућност да одговори на изнесене наводе, да изнесе друге доказе у корист своје одбране и коначно мора имати могућност да лично присуствује суђењу. Институције Европске конвенције усвојиле су став да домаћи судови уживају дискреционо овлашћење да сами одлуче да саслушају свједоке за које сматрају да ће им помоћи у утврђивању истине, односно да оцијене да ли је неопходно да се позову предложени свједоци или спроведу други предложени докази, пазећи да се не наруше смисао и циљ права на правично суђење који обавезују да се суђење одвија под једнаким условима и уз једнакост оружја.

38. У контексту наведеног, Уставни суд запажа да је у односу на приједлог одбране апеланата за улагање новог доказа, акта Пореске управе ФБиХ, Апелационо вијеће детаљно навело разлоге зашто није прихватило предложени доказ, позивајући се при томе на релевантне одредбе


ЗКПБиХ. Уставни суд такође запажа да је Апелационо вијеће имало у виду и садржину предложеног доказа, те закључило да он не упућује на нове чињенице или околности које раније нису биле познате, а које би утицале на доношење другачије првостепене одлуке. Имајући у виду чињенице конкретног предмета, те одредбе ЗКПБиХ на којима је Суд БиХ у овом дијелу засновао своју одлуку, Уставни суд сматра да разлози и образложење које је дало Апелационо вијеће у вези с улагањем предложеног новог доказа нису произвољни.

39. У односу на наводе апеланата да редовни судови нису правилно оцијенили доказ вјештака њихове одбране, Уставни суд запажа да у кривичном поступку није изостала свеобухватна анализа свих изведених доказа, па тако и налаза и мишљења вјештака ког је предложила одбрана апеланата, односно да је првостепени суд у својој пресуди у потпуности описао процес појединачне оцјене доказа, њиховог довођења у међусобну везу и извођење закључака да су апеланти починили кривична дјела за која су проглашени кривима. Сем тога, Уставни суд примјећује да је првостепени суд спровео веома опсежан доказни поступак у ком је саслушан велики број свједока које су предложили Тужилаштво БиХ и одбрана и извршен увид у опсежну материјалну документацију. С тим у вези, Уставни суд запажа да је првостепени суд за сваки доказ који је прихватио, као и онај који није прихватио, навео јасне и прецизне разлоге зашто докази одбране нису могли битно да утичу на закључке до којих је дошао првостепени суд на основу доказа које је детаљно анализирао и чију је оцјену дао у образложењу своје одлуке. Стога, Уставни суд сматра да је у кривичном поступку, у смислу гаранција члана 6 Европске конвенције, дата разумна могућност и Тужилаштву БиХ и одбрани да изнесу доказну грађу. Апеланти су у току читавог поступка имали браниоца адвоката који се користио могућностима да изнесе коментаре на предочене материјалне доказе и изјаве свједока, као и да оспорава наводе Тужилаштва БиХ, што је у поступку и чинио. У контексту наведеног, Уставни суд није пронашао ништа што би указивало на то да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примијењени на штету апеланата, нити има елемената који би указивали на то да је редовни суд злоупотријебио доказни поступак. Закључке првостепеног суда у цијелости је прихватило Апелационо вијеће, како у погледу оцјене доказа тако и утврђеног чињеничног стања (првостепена пресуда је преиначена у погледу правне квалификације дјела пореске утаје и одлуке о казни), а из образложења другостепене пресуде произилази да су сви жалбени разлози (који се понављају у апелацији) детаљно размотрени и образложени. С обзиром на све наведено, Уставни суд сматра да наводима апеланата о произвољној оцјени доказа и у вези с тим произвољно утврђеном чињеничном стању, кршењу принципа равноправности и једнакости у поступању није доведено у питање поштовање гаранција из члана 6 ст. 1 и 3 тачка д) Европске конвенције.

