УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ТЕМА:

Транскрипција дела

Прикљученија Телемака сина Улисева Стефана Живковића

Част друга

СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК

Ментор: проф. др Ирена Теофиловић- Цветковић студент: Милица Јовић број индекса: 2217

Ниш, 2015

УВОД

Стефан Живковић Телемак родио се 1780. године у Черевићу код Новог Сада. Завршио је нижу гимназију у Новом Саду, затим се уписао на лицеј у Пожуну, а потом је прешао у братиславску академију. У Братислави је Живковић вероватно научио француски језик, јер је тамо у том периоду постојало велико интересовање за учење овог језика. Наредних година студирао је медицину у Бечу, али је из родољубивих побуда напустио студије и дошао у Србију да помогне свом народу који је подигао устанак против Турака. Био је писар у Совјету, а у Крајини је, у војним логорима започео превод Фенеловог дела ,,Авантуре Телемака, Одисејевог сина“, са француског на српски језик. Након слома Првог српског устанка Живковић поново одлази у Беч и одмах по доласку, крајем 1813. године, даје на штампу свој превод. Роман је изашао из штампе 1814. године под насловом: ,,Приключенїя Телемака сина Улисева“. У роману се приповеда о авантурама Одисејевог сина Телемаха, који је пошао у потрагу за својим оцем, да би се после низ невоља вратио на Итаку и тамо нашао свог оца.

Роман Прикљученија Телемака сина Улисева у преводу Стефана Живковића, подељен је на двадесет и четири књиге. Други део романа садржи дванаест књига. Дело је штампано нереформисаном руском грађанском ћирилицом. У роману су, поред одређених фонетских, морфолошких и синталсичких црта које показују подударност са особинама шумадијско-војвођанског дијалекта, присутни славенизми (особине у духу рускословенског и руског језика) и славеносрбизми (особине које садрже и црте рускословенског и црте српског народног језика). Посвета Стефана Живковић, која је заправо и предговор, написана је упрошћенијом графијом и правописом. чиме је Живковић одступио од славеносрпске традиције. Живковић је овде изнео и своје погледе на карактер српског књижевног језика свог времена.

Предмет овог рада је транскрипција романа Прикљученија Телемака Стефана Живковића и израда речника мање познатих речи. У раду ће бити транскрибован други део романа, тачније део од 414. до 425. стране.

Циљ рада је овладавање принципа транскрипције текстова из предстандардног периода и упознавање књижевног језика код Срба у 18. и 19. веку, док је циљ саме транскрипције ,,савременом читаоцу омогућити што лакше читање тих текстова, приближити му их у највећој мери, не мењајући притом њихов језик.“1

1 Напомене о транскрипцији и критичком издавању старих српских текстова из XVIII и XIX века А. Младеновић

...рост имаде важно са свима прїятностима младости. Єрбо се прїятности радъаю у старцима найнемотънїима, у оному магновенїю, када се уводе у поля Елисейска. Овай човек приступаше са старанѣм, и сматраше Телемака с умилностїю, као ϵдно лице, коему быяше предраго. Телемак, непознаваютъи га, надъе се у чуду, и стаде нерѣшим. Я теби опраштам драги сине мой, рече му ови старац, што ме непознаеш; я сам Арцезїи, отац Лаертов. Я сам скончао мое дне, пре него ϵ Улис мой унук пошао к обсажденїю Трое, онда си ты быо младо детенце на рукама твое доилѣ. От онда сам почео имати о теби велике надежде, кое ме нису варале, будутъи да те видим у Царству Плутонову тражити твога родителя, и да те богови поддржаваю у том предпрїятїю. О сретъно дѣте, богови тебе любе, и теби готове славу, равну слави твога родителя! Я сам благополучан, видетъи тебе ! нетражи више Улиса у овим мѣстима, он ϵ їошт жив; задржат, да подигне наш дом на острову Итаки. Сам Лаерт, премда га ϵ терет година оборїо, наслаждава се їошт свѣтлостїю, и очекуе, да му се син поврати, да му затвори очи. Тако люди пролазе, као цветъе, кое се ютром развїя, а у вече вене, и гази се под ноге, тако поколѣнїя человѣческога рода протичу, као вода брзе рѣке: ништа неможе уздржати време, кое за собом вуче све оно, што се чини найнедвижнїе. Ты сам драги мой сине! ты сам кой се сада наслаждаваш младостїю тако живом и изобилном удоволъствїяма, спомени се, да тай лепи возраст подобан ϵ цвету, кои тъе готово пре увенути, него се разцветати, Ты тъеш видити, како се нечувствено променюеш. Веселе прїятности, сладка удоволъствїя, коя те проводе, крепост, здравлѣ, радост, пролазе, као леп сан, от тога тъе ти остати само ϵдно воспоминанїе. Немотъна старост и нелюбителица удоволъствїя, дотъитъе намрштити твое чело, погрбити тѣло твое, ослабити твое членове, пресушити у твоему срцу источник радости, теби тъе огадити настояще, задати ти стра к будущему, учинити те нечувствена к свему, осим ϵдне болѣзни. Чинити се, да ϵ то време удалѣно: ах! ти се вараш сине мой. Оно спѣши, ето га, гди приспѣва. Што с толиким устремлѣнїем дооди, ни ϵ далеко от тебе, и настояще, што бѣжи, ветъ ϵ далеко, будутъи, да се уничтожава у овому магновенїю, у коему се разговарамо, и неможесе више натраг повратити. Не брой дакле сине мой настояще ни у што, него се подкреплявай на стави трудной и горкой добродѣтелъи чрез изглед у будуще. Приготови себи нравима чистима и правдолюбїем мѣсто у обыталищу блаженом спокойствїя. На последак, ты тъеш скоро видѣти твога родителя, гди опет прима власт у Итаки. Ты си родъен, да царствуеш после нѣга, али ах сине мой, колико ϵ царствованїе лстиво! кад га из далека сматрамо, невидимо друго, кромѣ величину, блистанїе и сладости, али из близа све ϵ трновито. Частни човек ( приватни ) може са честїю проводити живот сладак и мрачан: Цар неможе, за небезчестити се предпоштовати живот прїятан и бездѣлан дѣйствїяма труднима владѣнїя. Он принадлежи свима людима, коима управля, и ни ϵ му никада позволѣно быти своим; нѣгове найманѣ погрешке бываю от безконечне важности, ϵрбо приузрокую злополучїя народа, а кад што за целе вѣкове: он мора на себе пазити,

