PAGE 12

ARKO TREBJEANIN

PSIHOLOGIJA POLITIKOG EKSTREMIZMAPolitiki ekstremizam odlikuje fanatina uverenost da je njegova vlastita politika jedino ispravna, a da su ostale lane, te da bi zastupnike drugih politikih opcija trebalo svim sredstvima privoleti prihvatanju jedne jedine ideoloke istinite, ili ih, u ime uzvienog cilja (Nacija, Klasa, Partija itd.), istrebiti sa lica zemlje. Ideoloki ekstremizam, uprkos njegovim esto makar deklarativno uzvienim ciljevima (novi ovek, pravedno drutvo, itd.), po pravilu se ispoljava u vidu netolerantnog i nasilnog ponaanja (od diskriminacije, preko progona, sve do genocida). Videli smo tokom istorije, a posebno drastino u prolom veku, kuda vodi iskljuivost i netrpeljivost u politikom ivotu. Ekstremizam poinje satanizovanjem, dehumahizovanjem politikog neistomiljenika, a zavrava se istrebljenjem!

Desniarski politiki ekstremizam u vidu nacionalsocijalizma, pokazala su rana psiholoka istraivanja (From, Maslov, Adorno), povezan je sa autoritarnim tipom linosti (potisnuta agresivnost, oboavanje moi, grupni narcizam, antiintraceptivnost, kruto miljenje, sklonost projekciji itd.). Kasnija istraivanja (npr. Rokeach), meutim, otkrivaju da istu psiholoki osnovu imaju razliiti vidovi politikog ekstremizma, kako levi tako i desni, poput komunizama, faizma ili verskog fundamentalizma. Njih karakterie pre svega poseban nain dogmatskog miljenja, a ne konkretni sadraj miljenja (npr. konzervativnost, konvencionalnost). Ekstremisti su netolerantne, agresivne i autoritarne osobe (u smislu opte autoritarnosti, a ne samo desne).

Psiholoku sklonost ekstremizmu u srpskom narodu zapazio je jo klasik nae etnopsihologije Vladimir Dvornikovi. "Jugoslovenski ovek, po svojim duevnim dispozicijama, politiki je ekstremist. Krilatica koje e njega da pokrene ima da bude odreena i krajnje zaotrena, pre svega slina bojnom pokliu, kadra da u njemu oivi i podigne ogorenog borca. to god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne moe da razigra njegov politiki temperament ili uopte da potstakne njegovo dublje interesovanje", zapaa na etnopsiholog u svojoj Karakterologiji Jugoslovena (1990). Empirijsko istraivanje autoritarnosti (Rot, Havelka, 1973) izvedeno kod nas (na uzorku srednjokolske omladine) potvruje ovu ocenu jer otkriva izuzetno visoku autoritarnost (najvii skor u svetu na Adornovoj skali autoritarnosti, ak vei nego kod amerikih zatvorenika!). Ovaj rezultat zabrinjava, bez obzira to se on moe delimino objasniti metodolokim (F-skala nije bila standardizovana kod nas) i kulturolokim razlozima (patrijarhalna svest i drugaije kulturne norme).

Psiholoki profil politikog ekstremiste

Na osnovu brojnih istraivanja psiholoke osnove razliitih tipova politikog ekstremizma ovde emo dati skicu za psiholoki profil nosioca eksremistike ideologije. Naime, izdvojiemo one glavne crte linosti, nain miljenja i uverenja politikog ekstremiste.

1. Oseanje osujeenosti i mrnja, bes i agresivnost prema neprijatelju

Ekstremisti su, po pravilu, ljudi ije su potrebe i elje hronino osujeene. Izloeni stalnim ivotnim stresovima (nezaposlenost, lo ekonomski i socijalni poloaj), oni esto postaju nervozni, hronino nezadovoljni sobom, uplaeni i besni. A ovakvo stanje ispunjeno negativnim, otrovnim i destruktivnim emocijama, esto vodi netrpeljivosti, mrnji i iskaljivanju gneva na marginalnim drutvenim grupama (manjine, ene, deca, homoseksualci).

