Број 41 - sllist.basllist.ba/glasnik/2019/broj041.pdf · povrat bjanko vlastitih trasiranih...

Godina XXIII

Petak, 14. lipnja/juna 2019. godine

Broj/Број

41

Година XXIII

Петак, 14. јуна 2019. годинe

ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA NEIZRAVNO OPOREZIVANJE

418 Temeljem članka 8. stavak (7) Zakona o sustavu

neizravnog oporezivanja u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 44/03, 52/04, 34/07, 4/08, 49/09, 32/13 i 91/17), članka 20. stavak (3) Zakona o Upravi za neizravno oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", br. 89/05), članka 53. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02, 109/09 i 72/17) i odobrenja Upravnog odbora danog na 36. sjednici, održanoj dana 08.05.2019. godine, ravnatelj Uprave za neizravno oporezivanje donosi

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O UNUTARNJOJ ORGANIZACIJI U UPRAVI ZA

NEIZRAVNO OPOREZIVANJE

Članak 1. (1) U Pravilniku o unutarnjoj organizaciji u Upravi za

neizravno oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", br. 29/13, 11/16, 72/16, 47/17 i 55/17), u članku 7. stavak (6) iza točke i) dodaje se nova točka j), koja glasi: "j) Carinska ispostava Donji Svilaj

1) Carinski referat Granični prijelaz Donji Svilaj" (2) U članku 7. stavak (9) točka e) brišu se alineje 3) i 4),

dosadašnja alineja 5) postaje alineja 3), a iza točke h) dodaje se nova točka i), koja glasi: "i) Carinska ispostava Bratunac

1) Carinski referat Granični prijelaz Bratunac-Novi most

2) Carinski referat Granični prijelaz Bratunac 3) Carinski referat Granični prijelaz Skelani"

Članak 2. U članku 19., u opisu poslova ravnatelja Uprave, iza

teksta: "interne revizije;" dodaje se tekst: "ravnatelj je odgovoran, sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, za uspostavu i razvoj sustava financijskog upravljanja i kontrole u instituciji;".

Članak 3. U članku 29. stavak (8) točka a), u navodima: "uvjeti za

rad" riječi: "Ekonomski fakultet ili tehnički fakultet" zamjenjuju se riječima: "fakultet društvenog ili tehničkog smjera".

Članak 4. (1) U članku 30. stavak (2) točka j) mijenja se i glasi: "j) naziv radnog mjesta: VIŠI STRUČNI SURADNIK ZA

NAPLATU PRIHODA broj izvršitelja: 1 status: državni službenik opis poslova: organizira, koordinira i obavlja poslove u

oblasti naplate prihoda u Centru, prati problematiku naplate prihoda i predlaže mjere za rješavanje pojedinih pitanja; prati propise vezane za naplatu prihoda; vrši izradu nacrta rješenja o povratu gotovinskog depozita položenog u postupku registracije obveznika u Jedinstveni registar obveznika neizravnih poreza; vrši izradu nacrta rješenja po zahtjevima za povrat duplo ili više puta uplaćenih sredstava po istoj osnovi koji proizlaze iz primjene carinskih propisa; vrši prihvat, protestiranje i povrat bjanko vlastitih trasiranih mjenica u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovi Lohn posla, obavlja i druge poslove po nalogu šefa Odsjeka; za svoj rad odgovoran je šefu Odsjeka.

uvjeti za rad: kao u članku 27. stavak (2) točka d) ovoga pravilnika

Broj 41 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Petak, 14. 6. 2019.

Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni, najslo-ženiji"

(2) Dosadašnje točke: j), k), l), m), n), o), p), r), s), t), u) i v) postaju točke: k), l), m), n), o), p), r), s), t), u), v) i z).

(3) Iza stavka (17) dodaje se novi stavak (17a) koji glasi: "(17a) U Regionalnom centru Banja Luka u Carinskoj

ispostavi Donji Svilaj sistematiziraju se radna mjesta: a) Carinska ispostava Donji Svilaj 1) naziv radnog mjesta: ŠEF CARINSKE ISPOSTAVE broj izvršitelja: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavku (9) točka a)

alineja 1) ovoga članka. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,

najsloženiji 2) naziv radnog mjesta: VIŠI STRUČNI SURADNIK -

VOĐA SMJENE broj izvršitelja: 2 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavku (9) točka a)

alineja 2) ovoga članka. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,

najsloženiji 3) naziv radnog mjesta: STRUČNI SURADNIK -

CARINSKI INSPEKTOR broj izvršitelja: 4 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavku (9) točka a)

alineja 3) ovoga članka. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno-nadzorni,

najsloženiji 4) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK - CARINIK broj izvršitelja: 6 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavku (9) točka a)

alineja 4) ovoga članka. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 5) Naziv radnog mjesta: SURADNIK - CARINIK broj izvršitelja: 7 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavku (9) točka a)

alineja 5) ovoga članka. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje,

jednostavniji b) Carinski referat na graničnom prijelazu Donji Svilaj 1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK -

VOĐA REFERATA broj izvršitelja: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)

točka b) alineja 1) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,


VOĐA SMJENE broj izvršitelja: 4 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)


najsloženiji 3) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK - CARINIK broj izvršitelja: 8 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)

točka b) alineja 3) ovoga pravilnika.

Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 4) naziv radnog mjesta: SURADNIK - CARINIK broj izvršitelja: 20 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)

točka b) alineja 4) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje,

jednostavniji"





Poslovi osnovne djelatnosti stručno-operativni, najsloženiji"







(2) Dosadašnje točke: j), k), l), m), n), o), p), r), s), t), u) i v) postaju tačke: k), l), m), n), o), p), r), s), t), u), v) i z).


NAPLATU PRIHODA broj izvršitelja: 1

Petak, 14. 6. 2019. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 41 - Stranica 3

status: državni službenik opis poslova: organizira, koordinira i obavlja poslove u

oblasti naplate prihoda u Centru, prati problematiku naplate prihoda i predlaže mjere za rješavanje pojedinih pitanja; prati propise vezane za naplatu prihoda; vrši izradu nacrta rješenja o povratu gotovinskog depozita položenog u postupku registracije obveznika u Jedinstveni registar obveznika neizravnih poreza; vrši izradu nacrta rješenja po zahtjevima za povrat duplo ili više puta uplaćenih sredstava po istoj osnoi koji proizlaze iz primjene carinskih propisa; vrši prihvat, protestiranje i povrat bjanko vlastitih trasiranih mjenica u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovi Lohn posla, obavlja i druge poslove po nalogu šefa Odsjeka; za svoj rad odgovoran je šefu Odsjeka.




(3) U stavku (14) brišu se točke d) i e), a dosadašnja točka f) postaje točka d).

(4) Iza stavka (14) dodaje se novi stavak (14a), koji glasi: "(14 a) U Regionalnom centru Tuzla u Carinskoj ispostavi

Bratunac sistematiziraju se radna mjesta: a) Carinska ispostava Bratunac 1) naziv radnog mjesta: ŠEF CARINSKE ISPOSTAVE broj izvršitelja: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (9)

točka a) alineja 1) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,



točka a) alineja 2) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno-nadzorni,


CARINSKI INSPEKTOR broj izvršitelja: 3 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (9)

točka a) alineja 3) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno-nadzorni,

najsloženiji 4) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK – CARINIK broj izvršitelja: 4 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (9)

točka a) alineja 4) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 5) naziv radnog mjesta: SURADNIK – CARINIK broj izvršitelja: 4 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (9)

točka a) alineja 5) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje,

jednostavniji b) Carinski referat na graničnom prijelazu Bratunac-

Novi most

1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK - VOĐA REFERATA

broj izvršitelja: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)


najsloženiji 2) naziv radnog mjesta:VIŠI STRUČNI SURADNIK -



najsloženiji 3) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK – CARINIK broj izvršitelja: 5 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)

točka b) alineja 3) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 4) naziv radnog mjesta: SURADNIK – CARINIK broj izvršitelja: 11 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)


jednostavniji c) Carinski referat na graničnom prijelazu Bratunac 1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK -



najsloženiji 2) naziv radnog mjesta: SURADNIK – CARINIK broj izvršitelja: 5 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)


jednostavniji d) Carinski referat na graničnom prijelazu Skelani 1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK -



najsloženiji 2) naziv radnog mjesta: SURADNIK – CARINIK broj izvršitelja: 5 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članku 30. stavak (12)


jednostavniji"

Članak 8. Iza članka 33. dodaje se novi članak 33a., koji glasi:


"Članak 33a. (Sustav upravljanja i internih kontrola)

(1) Rukovoditelji osnovnih organizacijskih jedinica i rukovoditelji unutarnjih organizacijskih jedinica u suradnji s rukovoditeljima osnovnih organizacijskih jedinica, su obvezni uspostavljati i razvijati sustav upravljanja i internih kontrola sukladno dodijeljenim ovlaštenjima i odgovornostima iz nadležnosti organizacijske jedinice.

(2) Obveze rukovoditelja organizacijskih jedinica iz oblasti upravljanja i internih kontrola odnose se na: a) sudjelovanje u utvrđivanju i realizaciji ciljeva i

pokazatelja učinka iz njihove nadležnosti; b) nadzor nad provođenjem programa, projekata i

aktivnosti za koje su nadležni; c) utvrđivanje rizika i upravljanje rizicima iz njihove

nadležnosti; d) popis i mapiranje poslovnih procesa iz njihove

nadležnosti; e) sudjelovanje u donošenju novih i ažuriranju

postojećih internih procedura iz njihove nadležnosti; f) osiguranje da dokumentacija omogućava praćenje

svake financijske ili nefinancijske transakcije ili događaja od početka, tijekom i do završetka, s ciljem omogućavanja rekonstrukcije svake pojedinačne aktivnosti i njenog odobravanja;

g) unaprjeđivanje načina obavljanja poslovanja u smislu ekonomičnosti, učinkovitosti i efektivnosti, i

h) stalno praćenje svih elemenata kontrole kako bi se poduzele aktivnosti protiv neefektivnih i neučinkovitih sustava internih kontrola."

Članak 9. (1) U članku 34. u stavku (3) mijenjaju se točke c) do j) i

glase: "(3) c) šef Kabineta ravnatelja i operativni rukovoditelj -

načelnik Odjeljenja za internu reviziju - najmanje osam godina radnog iskustva, a ostali načelnici odjeljenja najmanje pet godina radnog iskustva u struci, d) šef odsjeka - najmanje četiri godine radnog iskustva

u struci, e) šef grupe - najmanje četiri godine radnog iskustva u

struci, f) šef carinske ispostave - najmanje četiri godine

radnog iskustva u struci, g) stručni savjetnik - vođa carinskog referata -

najmanje četiri godine radnog iskustva u struci, h) stručni savjetnik - najmanje tri godine radnog

iskustva, i) viši stručni suradnik - najmanje dvije godine radnog

iskustva, j) stručni suradnik - najmanje jedna godina radnog

iskustva." (2) Iza stavka (3) dodaje se novi stavak (4) koji glasi: "(4) U pogledu dužine potrebnog radnog iskustva, umjesto

uvjeta propisanih odredbama Pravilnika za svako pojedinačno radno mjesto, primjenjuju se uvjeti iz stavka (3) ovoga članka."

(3) Dosadašnji stavak (4) postaje stavak (5).

Članak 10. Ovaj pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana

objave u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-1012-11/19 4. lipnja 2019. godine

Banja Luka Ravnatelj

Dr. Miro Džakula, v. r.

На основу члана 8. став (7) Закона о систему

индиректног опорезивања у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 44/03, 52/04, 34/07, 4/08, 49/09, 32/13 и 91/17), члана 20. став (3) Закона о Управи за индиректно опорезивање ("Службени гласник БиХ", бр. 89/05), члана 53. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", бр. 32/02, 109/09 и 72/17) и одобрења Управног одбора датог на 36. сједници, одржаној дана 08.05.2019. године, директор Управе за индиректно опорезивање доноси

ПРАВИЛНИК О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О УНУТРАШЊОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ У УПРАВИ ЗА

ИНДИРЕКТНО ОПОРЕЗИВАЊЕ

Члан 1. (1) У Правилнику о унутрашњој организацији у Управи за

индиректно опорезивање ("Службени гласник БиХ", бр. 29/13, 11/16, 72/16, 47/17 и 55/17), у члану 7. став (6) иза тачке и) додаје се нова тачка ј), која гласи: "ј) Царинска испостава Доњи Свилај

1) Царински реферат Гранични прелаз Доњи Свилај"

(2) У члану 7. став (9) тачка е) бришу се алинеје 3) и 4), досадашња алинеја 5) постаје алинеја 3), а иза тачке х) додаје се нова тачка и), која гласи: "и) Царинска испостава Братунац

1) Царински реферат Гранични прелаз Братунац-Нови мост

2) Царински реферат Гранични прелаз Братунац 3) Царински реферат Гранични прелаз Скелани"

Члан 2. У члану 19., у опису послова директора Управе, иза

текста: "интерне ревизије;" додаје се текст: "директор је одговоран, у складу са Законом о финансирању институ-ција Босне и Херцеговине, за успостављање и развој система финансијског управљања и контроле у институ-цији;".

Члан 3. У члану 29. став (8) тачка а), у наводима: "услови за рад"

ријечи: "Економски факултет или технички факултет" замјењују се ријечима: "факултет друштвеног или техничког смјера".

Члан 4. (1) У члану 30. став (2) тачка ј) мијења се и гласи: "ј) назив радног мјеста: ВИШИ СТРУЧНИ

САРАДНИК ЗА НАПЛАТУ ПРИХОДА број извршилаца: 1 статус: државни службеник опис послова: организује, координише и обавља

послове у области наплате прихода у Центру, прати проблематику наплате прихода и предлаже мјере за рјешавање појединих питања; прати прописе везане за наплату прихода; врши израду нацрта рјешења о поврату готовинског депозита положеног у поступку регистрације обвезника у Јединствени регистар обвезника индиректних пореза; врши израду нацрта рјешења по захтјевима за поврат дупло или више пута уплаћених средстава по истом основу који произилазе из примјене царинских прописа; врши прихват, протестирање и поврат бјанко властитих трасираних мјеница у царинском поступку унутрашње обраде по основу Лон посла, обавља и друге послове по налогу шефа Одсјека; за свој рад одговоран је шефу Одсјека.


услови за рад: као у члану 27. став (2) тачка д) овог правилника

Послови основне дјелатности, стручно-оперативни, најсложенији"

(2) Досадашње тачке: ј), к), л), м), н), о), п), р), с), т), у) и в) постају тачке: к), л), м), н), о), п), р), с), т), у), в) и з).

(3) Иза става (17) додаје се нови став (17а) који гласи: "(17а) У Регионалном центру Бања Лука у Царинској

испостави Доњи Свилај систематизују се радна мјеста:

а) Царинска испостава Доњи Свилај 1) назив радног мјеста: ШЕФ ЦАРИНСКЕ

ИСПОСТАВЕ број извршилаца: 1 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у ставу (9) тачка а)

алинеја 1) овог члана. Послови основне дјелатности, стручно-оперативни,

најсложенији 2) назив радног мјеста: ВИШИ СТРУЧНИ

САРАДНИК - ВОЂА СМЈЕНЕ број извршилаца: 2 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у ставу (9) тачка а)

алинеја 2) овог члана. Послови основне дјелатности, стручно-оперативни,

најсложенији 3) назив радног мјеста: СТРУЧНИ САРАДНИК -

ЦАРИНСКИ ИНСПЕКТОР број извршилаца: 4 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у ставу (9) тачка а)

алинеја 3) овог члана. Послови основне дјелатности, управно-надзорни,

најсложенији 4) назив радног мјеста: ВИШИ САРАДНИК -

ЦАРИНИК број извршилаца: 6 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у ставу (9) тачка а)

алинеја 4) овог члана. Послови основне дјелатности, управно рјешавање,

сложени 5) Назив радног мјеста: САРАДНИК - ЦАРИНИК број извршилаца: 7 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у ставу (9) тачка а)

алинеја 5) овог члана. Послови основне дјелатности, управно рјешавање,

једноставнији б) Царински реферат на граничном прелазу Доњи

Свилај 1) назив радног мјеста: СТРУЧНИ САВЈЕТНИК -

ВОЂА РЕФЕРАТА број извршилаца: 1 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у члану 30. став

(12) тачка б) алинеја 1) овога правилника. Послови основне дјелатности, стручно-оперативни,


САРАДНИК - ВОЂА СМЈЕНЕ број извршилаца: 4 статус: државни службеник

опис послова и услови за рад: као у члану 30. став (12) тачка б) алинеја 2) овога правилника.

Послови основне дјелатности, стручно-оперативни, најсложенији

3) назив радног мјеста: ВИШИ САРАДНИК - ЦАРИНИК

број извршилаца: 8 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у члану 30. став

(12) тачка б) алинеја 3) овога правилника. Послови основне дјелатности, управно рјешавање,

сложени 4) назив радног мјеста: САРАДНИК - ЦАРИНИК број извршилаца: 20 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у члану 30. став


једноставнији"





Послови основне дјелатности стручно-оперативни, најсложенији"




послове у области наплате прихода у Центру, прати проблематику наплате прихода и предлаже мјере за рјешавање појединих питања; прати прописе везане за наплату прихода; врши израду нацрта рјешења о поврату готовинског депозита положеног у поступку регистрације обвезника у Јединствени регистар обвезника индиректних пореза; врши израду нацрта рјешења по захтјевима за поврат дупло или више пута уплаћених средстава по истом основу који произилазе из примјене царинских прописа; врши прихват, протестирање и поврат бјанко властитих трасираних


мјеница у царинском поступку унутрашње обраде по основу Лон посла, обавља и друге послове по налогу шефа Одсјека; за свој рад одговоран је шефу Одсјека.










(3) У ставу (14) бришу се тачке д) и е), а досадашња тачка ф) постаје тачка д).

(4) Иза става (14) додаје се нови став (14а), који гласи: "(14 а) У Регионалном центру Тузла у Царинској

испостави Братунац систематизују се радна мјеста: а) Царинска испостава Братунац 1) назив радног мјеста: ШЕФ ЦАРИНСКЕ

ИСПОСТАВЕ број извршилаца: 1 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у члану 30. став

(9) тачка а) алинеја 1) овога правилника. Послови основне дјелатности, стручно-оперативни,


САРАДНИК - ВОЂА СМЈЕНЕ број извршилаца: 2 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у члану 30. став

(9) тачка а) алинеја 2) овога правилника. Послови основне дјелатности, управно-надзорни,

најсложенији 3) назив радног мјеста: СТРУЧНИ САРАДНИК -

ЦАРИНСКИ ИНСПЕКТОР број извршилаца: 3 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у члану 30. став

(9) тачка а) алинеја 3) овога правилника.

Послови основне дјелатности, управно-надзорни, најсложенији

4) назив радног мјеста: ВИШИ САРАДНИК - ЦАРИНИК

број извршилаца: 4 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у члану 30. став

(9) тачка а) алинеја 4) овога правилника. Послови основне дјелатности, управно рјешавање,


(9) тачка а) алинеја 5) овога правилника. Послови основне дјелатности, управно рјешавање,

једноставнији б) Царински реферат на граничном прелазу

Братунац-Нови мост 1) назив радног мјеста: СТРУЧНИ САВЈЕТНИК -




САРАДНИК - ВОЂА СМЈЕНЕ број извршилаца: 4 статус: државни службеник опис послова и услови за рад: као у члану 30. став


најсложенији 3) назив радног мјеста: ВИШИ САРАДНИК -

ЦАРИНИК број извршилаца: 5 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у члану 30. став




једноставнији ц) Царински реферат на граничном прелазу

Братунац 1) назив радног мјеста: СТРУЧНИ САВЈЕТНИК -



најсложенији 2) назив радног мјеста: САРАДНИК - ЦАРИНИК број извршилаца: 5 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у члану 30. став

(12) тачка б) алинеја 4) овога правилника.


Послови основне дјелатности, управно рјешавање, једноставнији

д) Царински реферат на граничном прелазу Скелани 1) назив радног мјеста: СТРУЧНИ САВЈЕТНИК -



најсложенији 2) назив радног мјеста: САРАДНИК - ЦАРИНИК број извршилаца: 5 статус: запосленик опис послова и услови за рад: као у члану 30. став


једноставнији"

Члан 8. Иза члана 33. додаје се нови члан 33а., који гласи:

"Члан 33а. (Систем управљања и интерних контрола)

(1) Руководиоци основних организационих јединица и руководиоци унутрашњих организационих јединица у сарадњи с руководиоцима основних организационих јединица, су обавезни успостављати и развијати систем управљања и интерних контрола у складу с додијељеним овлашћењима и одговорностима из надлежности организационе јединице.

(2) Обавезе руководилаца организационих јединица из области управљања и интерних контрола односе се на: а) учествовање у утврђивању и реализацији циљева

и показатеља учинка из њихове надлежности; б) надзор над провођењем програма, пројеката и

активности за које су надлежни; ц) утврђивање ризика и управљање ризицима из

њихове надлежности; д) попис и мапирање пословних процеса из њихове

надлежности; е) учествовање у доношењу нових и ажурирању

постојећих интерних процедура из њихове надлежности;

ф) осигурање да документација омогућава праћење сваке финансијске или нефинансијске трансакције или догађаја од почетка, током и до завршетка, с циљем омогућавања реконструкције сваке појединачне активности и њеног одобравања;

г) унапређивање начина обављања пословања у смислу економичности, ефикасности и ефективности, и

х) стално праћење свих елемената контроле како би се предузеле активности против неефективних и неефикасних система интерних контрола."

Члан 9. (1) У члану 34. у ставу (3) мијењају се тачке ц) до ј) и

гласе: "(3) ц) шеф Кабинета директора и оперативни руководи-

лац - начелник Одјељења за интерну ревизију - најмање осам година радног искуства, а остали начелници одјељења најмање пет година радног искуства у струци, д) шеф одсјека - најмање четири године радног

искуства у струци,

е) шеф групе - најмање четири године радног искуства у струци,

ф) шеф царинске испоставе - најмање четири године радног искуства у струци,

г) стручни савјетник - вођа царинског реферата - најмање четири године радног искуства у струци,

х) стручни савјетник - најмање три године радног искуства,

и) виши стручни сурадник - најмање двије године радног искуства,

ј) стручни сурадник - најмање једна година радног искуства."

(2) Иза става (3) додаје се нови став (4) који гласи: "(4) У погледу дужине потребног радног искуства, умјесто

увјета прописаних одредбама Правилника за свако појединачно радно мјесто, примјењују се услови из става (3) овога члана."

(3) Досадашњи став (4) постаје став (5).

Члан 10. Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 01-02-2-1012-11/19 4. јуна 2019. године

Бања ЛукаДиректор

Др Миро Џакула, с. р.

Na osnovu člana 8. stav (7) Zakona o sistemu indirektnog

oporezivanja u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 44/03, 52/04, 34/07, 4/08, 49/09, 32/13 i 91/17), člana 20. stav (3) Zakona o Upravi za indirektno oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", br. 89/05), člana 53. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02, 109/09 i 72/17) i odobrenja Upravnog odbora datog na 36. sjednici, održanoj dana 08.05.2019. godine, direktor Uprave za indirektno oporezivanje donosi

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O UNUTARNJOJ ORGANIZACIJI U UPRAVI ZA

INDIREKTNO OPOREZIVANJE

Član 1. (1) U Pravilniku o unutarnjoj organizaciji u Upravi za

indirektno oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", br. 29/13, 11/16, 72/16, 47/17 i 55/17), u članu 7. stav (6) iza tačke i) dodaje se nova tačka j), koja glasi: "j) Carinska ispostava Donji Svilaj 1) Carinski referat Granični prijelaz Donji Svilaj"

(2) U članu 7. stav (9) tačka e) brišu se alineje 3) i 4), dosadašnja alineja 5) postaje alineja 3), a iza tačke h) dodaje se nova tačka i), koja glasi: "i) Carinska ispostava Bratunac

1) Carinski referat Granični prijelaz Bratunac-Novi most

2) Carinski referat Granični prijelaz Bratunac 3) Carinski referat Granični prijelaz Skelani"

Član 2. U članu 19., u opisu poslova direktora Uprave, iza teksta:

"interne revizije;" dodaje se tekst: "direktor je odgovoran, u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, za uspostavu i razvoj sistema finansijskog upravljanja i kontrole u instituciji;".

Član 3. U članu 29. stav (8) tačka a), u navodima: "uvjeti za rad"

riječi: "Ekonomski fakultet ili tehnički fakultet" zamjenjuju se riječima: "fakultet društvenog ili tehničkog smjera".


Član 4. (1) U članu 30. stav (2) tačka j) mijenja se i glasi: "j) naziv radnog mjesta: VIŠI STRUČNI SURADNIK ZA

NAPLATU PRIHODA broj izvršilaca: 1 status: državni službenik opis poslova: organizira, koordinira i obavlja poslove u

oblasti naplate prihoda u Centru, prati problematiku naplate prihoda i predlaže mjere za rješavanje pojedinih pitanja; prati propise vezane za naplatu prihoda; vrši izradu nacrta rješenja o povratu gotovinskog depozita položenog u postupku registracije obveznika u Jedinstveni registar obveznika indirektnih poreza; vrši izradu nacrta rješenja po zahtjevima za povrat duplo ili više puta uplaćenih sredstava po istom osnovu koji proizilaze iz primjene carinskih propisa; vrši prihvat, protestiranje i povrat bjanko vlastitih trasiranih mjenica u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovu Lohn posla, obavlja i druge poslove po nalogu šefa Odsjeka; za svoj rad odgovoran je šefu Odsjeka.

uvjeti za rad: kao u članu 27. stav (2) tačka d) ovog pravilnika

Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni, najsloženiji"

(2) Dosadašnje tačke: j), k), l), m), n), o), p), r), s), t), u) i v) postaju tačke: k), l), m), n), o), p), r), s), t), u), v) i z).

(3) Iza stava (17) dodaje se novi stav (17a) koji glasi: "(17a) U Regionalnom centru Banja Luka u Carinskoj ispos-

tavi Donji Svilaj sistematiziraju se radna mjesta: a) Carinska ispostava Donji Svilaj 1) naziv radnog mjesta: ŠEF CARINSKE ISPOSTAVE broj izvršilaca: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavu (9) tačka a)

alineja 1) ovog člana. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,


VOĐA SMJENE broj izvršilaca: 2 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavu (9) tačka a)

alineja 2) ovog člana. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,

najsloženiji 3) naziv radnog mjesta: STRUČNI SURADNIK-

CARINSKI INSPEKTOR broj izvršilaca: 4 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavu (9) tačka a)

alineja 3) ovog člana. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno-nadzorni,

najsloženiji 4) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK - CARINIK

broj izvršilaca: 6 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavu (9) tačka a)

alineja 4) ovog člana. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 5) Naziv radnog mjesta: SURADNIK - CARINIK

broj izvršilaca: 7 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u stavu (9) tačka a)

alineja 5) ovog člana. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje,

jednostavniji

b) Carinski referat na graničnom prijelazu Donji Svilaj 1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK -

VOĐA REFERATA broj izvršilaca: 1

status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)

tačka b) alineja 1) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,


VOĐA SMJENE broj izvršilaca: 4 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)


najsloženiji 3) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK – CARINIK broj izvršilaca: 8 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)

tačka b) alineja 3) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 4) naziv radnog mjesta: SURADNIK – CARINIK broj izvršilaca: 20 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)

tačka b) alineja 4) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje,

jednostavniji"









oblasti naplate prihoda u Centru, prati problematiku naplate prihoda i predlaže mjere za rješavanje pojedinih


pitanja; prati propise vezane za naplatu prihoda; vrši izradu nacrta rješenja o povratu gotovinskog depozita položenog u postupku registracije obveznika u Jedinstveni registar obveznika indirektnih poreza; vrši izradu nacrta rješenja po zahtjevima za povrat duplo ili više puta uplaćenih sredstava po istom osnovu koji proizilaze iz primjene carinskih propisa; vrši prihvat, protestiranje i povrat bjanko vlastitih trasiranih mjenica u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovu Lohn posla, obavlja i druge poslove po nalogu šefa Odsjeka; za svoj rad odgovoran je šefu Odsjeka.










(3) U stavu (14) brišu se tačke d) i e), a dosadašnja tačka f) postaje tačka d).

(4) Iza stava (14) dodaje se novi stav (14a), koji glasi: "(14 a) U Regionalnom centru Tuzla u Carinskoj ispostavi

Bratunac sistematiziraju se radna mjesta: a) Carinska ispostava Bratunac 1) naziv radnog mjesta: ŠEF CARINSKE ISPOSTAVE broj izvršilaca: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (9)

tačka a) alineja 1) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, stručno-operativni,



tačka a) alineja 2) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno-nadzorni,


CARINSKI INSPEKTOR broj izvršilaca: 3

status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (9)

tačka a) alineja 3) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno-nadzorni,

najsloženiji 4) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK - CARINIK broj izvršilaca: 4 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (9)

tačka a) alineja 4) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 5) naziv radnog mjesta: SURADNIK - CARINIK broj izvršilaca: 4 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (9)

tačka a) alineja 5) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje,

jednostavniji b) Carinski referat na graničnom prijelazu Bratunac-

Novi most 1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK -

VOĐA REFERATA broj izvršilaca: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)





najsloženiji 3) naziv radnog mjesta: VIŠI SURADNIK - CARINIK broj izvršilaca: 5 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)

tačka b) alineja 3) ovoga pravilnika. Poslovi osnovne djelatnosti, upravno rješavanje, složeni 4) naziv radnog mjesta: SURADNIK - CARINIK broj izvršilaca: 11 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)


jednostavniji c) Carinski referat na graničnom prijelazu Bratunac 1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK -

VOĐA REFERATA broj izvršilaca: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)


najsloženiji 2) naziv radnog mjesta: SURADNIK - CARINIK broj izvršilaca: 5 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)


jednostavniji d) Carinski referat na graničnom prijelazu Skelani


1) naziv radnog mjesta: STRUČNI SAVJETNIK - VOĐA REFERATA

broj izvršilaca: 1 status: državni službenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)


najsloženiji 2) naziv radnog mjesta: SURADNIK - CARINIK broj izvršilaca: 5 status: zaposlenik opis poslova i uvjeti za rad: kao u članu 30. stav (12)


jednostavniji"

Član 8. Iza člana 33. dodaje se novi član 33a., koji glasi:

"Član 33a. (Sistem upravljanja i internih kontrola)

(1) Rukovodioci osnovnih organizacionih jedinica i rukovodioci unutarnjih organizacionih jedinica u suradnji s rukovodiocima osnovnih organizacionih jedinica, su obavezni uspostavljati i razvijati sistem upravljanja i internih kontrola u skladu s dodijeljenim ovlaštenjima i odgovornostima iz nadležnosti organizacione jedinice.

(2) Obaveze rukovodilaca organizacionih jedinica iz oblasti upravljanja i internih kontrola odnose se na: a) učestvovanje u utvrđivanju i realizaciji ciljeva i

pokazatelja učinka iz njihove nadležnosti; b) nadzor nad provođenjem programa, projekata i

aktivnosti za koje su nadležni; c) utvrđivanje rizika i upravljanje rizicima iz njihove

nadležnosti; d) popis i mapiranje poslovnih procesa iz njihove

nadležnosti; e) učestvovanje u donošenju novih i ažuriranju

postojećih internih procedura iz njihove nadležnosti; f) osiguranje da dokumentacija omogućava praćenje

svake finansijske ili nefinansijske transakcije ili događaja od početka, tokom i do završetka, s ciljem omogućavanja rekonstrukcije svake pojedinačne aktivnosti i njenog odobravanja;

g) unaprjeđivanje načina obavljanja poslovanja u smislu ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti, i

h) stalno praćenje svih elemenata kontrole kako bi se poduzele aktivnosti protiv neefektivnih i neefikasnih sistema internih kontrola."

Član 9. (1) U članu 34. u stavu (3) mijenjaju se tačke c) do j) i glase: "(3) c) šef Kabineta direktora i operativni rukovodilac -

načelnik Odjeljenja za internu reviziju - najmanje osam godina radnog iskustva, a ostali načelnici odjeljenja najmanje pet godina radnog iskustva u struci, d) šef odsjeka - najmanje četiri godine radnog iskustva

u struci, e) šef grupe - najmanje četiri godine radnog iskustva u

struci, f) šef carinske ispostave - najmanje četiri godine

radnog iskustva u struci, g) stručni savjetnik - vođa carinskog referata -

najmanje četiri godine radnog iskustva u struci, h) stručni savjetnik - najmanje tri godine radnog

iskustva, i) viši stručni suradnik - najmanje dvije godine radnog

iskustva,

j) stručni suradnik - najmanje jedna godina radnog iskustva."

(2) Iza stava (3) dodaje se novi stav (4) koji glasi: "(4) U pogledu dužine potrebnog radnog iskustva, umjesto

uvjeta propisanih odredbama Pravilnika za svako pojedinačno radno mjesto, primjenjuju se uvjeti iz stava (3) ovoga člana."

(3) Dosadašnji stav (4) postaje stav (5).

Član 10. Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-1012-11/19 4. juna 2019. godine

Banja LukaDirektor

Dr. Miro Džakula, s. r.

POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

419 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na

temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 36. stav (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. svibnja 2019. godine, donijelo je

ODLUKU O NEISPUNJAVANJU KRITERIJA ZA PROGLAŠENJE LOKALITETA CRKVINE U SELU ŠARGOVAC, GRAD BANJA LUKA, NA KOJEM SU SE NALAZILI OSTATCI RIMSKOG NASELJA I KASNOANTIČKA GROBNICA,

NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (Predmet odluke)

Lokalitet Crkvine u selu Šargovac, na kojem su se nalazili ostatci rimskog naselja i kasnoantička grobnica, a koji se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 799/2, k.o. Šargovac, Grad Banja Luka, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).

Članak 2. (Brisanje sa Liste peticija)

Dobro iz članka 1. ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo).

Članak 3. (Sastavni dio odluke)

Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

Članak 4. (Konačnost odluke)

Prema članku V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

Članak 5. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".


Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.4-41/19-20 16. svibnja 2019. godine

Sarajevo Predsjedatelj Povjerenstva Prof. dr. Amir Pašić, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 36. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 16. маја 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ О НЕИСПУЊАВАЊУ КРИТЕРИЈУМА ЗА

ПРОГЛАШЕЊЕ ЛОКАЛИТЕТА ЦРКВИНЕ У СЕЛУ ШАРГОВАЦ, ГРАД БАЊАЛУКА, НА КОЈЕМ СУ СЕ

НАЛАЗИЛИ ОСТАЦИ РИМСКОГ НАСЕЉА И КАСНОАНТИЧКА ГРОБНИЦА, НАЦИОНАЛНИМ

СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (Предмет одлуке)

Локалитет Црквине у селу Шарговац, на којем су се налазили остаци римског насеља и касноантичка гробница, а који се налази на простору означеном као к.ч. 799/2, к.о. Шарговац, Град Бањалука, не испуњава критеријуме за проглашење националним спомеником Босне и Херцеговине утврђене Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18).

Члан 2. (Брисање са Листе петиција)

Добро из члана 1. ове одлуке брише се са Листе петиција која се води у Комисији за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија).

Члан 3. (Саставни дио одлуке)

Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.ba).

Члан 4. (Коначност одлуке)

Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Члан 5. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу: проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 03-2.4-41/19-20 16. маја 2019. године

Сарајево Предсједавајући Комисије Проф. др Амир Пашић, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 36. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni

glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. maja 2019. godine, donijela je

ODLUKU O NEISPUNJAVANJU KRITERIJA ZA PROGLAŠENJE LOKALITETA CRKVINE U SELU ŠARGOVAC, GRAD BANJA LUKA, NA KOJEM SU SE NALAZILI OSTACI RIMSKOG NASELJA I KASNOANTIČKA GROBNICA,

NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (Predmet odluke)

Lokalitet Crkvine u selu Šargovac, na kojem su se nalazili ostaci rimskog naselja i kasnoantička grobnica, a koji se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 799/2, k.o. Šargovac, Grad Banja Luka, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).

Član 2. (Brisanje sa Liste peticija)

Dobro iz člana 1. ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija).

Član 3. (Sastavni dio odluke)

Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

Član 4. (Konačnost odluke)

Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

Član 5. (Stupanje na snagu)


Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.4-41/19-20 16. maja 2019. godine

SarajevoPredsjedavajući Komisije Prof. dr. Amir Pašić, s. r.


temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 36. stavak (1) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. svibnja 2019. godine, donijelo je

ODLUKU O NEISPUNJAVANJU KRITERIJA ZA PROGLAŠENJE

DŽAMIJE U JELOVČE SELU, GRAD GRADAČAC, NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE


Džamija u Jelovče Selu, koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 746 (novi premjer), što odgovara k.č. 29/1 i 29/2 (stari premjer), k.o. Jelovče Selo, posjedovni list broj


247/03, Grad Gradačac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).






Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.








