UNIVERZITET U NOVOM SADU

FAKULTET SPORTA I FIZIČKOG VASPITANJA

Student:

Snežana Bajić

KINANTROPOLOŠKA ANALIZA ATLETIKE – DISCIPLINA DUGIH PRUGA

(Seminarski rad za nastavni predmet Kinantropološka analiza sportova)

Mentor:

Prof. dr Dejan Madić

Novi Sad, 2015.

Sadržaj

1. Uvod.....................................................................................................................................................3

2. Kinantropološka analiza atletike – discipline dugih pruga....................................................................4

2.1. Strukturalna analiza......................................................................................................................4

2.1.1. Tehnika i taktika trčanja na duge staze.................................................................................5

2.2. Biomehanička analiza...................................................................................................................8

2.3. Morfološke sposobnosti...............................................................................................................9

2.4. Funkcionalane sposobnosti........................................................................................................11

2.5. Motoričke sposobnosti...............................................................................................................13

2.6. Kognitivne i konativne sposobnosti............................................................................................15

3. Zaključak.............................................................................................................................................17

4. Literatura............................................................................................................................................18

2

1. Uvod

Kinantropologija je deo biološke antropologije i usko je povezana sa savremenom

koncepcijom nauke o kretanju. Predmet proučavanja ove naučne discipline su biološka svojstva

relevantna za fizičku aktivnost, vežbanje i sportski trening, kao i svojstva koja su pod uticajem

istih. Cilj je da se istraže varijabilnosti ljudskih sposobnosti koje su potrebne i karakteristične za

dati sport ili fizičku aktivnost. U okviru ovog seminarskog rada prikazana je analiza atletike,

tačnije discipline dugih pruga sa strukuralmog, biomehaničkog, funkcionalnog, morfološkog,

motoričkog, kognitivnog i konativnog aspekta.

Atletika je jedna od temeljnih i najraširenijih sportskih grana, a koja obuhvata: trkačke,

bacačke i skakačke discipline. Atletskim vežbama stiče se fizička snaga, izdržljivost, brzina i

okretnost a učvršćuju se svojstva volje kao sto su hrabrost, odlučnost i upornost. Discipline

atletike odlikuju se motoričkim kretanjima koja se uspešno mogu primenjivati u toku obrazovnog

procesa ili kroz druge oblike vežbanja, pomoću kojih se značajno utiče na podizanje opšte

psihofizičke sposobnosti pojedinca. Atletika je polazište i temelj za sve ostale sportove. Od 1896.

godine uključena je u redovni program Olimpijskih igara.

Trčanje na duge staze je borba protiv nagomilavanja mlečne kiseline u ćelijama mišića.

Dok je jedan udah dovoljan sprinteru na 100 m, na 5 000 m to je 90% udisaja protiv 10%

kiseonika. Trke na 5 000 i 10 000 m za muškarce su toliko slične da se olimpijski takmičari često

pojavljuju u obe. Lasse Viren iz Finske je 1972. i 1976. godine dobio obe trke i time osvojio 4

zlatne medalje. Trka na 5 000 m ima 12.5, a trka na 10 000 m ima 25 krugova. Disciplina na 3

000 m za žene ima 7.5 krugova.

3

2. Kinantropološka analiza atletike – discipline dugih pruga

U ovom seminarskom radu uzeće se u obzir interdisciplinarni pristup proučavanja bioloških

svojstava važnih za atletiku – disciplinu dugih pruga, kao i koje su to sposobnosti

najdominantnije u ovoj sportskoj igri. S obzirom da u naukama koje se bave ljudskim bićem

interdisciplinarni pristup izučavanja ličnosti predstavlja osnovnu metodološku orijentaciju,

predmet nauke i u oblasti sporta je antropološki status sportista. Faktori koji čine antropološki

status čoveka i koji će biti opisani u ovom radu su : strukturalna analiza, biomehanička analiza,

morfološke karakteristike, funkcionalne sposobnosti, motoričke sposobnosti, kognitivne

sposobnosti i konativne karakteristike. Navedene karakteristike imaju veliki značaj u sportu.

Svaki sport ili sportska disciplina odlikuje se određenim specifičnostima. Analiza sporta sa gore

navedenih aspekata omogućava nam da saznamo koje su sposobnosti i karakteristike najbitnije za

neki sport, što moze kasnije imati važnu ulogu u selekciji sportista, odabiru trenažnih metoda,

sredstava i opterećenja.

2.1. Strukturalna analiza

Pod strukturalnom analizom podrazumeva se struktura kretanja i situacije, kao i struktura

tehnike i taktike. Analiza aktivnosti sa strukturalnog aspekta daje nam podatke o strukturi

elemenata iz kojih se sastoji, kao i informacije o načinima kretanja tokom same aktivnosti.

