D A M J A N O V :I S K O N I B S L O V O

kwiga 1

DAMJANOV: ISKONI B SLOVO

izabrana proza

[1] ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA

[2] KOLAÅI, OBMANE, NONSENSI

[3] REMEK-DELCA

[4] ISTORIJA KAO APOKRIF

Slika na koricama

Gala Åaki, Blizanci, 2016, uqe na platnu, 200×200

Copyright © 1983, 1997, 2001, 2018 Sava Damjanov

Copyright © 2018 za Srbiju, AGORA

Ova publikacija se u celini ili u delovima ne sme umnoæavati,preãtampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo

kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavaåa, niti moæe bitina bilo koji drugi naåin ili bilo kojim drugim sredstvima

distribuirana ili umnoæavana bez odobrewa izdavaåa. Sva pravaza objavqivawe ove kwige zadræavaju autor i izdavaå po

odredbama Zakona o autorskim pravima.

S A V A D A M J A N O V

ISTRAÆIVAWESAVRÃENSTVA

@

IZ

REÅNIKA

ISTRAÆIVAWA

.

ISTRAÆIVAWESAVRÃENSTVA

.

ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA ( )

Prolazimo kroz peñinu, osvetqenu tamnom veãtaåkom sve-tloãñu. Uz pomoñ mape6 koju smo pronaãli u blizini ulaza, po-kuãavamo da dopremo do bunara i istraæimo wegovo dno. Namarginama mape postoje zapisi iz kojih saznajemo podatke oistoriji bunara i prostorija u kojima se nalazi1: pred nama seotkrivaju mnoge neobiåne informacije, meœu kojima naãupaæwu posebno privlaåe geometrijske analize peñine, kao ikratka beleãka o autoru ovih zapisa.2 Pomisao na wega, viãeod radoznalosti i åeæwe da najzad ugledamo dno, pokreñe naãetelo napred, kroz hodnike i vrata, izmeœu stena, kroz tunele,kraj ãupqina iz kojih se åuje zvuk Vetra*. Meœutim, svesniopasnosti – na koju, svojom dvosmislenoãñu, upuñuje posledwareåenica beleãke o autoru – za sobom ostavqamo jasne tragoveprolaska, tragove åiju ãifru zapisujemo i na mapu koja nas vo-di ka bunaru1.

Pri prolasku kroz ulazne sale gorwih slojeva peñine (ukojima se izmeœu pukotina nazire spoqaãwa svetlost), uo-åavamo da su wihovi svodovi ukraãeni crteæima. Paæqivimposmatrawem dolazimo do zakquåka da su to slovni znaci, raz-liåiti od onih koje poznajemo. Iznosimo pretpostavku da seradi o tajnoj azbuci kojom su zabeleæene poruke posveñenima.Danima pokuãavamo da je deãifrujemo. Na kraju, odbacivãiprividna reãewa, prihvatamo åiwenicu: okruæeni smo bes-krajnim jezikom, ali ne moæemo razumeti pravi smisao ni je-

7

dnog wegovog iskaza. Ipak, kao rezultat naãih analiza, ostalesu tri pretpostavke-pitawa, koja su se nametnula veñ na samompoåetku istraæivawa: a) Da li su crteæi upozorewa ãto su ihostavqali oni koji su pre nas prolazili ovuda? b) Da li suoni, naprotiv, neka vrsta laænog vodiåa koji upuñuje u zamku?v) Ili su, moæda, liãeni neposredne svrhe i predstavqajuplod jedne sasvim slobodne refleksije, te se, kao takvi, i neodnose prvenstveno na stvarnost peñine, nego sadræe odre-œene univerzalne istine?

Znamo da nikada neñemo odgovoriti na ova pitawa. Stoga,posle konsultovawa mape, ponovo pokreñemo svoje telo. Me-œutim, viãe ne hodamo dowom povrãinom peñinskih prostori-ja, veñ kanalima koji se nalaze na boånim zidovima sala. Ovikanali su potpuno suvi, ãto olakãava kretawe kroz wih. Nijeteãko utvrditi da su nekada bili puni rastiwa åiji su tragovi– ugqenisani ostaci i poneki otisak stabqike u kamenu – joãuvek vidqivi. Kroz kanale dolazimo i do centralne sale, ublizini jezera guste vode2.

Tu se pred nama ukazuje zid åiji oblik predstavqa pravi-lan tetraedar. Na wegovoj predwoj strani uklesan je simbolkuñe3. Ona je gotovo prirodnih dimenzija i nije statiåna: nekovreme posmatrali smo kako ruæa ãto raste u wenom srediãtupodrhtava kao da je dodiruje Vetar* i kako pod wom Sunce i Pi-ramida spajaju svoje savrãene vrhove; isto tako, posmatralismo kako se na prostranim terasama i u vrtovima koji su sespuãtali do obale pojavquju obredni predmeti „drugog ra-œawa”5.

Na suprotnoj strani zida vise terazije. Iz daqine, åine sestare i zarœale, praznih tasova. Meœutim, pribliæivãi im sekonstatujemo da je materijal od kojeg su napravqene potpunooåuvan i da se na levom tasu nalaze åestice fine belepraãine4, dok su desni prekrile åetiri horizontalne senke.

8

Tasovi nisu u stawu ravnoteæe. Prilazimo im sasvim: na ka-zaqkama terazija upisano je jedno slovo, ali tako da zahvataoba jeziåka (pomerawe jeziåaka oåigledno bi dovelo do po-niãtavawa slova).

Vrhovima prstiju dodirujemo prvo kazaqke, a zatim i slo-vo upisano na wima: otkrivamo da to izaziva pomerawe vode ujezeru4. Potom, ista mesta dodirujemo ponovo, uz znatno snaæ-niji pritisak. Tada se voda preliva i plavi obale jezera, pri-bliæavajuñi se mestu na kojem stojimo. Naã pritisak traje, svedok se jezero sasvim ne isprazni. U tom trenutku, voda svojomneprijatnom gustinom dodiruje naãe gleæweve.