40. У вези с наводима апеланата да им није омогућено да под једнаким условима као и Тужилаштво БиХ предложе и испитају свједоке одбране, Уставни суд указује на то да је право оптуженог да позива и испита свједоке уско повезано с правом на равноправност страна у поступку. У вези с тим, Уставни суд наглашава да је, према правној пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, општи принцип да оптуженим лицима мора бити дозвољено да позивају и испитају било ког свједока чије свједочење сматрају релевантним за свој предмет, као и да испитају сваког свједока ког позове или на

чије се свједочење ослања тужилаштво. Међутим, то не значи да оптужени има апсолутно право да позива свједоке или право да присили домаће судове да саслушају неког одређеног свједока. Домаћи закони могу да пропишу услове за прихватање свједока и суд може да одбије да позове неког свједока ако сматра да његово свједочење није релевантно за разрјешење конкретног случаја. Стога апелант мора да докаже да је одбијање да се одређени свједоци саслушају било штетно за њега. Сем тога, сви докази морају бити изведени на главном претресу са могућношћу изношења контрааргумената (види, између осталог, Европски суд, Harutyunyan против Арменије, дјелимична одлука о допустивости од 5. јула 2005. године, апликација број 36549/03; и Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 215/05 од 12. априла 2006. године, тачка 62, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 68/06).

41. Имајући у виду стандарде права на одбрану у вези с правом на равноправност страна у поступку, Уставни суд запажа да су апеланти имали и користили могућност предлагања и испитивања сопствених свједока, као и унакрсног испитивања свједока оптужбе. Такође, Уставни суд запажа да су редовни судови оцијенили да су изјаве свједока за које апеланти и у апелацији инсистирају да су требали бити саслушани ирелевантне за разрјешење конкретне кривичноправне ствари, јер су ти свједоци требали бити саслушани на околности о којима је већ раније саслушан већи број свједока, а Тужилаштво БиХ није оспоравало чињеницу да су наведени свједоци, као и други фудбалери, примали накнаде и награде које су им припадале, при томе се позивајући на члан 263 став 2 ЗКПБиХ. Уставни суд сматра да је такву оцјену Апелационо вијеће образложило детаљно и на начин који не може да се оцијени произвољним. Тиме су редовни судови спровели своју обавезу гарантовану чланом 6 став 3д) Европске конвенције, која, у смислу праксе Европског суда, захтијева само да суд наведе разлоге због којих је одлучио да не спроведе предложене доказе које је оптужени изричито захтијевао.

42. Имајући у виду све наведено, а нарочито образложења оспорених пресуда, насупрот тврдњама апеланата, Уставни суд сматра да из оспорених пресуда не произилази произвољност редовних судова у било ком сегменту права на правично суђење које су апеланти навели, те закључује да у конкретном случају оспореним пресудама редовних судова нису повријеђена права апеланата из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, конкретније члана 6 ст. 1 и 3 тачка д) Европске конвенције.

Кажњавање само на основу закона

43. Апеланти тврде да им је повријеђено право из члана 7 став 1 Европске конвенције, те истичу да су проглашени кривим и осуђени за кривична дјела која према националном праву и нису кривична дјела, као и због тога што КЗБиХ, који је ступио на снагу 1. марта 2003. године, није могао бити ретроактивно примијењен на радње извршења пореске утаје прије тог датума.

44. Члан 7 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дјело настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела.

45. Уставни суд подсјећа на то да члан 7 став 1 Европске конвенције садржи принцип легалитета у


изрицању кривичних казни, дакле нико не смије да буде осуђен за кривично дјело ако оно у вријеме када је извршено законом или међународним правом није предвиђено као кривично дјело (nullum crimen, nulla poena sine lege). Из принципа легалитета произилази и забрана екстензивног тумачења норми кривичног материјалног права, те нарочито њихово тумачење per analogiam. Сљедећи принцип који садржи члан 7 став 1 Европске конвенције јесте забрана ретроактивног дјеловања материјалних кривичних закона. Наиме, никоме се не може судити за радњу или пропуштање које није било законом предвиђено као кривично дјело у вријеме када је предузето.

46. У предмету Kokkinakis против Грчке (серија А, број 260-А, стр. 22, став 52) Европски суд је тумачио члан 7 Европске конвенције тако да тај члан није ограничен на забрану ретроактивне примјене кривичног закона на апликантову штету, већ тај члан, много генералније, садржи принцип да само закон може да установи постојање кривичног дјела и да само закон може да пропише казну (nullum crimen, nulla poena sine lege), као и принцип да се кривични закон не смије широко тумачити на штету оптуженог. У наведеном предмету Европски суд је посебно истакнуо да је тај захтјев члана 7 Европске конвенције задовољен када појединац из садржине релевантне одредбе, уколико је потребно и уз помоћ тумачења суда, може да схвати које кривичне радње и пропусти га могу учинити кривично одговорним.