Jedna od najtežih atletskih disciplina i ikona trčanja na dugim prugama maratonska trka,

zbog svoje istorije zauzima posebno mjesto u trčanju na dugim stazama. Ime maraton dolazi od

legende o Filipidesu, grčkom vojniku, koji je, prema legendi, trčao od grada Maratona do Atine

da javi da su Persijanci poraženi u Maratonskoj bici, a odmah potom izdahnuo. Ne postoje dokazi

da se takav događaj stvarno odigrao: prema grčkom istoričaru, Herodotu, Filipides je u stvari

trčao od Atine do Sparte. Legendu da je trčao od Maratona do Atine su izmislili kasniji autori, i

ona se pojavljuje u Plutarhovoj knjizi O Slavi Atine u prvom veku nove ere. Međunarodni

Olimpijski Komitet procenjuje razdaljinu od Maratonskog bojišta do Atine na 34, 5 km (21, 4

milja). Dužina maratona nije isprva bila standardizovana, važno je bilo samo da se svi atletičari

takmiče na istoj stazi. Tačna dužina olimpijskog maratona je varirala u zavisnosti od rute koja je

4

određivana za svako takmičenje. Prva i treća maratonska trka su bile u dužini od 40 km (24, 85

milja) Olimpijski maraton 1908. godine u Londonu je trebalo da startuje kod Vindzorskog

dvorca, a da se završi na olimpijskom stadionu, ali su organizatori trke odlučili da se trka završi

ispred rojal boksa (Royal Box). Ovo je stazu učinilo dugom 42, 195 km. 1

Na 6 olimpijskih igara između 1900. i 1920, bilo je 6 različitih dužina, uključujući i 2 nove

dužine posle Britanskih igara 1908. Fiksirana dužina od 42, 195 km je usvojena 1921, od strane

Međunarodne Amaterske Atletske Federacije (IAAF) kao zvanična dužina maratona. Trke na

5000 m i 10 000 m svoje korene vuku iz trka na 3 milje (5 000 m) i 6 milja (10 000 m). Trka na

3 000 m za žene prvi put se pojavila na svetskom prvenstvu 1983. godine. Na svetskom

prvenstvu 1995. godine ova disciplina je zamjenjena sa 5 000 m. Trčanje na duge staze steklo je

popularnost 1920. godine pojavom Lasa Virena i olimpijskog prvaka Paavo Nurmija. Tokom

1950. godine dolazi do razvoja treninga za trčanje na dugim prugama, najviše zahvaljujući Emilu

Zatopeku tvorcu metode intenzivnog treninga. Početkom 1990 - tih godina pa sve do danas

dugim prugama počinju da vladaju atletičari iz Istočne Afrike, pre svega Kenije i Etiopije.

2.1.1. Tehnika i taktika trčanja na duge staze

Kretanje tela napred odvija se na račun sila odraza i kočenja. U trkaćem koraku glavnu

pokretačku snagu predstavlja snaga odraza koja je rezultat pritiska na podlogu odrazne nogu u

suradnji zamašne noge. Zavisno od ugla i snage odraza menja se i ugao reakcije podloge.

Reakcija podloge ne prelazi uvek kroz težište tela, jer telo menja položaj u toku trčanja. U

trčanjima na srednje i duge staze snaga odraza proporcionalno se smanjuje, a vreme trajanja se

produžava. Za vreme održavanja sila mišića opružača, opružajući nogu fiksiranu za tlo potiskuje

telo napred. Zavisno od polazne pozicije i položaja zglobova, brzine trčanja i napetosti

odgovarajućih mišićnih grupa, odraz će delovati pod raznim uglovima (50 - 60°).

Nakon završetka odraza, usled čega dolazi do odvajanja od tla, noga biva zamahom

povučena napred. Radi se o tome da držna noga u početku faze zamaha bude povučena napred na

način koji bi omogućio najbolji i najdraži prijelaz u sledeći fazu. Taj uslov se ispunjava time da

su u graničnom momentu, kakav je momenat vertikale, zamašna noga snažno povije u kolenu

zglobu u karakterističnu visoku postavu stopala. Na ovom mestu je potrebno spomenuti da će se

1 Start je dala engleska kraljica Elizabeta, a pobjednik je bio John Hajes (SAD) 2 : 55 .18.

5

kretanje zamašne noge u fazi zadnjeg koraka nešto razlikovati u trčanju na kratkim i dugim

prugama.

Faza prednjeg zamaha počinje od momenta vertikale, do momenta uspostavljanja kontakta

sa tlom ispred tela, u prvom ili uzlaznom delu faze prednjeg zamaha karakteristična je iskoračna

pozicija u kojoj natkolenica zamašne noge prelazi iz kosog položaja ka podlozi do gotovo

paralelnog položaja, a potkolenica od paralelnog položaja do vertikalnog malo iskošenog prema

napred.

Priprema za uspostavljanje kontaka iskoračene noge sa tlom vrši se u padajućem delu

parabole leta aktivnim pokretom potkoljenice na dole. Stopalo se uvek postavlja ispred vertikale

iz težišta tela na daljinu 25 - 40 cm. Ta dužina zavisi od nivoa tehnike trčanja, brzine trčanja,

dužine donjih ekstremiteta i nivoa snage trkača. Usavršavanje tehnike trčanja, koje se odvija

paralenlno sa podizanjem opšte funkcionalnih sposobnosti organizma, postiže se bliskim

postavljanjem stopala ispred vertikale iz centra težišta tela. To grebajuće kretanje iskoračene

noge na dole je karakteristična osobina savremene tehnike trčanja. Potkolenica oslonačne noge

treba da bude postavljena gotovo okomito na podlogu, a zglob kolena mora biti povijen.