…рост имаде важно са свима пријатностима младости. Јербо се пријатности рађају у старцима најнемоћнијима, у оному магновенију, када се уводе у поља Јелисејска. Овај човек приступаше са старањем, и сматраше Телемака с умилностију, као једно лице, које му бијаше предраго. Телемак, не познавајући га, нађе се у чуду и стаде нерешим. Ја теби опраштам драги сине мој, рече му ови старац, што ме не познајеш, ја сам Арцезӣ, отац Лаертов. Ја сам скончао моје дне, пре него је Улис мој унук пошао к опсажденију Троје, онда си ти био младо детенце на рукама твоје дојиље. От онда сам почео имати о теби велике надежде, које ме нису варале, будући да те видим у царству Плутонову тражити твога родитеља, и да те богови подржавају у том претпријатију. О срећно дете, богови тебе љубе, и теби готове славу, равну слави твога родитеља. Ја сам благополучан, видећи тебе! Не тражи више Улиса у овим местима, он је јошт жив, задржат, да подигне наш дом на острову Итаки. Сам Лаерт, премда га је терет година оборио, наслаждава се јошт светлостију и очекује да му се син поврати, да му затвори очи. Тако људи пролазе, као цвеће, које се јутром развија, а у вече вене, и гази се под ноге, тако покољенија человјеческога рода протичу, као вода брзе реке: ништа не може уздржати време, које за собом вуче све оно, што се чини најнедвижније. Ти сам драги мој сине! Ти сам кој се сада наслаждаваш младостију тако живом и изобилном удовољствијама, спомени се, да тај лепи возраст подобан је цвету, који ће готово пре увенути, него се расцветати, ти ћеш видити, како се нечувствено промењујеш. Веселе пријатности, слатка удовољствија, која те проводе, крепкост, здравље, радост, пролазе, као леп сан, от тога ће ти остати само једно воспоминаније. Немоћна старост и нељубителица удовољствија, доћи ће намрштити твоје чело, погрбити тело твоје, ослабити твоје членове, пресушити у твојему срцу источник радости, теби ће огадити настојашче, задати ти стра[х] к будушчему, учинити те нечувствена к свему, осим једне бољезни. Чинити се, да је то време удаљено, ах! Ти се вараш сине мој. Оно спјеши, ето га, гди приспева. Што с толиким устремљенијем до[х]оди није далеко от тебе, и настојашче што бежи, већ је далеко, будући, да се уничтожава у овому магновенију, у којему се разговарамо и не може се више натраг повратити. Не број, дакле, сине мој настојашче ни у што, него се поткрепљавај настави трудној и горкој добродјетељи чрез изглед у будушче. Приготови себи нравима чистима и правдољубијем место у обиталишчу блаженом спокојствија. Напоследак, ти ћеш скоро видети твога родитеља, гди опет прима власт у Итаки. Ти си рођен, да царствујеш после њега, али ах сине мој, колико је царствованије лстиво! Кад га издалека сматрамо, не видимо друго, кромје величину, блистаније и сладости, али из близа све је трновито. Часни човек (приватни) може са честију проводити живот сладак и мрачан, цар не може, за небешчестити се претпоштовати живот пријатан и бездјелан дјејствијама труднима владјенија. Он принадлежи свима људима, којима управља и није му никада дозвољено бити својим, његове најмање погрешке бивају от бесконечне важности, јербо приузрокују злополучија народа, а кадшто за целе векове. Он мора на себе пазити,

