алманахистоименеманифестације ljubini dani spread.pdf ·...

алманах истоимене манифестацијеи Награде „Љубомир П. Ненадовић“

Година 1, бр. 1/2016

Матична библиотека„Љубомир Ненадовић“ Ваљево

ISSN 2466-5541

САДРЖАЈ

Радован Бели Марковић: Љубомиру П. Ненадовићу у част ...3Реч уредника: На почетку једног новог посла ..........................4Стално отворен конкурс ...........................................................7

ХРОНИКА(2014) Све се на крају слегло у Долину Српских краљева Милисава Савића........................10Михајло Пантић: Трагом времена(говор на додели Награде Милисаву Савићу) .......................12Милисав Савић: Путопис после Ненадовића (беседа на додели)......................16Милисав Савић: Долинa српских краљева (одломак) ....................................... 20

(2015)А онда је дошла Кореја пост скриптум Радмиле Гикић Петровић ................22Радивоје Микић: Кореја post scriptum Радмиле Гикић Петровић ......................26Радмила Гикић Петровић: Љубомир Ненадовић (беседа на додели).................................29Путопис је више од бележења(интервју, Н. Лудошки са Р. Г. Петровић)..............................32

(2016) Љубомир Симовић и плодови треће сезоне ..........................36Михајло Пантић: Песнички путопис (говор на додели) ......40Љубомир Симовић: Значај ове награде (беседа на додели) ..44Љубомир Симовић: Одломак из књиге До Оба и Хуангпуа ..46

ПРИЛОЗИЉиљана Пешикан Љуштановић: Кореја пост скриптум (приказ) .............................................50Михајло Пантић: Почетак српског путописа .......................57Драгана Вашалић: Тема: путовања (приказ истоименог зборника) ...................62Владимир Шекуларац: Допринос часописа Путопис... (преглед) ...............................66Остоја Продановић: Путописна продукција у годинама 2014 – 2016 ....................71Герман Владимирович Мелихов: Социјални антрополог као путник (прев. Д. Аранитовића) 82Бојана Миљковић Катић: Кнежевина Србија (приказ књиге Србија и Срби В. Дентона) 89Маја Белегишанин: Три Лоркина (и три Владетина) града(О књизи Владете Кошутића Три Лоркина града) .................94А. Грозданић: Гост, гласник анђела(О књизи На вратима истока В. Лазића) .............................98Милена Милисављевић: Путописна књижевност у Ваљевској гимназији ..................100Правилник о додељивању Награде „Љубомир П. Ненадовић“ ......................................109

ЉУБИНИ ДАНИ

Алманах истоимене манифестације и Награде „Љубомир П. Ненадовић“

Година 1, број 1/2016.

Издавач: Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ ВаљевоВојводе Мишића 35, 14000 Ваљево

За издавача: Виолета Милошевић

Уредник: Остоја Продановић([email protected])

Технички уредник: Јосип Грачанин

Корице: Душан Арсенић

Фотографије:Драган Крунић, Ђорђе Ђоковић, Јосип Грачанин

Овај број изашао је уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

82

ЉУБИНИ дани : алманах истоимене манифестације и Награде"Љубомир П. Ненадовић" / уредникОстоја Продановић. - Год. 1, бр. 1(2016) - . - Ваљево : Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“,2016 - (Ваљево : „Топаловић“). - 24 cm

Годишње.ISSN 2466-5541 = Љубини даниCOBISS.SR-ID 228302092

ЉУБОМИРУ П. НЕНАДОВИЋУ У ЧАСТ

Часно је, вечерас и овде, саучествовати уизредном послушању – ужизању симболичногкандила и прислужењу умозрителне воштаницеуз Вечнају памјат за Љубомира П. Ненадовића,епонима ове Куће књиге и заступатеља свакогСрбина у Вечитости, по ваљевском изасланствуи Господњем агреману, по пореклу, и породич-ном наслеђу витезова мача и пера, под барја -ком устаничким...

Љубомир П. Ненадовић је писао у прози и у стиховима. Стихови суму махом поучителни, нагорки и уједљиви кадшто, али не и преко јего,проза му је вуковског проразумевања, језгровита, прозрачне реченице,донете мисли, занимљива и кад није уметнички баш домашена, дочимсу му понајбоље путописне руковети, а међу њима Писма из Италијеистински су ремек.

Од Бога прозорљив и Ваљевски отмен, Јевропом је крстарио, смот-рено и понајлак, без снисходљивости и убенећеног дивљења, али ду-шевно приправан да лепоту у маху прими и утуби сваку необичност,те да их, после узме под перо, на начин забаван и сваком пријемчив.Слободоуман по природи, није се либио од сопствених, често веомасмелих просуђивања, штоно кажу: “Ни по бабу, ни по стричевима“.

Његош му је мисли своје поверавао, у часима кад је на смрт боло-вао... Прошао је Лондон, Париз, Хајделберг, Алпијске глечере... Сту-дирао колико му се дало и колико је хтео, верујући понајвећма својимчувствима. Љубио је свој народ и зарад народа је и многу своју мисаоудешавао да буде полезна и у свакодневљу применљива.

Сукобљен је био са владарима српским, не само због Шумадинке,него и начално, почем је тврдо веровао и изреком написао да за упраж-њено место министра може бити и стотину па и више кандидата, док задворску будалу треба у целој држави тражити разумног и мудрог човека.

„Шумадијски Европљанин“ – таквог је Љубомира П. Ненадовићапознао велики песник Матија Бећковић. И томе се нема шта додати,поготово данас, и међу нама таквим какви јесмо, у добу кад никог недржи место, кад нидокле не стижу писма, иако сви одлазе некуд, илиби да оду, а мало ко поима, да се може доспети далеко – о, веома да-леко! – а да се грешни човек с места не помери...

Старајмо се, љубими и поштовани, да јелеј, не пресахне у напредпоменутом символичном кандилу, које сваки Србин у себи треба даужеже – кад год да се чисмени и мудри Љубомир П. Ненадовић поме -не, а и да му се, символично и обредно, воштаница удиљ прислужује.

Изговорено у Ваљевској библиотеци 20. септембра2016, на вечери под називом „Куда путују световиови“, организованој Љубомиру П. Ненадовићу у част

4 Алманах Љубини дани – бр. 1 • 2016 Алманах Љубини дани – бр. 1 • 2016 5

Реч уредника

НА ПОЧЕТКУ ЈЕДНОГ НОВОГ ПОСЛА

Точак се завртео 2014. године у Ваљевској библиотеци Наградом„Љубомир П. Ненадовић“ за најбољу путописну књигу на српском језикуу датој години и њеном доделом Милисаву Савићу за необично путо-писно остварење Долина српских краљева: пролећно путовање 2013,којом га је овенчао жири у саставу др Радивоје Микић, др Михајло Пан-тић и Владимир Шекуларац.

Већ следеће године све је смештено у оквир манифестације Љубинидани, замишљене као форму састављену од низа програма и садржајавезаних за уметнички путопис, његово промишљање, афирмацију и по-пуларизацију. Осим доделе Награде, коју је те године добила РадмилаГикић Петровић за путописну зиданицу Кореја пост скриптум, догодиласу се и неколика предавања, програми и представљања на којима су уче-ствовали др Владимир Гвозден, др Душан Иванић, Звонимир Костић,Владимир Шекуларац и други, као и ваљевски гимназијалци и профе-сори, пре свих Милена Милисављевић са мултумедијалном презента-цијом под називом Путовање путописом.

И ево ове, треће године, када је Награду добио знаменити наш пес-ник и књижевни посленик Љубомир Симовић, за путописни диптих поднасловом До Оба и Хуангпуа, покретањем овог алманаха, или часописа,догађа се и наредни корак у напредовању ове путописне композицијеили грађевине ка свом пуном значењу. Алманах под називом Љубинидани који управо започињемо, свакако је нова димензија читавог овогпосла, она која свему може дати битно нови изглед, допринос, значењеи смисао и обавити важан посао када је у питању не само развој и про-мишљање савременог српског путописа, већ и књижевности, уметностии културе у целини. Наравно, све је то било могуће и захваљујући пре-познавању и укључивању „у игру“ и Министарства културе РепубликеСрбије, које је у 2015. скромно, а већ 2016. знатно, помогло ову идеју.Верујемо да ће појавом овог гласила то учешће бити још одлучније иубедљивије и да ће Љубини дани бити један непретенциозни, али пле-менити, користан, аутентичан и препознатљив драгуљ на небу актуелнесрпске културне понуде и сцене.

Лепо је бити на почетку једног изазовног посла као што је устројствоједне нове идеје, новог часописа или алманаха, какав је овај, који требада обједини многе корисне подухвате и изнедри бројне корисне кул-турне и уметничке плодове, неопходне онима који верују да само кул-тура може да преобрази појединаца и друштво у целини. Требало је дапрође читавих сто двадесет година од смрти Љубомира Ненадовића дасе у Ваљеву установи неки садржај везан за његово име, као што је оваНаграда и на тај начин не само скреће пажња на једну важну ствара-лачку фигуру наше културе и литературе, већ и да се, продукујући новевредности, негује стваралачка успомена на његова врсна путописна и

есејистичка „писма“, достојна најбољих светскихостварења у својој врсти.

Присећамо се сада да смо се на почетку, у првојгодини, за новчани износ Награде морали сналазитисами и да нам их је дао господин Станко Јешић, влас-ник фирме Вега из Ваљева, одбијајући било каквупротивуслугу или публицитет, а хонораре за раджири ја, у тој години, у истом износу, добили смо за-хваљујући разумевању тадашњег градоначелника Ва-љева, господина Станка Терзића. Остала средстваобезбедила је сама Библиотека а на сву срећу, сада јеситуација знатно боља. Сећамо се и те прве доделе,када је Награда уручена у прелепој Свечаној сали Ва-љевске гимназије, уз програм, у коме су учествовалипредставник Жирија, Михајло Пантић, сам добитникМилисав Савић, заменик градоначелника Жарко Ко -вач, директорка Библиотеке Виолета Милошевић идруги. Сећамо се да смо тада мислили да је све по-чело како треба, али да није довољно и да све требадоградити и дограђивати.

И већ следеће године у „игру“ су уведени Љубинидани, у виду манифестационог огртача који обухватавише програма и садржаја, с намером да афирмишуи подстакну развој овог жанра код нас, али и да де-лују едукативно и књижевно-историјски и књи-жевно-теоријски осветљавају ову подстицајну ипродуктивну књижевну форму у којој је ЉубомирНенадовић, чије име и носи Ваљевска библиотека,био једна од најистакнутијих фигура не само српскекњижевности. Осим других садржаја, организовањеокруглог стола о опусу неког значајног српског пу-тописца сваке године, и објављивање зборника са тогскупа, треба да буде један од нових садржаја који ћеуобличити њену програмску физиономију.

Важан датум у овом послу био је и онај који сетиче одлуке да се додела Награде премести у Бран-ковину и то на дан Љубиног рођења, 14. септембар.Овај моменат свему даје нову димензију, значење иконтекст, јер је Бранковина посебно место и посебанамбијент, нека врста српског светилишта и српскаЈасна Пољана. Ту су се годинама дешавали сусрети„посебне врсте“ наших песника и песника света саДесанком кроз манифестацију „Песници словенскихјезика Десанки у част“, место где она сада почива игде се сваке године 16. маја окупљају писци на дан

Заменик градоначелника Жарко Ковачговори на додели награде МилисавуСавићу, 2014.

Предавање проф. др Душана Иванића„Љубомир Ненадовић у српској књи-жевности“ 2015.

Представљање часописа „Путопис“,Владимир Шекуларац и ЗвонимирКос тић, 2015.


доделе награде која носи њено име. То је „стоно место Ненадовића“,чије средиште су и данас Протина Црква и школа, некропола славнихНенадовића, њихова чесма, Љубин вајат и собрашице, Школа-музеј идруге знаменитости. Додела Награде „Љубомир П. Ненадовић“ у овомамбијенту треба да постане велики празник ваљевске и српске културеи путописа и свим силама ћемо се старати да се то и оствари.

Часопис или алманах Љубини дани у овој првој години није имаони финансијских, ни других предуслова да се размахне у пуној мери,нити да пружи и делић онога што ова материја омогућава, носи и нудиу себи, али већ од следеће године он ће имати прилике да своје култу-ролошко биће, које се пре свега огледа у мапи уметничког путописа,развије у много већој, надамо се пуној мери. У том смислу биће до-вољно времена и више других предуслова да се извуку сви сјајни

слојеви које ово подручје нуди, све димензије, френезе, узлети и ин-спирације које долазе из путовања и учења на путу, размишљања и на-дахнућа који настају укрштањем цивилизација, култура, знања исазнања о другом, другачијем, бољем, ефикаснијем, мудријем и пле-менитијем. Завириће се у многе и различите путописе и открити многазанимљива размишљања о човеку и његовој судбини, начину живота исхватањима, многи непознати и корисни светови у нама и другима и уоним за које смо мислили да о њима знамо све, а испоставиће се, не ионо најбитније. Уз то, биће то и одуживање дуга Љубомиру Ненадовићуу име Ваљева и у име ове установе, која овај посао потписује и чијеиме с поносом већ дуго носи носи.

Путовања су одувек била узбудљива, као и сваки сусрет са новим инепознатим. Аутентични путописи су сведочанства вансеријских лич-ности о тим узбудљивим сусретима, а Љубини дани место на чијим ћесе страницама све то наћи на окупу, понуђено на најбољи и најизазов-нији начин.

Нека нам је са срећом!

СТАЛНО ОТВОРЕН КОНКУРС

Награду „Љубомир П. Ненадовић“ за најбољууметничку путописну књигу на српском језику удатој години основала је 2014. године Матичнабиблиотека из Ваљева, која носи име овог знаме-нитог Ваљевца, са жељом да афирмише и попула-рише жанр уметничког путописа, на једној страни,и негује успомену на овог знаменитог путописца,који по свом доприносу овом жанру, долази у самврх не само српског бележења.

Као форма која у себи спаја естетско, есејис-тичко, документарно, когнитивно, контемпла-тивно, авантуристичко, пикарско и романескно,путопис, као и иначе, вреди онолико колико и ње-гова ауторска личност, па и поред тога што данасне изгледа толико атрактиван или доступан, онпружа могућности које други жанрови не дозвоља-вају и не садрже у својој природи и своме бићу.

Награда је ишла за тим да се стимулишу управота расна и смислена путовања и још раснија исмисленија размишљања која се на њима догађају,укључујући ту и промишљања људи и земаља и не-избежна поређења са судбином Срба и Србије, којисе, очигледно, налазе на великим и тешким иску-шењима и дубоким проблемима и недоумицама.Тако се догодило да ова Награда обједини у себи иестетско и историјско, мада одредница „најбољауметничка путописна књига у датој години“ по-следњу реч даје жирију, који, као и увек у оваквимприликама, представља мерило ствари. Управостога, организатор се постарао да жири буде такавда ни највећи скептици не могу довести у питањењегову позваност и компетентност за посао који имје поверен. И то ће тако бити и убудуће.

Сама Награда се састоји од Свечане плакете иновчаног дела, а уручује се у Бранковини 14. сеп-тембра сваке године, на дан у који је Љубомир П.Ненадовић 1826. године рођен. Први добитник, за2014. годину, био је Милисав Савић за књигу До-лина српских краљева; Награду у 2015. години до-била је Радмила Гикић Петровић за остварењеКореја пост скриптум, а 2016. године славодобит-ник је био Љубомир Симовић са књигом путописапо Русији и Кини, До Оба и Хуангпуа.

Конкурс за Награду „Љубомир П. Ненадовић“ практично је непре-стано отворен, па и на овај начин обавештавамо и позивамо све којису заинтересовани да конкуришу, (ауторе, издаваче и др.) скрећући импажњу да се он односи на жанр књижевног (уметничког) путописаобјављеног у форми књиге, на српском језику у периоду од 15. авгу-ста једне, до 15. августа следеће године. Сви који желе да конкури -шу, треба да пошаљу пет (5) примерка књиге која одговара наведенимусловима и оверену (потписану) пријаву , на адресу Матична библио-тека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево, Војводе Мишића 35, 14000 Ва-љево, са назнаком „За Конкурс“.

Такође, обавештавамо све заинтересоване, да жири, ако жели, имаправо да на основу властитог увида у продукцију ове врсте, уврсти уконкуренцију и књиге које испуњавају наведене услове и без формал-ног конкурисања, уз одговарајуће консултације са ауторима и изда-вачима.

Жири чине књижевници и књижевни критичари, односно профе-сори Филолошког факултета у Београду др Радивоје Микић (председ-ник) и др Михајло Пантић, као и Владимир Шекуларац, главни иодговорни уредник часописа Путопис.

Наредна Награда, за 2017. годину, биће уручена у Бранковини 14.септембра 2017. године, на дан рођења Љубомира П. Ненадовића, насвечаности која ће се тим поводом организовати. Матична библиотека„Љубомир Ненадовић“, осећајући се обавезном због имена које носи,а и иначе, потрудиће се да тај догађај буде још свечанији и значајнијинего што је до сада био и да се претвори у прави, велики празник ства-ралаштва, књижевности, путописа и интелекта.

Биће нам драго да се укључите у велику приредбу српског путописаи културе која се не завршава конкурсом, већ наставља да живи и кас-није, кроз манифестацију и алманах Љубини дани.

Укључите се!

Додела Награде „Љубомир П. Ненадовић“, у Бранковини 2016.


СВЕ СЕ НА КРАЈУ СЛЕГЛО У ДОЛИНУ СРПСКИХ КРАЉЕВАМИЛИСАВА САВИЋА

Одлуку о установљењу Награде „Љубомир П. Ненадовић“ занајбољу путописну књигу на српском језику донела је почетком лета2014. године нова директорка ове најстарије ваљевске установе кул-туре, Виолета Милошевић. Њена амбиција да заједно са сарадницима,укључујући ту и оне ван Ваљева, приушти овој угледној установи новаобележја вредности и препознатљивости, нашла је у овом садржајуједно од својих одличних упоришта, јер се тиме, на једној страни оду-живао дуг према знаменитом Ваљевцу Љубомиру Ненадовићу, а надругој идеално уклопило настојање да се афирмише помало клонулисрпски путопис, који је некада овде имао своје звездане тренутке.

Први корак био је формирање угледног и компетентног жирија,који представља гаранцију квалитета и успеха овог посла и то је про-шло одлично: Радивоје Микић, Михајло Пантић и Владимир Шекула-рац прихватили су не само да у овом контексту вреднују путописнупродукцију и одлучују о Награди, већ и помогну у укупном уоблича-вању овог посла, изградњи и доношењу Правилника и др. Све се мо-рало радити брзо, јер је посла било много, а времена и искуства мало;недостајало је средстава, а додела је била заказана за 13. децембар,Дан и Славу Библиотеке.

Када је почетком те јесени из штампе изашла чудесна путописнакњига Милисава Савића под насловом Долина српских краљева: про-лећно путовање 2013, чланови жирија, са којима смо се те године не-престано сусретали на Сајму књига, били су усхићени: „ИмамоНаграду!“, била је њихова реакција. Тако је и било: када се у дати часжири састао, одлука је била једногласна, лака и брза: Долина и Мили-сав Савић постали су носиоци прве Љубине Награде, у 2014. години, аодлука жирија била је објављена 3. децембра. „Жири у саставу…стајало је у тој одлуци, „једногласно је одлучио да Награда „ЉубомирП. Ненадовић“ за најбољу уметничку путописну књигу на српскомјезику у 2014. години, припадне књижевнику Милисаву Савићу заостварење Долина српских краљева: пролећно путовање 2013. у издањуиздавачке куће Аријадна из Београда…“

Одлука је произвела доста медијске пажње, укључујући ту и неко-лико интервјуа које је аутор дао. Дело је увелико хваљено, уз истицањењегове посебности, јер се његова differentia specifica огледала у обиљупрворазредног фото материјала и правом, расном списатељском дис-курсу једног искусног и врсног прозаисте, једног од најбољих, најпро-дуктивнијих и жанровски најразноврснијих наших живих аутора.Долина је постала синоним за значајно освежење посусталог српскогпутописа у ком су се, на зачудан начин, објединили интригантан пред-

мет посматрања, списатељско умеће, визуелизацијасрпског културног и историјског наслеђа, сама ис-торија и мит са њом, ауторска индивидуалност, ла-мент и дитирамб, сећање и кривица, есеј иприповедање, лично и опште, документарно и ис-поведно, национално и универзално, итд.

Ипак, пре него што ће се 13. децембра у најлеп-шој ваљевској сали, илити Свечаној сали Ваљевскегимназије, догодити уручење Награде, морао се до-годити још један „салто мортале“ у обезбеђивањусредстава за новчани износ за Награду и рад Жи-рија, тако да је новац за Награду даровао господинСтанко Јешић, власник и директор фирме Вега изВаљева, а исти толики износ за рад Жирија добијенје из градске резерве, захваљујући разумевању та-дашњег градоначелника Ваљева, Станка Терзића.Помињући ово, прекршили смо молбу обојице заанонимношћу овог њиховог геста, али се надамо дасе због тога неће наљутити.

Кад је, коначно, тог 13. децембра члан жирија,писац и професор Филолошког факултета у Бео-граду, Михајло Пантић изговорио своју дивотну речо награђеној књизи и њеном аутору, када је дирек-торка Ваљевске библиотеке, Виолета Милошевићславодобитнику Милисаву Савићу уручила На-граду и честитала му, кад су се затим завртеле свеостале нумере тог свечаног програма, било је јаснода је све кренуло у добром правцу и да убудуће овуодличну грађевину само треба даље и даље улеп-шавати и унапређивати. И то се управо и догађа.


Михајло Пантић

ТРАГОМ ВРЕМЕНА

Милисав Савић, Долина српских краљева, 2014.Тешко је замислити књижевност без путовања, како год да разумемо

ту реч и њоме означен појам: као кретање кроз време и простор или каопут човекове мисли, као разговор са самим собом, као слободно асо-цијативно тумарање по унутрашњим пределима свакога од нас, пона-особ. Књижевност, дакле, чак и када то не чини на први поглед, увекподразумева наизменично одмицање и враћање духа и тела, од тачке дотачке, од места до места, од човека до човека, од прошлости до будућ-ности, и све тако непрестано, унакрст, унапред, уназад, па и без јасноодређеног смера, споља и изнутра, већ онако како живот доноси. У свет-ској, европској и српској књижевности путује се одвајкада, и путовањукао ни причању о њему, што би рекао Иво Андрић, краја нема, нити гаможе бити. Зато и греше они, не баш малобројни тумачи књижевностикоји говоре да је у модерним временима прича о путу, а посебно путо-пис, као најодређенији језички вид те антрополошке константе, у не-каквој кризи, као да све друго, чак и да је тако, није у кризи; свет непостоји у равнотежи, него у вечитој неснађености и стално опадању;привид равнотеже, божанске симетрије и склада могуће је остваритиједино у уметности, колико у књижевности, толико и у музици, сли-карству, архитектури, покрету... Од Хомеровог Одисеја до дана данаш-њег путује се у стварности и имагинацији несмањеном снагом, санајразличитијим могућим разлозима и побудама, а некада, што је та-кође више него легитимно, и без њих, онако, по слободи воље – па штадође, дошло је! – никада се не зна када ће на том циљаном или спонта-ном путу човек срести себе, јер се, пре и после свега, путује да бисмонегде, једном, тамо, у бескрају, уприличили сусрет са самим собом.

И српска књижевност новијих времена почиње путовањем. Други деопрекретничког аутобиографског списа Доситеја Обрадовића Живот иприкљученија, треба ли на то уопште да подсећам, састављен је од два-наест путописних извештаја у форми писма, које наш ведри и благо-родни просветитељ упућује свом, сва је прилика, измишљеномпријатељу, читаоцу, дакле, како излази, сваком од нас лично, на кућнуадресу. На Доситеја се, што је већ одавно кодификована књижевноисто-ријска чињеница, надовезује Љубомир Ненадовић, претеча модернијесхваћеног путописног жанра на српском језику. Tај Ваљевац, Протин син,својим надахнутим писмима из Европе одредио је основну меру и утропут потоњим корифејима те значајне, данас можда мање видне, али не-изоставне књижевне врсте. Готово да нема српског писца без разликевредности, прозаисте и песника који није оставио записа о неком свомпутовању (нема потребе посебно их набрајати, јер их је тушта и тма), анеки од њих су, попут непоновљиво маштовитог, несмиреног Растка Пет-ровића, путовање узели као архиобразац, или, друкчије речено, као пое-

тичку основу свеколиког свог писања, независно одоблика које то писање у крајњем исходу поприми.

Када се тако гледа на ствар – а може ли се друк-чије!? – остаје помало необично због чега се путо-пис сматра рубним, а не централним жанром несамо српске књижевности. Дуга је и слојевита причазашто је то баш тако, а не онако како би по свемумогло и морао бити, но, природа књижевног си-стема зависи од много разноликих и разнороднихфактора, и далеко би нас и у спекулативно беспућеодвело њихово опширније разматрање. За таквимразматрањем, на крају крајева, и строго узев, немани преке потребе: увек се гледа у оно што књижев-ност јесте, а за оно шта би она могла бити нема нидовољно надлежних ни довољно видовитих – све јето у власти језика, искуства, маште и „знакова поредпута“ којим радознали људски ум не престаје да секреће. Зато ћу, сместа прекидајући такав правац до-сећања, рећи да је добро и подесно што се у обиљуразноразних вредних и мање вредних награда којесе – ваљда на радост свих поклоника књижевности,свеједно да ли је реч о све многобројнијим писцимаи све малоброј нијим читаоцима – додељују у да -наш њој српској култури, установљује још једнопризна ње, искључиво, и више него потребно и раз-ложно посве ћено управо путопису – награда именаЉубомира Ненадовића, са намером да се очува иподстакне интерес за путопис и путописаније, и тоу околностима када такве одлике, за ту књижевнуврсту, до сада заправо и нисмо имали.

Подједнако толико је важно што је први добит-ник Награде „Љубомир Ненадовић“ прозни писац,есејиста и путописац Милисав Савић, један од не-колико (не од двадесет или педесет, него од неко-лико) најзначајнијих аутора савремене српскекњижевности. У узорно сроченој и исто тако опрем-љеној књизи Долина српских краљева МилисавСавић описао је своја похођења најзначајнијих ду-ховних и световних споменика самог срца српскесредњовековне државе, али, не мање важно, већуправо у духу путописа Доситеја Обрадовића, Љу-бомира Ненадовића и Растка Петровића, и своје су-срете са људима које је на том путешествију током2013. године упознавао, ослушкујући шта они го-воре, шта мисле и о чему сневају.


Постоји неколико важних момената и карактеристика које, скупногледано, а имајући пре свега на уму сугестивно, сведено исприповеданупричу, Савићевом путовању у прошлост дају естетску пуноћу истинскогуметничког дела. Милисав Савић, хајдемо рећи, помало парадоксално,преузима путешествије по блиској околини свог завичаја за који кажеда га није ни изблиза упознао онолико колико би треба ло и колико бижелео, премда је већ, као вечити несмајник и радозналац, у врло зре-лим годинама. Да, да (што би рекао један лик из Савићеве књиге): сми-сао путописања свакако није повезан са категоријама близине идаљине, јер се, како сведочи искуство тога жанра, може путовати и посвојој соби, по дворишту, по домицилном и оближњем месту, па и подолини краљева, каогод и по Хипербореји, Далеком истоку, или кодАбориџина. Само писање је, по себи, како је то некада говорио МиланДединац, па онда и небројени писци за њим, „позив на путовање“, исвако ко пише, заправо пружа властиту језичку визију реакције и одго-вора на тај позив. Милисав Савић то, између осталог, чини и овако:

„Код улаза у цркву налази се чесма. Иљаш ме је посаветовао дасркнем мало воде с чесме и да се умијем. Што да не? Живот ми и нијеништа друго био него непрестано путовање на ком сам се и нахватаои нагутао прташине, дај боже да има те свете воде која ће ми с тела ииз душе спрати нечистоћу. Пред Бога истине треба изаћи чистог, опра-ног лица, говорила је моја мајка. На сваком извору и чесми она се дугоумивала, иако јој ни руке ни лице нису били прљави.

Додуше, овде у Пељеву и коса и одећа белели су ми се од оне правемакадамске прашине. Слатке прашине. Све док се буде лепила по момознојеном лицу, биће приче.“

Круг се полако затвара. Ако је почео као писац који би, имагинатив-ним средствима, једино могућим, да убегне од окружења у ком је дошаона овај свет, па у њему проживео и детињство и младост, о чему јетранспоновано писао у својим раним, непатворено аутентичним про-зним књигама Бугарска барака, Младићи из Рашке и Љубави Андрије Ку-рандића, Милисав Савић се – не као разметни син, већ као човек којисхвата да сваког од нас у великој, ако не и пресудној мери обликује про-шлост, индивидуална, породична и општа – враћа, на сасвим други,управо симболичан начин, свом родном крају, природи, људима, ру-шевним или боље одржаваним споменицима, врља шумама, пење се нависове, прашина друмовима, коломати богазама, прелази потоке иреке, слуша птице, обилази тврђаве, старе градове, гробишта и, пресвега, српске средњовековне споменике, стално учећи и стално се опо-мињући прошлости која не престаје да траје.

На том путу, што је такође важно, Милисав Савић није сам. Мада напочетку књиге каже да јесте, али када се склопи последња страница књиге,која је такође писмо пријатељима, види се да није. Нипошто није. Са њимсу, у мислима, на том путу, многи српски писци и путописци, и Растко Пет-ровић, и Драгиша Васић, и Милан Кашанин, и Григорије Божовић, и Ми-

лорад Панић Суреп, и Светислав Мандић, и ДрагославМихаиловић, и Милорад Павић, и Рајко Петров Ного,и Горан Петровић, па Слободан Ракитић, МилицаНовковић, Енес Халиловић и други његови писци зем-љаци, а с њим су и они од којих не престаје да учи икоји му олакшавају пут: многи наши значајни исто-ричари уметности, знани и незнани градитељи,фреско и иконописци, библијске личности, владари,властела, епски јунаци, давни и савремени себри, ино-земци, конзули, свештеници, аргати, наш и сав осталибели свет чији се језички шум стапа са шумом шумапо којима ходи раб божији „зовоми“ старим, реткимименом Милисав. У књизи Долина српских краљева,што је можда и њено најлепше својство, сустичу сеенергије, знања и људи прошлости и савремености;она, тако, није само документ Савићеве књижевне иљудске самоидентификације, него и посебна, у многочему синте тична, а путописна, рекапитулација разно-страних и разнородних, а опет компактних увида усрпску традицију, у заборављене или трајно осветљенетачке наше прошлости.

Најзад, а можда је то требало још јасније истаћивећ на почетку, али је и овако добро, Савићева До-лина српских краљева плени читалачку пажњу својомприповедном лакоћом, својом непретенциозношћу,и, на тренутке, зашто да не, својом бедекерском про-зирношћу и проходношћу, у чему не треба видетиништа необично нити површно, бедекере је писао иМилош Црњански; могуће је писати и тако, подусловом да имате руку и машту мајстора. Савићприповеда као да се разговара, што је давно рекаоСтојан Новаковић о Доситеју, и та непосредност ње-гове приче чини да његову лепу, шарену књигу, пунусвакидашњих призора али и мање знаних, сеновитихдетаља, не остављамо из руку. У критици је одавноустановљено правило да „ништа не држи пажњу каодобра прича (...) и ништа није теже него ту причуиспри чати без празног хода.“ Е, Долина српских кра-љева је управо то: – путописна прича која одмица-њем кроз време и простор не слаби него продубљујечиталачку пажњу, чинећи то без имало празног хода.Путопис Милисава Савића је, када се саберу свиутисци, несвакидашње књижевно, и стога за дуговреме памтљиво, тек наизглед оксиморонско, а за-право суштинско ходочасничко враћање дому.

Алманах Љубини дани – бр. 1 • 2016 1716 Алманах Љубини дани – бр. 1 • 2016

Милисав Савић

ПУТОПИС ПОСЛЕ НЕНАДОВИЋА

Пишући о „Мемоарима“ Проте Матеје Не-надовића, Иво Андрић запажа да се Протинаприча о путовању у Русију разликује од причео детињству. Чим се отиснуо чамцем низ Дунав,Прота – вели Андрић – од народног припове-дача постаје модеран. Протино приповедањепостаје сложено, на моменте есејистичко. Ве-лики свет бануо је у Протину причу.

Али велики свет хрупио је тек у путописима Протиног сина Љубо-мира. Нико до тада, осим Доситеја, није широм отворио врата европс-кој цивилизацији и култури као Љубомир Ненадовић. И то у време кадсрпска литература грца у фолклорном романтизму и, касније, у регио-налном реализму.

Ненадовић је први наш писац којем писање путних писама није биоспоредни, узгредни посао. И један је од ретких писаца који је путоваоиз задовољства, за сопствене паре. Путовао је као господин, како је тои доликовало кнежевском потомку. Од њега почиње танка жицасрпских писаца (Лаза Костић, Дучић, Ракић, Растко Петровић) којимабеда и сиромаштво нису куцали на врата.

Све до Ненадовића путопис је био књижевно сироче. Он је то си-роче посинио и подарио му, у књижевној породици, статус равноправ-ног детета , какав су већ уживали поезија и приповетка.

Све радости и уживања путовања делио је с другима. И то у једнојод најприснијих форми, у писмима.

У путопису о Швајцарцкој, понесен Русоовим идејама, студентарацНенадовић одушевљавао се природним лепотама. Добро, сличних ле-пота могао се нагледати и у Србији, али се у Швајцарској сусрео с уре-ђеном, упристојеном лепотом: кроз алпске пределе он путујежелезницом и паробродом, о чему је Србија могла само да сања. Ко-начи у мање-више чистим, скупим гостионицима. Детаљно описујеобилне доручке, са свим посластицама европске кухиње. Прича оШвајцарској прича је о веселој и безбрижној ђачкој дружини која не-милице сатире „винца црвена“, прича која настаје у исто време кад иБранко Радичевић радосно кличе ђачком добу.

Није Швајцарска тада била у фокусу путописаца, била је то једнадруга земља, Италија. И не због природних већ због уметничких ле-пота. Попут Стерна, Гетеа и Стендала, и Ненадовић није могао даодоли земљи сунца. Али тамо је, поред очекиваних знаменитости, на-лето на једну неочекивану. Живу. Која ће постати тек знаменита. Такосу се његова путничка писма из Италије претворила у мали, изван-редни роман о песнику „Горског вијенца“. У којем, поред Његоша,срећемо још неколико мајсторски обликованих ликова: перјаника Ву-

кајла, сердара Андрију и самог наратора, младогНенадовића. Путописни елементи ту су тек бекгра-унд за савршено изведену причу о Његошу. У тојкњизи присутнија је више Црна Гора него Италија.Много је књига написано о песнику „Горскогвијенца“, мало која је надмашила малену Ненадо-вићеву.

Његошу и Црној Гори вратиће се Ненадовићдвадесетак година касније. Прича о Његошу ис-пашће блеђа од оне из „Писама из Италије“, причао Црној Гори неће донети ништа ново од оног штосу већ други написали о тој романитчној, готовомитској земљи. Понајбоље странице из тог путопи -са су оне о путовању књажевим бродићем од Кото -ра до ушћа Бојане, и одатле до Ријеке Црнојевића.На њима бију дамари младог Ненадовића, оногкоји се пентрао по алпским врховима. У свакомслучају, тај путопис потврђује да је Ненадовић биопутописац – како би то рекао Црњански – и нашихнебеса.

„Писма из Немачке“ су, после „Писама из Ита-лије“, најбоља Ненадовићева књига. И најмодернија.„Писма из Немачке“ су за пола века испред тадашњесрпске прозе. У много чему антиципаторска.