U srednje staze spadaju trčanja od 800 do 2000 m, a u duga trčanja od 3000 m pa na dalje.

Trčanja na srednje i duge staze počinju iz viskokog strata. On se izvodi na sledeći način: Na

komandu NA MESTA vežbač dolazi na startno mesto okrenut u pravcu trčanja i postavlja levu

nogu uz startnu crtu. Na komandu POZOR prebacuje težinu na levu nogu, pogne se napred. Na

komandu SAD iskoračujući desnom nogom, počinje trčati. Trčanje se izvodi slobodno, bez

napetosti, a disanje je u ritmu trčanja, na 3 - 4 koraka udahnuti i na 3 - 4 koraka izdahnuti.

Trčanja na srednje i duge staze su trčanja kojima se razvija određena, specifična izdržljivost

i karakterišu se dužinom trajanja i intenzitetom rada. Klasične srednje staze u muškoj

konkurenciji su 800 i 1500 metara, a duge staze 5000 i 10000 metara i najduža maraton 42, 195

km. U duge staze dolazi još i 3000 metara stipl, a u ženskoj konkurenciji 800 i 1500 metara.

Racionalna tehnika kod ovih disciplina ogleda se u dužini koraka koji se koristi u trčanju,

smatra se da je ovaj detalj jedan od najvažnijih kada se radi o tehnici trčanja na srednje i duge

staze. Dužina koraka zavisi pre svega, od dužine staze koja se trči. Iz ovog proizilazi da su koraci

sve kraći što su staze koje se trče duže. Pri tome su sastavni delovi koraka - skokovi - veličina

6

opružanja odskočne noge, zamah zamahne noge, zamah rukama i nagib tela sve manji izraženi

što su staze duže. Tehnika na srednje i duge staze je kao i kod svih trčanja, na prednji deo stopala,

tako da se posle prednjeg oslonca celo stopalo spušta na tlo tehnika na srednje i duge staze

obuhvata visoki start, trčanje po stazi, finiš i ulazak u cilj.

Trka na 5.000 metara je atletska disciplina koja sa trkama na 3.000 i 10.000 metara spada u

trčanje na duge staze. Trčanje u ovoj disciplini se održava na stadionima i iznosi 12 i po krugova.

Start trke je u krivini 200 metara pre cilja, a startuje se visokim startom. Ova distanca spada u

veoma atraktivne, jer u sebi sadrži, brzinu, izdržljivost i taktičku trku koja ima ključnu ulogu u

toku trke. Trka na 5.000 metara je olimpijska disciplina, koja se nalazi na programu Letnjih

olimpijskih igara u muškoj konkurenciji od 1912. u Sktokholmu, a u ženskoj tek od Igara 1996.

održanih u Atlanti. Da bi se postiglo vreme od 12:40 minuta u muškoj konkurenciji treba trčati

6,57 m / s ili 23,68 kilometara na sat. Kod žena vreme od 14:30 minuta, odgovara brzini od 5,74

m / s ili 20,68 kilometara na sat.

7

2.2. Biomehanička analiza

Biomehanika je naučna disciplina koja proučava artikulacije koštanih i mišićnih sistema,

kada se radi o mahaničkim strukturama koje su podređene različitim silama i kretanjima. Ima

veliku primenu u sportu jer daje konkretna rešenja u poboljšanju i obuci sportske tehnike. Na taj

način se postiže viši stepen ekonomičnosti izvođenja pokreta kao i veće šanse za postizanje

dobrih rezultata.

Dosadašnja istraživanja su ukazala da sposobnost trčanja raznih akcija integriše niz

antropoloških osobina i sposobnosti. Trčanje je, kao što je već spomenuto, oblik najbržeg

prirodnog kretanja čoveka pa je zbog svoga svekolikog značaja i istraživano na razne načine. To

biotičkim gibanje analizirano je kompleksnim i skupim biomehaničkim i fiziološkim

procedurama kojima su utvrđene precizne zakonitosti optimalnih gibanja i energetske zahtevnosti

pojedinih trkačkih disciplina. Naravno da su mnogobrojnija tzv. klasična kineziološka

istraživanja koja su za svoj cilj imala analizu uticaja pojedinih dimenzija antropološkog statusa na

realizaciju trčanja.

Pokazalo se da su sposobnosti trčanja u povezanosti s faktorima snage (Maleš 2003) i to

eksplozivna snaga sa sprintom, tj. Anaerobnim kapacitetom, a repetitivna snage s istrajnim

trčanjem tj. aerobnom izdržljivosti. Poznato je da brzina trčanja, uz dovoljnu nivo drugih

antropoloških obeležja, prioritetno zavisi od dužine i frekvencije koraka (Maleš, 2003.), pa se

može ustvrditi da se povećanjem znanja u tehnici trčanja povećava i sposobnost trčanja, jer

postoji važna uzročno-posledična veza između znanja i sposobnosti. Tehnika trčanja u sebi

objedinjuje zakone mehanike, anatomije i biohemije koje se manifestuju kao biomehanički

ispravan pokret. Pokret ima svoje preduslove poput zadovoljavajuće nivoa snage i mobilnosti.