ПРОГЛАШЕЊЕ ЏАМИЈЕ У ЈЕЛОВЧЕ СЕЛУ, ГРАД ГРАДАЧАЦ, НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


Џамија у Јеловче Селу, која се налази на простору означеном као к.ч. 746 (нови премјер), што одговара к.ч. 29/1 и 29/2 (стари премјер), к.о. Јеловче Село, посједовни лист број 247/03, Град Градачац, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина, не испуњава критеријуме за проглашење националним спомеником Босне и Херцеговине утврђене Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18).




Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.ba).






Број 03-2.4-41/19-21 16. маја 2019. године

СарајевоПредсједавајући Комисије Проф. др Амир Пашић, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 36. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. maja 2019. godine, donijela je


DŽAMIJE U JELOVČE SELU, GRAD GRADAČAC, NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE


Džamija u Jelovče Selu, koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 746 (novi premjer), što odgovara k.č. 29/1 i 29/2 (stari premjer), k.o. Jelovče Selo, posjedovni list broj 247/03, Grad Gradačac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).











Broj 03-2.4-41/19-21 16. maja 2019. godine

Sarajevo Predsjedavajući Komisije Prof. dr. Amir Pašić, s. r.




DŽAMIJE NOVALIĆI, GRAD GRADAČAC, NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE


Džamija Novalići, koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 896 (novi premjer), što odgovara k.č. 125/4 i 125/9 (stari premjer), k.o. Vida, posjedovni list broj 171/03, Grad Gradačac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).












Комисија за очување националних споменика, на

основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 36. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 16. маја 2019. године, донијела је


ПРОГЛАШЕЊЕ ЏАМИЈЕ НОВАЛИЋИ, ГРАД ГРАДАЧАЦ, НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


Џамија Новалићи, која се налази на простору означеном као к.ч. 896 (нови премјер), што одговара к.ч. 125/4 и 125/9 (стари премјер), к.о. Вида, посједовни лист број 171/03, Град Градачац, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина, не испуњава критеријуме за проглашење националним спомеником Босне и Херцеговине утврђене Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18).




Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.bа).






Број 03-2.4-41/19-22 16. маја 2019. године





DŽAMIJE NOVALIĆI, GRAD GRADAČAC, NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE


Džamija Novalići, koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 896 (novi premjer), što odgovara k.č. 125/4 i 125/9 (stari premjer), k.o. Vida, posjedovni list broj 171/03, Grad Gradačac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).










Broj 03-2.4-41/19-22 16. maja 2019. godine




ODLUKU O NEISPUNJAVANJU KRITERIJA ZA PROGLAŠENJE DŽAMIJE MIONICA CENTAR (GAZIJSKA DŽAMIJA), GRAD GRADAČAC, NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE


Džamija Mionica Centar (Gazijska džamija), koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 1312 (novi premjer), što odgovara k.č. 1376, 1368 i 1369 (stari premjer), k.o. Mionica II., posjedovni list broj 719/02, Grad Gradačac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja

dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).


Dobro iz člana 1. ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo).









SarajevoPredsjedatelj Povjerenstva Prof. dr. Amir Pašić, v. r.



ПРОГЛАШЕЊЕ ЏАМИЈЕ МИОНИЦА ЦЕНТАР (ГАЗИЈСКА ЏАМИЈА), ГРАД ГРАДАЧАЦ,

НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


Џамија Мионица Центар (Газијска џамија), која се налази на простору означеном као к.ч. 1312 (нови премјер), што одговара к.ч. 1376, 1368 и 1369 (стари премјер), к.о. Мионица II, посједовни лист број 719/02, Град Градачац, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина, не испуњава критеријуме за проглашење националним спомеником Босне и Херцеговине утврђене Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18).




Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом, које је доступно на увид заинтересованим


лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.ba).






Број 03-2.4-41/19-23 16. маја 2019. године



ODLUKU O NEISPUNJAVANJU KRITERIJA ZA PROGLAŠENJE DŽAMIJE MIONICA CENTAR (GAZIJSKA DŽAMIJA), GRAD GRADAČAC, NACIONALNIM SPOMENIKOM

BOSNE I HERCEGOVINE


Džamija Mionica Centar (Gazijska džamija), koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 1312 (novi premjer), što odgovara k.č. 1376, 1368 i 1369 (stari premjer), k.o. Mionica II, posjedovni list broj 719/02, Grad Gradačac, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava kriterije za proglašenje nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine utvrđene Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18).










Broj 03-2.4-41/19-23 16. maja 2019. godine



temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, članka 39. stavak (1) i članka 40. stavak (1) a) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. svibnja 2019. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENAMA I DOPUNAMA ODLUKE O

PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA POVIJESNOG SPOMENIKA - AVDIĆA-DŽAMIJA U PLANI, OPĆINA

BILEĆA, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog

spomenika - Avdića-džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 99/06 i 48/13) u točki I. stavak 1. riječi: "Mjesto i ostatci povijesnog spomenika" zamjenjuju se riječima: "Graditeljska cjelina".

(2) U stavku 3. brišu se riječi: "i rehabilitacije", iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a sukladno", a iza broja "9/02" dodaju se br. "27/02, 6/04 i 51/07".

(3) Iza stavka 3. dodaje se novi stavak 4. koji glasi: "Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu.".

Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. mijenja se i glasi: "Republika Srpska, kroz svoja mjerodavna tijela, ulaže

sve napore da poduzme odgovarajuće pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.".

(2) U stavku 2. brišu se riječi: "i osigurati financijska sredstva".

Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi: "S ciljem zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u točki I. stavak 2. ove odluke:

a) dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi tekućeg održavanja, radovi prezentacije nacionalnog spomenika i radovi interpolacije suvremenih instalacija u svrhu prilagodbe objekta suvremenim zahtjevima rabljenja uz uvjet da radovi interpolacije ne smiju dovesti do ugrožavanja vrijednosti objekta ili vizualnog integriteta;

b) prilikom restauracije objekta arhitektonske elemente treba izvesti tradicionalnim tehnologijama građenja;

c) dopušten je ukop u mezarju džamije i hortikulturno uređenje mezarja i pješačkih staza;


d) nije dopušteno podizanje turbeta, odnosno nadgrobnih spomenika čiji su gabariti veći od gabarita nišana;

e) u haremu džamije potrebno je adekvatno prezentirati historijat džamije, proces rehabilitacije te ulomke koji zbog oštećenja nisu mogli biti ugrađeni u rekonstruirani objekat;

f) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

g) izuzev informacijske ploče iz točke II. stavak 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno postavljenje drugih elementa (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i sl.) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite nasljeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".

Članak 4. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku

BiH" dostaviti mjerodavnom općinskom sudu, odnosno drugom mjerodavnom tijelu, radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.

Članak 5. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

Članak 6. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

Članak 7. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:

prof. dr. Amir Pašić, Goran Milojević i Radoje Vidović.

Broj 03-2.5-38/18-6 31. srpnja 2018. godine


Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, члана 39. став (1) и члана 40. став (1) а) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 16. маја 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О ПРОГЛАШЕЊУ МЈЕСТА И ОСТАТАКА

ИСТОРИЈСКОГ СПОМЕНИКА - АВДИЋА-ЏАМИЈА У ПЛАНИ, ОПШТИНА БИЛЕЋА, НАЦИОНАЛНИМ


Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу мјеста и остатака

хисторијског споменика - Авдића-џамија у Плани, општина Билећа, националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 99/06 и 48/13) у тачки I став 1. ријечи: "Мјесто и остаци историјског споменика" замјењују се ријечима: "Градитељска цјелина".

(2) У ставу 3. бришу се ријечи: "и рехабилитације", иза ријечи "утврђене" додају се ријечи: "овом одлуком, а у

складу са", а иза броја "9/02" додају се бр. "27/02, 6/04 и 51/07".

(3) Иза става 3. додаје се нови став 4. који гласи: "У складу са Правилником о критеријумима

вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину.".

Члан 2. (1) У тачки II став 1. мијења се и гласи: "Република Српска, кроз своје надлежне органе,

улаже све напоре да предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере неопходне за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.".

(2) У ставу 2. бришу се ријечи: "и обезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи: "С циљем заштите националног споменика, утврђују

се сљедеће мјере заштите које се односе на простор дефинисан у тачки I став 2. ове одлуке:

а) дозвољени су конзерваторско-рестаураторски радови, радови текућег одржавања, радови презентације националног споменика и радови интерполације сувремених инсталација у сврху прилагођавања објекта савременим захтјевима коришћења уз услов да радови интерполације не смију да доведу до угрожавања вриједности објекта или визуелног интегритета;

б) приликом рестаурације објекта архитектонске елементи требају да се изведу традиционалним технологијама грађења;

ц) дозвољен је укоп у мезарју џамије и хортикултурно уређење мезарја и пјешачких стаза;

д) није дозвољено подизање турбета, односно надгробних споменика чији су габарити већи од габарита нишана;

е) у харему џамије потребно је адекватно презентовати историјат џамије, процес рехабилитације те уломке који због оштећења нису могли да буду уграђени у реконструисани објекат;

ф) власник или други корисник националног споменика дужан је да се брине о споменику пажњом доброг домаћина;

г) изузев информационе табле из тачке II став 2. ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављење других елемента (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и сл.) без сагласности надлежне службе заштите насљеђа на садржај текста, дизајн и позицију.".

Члан 4. Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику

БиХ" доставити надлежном општинском суду, односно другом надлежном оргну, ради уписа одговарајуће забиљежбе у земљишне књиге.

Члан 5. Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.ba).


Члан 6. Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Члан 7. Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 03-2.5-38/18-6 31. јула 2018. године


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, člana 39. stav (1) i člana 40. stav (1) a) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. maja 2019. godine, donijela je


PROGLAŠENJU MJESTA I OSTATAKA HISTORIJSKOG SPOMENIKA - AVDIĆA-DŽAMIJA U

PLANI, OPĆINA BILEĆA, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju mjesta i ostataka historijskog

spomenika - Avdića-džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 99/06 i 48/13) u tački I stav 1. riječi: "Mjesto i ostaci historijskog spomenika" zamjenjuju se riječima: "Graditeljska cjelina".

(2) U stavu 3. brišu se riječi: "i rehabilitacije", iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom odlukom, a u skladu sa", a iza broja "9/02" dodaju se br. "27/02, 6/04 i 51/07".

(3) Iza stava 3. dodaje se novi stav 4. koji glasi: "U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja

dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu.".

Član 2. (1) U tački II stav 1. mijenja se i glasi: "Republika Srpska, kroz svoja nadležna tijela, ulaže sve

napore da poduzme odgovarajuće pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.".

(2) U stavu 2. brišu se riječi: "i osigurati finansijska sredstva".

Član 3. Tačka III mijenja se i glasi: "S ciljem zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u tački I stav 2. ove odluke:

a) dozvoljeni su konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi tekućeg održavanja, radovi prezentacije nacionalnog spomenika i radovi interpolacije suvremenih instalacija u svrhu prilagođavanja objekta savremenim zahtjevima korištenja uz uvjet da radovi interpolacije ne smiju dovesti do ugrožavanja vrijednosti objekta ili vizuelnog integriteta;

b) prilikom restauracije objekta arhitektonske elemente treba izvesti tradicionalnim tehnologijama građenja;

c) dozvoljen je ukop u mezarju džamije i hortikulturno uređenje mezarja i pješačkih staza;

d) nije dozvoljeno podizanje turbeta, odnosno nadgrobnih spomenika čiji su gabariti veći od gabarita nišana;

e) u haremu džamije potrebno je adekvatno prezentirati historijat džamije, proces rehabilitacije te ulomke koji zbog oštećenja nisu mogli biti ugrađeni u rekonstruirani objekat;

f) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

g) izuzev informacijske ploče iz tačke II stav 2. ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljenje drugih elementa (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i sl.) bez saglasnosti nadležne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".

Član 4. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku

BiH" dostaviti nadležnom općinskom sudu, odnosno drugom nadležnom tijelu, radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.

Član 5. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

Član 6. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

Član 7. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:


Broj 03-2.5-38/18-6 31. jula 2018. godine



temelju članka 36. stav (3) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), a u vezi sa člankom V. stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, na sjednici održanoj 16. svibnja 2019. godine, donijelo je

ODLUKU I

(1) Za dobra kulturno-povijesnog nasljeđa uvrštena na popis dobara koji je sastavni dio ove odluke produžava se režim zaštite iz članka V stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stavka (1) ove točke produžava se do donošenja konačne odluke Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženog dobra nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.


II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH".

Broj 04.1-02.9-60/19-3 16. svibnja 2019. godine


Комисија за очување националних споменика, на основу члана 36. став (3) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), а у вези са чланом V. став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, на сједници одржаној 16. маја 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ I

(1) За добра културно-историјског насљеђа уврштена на списак добара који је саставни дио ове одлуке продужава се режим заштите из члана V став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

(2) Режим заштите у смислу става (1) ове тачке продужава се до доношења коначне одлуке Комисије за очување националних споменика о проглашењу предложеног добра националним спомеником или о одбијању приједлога за проглашење.

II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 04.1-02.9-60/19-3 16. маја 2019. године


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovu člana 36. stav (3) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), a u vezi sa članom V. stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, na sjednici održanoj 16. maja 2019. godine, donijela je

ODLUKU I

(1) Za dobra kulturno-historijskog naslijeđa uvrštena na spisak dobara koji je sastavni dio ove odluke produžava se režim zaštite iz člana V. stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stava (1) ove tačke produžava se do donošenja konačne odluke Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženih dobara nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.

II Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 04.1-02.9-60/19-3 16. maja 2019. godine


Popis kulturno-historijskih dobara za koja se produžava režim

zaštite iz člana V stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini

1. Džamija u Badžakovoj Luci, Mostar; 2. Stare devastirane mlinice u Bovanovoj Dragi, Mostar; 3. Vakufska mlinica pod mostom uz cestu M17, Mostar; 4. Narodni instrument "Saz", općina Lukavac.



ODLUKU O PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE CRKVE SV. JOVANA KRSTITELJA U DONJEM VRBNU, GRAD TREBINJE, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I

HERCEGOVINE

Članak 1. (Predmet zaštite i prostorni obuhvat)

(1) Graditeljska cjelina crkve Sv. Jovana Krstitelja u Donjem Vrbnu, Grad Trebinje, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čini crkva Sv. Jovana Krstitelja zajedno sa pokretnom imovinom (ikonostas sa dvanaest ikona, dva putira, dva svijećnjaka i anafornica i pravoslavno groblje).

(3) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 1232/1 i 1232/2, k.o. SP Anđelići, ZK uložak broj 228, Grad Trebinje, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

(4) Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a sukladno Zakonu o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika, ustanovljenog sukladno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

(5) Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu".

Članak 2. (Mjerodavnost za osiguranje mjera zaštite)

(1) Republika Srpska, kroz svoja mjerodavna tijela, ulaže sve napore da poduzme odgovarajuće pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

(2) Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.


Članak 3. (Mjere zaštite nacionalnog spomenika)

S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite, koje se odnose na prostor definiran u članku 1. stavak (3) ove odluke:

a) dopušteni su istraživački radovi, radovi sanacije, konzervacije i restauracije nacionalnog spomenika;

b) prilikom izvođenja radova sanacije, konzervacije i restauracije potrebno je primjenjivati izvorne materijale i tehnike u mjeri u kojoj je to moguće; u slučaju uporabe drugačijih materijala i tehnika, oni ne smiju ugroziti karakter nacionalnog spomenika;

c) u slučaju kada se prilikom izvođenja radova sanacije, konzervacije i restauracije pronađu ostatci nekog starijeg objekta, arheološki nalazi ili slično, potrebno je obustaviti izvođenje radova i o tomu obavijestiti mjerodavnu službu zaštite nasljeđa na razini Republike Srpske (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

d) dopušteno je čišćenje i konzervacija nadgrobnika i grobnica u groblju, uz prethodno izrađen elaborat i odobrenje ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: mjerodavno ministarstvo). Elaborat treba biti zasnovan na biološkim, kemijskim, fizičkim i drugim analizama za koje konzervator utvrdi da su neophodne, te sadržavati odgovarajuće konzervatorske mjere i procjenu utjecaja načina čišćenja na kamen;

e) dopušten je pokop u groblju, s time da prilikom novog pokopa kao i uređenja groblja ne dođe do oštećenja ili trajnog uništenja starih nadgrobnika i grobnica;

f) na prostoru nacionalnog spomenika nije dopuštena izgradnja struktura ili objekata koji bi svojim vizualnim utjecajem mogli izgledom, veličinom, uporabljenim materijalima ili arhitektonskim elementima ugroziti karakter nacionalnog spomenika;

g) vlasnik inacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

h) izuzev informacijske ploče iz članka 2. stavak (2) ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite nasljeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.

Članak 4. (Mjere zaštite pokretne imovine)

Utvrđuju se sljedeće mjere zaštite, koje se odnose na pokretnu imovinu iz članka 1. stavak (2) ove odluke (u daljnjem tekstu: pokretna imovina):

a) izvršiti utvrđivanje postojećeg stanja ikona; b) hitno izvršiti konzervaciju i čišćenje ikona; c) sve intervencije na pokretnoj imovini treba izvršiti

stručna osoba uz elaborat koji odobrava ministarstvo mjerodavno za kulturu Republike Srpske;

d) izlaganje i ostali vidovi prezentacije pokretne imovine, kao i nadzor nad zaštitom vršit će se na temelju uvjeta koje utvrdi ministarstvo mjerodavno za kulturu Republike Srpske;

e) iznošenje pokretne imovine iz Bosne i Hercegovine nije dopušteno. Izuzetno je dopušteno privremeno iznošenje pokretnoga nasljeđa iz Bosne i Hercegovine radi prezentacije ili konzervacije,

ukoliko se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti, kvalitetnije, brže i jeftinije;

f) odobrenje u smislu točke e) ovog članka daje Povjerenstvo, ukoliko bude nedvojbeno utvrđeno da to neće ni na koji način ugroziti nacionalni spomenik;

g) u odobrenju za privremeno iznošenje pokretne imovine iz zemlje utvrđuju se svi uvjeti pod kojima se pokretna imovina može iznijeti, rok za povrat u zemlju, kao i zaduženja pojedinih tijela i institucija za osiguranje tih uvjeta, a o tomu se obavještava Vlada Republike Srpske, mjerodavna služba sigurnosti, carinska služba Bosne i Hercegovine i javnost.

Članak 5. (Stavljanje izvan snage provedbenih spisa)

Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su suprotni odredbama ove odluke.

Članak 6. (Suzdržavanje od poduzimanja radnji)

Svatko, a posebice mjerodavna tijela Republike Srpske, gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

Članak 7. (Dostavljanje odluke mjerodavnom sudu)

Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti mjerodavnom općinskom sudu, odnosno drugom mjerodavnom tijelu, radi upisa zabilježbe o proglašenju nacionalnog spomenika u zemljišne knjige.


Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).



Članak 10. (Brisanje sa Privremene liste nacionalnih spomenika) Danom donošenja ove odluke sa Privremene liste

nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 33/02, "Službeni glasnik Republike Srpske", broj 79/02, "Službene novine Federacije BiH", broj 59/02 i "Službeni glasnik Brčko Distrikta BiH", broj 4/03) briše se nacionalni spomenik upisan pod rednim brojem 679.







Комисија за очување националних споменика, на

основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 36. став (1) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 16. маја 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ О ПРОГЛАШЕЊУ ГРАДИТЕЉСКЕ ЦЈЕЛИНЕ ЦРКВЕ СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У ДОЊЕМ ВРБНУ, ГРАД ТРЕБИЊЕ, НАЦИОНАЛНИМ СПОМЕНИКОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (Предмет заштите и просторни обухват)

(1) Градитељска цјелина цркве Св. Јована Крститеља у Доњем Врбну, Град Требиње, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

(2) Национални споменик чини црква св. Јована Крститеља заједно са покретном имовином (иконостас са дванаест икона, два путира, два свијећњака и анафорница и православно гробље).

(3) Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 1232/1 и 1232/2, к.о. СП Анђелићи, ЗК уложак број 228, Град Требиње, Република Српска, Босна и Херцеговина.

(4) На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене овом одлуком, а у складу са Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика, установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске", бр. 9/02, 70/06 и 64/08).

(5) У складу са Правилником о критеријумима вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину".

Члан 2. (Надлежност за обезбјеђење мјера заштите)

(1) Република Српска, кроз своје надлежне органе, улаже све напоре да предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере неопходне за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

(2) Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

Члан 3. (Мјере заштите националног споменика)

С циљем трајне заштите националног споменика, утврђују се сљедеће мјере заштите, које се односе на простор дефинисан у члану 1. став (3) ове одлуке:

а) дозвољени су истраживачки радови, радови санације, конзервације и рестаурације националног споменика;

б) приликом извођења радова санације, конзервације и рестаурације потребно је примјењивати изворне материјале и технике у мјери у којој је то могуће; у случају употребе

другачијих материјала и техника, они не смију да угрозе карактер националног споменика;

ц) у случају када се приликом извођења радова санације, конзервације и рестаурације пронађу остаци неког старијег објекта, археолошки налази или слично, потребно је обуставити извођење радова и о томе обавијестити надлежну службу заштите наслијеђа на нивоу Републике Српске (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

д) дозвољено је чишћење и конзервација надгробника и гробница у гробљу, уз претходно израђен елаборат и одобрење министарства надлежног за просторно уређење Републике Српске (у даљем тексту: надлежно министарство). Елаборат треба да буде заснован на биолошким, хемијским, физичким и другим анализама за које конзерватор утврди да су неопходне, те да садржава одговарајуће конзерваторске мјере и процјену утицаја начина чишћења на камен;

е) дозвољен је покоп у гробљу, с тим да приликом новог покопа као и уређења гробља не дође до оштећења или трајног уништења старих надгробника и гробница;

ф) на простору националног споменика није дозвољена изградња структура или објеката који би својим визуелним утицајем могли изгледом, величином, употребљеним материјалима или архитектонским елементима да угрозе карактер националног споменика;

г) власник инационалног споменика дужан је да се брине о споменику пажњом доброг домаћина;

х) изузев информационе табле из члана 2. став (2) ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављање других елемената (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и слично) без сагласности надлежне службе заштите насљеђа на садржај текста, дизајн и позицију.

Члан 4. (Мјере заштите покретне имовине)

Утврђују се сљедеће мјере заштите, које се односе на покретну имовину из члана 1. став (2) ове одлуке (у даљем тексту: покретна имовина):

а) извршити утврђивање постојећег стања икона; б) хитно извршити конзервацију и чишћење икона; ц) све интервенције на покретној имовини треба да

изврши стручно лице уз елаборат који одобрава министарство надлежно за културу Републике Српске;

д) излагање и остали видови презентације покретне имовине, као и надзор над заштитом вршиће се на основу услова које утврди министарство надлежно за културу Републике Српске;

е) изношење покретне имовине из Босне и Херцеговине није дозвољено. Изузетно је дозвољено привремено изношење покретнога насљеђа из Босне и Херцеговине ради презентације или конзервације, уколико се утврди да конзерваторске радове није могуће да се изврше у Босни и Херцеговини, односно ако се процијени да се конзервација у иностранству може да изврши, квалитетније, брже и јефтиније;

ф) одобрење у смислу тачке е) овог члана даје Комисија, уколико буде недвосмислено утврђено


да то неће ни на који начин угрозити национални споменик;

г) у одобрењу за привремено изношење покретне имовине из земље утврђују се сви услови под којима се покретна имовина може да изнесе, рок за поврат у земљу, као и задужења појединих органа и институција за обезбјеђење тих услова, а о томе се обавјештава Влада Републике Српске, надлежна служба безбједности, царинска служба Босне и Херцеговине и јавност.

Члан 5. (Стављање ван снаге спроведбених аката)

Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни просторно-плански акти у дијелу у којем су супротни одредбама ове одлуке.

Члан 6. (Суздржавање од предузимања радњи)

Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске, градске и општинске службе, суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

Члан 7. (Достављање одлуке надлежном суду)

Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику БиХ" доставити надлежном општинском суду, односно другом надлежном органу, ради уписа забиљежбе о проглашењу националног споменика у земљишне књиге.


Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).



Члан 10. (Брисање са Привремене листе националних споменика)

Даном доношења ове одлуке са Привремене листе националних споменика Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 33/02, "Службени гласник Републике Српске", број 79/02, "Службене новине Федерације БиХ", број 59/02 и "Службени гласник Брчко Дистрикта БиХ", број 4/03) брише се национални споменик уписан под редним бројем 679.




Број 07.4-2.3-42/19-11 16. маја 2019. године


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 36. stav (1) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni

glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. maja 2019. godine, donijela je

ODLUKU O PROGLAŠENJU GRADITELJSKE CJELINE CRKVE SV. JOVANA KRSTITELJA U DONJEM VRBNU, GRAD TREBINJE, NACIONALNIM SPOMENIKOM BOSNE I

HERCEGOVINE

Član 1. (Predmet zaštite i prostorni obuhvat)

(1) Graditeljska cjelina crkve Sv. Jovana Krstitelja u Donjem Vrbnu, Grad Trebinje, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

(2) Nacionalni spomenik čini crkva sv. Jovana Krstitelja zajedno sa pokretnom imovinom (ikonostas sa dvanaest ikona, dva putira, dva svijećnjaka i anafornica i pravoslavno groblje).

(3) Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 1232/1 i 1232/2, k.o. SP Anđelići, ZK uložak broj 228, Grad Trebinje, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina.

(4) Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene ovom odlukom, a u skladu sa Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika, ustanovljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 9/02, 70/06 i 64/08).

(5) U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu".

Član 2. (Nadležnost za osiguranje mjera zaštite)

(1) Republika Srpska, kroz svoja nadležna tijela, ulaže sve napore da poduzme odgovarajuće pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere neophodne za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

(2) Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

Član 3. (Mjere zaštite nacionalnog spomenika)

S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite, koje se odnose na prostor definiran u članu 1. stav (3) ove odluke:

a) dozvoljeni su istraživački radovi, radovi sanacije, konzervacije i restauracije nacionalnog spomenika;

b) prilikom izvođenja radova sanacije, konzervacije i restauracije potrebno je primjenjivati izvorne materijale i tehnike u mjeri u kojoj je to moguće; u slučaju upotrebe drugačijih materijala i tehnika, oni ne smiju ugroziti karakter nacionalnog spomenika;

c) u slučaju kada se prilikom izvođenja radova sanacije, konzervacije i restauracije pronađu ostaci nekog starijeg objekta, arheološki nalazi ili slično, potrebno je obustaviti izvođenje radova i o tome obavijestiti nadležnu službu zaštite naslijeđa na


nivou Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

d) dozvoljeno je čišćenje i konzervacija nadgrobnika i grobnica u groblju, uz prethodno izrađen elaborat i odobrenje ministarstva nadležnog za prostorno uređenje Republike Srpske (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo). Elaborat treba biti zasnovan na biološkim, hemijskim, fizičkim i drugim analizama za koje konzervator utvrdi da su neophodne, te sadržavati odgovarajuće konzervatorske mjere i procjenu utjecaja načina čišćenja na kamen;

e) dozvoljen je pokop u groblju, s tim da prilikom novog pokopa kao i uređenja groblja ne dođe do oštećenja ili trajnog uništenja starih nadgrobnika i grobnica;

f) na prostoru nacionalnog spomenika nije dozvoljena izgradnja struktura ili objekata koji bi svojim vizuelnim utjecajem mogli izgledom, veličinom, upotrebljenim materijalima ili arhitektonskim elementima ugroziti karakter nacionalnog spomenika;

g) vlasnik inacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

h) izuzev informacijske ploče iz člana 2. stav (2) ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez saglasnosti nadležne službe zaštite naslijeđa na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.

Član 4. (Mjere zaštite pokretne imovine)

Utvrđuju se sljedeće mjere zaštite, koje se odnose na pokretnu imovinu iz člana 1. stav (2) ove odluke (u daljnjem tekstu: pokretna imovina):

a) izvršiti utvrđivanje postojećeg stanja ikona; b) hitno izvršiti konzervaciju i čišćenje ikona; c) sve intervencije na pokretnoj imovini treba izvršiti

stručno lice uz elaborat koji odobrava ministarstvo nadležno za kulturu Republike Srpske;

d) izlaganje i ostali vidovi prezentacije pokretne imovine, kao i nadzor nad zaštitom vršit će se na osnovi uvjeta koje utvrdi ministarstvo nadležno za kulturu Republike Srpske;

e) iznošenje pokretne imovine iz Bosne i Hercegovine nije dozvoljeno. Izuzetno je dozvoljeno privremeno iznošenje pokretnoga naslijeđa iz Bosne i Hercegovine radi prezentacije ili konzervacije, ukoliko se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti, kvalitetnije, brže i jeftinije;

f) odobrenje u smislu tačke e) ovog člana daje Komisija, ukoliko bude nedvosmisleno utvrđeno da to neće ni na koji način ugroziti nacionalni spomenik;

g) u odobrenju za privremeno iznošenje pokretne imovine iz zemlje utvrđuju se svi uvjeti pod kojima se pokretna imovina može iznijeti, rok za povrat u zemlju, kao i zaduženja pojedinih tijela i institucija za osiguranje tih uvjeta, a o tome se obavještava Vlada Republike Srpske, nadležna služba sigurnosti, carinska služba Bosne i Hercegovine i javnost.

Član 5. (Stavljanje van snage provedbenih akata)

Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni prostorno-planski akti u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.

Član 6. (Suzdržavanje od poduzimanja radnji)

Svako, a posebno nadležna tijela Republike Srpske, gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

Član 7. (Dostavljanje odluke nadležnom sudu)

Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku BiH" dostaviti nadležnom općinskom sudu, odnosno drugom nadležnom tijelu, radi upisa zabilježbe o proglašenju nacionalnog spomenika u zemljišne knjige.


Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).



Član 10. (Brisanje sa Privremene liste nacionalnih spomenika) Danom donošenja ove odluke sa Privremene liste

nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 33/02, "Službeni glasnik Republike Srpske", broj 79/02, "Službene novine Federacije BiH", broj 59/02 i "Službeni glasnik Brčko Distrikta BiH", broj 4/03) briše se nacionalni spomenik upisan pod rednim brojem 679.




Broj 07.4-2.3-42/19-11 16. maja 2019. godine



temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, članka 39. stavak (1) i članka 40. stavak (1) a) Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. svibnja 2019. godine, donijelo je


PROGLAŠENJU POVIJESNOG SPOMENIKA - AŠKENASKI HRAM U SARAJEVU NACIONALNIM

SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. (1) U Odluci o proglašenju povijesnog spomenika -

Aškenaski hram u Sarajevu nacionalnim spomenikom


Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 53/08 i 48/13) u točki I. stavak 1. riječi: "Povijesni spomenik" zamjenjuju se rječju "Građevina", a iza riječi "Sarajevu" dodaju se riječi: "sa pokretnim nasljeđem".

(2) Iza stavka 1. dodaje se novi stavak 2. koji glasi: "Pokretno nasljeđe iz stavka 1. ove točke čine dvije

Tore.". (3) Dosadašnji st. 2. - 4. postaju st. 3. - 5. (4) U stavu 5. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom

odlukom, sukladno", a iza broja "6/04" dodaje se broj "51/07".

(5) Iza stavka 5. dodaje se novi stavak 6. koji glasi: "Sukladno Pravilniku o kriterijima vrednovanja dobara,

podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu".".

Članak 2. (1) U točki II. stavak 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i

Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada Federacije)" zamjenjuju se riječima: "Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija)".

(2) U stavku 2. brišu se riječi: "i osigurati financijska sredstva".

Članak 3. Točka III. mijenja se i glasi: "U cilju zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u točki I. stavak 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi na objektu, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnog spomenika, uređenje parcele, radovi tekućeg održavanja i radovi neophodni za funkcioniranje Sinagoge, uz odobrenje federalnog ministarstva mjerodavnog za prostorno uređenje i stručni nadzor mjerodavne službe zaštite nasljeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: mjerodavna služba zaštite);

b) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pozornošću dobrog domaćina;

c) izuzev informacijske ploče iz članka 2. stavak (2) ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dopušteno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez suglasnosti mjerodavne službe zaštite na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".

Članak 4. Iza točke III. dodaje se nova točka IV. koja glasi: "Iznošenje pokretnog nasljeđa iz točke I. stavak 2. ove

odluke iz Bosne i Hercegovine nije dopušteno. Izuzetno od odredbe stavka 1. ove točke, dopušteno je

privremeno iznošenje pokretnog nasljeđa iz Bosne i Hercegovine, radi prezentacije ili konzervacije, ukoliko se utvrdi da navedene radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnog stavka daje Povjerenstvo, ukoliko nesumnjivo bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti nacionalni spomenik ili pokretno nasljeđe.

Povjerenstvo u svojem odobrenju za privremeno iznošenje pokretne imovine iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to iznošenje može izvesti, rok za povrat u Bosnu

i Hercegovinu i zaduženja pojedinih tijela i institucija na osiguranju tih uvjeta, te o tomu obavještava Vladu Federacije, mjerodavnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.".

Dosadašnje toč. IV. - IX. postaju toč. V. - X.

Članak 5. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku

BiH" dostaviti mjerodavnom općinskom sudu radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.

Članak 6. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

Članak 7. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

Članak 8. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:




Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, члана 39. став (1) и члана 40. став (1) а) Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/16), на сједници одржаној 16. маја 2019. године, донијела је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О

ПРОГЛАШЕЊУ ИСТОРИЈСКОГ СПОМЕНИКА - АШКЕНАСКИ ХРАМ У САРАЈЕВУ НАЦИОНАЛНИМ


Члан 1. (1) У Одлуци о проглашењу историјског споменика -

Ашкенаски храм у Сарајеву националним спомеником Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 53/08 и 48/13) у тачки I став 1. ријечи: "Историјски споменик" замјењују се рјечју "Грађевина", а иза ријечи "Сарајеву" додају се ријечи: "са покретним насљеђем".

(2) Иза става 1. додаје се нови став 2. који гласи: "Покретно насљеђе из става 1. ове тачке чине двије

Торе.". (3) Досадашњи ст. 2-4. постају ст. 3-5. (4) У ставу 5. иза ријечи "утврђене" додају се ријечи:

"овом одлуком, а у складу са", а иза броја "6/04" додаје се број "51/07".

(5) Иза става 5. додаје се нови став 6. који гласи: "У складу са Правилником о критеријумима

вредновања добара, подјели по предмету правне заштите и поступку категоризације националних споменика ("Службени гласник БиХ", број 47/18), добро је сврстано у категорију "национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину".".


Члан 2. (1) У тачки II став 1. ријечи: "Влада Федерације Босне и

Херцеговине (у даљем тексту: Влада Федерације)" замјењују се ријечима: "Федерација Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Федерација)".

(2) У ставу 2. бришу се ријечи: "и обезбиједити финансијска средства".

Члан 3. Тачка III мијења се и гласи: "У циљу заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 3. ове одлуке утврђују се сљедеће мјере заштите:

а) дозвољени су конзерваторско-рестаураторски радови на објекту, те радови који имају за циљ презентацију националног споменика, уређење парцеле, радови текућег одржавања и радови неопходни за функционисање Синагоге, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

б) власник или други корисник националног споменика дужан је да се брине о споменику пажњом доброг домаћина;

ц) изузев информационе табле из члана 2. став (2) ове одлуке, на националном споменику није дозвољено постављање других елемената (друге информационе табле, јарболи за заставе, рекламни панои, клима уређаји и слично) без сагласности надлежне службе заштите на садржај текста, дизајн и позицију.".

Члан 4. Иза тачке III додаје се нова тачка IV која гласи: "Изношење покретног наслијеђа из тачке I став 2. ове

одлуке из Босне и Херцеговине није дозвољено. Изузетно од одредбе става 1. ове тачке, дозвољено је

привремено изношење покретног насљеђа из Босне и Херцеговине, ради презентације или конзервације, уколико се утврди да наведене радове није могуће да се изврше у Босни и Херцеговини, односно ако се процијени да се конзервација у иностранству може извршити квалитетније, брже и јефтиније.

Одобрење у смислу претходног става даје Комисија, уколико несумњиво буде утврђено да то ни на који начин неће угрозити национални споменик или покретно насљеђе.

Комисија у свом одобрењу за привремено изношење покретне имовине из Босне и Херцеговине утврђује све услове под којима се то изношење може да изведе, рок за поврат у Босну и Херцеговину и задужења појединих органа и институција на обезбјеђењу тих услова, те о томе обавјештава Владу Федерације, надлежну службу безбједности, царинску службу Босне и Херцеговине и јавност.".

Досадашње тач. IV-IX постају тач. V-X.

Члан 5. Ова одлука ће се након објаве у "Службеном гласнику

БиХ" доставити надлежном општинском суду ради уписа одговарајуће забиљежбе у земљишне књиге.

Члан 6. Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници Комисије (www.kons.gov.bа).