У њима је доминантан есејистички дискурс. Уњима се више размишља него што се приповеда.

Она су нека врста и антипутописа. У првом делукњиге путописац се готово нигде не помера, јер ганога боли. Ако и путује, путује у мислима. Честогорким и ироничним, јер их исписује већ старчовек, са пуно ожиљака на души. Као да у овим раз-мишљањима Ненадовић најављује једног другог бо-лесника, оног Владана Деснице. У другом делупутописац предузима неколико путовања бродом ижелезницом, и то у друштву путника коме нећемосазнати ни име ни порекло. С тим загонетним са-путником путописац проговора само неколикоречи. Које као да су преузете из драма и романа ап-сурда. Као што је апсурдна и њихова потрага заштапом за ходање, или њихово одлажење у градчије име никако да сазнају. Путопис се завршававешћу да је избио рат између Француске и Не-мачке... Нимало случајно! То је најава, попут Ма-нове у „Чаробном брегу“, о ратовима наредног векакоји ће лепу Европу претворити у рушевине. Тако

18 Алманах Љубини дани – бр. 1 • 2016

је запомагао и Црњански, у Италији, пред Други светски рат, опседнутвизијима будућих ратних разарања. Ненадовић је наговестио плејадусрпских писаца који ће, после Првог светског рата, певати о бесмислуили крају историје.

И сам сам путовао по свету, не толико као Ненадовић, тамо где меје посао водио. О тим путовањима, од Енглеске до Америке, од Италиједо Аустралије, нисам написао ни реч. Сматрао сам да је путопис у вре-мену масовних медија, поготово визуелних, мртав.

Преварио сам се, наравно.Приликом боравака у Италији, ухватио сам себе да у Напољу тра-

жим гостионицу Њујорк, у којој је био одсео Ненадовић. Или хотелИталија у Фиренци, у којем је боравио Његош. Ухватио сам себе какопокушавам да у Помпеји одредим која би то кућа била којој су при-времено, приликом ископавања, дали име црногорског принца. И наримским улицама пратиле су ме Ненадовићеве и Његошеве сенке.

Тад сам схватио – што иначе и није било тешко – да вредност путо-писа не зависи од оног шта је у њему испричано већ како је испричано.И сам сам, обилазећи Италију, држао Ненадовићеву књигу у рукама:некако су ми се и Напољ. и Фиренца, и Рим, учинили лепши уз текстнашег чувеног путописца.

И кад сам се коначно одлучио да напишем нешто о свом пролећномпутовању 2013. године долином Ибра и Рашке, имао сам на уму да ћеједног дана неки нови путници, пре или касније, поћи мојим стопама.И био бих срећан да ако у беспућима Голије, Рогозне и Копаоникастигну до цркава и старих градова до којих сам и ја, у не баш млада-лачким годинама, дошао. И да их угледају у бољем стању него што самих ја затекао.

Реч на додели награде Љубомир П. Ненадовић, у Ваљеву, 13. децембра 2014.


Милисав Савић

ДОЛИНА СРПСКИХ КРАЉЕВА Пролећно путовање 2103.

(Одломак)У пролећном или јесењем, сунчаном или кишовитом дану, кад из-

ненада, на некој окуци Ибарске магистрале при изласку из Краљева,према Рашки, сину, у даљини, као крваво сунце, црвено-загасити зидовиманастира Жиче, тело ми, од главе до пета, преплаве таласи радости.

Кубета и зидови Жиче разведре ми кишни дан, а сунчани још вишепросветле. И учини ми се, у предвечерњим сатима, да ноћ овде никадне пада. А и ако пада, онда је то звездана ноћ.

Кажем, сваки пут се порадујем Жичи, иако је Свети Сава наложиода се фасаде манастира обоје црвеном бојом због крви српских муче-ника за хришћанску веру.

Тако почиње свако моје путовање (а било их је више него што го-дина имам) долином Ибра и Рашке. Тако је започело и ово које опи-сујем, у пролеће године 2013. Трајало је, с мањим прекидима, око двамесеца.

На овом путовању, често по беспутим и дивљим обронцима Голије,Копаоника и Рогозне, углавном сам био сам. Што није за похвалу! Ипутовање се дели са другима, као прича. Једина ми је утеха што у мис-лима , или боље рећи сањарењима, нисам био сам. Увек је неко кора-чао или ломатао се по богазама поред мене! Неко, односно сенка тогнеког с којим сам давно, у младости, обишао добар део тих предела.Правили су ми друштво и писци, и стари и нови, који су такође ходо-частили овим дивљим а предивним крајевима.

Долину Ибра и Рашке, иначе, зову долином српских краљева и ар-хиепископа. С правом! Ту се, у срцу старе српске државе, налазенајзначајније задужбине српских краљева и на десетине мањих мана-стира и цркава, саграђених у исто време или нешто касније, по доласкуТурака на ове просторе. У најзначајнијим задужбинама српски кра-љеви су крунисани, а архиепископи устоличавани, многи су у њима исахрањени, иако се већини не зна траг од костију.

Али долина Ибра и Рашке, са бројним притокама, представља имитску земљу. Сва позната места у њој су на неки начин епска, а тозначи места из песме и приче. Многа и постоје само у причи, у ствар-ности тешко их је наћи, а и кад се нађу – тамо су само рушевине,остаци, фрагменти од онога што су давно представљали. И да човек непожели да види те мрвице од бившег, јер кваре лепу, митску причу.

ЖИЧАЖича се налази на десној страни Ибра, десетак километара пре

увира ове планинске реке у Мораву. Овде се, у пољима код МатарушкеБање, Ибар, који извире негде у шумовитим недрима планине Хајла,

изнад града Рожаја, смирује, ваљајући лењо, у ово доба го-дине, после отапања снега, мутне и нарасле воде. Имаједна народна песма у којој се говори „Стани, стани, Ибарводо“, ту надомак Краљева брзи и ломни Ибар успорава,ако већ не стаје.

Градња Жиче започета је 1206. године, десетак годинапосле завршетка оближњег манастира Студеница . То је,ваљда, био први корак у ширењу српске државе према се-веру, она је углавном своје краке пружала према југу,према Косову и према Западу, према Захумљу и Херцего-вини. Градњу је започео Стефан Немањић, син СтеванаНемање, али се о њој бринуо и брат му Сава, будући првисрпски архиепископ. Манастир је завршен 1217, пре по-новног Савиног одласка у Хиландар.

У манастиру је највероватније 1221. крунисан СтефанНемањић као први српски краљ, због тога прозвани Прво-венчани, а ксније су на истом месту крунисани Радослав,Владислав, Урош, Драгутин и Милутин, сви из лозе Нема-њића. Ту је краљевском круном, 1882, овенчан и МиланОбреновић.

Жича је била прво седиште српске архиепископије, начелу са Светим Савом.

………………………. Жичу је1806. обновио Карађорђе, који је у манастир

довео и неколико монаха из Студенице.По пропасти устанка, Жича је још једном спаљена и ра-

зорена. Турци су се тако светили свештеницима који су се,с мачем у руци, придружили устаницима.

Велики радови извођени су и тридесетих година 20.века под надзором владике Николаја Велимировића. Нажалост, тада се доста одступило од првобитног изгледацркве.

Жича је бомбардована и у Другом светском рату.Последње обнове извршене су крајем 20. века.………………………. Из старих описа Жиче, па и поменутог романа Горана

Петровића, добија се слика да је манастир представљаонеку врсту добро утврђеног газдинства, или велике за-друге, у којој је постојала хармонија између себара, вла-стелина, монаха и црквених великодостојника.

И данас, на западној страни, према Ибру налазе се про-сторије манастирског газдинства. Ту сам затекао разне де-латнике, зидаре, молере, баштоване, столаре, куварице…Снимио сам и посебну врсту кокошака, званих мисирка.

Живот у Жичи, пролећа 2013, брујао је као у кошници.


А ОНДА ЈЕ ДОШЛА KOREJA POST SCRIPTUM РАДМИЛЕ ГИКИЋ ПЕТРОВИЋ

У другој години Награда је стартовала са бољих позиција него насамом почетку. Министарство културе се огласило својом подршком,која је, додуше, била скромна, али веома значајна као сигнал локалнојзаједници, а нарочито организатору који је знао да успостављање свакекултурне вредности у Србији, а нарочито у провинцији, осим озбиљнихквалификација и квалитета, подразумева и огромну упорност и одри-цања који се понекад граниче са мазохизмом.

После Долине српских краљева тешко је било очекивати да се одмахследеће године појави још једна таква вансеријска путописна књига,посебних квалитета, одлика, вредности и реперкусија, са тако позна-тим и популарним аутором, као што је Милисав Савић. Година је од-мицала и појављивале су се, једна за другом књиге из овог домена којесу се препоручивале својим квалитетом и занимљивошћу, па је то билаи прилика и да се ближе завири у савремену српску путописну про-дукцију, поетику и сцену, коју просечно чини четрдесетак књига го-дишње, веома различитих по приступу, намерама и квалитету. Међуприспелим књигама биле су и Градови Сање Домазет, И нова турскаписма Мирка Магарашевића, Земље и градови Радована Вучковића,Светлост на води Веселина Марковића, Оријентални Мефисто Сне-жане Милојевић, На Вратима истока Виктора Лазића, Кореја постскриптум Радмиле Гикић Петровић и друге. Жирију, вероватно, нијебило лако да одлучи у таквој ситуацији али се, на крају, једногласно,определио управо за Кореју пост скриптум Радмиле Гикић Петровић.Жири је то овако образложио:

„Жири за доделу Награде „Љубомир П. Ненадовић“ за најбољу пу-тописну књигу на српском језику у саставу: Радивоје Микић (председ-ник), Михајло Пантић и Владимир Шекуларац (чланови), на седнициодржаној 1.12. 2015. једногласно је донео Одлуку да се Награда „Љу-бомир П. Ненадовић“ додели Радмили Гикић Петровић из Новог Садаза књигу Кореја пост скриптум у издању издавачке куће „Орион спи-рит“ из Сремске Каменице. Жири сматра да је књига Радмиле ГикићПетровић једно од оних дела путописне књижевности које доказује даова књижевна врста у српској књижевности има високо место. Опи-сујући одлазак и живот у Јужној Кореји, Радмила Гикић Петровић јепутопис претворила у књижевни облик који је подесан за приказивањеи једне нама недовољно познате земље и културе, једнако као што јепоказала да се у путописну форму могу укључити и чисто приповедниелементи који су подесни за приказивање оних области људског жи-вота које у сусрету са другом културом трпе велике промене, будућида се баш у њих најснажније утискује траг онога што људски дух и окопримају из спољашњег света. Уз све то, Радмила Гикић Петровић на-

стоји да путописну форму обогати оним елемен-тима других књижевних врста који су потребни заопис једне узбудљиве духовне авантуре.“

Ову Одлуку потписао је председник жирија дрРадивоје Микић, 1. децембра 2015. године, а о све -му томе опширно је писала и Политика почеткомдецембра исте године. Награда је додељена у Биб-лиотеци 22. децембра уз свечани програм у комесу, осим добитнице, Радмиле Гикић Петровић, уче-ствовали и председник жирија, др Радивоје Микић,директорка Библиотеке, Виолета Милошевић,заме ник градоначелника Ваљева Жарко Ковач,Гуда чки квартет МИСС и други. Уручењу су при су -ствовали бројни угледни гости и писци из Ваљева идругих градова, међу којима и владика ваљевскигосподин Милутин, први добитник Награде, Мили-сав Савић, и други. Награда је, очигледно, одмахпрепозната на ширем простору као добро нађенапосебност и постала је културна чињеница не самоу Ваљеву, већ и у Србији, о чему је, између осталог,сведочило велико медијско интересовање и уче-стало јављање и интересовање писаца и издавача законкурс.

У другој години постојања Награде догодило сејош нешто веома важно за овај подухват, јер је кон-цепт читавог овог посла унеколико промењен такошто је она стављена у контекст шире замишљенеманифестације под називом Љубини дани који суомогућавали да се читава ова идеја унапређује, раз-вија, дограђује и добија на значају и публицитету.


Замишљени као низ садржаја који би пратили и подупирали Награду,Љубини дани су истовремено имали амбицију да се око ових пословаокупи мноштво важних људи и значајних ауторитета везаних за путо-пис и читав овај посао претворе у једну врсту ваљевске и српске путо-писне школе у којој би се организовала предавања, округли столови,научни и други скупови о путопису и установило гласило у ком би сесве то публиковало и стављало на располагање стручној и лаичкој јав-ности. Један део те амбиције, онај који се односио на организовањепредавања и програма везаних за тумачење и популаризацију путо-писа, остварен је у тој години, док је онај други део, који се тицао гла-сила, морао још да сачека.

У оквиру тих првих Љубиних дана који су трајали од 14. до 22. де-цембра 2015. године, професор Филолошког факултета из Београда,др Душан Иванић, одржао је предавање под називом Љубомир Нена-довић у српској књижевности, у ком је посебно акцентовао његов путо-писни опус. Љубомир Ненадовић, као тачка око које се на једанпосебан, иницијалан начин окупљају сви ови послови, и убудуће ћеувек бити присутан моменат који повезује њихове нити и оправдаваприсуство Библиотеке у њима.

Дан касније, 15. децембра у Ваљевској библиотеци одржан је про-грам под називом Часопис Путопис у служби путописне књижевности.У тој прилици ваљевској публици је представљен београдски часописПутопис, гласило које је за свега неколико година свог постојања далоогроман допринос практичном и теоријском развоју и изучсвсњу овогжанра. Часопис су представили његов главни и одговорни уредник,Владимир Шекуларац и писац и професор Звонимир Костић и то је заприсутне, заиста била прилика да из различитих позиција и приступа

сазнају много непознатих података и момената ве-заних за путопис као такав.

Вероватно је најатрактивнији садржај првих Љу-биних дана био везан за предавање под називомЗлатно доба српског путописа, које је 16. децембраодржао професор новосадског Филозофског факул-тета, др Владимир Гвозден. Успоставивши хроно-лошки, теоријски и историјски рам, он је даофеноменолошку и културолошку слику српском-гпутописа између два светска рата, као и његовог„златног доба“, када су се у овом жанру опробалиИсидора, Црњански, Винавер, Драинац, Краков,Дучић, Васић, Растко Петровић и многи други,међу којима чак и Андрић. Оквир који је он поста-вио и репер који је назначио, успоставио је заним-љиве релације и дао је прилику да се сагледа где сеналази српски путопис данас, као и смисао послакоји је овде започет и циљеве којима треба тежити.У том, а и у сваком другом смислу, ово вече било јепосебно, драгоцено и инспиративно.

Коначно, 17. децембра у Библиотеци је одржановече под називом Путовање путописом које су ор-ганизовали професори Ваљевске гимназије МиленаМилисављевић, Вера Ваш и други, као и двадесетакученика ове угледне ваљевске и српске школе. Про-грам је на један занимљив, мултимедијални начиниспричао причу о српском путопису од Доситеја доданас, укључивши ту и путописна и слична иску-ства бивших и садашњих ваљевских гимназијалацакоји у својој школи, захваљујући управо профе-сорки Милисављевић, имају једну праву малу пу-тописну катедру.

Чинило се у том тренутку да је амбиција орга-низатора да Ваљево постане српска путописна пре-стоница реална, иако је по себи било јасно да до тогтренутка треба да се догоди још много, многотога…

Предавање проф. др Владимира Гвоздена под називом Златно доба

српског путописа, 2015.

Путовање путописом, програм ваљевских гимназијалаца, 2015.


Радивоје Микић

КОРЕЈА POST SCRIPTUM, РАДМИЛЕ ГИКИЋ ПЕТРОВИЋ

Беседа на додели НаградеМада је путопис у српској књижевности, већ са Љубомиром Нена-

довићем, доживео несумњив успон и стекао широку популарност, имамного разлога да се каже да је тек авангардна књижевност овој врстиобезбедила потпуно ново место. Промене које је увела авангарда тичусе, пре свега, приближавања путописа неким другим књижевнимврстама. А то значи да је основна одлика путописа српске авангардехибридизација, једноставније речено уношење приповедних али и лир-ских поступака у путописни текст. Све те новине су наговештене јошу путописима Исидоре Секулић, али су своју пуну примену добиле уделима Милоша Црњанског и Растка Петровића.

Ако је, примера ради, Црњански у своје путописе укључивао свеелементе свог суматраистичког програма, ако је он, другим речима,умео да путопис, онолико колико му је било потребно, претвори у кул-турно-историјску расправу, онда се може рећи да ни Растко Петровићније поступао другачије, посебно онда када је једну далеку и непознатукултуру претварао у основно подручје путопишчевог интересовања. Ато што су и Црњански и Растко Петровић настојали да буду пре свегаверни својим поетичким уверењима треба видети као знак да је за њихпутопис био подлога за реализацију средишњих поетичких циљева.

Данашњи српски путописци, а пре свих Милисав Савић и РадмилаГикић Петровић, ближи су путописима српске авангарде него класич-ном облику путописа. Ако је Милисав Савић у „Долини српских кра-љева“ настојао да путописне елементе споји са културно-историјскимчињеницама, на једној страни, и са потребом да се што верније дочарајуоблици живота и у минулим временима и данас, на другој страни, ондасу путописи Радмиле Гикић Петровић, посебно они унети у књигу „Ко-реја, post scriptum“, пример књижевног текста који је морфолошки врлосложен, заснован на укрштању путописних и приповедачких елемената.

И то није нимало случајно, посебно кад се има у виду чињеница даје Радмила Гикић Петровић књижевни посленик широког спектра, даје она обавила низ уредничких и приређивачких послова (приредилаје дела Милице Стојадиновић Српкиње, Анке Обреновић, Јудите Шалго,Милице Мићић Димовске, али и дела Стевана Пешића и Светозара Пет-ровића а уредила је и низ књига у оквиру издавачке делатности новин-ске куће „Дневник“ из Новог Сада), објављујући упоредо са тим својепутописне књиге. Једна од тих књига је и „Кореја, post scriptum“, у из-дању издавачке куће „Орион спирит“ из Сремске Каменице.

Као и све модерне путописне књиге, и књига Радмиле Гикић Пет-ровић има неколико димензија. Она, на једној страни, читаоцу омо-гућава да упозна једну далеку и непознату земљу, једнако као што муомогућава да види и најважније карактеристике живота у земљи из

које путописац полази, на другој страни. А поштоје земља из које путописац полази у некој врсти со-цијално-политичког хаоса који прати распад једневрло чудне државне заједнице у којој царују инфла-ција и сваковрсна оскудица, логично је и што путо-вање до Будимпеште из које се иде даље у свет имапризвук гротескно-хуморне авантуре.

Одлучивши да у средиште своје пажње поставидве земље (Србију и Кореју), Радмила Гикић Пет-ровић читаоцу јасно ставља до знања у поетичку ло-зинку претворене речи да „сећања су неизвесна,никад не знаш кад ћеш их пробудити, оживети“,што значи да се путописац понаша као и сваки мо-дерни аутор који упоредо обликује један књижевнитекст и излаже поетичка начела (а међу тим наче-лима посебно је важно уверење да се и путопиш-чеве асоцијације сасвим слободно крећу, да сеутисци из далеке земље повезују са оним што је ве-зано за земљу из које путописац долази).

Укључујући у свој текст низ приповедних кон-венција (ликове „пријатељице која никада са мномнеће путовати“ и која је стога нека врста јасно оцр-таног контраста, графичара, оца, мајке, мужа,брата вајара, Тањушке из Осијека, корејских студе-ната и сл.), Радмила Гикић Петровић је успела даисприча једну сложену причу у којој читаоца часзаокупе митови и легенде о грађењу Сеула, а час гаопседају слике из савременог живота, слике постав-љене у специфичан искуствени контекст човекакоји долази из земље која се распала, земље у којојживот губи многе добро познате одлике. И зато кадпрочита причу о песнику Чон Санг Пјонгу, читалацне може а да у њој не препозна нешто што као даму је однекуд познато, пошто свака култура имасвоју фигуру човека отпадника, своју фигуру оногако доводи у питање распоред моћи у једном вре-мену. А саме историјске прилике и трагични садр-жаји које оне утискују у људске животе обликујуподлогу за казивање о судбинама „жена које су те-шиле војнике“, о једном облику насиља који који једуго остао сакривен.

Приказујући са врло много детаља социјалнеритуале који прате, примера ради, рођендане иливенчања, Радмила Гикић Петровић је дошла у при-лику не само да прикаже садржаје живота који су

Проф. др Радивоје Микић беседи надодели Награде Радмили Гикић

Петровић, 2015.


непознати европском човеку, о чему најбоље сведочанство пружајуописи дочека нове године и Кореји и у Београду, већ и да осветли онеелементе једне културе који се, са много разлога, сматрају изворомњене аутентичности. А шта све може бити извор аутентичности ко-рејске културе са много подробности садрже набрајања која требабрату вајару да дочарају шта би све видео да је пристао да, на сестриннаговор, дође у Кореју.

И као што је традиционални путопис настојао да читаоцу дочарасве оно што чини особеност живота у једној земљи и у путопису Рад-миле Гикић Петровић срећемо разноврсна обавештења о, примераради, начину припремања хране. Само што она најбољи приказ особе-ности корејске кухиње не даје онда када приказује своје почетне теш-коће да кроз помоћ мужевљевих корејских студената дође донеопходних намирница већ кроз опис кулинарског надгорњавања самајком. Исто тако, и Радмила Гикић Петровић читаоцу даје сваковрснеинформације о свакодневном животу у корејској престоници, једнакокао што не пропушта ниједну прилику да покаже шта је све у Корејидругачије.

Отуда се и може рећи да је књига „Кореја, post scriptum“ РадмилеГикић Петровић путописно дело које има и обележја и неких другихкњижевних врста, пре свега оних које се везују за уметност причањаприча. А да су одлике тих других књижевних врста добиле јасну функ-цију – оне треба оном путописном да буду подлога на којој је оно, уједнакој мери, и видљивије и уметнички функционалније.

Радмила Гикић Петровић

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ

Многи пре мене читали су Путописе ЉубомираНенадовића, многа издања и сама сам сакупила,али је само једна књига била исподвлачена на не-обичан начин; онако како би требало и како се читадобра литература. Брижан читалац исправљао јепогрешке у издању из 1950. чији је уредник у загре-бачкој „Зори“ био Добриша Цесарић. У врху већжуте странице записано је: „Редиговано према из-дању Књиге из 1884 - 1894“. У оквиру: „Први путштампано 1850. г.“ На свакој страници десетак ис-правки, на пример: „Грајфсвалд, 8. августа 1845“исправљено у 1846; унете су многе изостављенеречи па и читаве реченице. Помислила сам како бибило добро, некада, све то унети у ново издање,правилно и тачно, онако како је Ненадовић писао.

Давних година раније, када сам са СветланомВелмар Јанковић за њену едицију „Баштина“ при-ређивала дневник Милице Стојадиновић СрпкињеУ Фрушкој гори 1854, памтим као време када самбила занесена 1848. годином, временом Револу-ције. Милица је желела, са падина Фрушке горе, даиде у Вуковар ₋ у прве редове, на барикаде. А ЉубаНенадовић, запоставља студије, и у свом првом пу-топису из иностранства бележи: „Путовање, то јенајлепша и највећа школа“, и већ 1846. путује попруској и на стари универзитет у Грајфсвалд ₋ и етонама Писма из Грајфсвалда. Обилази Швајцарску иПариз. Сврати и до Београда, покреће „Шума-динку“, али: „Свет није ништа друго него једна ве-лика књига од које са сваким кораком преврнемопо један лист. Отворимо књигу свију књига! Жи-вимо и путујемо“ ₋ каже у путописима свомепријатељу Медаковићу. Путује Љуба и пише Писмаиз Италије. Нигде Милицу не спомиње. А он је њојбио „песник од Авале“ и „брат“, коректор и уред-ник, са њим је сестрински живела, виђала се и до-писивала, био јој велика сета и чежња. Љуба јеостао нежења, а Милица се није удала.

Једино сачувано писмо Љуби је оно у наведеномдневнику, али свог пријатеља помиње и у писмуФранклу. Ту је Милица на занимљив начин испри-поведала, што није, иначе, никоме другоме, чак ни


у великој преписци са Мином, своје познанство са Песником. Вук ињегова породица знали су за њену склоност Љуби, и покушавали дапроводаџишу, што је Милица примила стидљиво.

Крајем 1850. године, опет једном Љуба је путовао у Немачку, па уБрисел, Лондон и Париз и писао Спомени из Париза. После путовањаи повратка, Милица се упознала са њим, октобра 1851. године, у Бео-граду, где је била са својом мајком код рођака. Управо је читала Љу-бине песме, када се он, у друштву са пријатељем, појавио, а дошао једа би се упознао са њом. Од њега је добила на дар „рукопис црногор-ског владике“, и од тада, од тог сусрета, „непрекидно сам у блаженојсамоћи“. Походио ју је песник и путописац, долазио у Врдник, тврдиода му је тамо лепше и боље него у Италији и Швајцарској. Писали суједно другом писма, песме посвећивали, шетали Топчидером, причалаје о њему у Бечу кад је Вука походила и писала му отуд писма. Кад сујој гости у пархојску кућу долазили, читала би им Путничка писма из„Шумадинке“, и слала своје песме „Седмици“ чак и њена сестра Ка-тица посвећује му песме. Спорила се са њим, наивно, кад је прочиталашта пише о гробу и имену своме, да ће његово име бити заборављеноу литератури. Чита, Фрушкогорска вила, „Седмицу“ чита Писма изШвајцарске и сањари о далекој земљи којом путује њен Песник.

Ненадовић, 1855. ради коректуру њених песама. Годинама касније,априла 1861. Милица пише Вуку, како је, враћајући се из Београдапреко Земуна, морала да прође пред Љубине куће. Прозори су на кућибили отворени, њен песник и брат био је у соби, али Милица од стиданије могла да погледа на ту страну због Вукова проводаџисања: „штохтедосте да ми дате `војна`, те сад немам ни брата, са којим сам то-лике године зајста сестрински живела, и по Топчидеру весело са њимходала, код `Ајдук чесме` вили смо вјенац удаљеном књазу Михаилу,₋ писали смо једно другом, а сад то све мора престати, јер ја, знајућишта му је говорено, прво ме је сад од њега стид, друго морам сад да сеи поносим од њега, јер душевног поноса имам више него сви нашипјесници, више него и мој брат.“ Годину дана касније, кад је очекивалада ће Ђорђе Рајковић направити одлучнији корак, јадала му се на Љубу„хвала Господу те ми није у срећу дошао“. Тражила га је и на београд-ским барикадама. Није га било.

Када је 29. маја 1868. године убијен кнез Михаило у Кошутњаку,завереници, међу којима су били и Љубин рођени брат и два друга Не-надовића, бивају погубљени, Љуба, потпуно сломљен, тражи пензију иповлачи се у Ваљево, боравећи у идућим годинама дуго у Немачкој иу Црној Гори. Навративши у једној прилици у Београд, срео се, слу-чајно, са Милицом: „Никада не могу заборавити један сусрет у Бео-граду, недалеко од зграде Народног позоришта. Ту негде сам језаобишао. Имао сам утисак да ме није приметила. Кад она поче да медозива: ̀ Господине, господине!`, немадох куд, окретох се: расплетенебеле косе, убрзано ми приђе. Морам признати да сам био прилично

збуњен кад она утишаним гласом рече: „Дајдер мичетири гроша за ракију.“ Одмах завучем руку у џепи извучем један динар, који сам с муком ишчепр-као. Пружим јој, а она га узе и умилно ме погледа.Несрећница“, причао је Љуба о њиховом послед-њем сусрету. И ништа више.

И да не заборавимо оног пажљивог читаоца сапочетка приче, чије су примедбе драгоцене. Вре-дело би да се у једној књизи нађу заједно Љуба Не-надовић и Милица Стојадиновић Српкиња.Захваљујући се на награди узвраћам реченицом:Ново издање Љубиних и Миличиних текстова си-гурно ће бити објављено. Ускоро.


ПУТОПИС ЈЕ ВИШЕ ОД БЕЛЕЖЕЊА

Интервју др Наталије Лудошки са Радмилом Гикић ПетровићПутописање је обично узгредна стваралачка пракса аутора оства-

рених у другим, чисто књижевним, жанровима. У српској књижевно-сти изузетак представља Радмила Гикић Петровић јер је прваасоцијација када се помене њено име – путописац. Њена књига Нама-сте, Индијо,објављена 1984. (друго, незнатно измењено издање под на-словом Здраво, Индијо, 2008), постала је култна, а путописи Кореја postscriptum (2014) и Вијетнам и девет змајева (2016) само потврђују њенуаутентичну вокацију путописца.

Знатан део опуса ове списатељице и историчарке књижевности,осим приповедних збирки (Отворите Јеленине прозоре, 1978; У по-трази за главним јунаком, 2003; Стара прича, 2012), чине управо гра-ничне књижевне форме; поред путописа и интервјуи: Разговори оИндији (1989), Искуства прозе (1993), Токови савремене прозе (2002), Агде је Чехов? (2015). Као приређивач изнела је на светло дана дневничкупрозу Милице Стојадиновић Српкиње и Анке Обреновић, Српкињинупреписку са савременицима, фрагменте епистоларне и дневничкеоставштине свога супруга, професора Светозара Петровића, начинилабиблиографију радова о Милици Стојадиновић... Сви поменути жан-рови – путопис, интервју, дневник, писмо, као и библиографија, под-разумевају однос заснован на интерес(овањ)у за друго и другачије:другог човека (често писца осталог изван магистралног тока: списате-љице попут Милке Жицине или апартног Ставана Пешића), давнашњекултурно-историјске прилике и личности, далеке земље и културе.

За разлику од већине путописа проистеклих из утисака с путовања,Ваше путописне књиге настале су након вишегодишњих боравака у Ин-дији и Северној Јужној Кореји. Када сте се и под којим околностима об-рели у овим далеким азијским земљама?

У Индији сам, у двогодишњем боравку, радила на делхијском уни-верзитету, а у Јужној Кореји, средином деведесетих, такође две године,са породицом, где је муж радио на Ханкук универзитету.

Александар Тишма у Меридијану Средње Европе открива да је одувекжелео да путује на Запад, „у живљи, савршенији свет од овога, којим самбио назадовољан“.Супротно од њега, Ви сте окренути Истоку, Азији. „Јошнисам посустала у лутањима... Тако и даље тумарам и лутам овом земљом,пределима које сам умела да досањам читајући о њима, да их оживим, за-мислим, да их примим у себе као мени давно знане и блиске. Чини ми се, кадабудем стигла у Огњену Земљу, да ће ми све бити препознатљиво, знано, даће се спојити с мојом унутрашњом сликом, коју сам понела са собом. И до-годило се, понекад, док ходам неким стрминама, планином, улицом, у по-гледу људи, учинило ми се да сам то већ раније видела, осетила, да је тосамо пука потврда пређашњег...“ тврдите у књизи Здраво, Индијо. Као дасе у Вашој свести јављају праслике, својеврсни deja vu. Како то тумачите?

Мене је, за разлику од АлександраТишме, чврстог и темељног записивачанових предела, привлачио Исток; или,боље речено, нешто другачије, нешто штоће у мени изазвати побуну, пред чим ћустајати поколебана, што ће ме, на крајукрајева променити. Европа ме никаданије шокирала, много чему сам се у њојдивила, опуштала и пролазила непри-метно, памтила доста, ретко записивала.

Ето, и Ви сте, као што ми је ЧедомилВељачић, давних година уназад, кад смосе виђали у Делхију, а он долазио саЦејлона са кћерком Сњежаном, говориода у мојим белешкама проналази deja vu,ваљда је то последица мојих припрема,сањарења, а опет, кад год бих стигла унове пределе, оне на Истоку, био је то шоккоји сам само могла да наслућујем.

Позиција путописца који пише о намаблиским и познатим, културолошки срод-ним просторима (толико је писано и коднас о Италији, рецимо), не може битииста као оног који настоји да дочара наманедовољно познате пределе, не само про-сторно удаљене већ и језички, религијски,филозофски...Постоје уверења да одређенаидентитетска обележја онемогућавајуспознају оних других, другачијих? Забеле-жили сте: „У Ладаку је обичај да се за доб-родошлицу путницима исплази језик.Само сам једном видела ту слику и било мије драго што се није понављала, непријатнаје, и поред тога што је знак гостољубиво-сти, срдачности, поздрава.“ Чедомир Ве-љачић, тврдио је да „Постоји филозофијакоја се не да ни мислити ако се у складу сњом не живи“? Колико смо детерминисаникултурним обрасцима?

Далеко сам ја од филозофије Чедо-мила Вељачића, он се одрекао и својимновим животом порицао сва дотадашњаискуства, он је живео на Цејлону. Памтимњегову наранџасту одећу, његове сандалекоје су одзвањале мојих ходником у Дел-

хију. Годинама сам живела у иностран-ству, тамо где сам желела и колико самжелела, али сам увек имала потребу да севратим, усвајала сам, онолико колико саммогла, све оно што би се на неки начинсродило са мојим мишљењем. Ахимса, не-насиље, на пример, понеке обичаје. Алипре свега, желела сам да упознам далекекултуре, људе, пределе. Зар Његош нијерекеао: „Ко није путовао, као да није ниживео.“

„Често сам, долазећи у нови град, же-лела да видим и упознам гробља. А сада, доксе опирем тим мислима, преда мном стојиЗејтинлик. Осећам тишину и мир. Затим,у Скарбороу ме обузима отуђеност и хлад-ноћа; у моме селу коров и заборав, у НовомСаду, урбаност и равница, а овде, у Дел-хију, тек се спремам за нови сусрет. Све мије непознато, а тиме је и знатижеља већа.Нигде гробља...“. Чиме објашњавате ту зна-тижељу? Шта Вам гробља и ритаули сах-ране казују о култри и менталитетузаједнице?

Немам прави одговор, али знам да самувек желела да видим места крајњег од-ласка свих људи, без обзира у којој земљида сам боравила. Европа је једнолична, асве остало је другачије. Ето, сада на Куби,збунила сам неколицину, кад сам усредХаване, затражила да останем испредограђеног простора, испред гробља. Самода на тренутак зађем, ето, није било ко-рова, били су бели, скоро блештећи наврелом хаванаском сунцу, као парк,место, пријатно, за шетњу. Наша сугробља мрачна, увек ме језа обузме каднашим стазама пролазим. Чак ни у Ин-дији, док их спаљују поред Џамуне, нисутако мрачне слике. Само дим и пепео.

У својим путописним књигама о Индији,Кореји, Вијетнаму, покушавате и успе ватеда остварите заводљив и ори гина лан начинприповедања о виђеном и дожи вљеном. Сре-дишњи „проблем“ пу то писања и јесте обли-


ковање грађе. „Све време пишем о мојој Индији...“ Ово се може разуметикао израз присности али и ознака за конструкт о тој земљи и култури,слици која је изразито лична, субјективна. Како, као писац, изналазитерешења, пред каквим дилемама стојите, чега се држите...?

Плашим се досаде. Ви сте међу ретким особама која је добро упо-зната са тим да је рукопис о Кореји био у фијоци двадесетак година. Ито је добро, јер сам сигурна да би био бескрајно досадан, кога би зани-мала Кореја ако пишем само о њој, требала ми је динамика, требалоје да оживим рукопис, да му удахнем живот.

Пишући о Вашој књизи Кореја post scriptum Милка Божић конста-тује: „Ауторка као да је била свјесна да Кореја много не занима ни онеиз њене најближе околине па је прибјегла једном веома мудром и старомпоступку у стварању ове књиге. А то је причам ти причу.“ Ваша Кореја,утемељена на фактографији протканој елементима фикционалне и дис-курзивне текстуалности, многи ће се сложити, највише наличи роману.Огледали сте се у поезији, приповеци, путопису, књижевним разгово-рима... Да ли сте икада размишљали о могућности да напишете роман?