Ispravna tehnika trčanja obezbeđuje performanse i zdravlje.

Pravilna tehnika trčanja nije proizvoljna. Ona je fizička ekspresija zakona kojima podleže.

Građa svakog organizma je specifična te se očekuje da se svaki organizam kreće na specifičan

način koji to poštuje. Ako pokret ne poštuje građu tela i njegovih zakonitosti rezultiraće

nepravilnim transferom sile i njenim rasipanjem što pre ili kasnije vodi do povrede. Biomehanika

pokreta uključuje organizaciju tela od glave do pete, a ne odnosi se samo na deo sistema.

8

Trčanje je automatska radnja i uključuje mnogo repetitivnih pokreta. Budući da sama

struktura trčanja zahteva veliki broj pokreta kada je organizam umoran neizbežno dolazi do

narušavanja tehnike. Tehnika trčanja uči se i kontinuirano utvrđuje kroz brojne vežbe koje se

izvode u kontrolisanim uslovima i dok ste odmorni. Ideja iza tih vežbi je rastavljanje pokreta na

manje delove, čime se osvešćuju i uvežbavaju specifične faze svakog pojedinog koraka te se

delići slagalice sklapaju u potpunu sliku i utvrđuju samim trčanjem. Pri tome svaka vežba ima

svoju svrhu i način izvođenja.

Veći broj dosadašnjih istraživanja bavio se proučavanjem biomehaničkih faktora koji

određuju uspješnost u sprinterskom trčanju. Utvrđeno je, između ostaloga, da maksimalnu brzinu

trčanja određuju sledeći kinematički parametri: frekvencija i daljina koraka, trajanje kontakta

stopala s podlogom i trajanje nekontaktne faze (faza leta). Maksimalna brzina zapravo je rezultat

optimalnog odnosa između daljine i frekvencije koraka.

2.3. Morfološke sposobnosti

Brzina, agilnost i eksplozivnost, kao faktori brzinsko – eksplozivnih svojstava (Pržulj,

2005) su od posebnog značaja kod atletičara zbog toga što predstavljaju bitan uslov brzog

izvođenja više povezanih jednostavnih i složenih pokreta i brzine reakcije u procesu trenažnog

procesa i takmičenja. U vezi stim, Verhošansky (1988) ukazuje da funkcija unapređivanja

brzinsko - eksplozivnih svojstava nije bitna samo za razvoj antropoloških obeležja, već i za

povećanje intenziteta mišićnog rada u specifičnom režimu motoričke aktivnosti sportista radi

adaptacije organizma na specijalizovane funkcionalne strukture situacione sposobnosti prisutne u

individualnim i kolektivnim sportovima.

Prema navodima autora (Čoh, 2003) brzina predstavlja sposobnost da se mišićnim

naprezanjem u sastavu motornih jedinica određeno telo ili deo tela pokrene na što dužem putu za

što kraće vreme. Opet je drugi definišu kao sposobnost čoveka da izvrši veliku frekvenciju

pokreta za najkraće vrijeme ili da jedan pokret izvede što je moguće brže u datim uslovima

(Mikić, 2000). Genetski je određena od 90 - 95% i u velikoj je korelaciji sa eksplozivnom i

repetitivnom snagom i izdržljivošću (Pržulj, 2005), a takođe se u kretnim strukturama pojavljuje

u kombinaciji sa koordinacijom, fleksibilnošću i preciznošću.

9

Povećanjem brzine trčanja dužina koraka se stabilizuje, a pojavljuje se proporcionalno

povećanje frekvencije koraka. U tome vrlo važnu ulogu igra i faza kontakta s podlogom.

Ispitivanja pojedinih autora su pokazala da se vreme kontakta spodlogom skraćuje s porastom

brzine trčanja (Juhas 2001). Atletika kao sportska disciplina spada u vrlo kompleksne sportske

grane tako da i sportska biotipologija nije jedinstvena. Za svaku atletsku disciplinu, može se reći

da postoji određen sportski tip. Sam izgled atletičara je tačno predodređen za određenu disciplinu

kojom se bavi. Normalno je to da se do takve korelacije došlo u toku specijalizacije svakog

atletičara, u kojoj je postizao najbolje rezultate.

U istraživanjima prostora morfoloških karakteristika veliki broj istraživača pokušavao je

kroz posljednjih četrdesetak godina dokazivati i pronalaziti najidealniji konstitucionalni tip oba

pola. Odlučujući uticaj na brzinu trčanja u zadnjoj etapi staze ima dužina i frekvencija koraka.

Najpovoljniji odnos ovih dveju vrednosti određeni su kod trkača njihovim morfološkim

karakteristikama i motoričkim sposobnostima kao i stanjem specijalne pripremljenosti. Dužina

koraka zavisi uglavnom od dužine nogu, snage i pravca odraza, a frekfencija koraka od brzine i

snage kontrakcije fleksora natkolenice i trbušnih mišića, kao i od nivoa koordinacije pokreta.