Члан 7. Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Члан 8. Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

проф. др Амир Пашић, Горан Милојевић и Радоје Видовић.

Број 08.1-2.5-43/19-6 16. маја 2019. године


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, člana 39. stav (1) i člana 40. stav (1) a) Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/16), na sjednici održanoj 16. maja 2019. godine, donijela je


PROGLAŠENJU HISTORIJSKOG SPOMENIKA - AŠKENASKI HRAM U SARAJEVU NACIONALNIM

SPOMENIKOM BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. (1) U Odluci o proglašenju historijskog spomenika –

Aškenaski hram u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 53/08 i 48/13) u tački I stav 1. riječi: "Historijski spomenik" zamjenjuju se rječju "Građevina", a iza riječi "Sarajevu" dodaju se riječi: "sa pokretnim naslijeđem".

(2) Iza stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi: "Pokretno naslijeđe iz stava 1. ove tačke čine dvije Tore.". (3) Dosadašnji st. 2-4. postaju st. 3-5. (4) U stavu 5. iza riječi "utvrđene" dodaju se riječi: "ovom

odlukom, a u skladu sa", a iza broja "6/04" dodaje se broj "51/07".

(5) Iza stava 5. dodaje se novi stav 6. koji glasi: "U skladu sa Pravilnikom o kriterijima vrednovanja

dobara, podjeli po predmetu pravne zaštite i postupku kategorizacije nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", broj 47/18), dobro je svrstano u kategoriju "nacionalni spomenik od velikog značaja za Bosnu i Hercegovinu".".

Član 2. (1) U tački II stav 1. riječi: "Vlada Federacije Bosne i

Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada Federacije)" zamjenjuju se riječima: "Federacija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija)".

(2) U stavu 2. brišu se riječi: "i osigurati finansijska sredstva".

Član 3. Tačka III mijenja se i glasi: "U cilju zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u tački I stav 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

a) dozvoljeni su konzervatorsko-restauratorski radovi na objektu, te radovi koji imaju za cilj prezentaciju nacionalnog spomenika, uređenje parcele, radovi tekućeg održavanja i radovi neophodni za funkcioniranje Sinagoge, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na


nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

b) vlasnik ili drugi korisnik nacionalnog spomenika dužan se brinuti o spomeniku pažnjom dobrog domaćina;

c) izuzev informacijske ploče iz člana 2. stav (2) ove odluke, na nacionalnom spomeniku nije dozvoljeno postavljanje drugih elemenata (druge informacijske ploče, jarboli za zastave, reklamni panoi, klima-uređaji i slično) bez saglasnosti nadležne službe zaštite na sadržaj teksta, dizajn i poziciju.".

Član 4. Iza tačke III dodaje se nova tačka IV koja glasi: "Iznošenje pokretnog naslijeđa iz tačke I stav 2. ove

odluke iz Bosne i Hercegovine nije dozvoljeno. Izuzetno od odredbe stava 1. ove tačke, dozvoljeno je

privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine, radi prezentacije ili konzervacije, ukoliko se utvrdi da navedene radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnog stava daje Komisija, ukoliko nesumnjivo bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti nacionalni spomenik ili pokretno naslijeđe.

Komisija u svom odobrenju za privremeno iznošenje pokretne imovine iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to iznošenje može izvesti, rok za povrat u Bosnu i Hercegovinu i zaduženja pojedinih tijela i institucija na osiguranju tih uvjeta, te o tome obavještava Vladu Federacije, nadležnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.".

Dosadašnje tač. IV-IX postaju tač. V-X.

Član 5. Ova odluka će se nakon objave u "Službenom glasniku

BiH" dostaviti nadležnom općinskom sudu radi upisa odgovarajuće zabilježbe u zemljišne knjige.

Član 6. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

Član 7. Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

Član 8. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:


Broj 08.1-2.5-43/19-6 16. maja 2019. godine


AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE

427 Na temelju članka 29. stavak (4) Odluke o načinu

polaganja javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12), a u svezi s člankom 28. stavak 5. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10, 40/12 i 93/17), Agencija za

državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje

PREGLED POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO

JAVNIM NATJEČAJIMA ZA SVIBANJ 2019. GODINE

I 1. Želimir Golijanin postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik za protubavještajnu analizu u Odsjeku za kontraobavještajne poslove i sigurnost Sektora za obavještajno-sigurnosne poslove, Ministarstvo obrane BiH, počev od 13.05.2019. godine.

2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B2 platnog razreda državnih službenika.

II 1. Senida Čizmić postavlja se na radno mjesto stručni

suradnik za inspekcije i verifikacije u Odsjeku za međunarodne obveze Sektora za međunarodnu suradnju, Ministarstvo obrane BiH, počev od 13.05.2019. godine.


III 1. Neđo Ljuboje postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik za radijacijsku sigurnost, Regionalni ured Mostar, Državna regulativna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost, počev od 01.05.2019. godine.


IV 1. Selma Maksumić postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za pravne i ekonomske poslove u Sektoru za pravne, kadrovske, opće i financijske poslove, Državna regulativna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost, počev od 01.05.2019. godine.


V 1. Dario Tolić, postavlja se na radno mjesto šef Odsjeka za

operativnu realizaciju financijskih aranžmana u Sektoru za odnose sa financijskim institucijama - Ministarstvo financija i trezora BiH, počev od 17.06.2019. godine.


VI 1. Neđo Starčević, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za servisiranje vanjskog duga u Odsjeku za servisiranje vanjskog duga Sektora za javni dug - Ministarstvo financija i trezora BiH, počev od 01.06.2019. godine.


VII 1. Sanel Bajrović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za financije i kontrolu programa i projekata IPA u Odsjeku za financije i računovodstvo programa i projekata IPA Sektora za financiranje programa i projekata IPA (CJFU) - Ministarstvo financija i trezora BiH, počev od 01.06.2019. godine.


VIII 1. Dženana Odžaković, postavlja se na radno mjesto viši

stručni suradnik za upravljanje imovinom u vlasništvu institucija BiH u Odsjeku za upravljanje imovinom u


vlasništvu institucija BiH Sektora za provedbu sukcesije bivše SFRJ i upravljanje imovinom BiH - Ministarstvo financija i trezora BiH, počev od 20.05.2019. godine.


IX 1. Nataša Trapara, postavlja se na radno mjesto stručni

suradnik za knjigovodstvo-knjigovođa - Arhiv BiH, počev od 24.05.2019. godine.


X 1. Lamija Sivić-Hodžić, postavlja se na radno mjesto šef

Pisarnice u Sektoru za pravne, kadrovske i opće poslove - Ministarstvo civilnih poslova BiH, počev od 01.06.2019. godine.


XI 1. Joško Mandić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za koordinaciju i suradnju sa entitetima i izgradnju metodologije za ocjenu efekata državne politike i programa u svezi s ravnopravnošću spolova - Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH - Agencija za ravnopravnost spolova BiH, počev od 01.06.2019. godine.


XII 1. Amina Turalić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik za monitoring u RC u Odsjeku za razvoj i monitoring Sektora za obnovu, razvoj, monitoring i regionalne centre - Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH, počev od 15.06.2019. godine.


XIII 1. Halil Bašić postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik za upravljanje rizicima, hitnim slučajevima i sljedivost, Agencija za sigurnost hrane BiH, počev od 01.06.2019. godine.


XIV 1. Vesna Samardžić postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik za upravljanje rizicima, hitnim slučajevima i sljedivost, Agencija za sigurnost hrane BiH, počev od 01.06.2019. godine.



Sarajevo Direktor

Neven Akšamija, v. r.

На основу члана 29. став (4) Одлуке о начину полагања јавног и стручног испита ("Службени гласник БиХ", бр. 96/07, 43/10 и 103/12), а у вези са чланом 28. став 5. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10, 40/12 и 93/17), Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, по службеној дужности, објављује

ПРЕГЛЕД ПОСТАВЉЕНИХ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА ПО

ЈАВНИМ ОГЛАСИМА ЗА МАJ 2019. ГОДИНЕ

I 1. Желимир Голијанин поставља се на радно мјесто

виши стручни сарадник за контраобавјештајну анализу у Одсјеку за контраобавјештајне послове и безбједност Сектора за обавјештајно-безбједносне послове, Министарство одбране БиХ, почев од 13.05.2019. године.

2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б2 платног разреда државних службеника.

II 1. Сенида Чизмић поставља се на радно мјесто стручни

сарадник за инспекције и верификације у Одсјеку за међународне обавезе Сектора за међународну сарадњу, Министарство одбране БиХ, почев од 13.05.2019. године.


III 1. Неђо Љубоје поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник за радијациону безбједност, Регионална канцеларија Мостар, Државна регулаторна агенција за радијациону и нуклеарну безбједност, почев од 01.05.2019. године.


IV 1. Селма Максумић поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за правне и економске послове у Сектору за правне, кадровске, опште и финансијске послове, Државна регулаторна агенција за радијациону и нуклеарну безбједност, почев од 01.05.2019. године.


V 1. Дарио Толић, поставља се на радно мјесто шеф

Одсјека за оперативну реализацију финансијских аранжмана у Сектору за односе са финансијским институцијама - Министарство финансија и трезора БиХ, почев од 17.06.2019. године.


VI 1. Неђо Старчевић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за сервисирање спољног дуга у Одсјеку за сервисирање спољног дуга Сектора за јавни дуг - Министарство финансија и трезора БиХ, почев од 01.06.2019. године.


VII 1. Санел Бајровић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за финансије и контролу програма и пројеката IPA у Одсјеку за финансије и рачуноводство програма и пројеката IPA Сектора за финансирање програма и пројеката IPA (ЦЈФУ) - Министарство финансија и трезора БиХ, почев од 01.06.2019. године.



VIII 1. Џенана Оџаковић, поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник за управљање имовином у власништву институција БиХ у Одсјеку за управљање имовином у власништву институција БиХ Сектора за провођење сукцесије бивше СФРЈ и управљање имовином БиХ - Министарство финансија и трезора БиХ, почев од 20.05.2019. године.


IX 1. Наташа Трапара, поставља се на радно мјесто стручни

сарадник за књиговодство-књиговођа - Архив БиХ, почев од 24.05.2019. године.


X 1. Ламија Сивић-Хоџић, поставља се на радно мјесто

шеф Писарнице у Сектору за правне, кадровске и опште послове - Министарство цивилних послова БиХ, почев од 01.06.2019. године.


XI 1. Јошко Мандић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за координацију и сарадњу са ентитетима и изградњу методологије за оцјену ефеката државне политике и програма у вези с равноправношћу полова - Министарство за људска права и избјеглице БиХ - Агенција за равноправност полова БиХ, почев од 01.06.2019. године.


XII 1. Амина Туралић, поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник за мониторинг у РЦ у Одсјеку за развој и мониторинг Сектора за обнову, развој, мониторинг и регионалне центре - Министарство за људска права и избјеглице БиХ, почев од 15.06.2019. године.


XIII 1. Халил Башић поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник за управљање ризицима, хитним случајевима и сљедивост, Агенција за безбједност хране БиХ, почев од 01.06.2019. године.


XIV 1. Весна Самарџић поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник за управљање ризицима, хитним случајевима и сљедивост, Агенција за безбједност хране БиХ, почев од 01.06.2019. године.


Број 03-34-2-130-8/19 03. јуна 2019. године

Сарајево Директор

Невен Акшамија, с. р.

Na osnovu člana 29. stav (4) Odluke o načinu polaganja javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12), a u vezi sa članom 28. stav 5. Zakona o

državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10, 40/12 i 93/17), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje


JAVNIM OGLASIMA ZA MAJ 2019. GODINE

I 1. Želimir Golijanin postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik za kontraobavještajnu analizu u Odsjeku za kontraobavještajne poslove i sigurnost Sektora za obavještajno-sigurnosne poslove, Ministarstvo odbrane BiH, počev od 13.05.2019. godine.

2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B2 platnog razreda državnih službenika.

II 1. Senida Čizmić postavlja se na radno mjesto stručni

saradnik za inspekcije i verifikacije u Odsjeku za međunarodne obaveze Sektora za međunarodnu saradnju, Ministarstvo odbrane BiH, počev od 13.05.2019. godine.


III 1. Neđo Ljuboje postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik za radijacijsku sigurnost, Regionalni ured Mostar, Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost, počev od 01.05.2019. godine.


IV 1. Selma Maksumić postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za pravne i ekonomske poslove u Sektoru za pravne, kadrovske, opće i finansijske poslove, Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost, počev od 01.05.2019. godine.


V 1. Dario Tolić, postavlja se na radno mjesto šef Odsjeka za

operativnu realizaciju finansijskih aranžmana u Sektoru za odnose sa finansijskim institucijama - Ministarstvo finansija i trezora BiH, počev od 17.06.2019. godine.


VI 1. Neđo Starčević, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za servisiranje vanjskog duga u Odsjeku za servisiranje vanjskog duga Sektora za javni dug - Ministarstvo finansija i trezora BiH, počev od 01.06.2019. godine.


VII 1. Sanel Bajrović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za finansije i kontrolu programa i projekata IPA u Odsjeku za finansije i računovodstvo programa i projekata IPA Sektora za finansiranje programa i projekata IPA (CJFU) - Ministarstvo finansija i trezora BiH, počev od 01.06.2019. godine.



VIII 1. Dženana Odžaković, postavlja se na radno mjesto viši

stručni saradnik za upravljanje imovinom u vlasništvu institucija BiH u Odsjeku za upravljanje imovinom u vlasništvu institucija BiH Sektora za provedbu sukcesije bivše SFRJ i upravljanje imovinom BiH - Ministarstvo finansija i trezora BiH, počev od 20.05.2019. godine.


IX 1. Nataša Trapara, postavlja se na radno mjesto stručni

saradnik za knjigovodstvo-knjigovođa - Arhiv BiH, počev od 24.05.2019. godine.


X 1. Lamija Sivić-Hodžić, postavlja se na radno mjesto šef

Pisarnice u Sektoru za pravne, kadrovske i opšte poslove - Ministarstvo civilnih poslova BiH, počev od 01.06.2019. godine.


XI 1. Joško Mandić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za koordinaciju i saradnju sa entitetima i izgradnju metodologije za ocjenu efekata državne politike i programa u vezi s ravnopravnošću spolova - Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH - Agencija za ravnopravnost spolova BiH, počev od 01.06.2019. godine.


XII 1. Amina Turalić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik za monitoring u RC u Odsjeku za razvoj i monitoring Sektora za obnovu, razvoj, monitoring i regionalne centre - Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH, počev od 15.06.2019. godine.


XIII 1. Halil Bašić postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik za upravljanje rizicima, hitnim slučajevima i sljedivost, Agencija za sigurnost hrane BiH, počev od 01.06.2019. godine.


XIV 1. Vesna Samardžić postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik za upravljanje rizicima, hitnim slučajevima i sljedivost, Agencija za sigurnost hrane BiH, počev od 01.06.2019. godine.


Broj 03-34-2-130-8/19 03. juna 2019. godine

Sarajevo Direktor

Neven Akšamija, s. r.

428 Na temelju članka 28. stavak 5. Zakona o državnoj službi

u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10, 40/12 i 93/17) i članka 12. stavak (3) Pravilnika o

uslovima i načinu obavljanja internih konkursa, internih i eksternih premještaja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 62/10, 30/14 i 38/17), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje


INTERNIM NATJEČAJIMA ZA SVIBANJ 2019. GODINE

I 1. Darko Radović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za ratni zločin u Odsjeku NCB Interpol Sarajevo Sektora za međunarodnu operativnu policijsku suradnju, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od 01.05.2019. godine.

2. Državni službenik iz točke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.


II 1. Ivana Žalić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za analizu i procjene u Odsjeku za analizu i procjene Sektora za stratešku analizu, procjene, planiranje i IT potporu, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od 01.05.2019. godine.



III 1. Indira Osmić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik-lektor za bosanski jezik, Generalno tajništvo Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



IV 1. Tatjana Banjanin, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik-lektor za srpski jezik, Generalno tajništvo Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



V 1. Ivica Perić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik-

lektor za hrvatski jezik, Generalno tajništvo Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



VI 1. Branimir Jurić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik za protokolarne poslove, Generalno tajništvo Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.




VII 1. Ivan Brčić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za unapređenje i razvoj informacionog sustava "e-vlada", Generalno tajništvo Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



VIII 1. Danjela Obradović, postavlja se na radno mjesto šef

Odsjeka za normativno-pravne poslove u Sektoru za pravne, kadrovske i opće poslove, Agencija za policijsku potporu BiH, počev od 01.06.2019. godine.



IX 1. Sead Berberović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za financije, računovodstvo i javne nabave u Odsjeku za financijske i materijalne poslove Sektora za pravne, financijske, opće i poslove upravljanja ljudskim potencijalima, Centar za informiranje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja, počev od 01.06.2019. godine.



X 1. Alen Hidić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik-

voditelj postupka u TC Banja Luka, Služba za poslove sa strancima, počev od 01.06.2019. godine.



XI 1. Damir Gadžić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik-inspektor za strance u TC Bijeljina, Služba za poslove sa strancima, počev od 01.06.2019. godine.



XII 1. Vladislav Žuža, postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik-inspektor za strance u TC Zenica, Služba za poslove sa strancima, počev od 01.06.2019. godine.




Sarajevо Direktor

Neven Akšamija, v. r.

На основу члана 28. став 5. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10, 40/12 и 93/17) и члана 12. став (3) Правилника о условима и начину обављања интерних конкурса, интерних

и екстерних премјештаја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 62/10, 30/14 и 38/17), Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, по службеној дужности, објављује

ПРЕГЛЕД ПОСТАВЉЕНИХ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА ПО ИНТЕРНИМ ОГЛАСИМА ЗА МАЈ 2019. ГОДИНЕ

I 1. Дарко Радовић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за ратни злочин у Одсјеку НЦБ Интерпол Сарајево Сектора за међународну оперативну полицијску сарадњу, Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ, почев од 01.05.2019. године.

2. Државни службеник из тачке 1. разрјешава се дужности државног службеника на досадашњем радном мјесту.


II 1. Ивана Жалић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за анализу и процјене у Одсјеку за анализу и процјене Сектора за стратешку анализу, процјене, планирање и ИТ подршку, Дирекција за координацију полицијских тијела БиХ, почев од 01.05.2019. године.



III 1. Индира Осмић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник-лектор за босански језик, Генерални секретаријат Савјета министара БиХ, почев од 01.06.2019. године.



IV 1. Татјана Бањанин, поставља се на радно мјесто

стручни савјетник-лектор за српски језик, Генерални секретаријат Савјета министара БиХ, почев од 01.06.2019. године.



V 1. Ивица Перић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник-лектор за хрватски језик, Генерални секретаријат Савјета министара БиХ, почев од 01.06.2019. године.



VI 1. Бранимир Јурић, поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник за протоколарне послове,


Генерални секретаријат Савјета министара БиХ, почев од 01.06.2019. године.



VII 1. Иван Брчић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за унапређење и развој информационог система "е-влада", Генерални секретаријат Савјета министара БиХ, почев од 01.06.2019. године.



VIII 1. Дањела Обрадовић, поставља се на радно мјесто шеф

Одсјека за нормативно-правне послове у Сектору за правне, кадровске и опште послове, Агенција за полицијску подршку БиХ, почев од 01.06.2019. године.



IX 1. Сеад Берберовић, поставља се на радно мјесто

стручни савјетник за финансије, рачуноводство и јавне набавке у Одсјеку за финансијске и материјалне послове Сектора за правне, финансијске, опште и послове управљања људским потенцијалима, Центар за информисање и признавање докумената из области високог образовања, почев од 01.06.2019. године.



X 1. Ален Хидић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник-водитељ поступка у ТЦ Бања Лука, Служба за послове са странцима, почев од 01.06.2019. године.



XI 1. Дамир Гаџић, поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник-инспектор за странце у ТЦ Бијељина, Служба за послове са странцима, почев од 01.06.2019. године.



XII 1. Владислав Жужа, поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник-инспектор за странце у ТЦ Зеница,

Служба за послове са странцима, почев од 01.06.2019. године.



Број 03-34-2-131-8/19 03. јуна 2019. године

СарајевоДиректор

Невен Акшамија, с. р.

Na osnovu člana 28. stav 5. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10, 40/12 i 93/17) i člana 12. stav (3) Pravilnika o uslovima i načinu obavljanja internih konkursa, internih i eksternih premještaja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 62/10, 30/14 i 38/17), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje

PREGLED POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO INTERNIM OGLASIMA ZA MAJ 2019. GODINE

I 1. Darko Radović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za ratni zločin u Odsjeku NCB Interpol Sarajevo Sektora za međunarodnu operativnu policijsku saradnju, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od 01.05.2019. godine.

2. Državni službenik iz tačke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.


II 1. Ivana Žalić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za analizu i procjene u Odsjeku za analizu i procjene Sektora za stratešku analizu, procjene, planiranje i IT podršku, Direkcija za koordinaciju policijskih tijela BiH, počev od 01.05.2019. godine.



III 1. Indira Osmić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik-lektor za bosanski jezik, Generalni sekretarijat Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



IV 1. Tatjana Banjanin, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik-lektor za srpski jezik, Generalni sekretarijat Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.




V 1. Ivica Perić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik-

lektor za hrvatski jezik, Generalni sekretarijat Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



VI 1. Branimir Jurić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik za protokolarne poslove, Generalni sekretarijat Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



VII 1. Ivan Brčić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za unapređenje i razvoj informacionog sistema "e-vlada", Generalni sekretarijat Vijeća ministara BiH, počev od 01.06.2019. godine.



VIII 1. Danjela Obradović, postavlja se na radno mjesto šef

Odsjeka za normativno-pravne poslove u Sektoru za pravne, kadrovske i opće poslove, Agencija za policijsku podršku BiH, počev od 01.06.2019. godine.



IX 1. Sead Berberović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za finansije, računovodstvo i javne nabavke u Odsjeku za finansijske i materijalne poslove Sektora za pravne, finansijske, opšte i poslove upravljanja ljudskim potencijalima, Centar za informisanje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja, počev od 01.06.2019. godine.



X 1. Alen Hidić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik-

voditelj postupka u TC Banja Luka, Služba za poslove sa strancima, počev od 01.06.2019. godine.



XI 1. Damir Gadžić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik-inspektor za strance u TC Bijeljina, Služba za poslove sa strancima, počev od 01.06.2019. godine.



XII 1. Vladislav Žuža, postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik-inspektor za strance u TC Zenica, Služba za poslove sa strancima, počev od 01.06.2019. godine.



Broj 03-34-2-131-8/19 03. juna 2019. godine

SarajevоDirektor

Neven Akšamija, s. r.

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

429 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 554/17, rješavajući apelaciju Milana Davidovića i Rade Davidović, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 22. svibnja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Milana Davidovića

i Rade Davidović podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. studenog 2016. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 P 072585 15 P 2 od 3. veljače 2016. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE

I. Uvod

1. Milan Davidović i Rada Davidović (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Sarajeva, koje zastupa Dragan Kramar, odvjetnik iz Ilidže, podnijeli su 10. veljače 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. studenog 2016. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 P 072585 15 P 2 od 3. veljače 2016. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog i Općinskog suda, te od Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobraniteljstvo Sarajevo (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 22. listopada 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 31. listopada 2018. godine, Općinski sud 1. studenog 2018. godine, a tužena 7. studenog 2018. godine.


III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Uvodne napomene

5. Odlučujući o tužbi apelanata podnesenoj 28. siječnja 2009. godine, Općinski sud je donio Presudu broj 65 0 P 072585 09 P od 11. lipnja 2010. godine kojom je usvojen tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili da se utvrdi da su se stekli zakonski uvjeti za zaključenje kupoprodajnog ugovora između tužene, kao prodavca, i apelanata, kao kupaca, jednog dvoiposobnog stana u Sarajevu, bliže označenog u izreci presude, za kupoprodajnu cijenu od 17.024,30 KM u certifikatima, kao sredstvom plaćanja, pa je, dosljedno tome, tužena dužna trpjeti da se apelanti, nakon uplate navedene kupoprodajne cijene stana na račun tužene, u pripadajućem podulošku za Općinu Novi Grad Sarajevo u KPU - Zemljišnoknjižnog ureda Općinskog suda uknjiže kao suvlasnici kupljenog stana sa dijelom od po ½, a u protivnom, ta presuda će u cijelosti nadomjestiti nezaključeni ugovor o kupovini predmetnog stana.

6. Općinski sud je smatrao da, iako je nepobitno da su apelanti nepravodobno podnijeli zahtjev za otkup predmetnog stana, obzirom na to da odredbom članka 8a. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo (u daljnjem tekstu: Zakon o prodaji stanova), te nijednom drugom odredbom nije propisana sankcija za nepravodobno podnošenje zahtjeva za otkup, u smislu gubitka prava na otkup, te je zaključio da predmetna odredba ne može biti restriktivno tumačena, pa da bi zbog toga apelanti, u smislu čl. 7. i 9. Zakona o prodaji stanova, izgubili pravo stan otkupiti suglasno odredbama navedenog zakona.

7. Odlučujući o prizivu tužene, koja je Kantonalnom sudu dostavljena 24. veljače 2011. godine, Kantonalni sud je Rješenjem broj 65 0 P 072585 11 Gž od 28. listopada 2014. godine priziv uvažio, ukinuo Presudu Općinskog suda broj 65 0 P 072585 09 P od 11. lipnja 2010. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je Kantonalni sud prvostupanjsku presudu ukinuo zbog toga što je kao tužena bila označena Vlada FBiH - Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije BiH, koja ne može biti strankom u postupku kao tijelo Federacije BiH, pa je bilo potrebno pozvati apelante da izvrše potrebne ispravke tužbe kako bi se postupak nastavio, u smislu članka 295. stavak l. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP).

Osporene odluke

8. U ponovljenom postupku, nakon što je opunomoćenik apelanata podneskom od 19. prosinca 2014. godine uredio tužbu, Općinski sud je Presudom broj 65 0 P 072585 15 P 2 od 3. veljače 2016. godine odbio tužbeni zahtjev apelanata kao neutemeljen.

9. U obrazloženju presude je navedeno da je sud na temelju provedenih dokaza, što konačno nije ni bilo prijeporno među strankama, utvrdio da su apelanti supružnici, nositelj i sunositelj stanarskog prava na predmetnom stanu, te da su u posjed stana vraćeni na temelju rješenja Uprave za stambena pitanja Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu: Uprava) od 23. siječnja 2004. godine, i to 3. lipnja 2004. godine. Također je utvrđeno da je predmetno rješenje postalo pravomoćno 14. svibnja 2007. godine, da su se apelanti dva puta obraćali tuženoj zahtjevom za otkup stana, te da je njihov drugi zahtjev odbačen kao nepravodoban, odnosno podnesen izvan roka propisanog člankom 8a. Zakona o prodaji stanova.

10. Dalje je navedeno da je u konkretnoj pravnoj stvari prijeporno imaju li apelanti pravo na otkup, odnosno jesu li zahtjev podnijeli izvan roka propisanog navedenom odredbom. S tim u svezi je istaknuto da je člankom 7. Zakona o prodaji stanova propisano da svaki nositelj stanarskog prava može istaknuti zahtjev za kupnju u pisanom obliku nositelju prava raspolaganja stanom, a svaki prodavac je dužan prodati ga. Zahtjev se podnosi u roku od dvije godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno u roku od tri mjeseca od dana okončanja eventualnog sudskog postupka, a ugovor o prodaji se mora zaključiti u roku od tri mjeseca od dana podnošenja zahtjeva za otkup. Ako prodavac, na zahtjev nositelja stanarskog prava, ne sklopi ugovor u roku iz prethodnog stavka, kupac će pokrenuti sudski postupak u kojem presuda nadomješta ugovor. Dalje je istaknuto da je člankom 8a. Zakona o prodaji stanova propisano da nositelj stanarskog prava na stanu koji je posebnim propisima koji su primjenjivani na teritoriju Federacije BiH u razdoblju od 30. travnja 1991. godine do 4. travnja 1998. godine proglašavan napuštenim stječe pravo na kupovinu stana prema odredbama ovoga zakona nakon proteka roka od dvije godine od dana stupanja u posjed stana. Nositelj stanarskog prava iz stavka 1. ovog članka može podnijeti zahtjev za kupovinu stana sukladno članku 7. stavak 1. ovog zakona u roku od šest mjeseci od dana kada je stekao pravo na kupovinu stana. U konkretnom slučaju je nepobitno da su apelanti posredstvom svoga opunomoćenika u posjed stana uvedeni 3. lipnja 2004. godine, što znači da su apelanti 3. siječnja 2007. godine, dakle šest mjeseci od dana stjecanja prava na kupnju stana, morali podnijeti zahtjev za kupnju. Pošto je opunomoćenik apelanata to učinio 12. srpnja 2007. godine, a drugi zahtjev podnio u prosincu 2008. godine, Općinski sud je zaključio da su apelanti nepravodobno istaknuli zahtjev za otkup stana. Činjenica da je rješenje o povratu u posjed stana postalo pravomoćno donošenjem presude u upravnom sporu, odnosno 14. svibnja 2007. godine, prema ocjeni Općinskog suda, ne utječe na to da je odredba članka 8a. Zakona o prodaji stanova vezala rokove za podnošenje zahtjeva za kupnju stana uz dan stupanja u posjed stana, od kojega dana pa u narednih šest mjeseci nositelj stanarskog prava može istaknuti ovaj zahtjev. Općinski sud je ukazao da je ovakvo pravno stajalište usvojila sudska praksa Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine u Presudi broj 070-0-Rev-09-000593 od 24. lipnja 2010. godine, kao i praksa Kantonalnog suda u Presudi broj 65 0 P 161799 12 Gž od 14. listopada 2015. godine.

11. Odlučujući o prizivu apelanata protiv prvostupanjske presude, koja je Kantonalnom sudu dostavljena 19. travnja 2016. godine, Kantonalni sud je donio Presudu broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. studenog 2016. godine kojom je priziv apelanata odbijen i prvostupanjska presuda potvrđena.

12. Kantonalni sud je, također, smatrao da činjenica da je rješenje o povratu u posjed stana postalo pravomoćno donošenjem presude u upravnom sporu, odnosno 14. svibnja 2007. godine, ne utječe na činjenicu pravodobnosti podnošenja zahtjeva, jer je zakonska odredba članka 8a. Zakona o prodaji stanova rokove za podnošenje zahtjeva za kupnju stana vezala uz dan stupanja u posjed stana, od kojega dana, pa u narednih šest mjeseci nositelj stanarskog prava može ovaj zahtjev istaknuti, pri čemu se pozvao na iste presude Vrhovnog i Kantonalnog suda na koje se pozvao i prvostupanjski sud.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

13. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu


ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

14. U svezi s tim, apelanti smatraju da su Općinski i Kantonalni sud proizvoljno zaključili da su nepravodobno podnijeli zahtjev za otkup predmetnog stana, te da im zbog tih razloga ne pripada pravo na otkup. Ističu da su oba suda pri tumačenju materijalnog prava, konkretno čl. 7. i 8. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, smatrali da rokovi navedeni u tim člancima predstavljaju prekluzivne rokove, a što navedeni zakon ne propisuje. Ističu da se u navedenim odredbama kaže da se može podnijeti zahtjev, što nije imperativ, i ističu da navedeni zakon ne sadrži nijednu odredbu koja sankcionira eventualno propuštanje roka, što bi ukazalo da je riječ o prekluzivnom roku, kao i da se odredbe navedenog zakona ne smiju tumačiti na štetu stranke i da se na taj način vrši povreda prava na imovinu i dom apelanata. Također, ukazuju da je jasno propisano da se zahtjev za otkup stana podnosi u roku od okončanja eventualnog sudskog postupka, te da je postupak okončan pravomoćnošću rješenja Uprave za stambena pitanja od 14. svibnja 2007. godine, te je nepobitno da je u propisanom roku podnesen zahtjev za otkup stana, 5. srpnja 2007. godine. Apelanti posebice ističu da je uz zahtjev za otkup stana, uz ostalu dokumentaciju, bilo potrebno posebice priložiti i pravomoćno rješenje stambenog tijela, te postavljaju pitanje kako bi to oni mogli podnijeti zahtjev za otkup stana prije budući da prije pravomoćnosti rješenja nisu ispunjavali uvjete, tj. nisu imali validne isprave za otkup stana. Zbog toga, smatraju da im je proizvoljnom primjenom materijalnog prava povrijeđeno pravo na dom i pravo na imovinu. U tom smislu apelanti su ukazali na odluku Ustavnog suda u predmetu broj AP 2184/13 od 28. travnja 2016. godine, te smatraju da se stajalište Ustavnog suda može primijeniti i na njihov predmet.

15. Apelanti, također, smatraju da je zbog duljine trajanja postupka u navedenom predmetu učinjena i povreda prava na pravično suđenje u razumnom roku, te su predložili da Ustavni sud donese odluku o isplati pravičnog iznosa na ime nematerijalne štete.

b) Odgovor na apelaciju

16. Općinski i Kantonalni sud su naveli da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na koja su se apelanti pozvali u apelaciji. Također su istaknuli da ne stoje ni navodi apelanata o povredi prava na suđenje u razumnom roku, te su ukratko iznijeli kronologiju postupka.

17. Tužena je, također, istaknula da su neutemeljeni navodi apelanata o povredi prava koja su istaknuli u apelaciji, te je navela da apelantima nitko ne osporava pravo na korištenje stana nakon vraćanja u posjed.

V. Relevantni propisi

18. Zakon o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07-OUS, 51/07, 72/08, 23/09 - ispravak, 5/10 - odluka Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine i 11/13-rješenje Ustavnog suda)

Za potrebe ove odluke koristi se neslužbeni prečišćeni tekst Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06 i 51/07), sačinjen u Ustavnom sudu BiH, koji je važio u vrijeme donošenja osporenih odluka a koji u relevantnom dijelu glasi:

Članak 7. Svaki nositelj stanarskog prava, izuzev u slučaju iz članka

5. ovog zakona, može istaknuti zahtjev za kupnju stana u pismenom obliku nositelju prava raspolaganja stanom (u daljem tekstu: prodavatelj), a prodavatelj ga je dužan prodati.

Zahtjev iz stavka 1. ovoga članka podnosi se u roku od dvije godine od dana stupanja na snagu ovoga zakona, odnosno u roku od tri mjeseca od dana okončanja eventualnog sudskog postupka, ovisno koji rok je kasniji, a ugovor o prodaji stana (u daljem tekstu: ugovor) mora se zaključiti u roku od tri mjeseca od dana podnošenja zahtjeva za otkup stana.

Ako prodavatelj na zahtjev nositelja stanarskog prava koji želi kupiti stan ne sklopi ugovor u roku iz stavka 2. ovoga članka, kupac ima pravo pokrenuti sudbeni postupak.

Presuda u cijelosti nadomješta ugovor. Izuzetno, rok za sklapanje ugovora za stan za koji u

vrijeme određeno za podnošenje zahtjeva za kupnju stana nisu određene sve činjenice bitne za prodaju stana, počinje teći od dana kada se ove činjenice utvrde.

Činjenice bitne za kupoprodaju stana ocjenjuju se u vrijeme sklapanja ugovora.

Članak 8a. Nositelj stanarskog prava na stanu koji je proglašen

napuštenim u skladu sa Zakonom o napuštenim stanovima i drugim propisima koji reguliraju pitanje napuštenih stanova, ili nositelj stanarskog prava koji je napustio stan u razdoblju između 30. travnja 1991. godine i 4. travnja 1998. godine, u slučaju kada stan nije zvanično proglašen napuštenim, ima pravo u skladu sa uvjetima predviđenim ovim zakonom na otkup stana odmah nakon vraćanja stana u posjed, a najdalje u roku od jedne godine nakon ulaska u posjed stana, ili u roku od jedne godine nakon objave ove odredbe u "Službenim novinama Federacije BiH", ovisno koji datum je kasniji.

VI. Dopustivost

19. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

20. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

21. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. studenog 2016. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelanti su primili 15. prosinca 2016. godine, a apelacija je podnesena 10. veljače 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

22. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

23. Apelanti pobijaju presude redovitih sudova, tvrdeći da su im tim presudama prekršena prava iz članka II/3.(f) i (k)


Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Također, smatraju da im je povrijeđeno i pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog nedonošenja odluke u razumnom roku.