Наравно. Можда сам нешто и започињала, али, поводећи се за онимшто је Чехов рекао, о сажимању, увек завршим у причи. Роман је замене нови изазов.

Путопису је иманентна и дидактичка црта, културолошка димен-зија. Колико сте тога свесни док пишете?

То је основа, она сирова грађа. Када сам, на пример, писала о Ко-реји, један део ми је био досадан, о филомовима, али, ипак, нисаммогла а да не споменем један култни њихов филм, Сопјонђе. Знам дато никога не занима, али, тако сам била задовољна што је то приметиоМирољуб Стојановић и о томе причао на књижевној вечери. Значи, неможе се писати о рекама и планинама, градовим и селима, а где је тукултура?

Путопис неминовно почива на релацији: ми – други. Како видитесвоју културу, земљу, завичај? Како бисте нас представили другима?

То сам радила и у Индији, и у Кореји, на свим местима, од факул-тета до дружења, и сретна сам што то сад ради мој син у Јапану, и торади добро. У Кореји су, у наше време, преведене књиге Светлане Вел-мар Јанковића, Љубе Симовића и других, а ми смо објавила три избораприповедака и песама њихових аутора.

Оно што не бих говорила било би: Очистите Србију.„Што је човек више странац то се више интегрише у себе, све више

постаје оно што јесте,“ тврди Ивана Стефановић у књизи Путовање заДамаск. Александар Тишма истиче да је циљ путовања „у јаснијем саг-ледавању себе“. Да ли и Ваше искуство путовања и странствовања идеу прилог овим тврдњама? Колико су Вам боравци у далеким земљама по-могли у саморефлексији и самоспознаји?

То је смисао путовања, спознајом других, највише спознајемо самисебе. Друге земље, и људи, мењају вас, морам рећи у најмањој могућој

мери, али вас доводе у ситуацију преиспи-тивања. Ако сте сами, као што сам ја билау Индији, онда су искушења огромна.

Кажете „прича је мој литерарни свет“?На причи, фикционализацији, почивају умањој или већој мери све ваше путописнепрозе. Опет, познати сте интервјуер, пасе „прича“ може схватити и као разговор.Дијалогизам је спецификум и Вашег путо-писног рукописа. Објавили сте три књигеинтервјуа, а у контексту осветљавањаВашег путничког искуства и путописногкорпуса важни су Разговори о Индији.„Након двогодишњег боравка у ВеликојЗемљи, у Индији, наставила сам да тра-гам, овде и сада, за дијалогом. Хтела сам дасазнам виђење претходника који су бивалина индијском тлу, и о томе писали...“ пи-шете у предговору. Реците нам нешто овише о томе.

Пре одласка у Индију прочитала самсве што ми је било доступно, све објав-љене књиге наших аутора, и онда поже-лела да са њима разговарам, да се за путприпремим, и да слушам њихове приче.Та разноликост је наше богатство, од про-фесора са Катедре за индологију у За-гребу, до сјајних путописаца, као што јеСтеван Пешић, или приче лекара АлдеБујевића, па бескрајни разговори са Чедо-милом Вељачићем, или Мијом Павлови-ћем.

Која својства, по Вашем мишљењу, мо-рапоседовати добар путописац? Вас, чиними се, краси ретка радозналост, апотом...?

Да поновим, плашим се досадних текс-това. У време интернета потребана је ве-лика одважност да се упустите упутописну форму. Како текст може даоживи безброј слика, филмова. Опет севраћамо на причу. На Шехерезаду. Мојарадозналост је огромна. Била сам летосизненађена и затечена када сам у нашојВојводини, а да никада пре тога нисам, на

моју жалост и не знање, ни чула за местоПачир. Предивна, пинк вода, језеро. Туводу и њен мирис и сада памтим.

Када бисте прaвили антологију савре-мене српске путописне прозе који аутори,односно који текстови би се нашли у из-бору?

Волим путописну форму, у мојој биб-лиотеци она заузима пристојно место.Огрешићу се у навођењу, нека останусамо Михаило Петровић Алас и СтеванПешић.

Недавно сте посетили Кубу. Док својеимпресије књижевно не уобличите, каквису Ваши утисци о тој, до скора, затворенојземљи?

Прво да се захвалим Бојани Ковачевићшто ми је пружила могућност да Кубуупознам кроз литературу, кроз Сое Вал-дес, Инфантеа, и многих других. Захвалнасам и пријатељима са којима сам путо-вала, за њихову енергију и спознају некихсветова мени до тада потпуно непознатих.Моје белешке из Хаване, са свих путо-вања, све су у знаку питања, сада би тре-бало да те недоумице разрешим, ако небуде тако, нека их, њима ће бити добро иу мојим фасциклама. Збуњује ме Хеминг-веј, мислим да могу до детаља да опишемњегову кућу, ресторане где је одлазио, алиму још нисам нашла место, никако да за-живи. Памтим музику, људе, разговоре,Санта Клару. Па ако и не буде књиге,остаће нова спознаја, и знам себе пре ипосле Кубе. То су та искуства због којих јевредело путовати. Јер, да поновим: Коније путовао, као да и живео није.


БРАНКОВИНА, ЉУБОМИР СИМОВИЋ И АЛМАНАХ СУ ОБЕЛЕЖИЛИ ТРЕЋУ СЕЗОНУ

Награда „Љубомир П. Ненадовић“ у 2016. години, за најбољу умет-ничку путописну књигу на српском језику, по једногласној одлуци жирија,који чине Радивоје Микић, Михајло Пантић и Владимир Шекуларац, до-дељена је књижевнику Љубомиру Симовићу за путописно остварење ДоОба и Хуангпуа у издању издавачке куће Танеси из Београда.

Оно што је за организатора, поклонике књижевности и саму На-граду било и остало веома важно је чињеница да је реч о лауреату којије живи класик српске поезије, драме и есејистике, веома угледни иуважени књижевник и академик, аутор бројних широко познатих делаи носилац највреднијих награда и признања за своје стваралаштво. Даје чисто злато све што изађе испод његовог пера доказао је и овај његовпутописни првенац и диптих, један са путовања у Русију 1982. годинеи други, који се тиче путовања у Кину, 2006. године. По много чемунетипична путописна књига, До Оба и Хуангпуа у себи садржи нескри-вене и латентне наносе есејистичког, идеолошког, психолошког и ант-рополошког, која на један посебан начин остварује увид у две великеи трагичне цивилизације, културе и народа, какви су руски и кинески,обележени трагедијом ригидног и крвавог комунизма и његовим пре-владавањем вредностима из културне и духовне традиције и баштине.Први путопис Руске цркве и реке већ по наслову указује на глобалнесимболе наде, а други Кина: читање спаљених књига говори о истом,само на други начин; оба, пак, исповедају присуство несреће и наде убуђење омађијаних џинова и народа, али и нас самих, из кошмарнихи крвавих заблуда , као и симболику њиховог великих река, цркава,религија и култура у лутању између трагедије и спасења, који, наравно,имају и универзално, а не само појединачно значење.

Оно о чему се, у смислу церемонијала и доделе, размишљало и ра-није, у 2016. је, коначно, и остварено: свечаност доделе Љубине На-граде из Ваљева је премештена тамо где је то и логично и право: уБранковину, дедовину Ненадовића, тако да је Награда Љубомиру Си-мовићу, трећем по реду добитнику, уручена поред Љубине, Протине иАлексине хумке и Цркве Светих Арханђела, коју је овде давне 1830.године, подигао знаменити Прота Матеја Ненадовић. И коначно је, не-како, све почело да долази на своје место: Љубина награда се вратиламеђу Ненадовиће, историја се вратила међу ратнике, песништво и пу-тописаније међу песнике и путописце јер, не заборавимо: овде, нетом,је и хумка велике Десанке Максимовић да буде ту код њених драгихНенадовића, да са њима, фигуративно речено, дели радост у оваквимприликама и на оваквим светковинама.

Бранковина је, подсетимо се, после дугог заборава, у видокруг ширејавности поново враћена осамдесетих година прошлог века, највишезаслугом „ваљевског Перикла“, Душана Михајловића, који је форсирао

обнову Протине и „Десанкине“ школе са одгова-рајућим поставкама у њима, а затим, још за Десан-киног живота, организовање велике међународнеманифестације под називом Песници словенскихјезика Десанки у част (по идеји песника ПетраПајића!). О тој готово нестварној песничкој светко-вини и почастима које су јој одавали највећи нашии страни писци, остало је доста трагова у српскојштампи и архиви Ваљевске библиотеке, а све се за-вршавало јединственим и великим „молитвенимручком“ које су мештани приређивали својим го-стима у великој сали Црквеног дома у Бранковинии незаборавним здравицама Матије Бећковића, Сте-вана Раичковића, Ђео Богзе, Моме Димића и другихњених поклоника. И по њеној смрти, овога пута уоквиру манифестације Десанкин октобарски сусрет,наслоњен на Београдски међународни сусрет писаца,писци су наставили своја ходочашћа, сада походећињену хумку и школу, у којој је, осим библиотеке,била и музејска поставка њој у спомен и част.

Нажалост, у свему томе, Ненадовићи, чије јеправо на Бранковину, у сваком погледу, ипакнајвеће, у презентационом и манифестациономсмислу, остали су ускраћени и запостављени, па јеприлика која се указује Љубином наградом, правашанса и прилика да се то вишеструко исправи и на-докнади. Светковина која се ове године овде дого-дила, наредних година мора прерасти у нештовишеструко веће и свечаније него што је то било уситуацији када је све започињало. Већ у нареднимгодинама овде ће се организовати научни скуповивезани за путопис, у све ће програмски и путописнобити укључене образовне и научне организације иустанове, као и млади Србије и са свих подручја гдесе говори српским језиком, који ће у свом узрастутакође имати своје програмско остварење.

Ове године није се догодила само променаместа, већ и промена времена додељивања На-граде. Од 2016. Награда се додељује на дан Љуби-ног рођења, 14. септембрa, уместо 13. децембрa,као до сада, тако да је ова сезона била три месецакраћа него две претходне.

Дан је био прелеп, у име домаћина госте су по-здравили директорка Ваљевске библиотеке, Љуби-ног имена, која је лауреату и уручила Награду и


градски секретар за културу Дејан Богојевић, који је обећао и зна-чајнију подршку Ваљева, као и представник Министарства културе гос-подин Младен Весковић, а лепши од лепшег говора имали су МихајлоПантић, у име Жирија, о награђеној књизи и њеном аутору, и сам сла-водобитник Љубомир Симовић, о Љуби Ненадовићу и једној његовојкњизи која се сплела са драматичним догађајем везаних за Симо-вићеве најближе сроднике.

Призор је заиста био леп: Мешовити градски хор КУД „Абраше-вића“ из Ваљева под вођством диригента Драгана Васиљевића био јепојавом и певањем празник за ухо и око, млади ваљевски глумци УрошСпасојевић и Милош Лаловић сјајно су доносили одломке из награ-ђене књиге, а глас водитељке Раде Новаковић давао је свему тон оз-биљности и лепоте. Камерни гудачки оркестар Ваљевске музичкешколе са диригенткињом Снежаном Стевановић својим музицирањемпризивао је давна времена и емоције доносећи све све оно што речинису могле да дохвате. Испред је била Љубина хумка, а позади белиназида Протине Цркве…Било је јасно да су мера и модус нађени и да имубудуће само треба додавати боју. Недостајао је, ипак, онај поменути„молитвени ручак“ са Десанкиних светковина у сали црквеног дома ионај део „здравичарског“ програма о коме је раније било речи. Уместотога, обедовало се и разговарало у групама, по собрашицама, највишео томе како ову светковину подићи у још вече висине и како доћи донове зграде за Ваљевску библиотеку. Тако се завршио тај свечарскибранковачки дан, сличан данима у којима се догађа и додела Десан-кине награде овде, 16. маја сваке године.

У оквиру Љубиних дана 20. септембра организован је програм на-словљен Љубиним стихом Куда путују светови ови? У коме је гост биокњижевник Радован Бели Марковић, а учествовало је и десетак ваљев-ских гимназијалаца и полазника Школе глуме и културе говора Ката-рине Вићентијевић при Библиотеци, који су читалачки уобличили ововече, запамћено највише по говору, односно похвали Љуби коју је из-говорио мними литерата и граматик из Лајковца и Ваљева Р.Б.М. икоја се налази у овом Алманаху. Предавање под насловом Почецисрпског путописа које је 6. децембра, такође у оквиру Љубиних данаодржао проф. Др Михајло Пантић, представљало је прворазредни пу-тописни догађај. На примеру Живота и прикљученија Доситеја Обра-довића и зашавши дубоко у генезу, феноменологију и поетикупутописа, он је у свом познатом научном, али и неконвенционалномстилу отишао и корак даље, у поље које овај жанр посматра, анализираи вивисекцира феноменолошки, антропшолошки, психолошки, со-цијално, књижевно-поетички, технолошки и егзистенцијално, што јебројна публика, међу којима је било и доста младих, примила веомаблагонаклоно. Исте вечери искристалисла се и, изгледа, преломилаодлука међу водећим људима из ваљевских средњих школа, да од сле-деће године кренеуи средњошколски републички путописни конкурс

и награда, па би светковина следећег 14. септембрау Бранковини могла бити заиста импресивна.

Нажалост, идеја да се у оквиру Љубиних дана овегодине одржи округли сто о путописима ДесанкеМаксимовић, у заједништву са њеном задужбином,није могао бити остварен, из финансијских разлога,а из здравствених разлога отказани су и неки другипрограми. На срећу, реализован је овај, који се тичечасописа или алманаха Љубини дани, који је крун-ски и суштински, чиме је ова манифестација додаласеби један нови, велики и значајан квалитет, који ћесе протоком времена и повећавањем средстава,увећавати и постајати све очигледнији.

Љубини дани ове године завршили су се пардана пред Нову годину, управо изласком истоиме-ног алманаха ове манифестације. Али, не самотиме: негде у исто време отворен је, такође у орга-низацији Ваљевске библиотеке Музеј завичајних пи-саца са поднасловом Ваљевски књижевни великани.Међу осам изабраника, наравно, налази се и Љуба.Хронолошки, испред њега је само његов отац,Прота, а после њега Милован Глишић, Николај Ве-лимировић, Десанка Максимовић, Петар Пајић,Матија Бећковић и Радован Бели Марковић. Леподруштво, које ће се, овако, или онако, заједно сановим добитником Љубине Награде, наћи на Љу-биним данима 2017. године.


Михајло Пантић

ПЕСНИЧКИ ПУТОПИС

Љубомир Симовић, До Оба и Хуангпуа, 2016.Као и сваки узоран текст те древне књижевне врсте и двозглобни

путопис До Оба и Хуангпуа Љубомира Симовића није тек обичан из-вештај са путовања у ближе или даље земаљске пределе, у датом слу-чају у Русију и Кину. Сваки човек је, по својој дубљој природи, тачније,по задатом антрополошком коду, путник, хомо виатор, свеједно да липутује у мислима, броди морима, коломати друмовима, хода, лети,вози се или језди широм глоба или шврља у непосредном комшилуку,тумара пустињама и планинама, државама, селима и градовима, свакије човек у мањој или већој мери номад, и монаси и усамљеници ходо-часте очекујући у даљини сусрет са вишим енергијама, ерго, са самимсобом, и свако од поменутих и непоменутих путника слаже у трезорсвојих успомена виђене слике, улучене сусрете, стечене доживљаје иразноразна знања, али је мало ко од њих и мало ко од нас – песник.

Е, када се, управо као у књизи До Оба и Хуангпуа, сједине путник ипесник, добијамо, сасвим прецизно речено, један експресивни путо-писни амалгам који је уједно и дневник, и есеј, и лирска проза, и кри-тички коментар и, као посебност о којој ће још бити неопходне речи,дијалог са светом књижевности, другим песницима и другим тради-цијама, па најзад и један типичан каталог, управо симовићевски при-родословар, индекс јестива и ствари, па одмах потом и биља, птица,риба, звериња и свих других божанских створова, не само и не увек напрвом месту људи, али најпосле ипак њих, јер земљу, треба ли тоуопште рећи, чине људи, као што земља, свакад и свукуд, такође бело-дано, чини људе.

И српска књижевност и српска култура у великој мери граде својконтинуитет на приносима песника који су били и путописци, путо-вање по унутрашњим световима својствено поезији срећно се код њихсјединило са искуствима стеченим на путу. Путовање је неретко под-стицало појаву стихова, друкчије а исто речено – надахњивало њиховнастанак, сетимо се Његошевог Горског вијенца, Костићеве „SantaMaria della salute“, па неких Попиних песама, а листа песничких пу-тописа била би и за ову и за сваку другу прилику предуга, и достојнапомног академског истраживања. Овде ћу, наравно, пре свих поменутиЉубомира П. Ненадовића, чије дело утемељује јединствену ваљевску,жанровску, путописну награду, па, потом, даљим редом, ЈованаДучића, непоновљивог Растка Петровића, Милоша Црњанског, Сте-вана Раичковића... дакле, магистралу српске поезије која без тог свогимплицитног или експлицитног путописног елемента не би била оношто иначе јесте, кичмена нит целокупне националне културе. На крајутог низа стоји данас Љубомир Симовић, песник богатог лирског опуса,уједно и аутор антологијских драмских комада, есејиста и прозаиста,

па, ево, и проницљив путописац који нам нуди соп-ствено виђење две велике, дуговеке земље које сусе током прошлог столећа суочиле са претешкимидеолошким искушењима да би у нашем добу из-нова тражиле и налазиле новије, оптималније ви-дове свог постојања и деловања, у знаку повраткадубљој традицији али и напора прилагођавањановој, технолошкој ери наше заједничке, земаљскекуће.

Управо у том Симовићевом оцртавању једне ис-торијске линије, почев од 1982. када је путовао уСССР, земљу заљуљаног социјализма чији ће крајубрзо потом уследити, до 2006. када је сведочиовртоглавој експанзији кинеске, данас највеће свет-ске економије – увек из песничке перспективе којасе, међутим, не одриче ни тежње ка објективиза-цији увида – видимо једну вишу нехотичност, једнудимензију значења која затиче самог песника ипревазилази његове првобитне намере, а та је не-обичност непорецив сигнал да је посреди несваки-дашње занимљиво књижевно дело. Јер, вредностсваког књижевног текста не почива само на мериреализованости првобитног стваралачког наума иподстицаја него и на моменту када се текст, захва-љујући иманентном раду језика, и његових дубљихслојева, али и промене времена и контекста у којемга читамо и актуелизујемо, укаже у неком новом,неочекиваном смислу. Путопис Симовићев До Обадо Хуангпуа данас нам се, наиме, указује као на-рочита беседа о неухватљовој, једва предвидљивој,динамичној промени света и то у његовим најкруп-нијим деловима. Речју, данашња Русија није онаРусија из Симовићевог путописа написаног превише од три деценије, као што се ни скорашње ки-неско парадоксално усаглашавање комунизма илибералног капитализма не може видети никакодрукчије него као потпуно непредвидиво, готовоирационално разрешење Маове културне револу-ције, а да при том култ великог вође, да парадокснарасте до обима Кинеског зида, не јењава, него на-ставља да добија на снази у потпуно новом епохал-ном, већ поменутом технолошком окружењу.

У свом путопису Симовић не престаје да запажаи описује специфичности посећених, мање иливише познатих места, као што нас упознаје и са љу-


дима које среће, не пропуштајући да нам дочара и њихову свакодне-вицу, како живе, како и шта (растковски) говоре, како се облаче и какои шта једу, шта их чини сличним нама, а шта различитим од нас.Важно је напоменути да то по правилу чини као песник, водећи рачунао свакој речи, без вишка дескриптивности и распричаности, са пуномусредсређеношћу, тежећи крајњој еконимичности израза, при чему тусажетост не треба схватати као шкртост, већ као свођење на суштину,на оно што је вредно спомињања и незаборављања. У читању књиге ДоОба до Хуангпуа опет и опет откривамо дух песника, са његовим уста-љеним особинама, рецимо када описује трпезу и гозбу, што нас под-сећа на Демостенову максиму да путовање без крчме не вреди нипребијене паре, па и на нашега Доситеја који се није претргао у опи-сивању катедрала и позоришта али је увек припоменуо шта је код когаручао и каквог се вина напио; уочавамо, затим, и песничку преосет-љивост за женску лепоту, потом и слух и нерв за упечатљив детаљ... УРусији ће, таквим својством, Симовић између осталог, осим социјали-стичке, колхозне варијанте продужења Потемкинових села, спазити икућицу за птице у дерутним, фуцнутим сеоским двориштима, а у ки-неском људском врвежу приметиће и лепоту боја једне патке; пара-лелно са шангајским мравињаком описаће како испред некогкркалишта, насред улице, кувар реди рибу, и све тако редом, па се украјњем збиру стиче оправдан утисак да се Симовићева поезија некакоразлила и распоредила и по његовој путописној прози, да је сликарскилавира и даје јој врло препознатљив, непоновљив ауторски печат и тон.

Оно што, напослетку, а што је већ раније наговештено, потврђујепосебну вредност путописа До Оба и Хуангпуа Љубомира Симовићасвакако је његово сајџијски прецизно умрежавање властитог текста усвет поезије, свет књижевности, потом и свеколике уметности. Где годда се обрео, и шта год да му се збило или приснило, Симовић то учврш-

ћује и богати позивањем на неки (уметнички) ар-тефакт. Неки пут је, заправо најчешће, посредистих, неки пут карактеристична мисао, покаткадслика или апофтегма, па и брза асоцијација на оношто чини мисаони пртљаг сваког образованог хомовиатор-а, у конкретном случају по вокацији пес-ника. Готово и да нема странице у Симовићевојкњизи у којој није призван или цитиран, поменутили описан неки уметник, те се путовање као при-марно савладавање простора од тачке А до тачке Шуказује, у једној равни, и као путовање временом,понирућом путањом, у оно што нам је неко ранијепутовање неких ранијих путника, у мислима или поземљама, није од пресудне важности, управо као Љ.П. Ненадовић оставило у аманет. Као што нам у на-слеђе песник Љубомир Симовић оставља, ево, сада,упечатљив, инспиративан, а по заслузи естетичкојнаграђен путопис До Оба и Хуангпуа који сам, неками на крају овог слова буде дозвољено прво лицеједнине, следећи песникове трагове, по други пут,са оловком у руци, прочитао минулог четвртка уМоскви, после обилног доручка у хотелу по имену„Космос“ (да, управо тако, космос, ништа није слу-чајно), са све пељменима, црвеним кавијаром, дим-љеним муксуном, грибама, кљуквеним соком,џемом од јосте и блињама, а пре посете чувенојБиблиотеци имени Лењина и још чувенијој Третја -ковској галерији. У здрављу се гледали, и не пропу-стите данашњи ручак!


Љубомир Симовић

ЗНАЧАЈ ОВЕ НАГРАДЕ...

Беседа на додели Значај ове нaграде, коју имам част данас да

примим, видим, пре свега у томе што она об-навља наше сећање на један некада леп имоћан, а у новије време прилично занемарен,књижевни жанр, путопис, и у томе што нас уисто време подсећа на једну од најзанимљи-вијих личности нашег деветнаестог века, напесника и путописца Љубомира П. Ненадовића.

За беседу која се данас од мене очекује наметнула се једна мождаи бизарна лична прича, која као да је више од сто година чекала нека-кав овакав повод и тренутак да буде испричана.

Наиме – има томе сигурно много више од тридесет година – ДраганБожовић, брат мог пријатеља Божидара Божовића, нашао је у тадаш-њој антикварници у Југословенском драмском позоришту четвртукњигу Целокупних дела Љубомира П. Ненадовића, објављених „Накла-дом Књижаре Љ. Јоксимовића у Београду“, и штампаних , као „другопоновљено и умножено издање“ у „парној радикалној штампарији“1895. године. Та књига, у којој су скупљене свеске од „шеснаесте додвадесете“, садржи Ненадовићеве текстове О Црногорцима (Писма саЦетиња 1878. год.), а у последњој, двадесетој свесци, доноси известанброј пригодних песама и епиграма. Овлаш у антикварници прелиста-вајући ту књигу, Драган Божовић је у њој открио нека рукописанија,која су, није му било тешко да закључи, могла имати везе са мојим пре-цима. Зато је ту књигу однео на касу, платио је, ставио у торбу, и иско-ристио је прву прилику да ми је поклони. И да ме тим поклономизненади.

На унутрашњој страни тврдих црвених корица те књиге залепљенаје цедуља, на којој, мастилом, лепим рукописом неког судског писара,стоји:

Ова књига нађена је у кошари браће Симовић. Основ из тач. 8 па-раграфа 121 кр. пост.

На страни постојеће писање је рукопис окрив. Петра.Основ подозрења из тач. 2 параграфа 121 кр. пост.“А на првој следећој страни, рукописом окривљеног Петра – брат

мог деде Љубомира – пише, графитном оловком, китњастим бисер-ру-кописом, како га је оценио Драган Божовић:

„Напредњачка влада Председник Министарског саветаМинистар иностраних ДелаСтојан Новаковић“

Иза чијег имена следе имена свих шест министара тадашње српскевладе: министар Унутрашњих Дела, финансија, министра војног, мини-стра правде, просвете и министра грађевина .

На насловној страни, независно од тога, стоји мастилом написано:„Прочитао Љ. И. Симовић“ – ту се већ ради о мом деди Љубомиру – којије ту исту информацију, уз неколико проба, оставио на још неколико местау књизи.

О детаљима и исходу овог кривичног поступка не знам, наравно,ништа, осим да се, очигледно, радило о неком поступку политичке при-роде. Међутим, много више од тога, мене је занимао компликовани путНенадовићеве књиге од библиотеке Краљевске српске основне школе уЧајетини, преко скривања у кошари браће Симовић, кроз ко зна које суд-нице и судске архиве, до антикварнице у Југословенском драмском позо-ришту , да на крају стигне до мене и моје куће, у којој ће добити статусиконе. (Смем ли да кажем да верујем да цео овај компликовани пут овекњиге није био случајан?)

Иначе, прва књига Љубе Ненадовића, и прва књига путописа која ми једошла у руке, била су његова „Писма из Италије“. Било је то време кадасам се, као ђак, бавио необичним хобијем: скупљањем мапа, и када сам,клечећи на поду, кажипрстом, сатима пратио токове афричких река и про-бијао се кроз сибирске тајге и амазонске прашуме. Та читања мапа допу-њавао сам читањем путописа, које је, као што сам рекао, почело читањемНенадовићевих „Писама из Италије“.

Љуба Ненадовић је, као Хајделбершки студент, а и касније, путоваоширом Европе: он стиже на обалу Рајне, на обалу Леманског језера, избијана обале Балтичког мора, прелази пешчане равнице северне Немачке,пење се на Алпе, спушта се у Италију и посећује Помпеју, Напуљ и Везув,улази у римске цркве, посећује гробове Таса и Вергилија, и с највећим уз-буђењем улази у „волшебну варош“, у Париз. Са тих путовања шаље намсвоја „Писма из Италије“ и „Писма из Немачке“, путописе чији бипоједини одломци, како оцењује строги Скерлић, „могли… са довољночасти стајати и у већим и развијенијим књижевностима но што је српска“.

Не знам лепши начин да ово слово о Љуби Ненадовићу завршим, ношто је ова похвала Јована Скерлића. Њој могу да додам чињеницу да пу-топис, иако скрајнут и занемарен, није и угашен, што нам доказују књиге„Брисани простор“ Милована Данојлића, „Кина: око на путу“ МиодрагаПавловића и књига првог добитника ове награде, Милисава Савића, салепим насловом: „Долина српских краљева“.

Исказујући данас похвалу Љубомиру П. Ненадовићу, и захваљујући нанагради која носи његово име, с посебним задовољством желим да додампохвалу ваљевској библиотеци, која својим деловањем доказује да заслу-жује име које носи.

Бранковина,14. септембра 2016. Љубомир Симовић


Љубомир Симовић

ЛЕЊИНОВ МАУЗОЛЕЈ И ГРОБ НА ОБАЛИ ДОНА

(Одломак из књиге До Оба и Хуангпуа)

Понедељак, 20. септембар 1982. У великој делегацији, у којој се, поред неколико политичара и ми-

нистара, налазе и хорови, солисти, сликари, етнолози, џез музичари,манекенке са џемперима из Сирогојна, професори универзитета, уред-ници издавачких кућа, фолклорни ансамбли, глумци, филмски рад-ници, историчари уметности и нас неколико писаца, одлазимо у Русију,на манифестацију „Дани културе СР Србије у РСФСР“. Распоређени удва ЈАТ-ова авиона, летимо према Москви. Испод нас промичу реке,језера и шуме Украјине, Белорусије и Русије. Реке, са огромним меанд-рима, блеште на сунцу и, гледане из ових висина, изгледају ми као ду-гачка, извијена, усијана слова, која косим и брзим рукописом широкихпотеза по земљи исписује нека невидљива џиновска рука.

На аеродром Шереметјево 2 слетели смо по подне око три. У Москвисмо се сместили у хотелу „Росија“, у непосредној близини Кремља иЦрвеног трга. Док се та мала сеоба народа распоредила и сместила пособама, прошло је много времена, и већ је било касно да се прави некиамбициознији програм за разгледање Москве. Али је било довољно ранода видимо оно што нам је било при руци: Црвени трг.

На Црвеном тргу нас прво дочекују разнобојне куполе Светог Ва-силија Блаженог, које нам се чине као џиновски корнети са црвеним,плавим и златним куглама сладоледа. С посебним узбуђењем – с об-зиром на то шта се током историје иза њих збивало – гледамо бедемеи торњеве Кремља и, посебно, Лењинов маузолеј, с кога је бескрајневојне параде, које су трајале сатима, с руком примакнутом штиту кач-кета, поздрављао Стаљин, окружен члановима Политбироа, Прези-дијума, Врховног совјета, првим секретарима република и градова,шефовима НКВД-а и прослављеним маршалима, „који су у строју“ –како у песми „Смрт Жукова“ пише Јосиф Бродски –

смело ступали у туђе престонице,а са страхом се враћали у своју.

Уторак, 21. септембарПротокол налаже да званична државна делегација Србије положи

венац у Лењинов маузолеј, али нам је стављено до знања да је пожељнода и ми, који припадамо њеном мање официјелном делу, прису-ствујемо тој церемонији.

У маузолеј нас уводе мимо веома дугог реда грађана, који стрпљивочекају да се поклоне посмртним остацима бесмртног вође. Бројнистражари, ћутке, дискретно, али енергично, загледају у сваког посе-

тиоца и опомињу да се ћути, да се некашље, да се сва дугмад закопчају. Прола-зимо поред двојице скамењених гардиста,који, са обе стране улаза, с пушкама ис-пред себе, стоје као два кипа, која се огле-дају један у другом. Силазимо низстепенице, у полумрак. Окружен још че-творицом такође скамењених гардиста спушкама, прекрштених руку и склопље-них очију, обасјан неком нездравом полу-светлошћу, на катафалку почива Лењин.Док га гледам, неодољиво ми се намећу

само најефемернија питања: како ту му-мију одржавају, како брину о коси ибради, ко све у томе учествује, колика јетемпература просторије, а колика темпе-ратура тела, да ли се мумифицирање свремена на време обнавља... Гледајући тајлеш, осећао сам нелагодност и мучнину,али бих се осећао још мучније да сам знаооно што ћу сазнати неколико година кас-није, кад будем читао чланак руског био-хемичара Иље Збарског, који је, заједно сасвојим оцем, пуних осамнаест годинабринуо о конзервирању и одржавању Ле-њиновог тела.

Лењинова кожа се, пише Збарски, двапута недељно премазује „балзамом“, какосе не би исушила и прекрила мрљама.

Једном у осамнаест месеци обавља се ге-нерални преглед леша и обнова конзерви-рања. „Сако и панталоне су са задњестране леша причвршћени тракама...Испод одеће Лењиново тело је обавијеногуменим завојима. Испод њих се убризга'балзам' како би кожа била влажна. Завојисе том приликом скидају, леш се ставља уједну стаклену каду у којој је мешавинаглицерина и калијум-ацетата... На местугде је била отворена лобања да би се изва-дио мозак, кожа је упала за читав једансантиметар. Мозак је однет у један мос-ковски институт... Пошто су уочљиви не-достаци на лешу били уклоњени, осталису још горњи телесни отвори. Усне су за-творене тако што су пришивене, а конацсакривен испод браде. У очне дупље став-љене су протезе, да би се спречило да неупадну, па су и капци чврсто приши-вени...“

И без ових детаља није било тешко за-кључити да је балсамовање, одржавање ијавно излагање нечијег леша, што је за-мишљено као врхунац култа и обожавања,у ствари, најблаже речено, врхунац ин-дискреције. Имао сам утисак да мртвиЛењин све то доживљава као малтрети-рање и понижење, и да деценијамаочајнички жели да истерају сав тај свет, даугасе ту светлост, да га спусте у земљу иоставе га да на миру иструне.

У реду испред маузолеја, који се у ме-ђувремену барем утростручио, поредбројних туриста и грађана из свих крајеваСовјетског Савеза (ту су обавезни слико-вити Калмици, Узбеци, Чечени, Киргизиили Татари), видимо и неколико тек вен-чаних брачних парова: невесте у белимвенчаницама, са цвећем у наручју, и мла-дожење у свечаним црним оделима. Неконам објашњава да је овде обичај да мла-денци, одмах после церемоније венчања,прво посете маузолеј, да би се, као да од

48 Алманах Љубини дани – бр. 1 • 2016

њега очекују благослов, поклонили мртвом оцу револуције. Приличноморбидан почетак меденог месеца.

У бедеме Кремља положене су урне са пепелом Горког, Кирова, Ор-џоникидзеа, Надежде Крупске, Луначарског, Чкалова, маршала Роко-совског, а испод бедема су поређани гробови и бисте такозваног„гвозденог строја“ – Свердлова, Ђержинског, Фрунзеа, Калињина, Жда-нова, Буђонија, Стаљина, Ворошилова. Знајући да је киргиски градПишпек назван Фрунзе, да је Нижњи Новгород постао Горки, да је Ма-риупољ назван именом Жданова, Твер именом Калињина, Луганск иСтавропољ именом Ворошилова, да је Вјатка постала Киров, аВладикав каз Орџоникидзе, да су Царицин, Јузовка, Душанбе, Доњецк,.Ново-Кузњецк и други градови постали Стаљинград, Стаљинск, Ста -љино горск, Стаљино и Стаљинабад, а читајући имена над овим гробо-вима и урнама, питам се јесу ли овде сахрањени људи или градови.

Заустављам се над гробом Џона Рида. Он је гроб под бедемимаКремља заслужио, очигледно, књигом Десет дана који су потресли свет.По тој логици, он је, захваљујући књизи Побуњени Мексико, могао битисахрањен и у Мексику. Тамо би можда почивао у мање мрачном друштву.

Када сам, далеко иза поноћи, остао сам у соби, поново ми предочима искрсава оно болесно осветљено лице мртвог Лењина. Али самсе тада сетио и једне сцене из Тихог Дона у којој два козака сахрањујуу степи стрељаног сеоског момка Валета. По повратку у Београд, накрају петог дела Шолоховљевог романа налазим опис те козачке сах-ране и те хумке у степи.