притѣснявати смѣлост злїи, поддржавати невиност, разганяти оклеветанїя: ни ϵ от нѣга доволъно нечинити никаква зла, нуждно ϵ, да он чини свака могутъна добра, от који царство имаде потребу : ни ϵ доволъно чинити добро сам собом, нужно ϵ воспетъавати свака зла, коя бы други учинили, да им се незабранюе. Бойсе дакле сине мой, бой се от состоянїя тако опасна, вооружайсе мужеством противу твоїи страстїи и противу ласкателя. Изговоривши ова слова, видяше се Арцезїи одушевлѣн неким божественним огнъем, и показиваше Телемаку лице пуно состраданїя за зла, скопчана са царствованїем, кад оно науми, веляше он, само себе удоволъавати, онда постае ужасним тиранством; а кад отъе, да испуни свое дужности, и да предводи безчислени народ, као што отац управля своїом дѣцом, то ϵ опет угнѣтающе робство, кое изискуе мужества и херойческога терпѣнїя. Тако ϵ извѣстно, да они, кои су царствовали с чистом добродѣтелїю, притяжаваю овде све оно, што могутъство богова може дати, да бы учинили ово благополучїе совершеним. Док Арцезїи овако беседъаше, нѣгова слова улѣзау у глубину срца Телемакова, она се урезавау онако, као што искусни рѣзац своим ножитъем урезуе на мѣди образе неизгладиме, кое хотъе да покаже очима найпозднїега потомства. Ова мудра слова быяу као лаки пламен, кой проницаваше у срце младога Телемака, он чувствоваше, да е подижен, воспламенѣн, нешто незнам, божествено као да растопляваше у нѣму нѣгово срце. Оно, што у частици найтанъой себе самога носяше, седяше га нечувствено. Он немогаше ни уздржати, ни подносити, ни воспротивити се том силном в’ печатлѣнїю: то быяше чувствованїе живо и сладостно смѣшано с’ муком способном истргнути живот. После овога поче Телемак слободнїе дїяти, он познаде на лицу Арцезїевом велику подобност с’ Лаертом, мисляше, да се споминѣ, али неясно, да ϵ видъао на Улису своему отцу начертанїя ове исте подобности, кад ϵ Улис пошао к’ обсажденїю Трое. Ово воспоминанїе вознѣжи нѣгово срце, сузе сладке и помешане с радостю потекоше из нѣговїи очїю: он хотяше то предраго лице загрлити: много крат он се покушаваше , али залуду; ова празна тѣн избѣгаваше нѣговом грленю, као што летиви сан бѣжи от човека, кой мисли, да се нъиме наслаждава; сад уста жедна овога човека спаваютъа трче за бѣгаютъом водом, сад му се устне задрмаваю, да бы пробеседиле рѣчи, кое нѣгов укочени ϵзик неможе да изрекне, нѣговесе руке пружаю с’ усилѣнїем и ништа нехватаю. Тако Телемак неможе да удоволъи нѣговой нѣжности. Види Арцезїя, чуе га, с’ нъиме говори, а неможе да га осяза. Напоследак упыта га, ко су они люди, што стое около нѣга. Ты видиш сине мой, отговори му мудри старац, люде, што су были украшенїе нъїовога вѣка, дика и блаженство человѣческога рода. Видиш ово мало число Царева, кои су были достойни то быти, и кои су испунявали с вѣрностю дѣло богова. Они други, што видиш близу нъи, али раздвоене ϵдним облачком, имаю славу много маню:то су Херои воистину, али воздаянїе за нъїову храброст и нъїова военна предпрїятїя не можесе сравнити с воздаянїем Царева мудрїи, праведнїи, и благодѣтелнїи.

притјешњавати смјелост злӣ, подржавати невиност, разгањати оклеветанија. Није от њега довољно не чинити никаква зла, нужно је да он чини свака могућа добра, от којӣ царство имаде потребу, није довољно чинити добро сам собом, нужно је воспећавати свака зла,

која би други учинили, да им се не забрањује. Бој се, дакле, сине мој, бој се от состојанија тако опасна, вооружај се мужеством противу твојӣ страстӣ и противу ласкатеља. Изговоривши ова слова, виђаше се Арцезӣ одушевљен неким божественим огњем и показиваше Телемаку лице пуно состраданија за зла, скопчана са царствованијем, кад оно науми, вељаше он, само себе удовољавати, онда постаје ужасним тиранством, а кад [х]оће, да испуни своје дужности, и да предводи бешчислени народ, као што отац управља својом децом, то је опет угњетајушче ропство, које изискује мужества и херојческога терпјенија. Тако је извесно, да они који су царствовали с чистом добродјетелију, притјажавају овде све оно што могућство богова може дати да би учинили ово благополучно совершеним. Док Арцезӣ овако бесеђаше, његова слова уљеза[х]у у глубину срца Телемакова, она се урезава[х]у онако као што искусни резац својим ножићем урезује на међи образе неизгладиме, које хоће да покаже очима најпознијега потомства. Ова мудра слова бија[х]у као лаки пламен, који проницаваше у срце младога Телемака, он чувствоваше да је подижен, воспламењен, нешто не знам, божествено као да растопљаваше у њему његово срце. Оно што у частици најтањој себе самога носјаше, сеђаше га нечувствено. Он не могаше ни уздржати, ни подносити, ни воспротивити се том силном в печатљенију, то бијаше чувствованије живо и сладосно смјешано с муком способном истргнути живот. После овога поче Телемак слободно дијати, он познаде на лицу Арцезијевом велику подобност с Лаертом, мишљаше да спомиње, али нејасно, да је виђао на Улису својему оцу начертанија ове исте подобности, кад је Улис пошао к опсажденију Троје. Ово воспоминаније возњежи његово срце, сузе слатке и помешане с радошћу потекоше из његовӣ очију, он хоћаше то предраго лице загрлити, много крат он се покушаваше, али залуду, ова празна тен избегаваше његовом грљењу, као што летиви сан бежи от човека, који мисли да се њиме наслаждава, сад уста жедна овога човека спавајућа трче за бегајућом водом, сад му се усне задрмавају, да би побеседиле речи, које његов укочени језик не може да изрекне, његове се руке пружају с усиљенијем и ништа не хватају. Тако Телемак не може да удовољи његовој њежности. Види Арцезија, чује га, с њиме говори, а не може да га осјаза. Напоследак, упита га ко су они људи што стоје около њега. Ти видиш, сине мој, одговори му мудри старац, људе што су били украшеније њи[х]овога вјека, дика и блаженство человјеческога рода. Видиш ово мало число царева, који су били достојни то бити и који су испуњавали с вјерношћу дјело богова. Они други што видиш близу њи[х], али раздвојене једним облачком, имају славу много мању, то су хероји воистину, али воздајаније за њи[х]ову храброст и њи[х]ова војена претпријатија не може се сравнити с воздајанијем царева мудрӣ, праведнӣ и благодјетелнӣ. Измедъу тїи Хероя ты видиш Ѳезея, у кое ϵ лице жалостно , он ϵ имао злополучїе, што ϵ быо лаковѣран, к едной лукавой жени, и зато ϵ їошт скорбан, што ϵ тако неправеднопросио от Нептуна свирѣпу смерт своему сину Хипполиту; блажен, да ни ϵ быо тако скор и брз разгнѣвати се! видиш такодъер и Ахилеса подупрта на свое коплѣ због ране, кою ϵ добїо у пети от руке срамнога Парїса, и коя му ϵ скончала живот. Да ϵ быо толико мудар,

