Džon Logan

„CRVENO“

Lica:

Mark RotkoAmerički slikar, 50 godina ili stariji

KenNjegov asistent, 20 godina

Radnja se događa u Rotkovom ateljeu, nekadašnjoj sali za fizičko. Svuda po podu su isprskane boje, najviše crvena i crna. Tu je i nekoliko stolova, prekriveni su četkama i bojama. Slikarski instrumenti vise na zidu, u uglu je nekoliko kantica sa lepkom, flaše viskija, vreće sa pigmentima, mala ringla sa šerpama. Na drugom stolu se nalazi gramofon i neuredna gomila ploča.

Sa leve strane su vrata koja vode u slačionicu u kojoj se likovi presvlače pre nego što uđu u atelje. To je jedini ulaz i izlaz ateljea.

Neke od veličanstvenih Rotkovih slika iz kolekcije Sigramovih murala se nalaze svuda po ateljeu.

Na kraju, ceo prostor može jednostavno biti apstraktan.

1

SCENA PRVA

Rotko stoji ispred publike i gleda u gledalište. (Gleda u svoju zamišljenu sliku.)

Pauza

Rotko pali cigaretu. Na sebi ima debele naočare za vid i staru odeću isprskanu raznim bojama. Sa gramofona se čuje klasična muzika.

Rotko povlači duboki dim.

Tišina.

Čuje se otvaranje i zatvaranje vrata. Ken, mladić u ranim dvadestim nervozno ulazi u atelje. Obučen je vrlo zvanično, odelo i kravata. Ovo mu je prvi put da je u nekom slikarskom ateljeu. On razgleda prostoriju.

Rotko ga poziva da mu se pridruži u posmatranju. Ken to i učini. Rotko pokazujući na zamišljunu sliku (publiku).

Rotko: Šta vidiš?

Tišina.

Rotko: Stani. Priđi bliže. Moraš da se približiš. Pusti da pulsira. Pusti da deluje na tebe. Bliže. Preblizu. Ovde. Pusti da se raširi. Pusti da te obuhvati svojim rukama, da te prigrli, da ti zaseni i periferni vid kao da ništa nikada nije postojalo niti će. Pusti da slika odradi svoj posao- ali i ti uporedo sa njom. Sretnite se negde na pola puta zaboga. Nagni se napred, prisloni se. Aktivno posmatraj......... Sada, šta vidiš? Čekaj, ček, čekaj!

On trči do prekidača i smanjuje intenzitet svetla u prostoriji, zatim se vraća Kenu.

Rotko: I šta vidiš sada?- Budi precizan. Ne, budi egzaktan. Da egzaktan ali i osećajan. Razumeš? Budi blag. Budi ljudsko biće, to je sve što imam da ti kažem. Budi ljudsko biće jednom u svom životu. Ove slike zaslužuju saosećanje i one žive ili umiru u oko osećajnog posmatrača, oživljavaju samo u očima empatičnog gledaoca ako im on to dozvoli. To je ono za šta one vape. Za to su stvorene. To je ono što one zaslužuju.......Sada.........Šta vidiš?

Tišina.

Ken: Crveno.

Rotko: Jel ti se dopada?

Ken: Mm.

2

Rotko: Glasnije.

Ken: Da.

Rotko: Naravno da ti se dopada, kako može da ti se ne dopadne!? Danas svi vole sve. Svi vole televiziju i gramofon i sodu i šampon i žvake. Sve je postalo sve, i to je sve tako lepo i slatko i dopadljivo. Sve im je FUN IN THE SUN. A gde je razboritost? Gde je sposobnost da se razlikuje stvar od „Ja volim“ do „Ja poštujem“, ono čemu se istinski divim, šta je sa tim...... slušaj me sad..... značenje.

Rotko odlazi do prekidača i pali svetlo.

Rotko: Možda je ovo samo govor jednog dinosaurusa. Da možda sam ja dinosaurus koji udiše vaš vazduh, vazduh lukavih malih sisara koji vrebaju iz žbuna čekajući pravi trenutak za prevlast. Možda ja govorim jezikom nepoznatim tvojoj generaciji. Ali generacija koja ne zasniva svoje ideale na ozbijnosti i značenju, nije dostojna da hoda ni u senkama onih koji su hodali pre. Mislim na one koji su se mučili i prevazilazili, mislim na one koji su žudili, mislim Rembrant, mislim Tarner, mislim Mikelanđelo i Matis......i mislim naravno Rotko.

On gleda u Kena.

Rotko: Težiš li ka nečemu?

Ken: Da.

Rotko: Ka čemu? Ka čemu težiš?

Ken: Želim da budem slikar, mislim da je slikanje nešto ka čemu težim.

Rotko: Odelo i kravata koju nosiš ti u tome neće pomoći. Mi ovde radimo. Ostavi svoj kaput ispred. Cenim to što si obukao svoje svečano odelo da bi me impresionirao, zaista pažljivo, dira me, ali je besmisleno. Mi ovde naporno radimo, nije ovo zaboga neki salon gde pijemo limunadu i jedemo kolače. Idi ostavi svoj kaput ispred.

Ken izalazi. Vraća se sa bez sako i sa podvrnutim rukavima.

Rotko: Sidni ti je rekla zašto si mi potreban?

Ken: Da.

Rotko počonje da slaže svoje četke, boje itd.

Rotko: Počinjemo svakog jutra u devet i radimo do pet. Kao bankari. Pomagaćeš mi oko natezanja platna, mešaćeš boje, čistiti četke, praviti okvire, pomerati slike i takođe pomagati

3

oko nanošenja osnovne boje – što ne znači da ćeš slikati, tako da ako si pomislio da ćeš ići u tom pravcu možeš odmah da odeš. Donosićeš hranu, cigarete i sve ostalo što budem hteo, svaki ćef bio zahtevan ili ne, ispunjavaćeš. Ako ti ne dopada, odlazi odmah. Odgovori mi! Da ili ne?

Ken: Da.

Rotko: Smatraj, ja nisam tvoj rabin, ja nisam tvoj otac, ja nisam tvoj psihić, ja nisam tvoj prijatelj, ja nisam tvoj učitelj – ja sam tvoj poslodavac. Razumeš?

Ken: Da.

Rotko: Kao moj asistent ovde ćeš videti puno stvari, mnogo ingenioznih stvari. Ali one moraju ostati tajna. Ne smeš nikome da govoriš o tim stvarima. Nemoj misliti da ja nemam neprijatelje, jer ih imam, i ne mislim samo na druge slikare, vlasnike galerija, kustose muzeja i kritičare-kučkine sinove-umetnosti. A da ne govorim o običnim posmatračima koji pod punom ratnom opremom napadaju mene i moj rad, jer nemaju ni srca ni strpljenja, ni kapaciteta da misle, da osećaju, jer oni nisu ljudsa bića, baš kao što smo pričali sećaš se?

Ken: Da.

Rotko: Ja sada slikam seriju murala. Verovatno ću napraviti trideset ili četrdeset, a onda ću odabrati koje najbolje idu uz koncept. Pomoćićeš mi da nanesem osnovnu boju, a onda ću ja da slikam, zatim da gledam a onda ću opet da slikam. Stavljam dosta slojeva jedan na drugi, kao glazura, polako stvarajući sliku.

Ken: Kako znate kada je gotova?

Rotko: Tragedija je u svakom pokretu četkice.

Ken: Aha.

Rotko: Ok, hajde da popijemo piće.

Rotko sipa viski sebi i Kenu. Oni ispijaju. Rotko gleda u Kena.

Rotko: Odgovori mi na pitanje.......nemoj da misliš, već reci prvu stvar koja ti padne na pamet.

Ken: Ok.

Rotko: Spreman?

Ken: Da.

Rotko: Tvoj omiljeni slikar?

4

Ken: Džekson Polok.

Rotko: (Pogođen.) Eh.

Ken: Izvinite.

Rotko: Ne, ne –

Ken: Da probam ponovo.

Rotko: Ne –

Ken: A hajde –

Rotko: Ne, glupo je –

Ken: Hajde, pitajte me ponovo!

Rotko: Ko je tvoj omiljeni slikar?

Ken: Pikaso.

Ken se smeje. Rotko je ozbiljan, gleda u Kena. Ken prestaje da se smeje. Rotko počinje da mumla.

Rotko: Hmmm, Polok.......uvek Polok. Nemoj pogrešno da me shvatiš, on je bio veiki sikar, krenuli smo zajedno u sve ovo, poznavao sam ga jako dobro.

Ken: Kakav je bio?

Rotko: Jesi čitao Ničea?

Ken: Šta?

Rotko: Jesi li ikada čitao Ničea? „Rođenje tragedije“?

Ken: Ne.

Rotko: I ti sebe nazivaš umetnikom?! Niko ne može raspravljati o Poloku bez toga. Niko ništa ne može da raspravlja bez toga. Čemu vas to uče u umetničkoj školi danas?

Ken: Ja –

Rotko: Jesi li ikada čitao Frojda?

Ken: Ne –

5

Rotko: Jung?

Ken: Pa –

Rotko: Bajron? Vordsvort? Eshil? Turgenjev? Sofokle? Šopenhauer? Šekspir? „Hamlet“? Ali „Hamlet“ za ime boga. Citiraj mi „Hamleta“, odmah.

Ken: „Biti ili ne biti, pitanje je sad.“

Rotko: Jel to pitanje?

Ken: Ne znam.

Rotko: Imaš mnogo toga da naučiš mladići. Filozofija. Teologija. Literatura. Poezija. Drama. Istorija. Arheologija. Antropologija. Mitologija. Muzika. To su tvoja sredstva isto kao četkice i pigmenti boja. Ti ne možeš biti umetnik ako nisi civilizovan. Ne možeš biti civilizovan dok ne naučiš. Biti civilizovan znači sposobnost da prepoznaš gde pripada tvoja umetnost i tvoj svet. Da bi savladao prošlost, moraš je poznavati.

Ken: Mislio sam da mi niste učitelj.

Rotko: Trebao bi biti zahvalan što sa tobom pričam o umetnosti.

Rotko odlazi do velikog murala. Tišina.

