Архимандрит Иоанн (Маслов)tolmach.org/sv_amvrosije optinski.pdf · 2011. 9....

1

Архимандрит Иоанн (Маслов)

Преподобный Амвросий Оптинский и его эпистолярное наследие

Москва, 2000

Архимандрит Јован (Маслов)

Преподобни Амвросије Оптински

и његово епистоларно наслеђе

Москва, 2000.

Предговор

Данашњи препород Оптине пустиње, духовног центра, нашироко познатог не само у Русији, већ и ван њених граница, привукао је посебну пажњу за духовну традицију која

је својевремено Оптину издвојила међу руским манастирима. Та традиција је старчество. Старчество које се никад није гасило, али с времена на време као да се крило с видика друштвеног живота, сијало је у Оптиној у XIX веку и на почетку ХХ века у њеним

великим старцима: Лаву, Макарију, Амвросију, Анатолију, Варсануфију и Нектарију – и чинило се да је поново нестало.

Валаам, Глинска пустиња и друге малобројне обитељи које су се сачувале у Русији неприметно за спољашње погледе чувале су отачка предања и кад је по Промислу Божијем наступило време, старчество се поново појављује у видном пољу савременика.

Аутора ове књиге – схиархимандрита Јована (Маслова), човека ретких духовних дарова Бог је од младости призвао на највише служење у истој оној Глинској пустињи где

су руковођење старца и послушање духоносном старцу били темељ и осовина монашког живота. Са затварањем Глинске пустиње (1961.г.) он је наставио свој монашки пут у Свето-Тројичкој Сергијевој Лаври. Ускоро је био посвећен у чин јерођакона, а затим и

јеромонаха. Изванредне способности и духовни опит младог јеромонаха одмах су били запажени и још за време школовања на Академији поверено му је да духовно руководи

предавачима и студентима московских духовних школа. Лични подвиг и Богом дани таленат за духовништво окупили су око оца Јована најшири аудиторијум. Поставши професор Академије он не само да наставља пастирски труд, већ се истиче и као богослов,

чија многобројна дела одишу истом бригом за спасење ближњих и за то да они јасно усвоје вољу Божију.

Он тражи прецизне поуке у делима и животу оних светих људи, „чија светост, по речима светитеља Игњатија (Брјанчанинова) јемчи за њихову верност“. Овај делатни однос према спасењу одредио је основни правац његових богословских радова:

„Јеросхимонах Амвросије Оптински (Гренков) и његово епистоларно наслеђе“ је његов дипломски рад, „Светитељ Тихон Задонски и његово учење о спасењу“ је магистарска

дисертација; „Глински патерик“ и докторска дисертација о Глинској пустињи – обитељи

2

која је сачувала праксу унутрашњег делања и старчества; мноштво радова из литургике и пастирског богословља.

„Писана дела отаца се читају делима“ – ову поуку светих отаца архимандрит Јован је применио на делу и уз Божију помоћ развио је у себи оно „богатство које се не може

украсти“, које га је ставило на чело словесног стада као проповедника и учитеља, духовника и подвижника, духоносног пастира и молитвеника за црквену децу. Двадесет четири године служења Богу и ближњима у Лаври и неколико година

духовништва у Свето-Успенској Жировицкој обитељи донеле су обилан плод на Христовој њиви. За једне је он био верни путовођа на путу ка спасењу, неспоран

ауторитет и истински старац, друге је умео да запали духовним огњем оне ревности по Богу, којим је сам горео и захваљујући којем је сматрајући „трицама“ све преокрете у свом пролазном животу напредовао из мере у меру. Рана смрт (†29.7.1991.) овог човека туге,

чији живот захтева да се о њему посебно говори, позива нас да заједно с пророком кажемо: „...праведник, ако и умре пре времена, почиваће, јер није у дуговечности часна

старост и не мери се бројем година: мудрост је седина за људе и непорочан живот је доба старости. Као човек који је добром угодио Богу он је вољен и као човек који је живео међу грешницима, преставио се. Достигавши савршенство за кратко време, напунио је много

година; јер је његова душа била угодна Господу“ (Прем. Сол., 4, 9-14). Рад који објављујемо написан је пре око четврт века, док је аутор био студент

Московске Духовне Академије, много пре саборног прослављања старца Амвросија и поновног отварања Оптине пустиње. Он нас упознаје с духовним ликом преподобног Амвросија – великог оптинског старца, сверуског духовника, чији живи настављач труда

је био и почивши схиархимандрит Јован. Ова књига ће несумњиво наћи свог читаоца који ће је прочитати с великим интересовањем и духовном коришћу.

Увод

Од самог почетка постојања Христове Цркве запажа се тесна веза између духовног руковођења и унутрашњег стања хришћанства. Увек су периоди процвата и оскудевања у

духовном животу били повезани с узрастањем или умањивањем улоге духовног руковођења које потиче од светих апостола. Свети апостол Јаков заповеда свим хришћанима: „Исповједајте убо друг другу согрјешенија и молитесја друг за друга, јако да

исцјелејете“ („Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите“) (Јак. 5, 16). Ове апостолове речи сведоче о томе да је сваком хришћанину

који иде путем вечног живота потребан макар саветник који би му помагао да иде трновитим поприштем земаљског живота ка спасењу. Исту мисао изражавају и речи књиге Прича: „Спасеније јест во мнозје совјетје“ („Спасење је у многим саветима“) (Прич. 11,

14). Посебно велик значај духовно руковођење је стекло међу монасима: овде се оно

истиче у први план и у својој највишој мери носи назив старчество. Старчество је изузетан дар Светог Духа, као таленат који апостол Павле назива „дар расуђивања“ (1 Кор. 12, 10) огледа се у посебном вођењу пастве на путу спасења и захтева од носиоца овог дара мудру

бригу пуну љубави за душе које су му поверене. Суштина старчества се састоји у томе да се између браће која се подвизавају у

обитељи бира један монах искусан у духовно-аскетском животу, који поседује дар расуђивања и који постаје руковођа, духовни отац, старац све монашке заједнице.

3

Ученици код њега иду добровољно у свако доба, отварају пред њим своју душу, помисли, жеље и поступке, моле га за савет и благослов. У потп уности се одричу своје воље ради

испуњавања свеблаге воље Божије и беспоговорно, без размишљања се повинују старцу и испуњавају сва његова упутства као откровење ове воље.1 Ово руковођење старца помаже

у борби са страстима, даје снагу у тренуцима чамотиње, малодушности и сумње, служи као поуздан покров од непријатељских бура за све оне који прибегавају његовој моћној помоћи.

Духовно руковођење је цветало у свим древним обитељима. Сам оснивач монаштва, преподобни Антоније Велики, придавао је веома велик значај духовном

руковођењу у животу монаха. Он пише: „Монах треба отворено да говори старцима колико корака чини или колико капи воде пије у својој келији да не згреши ни у томе. Знам монахе који су после многог труда пали зато што су се уздали у своја дела и

презрели су заповест Онога Ко је рекао: „Упитај оца твог и објавиће ти“ (5 Мојс. 32, 7).“2 Није само преподобни Антоније, већ су и многи подвижници из каснијих векова

говорили о важности старчества у животу калуђера и мирјанина. Мудри наставник монаха свети Василије Велики пише: „Сваки потчињени (брат у обитељи) ако жели да постигне значајан успех (у монашком животу) и да свој живот

усклади са заповестима Господа нашег Исуса Христа ниједан свој душевни покрет не сме остављати скривен, ниједну реч не сме пропуштати без испитивања, већ треба да

обнажава тајне срца пред оном браћом којој је заповеђено да имају милостиву и самилосну бригу за немоћне.“3 Велики учитељ монаха – преподобни Јован Лествичник каже: „Као што брод који

има искусног крмароша, уз Божију помоћ срећно пристаје у луку, тако и душа која има доброг руковођу лако усходи на небо, и ако је раније била крива за много зло. Као што

онај ко иде непознатим путем без путовође лако може да залута на њему чак и ако је сам веома паметан, тако ће и онај ко по својој вољи и разуму жели да прође монашким путем лако погинути, чак и ако зна премудрост целог света.“4

Преподобни ава Доротеј је сматрао да „нема несрећнијих и ближих погибељи од људи који немају наставника на Божијем путу. Јер шта значи речено (у речи Божијој):

„Имже њест управленија, падајут аки листвије“ („Они којима нико не руководи падају као лишће“) (Прич. 11, 14). Лист прво увек бива зелен, цвета и леп је, затим се постепено суши, пада и на крају га сви презиру и газе. Тако је и с човеком којим нико не руководи,

он прво увек има усрдност за пост, бдење, тиховање, послушање и друга добра дела; затим се ова усрдност мало по мало хлади и он се, немајући никога ко би га поучавао, подржавао

и разгоревао у њему ову усрдност, попут листа неприметно суши, пада и напокон потпада под власт и постаје слуга непријатеља и они с њим чине шта желе. О онима који откривају своје помисли и поступке и све чине саветујући се у Светом Писму је речено: „...спасеније

же јест во мнозје совјетје“ („спасење је у многим саветима“) (Прич. 11, 14). Оно не каже: „у саветовању с многима“, односно да се човек саветује са сваким, већ да треба да се

саветује о свему, наравно, с оним у кога има поверење и не тако да једно говори, а друго

1 Архим. Григорије. Казивање о житију оптинског старца Амвросија. М ., 1893., стр. 16.

2 Незаборавна казивања о подвижништву отаца. М., 1845., стр. 8.

3 Св.Василије Велики. Дела, део 5. М., 1858., стр. 157-158.

4 Преп. Јован Лествичник. Лествица. М., 1869., Слово XXVI.

4

прећуткује, већ да све открива и да се о свему саветује; за таквог је тачно да је спасење „во мнозје совјетје“ („у многим саветима“).5

Искусни наставник монаштва Варсануфије Велики одговарајући на питање једног ученика који је желео да се спаси, али није знао пут спасења, рекао је следеће: „Брате! Бог

нам је кроз Божанско Писмо и кроз оце указао на пут спасења рекавши: упитај оца твог и објавиће ти, старце твоје и рећи ће ти“ (5 Мојс. 32, 7). Дакле, ако желиш да не залуташ у делу спасења „не чини ништа без питања духовних отаца и оних који нису залутали по

благодати Бога, Који желе да се сви спасу и дођу у познање истине“.6 Као што се види из ових речи, у делу спасења, достизања чистоте срца и безбедног корачања ка Богу крајње је

неопходан духовни вођа. О неопходности духовног руковође уче и свети оци: Теодор Студит, Симеон Нови Богослов, Калист и Игњатије, Касијан Римљанин, Теодор Едески и други. Сви они питање

о спасењу обавезно повезују с духовним руковођењем. Од наших руских богослова посебан значај духовном руковођењу је придавао

Вишенски Затворник – епископ Теофан. Он пише: „Као што новорођено дете не може да живи без мајке која се брине за њега, мази га, поучава, тако и новорођени у духу, који се обратио – има насушну потребу за педагогом и поуком, за руковођом и руковођењем...

Нико ко почиње да тражи спасење не сме да се прихвата овог дела сам или да сам остварује своје спасење по свом схватању и жељи; већ одмах треба да се преда некоме

ради науке о томе... Дакле, треба се држати смиренијег пута и покоравати човеку ради Бога, као Богу.“7 Дакле, да би хришћанин могао безбедно да корача правилним путем духовног

живота треба да се повери руковођењу искусног наставника-старца.8 Старчество које се ширило заједно с монаштвом, утврдило се скоро у свим

египатским и палестинским обитељима, а посебно чврсто се укоренило на Атону. У Русији је старчество као начин духовног руковођења дошло с Истока након примања хришћанства. Преподобни Антоније Печерски, који је свој монашки пут започео

на Атону несумњиво је био један од утемељивача духовног руковођења у Русији, које је цветало међу руским монаштвом неколико векова. Међутим, у време преподобног Нила

Сорског (XV век) старчество је због слабљења духовног живота постало крајње оскудно и смањено до крајности. У то време се чак и међу монасима појављују људи који негирају позитиван значај старчества. Тако преподобни Јосиф Волоколамски сматра да се често

обраћање за духовну поуку негативно одражава на спољашњу манастирску дисциплину. Нажалост, ово гледиште је превагнуло и устав у којем није било места за старчество, код

нас је постао норма манастирског живота. Традицију старчества у Русији обновио је схиархимандрит Пајсије Величковски – настојатељ молдавских манастира (друга половина XVIII века). Са временом се његов

утицај проширио на многе манастире у Русији, у којима су ученици преподобног Пајсија ударали темељ монашког живота традиционалан за источно монаштво, али заборављен –

умно делање и руковођење старца.

5 Преп. ава Доротеј. Душевно корисне поуке и савети. М., 1888., стр. 91.

6 Добротољубље, т. II. Поуке св. Варсануфија и Јована, п. 71., М., 1884., стр. 621.

7 Еп. Теофан Затворник. Шта је потребно ономе ко се покајао и ко је кренуо добрим путем спасења? М.,

1899., стр. 1-6. 8 Старцем се назива монах-наставник који није обавезно у позним годинама, али је напредовао у духовном

животу и способан је да руководи духовним животом других.

5

Најзначајнији центар у којем је старчество било обновљено у пуној мери, у XIX веку је постала Оптина пустиња.9 Почетак духовног руковођења у овој обитељи положио

је јеросхимонах Лав (Леонид) који је био ученик ученика Пајсија Величковског – схимонаха Теодора.10 Он је постао родоначелник изванредне плејаде оптинских стараца.

Један од истакнутих представника ове плејаде био је старац јеросхимонах Амвросије.

I

Животопис јеросхимонаха Амвросија

Детињство

Велики старац јеросхимонах Амвросије (у свету Александар Михајлович Гренков)

рођен је 23. новембра 1812. године у селу Велика Липовица у Тамбовској губернији. На светом крштењу добио је име Александар у част благоверног кнеза Александра Невског, који се славио на сам дан рођења детета.11 Његов отац, Михаил Фјодорович служио је као

сеоски црквењак. Мајка, Марта Николајевна, бавила се васпитавањем своје деце, а њих је било осморо.12 У њиховој породици живели су још дека и бака. Александар је растао као

весео и несташан дечак. Волео је сеоску слободу и бучне игре. Његова жива дечја уобразиља стално је била испуњена забавама и зато није волео да седи код куће. Често се дешавало да добивши од старијих задатак да обави неки посао у кући он чим му се укаже

прилика све остави и побегне напоље. Родитељи, као и дека и бака били су веома религиозни и побожни људи и ово се

одражавало на породични живот. Старац је за своју мајку увек говорио да је водила свет живот.13 Јасно је да Александрова несташност није наилазила на одобрење у овој достојанственој и скромној породици где се на све дечије чак и невине несташлуке

гледало као на битне погрешке. Зато су у породици били хладни према дечаку; ни дека, ни бака, чак ни рођена мајка нису га волели као његову осталу браћу која су уживала пажњу

и љубав старијих. „Једном сам се,“ касније је говорио сам старац Амвросије, „много наљутио због тога и одлучио сам да се осветим брату којег су родитељи највише волели. Знајући да мој деда не воли буку и да ако ми, деца, дигнемо ларму, он све нас без разлике:

9 Оптина пустиња се налази на три километра од древног града Козељска, на десној шумовитој обали реке

Жиздре. По предању, обитељ је основао покајани разбојник Опта почетком XV века. Посто ји и друго

мишљење, да је то прво био заједнички манастир у којем су живели монаси и монахиње – старци и старице.

Ово мишљење потврђују древни синодици пустиње у којима су записана имена схимонаха и схимонахиња.

Руска реч „опт“ изражава укупан број нечега. Отуда и „опт-ин манастир“ у смислу заједнички манастир.

Поуздани подаци о Оптиној пустињи појављују се у XVI веку. У XVIII веку обитељ је била запуштена. Тек

крајем овог века заузимањем Московског митрополита Платона Оптина пустиња се обнавља и у XIX веку

постаје позната и стиче славу захваљујући великим старцима који су се у њој подвизавали у то време: Лаву,

Макарију, Амвросију и другима. 10

Протојереј С.Четвериков. Опис живота блаженопочившег оптинс ког старца јеросхимонаха Амвросија.

Изд. Козељске Оптине пустиње, 1912., стр. 59. 11

У неким животописима се као датум рођења старца Амвросија наводи 21. новембар. Сам старац је говорио

да у породици није запамћен датум његовог рођења; у сећању његових роди теља остало је само да је тог

дана био велики празник. 12

Александар је био шесто дете у породици. 13

Животопис отаџбинских подвижника побожности XVIII и XIX века. М., 1909., стр. 442.

6

и правог и кривог – почупа за чуперак, одлучим да преварим свог брата тако да га деда удари тешком руком, па сам га задиркивао. Он је почео да виче и деда је изгубио

стрпљење и истукао је и мене и њега. А ја сам баш то и хтео. Уосталом, и поред деде за то сам добио добро следовање и од мајке и од баке.“14

Међутим, Александар је васпитаван у строго религиозном духу. Сви су се трудили да младићу усаде љубав према читању речи Божије што је било основа живота ове благочестиве породице. Отац га је за сваки празник водио у цркву где је заједно с

родитељем читао и појао за певницом, што му се веома свиђало.

Живот Александра Гренкова до одласка у манастир

Кад је дечак навршио 12 година родитељи су га уписали у први разред Тамбовске

богословске школе, а кад ју је завршио 1830. године, уписао се у Тамбовску семинарију (средњу богословску школу). И у школи и у семинарији Александар Гренков је добро

учио захваљујући природној обдарености. Ево како се тога сећао један од његових вршњака: „Дешавало се да од последњих пара купим свећу, понављам-понављам задате лекције; а Гренков мало учи, а кад дође у учионицу и почне да одговори прича као

навијен, као да чита, најбоље од свих“.15 Александар је највише волео Свето Писмо, богословске, историјске и књижевне

науке. Нема сумње да су саме богословске науке, духовно-морално штиво као и служба Божија били посебно драги срцу благочестивог младића. Управо у то време су посејана прва семена оног дубоког и широког проучавања речи Божије и светоотачких дела којима

се старац толико одликовао у свом каснијем животу. У семинарији је Александар био главни у друштву. Сви су га волели због веселости

и доброте. Међутим, пошто је био весео и оштроуман младић увек је чувао моралну чистоту и скромност, унутрашњу сабраност духа и дубоко религиозно осећање што је несумњиво привлачило срца свих оних који су се с њим дружили. Надарени младић је

волео поезију и чак је покушавао да пише стихове. Касније се отац Амвросије сећао да је једном још у семинарији „изабрао лепо месташце, где су биле долине и горе и угнездио се

да пише, али ништа није написао. Десило се исто што су академци писали о једном монаху из лавре. Овај монах (Исихије) је намислио да пише стихове, отишао је на обалу Дњепра и гледајући реку почео је да пише: „Тече, тече Дњепар тихи,“ а даље није ништа

могао да смисли, седео је до увече, а на одласку је потписао свој стих: „Ове стихове написа монах Исихије“.16 Иако није постао песник Гренков је и као старац волео да поуке

упућене својим слушаоцима заодене у риму. Ко би, гледајући младића који је од природе поседовао живахан карактер, који је волео весело друштво, одушевљавао се музиком и појањем и који је чак размишљао да

ступи у војну службу, могао да претпостави да га очекује манастир? Сам је говорио: „Никад нисам мислио да ћу отићи у манастир,... али други су ми због нечега предсказали

да ћу бити у манастиру.“17 Међутим, људске мисли нису исто што и мисли Божије. „От Господа стопи человјеку исправљајутсја“ („Од Господа се човеку стопе исправљају“) (Пс. 36, 23). То што су други у Александру видели будућег монаха без обзира на његову

14

Истор., стр. 141. 15

Прот. С.Четвериков. Цит. дело, стр. 21. 16

Животопис оптинског старца јеросхимонаха Амвросија, део 1. М. 1900., стр. 9. 17

Прот. С.Четвериков. Цит. дело, стр. 25.

7

веселост и друштвеност, сведочи о томе да су људи из околине у њему видели човека чије душевне особине нису припадале овом свету. Он није обраћао пажњу на ове црте своје

душе, али су људи запажали изванредне особине које су одредиле његова духовна стремљења. Људи из околине нису могли да претпоставе да ће он изабрати други пут осим

пута потпуног посвећивања себе Богу у монаштву.

Разлози који су Александра Гренкова навели да ступи у манастир

Сам Александар није био потпуно свестан свог животног призвања, али је било

тренутака кад га је ово призвање само неочекивано и моћно подсећало на себе. Тако се годину дана пре завршетка школовања у богословији Александар веома озбиљно разболео. Ево како је лично причао о томе: „Сви су изгубили наду у моје оздрављење, и ја

сам се мало надао. Послали су по духовника. Дуго га није било. Рекао сам: „Збогом, Божји свете!“18 И тада је Александар дао обећање Господу да ће ако га подигне са смртног одра

обавезно отићи у манастир.19 Александар никад није размишљао о манастиру и неочекивано је дао завет да ће постати монах. Зар на основу тога није јасно да се овај завет незнано и за њега самог већ одавно зачео и да је живео у дубини његовог срца? Он је био

одређен претходним околностима његовог живота и побожним расположењем његове душе. Недостајала је само одговарајућа прилика да се ово расположење јасно распламса у

његовој свести. Младић је оздравио, али није одмах имао прилику да испуни свој завет: ни власти, ни родитељи га не би пустили док не заврши школовање. А година проведена у

уобичајеном живахном пријатељском кругу ослабила је његову жељу да оде у манастир. 1836. године, кад је завршио семинарију, Александар није одмах одлучио да прими

постриг; у његовој души се одвијала тешка унутрашња борба између донете одлуке и страха да прекине везу с привлачним странама живота у свету. Пред 23-годишњим младићем се отварало неколико животних путева. Могао је да се упише на највишу

богословску школу – на Академију, могао је да постане свештеник и да се посвети пастирској делатности или да оде на универзитет, на који се у то време уписивало много

младих људи из семинарије. Требало је да одреди даљи пут у животу. Савест га је ипак стално прекоревала због тога што није испунио дато обећање, али он у себи још није налазио храбрости да чврсто крене путем монаштва. Зато је одлучио да изабере

друштвени положај у којем би имао могућност да испуни своје обећање. У то време један велепоседник је понудио Гренкову да буде учитељ његове деце. С радошћу је прихватио

ову понуду. Двогодишњи боравак у велепоседниковој кући имао је велики значај за његову будућу делатност као духовног руковође, не само монаха, већ и мирјана, јер се овде први

пут упознао са светским друштвом, што је значајно проширило његово животно искуство. Овде у њему почиње да се испољава нежна брига о људима и умеће да упућује њихову

вољу према добру. 1838. године у Липецкој духовној школи је било упражњено место професора и 7. марта Александар Михајлович се у њој запослио. Овде се показао као добар и уједно строг

наставник и остао је у лепом сећању. Искрено су га заволеле колеге, он је веома волео да предаје; наизглед, живот је протицао равномерно и неометано, али заправо није било тако.

18

Исто, стр. 26. 19

Ј.Посељанин. Праведник нашег доба оптински старац Амвросије. СПб., 1907., стр. 10.

8

Унутрашњи глас му није давао мира. И што је време више протицало то су мучнији постајали прекори савести. С времена на време се забављао у кругу омладине, али је и на

врхунцу весеља осећао неко унутрашње незадовољство. Унутрашњи глас га је прекоревао због празне доколице, стално размишљање о монаштву, о датом обећању није напуштало

његово срце. Ево како сам старац описује своје стање из овог времена: „После оздрављења читаве четири године сам се копрцао, нисам се одмах одлучио да раскрстим са светом, већ сам наставио да посећујем познанике и нисам престајао да будем брбљив. Дешавало се да

мислим у себи: ево, од данас ћу да ћутим, нећу се расејавати. А онда, гле, неко ме позове, разуме се, не могу да издржим и упустим се у причу. Али дођем кући – у души ми немир;

и помислим: добро, сад сам већ заувек завршио – престаћу да брбљам. Гледам – опет ме неко позове у госте и опет брбљам. И тако сам се мучио читаве четири године“20. Олакшање у овим мукама дубоко верујући Александар Михајлович је налазио у молитви.

У државном стану у којем је живео с колегама имао је икону Мајке Божије „Тамбовска“ – благослов родитеља. И испред ове иконе често је ноћу, да нико од људи то не чује, дуго

молио Небеску Утешитељку да усмери његов животни пут. Избегавајући подсмех цимера почео је да одлази на таван да се моли, а касније ван града, у шуму. Осамљена ватрена молитва све више и више је у души младог човека снажила

осећање дубоке љубави према Богу. Реалан осећај Божије блискости све више је овладавао његовим срцем, постајао је за њега све слађи, све ближи.21

Међутим, и након што је срце Александра Михајловича осетило блискост Бога, ипак је још увек оклевао да испуни своје обећање. Бринуло га је питање: „Да ли одговара путу који бира? Да не преузима на себе лакомислено претешко бреме и да ли ће моћи да га

понесе? Да ли је његова одлука озбиљна? Да не пада у самообману?“22 Плашио се да не испуни вољу Божију која му је у животу предодређена одозго. Брижљиво кријући од свих

своје душевно стање очекивао је неки знак одозго, од Господа. И кад се у његовом срцу запалила ватрена молитва, кад је осетио блискост Бога, његова намера да оде из света у тиху монашку обитељ све више је јачала. Био је потпуно свестан важности своје одлуке да

напусти све светско и да се посвети Богу, зато је морао да се обрати за савет мудријем човеку. Подршку је нашао у Тројекуровском затворнику Илариону којег је посетио у лето

1839. године. Старац га је љубазно примио и након што му је Александар Михајлович изложио своја размишљања и осећања, одговорио је: „Иди у Оптину“ и додао је веома значајне речи, „потребан си тамо.“23

Тако је све више и више околности погодовало његовом одласку у манастир. Међутим, Александар Михајлович још увек није могао да реши да испуни своју намеру.

Упутио се у Тројице-Сергијеву Лавру како би покрај гробнице преподобног Сергија у ватреној молитви измолио благослов за нов и тежак живот, који је изабрао. И кад је видео испред себе места која су некад била покривена непроходном

шумом и која су била сведоци осамљених молитвених подвига преподобног Сергија, његову душу је обузело необјашњиво осећање умилења. Јер, тако су му били схватљиви

ови подвизи, били су толико пожељни за његово побожно срце! С трепетом и ватреном молитвом пао је пред мошти великог молитвеника молећи за благослов и за помоћ.

20

Ј.Посељанин. Цит. дело, стр. 11. 21



Животопис отаџбинских подвижника. Цит. дело, стр. 148.

9

Дубоки унутрашњи спокој и мирна одлучност обузели су његову душу на овом светом месту.24

С тугом је напуштао свету обитељ. Сад је његова намера била коначна, па ипак није могао самостално да напусти свет, био му је потребан неки спољашњи подстицај,

последњи зов Божји. Стога се по завршетку летњег распуста вратио у Липецк и приступио је школској настави. „Свет лако напуштају људи који су створени тако да свет за њих нема вредност,“

каже Ј.Посељанин, „као што су преподобни Сергије, као старац Серафим, који су од детињства призвани, који су обележени прстом Божјим. Али како је тешко људима који

ништа мање од првих не воле Бога и који би желели да знају у животу – Само Њега..., да принесу себе на жртву, људима који су истовремено мноштвом веза љубављу и чврсто везани за свет и који су појмили најлепше стране живота, којима је у животу лепо као у

рођеној стихији која им није туђа...“.25 Убрзо после почетка наставе Александра Михајловича је један познаник позвао у

госте. Својим шаљивим речима Александар је толико насмејао све присутне да су попадали од смеха. Сви су били одушевљени и весели после чега су се у добром расположењу разишли по кућама. Међутим, за Гренкова је наступила мучна ноћ. Његова

веселост која је тако бурно експлодирала изгледала му је као тежак злочин. „Тада је схватио да у свету неће моћи да се савлада и потпуно је осетио на себи речи да човек не

може да служи двама господарима, Богу и свету. Сетио се обећања које је дао у тренутку тешке болести и савета старца Илариона, сетио се својих ватрених молитава у ноћној тишини, сетио се предосећаја неке огромне свеобухватне среће који је доживео на месту

на којем се некада спасавао преподобни Сергије“.26 А унутрашњи глас му је моћно говорио: „Доста је! Време је да се све оконча! Не може се служити Богу и мамони (Мт. 6,

24). Треба изабрати једно! Треба се у потпуности прилепити само за Бога! Треба оставити свет!“27 Угушивши у себи сва колебања и сумње начинио је коначни избор између света и манастира у корист овог другог. И неколико дана касније тајно, без дозволе власти, не

говорећи никоме ни речи, напустио је Липецк и кренуо је у Оптину пустињу у коју је стигао 8. октобра 1839. године.28

Почетак манастирског живота

Обављање различитих послушања

Духовни руковођа оптинске братије, старац схиархимандрит Лав с љубављу је

примио Александра Михајловича и благословио је да прво неко време живи у гостионици. Истина, његов први утисак о старцу је био неповољан. „Дошао сам код оца Лава,“ причао је касније о.Амвросије, „видим: седи на кревету, сам је гојазан и стално се шали и смеје с

народом који га окружује, то ми се одмах није свидело.“29 Међутим, убрзо се његов однос према о.Лаву променио кад је имао прилике да се увери у његово огромно духовно

искуство и светост живота. Истог дана, или следећег, кад је био код о.Лава дошао је код

24





Животопис. Цит. дело, део 1, стр. 23. 29

Животопис. Цит. дело, део 1, стр. 23.

10

старца јеросхимонах из скита, Јован; управо је примио постриг у схиму. Лице му је било светло, анђеоско и он се веома свидео Александру Михајловичу. Дошавши у келију о.Лава

схимник му се поклонио до земље и почео је да говори: „Ево, оче, сашио сам нови подрасник, благословите да га носим!“ Старац је одговорио: „Зар се тако ради? Прво се

добија благослов да се сашије, а онда се носи. Сад кад си већ сашио, носи – нећемо га ваљда цепати.“30 Александар Михајлович је од тог тренутка заволео старца, „отворио му је своју душу, објаснио му је све околности свог живота и молио га је за савет очекујући од

њега с трепетом одлуку о својој судбини.“31 Старац је с пажњом и благонаклоно саслушао младића и благословио га је да остане у манастиру. Боравећи у гостионици Александар

Михајлович је свакодневно посећивао старца, слушао је његове поуке, а у слободно време је по његовом налогу преводио рукопис „Спасење грешних“ с новогрчког језика. Рад на овом рукопису донео му је велику корист, упознао га је с науком о духовном животу, увео

га је у област невидљиве борбе са страстима. У то време почиње његова „папирологија“ у вези с отказом на радном месту

наставника и одласком у манастир која је трајала до априла 1840. године. У своје време изненадни нестанак професора духовне школе изазвао је велику пометњу и надзорник школе дуго није могао да се одлучи да ово питање покрене пред

руководством. Кад је сазнао где је место боравка Александра Михајловича послао је оцу настојатељу Оптине пустиње формалан захтев у којем је молио за потврду да се Гренков

налази у његовој обитељи. По благослову стараца Лава и Макарија Александар Михајлович је написао одговор надзорнику школе и молбу преосвећеном Арсенију, епископу Тамбовском,32 у којима је молио за опроштај због свог самовољног поступка и

изразио је своју намеру да постане монах. У молби преосвећеном Александар Михајлович који је још увек сумњао у чврстину

своје одлуке и који је зато желео да неко време проведе у манастиру без тачног дефинисања свог положаја молио је владику, позивајући се на болест, да му да одмор од шест месеци. Самовоља Александра Михајловича је на владику оставила неповољан

утисак и уместо да му да одмор од шест месеци издао је следећи налог: „Обратити се Калушкој духовној консисторији и обавестивши о томе да Тамбовска епархијска власт не

налази са своје стране сметње за отпуштање учитеља нижих разреда Липецке духовне школе Александра Гренкова у Калушку епархију ради ступања у Оптину пустињу по његовој жељи, молити за обавештење да ли је Калушка епархијска власт сагласна да га

прими у своју епархију.“33 Са своје стране Калушка епархијска власт је послала захтев у Оптину пустињу о

сагласности да прими учитеља Гренкова у обитељ. Александар Михајлович којег је позвао настојатељ отац игуман Мојсије неочекивано је био принуђен да да одлучан одговор о својој намери да ступи у манастир. Изразио је жељу да остане у манастиру. И тек 2.

априла 1840. године по Указу Калушке духовне консисторије Александар Михајлович Гренков је био прибројан братству. Нешто раније – почетком јануара – он је по благослову

старца Лава прешао у манастир остајући у одећи мирјанина. Сад, кад је добијен указ о његовом прибрајању манастиру у својству искушеника, био је обучен у подрасник и одређено му је послушање. Извесно време је био келејник старца Лава и чтец (односно,

30



Животопис. Цит. дело. стр. 86. 33

Исто, стр. 29.

11

читао је у одређено време старцу молитвено правило, пошто старац због слабости телесне снаге није могао да иде у храм Божји), затим је био у пекари, кувао је квасац, пекао је

пециво.34 Сам старац Амвросије се овако сећао свог првобитног боравка у обитељи: „Годину

дана сам у манастиру провео у кухињи. Променио сам пет келија: живео сам и у келији о.Игњатија и на кули. У кухињи сам годину дана ћутао, односно ако ме неко нешто пита, кажем... А после годину дана сам одређен за келејника.“35

Испуњавајући обавезе келејника Александар је имао могућност да често посећује старца. Према старцу се односио са свом искреношћу. Видећи ово старац Лав га је

очински заволео. Међутим, трудио се да у искушенику-почетнику васпита кротост, смирење и трпљење и зато му је намерно упућивао неправедне прекоре гневно вичући на њега.

Живот у скиту

У новембру 1840. године искушеник Александар Гренков је из манастира премештен у скит, у којем је провео око 50 година, до самог свог последњег одласка у

Шамордино у лето 1890. године.36 Несумњиво је да су тежњу младог учитеља ка строгом духовном животу одмах запазили старци Лав и Макарије и сматрали су да је за њега

корисније да живи на тишем месту под непосредним руководством старца Макарија. Међутим, и након преласка у скит наставио је да одлази код старца Лава ради душевне користи.

Прво послушање искушеника Александра је било у кухињи, вршио је обавезе помоћника кувара. Непријатан и тежак посао у кухињи није збунио бившег професора

духовне школе. „Млади искушеник који је већ схватио вредност беспрекорног послушања богомудрим старцима није размишљао о томе да му послушање не одговара, да превазилази његове снаге... већ је примио одлуку стараца са смирењем, као из уста Самог

Господа.“37 Из старчевог животописа не види се да је икад негодовао због било каквог ниског послушања. Кувар у кухињи је био простодушни млади искушеник Герасим , који

је годину дана пре Александра дошао у скит, а по узрасту је био годину дана млађи. Он је попут Александра био веселог карактера и волео је да поприча. Александар се прво трудио да се уздржава од разговора, али је с простодушним братом Герасимом често и

отворено беседио. Повод је скоро увек био исти: „топла вода“. И док се вода хладила млади искушеници би обично сели на клупу и пријатељски искрен разговор лио се из уста

обојице, као вода која брзо тече из потока који жубори. Ту су се често сећали догађаја из проживљеног живота, којих су саговорници имали доста. Уосталом, све ове успомене су се код њих увек сводиле на један закључак: „Слава и хвала Премилосрдном Господу Који

нас је Својим дивним Промислом избавио од све ове светске таштине и празнине и упутио наше ноге на пут миран у тихој обитељи трудбеника Божјих!“38 Ови разговори су у

осамљеном монотоном трудбеничком животу представљали својеврсну разоноду.

34




Животопис. Цит. дело., део 1., стр. 27. 38


12

Уопште, Александар Михајлович се у то време, у складу с поукама стараца трудио да више пази на себе: избегавао је блиска познанства с било ким, излазећи из келије само у

цркву, на молитвено правило, на послушања и код стараца. Куварски посао одузимао је младом искушенику већи део дана. Обавезивао га је да

му приступа од најранијег јутра и завршавао се после вечерње трпезе. Зато је имао мало прилике да одлази на богослужења, али га је то учило унутрашњој молитви у свако време и свуда. „Исусова молитва је често бивала на његовим устима кад су му руке биле заузете

свакодневним пословима.“39 Александар Михајлович је имао могућност да стално општи са старцем

о.Макаријем, што је веома бодрило и радовало његову душу. „Како је Господ био милостив према мени у то време,“ пише он. „Због послушања сам сваког дана имао прилике да идем код старца, а и у току дана сам бивао више пута: час одем (као код

начелника скита) да добијем благослов за јело, час да звоним за трпезу.“40 За време ових посета искушеник Александар је причао старцу о свом душевном стању. Зато је његов

живот и поред искушења протицао без бура и сурове борбе, захваљујући благовременој исповести и мудрим саветима старца лако су била побеђивана, после чега су се у његову душу враћали мир и спокојство. Тако је на пример било три-четири месеца после почетка

послушања у кухињи скита кад је постављен за главног кувара. Разлог је било то што је Герасим у то време због личних послова отпутовао у завичај. А кад се вратио остављен је

на ранијој дужности и понуђено му је да буде Александров помоћник. Ово назадовање изазвало је буру узбуђења у Герасиму и крајње негодовање против Александра. Међутим, ово негодовање није дуго узнемиравало младе искушенике, брзо се расејало након што је

сваки од њих испричао старцу своје помисли. Међу њима је завладао мир и поново су постали искрени пријатељи.

Мудри старци Лав и Макарије су се трудили по речима св.Јована Лествичника, „да пронађу прилику да браћа која се подвизавају у делу спасења стекну венце трпљења“.41 Тако су поступали и с почетником-искушеником Александром који је започињао монашки

пут. Једном му је старац Лав у присуству многобројног народа ставио на главу капу једне монахиње.42 Тако је прозорљиви старац указивао на његову будућу бригу о монахињама,

али у том тренутку младом искушенику није било баш пријатно да стоји са женском капом међу народом. Други пут га је старац страшно изгрдио у присуству његових најбољих другова из духовне школе. Кад су дошли код о.Лава у манастиру су почела да

звоне звона за вечерње. „Старац који је седео на кревету, задубљен у себе с великим свештеним страхом је изговорио уобичајено јерејско славословље Господу: „Благословен

Бог наш всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков.“ Александру се учинило да је старац започео обично вечерње правило. „Амин,“ повикао је. „Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје. Царју Небесниј“ и др. Одједном га је старац зауставио примедбом: „Ко те је

благословио да читаш?“ Александар је по оптинском обичају клекао испред старца на колена, поклонио се и замолио за је опроштај. Старац је наставио да га грди, а на дуге

смирене молбе искушеника као да их уопште не примећује, само је ударао ногама, махао

39

Архим. Григорије. Цит. дело, стр. 30. 40


Животопис. Цит. дело., део 1., стр. 31. 42


13

над његовом главом рукама и страшно викао: „Ах, ти, самовољниче! Ах, ти, самовољниче! Како си се усудио да учиниш то без благослова?“43

У то време Александар је већ чврсто стао на монашки пут и у свему се трудио да одсеца своју вољу и љутњу. Понекад му се старац чак није обраћао по имену, већ га је

просто називао „тикван“. „Управо таквим горким искуством,“ сведочи архимандрит Агапит, „управо таквом високом, крвавом ценом мало-помало је о.Александар стекао богољубазну врлину смирења и да тако кажем, калио се у трпљењу непријатности које је

често морао да подноси од старца о.Лава који га је искрено волео.“44 Испитивање смирења и воље искушеника давало је добре плодове. Старац је често у његовом одсуству говорио:

„Биће то велик човек“.45 Међутим, млади подвижник није имао прилике да дуго времена ужива руковођење поукама мудрог старца. Отац Лав се 11. октобра 1841. године преселио у вечне обитељи.

Туга искушеника Александра била је појачана тиме што није могао да присуствује сахрани, јер је био заузет својим уобичајеним куварским послушањем.

Ипак ова туга није била неутешна, зато што је остао други човек који му је био духовно близак – о.Макарије. Недуго пре смрти о.Лав је видећи у свом вољеном младом искушенику Александру будућег великог старца поверио младића посебној бризи свог

сатајника – старца о.Макарија. Сам отац Амвросије се тога овако сећао: „Покојни старац је тада позвао баћушку о.Макарија и рекао му је: овај човек веома тежи нама, старцима. Ја

сам сад постао већ врло слаб. Дакле, предајем ти га из скута у скут – управљај њим како знаш.“46 Александар се потпуно препустио руководству старца Макарија, још раније, након премештаја у скит ватрено га је заволео и сад је наставио да му служи исто тако

усрдно као и о.Лаву. Старцу се свиђао скромни и жустри школовани искушеник и благословио га је да пређе на ново послушање. Убрзо после упокојења старца Лава

искушеник Александар Гренков је постао келејник о.Макарија. С упокојењем старца Лава духовно руковођење браће Оптине пустиње и све духовне деце која су прибегавала његовом мудром руковођењу није престало. „Погледи

свих оних који су били привржени старчеству били су уперени у о.Макарија, и то није случајно: он је у потпуности заменио о.Лава,“ писао је архимандрит Григорије.47 У току

последњих година живота о.Лава он је равноправно делио његов труд. Искушеник Александар који се налазио на извору старчества Промислом Божјим се припремао за своје будуће служење. Помагао је старцу као некад и о.Лаву у великој преписци с лицима

која су молила за духовни савет и поуку. Касније је постао старчев помоћник у духовном руковођењу братије и посетилаца. Четири године је био келејник о.Макарија. О томе какав

утицај је ово блиско општење са старцем имало на духовни живот и мудрост будућег старца Амвросија може се судити на основу тога колико је о.Амвросије у својим разговорима често користио изразе: „баћушка о.Макарије је имао обичај да каже то и то,“

„за време баћушке о.Макарија је било тако и тако,“ „баћушка о.Макарије је у таквим приликама поступао овако“.48

43







14

За Александра Гренкова то су биле године највише школе кад је учио науку над наукама – монашки живот. О томе како је стрпљиво подносио искушења и стицао

смирење и послушање већ је било речи. Осим смирења и послушања млади подвижник се навикавао на молитву, љубав према сиромаштву и многе друге врлине. Љубав према

молитви је имао још у свету, и овде „у тишини скитског живота, међу иноцима-подвижницима, под руководством великих стараца-молитвеника, уз сопствено незадрживо стремљење ка богоугађању, молитва је морала наћи место у његовој души.“49

О љубави према сиромаштву и убогости младог подвижника говори убогост његове келије и једноставност одеће. Ево како у животопису старца посету његовој келији

описује Павле Степанович Покровски – пријатељ Александра Михајловича из духовне школе у Липецку: „Ушавши у ову келију Павле Степанович је пре свега био запањен њеном крајњом убогошћу. У светом углу се видела већ позната нам иконица Богомајке –

благослов родитеља Александра Михајловича. На кревету је било нешто попут похабане старе бундице од јагњећег крзна, која је служила и као простирка и као узглавље;

вероватно се покривао подрасником који је носио; затим још стара раса и клобук. Више ништа није приметио.“50 Свакодневно пажљиво испитивање своје савести и искрено откривање помисли

старцу штитило га је од свих неочекиваних ствари у духовном животу, од „неразумних“ подвига. Све ово заједно помагало је његово брзо духовно узрастање.

Постриг и служење у звању свештеника

Још у лето 1841. године искушеник Александар је примио постриг у расофор, 51 а годину дана касније на молбу свог руководства и по дозволи Светог Синода 29. новембра

1842. године примио је постриг у мантију и добио је име Амвросије у част светог Амвросија, епископа Миланског.52 У то време је напунио 30 година, од тога је три године већ провео у Оптиној пустињи.

Многи су се чудили тако брзом постригу. Неки су говорили да су овом постригу погодовале повољне околности: као прво, надлежни Калушки архипастир у то време,

Николај, увек је био расположен за што брже постризавање у монаштво с посвећивањем затим у више степене свештенства људи који су стекли школско образовање;53 као друго у Синоду је служио друг из разреда и пријатељ Александра Михајловича који је одмах

издејствовао дозволу за постриг.54 Међутим, несумњиво, у свему овом је деловао Премудри Промисао Божји, који све околности и људе управља ка добрим циљевима. Ако

се узме у обзир само једна околност – да је младог монаха Амвросија у блиској будућности очекивао крст болести, свако оклевање с његовим постригом у мантију и посвећивањем у степене свештенства неповољно би се одразило на његову даљу духовну

судбину, а могуће је да уопште не би имао прилике да постане јеромонах, што значи ни духовник и да би то била велика штета за његову будућу духовну децу.

49







15

Два месеца касније, 4. фебруара 1843. године о.Амвросије је био рукоположен за јерођакона, а 9. децембра 1845. године – за јеромонаха.55

Сам о.Амвросије је сматрао себе недостојним ђаконског звања, а тим пре свештенства. Живећи поред стараца видео је да свештенослужитељ није само извршилац

свештених радњи, већ и пастир словесних оваца. Пример стараца је показивао сву сложеност и одговорност овог подвига. Међутим, о.Амвросија нису плашиле тешкоће, већ осећај сопствене недостојности и неприпремљености за ово узвишено служење. Своје

мисли је откривао старцима који су му давали утешне поуке да се у свему ослања на Промисао Божји и на Његово милосрђе.

Служење о.Амвросија пред престолом увек је било праћено осећајем дубоког свештеног страха. Тако је много година касније говорио једном болесном јерођакону којем је било тешко да врши чреду свештенослужења: „Брате! Зар не схваташ – па

постајеш причесник живота?“56 Међутим, о.Амвросију није било суђено да дуго приноси Господу бескрвну Жртву.

Од првих дана после посвећења задесила га је болест која га је са временом зауве к лишила могућности и утехе да служи Свету Литургију. Још 1845. године приликом путовања у Калугу ради посвећивања за јеромонаха разболео је и почео је да осећа сталну слабост.

Међутим, није одмах могао да се излечи, пошто је као новорукоположен морао стално да учествује у богослужењу. Повремено је бивао толико слаб да није могао дуго да држи

путир у руци и, како је старац сам причао, понекад је морао да прекине да причешћује народ, да се на неко време врати у олтар и стави путир на престо како би му се утрнула рука повратила.57

У септембру 1846. године о.Амвросије је кренуо Бељевским путем 18 врста далеко од Оптине да дочека Курског архиепископа Илиодора којег је требало да позове да посети

обитељ, а 17. септембра се тако озбиљно разболео и био је толико онемоћао да је 26. октобра за време јутрења над њим извршено јелеосвећење и да се причестио Светим Христовим Тајнама. Тада је келејно примио постриг у схиму, а остављено му је име

Амвросије.58 Болест се одужила, лечење није помагало и у децембру 1847. године изразио је жељу да остане у обитељи, али да буде пензионисан. Тек у лето 1848. године после

двогодишње тешке болести о.Амвросије је почео да се опоравља и да излази на ваздух. Ова тешка и дуготрајна болест била је очигледно дејство Промисла Божијег. Још пре ове болести, у лето 1846. године о.Амвросије је такође због болесног стања био

ослобођен келејништва и на молбу оца игумана Мојсија и старца Макарија добио је од архиепископа Николаја назначење да буде помоћник о.Макарија у духовништву. У ово

време о.Амвросије је имао само 34 године, али су манастирски старци видели да је у свом духовном животу достигао висок степен моралног савршенства и да ће моћи да донесе велику корист онима којима је духовно руковођење потребно. Тешка болест која је

задесила о.Амвросија имала је велики значај за његов духовни живот: она је учинила умереним живост његовог карактера, можда га је сачувала од тога да се у њему развије

55


Животопис. Цит. дело, део 1., стр. 39. 57



16

надменост и подстакла га је да се више удуби у себе, да боље схвати самог себе и људску природу. Болести га нису напуштале до последњих дана његовог живота.59

Без обзира на своје многобројне болести о.Амвросије не само да се никад није жалио због њих, већ их је чак сматрао неопходнима као најбоље средство за васпитавање

душе. И колико се његов спољашњи човек предавао трулежности, толико се унутрашњи богатио духом. У то доба истовремено с помагањем старцу Макарију у духовништву о.Амвросије

се заједно с другом ученом браћом бавио превођењем светоотачких дела и њиховом припремом за издавање. Овај рад је настављен све до саме смрти јеросхимонаха Макарија

(7. септембра 1860.г.). Била су издата дела преподобних отаца: Нила Сорског, Варсануфија Великог и Јована, Симеона Новог Богослова, Теодора Студита, Максима Исповедника, Исака Сирина, аве Таласија и аве Доротеја; било је укупно шеснаест издања.

Сам списак имена светих отаца показује каквим широким знањима се о.Амвросије обогатио учествујући у овом раду.

Превођење ових светоотачких дела обавио је старац Пајсије Величковски, али је за њихово издавање била потребна значајна обрада. Овај важан посао обавили су неки оптински монаси. У овом раду се састојала и награда радника. Тако се један од учесника у

овом раду – о.Леонид (потоњи архимандрит, намесник Тројице-Сергијеве Лавре) сећа: „Како смо обилато били награђени за наш мали труд! Ко од оних који страже над собом не

би дао неколико година живота да чује оно што су чуле наше уши: то су објашњења старца (Макарија) таквих места из отачких дела, о којима се да није било овог рада нико од нас не би ни усудио да га упита, а ако би се и дрзнуо на то несумњиво би добио

смирени одговор: „Не знам то, то превазилази моју меру.“60 Каква је дубина мисли и духовног искуства била потребна да би се саставиле напомене уз дела светих отаца! И

несумњиво да је овај рад над делима светих отаца за о.Амвросија на известан начин био школа систематског изучавања аскетске литературе под руководством јеросхимонаха Макарија који је стекао мудрост великим духовним опитом.