Linosti koje su nesigurne, nezadovoljne svojim ivotom, imaju izrazito oseanje manje vrednosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom. Ekstremne politike stranke zadovoljavaju ovu ovekovu potrebu za agresivnou i destruktivnou. One smiljeno, planski podstiu kod ljudi javljanje agresivnosti, pojaavaju je i usmeravaju u eljenom pravcu, kako bi se ova potreba zadovoljila na drutveno prihvatljiv nain. Za ekstremiste je tipian fenomen pomeranja agresivnosti (sa pravog ali nedostupnog izvora frustracije, na zamenski, drutveno doputeni objekt) i traenje rtvenog jarca (neka nezatiena grupa).Mnogim ljudima su potrebni neprijatelji da bi na njih usmerili frustracijsku agresiju. (...) Veoma je korisno da neko drugi bude odgovoran za moje neuspehe. Ponekad, jednostavno, najblii ljudi na koje je frustracija usmerena, ponekad neki drugi koji su nam nanosili nepravdu, eksploatisali nas, varali, nisu nam doputali da rairimo krila i sl. Priznati da su krive nae vlastite mane znai izvriti atentat na samog sebe. (...) S psiholoke take gledita neprijatelj je dobar pronalazak u borbi za samoodranje, pie Kolakovski (2005). Neprijatelj je posebno neophodan totalitarnim reimima. Komunistiki i faistiki reimi morali bi stalo da iznalaze neprijatelje prema kojima e usmeravati agresiju, i sami proizvoditi te neprijatelje u sve novijim i novijim kampanjama, istkama i ubistvima; katkad su neprijatelji bivali stvarni, a katkad vetaki stvarani. Agresija je bila nuna zbog mobilizacije masa, sugeriui im da je neprijatelj uzronik svih njihovih nesrea i bede, da bi imali razloga za sve opresivnije vrenje svoje vladavine (Mini predavanja o maksi stvarima, 2005).

Neprijateljstvo je posebno usmereno na one koji odstupaju od konvencionalnih propisa, ne potuju drutvene norme i ponaaju se nekonformistiki. Svi oni koji su drugaiji (razliito verski, nacionalno, ideoloki ili seksualno orijentisani) predstavljaju metu besa, mrnje i agresivnosti. Ko je razliit od veine, doivljava se kao izopaen, bolestan, nemoralan i samim tim je opasan po zdrav organizam nacije ili drave.

oveku frustriranom, bez vlastitog identiteta, nesigurnom u svoju vrednost, koji je preplavljen strahom od slobode, smatra Sartr (1992), nedostaje neko ko je njemu podreen, slab i nezatien i na kome moe nekanjeno da iskali svoju agresivnost i bes. Antisemiti je ivotno potreban neprijatelj koga sa strau eli da proganja, maltretira i, najzad, uniti. Antisemiti potreban je Jevrejin i da ne postoji on bi ga izmislio, zakljuuje uveni francuski filozof. Antisemitizam i ksenofobija, mrnja prema Jevrejima, Crncima i Romima je naroito rairena meu siromanima, iji je socijalni status nizak, jer im omoguava da se u kolektivnoj histerikoj mrnji osete nadmonim nad niom rasom i istovremeno jednakim sa pravim Francuzom ili pravim Nemcem. 2. Submisivnost, oboavanje voe, slepo pokoravanje autoritetu

Osobina autoritane submisivnosti predstavlja moda najbitniju odliku autoritarne linosti po svim istraivaima, od Adorna do Altmajera. Osoba sklona nekom vidu politikog ekstremizma, odlikuje se visokim stepenom bespogovornog podreivanja etabliranom, legitimnom i monom autoritetu, prema kojem ima nekritiki, servilan odnos. Za takvu linost je karaktreristino da svet i meuljudske odnose opaa u kljuu dominantan-podreen, a da za najveu vrlinu smatra slepu poslunost autoritetu.

Pojedinac koji se utopio u neku antidemokratsku grupu, automatski je svoj lini suverenitet preneo na snanog, energinog vou, kome je od tada slepo posluan. Voljeni i oboavani Voa dobija atribute boanstva, a znaaj individue u grupi bledi i nestaje. Istina, dublja psiholoka analiza pokazuje da se iza svesnog idolopoklonstva i ljubavi prema Voi skriva potisnuta mrnja (koja postaje manifestna kada ovaj padne sa svog uzvienog poloaja).