Rotko: Kako se osećaš?

Ken: Kako se osećam?

Rotko pokazuje na veliki mural.

Rotko: Kako one na tebe utiču.

Ken: Dajte mi minut.

Ken odlazi do sredine prostorije i gleda sve slike.

Rotko: Pa?

Ken: Minut.

Tišina

Ken: Uznemireno.

Rotko: I?

6

Ken: Zamišljeno.

Rotko: I?

Ken: Hm......tužno.

Rotko: Tragično.

Ken: Upravo.

Rotko: Slikam ih za restoran.

Ken: Šta?

Rotko se smeje. On uživa u ovome.

Rotko: Sedim ja tako, gledam svoja posla kad zove mene gospodin Filip Džonson. Znaš Filipa Džonsona, renomiranog svetskog arhitektu?

Ken: Ne znam ga lično.

Rotko: Naravno da ga ne znaš lično, ti nikoga ne znaš lično. Ne prekidaj me. Dakle zove me Filip Džonson. On dizajnira novu Sigram zgradu na Park Aveniji, on i gospodin Majs van de Roh. To su imena o kojima možeš samo da sanjaš, zar nisu?! Filip Džonson i Majs van de Roh, titani u svom poslu, revolucionari. Zajedno oni prave zgrade kakve svet do sada nije video, projektujući zlatne ambicije, ne samo stanovnika ovog grada već celog čovečanstva. E u toj zgradi ce biti restoran nazvan po Vivaldiju i njegovom delu „Četiri godišnja doba“, a na zidovima ovog restorana.

Rotko grandiozno pokazuje na svoje slike.

Tišina.

Rotko: Dva miliona je cifra koju su oni meni namenili. Nijedan slikar pre mene nije dobio toliko.

Rotko staje po sredini prostorije, udišući svoje slike.

Rotko: Moji prvi murali. Zamisli ih na sve strane, ispunjavajući zidove u neprestanom narativu, jedan do drugog, svaki je novo poglavlje, klupko se odmotava, gledaš i oni su tu, neizbežni i neumoljivi, poput sudbine.

Ken: Jesu ovi gotovi?

Rotko: U procesu su. Sada moram da ih proučavam.

Ken: Proučavate?

7

Rotko: Slikanje je većinom proučavanje. To te nisu naučili? Deset odsto je stavljanje boje na platno. Ostalo je čekanje.

Rotko se zagleda u sliku.

Rotko: Celog svog života želim samo jedno, moj prijatelju: da stvorim mesto.....Mesto na kom posmatrač može da se saživi sa delom, i da mu posveti pažnju i negu koju sam mu i ja posvetio. Poput kapele.... mesto prisne veze.

Ken: Ali to je restoran.

Rotko: Ne..... ja ću ga napraviti hramom.

Tišina.

Rotko je izgubljen u svojim slikama. Ken ga posmatra na trenutak, onda odlazi do gramofona, spuštajući iglu pušta ploču. Čuje se klasična muzika. Ken izučava Rotka.

SCENA DRUGA

Rotko stoji ispred centralne publike, gleda u sliku. Čuje se klasična muzika sa gramofona. Ulazi Ken sa kesom kineske brze hrame. On sada nosi radnu garderobu na kojoj su tragovi boja i lepka. Meseci su prošli, i njemu je sada ovde mnogo prijatnije. Ken stvalja kusur u teglu. Rotko mumla.

Rotko: Rembrant i Rotko....... Rembrant i Rotko...Rotko i Rembrant...Rotko i Rembrant....i Tarner. Rotko i Rembrant i Tarner..... Rotko i Rembrant i Tarner –

Ken: O ne.

Tišina. Rotko pali cigaretu.

Ken: Zatvaraju ove Kineze.

Rotko: Sve što je vredno prestaje da postoji. Mi smo sada u večitom procesu: stvaranje, sazrevanje, prekid.

Ken: Postoje još jedni Kinezi iza ugla.

Rotko: Večiti krug nastavlja da melje, generacije nestaju, nada se suši, ali tu su još jedni Kinezi iza ugla.

Ken: Nisi za ćaskanje?

8

Rotko: Ćaskanje.

On se pridružuje Kenu, i neuredno jede kinesku hranu do kraja ovog dijaloga.

Ken: Bio sam u “Modernoj” sinoć, video sam Pikasovu izožbu.

Rotko: I?

Ken: Mislim da ga ne brinu generacije koje prolaze.

Rotko: Samozavaravaš se. Taj čovek- sada šarlatan koji potpisuje menije za novac poput Dalija, ali kada ne pravi male ružne posude, takođe za pare- taj čovek najbolje razume umetnost ovog vremena. Gde je račun?

Ken mu daje račun. Rotko ga stvalja u kutiju za cipele u kojoj su ostali računi.

Rotko: Tragično, zaista, postati izlišan za svog života. Mi smo uništili Kubizam, de Koning i ja i Polok i Barnet Njuman i svi ostali. Mi smo ga izgazili do smrti. Niko danas ne može da naslika kubističku sliku.

Ken: Ti se ponosiš time. „Izgazili“ kubizam na mrtvo.

Rotko: Dete mora da progna oca. Da ga poštuje, ali da ga ubije.

Ken: I da u tome uživa?

Rotko: Nebitno je. Treba biti drzak i uraditi to.... Hrabrost na slikama nije suočavanje sa praznim platnom, već suočiti se sa Maneom, sa Velaskesom. Sve što mi možemo da uradimo jeste da ono tamo prebacimo u ovo ovde, sve vreme sa nadajući da ćemo dobiti imitaciju onoga što će biti ovde.

Ken: Dobro da, ali Pikaso –

Rotko uzima drugo pakovanje hrane i nastavlja da jede.

Rotko: Zahvalan sam Pikasu što me je naučio da je pokret sve. Pokret je život. Onog trenutka kad se rodimo, mi drečimo, mi se grčimo, meškoljimo, živeti je kretati se. Bez pokreta slike su šta?

Ken: Mrtve?

Rotko: Tačno....(pokazujući na slike.) Pogledaj napetost između blokova boja: svetlo i tamno, crvena i crna i braon. One postoje u stanju pokreta. Na platnu one se oslanjaju jedna na drugu. One opadaju, i plutaju i menjaju se, lagano pulsirajući. Što više gledaš u njih, to se one više kreću. One lete u svemiru, i dišu. Pokret, komunikacija, gest, interakcija. One nisu mrtve jer nisu

9

statične. Ako im dopustiš one se kreću kroz svemir, ovom kretanju je potrebno vreme, one su vremenske. One iziskuju vreme.

Ken: Ono je njima potrebno. Ne funkcionišu bez njega.

Rotko: Zato je meni važno da stvorim mesto. Mesto na kome će posmatrač moći da posmatra slike tokom vremena i pusti ih da se kreću.

Ken: Njima je potreban posmatrač. Ovo nisu transparentne slike, poput tradicionalnih pejzaža i portreta.

Rotko: Reci mi zašto?

Ken: Zato što se one menjaju, kreću, one pulsiraju. Transparentno slikarstvo se ne menja, te slike ne zahtevaju aktivno učešće posmatrača. Ako odeš u Luvr u sred noći „Mona Liza“ će se i dalje smejati. Da li ove slike pulsiraju i kada su same?

Ken je izgubljen u mislima. Rotko ga zadovoljno posmatra.

Ken: Zato ti držiš svetlo ovako prigušeno.

Rotko: Je li?

Ken: Da bi pomogo iluziji. Poput mađioničara. Poput predstave. Da održiš misteriju, da dozvoliš slici da pulsira. Upali svetlo na maksimum i scenski efekat je uništen- odjednom nema više ničega osim gole scene sa dosta lažnih zidova.

Ken odlazi do prekidača i pali neonsko svetlo u ateljeu. Prostorija istog trenutka gubi magiju koju je do to trenutka imala.

Rotko: Šta vidiš?

Ken: Moje oči se privikavaju..... samo.....belo.

Rotko: A belo te asocira na šta?

Ken: Kosti, skeleton....kosturnica......anemija......okrutnost.

Rotko je iznenađen Kenovim odgovorom.

Rotko: Stvarno?

Ken: Podseća me na salu za operacije.

Rotko: Kako te belo tera da se osećaš?

10

Ken: Preplašeno?

Rotko: Zašto?

Ken: Nebitno je.

Rotko: Zašto?

Ken: Poput snega ......izvan sobe gde su moji roditelji umrli. Sećam se snega: beline......a i slike su na ovom svetlu.......ravne. Ovo svetlo kao da ih povređuje.

Rotko gasi neonsko svetlo, i pali dosadašnje.

Rotko: Sada vidiš kako je to sa njima? Kako su one ranjive?.....Ljudi misle da ja kontrolišem: kontrolišem svetlo, da kontrolišem visinu slika, kontrolišem oblik galerije...... Ja ne kontrolišem, već štititim. Slika živi pod prijateljstvom, i umire na isti način. Riskantan je to čin, poslati sliku u svet.

Ken čisti ostatke hrane. Rotko pušta novu klasičnu ploču. Tišina.

Ken: Slikaš li nekada napolju?

Rotko: Misliš u prirodi?

Ken: Da.

Rotko: Priroda ne radi za mene. Svetlo je loše. I sve te bube. Znam svi ti umetnici „Na otvorenom“, govore o veličanstvenosti prirode. „Idi tamo i upljaj se u travi poput krave“, oni nalažu. Kad sam bio mlad nisam znao za bolje, preneosio sam sav svoj pribor napolju, vetar je raznosio papir, štafelaj bi padao, mravi su milili svuda po slici. Ali kada sam posetio Rim po prvi put, otišao sam u Santa Marija del Popolo da vidim Karavađovo „Preobraćenje svetog Pavla“. Slika je bila izložena daleku u dubini, u mračnom uglu ove mračne crkve bez prirodnog svetla. Poput pećine. Ali slika je isijavala. Ushićeno je isijavala. Znavši da je Karavađo dobio narudžinu da slika specijalno za taj ambijent, nije imao izbora. On bi stajao i gledao. Ta prostorija kao da se nalazi ispod okeana jebene crnine. I sada on treba da slika tamo? Onda se on okrenuo velikom stvoritelju i rekao: „ Bože pomozi jednom nedostojnom grešniku poput mene. Reci mi o Gospode na nebesima, šta koji kurac da radim sada!?“

Ken se smeje.

