Оправдање за рушилачке

демонстрације поводом

самопроглашења независности

Косова нађено је у дефиницији

како су прозоре на страним амбасадама полупали

хулигани. Ово се нарочито свидело деци комунизма.

Зашто?

Тир(н)анија

Хулигани и деца комунизма

Након што је апеловао на поштоване грађане да се у овом тешком тре- нутку руководе разумом, дакле уз- држано, председник Тадић је отпутовао у

Њујорк како би се пред албанским лоби- јем у Савету безбедности правдао због ру- шилачких демонстрација у српским градо- вима. Признао је да се ради о вандализму на штету српских грађана, то јест о нече- му без икаквих последица по самопрогла- шену независност јужне српске покрајине.

Овај потписник је такође противник сва- ког насиља, без обзира на његов конкре- тан повод. Али, као што већ негде рекох, уколико не одобравам рушилачки порив фрустрираних демонстраната, онда имам извесног разумевања за мотив таквог по- нашања. Други нису изразили чак ни та- кву беневолентност. Званичници и њима наклоњени медији изразили су хитно сво- ју згроженост због полупаних прозора на неким амбасадама.

Како би овдашњу (и светску) јавност уве- рили да то није у складу са прокламова- ном државном политиком, они су прибе- гли градацији етикета гневних демонстра- ната. Најпре је речено како се ради углав- ном о малолетницима. Онда се ишло да- ље: Мекдоналдсове ресторане демолЈфали су навијачи. Који, чији навијачи? Није ре- чено. До ове констатације дошло се про- стом дедукцијом чињенице да су неки од оних који су се макљали са полицијом но- сили навијачке шалове. То је исто као ка- да би сваког са оним карираним арапским шалом аутоматски прогласили за терори- сту. Јер, можда се збиља радило о делија- ма или гробарима, али пре ће бити да је реч о лажном представљању.

Будући да је навијачко дивљање опет ак- туелна тема у склопу полицијског обра- чуна са фудбалском мафијом, они који су палили контејнере и превртали тролејбусе коначно су названи хулиганима. Од такве еггикете нема одбране. Интересантно је да се овакво етикетирање посебно свидело не- ким бившим комунистима, односно, пре- цизније, деци комунизма. Једном хулиган, увек хулиган. Они су и овако живели у уверењу да су паду бившег режима чино- дејствовали навијачки хулигани. Сада су, додуше тешка срца, прихватили помену- ту званичну дефиницију.

Елем, они који дивљају на фудбалским стадионима и кошаркашким аренама, да- кле хулигани, били су то и 9. марта, и током зимског протеста (1996/97), а посеб- но су се истакли у револуцији од 5. ок- тобра, када су запалили Скупштину, од- нели из ње све што је имало да се одне- се и још се, приде, олакшали на недолич- ном месту, у сали за парламентарна за- седања. Није лепо, али тако бива. Рево- луција је нешто сасвим различито од уобичајеног живота - што (отприлике) ре- че покојни машинбравар.

Али, ствар није тако једноставна како на први поглед изгледа. Наиме, у свим де- монстрацијама грађанског незадовољства, од 9. марта до 5. октобра, дакле за читаву деценију, забележена су само три смртна случаја. С тим да је једна од преминулих, ■ нека девојка, 5. октобра испустила каши- ку од срчаног удара. Остали су некако пре- живели сузавац и пендреке. Према томе, црвено-црна коалиција скинута је са вла- сти практично мирним путем, без преве- ликих људских жртава, што даје за право онима који су догађаје од 5. октобра де- финисали као демократску револуцију, што је иначе, бар када је о револуцијама реч, вриштећи нонсенс.

То није крај приче. Питање које ваља по- ставити оној деци комунизма јесте да ли се сећају броја људских жртава након ула- ска партизана у Београд. Па, убијено је 10.000 - 20.000 особа. Можда и више. Др- жавне новине су на својим првим страни- цама, формата А-3, најситнијим словима објавиле списак стрељаних. Она деца ко- мунизма на то узвраћају да су се ликви- дирани огрешили о ствар (народне) рево- луције, да су били сарадници окупатора. То је релативна дефиниција. Наиме, дога- ђало се и то да неки ослободилац, који је у шуму побегао јер није хтео више да це- па дрва или да чува овце, шета Дедињем, па спази вилу која му се необично допад- не и своје пратиоце пита ко у њој живи, ко је њен власник, а они одговоре како имање припада неком Анастасију Мило- вановићу, трговцу који се часно држао под окупацијом. Ма, нема везе, стави га на спи- сак дегенерисаних остатака монархистич- ке диктатуре! Човека скењају, а нови вла- сник историје се усели у његову кућу, лег- не у кревет са све чизмама.

Шо, чак и уколико је било оваквих случајева победничке самовоље, а сигурно их је било, међу истакну- тим жртвама комунистичке реторзије,

међу онима који су заслужили да им се име уврсти у списак стрељаних, налазио се и цвет предратне интелигенције, мно- ги писци, историчари уметности и му- зички критичари, који можда јесу сара- ђивали са квислиншким режимом, а мо- жда и нису, но ако јесу чинили су то из најбољих патриотских мотива, о којима иначе шумски људи нису водили много рачуна. А и да не говоримо о томе шта је касније било на Голом отоку. Основна дилема је да ли су бољи острашћени ре- волуционари или хулигани, шта изабра- ти између стрељања националних Вол- тера и кењања у скупштинској сали за седнице. Некако сам склонији овој дру- гој солуцији. То још не значи да се за ху- лигане опредељујем као за универзални алиби коме не треба додатна елабораци- је. Уосталом, и хулигани су производ бив- шег режима. ■

21/02/08 /Н И Н /56