Pravo na imovinu

24. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2 što uključuje:

k) Pravo na imovinu. 25. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju

glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno

uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine sukladno općem interesu, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

26. Ustavni sud podsjeća da članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stavka i koje je opće naravi, izražava načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stavka, obuhvaća lišavanje imovine i ograničava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u drugom stavku, dopušta da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine sukladno općem interesu provedbom onih zakona za koje smatraju da su potrebni za tu svrhu (vidi, Ustavni sud Bosne i Hercegovine, Odluka broj U 3/99 od 17. ožujka 2000. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 21/00). Drugo i treće pravilo se tiču posebnih instanci uplitanja u prava na mirno uživanje imovine (vidi, Europski sud za ljudska prava, Scollo protiv Italije, presuda iz 1995. godine, Serija A, broj 315, stavak 26). Ako mjera, odnosno propust da se poduzmu adekvatne mjere negativno utječu na vlasništvo, a predmetno činjenje ili nečinjenje nije u opsegu ni drugog ni trećeg pravila, neophodno je razmotriti je li povrijeđeno prvo pravilo i zbog toga se mora odrediti "je li uspostavljen pravedan odnos između zahtjeva općeg interesa zajednice i potrebe da se zaštite temeljna prava pojedinca" (vidi, Europski sud, Sporrong i Lonnroth protiv Švedske, presuda od 23. rujna 1982. godine, Serija A, broj 52, stavak 69).

27. Ustavni sud podsjeća da svako miješanje u pravo prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između prava nositelja prava i javnog i općeg interesa (načelo proporcionalnosti). Drugim riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nositelji prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose preveliki teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presudu Europskog suda, Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 26. travnja 1979, Serija A, broj 30, stavak 65).

28. Prilikom razmatranja je li došlo do povrede članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud, prije svega, mora utvrditi imaju li apelanti "imovinu" u smislu članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

29. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema konzistentnoj praksi Europskog suda i Ustavnog suda, "imovina", u smislu članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, može biti ili "postojeća imovina" ili "dobra", uključujući i tražbine u odnosu na koje osoba ima bar "legitimno očekivanje" da će ih realizirati (vidi, Europski sud, Jantner protiv Slovačke, predstavka broj 39050/97, presuda od 4. ožujka 2003. godine, stavak 27, i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2349/06 od 27. veljače 2008. godine, stavak 44, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Pri tome Ustavni sud ukazuje na to da "legitimno očekivanje" mora biti mnogo konkretnije od same nade, ma koliko ona bila razumna, i mora se temeljiti na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (vidi, Europski sud, Kopecký protiv Slovačke, predstavka broj 44912/98, presuda od 28. rujna 2004. godine, st. 48-49, i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 2361/06 od 10. siječnja 2008. godine, stavak 10, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

30. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su apelanti postavljenim tužbenim zahtjevom tražili da sud obveže tuženu da s njima kao nositeljima stanarskog prava zaključi ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, odnosno da će, u protivnom, sudska presuda zamijeniti takav ugovor. Budući da je među parničnim strankama nepobitno da apelanti nisu vlasnici predmetnog stana, već da su kao supružnici nositelj i sunositelj stanarskog prava na predmetnom stanu, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju imovinski interes (zahtjev za otkup predmetnog stana) apelanata ne može okarakterizirati kao "postojeća imovina" u smislu prakse Europskog suda i Ustavnog suda, već kao "legitimno očekivanje" utemeljeno na zakonu u vidu "tražbine" da će predmetni tužbeni zahtjev biti riješen u njihovu korist. Dakle, Ustavni sud smatra da su okolnosti predmeta, razmotrene u cjelini, apelantima dodijelile pravo na materijalni interes zaštićen pravom na imovinu, odnosno da je njihov zahtjev za kupnju predmetnog stana u cjelini bio dovoljno utvrđen da bi postao "imovina" koja potpada pod zaštitu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Stoga, Ustavni sud smatra da odbijanje redovitih sudova da usvoje predmetni tužbeni zahtjev nedvojbeno predstavlja miješanje u pravo apelanata na mirno uživanje imovine.

31. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud mora odgovoriti jeste je li to miješanje bilo predviđeno zakonom, je li bilo u javnom ili općem interesu i je li bilo razmjerno (proporcionalno), tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa ili je tim miješanjem apelantima nametnut nerazmjeran pojedinačni teret. Ustavni sud podsjeća na to da je teret dokazivanja da su ispunjena sva tri navedena uvjeta na javnoj vlasti, tj. u konkretnom slučaju na sudu koji vodi postupak.

32. Iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da su redoviti sudovi svoj konačan zaključak o neutemeljenosti tužbenog zahtjeva apelanata obrazložili na način da je zahtjev za otkup predmetnog stana podnesen nepravodobno u smislu relevantnih odredaba Zakona o prodaji stanova. Ovakav zaključak redoviti sudovi su argumentirali navodeći da je člankom 8a. Zakona o prodaji stanova propisano da nositelj stanarskog prava na stanu koji je posebnim propisima koji su


primjenjivani na teritoriju Federacije BiH u razdoblju od 30. travnja 1991. godine do 4. travnja 1998. godine proglašavan napuštenim stječe pravo na kupnju stana prema odredbama ovoga zakona nakon proteka roka od dvije godine od dana stupanja u posjed stana, te da se zahtjev za kupnju stana, sukladno članku 7. stavak 1. istog zakona, podnosi u roku od šest mjeseci od dana kada je nositelj stanarskog prava stekao pravo na kupnju stana. Obzirom na to da su apelanti posredstvom svoga opunomoćenika u posjed stana uvedeni 3. lipnja 2004. godine, redoviti sudovi su utvrdili da su apelanti 3. siječnja 2007. godine, dakle šest mjeseci od dana stjecanja prava na kupnju stana, morali podnijeti zahtjev za kupnju (Ustavni sud zapaža da je taj rok istekao još 3. prosinca 2006. godine iako to nije od utjecaja na zaključak redovitih sudova o nepravodobnosti zahtjeva apelanata za otkup predmetnog stana). Pošto je opunomoćenik apelanata to učinio 12. srpnja 2007. godine, a drugi zahtjev podnio u prosincu 2008. godine, redoviti sudovi su zaključili da su apelanti nepravodobno istaknuli zahtjev za otkup stana pri čemu su, pozvavši se na stajalište Vrhovnog suda, ocijenili da činjenica da je rješenje o povratu u posjed stana postalo pravomoćno donošenjem presude u upravnom sporu, odnosno 14. svibnja 2007. godine, ne utječe na činjenicu da je navedena zakonska odredba članka 8a. rokove za podnošenje zahtjeva za kupnju stana vezala uz dan stupanja u posjed stana, od kojega dana, pa u narednih šest mjeseci nositelj stanarskog prava može ovaj zahtjev istaknuti.

33. Ustavni sud prvenstveno podsjeća na to da je prvi i najvažniji zahtjev iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju onaj koji traži da miješanje javnih vlasti u pravo na imovinu bude zakonito. Europski sud, pri ocjeni pitanja zakonitog miješanja u imovinu, polazi od stajališta da je zadatak domaćih tijela, prije svega domaćih sudova, razriješiti pitanje tumačenja domaćeg zakona, a uloga Europskog suda ograničena je na utvrđivanje toga je li takvo tumačenje sukladno Europskoj konvenciji. Stoga, iako ima ograničene ovlasti pri ocjeni poštivanja domaćeg prava, Europski sud može, sukladno Europskoj konvenciji, izvući odgovarajuće zaključke kada utvrdi da su domaći sudovi očigledno proizvoljno primijenili domaće pravo, ili tako da bi došli do proizvoljnih zaključaka (vidi, Europski sud, Kushoglu protiv Bugarske, presuda od 10. kolovoza 2007. godine, stavak 50. s daljnjom citiranom praksom). Ustavni sud podsjeća na to da je u brojnim odlukama, također, izgradio stajalište da je zadatak redovitih sudova prvenstveno da utvrđuju činjenice i da primjenjuju pravo, a da je uloga Ustavnog suda ograničena na ocjenu toga jesu li uslijed toga eventualno povrijeđena ili zanemarena ustavna prava ili prava iz Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2052/12 od 27. studenog 2015. godine, stavak 32).

34. Obzirom na zaključke redovitih sudova u predmetnoj pravnoj stvari u kontekstu citiranih stajališta iz prakse Europskog suda, Ustavni sud smatra da je miješanje u pravo na mirno uživanje imovine u konkretnom slučaju bilo "pod uvjetima predviđenim zakonom", jer je nepobitno utvrđeno da su apelanti zahtjev za otkup predmetnog stana podnijeli tuženoj po isteku roka propisanog zakonom u smislu relevantnih odredaba Zakona o prodaji stanova, dakle propuštanjem prekluzivnog roka propisanog zakonom. Dalje, Ustavni sud ističe da postojanje zakonskog zastarnog roka nije, per se, nespojivo s Europskom konvencijom. Međutim, ono što je potrebno utvrditi jeste jesu li narav roka o kojem je riječ i/ili način na koji je primijenjen spojivi sa Europskom konvencijom (vidi, Europski sud, Vrbica protiv Hrvatske, presuda od 1. travnja 2010. godine, broj aplikacije 32540/05, stavak 66). Također, Ustavni sud ukazuje na to da posebice formalističko i usko tumačenje ne može u pojedinim slučajevima biti

kompatibilno s načelima Europske konvencije, jer može isključiti potpuno razmatranje utemeljenosti navoda, što u konačnom ne služi ciljevima pravne sigurnosti ili odgovarajućoj provedbi postupka (vidi, npr., Europski sud, Maširević protiv Srbije, presuda od 11. veljače 2014. godine, stavak 51). U odnosu na navedeni rok utvrđen Zakonom o prodaji stanova, Ustavni sud smatra da obrazloženje pobijane odluke ispunjava navedene standarde. U tom smislu je neutemeljeno pozivanje apelanata na Odluku Ustavnog suda broj AP 2184/13 od 28. travnja 2016. godine. Naime, u navedenoj odluci Ustavni sud je zaključio da postoji povreda prava na imovinu jer je Kantonalni sud prilikom odlučivanja o stjecanju pravnog osnova za otkup stana proizvoljno primijenio materijalno pravo, zanemarujući činjenicu da je apelantica u istom sudskom postupku stekla svojstvo nositelja stanarskog prava od kada je formalno stekla uvjet da podnese zahtjev za otkup stana u roku koji, prema odredbi članka 7. stavak 2. Zakona o prodaji stanova, počinje teći od eventualnog okončanja sudskog postupka, a ne od stupanja na snagu zakona (st. 31. i 33), dok u konkretnom slučaju, kao što su to redoviti sudovi utvrdili u predmetnom postupku, sukladno odredbi članka 8a. Zakona o prodaji stanova, koja je relevantna u slučaju apelanata, rok za podnošenje zahtjeva za otkup stana računa se od dana stupanja u posjed stana.

35. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud mora odgovoriti jeste je li miješanje u konkretnom slučaju bilo u javnom (općem) interesu, odnosno je li služilo postizanju legitimnog cilja. Prvo, Ustavni sud podsjeća na to da je u Bosni i Hercegovini provedena stambena reforma koja se ogledala u tranziciji ili prelasku društva u uvjete tržišnog privređivanja na osnovama prava privatnog vlasništva, što je, između ostaloga, rezultiralo donošenjem Zakona o prodaji stanova. Cilj navedenog zakona je bila privatizacija stanova u društvenom vlasništvu, odnosno napuštanje stanarskog prava kao sui generis instituta vezanog za vlasništvo. Način transformacije u pravo vlasništva je učinjen metodom otkupa kao jedne vrste privilegirane kupovine s obzirom na to da zaključenjem ugovora o kupoprodaji stana na kojem postoji stanarsko pravo prestaje stanarsko pravo i nastaje pravo vlasništva, odnosno pravna osnova za upis vlasništva u zemljišne knjige. Dakle, donošenje Zakona o prodaji stanova je nesumnjivo korespondiralo s javnim interesom u kontekstu pretvaranja društvenog u privatno vlasništvo. S tim u svezi je i propisivanje rokova za otkup takvih stanova u navedenom zakonu imalo cilj osigurati poštivanje načela pravne sigurnosti obzirom na to da zakonski zastarni rokovi imaju nekoliko važnih svrha, kao što su osiguranje pravne izvjesnosti i zaštite od zastarjelih zahtjeva. Stoga, Ustavni sud smatra da je miješanje u konkretnom slučaju (primjenom prekluzivnog roka iz Zakona o prodaji stanova) bilo u javnom (općem) interesu.

36. Preostaje da Ustavni sud odgovori na pitanje je li miješanje u imovinu apelanata bilo proporcionalno, odnosno je li njime uspostavljena pravična ravnotežu između navedenog općeg, javnog interesa i prava apelanata da otkupe predmetni stan.

37. U konkretnom slučaju redoviti sudovi su predmetni tužbeni zahtjev odbili kao neutemeljen, zaključivši da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uvjeti propisani odredbom članka 8a. Zakona o prodaji stanova, jer je zahtjev za otkup predmetnog stana podnesen tuženoj nepravodobno. S druge strane, apelantima nije nametnut prekomjeran teret koji bi poremetio ravnotežu koja se mora postići između zaštite prava na imovinu i zahtjeva općeg interesa.

38. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije prekršeno pravo apelanata na imovinu


iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na dom

39. Ustavni sud zapaža da su apelanti naveli da im je u predmetnom postupku povrijeđeno i pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Obzirom na to da apelanti kršenje ovog prava vezuju za iste navode koje su istaknuli u svezi sa pravom na imovinu za koje je Ustavni sud utvrdio da su neutemeljeni, a osobito imajući u vidu da apelantima osporenim presudama nije onemogućeno da i dalje koriste predmetni stan, Ustavni sud i navode apelanata o kršenju prava na dom smatra neutemeljenim.

Pravo na pravično suđenje

40. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

41. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]

42. U svezi sa navodima apelanata koji se odnose na duljinu trajanja postupka, Ustavni sud, prije svega, ističe da se, prema konzistentnoj praksi Europskog suda i Ustavnog suda, razumnost duljine trajanja postupka mora ocijeniti u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Europskog suda, a osobito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi, Europski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače 2002. godine, Izvješće broj 2002-I, stavak 38).

43. Osim toga, Ustavni sud, podržavajući praksu Europskog suda, podsjeća na to da članak 6. stavak 1. Europske konvencije nameće državama ugovornicama dužnost da organiziraju svoje pravosudne sustave na način da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovog članka, uključujući i obvezu da postupaju u predmetima "u razumnom roku" (vidi, Europski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. listopada 2005. godine).

44. Ustavni sud zapaža da je predmetni postupak pokrenut tužbom apelanata 28. siječnja 2009. godine i da je pravomoćno okončan Presudom Kantonalnog suda broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. studenog 2016. godine. Dakle, postupak je ukupno trajao sedam godina i deset mjeseci.

45. Analizirajući duljinu trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud primjećuje da se radilo o postupku po tužbi apelanata kojom su tražili da se utvrdi da su se stekli zakonski uvjeti za otkup stana na kojem apelanti imaju stanarsko pravo i da je u konkretnoj pravnoj stvari bilo sporno jesu li apelanti zahtjev za otkup predmetnog stana podnijeli tuženoj izvan roka propisanog Zakonom o prodaji stanova. Slijedeći navedeno, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radilo o relativno jednostavnom predmetu. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud prvu presudu u predmetu donio 11. lipnja 2010. godine, dakle, u relativno kratkom vremenskom roku. Međutim, navedenu presudu je ukinuo Kantonalni sud, nakon tri godine i devet mjeseci, računajući od dana dostave predmeta tom sudu, te predmet vratio na ponovni postupak zbog toga što

su apelanti kao tuženog označili Vladu FBiH - Službu za zajedničke poslove organa i tijela Federacije BiH, koja ne može biti stranka u postupku kao tijelo Federacije BiH, a Općinski sud nije pozvao apelante da izvrše potrebne ispravke tužbe. Navedeno razdoblje postupanja Kantonalnog suda se, promatrano zasebno, ne može smatrati primjerenim. Međutim, Ustavni sud zapaža da je poslije toga, u ponovljenom postupku, nakon što su apelanti uredili tužbu u pogledu pravilnog označavanja tuženog, Općinski sud donio prvostupanjsku presudu 3. veljače 2016. godine, koju je Kantonalni sud potvrdio 21. studenog 2016. godine. Iz navedenog se može zaključiti da su apelanti u znatnoj mjeri, ipak, utjecali na duljinu trajanja postupka, jer je najdulji dio postupka vođen po neurednoj tužbi apelanata. S druge strane, u situaciji kada su apelanti pogrešno označili tuženog, Općinski sud je propustio apelante pozvati da izvrše potrebne ispravke, a drugostupanjski sud je predugo odlučivao o prizivu. Konačno, imajući u vidu doprinos apelanata trajanju postupka, te ponašanje redovitih sudova, koji su u razdoblju od sedam godina i deset mjeseci donijeli dvije prvostupanjske i dvije drugostupanjske odluke (od toga tri meritorne), Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja ne može zaključiti da duljina predmetnog postupka nije bila razumna.

46. Stoga, sagledajući postupak u cjelini čijoj su duljini doprinijeli i sami apelanti, posebice imajući u vidu okolnost da su apelanti do konačne odluke u svom predmetu došli prije podnošenja apelacije, te da se ne radi o predmetu koji je žurne naravi, Ustavni sud zaključuje da u okolnostima konkretnog predmeta nema elemenata koji ukazuju da je postupak nerazumno dugo trajao.

47. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije povrijeđeno pravo apelanata na suđenje u razumnom roku kao elementu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

48. Ustavni sud zaključuje da osporenim presudama, kojima je tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili da sud obveže tuženu da s njima kao nositeljima stanarskog prava zaključi ugovor o kupoprodaji predmetnog stana odbijen zbog toga što je zahtjev za otkup predmetnog stana nepravodobno podnesen, nije prekršeno pravo apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, jer je miješanje u imovinu apelanata bilo zakonito i imalo legitiman cilj na temelju odredaba Zakona o prodaji stanova, a takvim postupanjem redovitih sudova na apelante nije stavljen neproporcionalan (prekomjeran) teret, odnosno postignuta je pravična ravnoteža između zaštite imovine apelanata i zahtjeva javnog interesa.

49. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije kada apelanti kršenje ovog prava vezuju za iste navode koje su istaknuli u svezi sa pravom na imovinu za koje je Ustavni sud utvrdio da su neutemeljeni, a osobito kada apelantima osporenim presudama nije onemogućeno da i dalje koriste predmetni stan.

50. Konačno, Ustavni sud smatra da ne postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku kao elementu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, jer je predmetni postupak koji ne zahtijeva žurno postupanje trajao sedam godina i deset mjeseci u okviru kojeg razdoblja su sudovi donijeli dvije prvostupanjske i dvije drugostupanjske odluke, te se, u okolnostima konkretnog slučaja u kojem su i sami apelanti doprinijeli duljini trajanja postupka, ne može smatrati da je postupak nerazumno dugo trajao.


51. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

52. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Zlatko M. Knežević, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 554/17, рјешавајући апелацију Милана Давидовића и Раде Давидовић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине-пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 22. маја 2019. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Милана

Давидовића и Раде Давидовић поднесена против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 П 072585 16 Гж од 21. новембра 2016. године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву број 65 0 П 072585 15 П 2 од 3. фебруара 2016. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Милан Давидовић и Рада Давидовић (у даљњем тексту: апеланти) из Сарајева, које заступа Драган Крамар, адвокат из Илиџе, поднијели су 10. фебруара 2014. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 65 0 П 072585 16 Гж од 21. новембра 2016. године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 65 0 П 072585 15 П 2 од 3. фебруара 2016. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног и Општинског суда, те од Федерације Босне и Херцеговине, коју заступа Федерално правобранилаштво Сарајево (у даљњем тексту: тужена), затражено је 22. октобра 2018. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Кантонални суд је доставио одговор на апелацију 31. октобра 2018. године, Општински суд 1. новембра 2018. године, а тужена 7. новембра 2018. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

Уводне напомене

5. Одлучујући о тужби апеланата поднесеној 28. јануара 2009. године, Општински суд је донио Пресуду број 65 0 П 072585 09 П од 11. јуна 2010. године којом је

усвојен тужбени захтјев апеланата којим су тражили да се утврди да су се стекли законски услови за закључење купопродајног уговора између тужене, као продавца, и апеланата, као купаца, једног двоипособног стана у Сарајеву, ближе означеног у изреци пресуде, за купопродајну цијену од 17.024,30 КМ у цертификатима, као средством плаћања, па је, досљедно томе, тужена дужна да трпи да се апеланти, након уплате наведене купопродајне цијене стана на рачун тужене, у припадајућем подулошку за Општину Нови Град Сарајево у КПУ - Земљишнокњижног уреда Општинског суда укњиже као сусопственици купљеног стана са дијелом од по ½, а у супротном, та пресуда ће у цијелости надомјестити незакључени уговор о куповини предметног стана.

6. Општински суд је сматрао да, иако је неспорно да су апеланти неблаговремено поднијели захтјев за откуп предметног стана, с обзиром на то да одредбом члана 8а. Закона о продаји станова на којима постоји станарско право (у даљњем тексту: Закон о продаји станова), те ниједном другом одредбом није прописана санкција за неблаговремено подношење захтјева за откуп, у смислу губитка права на откуп, те је закључио да предметна одредба не може да буде рестриктивно тумачена, па да би због тога апеланти, у смислу чл. 7 и 9 Закона о продаји станова, изгубили право да стан откупе сагласно одредбама наведеног закона.

7. Одлучујући о жалби тужене, која је Кантоналном суду достављена 24. фебруара 2011. године, Кантонални суд је Рјешењем број 65 0 П 072585 11 Гж од 28. октобра 2014. године жалбу уважио, укинуо Пресуду Општинског суда број 65 0 П 072585 09 П од 11. јуна 2010. године и предмет вратио на поновни поступак. Из образложења рјешења произилази да је Кантонални суд првостепену пресуду укинуо због тога што је као тужена била означена Влада ФБиХ - Служба за заједничке послове органа и тијела Федерације БиХ, која не може да буде странка у поступку као орган Федерације БиХ, па је било потребно позвати апеланте да изврше потребне исправке тужбе како би се поступак наставио, у смислу члана 295 став 1. Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП).

Оспорене одлуке

8. У поновљеном поступку, након што је пуномоћник апеланата поднеском од 19. децембра 2014. године уредио тужбу, Општински суд је Пресудом број 65 0 П 072585 15 П 2 од 3. фебруара 2016. године одбио тужбени захтјев апеланата као неоснован.

9. У образложењу пресуде је наведено да је суд на основу спроведених доказа, што коначно није ни било спорно међу странкама, утврдио да су апеланти супружници, носилац и суносилац станарског права на предметном стану, те да су у посјед стана враћени на основу рјешења Управе за стамбена питања Кантона Сарајево (у даљњем тексту: Управа) од 23. јануара 2004. године, и то 3. јуна 2004. године. Такође је утврђено да је предметно рјешење постало правоснажно 14. маја 2007. године, да су се апеланти два пута обраћали туженој захтјевом за откуп стана, те да је њихов други захтјев одбачен као неблаговремен, односно поднесен ван рока прописаног чланом 8а. Закона о продаји станова.

10. Даље је наведено да је у конкретној правној ствари спорно да ли апеланти имају право на откуп, односно да ли су захтјев поднијели ван рока прописаног наведеном одредбом. С тим у вези је истакнуто да је чланом 7 Закона о продаји станова прописано да сваки носилац станарског


права може да истакне захтјев за куповину у писаном облику носиоцу права располагања станом, а сваки продавац је дужан да га прода. Захтјев се подноси у року од двије године од дана ступања на снагу овог закона, односно у року од три мјесеца од дана окончања евентуалног судског поступка, а уговор о продаји мора да се закључи у року од три мјесеца од дана подношења захтјева за откуп. Ако продавац, на захтјев носиоца станарског права, не склопи уговор у року из претходног става, купац ће покренути судски поступак у коме пресуда надомјешта уговор. Даље је истакнуто да је чланом 8а. Закона о продаји станова прописано да носилац станарског права на стану који је посебним прописима који су примјењивани на територији Федерације БиХ у периоду од 30. априла 1991. године до 4. априла 1998. године проглашаван напуштеним стиче право на куповину стана према одредбама овога закона након протека рока од двије године од дана ступања у посјед стана. Носилац станарског права из става 1 овог члана може да поднесе захтјев за куповину стана у складу са чланом 7 став 1 овог закона у року од шест мјесеци од дана када је стекао право на куповину стана. У конкретном случају је неспорно да су апеланти посредством свога пуномоћника у посјед стана уведени 3. јуна 2004. године, што значи да су апеланти 3. јануара 2007. године, дакле шест мјесеци од дана стицања права на куповину стана, морали да поднесу захтјев за куповину. Пошто је пуномоћник апеланата то учинио 12. јула 2007. године, а други захтјев поднио у децембру 2008. године, Општински суд је закључио да су апеланти неблаговремено истакли захтјев за откуп стана. Чињеница да је рјешење о поврату у посјед стана постало правоснажно доношењем пресуде у управном спору, односно 14. маја 2007. године, према оцјени Општинског суда, не утиче на то да је одредба члана 8а. Закона о продаји станова везала рокове за подношење захтјева за куповину стана уз дан ступања у посјед стана, од којега дана па у наредних шест мјесеци носилац станарског права може да истакне овај захтјев. Општински суд је указао да је овакво правно становиште усвојила судска пракса Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине у Пресуди број 070-0-Рев-09-000593 од 24. јуна 2010. године, као и пракса Кантоналног суда у Пресуди број 65 0 П 161799 12 Гж од 14. октобра 2015. године.

11. Одлучујући о жалби апеланата против првостепене пресуде, која је Кантоналном суду достављена 19. априла 2016. године, Кантонални суд је донио Пресуду број 65 0 П 072585 16 Гж од 21. новембра 2016. године којом је жалба апеланата одбијена и првостепена пресуда потврђена.

12. Кантонални суд је, такође, сматрао да чињеница да је рјешење о поврату у посјед стана постало правоснажно доношењем пресуде у управном спору, односно 14. маја 2007. године, не утиче на чињеницу благовремености подношења захтјева, јер је законска одредба члана 8а. Закона о продаји станова рокове за подношење захтјева за куповину стана везала уз дан ступања у посјед стана, од којег дана, па у наредних шест мјесеци носилац станарског права може овај захтјев да истакне, при чему се позвао на исте пресуде Врховног и Кантоналног суда на које се позвао и првостепени суд.

IV. Апелација a) Наводи из апелације

13. Апеланти сматрају да им је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода

(у даљњем тексту: Европска конвенција), право на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

14. У вези с тим, апеланти сматрају да су Општински и Кантонални суд произвољно закључили да су неблаговремено поднијели захтјев за откуп предметног стана, те да им због тих разлога не припада право на откуп. Истичу да су оба суда при тумачењу материјалног права, конкретно чл. 7 и 8 Закона о продаји станова на којима постоји станарско право, сматрали да рокови наведени у тим члановима представљају преклузивне рокове, а што наведени закон не прописује. Истичу да се у наведеним одредбама каже да може да се поднесе захтјев, што није императив, и истичу да наведени закон не садржи ниједну одредбу која санкционише евентуално пропуштање рока, што би указало да је ријеч о преклузивном року, као и да одредбе наведеног закона не смију да се тумаче на штету странке и да се на тај начин врши повреда права на имовину и дом апеланата. Такође, указују да је јасно прописано да се захтјев за откуп стана подноси у року од окончања евентуалног судског поступка, те да је поступак окончан правоснажношћу рјешења Управе за стамбена питања од 14. маја 2007. године, те је неспорно да је у прописаном року поднесен захтјев за откуп стана, 5. јула 2007. године. Апеланти посебно истичу да је уз захтјев за откуп стана, уз осталу документацију, било потребно посебно приложити и правоснажно рјешење стамбеног органа, те постављају питање како би то они могли да поднесу захтјев за откуп стана прије будући да прије правоснажности рјешења нису испуњавали услове, тј. нису имали валидне исправе за откуп стана. Због тога, сматрају да им је произвољном примјеном материјалног права повријеђено право на дом и право на имовину. У том смислу апеланти су указали на одлуку Уставног суда у предмету број АП 2184/13 од 28. априла 2016. године, те сматрају да становиште Уставног суда може да се примијени и на њихов предмет.

15. Апеланти, такође, сматрају да је због дужине трајања поступка у наведеном предмету учињена и повреда права на правично суђење у разумном року, те су предложили да Уставни суд донесе одлуку о исплати правичног износа на име нематеријалне штете.

б) Одговор на апелацију

16. Општински и Кантонални суд су навели да у конкретном случају није дошло до повреде права на која су се апеланти позвали у апелацији. Такође су истакли да не стоје ни наводи апеланата о повреди права на суђење у разумном року, те су укратко изнијели хронологију поступка.

17. Тужена је, такође, истакла да су неосновани наводи апеланата о повреди права која су истакли у апелацији, те је навела да апелантима нико не оспорава право на коришћење стана након враћања у посјед.

V. Релевантни прописи

18. Закон о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине ФБиХ" бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07-ОУС, 51/07, 72/08, 23/09 - исправка, 5/10 - одлука Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине и 11/13-рјешење Уставног суда)

За потребе ове одлуке користи се неслужбени пречишћени текст Закона о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине ФБиХ" бр.


27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06 и 51/07), сачињен у Уставном суду БиХ, који је важио у вријеме доношења оспорених одлука а који у релевантном дијелу гласи:

Члан 7. Сваки носитељ станарског права, изузев у случају из

члана 5. овог закона, може истаћи захтјев за купњу стана у писменом облику носитељу права располагања станом (у даљем тексту: продаватељ), а продаватељ га је дужан продати.

Захтјев из става 1. овог члана подноси се у року од двије године од дана ступања на снагу овог закона, односно у року од три мјесеца од дана окончања евентуалног судског поступка, зависно који рок је каснији, а уговор о продаји стана (у даљем тексту: уговор) мора се закључити у року од три мјесеца од дана подношења захтјева за откуп стана.

Ако продаватељ на захтјев носитеља станарског права који жели купити стан не склопи уговор у року из става 2. овог члана, купац има право покренути судски поступак.

Пресуда у цијелости надомјешта уговор. Изузетно, рок за склапање уговора за стан за који у

вријеме одређено за подношење захтјева за купњу стана нису одређене све чињенице битне за продају стана, почиње тећи од дана када се ове чињенице утврде.

Чињенице битне за купопродају стана оцјењују се у вријеме склапања уговора.

Члан 8а. Носилац станарског права на стану који је проглашен

напуштеним у складу са Законом о напуштеним становима и другим прописима који регулирају питање напуштених станова, или носилац станарског права који је напустио стан у периоду између 30. априла 1991. године и 4. априла 1998. године, у случају када стан није званично проглашен напуштеним, има право у складу са условима предвиђеним овим законом на откуп стана одмах након враћања стана у посјед, а најдаље у року од једне године након уласка у посјед стана, или у року од једне године након објављивања ове одредбе у "Службеним новинама Федерације БиХ", зависно који је датум каснији.

За потребе ове одлуке користи се текст прописа на босанском језику јер није објављен на свим службеним језицима и писмима.

VI. Допустивост

19. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

20. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

21. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број 65 0 П 072585 16 Гж од 21. новембра 2016. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 15. децембра 2016. године, а апелација је поднесена 10. фебруара 2017. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда.

Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

22. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

23. Апеланти оспоравају пресуде редовних судова, тврдећи да су им тим пресудама прекршена права из члана II/3ф) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Такође, сматрају да им је повријеђено и право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због недоношења одлуке у разумном року.

Право на имовину

24. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

к) Право на имовину. 25. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

гласи: Свако физичко или правно лице има право на мирно

уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим принципима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не умањују право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересом, или да би обезбиједила плаћање пореза или других доприноса или казни.

26. Уставни суд подсјећа да члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита правила. Прво правило, које је изражено у првој реченици првог става и које је опште природе, изражава принцип мирног уживања имовине. Друго правило, у другој реченици истог става, обухвата лишавање имовине и ограничава га извјесним условима. Треће правило, садржано у другом ставу, допушта да државе потписнице имају право, између осталог, да контролишу коришћење имовине у складу с општим интересом спровођењем оних закона за које сматрају да су потребни за ту сврху (види, Уставни суд Босне и Херцеговине, Одлука број У 3/99 од 17. марта 2000. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 21/00). Друго и треће правило се тичу посебних инстанци уплитања у права на мирно уживање имовине (види, Европски суд за људска права, Scollo против Италије, пресуда из 1995. године, Серија А, број 315, став 26). Ако мјера, односно пропуст да се предузму адекватне мјере негативно утичу на својину, а предметно чињење или нечињење није у обиму ни другог ни трећег правила, неопходно је размотрити да ли је повријеђено прво правило и због тога мора да се одреди "да ли је успостављен праведан однос између захтјева општег интереса заједнице и потребе да се заштите основна права појединца" (види, Европски суд, Sporrong и Lonnroth против Шведске, пресуда од 23. септембра 1982. године, Серија А, број 52, став 69).

27. Уставни суд подсјећа да свако мијешање у право према другом или трећем правилу мора да буде предвиђено


законом, мора да служи легитимном циљу, мора да успоставља правичну равнотежу између права носиоца права и јавног и општег интереса (принцип пропорционалности). Другим ријечима, оправдано мијешање не може да се наметне само законском одредбом која испуњава услове владавине права и служи легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође, да одржи разуман однос пропорционалности између употријебљених средстава и циља који жели да се оствари. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци права не смију да се подвргавају произвољном третману и од њих не смије да се тражи да сносе превелики терет у остваривању легитимног циља (види пресуду Европског суда, Sunday Times против Уједињеног Краљевства од 26. априла 1979, Серија А, број 30, став 65).

28. Приликом разматрања да ли је дошло до повреде члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд, прије свега, мора да утврди да ли апеланти имају "имовину" у смислу члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

29. У вези с тим, Уставни суд указује на то да, према конзистентној пракси Европског суда и Уставног суда, "имовина", у смислу члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, може да буде или "постојећа имовина" или "добра", укључујући и потраживања у односу на која лице има бар "легитимно очекивање" да ће их реализовати (види, Европски суд, Jantner против Словачке, представка број 39050/97, пресуда од 4. марта 2003. године, став 27, и Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 2349/06 од 27. фебруара 2008. године, став 44, доступна на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). При томе Уставни суд указује на то да "легитимно очекивање" мора да буде много конкретније од саме наде, ма колико она била разумна, и мора да се заснива на законској одредби или правном акту као што је судска одлука (види, Европски суд, Kopecký против Словачке, представка број 44912/98, пресуда од 28. септембра 2004. године, ст. 48-49, и Уставни суд, Одлука о допустивости број АП 2361/06 од 10. јануара 2008. године, став 10, доступна на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

30. У конкретном случају Уставни суд запажа да су апеланти постављеним тужбеним захтјевом тражили да суд обавеже тужену да с њима као носиоцима станарског права закључи уговор о купопродаји предметног стана, односно да ће, у противном, судска пресуда замијенити такав уговор. Будући да је међу парничним странкама неспорно да апеланти нису сопственици предметног стана, већ да су као супружници носилац и суносилац станарског права на предметном стану, Уставни суд сматра да у конкретном случају имовински интерес (захтјев за откуп предметног стана) апеланата не може да се окарактерише као "постојећа имовина" у смислу праксе Европског суда и Уставног суда, већ као "легитимно очекивање" засновано на закону у виду "потраживања" да ће предметни тужбени захтјев бити ријешен у њихову корист. Дакле, Уставни суд сматра да су околности предмета, размотрене у цјелини, апелантима додијелиле право на материјални интерес заштићен правом на имовину, односно да је њихов захтјев за куповину предметног стана у цјелини био довољно утврђен да би постао "имовина" која потпада под заштиту члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Стога,

Уставни суд сматра да одбијање редовних судова да усвоје предметни тужбени захтјев несумњиво представља мијешање у право апеланата на мирно уживање имовине.

31. Сљедеће питање на које Уставни суд мора да одговори јесте да ли је то мијешање било предвиђено законом, да ли је било у јавном или општем интересу и да ли је било сразмјерно (пропорционално), тј. да ли успоставља правичну равнотежу између права апеланата и општег јавног интереса или је тим мијешањем апелантима наметнут несразмјеран појединачни терет. Уставни суд подсјећа на то да је терет доказивања да су испуњена сва три наведена услова на јавној власти, тј. у конкретном случају на суду који води поступак.

