TOPLICA

Posle povlačenja srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju, okupirana Srbija je bila podeljena između

Austro-Ugarske i Bugarske. Granica izmedu ove dve okupacione zone je bila duž Velike Morave od

Smedereva do Stalada, a zatim linijom: Kruševac-Vukanja-Zlata-Lebane-Lipovica-Ogošte-

Gnjilane-Betina-Šar-planina-albanska granica. Zapadno od ove linije je pripalo Austro-Ugarskoj, a

istočno Bugarskoj. Ovoj drugoj su još pripale Vardarska Makedonija, prištinski i prizrenski okrug. Od

okupiranog dela Srbije Bugarska je stvorila dve zone: Moravsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem

u Nišu i Makedonsko vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Skoplju.

Centralne sile i Bugarska su organizovale privrednu eksploataciju Srbije, vršile rekvizicije i konfiskacije

imovine stanovništva. Rekvivirala se stoka, hrana, koža, vuna. Posledice smanjenog broja goveda i

konja odrazile su se na ishranu stanovništva i smanjenje zasejanih površina. Prema izvorima

Međunarodnog Crvenog krsta, do 1. septembra 1917. od gladi je umrlo oko 8.000 lica.

Bugarska je vršila bugarizaciju Srba, ali i Albanaca, Turaka, Grka i Jevreja. Makedonsko stanovništvo

je tretirano kao bugarsko. Nemački izvor kaže: „Bugari ne propuštaju da iskoriste vreme svoje

okupacije istočne Srbije i Makedonije. Oni su svoju novu upravu uveli bezobzirno i brutalno... Rad na

bugarizaciji karakterišu dva osnovna pravca: uništenje gornjeg i srednjeg sloja (inteligencije) i nasilno

uvođenje bugarskog jezika“

U niškom okrugu ubijeno je oko 100 sveštenika. Pod izgovorom da ljude šalju u Sofiju, Bugari su vršili

streljanja. Tako je u Vranju i okolini ubijeno 3.500 ljudi, a u Surdulici oko 3.000 lica. Uz zabranu jezika

i pisma, Bugari su menjali i imena porodicama, a svi udžbenici na srpskom jeziku su oduzeti od

stanovništva. U srpske crkve su dovođeni bugarski popovi, a srpske ikone su zamenjivane bugarskim.

Na školskim svečanostima deca su morala da govore kako su zadovoljna što su ponovo povratila

svoju bugarsku nacionalnost. U zarobljeničkim logorima Bugarske početkom 1917. je bilo 187 srpskih

oficira i 31.492 vojnika što je bilo 20,5% svih zarobljenih Srba od strane neprijateljskih država.

Svi okupatorski zločini, pljačkanja, glad, teror, uništenje bilo kakve nade u spas – imali su samo

ograničen uspeh. Ved marta 1916. austro-ugarski izvori su zaključili da je “zabluda misliti kako Srbi

smatraju da su uništeni.”

Počeci otpora okupatora su bili u formi ličnog bunta, često i razbojništva, ali od jeseni 1916. otpor je

skoro isključivo politički, slobodarski. Prema procenama okupatora bilo je oko 50.000 ljudi sposobnih

da nose oružje. Prve komitske čete u Crnoj Gori su organizovali brada Milinko i Toško Vlahovid, Jovan

Radovid i Miljan Drljevid. Prve sukobe sa komitama Austrijanci su imali ved septembra 1916. Komite

su činili uglavnom zaostali, slučajno ili namerno, srpski i crnogorski vojni obveznici i izlečeni ranjenici

koji su izbegli zarobljavanje.

Okupator je odmah izvršio odmazdu; streljano je više ljudi u opštinama Borač, Dragušica, Guncati i

Bumbarevo Brdo. I na teritoriji pod bugarskom okupacijom takođe su se pojavile odmetniče grupe. U

kopaoničkom kraju i okruzima Kruševac i Kosovska Mitrovica dejstvovao je odred Koste Vojinovida.

O aktiviranju ljudi sposobnih i spremnih za rat u samoj Srbiji mislila je i srpska Vrhovna komanda

Ulaskom Rumunije u rat, general Mihajlo Živkovid, komadant Srpskog dobrovoljačkog korpusa u

Odesi, došao je na ideju da prebaci ceo korpus kod Turnu Severina i u datom trenutku ga aktivira u

Timočkoj krajini. Taj trenutak je trebao da bude sinhronizovan sa probojem Solunskog fronta. Dalji

razvoj događaja, nepovoljan po Rumuniju onemogudio je bilo kakvo dejstvo po Živkovidevom planu.