праведан и умѣрен, колико ϵ быо неустрашим, богови бы нѣму дали дуго царствованѣ, али су они имали милосердїе к Фтїотам и Долопима, над коима бы наравно он морао царствовати после Пелеа. Они нису хотѣли предати толике народе милости ϵднога беснога човека, кой се ласнїе раздражуе него найбурнїе море, Парце су скратиле жицу нѣговїи дана, и он ϵ быо подобан цвету ϵдва развїеном, коега остри плуг пресеца, и кой пада предъе конченога дана, у кой ϵ порастао, богови су га употреблявали, као буйну рѣку и непогоду, с коима наказую люде за нъїова преступленїя. Богови су учинили, да Ахилес послужи оборити стѣне Троянске, да бы отмстили клетвопреступленїе Лаомедона и неправедне любави Парїса. Употребивши тако та орудїя нъїовог отмщенїя ублажили су себе, и отказали сузама Тетїсе оставиши далѣ на землъи овога младога Хероя, кой неваляше за друго што, развѣ да смущава люде, да разорава градове и царства. Но видиш ли онога другога с’ лицем дивъим? оно е Аякс, син Таламона и стриц Ахилев. Теби ϵ без сумнѣ познато, каква ϵ была нѣгова слава у сраженїяма. По смерти Ахилевой он ϵ зактевао, да се ником другом небы дало оружїе Ахила развѣ нѣму: а твой Отац нехотяше му оно уступити: Греци су присудили оно Улису, Аякс се убїо от отчаянїя. Гнѣв и ярост їошт се виде на нѣговом лицу: не иди ближе к’ нѣму сине мой: ϵрбо бы помислїо, да му се ты отъеш у нѣговом нещастїю да наругаш: а право ϵ, да га сожалуемо; невидишли, како нас гледа с муком, и како срдито улѣзе у ону мрачну шуму, ϵрбо смо му мы мрзскїи. С друге стране видиш Хектора, кой бы быо непобѣдим, да ни ϵ син Тетїсе у исто време быо на свету. Но ево Агамемнона, кой пролази, и кой їошт на себи носи знаке вѣроломства Клитемнестрина. О сине мой я дрктъем, кад помислим на нещастїя ове Фамилїе безбожнога Тантала. Раздор измедъу два брата Атреа и Тїеста испунїо ϵ овай дом ужасом и крвлю. Ах како ϵдно безаконїе вуче и друга за собом! Агамемнон вратъаютъисе началником Грека из рата Троянскога ни ϵ имао времена наслаждаватисе спокойствїем и славом придобивеном. Таква ϵ судбина готово свїу обладателя. Сви ти люди, што видиш, были су страшни у войни, али нису были нимало мили и добродѣтелъни, зато се наоде у втором жилищу Елисейскїи поля. Касателно до овїи, ови су царствовали с’ правдом, любили свое народе. Они су прїятелъи богова. Док Ахилес и Агамемнон пуни распра и военїи сраженїя, задржаваю и овде їошт нъїове муке и наравне недостатке, док залуду жале за животом лудо изгублѣним, и мучесе зато, што су сада само тѣни безсилне и суетне, ови праведни Цареви пречистъени будутъи божественом свѣтлостїю, коїом се питаю, неимаю више ништа желити за свое щастїе. Они са состраданїем сматраю безпокойствїя смертнїи; найветъа дѣла, коя узнемирую люде честолюбиве, чине се нъима као дѣтинске игре. Између тӣ хероја ти видиш Тезеја, у кога је лице жалосно, он је имао злополучије што је био лаковеран к једној лукавој жени и зато је јошт скорбан што је тако неправедно просио от Нептуна свирепу смрт својему сину Хиполиту, блажен, да није био тако скор и брз разгњевати се! Видиш такођер и Ахилеса подупрта на своје копље због ране коју је добио у пети от руке срамнога Париса и која му је скончала живот. Да је био толико мудар, праведан и умерен, колико је био неустрашим, богови би њему дали дуго