Спољашње околности живота о.Амвросија у овом периоду су остале исто тако једноставне као и у првим годинама. У његовој келији је као и пре владало потпуно

сиромаштво. У предњем углу је стајало неколико икона. Поред врата су висили раса и подрасник с мантијом. Затим кревет с душеком од грубе тканине набијен сламом и истим таквим јастуком. Испод кревета је имао корпу која му је вероватно служила уместо

комоде или сандука. У употреби хране о.Амвросије је као и пре поштовао крајње уздржавање.61 И у свему је чувао потпуно послушање старцу Макарију. „Чинило се да

о.Амвросије није имао своју вољу у располагању чак и ситницама у келији, већ је у свему била воља старца, и за све је одговарао старцу о.Макарију.“62 Сав монашки живот о.Амвросија који је протицао под руководством мудрих стараца одвијао се равномерно,

без посебних спотицања. Пружајући о.Макарију важну помоћ у његовој преписци о.Амвросије је много

црпео из веома богатог извора мудрости овог старца. Многа писма која су долазила на име

59

Час би се код њега појачао катар желуца и црева, час би почело повраћање, час је осећао нервну болест,

час прехладу с грозницом. Осим тога, почеле су патње од хемороида која су повремено до те мере

исцрпљивале страдалника да је лежао у постељи као проштац. (Животопис. Цит. дело, део 1., стр. 48). 60




17

о.Макарија читао је и о.Амвросије. Одговори су писани или по диктату о.Макарија или их је писао сам о.Амвросије. Све је ово помагало томе да темељно упозна људску душу с

њеним тајним одајама, с њеним немоћима и снагом, то га је упознавало с човеком из света. Овде је научио да воли човека паћеника до самопожртвовања.

Од 1846. године о.Макарије је некима од братије дао благослов да се обраћају по духовни савет о.Амвросију. Један од њих (о.Геронтије) је причао: „Код о.Амвросија су по савет одлазили само малобројни од манастирске и скитске братије и то само по благослову

старца Макарија: иако је о.Амвросије био старац, то је било на известан начин скривено.“63 Али већ 1852. године старац Макарије је путујући због личних послова у

Москву рекао да се за време његовог одсуства у вези са свим духовним питањима за савет обраћају јеромонаху Амвросију. А о.Амвросије је увек саветовао позивајући се на учења светих отаца. „Дођем тако код њега...,“ сећао се један од монаха, „кажем што треба; а он

отвори књигу и да ми да прочитам одговор на моју неодумицу. Ја сам у то време имао ревност за узвишене монашке подвиге, али ме је о.Амвросије упутио да моја ревност није

била по разуму и натерао ме је да читам св.Исака Сиријског у Добротољубљу.“64 Поуке о.Амвросије није давао од свог мудровања, већ обавезно из учења светих отаца. Због тога је обично отварао књигу овог или оног оца, налазио је оно што одговара устројству брата

који је дошао, главу из неког дела, давао би му да је прочита и затим је питао како брат схвата текст. Ако неко није разумео оно што је прочитао старац му је мудро објашњавао

садржај светоотачког учења својим речима. Међутим, често је најједноставнијим речима поучавао браћу како да пронађу унутрашњи мир и спокојство у испитивању и прекоревању себе, јер се сам у искуству уверио у спасоносност ових радњи. И несумњиво,

ово стражење помагало је самом старцу у стицању умне молитве и созерцању Бога. Игуман Марко којег је старац Макарије благословио да се за откривање помисли

обраћа о.Амвросију се сећао: „Понекад... бих га затекао како лежи на кревету и плаче, али увек уздржано и једва приметно. Чинило ми се да је старац Амвросије увек ходио пред Богом или да је на известан начин осећао Божије присуство.“65

Отприлике у ово време духовном руковођењу о.Амвросија већ су биле поверене монахиње Борисовске пустиње из Курске губерније. Старац Макарије га је упознао с

неким богољубивим посетиоцима обитељи који су тражили духовно руковођење и давао му је благослов да води душекорисне беседе у кућици која се налазила поред старчеве келије са спољашње стране ограде скита, где су примане жене. То што се око старца

постепено окупљао народ сведочи о томе да је о.Амвросије већ израстао „в мужа совершеного, в мјеру полного возраста Христова“ („у човека савршена, у меру раста

пуноће Христове“) (Еф. 4, 13) и да је био у стању да пружи духовну утеху онима који су је тражили. Старац о.Макарије се понекад шалио показујући о.Амвросија који је био окружен гомилом људи: „Видите, видите! Амвросије ми хлеб узима, отима ми хлеб.“66

Тако је постепено Промисао Божји припремао о.Амвросија за самосталног старца. Стално духовно руковођење старца Макарија, пажљиво проучавање светоотачких

подвижничких дела, али највише стални лични подвиг молитве и непрекидног стражења припремали су о.Амвросија за ово велико служење.

63





18

Почетак старчевог служења

7. септембра 1860. године Господ је изволео да позове из земаљског живота у вечни покој старца Макарија. Чинило се да ће с упокојењем о.Макарија Оптина пустиња и њени

посетиоци заувек остати без духовног руковођења. Међутим, Господ није оставио оне који су жудели за спасењем без духовног вође. Уместо старца Макарија Промисао Божји је на ово велико служење свету поставио о.Амвросија.

На почетку је он малом броју људи био познат као духовни руковођа. Осим тога, ни по годинама није био стар: имао је свега 48 година. Због тога осим оних којима је

о.Макарије још за свог живота поверио да се обраћају о.Амвросију нико није користио његове духовне савете. Монаси, као и многи посетиоци манастира нису одмах могли да изаберу сталног руковођу прелазећи од једног јеромонаха код другог и били су „аки овци,

не имушчије пастирја“ („као овце без пастира“) (Мт. 9, 36). Ипак, оваква подела није дуго трајала. Није могао да остане непримећен онај ко је имао исто такво срце пуно љубави као

старац Макарије, ко се одрекао своје воље и ко је живео истим стремљењима и жељама. И неки су то видели. Још у време кад су сви они који су познавали о.Макарија осећали дубоку тугу због његове смрти један од његових духовних синова – К.К.Зедерхолм је

писао свом брату: „И сад ми се чини да се с баћушком о.Макаријем завршила сва утеха моја. Обраћам се о.Амвросију, истинском ученику баћушке, прожетом његовим духом.“67

Господ је изволео да стави упаљену светиљку на свећњак који је обасјавао и показивао пут многима који су лутали у тами. И заиста, ова светлост је постала толико видљива да су око ње почели да се окупљају људи из свих крајева Русије. Сви они оптерећени тешким

трудом обнављања оштећеног образа Божијег у себи и очишћењем свог срца од страсти имали су потребу за помоћи искуснијег руковође који је стекао мудрост и духовни опит.

Старац Амвросије је постао такав руковођа, познавалац скривених покрета људског срца, наставник пун љубави, поседник духовних блага која је стекао великим трудом. Тако су се испуниле речи тројекуровског старца Илариона које је упутио

Александру Гренкову, тада још увек младом човеку, пре двадесет једну годину: „Иди у Оптину. Потребан си тамо.“68 И заиста, сад је био крајње потребан у Оптиној пустињи,

зато што ниједан од монаха обитељи осим њега није могао да замени о.Макарија.69 Како је време протицало гласине о духовном опиту и мудрости о.Амвросија су се све више шириле и све више је растао број оних који су му се обраћали. Они који су

о.Амвросија прво гледали с неповерењем почели су да мењају своје мишљење о њем у. Тако нека угледна жена која је била духовна кћи о.Макарија после његове смрти није

желела да иде код њега. Једном је случајно га сревши и добивши духовну поуку била запањена овом беседом и касније је говорила: „Знала сам обојицу, али осећам да је о.Амвросије још виши од о.Макарија.“70 Постепено је његово име постало познато и у

богаташким палатама и у сиромашним колибама. Све више се ширио круг лица која су користила духовне савете и руководство о.Амвросија, како међу браћом обитељи, тако и

међу монасима и светским лицима која су долазила у Оптину. Од ујутру до увече живео је бринући за ближње. Никад никоме није одбио да пружи савет и помоћ. А колико је људи

67

Прот. С.Четвериков. Цит. дело, стр.122. 68




19

привео Богу својим благодатним саветима и својом самилосном љубављу! Живео је животом других, радовао се због њихових радости и туговао је због њихове туге.

Отац Амвросије је као истински пастир знао да тамо у свету који тражи Бога има много гладних и жедних Христове речи, љубави и вере. Зато је и волео овај свет и дао му

је сав свој живот. Сви они који су долазили код њега: богати и сиромашни, учени и неуки – осећали су се пред њим само као обични смртници. С изузетном очинском љубављу старац је примао оне које су мучиле жалости, туге и чамотиња, који су стајали на развођу

и нису знали којим путем у животу да иду. Примао је и оне које су нападале сумње и који су живели ван спасоносне ограде Христове Цркве. С каквим потиштеним душевним

стањем и с каквим јецајима неутољиве туге и муке су код о.Амвросија долазили људи из света! Старац је отвореног срца слушао њихове туге и истог часа је стављао мелем на душевне ране дајући потребне савете и поуке. Чврсто је веровао да сва страдања света, ма

како јака, окрутна и танана била не могу да победе Божанску љубав у чијим зрацима се топи и нестаје свака патња и чамотиња. Колико су утехе, мира и радости у душе ових

тужних и оптерећених људи уливале благодатне поуке, беседе и молитве старца пуног љубави! А понекад су чак од једног сусрета са старцем посетиоци добијали велику корист за своју душу. Њихова патња би утихнула пре него што би старац почео да прича. Облак у

души је био расејан и неки мир, нешто тихо и благодатно је испуњавало њихове душе. Обдарен духовним расуђивањем, добрим памћењем и речју отац Амвросије је свакоме ко

би код њега дошао давао одговарајућу поуку из Светог Писма и књига отаца. Његове беседе су биле пуне дубоког смирења; оне су грејале хладна срца, отварале су душевне очи, просвећивале разум, позивале људе на покајање, душевни мир и духовни препород,

покоравале су срца људи, усељавајући у њих благодатни мир и тишину. Све поуке старца Амвросија убедљиво сведоче о његовој искреној оданости делу

спасења људских душа. Он је разуемо све оне који су желели да добију реч утехе, поуке, који су били гладни да чују реч о Вечној, Животворној, Божанској Истини, све жедне је појио животворно водом из благодатног кладенца – своје богопросвећене душе.

Спасавајући друге и сам је усходио на врх богоопштења и своје слушаоце је узводио са собом.

Речју је старац Амвросије служио свету. Његова реч је горела огњем несавладивог благодатног убеђења; она је топлином љубави грејала свако срце, била јој је туђа хладноћа и спољашња китњастост и носила је свима мир и срећу. Реч старца Амвросија је описујући

земаљски живот као подвиг пролазног туђиновања на путу ка вечном животу звала људе у живот, у истински хришћански, савршени, узвишени, духовни живот. О.Амвросије је дао

целог себе, све своје снаге, разум, срце и вољу великом делу поучавања и хришћанског руковођења своје духовне деце. Све поуке, савети и поучавања старца Амвросија имали су за циљ светост, ослобађање од свега светског, земаљског, што ласка греховном људском

разуму. Старац је попут апостола све звао ка небеском животу; свакога је позивао да стекне нетрулежно богатство богосиновства, да постане наследник Царства Божијег по

благодати усиновљења. На њега се могу применити речи Христа Спаситеља о томе да је блажен онај ко „сотворит и научит, сеј велиј наречетсја в Царствији Небесном“ („изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небескоме“) (Мт. 5, 19). И испуњавајући вољу

Небеског Учитеља старац је учио људе. Учио је до последњег тренутка свог живота, учио је свакодневно, остављајући врло мало времена за одмор и молитву, али је и у молитви

непрестано уздисао због своје пастве и због свег човечанства. То је била безгранична љубав која је горела од жеље да свима помогне, да све утеши, да се сви спасу. Ова

20

самопрегорна љубав према људима била је карактеристична црта јеросхимонаха Амвросија. Љубав га је подстицала да се брине за сваку душу хришћанску, тужну и

увређену. Она је била „јака као смрт“ (Песма над песмама 8, 6), због ње је био спреман да трпи по хиљаду пута муке рађања (Гал. 4, 19) и од које нису могли да га одвоје ни

хладноћа, ни тескоба, ни многе животне тешкоће (Рим. 8, 35). Ова љубав је у старцу достигла висину јеванђељског савршенства. Она је волела само „човека“ и волела га је у Христу. Попут љубави Првообраза она је хтела „всјем человјеком спастисја и в разум

истини пријти“ („да сви људи спасу и да дођу у познање истине“) (1 Тим. 2, 4). Подвиг његове љубави према ближњем запањивао је његове савременике и узбуђењем је

обузимао и одушевљавао душе следећих нараштаја Руса. Међутим, сам старац као да није видео ни свој стални труд, ни подвиг љубави и стално је прекоревао себе због тога што „ништа не ради“ молећи људе да се моле за то да

му сведобри Господ не упише у кривицу „недјелатељно глаголаније“ („речи без дела“).71 Најдубље смирење и стално прекоревање себе налазили су се у основи свег живота и

делатности јеросхимонаха Амвросија. Он је и подвиг старчества примио на себе видећи у томе вољу Божију и нимало не сматрајући себе достојним овог одговорног служења. Велика је ствар бити оптински старац, посебно после духоносних подвижника

познатих целој Русији – о.Леонида и о.Макарија. Код старца у Оптину људи су ишли као код светог човека верујући и надајући се да ће добити исцелење од духовних недуга и

телесних болести. И ако се о.Амвросије својевремено плашио да прими ђаконски чин како је могао да се не плаши велике и страшне одговорности пред људима и пред Богом коју је имао због звања старца!? У себи је видео потпуну немоћ и греховност и само су га дубока

вера и нада у милост Божију и свест да је само оруђе у рукама Промисла Божијег, као и свест о својој пастирској дужности, надахњивали на подвиг старчества.

Вољу Божију – да буде старац – о.Амвросије је први пут видео у речима оца Макарија изреченим недуго пре његове смрти: „Живећеш у кућици с оне стране капије и пази – ево ти мог завета: никога ко дође немој оставити без утехе.“ 72 Због смирења је

о.Амвросије ступио на пут старчества, са смирењем је ишао њим до последњих дана свог живота. „Грешан сам; неразуман и немоћан душевно и телесно,“73 ево шта је стално

одјекивало у његовом срцу. Зато су све његове беседе, поуке и нарочито писма, прожети унутрашњом свешћу о својој немоћи, како душевној, тако и телесној. Како често он покајнички уздише што учећи друге сам не испуњава оно чему учи! Апостолски савет:

„Научаја убо инаго, себе ли не учиши?“ („Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш?“) (Рим. 2, 21) – у потпуности је примењивао на себе. Старац је сам искуствено прошао

тежак пут послушања и понижења под руководством искусних стараца пре него што је стекао истинско смирење. Овај лични опит је с радошћу и спремношћу преносио другима. „Кад човек приморава себе да се смири,“ поучавао је једну монахињу, „Господ га теши

унутрашње и управо то је она благодат коју Бог даје смиренима.“74 Дајући мудре савете другима старац је сам због свог смирења тражио савет од других не ослањајући се на свој

разум. После упокојења старца Макарија немајући коме да се обрати за савет у својој обитељи о.Амвросије се обраћао свом архипастиру Григорију. А кад је од поузданих људи сазнао за једног туђиноватеља духовног старца потрудио се да се зближи с њим и затим

71

Јеросхимонах Амвросије. Писма монасима. Изд. 1, Сергијев Посад, 1908., п.176, стр. 152. 72


Архимандрит Григорије. Цит. дело, стр. 53. 74


21

му је стално писао писма с циљем да све чини са саветом другог, у чему је видео израз воље Божије плашећи се да поступа по својој вољи.75

Спољашњи живот старца Амвросија и његово келејно правило

Старац Амвросије је сваки тренутак свог живота посвећивао служењу ближњима. И да би се то макар мало схватило треба видети како је живео о.Амвросије.

Спољашњи услови за живот о.Амвросија били су изузетно скромни.76 После смрти старца Макарија он се преместио у друге просторије – у кућицу која се налазила с десне

стране свете капије скита, коју је ходник делио на две половине. У једној је келија старца, келија његовог послушника и кухињица, у другој – пријемна келија у којој је примао почасне госте и келија његовог другог послушника. Лицима женског пола је био забрањен

улаз у скит, али је положај кућице у близини ограде омогућио да се између куће и ограде сагради просторија с посебним улазом, која је дозвољавала да се у ову собу уђе без уласка

у скит. Старац ју је назвао „колибицом“ и она је служила за пријем посетитељки. У свим набројаним посторијама: како у кућици, тако и у колибици – налазиле су се свете иконе. Између осталог, у келији старца су се налазили: икона Нерукотворног Образа, иконе

Мајке Божије „Тамбовска“ – благослов родитеља, „Скоропослушница“, „Кијево-Печерска“ с преподобним Антонијем и Теодосијем како се заступају и икона светог

великомученика Пантелејмона. Овде су на зидовима висили портрети истакнутих духовних лица: митрополита Филарета Московског и Филарета Кијевског, Вишенског затворника епископа Теофана, Тројекуровског затворника Илариона, протојереја Фјодора

Александровича Голубинског, протојереја Јована Иљича Сергијева; оптинских стараца: јеросхимонаха Леонида, јеросхимонаха Макарија, архимандрита Мојсија и други

портрети. Осим кревета у келији је још био налоњ попут ормарића с неопходним књигама за читање правила као и сто-„канцеларија“, где је писар писао писма која је старац диктирао, ормар са светоотачком литературом, две старинске фотеље за почасне госте и

неколико столица. Свакодневни живот о.Амвросија је започињао од келејног правила. Старац је

устајао у четири сата. На његово звоно долазили су келејници и читали јутарње молитве, дванаест изабраних псалама и први час. Одморивши се мало старац је слушао трећи, шести час, изобразитељне псалме, као и канон (у зависности од дана) с акатистом

Спаситељу или Мајци Божијој.77 Вечерње молитвено правило састојало се од малог повечерја, канона Анђелу Чувару и вечерњих молитава. По завршетку правила старац је

молио присутне за опроштај,78 после чега су узимали од њега благослов и излазили. Како се види ово правило је било чак нешто мање од обичног монашког правила, али треба имати у виду да је о.Амвросије носио тежак крст болести и подвиг служња народу. По

читав дан су врата његове келије била отворена и код њега је долазило на стотине људи како би добили од њега духовну утеху, разрешење свакодневних питања, укрепљење,

поуку, опроштај грехова. И тако сваки дан, и не једну годину, већ преко тридесет година. Измучен, уморан, једва дишући, старац је вративши се у своју келију уместо одмора

75


О спољашњим околностима старца Амвросија детаљно се говори у „Животопису“. Цит. дело, део 1., стр.

74-77. 77



22

слушао кратко правило. Ако се све ово замисли биће јасно да је и ово правило од њега захтевало велики напор.

Након што се тешко разболео о.Амвросије је стрпљиво носио тежак крст болести до самог упокојења. 1871. године због крварења хемороида старац је толико онемоћао да

дуго времена није могао сам да прелази из келије у келију и био је приморан да се креће уз помоћ келејника.79 Томе још треба додати да је старац био јако осетљив на промену температуре и да се и приликом малих промена брзо прехлађивао. Старац је сам говорио:

„Подједнако не подносим врућину и хладноћу. Погодује ми само седамнаест степени, а изнад и испод тога лоше на мене утиче.“80 У зимско време старац је не излазећи из келије

често добијао јаку прехладу само од хладног ваздуха ако су посетиоци не загрејавши се улазили код њега директно с улице.81 Старац је такође патио од болести желуца тако да је чак и мала количина хране (обично старац није јео више него што може да поједе

трогодишње дете)82 изазивала код њега повраћање. У једном од писама старац је писао: „Болни грчеви у целом телу постоје и од хладноће и од нежељене глади. Има много

ствари, али много тога не могу да једем. Не дозвољавају слаб желудац и болесна црева. Уосталом, по старој навици ипак се приморавам да једем иако после тога морам да трпим велику тежину због главобоље и повраћања.“83 Старца је мучило и знојење због чега је

често мењао рубље и чарапе. Поред свега осталог осећао је сталну слабост, немогућност да макар на кратко стоји на ногама.84 Све ове болести лишавале су сарца могућности да

служи Свету Литургију због чега је он веома туговао. Лекари који су посећивали старца на молбу лица која су га волела увек су говорили да су његове болести изузетне. „Кад бисте ме питали за обичног болесника,“ рекао је један од њих, „ја бих казао да му остаје пола

сата живота, а он ће можда живети и годинама.“85 Старац је живео од благодати. Он није одбијао медицинску помоћ. У својој келији имао је полицу препуну разних лекова,86 али је

сву наду полагао у Господа и Његову Пречисту Мајку. За време тешких болести на молбу старца у његовој келији су служени молебани испред чудотворних икона Мајке Божије, које су тим поводом доношене из других места.

Тако је 1871. године (као што је већ било речи, старац је тешко боловао те године) из Козељска донета чудотворна икона Мајке Божије „Ахтирска“, из Мешчевског манастира

светог Георгија – икона „Всјех Скорбјашчих Радосте“,87 из села Калушенке – „Калушка“.88 По наруџбини старчевих поштовалаца на Атону је насликана и донета у његову келију икона светог великомученика Пантелејмона,89 а молитва испред ње доносила му је

значајно олакшање. И често је болест старца која га је дуго мучила и није попуштала ни пред каквим лекарским средствима у оваквим приликама престајала. О томе колико је

старац патио види се из његових речи које су му се једном нехотице отеле: „Ако некад кажем нешто о свом здрављу то је само део. А кад бисте знали све што осећам... Понекад

79






Јеросхимонах Амвросије. Писма монасима изд. 1, цит.дело, п. 17, стр. 156. 85

Ф.П.Ч. Тежак губитак, 2. изд. М., 1892., стр. 23. 86





23

ме тако притисне да мислим: дошао је крај.“90 Старац је стрпљиво и са смирењем подносио сва искушења. Често се од њега могло чути: „Трпео је Мојсије, трпео је Јелисеј,

трпео је Илија, па да потрпим и ја.“91 Старац је само у молитви налазио утеху и подршку својим крајње слабим моћима.

Али сам старац је о својој молитви овако говорио: „Ево, у Глинској пустињи је умро један старац, његова рука је после смрти три сата окретала бројанице. А ја грешни ни не знам кад сам их окретао,“ додао је баћушка уздахнув ши и тужно одмахнуо руком. „Ја сам чак и

у манастиру само годину дана провео.“92 Али колико много у његовом животопису налазимо сведочанстава о ватреној молитви старца Амвросија са сузама. На пример, кад

се у његовој келији служио молебан с акатистом испред келејне иконе Мајке Божије „Достојно јест“ коју је поштовао, он је с умилењем гледао благодатни лик Царице Небеске и сви су видели како су сузе текле низ његове мршаве образе. 93 Кад се молио цело његово

лице се преображавало и он се погружавао у созерцање неизрециве небеске славе. Једном је старчев келејник, прилазећи му по благослов на крају јутарњег правила видео како

старчево лице светли. Касније је због своје простодушности упитао: „Да ли сте, оче, имали неко виђење?!“ Старац га је, не рекавши му ни речи, само лагано куцнуо руком по глави (то је био знак посебне старчеве благонаклоности). 94 Старац Амвросије је увек

посебно страхопоштовање осећао према Мајци Божијој, као јединој свемоћној Молитвеници и Заступници хришћанског рода пред Њеним Сином, Царем и Господом.

Зато ниједан Богородични празник није пропуштао, а да се испред Њене свете иконе не одслужи келејно бденије. Као истински подвижник старац Амвросије је увек осећао потребу за молитвом, јер

је само у молитви стицао неопходну духовну и телесну снагу, која је била потребна за његов узвишени старчески подвиг. Ниједну своју одлуку старац није доносио без усрдне

молитве и без јасног указивања Божијег. Једна шамординска монахиња прича да јој је о.Амвросије дао тешко послушање у трпезарији. Не надајући се у своје снаге неколико пута је молила да је ослободи, али је старац неочекивано рекао: „Па нисам ти сам од себе

одредио ово послушање, таква је воља Царице Небеске.“95 О.Амвросије је као и сваки подвижник тежио ка осамљеној молитви. Понекад би

отишао у манастирску викендицу која се налазила на десет врста од манастира, а кад је усрдношћу његових поштовалаца била саграђена засебна келија у шуми одлазио је тамо. И ту су га опседали посетиоци. И само ноћу, кад цео свет спава, кад спавају они који су у

његовој келији оставили своје жалости и грехове, старац Амвросије је заборављајући на себе пружао ка небу своје руке, у сузној молитви молећи милосрдног Господа да пошаље

благодатну утеху и мир душама његове духовне деце. И чињеница да су у Оптину код старца из света заборављајући на незгоде тада сложеног путовања, долазили представници заиста свих слојева, сведочи да је старчева молитва увек бивала услишена.

Дарови благодати

90





Исто, стр. 204. 95


24

И само у оваквом духовном стању, које се у човеку васпитава непрекидном унутрашњом борбом, самопонижавањем, невољама и разним другим искушењима могуће

је добити највећи дар благодати Божије – дар хришћанске љубави која се налази у нераскидивој и дубокој вези с хришћанском вером и срдачном молитвом. Старац

Амвросије је био богат овим даровима. У њему се показао обилан дар духовног расуђивања, дар проницања у људске душе, дар прозорљивости и дар исцелења. Река посетилаца је расла из дана у дан. За сваког ко би дошао он је имао и нежну реч и мудар

савет. Непозната лица је често називао по имену, говорио је њихове тајне грехове, исцељивао је болесне од недуга пре него што би га за то замолили. Његово натприродно

познавање душе и закона њеног живота, дар проницања у човеково срце омогућавали су му да непогрешиво види морално стање људи који су му се обраћали, једном речју, да чита душу ближњег. Дар расуђивања старца Амвросија се испољавао у томе што је умео

одмах да одреди човеково духовно стање и да му да најтачнији и најкориснији савет. Сва сила духовног руковођења старца сводила се на то да свакој души укаже пут спасења кроз

веру у Христа Спаситеља. Старац је чврсто веровао да се први узрок свих душевних и телесних поремећаја и болести крије у кршењу Христових заповести и као основно средство за оздрављење предлагао је искрено покајање за грехове и причешћивање

Светим Тајнама. Отац Амвросије је поседовао свеобухватни опит, широке видике и могао је да да

савет у вези са сваким питањем, не само у духовној области, већ и у свакодневном животу, савет који је одговарао датом лицу и датим околностима. Једном је саветовао како да усавршава душу, другом како да води домаћинство у обитељи, трећем како да се понаша

на суду. Једном је неки богати предузимач рекао старцу да жели да направи водовод у својим великим воћњацима јабука. „Причају људи,“ почиње старац речима које су биле

уобичајене у таквим приликама, „да је ево овако најбоље...“96 и даље детаљно описује водовод. Овај човек касније почиње да чита литературу у вези с овим питањем и налази да је о.Амвросије описао најновија достигнућа у овој области.97

Дар старца Амвросија да прониче у тајне одаје људских душа чудио је многе и наводио је да се одмах потпуно предају његовом руковођењу. У људима се појављивала

сигурност да старац боље од њих зна шта им је потребно и корисно. Једна млада девојка је од своје сестре много стога чула о светости живота о.Амвросија, али се према сестриним речима односила с неповерењем, па чак и с презрењем, а старца је називала „лицемером“.

Једном је на сестрину молбу отишла у Оптину пустињу. Отац Амвросије се излазећи из своје келије помолио, погледао је све, а затим је управио свој поглед у Веру (тако се

девојка звала) и рекао: „Какав то џин стоји овде? А, то је Вера дошла да види лицемера?“98 После оваквог разобличавања њених тајних мисли и посебно после беседе са старцем потпуно је променила своје мишљење о њему, искрено га је заволела, а касније је ступила

у Шамординску обитељ.99 Управо на тај начин старац је многе упутио на пут покајања, моралног очишћења и смиреног подношења животних искушења.

Овај изузетан дар прозорљивости који Господ даје неким праведним људима и захваљујући којем праведник може да предвиди будућност и да дубоко види чак и скривене мисли и расположења човековог срца врло често се испољавао у старцу

96

Исто, стр. 209. 97

Исто, стр. 209. 98

Исто, стр. 256. 99


25

Амвросију у периоду његовог старчества. Навешћемо неколико примера дивне прозорљивости старца Амвросија. Једном је једна жена молила за благослов да уда своју

кћерку, али је старац није благословио и заповедио јој је да сачека. После извесног времена поново се обратила старцу са сличним питањем. И старац јој поново заповеда да

причека и додаје: „Имаће тако изузетног женика да ће сви позавидети њеној срећи. Хајде да прво дочекамо Свети Васкрс, а како на тај дан сунце весело игра! Насладимо се виђењем ове лепоте. Само немој да заборавиш: сети се, погледај!“ Дочекавши Васкрс

мајка и кћерка су се сетиле старчевих речи и изашле да виде како излази сунце. Одједном је кћи ускликнула: „Мама, мама, видим Господа Васкрслог у слави. Умрећу, умрећу до

Вазнесења!“ Одиста, заболели су је зуби и она се упокојила. 100 Још више изненађује догађај који је о старцу Авросију испричао оптински монах Данило. Једна удовица је била узнемирена због тога што често сања свог покојног мужа који је за нешто моли. Не

знајући како да му помогне с овим питањем се обратила старцу Амвросију који је после њених речи извесно време био замишљен, а онда је рекао: „Твој муж је дуговао новац –

овде је навео једно име (без патронима и презимена), - тај дуг га мучи. Плати том човеку и душа твог мужа ће се стећи мир.“101 Благоразумна жена је марљиво потражила човека по имену које је старац навео. Напокон га је нашла и вратила му је дуг који је муж узео после

чега је покојник више није узнемиравао.102 Још један догађај који сведочи о старчевој прозорљивости десио се с мајстором

који је радио на иконостасу, а дошао је код настојатеља да прими новац за обављени посао. О.Амвросије је под различтиим изговорима три дана задржавао његов одлазак из обитељи. Мајстор се много жалостио због тога, јер је требало да у његову кућу на

преговоре дођу врло богати наручиоци, али се није усудио да прекрши старчеву реч. Какво је било његово чуђење кад су сутрадан по његовом повратку кући дошли и његови

наручиоци који су се такође задржали три дана. Међутим, сва сила дара старчеве прозорљивости у овом догађају откривена је четири године касније. Један радник овог мајстора је на самртном одру признао да је тих дана хтео да убије свог газду како би му

отео новац који је носио из Оптине пустиње и да га је три ноћи вребао испод моста. „Не би ти био жив, али те је Господ по нечијим молитвама избавио од смрти без покајања...

Опрости ми, проклетнику...“ – биле су последње речи човека на умору.103 Видећи тако јасно душе својих поестилаца старац Амвросије је знао и шта их је доводило код њега. Често се дешавало да гост још не стигне да открије своју потребу или

тугу, а старац већ даје одговор. Тако је на пример, једна монахиња написала старцу писмо молећи за савет у вези с неким питањима. Два дана касније била је код старца и он је на

све тачке њеног писма дао исцрпне одговоре сећајући се сам шта је још тамо написано. Монахиња је отишла од старца утешена и умирена не сумњајући у то какво чудо старчеве прозорљивости јој се десило. Старац се упокојио у октобру исте године и шест недеља

касније, приликом спремања његових папира у келији је пронађено неотворено писмо на његово име. Адреса пошиљаоца је сведочила да је то било писмо ове монахиње.104

100


Исто, стр. 120. 102

Исто, стр. 120. 103


Казанска женска обитељ светог Амвросија и њен оснивач оптински старац јеросхимонах Амвросије. Изд.

пустиње, 1908., стр. 78.

26

Тешко је набројати све случајеве дивне прозорљивости старца Амвросија који се трудио да дар који му је од Бога дат претвори у корист ближњих. Он и је откривао вољу

Божију и има много примера како су неки који нису послушали његов благослов долазили са сузама покајања јер нису имали среће у пословима. Тако је један становник Козељска

молио за благослов да пошаље свог сина у Москву на школовање. Старац је дао савет да га пошаље у Курск да учи. На очево неслагање старац је шаљиво одговорио: „Москва бије испод чарапе и лупа даскама. Нека иде у Курск.“105 Отац није послушао старца, послао је

сина у Москву. Убрзо су на грађевини овом сину обе ноге смрскале даске, за цео живот је остао инвалид, неспособан за било какав рад. Отац је горко плакао осуђујући себе због

неповерења према старчевим речима.106 Старцу су се такође обраћали многи људи молећи га да их исцели од телесних болести. Велика је била снага молитава о.Амвросија и многобројни примери тренутних

исцелења сведоче о томе. Али старац је због свог смирења избегавајући људску славу слао болеснике или код светих моштију или код чудотворних икона, а понекад је просто

саветовао да се узме нека лековита трава. Болесници су се потпуно исцељивали од својих болести, и наравно, било им је јасно да им није помогла трава, већ да су старчеве молитве учиниле чудо. Отац Амвросије због свог смирења није веолео да сл уша кад му је неко

отворено говорио да је он исцелио или би их чак прекорео кад би га замолили за то. Једна жена је веома дуго патила од болести грла, лекари су већ били немоћни да јој помогну, а

њена болест се све више погоршавала. Напокон, пошто није могла да узима било какву храну изгубила је сваку наду у своје оздрављење и спремала се за смрт. Кад је чула за старца Амвросија, за његова чуда и исцелења, одлучила је да оде у Оптину. Једна

монахиња која ју је пратила код оца замолила га је да јој исцели грло. Старац се разгневио због тога што му је то рекла и прекорео је, а болесницу је посаветовао да узме уље из

кандила испред иконе Мајке Божије и да намаже грло. Уз то је додао речи: „Исцелиће те Царица Небеска.“107 Све је било учињено онако како је старац заповедио и жена се потпуно исцелила од своје болести. Овде није деловала људска мудрост или лек, већ сила

Божија по молитвама праведног старца. Упечатљивији пример старчевог дара исцелења посведочен је у случају болесног

дечака који је патио од болести уха, главе и чељусти. Јаки болови му нису давали мира ни дању, ни ноћу. Напори лекара нису давали плод, малишан је постепено губио снагу и видео се његов близак крај. Родитељи су похитали у Оптину пустињу код старца

Амвросија молећи га за помоћ и молитве. Старчево срце пуно љубави било је осетљиво и меко за невоље другог човека. Био је српеман сам да пати за људе и свим својим силама се

трудио да помогне напаћеним душама. Као и увек, и овог пута је старац умирујући дечакове родитеље говорио: „Све ће проћи, само се молите.“108 Добивши вест из куће о критичном стању њиховог сина отац и мајка су хтели истог часа да крену на пут, али им је

отац посаветовао да остану, а сутрадан им је пратећи их рекао: „Не секирајте се и не жалостите се. Идите с миром. Уздајте се у милосрђе Божије и бићете утешени. Молите се

Богу, молите се Богу. Бићете обрадовани.“109 Кад су допутовали на станицу људи који су их дочекали рекли су им да се болесник осећа све лошије. Каква је била њихова радост кад

105



Казан. женска пуст. св.Амврос. Цит. дело, стр. 18. 108


Ј.Посељанин. Цит. дело, стр. 125.

27

су ушавши у кућу затекли свог сина на ногама! Тако га је Господ по молитвама старца Амвросија на чуђење свих подигао са смртног одра... Ово чудо је многе натерало да

поверују у благодатну силу старчевих молитава. Било је још других, такође задивљујућих случајева кад се старац Амвросије у тешким тренуцима за ову или ону душу јављао неким

људима који га уопште нису познавали, исцељивао их од болести или их је упозоравао на неку опасност. Као сведочанство за ово служи јарки пример кад се старац не у сну, већ на јави јавио болесној девојци која га уопште није познавала и која је лежала у неизлечивој

болести три године. „Преварила си угодника Божијег Николаја Чудотворца,“ рекао јој је, „обећала си да ћеш отићи код њега да се помолиш и ниси испунила, зато сад лежиш.

Измери колико си висока и замоли нека му неко упали свећу у твојој величини. Оздравићеш кад изгори ова свећа.“110 И заиста, потпуно је оздравила кад је испуњен овај захтев. Касније је у гостима у једној кући угледала портрет о.Авросија и препознала је у

њему монаха који јој се јавио.“111 Врло често је старац Амвросије крио дар чудотворења под обличјем шале како би

избегао људску славу. Ово се најчешће испољавало у виду ударца по болесном месту, понекад чак веома јаких. Тако је, на пример, код старца дошао један монах с ужасном зубобољом. Пролазећи поред њега старац га је јако ударио по зубима и још је весело

упитао: „Вешто?“ „Вешто, оче,“ одговори монах док су се сви смејали, „само што много боли.“ И одлазећи од старца приметио је да му је прошао бол и касније се више није

враћао.112 Оваквих примера било је много тако да су сељанке које су долазиле код старца са својим болестима и саме често повијале главе и говориле: „Баћушка Амвросије, удари ме, боли ме глава.“113 Људи су се обраћали старцу и с молбом да им помогне да се избаве

од рђавих и погубних навика. И старац је у таквим приликама обавезно указивао на тајну покајања као поуздано средство за исцелење.

Тако је свету служио о.Амвросије, обдарен од Бога многим и различитим даровима благодати Божије и прожет ватреном љубављу према страдалном човечанству. У животопису старца Амвросија је речено да сви забележени случајеви његовог живота у

којима су се испољавали дарови благодати чине само мали део зато што су се у току његовог тридесетогодишњег старчества слични догађаји понављали скоро свакодневно.114

Духовно руковођење монасима и мирјанима

Јеросхимонах Амвросије је безгранично волео Господа. Због љубави према Њему напустио је свет и кренуо путем моралног усавршавања. Међутим, као што је љубав према

Богу у хришћанству нераскидиво повезана с подвигом љубави према ближњем, тако се и подвиг личног усавршавања и личног спасења код старца никад није одвајао од подвига његовог служења свету.

Служење старца о.Амвросија пре свега је започело од руковођења браћом Оптине пустиње. Старац је веома волео своју обитељ и њене питомце. Сваки брат је старцу

поверавао своју душу. Ако би се десило неко искушења, ако би се родила нека недоумица или сумња – са свим овим монах је ишао код старца, све му је говорио и добијао утеху.

110

Животопис отаџбинских подвижника. Цит. дело, део 1, стр. 229. 111

Животопис отаџбинских подвижника. Цит. дело, део 1, стр. 229. 112

Исто, стр. 227. 113

Исто, стр. 227. 114


28

Ако би монаха напала чамотиња, очајање или ако није могао да се смири због неке мисли, не знајући шта да ради ишао је код старца и добијао душевни мир и спокој. Осим

признања у келији по угледу на раније старце о.Амвросије је обављао заједничко исповедање помисли и дела. Слабашан и болестан старац је излазио пред браћу која би се

после вечерњег правила окупила у његовој келији, сео би и почео да беседи. Тада се одвијало исповедање наглас: „Осећам непријатељство против овог и овог, погордио сам се због тога и тога, помислио сам то и то, ово сам учинио.“ Одмах би се добио опроштај и

поука, одмах би наступио мир.115 О.Амвросије је био посебно пажљив и очински се бринуо о новајлијама у

манастиру и о новим монасима. Многи калуђери и искушеници који живе у Оптиној пустињи свој долазак у манастир дугују управо о.Амвросију.116 Премда је у Оптиној пустињи формално настојатељ био о.Исакије, духовно вођство

је имао старац Амвросије. Он је као и пре остао исти онај „јеромонах у пензији“ без икаквих званичних права, али се без његовог савета није предузимало ништа што је било

иоле значајно; он се налазио на челу свег унутрашњег устројства обитељи. А у скиту с у на бризи старца били домаћинство и финансијски послови пошто се начелник скита јеросхимонах Анатолије бавио старчеством и умном молитвом у којој је по речима

о.Амвросија достигао велико савршенство, клонио газдинских послова скита.117 Настојатељ се заједно с браћом смирено потчињавао његовом духовном вођству

откривајући пред њим своје помисли.118 Врата келије и срце старца Амвросија увек су били отворени за браћу, свако је могао да уђе код њега у свако доба без икаквог најављивања. Својим добрим утицајем, како на браћу обитељи, тако и на богомолнике

који су долазили старац Амвросије је помагао развоју и уређењу Оптине пустиње. Односи између старца, настојатеља и браће заснивали су се на хришћанској љубави и смирењу.

Старац се према настојатељу односио с дубоким поштовањем и за важније послове увек је тражио његов благослов. О.Амвросије никад није инсистирао на свом мишљењу, већ је само давао мудре савете. Зато се настојатељ добровољно потчињавао старчевој вољи.

Касније, кад се старац упокојио о.Исакије је с тугом говорио: „Двадесет девет година сам провео као настојатељ, уз старца и нисам имао невоља. Сад је вероватно Господу угодно

да мене грешног посети невољама.“119 Али, старчево служење се није ограничавало само манастиром. Овај подвижник који је живео у малој келији умео је да рашири њене зидове за непрегледне просторе.

Људи свих звања и стања, становници најудаљенијих губернија – сви су знали за смиреног прозорљивог оптинског старца. Код о.Амвросија у Оптину пустињу долазило је на хиљаде

верујућих душа. Како често су у келијицу о.Амвросија хрлиле на хиљаде верујућих душа. Како често су келејници о.Амвросија попуштајући пред многобројним молбама посетилаца да јаве старцу за њих говорили: „Баћушка, чекају вас.“ „Ко је тамо?“ упита

старац. „Московски, вјаземски, тулски, бељевски, каширски и остали народи,“ одговарају келејници.120 На разговор са старцем од десет минута чекало се по неколико дана. Није

115


Исто, стр. 60. 117

Ј.В.Историја Козељске Ваведењске Оптине пустиње. Сергијев Посад. 1906., стр. 135. 118




29

било довољно кочијаша за превоз између Оптине и Калуге, као ни соба у многобројним оптинским гостионицама.121

Хришћанска милост према људима приморавала је јеросхимонаха Амвросија да отвори врата своје келије свима онима који су на њих куцали. Пријем посетилаца

започињао је после јутарњег чаја; то је било око девет-десет сати. Међутим, и пре тога је старац био погружен у бриге за друге. Кад је старац почињао да се умива келејници су постављали питања: „Оче! Ево, овај и овај се налази у таквим околностима – шта ћете

благословити да чини?“ Или: „Ево, та и та моли благослов за такво и такво дело, да ли ћете дати благослов или не?“ и др. и др. Отац Амвросије је успевао и да обавља свој посао

и да одговара на питања.122 За време јутарњег чаја старац је диктирао писма. У то време се окупљало прилично много посетилаца који су испољавајући нестрпљивост почињали да звоне на звоно и да куцају на врата. Али, пре него што изађе пред њих болесни старац је

морао да се пресвуче да би скинуо знојаво рубље и чарапе и обукао суве. Старац се трудио да у свакој згодној прилици каже неку поучну реч о хришћанском животу. И у датом

тренутку, припремајући се да изађе пред посетиоце бавио се неким од браће, једним или неколицином ако се водио уопштен разговор.123 Напокон, у обичној одећи искушеника старац би изашао код посетилаца који су га већ одавно очекивали. Животописац старца

Амвросија описујући његов портрет каже: „По изгледу је баћушка о.Амвросије био леп старац, висине мало изнад средње и помало погрбљен од старости. Како је у младости био

веома леп... ни у старости није изгубио пријатност у свом лицу без обзира на своје бледило и мршавост. На глави је с предње стране имао малу ћелу која га уосталом није нимало ружила, већ је чак одговарала његовом лицу, а отпозади неколико праменова

кратке тамно смеђе и проседе косе; на челу две-три боре које би у појединим приликама потпуно нестале; очи светло-смеђе, живе, проницљиве, које у потпуности виде душу; усне

обичне; брада прилично дуга, ретка, седа, на крајевима раздвојена. Отац се не може замислити без самилосног осмеха, од којег је човеку било некако весело и топло, без брижног погледа који је говорио да ће овог часа смислити за вас и рећи нешто веома

корисно, такође га је тешко замислити без живахности у свему (у покретима, у очима које горе) с којима вас слуша и на основу које знате да у том тренутку живи због вас и да сте

му ближи него самима себи.“124 Изашавши из келије старац је прво пролазио кроз ходник у којем су били мушкарци. Једног би у ходу благословио, другом би рекао неколико речи; људе који су

имали посебне потребе примао је у пријемној келији посебно и бавио се њима дуже времена. Затим је одлазио у колибицу и тамо би већ дуго остао. О.Амвросије је по читав

дан проводио међу народом, који је код њега долазио по савет и који је осећао свештени страх пред својим наставником. Дајући сваком поуке у складу с његовим духовним потребама и духовним развојем, и удубљивао се у стање сваког човека који му се обраћао

одређујући његов лични карактер, његове склоности и с љубављу је препоручивао најбољи исход. Сви су од њега одлазили утешени и лака срца. Духовно искуство старца

Амвросија било је толико богато да он као да је читао мисли људи који су код њега долазили и често је указивао на њихове скривене тајне и у беседама их је прикривено разобличавао. Једном кад је једна монахиња дошла код њега на исповест говорила је све

121



Исто, стр. 181. 124


30

чега се сећала. Кад је завршила старац је сам почео да јој говори све што је заборавила. Међутим, један грех који је отац навео она по упорним тврдњама није чинила. И тада је

старац одговорио: „Заборави то, то сам онако рекао.“125 Није стигао да заврши, а сестра се неочекивано сетила да је заиста учинила тај грех. Запањена, принела је искрено

покајање.126 Ако је старац с неким разговарао у присуству народа није имао обичај да разобличава директно и оштро, већ је поучавао тако вешто да је његово разобличење без обзира на присуство мноштва народа било јасно само ономе на кога се односило.

Спознавши у личном искуству спасоносност смирења старац се трудио да томе научи и своју духовну децу. На најнасушније питање сваког човека: „Како да живим да бих се

спасио?“ старац је давао шаљиве одговоре: „Треба живети нелицемерно и понашати се примерно, тада ће наша ствар бити права, а иначе биће прљава,“127 или „живети се може и у свету само се не треба истицати, већ треба живети тихо“.128 „Морамо,“ још је говорио

старац, „да живимо на земљи као кад се точак врти – да само једном тачком додирујемо земљу, а осталим обавезно да стремимо на горе; а ми тако залегнемо на земљу да не

можемо ни да устанемо“.129 То су наизглед једноставне и шаљиве речи, али како се дубок смисао садржи у њима. Ево како животописац јеросхимонаха Амвросија, који га је добро познавао и који је примио његов дух објашњава одговор старца на слично питање: „Како

живети?!!“ „Живети – не кукати, никога не осуђивати, никоме не досађивати и сваког поштовати.“ Ако се озбиљније размисли о овој поуци свако ће у њој видети дубок смисао.

„Не кукати,“ односно да човеково срце не буде обузето за човека неизбежним невољама и неуспесима усмеравајући се ка Јединственом Избору вечне сладости – Богу, на тај начин човек поред безбројних и разноврсних незгода може да се смири мирећи се с њима или

„смиравајући се“. „Не осуђивати,“ „не досађивати“. Међу људима нема ништа уобичајеније од осуђивања и досађивања, овог накота погибељне гордости. Само они су

довољни да човекову душу срозају на дно пакла; међутим, углавном се ни не сматрају за грех. „Сваког поштовати“ – указује на заповест апостола: „Честију друг друга болша творјашче“ („чашћу чините једни друге већим од себе“) (Рим. 12, 10). Сводећи ове мисли

на једну заједничку видимо да је у горе наведеној изреци старац пре свега проповедао смирење – основу духовног живота, извор свих врлина без којих је по учењу светог Јована

Златоуста немогуће спасење.130 О значењу смирења сам старац је говорио: „Чим се човек смири смирење га одмах доводи у предворје Царства Небеског“. 131 О.Амвросије је примао посетиоце или беседећи са сваким понаособ или је излазио

на заједнички благослов, прво код мушкараца, а затим код жена. 132 Лети је старац понекад излазио код народа на ваздух. Погрбљени старац је лагано

ишао дуж палица које су постављане од трема и служиле старцу као ослонац приликом кретања истовремено задржавајући народ да га на притисне. Отац Амвросије би повремено застао, одговарајући људима на питања. На хиљаде најразноврснијих питања је

као киша падало из гомиле, он је све пажљиво слушао. „Оче,“ упитао би неко, „какав благослов ми дајете да живим?“ „Оче,“ питала би друга, „да ли ми дајете благослов да се

125

Казанска Амвросијевска женска пустиња. Цит. дело, стр. 77. 126






Исто, стр. 99. 132

Исто. стр. 82.

31

удајем или да идем у манастир?“133 Питања једно за другим: „Пропадам од сиромаштва“; „Изгубила сам све што ми је у животу било драго. Немам разлога да живим“; „Мучи ме

неизлечива болест, не могу да не ропћем“; „Деца којој сам посветио живот и душу постала су ми непријатељи“; „Изгубио сам веру, не видим благост Божију. На мом језику су само

проклетства“.134 Код кога да идемо, коме да се поверимо, пред ким да исплачемо душу, ко ће скинути с човека ову камену безосећајност дуготрајног безизлазног страдања? 135 И сви су долазили код старца као у последње уточиште. И међу овим литицама туге, греха и

очајања стајао је о.Амвросије и са срцем пуним љубави лечио је све. Колико пута је најсложенија, најочајнија и најзамршенија овоземаска питања решавао уз помоћ два-три

љубазна савета пуна искреног саучешћа. Тако се наизглед успут решавала нечија судбина, решавала су се важна питања, али је увек по благослову благодатног старца све било добро и показивало се да је одлука мудра и правилна. Многи су имајући неки посао

желели само једно: да их на почетку овог посла старац ћутке закрсти. Међутим, нису сви код о.Авросија долазили неким послом. Неки су му само

одузимали време и тиме су га много оптерећивали. И сам се жалио на овакве посетиоце у својим писмима: „Старост, слабост, немоћ, велике бриге и заборавност и многе бескорисне приче не дају ми да се повратим. Један прича како га боле глава и ноге, други

се жали на мноштво невоља; а трећи објашњава да стално брине. А човек све то треба да слуша и још да даје савет; не може да се извуче ћутањем – вређају се и љуте.“136 И како му

је било тешко да подноси роптање оних које због болести није могао одмах да прими. Тако је једном исцрпљени старац обореног погледа у гомили народа иза себе зачуо нечији глас: „Каква злоба! Прошао је, и ни да погледа.“137 „Ето, тако живимо из дана у дан,“

писао је старац у једном од писама, „и прича се да смо неправедни приликом примања оних који долазе и путују. А крива је моја немоћ и неисправност пред Богом и људима.“138

И старац не само да никад није туговао због своје болести већ је био у веселом расположењу и чак се шалио. А људи који су изражавали своје роптање убрзо су почињали да жале због своје нестрпљивости и молили су старца да им опрости. Старац је

примао посетиоце до вечери, правећи кратке паузе како би нешто појео и мало се одморио. Понекад је старац, после ручка, док је још био слаб, примао посетиоце у својој

келији. А после вечерњег правила код њега су долазила браћа из манастира на свакодневно исповедање помисли.