Na kraju, prilazimo praznom jezeru i kroz wegovo muqevi-to dno posmatramo povrãinu bunara, u hladnoñi najdubqih sa-la1:

Napomene:

1 „:Posuda u kojoj se nalaze åetiri kamene klupe povezana

je pomoñu staklene cevi sa naãim sobama. Na klupe oblika

trougla postavili smo åetiri æenska tela, tako da su zajedno

formirala znak H. Pritom, vaæni preduslovi daqeg toka

eksperimenta bili su: ,,a) da vlaænost vazduha bude jednaka

na oba mesta; b) da je koncentracija kiseonika veña u naãim

sobama; v) da svaki trougao (klupa) bude ispuwen teånoãñu

koja ñe zagrevati ova æenska tela; g) da je u wima, joã sveæa,

prva deviåanska krv”. Osim toga, prilikom zauzimawa po-

loæaja na klupama, morale su jedna drugoj trqati koæu åis-

tim mlekom, sve dok se i posledwa kap ne bi upila u wu...

... Tada smo kroz cev puãtali topao vazduh, da bi se u åasu

odliva u naãe sobe vrañao rashlaœen. Povremeno smo ga udi-

sali, a ponekad smo kraj otvora cevi postavqali pojedine de-

love naãeg tela. Taj postupak poboqãavao je rad naãih

9

organa, intenzivirao luåewe vitalnih sokova i, indirek-

tno, uticao na naãe psihiåke procese. Vazduh koji se vrañao

imao je veñu moñ od onog koji smo slali kroz cev. Jer, nas-

pram wenog otvora nalazila se prizma u kojoj je nastajao Ve-

tar*. On se pomerao duæ zidova posude, da bi se, u trenutku

kada je ponovo stizao do prizme, prelamao u woj, formira-

juñi åetiri kraka. Svaki krak dopirao je do jedne klupe i

svojim dowim krajem pripijao se uz telo na woj, dok je

gorwim pokretao slojeve okolnog vazduha, mewajuñi wihov

raspored, sastav i osobine. Krajwi rezultat hemijskih reak-

cija ãto su se pritom odigravale, bila je promena globalne

strukture vazduãnih struja koje su izlazile iz posude. Snaga

te promene bila je vidqiva na svemu ãto je dolazilo u dodir

sa wenim elementima.

Ovi procesi trajali su nekoliko dana, taånije: dok u sva

åetiri æenska tela nije okonåan prvi period sazrevawa i

smrti Ñelije Æivota/Prañelije/. To vreme one su provele u

snu; mi smo samo dvaput zavirili u wihovu posudu: prvi put,

na samom poåetku, radi provere vaqanosti nulte taåke eks-

perimenta; drugi put, na zavrãetku I faze, uoåi wihovog bu-

œewa.

Kada su se probudile (ãto je oznaåilo poåetak II faze),

uãli smo u posudu sa åetiri kamene klupe/trougla/. Unutra, u

dvostrukoj vrelini i vlazi, posmatrali smo ta æenska tela

koja su nas oåekivala. Mleko kojim je hrawena wihova koæa

ponovo je izbilo na povrãinu: kroz mrak, nazirale su se

wegove beliåaste, usirene grudvice. Dok smo lizali ove

grudvice, æeqno upijajuñi wihov ukus, nisu se pomerale.

Nisu se pomakle ni kada su naãe ruke (kao senke) prekrile

wihove dojke, ni kada smo se popeli na wih. (Negde duboko u

wihovim utrobama, ipak je gorelo). Tiho smo ih posmatrali,

dok su primale seme koje im je davalo naãe telo:”

10

2 Bazen u kojem je æivela vodolija bio je okruæen oke-

anom teånog azota. Kroz nekoliko spiralnih kanala svakih

mesec dana u wen biotop ulazile su nove koliåine teånosti.

Mnogobrojni filteri organskog porekla spreåavali su da sa

wom doplove otpadne materije, delovi korala i otrovnog

rastiwa, kao i tek oformqeni mikroorganizmi kojih je oke-

an bio prepun. Filteri su propuãtali samo kapi wihovog

masnog tkiva: sve ostalo, pretvarali su u sluz i penu, i

vrañali u okean. U tim procesima azotna jediwewa burno su

reagovala, oslobaœajuñi velike koliåine energije koja, me-

œutim, nikada nije inicirala bitniju promenu sastava ili

„bioloãke mape” sredine.

Tako se vrãila razmena materije izmeœu okeana i bazena:

to je trajalo sve dok se kanali ne bi automatski zatvorili.

Meœutim, i posle zatvarawa okean ih je punio svojom teå-

noãñu koja se, sada, zaustavqala na ulazu u bazen. (To je stva-

ralo toplotu u æivotnom prostoru vodolije: toplotu koja ju

je hranila i izolovala od negativnih uticaja spoqaãwe sre-

dine). Kanali su se ponovo otvarali tek kada se koncentra-

cija organskih molekula u bazenu spuãtala do najniæe taåke.

Vodolija se nije kretala. Wen æivot trajao je godinama,

neprestano obnavqan sveæim telima koja bi doplovila do

we (Pred tim telima kanali su se uvek otvarali, a filteri

uklawali u potpunosti, tako da je wihov ulazak u bazen tekao

neometano). Vodolija ih je apsorbovala, regeneriãuñi tako

svoju bioloãku strukturu i stvarajuñi zalihe organskih mo-

lekula do sledeñeg obnavqawa. Kroz pukotine i prozirne de-

love koæe moglo se videti kako se pritom odvijaju promene u

najdubqim omotaåima wene utrobe. Te promene zahvatale su

sve organe, dominirajuñi åesto i psihiåkim centrima koji

su briæqivo skriveni u dowim slojevima wene moædane ko-

re. Meœutim, ispod vodolijinih krquãti nalazi se zona gde

11

su smeãtena istinska srediãta wenih vitalnih funkcija,

zona prekrivena i zaãtiñena finim belim prahom koji joj

omoguñava konstantnu nepromenqivost: ova zona je, stoga, je-

dini stabilni deo vodolije, jedini koji nikada ne podleæe

promenama. (Poznato je da bi unoãewe i najmaweg elementa

promene u ovu zonu dovelo do destrukcije celokupnog bio-

loãkog sistema vodolije, koji viãe ne bi mogao da funkci-

oniãe na istim principima. Ona bi se, tada, pretvorila u

neki drugi oblik æivota...)3 „...jedna æena, iz neke kuñe**, dala nam je znak /uñi ñemo