Srpska Vrhovna komanda je napravila plan o pripremi pobune u Srbiji, ali koja bi planula na njen

znak. Ovaj zadatak je poveren poručniku Kosti Milovanovidu Pedancu koji se avionom spustio kod

sela Mehane 28. septembra 1916. Pedanac je naišao na problem jer je pobunjenički pokret rastao i

preduzimao akcije bez njegovog znanja, a on je imao zadatak da pripremi ustanak kada bude jasno

da se Bugari povlače.

Pedanac, vođen možda ličnom ambicijom, možda uveren da de do proboja Solunskog fronta dodi vrlo

brzo, možda da sačuva primat prvog čoveka pokreta, tek zajedno sa Kostom Vojinovidem je

obnarodovao proglas – poziv na opšti ustanak u kome je stojalo da je “došao momenat za

oslobođenje od germansko-bugarskog jarma.”

Krajem 1916. i početkom 1917. namnožio se veliki broj četa, afirmisao se niz četovođa, a vođene su

borbe i čarke. U austrijskom izvoru iz januara 1917. piše: „U jesen prošle godine su na teritoriji vojne

uprave u Srbiji uočene dve oblasti u kojima je bilo razbojništava i četovanja... U područjima okruga

Kruševac i Kuršumlija (ovaj poslednji u oblasti bugarske uprave) dobila su obeležlje sistematski

organizovanog ustanka.“

Povod za izbijanje pravog ustanka je bilo regrutovanje srpskih mladida u bugarsku vojsku.

Nezadovoljstvo naroda se snažno povedalo i našlo izraz u sukobima i neredima. Četovođe su 21.

februara vedale i glasale za ili protiv dizanja ustanka. Jedino je Pedanac bio protiv, ali morao složiti da

se ide na ustanak i da mu bude na čelu. Podeljene su i zone odgovornosti: Vojinovid je bio određen

za Kopaonik i dolinu Ibra, Pedanac za Toplicu, Milinko Vlahovid za Vranje, Toško Vlahovid za Timočku

krajinu, a Jovan Radovid za Pirot. U proglasu je kazano da de se “dan opšteg ustanka i mesto

mobilizacije odrediti kasnije.” Karakteristično je da kada su četovođe došle na teren, ustanak je

(spontano) ved bio u toku. To potvrđuju u neprijateljski izvori; austro-ugarski vojni ataše u Sofiji je

znao da se u regionu Prokuplja, Kuršumlije, Lebana skoro u pitanju ustanak.

Krajem februara i početkom marta 1917. godine ustanici su kontrolisali teritoriju između reke

Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa. I mimo ove teritorije okupator nije bio miran; odmetničke

čete su bile veoma aktivne i uspešne kod Knjaževca, Zaječara i Svrljiga. Prvi odgovor okupatora je bilo

brojno jačanje sopstvene vojske, što su izveli prebacivanjem trupa sa Solunskog, Italijanskog i

Istočnog fronta. Procenjuje se da su skoncentrisali oko 30.000 vojnika.

Obračun sa ustanicima je počeo 12. marta u reonu Dubci-Zlatari gde su Austrijanci opkolili 13.000

ljudi, borbe su trajale 20 dana. Protiv austro-ugarskih trupa, Vojnovid se prihvatio borbe kod Blaca,

Jankove klisure i Brusa. Vojinovid je imao uspeha te se ceni da su ove bitke bile i najvede ustaničke

pobede.

Sa druge strane, Pedanac je izbegavao borbe i male komitske čete prebacivao je u neprijateljevu

pozadinu, a brada Vlahovidi, pritisnuti od nadmodnijeg neprijatelja, povlačili i prelazili u gerilu. Bugari

su zauzeli Prokuplje 14. marta, a Austrijanci Kuršumliju (16. marta). Još deset dana je trajalo

slamanje ustanka; 25. marta Bugari su proglasili kraj operacija.

Obračun sa ustanicima je bio svirep. Od 5-6.000 ustanika, polovina je pobijena. Ubijani u stariji ljudi,

žene i deca. Prema podacima samih Austrijanaca, pobijeno je 20.000 ljudi. Pedanac i Vlahovid su se

sa 2.500 ljudi uspeli skoliniti i izbedi smrt.

Bez obzira na sve mere okupatora, mir se nije sasvim vratio ni u Toplicu ni u druge delove Srbije.

Slično je bilo i u Crnoj Gori; četovanje se nastavilo sa proleda 1917. Uz stare čete su nicale nove.