3. Kompleks vie vrednosti (potisnuto oseanje manje vrednosti), arogancija i prezir prema pripadnicima niih grupa. Pripadnici ekstremnih politikih pokreta i stranaka imaju oseanje izuzetnosti i nadmoi jer pripadaju izabranoj, povlaenoj socijalnoj grupi (naciji, veri, partiji, klasi, rasi) koja se bori za jedan uzvieni, plemeniti cilj koji e ljudima doneti sreu, slobodu, spasenje. Istovremeno, oni oseaju prezir ili mrnju prema svima koji nisu izabrani, koji nisu deo elite oveanstva.

Psiholoke analize, meutim, pokazuju da se iza prividnog oseanja nadmoi, ispoljenog kompleksa vie vrednosti i grupnog narcizma, skriva duboko potisnuto oseanje manje vrednosti, nesigurnosti i anksioznosti. Njihova nadmenost, oseanje duhovne superiornosti i arogancija zatakavaju oseanje linog neuspeha i inferiornosti. Prema tome, uskogruda netolerancija, nije izraz njihove snage, ve je, naprotiv, izraz duhovne nemoi, oseanja neadekvatnosti, nesigurnosti i line inferiornosti.

U zapadnom drutvu nije prihvatljivo otvoreno ispoljavanje linog narcizma, ali je prihvatljivo i ak poeljno grupnog narcizama. Tako, recimo, ako bi se neko otvoreno hvalio da je on najkulturniji, najpametniji, najbolji ovek na svetu, svi bi mislili da je lud. Ali, zato, ako neko kae moja je nacija najplemenitija, najkulturnija, najtalentovanija, taj ovek ne samo da nee biti proglaen ludim, ve e biti potovan kao pravi patriota (From, 1979 / 1987).

4. Fanatizam, ostraenost i netolerancijaPripadnici jedne crkve ili sekte vekovima su progonili one druge kao nevernike ili jeretike. Rezultat fanatine odanosti svojoj, pravoj religiji bili su netrpeljivost, mrnja, ubistva i masovni pogromi inovernika (Volter, 1763 / 2005). Ono to su u vreme Voltera bili verski ratovi, to su kasnije postali politiki obrauni i progoni neistomiljenika od strane ideolokih ekstremista.

Ideoloki sporovi i nemilosrdni, fanatini obrauni esto su potpuno iracionalni, zasnovani na snanim afektima i uverenjima, slepim za bilo kakve logike argumente. Sartrova glavna teza je da antisemitizam nije gledite sa kojim se moemo racionalno sporiti. On dobro kae da antisemitizam nije miljenje, ve je strasna, bolesna mrnja (Razmiljanja o jevrejskom pitanju).

U osnovi svake ekstremistike ideologije jeste strasna netrpeljivost, netolerancija, a to znai nesposobnost podnoenja razliitog uverenja, miljenja ili ponaanja. Ekstremisti smatraju da moraju voditi sveti rat, odlunu i beskompromisnu borbu protiv svakog razliitog naina delovanja, gledita ili uverenja, proganjajui ga sve do potpunog zatiranja.

Pouzdana mera ekstremizma i netolerancije jeste nepodnoenje odstupanja od prihvaenih konvencija i standarda, koje ide ak do uasavanje od svake razliitosti. Entoni Gidens (1994) opravdano ukazuje da samo dijalog sa neistomiljenikom moe da zameni nasilje u savremenom heterogenom, mulitikulturalnom drutvu, u svetu postojanih kulturnih razliitosti.

5. Preterano razvijen identitet grupe, plemenski mentalitet

Ekstremista ima hipertrofirano oseanje grupnog identiteta (nacionalnog, stranakog, verskog), koji prodire sve ostale pripadnosti (profesiji, porodici). On ima oseanje apsolutne lojanosti svojoj glorifikovanoj socijalnoj ili politikoj grupi.

Pripadnik ekstremne ideologije ima izgraen poseban tip grupnog identiteta. To je onaj koji, Amin Maluf (2003) naziva monolitni, prost, iskljuivi identitet, kod kojeg je celokupni identitet linosti sveden, skresan, redukovan na samo jednu jedinu, sutinsku pripadnost, koja se kao dominantna izdvaja, apsolutizuje i obogotvoruje. Najee svodi se na etniku, klasnu, rasnu ili versku pripadnost, kojom se njegov pripadnik dii i mae drugima ispred nosa kao crvenom maramom. Neko moe biti samo hrianin ili musliman, Englez ili Srbin. Ne priznaje se meani identitet, jer je neist. Po ovoj simplicistikoj koncepciji identitet je ne samo monolitan, ist nego je, s obzirom da je roenjem, sudbinom i krvlju dat, ujedno i nepromenljiv.