Старац Амвросије и интелигенција друге половине XIX века

Име старца Амвросија није било познато само међу обичним простодушним посетиоцима и обичним монаштвом, већ и међу интелектуалним друштвом и највишим клиром.

Калушки епархијски архијереји Григорије, Владимир и Анастасије за време путовања по епархији обавезно су посећивали Оптину пустињу и старца Амвросија. 139 За

дочек владика старац је облачио сву монашку одећу и приликом сусрета увек се понашао

133






Исто, стр. 81. 139


32

са својом уобичајеном детињом простодушношћу. Старац је посебно страхопоштовање осећао према архиепископу Григорију за којег је говорио: „свет је и паметан“.140 Често му

се обраћао приликом решавања важнијих питања о спољашњем и унутрашњем животу обитељи. Са своје стране владика Григорије је у појединим приликама отворено говорио:

„То већ како старац сам одлучи – не могу то да преузмем на себе.“141 Старца је посећивао митрополит Московски (касније Кијевски) Јоаникије. 142 Преосвећени Венијамин, епископ Вороњешки који је долазио у Оптину још за живота о.Макарија дуго је беседио с

о.Амвросијем и увек се после тога односио према њему с дубоким поштовањем.143 О.Амвросије је био познат и светитељу Московском Филарету који је још 1865. године по

једном оптинском монаху који је био у Москви послао старцу икону Нерукотворног Спаса.144 Осим јерарха о.Амвросија су посећивала многа истакнута лица из света. За Оптину

пустињу су се занимали угледни философи и писци као В.Соловјов, С.П.Шевирјов, И.В. и П.В.Кирјејевски, М.П.Погодин и други. Ову обитељ нису често посећивали због доконе

радозналости, већ с надом да ће добити благослов и укрепити своје духовне снаге. Ови људи су са свештеним страхом проучавали и описивали Оптину пустињу, јер је и најмање познавање живота и делатности оптинских стараца рађало у души истраживача жељу да

дубље проуче и одреде њен значај у историји Руске Цркве. Они су били свесни узвишености унутрашњег устројства Оптине пустиње. И.В.Кирејевски отворено говори да

је за упознавање хришћанства потребно упознати се са животом оптинских стараца. 145 Беседе старца Амвросија и његове духовне савете уживали су Н.В.Гогољ, А.П.Толстој, Ф.М.Достојевски, К.Н.Леонтјев, Л.Н.Толстој. Према Ф.М.Достојевском који

је у Оптину долазио после смрти вољеног сина старац се односио с поштовањем и за њега је рекао: „Овај се каје.“146 Јеросхимонах Јосиф пише да су разговори између Достојевског

и јеросхимонаха Амвросија дуго трајали, разговарали су о многим насушним питањима духовног живота и спасења душе. Убрзо се у штампи појавила књига „Браћа Караазови“ написана делимично под утиском посета Достојевског Оптине пустиње и беседа с

о.Амвросијем.147 К.Н.Леонтјев је под непосредним руководством старца Амвросија провео последње

године свог живота живећи у близини Оптине пустиње. Неколико дана пред смрт старца примио је тајни постриг и касније се преселио у Сергијев Посад, где се убрзо и упокојио.148

Ево шта је о старцу Амвросију говорио Л.Н.Толстој: „Овај о.Амвросије је сасвим свет човек. Попричао сам с њим и некако ми је лако и радосно било у души. Ето, кад

разговараш с таквим човеком осећаш близину Бога.“149

140

Исто, стр. 92. 141

Исто, стр. 93. 142

Животопис отаџбинских подвижника. Цит. дело, стр. 175. 143



К.Н.Леонтјев. О.Климент Зедерхолм. М., 1882., стр. 193. 146


О.Јосиф, оптински начелник скита. Н.В.Гогољ, И.В.Кирејевски. Ф.М.Досто јевски и К.Леонтјев пред

старцима Оптине пустиње. М., 1897., стр. 8. 148

Ј.В.Посељанин. Цит. дело, стр. 115. 149

В.В.Розанов. цит. дело, стр. 115.

33

По сведочанству савременика Л.Н.Толстој је следећи покрет народног духа лично проверавао чињенице религиозног живота и однос народа према свом духовном

наставнику и ради тога је неколико пута посећивао Оптину пустињу. 150 Толстој је три пута био код старца. Први пут 1874. године, други пут је дошао пешке у сељачкој одећи са

својим писаром и сеоским учитељем 1881. или 1882. године (растојање између Оптине пустиње и Јасне Пољане је 200 км), а трећи пут је дошао са својом породицом 1890.г. 151 Најдужу беседу с о.Амвросијем Лав Толстој је водио кад је Оптину пустињу

посетио трећи пут. Отишао је код о.Амвросија након што је код старца боравила његова породица, врло задовољна и утешена његовом беседом. Познато је да је у овој беседи

о.Амвросије предлагао Толстоју да принесе јавно покајање због својих заблуда.152 Излазећи из келије Лав Николајевич је о својој беседи са старцем говорио речима: „Дирнут сам, дирнут.“153 А о.Амвросије је о својој беседи с њим рекао: „Кад је Толстој

улазио у моју келију благословио сам га и он ми је целивао руку. А кад се опраштао да би избегао благослов пољубио ме је у образ. Много је горд.“154

Л.Н.Толстој који је после упокојења о.Амвросија посећивао старца Јосифа, такође је допутовао у Оптину пустињу у последњој години свог живота намеравајући да дуго одседне у оближњем селу. Уопште, Оптина пустиња је одиграла битну улогу у томе да

Л.Н.Толстој постане свестан својих заблуда. Ово се одлично види из његовог разговора с рођеном сестром – монахињом Шамординске обитељи.

„Сестро,“ говорио је Лав Николајевич, „био сам у Оптиној; како је тамо лепо! С каквом радошћу бих сад обукао подрасник и живео испуњавајући најнижа и најтежа послушања; али бих поставио услов – да ме не терају да се молим, ја то не могу.“ Сестра је

одговорила: „Лепо је то брате, али би и теби био постављен услов – да ништа не проповедаш и да не поучаваш.“ „Чему да поучавам? Човек треба тамо да се учи; у сваком

брату којег сам срео видео сам само учитеља. Да, сестро, тешко ми је сад. А како је код вас? Па као у Рају? И овде бих се затворио у својој соби и спремао за смрт, јер имам 80 година, треба умрети,“ рекао је гроф. Онда је погнуо главу, замислио се и седео је тако све

док га нису подсетили да је већ завршио ручак. „Добро, а да ли си видео наше старце?“ упитала га је сестра. „Не,“ одговорио је

гроф. Ова реч „не“ је по речима сестре, била изречена таквим тоном који је јасно казивао да је свестан своје грешке у животу. Несумњиво, ово се у знатној мери десило под утицајем сусрета с о.Амвросијем.

Оцењујући посете писаца старца Амвросија В.В.Розанов пише: „Његово доброчинство је духовно, а напокон и физичко. Сви бивају надахнути само гледајући га,

као што је то очигледно написано о о.Амвросију. Посећивали су га најпроницљивији људи: Толстој, Достојевски, Леонтјев, В.Соловјов и нико није рекао било шта негативно. Зато је прошло кроз ватру скептицизма и није изгубило сјај.“155

Име старца Амвросија било је познато далеко ван граница Русије. Знали су га и Атон, и свети Јерусалим – сав православни Исток. Старцу су се непосредно или путем

писама обраћала лица других вероисповести. Тако је у Оптину долазио реформаторски

150

Њ.В. Л.Н.Толстој и Оптина пустиња. Душекорисно штиво, 1911., јануар, стр. 23. О овоме се такође

говори у књизи Ј.В.Николајева „По Калушкој земљи“. Изд. „Уметност“, М. 1968., стр. 20. 151


Ј.В. Цит. дело, стр. 24. 153



В.Розанов. Цит. дело, стр. 123.

34

суперинтендант из Москве Карл Зедерхолм.156А његов син Константин који се школовао на Московском универзитету дуго је беседио с о.Амвросијем и завршио је тако што је

прешао у Православље, а касније је примио монаштво с именом Климент.157 У животопису о.Амвросија наводе се имена многих лица која су после беседа са старцем

примила Православље.158 Чиме објаснити да су се обичном, премда је имао и богословско образовање, старцу обраћали представници високообразованог друштва, па чак и они који су се у овом

друштву називали „гигантима духа и мисли“? Одговор је једноставан; он се може изразити речима апостола Павла: „Не аз, но благодат, јаже во мње.“ („Не ја, већ благодат

која је у мени.“) Многим подвизима о.Амвросије је очистио своју душу, учинио је изабраним сасудом Светог Духа, Који је обилно деловао кроз њега. Ова духонсоност о.Амвросија је била толико велика да је старца приметила, оценила га и ка њему похрлила

чак и интелигенција XIX века која је у то време често била слаба у вери, мучећи се сумњама, а понекад је била сасвим непријатељска према Цркви и свему црквеном.159 Пред

многима су се постављала питања о смислу и циљу живота и сви они који су се обраћали старцу налазили су одговор на своје сумње. Осим тога, старац је имао задивљујући индивидуални приступ сваком човеку који му је постављао питање. Ево шта о томе пише

писац В.Розанов: „...неки... од образованих доспевали су под руковођење старца. Нико их на то није приморавао. Они су то започињали кад су хтели и завршавали су кад су хтели.

Али обично, кад би се човек једном обратио никад више није желео да оде због очигледне користи савета који су се заснивали само на околностима онога ко је молио за савет, а не од расположења самог старца.“160 По речима С.Четверикова, у другој половини XIX

јеросхимонах је био везивна карика изеђу образованог друштва, народа и Цркве.161

Књижевно-издавачка делатност Оптине пустиње за време старца Амвросија

Без обзира на све већу бујицу посетилаца и болест, старац се бавио и књижевно-издавачком делатношћу која је започела за време јеросхимонаха Макарија. Али ако се

раније издавала само светоотачка аскетска литература, за време јеросхимонаха Амвросија почела су да се издају још и црквено-историјска дела саме Оптине пустиње. Шездесетих-седамдесетих година под руководством о.Амвросија и уз активно учешће о.Климента

(Зедерхолма), о.Леонида (Кавелина), о.Анатолија (Зерцалова), о.Агапита и других лица биле су идзате следеће књиге:162

1. „Казивање о животу и подвизима старца Оптине пустиње јеросхимонаха Макарија“ (написао архимандрит Леонид Кавелин); 2. Изабрана писма о.Макарија у шест томова;

3. Ново издање аве Доротеја, које су за штампу припремили о.Климент и о.Антоније;

156

Исто, стр. 118. 157

Исто, стр. 119. 158



В.Розанов. Цит. дело, 2. т. стр. 104. 161


Старци о.Пајсије Величковски и о.Макарије Оптински и њихова књижевно -аскетска делатност. Изд.

Атонског Руског Пантелејмоновог манастира, 1909. стр. 132.

35

4. Симеона Новог Богослова – 12 беседа у преводу истих лица; 5. „Животопис игумана Антонија“ (написао о.Климент);

6. Преподобног оца нашег Теодора Студита катихетске поуке у руском преводу – рад о.Климента, о.Анатолија и о.Агапита;

7. Поуке Петра Дамаскина у преводу о.Јувеналија; 8. „Животопис старца Леонида“ (написао о.Климент); 9. „Опис Козељске Оптине пустиње“ (написао о.Леонид);

10. „Царски пут крста Господњег“ (у преводу о.Климента); 11. „Животопис архимандрита Мојсија“ (написао архимандрит Јувеналије) и

друге.163 Ове књиге, као и раније издате, увек су се налазиле код старца Амвросија; њих је поклањао угледним посетиоцима обитељи, а другима је делио мање брошуре, које старцу

никад нису недостајале. Најчешће је делио следеће: „Савети разума својој души“ преподобног Марка Подвижника; „О стварима које спречавају спасење“ с душекорисним

беседама старца Зосиме; Тумачење „Господи, помилуј“; „Беседа о страстима и врлинама“ преподобног Јована Дамаскина; „Беседа о шестом псалму“ светог Анастасија Синаита.164 О значењу које је старац Амвросије придавао овим књижицама може се судити на

основу његових речи: „У њима је иако кратко, али јасно и практично изложено како сваки хришћанин јеванђељско учење треба да прилагођава свом животу како би стекао милост

Божију и наследио вечно блаженство.“165 Оцењујући издавачку делатност Оптине пустиње познати подвижник прошлог столећа, савременик старца Амвросија, епископ Игњатије (Брјанчанинов) је писао: „Све руско монаштво изузетну захвалност дугује Оптиној

пустињи због издавања многих дела светих отаца... Превођење на руски језик монашких отачких дела због познавања монашког живота много боље обављају браћа обитељи него

што то чине људи којима је овај живот туђ.“166

Оснивање Шамординског сестринства

и брига старца за његово уређење

Књижевно-издавачком делатношћу, духовним руковођењем браће и богомолника Оптине пустиње, огромном преписком у вези с најразноврснијим питањима још се ни из далека нису завршавали многи и различити послови старца Амвросија. С именом старца-

подвижника повезано је оснивање Шамординске женске обитељи. Предмет неуморне бриге о.Амвросија била је брига о усамљеним женама, које су

водиле побожан живот, али због свог сиромаштва нису имале могућности да ступе у манастир, пошто је у то време приликом ступања у манастир требало купити себи келију, дати обитељи макар мали прилог и издржавати се или својим радом или својим

средствима. У манастир су понекад примане и сиромашне жене, али само у случају да су биле доброг здравља уз које би могле да обављају свако тешко манастирско послушање.

Болешљиве жене нису примане ни у један манастир, чак и ако би дале велики прилог због бојазни да ће у случају дуготрајне болести представљати тешко бреме за манастир.167

163

Прот. С.Четвериков Цит. дело, стр. 127. 164


Животопис. Цит. дело. део. 1, стр. 127. 166


РГБ (ГБЛ) Ф. 217, бр. 361. Летопис скита Оптине пустиње 1852-1860., лист 281., об. 282.

36

Старац Амвросије је испољавао неуморну бригу за тужне и несрећне жене од којих многе нису имале чак ни своје уточиште. На сваки начин се трудио да помогне уређење

женских обитељи ангажујући за то богата лица, а такође је сам неуморно проницао у све њихове потребе. Његовом бригом и по његовим препорукама основане су: Женска обитељ

светог Јована Претече у граду Кроме у Орловској губернији; 1879.г. Ахтирска Мусејевска у Саратовској губернији; седамдесетих година су по његовом благослову од средстава доброчинитеља основана сестринства: Козељшчанско у Полтавској губернији и Николо-

Тихвинско у Вороњешкој.168 У уређењу свих ових сестринстава старац Амвросије је узимао најактивније учешће

не само дајући свој благослов за оснивање ових обитељи, већ и тако што је био њихов покровитељ бранећи их пред епархијским архијерејима и члановима Светог Синода од недобронамерника који су понекад на све начине покушавали да спрече њихово оснивање.

Бригом старца Амвросија у Козељску је изнајмљена засебна кућа за неговање душевно болесних жена.169

Уређење свих набројаних женских обитељи није могло да обезбеди уточиште свим женама којима је то било потребно, а које су се обраћале о.Амвросију за помоћ. Постепено је у старцу почела да зри мисао о томе да би требало основати обитељ у којој би могле да

нађу уточиште и да благочестиво живе многе несрећне жене. Старац Амвросије је свом душом стремио ка остварењу жељене замисли, али су му као истинском Христовом

следбенику била туђа самовољна дела и чекао је да Сам Господ благослови и помогне да се испуни одређени план. Ускоро су се по Промислу Божијем све околности стекле тако да су се на старцу заиста испуниле речи псалмопојца: „Вољу бојашчихсја Јего сотворит и

молитву их услишит“ („Учиниће вољу оних који Га се боје и услишиће њихову молитву“) (Пс. 144, 19). Један имућан човек, поштовалац о.Амвросија који је живео у Москви

пожелео је да има викендицу у близини Оптине пустиње. Замолио је јеросхимонаха Амвросија да пронађе и да купи за њега имање што је ускоро и било учињено. На дванаест километара од Оптине пустиње ако се иде Калушким путем налазило се село Шамордино

у близини којег је било мало имање које се састојало од једне кућице и две стотине ари земље. Власник имања у позним годинама сложио се да га прода под условом да му се

дозволи да последње дане свог живота проведе у манастирском хотелу. Овај спахија је пре него што је продао своје домаћинство имао изванредо виђење. Изашавши једном из куће угледао је изнад свог имања цркву на облацима. 170 Ово виђење

се касније остварило: овде је била саграђена прва црква Шамординског сестринства. Имање је ускоро купљено. По благослову старца Амвросија новац за имање

уплатила је једна монахиња по имену Амвросија која је раније имала велики иметак, а после примања монаштва живела је с две унуке-малишанке при Оптиној пустињи у засебном конаку. Човек за којег је куповина обављена одрекао се своје намере да се

пресели на купљено имање и зато је старац благословио монахињу Амвросију да га остави себи и својим унукама. Годину дана касније започела је изградња нове куће. Старац је

инсистирао да у плану буду предвиђене келије за послушнице мати Амвросије, њене бивше слушкиње. Такође је благословио да велика сала заузима источни део зграде у изградњи иако се овакав распоред није свиђао монахињи Амвросији, која је њим била

врло незадовољна. Више пута се о.Амвросије касније сећао како је мати Амвросија

168



Животопис отаџбинских подвижника. Цит. дело, стр. 238.

37

туговала зато што се план није слагао с њеним жељама. „Она је градила кућу деци,“ говорио је, „а нама је потребна црква.“171

Тако се у овоме испољила дивна прозорљивост старца Амвросија, јер је овакав план омогућио да се касније од подигнуте куће брзо направи храм. Седам година пре

смрти девојчица старац је предсказивао: „Деца неће дуго живети; уместо њих на имању ће бити молитвенице за њих.“172 Затим је мати Амвросија по савету старца за своје унуке купила оближње

викендице у селима Рудњево, Преображенско и Акатово, а такође им је одредила мањи део капитала. У тестаменту је по благослов у о.Амвросија навела услов да се у случају

изненадне смрти њених унука на овом имању смести сестринство, а да викендице и капитал послуже за уређивање овог сестринства.173 23. марта 1881. године умрла је мати Амвросија,174 а у јуну 1883. године су се скоро

истовремено упокојиле обе девојчице.175 Тако је по Промислу Божијем све ишло на руку оснивању сестринства. Пред

старцем Авмросијем се отворило широко поље делатности. Он је узимао најживље учешће у уређењу нове обитељи. И пре њеног званичног отварања почели су да се граде један конак за другим, али је жена које су желеле да ступе у сестринство било толико много да

се испоставило да нема довољно просторија. Прве сестре су биле сестре-искушенице које су овде већ живеле и које су раније

биле уз монахињу Амвросију. Најчешће је старац у сестринство које је основао примао удовице и сиротице у крајњој беди, као и оне које су патиле од неких болести и које у животу нису могле да нађу ни утеху, ни уточиште. Међутим, овамо су долазиле и

студенткиње, које су тражиле смисао у животу, а највише обичне сељанке су највише молиле да буду примљене у сестринство. Све оне су чиниле једну блиску породицу

уједињену љубављу према свом старцу, који их је окупио и који их је тако ватрено и очински волео. О томе како су сестре по благослову старца попуњавале обитељ дивно је испричао

писац Ф.П.Ч. Он пише како је заједно с другарицама да „баци поглед“ на старца дошла светска девојка. Тренутак касније њено срце се загрејало и она није желела да оде од

о.Амвросија. „Иди у Шамордино,“ каже старац и девојка одлази у сестринство. Пуна гнева с одлучним захтевом да јој се врати кћерка долази мајка ове девојке. Старац је моли да седне и почиње да беседи. Минут касније она моли за дозволу да просто види кћерку. „Па

ко вам брани,“ одговара старац, „идите у Шамордино.“ Мајка одлази у Шамордино и иако се ужасава сревши своју кћерку како мете двориште после извесног времена и сама остаје

у сестринству. „Оче рођени!“ вапије страдалник којег је по спољашњем изгледу тешко признати за човека. Старац му даје благослов и пита: „Шта ти треба?“ И након извесног времена каже: „Иди у Шамордино“ (тамо је био организован старачки дом). Доносе

прљаво измршавело дете, полуголо, покривено ритама и оспицама од прљавштине. „Носите га у Шамордино,“ заповеда старац (тамо је дом за најсиромашније девојчице).176

171

Исто, стр. 240. 172


Исто. 174

Исто. 175

Исто, стр. 116. 176

Ф.П.Ч. Тежак губитак. Цит. дело, стр. 47.

38

Овде се није питало да ли је човек у стању да буде манастиру од користи. Ако би се видело да људска душа пати, да неко нема где главу да склони – и све су прихватани,

свима су добијали уточиште. За прву настојатељицу сестринства о.Амвросије је изабрао своју духовну кћи Софију Михајловну Астафјев, која је била његова најоданија и

најактивнија помоћница. Она је живо учествовала у уређењу младог сестринства. 4. септембра 1884. године старац Амвросије ју је замонашио и залагао се пред архијерејем да одобри да монахиња Софија буде настојатељица новоосноване обитељи.177

1. октобра 1884. године, на дан празника Покрова Мајке Божије, у обитељи је освећена домаћа црква у име Казанске иконе Мајке Божије, 178 по чијем имену је и сама

обитељ почела да се назива Казанска. Локално поштована Казанска икона била је главна светиња храма. Тако је дан освећења храма постао дан оснивања сестринства. Међутим, сам старац није присуствовао отварању сестринства. Затворивши се у својој келији цео

дан је провео у дубокој молитви.179 Новоотворена обитељ која је бројала већ око 70 сестара почела је врло брзо да

расте. Градиле су се нове зграде. Посао је захтевао огромну бригу и средства. Сва ова брига пала је на старог и болесног старца који се свом душом предавао овом послу. Сама м.Софија се поставши настојатељица неуморно трудила од ујутру до увече руководећи

свим манастирским пословима, а такође строго пратећи унутрашњи живот сестара. Осим обављања главних манастирских обавеза често је због послова обитељи путовала у

Москву, у Калугу и у друге градове. Све ово заједно врло брзо је сломило њену снагу и она је треће гоине своје настојатељске делатности, 24. јануара 1888.г. уснула вечним сном праведнице. Старац Амвросије је за њу често говорио да је „стекла милост у Господа“.180

После упокојења настојатељице Софије старац Амвросије је изабрао њену наследницу која је била у стању да предводи младу обитељ и да подржи дух осиротелих сестара. По

његовој препоруци управљање обитељи поверено је монахињи Бељевског Крстовоздвиженског манастира Ефросинији (Розовој) која је такође била једна од најоданијих послушница старца.181

Бригом, трудом и молитвама о.Амвросија и нове настојатељице обитељ је стално расла, градња се није прекидала, али је било толико сестара које су долазиле да је још увек

било недовољно места за све њих. А старац је примао све које би дошле код њега. Огромне грађевине су захтевале и велике трошкове, а понекад је у готовини остајало неколико рубаља. Међутим, велика је била старчева вера и његово уздање у милост

Божију. Више пута су људи питали старца: „Оче, зашто стално примате болесне и убоге, како ћете их издржавати?“ Баћушка је на ово одговарао: „За болесне и убоге и Бог више

шаље, а за здраве ми ништа не да“.182 Ради непосредног надгледања домаћинства основане обитељи старац Амвросије је сваке године ишао у Шамордино. Сестре су његов боравак у обитељи сматрале светлим

празником. Све су с љубављу дочекивале драгог оца и сустопице су га пратиле кад је обилазио обитељ. Може се замислити шта су осећале сестре беседећи са старцем ако су

сматрале за срећу чак да понесу шал или другу баћушкину ствар.183 За време боравка у

177








39

обитељи старац је посећивао све конаке, келије, обилазио је грађевине и давао одговарајуће налоге. Као и пре, опседали су га многобројни посетиоци којима је старац

посвећивао све слободно време и за чији пријем је у Шамордину саграђена специјална „колибица“.

Међутим, није само сестринство представљало бригу старца Амвросија. Долази код њега једном непознат човек из Сибира, даје му своју малу кћи и каже: „Узмите је, нема мајку.“184 Овај догађај је подстакао старца да при Шамординској обитељи оснује дом за

децу у којем се ускоро окупило педесетак девојчица. Кад је старац долазио у Шамордино дом је посећивао пре свега. Малишани су свог покровитеља поздрављали певањем

различитих молитава и духовних стихова. Сведоци су причали да се старац није могао без узбуђења гледати у овим тренуцима. Озбиљно и замишљено је слушао ова дечја молења и често су се крупне сузе котрљале низ његове упале изборане образе.185 Провевши

неколико дана у обитељи, духовно нахранивши сестре о.Амвросије се враћао у Оптину. Све сестре су увек с великом тугом испраћале свог духовног оца.

Последњи дани живота и блажена кончина старца Амвросија

Почетком јула 1890. године старац Амвросије је отпутовао Шамордино планирајући да у њему проведе највише десетак дана.186 Као у току сваког свог доласка у

ову обитељ о.Амвросије је и овог пута обишао грађевине, отишао је у манастирску викендицу у селу Рудњеву, беседио је с настојатељицом и са сестрама. Провевши у Шамордину више од две недеље старац је почео да се спрема да се врати у Оптину. Био је

заказан дан одласка. У заказани дан све сестре су се окупиле око келије у којој је старац боравио желећи да га испрате. Већ су биле спремне кочије и стављене све очеве ствари.

Сви су нестрпљиво очекивали старца желећи да приме од њега последњи благослов, али он никако није излазио. Већ је почињало да пада вече. Кочије су враћене, сестре су обавештене да се баћушка лоше осећа и да је одложио своје путовање. Пред сам одлазак

о.Амвросије је осетио такву слабост да није имао снаге да крене на пут. Одморивши се у току ноћи сутрадан је мислио да напусти Шамордино, али се поново лоше осећао и није

могао да отпутује. Неколико дана касније у току којих је као и пре примао посетиоце и бавио се манастирским пословима о.Амвросије је поново желео да отпутује, али му иста слабост и трећег дана није дозволила да оствари ову намеру.

Схвативши након три неуспешна покушаја вољу Божију да борави у овој обитељи старац више није покушавао да отпутује из Шамордина. У Оптину је написао: „Овде сам

се задржао по посебном промишљању Божијем, - а зашто – биће јасно касније.“187 Протицали су дани. Прошла је јесен, наступила је зима, а старац је све време боравио у Шамордину. Било је много различитих тумачења међу његовим поштоваоцима

о разлогу његовог задржавања. Многи су га осуђивали; међутим, несумњиво је да је у то време старац био потребнији Шамординској обитељи него Оптиној. Млада, још увек

неуређена у духовном и економском смислу, Шамординска обитељ имала је потребу за сталним старчевим духовним руковођењем и он јој је дао последње дане свог живота.

184



Животопис. цит. дело, део 2, стр. 97. 187

Казанска Амвросијевска женска пустиња. Цит. дело, стр. 88.

40

С пресељењем старца Амвросија у Шамордино сва река многобројних посетилаца је била усмерена на ову обитељ. Посећујући старца многи утицајни људи су се упознали с

Шамординском обитељи и видећи старчеву љубав према њој, из поштовања према оцу Амвросију сами су постали усрдни доброчинитељи обитељи, што је било крајње

неопходно за њено даље постојање. Целе зиме старац је свакодневно примао посетиоце, али се примећивало да постепено слаби. Често је увече био потпуно изнемогао и губио је глас. Недељом и у дане празника у старчевој келији су се служила „бденија“ због чега је

специјално долазио јеромонах из Оптине пустиње. У прво време, кад је баћушка имао више снаге сам је за време бденија изговарао возгласе и читао Јеванђеље. Кад је наступало

време за читање Јеванђеља сви присутни (неколико сестара и малобројни посетиоци) су се померали ка вратима очеве келије и претварали се у ухо у пажњу. Старац је излазио својим жустрим кораком према налоњу и тихим старачким гласом је читао Јеванђеље.

Његово читање је на све остављало дубок утисак. Један од очевидаца пише: „Како је свечан био тај тренутак: сед, погрбљен старац – живи проповедник Јеванђеља, и речи које

је изговорао постајале су као живе, расле су... и испуњавале собом сву душу!..“188 Живећи у Шамордину о.Амвросије се причешћивао једном у две недеље. Посебна свечаност за Шамординску обитељ у зиму 1890. године био је 7. децембар

– имендан њиховог вољеног старца. Храм је за овај дан био празнично украшен. Из Оптине пустиње су допутовали архимандрит Исакије и старија браћа да честитају имендан

свом духовном оцу. Служено је свечано бденије. Света Литургија и молебан с појањем „многаја љета“ слављенику. Сва многобројна шамординска породица дошла је да честита старцу. Многе сестре су му спремиле поклоне: једна икону, друга бројанице, трећа неки

вез. Отац је био врло дирнут једнодушним изразом љубави, свима се захваљивао, али је био помало збуњен због такве свечаности и чак је рекао о.Исакију: „Баш су... много

велику параду направиле.“189 Била је зима. Сестре су се свакодневно поучавале баћушкиним речима спасоносним за душу. Сам се постепено топио и све чешће је почео скривено да говори

људима из околине о својој смрти. Кад су за Нову годину све сестре дошле код о.Амвросија да му честитају и да добију благослов, он је изашао код њих, све је

благословио, затим је сео на диван и врло озбиљно изговорио почетак песме: „Лабуд на водама Меандра песму последњу поје...“ И затим је додао: „Лабуд на водама Шамордиандра песму последњу поје.“190 Притом је старац објаснио да лабуд своју песму

поје само једном и то пред смрт. Све сестре су биле ожалошћене због ових речи, али су их ускоро заборавиле, зато што је живот протицао својим уобичајеним током; старац је, иако

је био слаб, наставио да прима посетиоце. Мирно, у обичном монашком труду прошао је Велики пост. С посебном радошћу шамординске сестре су дочекале Свети Васкрс; њихов вољени старац је био с њима. Целу

Светлу седмицу сестре су у старчевој келији појале јутрење, часове и вечерњу. Отац је сам певао заједно с појцима, детиња радост је сијала на његовом лицу. У петак Светле седмице

захваљујући се сестрама за радост коју су му причиниле о.Амвросије им је нежно рекао : „Спаси, Господе,“ а затим је додао, „сећаћете се ове Свете седмице“. 191 Сестре нису

188

Исто, стр. 92. 189

Исто, стр. 94. 190

Исто, стр. 95. 191


41

придале посебан значај овим речима и тек годину дана касније, кад се истог дана обележавало пола године од упокојења старца, постао им је јасан смисао његових речи.

Кад је наступило топло време о.Амвросије је више пута одлазио на место на којем су се градили конаци и дом за децу. Ниједно питање економског, дисциплинског и

духовног живота у то време се није решавало без савета мудрог старца. Непрестана брига лишавала је о.Амвросија последње снаге. Многи његови ближњи су говорили да му је потребан потпуни мир и одмор, али је старац на то одговарао са себи својственом

духовитошћу да мир за човека наступа само кад му отпевају „Со свјатими упокој“.192 Често је старац био толико слаб да није могао да прима многобројне посетиоце и знајући

се да се на њега љуте они који дуго не могу да дођу на ред да их прими говорио је: „Па не верују да сам слаб, него ропћу.“193 Цело лето у Шамординској обитељи се причало да се нови Калушки архијереј

преосвећени Виталије спрема да посети њихову обитељ. Долазак владике код многих је изазивао бојазан, јер се знало да је преосвећени незадовољан тако дугим боравком

о.Амвросија у Шамордину. Сестре су забринуто питале баћушку како да дочекају владику. На то их је старац храбрио и у шали говорио: „Нећемо ми њега, него ће он нас дочекати, а ми ћемо му отпевати: „Алилуја“.“194 Кад су други пут сестре рекле

о.Амвросију да владика жели с њим да поразговара о многим стварима, он је одговорио: „Тихо ћемо разговарати, нико неће чути.“195 Ове речи су изазивале недоумицу у сестрама

и схватиле су их тек кад су за обитељ наступили дани туге... Наступила је јесен 1891. године. У суботу, 21. септембра, као увек, дошао је јеромонах из Оптине како би служио бденије у баћушкиној келији, али је старац тог дана

био толико слаб да није могао да слуша службу и обузела га је дрхтавица. Узнемиравајућа вест је попут муње облетела обитељ и све је забринула. „Разболео се баћушка,“ преносиле

су сестре једна другој с трепетом. Свима је било јасно да за старца исцрпљеног многим трудом свака болест може бити врло опасна. Нико није желео да мисли да је почела болест која ће одвести старца у гроб, али је било тако. Сутрадан су оца Амвросија

заболеле уши, неколико дана бол је бивала све јача, и скоро је потпуно изгубио слух. Ових дана старац је рекао једној од сестара које су га служиле да је „то последње искушење“.196

Болест је постепено напредовала; боли у ушима придружила се још главобоља и бол у целом телу. Забринута настојатељица је послала телеграм у Москву молећи познатог искусног лекара да хитно допутује код болесног старца. 27. септембра је пукао чир у уху

о.Амвросија и бол је почела да слаби. Увече је дошао доктор и све је умирио рекавши да болест није опасна. Старац је заиста очигледно почео да се опоравља и чак је примао неке

посетиоце. Међутим, на свеопшту жалост, 4. октобра старчева главобоља се појачала, а увече му је порасла температура. У току свих следећих дана старац је имао грозницу, понекад је од високе температуре падао у заборав. У ретким приликама кад је о.Амвросију

бивало боље давао је налоге у вези с обитељи, позивао је нека лица и беседио с њима. Ових дана се поново показивала старчева прозорљивост. Велики број његових

поштовалаца је од ујутру до увече стајао поред његовог трема, иако због здравственог стања никог није могао да прими. Међутим, старац је одједном проговорио: „Ко то опет

192

Исто, стр. 99. 193

Исто, стр. 99. 194

Исто, стр. 103. 195

Исто, стр. 103. 196


42

жели да дође у манастир?“ У келији није било никога са стране и старца су покушавали да умире говорећи да нико не моли за то. После неколико тренутака болесник је опет, али већ

гневно изговорио: „Па зашто ми не кажу ко још жели у манастир?“197 После ових речи келејник је изашао на трем питајући се како да сазна ко из многобројне гомиле жели да

ступи у обитељ. Кад се келејник појавио на трему обратио му се младић који је желео да пита о.Амвросија у који манастир му даје благослов да оде. Младић који је то питао некад је био искушеник у Оптиној пустињи, затим је отишао на Атон, али ни тамо није могао да

се смири, међутим, његова душа је туговала у свету и одлучио је да по благослову о.Амвросија опет оде у неку обитељ. Келејник је пренео молбу младића који је поставио

ово питање. Баћушка га је позвао, благословио га је и заповедио му да ступи у Глинску пустињу познату по узвишености и строгости духовног живота. Осмог октобра се појачала ватра коју је повремено замењивала дрхтавица, повремено је болесник бунцао и падао у

заборав. Из скита су позвани о.Анатолије (начелник скита) и о.Јосиф (најстарији келејник о.Амвросија). Баћушка је цео дан био без свести. Температура је достизала четрдесет

степени. Увече је одлучено да се над болесником обави тајна јелеосвећења, али је био толико слаб да су људи из околине мислили да умире и о.Јосиф је прочитао молитву за растајање душе и тела; а затим је било обављено јелеосвећење. Све време у току обављања

тајне о.Амвросије је био без свести. После 12 сати температура је постепено почела да спада и болесник се освестио. Деветог у шест сати ујутру старац-страдалник се с великом

тешкоћом причестио Светим Тајнама. Тог дана није губио свест, али је био врло слаб. Кад је код њега дошла мати Ефросинија нежно ју је погледао и тихо је изговорио: „Лоше је, мати.“198

Истог дана код умирућег је долазио да се опрости настојатељ Оптине пустиње о.Исакије. Кад је ушао код њега био је запањен због његовог изможденог изгледа и

заплакао је од жалости. Старац тад више није могао да говори, али је препознао оца настојатеља. Уперивши у њега дубок и пажљив поглед подигао је руку у скинуо капу – тако је изразио свој последњи поздрав ватрено вољеном настојатељу.

Очевидац последњих сати живота старца Амвросија казује да је у току последње ноћи старац приметно шапутао молитву све до јутра; у три сата ујутру ватра је почела да

спада, али су уједно последње снаге почеле да напуштају старца. Његов поглед је почео да се задржава у једној тачки, усне су престале да се покрећу, пулс је постајао слабији. У једанаест сати прочитана је молитва кад се душа с телом растаје. Неколико минута касније

почела је агонија: ноге су се испружиле, присутни су могли да примете како је старац брзо погледао на лево и брзо се окренуо, с изразом патње на лицу као од страха или оштре

боли. Десном руком као да се бранио бацивши је према левом рамену и окренувши главу на десно, а онда је заблистао, лице му је постало светло и једва-једвице се осмехнуо.199 Старчево лице је почело да обузима мртвачко бледило – старац је умирао. Дисање је

постајало све ређе и ређе. Ускоро је снажно удахнуо ваздух; неколико минута касније уздах се поновио, после тога је баћушка подигао десну руку, слабо се прекрстио и удахнуо

је трећи и последњи пут.200 Душа великог старца-подвижника напустила је његово многострадално тело. Сви присутни су у светом трепету стајали око одра свог духовног оца, нико се није одлучивао да наруши свету тишину у току које се одиграла тајна

197

Исто, стр. 105. 198

Исто, стр. 106. 199

Ф.П.Ч. Цит. дело, стр. 51. 200

Животопис цит. дело, део 2, стр. 133.

43

одвајања душе и тела; сви су ћутали, „а његова света душа је била већ далеко: тихо је одлетела у други свет и стала је пред престо Свевишњег у сјају љубави која га је

испуњавала на земљи“.201 Неколико тренутака након баћушкине смрти сва обитељ се погрузила у свеопшти

јецај. Није могуће речима описати тугу сестара којима је старац Амвросије био једини ослонац у њиховој тешкој земаљској судбини. Истог дана је послато мноштво телеграма у све крајеве Русије с обавештењем о

старчевом упокојењу. Послат је телеграм и Калушком епископу Виталију, али га је затекао већ на путу ка Шамординској обитељи. Владика је кренуо из Калуге у пола

дванаест, управо у време кад се старац упокојио. Кад је сазнао за смрт о.Амвросија преосвећени је рекао: „Сад видим да ме је старац позвао на опело; обичним јеромонасима не служе опело епископи, али је овај старац тако велик да обавезно треба да га опоје

епископ. Лекари су ме пустили под условом да нигде не служим, али сматрам да је моја обавеза да служим опело за старца.“202

Одмах после упокојења старца сестре су у суседној соби почеле наизменично да читају псалтир за покојника. 11. октобра у Шамординској обитељи, Оптиној пустињи, и на многим другим местима служене су Литургије за покој душе. После Литургије почело је

непрекидно служење парастоса за време којих су поштоваоци старца који су непрекидно пристизали изливали ватрене молитве за упокојење његове душе и у овоме налазили

олакшање за своју неутешну жалост. Парастосе су углавном служили представници белог клира који су допутовали из околних села и градова. Сматрали су за част да служе парастос за великог старца. Бељевски женски манастир је послао свој хор појаца. Уморне

шамординске појце смењивале су бељевске сестре, затим су певале штићенице дечјег дома, појали су оптински монаси, појали су напокон сви они који су могли да поју и како

су могли, зато што ипак није било довољно снаге да се служе сви парастоси. У два сата поподне ковчег с телом почившег старца пренет је из конака настојатељице у храм. Народ је као река почео да прилази ковчегу и опраштајући се од великог молитвеника давао му је

последњи целив. Многи су доносили своју децу и давали им да целивају ковчег. Такође су доносили марамице, парчиће тканине и разне ствари, стављали их на тело праведника и

односили као велику светињу. Опело је заказано за 13. октобар. Тог дана је у обитељ допутовало мноштво старчевих поштовалаца. Допутовали су многи настојатељи и настојатељице суседних

манастира, јеромонаси и свештеници суседних обитељи и парохија, већина њих су били ученици и ученице покојног. Тог јутра ради опела је допутовао епископ Виталије.

Изненада је ушао у храм. У то време је служен још један у низу парастоса и певало се: „Алилуја“ (по завршетку „Благословен јеси, Господи“). Тако су се испуниле пророчанске речи о.Амвросија да ће му сестре приликом дочека архијереја отпевати „алилуја“.

Преосвећени Виталије је тог дана служио у храму обитељи Литургију за покој душе у саслуживању многобројног клира. После запричасног стиха студент Московске

Духовне академије јеромонах Григорије (Борисоглебски) је одржао дугачак говор у којем је дивно беседио о значају старца Амвросија за руско монаштво и сав руски народ. Неколико пута су надахнуте речи младог проповедника биле заглушене ридањима

присутних у храму.

201


Животопис. Цит. дело, део 2, стр. 135.

44

После Литургије је епископ Виталије заједно с тридесет свештенослужитеља обавио чин опела.

Ово опело је у душама свих присутних оставило необичан утисак. Сви свештенослужитељи су били у белим одеждама, архијерејски хор је величанствено појао,

и надахнуто га је пратио збор клира: „Упокој, Господи, душу усопшаго раба Твојего“. Пре појања кондака „Со свјатими упокој...“ студент Московске Духовне Академије јеромонах Трифун (касније митрополит Дмитровски) одржао је кратку, али дубоку и осећајну беседу.

По завршетку опела клир а затим опет и мноштво народа почели су да се опраштају од покојника. За то време је настојатељица у својим одајама понудила гостима трепезу на

којој је присуствовало око 500 људи. За време ручка десио се догађај који је још једном показао старчеву прозорљивост. Међу људима који су седели за трпезом био је један млади пар који није имао деце и који је веома туговао због тога. Још за живота старца

Амвросија брачни другови су молили да их благослови да узму дете на васпитање. Баћушка им је одговорио да ће им за годину дана послати девојчицу да је одгајају. И ево,

годину дана касније седели су на старчевој даћи и туговали не само због тога што старца више нема међу живима, већ и због тога што није стигао да испуни своје обећање. У то време се пронео глас да је на степеништу одаја настојатељице пронађена беба – девојчица

за коју се не зна ко је оставио. Кад су чули за то супружници су одмах изјавили да узимају ову девојчицу да је васпитају, као дар који им је обећао старац Амвросије.

14. октобра, после Литургије за покој душе ковчег с телом старца подигле су сестре обитељи, носиле га око храма и многобројна поворка је кренула према капији обитељи. Старац се враћао у своју обитељ – Оптину пустињу. Сестрама је било тешко да се растану

од свог аве. Желеле су да сахране старца у својој обитељи као би имале могућност да у сваком тренутку излију своју тугу на његовом гробу. Међутим, и оптински монаси су

захтевали да старац буде сахрањен у њиховој обитељи. Задивљује то што је старац предвидео овакав ток догађаја и још је недуго пре свог упокојења говорио шаљивим тоном шамординским сестрама из своје околине: „Пазите, долази јесен: и ови и они ће

добити – и патке и гусани. Гусани ће повући, а патке ће плакати.“203 Заиста, пошто нису могла да убеде шамординске сестре браћа Оптине пустиње су се за разрешавање овог

питања обратила Светом Синоду који је донео одлуку да се старац сахрани у Оптиној пустињи, поред гроба свог учитеља о.Макарија. „Наступио је ужасан, тежак тренутак,“ пише један од очевидаца. „драги баћушка пун љубави је напуштао своје вољено чедо, у

које је уложио толико снаге и труда. Његово Шамордино је у њему видело свој темељ... С погледом очајања сестре су пратиле ковчег који је одлазио од њих.“204 Свечано и с

необичним умилењем одвијало се преношење ковчега с телом старца Амвросија. Погребна поворка се отегла читаву врсту. Мноштво народа је било око ковчега. Сестре, оптински иноци и монаси наизменично су на рукама носили носиљку с ковчегом; барјаци,

упаљене свеће, звоњава звона с којим је поворка дочекивана у сваком селу – све је то више подсећало на преношење моштију него на обичну сахрану.205 У селима кроз која је

пролазила погребна поворка свештенослужитељи у одеждама и с барјацима дочекивали су старчев ковчег; код храмова су се накратко заустављали и служене су литије. Преношење тела почившег старца трајало је седам сати. Стално је било лоше

време, скоро непрекидно је падала киша и дувао је јак ветар. Занимљиво је да се за све

203

Исто, стр. 121. 204


Казанска Амвросијевска женска пустиња. Цит. дело, стр. 115.

45

време преношења тела старца из Шамордина у Оптину свеће код ковчега ниједном нису угасиле и чак се није чуло уобичајено пуцкетање које се дешава кад капи воде падају на

фитиљ упаљене свеће. У току свог живота старац Амвросије је био светилник који је у свом дугом животу у свим животним условима јарко светлео светлошћу својих врлина

човечанству које се уморило од греховног живота, и сад кад се упокојио Господ је горењем свеће у ружно и кишно време свима још једном посведочио светост његовог живота.

Недалеко од Оптине пустиње погребну поворку је дочекао сав клир града Козељска с угледним грађанима и мноштвом народа, и сви су се улили у заједничку поворку. Око

пет сати увече величанствена поворка се приближила Оптиној пустињи. Велико оптинско звоно је својим густим, равномерним жалосним оглашавањем звона обавестило Оптинце о доласку њиховог старца, који се преко педесет година подвизавао у овој обитељи. У

сусрет погребној поворци на капију обитељи изашло је све многобројно оптинско братство на челу с двојицом архимандрита, игуманима, јеромонасима и пристиглим белим

клиром. Сви свештенослужитељи су били у одеждама. Браћа су носила мноштво барјака и икона. Сва ова поворка за дочек дошла је до реке Жиздре и ста јала је на мосту који је специјално подигнут за овај дан. Код моста су се две поворке слиле у једну и упутиле

према манастирској капији. „Призор је био величанствен,“ пише архимандрит Агапит (очевидац), „кад је ковчег с телом старца пренет преко моста и био унет у редове

многобројног збора свештенослужитеља у сјајним одеждама и кад су се непрегледне гомиле народа с једне и друге стране сјединиле. Звоњава звона за погреб, појање појаца, барјаци који су се виорили и ово непрегледно мноштво народа и испред и далеко позади,

далеко иза реке, напокон, овај сиромашни ковчег, према којем су били упрени сузни погледи свих присутних, према којем су са свих страна допирали срдачни уздаси... све је

ово дирало срца свих оних који су се окупили да укажу последњу почаст старцу.“ 206 Кроз северну капију ковчег је унет у обитељ, и затим у Ваведењски храм који се не греје, који је био празнично украшен и блистао од мноштва упаљених свећа и полијелеја.

Након што је ковчег стављен на средину храма отац настојатељ је с неколико парова јеромонаха служио парастос. У то време је у Казанском храму који се греје почело

свечано свеноћно бденије за покој душе. Целе ноћи су се у Ваведењском храму служили парастоси и мноштво народа је стајало око старчевог ковчега. Следећег дана, 15. октобра, ковчег је пренет у Казански храм. У 9 сати је

преосвећени епископ Виталије заједно са старијом браћом обитељи служио Свету Литургију на крају које је одржао говор о почившем старцу пун дубоке туге. После

Литургије владика је заједно с четрдесет свештенослужитеља служио парастос. После девете песме канона јеромонах Григорије (Борисоглебски) је по благослову преосвећеног одржао кратак говор у којем је рекао последње опроштајне речи старцу у име Московске

Духовне Академије. Своју беседу проповедник је завршио метанијом пред покојником. После парастоса ковчег с телом старца подигла су браћа обитељи и с барјацима и

иконама, уз погребну звоњаву и умилно појање погребних песама однет је ка југоисточном зиду Ваведењског храма где је поред капеле изнад гроба старца Макарија припремљен свеж гроб.

Познато је колико је страхопоштовање у току свег свог живота о.Амвросије осећао према свом учитељу – о.Макарију. Лица блиска о.Амвросију често су од њега могла да

чују следеће: „Велик је човек био баћушка о.Макарије! Кад би ме Господ удостојио макар

206

Животопис. Цит. дело, стр. 115.

46

да легнем покрај његових ногу.“207 И сад је и то чак не „покрај ногу“, већ поред великог учитеља био сахрањен његов ништа мањи, него можда и већи ученик.