Region dejstava se protezao od Hercegovine do Pirota i na sever do Negotina. Okupator je opet vršio

odmazdu nad civilnim stanovništvom. Primenjena je i jedna novina: obrazovane su takozvane

“protivčete”, čiji je zadatak bio da goni određenu četu do uništenja. U četovanju najuspešniji su bili

Vojinovid, Pedanac, brada Vlahovidi i Jovan Radovid. Među njima nije bilo dovoljno saradnje, a

između Vojinovida i Pedanca su trajala međusobna optuživanja.

Akcije komitskih četa su trajale celu 1917. godinu, bez obzira na žrtve. Okupator je uspeo da nanese

osetne gubitke i da likvidira neke vođe, a trijumfovao je kada je decembra 1917. kod sela Grgura

ubijen Kosta Vojinovid. Oružani oblik otpora je trajao sve do proboja Solunskog fronta.

Okupacione snage u Srbiji (u prvom redu Bugarska) tokom cele 1917. godine su vodile surovu

politiku prema srpskom stanovništvu. Uz sve ved korišdene mere, primenjivane su odmazde za

komitske akcije, a nastavljeno je i sa interniranjem civilnog stanovništva. Sve je to dovodilo do

smanjenja brojnog stanja stanovništva i njegove privredne snage. Prema podacima Crvenog krsta

Austro-Ugarske, krajem 1917. u Nemačkoj je bilo 34.000 srpskih ratnih zarobljenika, u Austro-

Ugarskoj 93.500, a u Bugarskoj 35.000. Prema istom izvoru, broj interniranih civila u Nemačkoj je bio

oko 2.000, u Austro-Ugarskoj oko 77.000 , a u Bugarskoj oko 100.000 lica.

http://prokuplje.info/index.php?opti...d=21&Itemid=30

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2...BD%D0%B0%D0%BA

ZAJEČAR i KNJAŽEVAC

Zbog podele Makedonije Bugarska je napala Srbiju 1913. godine. Vodila se bitka na Bregalnici.

Četrnaesti puk II poziva se istakao kod Krivolaka, dok se XIV puk I i III poziva borio na frontu Pirot-

Zaječar. Bugari su uspeli da preko Kadibogaza uđu u Knjaževac jula 1913. i tu ostanu samo tri dana, a

onda su se povukli ostavljajudi za sobom pustoš.

U Prvom svetskom ratu Timočka Krajina je bila pozadina, sve do 14. oktobra 1915 godine kada su

Bugari počeli napad na Zaječar. Borbe su trajale do 29. oktobra 1915. godine, kada su Bugari ušli u

Zaječar i konačno okupirali ove krajeve.

Srpska II armija i konjička brigada francuskog generala Gambete 13. oktobra 1918. godine oslobodile

su Pirot, a dva dana kasnije Svrljig i Kalnu i počele se spuštati u dolinu Timoka. Knjaževac je

oslobođen 16. oktobra. U okolini Zaječara, 15. oktobra, seljaci su se digli na ustanak protiv

okupatora, čime su olakšali dejstvo srpskih i savezničkih snaga na timočkom pravcu. Nakon niza

borbi na prilazima Zaječaru iz pravca Knjaževca, Konjička brigada generala Gambete umarširala je 19.

oktobra 1918. godine u Zaječar.

Selo Planinica

И такп дпк се наща впјска ппвлашила измушена, гладна и бплесна прекп Албаније, Србија је

била пкупирана пд Немаца, Аустријанаца и Бугара. Истпшну Србију су пкупирали Бугари.

У Планиницу су Бугари ущли 18. нпвембра 1915. гпдине (пп нпвпм календару), ппсле жестпке

бпрбе у пкплини кпја је трајала дан и пп. Срећпм селп је псталп шитавп и без жртава.

Ппсле извеснпг времна пп дпласку Бугара за председника ппщтине у Планииици ппстављен је

Бугарин Врбан Нашпв из села Старппатица (Кулска пкплина).

Пп наређеоу бугарске впјне кпманде. никп није смеп станпвати у ппљу кпд кплибе, нп, и

ппред тпга, мпрале су све кплибе бити раскривене, а врата и прпзпри зазидани. Једнпга дана

дпщли су бугарски впјници, претресли сваку кућу и све коиге кпје су нащли спалили су у

црквенпј ппрти. Такпђе, спаљене су и коиге из щкплске и задружне коижнице. Мнпги су и

сакрили пп неку коигу закппавщи их у земљу, па су такп и прппале.

Шкпле у Планиници нису радиле пд 1915. гпдине, јер су сви свещтеници и ушитељи птерани у

Бугарску и гптпвп сви ппбијени. Интересантнп је да је Живан Милпсављевић, ушитељ

планинишки, пстап за све време пкупације кпд свпје куће у Планиници, кријући се у ппдруму

куће и правећи се бплестан. Мнпги су знали да је пн у кући, али никп није хтеп да га пткрије и

Бугарима изда. И такп је пн ппсле пслпбпђеоа 1918. гпдине бип први ушитељ у Планиници.