Rotko: A onda mu je od jednom sinulo: božanska iskra. Osvetliće sliku iznutra. Daće joj unutrašnji sjaj. I ona je oživela...Poput onih samosvetlećih riba na dnu okeana, ona zrači svoj sopstveni sjaj. Razumeš? Karavađo je –

11

On naglo staje. Ken ga pogleda. Tišina. Rotko pilji u sliku, naginje glavu na stranu, kao da sluša. Kao da vidi nešto novo u slici.

Rotko: Donesi mi drugu kanticu.

Ken iz mesta donosi četku i kanticu tamne bordo boje.

Ken: Stvarno ćeš da slikaš?

Rotko: A šta si kog đavola mislio da radim do sad!?

Ken se povlači. On gleda Rotka pažljivo. Rotko umače četku u boju. Spreman je. On stoji, zaleđen. Samo se njegove oči pomeraju, skenirajući platno. Boja kaplje. Ken je ostao bez daha. Rotko je „navučen“. On naginje glavu, proučava. On gleda u boju u kantici. Treba mu nešto.

Rotko: Donesi mi crnu broj četri i prvu bordo.

Ken donosi stare tegle sa pigmentima u prašku. Rotko mu daje instrukcije, i dalje je fokusiran na platno. Njegov pogled ide sa platna na kanticu boje.

Rotko: Kapljica crnog.

Ken dodaje malo crnog pigmenta, pažljivo meša.

Rotko: Dva puta više bordo.

Ken dodaje bordo pigment, nastavlja da meša. Rotko je nesiguran. Gleda u sliku. Trenutak mu izmiče. Postaje očajan.

Rotko: (Sam sebi.) Hajde.... hajde....daj... Šta je potrebno?

Ken: Crveno.

Rotko: Nisam tebe pitao!

Tišina. Trenutak inspiracije je prošao. On baca četku, boja prska na sve strane. Rotko se okreće ka Kenu.

Rotko: TO SI SADA URADIO I NIKAD VIŠE!

Besan je. Korača neumorno.

Rotko: Sa kojim pravom se ti mešaš? Sa kojim pravom ti iskazuješ mišljenje o mom radu? Koji si ti kurac? Šta si uradio? Šta si video? Gde si zaslužio pravo da postojiš ovde samnom i stvarima koje ne razumeš?! „CRVENO!?“ Hoćeš da slikaš ovu stvar? Samo napred – evo crvenog-!

12

On nespretno baca varijante crvenog pogmenta u kesama i boje u kanticama na Kena.

Rotko: I crveno!? I crveno!? I crveno!? – Ja čak ni ne znam šta meni crveno znači!? Misliš kurvinski crveno!? Misliš tamno crveno!? Misliš trešnja-dud-purpurno-losos-karmin-karanfil-koral? Sve samo ne „crveno!“ Šta je „CRVENO?!“

Rotko stoji, sakuplja dah, sabire se. Tišina. Ken sakuplja boje sa poda. Rotko tumara nezadovoljno. Tišina.

Ken: Mislio sam na izlazak sunca.

Rotko: Izlazak sunca?

Ken: Mislio sam crveno u izlazku sunca.... taj osećaj.

Rotko: (Podrugljivo.) Oh „taj osećaj“

Tišina. Ken nastavlja da čisti, ostavlja četke i boje na mesto. Tišina.

Rotko: Kako to misliš taj osećaj?

Ken: Nisam mislio na crveno kao na boju. Mislio sam na emociju crvenog pri izlazku sunca.

Rotko: Izlazak nije crven.

Ken: Da, jeste.

Rotko: Kažem ti da nije.

Ken: Izlazak je crven i crveno je izlazak.

Ken nastavlja da čisti.

Ken: Crveno je otkucaj srca. Crveno je strast. Vino je crveno. Crvene su ruže. Karmin je crven. Cvekle. Lale. Paprike.

Rotko: Krv u arterijama.

Ken: To takođe.

Rotko razmišlja.

Rotko: Rđa na biciklu na travi.

Ken: I jabuke......i paradajz.

Rotko: Drezdenski požar noću. Sunce kod Rusoa, zastava kod Delakroa, plašt kod El Greka.

13

Ken: Zečji nos. Oči kod albina. Papagaj.

Rotko: Firentinski mermer. Atomska eksplozija. Prvo brijanje, krv u peni za brijanje.

Ken: „Crvene cipelice“. Taj telefon u Kremlju na presednikovom stolu.

Rotko: Ruska zastava, Naci zastava, Kineska zastava.

Ken: Japanska jabuka kad sazri. Nar. „Crveni distrikt“. Crvena traka. Ruž.

Rotko: Lava. Jastozi. Škorpije.

Ken: Stop znak. Sportski auto. Rumenilo.

Rotko: Utroba. Plamen. Mrtvi Fovisti.

Ken: Svetlo u saobraćaju. Ridjokosi.

Rotko: Prerežeš vene. Krv u slivniku.

Ken: Deda Mraz.

Rotko: Sotona.

Tišina.

Rotko: Dakle......crveno.

Ken: Upravo.

Rotko prelazi pogledom preko svojih slika.

Rotko: Imamo li još cigareta?

Ken odlazi do stola uzima paklu i baca je Rotku. Rotko uzima jednu i pali je.

Rotko: Više od svega, znaš li?

Ken: Šta?

Rotko: Matis je slikao „Crveni studio“. To je slika njegovog atelja. Zidovi su brilijantno crveni, i pod, i nameštaj, sve je crveno, kao da je boja tekla iz njega i sve progutala. Kada je u Moderna prvi put prikazala tu sliku, ja sam stajao tamo i neumorno gledao u nju. Dan za danom ja bih išao tamo i gledao. Možemo raspravljati o tome da sav moj dosadašnji rad ima svoje korene u tim satima koje sam proveo gleadajući u to delo, dozvoljavajući da me uvuče, da se kreće. Što sam je više gledao, sve oko mene je pulsiralo sve više. Bio sam potpuno sit, ta stvar me je

14

progutala. Ta prostranstva crvenog koje je on naslikao, tako energični blokovi boja, takva emocija.

Tišina. Rotko seda u stolicu, gledajući u centralnu sliku. Iscrpljen i depresivan. Ken primeti promenu u Rotkovom raspoloženju. Rotko skida svoje debele naočare i briše ih.

Rotko: Bilo je to pre mnogo godina.

Ken: Ona je još uvek tamo.

Rotko: Ne bih mogao danas da je pogledam.

Ken: Zašto?

Rotko: Previše je depresivno.

Ken: Kako sva ta crvena može biti depresivna?

Rotko: Ja više ne vidim crveno. Čak ni u toj slici, sa čistim prefinjenim izletima u crveno.......to je tamo. Plašt iznad komode, malo iznad centralne ose, sa tom žutom i ostalim stvarima. Hteo je to neizbežno.

Ken: Šta to?

Rotko: Crno.

Ken: Crno kao boju?

Rotko: Crno kao stvar.

Tišina.

Rotko: Jedina stvar koje se bojim, moj prijatelju jeste....... da će jednog dana crno progutati crveno.

On stavlja svoje naočare i nastavlja da gleda u sliku.

SCENA TREĆA

Ken je sam. On pravi podlogu za slikanje. Mala slika umotana u braon papir stoji u nasponjena na vrata ateljea. On priča telefonom dok pravi podlogu.

Ken: (Na telefonu)...... Lako je tebi da kažeš, ne poznaješ ga...(Gleda u umotanu sliku.).... Pokazaću mu kad procenim da je pravi trenutak. Da zna da sam slikar, verovatno očekuje da mu

15

je pokažem......Ne, ne, to zavisi od njegovog raspoloženja.......Nemoj da mi govoriš šta treba da radim! Ti si kao on....

Čuje se otvaranje i zatvaranje vrata.

Ken: Evo ga. Pričaću ti kako je prošlo. Drži mi palčeve.

On spušta slušalicu. Rotko ulazi sa nekim namirnicama za slikanje. On ne primećuje umotanu sliku.

Ken: Dobro jutro.

Rotko: Jutro. Uzeo sam drugu bordo........ Ja ću da završim. Ti preuzmi platno.

Oni se menjaju. Rotko počinje da meša osnovnu boju, dodavajući pigmente. Ken rasteže platno o drveni okvir i pričvršćuje ga.

Rotko: Bio sam u Sigram zgradi sinoć, polako sve dolazi na svoje.

Ken: A restoran?

Rotko: Još se gradi, ali odveli su me da ga vidim.

Ken: I?

Rotko: Previše prirodnog svetla kao i uvek, ali može da se iskoristi. Murale ćeš moći da vidiš sa glavnog ulaza...... Napravio sam nekoliko skica. Pokazaćuti ih.

Ken: Jesi li ikad pomislio da to mesto možda nije za njih?

Rotko: Kako može da ne bude, kada su specijalno slikane za to mesto!? Tvoja logika me nekada zbunjuje.

Rotko odlazi do gramofona i okreće ploču. Ken gleda u umotanu sliku pored vrata. Da li je pravo vreme da je pokaže? Ne. Nije još spreman. Rotko pušta ploču, i vraća se mešanju boje. Tišina.

Ken: Pa pročito sam Ničea. „Rođenje tragedije“ ko što si rekao.

Rotko: Ko što sam rekao?

Ken: Rekao si ako želim da znam više o Poloku moram da pročitam „Rođenje tragedije?

Rotko: Ja to rekao?

Ken: Da.

16

Rotko: Ne sećam se. Mada to jeste nešto što bih ja rekao.

Ken: I, Polok?

Rotko: Prvo mi reci kako ti se čini knjiga.

Ken: Interesantna je.

Rotko: To ti je kao da si rekao „crveno“. Nemoj da budeš tajanstven, previše si mlad da bi bio tajanstven.