47. Апеланти сматрају да су проглашени кривим и осуђени за радње које не представљају нити имају обиљежја кривичних дјела за која су проглашени кривим, односно да нису остварени елементи бића кривичних дјела пореске утаје и злоупотребе положаја или овлашћења. У односу на кривично дјело пореске утаје апеланти су истакли да су редовни судови утврдили да су апеланти ускратили подношење захтијеваних података ФСБиХ и то у намјери да ФСБиХ избјегне плаћање пореза, те да у наведеној радњи не постоји избјегавање плаћања личних опорезивих прихода апеланата, што је према законској дефиницији обиљежја дјела из члана 210 КЗБиХ битно и конститутивно обиљежје тог дјела. Стога, према мишљењу апеланата, проглашени су кривим за радњу која не представља нити има обиљежја кривичног дјела пореске утаје из члана 210 КЗБиХ. Такође, апеланти сматрају да нису починили нити кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења јер нису имали својство службеног или одговорног лица у Федерацији у ФСБиХ као удружењу грађана, због чега нису остварени елементи бића наведеног кривичног дјела.

48. У вези с наводима апеланата да су проглашени кривим и осуђени за кривична дјела која нису кривична дјела према кривичном закону у смислу члана 7 став 1 Европске конвенције, Уставни суд, имајући у виду да су кривична дјела која су апелантима стављена на терет била прописана законом као таква у вријеме њиховог извршења, изнесене наводе сматра неоснованим. Из навода апелације произилази да апеланти сматрају да су њихове радње редовни судови погрешно правно квалификовали као радње извршења предметних кривичних дјела, будући да, према мишљењу апеланата, нису остварени битни елементи бића кривичних дјела која су им стављена на терет. С тим у вези, Уставни суд уочава да су редовни судови неспорним утврдили статус ФСБиХ као удружења грађана – спортске организације која окупља све фудбалске асоцијације и клубове на нивоу БиХ и статус апеланата као одговорних лица у правном лицу са прецизно одређеним обимом овлашћења и одговорности у смислу члана 2 став 6 и члана 383 КЗФБиХ, као и члана 210 КЗБиХ. Уставни суд не сматра произвољним образложења

која су редовни судови дали за своје закључке да су се у радњама апеланата остварили елементи бића предметних кривичних дјела.

49. Разматрајући наводе апеланата у контексту наведеног, Уставни суд не види никакву произвољност нити широко тумачење кривичног закона на штету апеланата у оквиру редовних судова у смислу члана 7 Европске конвенције. Такође, према мишљењу Уставног суда, апеланти су без икакве сумње из садржине одредбе члана 383 КЗФБиХ и члана 210 КЗБиХ могли да схвате које кривичне радње и пропусти су могли да их учине кривично одговорним.

50. У односу на наводе апеланата да је КЗБиХ у погледу продуженог кривичног дјела пореске утаје ретроактивно примијењен на радње апеланата које су извршене прије 1. марта 2003. године, када је на снагу ступио КЗБиХ, Уставни суд наглашава да су у конкретном случају апеланти проглашени кривим да су починили продужено кривично дјело пореске утаје. При томе је Апелационо вијеће сматрало да се код конструкције продуженог кривичног дјела примјењује закон који је био на снази у вријеме извршења посљедње радње која улази у састав тог дјела, те да је то у конкретном случају КЗБиХ.

51. Продужено кривично дјело (delictum continuatum) представља кривичноправну конструкцију која постоји када учинилац у временском континуитету учини више истих или истородних кривичних дјела која се због околности које их повезују у једну кривичноправну цјелину кривичноправно квалификују као једно кривично дјело. Институт продуженог кривичног дјела је у кривично законодавство уведен у интересу оптуженог, те он представља повољност за оптуженог. Да нема тог института, оптуженом би било суђено за сваку од учињених кривичноправних радњи и за сваку од тих радњи би му биле утврђене посебне казне, па би му према томе уз примјену одредби о стицају кривичних дјела била изречена јединствена казна, што је за оптуженог несумњиво неповољније него у случају када се примјењује институт продуженог кривичног дјела, те када му се суди и утврђује казна прописана за једно дјело. И док није био уведен као институт у кривично законодавство, конструкција продуженог кривичног дјела, коју је створила правна теорија, била је прихваћена у судској пракси и фактички судови су тај институт оправдано примјењивали и прије него што је уведен у кривично законодавство (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 86/05 од 13. октобра 2005. године, тачка 60, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 17/06). Према ставу Европског суда, продужено кривично дјело је, према својој дефиницији, кривично дјело које је извршено у одређеном периоду (види Европски суд, Ecer и Zeyrek против Турске, пресуда од 27. фебруара 2001. године, став 33). Кад се оптужба односи на продужено кривично дјело, принцип правне сигурности захтијева да радње које чине такво кривично дјело и кривична одговорност оптуженог буду јасно дефинисани у оптужници, затим у одлуци коју суд доноси мора бити јасно да су осуда и казна резултат утврђења која чине елементе продуженог кривичног дјела постављеног у оптужници (види Европски суд, Pelissier и Sassi против Француске, број апликације 25444/94, став 51).