unutra i uskoro ñemo se zateñi sred prostorije gde u prqavoj,

masnoj vodi pliva gomila qudi/na svodovima ove prostorije

uoåiñemo crteæe koji predstavqaju slovne znake, kao i sliku

Velike Kruænice (koja je centar simetrije Druge Stvarno-

sti), te alegoriju vremena, smrti i deviåanstva/uoåiñemo

minijaturnu svetleñu taåku, koja se pomera åitavom povr-

ãinom prostorije i moñno je obasjava/posmatrañemo lica

qudi u vodi: ona neñe izraæavati strah, veñ spokojstvo i

mir/æenu koja nas je pozvala uzalud ñemo traæiti meœu

wima/otkriñemo je na prozoru, odakle izdaje uputstva osta-

lima u prostoriji/videñemo: wena koæa je crvena, wene oåi

su blede, a na grudima joj je nacrtana Srebrna Zvezda (zvezda

åiji se kraci ãire, skupqaju i pulsiraju, dodirujuñi svaki

deo wenog tela, dopiruñi pritom, ponekad, i do qudi u vo-

di)/iza wenih leœa prostirañe se ãuma metalnih stubova,

ãuma åijim srediãtem dominira svetleña prizma/ugledav-

ãi nas, predloæiñe da pokuãamo ostvariti ulogu koju nam je

u svom snu dodelila: ulogu zapovednika, onog koji gospodari

prizmom, onog koji uæiva i kaæwava (tada*** ñe nam pru-

æiti spisak „Kazni u podzemnom svetu”: Srebrna Zvezda na

wenim grudima neñe se pokrenuti, niti ñe se pomeriti ka-

zaqke na terazijama koje dræi u rukama):/„vi znate dubinu

12

prostorija u kojima se nalazite/ulazeñi, paæqivo ste broja-

li stepenice”/reñi ñe nam ova æena/„meœutim, to vam neñe

pomoñi, jer je wihov broj nestalan i laæan/ali, ukoliko ga

ipak uspete odrediti (onakvog kakav je bio u trenutku vaãeg

silaska), pred vama ñe se – u podnoæju Piramide – ukazati

åasovnik iza kojeg ñe se prostirati sledeñe stepenice/one ñe

voditi naviãe, u hladnoñu i mrak najdubqih sala Druge

Stvarnosti/ako se to dogodi, upamtite wihov broj – jer, taj

Broj je uvod u ãifru mehanizma koji otvara vrata svih pros-

torija Druge Stvarnosti...”!”4 izaãla je iz bele vode. na dnu posude ostala je samo wena

quãtura. ona je blistala ãireñi oko sebe qubiåasto zra-

åewe koje je saæimalo vlagu. wena znamewa postala su vid-

qiva tek kada je uklowen mrak i wegov teãki zadah.

rastvarala se u sumporu dok su zagrevali posudu. osuãena

voda pretvarala se u paru. para se kondenzovala i sjedinila

sa æivom. viãe se nije kretala. weno dejstvo bilo je u prome-

ni i rasprostirawu energije koja se pritom oslobaœala. no-

vi preobraæaj je meœutim zahtevao mirovawe. statiånost. tu

bi se sve odvijalo u unutraãwoj stvarnosti koja je izvan me-

ra. izmeœu poåetnog pokreta izlaska iz vode i zavrãnog koji

se odigrava u buduñnosti trajala bi jedna stalna nepomiå-

nost. stoga se tada do zaåuœujuñih razmera razvijaju drugi me-

hanizmi promene. najmoñniji od wih je kada jedna materija

prenosi na drugu svoje osobine. na primer boju ukus sastav

smrtnost. u svakoj od wih tada se ukrãtaju dva principa.

princip vremena i princip svetlosti. stoga ona blista sre-

brnim sjajem hladnoñe koja ne umire u teånom azotu ni onda

kada se wen beli prah pretvori u Broj...5 „Na obali jezera guste, bele vode åetiri device igrale

su „san drugog raœawa”, posute zlatnim peskom i travom ãto

se obnavqa. Jedna po jedna prilazile su vodi, skidajuñi sa

13

sebe odeñu. Bile su joã uvek sasvim blede, ali na koæi su im

se jasno razaznavali crveni i masni tragovi Vetra*.

(Izmeœu talasa, voda je stvarala figure od kamena. Na

wihovim postoqima nalazile su se staklene posude u kojima

se odvijala proleñna svetkovina buœewa i ulaska u novi dan.)

Postavile su se u krug kraj vode, a zatim uzele gipsanu

masku koja je wihova lica spajala u jedan lik. Maska je prela-

zila iz ruke u ruku, da bi se na kraju zadræala na licu one koja

je bila najbliæa vodi (oko wenih bokova hvatalo se jezersko

rastiwe koje su talasi izbacivali na obalu. Okrenula se ka

ãumi ãto se nazirala iza wenih leœa: iz maske je potekla

svetla, prozirna teånost, u åijoj dubini je jarkim sjajem bli-

stala Srebrna Zvezda).

Iz wenih grudi na zemqu je kapalo mleko. Ostale device

su ga dodirivale, prinoseñi usnama wegovo beliåasto gru-

mewe (ukus mleka bio je gorak i topao). Jezero je ãumelo i u

daqini se nazirala svetlost novog dana. Oseñale su da ñe us-

koro nastupiti promena vazduha, koja ñe oæiveti biqe i

transformisati wihova åula. Zato su tako åeæwivo upijale

ukus mleka, liæuñi telo one iz åijih je grudi isticalo, zari-

vajuñi sa uæivawem zube u wenu koæu. To ih je vodilo u san.

Pre sna („sna drugog raœawa”), razmenile su poruke. Simbo-

li kojima su se sporazumevale samo su prividno bili vizuel-

ne prirode (wihova suãtina nije se sastojala u slikovnom,

slovnom i t. sl.), ali su sadræali sve: daleke gradove i

ozraåena bela prostranstva, glasove, korake i tela, sunca, do-

line, staze kojima se silazi, velike reke, mora, pokrete i

preobraæaje, duboke bunare, stepeniãta i qude (kao i wiho-

ve senke), mraåne ãume podzemqa ãto kriju svoju tajnu, vode-

ne svetove, kanale, Vetar*... sadræali su sve ãto one viãe

nikada neñe moñi da vide.