Ken: Mislim da znam zašto si hteo da je pročitam.

Rotko: Zašto?

Ken: Zato što ti sebe vidiš kao Apolona a njega kao Dionisa.

Rotko: To je na prvu loptu. Razmisli malo bolje.

Rotko dodaje malo lepka u smesu i jos malo pigmenta, onda proverava je li sprema tako što podiže kašiku visoko, puštajući da se smesa sliva u posudu. Ken prestaje sa radom.

Ken: Dionis je bog vina i neumernosti, pokreta i transformacije. To je Polok, divlji, buntovnik, pijanac i neobuzdan. Oličenje sirovosti....... Apolon je bog reda, metoda, granica. To je Rotko: intelektualac, trezven i uzdržan. Oličenje promišljenosti....... On prska boje, ti ih promišljaš.....On je Dionis, ti si Apolon.

Rotko: Upravo tako ali potpuno si promašio poentu.

Ken: Kako?

Rotko: Propustio si tragediju. Poenta je uvek u tragediji.

Ken: Za tebe.

Rotko: Misliš da ljudska bića mogu tako lako da se podele na karakterne tipove? Misliš da raznovrsnost složenosti i nijanse psihe – koje su se razvijale kroz nebrojano generacija izopačenosti i ludila, kroz društvene neuroze i ličnog bola, stvaranog od strane sudbine i manjka iste – može da se svede na jebenu crno-belo podelu!? Polok je emocija a Rotko intelekt? Sramotiš sam sebe…. Misli još.

Ken misli dok i dalje radi na ramu. Rotko nastavlja da meša boju, povremeno gledajući u Kena. Ken prestaje sa radom.

Ken: Možda je to kao na nekoj od tvojih slika.

17

Rotko: Većina stvari jeste. Kako?

Ken: Tama i svetlo, red i haos, postoje u istom trenutku u istoj ravni, pulsirajući napred- nazad. Mi takođe pulsiramo, mi u sebi imamo i Apolona i Dionisa, a ne samo jednog ili drugog. Mi padamo i uzdižemo se, kao boje na tvojim slikama, rat Dionisove ekstaze sa Apolonovom uzdržanošću.

Rotko: Nisu u ratu.

Ken: Nisu?

Rotko: To nije sukob, to je više….. simbioza.

Ken: Oni trebaju jedan drugom. Dionisova strast je fokusirana od strane Apolonove želje za formiranjem. Jedini način da podnesemo Dionisovu čistu svirepost, jeste Apolonova kontrolisanost i inteligencija, jer bez toga bili bi skrhani od emocija. Sve u krug, mit po mit, pulsirajući.

Rotko: I savršen život bio bi idealna ravnoteža između ta dva, večito na oslonac. Ali naša je tragedija to što nikada ne možemo da dostignemo tu ravnotežu. Mi živimo, svi mi, uvek u nekom stanju večitog neslaganja. Mi čeznemo za sirovom istinom emocija, koji jedino možemo da podnesemo sa dobrom količinom razumnih laži. Težimo da uhvatimo prolazno, čudesno, da ga stavimo na platno, zaustavljajući time vreme, ali poput entomologa koji probada leptira, ono umire dok pokušavamo. Mi smo nerazumni, mi ljudska bića… Mi pokušavamo da od crvenog napravimo crno.

Ken: Ali crno je uvek prisutno, poput plašta kod Matisa.

Rotko: Poput snega kojeg vidiš kroz prozor. Koji nikada ne odlazi. Jednom kad baciš pogled, ne možeš da odoliš a da ne misliš na to, na nagoveštaje naše smrtnosti koji su…..(pokazuje po prostoriji “svuda”). Ali mi I dalje nastavljamo, prijemčljivo ka to malo nade, ka crvenom, koje sve čini podnošljivim.

Ken: Ili samo manje nepodnošljivim.

Rotko: E to je moj prijatelj Džekson Polok. Konačno mu je postalo nepodnošljivo.

Ken: Kako to misliš?

Rotko: Njegovo samoubistvo.

Ken: On nije izvršio samoubistvo.

Rotko: Nije li?

18

Ken razmislja o tome dok zateže platno. Rotko nije zadovoljan muzikom. Menja ploču, sluša je malo i onda se vraća mešanju.

Ken: Džekson Polok je umro u saobraćajnoj nesreći.

Rotko: Čovek koji provodi godine u pijančenju, dan za danom. Onda uzima oldtajmer u kome juri kao ludak po seoskim puteljcima. Reci mi šta je to ako nije pasivno samoubistvo. Veruj mi, kada ja izvršim samoubistvo tu neće biti sumnje. Nikakvog misterioznog automobila neće biti, neće se pitati da li je ili nije, sve to mi zadaje glavobolju i dosadno je.

Ken: Kada izvršiš samoubistvo?

Rotko: Šta?

Ken: Rekao si “Kada ja izvršim samoubistvo.”

Rotko: Nisam.

Ken: Jesi.

Rotko: Pogrešno si čuo. Da ti kažem jednu stvar o tvom heroju, taj čovek se zaista sukobio sa svojom tragedijom. Bio je hrabar, gledao joj je u oči, podnosio je koliko je mogao, a onda je probao da joj umakne, ali zar je mogao? Ipak je on bio Džekson Polok.

Ken: Šta je bila njegova tragedija?

Rotko: Postao je poznat.

Ken: Ne budi blag.

Rotko: Njegova muza je nestala. Postao je zasićen svoje forme. Postao je sit samog sebe. Izgubio je veru u svoje gledaoce….. Pogađaj… Prestao je da veruje da postoje ljudska bića koja mogu da gledaju njegove slike.

Ken: Kako se to nekome desi?

Rotko: Bolje da pitaš koliko često se to desi.

Ken: Mislim umetnik je, mlad, poznat, na naslovnicama je, ima para….

Rotko: To je to. Kreten iz Vajominga koji zna da slika. Iznenada postaje artikl. On je “Džekson Polok”. Da ti iskreno kažem, taj oldtajmer ga je zaista ubio. Ne zato što ga je slupao, već zato što ga je posedovao. Koji će kurac Džeksonu Poloku oldajmer?

Ken: Umetnik mora da gladuje?

19

Rotko: Da, svi umetnici treba da gladuju. Osim mene.

Ken se smeje. On je završio platno.

Ken: Baci pogled.

Rotko prilazi platnu, odmerava ga, obilazi. Uočava mane.

Rotko: Ti bi obožavao Džeksona. Bio je pravi boem. Za njega nije bilo zime, veruj mi. Svake večeri pijančenje, i razgovori i tuče i plesanje, i ostajanje do kasno. Idealni kliše kako umetnikov život treba da izgleda, anti-Rotkovski. Kad je bio najgori I dalje si ga voleo, voleo si ga jer je on obožavao umetnost….. Bilo mu je stalo. Mislio je da je slika bitna….. Zar ti ova dirljivost ne zaustavlja dah? I kako da se ovakva priča ne završi tragično?

Tišina.

Rotko: Goja je rekao “Imamo umetnost kao štit od stradanja zbog istine.” Polok je video neku istinu. Ali onda više nije imao svoju umetnost da ga štiti. Ko to može da preživi?

Tišina. Rotko prestaje da misli. Daje znak Kenu. Podižu platno sa poda i uspravljaju ga. Rotko ga proučava. On prilazi platnu i skida iver sa njega. Nastavlja da studiozno gleda u platno.

Rotko: Dok sam prilazio svojoj kući, naišo sam na stariji par koji gleda kroz prozor. Žena je prokomentarisala “Pitam se ko poseduje sve ove Rotkoe.” Baš tako, ja sam imenica. Rotko.

Ken: Roba.

Rotko: Ukrasna slika.

Ken: Šta?

Rotko nastavlja da gleda u platno. Približava se, udaljava, odmerava, odmerava uglove, vizuru.

Rotko: Ukrasna slika. One slike koje postanu dekoracija. Znaš, one koje ljudi stavljaju iznad kamina. Kažu ti “Treba mi nešto što će mi ići uz sofu, razumeš? Ili nešto svetlo i veselo za kuhinju, zbog doručka znate, naranđasto kao đus, imate li nešto naranđasto? Nešto boje čađi? Ili boje morske pene?” Ili još gore: “Dušo, ja moram jednostavno da imam jednu, jer komšije imaju jednu, zapravo ako oni imaju jenu, meni trebaju tri”….Ili još gore “ Moram da imam jednu jer Njujork Tajms mi je rekao da moram da imam jednu.” Ili “Neko mi je rekao da Njujork Tajms kaže da moraš da imaš jednu jer ko još danas ima vreme da čita.”…….” Ne nemoj me terati da gledam u sliku, ja nikada ne gledam u slike, tako su depresivne!”……” Svi ti neprecizni pravougaonici, moje dete u obdaništu bi bolje naslikalo, slika je sranje, lik je prevarant.”

20

A ipak ih na kraju kupe, to im je investicija, zavlače ga komšijama, time kupuju klasu, kupuju ukus, a jeftinije je od Poloka, to je ukras u enterijeru. To je sve samo nije ono što jeste.

Tišina. Rotko izgleda kao da je upio platno.

Rotko: To je to. Hajde da platno zablista.

Oni sada rade zajedno. Ovo su radili do sad više puta. Uigrani su. Oni stavljaju smesu sa ringle u dve velike metalne kante. Tečnost je gusta, tamno ljubičaste boje. Svako stavlja svoju kantu na svoju stranu platna. Rotko je levo, Ken je desno. Proveravaju da li platno bezbedno stoji. Pripremaju četke. Rotko ritmično trlja četku o svoj dlan. Ken je spreman. Čeka.Rotko gleda u prazno platno, i dalje trljajući četku.Ken ga strpljivo posmatra.Rotko odlazi do gramofona i stavlja ploču. Sluša je, ne dopada mu se. Menja ploču. Zadovoljan je izborom. Čuje se klasična muzika. On se vraća platnu. Klima glavom Kenu. Spremni su.Umaču svoje četke. Oni su na svojim stranama platna. Ken čuči, on će raditi donju stranu slike. Ken čeka Rotka da počne. Rotko čeka muziku. U teatralnoj pozi, Rotko čeka tačan trenutak u kompoziciji, i onda počinje.Sa širokim grandioznim pokretima preko platna, njih dvojica slikaju. Boja je svuda. Rotkova boja kaplje svuda po Kenu.Ovo je poput koreografije, pokreti su im sinhronizovani. Oni idu levo desno, prepliću se, menjaju strane. Ovo je težak, brz i magičan posao. Muzika se čuje. Gotovi su.Platno je sada potpuno jednako prekriveno tamno ljubičastom bojom.Rotko se udaljava da bi uzeo vazduh. Ken iscrplje seda na pod.Tišina.Rotko pali cigaretu, i gasi gramofon. Ken odlazi i presvlači se, briše boju sa sebe. Rotko seda u stolicu i posmatra šta su uradili. Ken počinje da čisti.