царствовање, али су они имали милосердије к Фтиотам и Долопима над којима би наравно он морао царствовати после Пелеа. Они нису хотјели предати толике народе милости једнога беснога човека, који се ласније раздражује него најбурније море. Парце су скратиле жицу његовӣ дана и он је био подобан цвету једва развијеном којега остри плуг пресеца и који пада пређе конченога дана, у кој је порастао, богови су га употребљавали као бујну реку и непогоду, с којима наказују људеза њи[х]ова преступленија. Богови су учинили да Ахилес послужи оборити стене тројанске, да би отмстили клетвопреступленије Лаомедона и неправедне љубави Париса. Употребивши тако та орудија њи[х]овог отмшченија ублажили су себе и отказали сузама Тетисе оставити даље на земљи овога младога хероја, кој не ваљаше за друго што, развје да смушчава људе, да разорава градове и царства. Но видиш ли онога другога с лицем дивим? Оно је Ајакс, син Таламона и стриц Ахилев. Теби је без сумње познато каква је била његова слава у сраженијама. По смрти Ахилевој он је зактевао да се ником другом не би дало оружје Ахила развје њему, а твој отац не хоћаше му оно уступити. Греци су присудили оно Улису, Ајакс се убио от отчајанија. Гњев и јарост јошт се виде на његовом лицу: не иди ближе к њему сине мој, јербо би помислио да му се ти [х]оћеш у његовом нешчастију да наругаш, а право је да га сожалујемо. Не видиш ли како надгледа с муком и како срдито уљезе у ону мрачну шуму, јербо смо му ми мрски. С друге стране видиш Хектора, кој би био непобједим да није син Тетисе у исто време био на свету. Но ево Агамемнона, кој пролази и кој јошт на себи носи знаке вјероломства Клитемнестрина. О, сине мој, ја дркћем, кад помислим на нешчастија ове фамилије безбожнога Тантала. Раздор између два брата Атреа и Тијеста испунио је овај дом ужасом и крвљу. Ах, како једно безаконије вуче и друга за собом! Агамемнон враћајући се началником Грека из рата тројанскога није имао времена наслаждавати се спокојствијем и славом придобивеном. Таква је судбина готово свију обладатеља . Сви ти људи што видиш, били су страшни у војни, али нису били нимало мили и добродјетељни, зато се на[х]оде у втором жилишчу Јелисејскӣ поља. Касателно до овӣ, ови су царствовали с правдом, љубили своје народе. Они су пријатељи богова. Док Ахилес и Агамемнон пуни распра и војенӣ страженија, задржавају и овде јошт њи[х]ове муке и наравне недостатке, док залуду жале за животом лудо изгубљеним и муче се зато што су сада само тjени бесилне и сујетне, ови праведни цареви пречишћени будући божественом светлостију којом се питају, не имају више ништа желити за своје шчастије. Они са состраданијем сматрају беспокојствија смртнӣ, највећа дела која узнемирују људе честољубиве, чине се њима као детинске игре. Нъїова су срца наситъена истином и добродѣтелїю, кою црпе из извора. Неимаю они више ништа преносити ни от другога ни от сами себе. Што люди имаду више желанїя, то имаду више потреба и више страа, за нъи е све окончано, осим нъїове радости, коя е безконечна. Смотри сине мой тога старога Цара Инаха, кой е царство у Аргосу основао. Видиш га с оном старостїю, онако сладкоми онако величественном. Цветъе се радъа под нѣговим стопама. Нѣгово лагко ступанѣ подобно ϵ летеню птице, он држи у руцилиру отслонове

кости у вѣчном восторгу. Он воспѣва чудеса богова. Из нѣгова срца, и из нѣговїи уста исходи изрядно благовоннїе, сладкогласїе нѣгове лире и нѣгова гласа похитило бы и люде и богове. Тако ϵ он наградъен, зато што ϵ любїо народ, коега он присовокупи, у окружїе своїи новїи стѣна, и коему он даде законе. С друге стране ты можеш видити измедъу онїи мирта Цекропса Египтянина, кои ϵ први царствовао у Аѳени, граду посветъеном мудрой богинъи, кое он и име носи. Цекропс пренесши полезне законе из Египта, кой ϵ быо за Грецїю источник словесности и благонаравїя, укротїо ϵ природу дивю Атическїи градова, и уединїо и свезима садружества. Он ϵ быо праведан, сострадателан, человѣчан, поставїо ϵ народе у изобилїе, а свою Фамилїю у среднѣ состоянїе, незактеваютъи, да нѣгови синови имаю после нѣга власти; ϵрбо он наодяше, да су други у тому достоинїи. Треба да ты покажем такодъер у оной малой долини Ерихтона, кой изобрете употребленїе сребра поради монете. Он то учини с тим намѣренїем, да бы облакшао трговину помедъу островїи Грецїе: но он предусмотри и неудобност привезану к тому изобретенїю. Прилѣжавайте говораше к народма, умножавати код вас богатства ϵстествена, коя су истинита. Обдѣлавайте землю, да имаше велико изобилїе жита, вина, зейтина и плодова, држите стада безчисленна, коя тъе вас питати своим млеком и покривати вас своїом вуном. Чрез то тъете вы себе поставити у состоянїе. да се никада небоите бѣдности. Шт више узимате дѣце, то тъете богатїи быти, ако и само научите, да буду работлъиви. Єрбо ϵ земли неисчерпаема, и она умножава свою плодност, што имаде више обывателя, кои се стараю ню обделавати. Она нъима свима щедро платъа за нъїов труд, намѣсто што се онима показуе скупа и тврда и неблагодарна, кои ю небрежлъиво обделаваю. Држите се дакле истиннїи богатства, коя удовлетвораваю правим потребама човека. што се тиче до сребра у монети, неваля га низашто друго уважавати, него толико, колико ϵ потребно или за неизбѣгоеме войне, кое мораше водити за границом, или поради трговине вещїи нужднїи, коїи неима у вашей землъи. Iошт бы добро было, да се украти трговина са свима онима стварма, кое поддржаваю раскош, суету и мекост. Мудри Ерихтон често бы говорїо, я се врло боим моя децо; учинїо сам вам печални дар, даваютъи вам изобретенїе монете, я предвидим, да тъе она возбудити ароссребролюбїе, честолюбїе, великолѣпїе, да тъе содержавати безчислена зловредна художества, коя тъе размазит и развратити нраве: огадитъе вам блажену простоту, коя причинява свако спокойствїе, сваку безопасност живота, найпосле тъе вас довести, Њи[х]ова су срца насићена истином и добродјетелију коју црпе из извора. Не имају они више ништа преносити ни от другога ни от сами себе. Што људи имаду више желанија, то имаду више потреба и више стра[х]а, за њи[х] је све окончано, осим њи[х]ове радости која је бесконечна. Смотри, сине мој, мога старога цара Инаха, који је царство у Аргосу основао. Видиш га с оном старостију, онако слаткоми онако величественом. Цвеће се рађа под његовим стопама. Његово лако ступање подобно је летењу птице, он држи у руци лиру от слонове кости у вјечном восторгу. Он воспјева чудеса богова. Из његова срца и из његовӣ уста исходи изрјадно благовоније, слаткогласје његове лире и његова гласа похитило би и људе

