Класична политичка економијаКласична политичка економија

Давид Рикардо: живот и дјело• Рикардо (1772-1823) био је угледан

економиста и члан парламента, гдје се залагао за слободну конкуренцију и укидање житних закона.

• У својим дјелима сумира погледе на новац, вриједност расподјелу, спољну трговину.

• Продужио је линију квантитативне теорије новца.

• Дјела: Чланак Цијена злата (аномонимно);

• Есеј о утицају ниске цијене жита на профит од капитала, као одговор на Малтусове написе;

• Принципи политичке економије и опорезивања;

• Апсолутна и размјенска вриједност;

• Примједбе на Малтусове Принципе политичке економије;

• Рикардова Сабрана дјела у девет томова уредио је и издао Срафа.

Теорија вриједностиТеорија вриједности

• Као и Смит, разликује прометну и употребну вриједност;

• Раздваја репродуктивна и нерепродуктивна добра, чије су детерминанте рад, односно вриједност;

• Прва група добара је далеко бројнија, па је Рикардова теорија – теорија радне вриједности.

• Роба добија своју прометну вриједности из два извора: рада и ријеткости.

• Дакле, детерминанта вриједности су рад и ријеткост.

• Постоје добра чија се количина не може повећати никаквим радом и њихову вриједност одређује њихова ријеткост (природни монополи);

• Ова добра представљају мали дио робне масе на тржишту, претежна су добра која се стичу радом.

• Детерминанта репродуктивних добара је потребан рад, а не корисност (употребна вриједност).

• Рад је, као мјера вриједности, ограниченог значаја и промјенљив;

• За разлику од Смита, за Рикарда употребна вриједност јесте услов вриједности.

• Смит се бавио мјером прометне вриједности, а Рикардо испитује од чега зависи вриједност роба.

• Као ни Смитова, теорија радне вриједности није му предметно универзална, али је универзална временски (капитализам је вјечити систем).

• Рикардо је, за разлику од Смита рјешио питање профита и ренте

• Рента као резултат приватне својине над земљом, не противрјечи теорији радне вриједности, већ је с њом у пуном складу (претходи Марксовој теорији).

• Капитал своди на рад, капитал и јесте акумулисани рад који преноси своју вриједност на производ.

• Квалитет рада своди на квантитет.

• Најамнина и профит су комплементарне величине, које се међу собом надопуњују.

• Подјелу капитала Рикардо врши на основу степена трајности на: стални и оптицајни.

• За разлику од Смита који је дао заокружено дјело и бавио се цијелом макроекономском проблематиком, Рикардо будући да је Смитов насљедник, сконцентрисао се на расподјелу друштвеног производа, као главни задатак политиче економије.

• Проблем вриједности основ је Рикардовог система;

• Отишао је даље од Смита, те разликује вриједност и прометну вриједност.

• Рикардо, као ни Смит, не разликује профит и вишак вриједнопсти.

• Рикардова теорија вриједности разликује се по степену монолитности од Смитове, иако није потпуно монолитна.

• Док је Смит дао два рјешења теорије вриједности, Рикардо остаје на једној: теорији радне вриједности.

• Заједно са Марксом, Рикардо остаје највећи теоретичар радне вриједности.

Рикардова теорија расподјеле Рикардова теорија расподјеле (надница, рента, профит)(надница, рента, профит)

• Рикардо изједначава све дохотке, у чијој је основи рад.

• Дохоци су дијелови вриједности, која зависи од утрошеног рада, они нису независни и не могу пријећи величину вриједности.

• Рикардова анализа доходака је квантитативна.

• Надница се изједначава са минимумом животних средстава потребних за егзистенцију радника (као код Петија и Смита).

• Рикардова теорија ренте је теорија деференцијалне ренте.

• За квантитативне односе доходака пресудно је дјеловање закона о опадајућим приносима.

• Смањивање приноса преласком на све лошија земљишта, поскупљује храну и подиже номиналну надницу, мада она реална остаје непромјењена.

• Профит такође опада због раста трошкова, а једини који имају користи од овога су земљовласници, јер рента расте.

• Ову ситуацију одржавају Житни закони, који забрањују увоз јефтинијег жита из Европе.

• Рикардо заступа квантитативну теорију новца, по којој ниво цијена зависи од количине новца у оптицају.