Rotko: Dakle…….dakle…. uradiću…..Možda ću moći……. Verovatno je…. Šta ti misliš?

Ken: Misliš ja? Hoćeš da ti odgovorim?

Rotko: A ko drugi?

Ken: Pa…. dobra podloga, čisto i jasno.

Rotko: Videćemo kad se osuši. Tada mogu da počnem da slikam.

Ken: Stvarno ti je stalo do mog mišljenja?

21

Rotko: Nimalo.

Ken se smeška, nastavlja da čisti, onda naglo staje, zagledan u sliku. Nešto u vezi sa sveže obojenim platnom ga je pogodilo. On pilji u platno. Suze mu naviru na oči, emocija je neočekivana, on pukušava da se sabere i nastavi sa čišćenjem.

Rotko: Šta je?

Ken: Ništa.

Rotko: Šta je bilo?

Ken: Tako je čudno…….. Podsetilo me na nešto……. Ta boja je…

Rotko: Šta?

Ken: Nebitno.

Rotko: Šta?

Ken: Suva krv….. Kada se krv osuši postane tamnija. Na tepihu.

Rotko: Kom tepihu?

Ken: Gde su mi roditelji umrli.

Ken pokušava da skrene misli. Pomera se dalje od slike, ali se onda vraća, gledajući u nju.

Ken: To je boja. Kada se krv osušila postala je tamnija, bio sam iznenađen. Sećam se da me je to iznenadilo…..

Rotko je zaintrigiran.

Rotko: Šta se desilo tvojim roditeljima?

Ken: Ne želim da pričam o tome.

Rotko: Da želiš.

Ken: Ubijeni su.

Rotko: Rekao si ubijeni?

Ken: Da.

Rotko: Koliko si imao godina?

22

Ken: Sedam. Desilo se kući u Ajovi.

Rotko: Šta se to “desilo”?

Ken: Iskreno ne sećam se baš dobro.

Rotko: Naravno da se sećaš.

Ken gleda pravo, izgubljen u mislima.

Tišina.

Rotko: Šta vidiš?

Ken ne želi da odgovori.

Rotko: Šta vidiš?

Tišina.

Ken: Probudio sam se….. prva stvar koju sam ugledao bio je sneg napolju. Bilo mi je drago da je pao, jer bila je subota, dan za sankanje. Tata bi vodio mene i sestru na sankanje. Ali… ali nisam osećao nikakav miris. To je bilo čudno. Obično bi mama u to vreme pravila doručak. Bilo je jako tiho. Obuo sam svoje papuče- izgledale su kao mokasine. Izašo sam u hodnik …… jako je tiho…. I hladno je. Verovatno je negde prozor otvoren. Onda ugledam svoju sestru. Ona samo stoji u hodniku, zagledana u sobu mojih roditelja. Vrata su širom otvorena. Moja sestra… ona stoji u lokvi mokraće. Samo gleda. Njene oči….. Odlazim do vrata i prva stvar koju ugledam je sneg. Kroz prozor, mnogo snega, možda ću ipak otići na sankanje. A onda krv. Krevet je sav umazan. I zid. Tamo na krevetu je nož……. Bio je to nož, kasnije sam saznao.

Tišina.

Ken: Provalnici, kako su nam posle objasnili. Bilo ih je dvojica…… Ali sada ne znam šta da uradim. Samo gledam…. Ja……. Ne želim da sestra više gleda. Mala moja sestra…. Okrenuo sam se, odgurnuo je i zatvorio vrata. Kvaka… umazana krvlju….. crvena je.

Tišina.

Ken: To je sve.

Rotko: Šta se potom desilo?

Ken: Misliš kasnije? Ništa zapravo. Otišli smo kod komšija. Oni su pozvali policiju.

Rotko: Šta se desilo sa vama dvoma?

23

Ken: Država nas je uzela. Onda su nas usvojili. Fini ljudi. Zadržali su nas zajedno. Ali dosta smo se selili. Bili smo bez korena….. Ona je udata za računovođu.

Rotko: Bez korena?

Ken: Nismo nigde pripadali….. Nikada nismo imali dom.

Rotko: Jesu uhvatili tu dvojicu?

Ken: Ne. Ponekad ih slikam.

Tišina.

Rotko: Slikaš ljude koji su ti ubili roditelje?

Ken: Da. Zamišljam ih kako izgledaju.

Rotko: I kako to izgleda?

Tišina.

Ken: Obično.

Tišina. Rotko se povlači i pali cigaretu.

Rotko: Kada sam ja bio dete u Rusiji, video sam Kozake kako ubijaju ljude i bacaju ih u jame… To je ono što mislim da se sećam, ili mi je neko to ispričao, ili sam možda samo dramatičan, ponekad je treško reći.

Ken shvata da je Rotko promenio temu, on nastavlja da čisti.

Ken: Koliko si imao godina kada si se doselio ovde?

Rotko: Deset. Živeli smo u Portlandu, u getou rame uz rame sa ostalim brbljivim Jevrejima. Tada sam se zvao Markus Rotkovic.

Ken: (Iznenađen.) Promenio si ime?

Rotko: Moj prvi diler umetninama je rekao da ima previše Jevreja umetnika u svom imeniku. I tada je Markus Rotkovic postao Mark Rotko. Sada niko ne zna da sam Ješa!

Ken se smeje nastavlja da čisti. Tišina.

Ken: Mogu li da te pitam nešto?

Rotko: Mogu li da te sprečim?

24

Ken: Da li se zaista bojiš crnila?

Rotko: Ne, ja se zapravo bojim odsustva svetlosti.

Ken: Kao kad bi oslepeo?

Rotko: Kao kad bi umro.

Ken: Ti poistovećuješ crno sa pojmom smrti?

Rotko: Zar to ne rade svi?

Ken: Ja pitam tebe.

Rotku se dopada što se Ken ne povlači.

Rotko: Da ja stavljam u isti koš crnu boju sa gubitkom životne snage.

Ken: Crno označava raspad i tamninu?

Rotko: Zar nije tako?

Ken: Može se reći da je crnilo nedostatak crvenog.

Rotko: Zato što je crno suprotno od crvenog. Ne u spektru boja, već u životu.

Ken: Ja pričam u slikarstvu.

Rotko: Onda pričaj o slikarstvu.

Ken: Snažne boje na tvojim slikama su Dionizijski princip, a striktni geometrijski oblici u kojima se one nalaze su Apolonski princip. Jarke boje su tvoja strast, tvoja želja za životom, tvoja životna snaga. Ali ako ih crnilo proguta, onda ti gubiš svoju neumernost, ekstravaganciju, i šta ti onda ostaje?

Rotko: Nastavi, fasciniran sam, sam sobom.

Ken: Izgubiš li ove boje, dobijaš red bez sadržaja. Imao bi matematiku bez brojeva….. Ništa osim praznih, nezanimljivih pravougaonika.

Rotko: I veruj mi što više stariš, to ti je teže da zadržiš te boje. Paleta bledi a ti žuriš da je stigneš pre nego nestane.

Ken: Ali….

Ken se zaustavi.

25

Rotko: Šta?

Ken: Nema veze.

Rotko: Šta je?

Ken: Naljutićeš se.

Rotko: Ja?

Ken: Hoćeš.

Rotko: I?

Ken: Ja samo mislim …. Mislim da je sentimentalno porediti crno i smrt. To je tako zastareli pojam. Nekako romatičarski.

Rotko: Romantičarski?

Ken: Mislio sam više kao…. Nije baš iskreno.

Rotko: Stavrno?

Ken: U realnosti obojica znamo da je crno samo alat, kao oker ili purpurno crvena. Gledati ga kao na nešto zlo je čudno, kao hromatska antropomorfnost.

Rotko: Misliš? A šta ćemo sa poređenjem belog sa smrću, poput snega?

Ken: Nije to isto. To je samo lični doživljaj, na kome ja ne gradim ceo svoj umetnički senzibilitet.

Rotko: Pa možda bi trebao.

Temperature u prostoriji raste.

Ken: Ne mislim da –

Rotko: Da treba koristiti lična iskustva, zašto da ne?

Ken: Mislio sam –

Rotko: Osim ukoliko se bojiš.

Ken: Ja se ne bojim.

Rotko: Ući u svu tu belinu.

Ken: Ja se ne bojim, samo sam popustljiv.

26

Rotko: Ako ti tako kažeš.

Ken: Ne treba sva umetnost da bude psihodrama.

Rotko: Zar ne?

Ken: Ne.

Rotko: Pa ti si taj koji slika ubice svojih roditelja.

Ken: Nije to sve što ja slikam.

Rotko: Pa možda bi trebalo da bude. Možda bi tada razumeo značenje crnila.

Ken: I vratili smo se.

Rotko: Uvek.

Ken: U svakom slučaju, poređenje belog sa smrću nije tako predvidivo.

Rotko: Sad sam još i predvidiv?

Ken: Tako nekako.

Rotko: Neiskren i predvidiv?

Ken: Ma daj, slikar počinje da stari i crnilo počinje da se uliva u njegov rad, a onda sledi kliše promena, slikar postaje depresivan, boji se smrti, počinje da gubi dodir sa stvarnošću, gubi na zančaju, i na kraju se oprašta.

Rotko: To jeste kliše, osim onda kad to nije.