Pored toga, frekvencija koraka zavisi i od dužine perioda oslonca i brzine prenosa zamajne noge

napred do momenta prednjeg dodira.

Istraživanja ukazuju, da se brzina za vreme trčanja saopštava u periodu zadnjeg oslonca,

dok su dodatni faktori zamah zamajne noge i zamah suprotne ruke. Zbog veće mase i veće

amplitude kretanja, u šta ulazi i tehnički detalj kao što je zamah kukom zamajne noge, koja

kvantitativno predstavlja značajni deo osnovnog faktora da se u periodu zadnjeg oslonca

(odupiranja) strana zamajne noge brže kreće od strane odskočne noge. Trkači treba da nastoje da

postave prednji deo stopala noge bliže OCTT na tlo (u skladu sa brzinom kretanja) da bi se

skratila faza amortizacije (Čoh, 2002).

2.4. Funkcionalane sposobnosti

10

Fiziološke determinante trčanja na duge staze uključuju: Maksimalnu potrošnju kiseonika –

VO2Max; Laktatni prag i Ekonomiku trčanja. Ove tri determinante objašnjavaju više od 70%

razlika među dugoprugašima. Performanse trkača su zavisne od genetike i treninga. faktori

povezani sa genetikom su konstantni, sem slučaja a genetskim dopingom. Za razliku od genetike,

trening može imati veliki uticaj na fiziološku adaptaciju i performanse tokom trčanja. S obzirom

na to da se VO2max, laktatni prag i ekonomika trčanja smatraju najvažnijim fiziološkim

determinantama kod trčanja na duge staze, efikasni trenažni programi za dugoprugaše trebalo bi

da se fokusiraju na njihovo poboljšanje.

Trkači na duge staze često tragaju za najučinkovitijim trenažnim metodama sa ciljem da

poboljšaju svoje performanse. Ovo je najuočljivije kod vrhunskih trkača kod kojih su nivo

trenažne adaptacije i poboljšanje performansi mogli dostići plato. Ipak, još uvek nije jasno koje

su trenažne metode najefikasnije. Postojeće trenažne metode uglavnom su nastale primenom

pristupa pokušaja i greške trkača i nekoliko istaknutih trenera, dok je doprinos naučnika veoma

mali. Razlog ovome može biti nespremnost trkača i trenera da priznaju i prihvate potencijalne

zasluge naučnih istraživanja u poboljšanju trenažnih metoda. Drugi razlog može biti taj što je

naučno saznanje previše ograničeno da bi omogućilo značajan doprinos.

S obzirom da sportski naučnici često daju trenažne savete trkačima tokom i nakon njihovog

učešća u eksperimentalnim istraživanjima, potrebno je biti svestan trenutnog stanja naučnih

saznanja u ovoj oblasti.Dugoprugaši bi trebali da tragaju za optimalnim trenažnim intenzitetima i

trajanjima treninga umesto vrednostima pragova, jer bi neoptimalni trenažni protokoli smanjili

ukupnu efikasnost trenažnog procesa. Optimalizacija trenažnih metoda može takođe smanjiti

potrebu za kontinuiranim povećanjem trenažnih volumena trkača do ekstremnih granica, na šta

ukazuje prevremena stagnacija performansi.Složeniji model programiranja treninga i

kvantifikacije, baziran na srčanoj frekvenci i trajanju treninga nazvan je trenažni impuls

(TRIMP). Ovaj metod je kasnije unapređen uključivanjem težinskog faktora, baziranog na

koncentraciji laktata u krvi. Nekoliko autora predlaže da se neki fiziološki odgovori mogu

koristiti za određivanje trenažnih zona.

Kumulativno vreme provedeno u svakoj od ovih trenažnih zona predstavlja indikator

ukupnog fiziološkog naprezanja tokom datog trenažnog perioda. Na primer, odgovor laktata u

krvi na testu inkrementalnog opterećenja može se koristiti da približno odredi raspon srčanih

11

frekvencija i brzina trčanja na slabim (ili umerenim), jakim i najjačim domenima intenziteta

vežbanja, povezanih sa kontinuiranim vežbanjem. Ovi domeni se karakterišu izrazito različitim

odgovorima acido-baznig statusa krvi i razmene gasova. Ovaj pristup programiranja treninga

koristi se takođe i kod domena intenziteta vežbanja ograničenih ventilatornim merama kao što je

ventilatorni prag i tačka respiratorne kompenzacije.

Treneri su često koristili i dodatne zone, ali fiziološko opravdanje ovakvog pristupa se

kritikuje, jer zone nisu bazirane na poznatim fiziološkim fenomenima i varijablama. Može se

očekivati da određene hronične fiziološke adaptacije budu većinom vezane za domen vežbanja i

dalja istraživanja bi trebala da ispitaju ovu mogućnost. Distribucija trenažnog opterećenja tokom

nedelja, meseci i godina u okviru trenažnog plana sportiste predstavlja važan i veoma

kompleksan aspekt programiranja dugoročnog treninga, poznat pod imenom periodizacija.