• Свако повећање понуде новца, обара његову јединичну вриједност, изазива раст цијена и повећање увоза.

• У тој ситуацији дугови се морају намирити у злату, чиме се смањује количина злата и новца, вриједност новца расте, цијене се смирују и расте извоз.

• На ово се надовезује и схватање о упоредним предностима у спољној трговини.

• Када земља (пр. Потугал) има апсолутно ниже трошкове у производњи нека два добра од друге земље (Енглеска), она ће се одлучити на производњу само оног добра гдје је добитак већи.

• Тиме препушта другој земљи (Енглеској) производњу оног производа гдје је губитак мањи.

• Рикардо штити интересе класе капиталиста:

• Квантитативном теоријом новца и залагањем за стабилну вриједност новца;

• концепцијом о опадајућим приносима и компаративним предностима од спољне трговине (међународном специјализацијом).

Рикардов модел растаРикардов модел раста

• Везује се за Рикардов “житни” модел вриједности и “житни” модел расподјеле.

• Опадајући профити могу се опоравити слободним увозом жита и обарањем његове цијене, из чега би произишао пад учешћа ренте у ДП.

• Учешће ренте у ДП зависи од стопе опадајућих приноса.

• Ако се задржимо на најбољем земљишту, диференцијалне ренте нема, све припада профиту;

• Када друштво дође до најгорих парцела, ренат ће прогутати сав производ и профити ће потпуно нестати.

• Учешће ренте (Ra) у укупном пољопривредном производу (Ya) износи:

Ra / Ya = (1-b) / (1+b);

• гдје су Qа приноси на најплоднијој, а bQa приноси на најлошијој парцели.

• b расте брзо услијед опадајућих приноса, па брзо расте и учешће ренте у ДП.

• За b = 1 (најплоднија парцела), учешће ренте у аграрном производу је нула;

• За b = 0 (најлошија парцела), цијели аграрни производ једнак је ренти.

• Пошто стопа раста становништва (n) зависи од вишка тржишне наднице над природном (W), тада је:

n = α (W -1),

гдје је α позитивна константа.

W = 1 + (n / α);

• Надница је једнака природној надници плус стопа раста становништва.

• Раст капитала (k ) зависи од нето профита на капитал (r ):

k = β r;

• гдје је β позитивна константа.

• Профит по раднику (r) је вишак маргиналне продуктивности (bQ) изнад наднице W:

r = (bQ – W) / (K / L).

k = n = (bQ – 1) / [(1 / α) + (1 / β)] x (K / L)

• Ако је K / L константно, стопа раста капитала (k ) зависи од вишка маргиналног производа изнад природне наднице (bQ – 1).

• Ако стопа раста становништва тежи ка нули, тада и надница и профит теже ка минималном нивоу;

• Када надница падне на ниво 1, тада профитна стопа пада на нулу, јер и bQ – 1, пада на нулу, што успорава акумулацију капитала.

Житни моделЖитни модел

• “Рикардово доба” (1816 – 1846) - период од доношења до укидања Житних закона јесте ера песимизма,

• обиљежена је оштрим сукобима у сфери расподјеле (радници – капиталисти насупрот капиталиста - земљопосједника) који су проистекли из опадајућих приноса.

• Земљопосједници су уживали високе ртенте због изузетно високих пореза на увоз јефтинијег континенталног жита.

• Рикардо, као и Малтус користе диференцијалну ренту за објашњавање односа у факторској расподјели доходака.

• Малтус се плашио раста, а Рикардо пада профитне стопе, јер профити по Рикарду продубљују тржиште.

• Вишак произведен од стране капиталиста не смањује агрегатну тражњу, јер су и инвењстиције тражња.

• Рикардо своди све робе на жито и трага за апсолутном мјером вриједности, полазећи од релативних цијена.

• опадајући приноси се јављају због плаћања ренте, раст ренте се може спријечити слободним увозом жита и обарањем његове цијене.

• Овај модел је добио на актуелности појавом Срафине књиге: Производња роба помоћу роба и теоријског правца неорикардијанизма.

• Рикардо је пред крај живота напустио жито као апсолутну мјеру вриједности у корист одређивања релативних цијена роба.