и богове. Тако је он награђен, зато што је љубио народ којега он присовокупи у окружије својӣ новӣ стена и којему он даде законе. С друге стране ти можеш видити између онӣ мирта Цекропса Египћанина кој је први царствовао у Атени, граду посвећеном мудрој богињи, које он и име носи. Цекропс пренесши полезне законе из Египта који је био за Грецију источник словесности и благонравија укротио је природу диву атическӣ градова и ујединио и[х] свезима садружества. Он је био праведан, сострадателан, человјечан, поставио је народе у изобилије. а своју фамилију у средње состојаније не зактевајући да његови синови имају после њега власти, јербо он на[х]ођаше да су други у тому достојнӣ. Треба да ти покажем такођер у оној малој долини Ерихтона кој изобрете употребленије сребра поради монете. Он то учини с тим намјеренијем да би олакшао трговину помеђу островӣ Греције, но он предусмотри и неудобност привезану к тому изобретенију. Приљежавајте говораше к народма, умножавати код вас богатства јестествена која су истинита. Обдјелавајте земљу да имате велико изобилије жита, вина, зејтина и плодова, држите стада бешчислена која ће вас питати својим млеком и покривати вас својом вуном. Чрез то ћете ви себе поставити у состајаније да се никада не бојите бједности. Што више узимате деце, то ћете богатији бити, ако и само научите да буду работљиви. Јербо је земљи неишчерпајема и она умножава своју плодност, што имаде више обиватеља који се старају њу обделавати. Она њима свима штедро плаћа за њи[х]ов труд, наместо што се онима показује скупа и тврда и неблагодарна, који ју небрижљиво обделавају. Држите се дакле истинӣ богатства која удовлетворавају правим потребама човека, што се тиче до сребра у монети, не ваља га низашто друго уважавати, него толико колико је потребно или за неизбјегајеме војне, које морате водити за границом, или поради трговине вешчӣ нужнӣ којӣ нема у вашеј земљи. Јошт би добро било да се украти трговина са свима онима стварима које подржавају раскош, сујету и мекост. Мудри Ерихтон често би говорио, ја се врло бојим, моја децо, учинио сам вам печални дар давајући вам изобретеније монете, ја предвидим да ће она возбудити среброљубије, честољубије, великољепије, да ће содержавати бешчислена зловредна художества која ће размазити и развратити нараве, огадиће вам блажену простоту која причињава свако спокојствије, сваку безопасност живота, најпосле ће вас довести,да презирете землѣдѣлїе, кое ϵ основанїе живота человѣческога и источник правїи добара, али су богови свидѣтелъи, да ϵ мое срце у том чисто, даваютъи вам то изобретенїе у самом себи полезно. На конац кад Ерихтон опази, да сребро розвратъаваше народе, као што ϵ он то и предвидїо, отиде от жалости у едну пустиню, гди у сиромашству и удалѣн от людїи живяше до крайнѣ старости нехотетъи више мешати се у правлѣнїе градова. Мало времена после нѣга додъе у Грецїю славни Тритполем, коега ϵ Церера научила художеству обработавати землѣ, и покривати и сваке године златним усевом. А ни ϵ што нису люди познавали жита и начин умножавати га сеянѣм: али нису познавали совершенство обделаваня: а Триптолем, послан от Цераре додъе с плугом у руци, откри дарове богинѣ свима народма, кои су имали доволъно охоте побѣдити нъїову природну