Убијеног „Валета су“, пише Шолохов, „после два дана уклонили:два јаблановска козака, која је послао сеоски атаман, ископаше плитакгроб“, изуше мртвацу још увек добро очуване чизме, ставише га у гроби засуше густом црницом. „После пола месеца зарасла је мала хумкабоквицом и младим пеленом, укласао је на њој дивљи овас, са странесе зажутео раскошан цвет дивље репице, висиле су китњасте ресе, за-мирисали су чубар, млечика и медуника. Ускоро дође из оближњегсела некакав старац, ископа више главе гроба јамицу, намести капе-лицу на одсеченом храстовом стубу... у мају су се поред капелице го-ниле дропље, утабале у плавом пелену стазу, угазиле зелено морепиревине која је сазрела: тукли су се за женку, за право на живот... Амало доцније, одмах поред капелице, под бусеном, под чупавим по-кривачем старог пелена снела је женка девет пепељастоплавих пегавихјаја и села на њих грејући их топлотом свога тела...“

Могао бих се заклети да балсамовани Лењин, у свом маузолеју, оба-вијен гуменим завојима и натопљен глицерином и калијум-ацетатом,извађеног мозга, ушивених уста и капака, и с протезом у очним ду-пљама, изложен и осветљен на оном катафалку, завиди оном босом се-љаку чији је гроб у степи обрастао медуником, боквицом, чубром,пеленом и пиревином, у којима ће се ускоро, из пепељастосивих пе-гавих јаја, излећи младе дропље.

ПРИЛОЗИ

Кореја post scriptum Радмиле ГикићПетровић делује на читаоца као рубноостварење и иначе рубног жанра. Она јепост скриптум на писму или рукописуупућеном ко зна коме, или пост скриптумживотних сабирања Путнице, можда оношто није рекла или није довољно јаснорекла свима онима који насељавају његовестранице. Ова путописна проза је свесно,већ насловљавањем обележена као марги-налија, као нешто додато, као накнадноприсећање. Или, можда, и као сигнал да јепотпуна разуђена, слојевита и прецизнаслика другог простора, његове културе итрајања неостварива, па се зато сва описи-вања своде на постскриптуме, битно усло -вљене природом адресата, именованих инеименованих. Своја присећања о Корејиауторка вишеструко мотивише. Свако по-наособ намењено је некоме, подстакнутонеком потоњом ситуацијом, збивањем, ито потоње мотивисање заузима готово јед-нак простор као и фрагментарне, унут-рашњој логици присећања потчињенесли ке Кореје.

За читаоца ове књиге бројни саговор-ници приповедачице постају важни ко-лико и чињеничност на којој се заснивауверљивост путописа као жанра и његов„пригодни пакт са стварношћу“ (Гвозден2011: 5). У суштини, много важнији, поштосе управо на сложеној комуникацији при-поведачице са собом, с другима, с власти-тим и туђим доживљајем света (илисветова) заснива заводљива мешавинажанрова, која (бар се преданом читаоцутако чини) не настаје као смишљени при-поведачки експеримент већ, превасходно,као еманација те сложене комуникацијекоју ова књига нуди.

У свом најуочљивијем виду то је, вишеод свега, комуникација приповедачице сасвојима, с онима који су већ именовањемпосвојени доведени у блиску везу с њом.Такви су Мој Братанац2, који о својим ро-

дитељима говори на исти начин – „Тата,Мама и Ја“ (Gikić Petrović 2014: 8), МојСин и Мој Муж3, Мој Отац и Мој Стриц,Моја Мајка, Мој Брат / Брат Вајар, тетке,стрине, рођаке, Моја Пријатељица, уред-ница која не воли Исток и спрема се с Док-тором на пут за Шведску, Моја Тањушка,Моја Пријатељица винарка из Буковца ињена кћер, Моја Пријатељица која се дивиМом Мужу и бележи његове речи, Бора,коме треба послати фотографије Трипи-таке Кореане, „Каћа и Зденко, драги мојиЛешићи“ (Gikić Petrović 2014: 202)... Овомој / моја свесно наглашава личну, при-ватну димензију односа и маркира су-штински важну одлику адресата, то су онис којима је приповедачица у личном од-носу, они које воли и с којима жели да по-дели свој свет.

Има у томе и особене духовите игре считаоцем. Мој Муж приповедачице исто-времено бива и Мој Професор читатељке/читаоца и акдемик Светозар Петровић(1931–2005), један од најзначајнијих из-учавалаца књижевности у некадашњемјугословенском простору и шире. АуторПрироде критике, или Аутор Облика исмисла. Списа о стиху, или Аутор Појмоваи читања... Сви Професорови некадашњистуденти сигурно ће се насмејати сцени смладом Корејком, која помиње посетуврачари као уобичајен део прослављањаНове Године, да би затим брзо изузелаНашег Професора:

И тог дана многи посећују врачаре, којеће им предсказати будућност. Застане, по-гледа у Мог Мужа, и вешто додаје: То вамане препоручујем (Gikić Petrović 2014: 90).

Неке уобичајене, подразумевајуће се,стратегије путописа као жанра, у Кореји


Др Љиљана Пешикан-Љуштановић

КОРЕЈА POST SCRIPTUM РАДМИЛЕ ГИКИЋ – ИЗМЕЂУ ПУТОПИСА И РОМАНА

„Сећања су неизвесна“.Радмила Гикић Петровић, Кореја post scriptum

Путописи су, ако је веровати њиховим теоретичарима и тумачима,„гранични жанр“ књижевности, врста текстова који се најчешће тумачеуз обимна препричавања и предуге цитате (Гвозден 2011: 5). Тако гле-дано, Кореја post scriptum Радмиле Гикић Петровић (Gikić Petrović 2014)сигурно није типичан путопис.

Препричавати ову књигу готово је немогуће – превише је ликова;превише важних сусретања; превише места у којима се она збива, и тоне само оних која су предмет путописа већ и овдашњих, домаћих, при-ватних и јавних; временско и приповедно ткање сложени су и суштинскинепрепричљиви. Само се поновним читањима можемо колико толикоразабрати у сложеним петљама ауторкиног приповедног ткања. А акосе, пак, одлучимо на цитирање, брзо ћемо схватити да је сваки ефектницитат који издвојимо само део дуге, танане приповедне нити која се про-ткива кроз целину текста, потврђује се и пориче, усложњавајући се доте мере да дата у фрагменту суштински изневерава саму себе.

Тако би и цитат који је издвојен као мото овог текста могао постатитема и предмет једне нове приче о Кореји post scriptum, оне о свесномзаборављању, о пробљесцима сећања који се јављају тек у додиру с дру-гим људима, о памћењу и његовој споузданости и несигурности, о пре-плитању сећања приповедачице и њој блиских људи Мужа, Сина,Братанца, Брата, о питању које приповедачица упућује Братанцу, а из-весно је и себи самој и потенцијалном читаоцу: „Шта ће у твом сећањумоја Кореја?“ (Gikić Petrović 2014: 15)

Ништа боље суочено с књигом Радмиле Гикић Петровић не пролазини разумевање књижевног дела „било као представљачке, било каоетичке творевине“ (Гвозден 2011: 5). – Кореја, post scriptum јесте и једнои и друго, јесте сложени амалгам поузданих чињеница о једном слабопознатом свету и мноштва начина на који се те чињенице и тај свет пре-ламају кроз лик, судбину, мисли и емоције приповедачице Путнице,градећи заводљиву, оригиналну причу, која се тешко подаје аналитич-ком разлучивању и класификацији. Тачније, аналитичар који приступиКореји Радмиле Гикић Петровић као оператор модерних теоријскихприступа1, имаће о чему да пише, али, убеђена сам, неће ући у светауторкине Кореје попут оног читаоца који се преда овој књизи без на-мере да је аналитички разуди. Приповедно ткиво овог необичног путо-писа, попут модерне лирике, обележено је на моменте, у естетскинајсугестивнијим сегментима „излучењем збиље из просторног, ствар-ног и душевног поретка“ (Friedric b.g.: 18).

1 Ова кованица је лична, свесно иронична, пара-фраза одређења модерног песника као „операторајезика“ (в. Friedric b.g.).

2 Знатно ређе Вукашин.

3 У првим помињањима Гајo и Света.


post scriptum бивају суштински доведене у питање. Лик приповедачице,по сложености и слојевитости начина на које се рефлектује у тексту,ближи је приповедачу романа или приповетке него типичном путо-писцу. То више није само „’маска која симулира индивидуалност’, сликанас самих коју пројектујемо у спољашњу средину како бисмо се на од-ређен, друштвено пожељан и прихватљив начин представили друштву“(Trebješanin 2008: 313), што путописци често јесу, већ је (пре свега)мајка, супруга, сестра, кћер, пријатељица, путница, аутоиронична до-маћица упитних квалитета4, интелектулака продубљених интересо-вања, усамљена жена, читатељка, жена која свесно прелази границујавно–приватно чврсто успостављену у превасходно мушком свету, ан-тологичарка корејске поезије и много шта друго.

Приповедачица Кореје post scriptum није једина која се сећа путовањаи бројним адресатима говори о њему. Сложена и богата чињеничкамрежа, која у потпуности задовољава захтев да „путописање почива надискурсу верности“ (Гвозден 2011: 22), и остварује нужну денотатив-ност путописа (в. Eko 2002: 170) – не гради се само кроз сагледавање илична искуства Путнице, већ и из неколико различитих визура.

Сам почетак путовања не казује приповедачица већ Њен Братанац /Вукашин5, као заједничко, породично искуство („Тата, Мама и ја“ – GikićPetrović 2014: 8), али и наглашено потенцирајући Гајину дечју визуру:

Сећаш ли се како је Гајо скочио и викнуо: Спасени смо. Добро је, упла-шио сам се да ће и нама везати руке и одвести нас до мађарске границекао што су оне везане водили.

И рекао сам твом Сину да су они бежели, па су их зато ухватили. Алион ме није чуо: тонуо је у сан (Gikić Petrović 2014: 9).

Сама ауторка не жели да „призива у сећања“ то време инфлације,сеоба, емиграције, долазећег рата, зато што јој „не треба“, јер „нијевредно памћења“ (Gikić Petrović 2014: 9), али оно се од почетка до крајакњиге провлачи као лајтмотив, као потиснути, али јасно оцртани фонна коме слике Кореје – и као сређене и као подељене земље – добијајупосебан квалитет.

Из визуре Сина представљен је особени дечји аспекат Сеула, па сетако Кореја post scriptum у сегментима одиста реализује као онај „путо-пис за децу“, који јој је Муж предлагао да напише (Gikić Petrović 2014:23). Из те дечје визуре сагледавају се игре, игралишта, дечја библиотекапретворена у свет из маште6, деца коју Син среће, маске за карневалскуповорку које бирају Мајка и Син и, пре свега, Лоте свет / Магичназемља, свет бајки: огроман, као што је „свет маште непрегледан“ (GikićPetrović 2014: 66), испуњен узбудљивим вожњама жичаром, кајаком,вртешкама, возићима на танкој шини, са дворцима, клизалиштима,Аладиновом пећином, Синдбадом Морепловцем и затвором за децу сгуменим решеткама...

Син је улазио у ’затвор’, вирио из чељусти диносауруса, код ЛудогМиша, наизглед мирољубивог, вртели смо се Син и ја наглавачке – а ни-

какву награду нисам добила за претрпљенистрах. Син се закитио балонима, на по-вратку само што није полетео заједно сњима (Gikić Petrović 2014: 67).

Дубоко лична слика, прожета неж-ношћу мајке и сестре (о Магичној земљиприповедачица прича Брату), истовре-мено се реализује као опис простора, ти-пичан за путопис, али домен личногдоживљаја снажно претеже. Носталгичносећање, у коме има и сентимента мајкекоја се сећа времена које је припадалосамо њој и сад већ одраслом Сину7, про-жима се тугом што Брат није дошао у Сеул„да причамо о Индији, да осетиш мирисмонсунских киша, још једном“ (GikićPetrović 2014: 68).

Низ података о Трипитаки Кореани,будистичком културном споменику, садр-жан је у опису обиласка тврђаве Самранг-сонг (поглавље „Острво Канг хва“), у којојсе налази и храм Хаеинса, „најважнији инајзначајнији сачуван историјски буди-стички споменик“ (Gikić Petrović 2014:111), место где су припремани дрвени бло-кови, где је штампала Трипитака Кореанаи где је двеста година пре Гутенберга ство-рен први покретни метални слог на свету.Сви ови подаци дају се из визуре Мужаприповедачице, који детаљно описује Три-питаку, говорећи јој шта да снима и ту-мачећи виђено.

Специфична је позиција Брата, који уКореју није дошао и коме се припове-дачица често обраћа причајући му шта јесве пропустио да види. Из његове визуре(бар из оне коју му приписује припове-дачица) битнија од Кореје је Индија. ТаБратовљева и њена Индија8, само наговеш-тена, али ипак јасно присутна, остаје при-поведачка потка приче о Кореји, не у истојмери као земља у распаду из које су отпу-товали у Кореју, али с истим емотивниминтензитетом. Тако се на самом почеткуконкретна прича о путовању у Сеул пре-

плиће и стапа с причом о Индији, као сим-болу Истока:

Мој Братанац ме гледа, подбочио руке икаже: Ко о чему ти о Истоку, сад ћеш при-чати о Индији, рекао сам, не можеш сећањапрекрити бетоном, она су провидна и пау-чинаста“ (Gikić Petrović 2014: 13).

Насупрот томе, Брат јој пребацује да језанесена корејским Магичним светом „за-боравила Индију“ (Gikić Petrović 2014: 68),а она се сећа Братовљевих акварела из Ин-дије и мириса монсунске кише. Индија сеуплиће и у разговоре с Оцем и Стрицем,као далек, егзотичан, стран и туђ свет, којиим Путница нуди у својим причама, а онисе сумњичаво измичу.

Слика Кореје дата ја у суштини крозочи породице и као слика породице којазаједно из различитих ракурса откриванови свет. Када је о адресатима реч, насу-прот Путници, која прича о Кореји, стојеони који имају своје путеве и своје светове

4 Лајтмотивски се, изазивајући осмех, кроз Корејупровлачи Мајчин прекор: „Никад од тебе неће битидомаћице“, а у поглављу „Корејска кухиња“ Мајкашапатом пита: „Што човеку не спремиш ручаконако како се ручак спрема?“ (Gikić Petrović 2014:202). Можда је мајка и превише строга, али ако по-мишљате да по Радмилином рецепту направитекимчи, који тако радо помиње, сумњам да ћете ус-пети.

5 Вукашин Гикић је аутор решења на корицамакњиге, које зрцаљењем пејсажа у води и стилизова-ном представом снега сугерише замагљеност, даљину,егзотичност, па можда и сложену симболику огле-дања и огледала, „која умножавају видљиви свијет“(Borhes <https://www.scribd.com/doc/102187492/H-L-Borhes-Vrt-Sa-Stazama-Koje-Se-Racvaju> – 12. 12. 16)

6 „Књиге смештене у животињско чудовиште, например у диносауруса, где деца улазе [...] Многи ле-жећки читају између полица“ (Gikić Petrović 2014:80).

7 „Ако икад поново будем у Сеулу, сигурно ћу ући уМагичну земљу, да седнем у возић, да мирише свена чоколаду и да путујем, путујем... да прођем исподдуге, поред чаробњака, огромног брда торти, да про-трчим расцветаном долином, да ходам потоком, поновчаницама“ (Gikić Petrović 2014: 68).

8 У једном часу муж јој каже да су њих двоје, из-гледа, били у различитим Индијама.


које откривају – Брат Индију, Пријатељица Шведску, они који властитаи туђа сећања сабирају у провидну и паучинасту слику попут Братанцаи они који су чврсто везани за неки свој свет, попут Стрица, којег при-поведачица сугестивно „опросторава“: „Стриц је имање и земља“ (GikićPetrović 2014: 39) и за кога је свако одвајање од те властите земље дан-губа. Та везаност човека за простор може бити трагично прекинута, патако Пријатељица винарка из Буковца „о Сарајеву не говори“ (GikićPetrović 2014: 71), а на причу о томе „како је прелеп, раскошан Плавидворац“ у Сеулу, одговара:

Какве то везе има с Босном, у Сарајево не идем, ни у џамије ни у цркве.А ишла сам некад са сарајевском рајом. Свуд нас је било, најчешће у Клубукњижевника. И поред Миљацке (Gikić Petrović 2014: 73).

Простор Кореје post scriptum сложен је и мозаичан, експлицитно илиимплицитно сви који су у овом путопису поменути уносе у њега и својепросторе и свој доживљај простора. Тако из сећања приповедачице из-рања сложена, богата и разноврсна слика Сеула, његових улица, мо-стова, мирисавих паркова, храмова и палата, али и начинасвакодневног живота: трговине, игре, становања, разноликих обреда ипразновања. У путопис улазе и други корејски простори: лука Инчон,острво Канг хва, село Кјонђу (Звоно), Панмуџон, демилитаризованазона на граници и др. Сви они су дати кроз слику властите садашњостии прошлости, са својим обичајима и обредима, с људима које припове-дачица и њена породица тамо срећу. Особени резиме садржан је у по-глављу „Јонгин – Имун Донг сафари“, које почиње писмом Сину, којисада живи „у Такизави, на северу Јапана“ (Gikić Petrović 2014: 182), штаби требало да види кад поново отпутује у Сеул. Истовремено, упоредос корејским просторима, као тамна сенка у позадини, слути се нека-дашњи простор земље која се распада у крвавом колоплету грађанскограта: „Гледали смо вести, на екрану су промицале мутне слике крвавихулица у Сарајеву“ (Gikić Petrović 2014: 13) и простори настајања овекњиге: стан приповедачице, Алибеговац, Буковац, Врбас...

Сложеном мозаичном простору одговара и изразито сложени времен-ски аспект приповедања, по коме је Кореја post scriptum ближа романунего путопису. Сазнавање Кореје и збивања током којих се то сазнавањеодвија нису хронолошки уређени, већ се организују по хировитој логицисећања и с обзиром на адресате којима су поједини фрагменти путописнеприче намењени. Тако, рецимо, између доласка у „наш стан“, карневалскивеселог сређивања и распремања пртљага9 и поглавља насловљеног „Нашстан и околина“, у којем приповедачица подсећа Сина, поводом његовепредстојеће посете Сеулу, како је тај стан из његовог детињства некад из-гледао, како се играо у њему, или на коју су пијацу ишли – стоји највећидео књиге. Као да тај увид у лични простор није информација за друге, на-мењена осветљавању корејске културе становања и сеулске свакодневицеиз времена њиховог боравка, већ, пре свега, приватни породични простору који читалац може добити увид само преко Сина.

Овој сугестији сложене вишесмерностиу обликовању темпоралности путописаРадмиле Гикић Петровић доприносе ибројни увиди у ближу и даљу прошлост Ко-реје, било да је реч о њеној књижевној икултурној историји, која се опредмећује ухрамовима, палатама, парковима кућама,биографијама стваралаца, било о политич-кој историји, од сукоба из далеке прошло-сти, преко Другог светског и Корејскограта, до историје деобе, односа са Север-ном Корејом и савремених протеста окојима јој прича студент који је дошао у по-сету. Сви ови екскурзи у прошлост функ-ционални су, уклопљени у слику простораи мотивисани природом адресата, којимаих приповедачица намењује. У слици ко-рејске обредно обичајне праксе (календар-ске и животне) оцртава се и оно неодређенопрошло време једне богате културне тради-ције. Та фолклорна традиција на моментејако заличи на нашу, попут описа корејскепоступаонице, кад дете бирајући измеђуизложених предмета прориче своју будућ-ност једнако као што бива и у српскимврачањима ове врсте, па описа обредногпролећног љуљања, као једног од потен-цијално најстаријих обредно-магијских чи-нова којима се младалачка људскаплодност обједињује с плодношћу природе,или подушја у којима се са прецима делеобредне гозбе. Има и свесно „безвремених“података о корејској култури. Тако је малаантологија од седамнаест песама којимапочињу поједина поглавља лишена свихподатака осим имена аутора и насловапесме, можда као сугестија суштинске без-времености и универзалности поезије.

Једнако је сложен и временски ритамприповедања о домаћем простору: при-ватно време Путнице, маркирано блискимљудима и просторима укршта се с исто-ријским ломовима с краја 20. века – про-дуженим распадом државе, инфлацијом,ратом, егзодусом. Време путовања и време

приповедања раздвајају се, иако се чини даодређени простори, људи или збивањапризивају из сећања конкретне моментепутовања. Ово потоње време писања по-стаје зато и време свођења рачуна, паделом и трагање за временом које није из-губљено, али јесте прошло. Има у томе ду-боко потиснуте туге, али и мирнепомирености. Ова мајсторска манипула-ција временом даје Кореји post scriptumРадмиле Гикић Петровић квалитет романаили венца приповедака, не укидајући чи-њенички дескриптивни квалитет путописа.Захваљујући њој, поједина поглавља путо-писа остварују се као приповетке.

То нарочито важи за „Острво Канг хва“.Адресата овде нема или је, можда, адресатсама приповедачица која покушава даочува некадашње слике:

Гледање тих фотографија, подсећање надуге разговоре о Острву, то сећање, значилоје да слике бледе, да изумиру, и да зато ли-стам албум. Нестаје оно што је било и уза-луд покушавам да се сетим тада изговоренихречи. Пиљим у празно, Он корача ка Палати.На фотографији (Gikić Petrović 2014: 105).

Прича о острву, тврђави, храмовима,путовању, у другом плану, у сугестивнимнаговештајима, постаје прича о одласкуњеног Мужа, осенчена лирским и емотив-ним непристајањем на заборав:

Хоћу, када се вратим, да знам какав јебио корак Мог Мужа док је ишао у Јонгин идок смо син и ја чекали да се појави његоваумишљена слика језера. Језеро хоћу да пам-тим, и нас троје загледаних у светлост.

Кореја post scriptum Радмиле ГикићПетровић јесте добар и инфорамативанпутопис, али јесте и више од тога – живо иживотно приповедање о себи и другима, опутовању и мировању, о чуду сећања и не-пристајању на заборав који гаси светлост.

9 Током којег Муж приповедачице / Мој Професор,наравно, посебно брине за књиге, које су остале у не-чијем аутомобилу.


Литература:

Eko, Umberto (2002). O književnosti.Prevela sa italijanskog Milana Piletić.Beograd: Narodna knjiga – Alfa.

Friedrich, Hugo (b.g.). Struktura modernelirike, od sredine devetnaestog do sredinedvadesetog stoljeća. Preveli Truda i AnteStamać, Zagreb: Stvarnost.

Gikić Petrović, Radmila (2014). Korejapost scriptum. Sremska Kamenica: Orionspirit.

Trebješanin, Žarko (2008). „Persona“.Rečnik Jungovih pojmova i simbola. Beograd:HESPERIA edu, 313–314.

***Гвозден, Владимир (2011). Српска пу-

тописна култура 1914–1940. Студија охронотопичности сусрета. Београд: Служ-бени гласник.

Др Михајло Пантић

ПОЧЕТАК СРПСКОГ ПУТОПИСА

(Још једном о Животу и прикљученијима Доситеја Обрадовића)

... што сам знао, другима сам предавао, што пак нисам знао од дру-гих сам примио и учио. А ово је всегда било верховнејше намјереније ивсгдашњи нишан мојега по свети ходања, које неки из њихове високе

милости скитањем називати удостојавају.

Доситеј Обрадовић

„Ово ће бити последње писмо о мојим путешествијам, ибо причинаове године чрез Полонију у Белу Русију, а отуда чрез Лифландију, Кур-ландију и прочаја у Лајпсик путовања, јоште не имајући свога оконча-нија, отложиће се на друго време. Премда и мени самом ови последњидогађај сасвим особити ми се показује, рекао бих као да сам се за пу-товање на ови свет родио по тому што ове исте године, кад нисам мис-лио ни пет миља правом линијом учинити, више од пет стотинанемецких прешао сам миља.“

Тако Доситеј Обрадовић почиње XII, завршно писмо другог делааутобиографије Живот и прикљученија, књиге која се, зарад многихсвојстава, издашно тумачених у интерпретативној мисли уназад двестагодина, сматра зачетном књигом нове српске књижевности. Не пре-стајући да, због својих естетских квалитета, а сагласно сталној про-мени књижевног система и изналажењу одговарајућих аналитичкихметода и приступа, подстиче стално нова читања, Доситејева аутобио-графија (прецизније: секуларизовано житије) може се, из угла праћења„латентне путописности“ готово сваког вида књижевног израза, смат-рати и „нултом књигом“ српског путописа. Наиме, путописно пред-одређен (циљaни) поглед на историју српске књижевности одмах насупозорава на чињеницу да су путописе писали многи значајни писцииз свих њених периода, од Доситеја, преко класика, до савременихпрозаиста и песника, потом да је за неке од њих, попут Растка Петро-вића (Људи говоре, Дан шести, Африка, „Споменик ‘Путевима’“), путо-пис парадигматична, базична стваралачка форма, а напослетку, штоје и кључни аргумент за творбу синтагме „латентна путописност“, дасе у многим делима која на први поглед не доживљавамо као експли-ковани, првостепени путопис, уочава деловање „механизма кретања“како у простору, тако и у времену, свеједно да ли је реч о поезији (например „Santa Маria della salute“ Лазе Костића), приповеци (на при-мер „Путовање Алије Ђерзелеза“ Иве Андрића) или роману (на примерСеобе, друга књига Милоша Црњанског). Појам „путописност“, дакле,треба разумети као ознаку и стварног и имагинарног кретања, што јеу складу са становиштем да писање као и сваки други мисаони, уре-


ђени језички процес подразумева „преваљивање пута“, унапред илиуназад, надоле или нагоре, или у укрштају тих тангенти, што у датомслучају није од примарне важности.

Да је живот путовање кроз време, а да је писање реконструкција ирекапитулација пређењог пута, о томе, први у новој српској књижев-ности на сугестиван и естетски релевантан начин говори, што посредно,што непосредно, Доситеј Обрадовић у Животу и прикљученијима. Гла-гол живети, већ очигледношћу наше појаве на овом свету, постаје си-ноним за глагол путовати; човек, чак и онај који се, попут оногапокрифног оријенталног султана или неапокрифног Имануела Канта,није помакао из родног места у суштини је homo viator, путник посвојим унутрашњим и по стварним или измаштаним пределима. Тупредестинираност за пут, тај, слободније речено, генетски запис којинас упућује на путовање (предлог попут и глагол упућивати овде ни-пошто нису случајни, него су нужни, онтолошки задати), на њемусвојствен начин, потврђен искуством, дао је управо Доситеј речима„рекао бих као да сам се за путовање на ови свет родио“. Описом њего-вог путовања, како је то одавно закључено, почиње и велико, ослоба-ђајуће путовање српске културе, њено саображавање и усклађивање саширим, европским културним контекстом.

Не само због тога, али најпре због тога, може се рећи да је свакољудско путовање дубоко еманципаторан чин. У сусрету са Другошћуи са различитошћу Другог, уз уважавање Другости, уз његово прихва-тање и упоређивање с њим, зачиње се процес идентификације, ergo,личност се објављује у самоспознаји и самоприсуству. Без Другог, безнаспрамности с њим, без прожимања или порицања, тај процес је от-ежан, ако је уопште могућ, свакако лишен радости и чари открића.Јер, путовање није ништа друго него ишчекивање откровења, хитањењему у сусрет, ишчекивање пуно епифанијских тренутака и сусрета сановином која је вредна памћења, понављања и приповедања. „Путо-вања вас прво оставе без речи, а онда вас претворе у приповедача“ –та мисао се приписује Ибн Батуту (1304–1369), чувеном путнику изисламског света. Оно што сам доживео и видео, мисли и приповедаДоситеј Обрадовић, не вреди ништа уколико га нисам описао и Другомпредао, еда би се и он са оним што је исприповедано упознао, са тимупоредио и тако се и сам просветио. И мада та просветитељска племе-нита прагматичност у данашњем добу изгледа помало анахрона, и не-како здраво наивна, она и даље у великој мери опредељује и одређујесаму суштину путовања и, више од тога, приповедања о путовању, спо-љашњем или унутрашњем, није од пресудног значаја, јер „ко не путује,тај не живи“ или, још одрешитије, беспоговорно, „није нужно живети,нужно је пловити“.

Доситејево путовање, осим индивидуалног има, дакле, и симболичан,општеважећи значај. Као дете 18. века који је афимисао принцип слободеобразованог, слободномислећег појединца, па тај и такав оптимално ко-

ристи слободу воље додељене му од божан-ског провиђења, те стога верује чисто и ду-боко, ослобођен предрасуда, а противећи сесујеверју и манипулацији вером, Доситејистовремено, личним примером, нацио-налну културу укључује у видокруг европ -ске, грађанске епохе. Књижевни еквивалентте епохе оличен је приповедањем првоглица, другим речима, приповедни субјектсам постаје свој књижевни јунак. Доми-нантна перспектива традиције житијнекњижевности, са којом се на својим чита-лачким почецима идентификовао и ДоситејОбрадовић у Животу и прикљученијима до-живљава потпуну инверзију – тематизовањеживота светаца или владара бива замењеноаутотематизацијом. Недистанциран, јасноодређен, емпиријски подстакнут „ја“ аутору биографско-путописној форми приповедао сопственом животу, о пореклу, детињству,образовању, зрелом добу, о стицању иску-ства, о свакодневици, о сусретима, о уви-дима у многе појаве и мисаоне сфере, а свето, готово по правилу, чини на путу, у стал-ној динамици промене, „као да се за путо-вање на ови свет родио“, јер путовањеподстиче мишљење и доприноси облико-вању ставова, и у крајњу руку помажепроду бљивању знања, о себи и о светуподјед нако, и самеравању тога несамерљи-вог односа.

На својим путовањима Доситеј радијеи издашније приповеда о људима него определима. Ево шта о томе у „Предисло-вију“ каже: „Будући, дакле, да ме је про-мисал неба определио да проведем животмој с разни народи, с људма и с женама, сбогати и сиромаси, с учени и прости, сцрковни и мирски, с којима нисам трго-вао, куповао ни продавао, сва је моја ста-рост била познати: какви су људи, и изкојих узрока бивају таки или другојачи:какви би ваљало да буду, и чрез која сред-ствија могли би таки постати. Притом, бу-дући да какви смо год, морамо један с

другим живот проводити, како ваља,дакле, да поступамо и да се опходимо данисмо један другом теготни, досадни ивредовити? Како можемо друг другу уго-дити, тихо, мирно и љубезно између себеживовати и дне житија нашега, колико јемогуће, облекчати и усладити, поташтићусе изјаснити.“

За ликове који се јављају у Животу иприкљученијима могло би се рећи да су го-тови реалистички портрети (спољашњиопис, животно доба, карактерна својства),док је просторни амбијент, и то чешћеприродни него артифицијелни, тековлаш, ретко када детаљније скициран. Уопису природног места Доситеј је склонидеализацији (Манастир Хопово, вртЈеротеја Дендрина, град Хормовита) илидраматизацији (бура на мору, посета гро-бовима ближњих), а одавно је примећенода је много више пажње посветио описусвакодневних радњи (гозба, одело, вино,новчане прилике, превозно средство) негопомнијем представљању места и градовау којима је боравио. Са изузетком острвакоја га због нечег (просторна издвојеност,изолованост) посебно привлаче, Доситејготово ништа карактеристично није рекаоо Истанбулу, Бечу, Паризу и Лондону,највећим ондашњим и данашњим европ-ским градовима у којима је краће илидуже времена боравио, није описаониједан храм, ниједну институцију, позо-риште или универзитет, задовољавајућисе тек понеком штуром, узгредном опас-ком о местима на које га је пут по намериили по неком непредвидљивом случајунанео. Понекад такав очекивани опис оннапросто прескочи или прећути, смат-рајући детаље или непотребним или не-важним или сувишним, а понекад сеправда просторном или финансијскомограниченошћу, о чему, за пример, упе-чатљиво сведочи фрагмент о Паризу којије у великом српском путнику изазвао не-


прикривено узбуђење. Доситеј пише: „Ко би рад био знати шта самовде видио, ево поглавити узрок зашто га у томе не могу послужити.Табак један наштампани коштује ме дванаест талира; а за ови посаохотело би се најмање десетак табака. Дакле, ко хоће то да зна, а далекому се чини поћи и видити, а он, ако не зна француски, нека научи, панека купи књигу зовому ‘Описање Париза и Версаља са свима знаме-нитим вештима у њима и наоколо’. Ова књига ако ускоштује два фо-ринта, неће више; то је ништа; и ту ће све наћи што сам год ја видио.“

Упознавши се са два различита типа преношења знања, односно дваобразовна, сазнајна модела, оним источним, заснованим на аристоте-ловском, перипатетичком односу учитеља и ученика, са предоминант-ном сфером метафизике, религије и идејне апстракције, и онимзападним, заснованим на физици, логици и ауторитету здравог разума,Доситеј Обрадовић је изградио основ свог реформаторског програма,темељећи га на посебно схваћеном активизму, односно на доследномпромовисању важности просвећивања (значај књига штампаних на на-родном језику), истицању неопходности религијске толеранције,потом заговарању човековог деловања по налогу слободне воље, те по-стојаном афимисању науке, знања, човекољубља и чисте вере насупротпразноверја. Све то сведочио је личним примером, сопственим иску-ством и, што је од посебне важности за предочени начин читања, увекна путу. Упознавање света, да ли посредством књигољубља или непо-средним сусретом, а најбоље у срећном сагласју обе те могућности,посталo je, стицајем историјског времена и сасвим личних, биограф-ских околности, Доситејев императив. Путовати, учити (језике) иучити (језицима) друге, познати Друге да бисмо упознали себе, ос-новно је начело Доситејевог прегнућа. Пут, имагинаран колико и ства-ран, према томе, неопоходан је услов сваке промишљености, свакогувида који претенује на индивидуалну веродостојност са једне, и ду-готрајнију, општију важност са друге стране.

Тако посматрано, путовање јесте срж, имагинарна матрица књи-жевности. Најпре путовање језиком и у језику, потом путовање мис-лима и духовним сферама, и пожељно, врло пожељно, путовањеземаљским пределима, јер у таквом путовању неминовно и неизбежнопочиње да функционише принцип поређења. А поређење је основ сва-ког мишљења. Имати (се) са нечим поредити, тако почиње свакознање, свака гносеологија. На путу се открива новина, уочавају сесличности и разлике, одређује се оно што нас чини таквим какви јесмо,у нечему слични Другоме, у нечем, идентификаторном, мање иливише различити. У српској књижевности откриће таквих егзистен-цијалних, а потом и еквивалентних литерарних принципа са разлогомваља приписати Доситеју Обрадовићу. За њим су дошли остали, ништамање експресивни, и сваки на свој начин посебни, препознатљивиаутори, природним редом и следом, уз напомену да је сваки предло-жени каталог њихових имена мањкав јер је селективан, а при том бес-

коначан, будући да је реч о процесу којинаставља да траје, а и стога што писатикоренски заиста значи путовати, у путо-писном или неком другом виду, како год,на почетку и на послетку – путовати. Пу-товали су и о томе остављали надахнутестранице и Симо Матавуљ, и Исидора Се-кулић, и Станислав Винавер, и МилошЦрњански, и Растко Петровић, и СтеванРаичковић, и Борислав Пекић и многи,многи други, овде непоменути само затојер би се „за ови посао хотело најмање не-колико страница“ у часописном просторуограниченом што задатим обимом штоценом штампања, па стога треба навестијош само троје награђених одскорашњомнаградом имена часног путника, ВаљевцаЉубомира П. Ненадовића: – МилисаваСавића, Радмилу Гикић Петровић и Љу-бомира Симовића.