Сљедбеници РикардаСљедбеници Рикарда

• Могу се подијелити у три велике групе:

• Рикардијанци (Џ. Мил, Џ. Мекулох, Р. Торенс);

• Социјалисти – рикардијанци;

• Анти – рикардијанци (С. Бејли, В. Н. Сениор) настоје да објективистичку теорију радне вриједности замијене субјективистичком теоријом корисности.

• Рикардијанци су напустили теорију радне вриједности у корист теорије трошкова производње;

• Антирикардијанци су оспорили Рикардову теорију.

• Бејли је критиковао Рикардову теорију апсолутне вриједности и био поборник релативне вриједности (вриједност није нешто интристично, већ оцјена – евалуација од стране економских субјеката).

• В. Н. Сениор је доказивао да вриједност зависи само од услова понуде и тражње (такође заговара релативну вриједност);

• Одређује прецизно опадајућу маргиналну корисност.

• камата је награда за одрицање од потрошње (позитивна временска преференција).

• Профит је награда капиталу по два основа: психолошком и технолошком (допринос инвестиције друштвеном производу).

Симон де СисмондиСимон де Сисмонди• Првобитно је заступао lesefer систем,

али касније у раду Нови принципи политичке економије оштро критикује капитализам и наступа као заштитник интереса ситних робних произвођача;

• Крупна производња рађа монополе, а положај ситних произвођача не могу поправити колоније.

• Био је под утицајем Жан Жака Русоа, што се огледа у његовој концепцији економског романтизма, чији је утемељивач.

• Супротстављао се Рикарду и класичарима, критикујући капитализам, који доводи до заоштравања противрјечности, биједе радника,криза хиперпродукције и расцјепа између рада и капитала.

• Држава треба за заштити ситне произвођаче од кобне конкуренције.

• Прави разлику између радних и нерадних доходака (профит и рента);

• Политичка економија истражује богатство, али то мора везати за појединца, човјека и зато проблем расподјеле мора бити у првом плану;

• Лењин је концепцију Сисмондија назвао економским романтизмом, а руске народњаке који су слиједили Сисмондија, отаџбинским сисмондистима.

• Сисмонди је теоретичар потрошње на:

• макро плану (недостатак агрегатне тражње води слому капитализма) и

• микро плану (очување самосталности и индивидуалности, те једнакост људи).

• Излаз треба тражити у повратку на прелазно стање ситне робне производње, гдје постоји капиталистичка рационалности, али без толиких неправди у сфери расподјеле.

• Сисмонди је одбацивао зла и феудализма и капитализма и могућност равнотеже између појединца и друштва, производње и потрошње, тражио у прелазном стању.

• Противрјечност Сисмондијевих идеја је у настојању да се очува приватна својина и лични интерес, али без раслојавања и конкуренције, занемарујући да се управо то прелазно стање које он заступа развило у капитализам.

Џереми БентамЏереми Бентам

• Период између Смитовог Богатства народа и Рикардових Принципа политичке економије (1776-1817.) је период оптимизма и ентизијазма;

• Тада се и јавља правац утилитаризам, као нови приступ објашњавању човјекове мотивације за акције, а развио га је управо Бентам.

• Економски субјекти, себични и компетитивни, мотиве акција налазе у жељи да себи приуште задовољставо и избјегну напор.

• Човјекови мотиви подстакнути су:

• Максимизирањем корисности;

• Сопственим интересом (људи су хедонисти и егоисти).

• Задовољство и не-задовољство су покретачке снаге човјекових акција.

• Бентамова теорија била је под утицајем јуриспруденције (извориште правних наука – кодекс и скуп правних начела и принципа којима се регулисала судска пракса).

• Начело корисности није везано за Њутновску механику, већ за принципе јуриспруденције.

• Поредак је природан ако је заснован на вишеструким карактеристикама субјеката, а вјештачки ако се ослања само на неке од њих.

• Природни поредак постоји и код класичара и код неокласичарско-утилитаристичког модела, али су му извори различити:

• Код класичара то је физички природни поредак;

• Код неокласичара то је хијерархизовани правни поредак, по узору на свијет флоре и фауне.

• По Бентаму, ефикасност закона утиче на људе и њихов однос:

• Задовољство и не-задовољство у привреди;

• Дозвољено – недозвољено у праву.

• Принцип утилитета значи највећу срећу за највећи број људи, а поредак није промотер среће, већ бранилац прекршаја који доносе несрећу и не-задовољство.

Развој класичне економијеРазвој класичне економије