52. У односу на праксу Европског суда, Уставни суд истиче да је у предмету Rohlena против Чешке Републике апликант осуђен пред домаћим судовима за продужено кривично дјело злостављања лица које живи под истим кровом из члана 215.а став 1 и 2б Кривичног закона Чешке Републике, које је као кривично дјело конституисано допунама Кривичног закона Чешке Републике 1. јуна 2004.


године, за радње извршене у периоду од 2000. године до 2006. године. Европски суд је истакао да није спорна примјена релевантних одредби кривичног закона које су на снази након 1. јуна 2004. године на радње које су учињене након тог датума, већ да се питање које мора да буде расправљено односи на то да ли су примјеном-проширењем закона (релевантних одредби) на радње које су учињене прије тог датума нарушене гаранције из члана 7 Европске конвенције. С тим у вези је Европски суд првенствено подсјетио на свој став да је у сваком правном систему на домаћим судовима да тумаче релевантне одредбе кривичног права у погледу одређивања (структуре-бића сваког кажњивог дјела) времена када је кажњиво дјело учињено, те да слиједом тога Европска конвенција не може да дјелује као препрека таквој врсти тумачења домаћих судова, уз обезбјеђење да се закључци до којих су дошли домаћи судови могу разумно предвидјети у свјетлу праксе Европског суда. Дајући одговор на постављено питање, Европски суд је закључио да тумачење које су усвојили домаћи судови није per se неразумно у погледу дефиниције продуженог кривичног дјела, те да није арбитрарно сматрати да је кривично дјело у конкретном случају окончано када је апликант извршио задњи напад. Констатовано је да су апликантове радње све вријеме биле кажњиве као кривична дјела. Европски суд је истакао и да је апликант у конкретном случају могао да претпостави да настављање свог понашања након 1. јуна 2004. године носи ризик да буде осуђен за продужено кривично дјело и слиједом тога осуђен према одредбама закона које су биле на снази у вријеме када је починио задњу радњу – напад. Апликант је, према оцјени Европског суда, био у позицији да предвиди правне посљедице својих радњи и да прилагоди своје понашање у складу с тим. Имајући у виду наведено, одлучено је да нема повреде члана 7 Европске конвенције (види Европски суд, Rohlena против Чешке Републике, број 2, апликација број 59552/08, пресуда од 27. јануара 2015. године).

53. Сем наведеног, Европски суд је у предмету Veeber против Естоније закључио да све радње оптуженог које су садржане у продуженом кривичном дјелу морају бити кажњиве у вријеме када су учињене (види Европски суд, Veeber против Естоније, број 2, апликација број 45771/99, пресуда од 21. јануара 2003. године).

54. Уставни суд истиче да су у конкретном случају апеланти починили кривичноправне радње пореске утаје које су као такве у Федерацији БиХ биле прописане КЗФБиХ из 1998. године (ступио на правну снагу 28. новембра 1998. године), касније КЗФБиХ из 2003. године (ступио на правну снагу 29. јула 2003. године), те да су наведене кривичноправне радње на нивоу државе БиХ биле инкриминисане од 1. марта 2003. године када је на снагу ступио КЗБиХ.