Након литије и појања „Вјечнаја памјат“ почившем ковчег је спуштен у гроб. Владика је први бацио на ковчег шаку земље, за њим остали и ускоро се хумка подигла

изнад места вечног упокојења великог праведника. „Појавио се напокон нов свеж гроб у којем је сакривено драгоцено благо, сасуд Божије благодати, храм велике свете душе – напаћено тело старца јеромонаха, баћушке

оца Амвросија!“208 пише један од његових животописаца. До касно у ноћ покрај новог гроба су служени парастоси. Народ се дуго није

разилазио. Свима је било јако тешко да се навикну на мисао да више нема међу живима доброг, свепраштајућег, мудрог и свезнајућег баћушке. Обични људи су говорили: „Баћушка је свим људима био потребан, али му је очигледно био неопходан одмор: много

смо га намучили.“209 Мало пре смрти старца Амвросија неко га је упитао: „Доћи ће време и отићи ћете

од нас. Шта онда да радимо?“ И он је с љубављу одговорио: „Ако сам се овде стално бактао с вама, вероватно ни тамо нећу отићи од вас.“210 И није отишао од нас. Настанио се тамо где се за Руску земљу заступају свеци и својом благодатном помоћи не оставља оне

којима је потребан. Као потврда за ово служе случајеви наведени у „Животопису“ старца Амвросија о томе како су се по молитвама почившег старца дешавала исцелења.

У закључку ћемо навести два изванредна сна једне шамординске сестре који осликавају загробну судбину старца Амвросија. „Неко време пре упокојења баћушке,“ прича она, „сањала сам као да стојим у дивној башти. На високом дрвећу трепери лишће и

сваки листић стално понавља молитву: „Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго.“ („Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се мени грешном.“) У башти као

да се налази светао храм. Ушла сам у њега и видим: његова купола није завршена. И помислила сам како то да храм није завршен. Тада сам чула глас: „Ово обитавалиште је припремљено за старца Амвросија и ускоро ће бити завршено.“ А кад је баћушка већ

умро,“ наставља мнахиња, причајући о свом другом сну, „видела сам да стоји његов ковчег. И слетела су четири анђела у белим ризама, а у рукама су имали свеће и

кадионицу. И упитала сам: „Зашто су они, тако светли, слетели на ковчег?“ Одговорили су ми: „Зато што је тако много пострадао у животу и што је тако стрпљиво носио своје крстове.“211

II

Епистоларно наслеђе старца Амвросија

Прошло је већ око 80 година од смрти старца Амвросија.212 Отишли су из живота

сви они који су га видели, али вера у то да старац Амвросије има велику смелост пред престолом Божјим чува о њему сећање у следећим нараштајима Руса. Поучан је живот

старца Амвросија, али је подједнако поучно писано наслеђе које је он оставио. Мноштво

207

Исто, стр. 146. 208

Исто, стр. 146. 209

Ј.Посељанин. Чланак из зборника Ф.П.Ч. Тежак губитак. 2. изд. М., 1892., стр. 35. 210


Исто, стр. 290-291. 212

Архимандрит Јован је рад писао 1968-1969.г.

47

писама која је написао за живота прикупили су и објавили његови поштоваоци после његове смрти. Ова писма изванредно одражавају духовни лик великог старца – дивне

особине његове богопросвећене душе садрже мноштво мудрих поука и савета за богољубиве мирјане и монахе. Сваки хришћанин изучавајући епистоларно наслеђе старца

Амвросија може дубље да проучи живот и делатност овог подвижника и да захвати много тога за изградњу своје душе.

Општи подаци о старчевим писмима

Преписка јеросхимонаха Амвросија с његовом духовном децом није престајала у току свег времена у којем је он руководио својом паством. После старчеве смрти његова писма су штампана у часопису „Душекорисно штиво“ почвши од 1892. године. Последње

писмо које се може наћи у овом часопису објављено је 1915. године. Нека писма су штампана и у другим издањима, али сва она или су била објављена у часопису

„Душекорисно штиво“ или су ушла у зборнике писама јеросхимонаха Амвросија, које је издала Оптина пустиња. Оптина пустиња је прикупљању писама приступила одмах после смрти старца

Амвросија. 1906. године био је издат зборник писама мирјанима (укупно 236 писама). У овај зборник су укључена три дела јеросхимонаха Амвросија која је он написао за живота

јеромонаха Макарија: 1) „Писмо написано у име непознате монахиње њеном ујаку лутеранцу. (Против лутеранаца)“;

2) „Одговор онима који су благонаклони према латинској цркви о неправедном величању паписта због наводних врлина њихове цркве. (Против католика)“;

3) „О црквеном помињању неправославних хришћана“. Друго издање овог зборника с допунама изашло је 1908. године.213 Оптина пустиња 1908-1909. године издаје два зборника писама монасима, која

садрже 432 писма.214 Од тога 41 писмо представља опште празничне поздраве написане поводом празника Божића и Васкрса од 1870. године до априла 1891. године.

Протојереј С.Четвериков је 1912. године у свом делу објавио пре њега необјављено писмо јеросхимонаха Амвросија К.Н.Леонтјеву.215 Писма старца Амвросија откривају потпуну и јасну слику унутрашњег духовног

живота човека, указују на највиши циљ његових стремљења и начине за достизање овог циља, који се састоји у утврђивању Царства Божијег у својој души.

Она представљају неисцрпни кладенац духовног блага, које је толико потребно свима онима који траже спасење. У њиховој основи налази се јеванђељско и светоотачко учење. Сам старац Амвросије сведочи о томе. Једна духовна кћи га је прекоревала за то да

се крије иза речи Писма. „Уопште није тако,“ одговара старац, „ја своје мишљење темељим на речима Светог Писма да би било чврсто.“216

213


Зборник писама блаженопочившег оптинског старца јеросхимонаха Амвросија мирјанима, д. 1, 2. изд.

Козељске Ваведењске Оптине пустиње с допунама. Сергијев Посад, 1908. 215

Зборник писама оптинског старца јеросхимонаха Амвросија монасима, изд. 1., изд. Козељске Ваведењске

Оптине пустиње, Сергијев Посад, 1908. Изд. 2, Сергијев Посад, 1909. Пошто ће се у раду у фус -нотама аутор

позивати искључиво на зборнике писама јеросхимонаха Амвросија, име аутора се неће понављати. 216

Прот. С.Четвериков, цит. дело, стр. 277.

48

Хришћанин у писмима оптинског старца може да нађе неисцрпни извор за своју духовну поуку, утеху и руководство у случају потешкоћа и недоумица.

Људи свих слојева и стања који се налазе на различитим степенима духовног развоја са свим својим многим и разноврсним питањима обраћали су се старцу Авросију и

добијали неопходне одговоре. И у писмима наилазимо на одговоре на скоро све животне прилике, почевши од таквих као што су уређење неке ствари у домаћинству, састава и количине хране у здравом и болесном стању па све до дубоких размишљања о Исусовој

молитви и о различитим тананим облицима демонских искушења.

Учење о спасењу и достизању Царства Божијег по писмима старца Амвросија

У писмима старца Амвросија свака реч је усмерена ка једном циљу – ка спасењу душа оних који му се обраћају. Спасење душе није ништа друго до њено очишћење од

страсти, насађивање у њој добрих хришћанских осећања, њена припрема за то да постане храм Духа Божијег. Бесконачно су разноврсни људски карактери и услови њиховог живота, али по

мишљењу старца Амвросија ни место, ни спољашње околности не могу рђаво да утичу на спасење, ако сам хришћанин буде испољавао одлучност да добрим делима угађа Богу.

„На сваком месту и у сваком стању било је и има оних који се спасавају и који гину,“ пише старац Амвросије, „и ово се дешава од наше воље. Ако оставимо своје жеље и разумевање и потрудимо се да испуњавамо хтења и намере Божије, спасићемо се на

сваком месту и у сваком звању. А ако се будемо држали својих жеља и схватања ниједно место, ниједно стање неће нам помоћи. Ева је и у рају преступила заповест Божију, а

злосрећном Јуди живот уз Самог Спаситеља није донео никакву корист. Свуда је потребно трпљење и принуђивање на побожан живот.“217 У другом писму оптински старац пише: „Понекад и незгодно место бива корисно,

зато што се човек тамо пази и чува, а на згодном месту се раслабљује и предаје безбрижности. Тако се Лот и у Содому сачувао од штете, а подвргао јој се у Сигору, месту

које је сматрао недоступним за зло.“218 Човек је слободан, и зато по сопственој вољи може да стане или на страну добра или на страну зла. Овај положај старац Амвросије у једном од својих писама освећује

овако: „Насилно се нико не може привести спасењу... Ни Сам Господ не приморава човекову вољу иако га на многе начине уразумљује... Неки тумачи Светог Писма

објашњавају да је Господ у Гетсиманском врту последње ноћи много плакао посебно зато што је знао да ће многи искористити Његова крсна страдања, а већи део ће због неразумности и зле и тврдоглаве воље скренути на супротну страну.“219

Јеросхимонах Амвросије је указујући на нужност напора с човекове стране у делу спасења, главну пажњу обраћао на деловање Божанске благодати. Тако у писму духовној

кћери он пише: „Нетачно и неправедно мислиш да се дела делају... без учествовања Промисла Божијег. Осим земаљских власти на земљи постоји још и Цар Небески, Дух

217

Писма мирјанима, део. 1, п. 37, стр. 46. 218

Исто, п. 33, стр. 37. 219

Исто, т. 37, стр. 45.

49

Свети Који свим управља, Који уређује корисно за наше добро, Који одстрањује некорисно.“220

Старац је указивао на то да се дејства благодати и човекове воље налазе у тесној вези. „Дело нашег спасења,“ пише он, „зависи и од наше воље и од Божије помоћи и

садејства. Али ово се неће десити ако му не претходи прво. С наше стране сва сила и важност овог дела састоји се у доброј вољи, односно у човековој доброј намери да угађа Господу: тада ће Сам Господ деловати и помагаће нам у делу нашег спасења, као што је

речено: „Без Мене не можете творити ничесоже.“ („Без Мене не можете ништа чинити.“)221

Спасење човека је извршио Син Божји, Господ наш Исус Христос. У својим многобројним празничним честиткама старац је често откривао смисао доласка у свет Спаситеља, Његових страдања и васкрсења. Тако, на пример, у једном од њих он пише:

„Творац видљивог и невидљивог света на земљи је био туђиноватељ, немајући где главу да приклони и за грехове људског рода принео је Себе на жртву Богу и Оцу слободним

страдањима и крсном смрћу“.222 Зато онај ко стреми ка спасењу, по речима стараца Амвросија треба да верује и да се нада да ће добити „опроштај својих грехова милосрђем Божјим, заслугама Христа Спаситеља Који је дошао да призове грешнике на покајање“. 223

Несумњиво да човек који тежи ка спасењу кроз веру у Исуса Христа треба да припада Цркви Христовој. Ова најважнија тачка хришћанског учења о спасењу налази

свој одраз и у писмима оптинског старца. У једном од писама он пише да ван једне, свете, саборне и апостолске Цркве спасење није могуће.224 Јеросхимонах Амвросије руководећи своју паству на путу ка спасењу стално је

указивао на заповести Христове као на најнужнији услов за достизање Царства Небеског. „На испуњење заповести Божјих,“ пише старац, „треба да се приморавате и упркос

одсуству жеље, јер је у Јеванђељу речено: „Нудитсја Царствије Божије, и нуждници восхишчајут је.“ („Царство Небеско се с напором осваја, и подвижници га задобијају“)225 Притом је учио да „циљ... православца приликом испуњавања заповести Божјих јесте да

види своје недостатке, да спозна своју немоћ и да тако достиже смирење, без којег све друге врлине хришћанину неће бити од помоћи.“226

До оваквог закључка доћи ће сваки хришћанин ако чврсто одлучи да по сваку цену испуњава заповести Божије, зато што по речима старца Амвросија „ма како да је неко од хришћана чврст и тачан у испуњавању својих хришћанских обавеза, ово његово испуњење

и духовно делање, по речима светих отаца, може бити налик само на малу крстионицу или на најмање језерце; а заповести Божије су попут великог мора, као што и свети пророк

Давид каже: „Заповјед Твоја широка зјело.“ („Заповест Твоја је веома широка.“) (Пс. 118, 96).227 Међутим, врло често многи хришћани заборављају на циљ свог живота, лепе се за

земаљска добра која брзо пролазе, и више не говоре о спасењу. Зато је старац писао: „Славу и прослављење са Христом сви ми желимо, али не угледамо се сви на Христов

220

Писма мон., у 1, п. 150, стр. 132. 221

Исто, у 2, п. 367, стр. 85. 222

Исто, у 1, п. 3, стр. 3. 223

Исто, у 1., п. 22, стр. 30. 224

Исто, у 2. п. 394, стр. 112. 225

Писма мирјанима, део 1, п. 237, стр. 220. 226

Исто, п. 8, стр. 11. 227

Исто, п, 78, стр. 90.

50

пример... А шта да радимо у тако горком стању? Остаје само једно – да се угледамо на јеванђељског митара, кога су искрено признање, смирено размишљање и смирена молитва

оправдали пред Богом.“228 Кад хришћани „принесу смирено и искрено покајање и кад буду проводили

благочестив живот по заповестима Божјим приморавајући себе на смирење, кротост и љубав, у њих се... усељава благодат Божија и Сам Господ благодаћу Својом, по реченом: „Всељусја в них и похожду и буду им Бог, и тији будут Мње људије“ („Уселићу се у њих,

походићу их и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ“) (2 Кор. 6, 16).229 Старац Амвросије је видео да би многи од оних који траже спасење желели да га

стекну, само на безболан начин. Знајући склоност људи да увек дају предност лаком у односу на тешко старац открива у својим писмима лажну представу о безболном путу ка спасењу: „По људском мишљењу пут спасења би, чинило се, требало да буде гладак, тих и

миран; а по јеванђељској речи овај пут је тужан, тесан и узак. „Не приидох,“ („Нисам дошао,“) каже Господ, „воврешчи мир на земљу, но меч,“ („да донесем мир, већ мач“)

како би раставио богољубиве од сластољубивих и смирене од немирних. Уопште, наше спасење се по речима Петра Дамаскина, остварује између страха и наде да не бисмо били самоуверени и да не бисмо очајавали, већ да бисмо се с добром надом и уздањем у милост

и помоћ Божију трудили да живимо испуњавајући заповести Божије.“230 Дакле, спасење хришћанина се састоји у испуњењу заповести Христових чији

коначни циљ јесте достизање Царства Божијег или Царства Небеског. У својим писмима духовној деци јеросхимонах Амвросије овоме посвећује много пажње. Господ воли човека као Свој образ и подобије и жели да он стреми ка светости и ка достизању Царства

Небеског. У Светом Писму се такође говори о Царству Божијем. Јеросхимонах Амвросије види међу њима разлику; тачније „Царство Небеско,“ каже он, „достојни добијају после

смрти, а Царство Божије они који чврсто верују и брижљиво стичу и у овом животу унутар себе, у својој души и срцу, као што је речено у Јеванђељу: „Царство Божије је у вама“ (Лк. 17, 21). Како и чиме се стиче Царство Божије у нама? По апостолским речима

оно се стиче, као прво, истином или праведношћу која се састоји у испуњавању заповести Божјих и милостивом и самилосном расположењу према ближњима; као друго, миром с

ближњима, миром од страсти, миром са својом савешћу и миром с Богом кроз покајање и смирење. Кад хришћанин принуди себе да тако учини добиће благодатну помоћ и уз помоћ Светог Духа у самим невољама ће се радовати, чврсто верујући апостолској речи да

„туга изазива стрпљење, а стрпљење искуство, искуство наду, а нада неће посрамити ; да смо достојни страдања у садашњости, а недостојни славе која ће се показати у нама у

будућем животу, да кроз многе туге треба да уђемо у Царство Небеско.“231 Јеросхимонах Амвросије желећи да поучи на спасење људе који су му се обраћали с молбом душекорисног поучавања даје им поуке следећег садржаја: „Није мало међу

нама и таквих који желе и да вечно блаженство добију у Царству Небеском, а истовремено желе да имају пролазну срећу и потпуни успех. Међутим, то није могуће како се

објашњава у речи Божијој да „многим тугама треба да уђемо у Царство Небеско“ и да наслеђе са Христом добијају само они који Христа ради на земљи подносе различите туге и страдања као што сведочи апостол: „Ако с Њим, односно са Христом страдамо, с Њим

228

Исто, п. 4, стр. 6. 229

Исто, п. 23, стр. 31. 230

Писма мон. у 1, п. 24, стр. 342. 231

Исто, у 1, п. 18, стр. 30.

51

ћемо се и прославити.“ Кад у својим тугама и болестима почнемо да губимо снагу и да ропћемо против Бога и против људи и на своју судбину нећемо бити прослављени, већ

осуђени. Потрудимо се да се поправимо, ако не делима, барем душевним и мисленим расположењем, како каже Јован Лествичник: „Не постих, не бдех, на земљи не лежах, али

се смирих и спасе ме Господ...“232 Ове поуке старца Амвросија су сагласне с учењем Спаситеља о Небеском Царству, Који каже: „Царствије Небесноје нудитсја, и нуждници вохишчајут је“ („Царство Небеско се с напором осваја, и подвижници га задобијају“) (Мт.

11, 12). Заповедајући нам да тражимо пре свега Царство Божије Спаситељ додаје: „И све ово (односно оно што вам треба у земаљском животу) ће вам се придодати.“ Најчешће се

човек брине о земаљском и заборавља на Небеску Отаџбину у нади да ће наћи срећу и неки мир у свом земаљском животу. Али, по речима старца Амвросија, осим Царства Небеског нема места мира у васељени. „Зато,“ каже он, „неки непромишљено, због

празног и краткотрајног маштања оставе пут који води у Царство Божије, ка блаженој вечности, и изаберу стазу која води ка вечној погибељи.“233 За достизање вечног

успокојења по речима јеросхимонаха Амвросија захтева се напор да би се ишло уским и трновитим путем. „До врата Царства Небеског,“ пише он, „без труда и незгода није могуће доћи.“234 „Тесан је и тужан пут који води у живот... кроз многе невоље треба да уђемо у

Царство Небеско.“ И није случајно што Господ у Јеванђељу каже: „Не приидох мир воврешчи на земљу, но меч“ („Нисам дошао да донесем мир на земљу, већ мач“).235 У

другом писму старац Амвросије пише: „Царстве Небеско нам се дарује милошћу Божијом, али не без невоља и за праведне, а како ми грешни не желимо ништа тужно да поднесемо желећи да га добијемо.“236 Непријатности су, по речима јеросхимонаха Амвросија,

потребне свакоме ко жели да добије вечно спасење, а без невоља и тешкоћа се ово спасење не даје. „Ко нема радости овде и подноси то стрпљиво,“ пише он, „сасвим може

да се нада да ће тамо, односно у будућем животу добити радост, велику и неизрециву.“237 И обрнуто, они који у земаљском животу желе да живе радосно попут јеванђељског богаташа не бринући се за своје спасење, по речима старца „биће послани у муку“,238 „а

небо је за вечно блаженство достојних који се не супротстављају речи Божијој и оних који су се покајали“.239

Сваки хришћанин који жели да достигне морално савршенство треба да прође кроз многа искушења како унутрашње борбе, тако и од невоља, увреда и разноразних непријатности да освоји победу над страстима које га нападају, над гневом и

раздражљивошћу. И тек после ове дуготрајне борбе у души може да завлада мир о чему старац Амвросије пише: „Хришћани не достижу савршенство одједном, већ док га не

достигну, узнемирава их ова или она немоћ или страст. Зато је и речено у Јеванђељу: „Нудитсја Царствије Божије и нуждници восхишчајут оноје“ („Царство Небеско се с напором осваја, и подвижници га задобијају“).240

232

Исто, п.35, стр. 48. 233

Исто, п. 40, стр. 56. 234

Исто, п. 129, стр. 115. 235

Исто, п. 175, стр. 151. 236

Исто, п. 160, стр. 30. 237

Исто, у 2, п. 358, стр. 81. 238

Исто, п. 270, стр. 32. 239

Исто, п. 390, стр. 108. 240

Исто, у 1, п. 39, стр. 55.

52

За подстицање ревности и молитвеног подвига и за кротко подношење искушења на путу ка Царству Небеском онима који желе да стекну вечно спасење јеросхимонах

Авросије указује на житија светаца као на узор за подржавање. „И о некадашњим свецима се пише да нису просто ушли у вечни покој, већ као што је речено у псалмима „проидохом

сквозје огоњ и воду, и извел ни јеси в покој“ („прошли смо кроз огањ и воду и извео си нас у спокој“). Очигледно, не може се другачије достићи мир, а да се не потрпи и не причека, да се човек не потруди око себе и око других, јер без љубави према ближњем није могуће

да се човек спаси“.241 Даље старац такође саветује својој духовној деци да стално имају пред својим

мисленим погледом лик Христа Спаситеља и да усмеравају своју унутрашњу снагу ка брижљивом испуњењу Његових светих заповести и тек тада је могуће с апостолом Павлом рећи: „Житије бо наше на небесјех јест, отонудуже и Спаситеља ждем Господа нашего

Иисуса Христа“ („Наше живљење је на небесима, одакле очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“) (Фил. 3, 20).

Задржавајући пажњу оних који траже спасење на врлини стрпљења као главној покретачкој сили која упућује на пут угодан Господу јеросхимонах Авросије пише: „Царство Божије није у речи, већ у сили. Сила се ова пре свега састоји у хришћанском

трпљењу као што Сам Господ сведочи у светом Јеванђељу: „У трпљењу вашем стичите душе своје.“ И: „Ко претрпи до краја спасиће се“.242

По мишљењу јеросхимонаха Амвросија сви подвижници побожности својим трудом припремају за себе вечна добра, припремљена за праведника у будућем животу. Тако, на пример, објашњавајући црквену песму „Чертог Твој вижду, Спасе мој...“ старац

пише: „То јесте дворац небеске славе, али неће сви ући у њега, већ само достојни, чије се светиљке, као код мудрих девојака, не угасе приликом дочека Женика-Христа. Остали ће

узалудно понављати: „Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј, и одежди не имам, да вниду в он...“ На празновање на небу вечног Васкрса после свеопштег васкрсења и суда... биће позвани само изабрани, достојни.“243 Они који проводе греховни и нерадни живот

сами себи припремају вечне муке. Ово учење стараца у вези с овим питањем у потпуности се подудара с учењем отаца и учитеља Цркве. „Сви помиловани од Господа,“ каже

јеросхимонах Амвросије, „биће удостојени да виде Христа; и Царство Небеско није ништа друго осим радост због Христа Спаситеља која се рађа од тога што Га човек гледа. Тако ће напротив, они који су одвојени од Христа бити лишени и Царства Небеског и послати у

муку.“244 Ради избегавања страшних мука у вечности јеросхимонах Амвросије је саветовао свима онима који су му се обраћали да живе по јеванђељским заповестима и чисте своје

срце од свега порочног и греховног покајањем.

О покајању

Сваки хришћанин који стреми ка спасењу за свој циљ има достизање Царства

Божијег. По речима Господа нашег Исуса Христа „Царство Небеско је попут блага скривеног на пољу које човек кад нађе сакрива и од радости због њега иде и продаје све што има и купује ово поље“ (Мт. 13, 44). Поље на којем је сакривено тако драгоцено благо

241

Исто, п. 176, стр. 152. 242

Исто, п. 190, стр. 165. 243

Исто, п. 192, стр. 166. 244

Исто, п. 4, стр. 4.

53

као што је Царство Божије јесте покајање. И као што се благо не може сакрити ако се не купи поље, тако се ни Царство Божије не може достићи без покајања. „Покајте се“ (Мт. 1,

15) – тако Спаситељ почиње Своју проповед. О покајању као неопходном услову за спасење хришћанина учили су свети апостоли и свети оци.

Старац јеросхимонах Амвросије који је у основу свог живота положио покајање и одсецање своје воље, такође је поучавао и своју паству да стреми ка овој главној врлини. „Ако не можемо, због немоћи, да живимо благочестиво,“ пише он у једном од писама,

„барем треба да се побринемо и потрудимо да увек приносимо искрено покајање због своје неисправности“.245 Старац јеросхимонах Амвросије се стално трудио да својој

духовној деци усади жудњу за покајањем уз помоћ којег се душа удостојава јединства с Богом. „Ако грешник с вером, уздањем и покајањем буде прибегавао Господу,“ каже старац, „добиће помиловање и опроштај сагрешења.“246 Старац је непрестано учио: „Нама,

немоћнима и грешнима преостаје само једно: да се кајемо за своје слабости и душевне немоћи, да се искрено смиравамо пред Богом и људима и да стрпљиво подносимо

различите туге и болести које нам се шаљу и тако несумњиво можемо да добијемо милост Божију.“247 Једна жена је писала старцу да је „боље не грешити него кајати се“. На ово је јеросхимонах Амвросије одговорио: „Добро је не грешити, а похвално је ако се онај ко је

згрешио каје. Ако се задржимо на првом добро је, а ако се не задржимо, нема другог средства да се умилостиви Бог... Богу је пријатнији грешник који се каје него човек који

није згрешио, али се надима. Боље је да се човек ако згреши покаје, него ако се не грешећи горди због тога.“248 Тешећи своју духовну децу старац им саветује да не буду малодушни у

искушењима: „Ако те нешто због немоћи понесе... немој се збуњивати, већ се труди да поправљаш то прекоревањем себе и исповедањем прво срцезналцу Богу, а са временом и

духовном оцу.“249 Искрену исповест од чистог срца старац Амвросије је сматрао саставним делом покајања. Тако, на пример, он поучава да су тешке душевне и телесне болести углавном

последица тешких, а такође неисповеђених сагрешења. И кад би неко јеросхимонаху Амвросију испричао о таквим болесницима он је давао савет да „искрено исповеде своје

грехове духовном оцу и да се не стиде, да ништа не крију“. 250 „Добро би било,“ саветује старац у другом писму, „кад би у близини био искусан духовник-монах којем болесна душа треба да исприча сав свој живот... Искрено покајање и смирење, по речима светог

Лествичника исцељују и душевне чиреве који се тешко лече.“251 У већини случајева тајна покајања обавезно претходи примању Светих Тајни. И ако

се човек не однесе према исповести с дужном пажњом, он приступа Телу и Крви Христовој недовољно припремљен. О овоме јеросхимонах Амвросије пише: „Има и таквих хришћана који приносе покајање, али не говоре све на исповести, већ неке своје

грехове крију и таје због стида. Такви се по речима апостола недостојно причешћују Светим Тајнама; а због недостојног причешћивања подвргавају се различитим немоћима и

болестима, а многи и умиру. Апостол је рекао: „Јадиј бо пијај недостојно, суд себе јаст и

245

Исто, у 2, п. 391, стр. 108. 246

Исто, у 1, п. 25, стр. 34. 247

Исто, п. 30, стр. 40. 248

Исто, п. 28, стр. 38. 249

Исто, у 2, п. 284, стр. 40. 250

Исто, у 1, п. 28, стр. 38. 251

Исто, у 2, п. 278, стр. 37.

54

пијет, не расуждајет Тјела Господња“ („Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега“) (1 Кор. 11, 29).252

Скривени грех повлачи за собом смрт душе и страдање тела, „јер човек се не кажњава само због грехова, већ више због недостојног причешћивања Светим Тајнама“. 253

Међутим, главну пажњу јеросхимонах Амвросије обраћа на то да је покајање средство за обнављање општења с Богом које је грех пореметио. „Људи који су много згрешили не треба да размишљају о угађању Господу, већ прво о покајању и о добијању

опроштаја и помиловања,“254 каже старац Амвросије. „Пре свега треба да се бринемо за плаћање греховног дуга посредством смиреног покајања које се остварује до самог

гроба.“255 Сав живот хришћанина, а тим пре монаха, треба да се одвија у покајању, јер се с прекидом покајања прекида и духовни живот човека. Ево зашто јеросхимонах Амвросије

пише: „Покајање се не савршава (не завршава) до гроба и има три својства или дела: чишћење помисли, трпљење невоља које долазе и молитву, тј. призивање Божије помоћи

против злих непријатељских помисли. Ове три ствари се не одвијају једна без друге. Ако се један део негде прекида, ни друга два не бивају чврста.“256 „Покајање је изнад свега и најпотребније је сваком човеку, а и утешније за друге него понашање с умишљеним

сопственим врлинама,“257 јер без покајања човек не може да црпи снаге из благодатног извора који у хришћанину подржава духовни живот.

Навевши речи псалмопојца: „Наказуја наказа ја Господ, смерти же не предаде мја. Отверзите мне врата правди, вшед в ња исповјемсја Господеви, сија врата Господња, праведније внидут в ни“ („Кажњавајући казнио ме је Господ, али ме смрти није предао.

Отворите ми врата истине, кад уђем на њих исповедићу се Господу, ово су врата Господња, праведни ће ући на њих“) (Пс. 117, 18-21), јеросхимонах Амвросије их

објашњава овако: „Врата истине су заповести Господње и закон Божји. Грехови затварају ова врата, и опет се отварају искреном свешћу и смиреним покајањем и благодарењем Господу за помиловање и избављење од смрти. Врата истине се називају и вратима

Господњим кроз која и праведни усходе ка Господу такође покајањем... Праведник свакодневно може да пада седам пута, ако не делом, онда речју и помишљу, или видом

или слухом и сличним; само, по речима светог Епифанија, грехови праведних су грехови уста; а грехови грешних су грехови целог тела. Кад је свети Давид згрешио кајао се, исповедао се Богу и благодарио је Господу за то што њега који је згрешио није предао

смрти... Ми маловерни и малодушни... не угледамо се на светог Давида, већ кад бивамо кажњавани за наше грехове, ропћемо на Бога и људе, оптужујући све и сва, уместо да се

смиримо и приносимо искрено покајање за свој греховни живот и да се постарамо да се поправимо или... макар да не ропћемо, да не оптужујемо друге што трпимо болест или невољу достојно и праведно.“258

По речима јеросхимонаха Амвросија хришћанин треба стално у току целог свог живота да се каје за своје грехове, чак и за оне које је исповедио.259 Старац саветује да се

252

Зборник писама. М., 1894., стр. 103. 253

Писма мон. у 2, п. 34, стр. 46. 254

Исто, у 2, п. 278, стр. 37. 255

Исто, у 1, п. 38, стр. 94. 256

Исто, п.376, стр. 93. 257

Исто, п. 294, стр. 92. 258

Исто, п. 377, стр. 94. 259

Исто, у 1, п. 38, стр. 94.

55

само телесних грехова човек не сећа после покајања пред духовником, него само да се увек сећа своје греховности и уопште да сматра себе грешним и вечним дужником пред

Господом.260 Међутим, вероватно је да у овом случају старац није имао у виду да се исповеђени грехови опет понављају на исповести. Реч кајати се употребљена је у смислу

сакрушавати се. О онима који су се искрено покајали и који су доносили плодове достојне покајања, старац Амвросије пише да ће се „удостојити да буду унутар рајске ограде; и последњи не

треба да буду лишени да виде Христа“.261 Јеросхимонах Амвросије је за потврђивање својих речи наводио пример из

Јеванђеља говорећи да је „Најсветији Син Божји за време Свог земаљског живота с грешницима јео и пио... и дозволио блудницама да дотичу и целивају Његове пречисте ноге“. Даље он наводи поређење говорећи да „као што светлост сунца пролазећи кроз

нечиста места суши многа и не оштећује се, тим пре велико милосрђе Божије има моћ да уништи све нечисте грехове сваке хришћанске душе која се каје.“262

Жалећи оне који тврдоглаво не желе да се кају старац каже: „У пакао ће поћи они који због гордости не буду желели да принесу покајање“. 263 Душу хришћанина који проводи греховни живот јеросхимонах Авросије пореди с

пећином мислених разбојника. А душа, која се очистила покајањем постаје попут небеског обитавалишта у којем живи Христос.

„Хришћанске душе које се добровољно предају страстима: славољубљу, среброљубљу, гневу, зависти, мржњи, злопамћењу, освети и томе сличном, бивају пећине небеских разбојника – демона. А кад принесу смирено и искрено покајање и проводе

благочестив живот, по заповестима Божјим, приморавајући себе на смирење, кротост и љубав, тада бивају као друго небо; зато што се усељава у њих благодат Божија и Сам Бог

Својом благодаћу... Док се хришћанске душе добровољно предају сластољубљу и другим телесним страстима оне бивају попут јасли за стоку, брину се само за храну и пиће и друго телесно

угађање; а кад се окрену ка Богу с искреним покајањем и бринући се за уздржавање и благочестив живот, постају сличне небеском обитавалишту у којем живи Христос Бог

Којег небо не може да смести у себе“.264 Онима који су сав живот провели у пороцима и греховима и напокон, постали свесни бездана својих падова, старац саветује да не очајавају, већ „да се благодатно

простиру ка покајању и смирењу угледајући се на митара који је, видећи у свему своју неисправност, вапио ка Господу: „Боже, милостив буди мени грешнику.“265

Ма како грешан човек био, он не сме да губи наду у своје спасење. Међутим, по наговору ђавола грешник често пада у очај кад се сећа грехова које је учинио и њему се, по људском размишљању, чини се да је немогуће обраћење. „Правоверни хришћанин,“

пише старац, „ни у ком случају не сме да очајава, ма како тешко да је згрешио. Сведобри Господ нам је по Свом неизрецивом милосрђу даровао покајање којим ћемо и добити

опроштај својих грехова, ако се искрено и с вером и надом кајемо.“266

260

Исто, у 2., п. 376, стр. 93. 261

Исто, у 2., п. 376, стр. 93. 262

Исто, п. 391, стр. 108. 263

Исто, п. 425, стр. 137. 264

Исто, п. 425, стр. 137. 265

Исто, у 1, п. 24, стр. 32. 266

Исто, у 2, п. 432, стр. 143.

56

„Човек може да се покаје за сваки грех имајући чврсту намеру да се у будуће на њега не враћа и тако може да стекне опроштај и милост од Бога.“267

„Многи свеци тврде да би Јуда добио опроштај да је одлучио да принесе покајање попут верујућег апостола Петра, који се три пута одрекао Христа, али је кроз покајање

добио не само опроштај свог греха, већ и пређашње апостолско достојанство... Јеванђеље тиме почиње и завршава се: покајте се!“268 Да би дао наду грешницима склоним очајању старац им наводи као пример

Манасију говорећи: „Манасија се сматра највећим грешником од свих, али и он кроз покајање није добио само опроштај својих тешких сагрешења и безакоња, већ је његова

покајничка молитва унета у црквене молитве и налази се на крају псалтира у дванаест изабраних псалама.“269 Такође, јеросхимонах Амвросије подсећа на причу о митару и фарисеју: „Господу

је пријатнији грешник који се каје и смирава него праведник који се узноси и понижава друге, а као јасан доказ за ово служи јеванђељска прича о митару и фарисеју. Покајање и

смирење су потребнији и изнад свих врлина и до краја живота не престају.“270 А у другом писму старац пише: „Син Божји је силазио с неба ради спасења грешника и много од нас не захтева, већ само искрено покајање као што Сам каже у

Светом Јеванђељу: „Не приидох призвати праведники, но грјешники на покајаније“ („Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“) (Мт. 9, 13).271

Својим страдањима Христос је искупио грехове целог света. Он се оваплотио и сишао је на земљу управо да би отворио људима пут ка спасењу кроз покајање. Зато од покајања и смирења треба да почне онај ко жели да обнови савез с Богом. И ма како

велико било бреме грехова, човеку је пре свега потребно да се пробуди из греховног сна, да принесе смирено покајање и тада, обновљен благодаћу Божијом у тајнама Покајања и

Причешћа он може да започне живот по Богу. Дакле, „да не би прогневио Господа човек треба да почне од покајања и смирења и од очишћења савести пред Богом Који види и наше тајне мисли.“272

Покајање ће бити истинито тек кад човек постане свестан свог греха, кад га омрзне, потруди се да га не понавља и добије опроштај кроз исповест. У то време он је морао

смирено да признаје да је својим греховима увредио Бога и да је достојан сваке казне која може да се изрази у спољашњим тужним околностима живота. Овим поводом старац Амвросије пише: „Да би човек лакше добио опроштај својих сагрешења треба пре свега да

се окрене смиреном прекоревању себе и да окриви себе, а не друге.“273 Само искрено и смирено покајање може да учини човека храмом Божјим,

обитавалиштем Христа Бога Којег небо не може да прими. Указујући на велики значај покајања у животу хришћанина јеросхимонах Амвросије каже да покајање треба да буде сједињено са смирењем. Да би покајање било делотворно оно треба да буде сједињено са

смирењем. „Главна сила покајања састоји се у смирењу,“274 каже старац Амвросије. Последица смиреног покајања биће духовни препород онога ко се каје, његово обраћање

267

Писма, Душекорисно штиво, М., 1908., део 1, стр. 260. 268

Писма мон., у 1, п. 85, стр. 106. 269

Исто, п. 57, стр. 67. 270

Писа, Душекорисно штиво, М., 1908., део 1, стр. 260. 271

Писма мон. у 1, п. 32, стр. 4. 272

Исто, п. 15, стр. 19. 273

Писа он. у 1, п. 65, стр. 69. 274

Писма, Душекорисно штиво, ., 1908., део 1, стр. 261.

57

ка животу по Богу и одлучно одбацивање свих раније почињених грехова. Покајање захтева одбацивање свих раније учињених грехова. Покајање захтева најдубље смирење,

смирење митара, јер у смирењу се и састоји сва сила покајања. Смирено покајање спречава гнев Божји, по реченом: „Срце сокрушено и смирено Бог не уничижит“ („Срце

скрушено и смирено Бог неће понизити“) (Пс. 50, 19). Смирено покајање изглађује све грехове, оно привлачи милост Божију према грешнику који се каје. Ма какве врлине да поседује хришћанин, он је ништа у очима Божјим, ако у њему нема смирења, јер Господ

блаженима назива пре свега сиромашне духом, хвали смирене срцем, гладне и жедне правде. Он обећава мир онима који иду за Њим угледајући се на Њега не само у

послушању, већ и у кротости и у смирењу.

О смирењу

Хришћанско смирење је испољавање силе људског духа која покорава и злобна и

гневна срца обузета гордошћу. Ову силу не могу да победе никакви други унутрашњи и спољашњи људски услови. Ко носи у себи смирење какво је носио преподобни Сергије, преподобни Серафим и сам јеросхимонах Амвросије, какво су поседовале хиљаде

истинских слугу Божјих – не испољава слабост духа, већ величину и јачину. „Смирење је чвршће од свих узвишавања,“275 поучава јеросхимонах Амвросије. Он

учи да у делу моралног усавршавања главну пажњу треба усредсредити на васпитавање у себи смирења којим се стиче потпуно унутрашње задовољство и душевни мир у свим животним околностима. „Уз смирење свака ствар бива на свом месту; ни према коме нема

љубоморе и зависти, ни према здравима, ни према поштованима, ни према срећнима: свима своје, а нама ће наше уз смирење бити корисно и богоугодно, и чак пријатно само

да потпуно осетимо своју сопствену ништавност пред Богом и пред људима.“276 „Смирење све савладава и све може да изглади и изравна, као што о томе једногласно сведоче духоносни оци.“277

Смирење је знак истинског хришћанина; оно треба да се налази у основи свих његових дела и поступака. Само под овим условом човек може да избегава зло и да стиче

душевни мир. „Како постати умерен у својим радњама?“ пише старац у једном од писама. „Смирењем, самопрекоревањем и страхом Божјим, сећајући се увек речи псалама да би се човек прво клонио зла, а затим почео и да се труди да учини добро.“278

А у другом писму објашњавајући речи Господа јеросхимонах Амвросије пише: „Сам Господ у Светом Јеванђељу отворено и јасно каже: „Возмите иго Моје на себе, и

научитесја от Мене, јако кроток јесам и смирен сердцем, и обрјашчете покој душам вашим.“ („Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер сам кротак и смиреног срца и стећи ћете мир за душе ваше“) Ове речи показују, као прво да се ношење Христовог

јарма пре свега састоји у кротости и смирењу. Као друго, поука и савет човеку за његов сопствени живот јесу да треба да се угледа на Христа Спаситеља, а не на људе.“279

На путу моралног усавршавања пажња хришћанина по учењу старца Амвросија треба да буде усмерена на очишћење свог срца, као што се види из његових писама:

275

Писма мон., у 1, п. 65, стр. 69. 276

Писма, Душекорисно штиво. М., 1910., део 3, стр. 48. 277

Писма мон. у 1, п. 128, стр. 114. 278

Исто, п. 138, стр. 120. 279

Писма мир., део 1, п. 128.

58

„Господ више гледа на срце и стицање смирења него на лице или на спољашње делање човека, премда се од здравих по телу и то захтева... (али) да се смиримо потребно је и

корисно и неопходно свима, како јакима, тако и посебно слабима. Смирење може да замени спољашњи труд. А без смирења и велики подвизи неће моћи да донесу корист.“280

Чак и ако хришћанин стално пребива у молитви, али нема у души смирења, неће бити слободан од непријатељских напада. Својој духовној деци која су често подвргавана непријатељским нападима

јеросхимонах Амвросије је писао: „Волите да се молите, а смирење које је за ово потребно нисте стекли. И испада да сте молитвом само наједили непријатеља; а пошто немате

потребно смирење, то значи да немате против њега потребно оружје.“281 Старац свима онима који се налазе у искушењу саветује да прибегавају „тврђави смирења која је за грабљивце неосвојива“.282

Онима који су немоћни по телу, али су учинили много грехова јеросхимонах Амвросије саветује најбоље средство за спасење – да прибегавају самопрекоревању и

смирењу и да за непријатне догађаје више криве себе, а не друге.283 „Телесни подвизи и труд,“ пише старац, „захтевају се само од оних који су јаки по телу: за немоћне је корисније смирење с благодарењем.“284

За потврђивање својих речи јеросхимонах Амвросије наводи речи светог Јована Дамаскина, који такође каже: „За немоћног је смирење и благодарење корисније од

превеликих телесних подвига“.285 „Ономе ко је немоћан по телу,“ пише старац у другом писму, „потребније је смирење. Свети Лествичник позивајући се на речи псалама пише: „Не постих, не бдех, не

лежах на земљи, али се смирих и спасе ме Господ.“ Господ и нас може да спаси ако се будемо приморавали на дужно исправљање са смирењем.“286

У својим писмима јеросхимонах Амвросије позивајући се на свете оце, много пута понавља да је смирење основа свих врлина и без њега не може бити достигнута ниједна добродетељ. „По сведочанству Светог Писма,“ пише старац, „нема већег дара од дара

смирења, као што и Сам Господ каже: „Смирјај себја вознесетсја.“ („Онај ко се смирава биће узвишен.“)287 „Врлине (не могу бити) без смирења... зато што смирење даје снагу

свакој врлини.“288 Желећи да покаже колико је смирење тесно повезано с другим врлинама јеросхимонах Амвросије пише: „Љубав и милост не могу бити без смирења, а смирење не

може бити без милости и љубави. Ове врлине су непобедиво оружје против ђавола, које он и све мноштво демона не могу чак ни да гледају.“289

Само богоугађање такође се достиже само смирењем. „Ако желиш да угодиш Господу,“ поучава старац у једном од писама, „знај да Му се не може угодити неразумношћу и тврдоглавошћу, и роптањем на све, чак и на Самог Господа, већ Му треба

280

Писма мон., у 1, п. 52, стр. 63. 281

Писма мир. део 1, п. 59, стр. 69. 282

Писма мон., у 2., п. 266, стр. 29-30. 283

Исто, п. 268, стр. 31. 284

Исто, п. 432, стр. 143. 285


Исто, п. 35, стр. 44. 287

Писма. Душекорисно штиво. М. 1908., део 1, стр. 262. 288

Писма мон. у 2, п. 285, стр. 21. 289

Исто, у 1, п. 14, стр. 18.

59

угађати смирењем, и смиреним покајањем, и покорношћу, и расуђивањем или пак ако неко сам не може да расуди здраво, послушањем,“290 а „корен сваког зла је себичност и

тврдоглавност... треба се на све начине трудити да се овај зао корен ишчупа смирењем и послушањем угледајући се на Самог Господа Који се смирио до обличја слуге и био је

послушан до смрти на Крсту и распећа“.291 Старац Амвросије указује на то да и само савршенство представља дубину смирења.292 Врлина смирења је толико велика да по речима јеросхимонаха Амвросија Бог

смиреном уписује у оправдање чак и његову кривицу. Тако у писмима старца налазимо: „Благодарење Богу и смирење трпљења (невоља) не само да ће загладити наше немоћи и

неопрез, већ и нашу кривицу уписује у наше оправдање.“293 Уз искрено смирење рађа се правилан начин размишљања. О томе старац Амвросије каже: „Кад бисмо се уместо надмености макар мало приближили смирењу и

прекоревању себе и неповерењу према свом срцу (зато што није још очишћено) другачије бисмо почели да говоримо посебно онда кад треба опрезно говорити и с расуђивањем и с

чувањем себе и других. Да би све ово укратко изразио он понавља речи Писма: „Ашче кто мнитсја вјерен бити в вас и не обуздивајет јазика својего, но лстит сердце своје, сего сујетна јест вјера“ („Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика свога, него

вара срце своје, његова је побожност узалуд“) (Јак. 1, 26).294 Понекад се дешава да стремећи ка стицању ове велике врлине човек допушта себи

мисао да је достигао неки велики успех на овом путу. Да бисмо јасно схватили ништавност наше праведности и смирења, треба да појмимо сву ширину и дубину заповести Божјих. Зато јеросхимонах Амвросије пише: „Ако желиш да смириш себе сећај

се увек речи једног свеца, који каже да је најисправнији живот човека-хришћанина само попут крстионице, а заповести Божије су попут неизмерног мора како каже псалмопојац

Господу: „Заповјед Твоја широка зјело“ („Заповест Твоје је веома широка“). Ако се упореди велико море с качицом воде неће имати чиме да се надима онај ко се надима.“295 „Треба знати,“ примећује старац у једном од својих писама, „да први и последњи

представљају једно исто. Први очигледно треба да буду последњи у мишљењу о себи и у свом мудровању; и опет, они који се сматрају последњима у својој души кроз смирење

бивају први по достојанству.“296 Хвалећи смирење и сматрајући га основом сваке врлине јеросхимонах Амвросије строго осуђује порок супротан врлини смирења – гордост. Старац сматра да су „гордост и

самоувереност штетније од прељубе и убиства. Ово друго је довело пророка (Давида) до смирења и покајања, а прве су га довеле до пада.“297

Колико је погибељна гордост и обрнуто, колико је спасоносно смирење, види се из следећих речи старца Амвросија: „Даница са својим чином због гордости није стекао мир... налазећи се изнад свих, изнад свих чинова анђеоских, због овог надимања је свргнут

у бездан погибељи са свима онима који су га слушали. А девет чинова других Анђела

290

Исто, у 1, п. 14, стр. 18. 291

Исто, у 2, п. 375, стр. 92. 292

Исто, у 1, п. 84, стр. 79. 293

Исто, у 1. п. 88, стр. 83. 294

Исто, у 2, п. 421, стр. 134. 295

Исто, у 1, п. 64, стр. 68. 296

Исто, у 2. п. 260, стр. 26-27. 297

Писма. Душекорисно штиво, М., 1909, део 2, стр. 49.

60

остајући у смирењу и покорности вољи Божијој... и данас су блажени.“298 „Гордост није помогла онима који су живели чак на небу,“ пише старац у другом писму, „већ их је

лишила благодати Божије и свргла, - зато ми који желимо да се попнемо горе морамо много да се смиримо.“299

Злобни духови врло често с великом јарошћу нападају ревносне служитеље Божије желећи да их скрену с богоизабраног пута. И они лако побеђују оне подвижнике који немају у својој души искрено смирење. Зато старац пише да је „у сваком искушењу победа

– смирење...“300 Може се појавити питање: шта треба чинити да би се стекла ова врлина? Одговор

на ово питање такође налазимо у писмима јеросхимонаха Амвросија. Он показује да је смирење благодатни дар Божји 301 и зато треба да се тражи молитвом; оно се рађа од спознаје својих недостатака и прекоревања себе. „Искрено ти желим,“ пише старац у

писму једној монахињи, „духовно усхођење доличним и законитим степенима, а од њих је први и главни спознаја наше дубоке душевне и телесне немоћи. Други законити степен

јесте прекоревање себе, односно у сваком непријатном и тужном догађају треба да кривимо себе, а не друге. Трећи степен је благодарно трпљење тужних искушења на која наилазимо. Од ова три степена рађа се четврти – почетак смирења, ако су се прва три

степена растварала вером и молитвеном тежњом ка Господу, по прописаним правилима Православне Цркве и поукама светих отаца, који су у искуству прошли духовни живот и

показали су нам стазе спасења.“302 Желећи да објасни шта значи самопрекоревање старац пише: „Самопрекоревање значи у сваком непријатном, тужном догађају и околности треба кривити себе, а не

друге.“303 Ако човек нема смирења он не сме да се правда тиме да не може да стекне ову

врлину због одређених околности и људи око себе. „Остави варљиву мисао,“ пише јеросхимонах Амвросије, „да ћеш се на далеком месту смиравати и да ћеш подносити свако гажење и понижавање; боље се смири сад... где живиш и сматрај себе мислено под

ногама свих, односно сматрај себе достојном сваког гажења и понижавања и напада... Смирење и трпљење за све јесте победа уз помоћ Божију.“304

„Бог је на сваком месту,“ пише старац у писму монахињи, која је имала намеру да промени боравиште, „и савест ће отићи с тобом и људи који живе на сваком месту морају да одговарају за своја дела Богу; а каква је корист да се било куда бежи? Зар неће бити

корисније да на истом месту признаш своје грешке?“305 Смирење као и свака врлина достиже се уз помоћ Божију, али је притом, по речима

јеросхимонаха Амвросија „потребно да се и са човек брине за себе. Речено је код светих отаца: „Дај крв и прими дух.“ То значи: потруди се до проливања крви и добићеш духовни дар... Како се у спокојном животу може стећи смирење? Јер смирење се и састоји у томе

298

Писма мон., у 2, п. 250, стр. 17. 299

Писма. Душекорисно штиво, М., 1910., део 3, стр. 48. 300

Исто, јул-септембар, стр. 359. 301

Писма мон, у 2, п. 265, стр. 29. 302

Исто, у 2, п. 285, стр. 41. 303

Исто, у 1, п. 54, стр. 62. 304


Писма мон, у 2, п. 240, стр. 6.