32. Из образложења оспорених одлука произилази да су редовни судови свој коначан закључак о неоснованости тужбеног захтјева апеланата образложили на начин да је захтјев за откуп предметног стана поднесен неблаговремено у смислу релевантних одредаба Закона о продаји станова. Овакав закључак редовни судови су аргументовали наводећи да је чланом 8а. Закона о продаји станова прописано да носилац станарског права на стану који је посебним прописима који су примјењивани на територији Федерације БиХ у периоду од 30. априла 1991. године до 4. априла 1998. године проглашаван напуштеним стиче право на куповину стана према одредбама овога закона након протека рока од двије године од дана ступања у посјед стана, те да се захтјев за куповину стана, у складу са чланом 7 став 1 истог закона, подноси у року од шест мјесеци од дана када је носилац станарског права стекао право на куповину стана. С обзиром на то да су апеланти посредством свога пуномоћника у посјед стана уведени 3. јуна 2004. године, редовни судови су утврдили да су апеланти 3. јануара 2007. године, дакле шест мјесеци од дана стицања права на куповину стана, морали да поднесу захтјев за куповину (Уставни суд запажа да је тај рок истекао још 3. децембра 2006. године иако то није од утицаја на закључак редовних судова о неблаговремености захтјева апеланата за откуп предметног стана). Пошто је пуномоћник апеланата то учинио 12. јула 2007. године, а други захтјев поднио у децембру 2008. године, редовни судови су закључили да су апеланти неблаговремено истакли захтјев за откуп стана при чему су, позвавши се на становиште Врховног суда, оцијенили да чињеница да је рјешење о поврату у посјед стана постало правоснажно доношењем пресуде у управном спору, односно 14. маја 2007. године, не утиче на чињеницу да је наведена законска одредба члана 8а. рокове за подношење захтјева за куповину стана везала уз дан ступања у посјед стана, од којега дана, па у наредних шест мјесеци носилац станарског права може да истакне овај захтјев.

33. Уставни суд првенствено подсјећа на то да је први и најважнији захтјев из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију онај који тражи да мијешање јавних власти у право на имовину буде законито. Европски суд, при оцјени питања законитог мијешања у имовину, полази од становишта да је задатак домаћих органа, прије свега домаћих судова, да разријеше питање тумачења домаћег закона, а улога Европског суда ограничена је на утврђивање тога да ли је такво тумачење у складу са Европском конвенцијом. Стога, иако има ограничена овлашћења при оцјени поштивања домаћег права, Европски суд може, у складу са Европском конвенцијом, да извуче одговарајуће закључке када утврди да су домаћи судови очигледно произвољно примијенили домаће право, или тако да би дошли до произвољних закључака (види, Европски суд, Kushoglu против Бугарске, пресуда од 10.


августа 2007. године, став 50 с даљњом цитираном праксом). Уставни суд подсјећа на то да је у бројним одлукама, такође, изградио становиште да је задатак редовних судова првенствено да утврђују чињенице и да примјењују право, а да је улога Уставног суда ограничена на оцјену тога да ли су услијед тога евентуално повријеђена или занемарена уставна права или права из Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 2052/12 од 27. новембра 2015. године, став 32).

34. С обзиром на закључке редовних судова у предметној правној ствари у контексту цитираних становишта из праксе Европског суда, Уставни суд сматра да је мијешање у право на мирно уживање имовине у конкретном случају било "под условима предвиђеним законом", јер је неспорно утврђено да су апеланти захтјев за откуп предметног стана поднијели туженој по истеку рока прописаног законом у смислу релевантних одредаба Закона о продаји станова, дакле пропуштањем преклузивног рока прописаног законом. Даље, Уставни суд истиче да постојање законског застарног рока није, per se, неспојиво с Европском конвенцијом. Међутим, оно што је потребно утврдити јесте да ли су природа рока о којем је ријеч и/или начин на који је примијењен спојиви са Европском конвенцијом (види, Европски суд, Врбица против Хрватске, пресуда од 1. априла 2010. године, број апликације 32540/05, став 66). Такође, Уставни суд указује на то да посебно формалистичко и уско тумачење не може у појединим случајевима бити компатибилно с принципима Европске конвенције, јер може да искључи потпуно разматрање основаности навода, што у коначном не служи циљевима правне сигурности или одговарајућем спровођењу поступка (види, нпр., Европски суд, Маширевић против Србије, пресуда од 11. фебруара 2014. године, став 51). У односу на наведени рок утврђен Законом о продаји станова, Уставни суд сматра да образложење побијане одлуке испуњава наведене стандарде. У том смислу је неосновано позивање апеланата на Одлуку Уставног суда број АП 2184/13 од 28. априла 2016. године. Наиме, у наведеној одлуци Уставни суд је закључио да постоји повреда права на имовину јер је Кантонални суд приликом одлучивања о стицању правног основа за откуп стана произвољно примијенио материјално право, занемарујући чињеницу да је апеланткиња у истом судском поступку стекла својство носиоца станарског права од када је формално стекла услов да поднесе захтјев за откуп стана у року који, према одредби члана 7 став 2 Закона о продаји станова, почиње да тече од евентуалног окончања судског поступка, а не од ступања на снагу закона (ст. 31 и 33), док у конкретном случају, као што су то редовни судови утврдили у предметном поступку, у складу са одредбом члана 8а. Закона о продаји станова, која је релевантна у случају апеланата, рок за подношење захтјева за откуп стана рачуна се од дана ступања у посјед стана.

35. Сљедеће питање на које Уставни суд мора да одговори јесте да ли је мијешање у конкретном случају било у јавном (општем) интересу, односно да ли је служило постизању легитимног циља. Прво, Уставни суд подсјећа на то да је у Босни и Херцеговини спроведена стамбена реформа која се огледала у транзицији или преласку друштва у услове тржишног привређивања на основима права приватне својине, што је, између осталога, резултирало доношењем Закона о продаји станова. Циљ наведеног закона је била приватизација станова у друштвеној својини, односно напуштање станарског права

као sui generis института везаног за својину. Начин трансформације у право својине је учињен методом откупа као једне врсте привилеговане куповине с обзиром на то да закључењем уговора о купопродаји стана на којем постоји станарско право престаје станарско право и настаје право својине, односно правни основ за упис својине у земљишне књиге. Дакле, доношење Закона о продаји станова је несумњиво кореспондирало с јавним интересом у контексту претварања друштвене у приватну својину. С тим у вези је и прописивање рокова за откуп таквих станова у наведеном закону имало циљ да обезбиједи поштивање принципа правне сигурности с обзиром на то да законски застарни рокови имају неколико важних сврха, као што су обезбјеђење правне извјесности и заштите од застарјелих захтјева. Стога, Уставни суд сматра да је мијешање у конкретном случају (примјеном преклузивног рока из Закона о продаји станова) било у јавном (општем) интересу.

36. Преостаје да Уставни суд одговори на питање да ли је мијешање у имовину апеланата било пропорционално, односно да ли је њиме успостављена правична равнотежу између наведеног општег, јавног интереса и права апеланата да откупе предметни стан.

37. У конкретном случају редовни судови су предметни тужбени захтјев одбили као неоснован, закључивши да у конкретном случају нису испуњени услови прописани одредбом члана 8а. Закона о продаји станова, јер је захтјев за откуп предметног стана поднесен туженој неблаговремено. С друге стране, апелантима није наметнут прекомјеран терет који би пореметио равнотежу која мора да се постигне између заштите права на имовину и захтјева општег интереса.

38. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да у конкретном случају није прекршено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на дом

39. Уставни суд запажа да су апеланти навели да им је у предметном поступку повријеђено и право на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. С обзиром на то да апеланти кршење овог права везују за исте наводе које су истакли у вези са правом на имовину за које је Уставни суд утврдио да су неосновани, а нарочито имајући у виду да апелантима оспореним пресудама није онемогућено да и даље користе предметни стан, Уставни суд и наводе апеланата о кршењу права на дом сматра неоснованим.

Право на правично суђење



е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

41. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

42. У вези са наводима апеланата који се односе на дужину трајања поступка, Уставни суд, прије свега, истиче


да, према конзистентној пракси Европског суда и Уставног суда, разумност дужине трајања поступка мора да се оцјењује у свјетлу околности појединог предмета, водећи рачуна о критеријумима успостављеним судском праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види, Европски суд, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, Извјештај број 2002-I, став 38).

43. Осим тога, Уставни суд, подржавајући праксу Европског суда, подсјећа на то да члан 6 став 1 Европске конвенције намеће државама уговорницама дужност да организују своје правосудне системе на начин да судови могу да задовоље услове овог члана, укључујући и обавезу да поступају у предметима "у разумном року" (види, Европски суд, Мариновић против Хрватске, пресуда од 6. октобра 2005. године).

44. Уставни суд запажа да је предметни поступак покренут тужбом апеланата 28. јануара 2009. године и да је правоснажно окончан Пресудом Кантоналног суда број 65 0 П 072585 16 Гж од 21. новембра 2016. године. Дакле, поступак је укупно трајао седам година и десет мјесеци.

45. Анализирајући дужину трајања предметног поступка, Уставни суд примјећује да се радило о поступку по тужби апеланата којом су тражили да се утврди да су се стекли законски услови за откуп стана на којем апеланти имају станарско право и да је у конкретној правној ствари било спорно да ли су апеланти захтјев за откуп предметног стана поднијели туженој ван рока прописаног Законом о продаји станова. Слиједећи наведено, Уставни суд сматра да се у конкретном случају радило о релативно једноставном предмету. Даље, Уставни суд запажа да је Општински суд прву пресуду у предмету донио 11. јуна 2010. године, дакле, у релативно кратком временском року. Међутим, наведену пресуду је укинуо Кантонални суд, након три године и девет мјесеци, рачунајући од дана достављања предмета том суду, те предмет вратио на поновни поступак због тога што су апеланти као туженог означили Владу ФБиХ - Службу за заједничке послове органа и тијела Федерације БиХ, која не може да буде странка у поступку као орган Федерације БиХ, а Општински суд није позвао апеланте да изврше потребне исправке тужбе. Наведени период поступања Кантоналног суда, посматрано засебно, не може да се сматра примјереним. Међутим, Уставни суд запажа да је послије тога, у поновљеном поступку, након што су апеланти уредили тужбу у погледу правилног означавања туженог, Општински суд донио првостепену пресуду 3. фебруара 2016. године, коју је Кантонални суд потврдио 21. новембра 2016. године. Из наведеног може да се закључи да су апеланти у знатној мјери, ипак, утицали на дужину трајања поступка, јер је најдужи дио поступка вођен по неуредној тужби апеланата. С друге стране, у ситуацији када су апеланти погрешно означили туженог, Општински суд је пропустио да апеланте позове да изврше потребне исправке, а другостепени суд је предуго одлучивао о жалби. Коначно, имајући у виду допринос апеланата трајању поступка, те понашање редовних судова, који су у периоду од седам година и десет мјесеци донијели двије првостепене и двије другостепене одлуке (од тога три мериторне), Уставни суд у околностима конкретног случаја не може да закључи да дужина предметног поступка није била разумна.

46. Стога, сагледајући поступак у цјелини чијој су дужини допринијели и сами апеланти, посебно имајући у

виду околност да су апеланти до коначне одлуке у свом предмету дошли прије подношења апелације, те да се не ради о предмету који је хитне природе, Уставни суд закључује да у околностима конкретног предмета нема елемената који указују да је поступак неразумно дуго трајао.

47. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да није повријеђено право апеланата на суђење у разумном року као елементу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

VIII. Закључак

48. Уставни суд закључује да оспореним пресудама, којима је тужбени захтјев апеланата којим су тражили да суд обавеже тужену да с њима као носиоцима станарског права закључи уговор о купопродаји предметног стана одбијен због тога што је захтјев за откуп предметног стана неблаговремено поднесен, није прекршено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, јер је мијешање у имовину апеланата било законито и имало легитиман циљ на основу одредаба Закона о продаји станова, а таквим поступањем редовних судова на апеланте није стављен непропорционалан (прекомјеран) терет, односно постигнута је правична равнотежа између заштите имовине апеланата и захтјева јавног интереса.

49. Уставни суд закључује да нема повреде права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције када апеланти кршење овог права везују за исте наводе које су истакли у вези са правом на имовину за које је Уставни суд утврдио да су неосновани, а нарочито када апелантима оспореним пресудама није онемогућено да и даље користе предметни стан.

50. Коначно, Уставни суд сматра да не постоји повреда права на суђење у разумном року као елементу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, јер је предметни поступак који не захтијева хитно поступање трајао седам година и десет мјесеци у оквиру којег периода су судови донијели двије првостепене и двије другостепене одлуке, те, у околностима конкретног случаја у којем су и сами апеланти допринијели дужини трајања поступка, не може да се сматра да је поступак неразумно дуго трајао.

51. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

52. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Златко М. Кнежевић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 554/17, rješavajući apelaciju Milana Davidovića i Rade Davidović, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja


na sjednici održanoj 22. maja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Milana Davidovića i

Rade Davidović podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. novembra 2016. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 P 072585 15 P 2 od 3. februara 2016. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Milan Davidović i Rada Davidović (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Sarajeva, koje zastupa Dragan Kramar, advokat iz Ilidže, podnijeli su 10. februara 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. novembra 2016. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 P 072585 15 P 2 od 3. februara 2016. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog i Općinskog suda, te od Federacije Bosne i Hercegovine, koju zastupa Federalno pravobranilaštvo Sarajevo (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 22. oktobra 2018. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 31. oktobra 2018. godine, Općinski sud 1. novembra 2018. godine, a tužena 7. novembra 2018. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

Uvodne napomene

5. Odlučujući o tužbi apelanata podnesenoj 28. januara 2009. godine, Općinski sud je donio Presudu broj 65 0 P 072585 09 P od 11. juna 2010. godine kojom je usvojen tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili da se utvrdi da su se stekli zakonski uvjeti za zaključenje kupoprodajnog ugovora između tužene, kao prodavca, i apelanata, kao kupaca, jednog dvoiposobnog stana u Sarajevu, bliže označenog u izreci presude, za kupoprodajnu cijenu od 17.024,30 KM u certifikatima, kao sredstvom plaćanja, pa je, dosljedno tome, tužena dužna trpjeti da se apelanti, nakon uplate navedene kupoprodajne cijene stana na račun tužene, u pripadajućem podulošku za Općinu Novi Grad Sarajevo u KPU - Zemljišnoknjižnog ureda Općinskog suda uknjiže kao suvlasnici kupljenog stana sa dijelom od po ½, a u suprotnom, ta presuda će u cijelosti nadomjestiti nezaključeni ugovor o kupovini predmetnog stana.

6. Općinski sud je smatrao da, iako je nesporno da su apelanti neblagovremeno podnijeli zahtjev za otkup predmetnog stana, s obzirom na to da odredbom člana 8a. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo (u daljnjem tekstu: Zakon o prodaji stanova), te nijednom drugom odredbom nije propisana sankcija za neblagovremeno podnošenje zahtjeva za otkup, u smislu gubitka prava na otkup, te je zaključio da predmetna odredba ne može biti restriktivno tumačena, pa da bi zbog toga apelanti, u smislu čl. 7. i 9. Zakona o prodaji stanova, izgubili pravo da stan otkupe saglasno odredbama navedenog zakona.

7. Odlučujući o žalbi tužene, koja je Kantonalnom sudu dostavljena 24. februara 2011. godine, Kantonalni sud je Rješenjem broj 65 0 P 072585 11 Gž od 28. oktobra 2014. godine žalbu uvažio, ukinuo Presudu Općinskog suda broj 65 0 P 072585 09 P od 11. juna 2010. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je Kantonalni sud prvostepenu presudu ukinuo zbog toga što je kao tužena bila označena Vlada FBiH - Služba za zajedničke poslove organa i tijela Federacije BiH, koja ne može biti stranka u postupku kao organ Federacije BiH, pa je bilo potrebno pozvati apelante da izvrše potrebne ispravke tužbe kako bi se postupak nastavio, u smislu člana 295. stav l. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP).

Osporene odluke

8. U ponovljenom postupku, nakon što je opunomoćenik apelanata podneskom od 19. decembra 2014. godine uredio tužbu, Općinski sud je Presudom broj 65 0 P 072585 15 P 2 od 3. februara 2016. godine odbio tužbeni zahtjev apelanata kao neosnovan.

9. U obrazloženju presude je navedeno da je sud na osnovu provedenih dokaza, što konačno nije ni bilo sporno među strankama, utvrdio da su apelanti supružnici, nosilac i sunosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, te da su u posjed stana vraćeni na osnovu rješenja Uprave za stambena pitanja Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu: Uprava) od 23. januara 2004. godine, i to 3. juna 2004. godine. Također je utvrđeno da je predmetno rješenje postalo pravosnažno 14. maja 2007. godine, da su se apelanti dva puta obraćali tuženoj zahtjevom za otkup stana, te da je njihov drugi zahtjev odbačen kao neblagovremen, odnosno podnesen izvan roka propisanog članom 8a. Zakona o prodaji stanova.

10. Dalje je navedeno da je u konkretnoj pravnoj stvari sporno da li apelanti imaju pravo na otkup, odnosno da li su zahtjev podnijeli izvan roka propisanog navedenom odredbom. S tim u vezi je istaknuto da je članom 7. Zakona o prodaji stanova propisano da svaki nosilac stanarskog prava može istaći zahtjev za kupovinu u pisanom obliku nosiocu prava raspolaganja stanom, a svaki prodavac je dužan da ga proda. Zahtjev se podnosi u roku od dvije godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno u roku od tri mjeseca od dana okončanja eventualnog sudskog postupka, a ugovor o prodaji se mora zaključiti u roku od tri mjeseca od dana podnošenja zahtjeva za otkup. Ako prodavac, na zahtjev nosioca stanarskog prava, ne sklopi ugovor u roku iz prethodnog stava, kupac će pokrenuti sudski postupak u kome presuda nadomješta ugovor. Dalje je istaknuto da je članom 8a. Zakona o prodaji stanova propisano da nosilac stanarskog prava na stanu koji je posebnim propisima koji su primjenjivani na teritoriji Federacije BiH u periodu od 30. aprila 1991. godine do 4. aprila 1998. godine proglašavan napuštenim stječe pravo na kupovinu stana prema odredbama ovoga zakona nakon proteka roka od dvije godine od dana stupanja u posjed stana. Nosilac stanarskog prava iz stava 1. ovog člana može podnijeti zahtjev za kupovinu stana u skladu sa članom 7. stav 1. ovog zakona u roku od šest mjeseci od dana kada je stekao pravo na kupovinu stana. U konkretnom slučaju je nesporno da su apelanti posredstvom svoga opunomoćenika u posjed stana uvedeni 3. juna 2004. godine, što znači da su apelanti 3. januara 2007. godine, dakle šest mjeseci od dana stjecanja prava na kupovinu stana, morali podnijeti zahtjev za kupovinu. Pošto je opunomoćenik apelanata to učinio 12. jula 2007. godine, a drugi zahtjev podnio u decembru 2008. godine, Općinski sud je zaključio da su apelanti neblagovremeno istakli zahtjev za otkup stana. Činjenica da je rješenje o povratu u posjed stana postalo pravosnažno donošenjem presude u upravnom sporu,


odnosno 14. maja 2007. godine, prema ocjeni Općinskog suda, ne utječe na to da je odredba člana 8a. Zakona o prodaji stanova vezala rokove za podnošenje zahtjeva za kupovinu stana uz dan stupanja u posjed stana, od kojega dana pa u narednih šest mjeseci nosilac stanarskog prava može istaći ovaj zahtjev. Općinski sud je ukazao da je ovakav pravni stav usvojila sudska praksa Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine u Presudi broj 070-0-Rev-09-000593 od 24. juna 2010. godine, kao i praksa Kantonalnog suda u Presudi broj 65 0 P 161799 12 Gž od 14. oktobra 2015. godine.

11. Odlučujući o žalbi apelanata protiv prvostepene presude, koja je Kantonalnom sudu dostavljena 19. aprila 2016. godine, Kantonalni sud je donio Presudu broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. novembra 2016. godine kojom je žalba apelanata odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

12. Kantonalni sud je, također, smatrao da činjenica da je rješenje o povratu u posjed stana postalo pravosnažno donošenjem presude u upravnom sporu, odnosno 14. maja 2007. godine, ne utječe na činjenicu blagovremenosti podnošenja zahtjeva, jer je zakonska odredba člana 8a. Zakona o prodaji stanova rokove za podnošenje zahtjeva za kupovinu stana vezala uz dan stupanja u posjed stana, od kojega dana, pa u narednih šest mjeseci nosilac stanarskog prava može ovaj zahtjev istaći, pri čemu se pozvao na iste presude Vrhovnog i Kantonalnog suda na koje se pozvao i prvostepeni sud.


13. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

14. U vezi s tim, apelanti smatraju da su Općinski i Kantonalni sud proizvoljno zaključili da su neblagovremeno podnijeli zahtjev za otkup predmetnog stana, te da im zbog tih razloga ne pripada pravo na otkup. Ističu da su oba suda pri tumačenju materijalnog prava, konkretno čl. 7. i 8. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, smatrali da rokovi navedeni u tim članovima predstavljaju prekluzivne rokove, a što navedeni zakon ne propisuje. Ističu da se u navedenim odredbama kaže da se može podnijeti zahtjev, što nije imperativ, i ističu da navedeni zakon ne sadrži nijednu odredbu koja sankcionira eventualno propuštanje roka, što bi ukazalo da je riječ o prekluzivnom roku, kao i da se odredbe navedenog zakona ne smiju tumačiti na štetu stranke i da se na taj način vrši povreda prava na imovinu i dom apelanata. Također, ukazuju da je jasno propisano da se zahtjev za otkup stana podnosi u roku od okončanja eventualnog sudskog postupka, te da je postupak okončan pravosnažnošću rješenja Uprave za stambena pitanja od 14. maja 2007. godine, te je nesporno da je u propisanom roku podnesen zahtjev za otkup stana, 5. jula 2007. godine. Apelanti posebno ističu da je uz zahtjev za otkup stana, uz ostalu dokumentaciju, bilo potrebno posebno priložiti i pravosnažno rješenje stambenog organa, te postavljaju pitanje kako bi to oni mogli podnijeti zahtjev za otkup stana prije budući da prije pravosnažnosti rješenja nisu ispunjavali uvjete, tj. nisu imali validne isprave za otkup stana. Zbog toga, smatraju da im je proizvoljnom primjenom materijalnog prava povrijeđeno pravo na dom i pravo na imovinu. U tom smislu apelanti su ukazali na odluku Ustavnog suda u predmetu broj AP 2184/13 od 28. aprila 2016. godine, te

smatraju da se stav Ustavnog suda može primijeniti i na njihov predmet.

15. Apelanti, također, smatraju da je zbog dužine trajanja postupka u navedenom predmetu učinjena i povreda prava na pravično suđenje u razumnom roku, te su predložili da Ustavni sud donese odluku o isplati pravičnog iznosa na ime nematerijalne štete.


16. Općinski i Kantonalni sud su naveli da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na koja su se apelanti pozvali u apelaciji. Također su istakli da ne stoje ni navodi apelanata o povredi prava na suđenje u razumnom roku, te su ukratko iznijeli hronologiju postupka.

17. Tužena je, također, istakla da su neosnovani navodi apelanata o povredi prava koja su istakli u apelaciji, te je navela da apelantima niko ne osporava pravo na korištenje stana nakon vraćanja u posjed.


18. Zakon o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07-OUS, 51/07, 72/08, 23/09 - ispravka, 5/10 - odluka Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine i 11/13-rješenje Ustavnog suda)

Za potrebe ove odluke koristi se neslužbeni prečišćeni tekst Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06 i 51/07), sačinjen u Ustavnom sudu BiH, koji je važio u vrijeme donošenja osporenih odluka a koji u relevantnom dijelu glasi:

Član 7. Svaki nositelj stanarskog prava, izuzev u slučaju iz člana

5. ovog zakona, može istaći zahtjev za kupnju stana u pismenom obliku nositelju prava raspolaganja stanom (u daljem tekstu: prodavatelj), a prodavatelj ga je dužan prodati.

Zahtjev iz stava 1. ovog člana podnosi se u roku od dvije godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno u roku od tri mjeseca od dana okončanja eventualnog sudskog postupka, zavisno koji rok je kasniji, a ugovor o prodaji stana (u daljem tekstu: ugovor) mora se zaključiti u roku od tri mjeseca od dana podnošenja zahtjeva za otkup stana.

Ako prodavatelj na zahtjev nositelja stanarskog prava koji želi kupiti stan ne sklopi ugovor u roku iz stava 2. ovog člana, kupac ima pravo pokrenuti sudski postupak.

Presuda u cijelosti nadomješta ugovor. Izuzetno, rok za sklapanje ugovora za stan za koji u

vrijeme određeno za podnošenje zahtjeva za kupnju stana nisu određene sve činjenice bitne za prodaju stana, počinje teći od dana kada se ove činjenice utvrde.

Činjenice bitne za kupoprodaju stana ocjenjuju se u vrijeme sklapanja ugovora.

Član 8a. Nosilac stanarskog prava na stanu koji je proglašen

napuštenim u skladu sa Zakonom o napuštenim stanovima i drugim propisima koji reguliraju pitanje napuštenih stanova, ili nosilac stanarskog prava koji je napustio stan u periodu između 30. aprila 1991. godine i 4. aprila 1998. godine, u slučaju kada stan nije zvanično proglašen napuštenim, ima pravo u skladu sa uslovima predviđenim ovim zakonom na otkup stana odmah nakon vraćanja stana u posjed, a najdalje u roku od jedne godine nakon ulaska u posjed stana, ili u roku od jedne godine nakon objavljivanja ove odredbe u "Službenim novinama Federacije BiH", zavisno koji je datum kasniji.


VI. Dopustivost

19. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

20. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

21. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. novembra 2016. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 15. decembra 2016. godine, a apelacija je podnesena 10. februara 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

22. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

23. Apelanti pobijaju presude redovnih sudova, tvrdeći da su im tim presudama prekršena prava iz člana II/3.f) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Također, smatraju da im je povrijeđeno i pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije zbog nedonošenja odluke u razumnom roku.

Pravo na imovinu


Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

k) Pravo na imovinu. 25. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju

glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno

uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine u skladu s općim interesom, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

26. Ustavni sud podsjeća da član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opće prirode, izražava načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, obuhvaća lišavanje imovine i ograničava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u drugom stavu, dopušta da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, da kontroliraju korištenje imovine u skladu s općim interesom provođenjem onih zakona za koje smatraju da su potrebni za tu svrhu (vidi, Ustavni sud Bosne i

Hercegovine, Odluka broj U 3/99 od 17. marta 2000. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 21/00). Drugo i treće pravilo se tiču posebnih instanci uplitanja u prava na mirno uživanje imovine (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Scollo protiv Italije, presuda iz 1995. godine, Serija A, broj 315, stav 26). Ako mjera, odnosno propust da se preduzmu adekvatne mjere negativno utječu na vlasništvo, a predmetno činjenje ili nečinjenje nije u opsegu ni drugog ni trećeg pravila, neophodno je razmotriti da li je povrijeđeno prvo pravilo i zbog toga se mora odrediti "da li je uspostavljen pravedan odnos između zahtjeva općeg interesa zajednice i potrebe da se zaštite osnovna prava pojedinca" (vidi, Evropski sud, Sporrong i Lonnroth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, Serija A, broj 52, stav 69).

27. Ustavni sud podsjeća da svako miješanje u pravo prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između prava nosioca prava i javnog i općeg interesa (načelo proporcionalnosti). Drugim riječima, opravdano miješanje se ne može nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nosioci prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose preveliki teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presudu Evropskog suda, Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 26. aprila 1979, Serija A, broj 30, stav 65).

28. Prilikom razmatranja da li je došlo do povrede člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud, prije svega, mora utvrditi da li apelanti imaju "imovinu" u smislu člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

29. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema konzistentnoj praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, "imovina", u smislu člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, može biti ili "postojeća imovina" ili "dobra", uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar "legitimno očekivanje" da će ih realizirati (vidi, Evropski sud, Jantner protiv Slovačke, predstavka broj 39050/97, presuda od 4. marta 2003. godine, stav 27, i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2349/06 od 27. februara 2008. godine, stav 44, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Pri tome Ustavni sud ukazuje na to da "legitimno očekivanje" mora biti mnogo konkretnije od same nade, ma koliko ona bila razumna, i mora se zasnivati na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (vidi, Evropski sud, Kopecký protiv Slovačke, predstavka broj 44912/98, presuda od 28. septembra 2004. godine, st. 48-49, i Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 2361/06 od 10. januara 2008. godine, stav 10, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

30. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su apelanti postavljenim tužbenim zahtjevom tražili da sud obaveže tuženu da s njima kao nosiocima stanarskog prava zaključi ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, odnosno da će, u protivnom, sudska presuda zamijeniti takav ugovor. Budući da je među parničnim strankama nesporno da apelanti nisu vlasnici predmetnog stana, već da su kao supružnici nosilac i sunosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju imovinski interes (zahtjev za otkup predmetnog stana) apelanata ne može


okarakterizirati kao "postojeća imovina" u smislu prakse Evropskog suda i Ustavnog suda, već kao "legitimno očekivanje" zasnovano na zakonu u vidu "potraživanja" da će predmetni tužbeni zahtjev biti riješen u njihovu korist. Dakle, Ustavni sud smatra da su okolnosti predmeta, razmotrene u cjelini, apelantima dodijelile pravo na materijalni interes zaštićen pravom na imovinu, odnosno da je njihov zahtjev za kupovinu predmetnog stana u cjelini bio dovoljno utvrđen da bi postao "imovina" koja potpada pod zaštitu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Stoga, Ustavni sud smatra da odbijanje redovnih sudova da usvoje predmetni tužbeni zahtjev nesumnjivo predstavlja miješanje u pravo apelanata na mirno uživanje imovine.

31. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud mora odgovoriti jeste da li je to miješanje bilo predviđeno zakonom, da li je bilo u javnom ili općem interesu i da li je bilo razmjerno (proporcionalno), tj. da li uspostavlja pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa ili je tim miješanjem apelantima nametnut nerazmjeran pojedinačni teret. Ustavni sud podsjeća na to da je teret dokazivanja da su ispunjena sva tri navedena uvjeta na javnoj vlasti, tj. u konkretnom slučaju na sudu koji vodi postupak.

32. Iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da su redovni sudovi svoj konačan zaključak o neosnovanosti tužbenog zahtjeva apelanata obrazložili na način da je zahtjev za otkup predmetnog stana podnesen neblagovremeno u smislu relevantnih odredaba Zakona o prodaji stanova. Ovakav zaključak redovni sudovi su argumentirali navodeći da je članom 8a. Zakona o prodaji stanova propisano da nosilac stanarskog prava na stanu koji je posebnim propisima koji su primjenjivani na teritoriji Federacije BiH u periodu od 30. aprila 1991. godine do 4. aprila 1998. godine proglašavan napuštenim stječe pravo na kupovinu stana prema odredbama ovoga zakona nakon proteka roka od dvije godine od dana stupanja u posjed stana, te da se zahtjev za kupovinu stana, u skladu sa članom 7. stav 1. istog zakona, podnosi u roku od šest mjeseci od dana kada je nosilac stanarskog prava stekao pravo na kupovinu stana. S obzirom na to da su apelanti posredstvom svoga opunomoćenika u posjed stana uvedeni 3. juna 2004. godine, redovni sudovi su utvrdili da su apelanti 3. januara 2007. godine, dakle šest mjeseci od dana stjecanja prava na kupovinu stana, morali podnijeti zahtjev za kupovinu (Ustavni sud zapaža da je taj rok istekao još 3. decembra 2006. godine iako to nije od utjecaja na zaključak redovnih sudova o neblagovremenosti zahtjeva apelanata za otkup predmetnog stana). Pošto je opunomoćenik apelanata to učinio 12. jula 2007. godine, a drugi zahtjev podnio u decembru 2008. godine, redovni sudovi su zaključili da su apelanti neblagovremeno istakli zahtjev za otkup stana pri čemu su, pozvavši se na stav Vrhovnog suda, ocijenili da činjenica da je rješenje o povratu u posjed stana postalo pravosnažno donošenjem presude u upravnom sporu, odnosno 14. maja 2007. godine, ne utječe na činjenicu da je navedena zakonska odredba člana 8a. rokove za podnošenje zahtjeva za kupovinu stana vezala uz dan stupanja u posjed stana, od kojega dana, pa u narednih šest mjeseci nosilac stanarskog prava može ovaj zahtjev istaći.

33. Ustavni sud prvenstveno podsjeća na to da je prvi i najvažniji zahtjev iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju onaj koji traži da miješanje javnih vlasti u pravo na imovinu bude zakonito. Evropski sud, pri ocjeni pitanja zakonitog miješanja u imovinu, polazi od stava da je zadatak domaćih organa, prije svega domaćih sudova, da razriješe pitanje tumačenja domaćeg zakona, a uloga Evropskog suda ograničena je na utvrđivanje toga da li je takvo tumačenje u skladu sa Evropskom konvencijom. Stoga, iako ima ograničene ovlasti pri ocjeni poštivanja domaćeg prava, Evropski sud

može, u skladu sa Evropskom konvencijom, izvući odgovarajuće zaključke kada utvrdi da su domaći sudovi očigledno proizvoljno primijenili domaće pravo, ili tako da bi došli do proizvoljnih zaključaka (vidi, Evropski sud, Kushoglu protiv Bugarske, presuda od 10. augusta 2007. godine, stav 50. s daljnjom citiranom praksom). Ustavni sud podsjeća na to da je u brojnim odlukama, također, izgradio stav da je zadatak redovnih sudova prvenstveno da utvrđuju činjenice i da primjenjuju pravo, a da je uloga Ustavnog suda ograničena na ocjenu toga da li su uslijed toga eventualno povrijeđena ili zanemarena ustavna prava ili prava iz Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2052/12 od 27. novembra 2015. godine, stav 32).

34. S obzirom na zaključke redovnih sudova u predmetnoj pravnoj stvari u kontekstu citiranih stavova iz prakse Evropskog suda, Ustavni sud smatra da je miješanje u pravo na mirno uživanje imovine u konkretnom slučaju bilo "pod uvjetima predviđenim zakonom", jer je nesporno utvrđeno da su apelanti zahtjev za otkup predmetnog stana podnijeli tuženoj po isteku roka propisanog zakonom u smislu relevantnih odredaba Zakona o prodaji stanova, dakle propuštanjem prekluzivnog roka propisanog zakonom. Dalje, Ustavni sud ističe da postojanje zakonskog zastarnog roka nije, per se, nespojivo s Evropskom konvencijom. Međutim, ono što je potrebno utvrditi jeste da li su priroda roka o kojem je riječ i/ili način na koji je primijenjen spojivi sa Evropskom konvencijom (vidi, Evropski sud, Vrbica protiv Hrvatske, presuda od 1. aprila 2010. godine, broj aplikacije 32540/05, stav 66). Također, Ustavni sud ukazuje na to da posebno formalističko i usko tumačenje ne može u pojedinim slučajevima biti kompatibilno s načelima Evropske konvencije, jer može isključiti potpuno razmatranje osnovanosti navoda, što u konačnom ne služi ciljevima pravne sigurnosti ili odgovarajućem provođenju postupka (vidi, npr., Evropski sud, Maširević protiv Srbije, presuda od 11. februara 2014. godine, stav 51). U odnosu na navedeni rok utvrđen Zakonom o prodaji stanova, Ustavni sud smatra da obrazloženje pobijane odluke ispunjava navedene standarde. U tom smislu je neosnovano pozivanje apelanata na Odluku Ustavnog suda broj AP 2184/13 od 28. aprila 2016. godine. Naime, u navedenoj odluci Ustavni sud je zaključio da postoji povreda prava na imovinu jer je Kantonalni sud prilikom odlučivanja o stjecanju pravnog osnova za otkup stana proizvoljno primijenio materijalno pravo, zanemarujući činjenicu da je apelantica u istom sudskom postupku stekla svojstvo nosioca stanarskog prava od kada je formalno stekla uvjet da podnese zahtjev za otkup stana u roku koji, prema odredbi člana 7. stav 2. Zakona o prodaji stanova, počinje teći od eventualnog okončanja sudskog postupka, a ne od stupanja na snagu zakona (st. 31. i 33), dok u konkretnom slučaju, kao što su to redovni sudovi utvrdili u predmetnom postupku, u skladu sa odredbom člana 8a. Zakona o prodaji stanova, koja je relevantna u slučaju apelanata, rok za podnošenje zahtjeva za otkup stana računa se od dana stupanja u posjed stana.

35. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud mora odgovoriti jeste da li je miješanje u konkretnom slučaju bilo u javnom (općem) interesu, odnosno da li je služilo postizanju legitimnog cilja. Prvo, Ustavni sud podsjeća na to da je u Bosni i Hercegovini provedena stambena reforma koja se ogledala u tranziciji ili prelasku društva u uvjete tržišnog privređivanja na osnovama prava privatnog vlasništva, što je, između ostaloga, rezultiralo donošenjem Zakona o prodaji stanova. Cilj navedenog zakona je bila privatizacija stanova u društvenom vlasništvu, odnosno napuštanje stanarskog prava kao sui generis instituta vezanog za vlasništvo. Način transformacije u pravo vlasništva je učinjen metodom otkupa kao jedne vrste


privilegirane kupovine s obzirom na to da zaključenjem ugovora o kupoprodaji stana na kojem postoji stanarsko pravo prestaje stanarsko pravo i nastaje pravo vlasništva, odnosno pravna osnova za upis vlasništva u zemljišne knjige. Dakle, donošenje Zakona o prodaji stanova je nesumnjivo korespondiralo s javnim interesom u kontekstu pretvaranja društvenog u privatno vlasništvo. S tim u vezi je i propisivanje rokova za otkup takvih stanova u navedenom zakonu imalo cilj da osigura poštivanje načela pravne sigurnosti s obzirom na to da zakonski zastarni rokovi imaju nekoliko važnih svrha, kao što su osiguranje pravne izvjesnosti i zaštite od zastarjelih zahtjeva. Stoga, Ustavni sud smatra da je miješanje u konkretnom slučaju (primjenom prekluzivnog roka iz Zakona o prodaji stanova) bilo u javnom (općem) interesu.