55. Имајући у виду наведено, неспорно је да продужено кривично дјело постоји када је починилац с намјером починио више истих или истоврсних кривичних дјела која, с обзиром на начин почињења, њихову временску повезаност и друге стварне околности које их повезују, чине јединствену цјелину. Дакле, продужено кривично дјело представља јединствено кривично дјело. Када суд изрекне пресуду, он њоме обухвата сва кривична дјела која улазе у састав продуженог кривичног дјела, а извршена су до дана доношења пресуде. Такође, будући да је ријеч о јединственом кривичном дјелу, не примјењују се правила о стицају кривичних дјела, односно правило о одмјеравању казне за кривична дјела у стицају, већ се за продужено кривично дјело изриче једна казна као да се ради о само једном дјелу. У том смислу, потребно је прецизно одређење

временског оквира продуженог кривичног дјела и радњи које улазе у његов састав, како би се избјегла ситуација да почињено кривично дјело остане некажњено, односно омогућило починиоцу да избјегне одговорност, али исто тако да се изречена казна односи на тачно одређене радње за које се лице које је у питању терети. Уставни суд запажа да је Апелационо вијеће истакло да се код конструкције продуженог кривичног дјела примјењује закон који је био на снази у вријеме извршења посљедње радње која улази у састав тог дјела.

56. Имајући у виду наведено, Уставни суд запажа да из докумената у спису предмета произилази да су апеланти кривично дјело пореске утаје учинили у периоду од 1. јануара 2001. године до 31. децембра 2005. године, да су посљедње радње које улазе у састав предметног кривичног дјела извршене 2005. године, а да је примијењени КЗБиХ на снази од 1. марта 2003. године, из чега произилази неспоран закључак да је у конкретном случају примијењен закон који је био на снази у вријеме извршења посљедње радње која улази у састав конкретног продуженог кривичног дјела пореске утаје. Уставни суд наглашава да, према наведеној пракси Европског суда, произилази да радње оптуженог које су садржане у продуженом кривичном дјелу у вријеме извршења могу да буду кажњиве и као друго кривично дјело различито од онога које је обухваћено посљедњом извршеном радњом (дакле није морало бити прописано законом који је примијењен у тренутку извршења посљедње радње продуженог кривичног дјела; види op. cit. Rohlena против Чешке Републике). Полазећи од чињенице да су апеланти као држављани ентитета (Федерације БиХ) у ком је било законом прописано кривично дјело пореске утаје починили наведено кривично дјело, затим да су на нивоу државе БиХ исте радње касније инкриминисане као кривично дјело, Уставни суд сматра да се на апеланте као починиоце продуженог кривичног дјела могао примијенити државни закон (КЗБиХ), имајући у виду да су апеланти наставили вршити исто кривично дјело и након ступања на снагу државног закона. Апеланти су у конкретном случају могли претпоставити да настављање њиховог понашања након 1. марта 2003. године носи ризик да буду осуђени за продужено кривично дјело и слиједом тога према одредбама закона које су биле на снази у вријеме када су починили посљедњу радњу извршења. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је кривично дјело које се апелантима ставља на терет било прописано законом, без обзира на то што до 1. марта 2003. године предметно кривично дјело није било прописано законом БиХ већ законом ентитета. У контексту свега наведеног, Уставни суд не може да закључи да су у случају апеланата доведене у питање гаранције из члана 7 став 1 Европске конвенције.

57. Стога, према мишљењу Уставног суда, у конкретном случају оспореним пресудама није повријеђено право апеланата из члана 7 Европске конвенције.

VIII. Закључак

58. Уставни суд закључује да не постоји повреда права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3 тачка д) Европске конвенције када је Суд БиХ за своје одлуке дао детаљно, јасно и аргументовано образложење у погледу изведених доказа, али и у погледу њихове међусобне повезаности и оцјене доношења закључака, те када је апелантима омогућено да равноправно учествују у поступку, у оквиру законом прописаног поступка, при чему је примјена материјалног и процесног права била у складу с гаранцијама које пружа члан 6 Европске конвенције.


59. Уставни суд закључује да нема повреде ни члана 7 став 1 Европске конвенције када су апеланти проглашени кривим за продужено кривично дјело пореске утаје које је као такво најприје било прописано законом ентитета, а касније и законом БиХ, те је у конкретном случају примијењен закон БиХ будући да су апеланти наставили вршити исто кривично дјело и након ступања на снагу закона БиХ, те су могли да претпоставе да настављање њиховог понашања након ступања на снагу закона БиХ (1. марта 2003. године) носи ризик да буду осуђени за продужено кривично дјело према одредбама закона које су биле на снази у вријеме када су починили посљедњу радњу извршења. Такође, нема повреде члана 7 став 1 Европске конвенције када су редовни судови утврдили да су апеланти одговорни за кривичноправне радње којима су остварени елементи бића кривичних дјела пореске утаје и злоупотребе

положаја или овлашћења, а наведена кривична дјела су била прописана законом у вријеме извршења и апеланти су из садржине законских одредби могли да схвате које кривичне радње и пропусти су могли да их учине кривично одговорним.

60. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

61. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно да се посебно разматра захтјев за доношење привремене мјере.

62. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.


S A D R Ž A J

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA INDIREKTNO OPOREZIVANJE

285 Uputstvo o pojednostavljenom carinskom postupku za robu koja se prenosi cjevovodom i električnim vodom (bosanski jezik) 1

Uputa o pojednostavljenom carinskom postupku za robu koja se prenosi cjevovodom i električnim vodom (hrvatski jezik) 17

Упутство о поједностављеном царинском поступку за робу која се преноси цјевоводом и електричним водом (српски језик) 32

VIJEĆE ZA DRŽAVNU POMOĆ BOSNE I HERCEGOVINE

286 Rješenje broj UP/I 07-26-1-7-6/14 (bosanski jezik) 48 Rješenje broj UP/I 07-26-1-7-6/14 (hrvatski jezik) 51 Рјешење број УП/I 07-26-1-7-6/14 (српски језик) 54287 Rješenje broj UP/I 07-26-1-17-2/14 (bosanski

jezik) 58 Rješenje broj UP/I 07-26-1-17-2/14 (hrvatski jezik) 61 Рјешење број УП/I 07-26-1-17-2/14 (српски

језик) 63288 Rješenje broj UP/I 06-26-1-20-1/14 (bosanski

jezik) 66 Rješenje broj UP/I 06-26-1-20-1/14 (hrvatski jezik) 68 Рјешење број УП/I 06-26-1-20-1/14 (српски

језик) 71

VISOKO SUDSKO I TUŽILAČKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

289 Odluka o prestanku mandata (bosanski jezik) 73 Odluka o prestanku mandata (hrvatski jezik) 74 Одлука о престанку мандата (српски језик) 74290 Odluka o prestanku mandata (bosanski jezik) 74 Odluka o prestanku mandata (hrvatski jezik) 75 Одлука о престанку мандата (српски језик) 75291 Odluka o prestanku mandata (bosanski jezik) 75 Odluka o prestanku mandata (hrvatski jezik) 76 Одлука о престанку мандата (српски језик) 76292 Odluka o imenovanju tužioca u Specijalno

tužilaštvo pri Okružnom tužilaštvu u Banja Luci (bosanski jezik) 76

Odluka o imenovanju tužitelja u Specijalno tužiteljstvo pri Okružnom tužiteljstvu u Banja Luci (hrvatski jezik) 77Одлука о именовању тужиоца у Специјално тужилаштво при Окружном тужилаштву у Бања Луци (српски језик) 77

293 Odluka o imenovanju dodatnog sudije u Osnovni sud u Banja Luci (bosanski jezik) 77Odluka o imenovanju dodatnog suca u Osnovni sud u Banja Luci (hrvatski jezik) 78Одлука о именовању додатног судије у Основни суд у Бања Луци (српски језик) 78

294 Odluka o imenovanju dodatnog sudije u Osnovni sud u Banja Luci (bosanski jezik) 78Odluka o imenovanju dodatnog suca u Osnovni sud u Banja Luci (hrvatski jezik) 79Одлука о именовању додатног судије у Основни суд у Бања Луци (српски језик) 79

295 Odluka o produženju mandata dodatnom sudiji u Općinskom sudu u Tuzli (bosanski jezik) 79Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u Općinskom sudu u Tuzli (hrvatski jezik) 80Одлука о продужењу мандата додатном судији у Опћинском суду у Тузли (српски језик) 80

296 Odluka o produženju mandata dodatnom sudiji u Općinskom sudu u Tuzli (bosanski jezik) 80Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u Općinskom sudu u Tuzli (hrvatski jezik) 80Одлука о продужењу мандата додатном судији у Опћинском суду у Тузли (српски језик) 81

297 Odluka o produženju mandata dodatnom sudiji u Osnovnom sudu u Trebinju (bosanski jezik) 81Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u Osnovnom sudu u Trebinju (hrvatski jezik) 81Одлука о продужењу мандата додатном судији у Основном суду у Требињу (српски језик) 82

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

298 Odluka broj AP 3133/11 (bosanski jezik) 82Odluka broj AP 3133/11 (hrvatski jezik) 90Одлука број АП 3133/11 (српски језик) 99


Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2015. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Број 34 - sllist.basllist.ba/glasnik/2015/broj34/broj034.pdf · člana 1. ovog uputstva u...

Documents