Ken: Ali to nije istina.

Rotko: A sada znaš šta je istina?

Ken: Pogledaj Van Goga, njegove poslednje slike, akcenat je na bojama. Čovek ode napolje, naslika najuzbudljivije žute i plave poznate čovečanstvu, i onda se ubije. Ili Matis, njegova poslednja dela su ništa više do veličanstveni šokovi primarnih boja.

Rotko: Ti se diviš tim bojama?

Ken: Apsolutno.

Rotko: Zašto?

27

Ken: Pa Matis je umirao, i on je znavši to ostao Matis. Kada je postao toliko bolestan da nije mogao da drži četkicu u rukama, koristio je makaze, da makazama je sekao papir i pravio kolaže. Nikada nije odustao. U samrtnoj postelji je ne plafonu raspoređivao šablone boja. Morao je da bude ono što jeste.

Rotko: I posle sam ja taj koji je romantičar! Zar ne možeš bolje od ovoga?

On nastavlja ljutito i podrugljivo.

Rotko: Matis “umirujući heroj”, boreći se sa svojim slabašnim uzdahom da stvori zadnje remek-delo. I Polok “prelepo prokletstvo mladosti”, umro je kao Četeron u njegovoj klasičnoj Pieta pozi. I Van Gog, naravno Van Gog koji iskače iz frižidera, taj sveprisutni simbol svega, Van Gog “neshvaćeni mučenik”. Ti, vređaš ove ljude kad ih ovako podređuješ svojim adolescentskim stereotipima. Rvati se sa njima, da. Raspravljati sa njima, uvek. Ali nemoj misliti da ih razumeš. Nemoj misliti da si ih uhvatio. Oni su mnogo izvan tebe.

On odlazi, a onda se vraća.

Rotko: Provedi sa njima ceo život, i možda dobiješ priliku da na moment spoznaš njihovu patnju….. Do tada, dopusti njihovim veličinama da počivaju u miru.

Rotko se vraća i posmatra centralnu sliku.

Rotko: Tišina je tako tačna.

Tišina.

Rotko kao da je zaboravio na Kena. Ken nastavlja da čisti, onda prestaje, pogleda u svoju umotanu sliku pored vrata. Pogleda u Rotka. On ishitreno uzima sovju sliku i istrčava napolje. Vraća se bez slike.

Ken: Ponestalo nam je kafe. Idem da kupim?

Rotko: Samo napred.

Ken odlazi do tegle sa novcem. Sprema se da izadje. Rotko ga zaustavlja na vratima.

Rotko: Čekaj.

Rotko ga pogleda.

Rotko: U Nacionalnoj galeriji u Londonu stoji Rembrantova slika “Belshazareva gozba”. To je jedna stara priča iz zaveta po Danijelu. Dok Belshazar, Kralj Vavilonski priređuje gozbu i bogohuli, pojavljuje se božanska ruka koja na zidu ispisuje reči upozorenja na hebrejskom. Na

28

slici te reči pulsiraju sa mračnog platna kao nešto čudesno. Rembrantov hebrejski je bio užasan, kao što možeš da predpostaviš, ali napisao je “Mene, Mene, Tekel, Upharsin” “Ravnopravno vagajući si podbacio”.

Tišina.

Rotko: To je ono što za mene predstavlja crnilo. A šta je ono tebi?

Tišina.

SCENA ČETIRI

Ken je sam. On pravi drveni okvir za platno, dobar je u tome. Sa gramofona se čuje džez Četa Bejkera. On radi u tišini. Čuje se lupanje ulazni vrata. Rotko besno ulazi baca šešir i kaput.

Rotko: HOĆE DA ME UBIJU! Kunem ti se, oni hoće da me ubiju. Ti prozaični insekti. Ti drski, merači uspeha, ti skorojevići, kučkini sinovi. Ti jebeni zidovi su zidovi na kojima ja izlažem. Ceniš li to!? Moja galerija! Moji zidovi! Sada su zagađeni bez popravke, bez higijene, ugušeni đubretom, svo to površno, beznačajno đubrište stoji tamo gore na zidu. Isto sveto mesto na kom su De Koning i Motervel, Smit, Njumen i Polok i…..

Zaustavlja se.

Rotko: Kakva je to muzika?

Ken: Čet Bejker.

Rotko: A pomislio sam da ovaj dan ne može biti gori.

Ken: To je džez.

Rotko: Kao da me je briga. Kada ti budeš plaćao kiriju, moćićeš da biraš ploče.

Ken skida ploču.Tišina.

Ken: I… kako ti se dopala izložba?

Rotko je neraspoložen. On pali cigaretu.

Rotko: (Ozbiljno.) Ti mladi slikari hoće da me sahrane.

29

Ken: To je malo previše.

Rotko: Ali ne i netačno.

Ken: Misliš li da Džasper Džons namerava da te pokopa?

Rotko: Da.

Tišina.

Ken: A Frank Stela?

Rotko: Da.

Ken: I Robert Raušenberg?

Rotko: I on.

Ken: Roj Lihtenštajn?

Rotko: On je?

Ken: Onaj sa stripovima.

Rotko: Da.

Tišina.

Ken: Endi Vorhol?

Rotko ne odgovara.

Ken: Zvučiš kao neki starac.

Rotko: Ja jesam starac.

Ken: Nisi baš toliki.

Rotko: Danas, jesam.

Ken: Ako ti tako kažeš.

Ken se vraća svom poslu. Rotko sipa sebi piće.

Rotko: Moja poenta je…… Ljudi poput mene…. Moji savremenici, moje kolege……. Slikari sa kojima sam stasao. Svi smo imali jednu zajedničku stvar….. Shvatali smo važnost ozbiljnosti.

Tišina.

30

Ken: Muka mi te je.

Rotko: Molim?

Ken: Čuo si me.

Rotko se okreće ka Kenu. Ovaj ton mu je nepoznat.

Rotko: Šta si mi rekao?

Ken: Ko si ti da predpostavljaš da oni nisu ozbiljni.

Rotko: Pogledaj njihovu umetnost.

Ken: Jesam.

Rotko: Nisam mislio da gledaš kao običan posmatrač, već kao neko ko se bavi –

Ken: Jesam.

Rotko: I šta vidiš?

Ken: Nebitno.

Rotko: Ne. Pogledaš njihov rad, i šta vidiš?

Ken: Trenutak, ovaj sada.

Rotko: U svim tim zastavama, stripovima i konzervama?

Ken: Ovaj trenutak sada, i možda malo od sutrašnjice.

Rotko: I misliš da je to dobro?

Ken: Nije dobro ni loše, već je ono što ljudi hoće.

Rotko: E to je moja poenta.

Ken: Umetnost ne sme da bude popularana, šta?

Rotko: Ne sme samo da bude popularna.

Ken: Možda ti se ne dopada, ali danas ljude iskreno diraju i Frank Stela i Mark Rotko.

Rotko: Glupost.

Ken: Ne bih se kladio.

31

Rotko: Znaš koji je problem sa ovim slikarima? Upravo su ono što si izgovorio, oni su umetnici ovog trneutka. I to je sve. Prolazna umetnost. Poptuno savremena, potpuno jednokratna, kao maramice, kao –

Ken: Kao Kembel supa, kao stripovi –

Rotko: Da li stvarno misliš da će Endi Vorhol biti izlagan u muzejima za stotinak godina? Rame uz rame sa Brojgelovima i Vermerovima?

Ken: On je sada rame uz rame sa Rotkom.

Rotko: Zato što će jebene galerije danas uraditi sve za novac, povinovati se lošem ukusu ako treba. To je biznis mladiću a ne umetnost.

Ken mu prilazi.

Ken: Da li se ikada umoriš od popovanja o tome šta je zapravo umetnost!?

Rotko: Ne, nikada. Sve dok slušaju. Da nećeš ti da mi kažeš šta je umetnost? Odjebi.

Ken: Poludeo si jer su ti “varvari” za petama, a koliko se meni čini, ljudima se izgleda dopadaju ti “varvari”.

Rotko: Naravno da im se dopadaju. To i jeste poenta. Znaš šta ljudi vole? Sreću, vesele boje. Oni vole da stvari budu fine. Oni hoće da stvari budu lepe – gospode bože, kada meni neko kaže da mi je slika “lepa” povraća mi se.

Ken: Šta ima loše u -?

Rotko: (Eksplodira.) “Fino.” “Lepo.” “Slatko.” “Dobro.” To je naš život sada. Sve je “dobro”. Stavljamo kolovnovske noseve i naočare i uvlačimo se u koru od babane i gledamo TV koji sve uveseljava, i svi se neprestano smeju, i sve je smešno, to je naše ustavno pravo da budemo zabavljani sve vreme, zar nije? Mi smo smeškajuća nacija, koja živi pod tiranijom “finog”. “Kako si? Fino. Kakav ti je bio dan? Fin. Kako se osećaš? Fino. Kako ti se dopada slika? Fina je. Hajde da večeramo? Fino.” …… Da je tebi nešto kažem, nije sve tako fino.

Okreće se ka svojim slikama.

Rotko: KAKO SI!?.... KAKAV TI JE BIO DAN!? …. KAKO SE OSEĆAŠ!? Sukobljeno. Iznijansirano. Uznemireno. Bolesno. Prokleto. Nije mi fino. Nama nije fino. Nama je sve samo ne fino….. Pogledaj ove slike. Pogledaj ih! Vidiš mračne pravougaonike, poput ulaza, otvora, da , ali u isto vreme to su i širom otvorena usta koja ispuštaju tihi urlik nečeg divljeg i prljavog, osnovanog I stvarnog. Ne lepog. Stvarnog. Jauk zanesenosti. Nešto božansko i prokleto. Nešto besmrtno, ne

32

stripovi ili konzerve, nešto izvan mene i izvan trenutnog. A šta god to bilo, ono nije lepo i nije fino….(On hvata Kena za srce.) JA SAM TU DA TI ZAUSTAVIM OTKUCAJ SRCA, RAZUMEŠ LI? (Lupi Kena u čelo.) JA SAM TU DA TE NATERAM DA MISLIŠ!....... JA NISAM OVDE DA PRAVIM LEPE SLIKE!