Periodizacija dozvoljava trkačima da tolerišu periode relativno visokih trenažnih opterećenja

potrebnih za optimalizaciju performansi, praćenjem sistematskog povećanja trenažnog

opterećenja i fiziološkog naprezanja, između kojih se protežu periodi niskog trenažnog

opterećenja potrebni za regeneraciju, u cilju izbegavanja pretreniranosti.

Trenažna periodizacija nastala je u bivšem Sovjetskom Savezu tokom 1950 - tih godina, a

čini se da je određen stepen periodizacije usvojen od strane savremenih trkača na duge staze i

trenera širom sveta. Ipak, ovakav pristup treningu se kritikuje i trenutno postoji malo naučnih

dokaza koji idu u prilog efikasnosti periodisanog treninga. Posebno je važno naglasiti da se

vrhunski afrički trkači uglavnom ne pridržavaju planova trenažne periodizacije. Na kraju, važno

je naglasiti i da je ukupno trenažno opterećenje koje se može tolerisati i koje rezultira vrhunskim

performansama različito od sportiste do sportiste. Najbolji trkači na duge pruge u svetu pretrče

nedeljno i preko 200 kilometra, odnosno godišnje čak 8000 – 9000 kilometra. Do tih parametara

opsega treba doći postupnim povećanjem broja treninga, pretrčanih kilometara te povećanjem

intenziteta iz godine u godinu.

Prema DeGrayu, Levineu i Carteru (1974.) vrlo važni faktori uspeha u atletici jesu veličina

tela i tip telesne konstitucije, toliko važni da se čak konstitucionalni tipovi pradedova ne smeju

zanemariti kada selektujemo mlade atletičare. Wilmore (1976.) je ustanovio da veći posto masti

negativno utiče na atletske rezultate. To je pogotovo izraženo u disciplinama u kojima telo

12

napušta podlogu, kao kod skokova, ili je u velikom ubrzanju iznad zemlje, kao kod sprinta,

trčanja preko prepona i dugih trčanja.

Osnovni energetski procesi definisani su kao aerobni i anaerobni, a u atletskim

disicplinama učestvuju u različitim merima i razlikuju se kako kod atletičara različitih grupacija

disicplina tako i kod trkača iste discipline. U cikličkim sportskim aktivnostima tipa izdržljivosti

(trkačke discipline 3000 m do maratona), glavnu ulogu ima aerobni energetski kapacitet odnosno

maksimalni primitak kiseonika, kao mera aerobnih sposobnosti sportaša. U sportskim

aktivnostima relativno kratkog trajanja i visokog intenziteta, najveći deo energije se osigurava iz

anaerobnih izvora. U toj skupini nalaze se i sprinterske, skakačke i bacačke discipline, dok u

disciplinama trčanja od 400 m do 1500 m dominiraju energetski procesi anaerobne glikolize. Na

temelju funkcionalne analize možemo ustanoviti stanje funkcionalnih sposobnosti pojedinca.

Razvoj pojedinih kapaciteta zahtijeva specifične trenažne operatore i specifične intervale rada i

oporavka, koje određujemo uz pomoć preciznih podataka o trenutnom stanju funkcionalnih

parametara, a proveravaju se testovima funkcionalnih sposobnosti (laboratorijsko

spiroergometrijsko testiranje, Conconijev test na pokretnoj traci ili na atletskom stadionu,

Cooperov test - trčanje na 12 minuta, 3x300 m, 300-yardi itd.).

2.5. Motoričke sposobnosti

Motoričke sposobnosti kao esencijalne sposobnosti učestvuju u jednačinama specifikacije

uspeha u sportu i kao takve su nezaobilazne u značajnijim istraživanjima u fizičkoj kulturi.

Njihov udeo zavisi od prirode i složenosti kretne strukture određene sportske tehnike. Vrlo

izražena uloga motoričkih sposobnosti je u manifestaciji i realizaciji atletskih kretnih struktura,

poput trkačkih, skakačkih te bacačkih disciplina ostvarujući određene relacije koje se manifestuju

kroz sportski rezultat ili ocenu uspešnosti izvođenja date tehnike kretanja. Te relacije će biti

značajnije ukoliko su definisane prediktorske motoričke sposobnosti slične strukture atletskim

disciplinama, tako da se u velikom broju slučajeva tretiraju kao osnovni faktori uspešnosti

izvođenja tehnike koja se manifestuje kroz opisnu ocenu ili rezultat u fizikalnim jedinicama.

Mnogobrojna iskustva pokazuju da su motoričke sposobnosti vrlo značajne u izgradnji sportskog

13

rezultata (Radovanović, 1970; Zaciorskiy, 1971; Babjak, 1988; Branković, 1997; Juras et all.,

1998; Stojiljković i sar. 2006; Pržulj, 2007) ali ne i jedine.

Motorička znanja i motoričke sposobnosti razvijaju se uporedo i vrlo sastavno jer su

atletska znanja i sposobnosti, na čiji razvoj deluju atletski operatori, temeljna za nadogradnju

velikog broja znanja i sposobnosti bitnih za uspeh u drugim aktivnostima. Zbog toga je temeljna

atletska znanja i sposobnosti kao što je npr. trčanje teško nazvati specifičnim kad je ta aktivnost u

drugim sportovima bazična. Međutim, kad u atletskom sportu nastupi specijalizacija, treniranje

neke od trkačkih disiciplina postaje specijalizirani atletski trening, te se tek tada radi na razvoju

specifičnih sposobnosti.