61

да човек види себе горим од свих, не само људи, већ и бесловесних животиња, и чак самих духова злобе.“306

Кад човек не долази до свести о потреби за смирењем и кад се не смирава Господ га онда Сам „ими же вјест судбами“ („како год зна“) доводи до смирења. „Ако се не

смиримо сами Господ нас и без наше воље смирава.“307 Смирење се налази у тесној вези с другом врлином – трпљењем у невољама.

О трпљењу у невољама

У Светом Писму постоје јасна указивања на нужност трпљења за оне који траже спасење. Сам Господ је рекао: „В мирје скорбни будете“ („У свету ћете имати жалост“) (Јн. 16, 33). Ове невоље чине крст који сваки човек треба да понесе у свом животу.

Невоље, болести и несреће хришћанин мора да прихвата као из руке Божије, зато што их Промисао Божји шаље ради нашег вечног спасења. Невоље у нашем срцу буде веру у

Бога, подстичу нас на молитву, чисте наше срце од грехова, дају нам снагу у врлинама. Свети апостол Павле каже: „Хвалимсја и скорбјами, знаја, што от скорби происходит терпјеније, от терпенија опитност, от опитности надежда, а надежда не постижајет“

(„Хвалимо се невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим

Који је дат нама“) (Рим. 5, 3-5). У огњу невоља у човековој души се рађа она врлина коју је тешко стећи у мирном животу без страдања. Невоље рађају трпљење. Зато, природно, постаје јасна истина да су невоље корисне за нас, хришћане, ради

стицања врлине стрпљења, јер без ове врлине, као што и реч Божија учи, није могуће спасити се: „В терпјенији вашем стјажите души вашија“ („Трпљењем својим спасавајте

душе своје“) (Лк. 21, 19). У светлости јеванђељског учења своју духовну децу поучава и оптински подвижник јеросхимонах Амвросије. „Сваки хришћанин се на неки начин искушава,“

пише он у једном од писама, „један сиромаштвом, други болешћу, трећи различитим недоумицама. И тако се испитује чврстина вере, и наде, и љубави Божје, односно на шта је

човек најспремнији, за шта се највише лепи, да ли стреми на горе или је још увек везан за земаљско; да би човек-хришћанин кроз оваква искушења сам видео у каквом стању и расположењу се налази и да би се и нехотице смиравао.308 „Немојмо бити лењи,“ учи

старац, „да се кајемо и смиравамо и да трпимо невоље и болести које нам се шаљу, слушајући јеванђељске речи Господње: „В терпјенији вашем стјажите души вашија“

(„Трпљењем својим спасавајте душе своје“); и: „претерпјевиј до конца, тој спасен будет“ („ко претрпи до краја спасиће се“).309 Скоро у свим својим писмима јеросхимонах Амвросије дубоко дотиче питање о

стрпљивом подношењу свих несрећних околности на које хришћанин наилази. У њима он види посебно промислитељно дејство Божије, које се допушта ради човековог спасења.

„Невоље су,“ каже он, „дар Божји, и све што се чини по Промислу Господа чини се на нашу душевну корист“.310 У једном од писама јеросхимонах Амвросије пише: „Грешка и

306

Писма, Душекорисно штиво, М., 1, 909, део 2, стр. 56. 307

Писма ир. део 1, п. 76, стр. 88. 308

Исто, део 1, п. 15, стр. 27. 309

Исто, део 1, п. 30, стр. 40. 310

Писма мон., у 1, п. 26, стр. 35.

62

заблуда човечанства потичу од тога што не схватамо на прави начин намеру Божију и вољу Божију о нама. Господ по Својој благости и милосрђу жели да нам дарује вечно

блаженство на небу, у Царству Небеском, а ми због свог слепила тражимо срећу и пролазни успех на земљи. Ево, Господ нас по Својој благости и због љубави према

људском роду и поучава различитим невољама и болестима и другим невољама, као што сведочи апостол: „Јего же бо љубит Господ, наказујет; бијет же всјакаго сина, јего же пријемљет... Ашче же без наказанија јесте.... убо преубодјечишчи јесте, а не синове“ (Јевр.

12, 6-8).“ („Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима... ако сте без карања... онда сте копилад, а не синови“)311

„Па ви сте хришћанин који тражи вечно спасење и који жели да наследи Царство Небеско,“ пише старац једном земљопоседнику који пада у очајање због неуспеха у газдинским пословима. „А у речи Божијој је речено да кроз многе невоље треба да уђемо у

Царство Небеско. Зато нимало не треба да се чудимо, а да не кажем да не треба да падамо у очајање и да будемо малодушни кад нас посећују различите невоље у планираним

намерама, различите препреке и неуспеси“. 312 А оне који нису желели да прихватају непријатне околности и који су чак помишљали на то да промене место становања како би их избегли старац је убеђивао овим речима: „Док се налазимо на земљи нигде не можемо

бити без невоља; чак и кад бисмо се попели на облаке, ни тамо нећемо отићи од невоља“.313 „На земљи нам је прописано да имамо тужна искушења,“ пише он у другом

писму, „као што је рекао Сам Господ: „У свету ћете бити жалосни.“ Ове речи јасно показују да чак и кад бисмо обишли читав свет, нигде не бисмо нашли стање без невоља; свуда ће бити потребно смирење и трпљење и неосуђивање других.“314 Све невоље, које се

дешавају хришћанину нису ништа друго до ношење крста, о чему старац Амвросије пише: „Нигде не можеш да избегнеш крст.“315

Старац Амвросије поучава своју духовну децу да у невољама виде Промисао Божји и учи их трпљењу. „Сети се,“ пише он, „да се добар плод стиче у трпљењу. А трпљење се не стиче без различитих невоља и непријатних догађаја који смиравају наше

узношење.“316 Јеросхимонах Амвросије све хришћане подстиче на то да стпрљиво подносе све

невоље на које наилазе. „Саветујем ти,“ пише он монахињи, „највише се наоружај за трпљење и подношење разних невоља и непријатности, иначе се човек не може смирити.“317 „И не говори да не можеш више да трпиш и подносиш невоље тешких

околности, већ се по могућству труди да трпиш и да чуваш своју душу у миру колико до тебе стоји... против свега и против свих“.318

За подстицање у онима који траже спасење врлине трпљења старац указује: „Бог уређује само оно што је корисно и душекорисно и спасоносно. Све што се од нас захтева јесте да не будемо налодушни, већ да с покорношћу вољи Божијој потрпимо невоље и

болести који нам се шаљу, смиравајући се пред Богом и људима, не усуђујући се да било

311


Писма мон., у 1, п. 40, стр. 56. 313

Писма, Душекорисно штиво, М., 1909., део 2, стр. 223. 314

Писма мон., у 1, п. 217, стр. 186. 315

Писма мир., део 1, п. 26, стр. 37. 316

Писма мон., део 1, п.222, стр. 189. 317


Писма мон. у 1, п. 216, стр. 185.

63

кога кривимо или осуђујемо да би се и на нама оствариле јеванђељске речи Господње: „Не судите и неће вам се судити.“319

Све непријатне околности, по мишљењу старца Амвросија дешавају се ради нашег спасења. Господ као Отац Који воли свакој души шаље оно што је за њу корисно. У

једном од писама јеросхимонах Амвросије пише: „Господ нас воли толико колико ниједна мајка не може да воли своју децу. Али ми често бивамо недостојни овакве љубави Божије, због чега нам се праведно и шаљу многе и различите невоље и болести.“320 „Земаљски пак

удео човека,“ пише старац у другом писму, „јесу невоље, труд, болести, подвиг, туге, недоумице, тескоба, лишавање овога или онога, увреде, смутње, побуне страсти, борба с

њима, савладавање или губљење снаге, или безнадежност и слично овоме. Није случајно рекао пророк Давид: „Њест мира в костјех мојих от лица грјех мојих.“ („Нема мира у костима мојим од лица грехова мојих.“) И праведни Јов је вапио: „Зар човеку није

искушење овај живот?“ А ми све бркамо: зар се човек некако не може сместити у миру и на миру, и често мислимо: да није такве незгоде, и да није таквих околности и да није

неког наопаког човека, можда би ми било згодније и мирније, а заборављамо да ове невоље често потичу од нас као и зле помисли. Оданде где леже страсти произилазе и све наше незгоде, нереди и хаос.“321

Старац Амросије уверава да „већи део оних који страдају међу нама бива подвргнут страдањима што је последица или неправилних мисли или погрешних

радњи“.322 Зато, „ма како тежак био крст који човек носи, дрво од којег је направљен израсло је на земљи његовог срца“.323 На питање многих које је у њима изазивало недоумицу: „Зашто онда пате благочестиви и праведници?“ налазимо убедљив одговор у

писмима оптинског старца. „Свеблаги Господ,“ пише јеросхимонах Амвросије, „праведнима шаље различите невоље, као прво, да не би ослабили у подвизима

побожности и да улењивши се не би скренули на супротну страну и да не би погинули као што је речено код пророка Језекиља: „Јегда реку праведному: жизнију жив будеши, сеј же, уповаја на правду своју, и сотворит безаконије, всја правди јего не вспомјанутсја, в

неправдје својеј, јуже сотвори, в тој умрет“ („Кад кажем праведном: животом ћеш живи бити, а он уздајући се у правду своју учини безакоње, сва правда његова се неће поменути,

умреће у неправди својој, коју учини“) (гл. 33, ст. 13). Као друго, праведни Господ шаље различите невоље да би се на тај начин они потпуно очистили од грехова и страсти и добили велико уздарје у будућем веку, као што је речено: „Јако злато в горниле искуси их,

и јако всеплодије жертвеноје пријат ја.“ („Као злато у пећи испита их и као жртву прими их.“) Грешнима Господ шаље различите напасти и болести да би их привукао ка покајању,

као што Сам каже у Светом Јеванђељу: „Приидох призвати не праведнија, но грјешнија на покајаније“ („Нисам дошао да позовем праведне но грешне на покајање“); и опет: „Покајтесја, приближибосја Царство Небесноје“ („Покајте се, јер се приближило Царство

Небеско“).324 „Слобода разумних бића се увек испитивала и до данас се испитује док се не утврди у добру,“ каже јеросхимонах Амвросије, „зато што без искушења добро не бива

чврсто.“325

319

Исто, п. 220, стр. 187. 320


Писма. Душекорисно штиво, М. 1909., јул-септембар, стр. 354. 322

Писма мир. део 1, п. 85, стр. 105-106. 323

Писма мир. део 1, п. 85, стр. 105-106. 324

Исто, п. 63, стр. 71. 325

Исто, део 1, п. 30, стр. 40.

64

По речима јеросхимонаха Амвросија, посебно богат невољама јесте монашки живот. „Свима Господ у Јеванђељу каже: „В терпјенији вашем стјажите души вашија.“

(„Трпљењем својим спасавајте душе ваше.“) Колико више речи Господа о трпљењу доликују онима који су давали посебне завете ради лакшег стицања своје душе. А

трпљењу се човек не може научити без невоља.“326 А зашто је то тако старац Амвросије објашњава у писму монаху почетнику: „Након примања мантије невоље и искушења се више пуштају на човека како би се навикао на духовну борбу и како би напредовао и

постао искуснији. Овде не треба као почетник разишљати: зашто ово или оно? Него просто трпи, смиравај се и опет трпи, подмећући десни образ у духовном смислу, односно

не правдајући се, већ прихватајући срамоту и понижење: као прво, због грехова, као друго због тога што си добровољно изабрао спасоносни пут који се назива трновитим, и тесним и тешким“.327 Овим путем – ношењем невоља – ишли су сви подвижници. О њима старац

Амвросије пише: „Од тешких и љутих невоља као у огњу горела је њихова утроба; а споља су заливани као водом различитим непријатностима и срамоћењем. Водом се чисти

свака нечистота, а огњем се чисти само злато. И о свецима је речено: „јако злато в горниле искуси их, и јако всеплодије жертвеноје пријат ја“ („као злато у пећи испита их и као жртву прими их“).328

Што строже живи хришћанин, тим чешће га посећују разноразне невоље и непријатности. Међутим, све ово не бива случајно, већ по посебном уређењу Божијем.

Допушта се да невоље посећују људе да би се кроз њих научили сталном стражењу и тражењу Бога. „Невоље,“ каже јеросхимонах Амвросије, „свуда морају да дочекују човека; тим пре их наносе непријатељи наше душе... и посебно онима који желе да се вежбају у

молитви, која је за демоне неиздржива.“329 Старац Амвросије је такође поучавао да се степен моралног усавршавања човека

одређује на основу тога како подноси искушења која му се шаљу одозго, а ради објашњења је наводио пословицу коју је сам и објашњавао: „Жрвањ ће брашно показати.“ Значи, кад се меље човек-хришћанин, показаће се какво је у њему брашно: да ли је прве

категорије, друге или треће. И свети Јаков, брат Божји пише да је неискушаван човек неискусан.“330

Невоље се у човековом животу испољавају у најразличитијим облицима. Или су то животни услови, или телесне болести, или клевета, сплетке и напади људи из околине, понекад чак и најближих. Благочестиви људи који овакве околности подносе стрпљиво и с

покорношћу вољи Божијој понекад се подвргавају непосреднијим нападима тамне непријатељске силе, али и то само по допуштењу Божијем и по Промислу. Све то

сазнајемо из писама јеросхимонаха Амвросија. Тако у једном од писама он пише: „Сад нема Диоклецијана и Максимилијана, али непријатељ налази прилику да нападне оне који се држе побожности кроз слабе и нерадне.“331 У другом писму налазимо: „Они који желе

да живе побожно биће прогањани.“ Од кога? – Разуме се, пре свега од својих, које непријатељ наоружава како би одвратио од пута побожности људе који желе њим да

иду.332

326

Исто, део 1, п. 30, стр. 40. 327

Писма мон. у 1, п. 85, стр. 81. 328

Исто, п. 117, стр. 101. 329

Исто, п. 203, стр. 174. 330

Исто, у 2. п. 299, стр. 53. 331

Исто, у 1, п. 174, стр. 150. 332

Исто, у 1, п. 383, стр. 103.

65

И као објашњење старац наводи пример: „Каин се родио пре Авеља и Исав пре Јакова, али је победа била на страни ових других, иако је Исав прогањао Јакова, а Каин је

убио Авеља, али прогоњени су у блаженству, а Бог је одбацио прогонитеље. Верујмо и надајмо се да Господ ни нас неће оставити, само треба са смирењем да трпимо и да не

ропћемо.“333 Врло често до нереда долази и у манастирима, местима где би наизглед све требало да буде уређено, јер овамо долазе сви који желе да живе хришћански. Међутим, управо у

манастиру је пре свега потребно стрпљење и послушање. И тешко је бити руковођа у таквој обитељи у којој нема ових врлина. Настојатељици једне пустиње старац пише:

„Сасвим без невоља и обични и људи и обични искушеници и искушенице не бивају, а колико је онда тек настојатељско послушање сједињено с многим невољама и незгодама... Господ све допушта ради наше душевне користи, ради испитивања нашег стрпљења и

смирења и покорности вољи Божијој; зато што без ове три ствари нећемо стећи ништа корисно и спасоносно за душу... Тешко је борити се с људским немоћима и трпети

недостатке људи из околине; али зато се ношењем такве тежине доказује испуњење закона Божијег.“334 Што се тиче снисхођења начелника према немоћима братије старац је говорио

наводећи пример првоврховних апостола Петра и Павла: „Господ је допустио првоврховним апостолима једном одрицање, а другом несмотрену ревност прогона да би

касније били снисходљиви према онима који су немоћног духа. Тако мислим да Господ и данас допушта болести руковођа да би били снисходљиви према потчињенима који су немоћни и болесни. Иначе често начелници здрави по телу не верују потчињенима кад им

ови објашњавају неку телесну немоћ или болест.“335 И као да извлачи закључак јеросхимонах Амвросије пише: „Почетак почетака састоји се у трпљењу невоља које

долазе – да се трпе не само прекори од старијих, већ и од млађих, са свешћу о својој кривици за коју човек треба и да потрпи са смирењем и благодарењем, као би Господ и опростио наша сагрешења.“336 Сестре које су се буниле и које нису желе да трпе невоље и

прекоре од старијих јеросхимонах Амвросије поучава: „Негодовање старијих треба трпети сматрајући то допуштењем Божјим као казну за наше надимање и уображеност“. 337

О болестима старац Амвросије пише: „Телесне болести су потребне за очишћење тела, а душевне болести кроз увреде и срамоћење потребне су за очишћење душе.“338 А једном је, рекавши речи св.Исака Сирина да „није могуће да не боли тело у болестима кад

неко изабере пут врлина“ старац додао: „А тим пре је немогуће да не будемо болесни ми који слабо идемо овим путем“.339

Корист од болести за хришћанина се по учењу старца Амвросија састоји у томе да у таквом стању човек чешће размишља о дану смрти и о томе с чим ће изаћи на суд Божји. „Кроз телесну болест,“ каже јеросхимонах Амвросије, „човек хотимично или нехотимично

бива принуђен да размишља о будућем животу и о томе како ће изаћи на суд Божји.“340 Ономе ко болује јеросхимонах је саветовао да не тугује због тога, већ да буде добро

333

Писма мон., у 1, п. 44, стр. 60. 334

Исто, п. 229, стр. 93. 335

Исто, п. 186, стр. 162. 336

Исто, п. 162, стр. 142. 337

Исто, у 2. п. 280, стр. 37. 338

Исто, у 1, п. 67, стр. 70. 339


Писма, Душекорисно штиво, 1909., део 1, стр. 211.

66

расположен објашњавајући да иако болест причињава страдање, без ње није могуће стећи спасење.“ Болест причињава патњу, а патња захтева трпљење без којег не стичемо

спасење, као што је Сам Господ рекао у Јеванђељу: „В терпјенији вашем стјажите души вашија,“ („Трпљењем вашим спасавајте душе ваше“) и: „претерпјевиј до конца, тој спасен

будет“ („ко претрпи до краја спасиће се“).341 Зато је јеросхимонах Амвросије телесне болести поредио с подвижништвом и у једном од писама овим поводом је говорио: „Свети Лествичник и болест назива

подвижништвом, и то најрадоснијим подвижништвом, премда и нехотичним. Најрадоснијим зато што је мало оних који се радо прихватају произвољног подвижништва

и притом ту може да се умеша надменост, осуђивање других, а у нежељеном подвизавању у болести човек нема због чега да се горди. Произвољно и невољно подвижништво подједнако смирава тело, а ово друго се понекад још шаље и ради искорењивања

преузношења. Зато се труди да сачуваш у болести добро расположење и да благодариш милосрђу Божијем за нехотично поучавање... а највише се у бол есном стању пази духа

роптања“.342 Подстичући на подношење болести без роптања старац је често говорио да се „од болесника захтева само трпљење и благодарење“. Управо то налазимо и у његовим

писмима.343 На путу ка спасењу хришћанин предузима многе подвиге „ради смиравања и кроћења тела, а телесна болест ово замењује“.344

Јеросхимонах Амвросије је често морао да слуша жалбе да је врло тешко носити крст невоља без роптања. Овакве је старац тешио говорећи да је за стрпљиво подношење невоља обећана награда у будућности. Тако он пише: „Тешко је подносити тешка и болна

страдања, муке и друге невоље, али је радостан и утешан крај овога.“345 У другом писму наводи „да до врата Царства Небеског није могуће доћи без труда и незгода“.346 Али

„премда су тешке невоље и увреде, сладак је рај и пријатна је вечна наслада у њему“. 347 С овим циљем старац понекад покушава да објасни да смо због свог греховног живота достојни и веће казне, али нас милостиви Господ подвргава само неком искушењу

очекујући од нас обраћење и покајање. „Ако је хришћанин згрешио,“ објашњава старац Амвросије, „по праведном суду Божијем ради избегавања вечне казне приликом покајања

треба да понесе неку пролазну казну, али малу у поређењу с грехом: или болест или неку невољу, или срамоту. А остало надомешта милост Божија. Благоразумни разбојник је харао 30 година, а истрпео је казну само три сата висећи на крсту пребијених голеница.

Истина је да је ова казна тешка, али да ли она може да послужи као задовољење за тридесетогодишње разбојништво?“348 И зато, по мишљењу стараца Амвросија само

невоља која се подноси без роптања на Промисао Божји води ка спасењу. „А кад у нашим невољама и болестима будемо малодушни и кад будемо роптали на Бога, на људе и на своју судбину, нећемо бити прослављени, већ осуђени.“349 Врло је опасно падати у

чамотињу у невољама, зато што ова страст (чамотиња) доводи душу у раслабљеност, а

341

Писма мон., у 2, п. 325, стр. 70. 342


Писма мон., у 1, п. 133, стр. 118. 344

Исто, у 2., п. 411, стр. 128. 345

Исто, у 2., п. 411, стр. 128. 346

Исто у 1, п. 171, стр. 148. 347

Исто, п. 175, стр. 151. 348

Исто, п. 44, стр. 60. 349

Исто, у 2., п. 394, стр. 111.

67

затим у потпуну равнодушност за питања спасења и напокон, у очајање. Старац Амвросије такође саветује: „Ни у ком случају не треба падати у очајање, туговати и

жалостити се преко мере, већ треба да се надамо и уздамо да је благодат Божија, која надомешта оно што оскудева и свесилна Божија помоћ моћна да све доведе до корисног

краја.“350 Једној духовној кћери која је због невоља падала у очајање старац је писао: „Неправилно мислиш да људи гину од невоља... обрнуто, невоље приближавају људе спасењу, ако неко није малодушан и ако не очајава, већ се наоружава трпљењем са

смирењем, са смирењем и оданошћу вољи Божијој“.351 Сам старац Амвросије никад није падао у чамотињу у невољама, већ је с љубављу

све прихватао као неопходно средство за спасење, а такође је другима саветовао да страже и да не падају духом, зато што су невоље пред Богом врло драгоцене и замењују многе године мирног живота. Старац је о томе писао: „И човек који живи побожно ако нема

невоља година му се рачуна као дан, а ако побожан човек трпи велике невоље, дан му се рачуна за годину“.352

Јеросхимонах Амвросије саветује да се човек не удубљује у несрећу која га је задесила. Он пише: „Знај да је невоља као море. Што више човек у њу улази, тим се више погружава.“353 И ако „због наше немоћи не можемо да се радујемо у срамоћењу, барем не

тугујмо преко мере. Ако пак услед слабости нерава не можемо да победимо и да савладамо тужне и увредљиве мисли, на сваки начин се чувајмо роптања. А кад је ствар

дође до тога спознајмо своју немоћ и смиримо се пред Богом и људима и покајмо.“354 Из свог искуства јеросхимонах Амвросије сведочи о користи коју човек има ако се у тужним околностима сећа молитве Господње за време Његових крсних страдања зато

што овакво сећање помаже добродушном ношењу животног крста: „Корисно је сећати се и незлобивости Самог Господа, како се Он молио за оне који су Га разапињали: „Оче!

Опрости им грех њихов, јер не знају шта чине.“ Ако будемо тако поступали и у невољама ћемо имати душевну радост.“355 Реч Божија све хришћане позива да буду мудри и стрпљиви у невољама. Мудрост

се састоји у томе да у најжалоснијим околностима увек треба чувати веру у свеблаги Промисао Божји који се односи на све људе и који неће допустити да било ко буде

искушаван више него што може да понесе. Јеросхимонах Амвросије објашњавајући речи Спаситеља: „Будите мудри, јако змеји и цјели, јако голубије“ („Будите мудри као змије и безазлени као голубови“) пише: „По смислу божанствених тумача мудрост змије се

састоји у томе што се, кад се наносе ударци њеном телу она на све начине труди да сакрије своју главу. Тако и сваки хришћанин кад му се наносе непријатни ударци са

стране треба да чува своју духовну главу, односно веру и у Господа и у Његово јеванђељско учење, које објављује свима онима који желе да се спасу тесан и тужан пут. Међутим, и ова тескоба и туга брзо пролазе, а уздарје за њих у будућем животу је

бесконачно... Све ово непрестано треба да носимо у уму, и у срцу, и у сећању да би човек био у стању да борбу са страстима и непријатностима споља мудро раствара голубијом

незлобивошћу.“356

350

Исто, у 1, п. 40, стр. 56. 351

Исто, п. 152, стр. 133. 352

Исто, п. 232, стр. 195. 353

Исто, п. 235, стр. 197. 354

Исто, п. 194, стр. 167. 355

исто, п. 184, стр. 167. 356

Исто, п. 128, стр. 114.

68

Јеросхимонах Амвросије, који је стекао искуство као старац својим подвижничким животом писао је о томе да у свим тешким околностима човек увек све своје уздање треба

да положи на свеблаги Промисао Божји одложивши сва своја мудровања и претпоставке зато што „људске жеље, ма како лепе и добронамерне да изгледају, не само да се не

сазидавају, већ се и уништавају као што је речено у Делима апостолским: „Ашче дјело сије њест от Бога, разоритсја.“ („Ако ова ствар није од Бога пропашће.“) Уосталом, и ти, брате, трпи, и чекај и надај се најбољем само од Промисла Божијег, а не од својих неких

претпоставки... Имамо Бога, Промислитеља, Свесавршеног, Свеблагог, Свемогућег, Који је из небића у биће извео цео свет видљиви и невидљиви, и Који нас је искупио Својом

крвљу.“ Зар Он није кадар да омогући исправљање најмање честице која се пореметила ако дође време за ово по Његовим судбинама које ми не знамо?“357 Старац Амвросије саветује да се ради душевне користи добродушно подносе сви

неправедни прекори и да се човек притом сећа својих сагрешења пред Богом и људима: „Кад нас прекоревају и оптужују за оно за шта нисмо ништа криви треба да усмеримо

своју мисао на оне догађаје у којима смо били криви пред Богом или пред људима и ради добијања опроштаја за своја сагрешења треба да опростимо неправде и увреде, које нам причињавају наши ближњи слушајући опет Господа Који каже: „Ашче отпушчајете

человјеком согрјешенија их, отпустит и вам Отец Небесниј согрјешенија ваши, ашче ли же не отпушчајете человјеком согрјешенија их от сердец ваших...“ („Ако опраштате људима

њихова сагрешења и вама ће Отац Небески опростити ваша сагрешења, а ако не опраштате људима њихова сагрешења од срца...“) – ужасне су и страшне ове речи!... Оставимо своје самољубиве претензије покушавајући да остваримо људску правду...

постарајмо се за то да се не односи на нас прекоревање апостола: „Ишчушчије поставите правду своју правдје Божијеј неповинушасја.“ („Настојећи да правду своју утврде, не

покорише се правди Божијој.“) А истина Божија се састоји у томе да се приликом ударца у десни образ сећамо својих дела с леве стране“. 358 У другом писму налазимо: „И ако смо пред људима у нечему праведни, кад нисмо

у праву пред Богом треба без самооправдања да подносимо свако злострадање, сваку неприлику и свако ограничење, не оптужујући за то никога од људи, већ прихватајући све

невоље као послате из руке Божије ради очишћења наших грехова и нашег поправљања, а највише ради смиривања нашег надменог мудровања“.359 Старац Амвросије учи да за време невоља не треба да тражимо утеху ни у чему

осим Бога зато што „споља“ ништа не може да унесе мир у душу која пати. „У невољи и жалости не тражи радост и утеху споља и напољу, већ по речима апостола, труди се да

останеш у оном звању у које те је призвао Промислао Божјим за спасење своје душе. А о добијању спасења читамо у Јеванђељу да се оно стиче тесним и жалосним путем и ми улазимо у Царство на уска врата.“360 Основаније и сигурније је тражити утеху и радост

само у Господу, нарочито за онога ко не обилује телесним здрављем и душевном храброшћу. Господ каже у Јеванђељу: „Научитесја от Мене, јако кроток јесам и смирен

сердцем, и обрјашчете покој душам вашим.“ („Научите се од Мене, јер сам кротак и смирена срца и стећи ћете мир за душе ваше“)361 Старац саветује да се оставе људска

357

Исто, п. 43, стр. 59. 358

Исто, п. 125, стр. 110. 359

Исто, п. 106, стр. 93-94. 360

Исто, п. 136, стр. 120. 361

Исто, п. 136, стр. 124.

69

размишљања и извињења и да се човек за помоћ обрати једином Богу Срцезналцу, Једином Који све може да промени и уреди, „као што Сам зна, преко нада и људских

очекивања“. Као потврду својих речи старац Амвросије наводи извод из писма светог Јована Златоуста Олимпијади, где се каже да „Бог почиње да показује Своју силу тек кад

нестану сви људски аргументи и кад само што се није појавио очај, али не будимо, по речима апостола, они који се уздају у себе, већ у Бога живог, Који васкрсава мртве“. 362 Човек који се потпуно предао Господу стрпљиво подноси све што му се дешава као

оно што шаље спасоносни Промисао Божји. Истински хришћанин у свим животним приликама треба да се препусти вољи Божијој; за време болести ова оданост је посебно

потребна. „Преданост вољи Божијој,“ пише старац Амвросије, „увек је потребна и корисна за нас, али у болести је још више потребна. Тек тада можемо да будемо мирни и можемо да задржимо веру и уздање у милосрђе Божије које спасава грешнике који се кају и

истовремено смиравају попут митара који се није прогневио ни на фарисеја који га је понижавао.“363

Као други извор утехе који даје стрпљење у невољама служи молитва. И старац такође саветује: „Бог ће дати, бура ће утихнути; само се моли с вером и усрдношћу Господу и Царици Небеској да помогну у ношењу невоља“.364 Не можемо бити потпуно

слободни од њих, по речима Христа Спаситеља Који подстиче Своје следбенике на храбро подношење искушења и Који је рекао: „В мирје скорбни будете, но дерзајте, јако Аз

побједих мир“ („У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“) (Јн. 16, 33). Ове речи значе да никаква невоља, ма како тешка била, никад неће савладати онога ко верује у Христа и ко пребива у Њему испуњењем Његових заповести.

Јеросхимонах Амвросије је у свом животу био истински извршилац оног закона који треба да испуњава Христов следбеник, и зато он у својим писмима и даје поуке које

су неопходне хришћанину за достизање молитвеног општења с Богом.

О молитви

Сваки истински хришћанин не само да се у земаљском животу не одваја од Бога,

већ неће прекинути ово општење с Њим у бесконачним вековима. И нема веће утехе за хришћанина него што је да осећа блискост Небеског Оца и да беседи с Њим у својој молитви. У молитви хришћанин открива своју своју душу пред Богом: благодари Му за

све што му Бог даје, прославља Његово благословено име и упућује Му вапаје молећи за Његову помоћ у својим потребама и жалостима. Присуствујући богослужењу у храму

Божијем хришћанин срцем осећа Његово присуство по Његовом обећању: „Где су двоје или троје сабрани у име Моје, и Ја сам међу њима“ (Мт. 18, 20). Молитва има велику снагу: она нам улива нов духовни живот, теши нас у

невољама, подржава и крепи у чамотињи и очајању. Кад верујући човек открива своје срце у молитви пред Богом и излива пред Њим све што га мучи и узнемирава и кад у ову

молитву утка сву своју веру у то да Бог чује сваки уздах наше душе, да је Он свемогућ и пун љубави – какви мир и тишина се усељавају у такву душу и из дубине душе он жели да

362


Писма он. у 1, п. 147, стр. 129-130. 364

Исто, у 11, п. 327, стр. 70.

70

каже: „Нека буде у свему, Господе, воља Твоја.“ Како је утешна оваква молитва! Она је по речима светог Јована Лествичника, „утврђење мира, помирење с Богом“.365

Сагласно с учењем светих отаца о молитви учи и старац Амвросије. Он сматра да као основа за молитву служи стражење над помислима, страх Божји, смирење и

незлобивост. „Молитва,“ пише старац, „не може да се остварује без очишћења помисли и без подношења невоља.“366 Међутим, треба имати у виду да свако ко приступа молитви треба да се припреми

за борбу с невидљивим непријатељем, зато што ниједна друга врлина не узнемирава непријатеља толико као молитва Богу. „Управо где се људи брину пре свега за молитвени

подвиг,“ пише старац Амвросије, „непријатељ се труди да подигне с обе стране гневљивост која човека чини неспособним не само за молтиву, већ и за свако добро дело.“367

Невидљиви непријатељ, приметивши усрдну молитву човека често се труди да га нападне јаким страхом. Ако пак не може да савлада хришћанина тиме, на друге начине

покушава да одвуче пажњу верујућег за време молитве, убацујући му различите помисли, наводећи лењост или болест, а понекад и смутњу која се по речима Исака Сирина, „долично може назвати кочијама ђавола, зато што сатана има обичај, попут јахача, да

завлада умом, да понесе гомилу страсти, с њима улази у несрећну душу и изазива у њој немир“.368

Старац Амвросије Исусову молитву ставља на прво место међу свим молитвеним правилима. „Кад неко обавља келејно правило,“ каже он, „и осети посебно расположење духа према Исусовој молитви или према некој поуци или изреци из Писма на неко време

може да остави келејно правило и да се бави једним или другим од реченог. Тако нас уче искусни оци.“369 Даље старац Амвросије пише да у Исусовој молитви треба да пребивамо

стално, не ограничавајући се ни местом, ни временом: „Труди се да Исусовој молитви често прибегаваш, у свако време, такође и у цркви, посебно ако се не чује оно што се чита – због ходања и кађења.“370 Хришћане искусније у духовном животу старац Амвросије

поучава да пребивају у Исусовој молитви стално. „Исусова молитва,“ пише он, „доликује човеку кад иде, или седи, или лежи, пије, једе, беседи или се бави неким рукодељем, ко

може у свему томе да изговара Исусову молитву са смирењем, не треба да је оставља; а ако је остави треба себе да прекорева и да се каје са смирењем, али да не негодује, зато што је негодовање, ма какво било, знак тајне гордости и доказује неискуство и недостатак

човековог опита у обављању свог дела.“371 Људима који носе молитвени подвиг старац Амвросије саветује да пажљиво прате

покрете свог срца и да не допуштају да се у њему појаве било какве помисли. „За време молитве,“ пише он, „треба да се трудиш да одбацујеш све помисли и не обраћајући на њих пажњу да наставиш молитву; ако се пак напади помисли веома појачају, опет треба да се

молиш против њих за Божију помоћ“.372

365

Преп. Јован Лествичник. Цит. дело, стр. 389. 366

Писма мон. у 2, п. 288, стр. 44. 367

Исто, п. 253, стр. 20. 368

Св. Исак Сирин. Подвижничка поука. Добротољубље, 2, стр. 709 -710., стр. 54. 369

Писма мон. у 1, п. 88, стр. 83. 370

Исто, п. 65, стр. 69. 371

Исто, п. 88, стр. 83. 372

Исто, п. 248, стр. 16.

71

Посебно строга упутства јеросхимонах је давао онима који се не потрудивши се довољно на нижим степенима молитвеног подвига усуђују да прелазе на највише степене

– срдачну молитву. „Помисао те подстиче да се молиш да Господ уведе твој ум у срце, али ни код кога од светих отаца не видимо да се било ко од њих молио сличном молитвом.

Корисније је молити се овако са смирењем: „Господи! Јакоже вјеси помилуј мја!“ („Господе! Како год знаш, смилуј ми се!“) Господ нам је заповедио да се молимо: „Оче наш! Да будет воља Твоја!“ („Оче наш! Нека буде воља Твоја!“) – А код тебе се у свему,

чак и у молитви види да желиш обавезно да буде по твом или по дошаптавању непријатељском“.373

Јеросхимонах Амвросије је у својим епистоларним делима оставио опис тога како треба правилно пролазити молитвени подвиг на различитим степенима молитвеног напретка; код њега има вредних упутстава за обављање усмене, умне и срдачне молитве.

Притом он обраћа посебну пажњу на правилно упражњавање прва два степена молитве – усмене и умне, истичући посебно да ако су испоштована прва два начина молитве

прелазак од умне молитве ка срдачној може бити остварен и без искусног наставника. Тако он пише: „У случају да неко прво упражњава и правилну усмену молитву затварајући свој ум у речи молитве: „Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја

грјешнаго или грјешнују,“ („Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се мени грешном или грешној,“) а затим буде правилно обављао и умну молитву,... са временом и без

наставника код неких умна молтива сама прелази у срдачну, уосталом, код кога не прелази треба да се задовољи усменом и умном. Није било случајева да било ко ко има усмену молитву, ма како да је обавља, падне у непријатељску прелест. А они који умну и

срдачну молитву пролазе неправилно често падају у непријатељску обману. И зато пре свега човек треба чвршће да се држи усмене молитве, а затим умне, са смирењем, а тек

онда, коме је згодно и коме Господ да да пређе на срдачну, по упутствима светих отаца, који су све ово прошли у искуству.“374 Молитва која се изговара са смирењем срца, по мишљењу старца Амвросија,

омогућава човеку да распозна сва искушења која ђаво изазива и помаже ономе ко се моли да освоји победу над овим искушењима. Старац Амвросије поучавајући своју духовну

децу на будно чување свог срца од „лоших помисли“ саветује бављење Исусовом молитвом, почевши од усмене. „Исусову молитву,“ каже он, „треба користити посебно приликом напада лоших помисли; али само усмено. А понекад и: „Боже, милостив буди

мени грешној.“375 у другом писму јеросхимонах Амвросије пише: „У искушењима, посебно кад си сам увек ти је корисније да се молиш усменом молитвом, као што заповеда

и свети апостол: „Вину приносјашче хвалу Богу,“ („Увек приносећи хвалу Богу,“) – односно плод усана које исповедају Господа.“376 У писмима јеросхимонаха Амвросија о пролажењу молитвеног подвига постоје

вредна упутства која су сагласна с учењем отаца Цркве и која упозоравају сваког оног ко креће путем пажљиве молитве на различите замке непријатеља људског рода ђавола који

ће на сваки начин покушавати да не дозволи човеку да стекне пажљиву молитву. У овом смислу оптински старац Амвросије и излаже своје поуке свима онима који желе да пролазе ово делање: „Наш душевни непријатељ не устаје ни против једне ствари као

373

Исто, п. 248, стр. 16. 374

Исто, у 2, п. 403, стр. 126-127. 375

Исто, у 1, п. 62, стр. 66. 376

Исто, у 2, п. 247, стр. 15.

72

против молитве, посебно умне и срдачне; на све начине подстиче човека на гнев и на немир против других који нас по својој неразумности, а уједно и по наговору непријатеља

ометају да водимо пажљив живот.“377 Желећи да заштити своју духовну децу од свих могућих помисли и искушења

јеросхимонах Амвросије саветује да се стекне смирење које може да заштити душу од свих ђавољих довијања. „Ако ниједна врлина не може бити остварена без смирења,“ каже он, „колико молитва пре свега захтева смирење, јер они који се моле имају посла с гордим

демонима који иако су сами сиромашни и ништа немају обећавају другима богатство показујући туђе менице... Такође знај да молитва захтева кротост.“378

Даље старац Амвросије желећи да заштити оне који се баве срдачном молитвом од опасности саветује да се држе умне молитве. Али ово саветује само онима који су већ уз помоћ Божију посредством дуге усмене молитве стекли умну. „Потруди се да стекнеш,“

пише старац, „умну молитву држећи пажњу у грудима и затварај свој ум у саме речи молитве. Оваква молитва је једноставнија и згоднија; и ако у овој молитви будеш имао

успех, по сведочанству неких, она прелази у срдачну.“379 Сразмерно напредовању своје духовне деце старац Амвросије их је подстицао да се стално баве Исусовом молитвом и истовремено је саветовао свима ониа који су се бавили

овим делањем да немају поверења у снове и разноразна виђења. „За време молитве,“ пише он, „не треба прихватати било какву помисао са стране и не треба веровати ономе што

човек види или чује, односно, промени иконе или било каквом гласу. Ако човек верује сновима или нечем сличном, може скренути с ума.“380 Једна монахиња, која је пала у надменост и која је због тога изгубила мир у својој

души и срдачну молитву, молила је старца Амвросија да јој да савет како у будуће да поступа. Јеросхимонах Амвросије јој је одговорио: „У свим својим искушењима... не смеш

да остављаш молитву. Ако не можеш да се молиш срдачном молитвом моли се умом или устима: моли се било како, само немој остављати молитву.“381 По мишљењу јеросхимонаха Амвросија подвижник сваки подвиг треба да остварује с расуђивањем,

сразмерно са својим како духовним, тако и телесним снагама, и по благослову духовног оца. Али ко живи по својој памети и вољи, чак и ако носи велике подвиге, не може да

напредује у духовном животу, зато што све што је учињено по својој вољи није увек угодно Богу због таштине и надимања. „Корисније је,“ пише он, „стално настављати умерено делање него некад чинити сувишно, а некад и оно што треба остављати, због

превеликог умора... У молитвеном подвигу човек пре свега треба да се брине да се избави од лоших и штетних особина јуродивих девојака, да не бисмо чули: „Што Ме зовете:

Господе! Господе! И не творите оно што сам заповедио о свету и о светом односу према свима?“382 Једној монахињи која је живела по својој вољи и која је пала у ђавољу превару, јеросхимонах Амвросије даје драгоцене поуке о томе како може да изађе из овакве

ситуације: „Као што је очигледно,“ каже он, „због неискуства и самовоље, због надмености и затворености карактера подвргнута си непријатељској обмани. Зато се моли

Господу за избављење: Господе Исусе Христе, помилуј ме обмануту! Господе, не допусти

377

Исто, у 2, п. 288, стр. 44. 378

Исто, п. 259, стр. 26. 379

Исто, п. 395, стр. 115. 380

Исто, у 2, п. 424, стр. 136. 381

Исто, у 2, п. 247, стр. 15. 382

Исто, у 1, п. 97, стр. 88.

73

непријатељима да до краја исмеју створење Твоје које си искупио часном Крвљу Твојом!“ Кад се будеш тако молила сама ћеш видети дејство ове молитве, непријатељима душе ово

ће бити непријатно и они ће нападати и расејавати твоју душу да се не молиш тако; а и твом самољубљу ће бити непријатно да сматра себе превареном. Али ти приморавај себе

да се тако молиш и да молиш Господа за помиловање и поуку.“383 Јеросхимонах Амвросије убедљиво саветује да молитва треба да буде у складу с душевним напретком и да се обавља стално, односно без дугих временских пауза.

„Молитва сваког треба да буде у складу с његовом мером; треба да буде смирена и разумна.“384 Онима који ревносно испуњавају молитвени подвиг јеросхимонах Амвросије

указује на средњи пут којим треба да иду разумно и да не преузимају на себе превише правила, која понекад доводе подвижника до надимања: „Боље је имати мало правило, али га стално испуњавати него велико с прекидима или онакво које се понекад потпуно

оставља,“385 саветује старац. „Господ ће примити и мало правило које се испуњава са смирењем. Није важно то каква правила обављамо, већ како их обављамо. 386 На питање

једне монахиње која је правило по бројаницама желела да замени читањем Светог Писма јеросхимонах Амвросије је саветовао: „Боље ти је да нешто друго оставиш, а правило по бројаницама, чак и ако је мало, труди се да осим за празнике обављаш свакодневно и да

чешће изговараш Исусову молитву – то је најпотребније. Молитву Исусову изговарај и против блудних искушења, а у искушавању гневом моли се за онога на кога се љутиш:

„Спаси, Господе, и помилуј ту и ту и њеним светим молитвама помози мени проклетој и грешној.“387 Путницима старац Амвросије саветује да изостављају сва молитвена правила осим

Исусове молитве. Једној својој духовној кћери писао је: „Бог нека благослови да изоставиш уобичајено правило и да се стално држиш молитве Исусове која може да умири

душу више него обављање великог молитвеног правила.“388 Старац Амвросије се у свом учењу о плодовима умно-срдачне молитве која се правилно обавља увек позивао на учење светих отаца Цркве и Светог Писма. У његовом

епистоларном наслеђу могу се наћи упутства која говоре о томе да плод истинске молитве треба да буду смриење, љубав према Богу и ближњима. Осим стицања ових врлина, по

мишљењу старца Амвросија, који је свој живот посветио служењу Богу треба да се учи страху Божијем, зато што се у речи Божијој каже: „Работајте Господеви со страхом и радујтесја Јему с трепетом“ („Служите Господу са страхом и радујте Му се с трепетом“)

(Пс. 2, 11).

О страху Божијем

Хришћанин који тражи спасење у темељ свог живота, по мишљењу јеросхимонаха

Амвросија, треба да положи страх Божји. Страх Божји је почетак спасења, зато што проникавши у људско срце он ово срце буди из греховног сна, упућује га на пут обраћења,

усађује у њега стремљење да се очисти од страсти и да живи по заповестима Господњим

383

Исто, у 2, п. 137, стр. 121. 384

Исто, у 2, п. 247, стр. 14. 385

Исто, у 1, п. 86, стр. 82. 386

Исто, у 2., п. 377, стр. 97. 387

Исто, у 1, п. 102, стр. 91. 388

Исто, у 1, п. 112, стр. 177.

74

како би избегао вечне муке и стекао спасење. „Саветујем вам,“ пише старац, „да се држите страха Божијег и чувања своје савести, тако да то највише помаже хришћанину да остане

на правом путу.“389 „Држи се страха Божијег, чувања савести и поштовања заповести Божијих.“390 Своје поуке о томе да човек у свему треба да има страх Божји јеросхимонах

Амвросије гради на учењу светог Исака Сирина који пише: „Ако се човек држи страха Божијег како треба за мало дана ће се наћи на вратима Царства. Држати се страха Божијег како треба значи прихватити се свог посла приљежно и са смирењем и чувањем савести, у

хођењу пред Богом и људима.“391 Сваки хришћанин може да се задржи на висини моралног савршенства кад буде стално имао у себи страх Божји. Старац Амвросије такође

каже: „Имајте страх Божји и чувајте своју савест у свим својим делима и поступцима, а највише се смиравајте. Тада ћете несумњиво стећи велику милост Божију.“392 Да би човек стекао милост Божију и да би обитавао заједно са свецима пре свега треба да води

богобојажљив живот угледајући се на свете угоднике у подвизима и у сталном труду на очишћењу свог срца.

Свети апостоли су страх Божји полагали у темељ човековог спасења: „Со страхом житија вашего времја житељствујте“ („Проводите у страху време вашег странствовања“) (1 Петр. 1, 17). На ове речи упућује и јеросхимонах Амвросије. „Ове речи,“ каже он,

„показују да се главно средство да се живи благочестиво и свето, састоји у страху Божијем и страху од будућег суда и вечних мука. Само уз помоћ овог страха, уз помоћ Божију и

бива држање заповести,... а без страха, кад би неко живео и на небу, по речима преподобног Петра Дамаскина, неће уживати (небеско добро), имајући гордост због које су сатана, и Адам, и многи пали. Ако се пак и свим светима у речи Божијој налаже да

имају страх Божји, као што је речено: „Бојтесја Господа вси свјатији Јего, јако њест лишенија бојашчимсја Јего“ („Бојте се Господа сви свети Његови, јер неће оскудевати они

који Га се боје“) (Пс. 33, 10), колико више ми грешни и неисправни треба да имамо страх Божји, и страх од смрти, и страшног суда Божијег, и вечних мука у паклу, растварајући овај страх надом да ћемо наследити Царство Небеско... Страх Божји и сећање на ове

четири ствари задржавају човека да не падне у грех, као што је речено: „Помни последњаја твоја и во вјеки не согрјешиши“ („Сећај се свог краја и никад нећеш

згрешити“) (Сир. 7, 39).393 Ако хришћанин буде тежио ка томе да стекне у својој души страх Божји биће сличан градитељу куће „благоразумном, који је своју кућу саградио на камену“ (Мт. 7,

24). По речима старца Амвросија оваквом човеку се даје добар духовни разум. У недостатку страха Божијег „човек се помрачује и почиње устима да празнослови, да

суди,... да злослови и да понижава ближње и да се срцем поучава у нечистим помислима.“394 Човекова душа после пада у грех више је склона злу него добру, и зато му остаје

само једно средство – да чешће прибегава Богу и да Га моли да јој пошаље страх Божји који штити душу и задржава је од греховних спотицања.

389

Исто, у 1, п. 112, стр. 97. 390

Исто, у 2, п. 290, стр. 44. 391

Исто, у 1, п. 107, стр. 94. 392

Исто, п. 18, стр. 23. 393

Исто, у 1, п. 36, стр. 54. 394

Исто, у 1, п. 39, стр. 54.

75

У једном писму поучавајући своју духовну кћи јеросхимонах Амвросије пише: „У свако време се држимо страха Божијег и страх Божји ће нас сачувати од сваког зла, тајног

и јавног.“395 Страх Божји, по речима старца Амвросија може да задржи душу од многих

греховних спотицања и да је упути на пут моралног усавршавања. „Треба се чврсто држати страха Божијег и чувања своје савести,“ пише јеросхимонах Амвросије, „јер то највише помаже хришћанину да остане на правом путу.“396

Хришћанин је војник који се по апостолу Павлу бори с „духовима злобе из поднебесја“, зато треба стално да распламсава у себи страх пред Богом, да стражи над

самим собом и да чува сва своја чула од свега онога што причињава штету његовој бесмртној души и лишава је вечног општења с Богом. Јеросхимонах Амвросије пише о томе: „Чувај своју савест и очи; имај страх Божји; чешће размишљај о смрти, и о

страшном суду, и о томе да ћеш ако сад не усмериш себе на богоугодан добар живот, касније потпуно изгубити снагу за добро.“397

Ево зашто сваком хришћанину доликује да увек пребива у страху Божијем и да стално стражи над собом, да искроењује све штетне страсти и пороке из свог срца. Ако се не побринемо да их искоренимо у земаљском животу наше спасење у вечности ће бити

под сумњом. Онај ко је стекао страх Божји и ко га стално одржава у себи већ се налази на путу

ка спасењу, али му је још потребан велики труд на очишћењу себе од страсти.