За крај, треба рећи да је у темељу сва-ког путописа, узета као његов основни по-кретач, једна психолошка особина која семожда као прва обзнани у сваком, тек ро-ђеном људском створу, особина која пре-тходи формирању сваког непоновљивогљудског „ја“. Наравно, реч је о знатижељи,елементарном антрополошком својствукоје се из неког, не до краја разумљивогразлога у каснијем процесу човековограста, освешћивања и пуне индивидуа-ције затомњује, чини неприличним и не-уљудним, а у екстремним случајевима исанкционише. Радозналост, међутим,чини основ сазнавања света и ма коликоје васпитање и образовање обликује, кул-тивише и доводи у стање друштвене при-хватљивости, она у свом најчистијем,најљудскијем виду израња управо у пи-сању, у путовању језиком и мислима. Данас не копка шта је иза угла, иза огледала,шта ће се десити сутра, а шта се збивапреко планине и океана, са друге страненеба, или на супротној речној обали,тамо, у даљини, у непосредној близини

или у висини, унакрст, испред или изанас, па на наредној страници књиге, илина тамној страни месеца, не бисмо нимислили, па не бисмо ни писали, знао јето Доситеј, и тај нам је свој заснов оставиоу својој непоновљивој аутобиографији. Одтада па до данас, и до свих будућих вре-мена, свако ко пише и ко ће тек писатизна да пут до себе води преко света, по-средством и прихватењем Другости иДругог. Други начин није могући ниизнаћи ни замислити.

Ко пише, нужно је путописац.


Драгана Вашалић

ТЕМА: ПУТОВАЊА

Приказ истоименог зборника радова са тридесет деветих Доситејевих дана у Новом Саду; уредник: Никола Грдинић

У Заводу за културу Војводине у октобру 2013. године, поводомXXXIX „Доситејевих дана“ одржан је циклус предавања којег је, узи-мајући и учешће у предавањима, професор Никола Грдинић уредио увиду књижице Тема: путовања. Сам наслов циклуса више него јасно инедвосмислено поставља тему путовања која нас увек асоцијативноводи ка животу најмаркатнијег представника књижевности осамнае-стог века – Доситеја Обрадовића. Ширина теме собом носи небројеномного аспеката за њено сагледавање, сецирање и усложњавање, алиовим зборником радова неке посебне дисциплине су добиле могућностда из свог угла посматрања проговоре о њој. Тако се над темом путо-вања преплићу судови филозофије, поуке педагогије, начини живљењамузикологије, конкретизације науке о књижевности и тумачења пси-хологије, доносећи неке нове истине, али и преиспитивања.

У првом поглављу, професор Драган Проле са Филозофског факул-тета у Новом Саду одмах активира читаочеву пажњу развијајући од-говор на постављено питање из поднаслова: Зашто филозофи нисузначајни путописци? На први поглед звучи као рефлексивна провока-ција, јер се од мислилаца очекивало да су спознавали истине и резба-рили доктрине управо непрестаним кретањем ума и духа, па самимтим и тела. Проводећи нас кроз научна открића, аутор ће читаоце не-очекивано уверити у супротно. Он наводи како у филозофским реч-ницима и лексиконима нема појма путовања, као и што се у значајнимфилозофским списима, њиховим насловима и поднасловима изузимаприсуство овог појма. Даље се у тексту претпоставља објашњење заштоје тако, водећи се чињеницом да је „деветнаестовековна дисциплинаод путовања начинила медијум и основни проблемски оквир научногистраживања“ (под овим се подразумевала књижевност, односно ет-нологија), па се филозофија свесно повукла пред овом чињеницом. Зафилозофе, који су од памтивека тежили истинском бићу и истинскомзнању као сржи мислилачке делатности, није било пресудно да ли судо њих долазили седећи у завичнојном простору, не напуштајући га,или бесомучно преваљујући километре, јер то за критеријум појма иаргумента није имало важности. Кроз историју појам путовања је имаосопствени ток схватања и (не)прихватања у друштвено-културном кон-тексту. Древно схватање путника и путовања у свести ондашњих људиизазивало је сажаљење, идентификовало се са неслободом, чак дово-дило у везу са проклетством које се надвило над путником као после-дица ненаклоности богова. Значајно ће се ситуација заокренути ујудео-хришћанском монотеизму у којем се неговао култ неуморног

путника који је, живећи номадским и ас-кетским животом кидао све стечене везе иостављао за собом сва припадајућа добракоја су га одређивала као људско биће – укорист једине истинске и оправдане блис-кости – приближавања Богу. Тада долазидо зачећа једне својеврсне и до данашњихдана одрживе врсте путовања – ходочашћа.Са развојем људског друштва, у кораку сановим веком који је донео прекретничкаоткрића, перспектива се помера од рели-гиозног ка научном, па трансценденцијабива замењена природом и људским све-том. Путовање потом постаје драгоцено ис-куство упознавања са самим собом, које је,у ствари, постулат „златног доба путовања“– просветитељства. У овом периоду дефи-нише се на чврстим основама појам пут-ника и учинковитост његових кретања.Путовање сада служи да би се кроз његадошло до самоспознаје, да би се самериломатично са новим и неистраженим, и наконцу дошло до преображаја и потврђи-вања самога себе. Савремени свет је изгу-био на потенцијалним учинцима путовањаса појавом тзв. масовног туризма који нудипревише комфора, а премало ризика и из-ненађења који неминовно воде ка промении самопобољшању. Са тако угроженомпози цијом путовања и осиромашивањемњегових могућности, филозофији у будућ-ности једино преостаје поигравање са по-имањем простора и времена које обећаванове просторе за повезивање ових до саданеспојених појмова.

Корелацију путовања и педагогије,прецизније какав је педагошки смисао изначај путовања, настојаће да објасниауторка др Милица Андевски. Ауторка урезимеу свога рада наводи да педагогијапутовања покушава да осмисли димензијуотворености, менталне спремности и сло-боде који су одлучујући у томе, колико ћеплодан бити сусрет са непознатим све-том. Феномен путовања у педагошком

смислу можемо пратити још од средњегвека у виду ритерског васпитања младихштитоноша које је подразумевало дуга пу-товања са пратиоцима, а у 18. и 19. векуоно постаје важан део образовања при-падника виших грађанских слојева – пу-товање као наставно средство, да би усавременој култури феномен путовањабио замењен појмом туризам. У тексту седаље осврће на појам путовања у 70-им и80-им годинама двадесетог века, када сејавља потреба за научним уобличавањемобласти која се посебно бави путовањимадеце и младих. Немачка је у овом кон-тексту водећа земља са високим степеномосвешћености када је реч о значају пе-шачења, за разлику од нашег говорногподручја чијој литератури и речницима сустрани проблеми педагогије путовања.

Како су путовања утицала на развојнипут српских композитора и како су(пре)усмеравала токове историје српскемузичке уметничке сцене, сазнајемо изпредавања др Ире Проданов Крајишник.Ауторка говори о проблемима прихватањапрвих музичара на нашим просторима, онеразумевању за њихову професију и ко-начно признање у виду званичне штампесамо два издања сабраних дела – наистак-нутијих представника – Корнелија Стан-ковића (1831-1866) и Стевана СтојановићаМокрањца (1856-1914). Сасвим је јасно дасу стицали музичка образовања диљем Ев-ропе (Беч-Минхен-Рим-Лајпциг), јер у ма-тичној земљи услови нису постојали зањихов рад и развој. На изграђивање ликаисторије српске музике значајно су ути-цали и Петар Коњовић, Милоје Милојевићи Стеван Христић који су својим европ-ским образовањем унели у српски роман-тичарски израз нови слој – модернизам –у виду почетних експресионистичких иимпресионистичких имулса. У даљој му-зичкој историји у првој половини двадесе-тог века за српске ауторе епицентар


идеолошких, политичких и естетичких идеја и „место смисла“ био јесвакако Праг – место на којем су наши музички ствараоци купили саизвора најавангарднијих европских идеја, искорачујући тако из дота-дашњих фолклорних оквира. Одатле потиче и позната прашка групасрпских композитора, разуме се, различитих стилских формација,који су свој опус заснивали на пресеку традиционалног и авангардног.Са распадом Југославије, номадски живот композитора поново узимазалет, али у овом случају је музичка Мека, поред Западне Европе, саоне стране Атлантика. Тако су се у периоду културалне кризе и изу-зетно маргинализованог положаја композитора многи наши уметници,који су своје школовање започели у земљи, обрели у Америци у по-трази за стручним усавршавањима: Вук Куленовић (1946), Наташа Бо-гојевић (1966), Александра Вребалов (1970).

Доситеј Обрадовић и Милош Црњански, највећи писци-путницисрпске књижевности, природна су инспирација у овом циклусу преда-вања. О Доситеју је писао у контексту Хуманистичког аспекта путо-вања уредник ове књижице, др Никола Грдинић, а о Црњанском, писцукојег је судбина одредила као путника, др Слађана Јаћимовић са Учи-тељског факултета у Београду. У нашој свести, Доситеј је асоцијативновезан са хуманизмом и путовањима. Иако тешко објашњив и несвод-љив на само једну дефиницију, хуманизам је свакако појам који одре-ђује појединца у средишту пажње као мерило свих ствари, ослобођеногод спољашњих утицаја који поседује и развија свест о самом себи узповерење у разум и рад и изграђује себе као индивидуу са осећајем од-говорности према заједници. У оваквом контексту Доситеј је „инкар-нација европског хуманизма“ (Герхард Геземан). С његовом појавом у18.веку, комплетна историја српске књижевности преусмериће праваци кренути ка модерном, уређеном и канонизованом систему књижев-ности. Доситејева путовања имала су двоструки карактер: служила суза постизање основне хуманистичке потребе – рада на себи путем све-страног образовања, а потом су била „на ползу своме народу“ – импле-ментирање стечених знања и вештина у своју језичку заједницу. ПојаваМилоша Црњанског долази у једном сасвим другачијем књижевно-ис-торијском контексту, у међуратном раздобљу – периоду велике депре-сије и негације свега што постоји и свега што је човек створио.Црњански, вечити путник којег је судбина одредила као таквог, бићестално разапет између завичаја и туђине, од родног Чонграда, све донајсеверније животне луке, Сен Мајена. Проживљавајући Европу,Црњански је непрестано самеравао стечена знања о страним наро-дима, њиховој култури, навикама и обичајима са својим завичајнимстожером, пишући, неретко иронично, о мањкавости националногменталитета и државе, настојавши да просветли и поучи. Наиме, циљњеговог писања и циљ његових странствовања је управо просветитељ-ски. У постојећу путописну структуру угравирао је авангардне визијеи модерне књижевне технике и тако уклопљеног га отворио за нова чи-

тања и тумачења. Поред авангардно-просвети-тељске црте његове путописне оријентације, зна-чајан допринос Црњански је остварио уиницијацији путописа у књижевност, тј. превођењепутописног жанра са маргине у жижу књижевно-уметничких дешавања.

Са још једног аспекта посматрана су и сециранапутовања, а то је психолошка инстанца. ТамараЈовановић са Природно-математичког факултета,Департман за географију, туризам и хотелијерствоу Новом Саду, дала је свој допринос посматрајућипонашање и искуство туристе са циљем да то пона-шање опише, објасни и прогнозира. У циљу да штовише приближи и појасни место туристе у системупутовања, ауторка је укључила научна сазнања идомете Физиолошке, Когнитивне, Социјалне пси-хологије и Психологије индивидуалних разлика иОкружења.


Владимир Шекуларац

ДОПРИНОС ЧАСОПИСА ПУТОПИС САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ПУТОПИСНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Путопис је књижевно-научни часопис специјализован за област пу-тописне књижевности, оригинална и јединствена серијска публикацијакаква до сада није постојала у српској књижевности.

Покренут је 2012. године, када је будући издавач часописа МиланТодоровић, директор и власник предузећа Tenduro Management из Бео-града, који је и сам аутор неколико књига прозе и поезије, страственипутник и путописац, прихватио пројекат новог часописа за путописнукњижевност који му је тада предложио будући уредник часописа, садааутор овог извештаја.

ПројекатПројектом су дефинисани мисија, циљ, тематско подручје, при-

ципи уређивања, уредничке координате, сталне рубрике, периодикаизлажења и обим будућег гласила.

Мисија часописа дефинисана је пројектом као промоција путо-писне књижевности и афирмација стваралаштва њених аутора и на-учно-истраживачког рада књижевника и научника чији је предметистраживања жанр путописне књижевности.

Пројектом дефинисан циљ часописа је да подстиче продукцију пу-тописне књижевности и развој савремене критичке мисли о путопис-ној књижевности Србије и да иницира слободну размену идеја усавременој књижевној теорији и тиме доприноси књижевности Репуб-лике.

Пројектом је дефинисано да ће се часопис бавити превасходно те-мама релевантним са становишта стваралаштва, истраживања и вред-новања путописне продукције у књижевности Републике, односнопитањима путописне књижевности као жанра, чиме се ближе дефи-нише тематско подручје гласила у односу на друге књижевне часописеи листове у Србији.

Уметничка, научна, стручна и документарна вредност и новинапројектом су одређени као темељни критеријуми за објављивање при-лога у часопису.

Пројектом је афирмисан и задатак часописа да у пракси остварујеначело отворености културне комуникације у времену и простору итиме доприносити присуству путописне књижевности света у савре-меним културним токовима Србије.

Часопис ће, тако је пројекат дефинисао његово тематско подручје,превасходно доносити прилоге релевантне са становишта савременесрпске књижевности, али је отвореног типа, што значи да ће доноситии прилоге књижевника, научника и истраживача из других књижевно-сти.

Као сталне рубрике предвиђене сурубрике Похвала путописа, Путопис,Преведени путопис, Теорија, Есеј, Порт-рет путописца, Критика, Историја иПрикази, док је питање увођење повреме-них рубрика остало отворено. Осим пред-виђених рубрика током излажења отворенесу и три нове, повремене рубрике: Ре-принт, Фрагменти и Трибина.

Пројектом је предвиђено да редовниброј часописа излази два пута годишње уобиму од 15-20 штампарских табака и дасе ликовно и техничко уређивање, лек-тура и коректура поверава компетентнимсарадницима.

СадржајЗа три године излажења часописа Пу-

топис (2012, 2013. и 2014. година) објав-љено је укупно шест бројева у четирисвеске (два двоброја и два редовна броја)у укупном обиму од 1.324 стране, односно82,75 штампарских табака.

Укупно је објављено 124 прилога и 28илустрација од 109 аутора (путописаца,теоретичара и историчара књижевности,есејиста, књижевних критичара, прево-диоца и илустратора).

Часопис је окупио врло респектабилнуекипу сарадника који пишу путописе илисе путописом баве у различитим фор-мама научих дела, као и преводиоце иилустраторе.

Међу сарадницима часописа нашли сусу предавачи са 20 универзитета (Београд,Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Приштина,Бања Лука, Сарајево, Скопље, Трст, Торино,Варшава Нижни Новгород, Кембриџ,Париз 8, Сорбона, Освего, Napora Univer-sity, New Jork University, The Hаrriman In-stitute, St. Johnʹs University).

Од укупно 123 прилога има 52 путо-писа (42%): 34 путописа српске књижев-ности у рубрикама Путопис, Фрагментии Репринт и 18 путописа страних књи-

жевности у рубрици Преведени путопис.И у укупном броју страна доминира путо-пис: од укупно 1324 стране 570 страна супосвећене путопису (43%), од чега 390страна српском и 180 страна преведеномпутопису.

Остала прилози (71) објављени су урубрикама: Похвала путописа (4 при-лога), Теорија (5 прилога), Есеј (14 при-лога), Портрет путописца (11 прилога),Критика (7 прилога), Историја (2 при-лога), Репринт (1 прилог), Фрагменти (1прилог), Трибина (1 прилог) и Прикази (25прилога).

У уводној рубрици Похвала путописа,замишљеној као стални уводник који ћедоносити есеје о предностима и ограниче-њима путописног жанра, у прве четирисвеске часописа објављени су прилозиСлађане Јаћимовић (Поетика авангардногпутописа), Ане Стјеље (Путопис-аутобио-графија једног срца и једне памети),Мирјане Поповић Радовић (Путопис је -сте низ писама непознатом) и Саше ХаџиТанчића (Реч на путу, кофер под махови-ном).

Прва темељна рубрика часописа Путо-пис доносила је путописну књижевностсавремених српских аутора. У прве че-тири свеске у овој рубрици објављени супретежно прилози афирмисаних српскихпутописаца али и млађих аутора путописамеђу којима су и поједини аутори који пу-тописе или литерарне радове уопштеобјављују по први пут. Ауторе путописа уовој рубрици наводим према редоследу уоквиру поједине свеске и према редо-следу излажења свезака и без понављањаимена аутора који су већ једном наведениа чији су нови путописи објављени у новојсвесци: Радован Вучковић, Милан Дачо-вић, Љубиша Ђидић, Станко Ж. Шајтинац,Лабуд Драгић, Марија Кнежевић, Сне-жана Милојевић, Јана Симовић, МилутинДедић, Ивана Стефановић, Звонимир Ко-


стић, Михајло Пантић, Небојша Радић, М. Т. Бронгус, Кристијан Екер,Радивој Шајтинац, Угљеша Шајтинац, Славица Гароња Радованац,Саша Хаџи Танчић, Слободанка Буца Матковић, Мирјана Милчић,Јулија Марјановић, Александра Ђуричић, Весна Алексић и МиркоДемић. Десетак путописа из ове рубрике објављени су касније у књи-гама путописа њихових аутора.

Друга темељна рубрика часописа Преведени путопис доносила јепутописну књижевност класичних и савремених страних аутора. Упрве четири свеске у овој рубрици објављени су, по први пут преведенина српски језик, путописи класичних страних аутора: Хајнриха Хајнеа,Марка Твена, Ивана Александровича Гончарова, Леди ЕлизабетКрејвен, Волтера Скота, Вилхелма Милера, Иполита Тена, АнтониаПигафете, Мигуела де Унамуна, Егона Ервина Киша, Висенте БласкоИбањеза и Фреје Старк, као и савремених страних аутора Ане М.Брионгос, Александра Прокопиева, Фионе Сампсон и Андрија Љупке.

Рубрика Теорија доносила је прилоге српских и страних аутора изобласти теорије путописне књижевности и у прве четири свеске објав-љена су четири прилога српских аутора Владимира Гвоздена (Има липутопис своју теорију? и Путовање и лагање: Неколико напомена о пу-тописном дискурсу у старом Риму), Драгана Прола (Хердерова денату-рализација путовања) и Радована Вучковића (Дилеме око путописа) иједан, са руског језика преведени, теоријски прилог Василисе Алек-сандровне Шачкове („Путопис“ као жанр уметничке њижевности: пи-тање теорије).

Рубрика Есеј доносила је есеје српских аутора о ауторима и делимапутописне књижевности и у прве четири свеске објављено је 14 при-лога афирмисаних аутора: Слободанке Пековић (Слика света у путо-пису на почетку 20. века), Нине Живанчевић (Два путописа „Љубав уТоскани“ и Агапе у Венецији), Остоје Продановића (Љубомир П. Нена-довић у стању кретања и мировања), Ратка Марковића Риђанина (Про-севи Иве Андрића у Стаљинграду), Марије Митровић (Од бродскогдневника до путописа – Поморац, путописац Владо Ивељић), СлавицеГароње Радованац (Духовни путопис у поезији Верољуба Вукашино-вића), Маје Белегишанин (Један поглед на Писма из Париза МилошаЦрњанског), Мирка Демића (Шарено, кочоперно космополитско перје,носталгија и љубав наша), Станка Ж. Шајтинца (Носталгија или анти-путопис), Звонимира Костића (О путовањима), Љиљане Шоп (Са све-том у глави и главом у свету), Александре Ђуричић (Кућа на копну, срцена мору) и Виолете Кецман (Пут јунака у српској народној бајци Змијамладожења).

Рубрика Портрет путописца планирана је са циљем да прилозимадомаћих и страних аутора у форми студије, критике или есеја допри-несе истраживању путописног дела значајног класичног или савреме-ног српског аутора путописне прозе, као и значајног страног класичногили савременог аутора путописне књижевности. У прве четири свеске

часописа предмет ове рубрике било јепуто писно дело четворице српскихпитописа ца: Моме Димића, МиодрагаПавловића, Милоша Црњанског и РасткаПетровића. О путописима Моме Димићаписали су Михајло Пантић, МиленаЈаковљевић и Косара Цветковић, о путо-писима Миодрага Павловића Ратко Мар-ковић Риђанин и Тијана Вуковић, опутописима Милоша Црњанског СлађанаЈаћимовић, Владимир Гвозден и МирјанаСекулић, а о путописима Растка Петро-вића Мирјана Поповић Радовић, СлађанаЈаћимовић и Владимир Гвозден.

У рубрици Критика посвећена јепажња релевантним делима аутора савре-мене и класичне српске путописне књи-жевности и једном класичном делустраног аутора. О књизи Владимир Гвоз-дена Српска путописна култура 1914-1940: студија о хронотопичности сусретаписао је Драган Проле, о књизи Боре Ћо-сића Пут на Аљаску Јоланта Амброзијак,о књизи Михајла Пантића Приче на путуТијана Вуковић, о књизи Станислава Ви-навера Беч: стаклена башта на ДунавуАна Килибарда, о књизи Станка Ж.Шајтинца Прокименски путописи ЗоранБогнар, о књизи Косте Драгосавца На Ко-сову Јордан Ристић, а о књизи ЏорџинеМакензи Мур Путовање по словенскимземљама Турске у Европу Љиљана Пузовић.

У рубрици Трибина прилогом МаријеМитровић Појам путописа јуче и данасиницирано је истраживање и разменаидеја о граничним облицима путописакоји су једним делом изван области књи-жевности.

У рубрици Историја која је планираназа прилоге из области историје српске пу-тописне књижевности у радовима аутораБојане Вукотић истраживани су путописиу часопису Вила Стојана Новаковића и пу-тописи у листу за забаву и књижевностДаница.

Необјављена путописна књижевностсрпских класичних аутора нашла је местоу рубрици Фрагменти у којој је са комен-таром Наде Мирков Богдановић објављеннеобјављени рукопис Милорада Павло-вића Крпе под насловом Paestum.

У броју у којем су објављени прилозио Растку Петровићу у рубрици Портретпутописца објављен је у рубрици Ре-принт мање познати текст Растка Петро-вића Полазак у Африку (на тропскоммору) објављен у сарајевском часописуМлада Босна 1931. године са коментаромСтанише Тутњевића који сматра да би сеовај текст могао посматрати и као првопоглавље Петровићевог знаменитог делаАфрика.

У рубрици Прикази сарадници часо-писа Путопис објавили су приказе 11нових књига српске путописне књижевно-сти и 2 зборника и приказе 12 преведенихкњига страних аутора путописне књижев-ности.

Приказана су релевантна путописнадела савременика: Михајла Пантића,Радо вана Вучковића, Радивоја Радића иРадослава Петковића, Милете Продано-вића, Милана П. Ракочевића, АрсенијаЈовановића, Милутина Дедића, Миће По-повића, Мирјане Поповић Радовић, Ми-раша Мартиновића и Лазара Тифуновића,зборници Венеција и словенске књижевно-сти приређивача Дејана Ајдачића и Пер-сиде Лазаревић Ђакомо и Стеван Пешић:Живот и дело , као и одабрана преведенадела страних аутора: Ота Дубислава пл.Пирха, Дејвида Херберта Лоренса, Ал-фреда Описо и Вињаса, Борне Бебека,Дејвида Бирна, Антониа Табукиа, ЛоренсаДарела, Федора Бикара, Кенета Вајта,Карла Маце, Сигмунда Аугуста Волфгангфон Хердера и Алис Аскју и Клода Аскју.

Лого часописа, ликовно решење ко-рица прве свеске, илустрације у првојсвесци и део илустрација у другој свесци


урадио је сликар Милутин Дедић, а други део илустрација у другојсвесци сликар Данило Вуковић.

У свакој свесци редовно је објављивана рубрика Путници у овомброју са биографским и библиографским подацима о ауторима у тојсвесци.

Рецепција часописа у стручној јавности је била више него повољна.У више критика, рецензија и осврта у књижевној периодици и штампипохваљени су не само појава новог специјализованог часописа, већ ињегова концепција, вредност књижевних и научних прилога, богатствои разноврсност садржаја, као и педантност редакцијске обраде.

На крају трогодишњег излажења часописа може се аргументованотврдити да су све основне поставке утврђене у пројекту операциона-лизоване и потврђене у степену који се може аргументовано оценитикао висок.

Током досадашњег излажења часописа изградило се једно чврстоуредничко уверење: за темељито разумевање овог виталног књижевногжанра, како на плану уређивања тако и на плану истраживања и вред-новања, неопходан је вишеаспектни, мултидисциплинарни приступ.

За три године излажења часопис је постао оно што је функција сва-ког периодичног гласила: платформа за размену научних и уметничкихидеја у одређеној области, у случају Путописа у области путописнекњижевности.

Остоја Продановић

ПУТОПИСНА ПРОДУКЦИЈА У ГОДИНАМА 2014 – 2016.

Оно што, овако или онако, чини српску путописну продукцију ак-туелног тренутка, дефинисану и насловом овог текста, запрема го-дишње просечно тридесетак-четрдесетак наслова и тиче се књигавеома различитих и разнородних, како по намерама, дометима и ам-бицијама, тако и по интелектуалним, језичким, стилским и уметнич-ким квалитетима и одликама. Велики број тих књига није књижевно,односно уметнички релевантан, јер за основу нема довољно издифе-ренцирану списатељску личност, која је стуб сваког релевантног текс-туалног и мисаоног, па тиме и путописног система и поетике, већ идеза неким својим циљевима и идејама у простору који формално одго-вара путопису и путописанију.

Највећи број актуелних путописних зиданица односи се на путо-вања из страсти, радозналости и жеље да се доживе и другима пренесунеобични доживљаји и утисци из далеких, необичних и егзотичних зе-маља и предела. Често су то само потврде ранијих „љубави“ и убеђењапрема неким земљама, народима и вредностима, као што је то, ре-цимо, случај са књигом Сањао сам Москву Тихомира Левајца, Блискедаљине: Москва и Кијев Миће Цвијетића, Куба: тиркиз Кариба МаријеСавин, и сл, а понекад су то и аутентично авантуристичке творевинекоје иду за открићима и изненађењима у чијој основи лежи онај рес-пектабилни истраживачки, авантуристички и радознали дух да се вла-ститим очима види и властитим срцем осети оно што је већ на некиначин познато, али не и у личном доживљају, посебним детаљима и ег-зотичним појединостима. Ту је често уткана и већ позната и природнаљудска потреба да се и други обавести и поучи, да се знање уручи итиме изврши и извесна образовна мисија, као што се то у последњевреме учестало ради и на другим медијима, нарочито на телевизији.Такве су, на пример, књиге великог путника Виктора Лазића, који, из-међу осталог, путује и у потрази за необичним, ретким и куриозитет-ним књигама, које завршавају у његовом огромном и зачудномпородичном Музеју књига који је већ достигао гигантске размере иособине. Будући да у овом броју Александра Грозданић надахнутопредставља његову књигу На вратима Истока, овде се нећемо задржа-вати на бројним другим карактеристикама његових путописа и не-обичних сазнања које оне доносе, нити о посебној упућености у читавниз нама апсолутно непознатих народа, језика, обичаја и топонима чу-десног Истока. У ову групу, без сумње, спадају и књиге београдске спи-сатељице Снежане Радојичић Закотрљај ме око света, Преко Хималајаи Гобија и Номад, које сведоче о њеним чудесним, необузданим и скоронеразумним походима и путовањима бициклом, пуним неслућенихнапора, опасности и искушења.


Има у овој групи и књига „неавантуристичког авантуризма“, каошто је случај са Соњом Лапатанов чији рукопис у књизи Млечни путокеана одише дубином, аналитичношћу, драматиком и релевантношћуизлагања. (То ће касније бити случај и са њеном књигом Зелени кон-тинент, која такође доноси приче о мало познатим народима и зајед-ницама, зачудностима и обичајима везаним за њих). Поткрепљенелепим, прецизним и пуним података излагањем и обиљем фотогра-фија, што је још једна одлика савременог путописа, њене књиге, су ин-формативне, корисне и збиља омогућавају едукацију, упознавањеновог, егзотичног и занимљивог.

Приличан број ових путописних творевина односи се на ходочас-ничке књиге чија амбиција није књижевна, нити уметничка, већ пратиизвесне унутарње, религиозне и мисионарске потребе, идеје, идеале ипориве чија је поетика неупитна, задата и поклоничка, па тимнајчешће и вануметничка, јер је у њима све подређено очекиваном ипознатом. Такве су, на пример, књиге Са поклоничких путовања Ми-луна Косића, Сусрети са светим местима Ненада Бадовинца, Дневникходочасничког путовања по Румунији Љиљане Јовановић, Лет у Светуземљу Драгића Илића и др. Иако доносе доста занимљивог докумен-тарног материјала, и читаоца упознају са обиљем мање познатих чи-њеница, топонима и детаља, ове књиге не излазе из оквира датог изадатог, па су у уметничком смислу мање занимљиве и значајно ус-краћене.

Упоредо са овим, егзистира и група оних путописаца и књига којеу себи садрже свест о томе да путопис итекако јесте нешто више одпуког скупљања информација, куриозитета и сензација, али без моћида то изразе и донесу на један текстуално и уметнички убедљив начин,као што је то случај са књигом Земље и градови Радована Вучковића,на пример. Овој иначе одличној књизи, пуној духа, информација, паи метатекста, недостаје она неопходна доза „уметничког лудила“ дадосегне ниво песничког, односно уметничког. Препоруке које носи имеовог аутора, универзитетског професора и академика, јасно указују наниво, стил и формат његове текстуалности, а опсег ове књиге, која сетиче путовања по Индији, Израелу, Кини, Ирану, земљама Европе, Аф-рике, Азије, Америке и посебно Узбекистана, указују на његово ог-ромно путописно и ерудитско искуство и аналитички дух који предметпосматра са више аспеката и нивоа. Његове књиге су истовремено иприче о чудесним и великим градовима, људским кошницама и чудуживота, мешању и суживоту култура и социјалних група, а тичу се Бу-димпеште, Ташкента, Казабланке, Јоханесбурга, Санјаго де Чилеа,Москве, Атине, Истанбула, Прага, Беча, Рима, Париза, Берлина, Мад-рида, Лисабона, Копенхагена, Стокхолма, Венеције, Фиренце, Пизе,Вероне, Барселоне, Петрограда, Минхена, Каира, Александрије, Ту-ниса, Делхија, Џајпура, Тел Авива, Јерусалима, Хаифе, Хаване, Пе-кинга, Шангаја, Хонг Конга, Токија, Техерана, Шираза, Исфахана и

многих других, као и мноштва наших гра-дова и крајева. Обдарен срећом и судби-ном великог путника, Вучковић се тој„фортуни“ одужио исрцпним и корект-ним записима који често иду до границеминуциозног и чињенично невероватног.

„Чудесне лепоте описује Радован Вуч-ковић“ пише о овој зачудној и волуминоз-ној књизи њен уредник Стево Ћосовић.„док читаоце упознаје са драгоценостимаиз свог богатог путничког искуства. Бли-става запажања о историји и културипојединих народа прате занимљиви описии слике места кроз које је пролазио… До-живљаји и утисци са четири континента ивише од шездесет градова сливају се, каоречне притоке, у јединствен ток импре-сивне путничке нарације. Плене пажњуразноврсна познанства, записи о мону-менталним грађевинама, о историјскимприликама и духовној прошлости народачије је земље и градове посетио, а путо-писни извештаји имају карактер изврснихкњижевних есеја. Вучковићево инспира-тивно писање продубљују ведрина и ос-мехнутост радозналог путника, а његовпутопис, прозрачан и поетичан, се слепим разлозима, придружује богатој тра-дицији српске путописне књижевности“.

По дубини понирања сличан је случаји са књигом Светлост на води ВеселинаМарковића, лепе писмености и финоглирског патоса, што важи и за књигуОријентални мефисто интелигентне, су-птилне и образоване списатељице Сне-жане Милојевић.

„Ауторкином проницљивом погледу“,пише о овој њеној књизи рецензент Не-мања Ротар, „не могу умакнути нитиљуди, нити догађаји вредни пажње. Њенеопсервације страних земаља (Швајцарска,Турска, Египат, Израел…) представљајусвојеврсни ерудитни бедекер који се читау даху. Ова књига тражи литерарног кон-зумента истанчаног укуса. Треба је но-

сити са собом на далека путовања каочврст доказ и подсетник о вредностимачовечанства које никада не застаревају.Спремите се за врхунску чаролију путо-писа списатељице префињеног стила“.

Веселин Марковић је добро познат ипризнат аутор на овим просторима, иаковећ дуго са породицом живи у Норвешкој,а сада и у Стразбуру. То је писац награђи-ваних романа (Израњање и Ми различити),књига приповедака (Шта пропусте оникоји умру у сну и Преимућство круга) истуд ија (Пруст и други реалисти) и др.Доби је не награде („Виталова“, „Бора Стан-ковић“, „Борислав Пекић“, Града Београдаи др), као и податак да је он и доктор књи-жевних наука, доказују његову репутацијуерудите и књижевног зналца, а његова пу-тописна зиданица Светлост на води самопотврђује аутора посебне осетљивости, су-птилног стила и ванредне књижевне инте-лигенције.

„Светлост на води: пут на север, пишеу рецензији за ову књигу „ је узбудљива ипроницљива прича о земљи дневне иноћне светлости, о Ослу и глечерима, овикиншким бродовима и норвешким му-зејима, о мору и копну, о далеком северуи фјордовима, о норвешким митовима инорвешкој савремености.“ То је аутор чијенајбоље књиге се тек очекују.“

У сезони која се тиче године 2014,осим славодобитне Долине српских кра-љева Милисава Савића, која је својом ви-шезначношћу и вишеслојношћу далекоодскочила, у конкуренцији су, на некиначин, биле и белетристичке књиге ТаиГорана Гоцића, Бихпоље Мира Вуксано-вића и Прокименски путописи СтанкаШајтинца, романескна остварења са изра-женим елементима путописа, довољна даначине позитивну мистификацију и атмо-сферу око читавог овога путописногпосла. И Гоцићев, и Вуксановићев иШајтичев роман су дела озбиљне умет-


ничке вредности, па је већ и њихово пуко присуство у конкуренцијистворило пожељну атмосферу блиског жанровског преплитања, при-падања и претапања. Иако је одмах било јасно да ове књиге не припа-дају изворном путопису, већ су по дефиницији романескне творевине,од којих је Таи те сезоне чак завредио звање романа године и добиоНИН-ову награду, дејство њиховог присуства није било без значаја идражи и за ово наградно путописно надметање.

Ипак, оно што је најснажније и најубедљивије обележило путо-писну 2014. годину и што на свој начин и без сваке сумње представљадатум у савременом српском путопису јесте књига Долина српских кра-љева: пролећно путовање 2013. Милисава Савића.

Овај наш савремени књижевни бард, подсетимо се, рођен је 1945.године у Власову код Рашке. Гимназију је завршио у Новом Пазару, астудије југословенске и светске књижевности на Филолошком факул-тету у Београду, где је касније магистрирао и докторирао на темама измемоарске, устаничке и дневничке прозе. У младости био је уредниклистова Студент и Младост, а затим и Књижевне речи (1972-1977) иКњижевних новина. У издавачком прдузећу Просвета радио је од 1983.до 2004. године, најпре као главни и одговорни уредник, а затим и каодиректор. Од 2005. до 2008. године био је министар-саветник Србије уРиму, а од 2010. био је редовни професор Државног универзитета уНовом Пазару.