36. Preostaje da Ustavni sud odgovori na pitanje da li je miješanje u imovinu apelanata bilo proporcionalno, odnosno da li je njime uspostavljena pravična ravnotežu između navedenog općeg, javnog interesa i prava apelanata da otkupe predmetni stan.

37. U konkretnom slučaju redovni sudovi su predmetni tužbeni zahtjev odbili kao neosnovan, zaključivši da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uvjeti propisani odredbom člana 8a. Zakona o prodaji stanova, jer je zahtjev za otkup predmetnog stana podnesen tuženoj neblagovremeno. S druge strane, apelantima nije nametnut prekomjeran teret koji bi poremetio ravnotežu koja se mora postići između zaštite prava na imovinu i zahtjeva općeg interesa.

38. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije prekršeno pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na dom

39. Ustavni sud zapaža da su apelanti naveli da im je u predmetnom postupku povrijeđeno i pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. S obzirom na to da apelanti kršenje ovog prava vezuju za iste navode koje su istakli u vezi sa pravom na imovinu za koje je Ustavni sud utvrdio da su neosnovani, a naročito imajući u vidu da apelantima osporenim presudama nije onemogućeno da i dalje koriste predmetni stan, Ustavni sud i navode apelanata o kršenju prava na dom smatra neosnovanim.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

41. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

42. U vezi sa navodima apelanata koji se odnose na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud, prije svega, ističe da se, prema konzistentnoj praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, razumnost dužine trajanja postupka mora ocijeniti u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi, Evropski sud, Mikulić protiv

Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara 2002. godine, Izvještaj broj 2002-I, stav 38).

43. Osim toga, Ustavni sud, podržavajući praksu Evropskog suda, podsjeća na to da član 6. stav 1. Evropske konvencije nameće državama ugovornicama dužnost da organiziraju svoje pravosudne sisteme na način da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovog člana, uključujući i obavezu da postupaju u predmetima "u razumnom roku" (vidi, Evropski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. oktobra 2005. godine).

44. Ustavni sud zapaža da je predmetni postupak pokrenut tužbom apelanata 28. januara 2009. godine i da je pravosnažno okončan Presudom Kantonalnog suda broj 65 0 P 072585 16 Gž od 21. novembra 2016. godine. Dakle, postupak je ukupno trajao sedam godina i deset mjeseci.

45. Analizirajući dužinu trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud primjećuje da se radilo o postupku po tužbi apelanata kojom su tražili da se utvrdi da su se stekli zakonski uvjeti za otkup stana na kojem apelanti imaju stanarsko pravo i da je u konkretnoj pravnoj stvari bilo sporno da li su apelanti zahtjev za otkup predmetnog stana podnijeli tuženoj izvan roka propisanog Zakonom o prodaji stanova. Slijedeći navedeno, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju radilo o relativno jednostavnom predmetu. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud prvu presudu u predmetu donio 11. juna 2010. godine, dakle, u relativno kratkom vremenskom roku. Međutim, navedenu presudu je ukinuo Kantonalni sud, nakon tri godine i devet mjeseci, računajući od dana dostavljanja predmeta tom sudu, te predmet vratio na ponovni postupak zbog toga što su apelanti kao tuženog označili Vladu FBiH - Službu za zajedničke poslove organa i tijela Federacije BiH, koja ne može biti stranka u postupku kao organ Federacije BiH, a Općinski sud nije pozvao apelante da izvrše potrebne ispravke tužbe. Navedeni period postupanja Kantonalnog suda se, posmatrano zasebno, ne može smatrati primjerenim. Međutim, Ustavni sud zapaža da je poslije toga, u ponovljenom postupku, nakon što su apelanti uredili tužbu u pogledu pravilnog označavanja tuženog, Općinski sud donio prvostepenu presudu 3. februara 2016. godine, koju je Kantonalni sud potvrdio 21. novembra 2016. godine. Iz navedenog se može zaključiti da su apelanti u znatnoj mjeri, ipak, utjecali na dužinu trajanja postupka, jer je najduži dio postupka vođen po neurednoj tužbi apelanata. S druge strane, u situaciji kada su apelanti pogrešno označili tuženog, Općinski sud je propustio da apelante pozove da izvrše potrebne ispravke, a drugostepeni sud je predugo odlučivao o žalbi. Konačno, imajući u vidu doprinos apelanata trajanju postupka, te ponašanje redovnih sudova, koji su u periodu od sedam godina i deset mjeseci donijeli dvije prvostepene i dvije drugostepene odluke (od toga tri meritorne), Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja ne može zaključiti da dužina predmetnog postupka nije bila razumna.

46. Stoga, sagledajući postupak u cjelini čijoj su dužini doprinijeli i sami apelanti, posebno imajući u vidu okolnost da su apelanti do konačne odluke u svom predmetu došli prije podnošenja apelacije, te da se ne radi o predmetu koji je hitne prirode, Ustavni sud zaključuje da u okolnostima konkretnog predmeta nema elemenata koji ukazuju da je postupak nerazumno dugo trajao.

47. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije povrijeđeno pravo apelanata na suđenje u razumnom roku kao elementu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

48. Ustavni sud zaključuje da osporenim presudama, kojima je tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili da sud


obaveže tuženu da s njima kao nosiocima stanarskog prava zaključi ugovor o kupoprodaji predmetnog stana odbijen zbog toga što je zahtjev za otkup predmetnog stana neblagovremeno podnesen, nije prekršeno pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, jer je miješanje u imovinu apelanata bilo zakonito i imalo legitiman cilj na osnovu odredaba Zakona o prodaji stanova, a takvim postupanjem redovnih sudova na apelante nije stavljen neproporcionalan (prekomjeran) teret, odnosno postignuta je pravična ravnoteža između zaštite imovine apelanata i zahtjeva javnog interesa.

49. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije kada apelanti kršenje ovog prava vezuju za iste navode koje su istakli u vezi sa pravom na imovinu za koje je Ustavni sud utvrdio da su neosnovani, a naročito kada apelantima osporenim presudama nije onemogućeno da i dalje koriste predmetni stan.

50. Konačno, Ustavni sud smatra da ne postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku kao elementu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, jer je predmetni postupak koji ne zahtijeva hitno postupanje trajao sedam godina i deset mjeseci u okviru kojeg perioda su sudovi donijeli dvije prvostepene i dvije drugostepene odluke, te se, u okolnostima konkretnog slučaja u kojem su i sami apelanti doprinijeli dužini trajanja postupka, ne može smatrati da je postupak nerazumno dugo trajao.

51. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

52. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.


Zlatko M. Knežević, s. r.

430 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 1148/17, rješavajući apelaciju "Hidromonta" d.o.o. Istočna Ilidža, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 22. svibnja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija "Hidromonta"

d.o.o. Istočna Ilidža podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 57 0 Ps 056464 15 Rev od 29. studenog 2016. godine i Presude Višeg privrednog suda u Banjaluci broj 57 0 Ps 056404 15 Pž 2 od 11. rujna 2015. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. "Hidromont" d.o.o. Istočna Ilidža (u daljnjem tekstu: apelant), koga zastupa Ljubiša Dragičević, odvjetnik iz Banjaluke, podnio je 26. ožujka 2017. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 57 0 Ps 056404 15 Rev od 29. studenog 2016. godine i Presude Višeg privrednog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Viši privredni sud) broj 57 0 Ps 056404 15 Pž 2 od 11. rujna 2015. godine.

2. Apelant je također podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojim je zatražio obustavu postupka izvršenja, koji je bio u tijeku pred Okružnim privrednim sudom u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni privredni sud), do konačne odluke Ustavnog suda o podnesenoj apelaciji.


3. Ustavni sud je zahtjev za donošenje privremene mjere odbio (vidi Ustavni sud, Odluka o privremenoj mjeri broj AP 1148/17 od 19. travnja 2017. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

4. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Višeg privrednog suda i zakonskog zastupnika tužene Općine Istočni Drvar (u daljnjem tekstu: tužena općina) zatraženo je 1. veljače 2019. godine da dostave odgovor na apelaciju.

5. Vrhovni sud, Viši privredni sud i zakonski zastupnik tužene općine su odgovor na apelaciju dostavili u razdoblju od 5. do 11. veljače 2019. godine.


6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelacijskih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Odlučujući u ponovnom postupku, Okružni privredni sud je Presudom broj 57 0 Ps 056404 14 Ps 2 od 25. veljače 2015. godine obvezao tuženu općinu da apelantu na ime duga isplati iznos od 262.132,00 KM, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, sve preciznije navedeno u stavku 1. izreke presude, dok je stavkom 2. izreke odbijen dio tužbenog zahtjeva koji se odnosio na potraživanje zakonske zatezne kamate preko dosuđenog iznosa.

8. Iz historijata tužbe koju je apelant podnio 20. prosinca 2008. godine u bitnom proizlazi da je apelant, kao izvođač radova, s tuženom općinom, kao investitorom, 20. prosinca 2007. godine zaključio ugovor o izvođenju radova za izgradnju vodovoda Srnetica-Potoci, čija je ukupna vrijednost po ugovoru bila 270.125,40 KM. Potom da je apelant s tuženom općinom 15. srpnja 2008. godine zaključio i aneks ugovora radi zamjene cijevi zbog pogrešno predviđenog barskog tlaka u tenderskoj dokumentaciji tužene općine, čime je ukupna vrijednost radova uvećana za dodatnih 39.872,20 KM. Zatim, da je apelant s tuženom općinom i nadzornim organom 7. kolovoza 2008. godine potpisao "zapisnik o dogovorenoj cijeni za iskop rova za polaganje cijevi na izgradnji vodovoda" zbog pogrešno utvrđene kategorije zemljišta kod iskopa rova za polaganje vodovodnih cijevi u tenderskoj dokumentaciji tužene (tenderom je bila predviđena III. kategorija, a radilo se o zemljištu od IV. do VI. kategorije, što je otežalo radove na iskopu vodovoda), kojim je dogovorena cijena radova čitavom dužinom navedenog vodovoda u iznosu od 25 KM/m3 plus PDV, te da je nadzorni organ tužene općine potpisao građevinski dnevnik. Još proizlazi da je apelant nakon završenih radova i nakon izvršenog konačnog obračuna tuženoj općini poslao konačan obračun u iznosu od 563.339,30 KM (koji tužena općina nije


potpisala) i da su tužena općina i suinvestitor (JP Šume RS, ŠG Oštrelj iz Drnića) apelantu ukupno isplatili 310.000,00 KM, te da ostatak koji nije isplaćen prema konačnom obračunu apelant potražuje u predmetnom postupku.

9. Na temelju provedenih dokaza Okružni privredni sud je utvrdio da je apelant kao izvođač radova u cijelosti izvršio ugovorene obveze na izgradnji vodovoda za tuženu općinu kao naručitelja radova, te da je suinvestitor apelantu isplatio iznos od 200.000,00 KM (po osnovi zaključenog ugovora), kao i to da je tužena općina apelantu do podnošenja tužbe isplatila iznos od 110.000,00 KM po prethodno ispostavljenim situacijama, te da je do zakazivanja pripremnog ročišta na temelju postignutog izvansudskog poravnanja tužena općina apelantu isplatila još dodatnih 78.486,86 KM. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je prilikom obavljanja radova utvrđeno da kategorija zemljišta nije ona koja je bila utvrđena u tenderskoj dokumentaciji, da je s ovom činjenicom nadzorni organ upoznao tuženu općinu kao naručitelja radova, te da je potpisan zapisnik o dogovorenoj cijeni za iskop rova od strane investitora, izvođača i nadzornog organa, kojim je usuglašena cijena iskopa na cjelokupnoj dužini rova u iznosu od 25 KM/m3, upravo zbog razlike kategorije zemljišta u tenderskoj dokumentaciji i na samom terenu.

10. Shodno tome, tijekom postupka se ispostavilo spornim je li tužena općina u obvezi apelantu isplatiti uvećanu cijenu radova do kojih je došlo prilikom samog izvođenja radova zbog sastava, odnosno kategorije zemljišta, koja nije odgovarala tenderskoj dokumentaciji. U svezi s tim, Okružni privredni sud se pozvao na odredbe Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), i to na čl. 630. i 633., koje je citirao, navodeći da je u situaciji kada je građevinski dnevnik uredno vođen svakodnevno, u kojem je konstatirana dubina, širina iskopa, kategorija zemljišta i dr., što su sve potpisali nadzorni organ i rukovoditelj gradilišta, nadzorni organ je zapravo na taj način odobrio sve radnje i suglasio se s njihovom količinom, te da shodno tome tužena općina ima obvezu isplatiti potraživanu razliku u cijeni (o čemu se prvostupanjski sud iscrpno izjasnio na strani 9. i 10. obrazloženja).

11. Viši privredni sud je, odlučujući o žalbi tužene općine, donio Presudu broj 57 0 Ps 056404 15 Pž 2 od 11. rujna 2015. godine kojom je žalbu djelomično uvažio i prvostupanjsku presudu preinačio tako da je tužena općina obvezana na isplatu iznosa od 79.509,54 KM, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, sve preciznije navedeno u stavku 1. izreke presude, dok je stavkom 2. izreke odbijen apelantov tužbeni zahtjev, kao i zahtjev za naknadu troškova postupka preko dosuđenih iznosa, uz istodobno obvezivanje apelanta na naknadu troškova žalbenog postupka (stavak 3. izreke presude).

12. Djelomičnu utemeljenost žalbenih prigovora Viši privredni sud je detaljno obrazložio na stranama od 2. do 8. obrazloženja presude, pa je u tom pravcu, između ostalog, navedeno da je glavnim ugovorom određena cijena radova u iznosu od 309.997,60 KM (po ugovoru 270.125,40 KM i po aneksu 39.872,20 KM), pa kako je apelant dokazao da su izvršeni dodatni radovi koji nisu bili uključeni u prvobitno zaključeni ugovor, a koji su zbog promjene kategorije zemljišta bili neophodni, prema ocjeni tog suda, ukupna vrijednost naknadnih radova ne može preći 50 % od vrijednosti glavnog ugovora, a u konkretnom slučaju to je iznos od 154.998,80 KM (polovica od 309.997,60 KM). Tijekom postupka je nesporno utvrđeno da je tužena općina uplatila ukupan iznos od 385.486,86 KM (200.000,00 KM je isplatio suinvestitor JP šume RS, a tužena općina 185.486,86 KM), te da je apelant tuženoj općini ispostavio okončanu situaciju u studenom 2008. godine gdje je konstatirana ukupna vrijednost izgradnje objekta u iznosu od 563.339,30 KM, a apelant tužbom potražuje razliku

duga u odnosu na iskazani dio iz okončane situacije i isplaćeni dio, kao i iznos od 84.279,56 koji je okarakteriziran kao razlika u količini ovjerenih radova kroz građevinski dnevnik i obračunski list građevinske knjige.

13. Viši privredni sud je takve činjenične okolnosti doveo u vezu s odredbom članka 11. stavak 4. točka d) Zakona o javnim nabavama Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Zakon o javnim nabavama) prema kojoj apelantu, pored ugovorene cijene, pripada 50 % na ime dodatno izvedenih radova, pa budući da je tužena općina već isplatila iznos od 385.486,86 KM ostaje razlika od 79.509,54 KM koja pripada apelantu po osnovi odredbe članka 630. ZOO. Na dosuđeni iznos glavnog duga apelantu je dosuđena i kamata primjenom članka 277. u svezi sa člankom 324. ZOO.

14. Viši privredni sud je još naveo da je s ciljem otklanjanja nedoumica oko postojanja dogovora o promjeni širine i dubine iskopa kanala u odnosu na projektirane dimenzije rova otvorena rasprava pred tim sudom, te je iz iskaza saslušanih svjedoka utvrđeno da o tom pitanju postoje oprečni iskazi svjedoka parničnih stranaka, tako da su jedni tvrdili da nije trebalo mijenjati širinu i dubinu iskopa kanala, dok su drugi tvrdili suprotno. Tako je Viši privredni sud, primjenom odredbe članka 126. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), cijenio materijalne dokaze, i to nalaz i mišljenje vještaka građevinske struke koji je nalaz sačinio na temelju podataka iz građevinskog dnevnika, koji su potpisali izvođač i nadzorni organ koji je postavila tužena općina. Shodno tome, Viši privredni sud je ocijenio neutemeljenim žalbene navode tužene općine da apelant nije pružio dokaz da je za izvedeni višak radova imao pismenu suglasnost tužene općine i da nije jasan zaključak prvostupanjskog suda da je tužena općina bila suglasna da apelant iskop kanala izvodi šire i dublje u odnosu na projektirane dimenzije rova.

15. Vrhovni sud je Presudom broj 57 0 Ps 056404 15 Rev od 29. studenog 2016. godine apelantovu reviziju odbio, dok je reviziju tužene općine usvojio, te drugostupanjsku presudu preinačio tako da je žalba tužene općine uvažena i prvostupanjska presuda preinačena, pa je apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti odbijen, uz obvezivanje apelanta na naknadu ukupnih troškova parničnog postupka.

16. Nakon što je ispitao utemeljenost revizije tužene općine, Vrhovni sud je između ostalog naveo da izjavljena revizija opravdano ukazuje da je pogrešan zaključak drugostupanjskog suda da zapisnik stranaka o izvođenju radova od 7. kolovoza 2008. godine predstavlja suglasnost tužene općine kao naručitelja radova za odstupanje od ugovorenih radova (članak 633. ZOO), odnosno ugovor za izvođenje dodatnih radova u smislu odredbe članka 11. stavak 4. točka d) Zakona o javnim nabavama. Prema ocjeni Vrhovnog suda, tim zapisnikom stranke su konstatirale da je promjena kategorije zemljišta izvođaču radova (apelantu) znatno otežala izvođenje radova i uvećala troškove, pa su usuglasili cijenu iskopa na cjelokupnoj dužini vodovoda, a ne obavljanje dodatnih radova. Čak i pod pretpostavkom da je različita kategorizacija zemljišta u odnosu na projektom i tenderom predviđenu, kako je naveo Vrhovni sud, zahtijevala da apelant vrši iskop rova većih dimenzija od projektiranih i ugovorenih i da je to rezultiralo količinom iskopa konstatiranom u građevinskom dnevniku, o tome nije postignuta suglasnost u zapisniku od 7. kolovoza 2008. godine jer u njemu nije navedeno da su se ugovarači suglasili da apelant izvede radove na iskopu rova kojima se mijenja njegova ugovorena širina i dubina, niti je navedena vrsta, količina i vrijednost radova koje bi apelant trebao obaviti.

17. Shodno navedenom, Vrhovni sud je istaknuo da nisu ispunjeni uvjeti da bi se smatralo da zapisnik od 7. kolovoza 2008. godine predstavlja ugovor o dodatnim radovima kakav


ima u vidu odredba članka 11. stavak 4. točka d) Zakona o javnim nabavama BiH jer iz zapisnika ne proizlazi suglasnost stranaka o predmetu apelantove obveze o izvođenju određenih dodatnih radova, odnosno o tome koji su to dodatni radovi bili neophodni i nepredviđeni, a nisu uključeni u osnovni ugovor, niti je navedena vrsta i količina tih radova, niti njihova vrijednost, koja mora biti izražena u takvom ugovoru s obzirom na to da ukupna vrijednost ugovora o izvođenju dodatnih radova ne može prijeći 50 % vrijednosti glavnog ugovora. Iz istih razloga, kako je istaknuo Vrhovni sud, takav zapisnik nema ni karakter suglasnosti tužene općine za izvođenje radova koji nisu ugovoreni, a koji odstupaju od projekta (članak 633. ZOO). Vrhovni sud je u takvim okolnostima ocijenio da je bez značaja činjenica što je nadzorni organ ovjerio građevinski dnevnik u kome je navedeno da su radovi izvedeni jer on vrši radnje koje su u vezi s građevinskim nadzorom, a nije ovlašten regulirati imovinske odnose u ime investitora, odnosno naručitelja radova.

18. Vrhovni sud je još naglasio da kako je već na samom početku izvođenja radova konstatirano da se promjena kategorije zemljišta odnosi na cijelu trasu vodovoda i da to otežava rad apelanta i uvećava troškove, ugovorne strane su mogle ocijeniti u kojoj mjeri ta činjenica utječe na ispunjenje ugovora u cjelini, pa ukoliko se zbog tih okolnosti suštinski mijenja ugovorena obveza glede predmeta ugovora i cijene tako da ona više ne odgovara onome što je prvobitno ugovoreno, ugovorne strane su mogle raskinuti ugovor (članak 13. stavak 1. ugovora) ili ugovor održati na snazi ako je postojala mogućnost da se ugovor ispuni zaključenjem ugovora o izvođenju dodatnih radova u opsegu propisanom Zakonom o javnim nabavama BiH.

19. Nadalje je Vrhovni sud naglasio da je tužena općina kao jedinica lokalne samouprave obvezana zaključivati ugovore na način predviđen Zakonom o javnim nabavama nakon propisane procedure javnih nabava, a kod takvih ugovora zakonom je propisano da se cijena i predmet ugovora ne mogu mijenjati, osim u iznimnim slučajevima predviđenim zakonom, za obavljanje dodatnih radova, a navedeno izričito propisuje odredba članka 39. stavak (3) Zakona o javnim nabavama kao prinudnog propisa, pa bi svako ugovaranje koje bi išlo za tim da se bitni elementi ugovora izmijene suprotno zakonskoj zabrani dovelo do ništavosti takvog ugovora u smislu članka 103. stavak 1. ZOO. Shodno tome, Vrhovni sud je zaključio da zapisnikom koji je potpisan od strane ugovarača nije promijenjena ugovorena cijena radova kao bitan element ugovora o javnim nabavama, pa čak i u slučaju da je namjera stranaka bila da zapisnikom žele mijenjati ugovorenu cijenu radova. Kod takvog stanja stvari Vrhovni sud je zaključio da je tužena općina ispunila ugovorenu obvezu prema apelantu i da nema obvezu plaćanja radova za koje apelant nije imao suglasnost tužene općine, niti ugovor o izvođenju dodatnih radova, u skladu sa Zakonom o javnim nabavama.

20. Vrhovni sud je još naveo da u situaciji kada je u ugovoru o izvođenju radova određena ukupna cijena u jednom iznosu (ukupno ugovorena cijena) ona se ne obračunava prema stvarno obavljenim radovima i ne obuhvaća vrijednost nepredviđenih i naknadnih radova (članak 635. ZOO).


21. Apelant u iscrpnim navodima apelacije tvrdi da je osporenim presudama povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europski sud) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka

1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Za apelanta je posebno sporan zaključak Vrhovnog suda da zapisnik stranaka o izvođenju radova, koji je sačinjen i potpisan, ne predstavlja suglasnost tužene općine za odstupanje od ugovora u smislu članka 633. ZOO, odnosno da takav zapisnik ne predstavlja ugovor o izvođenju dodatnih radova u smislu odredbe članka 11. stavak 4. točka d) Zakona o javnim nabavama. Prema apelantovoj ocjeni, ovakav zaključak Vrhovnog suda nema utemeljenje u zakonu budući da forma suglasnosti iz članka 633. ZOO zakonom nije ni predviđena jer se zakonodavac nije bavio formom zato što je ostavio strankama da slobodno odrede formu. Kršenje prava na pravično suđenje apelant vidi i u pristranom postupanju suda koje se u ogleda u činjenici da je Vrhovni sud cijenio činjenice koje tužena nije isticala tijekom postupka, čime se stavio u funkciju zaštite interesa tužene, pa je na taj način taj sud grubo prekršio načelo dispozicije stranaka i aktivno djelovanje u ostvarivanju interesa tužene. Nadalje, apelant ukazuje i na kršenje načela jednakopravnosti strana u postupku u kontekstu činjenice da je Vrhovni sud primijenio odredbu članka 635. ZOO.

22. Kršenje prava na imovinu se ogleda u činjenici da je apelant kao savjesna strana iz obligacijskih odnosa izvršio sve svoje obveze iz ugovora, aneksa ugovora i zapisnika, što je za posljedicu imalo znatno uvećanje apelantovih troškova, čime je apelantu prouzročena šteta i onemogućeno ostvarivanje dobiti. Apelant smatra da mu kao izvođaču radova, koji je u cijelosti izvršio sve ugovorene i tražene obveze, a što je potvrđeno izvješćem Povjerenstva za tehnički prijem od 20. listopada 2008. godine i građevinskim dnevnikom, pripada pravo na isplatu iznosa koji potražuje tužbenim zahtjevom, a sve u smislu članka 630. ZOO.


23. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da su svi izneseni prigovori neutemeljeni, te da taj sud ostaje pri obrazloženju koje je dano u osporenoj presudi.

24. Viši privredni sud je u svemu ostao pri razlozima danim u osporenoj presudi jer taj sud cijeni da pobijana presuda tog suda ne krši apelantovo pravo na pravično suđenje i imovinu. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

25. Tužena općina je između ostalog navela da su neutemeljeni i ničim dokazani apelantovi navodi da je došlo do povrede prava na koja se pozvao, predloživši da se apelacija odbaci kao nedozvoljena, odnosno da se odbije kao neutemeljena jer prigovori koje apelant u apelaciji navodi nisu utemeljeni. U dopuni odgovora na apelaciju tužena je podsjetila da je apelantu do pokretanja spora isplaćeno ukupno 310.000,00 KM, te tijekom predmetnog spora na temelju izvansudske nagodbe dodatni iznos od 128.984,95 KM, što bi s iznosom koji se u sporu potražuje i zakonskom zateznom kamatom od 20. prosinca 2018. godine značilo nametanje obveze u iznosu od oko 1.000.000,00 KM, što je protivno temeljnim načelima obligacijskog prava, a sve na teret proračunskih korisnika.


26. U Zakonu o javnim nabavama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 49/04, 19/05, 52/05, 8/06, 24/06, 70/06, 12/09, 60/10, 87/13 i 47/14), koji je važio u relevantnom periodu, bitne odredbe glase:

Članak 11. (Uvjeti za primjenu postupaka dodjele ugovora)

(4) Ugovorna tijela mogu iznimno dodjeljivati ugovore putem pregovaračkoga postupka bez objave obavijesti o nabavi u niže navedenim slučajevima. Mogućnost primjene ovoga


postupka na ugovore koji na bilo koji način uključuju ili kojima prethodi natječaj za izradu idejnoga rješenja je isključena:

d) u slučaju ugovora o javnim nabavama usluga i radova: 1) za dodatne usluge ili radove koji nisu uključeni u

inicijalno prvobitno razmatrani projekt ili u prvobitno zaključeni ugovor, ali koji, usljed nepredviđenih okolnosti, postanu neophodni za izvršenje ili izvođenje u njima opisanih usluga, odnosno radova, i kada se takve dodatne usluge ili radovi ne mogu tehnički ili ekonomski odvojiti od glavnoga ugovora bez većih nepogodnosti za ugovorno tijelo. Međutim, takvi se ugovori mogu jedino zaključiti s dobavljačem kojemu je dodijeljen glavni ugovor, a ukupna vrijednost ugovora dodijeljenih za dodatne usluge ili radove ne može preći 50 % od vrijednosti glavnoga ugovora;

Članak 39. st. (1) i (3) (Ugovori)

(1) Ugovorno tijelo nudi ugovor onome kvalificiranome ponuđaču koji je dostavio najniže ocijenjenu prihvatljivu ponuda sukladno odredbama čl. 35. do 37. ovoga zakona. Ugovor se zaključuje sukladno zakonima Bosne i Hercegovine o obligacijama. Niti jedan ugovor ne može se zaključiti u razdoblju od 15 dana od datuma kada su ponuđači obaviješteni o rezultatu, sukladno stavku (1) članka 38. ovoga zakona.

(3) Prilikom dodjele ugovora o nabavi, cijena navedena u najuspješnijoj ponudi, kao i uvjeti utvrđeni u tenderskoj dokumentaciji ne mogu se mijenjati. Ukoliko se u tenderskoj dokumentaciji dopušta odredba o varijabilnoj cijeni (cjenovna formula) utemeljenoj na određenim / definiranim objektivnim pravilima, takva odredba može biti unesena u ugovor.

27. U Zakonu o obligacionim odnosima RS ("Službeni list SFRJ" 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik RS" br. 17/93 i 3/96; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) relevantne odredbe glase:

Pojam Član 630.

(1) Ugovor o građenju je ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu.

(2) Ugovor o građenju mora biti zaključen u pismenoj formi.

Odstupanje od projekta Član 633.

(1) Za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca.

(2) On ne može zahtevati povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti.

Hitni nepredviđeni radovi Član 634.

(1) Nepredviđene radove izvođač može izvesti i bez prethodne saglasnosti naručioca ako zbog njihove hitnosti nije bio u mogućnosti da pribavi tu saglasnost.

(2) Nepredviđni radovi su oni čije je preduzimanje bilo nužno zbog osiguranja stabilnosti objekta ili radi sprečavanja nastanka štete, a izazvani su neočekivanom težom prirodom zemljišta, neočekivanom pojavom vode ili drugim vanrednim i neočekivanim događajima.

(3) Izvođač je dužan bez odlaganja izvestiti naručioca o ovim pojavama i preduzetim mjerama.

(4) Izvođač ima pravo na pravičnu naknadu za nepredviđene radove koji su morali biti obavljeni.

(5) Naručilac može raskinuti ugovor ako bi usled ovih radova ugovorena cena morala biti znatno povećana, o čemu je dužan bez odlaganja obavestiti izvođača.

(6) U slučaju raskidanja ugovora, naručilac je dužan isplatiti izvođaču odgovarajući deo cene za već izvršene radove, kao i pravičnu naknadu za učinjene neophodne radove.

Cena radova Član 635.

Cena radova se može odrediti po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena) ili u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena).

28. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 47/09 i 61/13; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) relevantne odredbe glase:

Član 2. stav (3) Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava

VI. Dopustivost

29. U skladu sa člankom VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

30. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 57 0 Ps 056404 15 Rev od 29. studenog 2016. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelantov punomoćnik je primio 30. siječnja 2017. godine, a apelacija je podnesena 26. ožujka 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

32. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

33. Apelant pobija osporene presude tvrdeći da su tim presudama povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.


34. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

35. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:


1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom.

36. U konkretnom slučaju postupak se ticao isplate duga, dakle radilo se o postupku građanskopravne prirode, pa je članak 6. Europske konvencije primjenjiv. Stoga, Ustavni sud mora ispitati je li postupak pred redovnim sudovima bio pravičan onako kako to zahtijeva članak 6. stavak 1. Europske konvencije.

37. Ustavni sud ukazuje na to da prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova glede činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

38. Ustavni sud će se, dakle, iznimno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda, kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26.). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24.). Shodno navedenom, Ustavni sud će ispitati je li činjenično stanje pogrešno utvrđeno, odnosno je li prilikom odlučenja došlo do proizvoljne primjene materijalnog i procesnog prava.

39. Ustavni sud zapaža da se apelacijski prigovori suštinski zasnivaju na nezadovoljstvu osporenim odlukama, posebno odlukom Vrhovnog suda koji je donio konačnu odluku kojom je revizija tužene općine uvažena, a koju apelant smatra nezakonitom. U tom pravcu ukazuje na pristranost, kršenje načela jednakopravnosti u postupku, dovodi u sumnju primjenu prava u svezi s apelantovim prigovorom da je Vrhovni sud postupio nezakonito jer je proizvoljno ocijenio da "zapisnik" ne predstavlja suglasnost tužene općine za naknadne radove i troškove.

40. Ustavni sud, ispitujući iznesene prigovore u kontekstu raspoloživih dokumenta, ne može izvesti zaključak da su prigovori utemeljeni. U svezi s apelantovim prigovorima kojim tvrdi da je Vrhovni sud bio pristran jer je taj sud cijenio činjenice koje tužena nije isticala tijekom postupka, Ustavni sud podsjeća da puko neslaganje sa stajalištima nekog suda per se ne pokreće pitanje nepristranosti, pri čemu apelant taj prigovor nije konkretizirao kako bi se mogao ispitati iz nekog drugog aspekta prava na pravično suđenje. Prigovor kojim apelant tvrdi da mu je prekršeno pravo na jednakopravnost strana u postupku jer je Vrhovni sud primijenio odredbu članka 635. ZOO Ustavni sud smatra neutemeljenim budući da takav prigovor ne pokreće pitanje kršenje prava na jednakopravnost

strana u smislu članka 6. Europske konvencije. Ustavni sud, osim toga, iz raspoloživih dokumenata ne uočava da je apelantu na bilo koji način bilo uskraćeno pravo da u postupku sudjeluje jednakopravno s tuženom općinom, što uključuje predlaganje dokaza, niti da je na bilo koji način jednakopravnost strana u postupku bila narušena, pa stoga nezadovoljstvo konačnom odlukom kojom je odbijen tužbeni zahtjev per se ne pokreće to pitanje.

41. U svezi s prigovorom kojim apelant ukazuje na proizvoljnu primjenu prava, Ustavni sud zapaža da apelant u konkretnom predmetu potražuje od tužene općine isplatu dodatnog iznosa od 262.132,00 KM (pored već isplaćenog iznosa od 385.486,96 KM po osnovi ugovora, aneksa tog ugovora i izvansudske nagodbe). Apelant tužbeni zahtjev temelji na "zapisniku o dogovorenoj cijeni za iskop rova za polaganje cijevi na izgradnji vodovoda…." od 7. kolovoza 2008. godine, koji su potpisali apelant, tužena općina i nadzorni organ, kojim su potpisnici zapisnika "usuglasili cijenu iskopa zemljišta na cjelokupnoj dužini vodovoda u iznosu od 25,00 KM po m3", a zbog činjenica da se kategorija zemljišta ne poklapa s podacima iz tendera, što je apelantu "otežalo rad i uvećavalo troškove". Pitanje koje se kao sporno postavilo tijekom postupka jeste može li takav zapisnik biti pravno relevantna osnova za isplatu traženog iznosa. To pitanje je očito bilo sporno i za redovne sudove, tako da su sudovi na sve tri instance zauzeli potpuno oprečno stajalište o (ne)utemeljenosti tužbenog zahtjeva. Ustavni sud zapaža da apelantu nije sporna samo prvostupanjska presuda kojom je u bitnom tužbeni zahtjev usvojen.

42. U svezi s osporenim presudama, Ustavni sud zapaža da je Viši privredni sud djelomičnu utemeljenost tužbenog zahtjeva utemeljio na odredbama članka 11. Zakona o javnim nabavama kojom se za dodatne radove izvođaču radova priznaju troškovi od 50 % od ukupne vrijednosti radova. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud primjenu citirane odredbe u konkretnom slučaju isključio jer je iz raspoloživih dokumenata proizašlo da "zapisnikom" na koji se apelant pozvao (apelant je zapisnik priložio uz apelaciju) nisu usuglašavani nikakvi novi i dodatni radovi, već isključivo visina cijena radova na iskopu rovova za polaganje cijevi, što je osnovnim ugovorom već bilo usuglašeno. Ustavni sud zapaža da se Vrhovni sud u svezi s tim pozvao na odredbu članka 39. stavak (3) Zakona o javnim nabavama kao lex specialis, koja isključuje mogućnost naknadne izmjene cijene i predmeta ugovora kao bitnih elemenata koji su utvrđeni u tenderskoj dokumentaciji. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud svoju odluku utemeljio i na odredbi članka 635. ZOO koja propisuje da se "cijena radova može odrediti po jedinici mjere ugovorenih radova (jedinična cijena) ili u ukupnom iznosu za cijeli objekt (ukupno ugovorena cijena)". Prema ocjeni Ustavnog suda, kako su ugovorne strane ranije već utvrdile ukupnu vrijednost radova koja je apelantu i isplaćena (vidi točku 42. ove odluke) čini se da naknadno ugovaranje cijene po jedinici mjere (25 KM/m3) za iste ugovorom precizirane radove krši citiranu odredbu, što za sobom ex lege povlači ništavost takvog dogovora. Imajući u vidu sadržaj citiranih odredbi, koje je Vrhovni sud imao u vidu, Ustavni sud ne uočava ništa što bi uputilo na zaključak da su primjena i tumačenje citiranih odredbi bili na apelantovu štetu.

43. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud detaljno razmotrio i ostale apelantove prigovore koje je smatrao relevantnim, uz obrazloženje koje se ni u jednom segmentu ne doima proizvoljnim (prigovor u svezi s neprihvaćanjem građevinskog dnevnika kao relevantnog dokaza – vidi točku 17. ove odluke). Stoga, Ustavni sud iz jasnog i argumentiranog obrazloženja Vrhovnog suda, koje je utemeljeno na relevantnim odredbama Zakona o javnim nabavama i ZOO, ne uočava ništa


što bi opravdalo apelantove prigovore o nezakonitom postupanju Vrhovnog suda.

44. U svezi s apelantovim prigovorom kojim tvrdi da je zapisnik morao biti prihvaćen kao osnova za potraživani dodatni novčani iznos, ukazujući da nedostatak forme ne može biti razlog za odbijanje tužbenog zahtjeva, Ustavni sud zapaža da u okolnostima konkretnog slučaja nedostatak forme suštinski nije bio razlog za odbijanje tužbenog zahtjeva. Naime, razlog odbijanja tužbenog zahtjeva leži zapravo u sadržaju zapisnika čije odredbe krše norme prinudnog propisa, i to Zakona o javnim nabavama kao lex specialis, na temelju koga je tužena kao organ javne vlasti provela postupak javnih nabava, zaključila ugovor s apelantom, utvrdivši bitne elemente ugovora, uključujući cijenu radova u ukupnom iznosu, koja je apelantu u cijelosti isplaćena, čak i znatno više.

45. Ustavni sud, također, zapaža da se predmetna situacija ne može dovesti u vezu s "hitnim nepredviđenim radovima" koje ima u vidu odredba članka 634. ZOO (vidi Relevantne propise) budući da je apelant odmah na početku radova bio ili morao biti svjestan o kakvom se zemljištu radi i da mu ta okolnost eventualno može otežati rad duž cijele trase. Naime, ta okolnost je apelantu omogućavala da prije otpočinjanja radova ugovor raskine, shodno odredbi članka 13. osnovnog ugovora. Umjesto toga, ugovorne strane su na samom kraju radova (kolovoz 2008. godine) sačinile zapisnik kojim su izmijenile isključivo cijenu radova istog opsega i količine, što Zakon o javnim nabavama kao lex specialis ne omogućava. Dakle, u situaciji kada kategorija zemljišta nije prouzročila dodatne radove mimo dogovorenih, već je isključivo ta okolnost otežala rad apelantu, ta situacija se ne može podvesti pod "hitne nepredviđene radove" koje ima u vidu odredba članka 634. ZOO (na koju se apelant explicite i ne poziva u apelaciji). Shodno svemu navedenom, Ustavni sud smatra da, uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti koje su pratile ovaj predmet, ni u odredbama Zakona o javnim nabavama kao lex specialis u konkretnom slučaju, ni u odredbama ZOO nije bilo uporišta da se postavljenom zahtjevu udovolji.

46. Konačno, apelantovo pozivanje na savjesnost i poštenje kao jednog od načela obligacijsko-pravnog odnosa u okolnostima kada je tužena sve svoje obveze prema apelantu ispunila i po glavnom ugovoru, aneksu ugovora, ali i po sudskoj nagodbi, dodatni iznos od 128.984,95 KM (vidi točku 25. ove odluke) čini se proizvoljnim i bez utemeljenja.

47. Stoga, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pravo na imovinu

48. U svezi s ovim prigovorom kojim apelant tvrdi da mu je prekršeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud smatra da se u okolnostima konkretnog slučaja ne može govoriti o apelantovoj imovini, niti o, s obzirom na jasne zakonske odredbe Zakona o javnim nabavama kojima je isključena mogućnost promjene cijene za već ugovorene radove, legitimnom očekivanju da će apelantu u okviru predmetnog postupka biti isplaćen traženi novčani iznos.

49. Stoga, osporene presude ne krše ni apelantovo pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

50. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak (1) Europske konvencije kada iz raspoloživih dokumenata ne proizlazi da je tijekom postupka narušeno načelo jednakopravnosti strana u postupku, niti bilo što upućuje

na kršenje načela nepristranosti suda, te u situaciji kada je naknadno povećanje cijene ugovorenih radova u jediničnom iznosu izvršeno suprotno članku 39. stavak (3) Zakona o javnim nabavama i članku 365. ZOO budući da Zakon o javnim nabavama ne dozvoljava naknadnu promjenu cijene već dogovorenih radova i kada je ukupna cijena radova bila utvrđena ugovorom, što je isključilo naknadno utvrđivanje pojedinačne cijene dogovorenih radova, pri čemu je ugovorena cijena radova apelantu u cijelosti isplaćena, čak i znatno više od ugovorenog iznosa.

51. Nema ni kršenja prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada se u okolnostima konkretnog slučaja i jasnom zakonskom okviru ne može govoriti o apelantovoj imovini, niti o ostvarivom zahtjevu i legitimnom očekivanju da će postavljenom tužbenom zahtjevu biti udovoljeno.

52. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

53. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Zlatko M. Knežević, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 1148/17, рјешавајући апелацију "Хидромонта" д.о.о. Источна Илиџа, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 22. маја 2019. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација "Хидромонта"

д.о.о. Источна Илиџа поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 57 0 Пс 056464 15 Рев од 29. новембра 2016. године и Пресуде Вишег привредног суда у Бањалуци број 57 0 Пс 056404 15 Пж 2 од 11. септембра 2015. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. "Хидромонт" д.о.о. Источна Илиџа (у даљњем тексту: апелант), кога заступа Љубиша Драгичевић, адвокат из Бањалуке, поднио је 26. марта 2017. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 57 0 Пс 056404 15 Рев од 29. новембра 2016. године и Пресуде Вишег привредног суда у Бањалуци (у даљњем тексту: Виши привредни суд) број 57 0 Пс 056404 15 Пж 2 од 11. септембра 2015. године.

2. Апелант је такође поднио захтјев за доношење привремене мјере којим је затражио обустављање поступка


извршења, који је био у току пред Окружним привредним судом у Бањалуци (у даљњем тексту: Окружни привредни суд), до коначне одлуке Уставног суда о поднесеној апелацији.

II. Поступак пред Уставним судом

3. Уставни суд је захтјев за доношење привремене мјере одбио (види Уставни суд, Одлука о привременој мјери број АП 1148/17 од 19. априла 2017. године, доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

4. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Вишег привредног суда и законског заступника тужене Општине Источни Дрвар (у даљњем тексту: тужена општина) затражено је 1. фебруара 2019. године да доставе одговор на апелацију.

5. Врховни суд, Виши привредни суд и законски заступник тужене општине су одговор на апелацију доставили у периоду од 5. до 11. фебруара 2019. године.

III. Чињенично стање

6. Чињенице предмета које произлазе из апелационих навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

7. Одлучујући у поновном поступку, Окружни привредни суд је Пресудом број 57 0 Пс 056404 14 Пс 2 од 25. фебруара 2015. године обавезао тужену општину да апеланту на име дуга исплати износ од 262.132,00 КМ, заједно са законском затезном каматом и трошковима поступка, све прецизније наведено у ставу 1 изреке пресуде, док је ставом 2 изреке одбијен дио тужбеног захтјева који се односио на потраживање законске затезне камате преко досуђеног износа.

8. Из историјата тужбе коју је апелант поднио 20. децембра 2008. године у битном произлази да је апелант, као извођач радова, с туженом општином, као инвеститором, 20. децембра 2007. године закључио уговор о извођењу радова за изградњу водовода Срнетица-Потоци, чија је укупна вриједност по уговору била 270.125,40 КМ. Затим да је апелант с туженом општином 15. јула 2008. године закључио и анекс уговора ради замјене цијеви због погрешно предвиђеног барског притиска у тендерској документацији тужене општине, чиме је укупна вриједност радова увећана за додатних 39.872,20 КМ. Затим, да је апелант с туженом општином и надзорним органом 7. августа 2008. године потписао "записник о договореној цијени за ископ рова за полагање цијеви на изградњи водовода" због погрешно утврђене категорије земљишта код ископа рова за полагање водоводних цијеви у тендерској документацији тужене (тендером је била предвиђена III категорија, а радило се о земљишту од IV до VI категорије, што је отежало радове на ископу водовода), којим је договорена цијена радова читавом дужином наведеног водовода у износу од 25 КМ/м3 плус ПДВ, те да је надзорни орган тужене општине потписао грађевински дневник. Још произлази да је апелант након завршених радова и након извршеног коначног обрачуна туженој општини послао коначан обрачун у износу од 563.339,30 КМ (који тужена општина није потписала) и да су тужена општина и суинвеститор (ЈП Шуме РС, ШГ Оштрељ из Дрнића) апеланту укупно исплатили 310.000,00 КМ, те да остатак који није исплаћен према коначном обрачуну апелант потражује у предметном поступку.

9. На основу проведених доказа Окружни привредни суд је утврдио да је апелант као извођач радова у цијелости извршио уговорене обавезе на изградњи водовода за тужену општину као наручиоца радова, те да је суинвеститор апеланту исплатио износ од 200.000,00 КМ

(по основу закљученог уговора), као и то да је тужена општина апеланту до подношења тужбе исплатила износ од 110.000,00 КМ по претходно испостављеним ситуацијама, те да је до заказивања припремног рочишта на основу постигнутог вансудског поравнања тужена општина апеланту исплатила још додатних 78.486,86 КМ. Међу парничним странкама није било спорно да је приликом обављања радова утврђено да категорија земљишта није она која је била утврђена у тендерској документацији, да је с овом чињеницом надзорни орган упознао тужену општину као наручиоца радова, те да је потписан записник о договореној цијени за ископ рова од стране инвеститора, извођача и надзорног органа, којим је усаглашена цијена ископа на цјелокупној дужини рова у износу од 25 КМ/м3, управо због разлике категорије земљишта у тендерској документацији и на самом терену.

10. Сходно томе, током поступка се испоставило спорним да ли је тужена општина у обавези да апеланту исплати увећану цијену радова до којих је дошло приликом самог извођења радова због састава, односно категорије земљишта, која није одговарала тендерској документацији. У вези с тим, Окружни привредни суд се позвао на одредбе Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), и то на чл. 630 и 633, које је цитирао, наводећи да је у ситуацији када је грађевински дневник уредно вођен свакодневно, у којем је констатована дубина, ширина ископа, категорија земљишта и др., што су све потписали надзорни орган и руководилац градилишта, надзорни орган је заправо на тај начин одобрио све радње и сагласио се с њиховом количином, те да сходно томе тужена општина има обавезу да исплати потраживану разлику у цијени (о чему се првостепени суд исцрпно изјаснио на страни 9 и 10 образложења).

11. Виши привредни суд је, одлучујући о жалби тужене општине, донио Пресуду број 57 0 Пс 056404 15 Пж 2 од 11. септембра 2015. године којом је жалбу дјелимично уважио и првостепену пресуду преиначио тако да је тужена општина обавезана на исплату износа од 79.509,54 КМ, са законском затезном каматом и трошковима поступка, све прецизније наведено у ставу 1 изреке пресуде, док је ставом 2 изреке одбијен апелантов тужбени захтјев, као и захтјев за накнаду трошкова поступка преко досуђених износа, уз истовремено обавезивање апеланта на накнаду трошкова жалбеног поступка (став 3 изреке пресуде).

12. Дјелимичну основаност жалбених приговора Виши привредни суд је детаљно образложио на странама од 2 до 8 образложења пресуде, па је у том правцу, између осталог, наведено да је главним уговором одређена цијена радова у износу од 309.997,60 КМ (по уговору 270.125,40 КМ и по анексу 39.872,20 КМ), па како је апелант доказао да су извршени додатни радови који нису били укључени у првобитно закључени уговор, а који су због промјене категорије земљишта били неопходни, према оцјени тог суда, укупна вриједност накнадних радова не може прећи 50 % од вриједности главног уговора, а у конкретном случају то је износ од 154.998,80 КМ (половина од 309.997,60 КМ). Током поступка је неспорно утврђено да је тужена општина уплатила укупан износ од 385.486,86 КМ (200.000,00 КМ је исплатио суинвеститор ЈП шуме РС, а тужена општина 185.486,86 КМ), те да је апелант туженој општини испоставио окончану ситуацију у новембру 2008. године гдје је констатована укупна вриједност изградње објекта у износу од 563.339,30 КМ, а апелант тужбом потражује разлику дуга у односу на исказани дио из окончане ситуације и исплаћени дио, као и износ од 84.279,56 који је окарактерисан као разлика у количини


овјерених радова кроз грађевински дневник и обрачунски лист грађевинске књиге.

13. Виши привредни суд је такве чињеничне околности довео у везу с одредбом члана 11 став 4 тачка д) Закона о јавним набавкама Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Закон о јавним набавкама) према којој апеланту, поред уговорене цијене, припада 50 % на име додатно изведених радова, па будући да је тужена општина већ исплатила износ од 385.486,86 КМ остаје разлика од 79.509,54 КМ која припада апеланту по основу одредбе члана 630 ЗОО. На досуђени износ главног дуга апеланту је досуђена и камата примјеном члана 277 у вези са чланом 324 ЗОО.

14. Виши привредни суд је још навео да је с циљем отклањања недоумица око постојања договора о промјени ширине и дубине ископа канала у односу на пројектоване димензије рова отворена расправа пред тим судом, те је из исказа саслушаних свједока утврђено да о том питању постоје опречни искази свједока парничних странака, тако да су једни тврдили да није требало мијењати ширину и дубину ископа канала, док су други тврдили супротно. Тако је Виши привредни суд, примјеном одредбе члана 126 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), цијенио материјалне доказе, и то налаз и мишљење вјештака грађевинске струке који је налаз сачинио на основу података из грађевинског дневника, који су потписали извођач и надзорни орган који је поставила тужена општина. Сходно томе, Виши привредни суд је оцијенио неоснованим жалбене наводе тужене општине да апелант није пружио доказ да је за изведени вишак радова имао писмену сагласност тужене општине и да није јасан закључак првостепеног суда да је тужена општина била сагласна да апелант ископ канала изводи шире и дубље у односу на пројектоване димензије рова.

15. Врховни суд је Пресудом број 57 0 Пс 056404 15 Рев од 29. новембра 2016. године апелантову ревизију одбио, док је ревизију тужене општине усвојио, те другостепену пресуду преиначио тако да је жалба тужене општине уважена и првостепена пресуда преиначена, па је апелантов тужбени захтјев у цијелости одбијен, уз обавезивање апеланта на накнаду укупних трошкова парничног поступка.

16. Након што је испитао основаност ревизије тужене општине, Врховни суд је између осталог навео да изјављена ревизија оправдано указује да је погрешан закључак другостепеног суда да записник странака о извођењу радова од 7. августа 2008. године представља сагласност тужене општине као наручиоца радова за одступање од уговорених радова (члан 633 ЗОО), односно уговор за извођење додатних радова у смислу одредбе члана 11 став 4 тачка д) Закона о јавним набавкама. Према оцјени Врховног суда, тим записником странке су констатовале да је промјена категорије земљишта извођачу радова (апеланту) знатно отежала извођење радова и увећала трошкове, па су усагласили цијену ископа на цјелокупној дужини водовода, а не обављање додатних радова. Чак и под претпоставком да је различита категоризација земљишта у односу на пројектом и тендером предвиђену, како је навео Врховни суд, захтијевала да апелант врши ископ рова већих димензија од пројектованих и уговорених и да је то резултирало количином ископа констатованом у грађевинском дневнику, о томе није постигнута сагласност у записнику од 7. августа 2008. године јер у њему није наведено да су се уговарачи сагласили да апелант изведе радове на ископу рова којима се мијења његова уговорена ширина и дубина,

нити је наведена врста, количина и вриједност радова које би апелант требао обавити.

17. Сходно наведеном, Врховни суд је истакао да нису испуњени услови да би се сматрало да записник од 7. августа 2008. године представља уговор о додатним радовима какав има у виду одредба члана 11 став 4 тачка д) Закона о јавним набавкама БиХ јер из записника не произлази сагласност странака о предмету апелантове обавезе о извођењу одређених додатних радова, односно о томе који су то додатни радови били неопходни и непредвиђени, а нису укључени у основни уговор, нити је наведена врста и количина тих радова, нити њихова вриједност, која мора да буде изражена у таквом уговору с обзиром на то да укупна вриједност уговора о извођењу додатних радова не може прећи 50 % вриједности главног уговора. Из истих разлога, како је истакао Врховни суд, такав записник нема ни карактер сагласности тужене општине за извођење радова који нису уговорени, а који одступају од пројекта (члан 633 ЗОО). Врховни суд је у таквим околностима оцијенио да је без значаја чињеница што је надзорни орган овјерио грађевински дневник у коме је наведено да су радови изведени јер он врши радње које су у вези с грађевинским надзором, а није овлашћен да регулише имовинске односе у име инвеститора, односно наручиоца радова.

18. Врховни суд је још нагласио да како је већ на самом почетку извођења радова констатовано да се промјена категорије земљишта односи на цијелу трасу водовода и да то отежава рад апеланта и увећава трошкове, уговорне стране су могле оцијенити у којој мјери та чињеница утиче на испуњење уговора у цјелини, па уколико се због тих околности суштински мијења уговорена обавеза у погледу предмета уговора и цијене тако да она више не одговара ономе што је првобитно уговорено, уговорне стране су могле раскинути уговор (члан 13 став 1 уговора) или уговор одржати на снази уколико је постојала могућност да се уговор испуни закључењем уговора о извођењу додатних радова у обиму прописаном Законом о јавним набавкама БиХ.

19. Надаље је Врховни суд нагласио да је тужена општина као јединица локалне самоуправе обавезана да закључује уговоре на начин предвиђен Законом о јавним набавкама након прописане процедуре јавних набавки, а код таквих уговора законом је прописано да се цијена и предмет уговора не могу мијењати, осим у изузетним случајевима предвиђеним законом, за обављање додатних радова, а наведено изричито прописује одредба члана 39 став (3) Закона о јавним набавкама као принудног прописа, па би свако уговарање које би ишло за тим да се битни елементи уговора измијене супротно законској забрани довело до ништавости таквог уговора у смислу члана 103 став 1 ЗОО. Сходно томе, Врховни суд је закључио да записником који је потписан од стране уговарача није промијењена уговорена цијена радова као битан елемент уговора о јавним набавкама, па чак и у случају да је намјера странака била да записником желе мијењати уговорену цијену радова. Код таквог стања ствари Врховни суд је закључио да је тужена општина испунила уговорену обавезу према апеланту и да нема обавезу плаћања радова за које апелант није имао сагласност тужене општине, нити уговор о извођењу додатних радова, у складу са Законом о јавним набавкама.

20. Врховни суд је још навео да у ситуацији када је у уговору о извођењу радова одређена укупна цијена у једном износу (укупно уговорена цијена) она се не обрачунава према стварно обављеним радовима и не


обухвата вриједност непредвиђених и накнадних радова (члан 635 ЗОО).

IV. Апелација а) Наводи из апелације

21. Апелант у исцрпним наводима апелације тврди да је оспореним пресудама повријеђено његово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европски суд) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. За апеланта је посебно споран закључак Врховног суда да записник странака о извођењу радова, који је сачињен и потписан, не представља сагласност тужене општине за одступање од уговора у смислу члана 633 ЗОО, односно да такав записник не представља уговор о извођењу додатних радова у смислу одредбе члана 11 став 4 тачка д) Закона о јавним набавкама. Према апелантовој оцјени, овакав закључак Врховног суда нема утемељење у закону пошто форма сагласности из члана 633 ЗОО законом није ни предвиђена јер се законодавац није бавио формом зато што је оставио странкама да слободно одреде форму. Кршење права на правично суђење апелант види и у пристрасном поступању суда које се у огледа у чињеници да је Врховни суд цијенио чињенице које тужена није истицала током поступка, чиме се ставио у функцију заштите интереса тужене, па је на тај начин тај суд грубо прекршио принцип диспозиције странака и активно дјеловање у остваривању интереса тужене. Надаље, апелант указује и на кршење принципа равноправности страна у поступку у контексту чињенице да је Врховни суд примијенио одредбу члана 635 ЗОО.

22. Кршење права на имовину се огледа у чињеници да је апелант као савјесна страна из облигационих односа извршио све своје обавезе из уговора, анекса уговора и записника, што је за посљедицу имало знатно увећање апелантових трошкова, чиме је апеланту проузрокована штета и онемогућено остваривање добити. Апелант сматра да му као извођачу радова, који је у цијелости извршио све уговорене и тражене обавезе, а што је потврђено извјештајем Комисије за технички пријем од 20. октобра 2008. године и грађевинским дневником, припада право на исплату износа који потражује тужбеним захтјевом, а све у смислу члана 630 ЗОО.

б) Одговор на апелацију

23. Врховни суд је у одговору на апелацију навео да су сви изнесени приговори неосновани, те да тај суд остаје при образложењу које је дато у оспореној пресуди.

24. Виши привредни суд је у свему остао при разлозима датим у оспореној пресуди јер тај суд цијени да побијана пресуда тог суда не крши апелантово право на правично суђење и имовину. Предложено је да се апелација одбије као неоснована.

25. Тужена општина је између осталог навела да су неосновани и ничим доказани апелантови наводи да је дошло до повреде права на која се позвао, предложивши да се апелација одбаци као недозвољена, односно да се одбије као неоснована јер приговори које апелант у апелацији наводи нису основани. У допуни одговора на апелацију тужена је подсјетила да је апеланту до покретања спора исплаћено укупно 310.000,00 КМ, те у току предметног спора на основу вансудске нагодбе додатни износ од 128.984,95 КМ, што би с износом који се у спору потражује и законском затезном каматом од 20. децембра 2018. године значило наметање обавезе у износу од око

1.000.000,00 КМ, што је противно основним принципима облигационог права, а све на терет буџетских корисника.

V. Релевантни прописи

26. У Закону о јавним набавкама Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 49/04, 19/05, 52/05, 8/06, 24/06, 70/06, 12/09, 60/10, 87/13 i 47/14), који је важио у релевантном периоду, битне одредбе гласе:

Члан 11. (Услови за примјену поступака додјеле уговора)

(4) Уговорни органи изузетно могу уговоре додјељивати путем преговарачког поступка без објављивања обавјештења о набавци, у ниже наведеним случајевима. Искључена је могућност примјене овог поступка на уговоре који на било који начин укључују или којима претходи конкурс за израду идејног рјешења.

Случајеви додјеле уговора без објављивања обавјештења о набавци:

д) у случају уговора о јавним набавкама услуга и радова:

1) за додатне услуге или радове који нису укључени у првобитно разматрани пројекат или у првобитно закључени уговор али који, усљед непредвиђених околности, постану неопходни за извршење или извођење у њима описаних услуга, односно радова, и када такве додатне услуге или радови не могу, технички или економски, да се одвоје од главног уговора без већих непогодности за уговорни орган. Међутим, такви уговори једино могу да се закључе са добављачем коме је додијељен главни уговор, а укупна вриједност уговора додијељених за додатне услуге или радове не може прећи 50% од вриједности главног уговора;

Члан 39. ст. (1) и (3) (Уговори)

(1) Уговорни орган нуди уговор оном квалификованом понуђачу који је доставио најниже оцијењену прихватљиву понуду у складу са одредбама чл. 35. до 37. овог закона. Уговор се закључује у складу са законима Босне и Херцеговине о облигацијама. Ниједан уговор не може да се закључи у периоду од 15 дана од датума када су понуђачи обавијештени о резултату у складу са ставом (1) члана 38. овог закона.

(3) Приликом додјеле уговора о набавци, цијена наведена у најуспјешнијој понуди, као и услови утврђени у тендерској документацији не могу да се мијењају. Уколико се у тендерској документацији допушта одредба о варијабилној цијени (цјеновна формула), заснована на одређеним / дефинисаним објективним правилима, таква одредба може да буде унесена у уговор.

27. У Закону о облигационим односима РС ("Службени лист СФРЈ" 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, "Службени гласник РС" бр. 17/93 и 3/96) релевантне одредбе гласе:

Појам Члан 630.

(1) Уговор о грађењу је уговор о делу којим се извођач обавезује да према одређеном пројекту сагради у уговореном року одређену грађевину на одређеном земљишту, или да на таквом земљишту, односно на већ постојећем објекту изврши какве друге грађевинске радове, а наручилац се обавезује да му за то исплати одређену цену.

(2) Уговор о грађењу мора бити закључен у писменој форми.


Одступање од пројекта Члан 633.

(1) За свако одступање од пројекта грађења, односно уговорених радова, извођач мора имати писмену сагласност наручиоца.

(2) Он не може захтевати повећање уговорене цене за радове које је извршио без такве сагласности.

Хитни непредвиђени радови Члан 634.

(1) Непредвиђене радове извођач може извести и без претходне сагласности наручиоца ако због њихове хитности није био у могућности да прибави ту сагласност.

(2) Непредвиђени радови су они чије је предузимање било нужно због осигурања стабилности објекта или ради спречавања настанка штете, а изазвани су неочекиваном тежом природом земљишта, неочекиваном појавом воде или другим ванредним и неочекиваним догађајима.

(3) Извођач је дужан без одлагања известити наручиоца о овим појавама и предузетим мјерама.

(4) Извођач има право на правичну накнаду за непредвиђене радове који су морали бити обављени.

(5) Наручилац може раскинути уговор ако би услед ових радова уговорена цена морала бити знатно повећана, о чему је дужан без одлагања обавестити извођача.

(6) У случају раскидања уговора, наручилац је дужан исплатити извођачу одговарајући део цене за већ извршене радове, као и правичну накнаду за учињене неопходне радове.

Цена радова Члан 635.

Цена радова се може одредити по јединици мере уговорених радова (јединична цена) или у укупном износу за цео објекат (укупно уговорена цена).

28. У Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 47/09 и 61/13) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. став (3) Суд у поступку примјењује материјално право по

властитој оцјени и није везан за наводе странака у погледу материјалног права.

VI. Допустивост

29. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

30. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

31. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 57 0 Пс 056404 15 Рев од 29. новембра 2016. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелантов пуномоћник је примио 30. јануара 2017. године, а апелација је поднесена 26. марта 2017. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки други

формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

32. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

33. Апелант побија оспорене пресуде тврдећи да су тим пресудама повријеђена његова права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење



е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

35. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом.

36. У конкретном случају поступак се тицао исплате дуга, дакле радило се о поступку грађанскоправне природе, па је члан 6 Европске конвенције примјењив. Стога, Уставни суд мора испитати да ли је поступак пред редовним судовима био правичан онако како то захтијева члан 6 став 1 Европске конвенције.

37. Уставни суд указује на то да према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није преиспитивање закључака редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

38. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда, како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивно-правних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године,


тачка 25 и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Сходно наведеном, Уставни суд ће испитати да ли је чињенично стање погрешно утврђено, односно да ли је приликом одлучења дошло до произвољне примјене материјалног и процесног права.

39. Уставни суд запажа да се апелациони приговори суштински заснивају на незадовољству оспореним одлукама, посебно одлуком Врховног суда који је донио коначну одлуку којом је ревизија тужене општине уважена, а коју апелант сматра незаконитом. У том правцу указује на пристрасност, кршење принципа равноправности у поступку, доводи у сумњу примјену права у вези с апелантовим приговором да је Врховни суд поступио незаконито јер је произвољно оцијенио да "записник" не представља сагласност тужене општине за накнадне радове и трошкове.

40. Уставни суд, испитујући изнесене приговоре у контексту расположивих документа, не може извести закључак да су приговори основани. У вези с апелантовим приговорима којим тврди да је Врховни суд био пристрасан јер је тај суд цијенио чињенице које тужена није истицала током поступка, Уставни суд подсјећа да пуко неслагање са ставовима неког суда per se не покреће питање непристрасности, при чему апелант тај приговор није конкретизовао како би се могао испитати из неког другог аспекта права на правично суђење. Приговор којим апелант тврди да му је прекршено право на равноправност страна у поступку јер је Врховни суд примијенио одредбу члана 635 ЗОО Уставни суд сматра неоснованим будући да такав приговор не покреће питање кршење права на равноправност страна у смислу члана 6 Европске конвенције. Уставни суд, осим тога, из расположивих докумената не уочава да је апеланту на било који начин било ускраћено право да у поступку учествује равноправно с туженом општином, што укључује предлагање доказа, нити да је на било који начин равноправност страна у поступку била нарушена, па стога незадовољство коначном одлуком којом је одбијен тужбени захтјев per se не покреће то питање.

41. У вези с приговором којим апелант указује на произвољну примјену права, Уставни суд запажа да апелант у конкретном предмету потражује од тужене општине исплату додатног износа од 262.132,00 КМ (поред већ исплаћеног износа од 385.486,96 КМ по основу уговора, анекса тог уговора и вансудске нагодбе). Апелант тужбени захтјев заснива на "записнику о договореној цијени за ископ рова за полагање цијеви на изградњи водовода…." од 7. августа 2008. године, који су потписали апелант, тужена општина и надзорни орган, којим су потписници записника "усагласили цијену ископа земљишта на цјелокупној дужини водовода у износу од 25,00 КМ по м3", а због чињеница да се категорија земљишта не поклапа с подацима из тендера, што је апеланту "отежало рад и увећавало трошкове". Питање које се као спорно поставило током поступка јесте да ли такав записник може да буде правно релевантан основ за исплату траженог износа. То питање је очито било спорно и за редовне судове, тако да су судови на све три инстанце заузели потпуно опречан став о (не)основаности тужбеног захтјева. Уставни суд запажа да апеланту није спорна само првостепена пресуда којом је у битном тужбени захтјев усвојен.

42. У вези с оспореним пресудама, Уставни суд запажа да је Виши привредни суд дјелимичну основаност тужбеног захтјева засновао на одредбама члана 11 Закона о

јавним набавкама којом се за додатне радове извођачу радова признају трошкови од 50 % од укупне вриједности радова. Уставни суд запажа да је Врховни суд примјену цитиране одредбе у конкретном случају искључио јер је из расположивих докумената произашло да "записником" на који се апелант позвао (апелант је записник приложио уз апелацију) нису усаглашавани никакви нови и додатни радови, већ искључиво висина цијена радова на ископу ровова за полагање цијеви, што је основним уговором већ било усаглашено. Уставни суд запажа да се Врховни суд у вези с тим позвао на одредбу члана 39 став (3) Закона о јавним набавкама као lex specialis, која искључује могућност накнадне измјене цијене и предмета уговора као битних елемената који су утврђени у тендерској документацији. Уставни суд запажа да је Врховни суд своју одлуку засновао и на одредби члана 635 ЗОО која прописује да се "цијена радова може одредити по јединици мјере уговорених радова (јединична цијена) или у укупном износу за цијели објекат (укупно уговорена цијена)". Према оцјени Уставног суда, како су уговорне стране раније већ утврдиле укупну вриједност радова која је апеланту и исплаћена (види тачку 42 ове одлуке) чини се да накнадно уговарање цијене по јединици мјере (25 КМ/м3) за исте уговором прецизиране радове крши цитирану одредбу, што за собом ex lege повлачи ништавост таквог договора. Имајући у виду садржај цитираних одредби, које је Врховни суд имао у виду, Уставни суд не уочава ништа што би упутило на закључак да су примјена и тумачење цитираних одредби били на апелантову штету.

43. Уставни суд запажа да је Врховни суд детаљно размотрио и остале апелантове приговоре које је сматрао релевантним, уз образложење које се ни у једном сегменту не чини произвољним (приговор у вези с неприхватањем грађевинског дневника као релевантног доказа – види тачку 17 ове одлуке). Стога, Уставни суд из јасног и аргументованог образложења Врховног суда, које је засновано на релевантним одредбама Закона о јавним набавкама и ЗОО, не уочава ништа што би оправдало апелантове приговоре о незаконитом поступању Врховног суда.

44. У вези с апелантовим приговором којим тврди да је записник морао бити прихваћен као основ за потраживани додатни новчани износ, указујући да недостатак форме не може бити разлог за одбијање тужбеног захтјева, Уставни суд запажа да у околностима конкретног случаја недостатак форме суштински није био разлог за одбијање тужбеног захтјева. Наиме, разлог одбијања тужбеног захтјева лежи заправо у садржају записника чије одредбе крше норме принудног прописа, и то Закона о јавним набавкама као lex specialis, на основу кога је тужена као орган јавне власти спровела поступак јавних набавки, закључила уговор с апелантом, утврдивши битне елементе уговора, укључујући цијену радова у укупном износу, која је апеланту у цијелости исплаћена, чак и знатно више.

45. Уставни суд, такође, запажа да се предметна ситуација не може довести у везу с "хитним непредвиђеним радовима" које има у виду одредба члана 634 ЗОО (види Релевантне прописе) будући да је апелант одмах на почетку радова био или морао бити свјестан о каквом се земљишту ради и да му та околност евентуално може отежати рад дуж цијеле трасе. Наиме, та околност је апеланту омогућавала да прије отпочињања радова уговор раскине, сходно одредби члана 13 основног уговора. Умјесто тога, уговорне стране су на самом крају радова (август 2008. године) сачиниле записник којим су


измијениле искључиво цијену радова истог обима и количине, што Закон о јавним набавкама као lex specialis не омогућава. Дакле, у ситуацији када категорија земљишта није проузроковала додатне радове мимо договорених, већ је искључиво та околност отежала рад апеланту, та ситуација се не може подвести под "хитне непредвиђене радове" које има у виду одредба члана 634 ЗОО (на коју се апелант explicite и не позива у апелацији). Сходно свему наведеном, Уставни суд сматра да, узимајући у обзир све релевантне околности које су пратиле овај предмет, ни у одредбама Закона о јавним набавкама као lex specialis у конкретном случају, ни у одредбама ЗОО није било упоришта да се постављеном захтјеву удовољи.

46. Коначно, апелантово позивање на савјесност и поштење као једног од принципа облигационо-правног односа у околностима када је тужена све своје обавезе према апеланту испунила и по главном уговору, анексу уговора, али и по судској нагодби, додатни износ од 128.984,95 КМ (види тачку 25 ове одлуке) чини се произвољним и без основа.

47. Стога, Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Право на имовину

48. У вези с овим приговором којим апелант тврди да му је прекршено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд сматра да се у околностима конкретног случаја не може говорити о апелантовој имовини, нити о, с обзиром на јасне законске одредбе Закона о јавним набавкама којима је искључена могућност промјене цијене за већ уговорене радове, легитимном очекивању да ће апеланту у оквиру предметног поступка бити исплаћен тражени новчани износ.

49. Стога, оспорене пресуде не крше ни апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

VIII. Закључак

50. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став (1) Европске конвенције када из расположивих докумената не произлази да је током поступка нарушен принцип равноправности страна у поступку, нити било шта упућује на кршење принципа непристрасности суда, те у ситуацији када је накнадно повећање цијене уговорених радова у јединичном износу извршено супротно члану 39 став (3) Закона о јавним набавкама и члану 365 ЗОО будући да Закон о јавним набавкама не дозвољава накнадну промјену цијене већ договорених радова и када је укупна цијена радова била утврђена уговором, што је искључило накнадно утврђивање појединачне цијене договорених радова, при чему је уговорена цијена радова апеланту у цијелости исплаћена, чак и знатно више од уговореног износа.

51. Нема ни кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када се у околностима конкретног случаја и јасном законском оквиру не може говорити о апелантовој имовини, нити о остваривом захтјеву и легитимном очекивању да ће постављеном тужбеном захтјеву бити удовољено.

52. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

53. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Златко М. Кнежевић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 1148/17, rješavajući apelaciju "Hidromonta" d.o.o. Istočna Ilidža, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Zlatko M. Knežević, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 22. maja 2019. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija "Hidromonta" d.o.o.

Istočna Ilidža podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 57 0 Ps 056464 15 Rev od 29. novembra 2016. godine i Presude Višeg privrednog suda u Banjaluci broj 57 0 Ps 056404 15 Pž 2 od 11. septembra 2015. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. "Hidromont" d.o.o. Istočna Ilidža (u daljnjem tekstu: apelant), koga zastupa Ljubiša Dragičević, advokat iz Banjaluke, podnio je 26. marta 2017. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 57 0 Ps 056404 15 Rev od 29. novembra 2016. godine i Presude Višeg privrednog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Viši privredni sud) broj 57 0 Ps 056404 15 Pž 2 od 11. septembra 2015. godine.

2. Apelant je također podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojim je zatražio obustavljanje postupka izvršenja, koji je bio u toku pred Okružnim privrednim sudom u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni privredni sud), do konačne odluke Ustavnog suda o podnesenoj apelaciji.


3. Ustavni sud je zahtjev za donošenje privremene mjere odbio (vidi Ustavni sud, Odluka o privremenoj mjeri broj AP 1148/17 od 19. aprila 2017. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

4. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Višeg privrednog suda i zakonskog zastupnika tužene Općine Istočni Drvar (u daljnjem tekstu: tužena općina) zatraženo je 1. februara 2019. godine da dostave odgovor na apelaciju.

5. Vrhovni sud, Viši privredni sud i zakonski zastupnik tužene općine su odgovor na apelaciju dostavili u periodu od 5. do 11. februara 2019. godine.