О страстима и борби с њима

Човеково спасење је постепен и дуготрајан процес чишћења своје душе од страсти

и стицања јеванђељских врлина. Старац Амвросије сматра да узрок и повод за чињење грехова представљају страсти скривене у човеку с којима треба да води борбу или да их избегава и не допушта

да се остваре. У својим поукама јеросхимонах Амвросије пише само о оним страстима о којима

су га у писмима питала лица која су се старцу обраћала ради духовног савета. Зато у епистоларном наслеђу старца Амвросија нема потпуне анализе сваке страсти појединачно. Говорећи о гордости и таштини старац Амвросије се детаљно задржава на

симптомима ове или оне страсти и објашњава у чему се састоји разлика између њих иако су од „истог квасца“.

Ради веће очигледности он пореди горде и таште с паткама и гускама. Јеросхимонах Амвросије сматра да се гордост рађа од самољубља. „Иако су таштина и гордост,“ пише он, „од истог квасца и истог својства, њихово деловање и симптоми су

различити. Таштина покушава да ухвати похвалу људи и због тога се често понижава и угађа људима, а гордост одише презиром и непоштовањем других, иако такође воли

похвалу... Ако онај кога побеђује таштина нема лепу спољашњост и друге добре особине он ради ловљења похвала испољава човекоугађање и као патка виче: „Тако је! Тако је!“ док у ствари и тачно није увек тако, а и он је сам у себи расположен другачије, а због

малодушности повлађује. Гусан, кад нешто није по његовој вољи, диже крила и виче:

395

Исто, п. 52, стр. 62. 396

Исто, п. 112, стр. 97. 397

Исто, у 2, п. 277, стр. 35.

76

„Гага! Гага!“ Тако и гордељивац ако има у свом кругу било какав значај, често диже глас, виче, спори, препире се, инсистира на свом мишљењу. Ако пак онај ко пати од гордости у

својој околини нема никакву тежину и значај, он од унутрашњег гнева шишти на друге, као гуска која седи на јајима и гризе онога кога може да угризе.“398

Успех у духовном животу ништа не омета као таштина и гордост. Узрок негодовања, неслоге или раздора, ако се пажљиво анализира, углавном је славољубље и гордост, због чега апостол Павле и заповеда говорећи: „Не будимо ташти, љутећи једни

друге, завидећи једни другима“ (Гал. 5, 26). Завист и мржња, гнев и злопамћење су заједнички накот таштине и гордости.

Јеросхимонах Амвросије у светлости светоотачког учења даје дефиницију страсти гордости као корена сваког зла истичући њено посебно погибељно дејство међу монасима. Горд и самоуверен човек као да носи у себи све пороке. Само потпуна покорност човека

вољи Божијој може да избави човека од ове страсти. Поучавајући горде и самољубиве ка поправљању, јеросхимонах Авросије их

подсећа на речи Спаситеља: „Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем и стећи ћете мир у душама својим: јер је јарам Мој благ и бреме је Моје лако“ (Мт. 11, 29-30).

Али горди и самољубиви међу нама не желе да повију своје вратове под овај лак јарам Христов, већ се добровољно упрежу у тешки јарам узношења и гневљивости и тако

се сами муче и доводе у недоумицу и често збуњују и оптерећују друге.“399 Оптински старац Амвросије саветује да се на сваки начин искорењује у себи надменост и таштина, које воде у гордост. „Потребно нам је,“ пише он, „најпре да имамо

искрено смирење пред Богом и пред свим људима; и највише треба да се пазимо надмености и таштине и најтананијег – да смо стекли нешто духовно.“400 „Највећа

надменост потиче од највеће гордости. А гордост је почетак и корен свих зала у људском роду и заиста је погибељ и смрт душе.“401 Штитећи своју духовну децу од ове штетне страсти – гордости, старац Амвросије

им саветује да на сваки начин чувају своје срце у смирењу и прекоревању себе приписујући сва своја добра дела само Богу, зато што су уздање у себе и гордост

најштетније од свих страсти: „А сама гордост замењује све пороке, као што и само смирење спасава човека.“402 Даље јеросхимонах Амвросије развијајући мисао о гордости пише: „Гордост није помогла ни онима који живе на небу, већ их је лишила благодати

Божије и збацила доле, због чега ми, који желимо да се попнемо горе треба много да се смиримо.“403 У другом писму старац Амвросије за ову страст каже да је гора од прељубе и

убиства објашњавајући ову мисао речима из Псалтира. „Гордост и самоувереност су горе од прељубе и убиства,“ каже он. „Ове друге две су довеле пророка до смирења и покајања. Прво га је довело до пада, као што објашњава у једном псалму говорећи: „Рјех, не

подвижусја во вјек.“ („Рекох, никад се нећу померити.“) После свог пада говорио је потпуно другачије: „Черв јесам, а не человјек, поношеније человјека и уничиженије

људеј.“ („Ја сам црв, а не човек, срамота за човека и понижење за људе.“)404

398

Исто, у 1, п. 157, стр. 138. 399

Исто, у 1, п. 139, стр. 122. 400

Исто, у 2, п. 246, стр. 14-15. 401


Исто, део 1, п. 43, стр. 53. 403

Писма. Душекорисно штиво. М., 1909, део 2, стр. 161. 404

Писма мон., у 2, п. 250, стр. 17-18.

77

За искорењивање страсти гордости и страсти које следе за њом човек треба, по речима старца Амвросија да концентрише све своје снаге, сву своју пажњу и да иде

неуморно, да би ове страсти постепено, уз помоћ Божију, слабиле у нама. „Ако желиш да се избавиш гордости и надмености,“ пише он, „пре свега треба да се покориш вољи

Божијој, све трпи...“405 Јеросхимонах Амвросије даје савет једној духовној кћери како да се ослободи гордости. „Кад ти дођу горде и самоуверене помисли,“ каже он, „сети се да си попут срушене зграде без прозора и без врата и сама себи говори: „Чиме опљачкана и

похарана да се поноси?“ Бринући се о свом спасењу свако треба да води врлински живот угледајући се на угоднике Божије у њиховим делима и подвизима смиравајући своје срце

од надмености и осуда. Иначе ће сва наша добра дела, по мишљењу стараца Амвросија, бити неугодна Богу: „С гордошћу и осуђивањем других они који имају неке врлине,“ пише он, „бивају одбачени од Бога, како показује јеванђељска прича о митару и

фарисеју.“406 По мишљењу јеросхимонаха Амвросија ништа мање штетна страст није ни

самољубље. „Наше самољубље,“ пише он, „јесте корен сваког зла. Оно је почетак свих страсти, оно је узрок свих наших невоља и страдања понекад садашњих, а понекад као последица некадашњих грешака.“407 У другом писму о овој страсти старац пише да „...она

као тамна завеса заклања од нас светлост истине и не допушта нам да се насладимо истинском спознајом. Речено је: „Царство Божије је у вама.“ А ми се, напуштајући

тражење у себи, вртимо напољу, бавећи се анализом туђих дела и мана.“408 Уместо да гради Царство Божије у себи самољубив човек излази из унутрашње клети и хита у свет страсти. „Ми се, ступајући на смирени пут побожности,“ пише јеросхимонах Амвросије,

„не одричемо у потпуности тога да на овом путу имамо неки значај и наше самољубље уме танано то да скрива лепом жељом да доносимо неку корист обитељи.“409

Јеросхимонах Амвросије обраћа пажњу на погубно дејство самољубља, јер оно спречава човека да иде за Господом и да испуњава заповести Божије. „У случају скретања од заповести Божије треба се лечити искреним покајањем и чврстом решеношћу да човек у

будуће обуздава своје самољубље, које је главни кривац за кршење заповести Божјих и свега ваљаног. Од самољубља је гневљивост, од самољубља је осуђивање и срамоћење

других, од њега је негодовање и роптање, и самооправдање, и одсуство жеље да се било шта потрпи, дакле од тога је малодушност и остављање молитвеног правила и духовног штива и осталог.“410

Под обличјем наводног служења на корист друштву поједина лица која болују од страсти таштине задовољавају само своје сопствено самољубље. „Свуда је оскудица мира

међу људима,“ пише старац Авросије, „а бесмислена неслога расте: сви кривимо једни друге и испитујемо да ли ближњи испуњава заповести, наизглед због добрих и лепих разлога, заборављајући на то де „кијждо от својих дјел или прославитсја, или постидитсја“

(„свако ће по делима својим бити или прослављен или ће се постидети“). Заборављамо јеванђељско упутство, а делујемо скоро само по свом самољубљу упорно бранећи своје

радње не бринући се за њихову законитост и незаконитост. Свуда је примеса своје воље

405

Исто, у 2, п. 245, стр. 13. 406

Исто, у 1, п. 157, стр. 138. 407

Исто, у 2, п. 423, стр. 143. 408

Исто, у 2, п. 423. 409

Исто, п. 129, стр. 114. 410

Исто, п. 112, стр. 97.

78

или самооправдања, или нечег другог или су просто бесмислице. Треба да се молимо прекоревајући себе да не бисмо скренули с истинског пута.“411

Човек који је опседнут страшћу самољубља не види у својој души сопствене мане, а у односу на друге бива суров и дрзак примећујући у њима најситније мане. Жалећи такве

старац Амвросије пише: „Од себељубља и самољубља се дешавају све невоље... Од њих се множе супротне помисли као скакавци који једу не само духовне плодове, већ и лишће и саму кору.“412

Као делотворна средства која избављају човека од страсти самољубља служе самопрекоревање и молитва. Самољубивом прети највећа опасност – лишавање милости

Божије. На ову опасност упозорава оптински старац оне који траже спасење. „Жалим и бојим се,“ пише јеросхимонах Амвросије, „да не будете лишени милости Божије због своје тврдоглавости услед самољубља за неке празне жалбе... Поштедите и себе и мене да

се не бисмо сви касније узалудно и неповратно кајали. Јер, ко не поштеди себе због самољубивих неразумних претензија биће крив не само пред Богом и пред људима, већ и

сам пред собом, кад кајање буде неумесно.“413 О страсти блуда јеросхимонах Амвросије пише врло мало; он указује само на средства за савладавање блудних помисли. „Против блудних помисли,“ каже он,

„наоружавај се уздржањем у храни и у сну; труди се да се увек налазиш у труду и у послу, а највише имај у свему и свагда смирење и прекоревање себе, не осуђај никога. Смирење

се и састоји у томе да се не осуђује и не прекорева.“414 „Ватра истинске Божанске љубави одагнава све нечисте помисли, а кад овакве помисли јако нападају човека то је очигледан знак да још није достигао меру љубави Божије.“415

Анализирајући страст гордости, њено погубно дејство у спасењу старац Амвросије саветује хришћанима да не дозволе да их она побеђује, већ да је искорењују на самом

зачетку. Своје мисли у вези с овом страшћу он темељи на учењу преподобног Марка Подвижника. „Преподобни Марко Подвижник,“ читамо у писму старца, „истиче три посебне непријатељске силе које попут три велика џина ратују, како против оних који

живе у манастирима, исто тако и против свих оних који желе да се приближе Богу. Ова три џина су: чамотиња, заборављање и незнање, а по другим оцима: неукост и

неразумевање, који претходе свим другим страстима и крче згодан пут за тамну војску оних...“416 Да би се човек заштитио од напада три наведена дива преподобни Марко предлаже

три средства: „Прво је знање које се стиче од читања божанских и духовних књига, од слушања речи Божије и од питања искусних; друго је добро сећање: сећање на Бога и

Његову свеприсутност, по реченом у речи Божијој: „Очи Господњи и тмами тем крат свјетлејшија солнца сут, прозирајушчија всја пути человјеческија и расмотрјајушчија в тајних мјестах“ („Очи су Господње хиљадама пута светлије од сунца, јер гледају све

путеве људске и разматрају оно што је на тајним местима“) (Сирах 23, 27); сећање на Његове Божанске заповести; треће је приљежно испуњавање свих обавеза у погледу тога

да човек уздржава своје тело од сувишног сна, стомак од сувишне хране и пића, језик од

411

Исто, п. 116, стр. 100. 412

Исто, п. 121, стр. 105. 413

Исто, п. 116, стр. 100. 414

Исто, п. 134, стр. 119. 415

Исто, у 1., п. 377, стр. 35. 416

Исто, п. 12, стр. 16.

79

празнословља и осуде, ум од помисли и испразних брига, а срце од лукавих похота, о чему пре свега сведочи трезвена пажња и смирено испуњавање молитвеног правила, како

црквеног, тако и келејног, и посебно често, са свештеним страхом, изговарање Исусове молитве, коју неискусни и почетници прво треба да имају на уснама.“417

Јеросхимонах Амвросије убеђујући оне који су му се обраћали ради духовног руковођења да не падају у чамотињу кад не виде успех у покушајима да живе по заповестима Божји, пише: „Не треба бити малодушан и падати у чамотињу, већ

подстицати себе на духовну борбу, треба усрдно и смирено да прибегавамо Господу читајући кондак раслабљеног, који је одређен за његову недељу.“418 „Буди храбар и нека

јача срце твоје уз помоћ Божију против чамотиње и нејасне туге којима непријатељ људског рода тајно напада оне који желе да се приближе Господу. Запамти и труди се да не заборављаш Његове речи: „Претерпјевиј до конца, тој спасен будет. “ („Ко претрпи до

краја спасиће се.“)419 Откривајући узроке чамотиње јеросхимонах Амвросије указује на то да су они

последица таштине: „Чамотиња бива од тога што још нисмо презрели ташту славу и што нам је драгоцено мишљење људи, или ако нам и није драгоцено, још га нисмо одбацили.“420 „Чамотиња потиче и од таштине,“ пише старац Амвросије, „кад се нешто не

одвија како ми желимо или кад други не говоре о нама онако као што бисмо ми желели. Чамотиња потиче и од ревности преко мере... ревношћу која превезилази снаге и која је

неразумна човек може да упропасти свој духовни живот... Штетно је занемарити потребно, али није безопасно ни упињати се преко своје мере.“421 Поучавајући своју духовну децу спасењу старац саветује да се у чамотињи обраћају

Богу с потпуном надом и уздањем у Његову свемоћ, јер Он има моћ да разруши све сплетке које покреће непријатељ људског рода против оних који желе да воде богоугодан

живот.422 Страст среброљуља по учењу јеросхимонаха Амвросија треба сматрати за испољавање неверја. „Шкртост,“ пише он, „потиче од неверја и самољубља...“423

Откривајћи узроке шкртости старац истовремено не инсистира на потпуном сиромаштву: „Потпуно сиромаштво у данашње време није могуће. Уз помоћ Божију буди мудар да

уредиш све тако да буде могуће да се држиш унутрашњег подвига који се по апостолским речима састоји од четири дела: будите дуготрпељиви према свима, увек се радујте, непрестано се молите и за све благодарите. Јер је ово воља Божија. Треба почети од

последњег, односно од благодарења за све. Почетак радости је да човек буде задовољан својим положајем.“424

У својим поукама јеросхимонах Амвросије упозорава своју духовну децу на прекомерну пристрасност према новцу, а с друге стране, и на претерано лакомислен однос према њему. У једном од писама он пише: „Неразумно је бити пристрастан према новцу и

неразумно је занемаривати га; и једно и друго је рђаво и води не само у смутњу, већ чак и у душевну штету кроз различиту збрку због неправилног занемаривања. Новац је сам по

417

Исто, п. 13, стр. 17. 418

Исто, п. 14, стр. 17. 419

Исто, п. 48, стр. 61. 420

Исто, п. 50, стр. 61. 421

Исто, п. 49, стр. 61. 422

Исто, у 2, п. 279, стр. 37. 423

Исто, у 1, п. 152, стр. 132. 424

Писма мир., део 1, п. 217, стр. 133.

80

себи, или тачније, по циљу који му је од Бога дат, врло корисна ствар. Он замењује недостатак једноставности и љубави међу људима. Ко би без новца обрачунао људе? Били

би вечни спорови и свађе, чак и туче и убиства; малим новчићима и чак ништавним папирима људи се избављају свега тога, а да сами то не схватају. Штета није од новца, већ

од неразумне похлепе или шкртости, или од злоупотребе – вероватно и од неправилног занемаривања, рећи ћемо.“425 Затим старац Амвросије саветује својој пастви да обраћа своју мисао на пролазност земаљских добара и да се највише брине о вечности. „Земаљска

добра су кратковремена и нико земаљско богатство не односи у будући живот, једино ако га разумно употреби за милостињу и добра дела.“426 „Ако неко не жали новац који му је

украден, то му се рачуна више него добровољна милостиња.“427 Они који желе да достигну спасење, по мишљењу старца Амвросија не треба да обраћају пажњу на недостатке својих ближњих и да их осуђују, јер је осуђивање такође

једна од погубних страсти. За избегавање осуђивања јеросхимонах Амвросије даје драгоцен савет, тачније, да човек избегава да много прича и да се придржава савета светог

Исака Сирина, о томе да се „труди да не види злобу човека“.428 Даље он наводи речи Свегог Писма: „Лицемјере, изми первеје бревно из очесе твојего, и тогда узриши изјати сучец из очесе брата твојего,“ („Лицемере, извади прво брвно из твог ока и онда ћеш

видети да извадиш трун из ока брата твог,“) тј. најпогубније осуђивање и срамоћење наших ближњих потиче од слепе надмености и неразумног надимања, а од њих нека нас

избави Сведобри Господ по молитвама наших почивших отаца... Пази на себе и на своју душу и на своје спасење и ту ћеш наћи толико посла да нећеш имати могућности да се бавиш туђим стварима.“429 Дакле, у борби са страстима човек пре свега треба да научи да

осуђује самог себе и нипошто друге, зато што „човек,“ каже старац Амвросије, „може да види само видљиво, а Господ види саме дубине срца.“430

Свака страст по мишљењу јеросхимонаха Амвросија, почиње од греховних помисли. Знајући то старац упозорава своју духовну децу на бављење њима. Посебно много говори о хулним помислима које нападају човека због надмености и осуђивања

ближњих и даје следеће поуке: „Зна се због чега нападају хулне помисли: прво је надимање, друго је осуђивање. Смири се, не мисли за себе да си бољи од других, не

сумњичи никога, већ себе прекоревај због сагрешења и спотицања, и хулне помисли ће утихнути. Уосталом, у сваком случају немој се збуњивати; нехотичне хулне помисли свети оци не сматрају за грех, већ је њихов узрок грех.“431

Узрок настанка хулних помисли јеросхимонах Амвросије види у непријатељској зависти и зато саветује: „Немој се посебно секирати због хулних помисли које очигледно

проистичу од непријатељске зависти. Са стране човека повод за њих бива или горда надменост или осуђивање других. Зато због најезде хулних помисли пре свега прекоревај себе због осуђивања других и гордог мишљења у садашњости или прошлости, нимало се

не секирајући због тога што чујеш неизречене хуле вражије... труди се да се колико можеш уздржаваш у храни и у пићу и да имаш срце скрушено и смирено пред свима како

би стекао спасоносни плач због ранијих и садашњих сагрешења и тако сачувао себе без

425

Писма мон., у 2, стр. 100. 426


Исто, п. 47, стр. 58. 428

Исто, п. 47, стр. 58. 429

Писма мон. у 2, п. 298, стр. 52. 430

Исто у 1, п. 7, стр. 72. 431

Исто, у 1, п. 297, стр. 51.

81

штете у садашњем искушавању од духа хуле. Знај да непријатељ, ако не може некоме да нанесе штету, због своје злобе покушава макар да га збуни, да га напада разним

помислима и злим сугестијама.“432 Јеросхимонах Амвросије исто као и свети Јован Лествичник осим наведених

начина за одбацивање хулних помисли саветује да се побеђују презиром и молитвом молећи се речима псалма: „Боже, в помошч моју вонми. Господи, помошчи ми потшчисја, да постидјатсја хотјашчији (мисљашчији) ми злаја.“ („Боже, помози ми. Господе, похитај

да ми помогнеш, нека се постаде они који ми желе (мисле) зло.“) А кад ти непријатељи буду сугерисали похвалу и гордо надимање настави следећи стих говорећи: „Да

возвратјатсја абије стидјашчесја глагољушчији ми: благоже, благоже.“ („Нека се врате одмах посрамљени они који ми говоре: лепо, лепо.“) (Пс. 69). Такође је долично и у долично време изговорати речи из 39. псалма који почиње овако: „Терпја потерпјех

Господа, и вњат ми и услиша молитву моју“ („Стрпљиво потрпех Господа и обрати пажњу на мене и услиши молитву моју“) и др. по избору до краја... Што је главно, труди се да

задржиш веру и уздање у спасење и у то да Господ жели да се сви спасу и да се уразуме. А немоћни непријатељ само покушава да удаљи човека од спасоносног пута различитим бесмисленим сугестијама и страховима и да свим могућим искушењима некако поколеба

човека и да га одврати од истинског пута и премда он и тада као лав ричући иде тражећи кога ће да прогута, свети апостол Петар саветује да му се противимо чврстом вером и

уздањем у Господа, да нас Он неће оставити и да има моћ да разруши и уништи све непријатељске сплетке, као што често чујемо у тропару мученика, који имушче крјепост от Господа, мучителеј низложиша, и сокрушиша демонов немошчнија дерзости.“ (имајући

снагу од Господа, победише мучитеље и уништише немоћне дрскости демона.“) 433 Код јеросхимонаха Амвросија постоје упутства о томе да је за достизање моралног

савршенства и највише врлине љубави неопходно уложити велики напор на искорењивању страсти, зато што је љубав неспојива с таштином и са завишћу. „Таштина нам,“ пише он, „не даје мира, подстичући на љубомору и завист које нападају човека

изазивајући у души буру помисли“.434 Своја размишљања о путевима ка моралном усавршавању старац Амвросије гради на Светом Писму и делима светих отаца: „Ако

живимо духом, духом и ходимо: не будимо ташти, они који једни друге љуте, који једни другима завиде.“ Завист је најштетнија од свега. Свети Исак Сирин кеже: „Онај ко је стекао завист заједно с њом стекао је ђавола. Ко допусти ђаволу да приђе његовој души,

какву збрку, метеж и побуну неће направити? Нека нас избави Господ од ове погубне страсти; као и од осуђивања других које нас чини лицемерима пред Богом.“435

Човек који је опседнут страшћу зависти није способан за богоугодан живот; у његовом срцу нема љубави како према Богу, тако ни према ближњима. Овакав човек не може да доноси плодове добра, зато што је његово срце у потпуности склоно злим делима

и чак убиству. Јеросхимонах Амвросије о таквима пише да је ова немоћ (завист) „подстакла Каина да убије незлобивог Авеља, а Јудејце је подстакла да разапну Христа

Спаситеља... Страст зависти ни у једном радосном празнику, ни у којим радосним околностима не дозвољава да се онај кога је обузела радује у потпуности. Увек као црв разједа душу и његово срце нејасном тугом, зато што завидљивац срећу и успехе ближњег

432


Писма мон., у 2, п. 24, стр. 11-12. 434

Исто, у 2, п. 24, стр. 6, 7. 435

Писма. Душекорисно штиво, М., 1909., део 1, стр. 71.

82

сматра својом несрећом.“436 Ради очигледнијег објашњења ове страсти старац Амвросије наводи један изванредан пример. „Један грчки цар,“ пише он, „пожелео је да сазна ко је од

двојице гори: среброљубац или завидљивац, зато што обојица не желе један другом добро. С овим циљем заповедио је да се позову среброљубац и завидљивац и рекао им је:

„Молите од мене шта год хоћете; само знајте да ће други добити двоструко од онога што први замоли.“ Среброљубац и завидљивац су се дуго препирали, јер ниједан није желео да моли први како би касније добио двоструко. Напокон, цар је рекао завидљивцу да први

тражи. Пошто је завидљивац био обузет злобом према ближњима, уместо да нешто стекне окренуо се ка злу и рекао је цару: „Господару! Нареди да ми се ископа око.“ Зачуђен цар

га је упитао зашто је изразио овакву жељу. Завидљивац је одговорио: „Да би ти, царе, наредио да се мом другу ископају оба ока.“437 Ето колико је ова страст зависти опасна и штетна за сваког човека. Људе који су обузети страшћу зависти јеросхимонах Амвросије

пореди с Иродом. „Потрудимо се да се на сваки начин супротставимо зависти и да искорењујемо ову страст у самом њеном зачетку,“ пише он, „зато што они који су до

крајње мере побеђени завишћу у својим делима поступају попут Ирода и кад би били цареви, простирали би своју злобу до убиства многих.“438 Да би човек из свог срца искоренио завист и одржао над њом победу јеросхимонах Амвросије саветује да се она

искорењује „на самом почетку смиреном молитвом, смиреном исповешћу и разумним ћутањем.“439

Јеросхимонах Амвросије не само да упозорава на погубне последице зависти, већ указује и на средства за избављање од ове страсти: „Шта да раде они који су немоћни услед злобе према ближњима, зависти, осуђивања и презира? Овакви треба да се побрину

да поправе своју нарав. А ово поправљање, као прво, захтева смирено и искрено признање и покајање пред Богом и духовним оцем; а као друго, јеванђељско приморавање човека на

обуздавање свог језика и помисли од срамоћења других. Није случајно у Јеванђељу речено: „Нудитсја Царствије Небесноје, и нуждници восхишчајут оноје,“ („Царство Небеско се с напором осваја, и подвижници га задобијају“) а као треће, ово поправљање

захтева усрдну и смирену молитву речима акатиста: „Господи, исцјелил јеси среброљубивују душу Закхеја митарја,“ („Господе, исцелио си среброљубиву душу

цариника Закхеја,“) исцели и моју проклету душу од недобронамерности и зависти, осуђивања и злопамћења. Митари и други различити грешници који су се покајали нису без принуде и смирене молитве добили спасење.“440

Даље јеросхимонах Амвросије истиче да се завист рађа од гордости и одсуства љубави и наводи начине за њено лечење. „Завист, злоба и мржња, рађају се од гордости и

недостатка љубави према ближњима. А лек против ових страсти је: као прво, смирено и искрено признавање своје немоћи пред Богом и духовним оцем; као друго, јеванђељска принуда да човек не ради по поривима својих страсти, већ да чини оно што им је

супротно; трећи лек је – тражити у свему само славу Божију и од Бога; четврти лек је смирено мољење за помоћ Божију речима псалма: „Господи! От тајних мојих очисти мја,

и од чуждих пошчади рабу Твоју или раба Твојего.“ („Господе! Од тајних мојих очисти ме и од туђих поштеди слушкињу Твоју или слугу Твог“.) За помоћ Божију треба молити не

436

Писма мон., у 1, п. 115, стр. 100. 437

Исто, у 1, п. 21, стр. 27. 438

Исто, у 1, п. 21, стр. 28. 439

Исто, п. 16, стр. 20. 440

Исто, п. 21, стр. 28.

83

сумњајући, већ верујући да је немогуће за људе могуће од Бога. Пети лек је прекоревање себе, односно у сваком непријатном и тужном догађају или околности, за све треба да

кривимо само себе, а не друге, јер нисмо умели да поступимо како треба и услед тога се десила таква непријатност и таква туга које смо достојни, по допуштењу Божијем, због

нашег немара, због наше надмености и због наших некадашњих и нових грехова.“441 Јеросхимонах Амвросије на основу свог дугогодишњег искуства, освећеног подвижничким животом, сведочи у својим писмима да човек не може да савлада страсти

које се гнезде у њему, ако не стекне четири хришћанске врлине, тачније: мудрост, целомудреност, истинољубивост и храброст. „Јеванђељско учење се,“ каже он, „утврђује

уз помоћ четири главне врлине – храбрости, мудрости, целомудрености и истине. Нећу прећутати ни некорисну и по душу штетну четворку, а то су: чамотиња, малодушност, нестрпљивост и лењост који нас лишавају потпуне власти, могу да нас лише и доброг

удела ако им се будемо препуштали, чак и с лепим изговором. Добро је само оно што се чини по вољи Божијој и за свето послушање А своја воља само мучи и научиће тек онда

кад је будемо остављали.“442 Дакле, „врлине су: мудрост, целомудреност, храброст и истина којима човек треба да се штити да би одбио и победио три главне страсти: сластољубље, славољубље и среброљубље. Приликом одбацивања сваке од три страсти

треба имати богомудри разум и велику упорност... мудрости је својствено да има не само оштроумност, већ и далековидост, и опрез, и уједно искуствено знање како човек да

поступи.“443 У својим писмима јеросхимонах Амвросије више пута наводи мисао о томе да сваки човек мора да прати своје унутрашње стање и да се не препушта греховним

помислима, већ да их одсеца одмах приликом прве појаве и да им не даје да владају у његовом срцу, зато што ако се укорене, биће врло тешко да их се ослободи. Једној

духовној кћери старац Амвросије је писао: „Буди мудра да се усмераваш ка унутрашњем хришћанству и труди се да одбацујеш све супротне помисли молитвеним призивањем... помоћи Божије.“444 У другом писму јеросхимонах Амвросије пише: „Хришћанске душе,

које се добровољно предају страстима: славољубљу, гневу, зависти, мржњи, злопамћењу, освети и сличном, бивају пећине мислених разбојника – демона.“445

Да би човек ослободио душу од ових мислених разбојника треба да изврши у њој унутрашњи преврат, односно да принесе искрено покајање пред Богом и духовником и да се више не враћа пређашњем животу.

Онај ко тражи спасење мора да стреми не само ка одсецању страсти, већ и ка њиховом потпуном искорењивању. Овим поводом јеросхимонах Авросије пише:

„Потрудимо се са свом силом призивајући помоћ Божију за то да не само одсецамо страсти старог човека које ничу, већ и да их искоренимо, да више не ничу, као што учи свети пророк Давид: „Прозјабоша и проникоша вси дјелајушчији безаконије, јако да

потребјатсја в вјек вјека.“ („Изникоше и увенуше сви они који чине безакоње, јер ће бити уништени заувек.“)446 Без помоћи Божије човек, ма како да се труди да искорени из свог

срца страсти, не може да достигне то због своје немоћи. „Човек је крајње немоћан и слаб,“

441

Исто у 1, п. 32, стр. 44. 442

Исто у 1, п. 27, стр. 37. 443

Исто у 1, п. 196, стр. 169. 444

Исто, п. 71, стр. 83-84. 445


Писма мон., у 1, п. 24, стр. 32.

84

пише јеросхимонах Амвросије, „у духовној борби без помоћи Божије. У овој борби, каже Марко Подвижник, имамо једног помоћника, тајанственог, скривеног у нама од времена

крштења – Христа. Он ће се борити заједно с нама у овој борби, ако будемо не само призивали Њега у помоћ, већ испуњавали, по својој снази, Његове животворне

заповести.“447 Потпуно избављење од страсти, по мишљењу јеросхимонаха Амвросија, јесте велики дар Божји. Очистивши се од њих, душа се удостојава да се сједини с Богом. Али

онај ко жели да стекне овај дар треба да се ослободи свих земаљских брига. „Након очишћења душе од страсти,“ каже старац Амвросије, „милошћу Божијом, уследиће њено

васкрсење и сједињење с Господом само ако се душа оставивши све и сва свим срцем и свом љубављу прилепи за Јединог Господа.“448

О монаштву

Посебно значајно место у својим писмима оптински старац посвећује монаштву које веома цени. „Постоји спасење и без манастира,“ каже старац Амвросије, „али с великим трудом. Иако се ни у манастиру спасење не остварује без труда, у манастиру

човек ипак поред спасења може да достигне и духовно савршенство,“449 које је тежња да се испуни позив Спаситеља да човек буде савршен као што је савршен наш Отац Небески

(Мт. 5, 48). Говорећи о предностима монашког живота као пута ка спасењу старац Амвросије пише: „Јеванђељско учење се нимало не разликује од манастирског живота; они који живе у свету имају само један изузетак у погледу брачног живота... Иако могу да

иду путем побожности, њима је то теже, јер се спотичу, и од овог спотицања добијају ране“.450

Милосрђе Божије се излива на све оне који траже спасење, али посебно обилно се шаље на оне изабранике Божије који су се одрекли светског живота, и даноноћно се многим подвизима и сузама труде да се очисте од сваке прљавштине и телесних

мудровања. Ревносне душе стреме у монашке обитељи како би стално биле у молитвеном општењу с Богом. Изузетно је тешко правилно ићи монашким путем, али се монах смело

узда у тајанствену помоћ одозго. Зато старац Амвросије и пише у својим писмима да је „монаштво тајна“.451 „За монаштво треба схватити да је оно тајна која покрива пређашње грехове, стога је слично крштењу. Онај ко се крштава пре крштења не може да осети оно

што касније добија, односно унутрашњу снагу да испуњава заповести Божије.“452 А у писму једној монахињи-схимници старац отворено пише: „Схима је друго крштење које

чисти и опрашта грехове.“453 Монашки пут је ослобађање од свега земаљског и узимање на себе Христовог јарма. „Као што хришћанско дете,“ пише јеросхимонах Амвросије, „ако се не роди водом

и духом, не може бити хришћанин, тако и монах, ако се не крсти крстом, не може бити монах.“454 Онима који су ступили у манастир, а касније „се окрећу уназад“ старац саветује

447

Исто у 1, п. 57, стр. 63. 448

Исто у 2, п. 23, стр- 3-4. 449

Исто, у 2, п. 225, стр. 21. 450

Исто, у 2, п. 339, стр. 74. 451

Исто, п. 405, стр. 123. 452

Исто, п. 383, стр. 104. 453


Писма мон., у 2, п. 324, стр. 69.

85

да не напуштају обитељ, зато што се у манастиру сигурније може добити милост Божија него ако се човек налази у свету.455

Онима који су примили монашки постриг јеросхимонах Амвросије саветује да не негодују и да се не кају због тога: „Ни у ком случају сад не треба негодовати... То је

велики дар Божји, а не сме се презирати ни мали дар; већ је боље да благодарите и да се трудите да будете достојни онога што вам је даровано по великој милости Божијој.“456 Они који су ступили на пут монаштва и желе у потпуности да иду за Христом треба

пре свега да живе по јеванђељским заповестима. Ако се сви истински хришћани који стреме ка спасењу обавезују да испуњавају заповести Божије, тим пре се то односи на

монахе. Мишљење оних који сматрају себе недостојним да приме монашки постриг, старац није одобравао и наводио је овим поводом речи светог Јована Лествичника: „Нико нека не

говори да је недостојан да монашког завета... Где се налази велика трулеж потребно је и велико лечење.... Јер, здравима није потребан лекар и они не долазе у болницу.“457

„Размисли сама,“ писао је старац једној монахињи, „који је војник безбеднији, наоружани или ненаоружани и који је монах јачи, с постригом или без пострига?“458 Посебну пажњу у својим писмима јеросхимонах Амвросије посвећује унутрашњем

животу монаха позивајући на борбу са страстима и стицање врлина које су крајње неопходне за достизање Царства Небеског. Онима који живе у манастиру старац саветује

да одсецају своју вољу и да се навикавају на послушање. У свем уређењу свог спољашњег и унутрашњег живота монаси треба да се угледају на Христа. „У јеванђељском учењу се проповеда,“ пише јеросхимонах Амвросије, „да је послушање главна хришћанска врлина...

свети апостол Павле пише о Самом Спаситељу да је Он био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Сам Господ... каже: „Не приидох да творју вољу Моју, но вољу

пославшего Мја Отца.“ („Не дођох да чиним Своју вољу, већ вољу Оца Који Ме је послао.“) „Зато,“ наставља даље старац, „немој избегавати тешку обавезу која ти је поверена да се бринеш о младим сестрама, за њихов унутрашњи живот и спасење...

Послушање је изнад жртве; послушање је изнад поста и молитве. Свима је одређено послушање: и млађима и старијима.“459 Како је велики значај јеросхимонах Амвросије

придавао послушању види се из следећег писма: „Испуњавајући послушање сматрај да ти га је Господ поверио кроз човека и да од усрдности приликом његовог испуњавања зависи твоје спасење.“460

А на другом месту старац пише: „Мудри и духовно опитни рекли су да је расуђивање изнад свега, да је благоразумно ћутање најбоље од свега, а да је смирење

чвршће од свега; а послушање је по речима Лествичника таква врлина без које нико од оних уплетених у страсти неће видети Господа.“461 С очинском љубављу старац Амвросије све позива на ову велику врлину и жали

због оних који живе по својој вољи не повинујући се својим наставницима. Он непослушање сматра великим грехом, „који се не изглађује ни мучеништвом“;462

455

Исто, у 1, п. 175, стр. 151. 456

Исто у 2, п. 405, стр. 123. 457

Исто, у 1, п. 102, стр. 91. 458

Исто, п. 75, стр. 75. 459

Исто, у 1, п. 194, стр. 167. 460

Исто, п. 183, стр. 153. 461

Исто, у 2, п. 291, стр. 45. 462

Писма мир. део 1, п. 16, стр. 28.

86

подсећајући на то да Адам и Ева нису били истерани из раја због тога што су јели плод и да се сила греха није састојала у плоду дрвета, већ у забрани и непослушању правила

Цркве“;463 старац учи: „Уздржање и послушање су многима донели корист, а необуздана слобода је једнима причинила велику штету, а неке је потпуно упропастила.“464

На основу учења светих отаца јеросхимонах Амвросије сматра да послушање мора да се налази у основи свих врлина, које желе да усвоје сви они који траже спасење, јер је послушање било права заповест која је дата човеку након његовог стварања. Врлина

послушања за првосаздане људе требало је да се оствари само у неокушању од забрањеног плода, у уздржању у храни, односно у посту.

На телесне подвиге поста и бдења јеросхимонах Амвросије гледа само као на средства за стицање других врлина. Главно је уздржање од различитих страсти, које нападају човека.

„Телесне врлине (пост и бдење) јесу само оруђа врлина; а врлина је у дословном смислу само душевна. Уздржање треба имати не само кад су у питању различита јела и

пића, већ од страсти уопште: од гнева и раздражљивости, од сумњичавости и осуђивања, од тајног и јавног надимања, од тврдоглавости и неумесног инсистирања на свом и томе слично.“465

Јеросхимонах Амвросије саветује да се избегавају крајности у посту и да се иде средњим путем: с једне стране, не попуштајући себи превише у посту, а с друге – не

обавезујући себе на сувишно уздржање: „Пост је похвалан и потребан у своје време и на свом месту; боље се држи умерене употребе хране и пића избегавајући ситост чији је знак мало оптерећење, и с друге стране, сувишног и неумесног уздржања. Обе крајности су

рђаве и штетне. Умереност и средњи пут чине човека способнијим за духовно делање.“466 Јеросхимонах Амвросије упозорава на прекомерну ревност за различите подвиге –

за подвиге изнад своје мере који се предузимају по сопственом каприцу, а затим остављају на неко време, и каже да то нису ништа друго до непријатељске сплетке чији је циљ да ухвате самовољног подвижника у мреже прелести.467

„Треба се више бринути за душевне врлине,“ поучава старац Амвросије, „а што се тиче употребе хране и других телесних подвига на првом месту треба да вам буде добро

размишљање са смирењем.“468 Монахињи која признаје да много спава и да је снисходљива према себи у храни јеросхимонах Амвросије одговара: „Пошто си свесна своје немоћи прекоревај себе и

барем се уздржавај од осуђивања људи.“469 „Не може бити никакве користи у бављењу само правилима и постовима... Господ

није рекао: ако желиш да уђеш у живот испуни правило, већ ако желиш да уђеш у живот – држи заповести.“470 Ради образлагања мисли о томе да не могу сви, због телесне немоћи, да носе труд

подвижништва, јеросхимонах Амвросије наводи гледиште светог Јована Дамаскина: „Свети Јован Дамаскин у беседи о страстима пише да је подвижништво потребно за оне

463

Писма мон., у 1, п. 214, стр. 183. 464


Исто, п. 22, стр. 34. 466


Писма мон. у 1, п. 103, стр. 92. 468

Исто, п. 104, стр. 92. 469


Писма мон. у 1, п. 62, стр. 66.

87

који имају здраво и јако тело. А за оне који су немоћни по телу потребније је смирење и благодарење. Треба да благодаримо Богу због тога што нас смирава немоћима како би оне

који су се смирили помиловао и спасио, као што је речено у псалмима: „Смирихсја, и спасе мја Господ.“ („Смирих се и спасе ме Господ.“)471

„Господ гледа добру намеру и захтева оно за шта имамо снаге и што можемо да учинимо, а не преко снаге и могућности.“472 Онима који не могу да држе строги пост јеросхимонах Амвросије саветује да се

приморају макар на умереност у храни, сну и у свему. 473 Пут монашког живота и захтеве који се траже од истинског монаха без чијег

испуњавања ће узалудни бити сви његови напори да достигне пут спасења јеросхимонах Амвросије је изложио у писму у којем објашњава с каквим циљем се монаху дају бројанице: „Ове бројанице се дају с тим да човек који их добија буде свестан својих мана

и немоћи и да види своје грехове, али да нипошто не дозволи себи да примећује немоћи и мане других, а тим пре старијих и да се на сваки начин пази да не суди или да не понижава

било кога, већ да дела и поступке других препушта Промислу и суду Божијем и сопственој вољи сваког... Ако... не желимо да живимо по својој вољи и разуму, не треба да скрећемо са стазе и учења светих отаца који нам заповедају да се смиравамо, да се

покоревамо, да одсецамо своју вољу, не да се правдамо људским изговорима, да се не одричемо невоље и срамоте и понижавања, већ да се приморавамо на све ово, чак и ако се

томе супротставља наше лукаво непокорно срце. Треба добро имати на уму да на земљи нема савршенства, већ да сви људи, по својој мери, имају неке недостатке које Промисао Божји допушта ради нашег смирења.“474

На сумњу коју је изрекла једна монахиња жалећи се да не може да разабере којим путем иде – да ли путем молитве, послушања, одсецања воље и тиховања у самоћи –

јеросхимонах Амвросије одговара: „Монашки пут је један, а све остале су његове принадлежности за монаха, као што апостол каже: „Облецитесја во всја оружија Божија, јако возмошчи вам стати противу кознем дијаволским“ („Обуците се у свеоружје Божије,

да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога“) (Еф. 6, 11). Сваки монах, ако жели да буде истински монах, треба по својој снази да се облачи

у ово свеоружје духовно, држећи се сваког у своје време по потреби, у зависности од свог устројства и телесних и душевних снага, а не да бира оно које му падне на памет, а друга да оставља кад за њима постоји суштинска потреба. Главно је то што свако треба да има

самосвест, по речима Лествичника, односно да зна своје телесне снаге и душевне болести да не би неразумно употребљавао прве и да не би појачавао друге.“475

Јеросхимонах Амвросије исказује мисао да се суштина монашког живота састоји у одсецању страсти и достизању бестрасности. „Образ монаштва се назива анђеоским; значи онај ко живи заиста монашки, живи анђеоски, односно бестрасно у чедној чистоти, и

кротости и смирењу. Али приликом пострига највише бива прилике и повода за трпљење, зато што се без трпљења ниједна од горе наведене три врлине не остварује, а кротост

понајмање.“476

471

Исто, п. 67, стр. 70. 472


Исто, п. 115, стр. 136. 474

Писма мон, у 1, п. 115, стр. 100. 475

Исто, у 1, п. 118, стр. 101-102. 476

Исто, у 1, п. 78, стр. 76-77.

88

Да би хришћанин који стреми ка спасењу могао да крене и да безбедно корача правилним путем духовног живота треба да повери себе руковођењу опитног наставника.

Тим пре је ово потребно калуђеру. Зато се старац Амвросије, који је сам опитно спознао овај тежак, али безбедан пут монашког делања тако много бринуо за искорењивање

самовоље и самољубља у својој духовној деци. Тако у једном од писама он пише: „Саветујем ти да оставиш променљивост и непостојаност: час се прихваташ прекомерног тиховања и подвига, и непрестане молитве, час опет све остављаш на две недеље... У

таквој самовољи постоји очигледан знак да те непријатељ хвата обманом кријући то од тебе саме.“477 „Као што је за мирјане корен свег зла среброљубље,“ пише старац у другом

писму, „тако је за монахе корен свег зла – самољубље, од којег Господ заповеда да се пре свега одрекне: ће да „Иже хошчет по Мње идти да отвержетсја себе.“ („Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе.“) Самољубље се меша и противи сваком добром делу и квари

га и развраћа.“478 Позивајући на послушање јеросхимонах Амвросије устаје против својевоље и

самовоље указујући на штетне последице сваког дела без благослова, чак и у спасоносном циљу: „Напиши ми искрено твоје тајно подвижништво за које ниси добила благослов; самовољно подвижништво је и опасно и штетно по душу. Ако је добро, зашто је тајно од

духовног оца?... Свуда су непријатељски насади, разуме се под маском добра и душевне користи... видим да си пала у мрежу тражења савршенства заборавивши на савршенство

покајања.“479 Оне који желе да усмере своју вољу по сугестији сопствених мисли јеросхимонах Амвросије упозорава на опасност: „По мисленим сугестијама и то с расуђивањем и

великим разматрањем живе само савршени. А почетници, немоћни и страсни треба да живе под правилом...“480 и руководством. У писму једној монахињи старац отворено

пише: „Господ нам је заповедио да се молимо: „Оче наш!... нека буде воља Твоја.“ Али нигде није речено да бисмо могли да се молимо: „Нека буде воља наша!“ А код тебе се у свему, чак и у молитви види да желиш обавезно да буде по твом или по ономе што ти је

непријатељ дошапнуо.“481 Зато је старац Амвросије увек и у беседама и у писмима убеђивао у неопходност да се сопствена воља покорава руководству наставника опитног у

духовном животу. А док човек не нађе себи духовног руковођу треба да усаглашава свој живот с јеванђељским заповестима, у њима треба да тражи одговор на своја духовна трагања, на њих треба да се ослања приликом резрешавања својих недоумица, да пази на

себе и да се не прихвата спољашњих подвига превише ревносно.482 Стремљење ка истинском хришћанском животу и ка достизању бестрасности

доводи до унутрашњег монаштва. Али заједно с унутрашњим не треба занемаривати ни спољашње. „Добро је побринути се за унутрашње монаштво; али ипак оно не бива без спољашњег, премда ни спољашње не бива без унутрашњег. Све тајне Православне Цркве

савршавају се у јединству спољашњег и унутрашњег, јер се човек не састоји само од душе, већ и од тела.“483

477

Исто, п. 130, стр. 115. 478

Исто, у 1, п. 104, стр. 93. 479

Исто, п. 110, стр. 96. 480

Исто, у 1, п. 66, стр. 69. 481

Исто, п. 126, стр. 110. 482

Исто, у 2, п. 248, стр. 16. 483

Исто, у 1, п. 63, стр. 67.

89

Дотичући се питања унутрашњег монаштва јеросхимонах Амвросије такође указује на пут за његово достизање. Он сматра да живот у манастиру с другима помаже човеку да

васпитава у себи дух унутрашњег монаштва пошто долазећи у додир с људима човек има више прилике да спознаје своје немоћи него живећи у осамљености, а спознајући их,

смирава се пред Богом. „Живот с другима нам није потребан да бисмо се са свима саветовали и на све угледали, већ да бисмо у општењу с њима спознавали своје душевне немоћи и смиравали се пред ближњима.“484

„Тежак изгледа заједнички живот с другима неукроћеном самољубљу, али је веома користан за откривање наших немоћи; а осамљеном се чини да живи добро и исправно и

тако лако пада у надменост и самообману. Боље је видети своје недостатке и тако се навикавати на смирење и прекоревање себе него се варати привидним поправљањем и тако падати у гордост.“485

Јеросхимонах Амвросије више пута истиче да живот у општежитељном манастиру заједно с другима у многоме погодује спасењу:

„Буди мудар да стичеш живот и избегаваш смрт с онима с којима живиш трудећи се да имаш оно што је апостол заповедио, односно благост, милосрђе, састрадавање и љубав, која је испуњење закона; а како? – послушај апостола: „Једни других немоћи

носите и тако ћете испунити закон Христов.“486 „Онај ко жели осамљен живот прво међу људима треба да се научи трпљењу,

смирењу, незлобивости и дуготрпљењу уз помоћ срамоћења, понижења и незгода... другачије не бива.“487 „Не хитај неразумно у спољашњу осамљеност која у страсном човеку може да

храни надменост, гневљивост и осуђивање других. Обраћај на ове знаке своју пажњу и приморавај себе да се учиш самопрекоревању у сваком случају кривећи себе, а не друге.

Увек имај на уму отачку реч: „Келија узвишава, а људи искушавају.“ Управо зато је за немоћног и страсног корисно да се смирава и да не грди друге.“ Затвор од човека захтева јако много тога, и зато је боље „у немоћи скривати нашу осамљеност и тихи живот,“

поучава старац Амвросије. „Ако у таквом случају и не будемо у свему без мане за такав живот ипак нам неће строго судити, ни људи, ни Бог.“488

У манастиру треба проводити туђиноватељски живот остварујући унутрашње монаштво, пре свега стражењем и ћутањем. „Труди се да у манастиру живиш као туђиноватељ, стражећи и ћутећи, не мешајући

се ни у какве послове. Тада ћеш у стварности спознати апостолску реч: „Онима који воле Бога све помаже на добро.“489

Монахињи, која је пожелела да проводи туђиноватељски живот јеросхимонах Амвросије пише: „Духовно туђиновање се не састоји у томе да се путује по свету, већ у томе да живећи на једном месту човек проводи туђиноватељски живот.“490

Јеросхимонах Амвросије упозорава младе да се сећају циља свог доласка у манастир и да строго поштују завете које су дали. „Млади брзо заборављају циљ свог

484

Исто, у 1, п. 74, стр. 74. 485

Исто, п. 381, стр. 101. 486

Исто, у 1, п. 329, стр. 71. 487

Исто, у 2. п. 282, стр. 39. 488

Исто, у 1, п. 63, стр. 67. 489

Исто у 1, п. 138, стр. 121. 490

Исто, п. 139, стр. 121.