И сам познат као велики путник, он је у периоду од 1987-2000. го-дине предавао и на Лондонском и Њујоршком државном универзитетуу Олбанију, у САД, као и на универзитетима у Фиренци и Лођу. Прозаму је преведена на више светских језика, а осим Лексикона писаца Југо-славије (1994), приредио је више различитих књига есејистичког про-фила, као и антологије савремене америчке, аустралијске ииталијанске приповетке, Модерну светску мини-причу са СнежаномБрајовић, и Најлешше српске приче. Објавио је књиге приповедака Бу-гарска барака, Младићи из Рашке и Ујак наше вароши, романе ЉубавиАндрије Курандића, Топола на тераси, Ћуп комитског војводе, Хлеб истрах, за који је добио НИН-ову награду, Ожиљци тишине Принц исербски списатељ, Чварчић и друге, студију Устаничка проза, интержан-ровске књиге Фуснота, Римски дневник, приче и један роман као и икњигу 30 плус 18, и друге. Долина српских краљева је књига која стојиизмеђу путописа, историје уметности и филозофско-антрополошкогтрактата. О његовој прози Ваљевка Снежана Адамовић објавила јекњигу Поетика Милисава Савића (2009), а о његовом књижевном делуобјављен је велики зборник радова после дводневног научног скупа уРашки и Новом Пазару (2011). Добитник је Андрићеве и НИН-ове на-граде, Награде „Лаза Костић“ „Павле Бихаљи“, „Душан Васиљев“, Ми-рослављево јеванђеље итд. Без сумње је једна од најзанимљивијихкњижевних фигура српске писане речи у последњих педесет година иживи доајен наше књижевности.

Савић је навикао своје читаоце на жан-ровске и поетичке заокрете и игре: од та-козване стварносне или „прљаве“ прозе уприповеткама Бугарске бараке и Младићаиз Рашке, преко исповедног дискурса исимболичке фантастике у Ујаку наше ва-роши и Ожиљцима тишине, до постмодер-нистичког наратива у Хлебу и страху,(НИН-ова награда), драматуршке алего-рије у Ћупу комитског војводе и есејис-тичке аутопоетике у Фусноти, и 30 плус18, хроничарско-дневничког, документар-ног и псеудо-документарног дискурса уРимском дневнику и пикарском поступкуу роману Принц и сербски списатељ, допутописне историчарко-уметничке зна-ковности у Долини српских краљева, окојој је овде реч. Жанровске и поетичкеигре су унутрашњи императив овогаутора, о чему је својевремено убедљивописао Михајло Пантић, па је и ова књигасамо још један степеник у том низу каоједна апокрифна стиломорфна константаовог аутора.

Књига Долина српских краљева дакле,припада оној врсти књижевних путопис-них остварења које одликује изузетна сло-женост структуре и жанра, јер је то наједној страни луксузни фото албум и ис-торија уметности, а на другој лирски ифилозофски путописни текст највишихдомета. Парадигматично и лирски озна-чена поднасловом Пролећно путовање2013, ова зиданица доима се прво каопрворазредни лирски, па и исповеднитекст наратора/аутора, о судбини поје -динца и народа, а потом и као споме-ничко-историјска монографија посвећенасрпској култури и средњовековним црк -вама и манастирима у долини Ибра, каостварном и симболичном простору и за-борављеној цивилизацији и културномблагу, па на крају и као филозофски трак-тат о животу и његовој пролазности, за-пуштености и небризи, те злој судбини а,

имплицитно, и српској трагици и лута-њима који овде вековима трају и још се неокончавају.

Стављајући читаву причу и у контекстједног свог младалачког еротско-умет-ничког путовања са једном младом Аме-риканком овим истим стазама, ова причадобија и обрисе паралелизма, кајања иилуминације „сина разметнога“ и блуд-ног, сада дарованог мудрошћу и просвет-љењем, додуше на искрају снаге и живота.Призивајући у овом двомесечном усам-љеничком путовању сени, мисли и опаскемногих знаменитих Срба и судбина, вла-дара, писаца, филозофа, државника имудраца, а нарочито уметника и духов-ника из прошлости, утканих у грађевине,веру, богомоље, живописе и фреске, али исавременика који су овуда ходили и о овојИбарској долини, или „Долини јоргована“писали и говорили, међу којима су иПавић и Драгиша Васић и Скерлић и Рас-тко Петровић и многи други, аутор овомпутопису даје и димензију зборника и ал-манаха прозваних и позваних, па и гло-балног симбола српске славе и несреће,највећег узноса и трагичног пада.

Сачињена од стотина и стотина пода-така, детаља, реминисценција, чињеница,опаски и изванредних фотографија налуксузној кунстдрук хартији, са паралел-ним текстом на српском и енглескомјезику, ова књига се претвара у вишеди-мензионални естетско-филозофско-лир-ски лавиринт који поруке свих врста иинтензитета емитује у свим правцима иформатима и непрестано у први планставља питање дуга, кривице, кајања идужности, наспрам заборава и немара, ру-шилаштва, па и младалачки недостатакразумевања за вредности. То је једна илу-минаторна књига која намеће непрестанепаралеле са Савићевим претходнимостварењима, као моменат просветљењаи озарења, симболике и мудрости, кајања


и кривице, упитаности и наде, синтезе и отклона. Још једном нас жан-ровски и естетски изненадивши у преображају и стиломорфноститекста и такозваним мимезисом мимезиса, Савић је своје читаоце по-ново уметнички и антрополошки узнео и суочио са најдубљим људ-ским питањима која су овде често и национално и људски веома горкаи тегобна, што не успевају да ублаже ни повремени сјајни просеви ху-мора и ведрине. Његов велики списатељски распон донео је ново из-ненађење, а Награди „Љубомир П. Ненадовић“ овом књигом учињенаје велика услуга и велика част на самом њеном почетку, јер је тешкозамислити пожељније списатељско име и пожељније уметничко оства-рење од имена какво је Милисав Савић и уметничке путописне творе-вине какву представља књига Долина српских краљева.

Конкурсна година 2015. је, чини се, била најуједначенија и у њој сепојавило неколико врсних путописних књига. Поменули смо већ Ра-дована Вучковића (Земље и градови), Снежану Милојевић (Оријен-тални Мефисто), Виктора Лазића (На вратима Истока) и ВеселинаМарковића (Светлост на води), али посебно треба проговорити о Гра-довима Сање Домазет, Кореји пост скриптум Радмиле Гикић Петровићи И новим турским писмима Мирка Магарашевића, као о главним фа-воритима.

Луцидна и сјајна путописна зиданица Мирка Магарашевића И новатурска писма отпала је, нажалост, из формалних разлога, јер је реч опоновљеном и допуњеном издању књиге Турска писма, (иначе награ-ђена Наградом за књигу најбољих путописа на Видаковићевим да-нима), што се противи одредбама Правилника о додељивању Награде.

„Путописац Мирко Магарашевић има око за Турску“, пише о овојкњизи критичарка Јасмина Ахметагић, „занимљиву са својим проти-вречностима, разнолику, изазовну, отворену ка Европи; он експлицитнопозива на ослобађање од стереотипних представа. Магарашевић је пре-цизан у опису и једноставан у излагању историјских чињеница којимаодлично влада. Турска писма прате заслуге ове харизматичне личности,чији је живот испуњен војним и реформаторским успесима, али је пресвега наглашен етос Ататурков: његово подизање споменика погинулимнепријатељима, одсуство демагогије, његово визионарско родољубљезбог којег је Мустафа Кемал Ататурк симбол турског успона, а кема-листичка Турска мост сусретања азијског и европског духа“.

Суд Снежане С. Башчаревић о овој књизи крајње је експлицитан:„Магарашевићева ерудиција“, каже она, „која је евидентна у књизи Инова турска писма, може да подстакне интересовање археолога, исто-ричара, културолога, класичног лингвисте. Писац нас опчињава лепо-том своје нарације.“

„Ако ме запитате у чему су ми помогла путовања у Турску“, пишеМагарашевић у предговору овој књизи, „рећи ћу: најпре у томе да раз-вејем извесне предрасуде које сам имао према оном делу Истока од когаје Српство вишевековно толико пострадало. Да, то страдање Балкана од

османизма не може бити заборављено, алитребало би да остане у политичкој архивипрошлости, да се не буди из тамних на-слага историје…Значај турских искорака усвет и ка свету је несумњив; они говоре отоме да се не преображава само појединац,који је способан за преображај, него се томоже догодити и читавој нацији!“

Књига Градови Сање Домазет била је унајозбиљнијој конкуренцији за Награду усезони 2015. О њој се говорило у суперла-тивима, причало се међу читаоцима, икритичарима, дискутовало на бројнимкњижевним вечерима по библиотекама икултурним установама Србије, иза ње сустајали њени озбиљни рецензенти, по-знати критичарски ауторитети какви суАлександар Јерков, Петар Пијановић иНеда Тодоровић.

„У Градовима Сање Домазет читалацпроналази заборављене адресе вољенихписаца, побожно стоји пред платнима обо-жаваних сликара, иде за текстописцем пу-дерастим траговима заводљивих мириса,пребира по језику неке стране, егзотичнеукусе, радује се најфинијим пастелнимбојама са префињене палете, а у позадинисваке сцене чују се звуци клавира из уда-љене концертне сале“, пише о овој књизипроф. Неда Тодоровић. „Отиснути се напут за Сању Домазет значи добити крила,осећати се слободно, бити поново заљуб-љен. Њена страст за измештеношћу, за не-познатим плаветнилом далеких мора, занеизвесношћу сваког од тих кратких бекс-тава, химна је радости због одметништва.Путовати једнако је писати, поручује ауто-рка, користећи прво лице једнине свакипут када пожели да читаоца поведе за рукуу неки чудесни кутак који ће постати ињихов Град.“

„Градови Сање Домазет нису самозграде и куће, улице, тргови и булевари, –рећи ће о овој књизи проф. др ПетарПијановић у својој рецензији.“ Градови су

и људи, њихова лица и душе, дакле нештошто се урезује и оставља трајан печат живогживота на нечему што је само наизглед ур-бана мртва природа. Има ли Рима без Па-золинија, Моравије и Фелинија, Пуле безЏојса, Барселоне без Пикаса, Борхеса, Со-мерсета Мома и Далија, Венеције без То-маса Мана, Бајрона и Бродског, Беча безХајдна, Моцарта и Бетовена?! Нема, јерместа памте догађаје, људе и њихове душе.Зато су ти трагови слика живих и мтрвих,слика садашњег живота, једнако прошло-сти и сећања на оно што ће тек доћи.

Сања Домазет је у Градовима путник санервом осетљивим да прими и доживиразнолике и врло сложене вибрације мо-дерне урбане културе, али и писац издаш-ног дара и култивисаног умећа да својуградологију претвори у изузетно вредно,уверљиво и сугестивно књижевно штиво.“

„Књигу чини низ записа о градовима,али се они не могу схватити ни каообични путописи, ни као публицистичкаистраживања, ни као књижевни есеји, никао грађа књижевне имагинације“ напи-сао је о Градовима Сање Домазет профе-сор Александар Јерков. „Ово последњесвакако треба да истакнем пишући каопрофесор те књижевности, јер имагина-ција градова игра велику улогу у прозиСање Домазет па ће ова књига, без икаквесумње, бити и прилог бољем разумевањуњеног прозног стваралаштва…“

У 2015. се појавио и Путописни три-птих Љубише Ђидића који доноси надах-нуте путописне записе Милешеви у походе,Зелени ветрови Сицилије и Под Северња-чом у Финској, препуних занимљивих иинспиративних прича о писцима – сапут-ницима и писцима-другарима и о којојЉубивоје Ршумовић у предговору Писаноисторијом – бојено душом, каже и ово:

„Сва три доживљаја повезује аутороваискрена радозналост и лака стваралачкасаживљеност са пределима и ликовима о


којима пише... Књига Путописни триптих придружује се оним књи-гама – уџбеницима, из којих ће будући верници писане речи учити,једни како се даровито пише, а други како се узбудљиво чита путо-писна проза!“

У конкуренцији за Награду у 2016. години нашла се, између осталих,и књига Путописи Драгана Драгојловића у издању београдске Просветекоја садржи неколико путописних записа: Кина – лав који побеђује, сапутовања 2006, Поново у Кини, писано 2007 - 2012, Пут у Калкуту из2012. године и Треба видети Аустралију, настао као резултат више пу-товања у ову највећу земљу-континент јужне хемисфере. ПутописиДрагана Драгојловића специфични су по одабраним темама и пода-цима о којима као сведок говори и чињеницама које нуди као ерудита,уобличавајући једну кохерентну, лепу, информативну и занимљивупричу о овим земљама, њиховим становницима , историји и култури.

„Сједињујући образовање економисте, искуство и рефлексе поли-тичара, мисију дипломате, познавање религије и вокацију песника,Драган Драгојловић земљама од нас у сваком погледу удаљеним, при-лази с наглашеном радозналошћу, али и будном емоционалном инте-лигенцијом“, каже између осталог, о овој књизи писац поговора ДаркоТанасковић. „Минимално дескриптивни Драгојловићеви путописи по-зивају на путовање, снабдевају почетним концима Аријаднине нити,не заборављајући ипак да `удахнути ваздух неког простора значи по-некад више за разумевање историје и оног што се ту дешавало од низапрочитаних књига`. Драгојловић је, међутим, пред изазовима суоча-вања са безмерјем кинеске и индијске цивилизације у њиховим исто-времено савременим и свевременим манифестацијама, узорно смерани добро зна да то ненадоместиво `удисање ваздуха неког простора`,без којег нема аутентичног диживљаја, па ни самог путописа, никаконије довољно за уобличавање целовитих представа, а поготово изри-цање мериторних судова“, закључиће он.

Осим награђене Симовићеве књиге, у овој сезони догодило се иједно пријатно изненађење у виду путописне књиге Приче из Либана,путописца, италијанисте, преводиоца, филмског, позоришног и књи-жевног критичара и есејисте Николе Поповића из Београда, кога јежири, уз награђеног Симовића, посебно апострофирао. Његово ду-боко, лепо и убедљиво приповедање о људима, земљама, културама инародима (а путовао је још по Гани и Конгу) обликовано је на посебанначин, остављајући снажан утисак и тон посебног приповедачкогзнања и умећа. Његов танани сензибилитет огледа се и у избору текс-това и аутора које је преводио (Валери Парле, Еторе Мазина, СимонВинчи и др.) и садржи у себи ону емотивну експресивност коју дугујеБосни и Сарајеву, у ком је рођен, по чему је сличан свом покојном зем-љаку Зуки Џумхуру.

„Приче из Либана Николе Поповића на најбољи начин настављајутрадицију српског путописа Црњанског и Петровића. За разлику од

француског или енглеског, српски путописније освајачки, колонијални, него посмат-рачки и елеменат контемплације у њемучитаоца води ка песничком и личном светупутника. Као и код своја два велика пре-тходника, у Причама из Либана више ћемопронаћи бедекер душе и живота описанихљуди и улица, као и самог аутора, неговодич снабдевен планом града“, рећи ће оовој књизи један од њених рецензенатаМилош Константиновић.

„По лирском карактеру и колоритуПоповићеви путописи се могу сматратисвојеврсним наставком Џумхурових Хо-дољубља. Заједничко за оба аутора су сим-патије и познавање народа Леванта.Писац са искреним уживањем приказујесвоје јунаке добро разумевајући њиховепсихологије, карактере, осећања, стра-хове и наде“, допуниће ову слику другарецензенткиња, Катарина Станковић.

Слика коју Поповић ствара о Либану, оградовима, култури, збивањима, људима,обичајима и циркулацији туриста изцелог света овде, изванредна је. Читалацне само што упознаје читав један до тадаапсолутно непознат цивилизацијски кос-мос, већ бива уведен у безброј пријатнихи инспиративних ситуација са карактери-стикама иницијације и посвећености,било да је реч о религији, култури, мито-логији, музици, инструментима, храни,егзотичним биљкама и птицама, заним-љивим кућним предметима древног по-рекла, бејрутским звезданим ноћима.

Истовремено, то је сјајна шанса да се углави српског читаоца разјасне недоумицео преплету и суживоту бројних народакоји овде живе и њиховим невероватниммешавинама, али и да разуме присуствостранаца и хришћана овде, којих је једнатрећина и њихову везаност за ову, на првипоглед, туђу културу и земљу странаца:Аргентинаца, Американаца, Француза,Енглеза, Португалаца, Јермена, Југосло-

вена, Руса, Етиопљана, Филипинаца, Ки-неза, Бангладешана, Африканаца и дру-гих, који су у овом котлу култура и народа,пуном најневероватнијих преплета, причаи сензација, нашли истинско рајско испу-њење и уточиште. Ту је и „савремена ми-тологија“ нових филмова и начинажи вота, мировних снага, манастира, бер-берница и њихових мистификација, про-давница ретких и старинских музичкихинструмената, кућа европских досеље-ника, уметника и чудака, домородачкихвладара, песника и сликара и њиховихпоетика, књига и хроника које покушавајуувести ред и систем у галиматијас либан-ске историје и савремености, сличности иразличитости и једном племенитом, али иексплозивном сусрету Истока и Запада.

Коначно, свој путописни врхунац се-зона 2016. на српском језику доживела јеу чудесној и награђеној Симовићевојкњизи До Оба и Хуангпуа, која је донела инов приступ овој дисциплини. Симовићспада у оне писце код којих ништа нијеслучајно, па тако ни избор предмета њего-вог путовања и путописа, засигурно нијеслучајан. Хришћанска и комунистичкаидеолошка раскршћа, спасење, погроми иискушења, којима се Симовић као песники као филозоф такорећи непрестано усвом опусу бавио, имали су своју одличнуподлогу у писању о Русији и Кини у којимаје комунистичка идеологија проузроко-вала последице које још увек нису довољносагледане, проучене, нити измеренe. Пут уРусију и Кину за њега је, свакако, билајединствена прилика да in vivo завири у дванајвећа и најпакленија светска комуни-стичка котла. О тим великим друштвеним,цивилизацијским и државним експери-ментима и погромима, о којима су напи-сане десетине и десетине хиљада књига,милиони чланака и снимљено безбројфилмова, свакако је било зани мљиво све-дочити изнутра, а за Љубомира Симовића,


који је југословенски комунизам доживео, видео и осетио на властитојкожи, постављајући наспрам њега своју теорију, праксу и поезију, билоје ванредно занимљиво да о томе, из прве руке да своје одговоре, на-рочито о ономе што се збило у Кини, која се одједном и идеолошки иекономски преобразила у економског дива и економског кентаура.

Русија у коју Симовић путује је Русија из 1982, пре пада Берлинскогзида, када се, упркос јавашлуку, дефетизму и пропадању, још одржаваопривид социјалистичких успеха, снаге, и свеопштег друштвеног и кул-турног цветања. То је земља лажи, Потемкинових села и привида, наједној страни, али великих богатстава, пространстава, река, цркава,културе, славне историје и прошлости и готово ненормалног религиоз-ног заноса у неким слојевима, на другој. Симовић као да грозничавотражи изворе и трагове руског повратка и опоравка, посматра и ослуш-кује где би то они, ако су уопште могући, могли бити, после свихстрашних покоља, депресија и погрома, и као да ту снагу пророчкипроналази у руским рекама и црквама, који садрже семе и нуклеусеинспирације за тако велики подухват. Онај ко зна шта се данас догађаса Русијом, која је после велике депресије деведесетих година кренулапутем опоравка и обнове, зна колики је у томе удео цркве, религије иснаге која почива у њеним пространствима, богатствима и рекама.

Да ли је Симовић, збиља, био пророк? Изгледа да јесте. Иако се Ле-њинова мумија, по ужасно морбидном церемонијалу и технологији, иданас одржава, као и кад је он тамо путовао, она данас представља самотуристички куриозитет, а не више знак идеолошког страхопоштовања.У Русији те 1982. године је све мучно и тужно, у неизбежним тешкимсећањима на прошлост, на крв и сатирање интелектуалаца и уметника.У Кини тог оптерећења сећањима нема, иако разлога за то има, мождаи више, већ је прави, незајажљиви живот већ ту, на улицама, пијацама,на трговима, или се бар види како незадрживо надолази. У Русији свеје још лажни, намештени протокол, у Кини тога више нема, њена при-вредна чуда су збиља грандиозна, њени успеси стварни, а бројке застра-шујуће. Кинески повратак, сугерише Симовић, има да захвали кинескојвиталистичкој животној мудрости и филозофији, старој хиљадама го-дина, преживелој упркос терору и спаљеним књигама, који не допуш-тају дефетизам и губитак наде. У Кини, упркос свему, лако свиће новидан и живот се незадрживо обнавља чим се стекну повољни услови. Онису показали да ту могу, и то савршено, да егзистирају и такви парадоксикакав је њихов државни и друштвени систем са комунистичком упра-вом и либералним капитализмом у економији, што је до само пар го-дина уназад у друштвеним теоријама и науци, сматрано немогућимнонсенсом и логичким апсурдом. Тако Симовићеви путописи постајуне само записи о путовању, већ и огледи о филозофским, идеолошким,психолошким, карактерним и државно-друштвеним одликама и осо-бинама људског двоношца у датим егзистенцијалним, идеолошко-државним и антрополошким системима и околностима.

Јасно је да је ова уметнички изванредносрочена, иманентно дубока и интелекту-ално сугестивна, потресна, узбудљива ипророчка књига, морала бити награђенакао најбоље путописно остварење насрпском језику у 2016, години, као што јејасно да оно то заслужује и у много ширемконтексту, јер су њени квалитети и њеназначења универзална добит за човечан-ство. Симовићева књига је нада за свакизбог идеологије заблудели и уништенинарод и допринос свакој националној об-нови, па и српској која иде тако тешко инеизвесно, па њено читање не мора битисамо естетски чин и ужитак, већ и правиегзистенцијални празник и добит.

Ако скоро ненормално бујање српскогромана говори о паничној потреби да се са-

општи истина о себи и другима, могуће једа ће му се ускоро придружити и српскипутопис, који, на други начин, у себисадржи сличну потребу и сличан умет-нички потенцијал. Остаје нам само да сенадамо да ће се најбољи наши писци наћиу ситуацији да се отисну на далека путо-вања, или да ће их тамо послати нашадржава, као што је то, најчешће био случајса знаменитим путовањима наших знаме-нитих а сиромашних путописаца. Путоватије нужно да би се и сви ми уз врсне путо-писце просветили и просветлили, а како јеко од наших путописаца путовао, мождаћете моћи да закључите и на основу при-лога о нашим путописним књигама у по-следње три године, који вам уз овај чланакнудимо.

Борис Максимовић: Хаџилук племенитом сну;Милан М. Пајевић: Записи са Оријента; Милада Ни-колић: Са Србијом у срцу; Горан Гоцић: Таи, (НИН-ова награда); Радослав Дамјановић: Са крстом догроба Христовог; Миро Вуксановић: Бихпоље: по-ратна путописна повест; Соња Лапатанов: Млечнипут океана; Милисав Савић: Долина српских краљева:пролећно путовање 2013; Снежана Радојичић, За-котрљај ме око света; Слободан Момчиловић: Elcondoр pasa; Ненад Грујичић: Руку на срце; ЈасминаКука: Узбрдо брза; Чедомир Штрбац: Афрички записи;Станко Шајтинац: Прокименски путописи; ДрагутинВ. Ивановић: Путовање ван домовине – Тајланд, Фин-ска; Иван Алвировић: Лепоте и знаменитостиИстре; Михаило Меденица: Бестрагом: репортаже;Славиша Крстић: Овде и сад; Драшко Гостиљах: Хо-дочашће по земној отаџбини Христа; Драгић Илић:Лет у Свету земљу; Марија Савин: Куба – тиркиз Ка-риба; Мићо Цвијетић: Блиске даљине: Москва и Кијев;Момчило Ђорговић: Успон и пад Југославије: путо-писи; Миланка Јањевић: Породична путовања; Дра-гослав Јањић: Дно пољупца; Иван Кривец: Уздуж ипопреко; Војислав Симић: Путовања 2013; ЖивкоЈанески: Балканским друмовима; Слободан Вуковић:Приче из Аустралије; Ненад Бадовинац: Сусрети сасветим местима; Милун Косић: Са поклоничких пу-товања; Мирослав Лазић: Gennadi 2011; Јован Игња-товић: Тирана и бункери Енвера Хоџе; ЉиљанаЈовановић: Дневник ходочасничког путовања по Ру-мунији; Сања Домазет: Градови; Виктор Лазић: Навратима Истока; Миодраг Чолић: Мој пут око света1-2; Радмила Гикић Петровић: Кореја post scriptum;Душан Микља: Мирис лошег дувана; Душан Милојков:Бициклима Нолету у сусрет; Душан Величковић: Сва

лица света; Милан Боровчанин: Куд год да кренем;Љубо Иванов: Балканским стазама; Драган Зечевић:Три чудна путовања; Мајда Сикошек: Као ветар крозЕвропу; Радован Вучковић: Земље и градови; ЖивотаКосановић: Од Рта Нордкап до Рта Добре наде;Ненад Андрић: У сретање Светом Нектарију; Сне-жана Милојевић: Оријентални Мефисто; ОливераБудимир: Пут облака: путописи; Добрица Милиће-вић: Звона Јесењина; Драган Антонијевић: Ловци наветар: путописи; Мирко Магарашевић: И нова тур-ска писма; Веселин Марковић: Светлост на води;Јасна Рамчић: Путописи; Драган Јеличић: Видовдан-ски видици; Милан Стојиљковић: Пописивач на точ-ковима; Снежана Радојичић: Преко Хималаја иГобија; Владимир Марковић: Света земља; ЉубомирСимовић: До Оба и Хуангпуа: путописи; Никола По-повић: Приче из Либана; Драган Драгојловић: Путо-писи; Радмила Гикић Петровић: Вијетнам и деветзмајева; Тихомир Левајац: Сањао сам Москву; Сне-жана Радојичић: Номад; Љубиша Ђидић: Путописнитриптих; Игор Михајлов: Потрага; Слободан Вуко-вић: Сунцокрети на Трафалгару; Снежана КристијанЕкер: Ветар са копна; Лабуд Драгић: По белом свету;Добрила Ристић: Римски изгнаник; Лазар Пашћано-вић: Бантустан: атлас путовања; Гордана Смуђа:Даљине мерене речима; Владимир Марковић: Светаземља; Симо Јелача: Записи са путовања; ДобрилаРистић: Срце на камену: приче са планине; Мила Стар-чевић: Неуморне луталице; Зоран Бајић: Путологија:мемоари; Милорад Токовић: Ходочашће на Исток;Милан Стојиљковић: Пописивач на точковима; ЈаснаРамчић: Путописи; Огњен Радуловић: Србија: 59прича; Чеда Живановић: И преблизу и предалеко.

Списак књига у конкуренцији за Награду „Љубомир П. Ненадовић“ као најбољу путописну књигу на српском језику у годинама 2014 – 2016.


Герман Владимирович Мелихов*

СОЦИЈАЛНИ АНТРОПОЛОГ КАО ПУТНИК**

Превео: Добрило Аранитовић

Очигледно да међу нама има људи који желе да мисле и раде сасвешћу о томе како мисле и шта раде. Међу онима који то желе веро-ватно могу да се нађу и они који желе да појме оно што је „изнад њи-ховог поимања“: егзотичне, за нас потпуно незамисливе формеегзистенције, на пример, неки обред изазивања кише који се одједан-пут, разуме се апсолутно случајно, поклапа с почетком кише; навикада се не мисли „главом“, као обично, већ „срцем“, или чудесно исце-љење молитвом; уопште да појме све оно што се појављује као Друга-чије, засад изван граница нашег поимања.

Због тога се може и кренути на путовање.Са своје стране, између мноштва различитих путовања (из радозна-

лости, у потрази за доживљајима и снажним узбуђењима, ради исце-љења и добијања благослова, ради помоћи другим људима, решавањаматеријалних проблема итд.), на која се човек ипак понекад одлучује,можемо издвојити једно које ће бити у даљем тексту предмет нашепажње а то је – путовање ради поимања Другачијег.

Социјална антропологија у 20. веку на свој начин (у оквиру социо-центричког приступа), тематизујући проблематику сакралног, изра-зила је, зацело, не мање снажно у односу на аналитичку психологијуКарла Густава Јунга, интересовање савременог човека за нуминозно.У даљем тексту ћемо се постарати да прикажемо неке могућности ант-ропологије сакралног, разматрајући само један облик живота – путо-вање – на материјалу анализе проблематике социјалне антропологије.Али то не значи да се враћамо социоцентричкој интерпретацији сак-ралног. У својим размишљањима ослањамо се на идеју крипторели-гиозности (скривене религиозности) Мирче Елијадеа1. Наш циљ је дапокажемо да је свако путовање које обавља необични човек у својој ос-нови сакрално путовање. Важно је једино имати у виду да тај необичничовек може да буде свако од нас.

Да бисмо спровели ту идеју потребно је да извршимо низ редукција.Појам феноменолошке редукције употребљавао је немачки филозоф Ед-мунд Хусерл како би окракатерисао свој метод захваљујући коме је фор-мирао тематско поље својих истраживања. У почетку је он разликовао(одвојио) објективну реалност и свест о тој реалности а затим је свео (ре-дуковао) ово прво на ово друго рекавши да њега не интересује реалност

као таква већ то како је она дата нашој све-сти. Затим је у свести одвојио субјективне,пролазне творевине (психичке садржаје) исуштинске датости тврдећи да ће њега ин-тересовати садржаји (датости) у којима сеобзнањује суштина. У знатно доцнијем пе-риоду свог стваралаштва Хусерл је настојаода издвоји суштину суштине – трансцен-дентално Ја. На тај начин редукција у својојоснови представља формално-логичку про-цедуру разликовања у мисаоном објектуниза својстава с каснијим свођењем једногобележја објекта на друго које за истражи-вача има већи значај2.

Прва редукција: социјална антрополо-гија као облик живота. Пре свега, пред-стоји нам да дамо неколико дефиницијасоцијалне антропологије. Издвајајући низсвојстава онога што зовемо „предмет со-цијалне антропологије“, након тога ћемоих редуковати на једну његову карактери-стику која више одговара циљу нашег раз-матрања. Разуме се, свесни смо да нашестановиште није прихватљиво за струч-њаке-антропологе, али ми не претендујемона сазнање у тој области. Ми само кори-стимо социјално-антропoлошко знањеради реализације својих идеја. Један од за-датака редукције јесте – померање човекаса уобичајеног места откривајући за његамогућност другачије тачке гледишта чијасе једина вредност може састојати у томеда је она другачија а не тачна.

Прва, и по свему судећи, најпростијадефиниција потиче о нашег етнологаАлександра П. Садохина: „Социјална ант-роплогија је засебни научни правац чијису предмет проучавања примитивни итрадиционални друштвени системи“3.

Дата дефиниција крајње јасно озна-чава предметну област социјалне антро-пологије: она проучава примитивна илиархаичка друштва. Најопштију каракте-ристику ових друштва чини то што она неличе на друштво у коме живимо ми.

Друга дефиниција потиче о нашег по-знатог теоретичара културе Леонида Г.Јоњина: „Можемо рећи да су етнологија,етнографија, културна антропологија исоцијална антропологија систематскекомпаративне науке о култури различи-тих друштава и различитих епоха које сеу првом реду ослањају на сакупљање ианализу емпиријског материјала. Разликаизмеђу њих у мери у којој она уопште ипостоји (овде је пре у питању разлика из-међу школа и посебних истраживања уоквирима сваке од поменутих дисцип-лина) састоји се у нивоу апстракције прианализи културних појава“4.

За Леонида Г. Јоњина кључно у дефи-ницији предмета социјалне антропологијепредаставља појам културе који му омо-гућује да издвоји оно заједничко у етно-графији, етнологији, социјалној икултурној антропологији. За нас је пакнајважније то што је социјална антропо-логија компаративна наука која се ослањана методе сакупљања емпиријског мате-ријала. Не мање значајним у датој дефи-ницији представља такође и то штосоцијална антропологија, према стано-вишту Леонида Јоњина, може да проучаваразличита друштва (примитивна, тради-ционална или савремена) различитих

1 Ову идеју заступали су у својим истраживањимапредставници Социолошког колеџа.

2 Треба подсетити, међутим, да се суштина феноме-нолошке редукције не своди искључиво на њен фор-мално-логички аспект, она открива тематско пољесадржајâ формирајући их. Стога ма који метод фи-лозофирања укључује у себе оно што омогућује дасе од самог почетка захвати садржај (и то није ло-гичка форма). Можемо претпоставити да је то цело-вита представа о томе чиме треба да се бавифилозофија (каретезијански, хусерлијански, хеге-ловски итд. замисао филозофије) чији део већ пред-ставља одређени метод.

3 Садохин Александр П.: Этнология. Учебный словарь,Москва, Гардарики, 2002, стр. 15.

4 Ионин Леонид Г.: Социология культуры, Москва,Логос, 1998, стр. 15.

* Герман Владимирович Мелихов (1964), доцент Филозофског факултета Казанскогдржавног универзитета.

** Одломак из књиге Миф и индентичность. Знание: введение в теорию социално-ант-ропологических исследований, Казань, 2010, стр. 44-53.

Избор и наслов преводиочев.


епоха, прошлих или садашњих, а не само архаичка друштва. Искрсавапитање: по чему се онда социјална антропологија разликује од социо-логије? Ако покушамо да уопштимо прву и другу дефиницију, можемода формулишемо следећу претпоставку: социјална антропологија про-учава дубинске, архаичке културне слојеве у било ком друштву (па прематоме и у савременом). При том значајан инструмент социјално-антро-полошког проучавања представља компаративни метод. Ако се подсе-тимо да су многи социолози и изучаваоци религије говорили оархаичкој култури као сакралној у својој основи, онда нам то дозвољавада појмове „архаичко“ и „сакрално“ употребљавамо као узајамно заме-њиве. Није тешко уочити да се у овој (другој) дефиницији предмета со-цијалне антропологије у потпуности приближавамо социологијисакралног Мишел Лериса, Жорж Батаја и Роже Кајоа који су себи по-ставили као задатак проучавање сакралног у савременим друштвима.

Трећа дефиниција предмета социјалне антропологије припада со-цијалном теоретичару Наталији Н. Козловој: „Економија, социологија,демографија, теорија права или, на пример, лингвистика, не претендујуна то да знање до кога ове науке долазе, узимају у обзир искуство човекакао живог телесног бића. У својим конструкцијама оне су, по правилу,одвојене од конкретног човека. Антропологија увек тежи ка знању нанивоу конкретних облика човекове егзистенције. То се збива чак и ондакада се разматрају универзалне структуре људске делатности. У антро-пологији се може говорити о простору и времену, о новцу и науци – алисамо у контексту људске егзистенције, у оквирима искуства која дожив-љава субјект. То искуство се показује као нераздвојна целина. Попутљудског живота, оно се не може растављати на делове“5.

У поменутој дефиницији за нас су значајни термини конкретниоблици људске егзистенције и искуство које доживљава субјект. Конста-тује се да се архаичко и сакрално могу осмислити као извесна кон-кретна форма људске егзистнције и као одређено искуство коједоживљава човек. И већ смо се приближили циљу наше прве редук-ције: конкретни облик постојања сакралног и истовремено искуствокоје доживљава субјект јесте – путовање. Социјална антропологија намсе показује у фокусу специјаизованих облика живота истраживача ис-пољавајући се такође и на ниову егзистенције. Особености социјалнеантропологије у том случају могу да се разоткрију не само путем описањеног предметног садржаја, они могу да буду размотрени и с тачкегледишта властите реализације антрополога, његовог животног задаткакроз одређене и веома специфичне облике живота. А један од таквихоблика јесте и путовање.