Utilitet tehnike trčanja je jasan: pravilna tehnika trčanja koja počiva na udovoljavanju

zahtevima optimalnih amplituda u sve četiri faze trkačkog koraka neminovno dovodi do

povećanja radne učinkovitosti u trčanju. Budući je poznato da brzina trčanja, uz dostatni nivo

drugih antropoloških obeležja, prioritetno zavisi od dužine i frekvencije koraka možemo tvrditi

da se povećanjem znanja u tehnici trčanja povećava i sposobnost trčanja jer postoji značajna

uzročno - posledična veza između znanja i sposobnosti. Navedeno se može primeniti i na

skokove, poskoke, naskoke koje primenjujemo, osim sporta i igre, u urgentnim situacijama.

Važnost motoričkog znanja bacanja za celokupan razvoj je ogroman.

U motoričkom prostoru egzistiraju najmanje dve motoričke latentne dimenzije i to

dimenzija generalne motoričke sposobnosti definisana uglavnom faktorima snage i koordinacije,

te dimenzija generalne psihomotorne brzine. U suvremenom atletskom treningu za mlade

atletičara posebna pažnja se posvećuje razvoju specijaliziranih motoričkih znanja jer se i na taj

način deluje na razvoj specifičnih motoričkih sposobnosti koje su presudne za uspeh u velikom

broju atletskih disciplina. Naime, sasvim je jasno da posedovanje višeg nivoa motoričkog znanja

u pojedinoj atletskoj disciplini doprinosi manjem utrošku energije.

Atletika je individualni sport, a za postizanje vrhunskih rezultata u bilo kojoj atletskoj

disciplini potrebno je vreme i ustrajnost. Podsetimo se da je naziv atletika u vreme kad je nastao

označavao težak rad. Upravo to i jest ozbiljan atletski trening u vreme postizanja vrhunskih

rezultata – težak rad. Prilikom razvoja specifičnih motoričkih sposobnosti i znanja potrebno je

uvažavati neke principe. Atletski programi trebaju počivati na principu postupnosti, te radu u

14

homogeniziranim skupinama. Međutim, homogenizaciju treba raditi prema sposobnostima, a ne

prema dobi mladih atletičara jer kod određenog broja dece postoji nesrazmjer između

hronološkog i biološkog doba. U osnovi izdržljivosti je održavanje odgovarajućeg tempa

aktivnosti i odgađanje pojave velikog umora.

Cilj treninga dugih pruga je povećanje anaerobnog praga tako da se aerobno može trčati

duže i na većoj brzini. Aerobna se izdržljivost može poboljšati na dva načina: poboljšanjem

primitka kiseonika tako da se poveća sposobnost asimilacije, prenosa i upotrebe kiseonika,

povišenjem anaerobnog praga kako bi se moglo trčati većom brzinom bez ulaska u anaerobnu

zonu.

2.6. Kognitivne i konativne sposobnosti

Kognitivne sposobnosti su sposobnosti koje omogućavaju prijem, prenos i preradu

informacija, a koje se ostvaruju u kontaktu ličnosti sa okolinom. Takođe, kognitivne sposobnosti

se najčešće poistovećuju sa terminom inteligencije. Razni psiholozi definišu na tri načina

generalnu kognitivnu sposobnost, koja je poznata kao inteligencija. Može se definisati kao

kapacitet za učenje, kao sposobnost apstraktnog mišljenja ili kao sposobnost prilagođavanja

novim situacijama. I baš zbog toga inteligencija je veoma širok pojam i teško ju je definisati.

Istraživanja su pokazala da nema takve kineziološke aktivnosti koja bi imala nultu ili negativnu

korelaciju sa generalnim kognitivnim faktorom (inteligencijom). Što je pojedini sport

kompleksniji, raste i koeficijent korelacije između generalnog kognitivnog faktora i uspeha u tom

sportu.

Spirman je izneo shvatanje da postoji jedna opšta sposobnost (G-faktor) i veći broj

specijalnih sposobnosti (s-faktori). Pretpostavlja se da ne postoji ni jedan sport gde G–faktor

nema uticaja na postizanje rezultata. Utvrđeno je da među vrhunskim sporistima ima malo onih

kod kojih je inteligencija prosečna, već je ona u većini slučajeva iznad proseka. Takve vrednosti

su pronađene i kod sportista koji imaju uže obrazovanje i nemaju nikakvih intelektualnih interesa.

To je donekle i razumljivo, jer kada opšti uređaj (generalni kognitivni procesor) za prijem,

preradu informacija i donošenje odluka ne bi funkcionisao kako treba, bilo bi nemoguće postići

dobre rezultate u jednoj tako složenoj aktivnosti kao što je vrhunski sport.