14

(Sa druge strane jezera uzdizala se Piramida, u åijem je

podnoæju skriven åasovnik koji ne pokazuje jedinice vreme-

na, ali ih meri i upisuje u sopstveni mehanizam. Samo je

wegov zvuk zaista naruãavao iskonsku tiãinu dowih pro-

storija.

U jezeru su nastajali organski molekuli koji su hranili

mehanizam åasovnika i omoguñavali mu rad. Pomoñu tog me-

hanizma bila su zakquåana vrata svih prostorija Druge

Stvarnosti. Za one koji bi uspeli da razreãe wegovu ãifru,

tamo viãe nisu postojale prepreke. Ovo pravilo nije se,

meœutim, odnosilo na Vetar*, koji je tu moñ sadræao u samoj

svojoj prirodi).”6 Videti: Istraæivawe savrãenstva (g) beleãku (fus-

notu) br. 2 (odlomak pod naslovom: Slike/Sna/-II), kao i be-

leãke br. 3 i 3a (prvi pasus).

Napomene o Vetru:

* Vetar je deo Nevidqive Tvari koja je prisutna u svakoj

åestici nematerijalnog, u Apstraktnom, u svemu ãto je Iznad

i Iza. To je wegov istinski prostor, wegovo veåno bora-

viãte, wegov prapoåetak; tu je wegov izvor, tu se raœa wego-

va moñ koja se rasprostire u obe Stvarnosti. Prave razmere

i prirodu te moñi mi moæemo samo da nasluñujemo, jer nam je

poznata jedino materijalna projekcija Vetra (o onoj drugoj,

iskonskoj i spiritualnoj znamo tek deliñ istine): poznat

nam je, dakle, Vetar kao prozraåno, nevidqivo, pokretno TE-

LO koje se pojavquje u razliåitim oblicima. O takvom Vetru

postoje mnogobrojni podaci koji su skupqani vekovima;

meœutim, i pored toga wegova proãlost joã uvek je obavije-

na velom tajni, kao ãto nisu utvrœeni ni odgovori na mnoga

druga pitawa u vezi sa wim (pitawe tipologije, bioloãkih

15

odlika i t. sl.). Jedan od vaænih uzroka tolike naãe nemoñi

pred fenomenom Vetra, svakako treba traæiti i u wegovim

åestim metamorfozama, koje su izvan svakog kauzaliteta, kao

i u principu NESTALNOSTI (ili – kako ga je nazivala jedna

iãåezla civilizacija – PRINCIPU IZBEGAVAWA KONAÅ-

NOSTI I PREDODREŒENOSTI), kojim su proæeti svi elemen-

ti Vetra, sva wegova svojstva. Zato i raspolaæemo izuzetno

malim brojem definitivnih saznawa o Vetru: veruje se da

vodi poreklo od niæih oblika æivota koji su se pojavili na

samom poåetku evolucije; sa sigurnoãñu se moæe tvrditi da

su wegove najbitnije karakteristike beskrajna moguñnost

sopstvenih metamorfoza (1) i (2) sposobnost mewawa struk-

ture objekata koji dolaze u dodir sa wim; isto tako, pomoñu

navedenih komponenti (mada wihova priroda nije protu-

maåena) moæe se objasniti veñina pojava odreœenih dej-

stvom Vetra...

U peñini kroz koju se kreñemo, prisutne su åetiri vari-

jante Vetra (postoji jedna taåka u woj, gde se one formiraju:

tamo je skrivena svetleña prizma, a istinski put do we ot-

kriñe samo onaj ko deãifruje znaåewa ãto ih Srebrna Zve-

zda (koja je centralni simbol Vetra) konstituiãe tokom dve

kquåne scene: „sna drugog raœawa” i „ulaska u kuñu”).

Prva varijanta Vetra pojavquje se noñu. Zove se „Hladni

Vetar” jer je hladnoña koju donosi wegova najuoåqivija oso-

bina: ponekad, sa severa donosi mrazeve koji sve predmete u

peñini prekrivaju ledenom korom. On oznaåava Smrt i nes-

tajawe (Svrãetak). Oporog je ukusa, a prate ga vlaæna ispa-

rewa i dim (ãto ga takoœe dovodi u vezu sa htonskim svetom).

Poznato je takoœe i to da se kreñe u kruænim formama koje

ponekad dostiæu zastraãujuñe dimenzije, te da se, ukrãten

sa drugim Vetrovima, pretvara u nove jedinice materijal-

nog sveta. Poãto su ga izuåavale sve do sad zabeleæene civi-

16

lizacije, o wemu je saåuvano mnoãtvo dokumenata. Meœu

wima posebnu paæwu privlaåi legenda po kojoj „Hladni Ve-

tar” poseduje sposobnost neprimetnog ulaska u qudsko telo:

kada se to dogodi, on postaje wegov apsolutni gospodar, ne-

vidqiva snaga koja obuzima svaku åesticu qudskog tela i

upravqa wegovim celokupnim poretkom (otuda i potiåe ve-

rovawe – åijih se premisa i mi nesvesno pridræavamo – da u

åasu dodira sa ovim Vetrom treba zatvarati oåi jer, kako

kaæe jedan od najstarijih zapisa... one su laæno ogledalo, one

nas vode Demonu, kroz wih dolazi Smrt...). Ipak, najza-

nimqivije dokumente o wemu predstavqa grupa tekstova ko-

ji govore o tome da zvuk „Hladnog Vetra” ima semantiåku

vrednost: sudeñi po ovim izvorima, ona se moæe prevesti na

jezik qudskih misli, i pomenuti tekstovi dokazuju tu tvrdwu

citatima iz kwiga u kojima su mnogobrojne generacije pra-

tile i beleæile wegove poruke.

Za razliku od „Hladnog Vetra”, drugi Vetar se kreñe

neåujno. Po toj osobini dobio je naziv „Gluhi Vetar” – ime u

kojem je prisutna neskrivena ironija, ako se ima u vidu

åiwenica da je wegova razorna moñ daleko veña nego kod os-

talih Vetrova. Vrlo brzo se umnoæava (ili su u pitawu sukce-

sivna ponavqawa wegovih naleta, koji se ãire i diæu u

koncentriånim krugovima), ãto bitno pojaåava razorne

efekte wegovog dejstva. Meœutim, wegova javqawa su kratko-

trajna, jer ga pravac kojim se kreñe odvodi izvan peñine, u

najviãe slojeve atmosfere, gde zamire. Biñe åiji bi sluh us-

peo da registruje dolazak „Gluhog Vetra”, ovladalo bi wego-

vim moñima, moglo bi ga zauvek zaustaviti ili promeniti

smisao i strukturu wegovog postojawa. (Ukoliko je to nedos-

tiæan ciq, onda je naã silazak u peñinu uistinu besmislen).