90

доласка у манастир, који захтева и чврсту сталност и трезвену пажњу и чак приморавање због људске немоћи.“491

Онима који су ступили у манастир и примили анђеоски образ јеросхимонах Авросије саветује да стално страже над собом и да не допуштају у свом срцу колебања

која изазива сатана с циљем да оставе овај пут – монаштво, и да се врате у некадашњи светски живот. О таквима старац пише: „Они који су примили монаштво и оставили га слични су Јуди издајнику који ни од кога није молио дозволу за то већ је самовољно издао,

и сам трпи своју горку судбину у паклу. А ко има још имало разума неће се одлучити да се угледа на таквог јадног и злосрећног човека, већ боље нека претрпи пролазне незгоде и

пролазну малу невољу како би добио велику Божију милост.“492 Ревноснијим извршиоцима монашких завета, посебно након примања пострига у мантију, по речима стараца Амвросија, Господ допушта разноразна искушења како би се

навикли на трпљење и смирење и како би стекли духовно искуство у невидљивој борби. „После примања мантије,“ пише он, „допушта се да човека обузму тежа искушења, да би

се створила навика за духовну борбу и да би човек постао искуснији. Овде почетник не треба да размишља зашто ово или оно. Него просто трпи, смиравај се, односно не правдај се, него прихватај срамоћење и понижење: као прво, због грехова, као друго због тога што

си добровољно изабрала спасоносни пут који се назива трновитим, и тесним и тешким.“493 У другом писму старац Амвросије саветује монасима да све невоље на које наилазе

прихватају с трпљењем, зато што је овај пут изабран добровољно и монашки завети су дати без принуде. „Напади су различити,“ пише он, „монах је дужан да их подноси и без повода са своје стране, зато што је дао завете да ће трпети све невоље.“494

Како мало се среће људи с природним својствима душе као што су једноставност и незлобивост. И колико напора и труда треба уложити да би се ради душевне користи

стекле овако велике јеванђељске врлине. Зато истински монашки живот јеросхимонах Амвросије пореди с мучеништвом, дугим, свакодневним и добровољним.“495 Наведена писма јеросхимонаха Амвросија откривају његове погледе на суштину

монаштва као накраћег пута ка спасењу у поређењу с путем који су изабрали мирјани, пошто су везани светским бригама, породичним животом и разним пословима, па се

налазе у мање повољним условима од монаха, који су се потпуно одрешили од света, и посветили свој живот служењу Богу. Ако се мирјанин обавезује да проводи побожан живот ради достизања спасења, тим пре су строжи захтеви у односу на монаха који треба

да буде обучен у свеоружје врлине, а не да се задовољава стицањем само једне од њих. Савладавши у себи све страсти монах постаје потпуни господар над самим собом; али он

достиже ову власт само онда кад коначно искорени у себи страст самољубља која стоји на путу сваког доброг дела. Јеросхимонах Амвросије указује на опасност којој може бити подвргнут монах који

не води борбу са страстима; овој опасности се подвргавају само они који монаштво примају искључиво спољашње, без монаштва с његовим унутрашњим садржајем.

Молитва која се твори у срцу, љубав према Богу и стремљење ка истинском хришћанском животу јесу путеви који човека доводе до унутрашњег монаштва; међутим,

491

Исто, у 1, п. 300, стр. 53. 492

Исто, п. 274, стр. 33. 493

Исто, у 1, п. 80, стр. 95. 494

Исто, у 1, п. 117, стр. 101. 495

Исто, у 1, п. 117, стр. 101.

91

не треба заборављати ни спољашње, јер руководећи принцип у животу сваког човека треба да буде принцип уткан у његову природу. А овај принцип се састоји у неоспорној

чињеници да се човек састоји од душе и тела, међусобно тесно повезаних; дакле, усаглашавајући унутрашње и спољашње човек иде путем који је указао Сам Творац.

Одвајајући једно од другог човек се самим тим не потчињава свом Творцу и делује самовољно.

Приватне поуке мирјанима

Сав живот јеросхимонаха Амвросија је био усмерен на то да помогне страдалној души у њеним невољама – како у духовним, тако и у материјалним потребама. Старцу су се обраћали многи с различитим питањима, у вези с породичним потешкоћама молећи за

његов савет. Јеросхимонах Амвросије је узимао најживље учешће у потребама породичних лица и давао је корисне савете.

У његовим писмима могу се наћи мудре поуке родитељима о заблуделој деци, о ступању у брак и избору невесте, о хришћанском васпитању деце, о људима подвргнутим страстима пушења и пијења и њиховом лечењу, као и утеха породицама које су изгубиле

блиске људе. Једна особа се обратила старцу молећи за његове молитве за свог сина који је водио

лакомислен живот и није слушао родитеље. Мајка је плашећи се да син не погине духовно саветовала да ступи у брак, али се младићу ово није свиђало, он је волео да живи неморално и самовољно говорећи мајци да ће ако га буде приморавала да ступи у брак

отићи од куће. Старац јој је саветовао да не приморава непокорног сина на женидбу и да га не

задржава код куће. „Кад поживи у туђој кући,“ пише јеросхимонах Амвросије, „више ће ценити ваш кров и мајчинску бригу. А ако се сад ожени у оваквом његовом душевном расположењу тешко да ће бити користи од женидбе.“496

Онима који су желели да ступе у брак старац није одмах давао благослов, већ им је саветовао да се прво „распитају о невести како би је боље упознали и ако се покаже да је

заиста добра, и Бог ће благословити.“497 Оне који су ступили у брак јеросхимонах Амвросије је поучавао да живе у слози, миру и љубави и да све брачне тешкоће носе заједно. За потврђивање својих речи старац

наводи изванредне речи Јустина Мученика који каже да супружници треба да подносе тешкоће, „...као што упрегнути волови подједнако носе свој јарам: ако један буде заостајао

другом ће бити теже. Кад би супружници равномерно, хришћански, делили тежину свог живота, људима на земљи би било лепо да живе. Али пошто супружници често бивају тврдоглави, обоје или једно... наша земаљска срећа није чврста.“498

На васпитање деце старац Амвросије је обраћао посебну пажњу сматрајући да јако много тога зависи од тога како се дете васпитава у детињству. Оно добро што посејете у

душама своје деце у младости,“ пише јеросхимонах Амвросије, „касније може да никне у њиховим срцима кад достигну зрело доба.“499 Ради јасног схватања хришћанског живота старац саветује родитељима да читају деци свештену историју и житија светаца по избору,

496

Исто, п. 36, стр. 82. 497

Писма мир. у 1, п. 18, стр. 31. 498

Исто, у 2, п. 281, стр. 38. 499

Исто, део 1, п. 135, стр. 149.

92

неприметно сејући у њих семена страха Божијег и хришћанског живота. Посебно је потребно, каже старац Амвросије, уз помоћ Божију да успете да сугеришете деци како је

важно чување заповести Божјих и какве су жалосне последице њиховог кршења. 500 Даље старац пише да родитељи треба да науче своју децу да знају напамет неке

молитве: „Символ вере“ и изабране псалме: „Живиј в помошчи Вишњаго“, „Господ просвјешченије моје“501 итд. Онима који су остарили старац је саветовао да читају „Православно исповедање“ Петра Могиле и Катихизис. По речима јеросхимонаха, премда

је Катихизис „сува“ наука, треба га знати ради правилног схватања догми Православне Цркве.502

Јеросхимонах Амвросије је придавао велики значај и томе да мајка научи дете да се правилно крсти. „Вековима утврђено искуство показује,“ пише старац, „да крсно знамење има велики утицај на сваки човеков посао, у току целог његовог живота. Зато треба да се

потрудимо да усадимо у децу обичај да се крсте и посебно пре узимања хране и пића, кад лежу да спавају и кад устају, пре него што крену на пут или изађу из куће, пре него што

уђу негде, и да се деца не крсте немарно или модерно, већ тачно, почевши од чела до прсију и на оба рамена, да крст буде правилан.“503 Старац је посебну пажњу посвећивао васпитавању деце у страху Божијем. „Без

васпитавања страха Божијег,“ пише јеросхимонах Амвросије, „било чиме децу да занимаш то неће донети жељени плод у односу на добар морал и уређен живот.“504

Стекавши мудрост у животном искуству и продуховљен благодаћу Божијом јеросхимонах Амвросије је као искусан крмарош стајао је на кормилу људских душа желећи сваку од њих да доведе до тихог пристаништа – Христа. Људи су му се обраћали с

различитим питањима и потребама, молећи за његов савет и молитвену помоћ. Један ђакон, који је патио од непознате болести праћене тугом и осећањем страха,

нарочито кад је служио Божанску Литургију молио је јеросхимонаха Амвросија да се помоли за њега. Својим духовним погледом старац је видео узрок болести која га је мучила и написао је одговор: „Почетак и први узрок ваше болести били су дечји грехови

које вероватно нисте умели или сте се стидели да исповедите на време, како треба, а то је требало да учините, нарочито пре него што сте били посвећени за ђакона. Други разлог је

то што можда... нисте увек чували своју савест приликом спајања ђаконског служења и брачног живота, пошто се од лица посвећеног за ово служење захтева посебно чување савести.“505 Набрајајући узроке болести старац истовремено не оставља човека који болује

у недоумици, даје савет како да се од ње избави. „У болести вашој, мислим,“ пише он, „пре свега треба да нађете... код вас... духовника пред којим бисте могли с потпуном

вером и с потпуном искреношћу смирено да исповедите све што оптерећује вашу савест, почевши од шесте године па све до данас; а као друго... да се не враћате на поступке који изазивају страх и тугу. Ако тако поступите и чврсто одлучите да у будуће чувате себе и

своју савест... не само да ћете се избавити од туге и страха који вас оптерећују, већ и од саме телесне болести.“506

500

Исто, п. 140, стр. 151-152. 501

Исто, п. 140, стр. 151-152. 502

Исто, п. 84, стр. 102. 503

Исто, п. 89, стр. 110. 504

Исто, п. 89, стр. 110. 505

Исто, п. 89, стр. 100. 506

Исто, п. 84, стр. 134.

93

Својом молитвом старац Амвросије је многе лечио како од телесних болести, тако и од душевних узбуђења. Али да би сакрио снагу своје молитве од погледа људи, једнима

је саветовао да принесу искрено покајање за своје грехове, а другима је говорио да служе молебан испред иконе Мајке Божије.

Сав живот јеросхимонаха Амвросија био је усмерен на то да помогне напаћеној души да се ослободи греховних везаности, од којих човек сам без помоћи других често не може да се избави.

Један човек је патио од страсти пушења и молио је старца да му помогне да се ослободи овог порока. Јеросхимонах Амвросије је видећи у пушењу штету по душу писао:

„Немогуће од људи могуће је уз помоћ Божију; само треба чврсто да одлучите да то оставите пошто сте свесни штете по душу и тело, јер дуван раслабљује душу, умножава и јача страст, помрачује разум и уништава телесно здравље лаганом смрћу.“507 Да би се

избавио од рђавих последица старац му саветује „да се детаљно исповеди за све своје грехове од седам година и за цео живот, да се причести Светим Тајнама и да свакодневно

стојећи чита Јеванђеље, по главу или више... или уместо тога да направи по 33 метаније.“508 Кад га буде нападала туга треба да настави да чита Јеванђеље док не прође. Овај човек је пре старчевог писма пушио по 75 цигарета дневно, али кад је добио писмо са

саветом како да поступи посумњао је у ове поуке, навика га је савладала и запалио је. Међутим, изненада је осетио јак бол у глави и одвратност према пушењу. Тада се покајао

због ове страсти и престао је да пуши. Други штетнији порок од којег су многи патили било је пијанство. Овај порок тако јако заробљава човекову душу да онај ко је стекао страст према вину не налази у себи

снагу воље да је се ослободи. Човек који се одао пићу губи људски лик, постаје рђав како за друштвено служење, тако и за своју породицу. Јеросхимонах Амвросије сажаљевајући

такве даје им савет како да се избаве од ове немоћи. Као прво, старац их подстиче да се усрдно моле светом Јовану Крститељу и мученику Вонифатију по чијим молитвама Господ може да исцели и врати онога ко пати на пут трезвеног живота. Као друго, указује

на лечење травом „црногорком“. Старац не описује начин лечења овом травом, пошто је очигледно, у то време ово средство било познато у народу. Као треће, старац наводи

најпоузданије и најјаче средство за ослобађање од алкохолизма – Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Притом јеросхимонах Амвросије саветује да се праве по 33 метаније. 509 По мишљењу старца, ово средство је

најбоље. Много се и других поука пуних утехе породичним људима налази у писмима

о.Амвросија. У једном од писама старац Амвросије теши мајку која је туговала и неутешно плакала због своје тешко болесне кћерке. „Сад чујем,“ пише он, „да тугујете преко мере видећи патњу своје болесне кћерке. Заиста, људски је, не може мајка да не

тугује... Без обзира на то морате имати на уму да сте ви хришћанка која верује у будући живот и у будуће блажено уздарје не само за труд, већ и за хотимична и нехотична

страдања. Уосталом, не пишем тако зато што бих желео смрт за вашу малишанку која пати... већ све ово пишем заправо како бих вас утешио и ради правилног разумевања и стварног убеђивања да не тугујете неразумно и прекомерно.“510

507

Исто, део 1, п. 86, стр. 107. 508

Исто, п. 88, стр. 109-110. 509

Исто, п. 88, стр. 109-110. 510

Исто,, п. 88, стр. 109-110.

94

Једном побожном брачном пару, који је остао без сина јединца, који се упокојио у најбољим годинама старац Амвросије изражава своје искрено саучешће. Био је спреман да

лично посети ожалошћене иако због своје крајње немоћи никуда није могао да излази. Састрадавајући, истовремено их је подсећао на то да постоји будући живот у којем ће се

видети са сином. Јачајући њихову веру у будући живот старац им саветује да помињу душу почившег на проскомидији, приликом читања Псалтира и у домаћим молитвама, а такође им предлаже да за његову душу дају милостињу колико могу. „Све ово,“ пише он,

„неће бити корисно само за вашег сина, већ и за вас саме.“511 У другом случају, тешећи родитеље који су остали без кћерке старац им саветује да

не тугују прекомерно. „Треба ублажити тугу,“ пише им он, „хришћанском надом да ће ваша кћи стећи велику милост од Цара Небеског у Његовом вишњем бесконачном Царству.“512 У младим годинама, по мишљењу јеросхимонаха Амвросија, душа бива

чиста. Она слободно може да се вине у вишњи Јерусалим, где се стојећи пред Престолом Свевишњег, радује заједно с анђелима. Старац саветује родитељима да чешће размишљају

о томе и тада ће њихов тужни дух тако добијати душевну радост.513 Упозоравајући све оне који траже спасење на прекомерну жалост и роптање јеросхимонах Амвросије наводи поучан пример из живота једне породице. Мајка и две

кћери умрле су у стању роптања. Једна од кћерки је после неколико дана оживела по Промислу Божијем. Кад су је питали о оностраном свету одговорила је да је „видела

рајска насеља пуна неизрециве лепоте и радости. Затим је видела страшна места мучења и овде је међу онима који се муче видела своју мајку и сестру. Затим је чула глас: „Послао сам им невоље у земаљском животу ради њиховог спасења; да су све подносиле с

трпљењем, смирењем и благодарношћу удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима. Међутим, оне су све поквариле својим роптањем, зато се сад и муче. Ако

желиш да будеш с њима, иди и ти и ропћи.“ С овим речима се покојница вратила у живот.“514 Старац Амвросије никад није одбијао да одговори на најсложенија питања из

породичног живота. Иако сам никад није био везан везама породичног живота, никад се није затварао у узак круг монашких интересовања, већ је увек саосећао и с породичним

људима. Његове поуке како монасима, тако и мирјанима, пуне су духовног и животног искуства и сведоче да је њихов аутор имао посебно, благодатно помазање.

Закључак

Кратак преглед подвижничког живота оптинског стараца преподобног Амвросија и његовог епистоларног наслеђа омогућава да се са сигурношћу каже да је његова душа била обасјана Божанском благодаћу која се као из обилног извора изливала на душе свих

оних који су прибегавали његовом духовном руковођењу. Старац Амвросије представља задивљујући пример за углед свима онима који траже спасење. У лику овог великог старца

огледају се узвишени и бистар ум, чврста воља и срце пуно љубави. Целог свог живота је тежио ка томе да достигне само један главни циљ – да стекне у својој души Царство Божије и да научи ближње како да га достигну. Отац Амвросије није био само велики

511

Исто, п. 175, стр. 173. 512

Исто, п. 91, стр. 114 513

Исто, п. 91, стр. 114. 514

Исто, део 1, п. 92, стр. 116.

95

проповедник Царства Христовог, већ и живи носилац овог Царства. Старац није звао само ка светлости и духовном обнављању, већ је и сам био светилник који је светлео и

привлачио све оне који су желели да иду стопама Спаситеља. Пун дубоког смирења јеросхимонах Амвросије је уједно био пун и бесконачне самопрегорне љубави према

ближњима. Под живоносним зрацима ове божанске љубави смиравало се свако гордо срце; хладни и окамењени су проливали благодатне сузе; они који су се колебали утврђивали су се и враћали на чврст и истински пут. Свако ко је долазио у додир с овим

дивним старцем одлазио је од њега пун животне радости и утешен. Толико је био богат духовним искуством да су код њега долазили многи људи славни по овоземаљској

мудрости како би се од простог монаха научили највишој науци – умећу да живе хришћански. Ни у једној пријемној соби угледних лица није било толико људи колико их је било у тесној келији овог старца. Ни од кога није добијено толико савета писаних и

усмених колико их је дао отац Амвросије. Оптински старац Амвросије је заиста био један од најбољих познавалаца најскривенијих покрета људских душа, изузетно искусан лекар

духовних болести, мудар наставник пун љубави. Његова писма која су дошла до нас представљају одлично руководство за све оне који иду ка спасењу. Она откривају јасну и потпуну слику човековог унутрашњег, духовног живота, указују му највиши циљ –

Царство Небеско и путеве за његово достизање. Старчева писма садрже ретко благо духовног опита. У њима скоро сваки ред одише лепотом хришћанског смирења и

божанске љубави. У овим великим хришћанским врлинама највише је напредовао сам отац Амвросије. Епистоларно наслеђе јеросхимонаха Авросија и данас је незалазна светлост поука, савета и упутстава за све оне који стреме ка блаженој вечности. Никад се у

народној свести неће угасити сећање на овог великог молитвеника руске земље. Заиста се на њега могу применити речи старозаветног човека који је рекао: „Његов разум ће многи

похвалити и никад неће нестати: неће отићи сећање на њега и име ће његово живети из нараштаја у нараштај: премудрост његову причаће народу и хвалу његову исповедаће Црква“ (Сирах. 39, 11-13).

Архимандрит Јован (Маслов)

III

Изреке старца Амвросија, изабране из различитих извора и поређане по азбучном реду515

515

У тексту су коришћене изреке старца Амвросија изабране из следећих извора:

Зборник писама оптинског старца јеросхимонаха Амвросија монасима, издање II, Сергијев Посад,

1908., стр. 17

Зборник писама блаженопочившег оптинског старца јеросхимонаха Амвросија мирјанима, део I.

Сергијев Посад, 1908., стр. 128.

Зборник писама и чланака оптинског старца јеромонаха Амвросија, М., 1894., с тр. 139.

Животопис оптинског старца јеромонаха Амвросија, део II, М., 1990., стр. 75.

Протојереј С.Четвериков. Опис живота блаженопочившег оптинског старца јеросхимонаха

Амвросија, изд. Козељске Оптине пустиње, 1912., стр. 233.

Ф.П.Ч-н, Тежак губитак, изд. 2, М., 1892., стр. 62.

„Душекорисно штиво“, 1908., део III, стр. 575.

96

Безосећајност. Ако на једном крају села буду људе вешали, на другом крају неће престати да греше говорећи: до нас неће брзо доћи.

Богослужење. Ако будеш долазио на почетак службе – боље ћеш пазити.

За време читања Апостола код куће може се седети ако неко други чита. И у цркви човек може да седи ако нема снаге да стоји. Кад идеш у цркву и из цркве треба да изговараш: „Достојно јест“. А кад дођеш у

цркву, треба да направиш три поклона: „Боже, милостив буди мени грешном,“ и др. Обавезно треба да идеш на црквену службу, иначе ћеш бити болесна. Господ за то

кажњава болешћу. А ако будеш ишла бићеш здрава и трезвенија. Баћушка о.Макарије се понекад разбољевао, па би опет ишао у цркву. Поседи, онда оде у архијерејску келију, ни тамо не може да остане, пређе још у келију код о.Флавијана, буде тамо неко време; али

кад већ види да нема више снаге да остане у цркви, прекрсти се и оде. Иначе не верује себи.

Кад човек не може да иде у цркву треба код куће да чита: уместо јутрења – јутарње молитве, 12 изабраних псалама и први час, а уместо Литургије – трећи и шести час с изобразитељнима.

У цркви се не сме причати. То је лоша навика. Због ње човек има невоље. Грех је проводити време у доконости. И грех је пропуштати црквену службу и

правило због посла. Пази да те Господ не казни за то. Болести. Једној монахињи, која се бринула за лечење неке болесне сестре чија је

болест проузрокована порочним животом старац је указивао: „Види шта каже апостол Павле. Зар он не заповеда да се такав преда сатани ради исцрпљивања тела како би се

његов дух спасио на дан Господа нашег Исуса Христа? Ево примера истинског човекољубља. А ти се бринеш да избавиш човека од исцрпљивања тела да би му дала пролазни мир, кријући се можда и иза привидне користи за душу.“

Старац Амвросије је рекавши речи светог Исака Сирина да „није могуће да не боли тело у немоћима кад неко изабере пут врлине,“ додао: „А тим пре је немогуће да не

болујемо ми који слабо идемо овим путем. Вера. Наоружај се вером којом се уништавају сплетке противника.

Гордост. Указујући на то да човек нема чиме да се поноси старац је додавао: „И

због чега човек заправо овде да се надима? – Поцепан, одрпан, моли милостињу: помилуј, помилуј. А да ли се милост даје, још се не зна.“ Кад те напада гордост реци себи: дешава се нешто чудно.

Горде Господ лично исцељује. То значи да се унутрашње невоље (којима се гордост лечи) шаљу од Бога; од људи горд човек не може да их понесе. А смирен све

подноси од људи и стално ће говорити: тако ми и треба. Кад осећаш да те обузима гордост знај да те то надимају похвале других. Човек је као трава. Ко се горди вене као трава, а онога ко се Бога боји Господ ће

помиловати. Гордост и непокорност рађају лаж – почетак сваког зла и невоље.

97

Гордост није помогла ни онима који су живели на небу, већ их је лишила благодати Божије и бацила доле – зато ми који желимо да се попнемо горе треба много да се

смиравамо. Једна монахиња је написала старцу да је веома узнемирава гордост и

самоувереност. О.Амвросије је одговорио: „Пази се ових злих страсти. На основу примера светог цара и пророка Давида види се да су гордост и самоувереност горе од прељубе и убиства. Ово друго је довело пророка до смирења и покајања, а прве су га довеле до пада.“

Грех. Неко је упитао баћушку: „Та и та дуго не умире, стално јој се чини да види

мачке и др. Зашто је тако?“ Одговор: „Сваки, чак и најмањи грех човек треба да записује кад га се сети, а после да се каје за њега. Неки дуго не умиру зато што држе неки непокајани грех, а кад се покају бива им лакше. Код нас (у Оптини) била је у штали

радница која је боловала од сушице и која је три греха заборавила, па јој се чинило као да је мачке гребу, или да је нека девојка гуши, а чим се покајала умрла је. Још је у скиту био

један болесни расофорни монах; стално му се чинило да неко лежи иза њега и никако није могао да се сети греха. Недељу дана је покушавао да се сети греха, и чим се покајао умро је. Грехове обавезно треба да записујемо кад их се сетимо, а ми одлажемо; или грех је

мали, или срамота ме је да кажем, или рећи ћу после, а кад дођемо да се кајемо немамо шта да кажемо.

Три прстена се хватају један за други: мржња за гнев и гнев за гордост. Грехови су као ораси – и сломиш га, али га је тешко ишчепркати. „Зашто људи греше?“ постављао је старац понекад питање и сам је одговарао на

њега: или зато што не знају шта треба да раде и шта да избегавају или ако знају, заборављају; ако пак не заборављају, мрзи их, падају у чамотињу... То су три џина –

чамотиња или лењост, заборављање и незнање – која су везала сав људски род нераскидивим оковима. А затим већ следи нерад са свим збором злих страсти. Зато се и молимо Царици Небеској: „Пресвјатаја Владичице моја Богородице, свјатими Твојими и

всесилними молбами отжени от мене, смиренаго и окајанаго раба Твојего, униније, забвеније, неразумије, нераденије и всја сквернаја, лукаваја и хулнаја помишленија.“

(„Пресвета Владарко моја Богородице, светим Твојим и свесилним молитвама одагнај од мене, смиреног и проклетог слуге Твог чамотињу, заборав, неразумност, нерад и све прљаве, лукаве и хулне помисли.“)

О томе како се тешко искорењују греховне навике у човеку и како јако на њега делује пример других старац је говорио: „Кад на дивљег коња ухваћеног у стаду набаце

ласо он се прво опире, иде бочно, а онда види да сви иду и уђе у ред. Тако је и с човеком.“ Добродетељи. Постоје четири врлине: храброст, расуђивање, чедност и истина.

Чедност се састоји у томе да човек пази на себе у свим својим радњама: у речима, у делима, у помислима, значи да све врлине чува у целини. И демони су чисти, али имају

гордост. Шта значи: „Жезал Твој и палица Твоја, та мја утјешиста“ („Жезал твој и палица Твоја ме утешише“)? Одговор: „Жезал је крст, невоља, а палица је Исусова молитва.

Жезал је делатан део добродетељи, а палица је умна молитва.“ Три апостола: Петар, Јован и Јаков, - говорио је баћушка, представљају слику вере,

наде и љубави. Јован представља љубав – био је најближи Спаситељу и на тајној вечери је лежао на грудима Спаситеља. Петру је, премда је био иза врата са служавкама, поверена

98

Црква и дато му је право да напаса стадо Христово. – Он представља веру. О Јакову се уопште мало говори. Он се чак нигде не види, али се удостојио да заједно с другом

двојицом апостола види славу Божију – он представља наду, зато што се нада не види: она се крије за друге увек невидљиво у човеку и чува своју снагу, и нада неће постидети.

Отац је учио како треба прихватати незахвалност од људи: „Ако чиниш добро треба да га чиниш само ради Бога. Зато на незахвалност од људи и не уопште ни не треба обраћати пажњу. Награду немој да очекујеш овде, већ од Господа, на небу; ако је очекујеш

овде, узалудно трпиш и лишавања.“

Дрскост. Дрска си и смела због смеха, значи нема у теби страха Божијег. Ако се прекида разговор то је од дрскости.

Дугови. Дугови су гори од грехова: човек се покаје за грехове и Бог му опрости, а за дугове ће бити мучен не само у овом, већ и у будућем животу, од чега нека нас избави

Господ. Душевни мир. „Баћушка!“ питали су неки. „Зашто немам мира у души?“ Старац је

на то одговарао речима псалма: „Мир мног љубјашчим закон Твој.“ („Велик је мир за оне који воле закон Твој.“)

Речено је: „Љубјшчим Бога всја поспјешествујет во благоје.“ („Онима који воле Бога све помаже на добро.“) И на другом месту: „Мир мног љубјашчим закон Твој, и њест им соблазна.“ („Велик је мир за оне који воле Твој закон и неће се саблазнити.“) А ако

„нема мира у костима нашим“, очигледно је да је то од наших грехова и страсти. И зато човек не треба да се труди да уреди околности, већ треба да се труди да поправи себе. То

није само сигурније, већ је и умирујуће. Одговарајући једној монахињи зашто је у њеној келији немир о.Амвросије је писао: „Као прво, од душевног непријатеља, који сматра својим послом да све и сва збрка. Као

друго, од људског самољубља и људске малодушности и нестрпљивости.“ Наша душа је невидљива и не може се умирити само спољашњим околностима, већ

захтева за своје умирење унутрашња и духовна средства на која указује богонадахнути пророк Давид говорећи: „Мир мног љубјашчим закон Твој, и њест им соблазна.“ („Велик је мир за оне који воле закон Твој и неће се саблазнити.“) Ове речи показују да пре свега

треба заволети закон Божји и потрудити се на испуњавању јеванђељских заповести означених код јеванђелисте Марка од почетка пете главе до десете и тада човек може да се

нада да ће добити чврсто спокојство и чврст душевни мир. Слушај, сестро! Не буди оштра, не буди шарена! Већ буди постојана и смирена и бићеш мирна!

Свуда је рат, свуда је борба; и мир стичу само они који се душевно подвизавају руководећи се законом Божјим. А ко тражи само спољашњи и пролазан мир лишава се и

једног и другог, односно и земаљског и небеског. Једино ће се променити ако пожели да поправи ствар искреним покајањем и великим смирењем. Тражимо утеху и радост само у Господу и само од Њега тражимо милост која је

вечна и бесконачна: све људско је краткотрајно и пролазно иако по свом изгледу привлачи, али је варљиво. Људска пажња никога не умирује на дуго времена, већ само

мало ласка, мами, а после се увек завршава непријатношћу и кајањем; само што се још нисмо добро загледали у то, па нас привлачи видљиво.

99

Кад је неко говорио баћушки да му људи не дају мира он је одговарао: „За нас ће наступити спокој кад на буду појали: „Со свјатими упокој.“

Живот вечни. „Оче,“ упитао је неко, „како ће у будућем животу потпуно

блаженство моћи да осећа онај чији блиски рођаци се буду мучили у паклу?“ Старац је одговорио: „Не, тамо више неће бити таквог осећања, тада ћеш све заборавити. То је исто као на испиту. Кад идеш на испит још се бојиш и роје се разне мисли; а кад си дошла и

извукла цедуљу – све заборављаш.“ Кад се срце лепи за земаљско треба имати на уму да земаљско неће отићи с нама у

Царство Божије. Живот духовни. Ниједна ствар и дело се не обављају одједном, већ мало по мало,

сразмерно с трудом и пажњом, а понекад и принудом, и с грешкама и непријатностима, који ће са временом сви проћи, а дело ће остати и веселиће човека.

Старац је писао једној духовној кћери поредећи њен живот с прилично дубоком јамом, која се за време кише напуни тако да преко ње нема пролаза; а у друго време се осуши тако да њом нимало не тече вода. – А свети оци хвале живот који личи на мали

поток, који стално тече и никад не пресушује. Овакав поточић је згодан: као прво, за прелазак, као друго, пријатан је и користан свима онима који туда пролазе, зато што је

његова вода добра за пиће, јер тихо тече и зато никад не бива мутна. Не буди као досадна мува која понекад бесмислено лети унаоколо, а понекад и уједа и досађује и једнима и другима; већ буди као мудра пчела која је у пролеће усрдно

започела свој посао и до јесени је завршила саће које је тако лепо као правилно написане ноте. Једно је слатко, а друго пријатно.

Кад је неко старцу написао да је на свету тешко, он је одговорио: „Зато се она (земља) и назива долином плача; али једни људи плачу, а други скачу, само што другима неће бити добро.“

„Да би се неко исправио или да би се човек сам исправио не треба одједном уложи сву снагу, већ треба као што се вуче чамац – вуци, вуци, вуци, дај, дај. – Не вуку сви

одједном, већ помало,“ говорио је баћушка. „Знаш „прамац“ на броду: то је један штап на који су везани сви конопци брода, ако се вуче помало кренуће, а ако се повуче одједном, све ће се покварити од потреса.“

Једна жена је упитала оца где да живи: у свету или у манастиру? Баћушка јој је одговорио: „Може се живети и у свету, али не на јуриш, већ да живиш тихо.“

Живот. Како живети? На питање: „Шта значи живети по срцу?“ баћушка је одговорио: „Не мешати се у туђе ствари и видети у другима све добро.“

Отац је говорио: „На земљи треба да живимо као што се точак окреће, само једва једном тачком да додирујемо земљу, а осталима непрекидно да тежимо на горе; а ми кад

залегнемо на земљу, не можемо ни да устанемо.“ Неко од оних који дођу у манастир крене одмах путем смирења у страху Божијем и чувајући по савести очи, и слух, и језик, а у грешкама прибегавајући самопрекоревању,

видеће мало непријатних догађаја, а реч „сплетка“ за њега неће ни постојати. На питање како треба живети баћука је одговарао: „Живети не кукати, никога не

осуђивати, никоме не досађивати и све поштовати.“

100

Треба живети нелицемерно, понашати се примерно, тада ће наша ствар бити права, иначе ће испасти прљава.

„Пази, Мелитона,“ говорио је старац једној монахињи упозоравајући је на надменост, „држи се средњег тона; ако кренеш превисоко биће тешко, ако кренеш ниско,

биће склиско; а ти, Мелитона, држи се средњег тона.“ Жртва Богу. Једна монахиња је рекла да је сањала икону Мајке Божије и као да јој

је Мајка Божија рекла: „Принеси жртву.“ Отац је питао монахињу: „И да ли си принела жртву?“ А она је одговорила: „Шта да принесем? Ништа немам.“ На то је баћушка рекао:

„Жертва хвали прославит Мја.“ („Жртва хвале ће Ме прославити.“) Завист. Човек треба да приморава себе, макар и против воље, да чини неко добро

својим непријатељима; а што је главно, да им се не свети и да буде опрезан да их некако не увреди под обличјем презира и понижења.

Заповести. Једном је старац објашњавајући речи апостола Јакова: „Не будите многи учитељи,“ рекао: „Учити значи бацати каменчиће са звоника, а испуњавати значи

носити велико камење на звоник.“

Искушења. Неко је говорио о.Амвросију: „Кад падам у груба искушења обузима ме чамотиња, чак и очајавам.“ Баћушка је одговорио: „Кад је отац игуман Антоније био болестан пред његову смрт смо о.Климент и ја долазили код њега. О.Климент је у то

време сумњао у нечије спасење, а отац игуман је говорио: не треба очајавати ни због кога, само је ђаво очајан, а остали могу да се спасу.“

Истина. Увек треба говорити истину, а не угађати људима. Имали смо свештеника; увек сам му говорио истину кад дође код мене. То му се није свиђало. А кад нас је

напуштао рекао ми је: „Да ми нисте говорили истину не бих могао да живим овде.“ По Божијем суду неистина не може имати постпуни успех. Речено је у псалмима:

„Солга неправда себје.“ („Слага себи неистина.“) Зло увек истрчава, само што не побеђује. Каин се родио пре Авеља, а Исав пре Јакова, али старији не само да нису имали успеха, него су и погинули. У псалмима је речено: „Правда Божија, јако гори Божији.“ („Истина је

Божија као горе Божије.“) А људска истина, очигледно није као горе, већ као брдашца. Негде је речено: „Истина избавља од смрти“; иако је због истине Крститељу

Господњем била посечена глава, то га није лишило највећег поштовања. Келија. После бденија ако ти неко дође у келију ти устани, запали свећу и реци:

„Хајде, сестро Варвара, прочитај вечерње молитве и по реду.“ – Тако ћеш их одучити од тога да ти долазе у келију.

У келије не треба да идеш и госте не треба да доводиш. Ако неко каже: „Свратите,“ реци: „Сад сам нерасположена, не могу.“

Крсно знамење. Како је велика сила крсног знамења? Неки човек је волео да попије. И једном је у таквом стању залутао негде и учинило му се да му неко прилази,

налива из бокала у чашу вотку и нуди му да попије. Човек тад рече овом: „Придржи чашу да се прекрстим.“ И чим се прекрстио све је нестало, и у даљини је залајао пас. Пренуо се

101

и видео је како је у непролазној мочвари, у виру и да није било лавежа пса не би се извукао оданде.

Кад биваш у светској кући: чим уђеш у кућу у првој соби се прекрсти три пута; а кад пређеш у другу собу можеш једном. А кад седнеш да ручаш прекрсти се само једном

за првим јелом, и то је за цео ручак. Једна жена је причала баћушки да се стиди да се прекрсти у светској кући, да је неко не види. Тим поводом он је навео следећи пример: „П.С.С-н је била у доброј кући,

ожеднела је, а отац Макарије ју је благословио да се крсти пре него што попије. Она је помислила: не могу да се прекрстим, а не желим да се не прекрстим – и није пила. Тако и

ти, ако нећеш да се прекрстиш, немој ни чај да пијеш.“ Лицемерје. Многи су се угледајући се на друге одрекли вере у Бога. Један тако

није веровао у Бога, а кад је у рату на Кавказу морао да се бори у најстрашнијем тренутку кад су унаоколо летели меци, сагнуо се, загрлио је свог коња и све време је говорио:

„Пресвета Богородице, спаси нас.“ Касније су другови то помињали и смејали су му се, а он се одрекао говорећи да се то није десило.“ Кад је то испричао баћушка је додао: „Лицемерје је горе од неверја.“

Љубав. Треба да имаш љубав, а љубав има крила: с једне стране је смирење, а с

друге – милостиња и свако снисхођење ближњем. Ако будеш примала људе ради Бога, веруј, сви ће бити добри према теби. Љубав све покрива. Ако неко чини добро по пориву срца, а не само зато што га

дужност покреће, ђаво не може да га омете; а где је то само по дужности он ипак покушава да омете овим или оним.

„Љубав,“ рекао је једном баћушка, речима апостола, „све опрашта, дуго трпи, не осуђује, ништа туђе не жели и не завиди.“ Ономе ко се труди Бог шаље милост, а ономе ко воли утеху.

Наравно, љубав је изнад света. Ако сматраш да у теби нема љубави, а желиш да је имаш чини дела љубави, прво макар и без љубави. Господ ће видети твоју жељу и старање

и усадиће у твоје срце љубав. А што је главно, кад приметиш да си згрешила против љубави одмах то исповедај старцу. То понекад може бити од рђавог срца, а понекад и од непријатеља. Сама то не можеш да разлучиш, а кад исповедиш непријатељ ће отићи.

Не можемо одмах да постанемо бестрасни; него сваки пут осећајући своју греховност кажи: „Господе, опрости ми!“ Само Господ може у човеково срце да усади

љубав. Треба волети, а не треба се страсно везивати. Заповест заповеда да поштујемо родитеље и чак обећава награду за то. Али ако, каже Господ, волиш оца или мајку или

било кога више од Мене, ниси достојан да будеш Мој ученик. Значи, само се пристрасност забрањује, а не љубав.

Кад је неко замолио баћушку да објасни шта значи: „Ашче враг твој алчет, ухљеби јего, углије огненоје собирајеш на главу јего,“ („Ако је гладан твој непријатељ, дај му хлеба, јер ужарено угљевље сипаш на главу његову,“) одговорио је: „Ужарено угљевље на

глави означава ум. Кад нахраниш непријатеља његов ум се загрева љубављу према теби.“

Људска немоћ. Кад је баћушки неко говорио: „Не могу“ (нешто да издржим или да испуним) он је често тим поводом причао о неком трговцу који је стално говорио: „Не

102

могу, не могу, слаб сам.“ А једном је путовао по Сибиру; био је умотан у две бунде и ноћу је задремао; отворио је очи и одједном је угледао као неки сјај пред собом, све као да

вукови промичу; гледа – вукови. И како је скочио... заборавио је и на тежину бунди, право на дрво...“

Метаније. Један монах је говорио: „Оче, боле ме ноге, не могу да правим метаније, то ме мучи.“ О.Амвросије у је одговорио: „Сети се речи Светог Писма: „Сине, дажд Ми

сердце,“ („Сине, дај Ми срце,“) а не ноге.“ Неко је питао баћушку о метанијама у свету Педесетницу. Отац је рекао да у цркви

не треба чинити метаније, а код куће се може. Педесетница, објаснио је баћушка, означава устајање, а метаније – пад. Ко чврсто стоји нека се не клања, а ко се љуља тамо и овамо, нека се клања.

Неко је говорио баћушки да му је тешко да прави метаније кад обавља правило. О.Амвросије је одговорио: „Ако не можеш да се клањаш до земље, клањај се до појаса;

ако не можеш ни до појаса, твори Исусову молитву устима. Свети пророк Давид је рекао: „Хвала Јего во устјех мојих.“ („Хвала је Његова у устима мојим.“) Због немоћи, због болести, то се дозвољава.“

Милостиња. Кад су се људи исповедали о.Амвросију да их обузима шкртост он је

поучавао: „Дај оно што можеш, колико твоја душа може. Тако је један путник молио за милостињу; једна је била шкрта и дала му је лошу марамицу, а друга је била добра и за шта год да ју је путник молио све му је давала. Само што је отишао од њих, десио се

пожар и све им је изгорело. Путник се вратио и све им је вратио – оној која је много давала, дао је много, а шкртој је рекао: ево ти твоја марамица.“

Свети Јован Златоуст каже: „Почни да дајеш сиромашнима оно што ти није потребно, што не користиш; затим ћеш бити у стању да дајеш и више, и чак да себе лишаваш нечега; и на крају ћеш бити спреман да даш све што имаш.“

Свети Димитрије Ростовски пише: „Ако код тебе дође човек на коњу и замоли те за нешто, дај му. Не одговараш ти за то како ће он искористити твоју милостињу.“

Молитва. Изговарајте „Оче наш,“ али немојте да лажете кад говорите: „Остави нам долги нашија, јакоже и ми остављајем...“.

„Христос воскресе“ треба говорити кад је Црква одредила, иначе не треба.“ Треба се молити и прибегавати Царици Небеској: помози, спаси и помилуј.

„Богородице Дјево“ треба изговарати макар с појасним поклонима. То је рекла сама Мајка Божија Која се у сну јавила једној монахињи додавши да је то ради њене користи. Молитву у келији треба читати устима: „Господи Исусе Христе, Сине Божиј,

помилуј мја грјешнују.“ („Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се мени грешној. “) Или: „Боже, очисти мја грјешнују.“ („Боже, очисти ме грешну.“) А у цркви: „Господи,

помилуј.“ И више слушај шта се чита. А ако не чујеш, понављај молитву: „Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнују.“ („Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се мени грешној.“)

Не треба да говориш да се молиш (или да ћеш се молити) за друге. О.Антоније каже: „Обавезујем се да се молим.“

У свим пословима човеку је потребна помоћ Божија, и зато увек и у свему треба молити за помоћ Божију, односно потребна је усрдна молитва.

103

Пошто је молитва најјаче оружје против невидљивог непријатеља он се труди да на сваки начин одвуче човека од ње. Баћушка је причао: „Један монах на Атону је имао

чворка којег је много волео и тако се везао за њега да га је птица често одвлачила од молитве својим разговорима. Чим монах почне да испуњава правило чворак се одмах

расприча. На Светли Васкрс монах је пришао кавезу и рекао: „Чворак, Христос воскресе!“ А чворак му ненадано одговори: „Па баш је невоља то што је васкрсао,“ и одмах је угинуо. Тад је монах схватио своју грешку и покајао се.

Треба читати јутарње молитве и у то време ништа не треба радити. И на сваку службу треба ићи. Антоније Велики је видео анђела који му је показивао како монах треба

да живи; да се помоли, па да ради. А за време рада да изговара: „Господи, помилуј.“ Кад бива бденије, осам минута пре тога треба читати вечерње молитве. Кад лежеш да спаваш закрштај кревет и келију с молитвом „Да воскреснет Бог“.

Кад се пробудиш прво се прекрсти. У каквом стању будеш ујутру, такав ћеш бити целог дана. Свети Јован Лествичник пише о томе.

Пре свега човек треба да моли Бога за милост и да се моли: „Имиже вјеси судбами, помилуј мја грјешнују(аго).“ („Како год знаш, смилуј се мени грешној(-ом).“ Ујутру, кад се пробудиш реци: „Слава Тебје, Боже.“ („Слава Теби, Боже.“) Отац

Макарије је увек то говорио. И не треба да се сећамо шта се десило и снова. Једна жена је рекла баћушки: „Кад се љутим молим се расејано.“ А баћушка је

одговорио: „Ко се љути лишава се покрова Божијег. Треба се молити без злопамћења.“ Обраћајући се монахињама баћушка је говорио: „Трпите дуго, за све благодарите, због свега се радујте, молећи се за све непрестано,“ а ако нешто од тога не испуните, неће

то бити молитва, већ празнословље.“ Кад је неко молио оца да се помоли за исправљење он је одговорио: „Сама треба да

помогнеш. Пророк Натан се молио за цара Давида, а он је постељу квасио сузама, молио се и за Саула, а овај је спавао и хркао.“ Неко је упитао монаха: „Ко те је научио да се молиш?“ Он је одговорио: „Демони.“

„Како демони?!“ „Па ето како, нападали су ме различитим помислима, а ја са се од њих бранио молитвом.“

Кад човек бива безосећајан најбоље је да се вежба у усменој молитви. Баћушка је причао: „Једна је стално хтела да путује по светим местима и тамо и овамо – и у Кијев, и у Задонск, а један старац јој је рекао: Ништа ти то није на корист, него

седи код куће у келији и твори молитву цариника.“ Ако не желиш да се молиш треба да примораваш себе, свети оци кажу да је

молитва с принудом изнад жељене молитве. Мрзи те, али приморавај себе: „Нудитсја бо Царствије Небесноје.“ („Царство Божије се с напором осваја.“) „Богородицу“ треба читати 12 пута или 24 пута дневно. Она нам је једина

Заступница. Кад се усрдно молиш знај да ће бити искушења. То се свима дешава.

„Не треба да се молиш за сестре,“ писао је старац једној монахињи. „То те непријатељ извргава руглу под обличјем добра; то је дело савршених. А ти се само прекрсти и реци: „Господи, помилуј нас.“

Кад ударе за „Достојно“ ако се налазиш у келији треба да устанеш и да начиниш три поклона Светој Тројици: „Достојно и праведно јест поклоњатисја Оцу, и Сину, и

Свјатому Духу.“ („Достојно је и праведно клањати се Оцу, и Сину, и Светоме Духу.“)

104

Треба молити за заступништво Царицу Небеску и читати: „Достојно јест јако воистину...“ („Достојно је ваистину...“) а ако је неко туђ у келији само се прекрсти.

Кад куца сат треба се прекрстити с молитвом: „Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго“; као што пише свети Димитрије Ростовски: „Помилуј ме, зато што

је сат прошао, још сам ближи смрти.“ Човек не треба да се крсти у свачијем присуству, већ треба да расуди, у чијем може, а понекад и не треба, може се помолити у себи.“ Бројанице су дате да човек не би заборављао да твори молитву. За време службе

треба да слуша шта се чита и да окреће бројанице с молитвом: „Господи, помилуј“; а кад се не чује шта се чита: „Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго.“

Баћушка о.Амвросије је саветовао да се приликом људских и непријатељских сплетки прибегава псалмима светог пророка Давида којима се молио кад је био прогањан од непријатеља, тачније, да се читају псалми, 3, 53, 58. и 142. Из ових псалама треба

изабрати стихове који доликују невољи и чешће их читати обраћајући се Богу с вером и смирењем. А кад човека буде нападала чамотиња или кад душу буде мучила нејасна туга,

треба читати 101. и 36. псалам („Не ревнуј лукавнујушчим, ниже завиди творјашчим безаконије“) („Немој се угледати на лукаве, нити завиди онима који чине безакоње“), затим псалам 26 („Господ просвјешченије моје“) и псалам 90. („Живиј в помошчи

Вишњаго“) („Који живи под покровом Вишњег“). Ако се у име Свете Тројице ови паслми свакодневно исправно читају по три пута са смирењем и усрдношћу уз предавање себе

сведобром Промислу Божијем, тада „изведет Господ јако свјет правду твоју и судбу твоју јако полудне, точију повинисја Господеви и умоли Јего.“ („извешће Господ као светлост истину твоју и судбину твоју као подне, само се повинуј Господу и умоли Га.“)

Кад се неко старцу пожалио да му мисли са стране сметају да се моли он је рекао: „Ишао је сељак по пијаци, око њега је била гомила народа, прича, бука, а он је све време

свом коњу говорио: но-но! но-но! Тако је мало по мало прошао кроз целу пијацу. Тако и ти ма шта да ти говоре помисли, ради свој посао – моли се!“ Да људи не би остали безбрижни и да не би полагали своју наду на молитвену

помоћ са стране, старац је понављао уобичајену народну пословицу: „Боже,помози, али ни ти сељаче, немој да лежиш.“ И додавао је: „Сети се, дванаесторица апостола су молили

Спаситеља за жену Хананејку, али их Он није услишио; а кад је сама почела да моли, измолила је.“

Молитва Исусова. Макар шапатом изговарај Исусову молитву, а од умне су многи имали штете.

Обавезно устима читај Исусову молитву, а умом није корисно, можеш да полудиш. Бог нека те благослови да оставиш обично правило и да се стално држиш Исусове молитве која душу може да умири више од обављања великог келејног правила. Од

некадашњих искусних стараца један, по имену Василије, то је објашњавао овако: онај ко испуњава велико келејно правило кад га испуни, бива подстицан таштином и надимањем;

кад због нечега не може да испуни своје правило он пада у смутњу. А онај ко се стално држи Исусове молитве подједнако пребива у смиреном расположењу духа, као онај ко ништа не ради и нема чиме да се узноси.

Баћушка је причао о снази Исусове молитве: „Један свештеник је имао чворка који је стално од свог господара слушао молитву и прилично често ју је понављао. Једном је

напољу на њега налетео јатреб, а он је по навици у то време понављао молитву, и шта се

105

десило? Јастреб није смео да га дирне. Бесмислено је понављао Исусову молитву, и њега је спасила!“

Молитвено правило. Кад обављаш келејно правило навуци завесу. А кад

погледаш кроз прозор сети се да треба да се покајеш. Код Јована Лествичника је написано: ако желиш нешто недолично да учиниш сети се да треба то да испричаш старцу, па ћеш престати.

Гошћи не треба да кажеш: „Идем да читам правило, него реци: идем нешто да обавим.“ Или јој кажи: „Хајде да прочитамо акатист Казанској икони Мајке Божије.“

Петисотници не треба додавати своје измишљотине, већ се треба молити како је одређено. Своје метаније не треба да додајеш; ако хоћеш више да се молиш устани ноћу.