15

U sportu se danas sve češće vrši utvrđivanje osobina ličnosti sportista, naročito vrhunskih

sportista. Posebno se vrše ispitivanja sa ciljem da se utvrde osobine ličnosti sportista u pojedinim

sportovima, kao i veza između pojedinih osobina ličnosti i postignuća u sportu. Konativne

karakteristike odgovorne su za modalitete ljudskog ponašanja. One mogu biti patološke i

normalne. Patološke konativne dimenzije - u prostoru prvog reda postoje ove konativne

dimenzije: anksioznost, fobičnost, opsesivnost, kompulzivnost, hipersenzitivnost, depresivnost,

inhibitorna konverzija, senzorna konverzija, motorna konverzija, kardiovaskularna konverzija,

gastrointestinalna konverzija, respiratorna konverzija, hipohondričnost, impulsivnost,

agresivnost, hipomaničnost, shizoidnost, paranoidnost.

Normalne konativne dimenzije vezuju se za Katelovu teoriju koja pretpostavlja postojanje

ovih primarnih faktora: afektotimija, integriranost ega, smirenost - razdražljivost, dominacija -

submisivnost, bezbrižnost - uzdržljivost, snaga superega, sumnjičavost - poverenje, spokojstvo -

osećaj krivice, radikalizam - konzervatizam, samodovoljnost - zavisnost, samokontrola, napetos t-

opuštenost.

U navedenim istraživanjima se najčešće koristila Heath - Carterova somatotip metoda sa

svrhom celovitog opisa ljudskog tela. Primjena triju komponenti (endomorfija, mezomorfija i

ektomorfija) se pokazala kao veoma zanimljiva za opis karakteristika sportista. Tako se mogu

uočiti i odnosi komponenti somatotipa s obzirom na atletsku disciplinu - trkači su uravnoteženo

mezomorfni zatim ektomorfni sa minimalnom endomorfnom komponentom, s tim što su sprinteri

nešto mezomorfniji od trkača srednjih i dugih staza.

3. Zaključak

16

Atletika spada u monostrukturalne sportove cikličnog i acikličnog karaktera, gde se rezultat

meri fizikalnim jedinicama, a rezultat ne zavisi od kooperacije članova grupe. Cilj je uvek

savladavanje prostora vlastitim telom ili projektilom. Energija se dobija iz aerobnih i anaerobnih

izvora, zavisno od toga o kojoj se disciplini radi. S obzirom da u svojoj strukturi poseduje najviše

sportskih disciplina koje su različite po svojoj strukturi izvođenja s pravom se naziva i kraljicom

sportova. Tako možemo navesti neke odlike koje atletiku odvajaju od drugih sportova: atletske

kretnje, poput hodanja, trčanja, skokova i bacanja, predstavljaju prirodne oblike kretanja i kao

takve čine osnovu za bilo koju motornu aktivnost čoveka. Atletika se može upražnjavati svuda,

na slobodnim prostorima, otvorenim i zatvorenim terenima, na specijalno uređenim stadionima,

sa specijalnim spravama, a takođe i na brzo napravljenim uređajima i terenima.

Rezultati u atletici izražavaju se egzaktno tako da se svaki učinak može upoređivati sa

prošlim ili rezultatima postignutim na drugim mestima ili kod drugih atletičara. To je individualni

sport, ali se može takođe sprovoditi i kao ekipni u vidu ekipnih takmičenja, reprezentacija,

štafeta. Svaki čovek može prema svojim sposobnostima upražanjavati neku od disciplina.

Atletika je neophodna osnova za viša individualna dostignuća skoro u svim sportovima, naročito

u bazičnim pripremama sportista. Rezultati u atletici mogu poslužiti kao najrealnije sredstvo za

ocenu razvoja pojedinih motoričkih sposobnosti čoveka kao što su: brzina, izdržljivost, snaga i

neki njihovi oblici. Zajedno sa gimnastikom i plivanjem zbog svoje tradicije, istorijskog

nastanka, univerzalnosti smatra se bazičnim sportom. Atletika je osnova telesnog vaspitanja

školske omladine u najvećem broju zemalja kao i kod nas.

17

4. Literatura

1. Babić, V. (2010). Atletika hodanja i trčanja. Zagreb, Kineziološki fakultet.

2. Bowerman, William J.; Freeman, William H.; Gambetta, Vern (1998). Atletika.

Zagreb, GOPAL.

3. Čoh, M. (2002). Atletika - tehnika i metodika nekih atletskih disciplina. Ljubljana:

Fakultet za šport.

4. Fratić, F. (2006). Teorija i metodika sportskog treninga. Novi Sad: Pokrajinski

zavod za sport.

5. Juhas, I. (2001). Uticaj izabranih trenažnih metoda na poboljšanje maksimalne

brzine trčanja, (Disertacija). Beograd: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.

6. Pržulj, D. (2005). Osnovi antropomotorike. Istočno Sarajevo: Fakultet fizičke

kulture.

7. Stefanović, Đ. (1992). Atletika 2 – Tehnika. Beograd: CIA

8. Stefanović, Đ. (2006). Teorija i praksa sportskog treninga. Beograd: Fakultet sporta

i fizičkog vaspitanja Univerzitet u Beogradu

18