Osim toga „tradicija nauke o Vetrovima smatra veoma

znaåajnom åiwenicu da on oznaåava Vreme i Prolaznost

17

(Ponavqawe), ali ga qudska svest ne doæivqava kao htonsku

silu. Moæda su tome uzrok brojni sluåajevi wegovog stvara-

laåkog i isceliteqskog dejstva na one æivotne oblike koji

uspevaju da se suprotstave wegovoj snazi. Najzad, razorna

dejstva „Gluhog Vetra” ublaæavaju i wegovi åesti preobra-

æaji u mikro-segmente materijalnog sveta (molekule, atome

itd).

Sledeñi Vetar nazivaju „Opsena”. Ovo ime dobio je zato

ãto su wegove laæne, fiktivne pojave (koje neki nazivaju

„Podsvesnom slikom” ili „fatamorganom”) mnogo åeãñe od

onih stvarnih. Meœutim, upravo te retke stvarne pojave

predstavqaju veliku opasnost za organski æivot: jer, ovaj

Vetar donosi bolest, truje Vazduh åesticama koje upija na

izvorima teånog azota, naruãava ritam æivotnih ciklusa

prirode... On oznaåava ideju Prostora i svet dimenzija, i

uvek ostavqa vizuelni trag svog prolaska u vidu slika ili

crteæa, koji se najåeãñe nalaze na raskrãñima ili u dubini

podzemnih sala. Zahvaqujuñi scenama koje su predstavqene

na tim slikama (crteæima), moæe se zakquåiti da u wegovim

sporim ali snaænim vrtlozima (koji svakog proleña mewaju

pravac) predmeti, qudi i pojave doæivqavaju åudesne pro-

mene: kako one najjednostavnije (kao ãto su promena lika, bo-

je i t. sl.), tako i vrlo sloæene, åiju je prirodu teãko

definisati, mada je jasno da nisu plod sluåajnih kombinaci-

ja i da je u wima uoåqivo prisustvo odreœenog SISTEMA.

Ovo åini uverqivom hipotezu da je „Opsena„ saåuvala do-

minantne elemente svesti, te da je, stoga, bliska formama

pra-Vetra. Uz podatak da teæi sopstvenom poniãtavawu, pu-

tem sjediwewa sa ostalim Vetrovima, prethodne åiwenice

ukazuju na to da je „Opsena” najprimitivniji oblik meœu pe-

ñinskim Vetrovima.

18

Åetvrti Vetar zove se „Oniriåki Vetar„ ili „Vetar Sno-

va”. Wegove specifiåne osobine, dejstva i transformacije

joã uvek nisu prouåene i precizno formulisane. Poznato je

samo to da predstavqa jedan od osnovnih elemenata (zato je

nevidqiv i nesvodiv na mawe jedinice), te da se pojavquje

jedino u Snovima, åiji je istinski tvorac, onaj koji ih obli-

kuje i ispuwava slikama i znaåewima: on nam donosi vizije

i podaruje Istinu, on nas vraña Poåetku i otkriva nam frag-

mente Posledweg Åina, on nas uvodi u bestelesno, u Tajnu, Du-

binu, Veånost...

** „...Ulazak u kuñu za wu je bio nemoguñ, sve dok nije shva-

tila da prethodno mora otvoriti prozor u proåequ i po-

moñu wegovog mehanizma pokrenuti vrata. Ali, kada joj je to

najzad poãlo za rukom, sa druge strane zida odmotao se Vetar

i bila je prinuœena da se bori sa vratima kao da ih je iznu-

tra neko pritiskao, woj nasuprot. Wen zadatak ipak je bio da

æivi ovde. Osluãkivala je zvuk Vetra, ali joj se isto tako

åinilo da iza leœa åuje neåiji hod (to su bili zvuci koje ñe,

zatim, godinama sluãati). Nije se okrenula i unutraãwost

kuñe poåela se otvarati...”

*** „...u tom trenutku dunuo je Vetar i osvetlio lice

sumwivog sagovornika /paæqivo sam ga osmotrila/, prime-

tila sam da se crte tog lica u dodiru sa Vetrom mewaju, kao

da neko na platnu preraœuje veñ dovrãen portret /znala sam

da je bila zabluda kada sam poverovala da se preda mnom na-

lazi samo jedan åovek/ (on nije bio sam/otkrio ga je Vetar, ko-

ji mu je na lice upisivao likove svih onih ãto su bili u

wemu, a ja ih joã uvek nisam jasno razaznavala: to je bio sig-

nal da otpoåiwe ostvarewe prvog dela ZAPISA NA SVODO-

VIMA:” ...na horizontu, u prostoru izmeœu Sfere Vode i

Sfere Vazduha, pojaviñe se vizuelni znak Druge Stvarnosti:

19

Blistava, bela Piramida, u åijoj su utrobi skrivene provi-

dne kupole gde se umnoæava Æivot****)/...”

**** ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA ( )

20

ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA ( )

Blistava bela Piramida, åija se vizuelna projekcija po-javquje u prostoru izmeœu Sfere Vode i Sfere Vazduha, u svojojutrobi sadræi providne kupole gde se umnoæava Æivot1. U zo-ni tih kupola nije bilo noñi, sve do ivice qubiåastog zida(iako svetlost koja se tu otvarala nije imala moñ toplote, bilaje hladna i oãtra).

Izgleda da je qubiåasti zid najvaæniji unutraãwi deoPiramide: sa wegove druge (noñne) strane prostirao se sistemhodnika, åija se zamrãenost nazirala kroz mnogobrojne puko-tine i otvore na zidu. Moglo se zapaziti da na samom poåetkuovih hodnika stoji kamena åesma i da materija oko we ne miru-je. U åasu kada bi voda potekla, to kretawe bivalo je elimini-sano, da bi – kada je Piramida, napuãtajuñi svoju vizuelnuegzistenciju, prelazila u drugu ravan postojawa – nestajale iåesma i voda. One su se opet pojavqivale tek sa povratkom wenevizuelne projekcije, ali uvek u izmewenom obliku. Prisutnidetaqi razlike bili su od ogromne vaænosti i svaka ekspedi-cija je – svesna da ne moæe uzeti jedinstven uzorak vode – upra-vo na osnovu wih pokuãavala da odgonetne raspored, graœu inamenu hodnika koji su se prostirali sa druge strane zida.