Ovaj plemenski identitet, koji je izvor fanatizma, ksenofobije, netrpeljivosti i zavada, Maluf naziva ubilakim identitetom. On ga tako naziva s obzirom da opisana koncepcija koja svodi identitet na jednu jedinu pripadnost, navodi ljude na pristrasno, sektako, netolerantno, zapovedniko, a ponekad i samoubilako ponaanje, i pretvara ih suvie esto u ubice, ili u pristalice ubica. Njihova vizija sveta je iskrivljena i izvitoperena. Ona je crno-bela, iskljuiva, manihejska, u kojoj postoje samo dve strane, dobri i zli, aneli i avoli. 6. dogmatizam, rigidno, crno-belo miljenje

Dogmatizam je crta linosti, a manifestuje se u dogmatskom miljenju, netolerantnosti prema drugaijim shvatanjima, slepom verovanju miljenju autoriteta i prihvatanju predrasuda i stereotipija.

Dogmatsko miljenje je nekritiko, kruto miljenje koje ne trpi prigovore i zabranjuje sumnju, kritiku i proveru. Ono je suprotno racionalnom saznanju, koje se zasniva na injenicama, logikim dokazima i podlono je kritici. Ovo miljenje ne poiva na razumu, ve na bezuslovnoj veri u dogmu, te je suprotno je istraivanju, skeptikom i kritikom miljenju. Dogmatsko miljenje je karakteristino za autoritarnu linost, koja veruje da je jedino tano, ispravno miljenje one grupe kojoj ona pripada.

Ekstremisti imaju pojednostavljenu sliku sveta, skloni su dogmatskom miljenju i imaju zatvoreni um. Prema Miltonu Rokiu (Rokeach, 1960) zatvoreni um odgovara optoj autoritarnosti, a ini ga sindrom sledeih osobina: zatvoren, vrsto povezan sistem verovanja, nekritino odbacivanje suprotnih stavova, kao i pristrasnost u saznavanju (o pozitivno vrednovanim objektima zna se mnogo, a o negativno - malo). Kod dogmatskih osoba, saznanja i stavovi su pod uticajem spoljanjeg autoriteta i strasti, a ne logikih argumenata i kritikog traganja za istinom (Rokeach, 1960). Dogmatski, krajnje pojednostavljen nain tumaenja sveta pomou prostih kognitivnih shema ima svoj izvor u potrebi za sigurnou i izvesnou, kao i u potrebi da se od anksioznosti zatiti slabo i ranjivo ja.

Takvi pojedinci, pravi vernici, koji suvue kruto veruju u dogme, zapravo nesvesno sumnjaju i onda tu svoju sumnju gue i suzbijaju fanatinom verom i progonom neistomiljenika.

7. sklonost stereotipima i predrasudama i progon neprijatelja.

Linost sklona ekstremnim, nedemokratskim i jednostavnim reenjima, po pravilu, odlikuje se manihejskim pogledom na svet, odnosno miljenjem u ekstremnim, grubim, crno-belim kategorijama (dobar-zao, pametan-glup, prijatelj-neprijatelj). Po njima nema miljenja u nijansama, finesama, kao to nema kompromisa u politici i meuljudskim odnosima - ili si patriota ili izdajanik, snaan ili slab, normalan ili nenormalan. Izmeu ovih otro podeljenih i suprotstavljenih kategorija nema sredine, nema tananih razlika u stepenu. Ko nije sa nama taj je protiv nas, taj je neprijatelj.

U stereotipnoj, uproenoj viziji ektsremista postoje samo nai i njihovi, kao dve zaraene vojske. Mi smo dobri, kulturni, pametni, miroljubivi, pravedni, asni, oni su ravi, glupi, primitivni, neasni, agresivni, pakosni, nepravedni itd. Mi smo ljudi, a oni su neljudi, varvari, demonska bia, zveri.