ленъост, и предати се при лѣжно послованю. Скоро Триптолем научи Греке просецати землю, и ню оплодъавати разораваютъи нѣзино нѣдро. Скоро жетелци горетъи и неусипни почеше обарати нъїовим острим срповима све златно влатъ, кое покриваше полѣ, и сами дивви зверски народи, кои се скитау тамо амо разсути по луговїи Епира и Етолїе препитаваютъисе жиром, припитомише нъїове нраве, и подвергошесе законма, научишесе орати и сеяти и препитавати себе хлѣбом. Триптолем даде познати Грецима удоволъствїе, кое се получава от богатства собственнога труда; и наодити на своим нъивама све, што ϵ год потребно к животу удобну и блажену. Ово изобилїе овако просто и невино, присоюжено к землѣдѣлїю учини, да се споменуше мудрї совѣта Ерихтоновїи; они презреше сребро и сва богатства художна, коя су само по человѣеческом воображенїю богатства, коя и подстрекваю, да траже удоволъствїя опасна, и коя отвратъаю от трудолюбїя, у коему бы они наодили сва вещественна добра с нравима чистима у совершеной слободи. Познадоше дакле да ϵ плодно и добро обделано полѣ право сокровище ϵдне фамилїе, коя ϵ мудра и рада трезвенно живити подобно животу нѣзинїи предака. Блажени Греци, да су остали постояни у тим правилима, тако способним учинити и силне, слободне, благополучне и достоїне таковима быти чрез крепку добродѣтелъ! но увы! они се починю залюблявати у лстива богатства, мало помало пренебрегаваю права, и отродъаваюсе от те чудесне простоте: О сине мой ты тъеш иногда царствовати! онда незаборави привести люде к землѣдѣлїю, и почитовати то художество, и помагати оне, кои се о том трудили буду, и не трпити нимало да люди живе у унинїю и у упражнѣнїю у художествама, коя содржаваю раскош и мекост. Та два мужа, кои су тако мудри были на землъи, овде су возлюблѣни от богова. Примѣчавай сине, да нъїова слава надвишуе и Ахилесову, и свїу другїи Хероя, кои су се прославили само у сраженїяма, као што любко пролетъе превосходи ледену зиму, и као што ϵ свѣтлост сунца силнїя от свѣтлости месеца. Докле Арцезїи на ови начин говораше, он примѣти, да Телемак свое очи непрестано држаше к предѣлу ϵднога малога лавровог лѣса и ϵдног поточитъа обраслог любичицом и ружицом, крином и другим благомиришутъим цветъем, коїи живе бое да презирете земљедјелије које је основаније живота человјеческога и источник правӣ добара, али су богови свидјетељи да је моје срце у том чисто, давајући вам то изобретеније у самом себи полезно. На конац кад Ерихтон опази да сребро розвраћаваше народе, као што је он то и предвидио, отиде от жалости у једну пустињу гди у сиромаштву и удаљен от људи живјаше до крајње старости не хотећи више мешати се у прављеније градова. Мало времена после њега дође у Грецију славни Тритполем којега је Церера научила художеству обработовати земљу и покривати и[х] сваке године златним усевом. А није што нису људи познавали жита и начин умножавати га сејањем, али нису познавали совершенство обделавања, а Триптолем, послан от Цераре дође с плугом у руци, откри дарове богиње свима народма који су имали довољно охоте побједити њи[х]ову природну лењост, и предати се приљежно пословању. Скоро Триптолем научи Греке просецати земљу и њу оплођавати, разоравајући њезино њедро. Скоро жетелци горећи и неусипни

почеше обарати њи[х]овим острим срповима све златно влаће, које покриваше поље и сами диви зверски народи који се скитају тамо амо расути по луговӣ Епира и Етолије препитавајући се жиром, припитомише њи[х]ове нраве и подвргоше се законма, научише се орати и сејати и препитавати себе хлебом. Триптолем даде познати Грецима удовољствије које се получава от богатства сопственог труда и на[х]одити на својим њивама све што је год потребно к животу удобну и блажену. Ово изобилије овако просто и невино, присојужено к земљедјелију учини, да се споменуше мудри совјета Ерихтоновӣ, они презреше сребро и сва богатства художна која су само по человјеческом воображенију богатства која и[х] подстрекавају, да траже удовољствија опасна и која одвраћају от трудољубија у којему би они на[х]одили сва вешчествена добра с нравима чистима у совершеној слободи. Познадоше дакле да је плодно и добро обделано поље право сокровишче једне фамилије која је мудра и рада трезвено живити подобно животу њезинӣ предака. Блажени Греци да су остали постојани у тим правилима тако способним учинити и[х] силне, слободне, благополучне и достојне таковима бити чрез крепку добродјетељ! Но уви! Они се почињу заљубљавати у лстива богатства, мало помало пренебрегавају права и одрођавају се от те чудесне простоте. О, сине мој, ти ћеш иногда царствовати! Онда не заборави привести људе к земљедјелију и почитовати то художество и помагати оне који се о том трудили буду и не трпити нимало да људи живе у унинију и у упражњенију у художествама која содржавају раскош и мекост. Та два мужа који су тако мудри били на земљи овде су возљубљени от богова. Примјечавај сине да њи[х]ова слава надвишује и Ахилесову и свӣ другӣ хероја који су се прославили само у сраженијама као што љупко пролеће превосходи ледену зиму и као што је светлост сунца силнија от светлости месеца. Докле Арцезӣ на ови начин говораше, он примети да Телемак своје очи непрестано држаше к пределу једнога малога лавровог љеса и једног поточића обраслог љубичицом и ружицом, крином и другим благомиришућим цвећем којӣ живе боје

подобне быяу бояма дуге, када сходи с неба на землю, да неком смртном предвѣсти повелѣнїя богова. То быяше велики Цар Сезострїс, кога Телемак упознаде на том прекрасном мѣсту; он быяше тисящекратно величанственїи, него ϵ икада бывао на своему престолу у Египту. Зраци неке любке светлости исходяу из нѣговїи очїю, кои заслеплявау очи Телемаку. Гледаутъи га, рекао бы, да ϵ опивен Нектаром, толико га быяше поставїо божествени дух у восторг, више...