Друга редукција: путовање као посматрање са учествовањем. Заштоје управо путовање толико значајни облик егзистенције за антрополога?Амерички антрополог Франц Боас и Британац пољског порекла Брони-слав Малиновски представљају родоначелнике метода који је Малинов-ски назвао методом посматрања са учествовањем. Вршење теренских

истраживања све до данас представљаважан саставни део социо-антрополошкихистраживања. Шта су то теренска истражи-вања или метод посматрања са учествова-њем? Као што се из самог назива види,ради се о непосредном посматрању животаовог или оног етноса од стране научникаантрополога. Само оно што је „виђено соп-ственим очима“, што је проверено на свомискуству, има право да се изнесе на судакадемске јавности. Теренска истражи-вања придају веродостојност и објектив-ност социјало-антрополошком знању, онаантрополога претварају у научника а ње-гову делатност у процес сазнања.

Међутим, не треба сматрати да антро-полог при вршењу теренских истражи-вања наступа само као незаинтересовани,„страни“ посматрач свега што се дешава,као придошлица која сакупља егзотичнечињенице. „Посматрање с учествовањем“претпоставља „уживљавање“ истраживачау догађаје и процесе које посматра. „По-сматрање са учествовањем“ у социјалнојантропологији наглашава активну улогу утеренским истраживањима научника каопуноправног учесника ових или оних до-гађаја (антрополог може да учествује уовим или оним њему доступним ритуа-лима, да комуницира с домороцима, даобавља заједно с њима ове или оне врстепослова). Путовање је – најзначајнијиоблик живота антрополога а смисао мупридаје посматрање са учествовањем којесе врши у складу с конкретним циљевиманаучног истраживања.

Међутим, реализација метода посмат-рања са учествовањем на одрђеној етапиможе да доведе до тешкоћа етичког ка -рактера. Посматрање може да буде„отворе но“ или „прикривено“. У овом по-следњем случају предмет посматрања –информант – не зна да је предмет посмат-рања. Можда се стога професија социјал-ног антрополога асоцирала с делатношћу

шпијуна6. На пример, поменути МишелЛерис је критиковао антропологе због тогашто своју делатност обављају у својствушпијуна, судија и бирократа. Ми не пре-узимамо на себе храброст да дајемосличне закључке (иако се у њима садржиизвесни део истине – социјално-антропо-лошка истраживања вршена су у 19. – по-четком 20. века уз финансијску потпоруметроплâ у њиховом властитом интересу),али, по нашем мишљењу, несумњива је чи-њеница да рад антрополога „на терену“ упрвом реду подразумева ситуацију пове-зану са вршењем етичког избора.

Разуме се, антрополози не би били на-учници ако не би покушавали да теоријскинеутралишу саму могућност свог етичкогизбора (што је људски сасвим разумљиво!)И многима од њих је то успешно пошло заруком. Тако је Бронислав Малиновски за-ступао мишљење да све постојеће со-цијалне институције могу да се посматрајус тачке гледишта њихових функција данас.То значи да свако друштво, сваки ритуалили обред имају свој смисао. Абориџинима право на постојање заједно са својимначином живота, али то исто право такођеима и научник који врши своју функцију.Антрополог може савршено мирно, безикакве гриже савести, да „кришом мотри“на живот домородаца зато што је сâмаетика релативна – свако врши свој посао...Али не деле сви антрополози становиштефункционалне теорије. Зато се за неке одњих – најнеобичније – путовање показујекао облик живота који их увлачи у иску-ство које нема смисла увек заодевати утермине неких познатих теорија.

Трећа редукција: путовање као гра-нично искуство. Установили смо, дакле, дасе антрополог – проучавалац „других кул-

5 Козлова Наталья Н.: Социально-историчская антро-пология. Учебник, Москва, Ключ.-С, 1998, стр. 2.

6 Та ситуација је искоришћена у последњем филмуЏемса Кемерона Аватар.


тура“ – налази у специфичној ситуацији: веродостојност његовихзнања се одређује непосредно-личним односом према свом предмету– туђој култури. Метод посматрања са учествовањем претпоставља ду-бинску уроњеност антрополога у проучавану културу, „уживљавање“у њу. Антрополог се налази у граничној ситуацији – принуђен је несамо да решава чисто истраживачке задатке, већ и да доноси одлуке(међу којима и оне етичке нарави) уносећи у њих целину свога бића,своју егзистенцију. Отуда антрополог, као и било који други човек,мора да се суочи с два типа ситуације. У једном случају њему су по-знати циљеви његове делатности, он зна такође и то којим средствиматреба да их постигне; сваки „корак“ његове делатности може да будерационално утемељен и контролисан. У ситуацији другог типа, напро-тив, уобичајене схеме деловања не функционишу, алгоритам посту-пака није задат, није увек могућа делатност која би задовољаваластандарде рационалности, већи значај има фактор неодређености ислучајности. То су ситуације које су скопчане с опасношћу и ризиком.

Да би се обавили исправни поступци у ситуацијама првог типа по-требно је овладати знањима и умењима њихове примене у конкретнојоколности. Отуда се у било ком друштву велика пажња увек поклањалаинституцијама чувања и преношења акумулираних знања, то јест об-разовним институцијама7. Да бисмо могли да делујемо у ситуацијамадругог типа, постојећа знања нису довољна. У таквим ситуацијама митреба стваралачки да реагујемо на оно што се збива, самостално дасмишљамо решење проблема с којим смо се суочили. Потребно је овдестећи још знањâ и умењâ како бисмо их успешно реализовали у при-мени на ове или оне конкретне околности. Ситуације другог типа, којеод нас захтевају стваралачке напоре, назваћемо граничким искуствомјер се у тим ситуацијама налазимо на граници расположивих знања ина граници својих расположивих снага. То су – екстремне ситуацијеповезане с превладавањем разноликих препрека. Прихватање пробле-матичних (екстремних) ситуација као радних ситуација за себе, и њи-хово осмишљено проживљавање, представља услов нашег развоја.

Ако антрополог, обревши се у за себе граничној ситуацији, не не-утрализује ову ситуацију средствима познатих му теорија, (покуша-вајући да мисли и делује према познатом шаблону), или простоигнорише ту ситуацију, већ је прихвата као могућност свог развоја,онда његово путовање поприма нов квалитет – оно сâмо постаје гра-нично искуство, услов његовог преображаја8.

Четврта редукција: путник као необични човек. Гранично искуствојесте искуство искушењâ која пролази човек појединац и током којихје он изложен преображају или промени постајући (макар и незнатно)други човек. У том смислу можемо рећи да пролажење искушњâ пред-ставља путовање ако се под њим подразумева прелажење из једне ре-алности у другу, из једног стања свести у друго. Ако до таквогпрелажења доиста дође, онда ће путовање неизоставно бити догађај

који отрже човека од уобичајене, меха-ничке егзистенције. „Облик догађаја –пише Георг Зимел – у најопштијем смислусе састоји у томе што он изражава испа-дање из опште повезаности живота“.

О разлици између опште, механичке,уобичајене повезаности живота и одре-ђене аутентичне егзистенције писао је несамо Георг Зимел већ и многи други фи-лозофи. Заслужује пажњу мисао МартинаХајдегера који је такође правио раликуизмеђу безличне свакидашње егзистен-ције и свесне егзистенције. Свесна егзи-стенција је – свест о нашој коначности,поимање тога да смо осуђени на смрт.Субјект коначног искуства, биће које јеспособно да прође кроз искушења превла-давајући механичку и реализујући аутен-тичку егзистенцију може да буде самонеобични човек.

Необични човек има много тога зајед-ничког с херојем. Присталице аналитичкепсихологије Карла Густава Јунга сматрајуда се основно позвање херојског мита „са-стоји у развоју индивидуалне самосвести,то јест у свести о својим слабим и јакимстранама с тим да се припремимо за пре-владавање нимало лаких животних коли-зија. Чим изађете на крај с првимозбиљним искушењима, и ступите у фазузрелог живота, херојски мит за вас губи својзначај. Симболичка смрт хероја је на тајначин знак достизања зрелости“. Доиста,човек који је своје тешкоће претворио усвоје развојно индивидуално путовање, ијесте херој: он стоички прихвата сложено-сти живота и превладава их видевши у себи(а не у другима) сопственог непријатеља“9.

Али необични човек поседује једносвојство кога је лишен херој због свог он-толошког статуса (између богова и људи)– он уноси аутентично у свој живот за-државајући у себи (с времена на време)свест о својој коначности10. Управо тасвест придаје читавом човековом животу

посебан тоналитет усредсређене и буднеегзистенције која у потпуности човекаприближава сакралном.

Пета и последња редукција: путовањекао пут. Дакле, путовање као облик(духов ног) живота намеће нам одређенеобавезе. Путујући ми делујемо али исто-времено с тим имамо и свест о свом дело-вању (укључујући и посматрање). Уколикосмо заинтересовани за оно што радимо,околности се у извесном моменту оба-везно тако наместе да се можемо наћи укомпликованом положају. И управо су

7 Рецимо отворено: образовна институција није местогде је могућ развој човека (и то је веома добро познатобило ком педагогу практичару). Сви ми добро знамо дасе суштина наставног процеса уопште не своди на „раз-вој ученика“, чак ако бисмо то жарко желели, већ напреношење одређеног духовног клишеа – матрицезнања у овој или оној сфери. А развој... Испоставља седа је развој некакав случајни, побочни ефекат процесатранслације духовних вредности и одређује се или ори-гиналношћу ученика, или посебним стапањима психесамог наставника у моменту дијалога с учеником, илисвим тим узетим заједно плус нешто неухватљиво, сведо распореда звезда над главама... Научити човека дамисли и живи слободно није могуће па и није циљ об-разовања. Развој ученика (када он уистину постаје уне-колико другачији човек и почиње да увиђа оно штораније није уочавао) збива се у посебним ситуацијамао којима ће бити речи. Њихова особеност састоји се утоме што оне не могу да буду одређене споља од странедругог човека – свако их доживљава на свој начин (уко-лико то жели). Теоријски је могуће допустити могућ-ност организације ових ситуација у оквириматрадиционалног наставног процеса, али практично ћето бити увек нарушавање уобичајене форме транслацијезнања пошто се знање у овим ситуацијама не посматрау својству информације, већ су у питању социјалне по-зиције и онога који учи и онога који га учи.

8 В. занимљив чланак писца и филозофа Елијаса Кане-тија Преображај.9 Покушај реконструкције једног модела митске био-графије хероја и његових путовања можемо такође данађемо и у књизи Џ. Кемпбела Херој с хиљаду лица.

10 Херој је због свог надљудског статуса лишен свестио својој смртности. Иако су и хероји смртни, њиховасмрт је само „слаба тачка“ позната само боговима игосподину Случају. Сусрет са смрћу може да буде од-ложен на неодређено време. Чак и након своје смртихероји (и они то савршено знају, у потпуности свеснисвоје судбине) настављају да делују (култ хероја) итиме се разликују од људи.


овде могуће различите трајекторије кретања. Нас су интересовалиљуди који су способни да делују нетипично, то јест они који су у стањуда проблем с којим су се суочили, преокрену у по себе развојну ситуа-цију. Шта је потребно учинити у том случају? Ма коју озбиљну теш-коћу сагледати као граничну за себе. Гранично осветљава аутентичноу нашој егзистенцији када је немоћ наших знања, способности, снага,свега, скопчана са свешћу о коначности нашег Ега. Треба уистину „за-боравити себе“ пошто се у нама јавља могућност да осетимо оно штосе налази изван нашег сопства – сакрално које, као се испоставља,уопште не улива страх, не испуњава нас ужасом, већ се прихвата каонешто просто и, рекло би се, сасвим „неприметно“ (могли бисмо да гаразминемо не приметивши) – као незаборавни осећај слободе11. Не-обичним чини човека присуство исконске слободе у њему.

Свако путовање, које врши необични човек, у својој изворностијесте сакрално путовање зато што је за необичног човека било које пу-товање – пут, унутрашње путовање у потрази за исконском слободом.Животни облик индивидуалног пута, о коме је било реч, разуме се, неодноси се само на социјалну антропологију. Али нешто нам дошаптава:понекад обичан човек, да би изашао на пут, мора неизбежно да се оти-сне на путовање...

11 Несумњиво, иза граница нашег сопства може сае наћи много тога, али ми овде гово-римо о човеку који је у својим трагањима за сакралним дошао до границе иза које сеједино и простире аутентично.

Др Бојана Миљковић Катић

КНЕЖЕВИНА СРБИЈА

О књизи Вилијема Дентона Србија и Срби; приредио Љубодраг П. Ристић; превела Мирјана Николајевић, Службени гласник, библиотека Друштво и наука, едиција Историја, Београд 2013, 273

Путописци размећу беспућа, кроз узорне пределе провлаче нити друштва.

(Горан Петровић, Опсада цркве Св. Спаса,Народна књига, Алфа [Београд] 1997, 215)

Мисао Горана Петровића могла би се у великој мери применити наВилијема Дентона, енглеског свештеника који је средином 19. века по-сетио Кнежевину Србију и убрзо по повратку у домовину представиоје 1862. године британској јавности путописом Србија и Срби. За Ден-тонаје Србија била узорна земља, у којој је уочавао суштину српскогдруштва и кроз коју је провлачио нити својих друштвених и личних уве-рења. Чак и када се суочавао са неудобношћу и тешкоћама путовањапо тешко проходним српским путевима, његов позитиван став осрпском друштву и држави није га подстицао да критички говори о про-пустима у тако важној области као што је саобраћај. Стога је тешкоћевише приказивао као симпатичне детаље на егзотичном путовању, негокао озбиљан и деценијски пропуст српске државе да олакша промет итиме поправи економске могућности земље и учини је привлачнијоми за странце – како привреднике, тако и путнике. Путници би, био јеуверен, само допринели даљој афирмацији земље. Његов позитиванстав према Србији био је у изразитој супротности с негативним ставомкоји је имао према немачким земљама, где му се није допадало готовоништа – ни гостионице, ни цркве, ни железничке станице.

Тешко је претпоставити због чега се Дентону све у Србији допадало– чак и затвори, чију је казнену политику сматрао хуманом. Добарпријем на који је као англикански свештеник наишао код црквених ве-ликодостојника и самог митрополита Михаила, код политичких ли-дера и локалних службеника, њихова образованост и познавањеисторије Англиканске цркве и политичких прилика у Енглеској, њи-хово гостопримство и лепи манири или спонтана гостољубивост при-падника нижих друштвених слојева могли су допринети његовомставу. Исто тако, и Дентоново уверење да су православна вера и њениобреди блиски старохришћанској верској традицији коју је желео дауведе у Англиканску цркву могли су томе допринети. Ипак, ни једнони друго није могло такав став формирати. Тешко га је објаснити иДентоновом вером да је уједињење цркава могуће, због чега је 1864.


године покренуо оснивање Друштва за источну цркву, које је ималоза циљ пропагирање братства између Англиканске и Српске право-славне цркве. Пре би се могло тврдити да је та вера, потхрањена уви-дима у стање и организацију Српске православне цркве, утицала наформирање његових ставова о Србији и Србима.

Благонаклони став према њему потпуно непознатој земљи могао јепроистицати и из уверења да Срби, који су, према његовом мишљењу,у кратком периоду постигли велике успехе у политичком, привредноми уопште цивилизацијском напретку ослоњеном на западне узоре, за-служују бољу судбину од оне на коју су били осуђени због политикеравнотеже утицаја великих сила на Балканском полуострву. За бри-танску политику та равнотежа је значила подржавање Османскогцарства, пренебрегавање патњи и одбијање ослободилачких тежњихришћанског становништва. Сви ти, а свакако и многи други, мотивии уверења провејавају кроз путопис и стварају фину копрену кроз којусу оштре ивице српских друштвених неусклађености за западним све-том биле замагљене и утопљене у слику младе земље у скоковитом на-претку.

Путујући од Београда до Шапца, преко Доњег Милановца, Мајдан-пека, Пожаревца, Свилајнца, Ћуприје и Смедерева, Дентон је упознаовећи део источне Србије и немали део западне. Посетио је најзна-чајније српске манастире – Манасију, Раваницу и Раковицу, заустав-љао се код свих цркава крај којих је прошао и једнаку пажњупосвећивао и најзначајнијим и сеоским црквама. Он их није само раз-гледао, већ их је детаљно премеравао, анализирао иконостасе, фреске,унутрашњу и спољашњу архитектуру и квалитет грађевинских радоваи упоређивао их са стиловима енглеских и европских цркава. Интере-сујући се првенствено за православље и црквену организацију уСрбији, Дентон је значајан део својих записа посветио црквама, мана-стирима и манастирским братствима, свештенству и православнимобредима. Међутим, многим занимљивим записима приказао је идруге сегменте друштвеног живота у Србији: свакодневицу, исхрану,начине одевања и привређивања, организацију имања својих домаћинау унутрашњости, школовање и школе у мањим местима, начин опхо-ђења са странцима, разлику у опремљености канцеларија и школа,приватних кућа и пословних простора, па чак и разлику у опремљено-сти запрега државних службеника и превозника. Привлачио га је и из-глед и намена тврђава у Србији, посебно смедеревске, на којој је уочиотрагове римских записа, а нарочито је био одушевљен уграђеним ка-меним крстом, који је одолео вишевековној османској владавини надхришћанима. Сликовитим описима Дентон је читаоцима дочараопејзаже Србије, густе букове и храстове шуме, планинске пределе ипропланке, речне токове, плодне њиве, винограде и пашњаке са соч-ном травом, упућујући читаоца на свој основни закључак – да је Србија„тек напола култивисана“. Имао је оштро око да уочи детаље, предно-

сти, а повремено и мане, стања какво је затекао уразличитим областима живота и рада у Србији.Због тога је овај путопис жива слика Србије из сре-дине 19. века. Својим читаоцима представио је несамо савремену Србију, већ и њену историју и по-литички систем, опште географске карактеристикеземље, војну организацију, спољнополитичке пла-нове и положај. Није пропустио да унесе сведочењао турском бомбардовању Београда 1862. године,иако се оно догодило нешто после његовог одласкаиз Србије. Због међународног значаја тог догађаја,одлучио је да у свој путопис унесе туђа сведочењао њему не би ли британској јавности указао на не-правду коју чине и британске власти и њена јавностподржавајући политику Порте, чак и у случајевимаочигледне неправде и нехуманог или осионог по-ступања турских власти према становништву једнеаутономне кнежевине.

Упркос изразито благонаклоном ставу премаКнежевини Србији, њеној управи и народу, Дентонје веома темељно и добро обухватио многе сег-менте живота у кнежевини. Није пренебрегао конт-расте на које је наишао прешавши Дунав ипластично их је приказао будућем читаоцу, коликогод да су остављали непријатну слику. Имао је зањих објашњење, а свакако и разумевање. Зато јевише истицао оно ново и позитивно – да се у Бео-граду, страћаре и колибе повлаче пред новомспратном архитектуром, него што је инсистирао наописима оријенталних карактеристика града. Уск-ладу са позитивним ставом према Србији иСрбима, у тим променама видео је доказе одлучнихпокушаја да се достигну остали европски градови,а не несавладиве остатке тешке прошлости. Сличанстав имао је и при процењивању других очигледнихразличитости у изгледу насеља и земље и животуњеног народа и осталих европских народа, тражећиувек у тим разликама елементе напретка и про-ричући земљи с таквим народом и управом „сјајнубудућност“.

Дентонови јасно изражени ставови о КнежевиниСрбији и Србима, па и другим православним наро-дима на Балканском полуострву, кад год и због чегагод да су формирани, остали су његово трајно уве-рење и дефинисали његов став у политичким кри-


зама и уопште у културном животу Британије. Ти ставови су га, исто-времено, учинили не само доживотним пријатељем Србије, већ и јед-ним од њених најзначајнијих заступника у британској јавности и,поред тога, заступником идеја о ослобођењу Срба и осталих хришћанау Османском царству, о чему веома информативно говори ЉубодрагП. Ристић у предговору Виљем Дентон – проналазач српске кнежевинеза енглески свет (9–39). По повратку у домовину, Дентон је и надаљенеговао везе успостављене у Србији, првенствено с митрополитом Ми-хаилом, кога је позивао да допутује у Лондон, да се уз подршку англи-канског свештенства и бискупа заложи за интересе Срба и допринесепозитивном представљању Србије у Великој Британији. Ристић нагла-шава да је Дентон одмах по повратку у Лондон почео с интензивнимрадом на пропаганди у корист српског народа, с намером да утиче названичну британску политику и измени став тамошњег, махом турко-филског јавног мнења. Поред тога, чланцима у верским листовима за-ступао је идеје уједињења цркава. Због тих идеја Дентон се приликомдругог боравка у Србији 1864. године причестио у манастиру Студе-ница.

Овом књигом и другим својим публикацијама Дентон је упознаваоенглеску јавност с тешким положајем православних хришћана у Ос-манском царству. Веома се трудио да малобројним Србима у Брита-нији обезбеди што више контаката са значајним политичкимличностима и што више јавних наступа и тиме повећа утицај српскихставова у јавности Велике Британије. На основу тих двеју идеја – идејео ослобођењу хришћанских народа и идеје о уједињењу западних и ис-точних цркава – Дентон је неговао везе са Србијом и њеном политич-ком и верском елитом. Свакако су, како и Ристић истиче, митрополитубиле ближе идеје о ослобођењу сународника од идеја о уједињењуцркава, посебно након инцидента око неовлашћеног и неканонскогДентоновог причешћа, које је изазвало полемике у Србији. Митропо-литове и Дентонове везе, међутим, нису ни тада прекинуте. Напротив,потврђене су приликом избијањаВелике источне кризе 1875. године,када се Дентонова подршка Србији, па и британска подршка уопште,највећим делом остваривала управо преко друштава на чијем је челубио митрополит (Лига за заштиту хришћана у Турској и Црвени крстСрбије). Вилијем Дентон је у тој кризи, дајући сопствене прилоге и ус-пешно агитујући за прикупљање прилога и санитетског материјала уЕнглеској, пружио митрополиту, Србији и Србима у Османскомцарству несебичну подршку. При томе се његова делатност нијеограничавала само на хуманитарни рад. Он је, с другим представни-цима Англиканске цркве, најистакнутијим делатницима британскекултуре окупљеним око Удружења за источно питање и радничкимсиндикатима, учествовао у широкој кампањи против туркофилски на-стројеног премијера Бенџамина Дизраелија. Дентон је и касније по-средовао између српских званичника и изасланика и британских

политичара у контактима око политичких и при-вредних питања. Због тога не чуди да је за заслугекоје је учинио српском народу одликован ОрденомСв. Саве и што је постао дописни члан Српског уче-ног друштва, претече Српске академије наука иуметности.

Квалитет Дентонових запажања и разноврсносттема које је представио читалачкој публици у путо-пису Србија и Срби убрзо су ово дело претворили улитературу за озбиљне истраживачке радове у ев-ропским земљама, па је коришћено напоредо с ра-довима Леополда Ранкеа, Амија Буеа и БартоломеаКуниберта, а Дентонова аргументација о предно-стима коју је слобода – односно аутономна пози-ција Србије – донела народу искоришћена је убрзоу британском парламенту, у политичким диску-сијама око ставова Велике Британије према поли-тици Порте. Значај његове књиге огледао се и утоме што је његов пријатељ, немачки евангели-стички пастор Данијел фон Келн, који је такође бо-равио у Београду, приредио, преуредио и својимутисцима допунио Дентонову књигу и објавио је занемачку публику (Serbien und die Serben, von W.Denton; Nach anderen Quellen und eigenen Er-fahrungen frei bearbeitet von D. v. Cölln, Berlin1865). У српској јавности је Дентонова књига оце-њена углавном као објективна, каквом се и данасможе сматрати, јер благонаклони став који про-вејава кроз цео текст не замагљује чињенице, већусмерава тумачења. Будући да је путопис Србија иСрби био пионирски рад на приказивању Кнеже-вине Србије на енглеском говорном подручју, про-пусти у описима политичког система и управе игрешке у проценама спољнополитичких планова ициљева сасвим су разумљиве, тим пре што се Ден-тон пишући путопис служио тада поузданом лите-ратуром, која такође није била имуна на грешке.Преувеличавање сличности између православне иангликанске цркве, донекле схватљиво због пла-нова о уједињавању цркава, ипак не доводи у пи-тање оцену да је путопис Србија и Срби добар водичне само за упознавање, већ и за истраживањеСрбије средином 19. века.


Маја Белегишанин

ТРИ ЛОРКИНА (И ТРИ ВЛАДЕТИНА) ГРАДА

Путопис Владете Кошутића Три Лоркина града објављен је као пред-говор другој књизи Лоркиних Целокупних дела1, насловљеној као Другакњига стихова. Владета Кошутић, преводилац и приређивач, самим тими велики зналац Лоркиног књижевног дела, огласио се у овом краткомтексту и као сјајан путописац, а путопис је написан јула 1959. године.

Посматран у склопу целине, овај путопис јесте и предговор будућида претходи већ поменутој књизи стихова и да се у њему налазе мо-менти карактеристични за сваки предговор – подаци о песниковом жи-воту и делу. Али они су овде дати у посебном путописном руху, утканиу ткиво овог путописа. А сам путопис, својствено жанру, садржи путо-пишчева опажања и утиске везане за градове и пејзаже, као и приче осусретима, али је то у овом путопису прожето својеврсним уживљава-њем у Лоркин песнички свет и пределе који су, на одређен начин, Лор-кини... И заиста, сва три града – Кордова, Севиља и Гранада – имајуважно место, као лирска позорница или мотив, у многим Лоркинимпесмама, али и у прозним радовима (на пример, у делу Утисци и пре-дели (1918)2 Лорка пише и о Гранади), а Гранада је важна и као његовзавичај и место напуштања овоземаљског живота...

Сваком граду посвећено је по једно поглавље, названо као тај град.И сваки град приказан је са својим посебностима: детаљима и атмо-сфером који очитавају његову душу... Тако, у опису Кордове путописацнас враћа у историјску прошлост дајући историјске податке о Кордовикоја је у изгледу задржала и арапске и хришћанске наносе; говори нами о песнику Гонгори, Лоркином учитељу; описује живот на тргу у лет-њем дану, као и вечерњу атмосферу споредних уличица са двориш-тима пуним чаролије... У поглављу о Севиљи, Севиљу најпрепредставља у контрасту3 према Кордови, као бучну и распевану насу-прот тишини и сети Кордове; описује и живот на улицама града, рад-ничку Тријану, јужњачке песме, али и архитектуру Севиље... Писањео Гранади, најобимније, композиционо се дели на три целине (тачније,две целине и кратак закључак) пошто се пажња путопишчева задржавана више места у Гранади и њеној околини: прва целина се односи наЛоркино родно место Фуентевакерос, друга на Алхамбру, Албаисин,Сакромонте и циганске пећине, као и на места везана за Лоркино хап-шење и убиство – кућу песника Росалеса и брдо Мурсију... Пишући освом боравку у сва три града, путописац не даје прецизне временскеодреднице о свом задржавању, али се стиче утисак убрзаног припове-дања... Приповедање је хронолошко, путописац прелази из једног градау други: наредни град именује на почетку новог поглавља, а понекад иу завршетку текста о једном граду најављује следећи град у који га путводи; сама ситуација путовања јесте спона што држи овај путопис каофину наративну целину.

Путопис се држи као наративна и сми-саона целина и много суптилнијим спо-нама: у сваком поглављу Кошутићпризива Лорку – наводећи његове песмеили прозне радове, парафразирајући си-туације и мотиве из његових песама ипрозе, износећи своје мисли о њему, каои сећања и запажања других људи. Гра-нада је, као песников завичај, и градацијау овом низу од три града, поглавље цент-рално по уделу приче о Лорки, и града-ција путопишчевих утисака, али и упричи о прва два града осећамо да се лор-кијанска атмосфера стапа са осталим на-раторовим утисцима, да је Лорка „главнијунак“. У поглављу о Кордови, као и уоном о Севиљи, постоји тренутак када сеиз непосредног описа оног што види, изсадашњег тренутка, путописац преноси упрошлост, тачније кад се преноси у Лор-кин песнички доживљај... ПосматрајућиКулу зле смрти у Кордови, њен запустелиизглед, Кошутић примећује: „Али, нека -да... сада ми се тек отвори значење Песмекоњаника, сезамских стихова о граду ћут-љивом (...)“ и потом наводи целу песму окоњанику који на враном коњићу прилазиграду слутећи смрт која га гледа с куле,песму са истоветним почетком и крајем(„Кордова. / Далека и сама.“)4 Или сличанпоступак преноса у Лоркин доживљај, утексту о Севиљи: путописац, умртвљенврућином јулске ноћи, посматра улицеСевиље, гледа и Улицу живота, да би при-метио да је и Лорка „седео некада овде за-гледан у њу“ (књига 2, стр. 20). То отварапростор за доживљај Лоркине песме изЦиганског романсера под називом СветиГаврило (Севиља) коју овде, у тексту, путо-писац не открива насловом, али отварасцену, комбинујући своје реченице саЛоркиним стиховима, те проживљава ат-мосферу песме то јест разговора измеђуМарије и арханђела Гаврила. И преноси инас читаоце на ту лирску позорницу про-

жету нежним осећањима, свежим мета-форама и поређењима...

Поглавља о Кордови и о Севиљи,слична су, дакле, по начину на који путо-писац уводи Лорку у срж своје путописнеприче. Али и пре него што помене Лоркуименом, све је већ у знаку његове сталне„присутности“ – бројни цитати прожимајуи освежавају и иначе сликовите и богатереченице професора Кошутића. У причи осва три града цитати су из Лоркине пое-зије, претежно из песама Циганског роман-сера, али и из других збирки... Унесени судословно и као такви истакнути курзивом,било да је песма у целини или само понекистих; а негде су у питању парафразе и ре-минисценције (на пример, у тексту о Гра-нади, када описује циганске пећине,путописац помиње и запуштене ковач-нице, луну и заспало Циганче, и ми пре-познајемо да је то подсећање на песмуРоманса о луни, луни, прву песму из Циган-ског романсера). Има, наравно, и цитатакоји се односе на Лоркино прозно дело;тако Владета Кошутић преузима Лоркинопис Гонгориних последњих дана и смртиу Кордови, опис из Лоркиног текста Пес-ничка слика у Гонгоре (из књиге 5). Илипрозни цитат, кад је реч о Гранади, из већпоменутог Лоркиног дела Утисци и пре-дели (из књиге 5), из текста о Гранади, којии сам има одлике путописа, а односи се на

1 Федерико Гарсија Лорка, Целокупна дела, књига 2,приредио и с кастиљанског превео В. Р. Кошутић, „Ве-селин Маслеша“, Сарајево, 1971.

2 Федерико Гарсија Лорка, Утисци и предели, у: Цело-купна дела, књига 5, „Веселин Маслеша“,Сарајево,1971.

3 Један од начина да се неки град представи то јест пу-тописно дочара јесте и прављење паралеле или контра-ста тог града с неким другим градом. То користипрофесор Кошутић кад је реч о Севиљи наспрам Кор-дове, а такав поступак користио је и Лорка, у Утисцимаи пределима, супротстављајући Севиљу и Гранаду.

4 Федерико Гарсија Лорка, Целокупна дела, књига 2,приредио и с кастиљанског превео В. Р. Кошутић, „Ве-селин Маслеша“, Сарајево, 1971, 17.


Лоркино запажање да је Гранада опкољена планинама и „укотвљена“, ана ту слику подсећа путописца један од пријатеља с којим путује...Дакле, Лоркино књижевно дело живописно боји странице овог путописа.

Лоркино дело, али и мисли књижевно компетентног путописца ве-зане за то дело... У поглављу о Гранади, у опису свог боравка у Лорки-ном Фуентевакеросу, професор Кошутић на есејистички начинприближава нам централну црту Лоркиног песништва: „Клатећи се уколима празним и врелим, посматрајући једнолик и блештав предео,бејах задивљен општим доказом чаробњаштва Лоркиног. Стабла,класје, топли ветар, цврчци, воловске запреге, па и сам пут не беху оношто се види свуда по летњим равницама, већ суштина сваке летње рав-нице, стабала, класја, топлог ветра, цврчака, воловских запрега, пута,протумачених песником богомданим. Јер Лорка беше не онај којивиди и чује, већ онај кога Природа гледа и коме збори, коме – како самрече – све откри душу одреда“ (књига 2, стр. 26, 27); и у наставку следеЛоркини стихови о овим појавама природе... И као што Лоркино пе-вање открива стопљеност са душом природе, тако би се могло рећи даи позиција нашег наратора и његов начин писања у путопису одајесвојеврсно стапање са душом овог песника. А то је позиција љубави иразумевања... С тим у вези јесте и сета, па и видна разочараност и једанвид тихог протеста, што је песник прилично заборављен од својих меш-тана у Гранади, што нема довољно материјалних трагова који би ука-зивали да место памти и слави свог песника.

Путописно приповедање често отвара простор и за контраст каостилско средство. Контраст временских планова присутан је и на стра-ницама овог путописа. Највише је то приметно у писању о Гранади, кадапутописац своје садашње утиске и опажања супротставља оним сликамаиз Лоркиног дела које се односе на исте пределе (реч је о Лоркиномтексту Гранада, из путописног дела Утисци и предели). Тако, док по-сматра реку Дауро или соколарско предграђе Албаисин, док слушацрквена звона, он се присећа Лоркиног писања о томе, и тада углавномкористи форму реторског питања, на пример: „Где беху они звуци којеЛорка виде да се, претворени у боје, заједно са шумом Даура, сливају спотамнелим мастивом смираја понад обронака Алхамбре?...“ (књига 2,стр. 29, 30) То је алузија на Лоркин одломак Звуци (из Гранаде), у коменас је Лорка, користећи синестезију, пренео у готово нестварне пределе...

Путопис Три Лоркина града одликује се у великој мери лирскимквалитетима. Реченица професора Кошутића и прецизно и лирскипреноси атмосферу градова; складна и пријатна реченица у којој су ињегови епитети и поређења (на пример, необично и оригинално, алии функционално јесте поређење преподневног сунца у Кордови са ин-квизитором Лојолом), али и слике грађене од Лоркиних стихова, например: „Топла тама спустила се на саме кровове, у кућама су се бра-нили од звезда“ (књига 2, стр. 16, 17) Овакав поступак преноси читаоцау Лоркин лирски свет, али и у душевни доживљај самог путописца који

се лирски стопио са ликом и делом овогшпанског песника...

У лирски, па и песнички поступак можесе сврстати један вид понављања какав на-лазимо у поглављу о Севиљи, а то је понав-љање одређене слике и реченице, у вишеили мање измењеном облику; тако, на по-четку писања поменута је Севиља „путевацрвенкастих“. Касније ће се та сликапојавити у реченици: „Воде у Севиљуцрвенкасти прашни путеви којима за времевашара, празника и Свете недеље хрлинарод, коњаници, пешаци, до последњег се-љака и пастира из удаљених села“. Следикратка прича о Светој недељи и ускршњојкориди, да би се затим, асоцијативно, пре-шло на причу, односно Лоркину песму охватању Антоњита Ђиде на путу за Севиљу,где путописац наводи стихове комбинованеса својим препричавањем сижеа... А потомреченица: „Воде из Севиље црвенкасти пу-теви...“ Реченица кратка, без додатих описа(у којој, овај пут, предлог из најављује пиш-чев одлазак), после које одмах следи повра-так у започету лирску причу о Антоњиту,овај пут причу о његовој борби с душма-нима и о смрти, и навођење последњих сти-хова песме... И након тога, још једном, самалом разликом у глаголу: „Одлазе из Се-виље црвенкасти путеви.“ Ту је већ и за-вршетак приче о Севиљи, и слика воза који„пучином лета“ хита према Гранади...