Neprijatelj je neophodan da bi se opravdalo ravo stanje u vlastitoj zajednici (on je izvor svih zala), ali i da se na njemu isprazni nagomilana agresivnost, kako bi se spreilo pranjenje agresivnost unutar grupe. Ovu funkciju neprijatelja lucidno je uoio i tvorac psihoanalize, koji analizirajui grupnu agresivnost boljevika, kae: Moemo se razumeti zato pokuaj izgraivanja nove komunistike kulture u Rusiji ima za psiholoku podrku proganjanje buruja. Zabrinuto se pitamo ta e sovjeti uraditi kada istrebe buruje (Frojd, Antropoloki ogledi, 2005). Stereotipi kao dominantne kognitivne strukture upravljaju opaanjem, saznavanjem i sticanjem iskustva kod osoba koje misle crno-belo. Ovi stereotipi se obrazuju jo u detinjstvu kao rezultat nekritike generalizacije, ogranienog iskustva i saobraavanja miljenju veine (Lipman, 1997). ovek ima potrebu da pojave sloene stvarnosti, zarad lakeg upoznavanja i utede energije, uprosti i svede na opte shematske karakteristike, po cenu iskrivljavanja, simplifikovanja i falsifikovanja stvarnosti. Stereotipi su, kae Kolakovski (2005), sponatno uobliena, kvaziempirijska uoptavanja koja se ne daju korigovati kasnijim iskustvima. Oni imaju funkciju da povuku granicu mi-oni, da homogenizuju vlastitu socijalnu grupu i da izgrade grupni identitet. Stereotipi pomau da se pojedinac lake i uspenije identifikuje sa svojom grupom (kojom se ponosi) i da se distancira od drugih.

Mnogi ljudi, a posebno ekstremisti, s lakoom uoptavaju: Crnci su zapalili ..., Jevreji su oteli ..., Srbi su poklali .... Oni izriu sudove zasnovane na predrasudi da su itavi narodi lenji, glupi, podmukli ili genocidni, a takvi sudovi esto vode do masovnih zloina. Ovakvim nainom govora se uvruje iskljuivi, plemenski identitet, koji se gradi na mrnji i netrpeljivosti prema onom drugom, tako jaa ubilaki identitet i formiraju se ljuti fanatici, ksenofobi i rasisti. Zmijski jezik, jezik mrnje, kritike, osude, neophodno je zameniti jezikom saoseanja, razumevanja i potovanja, ako hoemo da konstruktivan dijalog i produktivan nain reavanja sukobe sa drugim ljudima, smatra Maral Rozenberg (2003). Ovaj psiholog se umesto nasilja, koji promoviu predstavnici politikog ekstremizma, zalae za jedan nenasilni model komunikacije.

LITERATURA:

Adorno, T. & all., Authoritarian Personality, Harper and Row, New York 1950.

Altemeyer, B., Authoritarian Specter, Harvard University Press, London 1996.

Bojanovi, R., Autoritarni pogled na svet, CPP, Beograd 2004.

Dvornikovi, V., Karakterologija Jugoslovena, Prosveta, Beograd 1990.

Golubovi, Z., B. Kuzmanovi i M. Vasovi, Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Vinji, Beograd 1995.

Giddens A., Beyond Left and Right: The Future of Radical Politics, Polity Press, 1994.

Frojd, S., Antropoloki ogledi, (ur.) . Trebjeanin, Prosveta, Beograd 2005From, E., Autoritet i porodica (1936), Naprijed-Nolit, Zagreb-Beograd 1987.

From, E., Veliina i granice Freudove misli (1979), Naprijed-Nolit, Zagreb-Beograd 1987.

Kolakovski, Mini predavanja o maksi stvarima, Plato, Beograd 2003.

Lippmann, W., Public Opinion, Free Press, New York 1997.

Maluf, A., Ubilaki identitet, Paidea, Beograd 2003.

Marievi, L., Samopotovanje i autoritarnost, BO, Beograd 2001.Myers, D,. Social Psychology, McGraw-Hill, New York 2005.

Petrovi, N., Putevi istraivanja autoritarnosti, Zadubina Andrejevi, Beograd 2001.

Rockeach, M., The Open and Closed Mind, Basic Books, New York 1960.

Rot, N., N. Havelka, Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjokolske omladine, Institut za psihologiju i Institut drutvenih nauka, Beograd 1973.

Sartr, .-P., Razmiljanja o jevrejskom pitanju, Grafos, Beograd 1992.

Trebjeanin, ., Tolerancija: psiholoki aspekti i razvoj u unji, . i dr., Tolerancija: susret razlika, Savezno ministarstvo nacionalnih i etnikih zajednica, Beograd 2002.

Trebjeanin, ., Politika i dua, Vreme knjige, Beograd 1995.

Volter, Rasprava o toleranciji, Utopija, Beograd 2005.