Такпђе, птерани су у зарпбљенищтвп у Бугарску и сви пни кпји су се вратили 1915. гпдине и

нису птищли са нащпм впјскпм приликпм ппвлашеоа прекп Албаније, кап и сви младићи пд 18

гпдина. Мнпги су пд страха бежали из Бугарске па су се крили или пријављивали на рад у

руднику „Ртао”, кпји је радип за Немце. Пп неки младићи кпји нису умели или смели да беже

из Бугарске, тамп су и живпте пставили.

О тпме какп су нащи зарпбљеници у Бугарскпј живели, щта су радили и щта патили, пришап је

један пд преживелих зарпбљеника Дпбрпсав Милпванпвић Планинишанин:

„У Спфију су нас расппредили на разне стране и радпве пп Бугарскпј и Македпнији, неке у

руднике а неке на изградоу пруге. Спавалп се пп баракама и впденицама, храна гптпвп

никаква, триста грама некакве прпје дневнп и шпрбе пд паприке и спли скпрп свакпг дана.

Неки су ппкущали да беже, али су тп главпм платили. Пришалп се за Миленка Вукадинпвића и

брата му Пауна, да су се, ппбсгавщи из Бугарске, месецима крили пп ппдрумима. А кад би кпји

пут изащли, пни би се пблашили у женска пдела и такп их Бугари нису мпгли прпнаћи.

Да би нас Бугари заплащили да не бежимп, нпћу су стражари птварали врата и кап бајаги тајнп

пустали пп двпје трпје, гпвпрећи им у ппвереоу да беже, а кад би пви ппкущали, пни би их

ппбили. А сутрадан би псталима предпшили да оих истп шекап акп ппкущају бежати. Сава

Станпјевић — Калинић, Живпјин Алексић и неки Раја из Врбпвца, ппбегну, али их бугарски

жандарми ппхватају и назад врате. Кпликп су батина дпбили, тп самп пни знају. Тај исти Сава

ищап је зими бпс за следпваое пп два килпметра. Он је, какп нам каже, вище вплеп да га

дпбрп истуку негп да ради, јер ппсле сваке туше пдлежи пп два три дана, тп му дпђе кап

бплпваое.”

Етп такп су прплазили нащи зарпбљеници кпд Бугара, дпк пни кпји су били кпд Немаца у

рппству кажу да су их Немци ппщтпвали кап и свпје раднике.

Највећа пскудица псећала се пд 1915. гп-дине дп 1919. г. За пвп време, ппред пбавезне и

пдређене реквизиције, Бугари су шестп врщили преметашине за пщеницу, кукуруз,маст, месп и

свиоске кпже, јер су зиали да људи крадпм кпљу свиое, па и кпје теле.

Жене су и ппред разних ппслпва у ппљу, пкп стпке и у кући, биле примпране да се на разне

нашине дпвијају и сналазе какп да пп нещтп сакрију пд Бугара. Такп су канте масти спущтале у

бунаре или би при врху канте ставиле земљу, у оу забадале струкпве цвећа и канте пстављале

на степеницама. Врећу са житпм би закппале у пгоищте и пзгп лпжиле ватру. Свиоске кпже би

пребациле прекп мптке за вещ, па прекп оих ппоаву или ћилим. Бурад са винпм или ракијпм

терале су крадпм у ппље па задеоивале у сламу и лиснике. И такп ималп се увек пп нещтп за

кућу.

Једнпг дана у јесен 1916. гпдине гптпвп сва дпмаћинства дпбијају ппзиве да неизпставнп дпђу

увеше у кафану где ће бугарски впјници давати представу. Кафана је увеше била дупке пуна, јер

малп је билп пних кпји би рескирали да не дпђу. На прпграму су били: мпнплпзи, дијалпзи и

скешеви у кпјима се исмејавап и пмалп-важавап српски нарпд.

У сећаоу мнпгих пстап је мпнплпг једнпг бугарскпг впјника кпји се на ппзпрници ппјављује

млатарајући пвећпм кривпм щтапинпм и гпвпрећи: „Сирпвака-вака, але кривака, сишки (све) се

пд Ср-бина сака (тражи)”. У тпм смислу састпјала се цела та вајна приредба. Уместп музике,

свирап је један оихпв впјник на кавал бугарска пра, а кад је у дудук засвирап српска кпла неки

Здравкп Тптпља рпдпм из Врбпвца, Бугарин му је истргап дудук и бацип га у бучак кафане.