Петисотница се због немоћи или недостатка времена може поделити на цео дан. Ако увече не обавиш петисотницу, ујутру се више помоли.

Монаштво. По милости и помоћи Божијој удостојићеш се, сестро, да примиш

почетак монашког образа споља, за обнављање унутрашњег човека од старих страсти које

изазивају негодовање, које лишавају душу мира и оптерећују тело потребно је да од данас живимо безметежни живот у једноставности и правди, поверавајући своју тугу Господу

сведобром и свемогућем Који свима жели да се спасу. Ако је неко од браће због малодушности и нестрпљивости туговао због тога што не добија брзо мантију или јерођаконство или јеромонаштво, старац је имао обичај да каже за

поуку: „То ће, брате, све доћи у своје време – све ће ти се дати; а добра дела ти нико неће дати.“

Мрзовоља. Мрзовоља је исто што и лењост само је гора. Од мрзовоље слабиш и телом и духом. Мрзи те и да радиш и да се молиш, у цркву идеш немарно, и цео човек

слаби. Досада је унука мрзовоље и кћерка лењости. Да би је човек отерао треба да се

потруди у делу, у молитви не буди лењ, тада ће и досада проћи и усрдност ће доћи. А ако овоме додаш трпљење и смирење, избавићеш се од многих зала.

Неверје. Нека жена је једном приликом говорила баћушки о некој сестри, да јој је свих у тој породици веома жао зато што не верују ни у Бога, ни у будући живот. Жао јој је

управо зато што можда нису за то сами криви; били су васпитани у таквом неверју, или је било још неких других разлога. Баћушка је гневно завртео главом и рекао: „Безбожници немају оправдања, јер свима се, заиста свима, и паганима, проповеда Јеванђеље; напокон,

свима нама је по природи од рођења усађен осећај спознаје Бога; дакле, сами су криви. Питаш да ли можеш да се молиш за такве? Наравно, за све можеш да се молиш.“

Невоље. О томе због чега људи имају непријатности баћушка је говорио: „Једни се бију ради полирања, а други ради поправљања.“

Једној монахињи која се жалила што је други грде старац је говорио: „Ко нас кори, тај нас дарује; а ко хвали, тај нас поткрада.“

Старац је причао причу о јасмину: „Један наш монах је умео с њим. У новембру га потпуно обреже и стави на тамно место. Зато се касније биљка обилно покрива лишћем и

106

цвећем. Тако бива и с човеком: прво треба да стоји мало у мраку и хладноћи, а после ће донети много плода.“

Свети су били, као и ми, грешни људи, али су се покајали и прихвативши се дела спасења, нису се освртали у назад, као Лотова жена. И на нечију опаску: „А ми стално

гледамо назад,“ баћушка је рекао: „Зато нас и бију шибама и бичем, односно невољама и непријатностима, да се не бисмо освртали.“ Некоме ко се жалио на невоље старац је говорио: „Ако сунце увек буде сијало, и

поље ће увенути; зато је потребна киша. Ако стално буде падала киша, све ће иструнути; зато је потребан ветер, да продува. Ако обичан ветар није довољан, потребан је јак, да би

све растресао. Човеку је све у своје време корисно, зато што је променљив.“ Унутрашња невоља значи, на пример, бити злопамтив или трпети одсецање своје воље, зато што нико други не може знати шта је у теби. А спољашње невоље су од других.

Често је узрок невоље добра одлучност да се живи побожно, као што је речено код апостола: „вси хотјашчији благочестно жити, гоними будут“ („сви који буду хтели да

живе побожно биће прогањани“). И на другом месту је речено: „многи скорби праведним“, („праведни имају много жалости,“) само с додавањем охрабрења: „али од свих њих ће Господ избавити!“ Благо ономе ко припада таквима и трпи невоље за истину

и за побожан живот. Кад је неко о.Амвросија молио да објасни шта значи у Јеванђељу: „они који се

труде и обремењени“ он је одговорио: они који се труде јесу они који добровољно служе, а обремењени су они који због грехова трпе невоље с тешкоћом, али их ипак носе.“ Човек се у срећи заборавља и све приписује себи – својој немоћној и умишљеној

власти, али чим га задеси нека несрећа, моли за милост и непријатеља којег умишља. Ову истину о.Амвросије је описивао на следећи начин: „Човек је као гундељ. Кад је топао дан

и игра сунце, он лети, поноси се и зуји: све су моје шуме, све су моје ливаде! Све су моје ливаде, све су моје шуме! – А чим се сунце сакрије, осети се дах хладноће и распири ветар – заборави гундељ своју смелост, привије се уз листић и само пишти: немој ме одувати!“

Човек не стиче бесмртност одједном. Где су страсти, ту су и невоље с многим недоумицама и неспоразумима.

Једном је нека жена почела да прича о невољама, па је једна рекла: „Боље су болести него невоље.“ Баћушка је одговорио: „Не, у невољама се помолиш Богу и оне нестану, а болест се ни штапом не може отерати. Тражени крст је тешко носити, боље је

предати се у једноставности вољи Божијој. „Неће Бог допустити да човек буде искушаван преко мере, већ ће учинити с искушењем дати и снагу. Господ онога кога воли и кажњава,

бије сваког сина којег прима, а ако вас не кажњава, нисте синови, већ деца прељубе.“ Кад дође тескоба немој заборавити да прекореваш себе; сети се колико си крива пред Господом и пред собом и признај да ниси достојна ничег бољег и одмах ћеш осетити

олакшање. Речно је: „многи скорби праведним“ („праведни имају многе жалости“), и: „многи рани грјешним“ („грешници имају много рана“). Овакав је наш живот овде –

стално невоље и невоље; а њима се достиже Царство Небеско. Кад будеш немирна, понављај чешће: „Взишчи мира и пожени и.“ („Тражи мир и стећи ћеш га.“) У једном од писама старац је писао: „Господ нас воли толико колико ниједна мајка

не може да воли своју децу. Али ми често бивамо недостојни овакве љубави Божије, због чега нам се праведно шаљу многе различите невоље и болести.

Иако Господ опрашта грехове онима који се кају, сваки грех захтева казну очишћења. На пример, благоразумном разбојнику је Сам Господ рекао: „Днес со Мноју

107

будеши в раи“ („Данас ћеш бити са Мном у рају“); а после тих речи су му пребијене голенице; а како му је било да још три сата само на рукама, с пребијеним голеницама виси

на крсту? Значи, било му је потребно страдање очишћења. – За грешнике који умиру одмах после покајања као очишћење служе молитве Цркве и оних који се за њих моле, а

они који су још живи сами треба да се омивају поправљањем живота и милостињом која покрива грехове.

Неосуђивање. Баћушка је причао о једном богатом човеку који је проћердао све своје имање, а пред крај живота је дошао у манастир и умро је тако – дај Боже сваком од

нас да тако умре. Иако је покојник био трошаџија, био је необично добар и простодушан. Ето, па осуђуј људе! Треба имати више једноставности. „Шта те брига шта људи причају о теби,“ рекао је једном баћушка, „ако будемо

слушали туђе приче мораћемо да носимо магарца,“ и притом је испричао познату басну о старцу, дечаку и магарцу.

Немој волети да слушаш о манама других, па ћеш имати мање својих. Пословица каже: „Никога не можеш натерати да ћути“ Људи тумаче и како треба и како не треба, а Господ ће свима судити – Судија нелицемерни. Зато што се тиче туђих

смиримо се и побринимо се о својој души да не буде подвргнута суду због неправедног мишљења, а да не говоримо о делима.

Не говори ни о коме рђаво иза леђа и ни од кога нећеш трпети нападе и штету.

Обећање. Обећање без испуњења је исто што и лепо дрво без плода.

О људима који испуњавају вољу ђавола. Једном је баћушка испричао о

непријатељу (о ђаволу): седи непријатељ и маше ногама. Неко му каже: „Зашто ништа не радиш?“ Непријатељ одговара: „Па немам шта више да радим осим да машем ногама – они (људи) све раде боље од мене.“

Опраштање увреда. „Отац Макарије,“ причао је баћушка, „једном се наљутио на

мене и истерао ме је из своје келије због једне госпођице, јер сам је примио док је он није примао због тога што није опраштала увреде другима. Он се више наљутио на њу, а на мене тако, успут. И после тога је још цео дан није примао; много је плакала: „Сама по два

дана не опрашташ, а сад ни један дан не можеш да истрпиш.“

Осуђивање. Немој преносити туђе ствари. Ругала се руга, па постала друга. Кад будеш неког осуђивао, реци себи: „Лицемере! Извади прво брвно из свог

ока!“... Брвно у оку је гордост. Фарисеј је имао све врлине, али је био горд, а митар је имао смирење и био је бољи.

Плач. Неко је питао баћушку: „Шта значи плач?“ Баћушка је одговорио: „Плач значи туговање; не бива плач од суза, већ сузе од плача.“

Покајање. Постоје три степена за спасење. Код светог Јована Златоуста: а) не

грешити, б) ако човек згреши да се каје, в) ко се лоше каје да трпи невоље које му долазе.

108

Какво је данас време наступило! Дешавало се ако се неко искрено покаје за грехове, он промени свој греховни живот добрим; а сад се често дешава: човек на

исповести детаљно исприча све своје грехове, а онда опет почне по старом. Отац је причао како је један човек стално грешио и кајао се... и тако целог живота.

Покајао се и умро је. Дошао је зао дух по његову душу и рекао: „Он је мој.“ А Господ му рече: „Ако си га ти тако зао примао након што се преда Мном кајао, како Ја да га не примим после покајања? Заборављаш да си ти зао, а Ја сам добар.“

Искрено покајање и смирење по речима светог Лествичника, исцељују и душевне чиреве који се тешко лече.

Питање: „Шта значи исповедати се искрено?“ Одговор: „Ништа не крити, говорити право, не околишати.“

Помоћ Божија. Баћушка је понекад објашњавао стихове псалама, на пример: „Ашче не Господ созиждет дом, всује трудишасја зиждушчији,“ („Ако Господ не сазида

дом, узалуд се труде градитељи,“) то значи: ако Господ нешто није благословио, труд ће бити узалудан: „всује бдје стрегиј“ („узалуд бди стражар“), и ништа се неће сачувати, узалудно ће човек рано устајати, његови послови неће бити успешни без благослова

Божијег.

Помисли. У цркви дремаш и не чујеш службу зато што ти помисли лутају тамо и овамо. Ако ти помисао буде говорила: „Зашто човеку који те је увредио ниси рекла то и то

и оно и оно?“ реци сво посмисли: „Сад је касно говорити – закаснила си.“ Треба говорити помисли које узнемиравају човека. Понека помисао га цео дан

напада, и ништа; а друга га једном огребе и заболи – ту треба рећи. Кад дође дан да наводно лепо живиш – весело и мирно одједном се деси да те обузме немир и помисли почну да те узнемиравају, реци себи: што се сад рогушиш, сећаш

се како си била мирна. Кад дођу хулне помисли и оне које осуђују друге, прекоревај себе за гордост и не

обраћај на њих ни најмању пажњу. Питање: „Шта значи: „Баци своју немоћ пред Бога?“ Одговор: „Кад те нападну помисли и кад немаш снаге да се бориш, реци: „Господе, видиш немоћ моју, немам снаге

да се борим, помози ми!“ О.Амвросије је говорио: „Помисли надмености обавезно треба откривати. Имали

смо једног брата који је имао такве помисли, али их због нечега није говорио баћушки Макарију, а некоме од браће је рекао, али ни они нису рекли оцу. Изашао је из манастира и убио се.“

Један је говорио баћушки: „Имам помисли да ви, баћушка, имате поверења у мене.“ Он је на то одговорио: „Испричаћу ти причу. Један пустињак је изабран за архијереја, дуго

је одбијао, али су људи инсистирали. Тада је помислио: нисам знао да сам достојан, сигурно има нешто добро у мени.“ Тад му се јавио анђео и рекао: „Калуђеру, што се гордиш, људи су тамо толико грешили да им је потребна казна, зато су тебе и изабрали,

пошто горег од тебе није било.“ Човека стално нападају греховне помисли; али ако се он не слаже с њима, није за

њих крив.

109

Баћушка је често говорио: „Ма како тежак био крст који човек носи, дрво од којег је он направљен израсло је на земљи његовог срца,“ и баћушка је показујући на срце

додао, „древо при исходишчих вод“; („дрво на извору вода“) а воде (страсти) у њему кипе.“

„Жалите се на мислену борбу,“ одговарао је старац у једном од писама. „Премда се ова борба нигде не може избећи, њена оштрина и снага отупљују кад се правилно живи и на згодном месту.“

Постоји мислени крст – човека понекад нападају греховне помисли; али човек није крив за њих ако на њих не пристаје. И старац је наводио пример: „Једну подвижницу су

дуго времена нападале нечисте помисли. А кад их је Господ Који се јавио одагнао, она Му је завапила: „Где си био до сада, о слатки мој Исусе'“ Господ је одговорио: „Био сам у твом срцу.“ Она рече: „Како је то могуће? Па моје срце је било препуно нечистих

помисли.“ И Господ јој рече: „Схвати да сам био у твом срцу, зато што ниси имала никакве наклоности према нечистим мислима, већ си се трудила да се од њих избавиш,

али пошто ниси могла, туговала си због тога – и тако си Ми припремила место у свом срцу.“

Послушање. Заједничко послушање највише помаже избављењу од страсти. На заједничком послушању човек се учи духовној уметности ако пожели и тада на ствари

гледа једноставно, много тога прихватајући као шалу. Пост. Један противник поста је рекао баћушки: „Зар Богу није свеједно каква је

храна?“ Старац је на то одговорио: „Није битна храна, већ заповест; Адам из раја није истеран због преједања, већ због окушања, само због окушања забрањеног. Зато и сад у

четвртак или у уторак човек може да једе шта хоће и не бива кажњен због тога, а у среду и петак бива кажњен зато што се кроз послушање ствара покорност.“

Похвала. Кад те хвале на то не треба да обраћаш пажњу, не треба да одговараш и не треба да спориш. Нека те хвале, само сам себи признај да ли завређујеш похвалу или

не. Ако будеш противречио испашће лицемерно; јер танани осећај задовољства услед похвале ипак постоји у теби; а и они којима будеш противречио неће ти поверовати , зато кад те хвале, не говори ништа, обори поглед и ћути.

Похвала није на корист. Похвала је ужасно тешка. Због прослављања, због тога што се човеку овде сви клањају, тело ће се покварити после смрти – почеће пликови. Код аве

Варсануфија је написано: „Какав је старац био Серид, а и његово тело се после смрти покварило! Реци оној која те хвали: немој да ме хвалиш, иначе ћемо се после посвађати. Свети

Лествичник заповеда да се чувамо таквих људи. Боље је примити човека који злослови.

Празници. Недељом не треба радити. А ако је празник, на пример, Јована Златоуста и т.сл. пред вече се може радити. Онај ко не поштује празнике нема среће.

Предзнаци. У предзнаке не треба веровати и они се неће испуњавати.

Промисао Божји. Без преданости Промислу Божијем нећеш стећи мир. Не смираваш се, зато и немаш мира.

110

Баћушка је једном човеку рекао: „Иди, куда те поведу, гледај што ти покажу и стално говори: „Нека буде воља Твоја.“

Човеку је тешко да носи крст који је сам тражио, боље је да се у простодушности преда вољи Божијој. „Неће Бог допустити да човек буде искушен преко мере, већ ће са

искушењем дати и снагу.“ Све судбине људске су у рукама Божјим. Отац је говорио да Господ највише штити Своје изабранике. О онима који се

предају Промислу Божијем посебно се брине. Верујем да се оно што се чини по Промислу од Господа чини ради наше душевне

користи, ако сами не пожелимо да лишимо себе ове користи. Старац је често говорио: „Слава и благодарење Свеблагом Промислу Божијем, који нам даје многе и различите казне на корист душевну и на спасење, које се стиче у

трпљењу са смирењем и покорношћу Божијој вољи.“ „Много смо ти и ја мислили и ништа нисмо смислили . Боље је да се ослонимо на

сведобри Промисао Божји који има моћ да све доведе до корисног краја, боље него што се надамо,“ писао је баћушка једној од својих духовних кћери. Приморајмо себе да призивамо Божију помоћ, исповедајући се због недостатка

вере и покорности вољи Божијој, и зато што не стичемо у себи довољно стрпљења у смирењу за ношење незгода које наилазе, и противљења, и недоумица, него се предајемо

малодушности и растројству унутрашњем и спољашњем и чак извесној безнадежности. Простодушност. Приликом разговора о Дарјушки-туђиноватељки баћушка је

уздахнуо и рекао: „Да, Господ почива у простим срцима! Злато се свуда види и увек ће провирити чак и у неугледности; а други, ма како да се цифра, неће бити злато.“ Неко је

рекао: „Како је Дарјушка добро умрла!“ Баћушка је одговорио: „Кончина је и била добра зато што је живела добро. Како живиш, тако ћеш и умрети.“ Живети просто значи не осуђивати, никога не сумњичити. На пример, иде

Јеликонида. Прошла је и готово. То значи мислити просто. Иначе кад човек види Јеликониду која пролази може о њој да помисли с лоше стране: она је таква и таква,

карактер јој је такав и такав. Ето, то значи да више није просто. На све гледај просто. Како то: „Возверзи печал твоју на Господа“ („Препусти своју жалост Господу“)?

Одговор: „То значи живети једноставно, и све уздање положити у Господа и не размишљати шта је ко урадио, шта и како ће бити. Кад је цар Давид размишљао и

расуђивао људски дошао је до безнадежног стања, ни у чему није налазио радост: „поглумљашесја и малодушествова дух мој“ („ругаху ми се и постадох малодушан“). А кад је положио своје уздање у Бога, био је утешен: „помјанух Бога и возвеселихсја“

(„сетих се Бога и обрадовах се“). Како да поступа немоћан човек ако се дешавају невоље од сплетки? Врло

једноставно: треба признавати своју немоћ, прибегавати самопрекоревању и смирењу и у непријатним догађајима више кривити себе, а не друге, и пре свега на ствари треба гледати просто, да смо сви ми људи, свако по свом види, по свом схвата, по свом суди и

тумачи. За ово ће нам судити само Син Божји, Којем је једино дата ова власт од Бога Оца. А кад оставимо простоту и кад будемо размишљали и тумачили шта и како и зашто и ради

чега и ко су они и како то они, тада неће бити просто, него ће бити запетљано, а највише

111

бесмислено. Почеће недоумице и неспоразуми: неће бити ни без жалби; а невоље, невоље ће бити неиздрживе.

Где је просто, тамо и анђела има око сто, а где је сложено нема ниједног. Где нема простоте, само је пустош.

Спољашња мудрост је лудост пред Богом; вредна је истинска душевна једноставност, која је мајка вере, и смирења, и нелицемерне љубави. Злато у простом одливку има своју цену, као и фигуре од калаја своју.

Просфора. Ако пијеш воду или лек пре Литургије не треба да једеш нафору или

извађену просфору. Просфора се може јести стојећи, то је ствар побожности; немој осуђивати онога ко једе седећи.

Раздражљивост. Нико не треба да правда своју раздражљивост неком болешћу –

ово се дешава због гордости. А гнев човека, по речима светог апостола, не чини правду Божију. Да се човек не би предавао раздражљивости и гневу не треба да жури. Нестрпљивост и раздражљивост разобличавају у нашем устројству и много

самољубља, а често потичу од наше самовоље и уображености. Из оне душе у коју се поткраду и сакрију у њој, беже мир и спокој, усељавају се пометеност и смутња.

Расејаност. Питање: „Кад се љутим, молим се расејано.“ Одговор: „Ко се љути лишава се покрова Божијег. Треба се молити без злопамћења.“

Расуђивање. Баћушка није давао благослов да човек у стању узнемирености

ставља примедбе или да неког прекорева и испричао је како је архимандрит Мојсије имао келејника о.Нифонта; он је урадио нешто што није требало и чекао је грдњу, а архимандрит као да ништа не примећује. О.Нифонт је дошао код њега и очекивао је

прекор, а архимандрит му је давао различите задатке. Тако је било неколико пута. Међутим, једном је о.Нифонт дошао код архимандрита весео, а овај је одмах ставио резу

на врата и почео да га грди. Савест. Дешава се да иако се наши грехови кроз покајање опраштају савест не

престаје да нас прекорева. Покојни старац о.Макарије је ради поређења показивао некад свој прст који је одавно посекао, бол је одавно прошла, а ожиљак је остао. Исто тако и

после опроштаја грехова остају ожиљци, односно прекори савести. Самовоља. Тврдоглавим самовољницима старац је говорио: „Тако је, брате, обичај

је код нас воловски, а памет телећа.“ Ако се човек, по речи Самог Господа, не одрекне своје воље и својих жеља, не

може да стекне мир. Своја воља и учи и учи; прво помучи, а онда нечему и научи. Земаљски цар је велик, и скоро сви му се покоравају; али постоји пословица: „Своја је воља од цареве боља.“ Човекову вољу ни Сам Бог не приморава, иако је многим

невољама поучава.

112

Самољубље. Наше самољубље је корен сваког зла. Оно је почетак свих страсти, оно је узрок свих наших невоља и страдања, понекад садашњих, а понекад као последица

пређашњих грешака. Секира за уништавање корена самољубља јесте вера, смирење, послушање и

одсецање својих жеља и схватања. Ова секира је тешка, али пре или касније треба узети ручицу која је само наизглед страшна, а у ствари је умирујућа за оне који је држе снажном руком и силом која не слаби.

Злопамћење, завист, мржња и сличне страсти крију се унутра, и рађају се, и расту од унутрашњег корена самољубља. Ма како да крешеш гране споља док овај корен буде

сиров и свеж и док не буду употребљена средства да се подсеку унутрашње гране овог корена кроз које прониче штетна влага и одгаја спољашње изданке – труд ће бити узалудан. Секира за истребљење корена самољубља јесте вера, смирење, послушање и

одсецање својих хтења и схватања.

Самооправдање. Самооправдање је велики грех. „Јегда приму времја, аз правоти сужду.“ („Кад наступи време право ћу судити.“) Самооправдање и оптуживање других, без обзира да ли је праведно или је

неправедно, не умирује, већ само још више подбуњује наш дух.

Самопрекоревање. Своје грехове говори и себе више криви, а не људе. Баћушка је говорио да је, кад су људи долазили код стараца Леонида и нису признавали да су грешни, баћушка о.Леонид говорио: „Ако ниси грешио, иди, јер грешни

чекају.“ Баћушка је причао: „Једном је једна кнегиња имала виђење као да је на улазу у рај

са многим другима и ту је била девојка у опанцима. Кнегиња је мислила да ће њу (односно кнегињу) због доброте и свих врлина узети прву. Какво је било њено изненађење кад су одједном уместо ње узели ову девојку; негодовала је, али је потом помислила: ипак имам

врлине, можда ће ме с овима (указујући друге) узети; али ни тад је нису узели. На крају су узели све, а њу и после свих не узимају, па је пала на земљу и почела је да говори да је

заиста гора од свих и да је недостојна да буде у Царству Небеском. А баћушка је тада додао: „Ево, такви ваљају, управо такви су нам потребни.“ Више треба стицати мир кроз самопрекоревање, без којег тешко проводи живот

свако онај ко тражи спасење. Свест о томе да смо због наших грехова достојни великих увреда олакшаваће

душевни облак и послужиће као штит у непријатељским дејствима, која збуњују онога у коме нема довољно самопрекоревања. Једној монахињи старац је писао: „Запамти јеванђељску реч: „будите мудри као

змије и безазлени као голубови“, односно, чувај веру и незлобивост, сматрајући себе једном од последњих и не прихватај се онога што је изнад нас.“

Свадљивост. Кад почнеш да гунђаш прекори себе, реци: „Срам те било, шта си се раскокодакала, ко се тебе боји?“

Свете Тајне. Након причешћивања треба молити Господа да се дар достојно

сачува и да Господ да помоћ човеку да се не враћа назад, односно некадашњим греховима.

113

Кад је неко упитао баћушку: „Зашто после причешћивања човек понекад осећа утеху, а понекад хладноћу?“ он је одговорио: „Хладноћа бива код онога ко очекује утеху

од Причешћа, а у ономе ко сматра себе недостојним, остаје благодат.“ Питање: „Кажу кад се човек причешћује тог дана треба да једе посно.“ Одговор:

„О.Леонтије је говорио да овај дан треба поштовати и да не треба јести млечно, а баћушка Макарије је снисходио немоћи и говорио је да се може јести.“ Кад се причешћујеш један дан немој да испираш грло и да пљујеш. Ако је честица

Светих Дарова велика треба је иситнити у устима, а малу треба онако прогутати и не обраћати пажњу на хулне помисли, већ треба прекоревати себе због гордости и због

осуђивања других (Ж. II, 70). Причесницама је баћушка често говорио: „Чашу спасенија приму и имја Господње призову.“ („Примићу чашу спасења и призваћу име Господње.“) А понекад је додавао и

следећи стих: „Молитви моја Господеви воздам пред всеми људми Јего.“ („Молитве своје узнећу Господу пред свим људима Његовим.“

Слобода у опхођењу. Не треба се обраћати слободно са световњацима – саблазнићеш их.

Ако неко у шали додирне неког учините десет метанија.

Смирење. Сестро, кај се и смиравај се; сестрама попуштај оно што се може и немој осуђивати друге – сви смо с немоћима. Смиравај се и све ће ти кренути.

Смирење се састоји у томе да се попушта другима и да човек себе сматра горим од свих. То ће бити много мирније.

Кад говориш са смиреним одмараш се, лако је с њим; а кад говориш с оним ко се правда, а друге окривљује – ох, како се замараш. О.Амвросије је поучно објашњавао речи Спаситеља: „Кад те неко удари у десни

образ, окрени други.“ Јер уобичајено је кад те ударају у лице, ударају десном руком у леви образ, а не у десни. Али Господ је хтео десним образом да прикаже увреду, понижење,

срамоћење за праву ствар, у којој ниси крива. А окренути леви образ значи кад те без кривице вређају сећај се пред Господом својих грехова, којима Га вређаш и имајући свест о овоме смири се и прими неправедну срамоту као нешто што ти припада.

Ко попушта више стиче. Ако немаш љубави (према ближњима) смиравај се.

Прочитај „Живиј в помошчи Вишњаго“ („Који живи под покровом Вишњег“) и иди да молиш за опроштај онога према коме осећаш немир. Ако те неко увреди ником немој причати осим старца и бићеш мирна. Клањај се

свима, не обраћајући пажњу на то да ли ти људи одговарају на клањање или не. Треба се смиравати пред свима и сматрати себе најгором од свих. Ако нисмо чинили преступ који

су чинили други можда је то зато што нисмо имали прилику за то: ситуација и околности су били другачији. У сваком човеку постоји нешто добро и лепо; а и у људима обично видимо само пороке, а ништа добро не видимо.

На питање да ли човек може да жели усавршавање у духовном животу, старац је одговорио: „Не само да се може желети, већ треба и да се трудимо да се усавршавамо у

смирењу, односно у томе да сматрамо себе у осећању срца горима и испод свих људи и сваке твари.“

114

„Баћушка,“ каже једна, „зашто је игуманији дато такво право да управља монахињама као кметкињама, боље би било некако с љубављу?“ А баћушка је одговарао:

„Горе него с кметкињама, кметкиње су могле макар да гунђају на своје господаре и да их грде иза леђа, а монахињама је и то право одузето: монахиња се добровољно предаје у

кметовско служење.“ Баћушка је причао како се један монах обратио о.Антонију питајући га за манастирско правило. Отац Антоније му је одговарао: „Имао сам много правила – живео

сам и у пустињи, и по манастирима и свуда су била различита правила, а сад су сва правила отишла, остало је само митарево: „Боже, милостив буди мени грешном.“

Једној сестри је одавно било речено да треба се налазимо у другом плану. Корисније је не истицати се зато што је смиреније. Смирење је поузданије од сваког напредовања.

Баћушка је поучавао једну монахињу: „Труди се да се смираваш не истичући се, увек имајући на уму да „даница“ са својим чином због гордости није стекао мир и у првом

плану, налазећи се изнад свих, изнад свих анђеоских чинова и због овог надимања је био свргнут у бездан погибељи са свима онима који су га слушали. А Промисао Божји је десет чинова других анђела који су остали у смирењу и покорности вољи Божијој, не

размишљајући ко је виши и ко је нижи поставио на висину и данас су ови чинови блажени. Човеку не даје место мир, већ смирење и покорност вољи Божијој.

Неко је рекао баћушки: „Гордост смета у свему!“ „А ти се,“ одговорио је баћушка, „заогрни у смирење и тада ти неће бити страшно чак и ако се небо спусти на земљу.“ Треба знати да су први и последњи исти. Први, очигледно треба да буду последњи

у својим мислима и у размишљању о себи; и опет, они који себе сматрају последњима у својој души кроз смирење бивају први по достојанству.

Снисходљивост. Буди снисходљива према другима. Симеон Нови Богослов је писао да је ако сто људи умириш, а једног увредиш, све пропало.

Неко је рекао старцу: „Како то ви, баћушка, не само да се не гневите на оне који рђаво говоре о вама, већ настављате да их волите?“ Старац се много томе смејао и рекао

је: „Кад би ти имао малог сина, да ли би се љутио ако он нешто ради или говори да не ваља? Зар се не би, напротив, трудио да покриваш његове мане?“ „Увек је боље попуштати,“ говорио је баћушка, „ако будеш инсистирао праведно –

то је исто као рубаљ у папиру, а ако попустиш – сребрни рубаљ.“ Једној својој духовној кћери старац је говорио: „Ти имаш много способности за

жртвовање, али је Господ рекао: „Милости хошчу, а не жертви.“ („Хоћу милост, а не жртву.“) А милости је у теби мало; зато и судиш свима без снисхођења; гледаш само лошу страну човека и не загледаш се у добру; своје жртве видиш и надимаш се због њих.“

Снови. Немој желети да било шта сањаш, иначе ћеш видети с роговима. Лоши

снови бивају од три ствари: од осуђивања, од таштине и од преједања. Можеш да спаваш у подраснику и да се ничим не покриваш. Снове не треба препричавати.

Спасење. Понекад долази помисао: зашто да се спасавам? Нећемо се спасити, без

обзира на то како да живимо. Осим тога, сад нема оних који се спасавају, као што је написано у виђењу атонског монаха. На то је баћушка говорио: „То је речено зато што

115

данас нема савршених у свему, а има оних који се спасавају. Не може свако да буде генерал; него, један је генерал, други је пуковник, мајор, капетан, војник и редов.“

На питање како схватити речи Писма: „Будите мудри јако змији,“ („Будите мудри као змије,“) старац је одговорио: „Змија кад треба да промени стару кожу новом пролази

кроз врло тесно уско место и тако јој је згодно да остави своју стару кожу. Тако и човек, желећи да скине старог човека треба да иде уским путем испуњавања јеванђељских заповести. Приликом сваког напада змија се труди да сачува своју главу. Човек највише

треба да чува своју веру. Док је вера сачувана све се још може поправити.“ Баћушка је говорио: „Господ све једнако призива, а да ли ће бити међу изабранима

зависи од самог човека.“ Кад је неко баћушки говорио о жељи да промени манастир он је одговарао: „А куда ћаш отићи? Где ћеш се сакрити од Бога Свазнајућег и Свевидећег, Који нас разобличава

кроз савест, да бисмо се прихватили дела спасења како треба, уместо да бескорисно негодујемо и кривимо друге.“

Сплетке непријатеља. „Не хребтје мојем дјелаша грјешници.“ („На кичми мојој чинише грешници.“) Непријатељ напада човека страстима, и човек чини све што му

непријатељ дошаптава, и све ово се огледа на његовим леђима. Непријатељ напада и здесна и слева, час тугом и страхом, час надменошћу и

самопоуздањем, а кад људи одбацују његове сугестије, опет шапуће: „добро је, добро си учинио, победио си, постао си велик“. Шта значи: „Приступит человјек и сердце глубоко. И вознесетсја Бог, стрјели

младенец биша јазви их“ („Приступи човек и срце је дубоко. И узнеће се Бог, стреле мале деце удараше у њихове ране“)? Баћушка је објашњавао овако:

„Приступи зао непријатељ-човек и сеје коров на њиви Господњој. Срце дубоко је ко сам стражи и не гледа ко и како нешто ради, а ако призове Бога молитва ће победити и одагнати непријатељски напад и тада ће његове стреле бити као стреле мале деце, као што

муве уједају.“ Наш невидљиви непријатељ убацује греховну помисао у човекову душу, и одмах је

запише као његову сопствену како би касније на страшном суду Божијем оптуживао човека. Једном је баћушка рекао: „Лењи паук седи на једном месту, пусти кончић и чека;

чим се мува ухвати он јој скине главу. А мува зуји. Тако и непријатељ увек прави мреже и чим се неко ухвати одмах му скине главу.“ Затим се баћушка обратио некоме и рекао је:

„Пази, немој бити мува, иначе знаш како ћеш почети да зујиш.“

Спољашње понашање. Треба према свима да се односиш с поштовањем. Буди

блага, али не превише умиљата. Поклони се и прођи што брже.

Стражење. На питање како човек да стражи, од чега да почне, уследио је одговор: „Прво треба да записујеш: како идеш у цркву, како стојиш, како гледаш, како се гордиш, како се надимаш, како се љутиш и др.“

Једна жена је замолила о.Амвросија да се помоли за њу да умирује друге, а он јој је одговорио: „Прво се сама смири, па ћеш и друге умиривати.“

На књизи преп. Варсануфија Великог и Јована Пророка отац је написао: „Ко жели да стражи треба пажљиво да чита ову књигу, више да седи код куће, мање да гледа са

116

стране, да не иде по келијама и да не прима госте; друге да не осуђује, а због својих грехова да уздише Господу Богу, како би задобио милост Божију.“

Ко има лоше срце не треба да очајава, зато што уз помоћ Божију човек може да исправи своје срце. Само треба пажљиво да стражи и да не пропушта прилику да буде

користан ближњима, да се често открива старцу и да даје милостињу колико може. Наравно, то није могуће учинити одједном, али Господ дуго трпи. Он човеков живот прекида тек онда кад види да је спреман за прелазак у вечност или кад не види никакву

наду у његово поправљање. Учећи да се у духовном животу не смеју занемаривати ни небитне околности

старац је понекад говорио: „Москва је изгорела од свеће од једног гроша.“ О осуђивању и запажању туђих грехова и недостатака баћушка је рекао: „Треба да пазиш на свој унутрашњи живот тако да не примећујеш шта се дешава око тебе. Тада

нећеш осуђивати.“ Обоје личимо на неке брата и сестру који су једно друго убеђивали да се поправе.

Брат је био картарош, а сестра је била поводљива и нису могли једно друго да убеде. Страх Божји. На питање како стећи страх Божји баћушка је одговарао: „Увек

треба имати Бога пред собом. Предзрјех Господа предо мноју вину.“ („Увек видим Господа пред собом.“)

Страх Божји се стиче још испуњавањем заповести Божјих и тиме да се све ради по савести. Човек је као трава. Ко се горди вене као трава, а онога ко се боји Бога Господ ће

помиловати. Једна монахиња је говорила баћушки да треба да путује, иначе ће се мати

игуманија љутити. На то је о.Амвросије одговорио: „Треба се плашити Бога и своје савести, а не мати игуманије. Страх Божји је почетак очишћења савести.“ Зашто човек бива лош? Зато што заборавља да је над њим Бог.

Против расејаности треба имати страх Божји. Читај код аве Доротеј у страху Божијем, о чувању савести и о смиреномудрености.

Једној монахињи-почетници старац је писао: „Свима је потребан страх Божји за одбацивање сплетки противника, а тим пре младима кад је лакомисленост јака и кад није стечено искуство о штетним стварима.“

Осамљеност. Кад је неко старца молио да благослови живот у осамљености он је

говорио: „Кад је Лот живео у Содому био је свет, а кад је изашао у осамљеност, пао је.“ Трпљење. Наводећи речи блаженог Дијадоха старац је говорио: „Дом душе је

трпљење, храна душе је смирење. Ако у кући нема хране укућанин хоће напоље.“ Љубав трпи и дуго трпи, а ако мало не дотрпи, ничег неће бити; јер спасиће се онај

ко претрпи до краја. Кад те нападају никад не питај: „зашто“ и „због чега“. Тога нема нигде у Писму. Напротив, у њему је речено: ако те неко удари по десном образу ти окрени и леви; а ево

шта то значи: ако те бију праведно, немој да ропћеш и подметни леви, односно сети се својих неправедних дела и видећеш да си достојан казне. Притом је баћушка додао:

„Терпја потерпјех Господа, и вњат ми.“ („Стрпљиво потрпех Господа и услиши ме.“)

117

„Оче, научите ме трпљењу,“ рекла је једна сестра. „Учи се,“ одговорио је старац, „и почни од трпљења непријатности које ти долазе и на које наилазиш.“ „Не могу да схватим

како је могуће да човек не негодује због увреда и неправедности.“ Одговор старца: „Сама буди праведна и никога немој да вређаш.“

Мир свим стрпљивима, а нестрпљивима нема спасења. „Претерпјевиј до конца – тој спасен будет.“ („Спасиће се онај ко претрпи до краја.“) Баћушка је говорио: „Трпео је Мојсије, трпео је Јелисеј, трпео је Илија, да потрпим

и ја.“ Једној болесној монахињи баћушка је писао: „Прими ову посету Божију у добром

расположењу, с покорношћу вољи Божијој. „Господ кажњава онога кога воли,“ – да уразуми, и упути и научи трпљењу, јер у трпљењу нашем стичемо душе своје.“ Не заборави да се добар плод стиче у трпљењу. А трпљење се не стиче без

различитих невоља и непријатних догађаја, који смриавају наше надимање. Баћушка је говорио онима који желе да дођу у манастир: „Да би се ишло у

манастир не треба имати кола трпљења, већ читав воз.“ И још: „Да би била монахиња треба да будеш или гвоздена или златна.“ Баћушка је ово објашњавао: гвоздена, значи да има велико трпљење, а златна – велико смирење.“

Старац је често наводио пословицу: „Побегнеш од вука, набасаш на медведа.“ Преостаје само једно – потрпети и причекати пазећи на себе и не осуђујући друге, и

молећи се Господу и Царици Небеској да уреде за тебе корисно, како је Њима угодно. Таштина. Таштина је кад ако те неко додирне прстом ти вичеш: „Одраше ми

кожу.“ Таштина и гордост су једно исто. Таштина показује своја дела да људи виде како

идеш, како вешто радиш. А гордост после тога почиње све да презире. Као што црв прво гмиже и извија се, тако и таштина. А кад му израсту крила, вине се у висине, тако је и с гордошћу.

Таштина нам не да мира, подстичући на ревност и завист који муте човека будећи у његовој души буру помисли.

Умишљеност. Шта значи „солга неправда себје“ („слага неистина себи“)? – „Јако восташа на мја неправеднији и солга неправда себје?“ („Јер усташе на мене неправедни и

слага неистина себи“) (Пс. 26, 12) – То је о онима који живе неправедно, а мисле да живе добро и сами себи чине неправду.“

Храна. На питање некога из гомиле колико пута дневно треба јести, баћушка је одговорио примером: „Спасавао се у пустињи један старац и пала му је на памет мисао:

колико пута дневно треба јести? Срео је једном дечака и упитао га је он мисли о томе. Дечак је одговорио: „Па, једи кад ти се једе.“ „А ако ми се још једе?“ упита старац. „Па,

још једи,“ рече дечак. „А ако ми се још једе?“ упита старац по трећи пут. „Па зар си ти магарац?“ упита дечак са своје стране. „Дакле,“ додаде о.Амвросије, „дневно треба јести два пута.“

Ћутање. Говорити добро значи сребро расипати, а разумно ћутање је злато.

Боље је предвидети и ћутати него говорити, па се после кајати.

118

Паметно ћутање је најдрагоценије. Ако се сва правила разумности ставе на један тас, а на други се стави разумно ћутање, само ћутање ће претегнути.

Ћутање је добро, али благовремено и разумно, после кога не следи кајање. Један старац је за нешто питао тројицу монаха. Један је објаснио овако, други

онако. А трећи је одговорио: „Не знам.“ Тада му старац рече: „Ти си пронашао пут.“ Царство Небеско. Григорије Двојеслов пише о томе каквом ценом се стиче

Царство Небеско. За њега не постоји одређена цена. Сваки човек за њега треба да да све што има. Апостол Петар је дао мреже и добио је Царство Небеско; удовица је дала де

лепте; ко има милионе нека да њих; а ко нема ништа, нека да добру вољу. Царство Божије није у речима, већ у сили; треба мање тумачити, више ћутати, никога не осуђивати и сваког поштовати.

Читање књига. Треба више да читаш оног дана кад се причестиш, посебно Нови

Завет, Посланицу Ефесцима и Апокалипсу. Књиге треба да читаш ујутру по четврт сата пре посла; а онда цео дан жваћи оно што си читала, као што овца прежива.

Може се преписивати из књига, само треба усвајати. Читај оно што разумеш. Треба мање читати, али с разумевањем.

Јеванђеље се може читати седећи, само не у време кад мора да се стоји. Пре Причешћа треба читати светог Јефрема Сирина о покајању. Књиге отаца и не волиш зато што те разобличавају. Књиге читај, чак и ако се уљем исфлекају, испрљају – ништа, само с

разумевањем – ко чита. Труди се да живиш побожно, треба да памтиш и да никад не заборављаш да све

што читаш и што разумеш примењујеш на себе, а не на друге; према себи треба бити разумно строг, а према другима снисходљив. Пример овога можемо да видимо у деци различитог узраста према којима сте снисходљиви сразмерно њиховом схватању.

Треба читати књигу аве Доротеја и знати је као што војник зна тачке војне службе. Без тога нема утврђивања у духовном животу и монах не може да живи правилно.

Само макар прочитај књигу. Ако и не запамтиш ништа за време читања, стећи ћеш корист. Боље је да не отвараш књиге да би се сазнао непознато. У тешкој ситуацији пре

свега читај Јеванђеље шапатом, али да уши твоје чују; читај чак и ако ништа не разумеш. Речи Светог Духа одагнавају душевни мрак, а тим пре непријатељски.

Библиографија

1. О.Амвросије – оптински старац. Тамбов, 1912. 2. Св.Василије Велики. Дела, у рус. прев., део 5, М., 1858.

3. В.В. Схимонахиња Софија – прва настојатељица Казанске Амвросијевске женске пустиње. Шамордино, 1913. 4. Венац из Шамордина на гроб оптинског старца Амвросија. 1912.

5. У Оптиној пустињи. Из серије „Тројичка народна беседа“. 1908. 6. Архим. Григорије. Казивање о животу оптинског старца оца јеросхимонаха

Амвросија. М., 1893. 7. Добротољубље у рус. прев. допуњено, т. II, М., 1845.

119

8. Преп. ава Доротеј. Душекорисне поуке и савети. М., 1888. 9. Незаборавна казивања о подвижништву отаца. М., 1845.

10. Душекорисне поуке старца Оптине пустиње јеросхимонаха Амвросија. М., 1898.

11. Историјски опис Козељске Оптине пустиње и Претечиног скита (Калушке губерније). Оптина пустиња, 1902. 12. Ј.В. Историја Козељске Ваведењске Оптине пустиње. Сергијев Посад, 1906.

13. Ј.В. Кратко казивање о животу оптинског старца јеросхимонаха о.Амвросија. С примерима његових изабраних поука. Изд. 3. Сергијев Посад, 1908.

14. Ј.В.Николајев. По Калушкој земљи. Изд. „Уметност“. М., 1968. 15. Животопис у Богу почившег оптинског старца јеросхимонаха Амвросија. М., 1900.

16. Животопис старца Оптине пустиње јеросхимонаха Илариона. Калуга, 1897. 17. Животопис отаџбинских подвижника побожности 18-19. века. Октобар. М.,

1909. 18. Изабрана места из писама породичним људима. М., 1897. 19. О.Јосиф – начелник Оптинског скита. Н.В.Гогољ, И.В.Кирјејевски,

Ф.М.Достојевски и К.Леонтјев пред „Старцима“ Оптине пустиње. М., 1897. 20. Историјски опис Козељске Ваведењске Оптинске путиње. Изд. 4. М., 1885.

21. Казанска Амвросијевска женска пустиња Калушке губерније при селу Шамордину и њен оснивач оптински старац јеросхимонах Авросије. Изд. Пустиње, 1908. 22. К.Леонтјев. Отац Климент Зедерхолм – јеросхимонах Оптине пустиње. М.,

1882. 23. Преп. Јован Лествичник. Лествица. М., 1869.

24. В.Љсковски. Браћа Кирјејевски, њихов живот и дела, изд. 2, СПб., 1899. 25. На служби Богу – на служби ближњима. (По писмима оптинских стараца о.Амвросија и о.Анатолија). Изд. 4. Казанска Амвросијевска женска пустиња, 1909.

26. П.Б. Оптински старац о.Амвросије. М., 1892. 27. Ј.Посељанин. Дечја вера и оптински старац Амвросије. СПб., 1901.

28. Ј.Посељанин. Праведник нашег времена оптински старац Амвросије. Његов живот и подвизи. СПб., 1907. 29. Ј.Посељанин. Светиња земље руске. СПб., 1917.

30. Поуке старца јеросхимонаха Амвросија о томе колико се много бавимо телом и колико мало душом, а такође о покајању. М., 1896.

31. В.Розанов. Поред зидина цркве. Т. 2. СПб., 1906. 32. Света Горе и Оптина пустиња. СПб., 1852. 33. Зборник писама и чланака оптинског старца јеросхимонаха Амвросија

мирјанима, део I, М. 1894. 34. Зборник писама и чланака оптинског старца јеросхимонаха о.Амвросија

мирјанима, део II, M., 1897. 35. Зборник писама блаженопочившег оптинског старца јеросхимонаха Амвросија мирјанима, део I. Сергијев Посад, 1908.

36. Зборник писама оптинског старца јеросхимонаха Авросија монасима. Издање I. Сергијев Посад, 1908.

37. Зборник писама оптинског старца јеросхимонаха Амвросија монасима. Издање II. Сергијев Посад, 1909.

120

38. Smolitch J. Leben und lehre der Starzen. 1936. Wien. 39. Smolitch J. Das Russischer Monchtum. 1953.

40. Д.Соколов. Значај Козељске Оптине пустиње у XIX веку. Калуга, 1898. 41. Архим. Симон. Оптински старац јеросхимонах Амвросије. Реферат (куцан на

машини). Часопис Савета МДА, т. I, 1996. N 1. 42. Епископ Трифун. Шамординска Казанска Амвросијевска пустиња и њен оснивач старац јеросхимонах Авросије. Сергијев Посад, 1912.

43. С.Ј.Успенски. Учитељ побожног живота оптински старац Амвросије. 1904. 44. Епископ Теофан Затворник. Шта је потребно ономе ко се покајао и ко је кренуо

добрим путем спасења? М., 1899. 45. Ф.П.Ч-н. Тежак губитак (Оптински старац Амвросије). М., 1892. 46. Прот. С.Четвериков. Опис живота блаженопочившег оптинског старца

јеросхимонаха Амвросија. Изд. Козељске Оптине Пустиње. 1912. 47. Прот. С.Четвериков. Оптина пустиња. Париз. 1930.

48. Јеросхимонах Авросије Оптински старац (некролог) – Душекорисно штиво, М., 181., Nil. 49. Јеромонах Григорије (Борисоглебски). Казивање о животу оптинског старца

јеросхимонаха Амвросија. – Душекорисно штиво. М., 1892. 50. Проф. Ф.Знаменски. Путовање у Оптину пустињу. – Црквене новости. 1901.

N37. 51. В.Лоски. Старац Амвросије. – Часопис “Contacts” (Француска), 1962. N 40. 52. Изреке старца Амвросија Оптинског, које су углавном записале сестре

Шамординског сестринства. – Душекорисно штиво. М., 1892. 53. Козељска Оптина пустиња и њен значај у историји руског монаштва. –

Предавања у Друштву љубитеља духовне просвете, од. I, 1893. 54. Сећању на почившег оптинског старца јеросхимонаха Амвросија. Црквене новости, 1891., N. 44.

55. Ј.Посељанин. Оптински старац јеросхимонах Амвросије. Њива, 1892., N 8. 56. Сећања на оптинског старца јеросхимонаха Амвросија. – Руски ходочасник,

1892., N 2. 57. Старац јеросхимонах Амвросије. – Калушке епархијске новости, 1891., N 20. 58. Н.Сахаров. У тихом пристаништу. – Душекорисно штиво, 1899., N11.

59. Писма оптинског старца јеросхимонаха Амвросија. – Душекорисно штиво. М., 1908., део I, III; 1909. д. I, II, III; 1910., д. III; 1912., д. II, III.

Рукописи Руске Државне Библиотеке

Оптински зборник

60. Летопис истакнутих догађаја скитског живота за 1916. (од окт.) – 1918. до 4.

јуна. Ф. 214. Опт. 359, 360, 361, 363, 364, 368. 61. Књига записи гостију у гостионици Оптине пустиње за 1910. (август) - 1914. до 3.6. г. Ф. 214 Опт. – 369.

62. Амвросије – јеросхимонах Оптине пустиње. Писма Толстоју Александру Петровичу. А. д/1 56,5-7.

63. Оренков А. Писма Голубинском Д.Д.Голуб. П. 8, 13.

121

64. Летопис скита Оптине пустиње за 1900-1916.г. /до септембра/. Ф.214. Опт. – 367.

66. Амвросије јеросхимонах Оптине пустиње. „Изванредан сан, три пута поновљен“. А. д/1.56,5-7.

Архимандрит Иоанн (Маслов)tolmach.org/sv_amvrosije optinski.pdf · 2011. 9....

Documents