подобне бија[х]у бојама дуге када сходи с неба на земљу, да неком смртном предвјести повељенија богова. То бијаше велики цар Сезострис кога Телемак упознаде на том прекрасном месту, он бијаше тисјашчекратно величанственӣ него је икада бивао на својему престолу у Египту. Зраци неке љупке светлости исхођа[х]у из његовӣ очију који заслепљава[х]у очи Телемаку. Гледајући га, рекао би[х] да је опивен нектаром, толико га бијаше поставио божествени дух у восторг, више...

РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ

Бблагополучан - успешан, умесан, сасвим задовољавајућибездјелан - безпослен, незапошљен, који не ради ништаблагодјетелан - корисни, спасоносни, онај који добро чини, благовоније - пријатан мирис, парфем благонравије - добро понашањебешчислен - безброј, огромна количина

Ввоспоминаније - сећање, успоменавооружати - снабдевање оружјем, наоружавање војске

воспламењати - распалитивоздајаније - освета, казна или награда за делавјероломство - склоност ка обманамавосторг - изузетан успон осећања, одушевљење, дивљењевоображеније - имагинација, плод маштевешчествен - који се састоји од материје, материјалнивеликолепије - раскош, луксуз, бујна лепота

Ддобродјетељ - онај који је пун врлина, доброчинитељ

Жжилиште - место пребивања, станжеланије - хтење, жеља, намера

Ззлополучије - оно што је нечасно, лоше, кобноземљедјелије - обрада земљишта ради гајења пољопривредних биљака, баштованство

Иизобилије - изобиље, богатство, задовољствоизобретеније - проналазак, изум

Кклетвопреступленије - кршење, неуспех заклетве

Ллстив - који је слаткоречив, склон ласкању

Ммагновеније - најкраћи временски период, тренутакмужество - храброст, смелостмирта - зелено дрво са белим цветовима, мрча

Ннељубителица - она која је недрага, невољенанастојашчи - садашњи, сада, у овом тренутку

неизгладим - такав који се не може избрисати из меморије, неизбрисив, незабораванначертаније - цртање нечега, жиг слованаказивати - прописати, дати наређење, командоватинамјереније - намера, намеравањенеишчерпајеми - неисрцпан

Оопсажденије - предмет дискусије, разговораотмстити - тражити освету, осветити обделавати - обрађивати

Ппретпријатије - храбар подухват, изложити се опасностипринадлежити - припадатипреступленије - преступ, прекршајполезан - користанпредусматривати - обезбедити, предвиђатипечал - туга, жал, невесело расположењеправљеније - владање државом, владарство

Сскорбан - погружен, тужан, који изазива тугу,скор - који је са великом брзином, брзсмушчати - осрамотити се, забунити сесраженије - велики борилачки сукоб, биткаслаткогласије - пријатност, нежност гласа, милозвучјесадружество - узајамно пријатељство, сагласност, солидарностсвидјетељ - сведок, очевидацсокровишче - благо, драгоценостсостојаније - стање, положајсостраданије - самилост, сажаљење

Ттрудан - онај који много ради, који се труди, тежактерпјеније - способност да се издржи, стрпљење

тисјачшекратно - више хиљада пута

Уугњетеније - притискивање, угњетавање удовлетворавати - испуњавати, задовољаватиупражњеније - вежбаукрашеније - украшавање, кићењеуниније - очајање, безнадежна туга

Ххудожество - искуство

Ччувствованије - осећањечисло - комадић дрвета за бележење дуговањачрез - крозчеловјечески - људски, хумани

Шчшчедро - дарежљиво, великодушно;

ЗАКЉУЧАК

Када се приступа транскрипцији наших текстова на народном језику из предвуковског и вуковског периода, не треба занемарити чињеницу да ти текстови нису писани ни уједначеним ни заједничким књижевним језиком. У оваквим текстовима наилазимо на присуство славеносрпских, руских или рускословенских језичких црта. Поменута језичка неуједначеност мора наћи одраз и у данашњим издањима одговарајућих текстова , јер је она одликовала језик наше литературе из времена о којем је реч. Једно од тежих питања транскрипције са којим смо се сусрели у овом раду јесте сагледавање вредности графеме <ѣ>. Наиме, графема <ѣ> означава фонему /е/ у речима из српског народног језика: вѣровати, рѣка, свѣт и сл. , као и у примерима у којима налазимо напоредо <ѣ> и <е>: грѣх : грех, дѣце : деце. У речима из рускословенског језика графема <ѣ> има вредност [је]: владѣтелъ, добродѣтелъ и сл.

Слово щ представља, такође, тешкоћу због своје двоструке гласовне вредности: понекад оно означава српску групу шт, а понекад руску шч. Гласовну вредност [шч] графема <щ> има у речима које припадају рускословенском језику и у речима који представљају типичне славеносрпске случајеве: возвращенїе, могущество, сокровища. Ова графема гласовну вредност [шт] у лексемама које се налазе наизменично написане са <щ> и <шт>: що и што, защо и зашто итд. Тешкоћу је представљало и транскрибовање примера са <ер> којом се могла означити група [ер], али и вокално /р/. Обележавање вокалног /р/ са <ер> заступљено је у речима које се јављају и у српском и у руском језику: смерт и смрт, серце и срце. У речима које представљају одлику руског језика вокално /р/ транскрибовано је са <ер>: дерзост, жертва и сл.