U daqini, iza kamene åesme, nazirao se sjaj zlatnih plo-åica u kojima je klinastim pismom uklesan Veliki astralni ka-lendar. Wegov sadræaj moguñe je razabrati pomoñu optiåkihinstrumenata, zahvaqujuñi prirodnoj svetlosti povrãine na

21

kojoj se nalazi. Kalendar je podeqen na dva dela slikom Maåa:u prvom delu zapisana su kretawa planeta, linije kosmiåkihzraåewa i strujawa vazduãnih talasa; osim toga, prikazan jeZodijak i tajni ciklus Zelenog Lava3, opisane su posthumne me-ne æivih biña i silazak u Mistiåni Centar, data je strukturapramaterije i formula kojom zapoåiwe Veliko Delo... Drugideo kalendara sadræao je sliku Sunca: ogromno i moñno, ono jedominiralo scenom: iznad, ispod i iza wega nije bilo niåeg:svud unaokolo rasprostirali su se samo wegovi zraci, kao ne-umitno svevideñe oko, kao Kruna nevidqivih svetova2... Svatumaåewa kalendara imala su u osnovi ideju da je on sveobuhva-tan, ali ne samo kao simbol, veñ i u samoj svojoj materijalnos-ti, taånije: da je kalendar, u stvari, sam Univerzum. To jeznaåilo da on nije statiåan, da se razvija i raste (kao i naãeznawe o wemu, uostalom); ovu åiwenicu svaka ekspedicija jeuvek iznova pozitivno dokazivala svojim ogledima.

Posledwe ãto se u ovim hodnicima moglo videti bila suvrata, prekrivena srebrnom emulzijom, vrata u åijem je sre-diãtu ucrtan Mesec. Na wihovim uglovima, fiksirano u meha-nizam nalik na bravu, nalazi se lice Majke, praroditeqkesvetova1 (weno telo leæalo je na stolu2, ali lice joj je ovde.Privuåeno snagom Meseca, ono se ãiri i skupqa u taånoodreœenim vremenskim intervalima åije su krivuqe grafiåkipredstavqene na predwoj strani vrata). Meœu ålanovimaprvih ekspedicija koje su istraæivale Piramidu, vladalo jeuverewe da se moæe definisati ãifra pomoñu koje se otvaramehanizam nalik na bravu. Oni su smatrali da su Vatra2 i lednajbitnije komponente ove ãifre, i da wihova povezanost(Vatra bi trebalo da osvetli okolinu, a led bi se stvorio u re-akciji svetlosti i æive/æivog srebra/) dovodi do lanca he-mijskih (vremensko-prostornih) promena u mehanizmu: lancakoji bi na kraju – po wihovom miãqewu – rezultirao promenom

22

grafikona na vratima. Novi grafikoni trebalo bi, u stvari,da predstavqaju idealnu projekciju pentagrama — konaånogreãewa ãifre.

Podaci o eventualno konkretnim pokuãajima u tom pravcune postoje. Meœutim, u zvaniånim kwigama potowih istraæi-vaåkih ekipa, ostala je zapisana (i dokumentima potvrœena)teorija po kojoj je u dalekoj proãlosti ovo mesto bilo ærtve-nik: mnogobrojni crteæi, sheme i precizni opisi sasvim si-gurno svedoåe o tome da su ålanovi tih istraæivaåkih ekipadolazili u dodir sa materijalnim ostacima ove tradicije1. Napomenutim stranicama zvaniånih kwiga posebnu paæwu priv-laåi geometrijski prikaz åudesne simetrije Piramide: sime-trije, åija osa prolazi åitavom duæinom vrata prekrivenihsrebrnom emulzijom i koju docnije – i pored detaqnih uputsta-va i proraåuna – niko nije uspeo da rekonstruiãe.

Napomene:

1 GOVORI MAJKA, PRARODITEQKA SVETOVA:

Svet je nastao iz tamnih nagona koji se ponavqaju u svim

oblicima æivota, u svakoj svesti4. To uåewe preneli su mi

oni åijim sam toplim mesom grejala svoju utrobu, meœutim,

wegovo neumitno dejstvo odnosilo se i na wih.

Stoga sam odluåila da svetkovine wihovog raœawa odr-

æavam u peñinama koje su podseñale na grob, u gustim i dugim

noñima, kada je Mesec nestajao sa neba. Za to vreme, moje oåi

behu prevuåene qubiåastom koprenom, tako da su za mene

peñine uvek ostajale velika nepoznanica. Nikada nisam sa-

znala neãto o wihovom unutraãwem izgledu, organizaciji

i zamkama; isto tako, po izlasku, teãko je bilo u señawu re-

konstruisati wihovu taånu lokaciju. Ipak, u nekoj taåki

23

buduñnosti uvek sam ponovo stizala do wih. Postojala je

sasvim odreœena vremenska pravilnost ovih povrataka, pra-

vilnost åiji su periodi bili materijalizovani unutar me-

ne.

Obred u peñinama trajao je danima. Åitavo to vreme, vo-

da na povrãini Zemqe pretvarala se u led, koji je u trenuci-

ma maksimalne gustine iãåezavao i, spuãtajuñi se do nas u

vidu æivine pare (jer on se preteæno sastojao od jediwewa

svetlosti i æivog srebra), razreœivao vazduh: to nam je ote-

æavalo disawe, ãto je, s druge strane, pozitivno uticalo na

naãe psihiåke cikluse. Zbijeni u blizini, ja i oni koji su

nastajali doæivqavali smo sopstveno obnavqawe: oseñali

smo stvarnu moñ promene – moje metamorfoze, kroz wihovo

raœawe, i wihovog prelaska iz jedne u drugu stvarnost; pre-

laska, åiji je posrednik bilo moje telo.