Tišina.

Rotko pokušava da se sabere. Ken je nepomičan.

Ken: Istu je stvar izgovorio Kubista trenutak pre nego što ste ga izgazili na smrt.

Rotko ga pogleda.

Ken: “Tragično, zaista, postati izlišan za svog života”….. “Dete mora da progna svog oca. Da ga poštuje, ali da ga ubije.”….. Zar nisi tako govorio?.... Vi ste krenuli u lov na Kubiste i Nadrealiste, i čoveče kako je to bio “dobar” osećaj. I sada kada je tvoje vreme došlo ti ne želiš da odeš. Pa Rotko izlaz ti je sa leve strane. Jer Pop-art je prognao Apstraktni ekspresionizam. Samo molim Boga da oni imaju više milosti nego što ste vi imali, pa da vam ostane malo ponosa dok budete odlazili.

On gleda u slike okolo.

Ken: Smatraj ovo: Poslednjim uzdisajem vrste koja umire….. Uzaludnost.

Tišina.

Ken: Ne boj se, uvek ćeš moći da potpisuješ menice za novac.

Rotko: Kako se usuđuješ?

Ken: Da li znaš gde živim?

Rotko: (Zbunjen.) Šta?

Ken: U gradu, da li znaš gde stanujem?

Rotko: Ne…

Ken: Predgrađe? Centar? Bruklin?

Rotko: Ne.

Ken: Da li znaš jesam li oženjen?

Rotko: Šta?

33

Ken: Da li znaš jesam li oženjen? Da li imam devojku? Dečka? Bilo šta?

Rotko: Ne, zašto bih…?

Ken: Radim ovde već dve godine. Osam sati dnevno, pet dana u nedelji, i ti ne znaš ništa o meni. Da li si mi ikada ponudio ručak, pozvao me na porodični ručak?

Rotko: Šta sad - ?

Ken: Ti znaš da sam slikar, zar ne?

Rotko: Predpostavljam.

Ken: Odogovori mi, ti znaš da sam ja slikar?

Rotko: Da.

Ken: Da li si ikada pitao da baciš pogleda na moje radove?

Rotko: Zašto bih?

Ken: Zašto bi?

Rotko: Ti si radnik. Ovde sam ja važan. Sve ovo je zbog mene. Ako ti se to ne sviđa, odlazi…. O tome je zapravo ovde reč? Beba se oseća ranjivo jer je tatica nije potapšo po ramenu? Mamica te nije zagrlila danas, šta?

Ken: Prestani –

Rotko: Nemoj mene da kriviš, nisam ih ja pobio.

Ken: Prestani –

Rotko: Idi nađi psihologa i prestani da kukaš o tome, tvoja potreba mi je dosadna –

Ken: (Eksplodira.) Dosadna!? Dosadna!? – Gospode Bože probati da zarađuješ za život tako što ćeš raditi za tebe, pričljivo-pričljivo-pričljivi-nikada-neću-da-umuknem-samozauzet- sobom-okupirani čoveče. Stojiš tu pokušavaš da izgledaš dubokoumno, a u suštini si jedan samoljubivi sileđija sa grandioznim samo- značenjem, sa lekcijama i arijama i sa hajde-samo-da-gledamo-u-platno-narednih-nekoliko-nedelja-hajde-da-jebeno-ne-radimo-ništa-hajde-samo-da-gledamo. A tek izgovori! Blagi bože, izgovori! Ne mogu da se setim jednog slikara u istoriji koji se toliko snažno trudio da bude ZNAČAJAN.

Ken ljutito nastavlja.

34

Ken: Znaš šta, ne mora sve stalno da bude jebeno VAŽNO. Ne mora svaka slika da ti raspori utrobu i otvori ti dušu. Ne žele svi umetnost koja boli. Ponekad sve što želiš jeste jebena mrtva priroda, pejzaž ili konzerva supe ili strip. Što si mogao da učiš da si ikada zapravo napustio svoju usranu hermetički zatvorenu podmornicu bez prirodne svetlosti- jer prirodna svetlost nije dovoljno dobra za tebe.

Rotko pali cigaretu. Nastavlja da gleda u Kena.

Ken: Ništa nikada nije dovoljno dobro za tebe! Čak ni ljudi koji kupuju tvoje slike! Muzeji su ništa drugo do grobnice, galerije vode neki podvodači i prevaranti, a kolekcionari umetnosti su plitkoumni skorojevići. Pa ko je taj ko je dovoljno dobar da poseduje tvoju umetnost? Neko?

On staje, smiruje se, shvata.

Ken: A možda je pravo pitanje: Ko je dovoljno dobar da uopšte vidi tvoju umetnost? Da li je moguće da niko nije vredan toga da pogleda tvoju sliku? To je to, jel da? Svi smo mi ravnopravno vagajući podbacili.

Ken mu prilazi.

Ken: Kažeš da si potrošio pola života u potrazi za pravim “ljudskim bićem”, ljude koji mogu da gledaju na tvoje slike sa saosećanjem. Ali duboko u sebi ti više ne veruješ da takvi ljudi postoje. I gubiš veru. Gubiš nadu. I na kraju crno guta crveno.

Tišina. Ken stoji ispred Rotka.

Ken: Prijatelju, mislim da ti ne bi mogao da prepoznaš ljudsko biće, čak kad bi ono stajalo tebi ispred nosa.

Tišina. Rotko ga strelja strogim i beskompromisnim pogledom. Kenu postaje neprijatno. Ken se odmakne.

Ken: Nebitno je.

Rotko: Nemoj da odustaješ tako lako?

Ken: Ovo nije igra.

Rotko: Ti zapravo ističeš jednu poentu, ali ne onu koju si namerio.

Ken: Prirodno.

Rotko: Da ja zaista nekada postanem depresivan kada pomislim kako će ljudi gledati na moje slike. Da li će prema njima biti dobri. Prodati sliku je kao poslati slepo dete u sobu punu

35

naoštrenih brijača. Povrediće se iako se nikada pre toga nije povređivalo, a u isto vreme ni ne zna šta znači biti povređen.

On gleda u murale.

Rotko: Zato sa njima pokušavam da uradim nešto drugačije. Oni su nekako manje ranjivi, snažniji su, kao da imaju neku zemaljsku snagu. Oni nisu sami. Oni su serija, i uvek će imati jedni druge za druženje i zaštitu. A najvažnije je što odlaze na mesto sprecijalno pravljeno za njih. Na mesto refleksije i sigurnosti….

Ken: Mesto za razmišljanje….

Rotko: Da……

Ken: Mesto na kome te niko ne ometa….

Rotko: Da….

Ken: Sveto mesto….

Rotko: Da….

Ken: Kapela…..

Rotko: Da…..

Ken: Poput restorana “Četiri godišnja doba”.

Rotko staje. Ken vrti glavom.

Ken: Endi Vorhol bi shvatio foru.

Rotko: Ne ti ne razumeš –

Ken: To je fensi restoran u neboderu kojeg poseduje bogata korporacija, šta ja to ne razumem?

Rotko: Ne razumeš moje namere –

Ken: Tvoje namere su nematerijalne? Osim ukoliko ćeš do kraja svog života stajati uz svoje slike i davati objašnjena – u čemu bi uživao u to ne sumnjam. Zar ne treba umetnost da priča sama za sebe?

Rotko: Da, ali –

Ken: Samo priznaj svoju licemernost: Najviši sveštenik Moderne slika zidove “Potrošačkog Hrama.” Ti u svojoj umetnosti pljuješ na komercijalizam, ali druškane ti si taj koji uzima novac.

36

Rotko: Ja –

Ken: Naravno uvek možeš da zavaravaš sebe da stvaraš mesto za mislilačko strahopoštovanje, ali u stvarnosti ti ukrašavaš još jednu menzu za super bogate……(Pokazuje na murale.) I naravno najskuplje ukrasne slike na svetu.

Ove reči pogode Rotka.

Tišina.

Rotko: Zašto sam prihvatio narudžbinu, šta misliš?

Ken: Da bi nahranio sujetu.

Rotko: Kako to?

Ken: Mogli su da odu kod De Koninga, došli su kod tebe…. To je najsočnija porudžbina nekih murala još od Sikstinske kapele.

Rotko: Ti bi odbio?

Ken: Istog trenutka.

Rotko: Lako je tebi reći.

Ken: Znaš šta je to!? Ovo je tvoj “oldtajmer.” Daj molim te, ne treba tebi novac. Ne treba tebi publicitet. Zašto praviti od sebe licemera, zbog Sigram korporacije?

Rotko: Nisam ušao u sve ovo iz hira. Promislio sam malo.

Ken: Zezaš.

Rotko: I da, naravno da je hranilo moju sujetu, I ja sam ljudsko biće. Pa i pored toga oklevao sam. Iste misli: jesam li korumpiran? Je li nemoralno? Da li da sisam sa buržujske sise? Da li da to uradim? I dalje razmišljam kako će murali izgledati kada budem išao u Evropu. Bio sam u Firenci, u Mikelanđelovoj biblioteci Medičijevih. Jesi bio tamo?

Ken: Ne.

Rotko: Kada budeš išao, postaraj se da nađeš stepenište koje je sakriveno. Nalazi se u malom predvorju, ispod svoda, skučeno je ali broji do dvadesetak stepenika. Mikeanđelo je iskoristio tu klaustrofobičnost i stvorio lažne prozore i vrata svuda po zidovima, praougaonici obojeni bogato crvenom i braon bojom….. Pa, to je bilo to. On je stvori upravo onakav osećaj, kakav ja želim da postignem u “Četiri godišnja doba.” On stvara utisak u kome posmatrač ima osećaj kao da je

37

zarobljen u prostoriji u kojoj su sva vrata i prozori zazidani, te jedina stvar koju on može da uradi povodm toga je da lupa glavom o zid do kraja života.

On se okreće ka Kenu.

Rotko: Ja znam da je to mesto na kome će najbogatiji šljam Njujorka dolaziti da jede I da se pokazuje.