6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelacionih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

7. Odlučujući u ponovnom postupku, Okružni privredni sud je Presudom broj 57 0 Ps 056404 14 Ps 2 od 25. februara 2015. godine obavezao tuženu općinu da apelantu na ime duga isplati iznos od 262.132,00 KM, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, sve preciznije navedeno u stavu 1. izreke presude, dok je stavom 2. izreke odbijen dio tužbenog zahtjeva koji se odnosio na potraživanje zakonske zatezne kamate preko dosuđenog iznosa.

8. Iz historijata tužbe koju je apelant podnio 20. decembra 2008. godine u bitnom proizlazi da je apelant, kao izvođač radova, s tuženom općinom, kao investitorom, 20. decembra 2007. godine zaključio ugovor o izvođenju radova za izgradnju vodovoda Srnetica-Potoci, čija je ukupna vrijednost po ugovoru bila 270.125,40 KM. Zatim da je apelant s tuženom općinom 15. jula 2008. godine zaključio i aneks ugovora radi zamjene cijevi zbog pogrešno predviđenog barskog pritiska u tenderskoj dokumentaciji tužene općine, čime je ukupna vrijednost radova uvećana za dodatnih 39.872,20 KM. Zatim, da je apelant s tuženom općinom i nadzornim organom 7. augusta 2008. godine potpisao "zapisnik o dogovorenoj cijeni za iskop rova za polaganje cijevi na izgradnji vodovoda" zbog pogrešno utvrđene kategorije zemljišta kod iskopa rova za polaganje vodovodnih cijevi u tenderskoj dokumentaciji tužene (tenderom je bila predviđena III kategorija, a radilo se o zemljištu od IV do VI kategorije, što je otežalo radove na iskopu vodovoda), kojim je dogovorena cijena radova čitavom dužinom navedenog vodovoda u iznosu od 25 KM/m3 plus PDV, te da je nadzorni organ tužene općine potpisao građevinski dnevnik. Još proizlazi da je apelant nakon završenih radova i nakon izvršenog konačnog obračuna tuženoj općini poslao konačan obračun u iznosu od 563.339,30 KM (koji tužena općina nije potpisala) i da su tužena općina i suinvestitor (JP Šume RS, ŠG Oštrelj iz Drnića) apelantu ukupno isplatili 310.000,00 KM, te da ostatak koji nije isplaćen prema konačnom obračunu apelant potražuje u predmetnom postupku.

9. Na osnovu provedenih dokaza Okružni privredni sud je utvrdio da je apelant kao izvođač radova u cijelosti izvršio ugovorene obaveze na izgradnji vodovoda za tuženu općinu kao naručioca radova, te da je suinvestitor apelantu isplatio iznos od 200.000,00 KM (po osnovu zaključenog ugovora), kao i to da je tužena općina apelantu do podnošenja tužbe isplatila iznos od 110.000,00 KM po prethodno ispostavljenim situacijama, te da je do zakazivanja pripremnog ročišta na osnovu postignutog vansudskog poravnanja tužena općina apelantu isplatila još dodatnih 78.486,86 KM. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je prilikom obavljanja radova utvrđeno da kategorija zemljišta nije ona koja je bila utvrđena u tenderskoj dokumentaciji, da je s ovom činjenicom nadzorni organ upoznao tuženu općinu kao naručioca radova, te da je potpisan zapisnik o dogovorenoj cijeni za iskop rova od strane investitora, izvođača i nadzornog organa, kojim je usaglašena cijena iskopa na cjelokupnoj dužini rova u iznosu od 25 KM/m3, upravo zbog razlike kategorije zemljišta u tenderskoj dokumentaciji i na samom terenu.

10. Shodno tome, tokom postupka se ispostavilo spornim da li je tužena općina u obavezi da apelantu isplati uvećanu cijenu radova do kojih je došlo prilikom samog izvođenja radova zbog sastava, odnosno kategorije zemljišta, koja nije odgovarala tenderskoj dokumentaciji. U vezi s tim, Okružni privredni sud se pozvao na odredbe Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), i to na čl. 630. i 633, koje je citirao, navodeći da je u situaciji kada je građevinski dnevnik

uredno vođen svakodnevno, u kojem je konstatirana dubina, širina iskopa, kategorija zemljišta i dr., što su sve potpisali nadzorni organ i rukovodilac gradilišta, nadzorni organ je zapravo na taj način odobrio sve radnje i saglasio se s njihovom količinom, te da shodno tome tužena općina ima obavezu da isplati potraživanu razliku u cijeni (o čemu se prvostepeni sud iscrpno izjasnio na strani 9. i 10. obrazloženja).

11. Viši privredni sud je, odlučujući o žalbi tužene općine, donio Presudu broj 57 0 Ps 056404 15 Pž 2 od 11. septembra 2015. godine kojom je žalbu djelimično uvažio i prvostepenu presudu preinačio tako da je tužena općina obavezana na isplatu iznosa od 79.509,54 KM, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, sve preciznije navedeno u stavu 1. izreke presude, dok je stavom 2. izreke odbijen apelantov tužbeni zahtjev, kao i zahtjev za naknadu troškova postupka preko dosuđenih iznosa, uz istovremeno obavezivanje apelanta na naknadu troškova žalbenog postupka (stav 3. izreke presude).

12. Djelimičnu osnovanost žalbenih prigovora Viši privredni sud je detaljno obrazložio na stranama od 2. do 8. obrazloženja presude, pa je u tom pravcu, između ostalog, navedeno da je glavnim ugovorom određena cijena radova u iznosu od 309.997,60 KM (po ugovoru 270.125,40 KM i po aneksu 39.872,20 KM), pa kako je apelant dokazao da su izvršeni dodatni radovi koji nisu bili uključeni u prvobitno zaključeni ugovor, a koji su zbog promjene kategorije zemljišta bili neophodni, prema ocjeni tog suda, ukupna vrijednost naknadnih radova ne može preći 50 % od vrijednosti glavnog ugovora, a u konkretnom slučaju to je iznos od 154.998,80 KM (polovina od 309.997,60 KM). Tokom postupka je nesporno utvrđeno da je tužena općina uplatila ukupan iznos od 385.486,86 KM (200.000,00 KM je isplatio suinvestitor JP šume RS, a tužena općina 185.486,86 KM), te da je apelant tuženoj općini ispostavio okončanu situaciju u novembru 2008. godine gdje je konstatirana ukupna vrijednost izgradnje objekta u iznosu od 563.339,30 KM, a apelant tužbom potražuje razliku duga u odnosu na iskazani dio iz okončane situacije i isplaćeni dio, kao i iznos od 84.279,56 koji je okarakteriziran kao razlika u količini ovjerenih radova kroz građevinski dnevnik i obračunski list građevinske knjige.

13. Viši privredni sud je takve činjenične okolnosti doveo u vezu s odredbom člana 11. stav 4. tačka d) Zakona o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Zakon o javnim nabavkama) prema kojoj apelantu, pored ugovorene cijene, pripada 50 % na ime dodatno izvedenih radova, pa budući da je tužena općina već isplatila iznos od 385.486,86 KM ostaje razlika od 79.509,54 KM koja pripada apelantu po osnovu odredbe člana 630. ZOO. Na dosuđeni iznos glavnog duga apelantu je dosuđena i kamata primjenom člana 277. u vezi sa članom 324. ZOO.

14. Viši privredni sud je još naveo da je s ciljem otklanjanja nedoumica oko postojanja dogovora o promjeni širine i dubine iskopa kanala u odnosu na projektirane dimenzije rova otvorena rasprava pred tim sudom, te je iz iskaza saslušanih svjedoka utvrđeno da o tom pitanju postoje oprečni iskazi svjedoka parničnih stranaka, tako da su jedni tvrdili da nije trebalo mijenjati širinu i dubinu iskopa kanala, dok su drugi tvrdili suprotno. Tako je Viši privredni sud, primjenom odredbe člana 126. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), cijenio materijalne dokaze, i to nalaz i mišljenje vještaka građevinske struke koji je nalaz sačinio na osnovu podataka iz građevinskog dnevnika, koji su potpisali izvođač i nadzorni organ koji je postavila tužena općina. Shodno tome, Viši privredni sud je ocijenio neosnovanim žalbene navode tužene općine da apelant nije pružio dokaz da je za izvedeni višak radova imao pismenu saglasnost tužene općine i da nije jasan zaključak prvostepenog suda da je tužena


općina bila saglasna da apelant iskop kanala izvodi šire i dublje u odnosu na projektirane dimenzije rova.

15. Vrhovni sud je Presudom broj 57 0 Ps 056404 15 Rev od 29. novembra 2016. godine apelantovu reviziju odbio, dok je reviziju tužene općine usvojio, te drugostepenu presudu preinačio tako da je žalba tužene općine uvažena i prvostepena presuda preinačena, pa je apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti odbijen, uz obavezivanje apelanta na naknadu ukupnih troškova parničnog postupka.

16. Nakon što je ispitao osnovanost revizije tužene općine, Vrhovni sud je između ostalog naveo da izjavljena revizija opravdano ukazuje da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da zapisnik stranaka o izvođenju radova od 7. augusta 2008. godine predstavlja saglasnost tužene općine kao naručioca radova za odstupanje od ugovorenih radova (član 633. ZOO), odnosno ugovor za izvođenje dodatnih radova u smislu odredbe člana 11. stav 4. tačka d) Zakona o javnim nabavkama. Prema ocjeni Vrhovnog suda, tim zapisnikom stranke su konstatirale da je promjena kategorije zemljišta izvođaču radova (apelantu) znatno otežala izvođenje radova i uvećala troškove, pa su usaglasili cijenu iskopa na cjelokupnoj dužini vodovoda, a ne obavljanje dodatnih radova. Čak i pod pretpostavkom da je različita kategorizacija zemljišta u odnosu na projektom i tenderom predviđenu, kako je naveo Vrhovni sud, zahtijevala da apelant vrši iskop rova većih dimenzija od projektiranih i ugovorenih i da je to rezultiralo količinom iskopa konstatiranom u građevinskom dnevniku, o tome nije postignuta saglasnost u zapisniku od 7. augusta 2008. godine jer u njemu nije navedeno da su se ugovarači saglasili da apelant izvede radove na iskopu rova kojima se mijenja njegova ugovorena širina i dubina, niti je navedena vrsta, količina i vrijednost radova koje bi apelant trebao obaviti.

17. Shodno navedenom, Vrhovni sud je istakao da nisu ispunjeni uvjeti da bi se smatralo da zapisnik od 7. augusta 2008. godine predstavlja ugovor o dodatnim radovima kakav ima u vidu odredba člana 11. stav 4. tačka d) Zakona o javnim nabavkama BiH jer iz zapisnika ne proizlazi saglasnost stranaka o predmetu apelantove obaveze o izvođenju određenih dodatnih radova, odnosno o tome koji su to dodatni radovi bili neophodni i nepredviđeni, a nisu uključeni u osnovni ugovor, niti je navedena vrsta i količina tih radova, niti njihova vrijednost, koja mora biti izražena u takvom ugovoru s obzirom na to da ukupna vrijednost ugovora o izvođenju dodatnih radova ne može preći 50 % vrijednosti glavnog ugovora. Iz istih razloga, kako je istakao Vrhovni sud, takav zapisnik nema ni karakter saglasnosti tužene općine za izvođenje radova koji nisu ugovoreni, a koji odstupaju od projekta (član 633. ZOO). Vrhovni sud je u takvim okolnostima ocijenio da je bez značaja činjenica što je nadzorni organ ovjerio građevinski dnevnik u kome je navedeno da su radovi izvedeni jer on vrši radnje koje su u vezi s građevinskim nadzorom, a nije ovlašten da regulira imovinske odnose u ime investitora, odnosno naručioca radova.

18. Vrhovni sud je još naglasio da kako je već na samom početku izvođenja radova konstatirano da se promjena kategorije zemljišta odnosi na cijelu trasu vodovoda i da to otežava rad apelanta i uvećava troškove, ugovorne strane su mogle ocijeniti u kojoj mjeri ta činjenica utječe na ispunjenje ugovora u cjelini, pa ukoliko se zbog tih okolnosti suštinski mijenja ugovorena obaveza u pogledu predmeta ugovora i cijene tako da ona više ne odgovara onome što je prvobitno ugovoreno, ugovorne strane su mogle raskinuti ugovor (član 13. stav 1. ugovora) ili ugovor održati na snazi ukoliko je postojala mogućnost da se ugovor ispuni zaključenjem ugovora o izvođenju dodatnih radova u obimu propisanom Zakonom o javnim nabavkama BiH.

19. Nadalje je Vrhovni sud naglasio da je tužena općina kao jedinica lokalne samouprave obavezana da zaključuje ugovore na način predviđen Zakonom o javnim nabavkama nakon propisane procedure javnih nabavki, a kod takvih ugovora zakonom je propisano da se cijena i predmet ugovora ne mogu mijenjati, osim u izuzetnim slučajevima predviđenim zakonom, za obavljanje dodatnih radova, a navedeno izričito propisuje odredba člana 39. stav (3) Zakona o javnim nabavkama kao prinudnog propisa, pa bi svako ugovaranje koje bi išlo za tim da se bitni elementi ugovora izmijene suprotno zakonskoj zabrani dovelo do ništavosti takvog ugovora u smislu člana 103. stav 1. ZOO. Shodno tome, Vrhovni sud je zaključio da zapisnikom koji je potpisan od strane ugovarača nije promijenjena ugovorena cijena radova kao bitan element ugovora o javnim nabavkama, pa čak i u slučaju da je namjera stranaka bila da zapisnikom žele mijenjati ugovorenu cijenu radova. Kod takvog stanja stvari Vrhovni sud je zaključio da je tužena općina ispunila ugovorenu obavezu prema apelantu i da nema obavezu plaćanja radova za koje apelant nije imao saglasnost tužene općine, niti ugovor o izvođenju dodatnih radova, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.

20. Vrhovni sud je još naveo da u situaciji kada je u ugovoru o izvođenju radova određena ukupna cijena u jednom iznosu (ukupno ugovorena cijena) ona se ne obračunava prema stvarno obavljenim radovima i ne obuhvaća vrijednost nepredviđenih i naknadnih radova (član 635. ZOO).


21. Apelant u iscrpnim navodima apelacije tvrdi da je osporenim presudama povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Za apelanta je posebno sporan zaključak Vrhovnog suda da zapisnik stranaka o izvođenju radova, koji je sačinjen i potpisan, ne predstavlja saglasnost tužene općine za odstupanje od ugovora u smislu člana 633. ZOO, odnosno da takav zapisnik ne predstavlja ugovor o izvođenju dodatnih radova u smislu odredbe člana 11. stav 4. tačka d) Zakona o javnim nabavkama. Prema apelantovoj ocjeni, ovakav zaključak Vrhovnog suda nema utemeljenje u zakonu pošto forma saglasnosti iz člana 633. ZOO zakonom nije ni predviđena jer se zakonodavac nije bavio formom zato što je ostavio strankama da slobodno odrede formu. Kršenje prava na pravično suđenje apelant vidi i u pristrasnom postupanju suda koje se u ogleda u činjenici da je Vrhovni sud cijenio činjenice koje tužena nije isticala tokom postupka, čime se stavio u funkciju zaštite interesa tužene, pa je na taj način taj sud grubo prekršio načelo dispozicije stranaka i aktivno djelovanje u ostvarivanju interesa tužene. Nadalje, apelant ukazuje i na kršenje načela ravnopravnosti strana u postupku u kontekstu činjenice da je Vrhovni sud primijenio odredbu člana 635. ZOO.

22. Kršenje prava na imovinu se ogleda u činjenici da je apelant kao savjesna strana iz obligacionih odnosa izvršio sve svoje obaveze iz ugovora, aneksa ugovora i zapisnika, što je za posljedicu imalo znatno uvećanje apelantovih troškova, čime je apelantu prouzrokovana šteta i onemogućeno ostvarivanje dobiti. Apelant smatra da mu kao izvođaču radova, koji je u cijelosti izvršio sve ugovorene i tražene obaveze, a što je potvrđeno izvještajem Komisije za tehnički prijem od 20. oktobra 2008. godine i građevinskim dnevnikom, pripada pravo na isplatu iznosa koji potražuje tužbenim zahtjevom, a sve u smislu člana 630. ZOO.



23. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da su svi izneseni prigovori neosnovani, te da taj sud ostaje pri obrazloženju koje je dato u osporenoj presudi.

24. Viši privredni sud je u svemu ostao pri razlozima datim u osporenoj presudi jer taj sud cijeni da pobijana presuda tog suda ne krši apelantovo pravo na pravično suđenje i imovinu. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.

25. Tužena općina je između ostalog navela da su neosnovani i ničim dokazani apelantovi navodi da je došlo do povrede prava na koja se pozvao, predloživši da se apelacija odbaci kao nedozvoljena, odnosno da se odbije kao neosnovana jer prigovori koje apelant u apelaciji navodi nisu osnovani. U dopuni odgovora na apelaciju tužena je podsjetila da je apelantu do pokretanja spora isplaćeno ukupno 310.000,00 KM, te u toku predmetnog spora na osnovu vansudske nagodbe dodatni iznos od 128.984,95 KM, što bi s iznosom koji se u sporu potražuje i zakonskom zateznom kamatom od 20. decembra 2018. godine značilo nametanje obaveze u iznosu od oko 1.000.000,00 KM, što je protivno osnovnim načelima obligacionog prava, a sve na teret budžetskih korisnika.


26. U Zakonu o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 49/04, 19/05, 52/05, 8/06, 24/06, 70/06, 12/09, 60/10, 87/13 i 47/14), koji je važio u relevantnom periodu, bitne odredbe glase:

Član 11. (Uslovi za primjenu postupaka dodjele ugovora)

(4) Ugovorni organi izuzetno mogu ugovore dodjeljivati putem pregovaračkog postupka bez objavljivanja obavještenja o nabavci, u niže navedenim slučajevima. Isključena je mogućnost primjene ovog postupka na ugovore koji na bilo koji način uključuju ili kojima prethodi konkurs za izradu idejnog rješenja.

Slučajevi dodjele ugovora bez objavljivanja obavještenja o nabavci:

d) u slučaju ugovora o javnim nabavkama usluga i radova:

1) za dodatne usluge ili radove koji nisu uključeni u prvobitno razmatrani projekat ili u prvobitno zaključeni ugovor ali koji, usljed nepredviđenih okolnosti, postanu neophodni za izvršenje ili izvođenje u njima opisanih usluga, odnosno radova, i kada se takve dodatne usluge ili radovi ne mogu tehnički ili ekonomski odvojiti od glavnog ugovora bez većih nepogodnosti za ugovorni organ. Međutim, takvi ugovori jedino se mogu zaključiti s dobavljačem kome je dodijeljen glavni ugovor, a ukupna vrijednost ugovora dodijeljenih za dodatne usluge ili radove ne može preći 50% od vrijednosti glavnog ugovora;

Član 39. st. (1) i (3) (Ugovori)

(1) Ugovorni organ nudi ugovor onom kvalificiranom ponuđaču koji je dostavio najniže ocijenjenu prihvatljivu ponudu u skladu s odredbama čl. 35. do 37. ovog zakona. Ugovor se zaključuje u skladu sa zakonima Bosne i Hercegovine o obligacijama. Nijedan ugovor ne može se zaključiti u periodu od 15 dana od datuma kada su ponuđači obaviješteni o rezultatu u skladu sa stavom (1) člana 38. ovog zakona.

(3) Prilikom dodjele ugovora o nabavci, cijena navedena u najuspješnijoj ponudi, kao i uslovi utvrđeni u tenderskoj dokumentaciji ne mogu se mijenjati. Ukoliko se u tenderskoj dokumentaciji dopušta odredba o varijabilnoj cijeni (cjenovna

formula), zasnovana na određenim / definiranim objektivnim pravilima, takva odredba može biti unesena u ugovor.

27. U Zakonu o obligacionim odnosima RS ("Službeni list SFRJ" 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik RS" br. 17/93 i 3/96; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) relevantne odredbe glase:

Pojam Član 630.

(1) Ugovor o građenju je ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu.

(2) Ugovor o građenju mora biti zaključen u pismenoj formi.

Odstupanje od projekta Član 633.

(1) Za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca.

(2) On ne može zahtevati povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti.

Hitni nepredviđeni radovi Član 634.

(1) Nepredviđene radove izvođač može izvesti i bez prethodne saglasnosti naručioca ako zbog njihove hitnosti nije bio u mogućnosti da pribavi tu saglasnost.

(2) Nepredviđeni radovi su oni čije je preduzimanje bilo nužno zbog osiguranja stabilnosti objekta ili radi sprečavanja nastanka štete, a izazvani su neočekivanom težom prirodom zemljišta, neočekivanom pojavom vode ili drugim vanrednim i neočekivanim događajima.

(3) Izvođač je dužan bez odlaganja izvestiti naručioca o ovim pojavama i preduzetim mjerama.

(4) Izvođač ima pravo na pravičnu naknadu za nepredviđene radove koji su morali biti obavljeni.

(5) Naručilac može raskinuti ugovor ako bi usled ovih radova ugovorena cena morala biti znatno povećana, o čemu je dužan bez odlaganja obavestiti izvođača.

(6) U slučaju raskidanja ugovora, naručilac je dužan isplatiti izvođaču odgovarajući deo cene za već izvršene radove, kao i pravičnu naknadu za učinjene neophodne radove.

Cena radova Član 635.

Cena radova se može odrediti po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena) ili u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena).

28. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 47/09 i 61/13; za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima) relevantne odredbe glase:

Član 2. stav (3) Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava

VI. Dopustivost

29. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.


30. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 57 0 Ps 056404 15 Rev od 29. novembra 2016. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantov punomoćnik je primio 30. januara 2017. godine, a apelacija je podnesena 26. marta 2017. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

32. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

33. Apelant pobija osporene presude tvrdeći da su tim presudama povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

35. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom.

36. U konkretnom slučaju postupak se ticao isplate duga, dakle radilo se o postupku građanskopravne prirode, pa je član 6. Evropske konvencije primjenjiv. Stoga, Ustavni sud mora ispitati da li je postupak pred redovnim sudovima bio pravičan onako kako to zahtijeva član 6. stav 1. Evropske konvencije.

37. Ustavni sud ukazuje na to da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona.

38. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise kada je

očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda, kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Shodno navedenom, Ustavni sud će ispitati da li je činjenično stanje pogrešno utvrđeno, odnosno da li je prilikom odlučenja došlo do proizvoljne primjene materijalnog i procesnog prava.

39. Ustavni sud zapaža da se apelacioni prigovori suštinski zasnivaju na nezadovoljstvu osporenim odlukama, posebno odlukom Vrhovnog suda koji je donio konačnu odluku kojom je revizija tužene općine uvažena, a koju apelant smatra nezakonitom. U tom pravcu ukazuje na pristrasnost, kršenje načela ravnopravnosti u postupku, dovodi u sumnju primjenu prava u vezi s apelantovim prigovorom da je Vrhovni sud postupio nezakonito jer je proizvoljno ocijenio da "zapisnik" ne predstavlja saglasnost tužene općine za naknadne radove i troškove.

40. Ustavni sud, ispitujući iznesene prigovore u kontekstu raspoloživih dokumenta, ne može izvesti zaključak da su prigovori osnovani. U vezi s apelantovim prigovorima kojim tvrdi da je Vrhovni sud bio pristrasan jer je taj sud cijenio činjenice koje tužena nije isticala tokom postupka, Ustavni sud podsjeća da puko neslaganje sa stavovima nekog suda per se ne pokreće pitanje nepristrasnosti, pri čemu apelant taj prigovor nije konkretizirao kako bi se mogao ispitati iz nekog drugog aspekta prava na pravično suđenje. Prigovor kojim apelant tvrdi da mu je prekršeno pravo na ravnopravnost strana u postupku jer je Vrhovni sud primijenio odredbu člana 635. ZOO Ustavni sud smatra neosnovanim budući da takav prigovor ne pokreće pitanje kršenje prava na ravnopravnost strana u smislu člana 6. Evropske konvencije. Ustavni sud, osim toga, iz raspoloživih dokumenata ne uočava da je apelantu na bilo koji način bilo uskraćeno pravo da u postupku učestvuje ravnopravno s tuženom općinom, što uključuje predlaganje dokaza, niti da je na bilo koji način ravnopravnost strana u postupku bila narušena, pa stoga nezadovoljstvo konačnom odlukom kojom je odbijen tužbeni zahtjev per se ne pokreće to pitanje.

41. U vezi s prigovorom kojim apelant ukazuje na proizvoljnu primjenu prava, Ustavni sud zapaža da apelant u konkretnom predmetu potražuje od tužene općine isplatu dodatnog iznosa od 262.132,00 KM (pored već isplaćenog iznosa od 385.486,96 KM po osnovu ugovora, aneksa tog ugovora i vansudske nagodbe). Apelant tužbeni zahtjev zasniva na "zapisniku o dogovorenoj cijeni za iskop rova za polaganje cijevi na izgradnji vodovoda…." od 7. augusta 2008. godine, koji su potpisali apelant, tužena općina i nadzorni organ, kojim su potpisnici zapisnika "usaglasili cijenu iskopa zemljišta na cjelokupnoj dužini vodovoda u iznosu od 25,00 KM po m3", a zbog činjenica da se kategorija zemljišta ne poklapa s podacima iz tendera, što je apelantu "otežalo rad i uvećavalo troškove". Pitanje koje se kao sporno postavilo tokom postupka jeste da li takav zapisnik može biti pravno relevantan osnov za isplatu traženog iznosa. To pitanje je očito bilo sporno i za redovne sudove, tako da su sudovi na sve tri instance zauzeli potpuno oprečan stav o (ne)osnovanosti tužbenog zahtjeva. Ustavni sud zapaža da apelantu nije sporna samo prvostepena presuda kojom je u bitnom tužbeni zahtjev usvojen.

42. U vezi s osporenim presudama, Ustavni sud zapaža da je Viši privredni sud djelimičnu osnovanost tužbenog zahtjeva


zasnovao na odredbama člana 11. Zakona o javnim nabavkama kojom se za dodatne radove izvođaču radova priznaju troškovi od 50 % od ukupne vrijednosti radova. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud primjenu citirane odredbe u konkretnom slučaju isključio jer je iz raspoloživih dokumenata proizašlo da "zapisnikom" na koji se apelant pozvao (apelant je zapisnik priložio uz apelaciju) nisu usaglašavani nikakvi novi i dodatni radovi, već isključivo visina cijena radova na iskopu rovova za polaganje cijevi, što je osnovnim ugovorom već bilo usaglašeno. Ustavni sud zapaža da se Vrhovni sud u vezi s tim pozvao na odredbu člana 39. stav (3) Zakona o javnim nabavkama kao lex specialis, koja isključuje mogućnost naknadne izmjene cijene i predmeta ugovora kao bitnih elemenata koji su utvrđeni u tenderskoj dokumentaciji. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud svoju odluku zasnovao i na odredbi člana 635. ZOO koja propisuje da se "cijena radova može odrediti po jedinici mjere ugovorenih radova (jedinična cijena) ili u ukupnom iznosu za cijeli objekt (ukupno ugovorena cijena)". Prema ocjeni Ustavnog suda, kako su ugovorne strane ranije već utvrdile ukupnu vrijednost radova koja je apelantu i isplaćena (vidi tačku 42. ove odluke) čini se da naknadno ugovaranje cijene po jedinici mjere (25 KM/m3) za iste ugovorom precizirane radove krši citiranu odredbu, što za sobom ex lege povlači ništavost takvog dogovora. Imajući u vidu sadržaj citiranih odredbi, koje je Vrhovni sud imao u vidu, Ustavni sud ne uočava ništa što bi uputilo na zaključak da su primjena i tumačenje citiranih odredbi bili na apelantovu štetu.

43. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud detaljno razmotrio i ostale apelantove prigovore koje je smatrao relevantnim, uz obrazloženje koje se ni u jednom segmentu ne čini proizvoljnim (prigovor u vezi s neprihvaćanjem građevinskog dnevnika kao relevantnog dokaza – vidi tačku 17. ove odluke). Stoga, Ustavni sud iz jasnog i argumentiranog obrazloženja Vrhovnog suda, koje je zasnovano na relevantnim odredbama Zakona o javnim nabavkama i ZOO, ne uočava ništa što bi opravdalo apelantove prigovore o nezakonitom postupanju Vrhovnog suda.

44. U vezi s apelantovim prigovorom kojim tvrdi da je zapisnik morao biti prihvaćen kao osnov za potraživani dodatni novčani iznos, ukazujući da nedostatak forme ne može biti razlog za odbijanje tužbenog zahtjeva, Ustavni sud zapaža da u okolnostima konkretnog slučaja nedostatak forme suštinski nije bio razlog za odbijanje tužbenog zahtjeva. Naime, razlog odbijanja tužbenog zahtjeva leži zapravo u sadržaju zapisnika čije odredbe krše norme prinudnog propisa, i to Zakona o javnim nabavkama kao lex specialis, na osnovu koga je tužena kao organ javne vlasti provela postupak javnih nabavki, zaključila ugovor s apelantom, utvrdivši bitne elemente ugovora, uključujući cijenu radova u ukupnom iznosu, koja je apelantu u cijelosti isplaćena, čak i znatno više.

45. Ustavni sud, također, zapaža da se predmetna situacija ne može dovesti u vezu s "hitnim nepredviđenim radovima" koje ima u vidu odredba člana 634. ZOO (vidi Relevantne propise) budući da je apelant odmah na početku radova bio ili morao biti svjestan o kakvom se zemljištu radi i da mu ta okolnost eventualno može otežati rad duž cijele trase. Naime, ta okolnost je apelantu omogućavala da prije otpočinjanja radova ugovor raskine, shodno odredbi člana 13. osnovnog ugovora. Umjesto toga, ugovorne strane su na samom kraju radova (august 2008. godine) sačinile zapisnik kojim su izmijenile isključivo cijenu radova istog obima i količine, što Zakon o javnim nabavkama kao lex specialis ne omogućava. Dakle, u situaciji kada kategorija zemljišta nije prouzrokovala dodatne

radove mimo dogovorenih, već je isključivo ta okolnost otežala rad apelantu, ta situacija se ne može podvesti pod "hitne nepredviđene radove" koje ima u vidu odredba člana 634. ZOO (na koju se apelant explicite i ne poziva u apelaciji). Shodno svemu navedenom, Ustavni sud smatra da, uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti koje su pratile ovaj predmet, ni u odredbama Zakona o javnim nabavkama kao lex specialis u konkretnom slučaju, ni u odredbama ZOO nije bilo uporišta da se postavljenom zahtjevu udovolji.

46. Konačno, apelantovo pozivanje na savjesnost i poštenje kao jednog od načela obligaciono-pravnog odnosa u okolnostima kada je tužena sve svoje obaveze prema apelantu ispunila i po glavnom ugovoru, aneksu ugovora, ali i po sudskoj nagodbi, dodatni iznos od 128.984,95 KM (vidi tačku 25. ove odluke) čini se proizvoljnim i bez osnova.

47. Stoga, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pravo na imovinu

48. U vezi s ovim prigovorom kojim apelant tvrdi da mu je prekršeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud smatra da se u okolnostima konkretnog slučaja ne može govoriti o apelantovoj imovini, niti o, s obzirom na jasne zakonske odredbe Zakona o javnim nabavkama kojima je isključena mogućnost promjene cijene za već ugovorene radove, legitimnom očekivanju da će apelantu u okviru predmetnog postupka biti isplaćen traženi novčani iznos.

49. Stoga, osporene presude ne krše ni apelantovo pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

50. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav (1) Evropske konvencije kada iz raspoloživih dokumenata ne proizlazi da je tokom postupka narušeno načelo ravnopravnosti strana u postupku, niti bilo što upućuje na kršenje načela nepristrasnosti suda, te u situaciji kada je naknadno povećanje cijene ugovorenih radova u jediničnom iznosu izvršeno suprotno članu 39. stav (3) Zakona o javnim nabavkama i članu 365. ZOO budući da Zakon o javnim nabavkama ne dozvoljava naknadnu promjenu cijene već dogovorenih radova i kada je ukupna cijena radova bila utvrđena ugovorom, što je isključilo naknadno utvrđivanje pojedinačne cijene dogovorenih radova, pri čemu je ugovorena cijena radova apelantu u cijelosti isplaćena, čak i znatno više od ugovorenog iznosa.

51. Nema ni kršenja prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada se u okolnostima konkretnog slučaja i jasnom zakonskom okviru ne može govoriti o apelantovoj imovini, niti o ostvarivom zahtjevu i legitimnom očekivanju da će postavljenom tužbenom zahtjevu biti udovoljeno.

52. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

53. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.


Zlatko M. Knežević, s. r.


K A Z A L O

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA NEIZRAVNO OPOREZIVANJE

418 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o unutarnjoj organizaciji u Upravi za neizravno oporezivanje (hrvatski jezik) 1

Правилник о измјенама и допунама Правилника о унутрашњој организацији у Управи за индиректно опорезивање (српски језик) 4

Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o unutarnjoj organizaciji u Upravi za indirektno oporezivanje (bosanski jezik) 7

POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

419 Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje lokaliteta Crkvine u selu Šargovac, Grad Banja Luka, na kojem su se nalazili ostatci rimskog naselja i kasnoantička grobnica, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 10

Одлука о неиспуњавању критеријума за проглашење локалитета Црквине у селу Шарговац, Град Бањалука, на којем су се налазили остаци римског насеља и касноантичка гробница, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 11

Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje lokaliteta Crkvine u selu Šargovac, Grad Banja Luka, na kojem su se nalazili ostaci rimskog naselja i kasnoantička grobnica, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 11

420 Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje džamije u Jelovče Selu, Grad Gradačac, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 11

Одлука о неиспуњавању критеријума за проглашење џамије у Јеловче Селу, Град Градачац, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 12

Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje džamije u Jelovče Selu, Grad Gradačac, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 12

421 Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje džamije Novalići, Grad Gradačac, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 13

Одлукa о неиспуњавању критеријума за проглашење џамије Новалићи, Град Градачац, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 13

Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje džamije Novalići, Grad Gradačac, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 13

422 Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje džamije Mionica Centar (Gazijska džamija), Grad Gradačac, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 14Одлукa о неиспуњавању критеријума за проглашење џамије Мионица Центар (Газијска џамија), Град Градачац, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 14Odluka o neispunjavanju kriterija za proglašenje džamije Mionica Centar (Gazijska džamija), Grad Gradačac, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 15

423 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka povijesnog spomenika - Avdića-džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 15Одлука о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу мјеста и остатака историјског споменика - Авдића-џамија у Плани, општина Билећа, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 16Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju mjesta i ostataka historijskog spomenika - Avdića-džamija u Plani, općina Bileća, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 17

424 Odluka broj 04.1-02.9-60/19-3 (hrvatski jezik) 17Одлука број 04.1-02.9-60/19-3 (српски језик) 18Odluka broj 04.1-02.9-60/19-3 (bosanski jezik) 18

425 Odluka o proglašenju graditeljske cjeline crkve Sv. Jovana Krstitelja u Donjem Vrbnu, Grad Trebinje, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 18Одлукa о проглашењу градитељске цјелине цркве Св. Јована Крститеља у Доњем Врбну, Град Требиње, националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 20Odluka o proglašenju graditeljske cjeline crkve Sv. Jovana Krstitelja u Donjem Vrbnu, Grad Trebinje, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 21

426 Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju povijesnog spomenika - Aškenaski hram u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 22


Одлука о измјенама и допунама Одлуке о проглашењу историјског споменика - Ашкенаски храм у Сарајеву националним спомеником Босне и Херцеговине (српски језик) 23

Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o proglašenju historijskog spomenika - Aškenaski hram u Sarajevu nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 24

AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE

427 Pregled postavljenih državnih službenika po javnim natječajima za svibanj 2019. godine (hrvatski jezik) 25

Преглед постављених државних службеника по јавним огласима за маj 2019. године (српски језик) 26

Pregled postavljenih državnih službenika po javnim oglasima za maj 2019. godine (bosanski jezik) 27

428 Pregled postavljenih državnih službenika po internim natječajima za svibanj 2019. godine (hrvatski jezik) 28Преглед постављених државних службеника по интерним огласима за мај 2019. године (српски језик) 29Pregled postavljenih državnih službenika po internim oglasima za maj 2019. godine (bosanski jezik) 30

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

429 Odluka broj AP 554/17 (hrvatski jezik) 31Одлука број АП 554/17 (српски језик) 37Odluka broj AP 554/17 (bosanski jezik) 42

430 Odluka broj AP 1148/17 (hrvatski jezik) 48Одлука број АП 1148/17 (српски језик) 53Odluka broj AP 1148/17 (bosanski jezik) 59


Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Gordana Živković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: "Unioninvestplastika" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Jasmin Muminović -Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2019. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 240,00 KM

Број 41 - sllist.basllist.ba/glasnik/2019/broj041.pdf · povrat bjanko vlastitih trasiranih...

Documents