Kada je okonåan prvi proces, nastupilo je stawe Sna. Ja

sam sawala maglu, razgranatu maglu koja je ispuwavala sve po-

re prostora, preteñi da se prelije preko wegovih krajwih

taåaka i izazove eksploziju; maglu, u åijim se visinama uka-

zivalo skroviãte bogova (bogovi behu nalik na mumije:

nepokretni, otvorenih usta, obraza grubih i bledih od sta-

rosti, uroweni u svoj mitoloãki san. Wihov sluh* bio je

nesposoban da registruje tuœe reåi, a sopstvene misli kon-

kretizovali su vizuelno). Sve to, odvodilo me je u nepoznate

uglove peñina, daleko od onih koji su ostajali dole. Ipak, ne-

prestano sam bila izloæena dejstvu wihove energije koja je

sadræala snagu vrhunske promene i proåiãñewa (otuda je u

mom snu dominirala slika Savrãene Celine Prirode, sli-

ka koja je povezivala pojedine sekvence magle i åijem tu-

maåewu nikada nisam mogla pronañi izvor).

Kada je Mesec konaåno nestao sa neba, razgrnula sam pe-

sak i, shvativãi da sve ãto se do tad dogaœalo nije bilo samo

24

san, prepoznala tragove: sa svetim oruæjem u zubima poãla

sam onima åije stvarawe beãe okonåano. Oni su se radovali

mom silasku, iako nisu razumeli zamrãene simbole (Vode,

Zemqe, Vazduha i Vatre) pomoñu kojih sam im se obrañala.

Sluãali su moj korak u kojem su prepoznali potok ãto izvi-

re u daqini, drveñe koje tiho ãumori i lepet ptiåjih krila

koji se meãa sa glasovima siñuãnih æivotiwa; åuli su kako

negde zavija Vetar i kako se kroz wegove molove probija zvuk

æivota sa toplih vrela. Leæeñi nepomiåno, pomeãani sa

kamewem i prahom, doæivqavali su svet stvari i oseñawa

koji je postojao izvan peñina, ali ni deliñ svog iskustva

nisu mogli uobliåiti i saopãtiti drugima. Dok sam im

prilazila, nazirala sam wihova mala, zdepasta tela, obrasla

mahovinom: tela, koja sam doæivqavala kao svoje i koja su

stvorena da bi potvrdila ideju obrnutog redosleda (i uloge)

raœawa i dojewa, inverziju incesta, povratak poåetnoj taåki

(poåetku Vremena)...

...Posle napuãtawa peñina, na wihovim ulaznim otvo-

rima zapisala sam – kao i uvek – ovo: Bili su hladni. Ali

wihovo meso, prozirno i miriãqavo, kao da se sastojalo od

Vazduha: beãe lako, drhtavo i meko, gotovo pokretno. Poãto

sam se za trpezom nalazila sama, pre obeda nisam pevala di-

tiramb. Jedini deo rituala kojeg sam se pridræavala bio je

vezan za qubiåastu teånost u åaãi: nisam je ispijala dok se

hrana nalazila u ustima, veñ posle, kada sam ostajala åista i

prazna. Moje telo (besmrtno i neponovqivo), telo koje je

upoznalo Vatru, punilo se wihovim æivotima, duboko ras-

prostiruñi svoju svest o tome: „DUÃA JE U KRVI I MESU...”

25

2 (WENO TELO). SUNCE.

Leæala je na stolu, okruæena spisima i instrumentima

nauke koju nije poznavala. Bila je jedan od mnogobrojnih obje-

kata uhvañenih u zamku tokom istraæivawa. Sa desne strane

stola, izmeœu staklenih boåica i epruveta, svetlelo je gru-

mewe belog fosfora. Sasvim visoko, prema tavanici, nala-

zio se joã jedan svetlosni izvor åiji taåan poloæaj nije

mogla odrediti. Bio je od metala. Veñ danima se kretao kroz

laboratoriju: prilazio joj je izmeœu polica i otvorenih

prozora, kroz isparewa hemikalija; pribliæavao joj se pola-

ko i umirujuñe, wegovi zraci su je prekrivali. Na kraju, bio

je tu, sasvim kraj we, toliko blizu da je veñ oseñala wegov ne-

prijatni, uzbuœujuñi miris. Ipak, bila je mirna, potpuno

mirna: nepomiåna. Kada je doãao do stola, opkoraåio ga je.

Tako se naãao iznad we, licem okrenut wenom telu. Izvadio

je Maå koji je tri noñi proveo u Vatri (bio je glatkih oblina,

nalik na æivo biñe: crvenilo i vrelina predstavqali su

tragove tih dugih, isceliteqskih noñi).

Neko vreme dræao je Maå u ruci, paæqivo posmatrajuñi

onu koja se nalazila na stolu: najpre je uoåio wene dugaåke,

riœe dlake, neobiåno kovrxave i guste. Kada ga je zario u

weno telo, ono je odgovorilo refleksnim gråem, zatim se po-

krenulo (Noñ utrobe otvarala je svoja vrata). Prvo se pome-

rila u stranu, potom se u wenom grlu pojavio zvuk nalik

grgoqawu vode. Meœutim, on je i daqe umnoæavao dejstva

Maåa, postupajuñi sve oãtrije, kako bi ubrzao wene pokrete.

Kada je uspeo u tome, kada je osetio da igra miãiña i straha

neñe joã dugo trajati jer se ona snaæno propiwala, podi-

æuñi pritom wegovo telo, izvukao je Maå iz we. Zvuk u grlu

pretvorio se u dahtawe, dok joj se niz koæu slivalo mleko,

prañeno tamnim zadahom vlage: weno meso postajalo je meko,

26

kao biqe i sneg. Istraæivaåu je to bio znak da se prihvati

drugih instrumenata:

Ispod pazuha napravio joj je ranu, zatim na joã nekoliko

kquånih taåaka tela (vrat, grudi, uho*, pupak, prepone).

Uzevãi potom u ruke sledeñu alatku, obradio je ove rane.

Prvoj je dao oblik trougla, drugoj, treñoj, åetvrtoj, petoj i

ãestoj – oblik kruænice. U trouglu, plavom bojom je nasli-

kao prizor gozbe, dok je u kruænicama upotrebqavao druge

tehnike. U vratnu je, na primer, urezao scenu iz lova, na

pupåanoj kruænici, baecom, nepregledne ãume simbola, a u

uho je kredom pokuãao da ucrta prazne, tamne hodnike,

straãne i nepoznate åovekovoj svesti. Neko vreme posma-

trao je sve to, i daqe sedeñi na stolu u poloæaju jahaåa.