Ken: Jesi spomenuo ovo ljudima iz Sigrama?

Rotko: Bio bi mi kompliment kada bi odbili da stave murale, ali oni to neće učiniti.

Tišina.

Rotko: Hoćeš piće?

Ken: (Iznenađen.) Naravno.

Rotko sipa dve čaše viskija. Jednu dodaje Kenu. Tišina.

Ken: Ne znam…..

Rotko: Šta?

Ken: Ne znam da li ti verujem.

Rotko: Po pitanju čega?

Ken: (Pokazuje na murale.) Toga - tvoju zlu nameru.

Rotko: Previše romantično za tebe?

Ken: Previše okrutno prema njima. Tvoje slike nisu oružje. Ti to nikada ne bi učinio, nikada im ne bi umanjio na značaju. Možda si na samom početku mislio tako…. a onda se desila umetnost…. I nisi sebi mogao da pomogneš, to je ono što ti radiš. I sada si zarobljen. Saterao si sam sebe u čošak, izvini na izrazu.

Ken ustaje. Rotko ostaje da sedi nesiguran.

Rotko: Grešiš.

Ken ne odgovara.

Rotko: Njihova moć će nadmašiti ambijent. Kada se udruže, krenu u ritmu, da sapuću jedna drugoj, stvoriće mesto.

38

Sopstvene reći mu zazvuče prazno.

Rotko: Misliš da se zavaravam?

Ken ne odgovara.

Rotko: Misliš li da je to običan čin samoobane?.... Odgovori mi.

Rotko gleda u Kena.

Rotko: Odgovori mi.

Rotko nastavlja da intenzivno gleda u Kena. Tišina.

Ken: Otpušen sam zar ne?

Rotko: Otpušten?...... Ovo je prvi put da si pokazao da postojiš.

Rotko ispija svoje piće. Uzima kaput i šešir.

Rotko: Vidimo se sutra.

Odlazi. Ken ostaje sam. On stoji ispred centralne slike sa čašom u ruci, vrlo rotkovski.

SCENA PETA

Soba je skoro u mraku. Čuje se klasična muzika sa gramofona. Rotko prilazi centralnoj slici. U jednoj ruci mu je viski u drugoj kanta sa crvenom bojom. Pio je već neko vreme ali nije pijan. Samo mu naziremo siluetu. Ulazi Ken.

Ken: Mogu li da stišam muziku?

Rotko ne odgovara, Ken utišava muziku. Ken pali svetlo. Staje. Gleda u šokantni prizor. Rotkove ruke su do lakata umazane crvenom bojom.

Ken: Bože gospode!

On trči ka Rotku.

Ken: Šta si to uradio!?....... (Shvata da je boja.)… Dobro je.

Rotko: Mislio sam da malo radim.

39

Ken: Svakako….. Bože gospode…. Hoćeš peškir ili nešto? Možda četkicu?

Ken prilazi Rotku, i pomaže mu da se obriše. Tišina.

Rotko: Bio sam tamo.

Ken: Gde?

Rotko: “Četi godišnja doba.”

Ken: Ah.

Rotko: Posle našeg malog razgovora…… Otišo sam tamo sinoć. Na večeru.

Ken: Ah.

Rotko: Već je otvoren nekoliko nedelja, mislio sam da bacim pogled…..

Ken: I?

Rotko stoji izgubljen u mislima. Gleda u centralnu sliku. Vrti glavom.

Ken: Šta vidiš?

Tišina.

Rotko: (Proživljavajući.) Ulaziš iz 52. ulice …. Do restorana na spratu te vode neke stepenice. Čuješ sobu pre nego što je vidiš. Zveckanje čaša, pribora, glasovi, na početku su tihi, ali što se više približavaš to su glasniji, zvuk je očajan, kao da teraš dobro rapoloženje na streljanje. Zatim uđeš unutra, osećaš se neadekvatno obučen, osećaš se debeo, osećaš se previše Jevrejinom za ovakvo mesto. Daš svoje ime. Lepa hostesa te pogleda pogledom koji govori “Znam ja ko si ti, i nisam iznenađena, nama ovde dolaze milijarderi, što se mene tiče možeš biti ulični slikar u Tihuani koji slika lutke.” Ona pukne prstima nekom liku, taj lik pukne prstima nekom kelneru koji te kroz guzvu sprovodi do tvog stola. Svi gledaju u svakoga, kao predatori- ko si? Da li si vredan ovoga? Trebam li da te se bojim? Trebam li da ti se divim? Zatim dolazi dečko za vino, koji priča na francuskom, ti se osećaš neadekvatno, jet očigledno je da ti ne razumeš šta on govori, a isto tako ni on ne mari za to. Onda osramotiš sam sebe naručivanjem nečeg skupog, samo da bi impresionirao dečka koji je zadužen za vino. On ne biva impresioniran. Ti gledaš okolo. Svi ostali kao da pripadaju ovde: muškarci sa srebrnim kosama, žene sa šeširima i rukavicama. Sada ti prilazi neko drugi u uniformi i daje ti jelovnik. Tu su stvari za koje nikada pre nisi čuo: prasetina pod staklom, prepeličja jaja u pihtijama. Izgubljen si. A onda… nema pomoći, počinješ da čuješ šta ljudi oko tebe govore. Što je najgore od svega.

Rotko se sabire.

40

Rotko: Glasovi….. To je ćaskanje majmuna i lavež šakala. Nije ljudski. I svi su pametni, i svi se smeju i svi su zainteresovani u ovo i ono, i svi su u nekom humanitarnom odboru, i svi su jedrili i tamo i vamo, i niko ne misli ni o čemu i sve što rade jeste, laju i ćaskaju i laju i jedu i laju i noževi i viljuške i klik i klak i reči i hrana koja ispada iz usta.

Tišina. On širi ruke ka svojim muralima.

Rotko: I na tom mestu – tamo – će moje slike živeti zauvek.

Tišina. On se okreće ka Kenu.

Rotko: Pitam se……… Misliš li da će mi ikada oprostiti?

Ken: To su samo slike.

Ken gleda u njega, kao da ga je izazvao. Rotko izgleda kao da je doneo neku odluku. On postaje ljut. Brzo odlazi do telefona.

Rotko: (Pokazuje na gramofon.) Iskljući to, hoćeš li.

Ken isključuje gramofon. Rotko okreće broj.

Rotko: (Na telefonu.) Gospodina Filipa Džonsona, molim vas. Ovde Mark Rotko……Filipe, ovde Rotko. Slušaj, bio sam u restoranu sinoć, i da ti kažem, bilo ko, ko jede takvu hranu za takve pare u tom vrtlogu zla, neće gledati u moje slike. Šaljem novac natrag, a slike ću zadržati. Bez uvrede. Tako to ide. Srećno, prijatelju.

Spušta slušalicu.

Ken: (Ponosno.) Sada….. sada si pravi Mark Rotko.

Rotko: Samo siromašniji.

Ken: Ne čini te bogatim to da li imaš novac-

Rotko: Ali pomaže.

Ken: Pa ovo je dan za pamćenje, moraćemo –

Rotko: Otpušten si.

Ken staje.

Ken: Šta?

Rotko: Otpušten si.

41

Tišina. Ken ne veruje. Gleda u Rotka.

Ken: Zašto?

Rotko počinje da razvrstava četke.

Rotko: Nebitno je.

Ken: Bitno je.

Rotko: Napisi mi svoju adresu, poslaću tvoj poslednji ček.

Ken: Duguješ mi objašnjenje.

Rotko: Ne dugujem ti ništa –

Ken je besan. Rotko pokušava da ga ignoriše.

Ken: Dve godine, i ti očekuješ da samo odem, tek tako?

Rotko: Hoćeš oproštajnu žurku?

Ken: Hoću razlog.

Rotko: Ne tiče te se.

Ken: Ja zahtevam razlog.

Rotko: Slušaj, previše si jebeno zahtevan znaš!? Ne treba mi. Ne treba mi tvoja potreba. Od kako si napunio sedam tražiš dom- e pa ovo to nije, ja nisam tvoj otac. Tvoj otac je mrtav, sećaš se? Izvini, ali tako je.

Ken nije odvraćen.

Ken: Hajde doktor Frojde. Možeš ti i bolje. Zašto?

Rotko: Rekao sam ti.

Ken: Zašto?

Rotko: Zato što mi ne treba asistent -

Ken: Sereš.

Rotko: Zato što pričaš previše –

Ken: Kao i ti.

42

Rotko: Zato što imaš loš ukus –

Ken: Sereš.

Rotko: Muka mi te je –

Ken: Ne seri –

Rotko se naglo okreće ka Kenu, pokazuje ka izlazu.

Rotko: Zato što je tvoj život tamo!

Tišina.

Rotko: Slušaj dete, ne treba da provodiš svoje vreme sa mnom. Moraš da nađeš svoje savremenike i stvoriš svoj svet, svoj život. Moraš da odeš odavde sada, u tu divljinu. Pokaži im pesnicu, govori im dok im uši ne poispadaju…

Rotko stavi ruku na Kenovo rame.

Rotko: Nateraj ih da gledaju.

Tišina.

Rotko: Kad sam ja bio u tvojim godinama, umetnost je bila usamljena stvar, bez: galerija, kolekcionara, kritčara, novca. Nismo imali mentore. Nismo imali roditelje. Bili smo sami. Ali bilo je to divno vreme, jer nismo imali šta da izgubimo, imali smo samo viziju.

Tišina.

Rotko: Ok?

Ken: Ok.

Tišina.

Ken: Hvala ti.

Rotko: Stvori nešto novo.

Ken pokuplja svoje stvari i kreće ka izlazu, zaustvalja se. Okreće se ka Rotku poslednji put.

Rotko: (Pokazujući na centralnu sliku.) Šta vidiš?

Ken gleda u sliku, zatim u Rotka.

Tišina.

43

Ken: Crveno.

Tišina. Ken odlazi do gramofona i stavlja ploču. Počinje klasična numera. Ken odlazi. Rotko deluje malo pogubljeno. On staje ispred centralne slike, gleda u nju.Tišina. Rotko stoji sam.

KRAJ.

44