Лирски су обојени и завршеци прича одруга два града. Нарочито о Гранади, гдесе путописац у посебном одломку-за-кључку опрашта од Гранаде, и од Шпа-није... Али снажна осећања у писању оГранади присутна су понајвише у причањуо Циганки Маруки која пева канте хондо,древну андалузијску песму5. То је правамала приповетка о доласку путописца ињегових пријатеља у једну циганскупећину понад Сакромонта, о чекању Ци-ганке која ће певати и потом о њеном из-вођењу „дубоке песме“. Ево како песма

делује на путописца: „Никад не доживех дасе речи тако могу претварати у крв, у густеи обилате капи које су дирале не самослух, већ су продирале до костију. И каквенеумитне трагике у посртању гласа који јетумачио да ће срце искапати крвљу и да ћему само смрт донети ослобођење од љубав-ног јада. Седео сам прожет језом, желећида тај глас више не зачујем, и сав у очеки-вању да од њега поново претрнем“ (књига2, стр.33) А сама извођачица, изнемогланакон песме, пада по постељи; нараторовопис и коментар одјекује саосећањем иболом: „Такав јој беше живот, никад удава-ној, никад замајченој, сагорелој на ломачипесме, поразно порушеној у својих триде-сет шест година, градећи канте хондо,песму плача црног, мушког, стрменог!“

Може се рећи да је путопис професораКошутића прави књижевни путопис. Несамо због лепоте стила, изношења емоцијаи личног става током путописног припове-дања, већ и због удела књижевности – пресвега Лоркине књижевности, али и због по-временог навођења стихова других пес-ника, а исто тако и због књижевних алузијаи одређених реминисценција; на пример,пишући о Кордови путописац се сећа иСервантеса, а у опису једне спореднеуличице у Севиљи призива Дон Хуана...

При читању сваког путописа потребнаје тишина да би се предели доживели. Ти-шина отвара врата замишљању... Влади-мир Гвозден каже да је замишљање„конститутивни елемент путописногжанра“ Полазећи од овог одређења, и одснажног дејства на аутора ових редова,можемо рећи да је путопис Три Лоркинаграда своју мисију остварио...

5 И Лорка се бавио феноменом ове древне андалузијскепесме, а она је имала утицај и на његово песништво.

6 Владимир Гвозден: Има ли путопис своју теорију?, у:ПУТОПИС: часопис за путописну књижевност / главнии одговорни уредник Владимир Шекуларац, год. 1, бр.½, 2012, Београд, 2012, 191.


Александра Грозданић

ГОСТ, ГЛАСНИК АНЂЕЛА

Виктор Лазић: На вратима истока: бурно путовање Ладом од Косова до Кавказа; Београд, Лагуна, 2014.

Мисао коју је изрекао фасцинантни шкотски мисионар и истражи-вач Дејвид Ливингстон: „Не желим људе који би дошли само ако саз-нају да су путеви проходни. Желим оне који би дошли ако знају дапутева нема“, најприближнији је покушај артикулације утиска о новојкњизи путописца Виктора Лазића, На вратима истока, као још једносведочење о томе да се духовни путеви визионарских личности којекроз историју следе сличну идеју укрштају, надилазећи притом вре-менску димензију.

Непатворено, експлозивно, магнетично, најновије Лазићево путо-писно дело, сведочење је о региону непомирљивих разлика, у комемаксима да срећа прати храбре, априори не важи, на простору сукоб-љених вредности,сличних менталитета и нулте толеранције. То при-сиљава аутора да се сопственом ad hoc дипломатијом избавља одпотенцијалних и постојећих неприлика, па када ђаво однесе шалу иразум затаји, а путник постане шпијун, на сцену ступа и међународнадипломатија, која ће аутора избавити из затвора у Јужној Осетији.

Метафорична визуелизација најновијег пишчевог подухвата, који језа почетну тачку свог двадесет четири хиљаде километара дугог путаизабрао Косово, одакле се преко Бугарске, Турске и Ирака упутио на Кав-каз, може се једино свести на ход по танкој жици, дисциплини не самоза храбре, већ првенствено за оне који су добро овладали балансом.

„Кавкаске границе су кључ лудила; није их лако разумети, а у њихо-вим лавиринтима сакривени су сви путеви кавкаских сукоба и најтежемуке сваког путника“, констатује Виктор, који готово ни једну границуна Кавказу није прешао на нормалан начин, претходно развијајући по-себну стратегију за сваку, на крају схватио да ову ирационалност кавка-ских власти генерише нетрпељивост: „Она јетолика да за појединцепредставља проблем и када се о суседној држави пише у истој књизи“,закључује.

Да је Кавказ „Балкан у огледалу“, како га писац доживљава, пoказујеи његов компаративни историјски осврт, препун драгоцених дигресија,какве само страствен библиофил може приредити, а који недвосмис-лено потврђује колико слојевито наслеђе делимо и до које мере су нашевезе испреплетане. Од древне до новије историје, вешто повлачећи па-ралеле са својим балканским исходиштем, где год су оне могуће, ауторнам омогућава сагледавање континуитета подударних токова, све додеведесетих година двадесетог века, када ће и на Кавказу и на Балканугранице које су се олако мењале и уцртавале, поново постати поводкрвавих сукоба, од којих неки и данас представљају отворена жаришта.

Древне кавкаске културе, иако сукобљене, баштине као примарнуи највишу етичку вредност; гостољубивост. Народ Адигејаца, који чини

мањи део становништва републике Ади-геје,провинције у европском делу Русије,поседује неписани морални закон Хабзе.Његов саставни део уређује и однос премагосту, у чијем су присуству сви домаћинидужни да заћуте, неби ли му омогућили даговори. Императивно је госта ослободитиод сваке врсте посла, како би могао даужива, открива нам Викор и сведочи:„Сматрали су да је гостопримство дуж-ност према мени и према њима самима,према овим брдима и према Богу, па самга тако, отвореног срца, и прихватио.Један сељак, код којег сам ноћио одбијаоје да чује речи захвалности: „Упути их, самолитвама, Богу и Кавказу, казао је нарастанку.“

У забаченом јерменском селу, старицакоја живи сама годинама спрема трпезу иза госта, како би одговорила на свету дуж-ност, у случају да се овакав путник намер-ник појави. Гoстје овде гласник анђела,каже Виктор и очигледно ганут несваки-дашњим дочеком, констатује: „Време јестало, а журба ишчезла под старичинимтоплим погледом: куд год да идем вишеније битно, у овој кући стигао сам на циљ.“

Користећи широк распон података, израличитих научних дисциплина, којевешто преплиће са предањима, сопстве-ним анегдотама са локалним становништ-вом, биографским подацима знаменитихличности, писац ствара разнобојно кав-каско ткање, које привлачи, колико укуп-ним богатством свог колорита, толико ипосебношћу сваког узорка.

Спретно жонглирање занимљивостима,које је иначе манир овог путописца, по-тврђују и приче из најстарије хришћанскедржаве на свету, Јерменије. Правећи про-тивтежу тешком историјском фону, оннам открива да су јерменског порекла но-сиоци две занимљиве биографије: АртемМикојан, конструктор најпознатијегвојногавиона МИГ, aли и авантуристички краљЛас Вегаса, Кирк Керкоријан, који језемљу својих предака штедрообасипао до-нацијама.

Упоглављу о Сочију, сазнајемо како семоже организовати Зимска олимпијада узалеђу „горостасних палми“, а у отменојОдеси „златном бисеру у блату сиро-маштвa“, следи прича о српској дијаспори,којаје била бројна и угледна, а коју је по-сећивао и сам Пушкин. Његово изгнанствонастављамо да пратимои у поглављу о Мол-давији, и њеној престоници Кишињеву, узнезаобилазан кратак историјат најпозна-тијих Пушкинових двобоја, до последњег,фаталног, са Дантесом. Због чега је кримскиград Керч стекао титулу града хероја, једнаје од оних страница историје због које седиже коса на глави и навиру сузе на очи. Надругачији начин, са примесама хумора, алиједнако дирљиво, приказује Виктор боравак„међу својима“ у Краснодару, „кавкаскојраскрсници“, постојбини кубанских Козака,спремивши нам драгоцено сведочење отоме, како се дочекују православни гости.Свакако да исти емоционални спектар иодушевљење не прати и посету бившојвојној бази са нуклеарним оружјем, алиjeсигурно најпровокативније оно на шта бисе, вероватно, мало ко одлучио, да у посетунапуштеном граду Припјату, са погледомна угашени нуклеарни реактор, позове ве-реницу, како би заједно установили може лисе из ризичне зоне изаћи без прекомернедозе радијације. Тешко да бисмо без овекњиге икада лоцирали где је Бесарабија, укојој је војевао славни Суворов, а где Гагау-зија. Виктор нам још открива да је грофДракула, најкомерцијалнији вампир свихвремена, био осведочени пријатељ Срба,као и да је у његовој постојбини, Румунији,влада недавно покушала да пропише ПДВна врачање.

Достојевски је говорио, да пре негошто људима кажеш како треба да живе,покажеш то на свом примеру. Непретен-циозан, какав јесте, Лазић нам није ништасугерисао. Само нам је пружио могућ-ност, да осетимо сваку вибрацију по-стојања, вративши нас у нашу сопственупутoписну причу, из које смоизашли козна када и ко зна где.


Милена Милисављевић

ПУТОПИСИ И ВАЉЕВСКА ГИМНАЗИЈА

У књижевној баштини путописни текстови представљају богат изворвредних података. Знање се стиче учењем, путовањем, кроз сусрете саљудима, али и читањем научних и уметничких књига. Љуба Ненадовићје говорио о узајамности и неопходности васпитања и образовања ушколи, о значају васпитања деце и одраслих. Духовна смелост Љубо-мира Ненадовића и приврженост слободи снажно надахњује и савре-меног читаоца. Песник Матијa Бећковић је о Љубиној столетнициподсећао да се „српска култура уопште, Ваљево посебно, Црна Горанарочито, нису одужили Љуби Ненадовићу“. Како је Љуба „оличењедуха Ваљева“, литерарнa секција „Десанка Максимовић“ и Клуб чита-лаца Ваљевске гимназије у кореалцији са осталим секцијама у школиразним активностима помажу Матичној библиотеци „Љубомир Нена-довић“ да Ваљево задржи епитет путописне престонице.

Пратећи жанровску опредељеност младих читалаца, запажа се да супутописи са биографијама на крају листе читаности (10,9%). Својим те-матском разноврсношћу путописи су неизмерни извор лепоте и знања,права су школа живота, а боре за простор у науци о књижевноси и ушколи. У досадашњим школским програмима путописнoj књижевностиније дато достојно место. Ако пратимо садржај читанки за основну исредњу школу, наићи ћемо само на неколико одломака путописа.

Ученици себе исказују лирском песмом, приповедном прозом, авеома ретко путописним жанром. Тешко је наћи књижевни конкурскоји би подстицао ученике да пишу и тумаче путописну прозу.Вршњачко мотивисање као и наставниково познавање путописне књи-жевности, избор погодних методичких модела, могу у многоме да до-принесу већој заинтересованости младих читалаца не само запутописе већ и за остале књижевне врсте.

Наша савремена књижевница Вида Огњеновић књигом Путовањеу путопис опоменула је да се са прошлошћу треба сродити. Обра-ћајући се Исидори пише: „Ваша књига Писма из Норвешке доживелаје треће издање. Она се сад већ редовно појављује, као каква зачаранапринцеза, у размацима од пола века. Можда ће се тај ритам прештам-павања убудуће увелико убрзати. Не могу тачно да објасним зашто,али мени се чини да долази време таквих књига, а у својој врсти она јеремек-дело.“

Пројекат Путовање путопоисомСтваралаштво, читалачка активност ученика и наставника, иску-

ства са путовања, сливају се у пројекат Путовање путописом који јеукључио чланове и руководиоце литерарне, географске и секције застране језике Ваљевске гимназије. Пројекат остаје трајно отворен засве поштоваоце путовања, читања и писања. Ученици су на карти света

обележили градове о којима су писали ин-спирисани путовањем или прочитанимпутописом. Укључујући информатичказнања, знања из географије и сазнања докојих су дошли користећи различите из-воре, осмислили су да се сви текстови,фотографије и прилози о једној земљиили месту нађу управо на карти света гдесе тај простор налази. Чланови литерарнесекције Ваљевске гимназије планирају даобјаве зборник радова посвећених путо-вању и путопису.

Вече Путовање путописом упри-личено 24. марта 2015. у Матичној биб-лиотеци „Љубомир Ненадовић“ са жељомда се појача читалачка активност. Плод јебогате сарадње Ваљевске гимназије и Ма-тичне библиотеке. Део је заједничког радалитерарне, географске и секције за му-зичку културу Ваљевске гимназије којимруководе професори Милена Милисавље-вић, Бојана Којић и Владимир Јанковић.

Тридесетак гимназијлаца, ученика одседмог до четвртог разреда Ваљевске гим-назије, својим учешћем у реализацији не-обичне вечери, као и препуна библиотеказаинтересованих посетилаца, показали суда се у Ваљеву брине о духовном расту суг-рађана, да се кроз осмишљене игровне ак-тивности највише учи, али и да Ваљевскагимназија редовном наставом и ванна-ставним активностима указује ученицимана важност целоживотног образовања.

У уводном делу вечери гимназијалцису истакли да је путопис један од најста-ријих књижевни жанрова, а одабранимцитатима показали су шта о путовању и опутописима кажу познати писци. За Да-нила Киша „Путовати значи живети.“„Љубав сам тражио, само сам за њу питао,због ње путовао,“ писао је Милош Црњан-ски. Иво Андрић је забележио: „Путоватии кретати се, то је у мојим сновиманајвећа срећа.“ За Његоша ко не путује,тај не живи.

Одабране мисли путописаца одштам-пане на папирима у боји чекале су посе-тиоце на местима за седење. Својимнаступом учесници су се потрудили даоправдају мисао Љубе Ненадовића да јепутовање највећа и најлепша школа. Ука-зали су на неке од књижевних путникапратећи богату историју српске путо-писне прозе. Издвојили су: Светог Саву,Доситеја Обрадовића, Љубу Ненадовића,Исидору Секулић, Јована Дучића, Ми-лоша Црњанског, Иву Андрића, РасткаПетровића, Мому Димића, МиодрагаПавловића, Стевана Пешића, МилисаваСавића и Виктора Лазића. Разговор о пу-тописима био је повод да се посетиоцисретну и са радио драмама рађеним поделима Писма из Италије и Писма из Нор -вешке.

Драмско-музички колаж Аласовимтрагом псвећен Михаилу ПетровићуАласу као путописцу и музичару, показаоје да млади литерарци, географи и уче-ници музички надарени, вешто прознитекст претварају у драмски и својим избо-ром одломака из путописа Мике Аласакреативно мотивишу читаоце свих узра-ста да лакше приђу путописима.

Гошће изненађења биле су две Ирине.Ирина Станишић, тада ученица трећегразреда природно-математичког смера,уверљиво и занимљиво је говорила о свомједногодишњем боравку у Немачкој, у ок-виру размене средњошколаца. Потврдилаје да су сусрети са другим културама не-заменљиве школе живота. Ирина Ђукић,некадашња гимназијалка, дипломираниантрополог, указала је на важност по -знавања путописне књижевности за ант-рополошка изучавња. Посебну пажњупривукла је посетиоцима причом о свомдвогодишњем искуству рада на највећемброду на свету, што јој је омогућило да до-живи просторе Аљаске, Кариба, Јамајке,Хаваја и многе друге. Листање албума


одабраних фотографија са путовања и снимак Ирининог скока изавиона задивио је све присутне и симболично указао на лепоту жив-љења.

Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ има веома богатузбирку путописне књижевности и достојно сведочи да је Ваљево српскапутописна престоница. Захваљујући узорном библиотечком фонду,чланови литерне секције уз подршку запослених у библиотеци осмис-лили су изложбу која је сем увида у историју српске путописне прозесадржала и одломке ученичких радова инспирисаних путовањем и чи-тањем путописа. Сви који су посећивали Матичну библиотеку крајеммарта и у априлу 2015. г. могли су на једном месту да виде значајнепутописе, да провере шта млади издвајају у дневник читања и како чи-таоци различитих генерација гледају на прочитане путописе, а како сесналазе у улози путописца. Представници литерарне секције били суу улози водича кроз изложбу. О ученичком ангажовању сведочи изапис у књизи утисака литерарне секције Ваљевске гимназије из перановинара Мије Стојкановића: „Био сам у библиотеци 25. априла 2015.године када су ученици трећег разреда Ваљевске гимназије говорилио путописима. Задивљујуће је колико су путописних књига учениципрочитали. Упознати су са свим нашим најбољим писцима путописа.У следећем периоду посебну пажњу посветиће Љуби Ненадовићу. Свеје то врло охрабрујуће“.

У Бранковини је 14. септембра 2015. године, обележена сто осам-десет девета годишњица рођења српског великана Љубомира П. Нена-довића. У програму су учествовали представници Матичнебиблиотеке, ваљевски писци, чланови рецитаторске и литерарне сек-ције Ваљевске гимназије. Андријана Ковачевић, ученица IV-5, прочи-тала је свој есеј „Путовање - то је најлепша и највећа школа“.

Путовање разговоромРазговор о путописима и путовању повод је за промовисање живот-

них вредности које се образовањем стичу, развијају и усавршавају. Чла-нови новинарске секције Ваљевске гимназије разговарајући са писцемМилорадом Павићем питали су га да ли је размишљао да путописнукњижевност обогати новом формом. Одговорио је да у његовим при-чама и романима има много путописног, препоручио је своју причуТри мудре воде са Ефеаса. Разговор је објављен у школском листу Гим-назијалац, бр. 72, новембра 2005. године, али текст се користи врлочесто при упознавању са стваралаштвом Милорада Павића.

Трибина Свет на длану одржана је 20. новембра 2015. године усвечаној сали Ваљевске гимназије. Био је то богат разговор о путовањуи књигама са Виктором Лазићем, предводником нове генерације мла-дих светских путника, ренесансном личношћу: писцем, адвокатом,преводиоцем, туристичким водичем, оснивачем Музеја књиге и путо-вања, амбасадором Српског библиофилског друштва, оснивачем и

председником Удружења Адлигат когачине Музеј књиге и путовања и Музејсрпске књижевности у Београду. Виктор јенаследник библиотеке Лазић, двеста го-дина дуге традиције сакупљања књига.Члан је Удружења књижевника Србије. Уиме Удружења Адлигат, чији је циљ уна-пређење српске културе и уметности,Виктор Лазић је поклонио школској биб-лиотеци Ваљевске гимназије више од че-тири стотине књига у издању САНУ.Обишао је више од осамдесет земаља начетири континента. Провео је девет го-дина на путовањима са циљем да донесешто више примерака ретких књига уСрбију. На трибини Свет на длану говориоје о свом виђењу посећених простора до-кументујући путничке авантуре обиљемфотографија. Казивао је о важностиучења, знања, толеранције, о лепоти у јед-ноставности, о животним вештинама којена путовању могу стећи и усавршити. Ње-гови путописи Тумарање земљом осмеха(2006), Велика авантура (2010), У срцуСуматре (2011), На вратима Истока(2014) веома су привлачни ученицима.Превођен је на енглески, руски, немачки,индонежански и пољски језик.

Сусрет са Виктором Лазићем незамен-љива је школа мотивисања за путовање,поштовање различитости, разумевањазначаја књиге и написаног. У књигу ути-сака литерарне секције Андријана Чара-пић IV-5 записала је: „Нисам многопутовала, нисам много тога непознатогвидела. Захваљујући Виктору Лазићу билоје као да сам видела, као да сам осетила,као да сам доживела.“ Милица Ђурић IV-2: „Хвала Виктору што ми је вратио веруу људе и једноставност живота. Показао јеи доказао да је искреност још увек нацени. Још једном велико хвала!“ АнаЈеринић IV-6 и Ђурђина Марић IV-4 утексту који је објављен у Гимназијалцупод насловом Учење је главна сврха нашег

живота истакле су: „Слушајући Виктораоткривали смо нову планету, схватилисмо да је величина у једноставности искромности. Буктао је свечаном саломдух оптимизма. Ученици су одушевљеноприлазили и говорили да је ово билонајбоље предавање које су чули у доса-дашњем школовању. Даншњим сусретомВиктор Лазић је учинио да Ваљевска гим-назија буде део путописне енциклопедије.Захвалили смо му се што земљи и светууказује на траг доброте и пријатељства,што је у служби књиге, човека и човечно-сти.“

Трибина Свет на длану условила је по-сету чланова литерарне секције Музејукњиге и путовања на Бањици. УченицаЂурђина Марић после посете Музеју за-писала је: „Захваљујући Викторовој упор-ности данас посетиоци имају прилику давиде књигу На Дрини ћуприја преведенуна кинески језик са посветом преводиоца,књигу од слоновог измета, Куран из Азер-бејџана, књигу направљену од пиринча,књигу са Шри Ланке у облику лепезе, мо-литвеник са Тибета, једну од најмањихкњига на свету величине три и по мили-метра и још многе необичне књиге и пооблику, и по начину настанка, и по језикуи стилу писања. Музеј представља српскоиздаваштво, али и многе стране државе икултуре путем књига и других значајнихекспоната. Зато нам је овај сусрет посебнодраг. Имали смо утисак да преко свакекњиге коју смо гледали ми у ствари ви-димо читав један народ. Схватили смо докаквих предела посвећеност књизи можечовека да одведе.“

Вече посвећено путописима прире-ђено 17. децембра 2015. г. у оквиру „Љу-биних дана“ проширило је кругпознавалаца и љубитеља путописа. Гостлитерарне секције био је Марко Парамен-тић, ученик Техничке школе. Препоручиоје за читање путопис Кроз јужну Србију


Станислава Кракова. Италијанка Франческа Форнари, која је неколикомесеци боравила Ваљеву, говорила је о свом завичају, али и о срдач-ности и отворености Ваљеваца. Чланови Клуба љубитеља путовањауказали су на могућности које пружа Ваљевска гимназија за усаврша-вање језика у иностранству ангажовањем ученика у ванаставним ак-тивностима и у пројектима. Приредили су изложбу фотографија сапутовања.

Географска секција Ваљевске гимназије наставља традицију Гост –предавач. Ове године Ирена Спасојевић, некадашња ученица Ваљевскегимназије, професорка енглеског језика, приближила је ученицимаПекинг, град у коме последњих година живи. Влада Танасковић је го-ворио о свом путовању на Исланд. Италијанка Татиана Ћеретани, поструци археолог, пренела је утиске о Аргентини, Француској и Босни.Чланови географске секције израдили су неколико филмова на темуТуристичке лепоте Србије. Путописни текстови чланова географскесекције постављени на сајт Ваљевске гимназије.

Креативно писање и путописУ оквиру рада литеране секције Ваљевске гимназије одржавају се

и часови креативног писања који су имали извориште и у путописнојпрози Доситеја Обрадовића, Љубе Ненадовића, Десанке Максимовић,Миодрага Павловића, Стевана Пешића, Моме Димића, Наде Марин-ковић, Сање Домазет, Радмиле Гикић Петровић и Михајла Пантића.

У потрази за необичним насловима домаћих, писмених задатака,матурских радова чланови литерарне секције проналазе, бележе истилски обликују сажето казане мисли путописних стваралаца. До садаје прикупљено неколико стотина тема. Многе од предложених тема ог-ледале су се у наставној пракси и показале како инспиративни насловиводе ученике неслућеним асоцијативним пољима. Када ученици увидеда постају и сами креатори наставног процеса, предлажу могуће мо-деле за реализацију наставе.

Ученицима треба указати на важност записа који настају током чи-тања и на путу. Љуба Ненадовић је прве прибелешке о свом путовањунаписао баш на летњем распусту 1845. године када је настао текст Једандан мог путовања по Србији. Младима је веома занимљиво и сведо-чансво путописца Виктора Лазића: „Први путопис је настао сасвим слу-чајно, на крају средње школе. Тада сам добио стипендију градаБеограда као један од најбољих ђака у граду. После скоро годину данасакупило се довољно новца да одем на Тајланд. Маштао сам о томе дајашем слонове, да први пут крочим у џунглу, да луњам градом мајмунаи старим престоницама заборављеним у џунгли... Имао сам новца занеких десетак дана удобног боравка. Изабрао сам ноћење на плажи,уместо у хотелу, како бих путовање продужио са десет на месец дана...Моја жеља да ту земљу упознам била је веома јака, а доброћудниТајланђани су ме спремно прихватали у своје домове и отварали ми

вратанца својих душа. Тако је заправо свепочело. Тада сам одлучио да са таквим пу-товањима, која обогаћују душу више негома које друго благо, никада не престајем.“

Чланови литерарне секције и Клуба чи-талаца учествовали су 5. IV 2016. у пред-стављању књиге „Градови“ Сање Домазету Матичној библиотеци „Љубомир Нена-довић“. Прочитали су Лирску биографијуСање Домазет насталу на часовима креа-тивног писања, а ауторки су поклонилиизабране цитате из Градова, потенцијалнеСМС поруке, које би послали са путовањаслужећи се речима књижевнице.

Ученици окупљени око пројекта лите-рарне секције Интернет и књижевност сажељом да појачају читаност путописнепрозе, слали су електронским путем од-ломке и дела у целини на многе адресе.Читаоцима електронских прилoга по-себну пажњу привукла је књига Пут заДамаск, путопис са мноштвом есејистич-ких записа.За ову књигу ауторки ИваниСтефановић додељена је Награда „МилошЦрњански“ за 2003. годину. КомпозиторИвана Стефановић своје утиске и сећањана земљу чудеса, Сирију, где је живела од1995-1999, разлила је у низ проживљенихлирских записа.

Као учесници пројекта „Ми бисмо тоовако“ ученици су имали прилике да својетекстове о путовањима објаве на сајту Ко-лубарских дневних интернет новина.

Уважавајући информатичку писменостученика и могућности примене информа-ционих система у настави, у потрази за при-мамљивим техникама учења, одломакпутописа Крај светлог Охридског језера ИвеАндрића укључен је у модел учионице безпапира. Условио је појачано интересовањеученика за овакве видове учења, мотивисаоје наставника различитих предмета за ширупримену путописног текста у настави.

Путописи својим језичким богатствомплодно су тлo за разнолика трагања у редов-

ној настави и ваннаставним активностима.Ове школске године литерарци припремајутекстове о свом читању путописа који су до-били Награду „Љубомир П. Ненадовић“.

Путописи као путовођеУченике треба навикавати да се за пу-

товање припремају и читањем разнихприлога о земљама и градовима које на-меравају да посете. Свако путовање јеповод да упознамо уметничку лепоту исазнајну вредност путописног текста.Добри путописци су незаменљиве путо-вође. Екскурзије у Грчку и Италију, памтесе и по одломцима путописа који су на пу-товањима читани. Листа од стотонакпредлога за читање путописа поклоњенаје водичима за боље познавање просторакојим воде путнике. Ученичке прознеслике путовања објављене у школским из-дањима сведоче како се доживљај посеће-них места појачава прочитаним делима.

Стручно путовање ученика, родитељаи професора на Крф 2014. г. обележилису и одломци Дучићевих путописа које јеу аутобусу изражајно читала ученица Ми-лица Ђурић, сада студент грађевинскогфакултета у Бечу. Виђено, прочитано идоживљено снажно одјекује путничкимуспоменама, а успомене су по мишљењуЈована Дучића бели новци за црне дане.

У оквиру књижевног сусрета ученикаса приповедачем Михајлом Пантићем 20.октобра ове године у свечаној сали школе,Александра Андрић, ученица трећег раз-реда, посетиоцима је приближила путо-писну књигу Приче на путу. Ова књигаМихајла Пантића подсећа нас да су путо-вање, живот и писање синоними. Путопи-сац у запису о Украјини бележи: „Путоватисе мора, а живети, баш и не...А путовање сепамти јер нас промени...Писање је алхе-мија, стални преображај идентитета“.


Матурски и научни радови са путописног врелаНепознавање и неоправдано одсуство путописа из школског про-

грама утиче на дуготрајно удаљавање од ове књижевне врсте чак и кодпознатих писаца. Путопис укорењен у наставу, постаје подстицај на-ставницима, ученицима, поштоваоцима путописне књижевности даразвијају и шире сазнање о виталности, лепоти и значају ове прозе.Методичка оправданост већег присуства овог жанра у школи нашла јесвоје упориште у остваривању високих домета наставних циљева. При-лази путописној прози опробани у настави могу се применити и припроучавању других књижевних врста.

Упознати са лепотом и вредностима путописа, ученици радо бирајуза матурске и истраживачке радове теме са извориштем у овој прози.Ученица Катарина Рвовић 2008. г. истраживала је Лик Петра Петро-вића Његоша у Писмима из Италије оком књижевне критике. Олга Мит-ровић, сада докторанд на Правном факултету, као матурант 2010. г.определила се за тему Сарајево у Пределима Иве Андрића. Жене у ли-рици и у путописима Јована Дучића, била је тема матурског радаТијане Живковић, сада студента мастер студија на Филолошком фа-култету у Београду.

Увид у поетичка одредишта путописне прозе указује на њено сталножанровско мењање. Жанровске особености Путовања у путопис ВидеОгњеновић истраживала је Слађана Маринковић 2012. г. Милица Об-радовић школске 2013/2014. г. радила је матурски рад на тему Непо-знате речи у Писмима из Норвешке Исидоре Секулић. Укључено је 60ученика у пројекат пажљивог читања Писама из Норвешке са циљем дасе прикупи што више непознатих речи и њихових објашњења.У 2016.г. Катарина Антић приредила је антологију путописних одломака изкњиге Путник без милости Моме Димића. Научни скуп у Ваљеву но-вембра 2008. поводом 140 година Матичне библиотеке „Љубомир Не-надовић“ бавио се новим и старим читањима Љубомира Ненадовића.Радови учесника су прикупљени за зборник и објављени су 2013. (Новачитања Љубомира П. Ненадовића, уредник Душан Иванић, Ваљево-Београд, 2013). Овај зборник инспирисао је ученицу Кристину Мир-ковић да за матурски рад изабере тему Нова читања Писама изНемачке Љубе Ненадовића.

Радозналост и читалачка активност ученика Ваљевске гимназиједаје слободу наставнику да шири границе обавезног школског про-грама користећи целокупну методичку апаратуру. Укорењеност путо-писа у наставу и ваннасатавне активности Ваљевске гимназијепотврђена је и магистарским радом Наставно проучавање путописнепрозе у основној и средњој школи професорке Милена Милисављевић.Циљ истраживања, које је рађено под менторством др Љиљане Бајић,професора на Катедри за методику наставе Филолошког факултета,био је да се проговори о важности путописа у настави као извору мо-тивације за учење. Кроз примере наставног проучавања дела: Писма

из Норвешке Исидоре Секулић, Градови ихимере Јована Дучића, Љубав у ТосканиМилоша Црњанског, Крај светлог Охрид-ског језера Иве Андрића, Људи говоре Рас-тка Петровића, опробане у школскојпракси и избор из стваралаштва ученикаинспирисаних читањем путописа и путо-вањем, показују се резултати унутрашњемотивације за рад.

Научни рад мср Вере Ваш Тексто-лошки аспекти Писама из Италије Љу -бомира Ненадовића, рађен у оквирудокторских студија у сарадњи са проф. дрДушаном Иванићем, доноси упореднуанализу три верзије путописа, издатих иштампаних за време пишчева живота. Радје припремљен за штампу и сигурно ћемотивисати научне раднике да истражујуи друга дела Љубе Ненадовића.

Путописи позивају да се живи узбуд-љивије, снажније, пуније, дају истинскичиталачки ужитак. Чланови литерарнесекције упућују позив путницима, чита-оцима и ствараоцима свих узраста дасвојим доживљајима виђеног, проживље-ног, одломцима из књига које говоре о пу-товању, властитим дахом, фотографијама,камером, ојачају гимназијски пројекатПутовање путописом као и да подржесвојим писањем идеју гимназијалаца даприкупе што више материјала за зборникрадова на тему Зашто читати Љубу Не-надовића.

Јачање гимназијских пројеката, уче-нички округли столови, гостовања пу -тописаца, плодотворна сарадња саМатичном библиотеком „Љубомир Нена-довић“, сарадња са некадашњим гимна-зијалцима, научни радови професора,уверавају да се путопис у Ваљевској гим-назији моћно разгранао.

Алманах Љубини дани – бр. 1 • 2016 109

Чл. 1Награду „Љубомир П. Ненадовић“ уста-

новљује и додељује Матична библиотека „Љу-бомир Ненадовић“ Ваљево (у даљем тексту:Библиотека или: утемељивач). Званичан називовог признања је Награда „Љубомир П. Нена-довић“ (у даљем тексту: Награда).

Чл. 2Награда се додељује за најбољу путописну

књигу на српском језику у датој години у Бран-ковини, на дан, Љубиног рођења, 14. септембраи састоји се од Свечане повеље и новчаног дела.

Чл. 3Награда се додељује за путописно оства-

рење достојно вредности које је у овом жанрупромовисао Љубомир Ненадовић, у формипрвог издања књиге објављене на српскомјезику у периоду од 15. августа претходне, до15. августа године у којој се Награда додељује.

Чл. 4Дела која се узимају у обзир за Награду,

Жири одабира сам, на основу праћења путо-писне продукције, а право непосредног пред-лагања имају и сва правна и физичка лицатако што ће организатору послати пријаву и 5примерака књиге.

Чл. 5Услови конкурисања, односно текст кон-

курса, објављени су на сајту Библиотеке(w.w.w. maticna biblioteka valjevo) и не постојиобавеза посебног објављивања у другим сред-ствима јавног информисања.

Чл. 6Одлуку о Награди већином гласова доноси

трочлани Жири који се састоји од угледних истручних лица. Жири именује Библиотека начетири године и може бити поново именован.Одлуку о Награди Жири доноси најмање десетдана пре 14. септембра.

Чл. 7Жири бира председника који сазива сед-

нице, руководи радом тог тела, координира ак-тивности са утемељивачем и стара се ороковима и другим детаљима од значаја задобар и квалитетан рад, углед и престиж На-граде. Утемељивач има право да предложи

председника Жирија, али тај предлог није оба-везујући.

Чл. 8Одлука Жирија обухвата назив награђеног

дела и његовог аутора, као и образложење, од-носно навођење уметничких вредности и ква-литета због којих је дело награђено.

Чл. 9Жири о својој Одлуци саставља саопштење

које се доставља утемељивачу, а преко њега исредствима јавног информисања. Одлука и са-општење Жирија објављују се и на сајту Биб-лиотеке.

Чл. 10Жирију за његов труд следује новчана на-

докнада. Жири, заједно са организатором имаправо и обавезу да дограђује овај Правилник,односно услове и критеријуме додељивања, патиме и квалитет Награде.

Чл. 11Административне послова за потребе Жи-

рија и аутора обавља његов секретар, кога од-ређује директор Библиотеке. Секретарприсуствује седницама Жирија и води запис-ник о његовом раду и стара се о документацијиЖирија, осносно Награде.

Чл. 12Библиотека и Жири се и на друге начине

труде да повећају значај Награде „Љубомир П.Ненадовић“ и обезбеде јој одговарајући пуб-лицитет, углед и препознатљивост.

Чл. 13Правилник је документ усаглашен између

Жирија и утемељивача, то јест Библиотеке, каоизраз усаглашених културних и уметничкихинтереса, вредности, циљева и тежњи.

Чл. 14Сходно томе, по усаглашавању, Правилник

својим Решењем доноси директор Библиотеке,а његово важење почиње даном доношења.

Жири: др Радивоје Микић, др Михајло Пантић,Владимир Шекуларац

Директорка Библиотеке Виолета Милошевић

П Р А В И Л Н И КО ДОДЕЉИВАЊУ НАГРАДЕ „ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ“

МАТИЧНА БИБЛИОТЕКА “ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ“ ВАЉЕВО

алманахистоименеманифестације ljubini dani spread.pdf ·...

Documents