Posle je uzeo aparat pomoñu kojeg je zabeleæio sliku i

zvuk svog dela. Na kraju, zapalivãi sveñu, pustio je da vosak

kapqe u wene sveæe rane: isti onaj grå prostrujao je wenim

telom. Ona se propiwala i jeåala, otvarajuñi bokove; tada je

spustio sveñu na wen trbuh, zatim joã niæe. Zañutala je, ali

joj se telo i daqe propiwalo, vlaæeñi sto svojim toplim

sokovima.

U tom trenutku, on uzima u ruke optiåke instrumente,

åija upotreba omoguñava novi preobraæaj:

3 PREOBRAÆAJ. (CIKLUS ZELENOG LAVA)

Kada je proãla kroz wegovo telo, naãla se sa druge stra-

ne zida. Negde u dnu Piramide joã uvek je odzvawao wegov

glas, promukao i tih.

Osvrnuvãi se, shvatila je da se viãe ne nalazi u hori-

zontalnom poloæaju, kako su je pre izvesnog vremena ostavi-

li i uåvrstili. Bila je svesna da sada zauzima poziciju

izmeœu tavanice i tla, posmatrajuñi pritom kroz neåije

27

tuœe oåi sopstveno telo, nepokretno i bledo. U wenom se-

ñawu postojala je duboka praznina, u kojoj su se preplitali

zvuåni i vizuelni fragmenti åiji smisao nije razaznavala.

Åinilo joj se da joã uvek traje (i da ga fiziåki doæivqava)

taj trenutak kada se naãla u utrobi Piramide: qubiåasta i

tamna povrãina zida privlaåila ju je svojom energijom. Dr-

hteñi, rasprostirala se hodnicima.

(Otvoriñe se Mala Vrata i svaki od åetiri elementa

æivota ukazivañe na jedan od tunela. Pojaviñe se Zeleni Lav

i pozvati je ka najbliæem. Ona ñe poñi:

Zeleni Lav ñe je pratiti pogledom, ali i posle, kad wego-

vo prisustvo bude poniãteno, ona ñe ga oseñati u sebi. Obu-

zimañe je æeqa za svetom koji je ostao iza we:

Svetlost na dnu tunela umnoæavañe se i ona ñe ponovo

razumeti gde se nalazi: sledeñi preobraæaj, u dowim odajama

Piramide, veñ tada je bio projektovan u wenu svest:

4 PONAVQAWE

(odlomak teksta koji sledi u fusnoti):

„...Aulularija: predstavnik prelazne vrste æivih biña,

koja osciliraju izmeœu pokretne i nepokretne egzistencije.

Osnovno telo prekriveno joj je elektronskom membranom,

ispod koje se nalazi rezervoar bakterija, praæivotiwa i al-

gi. Ima dugaåke i oãtre trepqe koje su rasporeœene u wenoj

unutraãwosti.

Kada je ritam vitalnih funkcija pribliæi nepokretnoj

egzistenciji, wena citoplazma postaje guãña, dok se oba je-

dra (veliko i malo) suæavaju, poprimajuñi oblik trougla.

Tada se razmnoæava bespolno i brzina razmnoæavawa omo-

guñava joj formirawe peñinskih tipova biocenoza, åiju bazu

predstavqaju razliåite varijante wenog osnovnog tela. Po-

28

nekad se te biocenoze ostvaruju pod vodom, ponekad u zemqi,

a ponekad u dubinskim slojevima Vatre; meœutim, postoji za-

konitost po kojoj wihov dinamizam vodi samouniãtewu, ta-

ko da aulularijine biocenoze nikada ne traju duæe od

nekoliko dana (po tome se one razlikuju od veñine æivotnih

zajednica).

U pokretnoj formi egzistencije aulularija se ne raz-

mnoæava. Znak wenih jedara tada je krug. Ovakva, ona je pri-

sutna samo u zamrznutoj vodi (ledu), gde joj je olakãano

pronalaæewe hrane (pokretna aulularija troãi ogromne ko-

liåine hrane, nesrazmerne wenoj zapremini, jer prilikom

kretawa kroz gustu ledenu masu upotrebqava celokupne zali-

he energije). To je glavni uzrok ãto se tada samo prividno

razmnoæava (tj. ne razmnoæava): u neprekidnom tragawu za

hranom, aulularije jedu sve (kako organske, tako i neorganske

åestice), te i mladunci koje izlegu organizmi – majke bivaju

istog trenutka upotrebqeni za ishranu. Moæda zato i vlada

miãqewe da je pokretna egzistencija aulularije degenera-

tivna mutacija wenih jedinki...”

DODATNA NAPOMENA:

* ZAGONETKA UHA

UHO: u lavirintima uha krije se tajna wihove snage (sna-

ge koja oblikuje beskrajna obnavqawa Majke). hrabriji is-

traæivaåi pokuãali su da dopru do wega, ali se ni jedan od

tih poduhvata nije zavrãio uspehom. obiåno se niko od wih

nije vrañao.

hodnici koji su vodili tamo verovatno nisu predstav-

qali krajwu taåku wihovih istraæivawa, ãto se ne bi moglo

sa sigurnoãñu tvrditi i za hodnike unutar uha, oko ovih po-

sledwih prostirale su se mnogobrojne opne, od kojih su ne-

29

ke, po svemu sudeñi, bile ispuwene otrovnim materijama.

uho je bilo zaãtiñeno i na druge naåine: mikroorganizmima

koji su pri dodiru prenosili svoje maligno dejstvo, veã-

taåkim dlaåicama koje su u trenutku nailaska opasnosti na-

glo rasle i razvijale se do neprirodnih razmera, atomskim

jezgrima i radioaktivnim izotopima i t. sl.

ovo su priåali oni koji su ipak uspeli da se vrate u

opnama, na korewu dlaåica ili u mraånim uglovima hodni-

ka, ostajala su wihova tela, tako da su priåe mogle trajati

danima, neoptereñene strahom od smrti. hotimice su to po-

kazivali, a pre nego ãto bi zañutali, obrañali su se nekom

od prisutnih sluãalaca i predlagali mu da nastavi (tako su

se prostranstva iza qubiåastog zida pojavqivala i u wiho-

voj svesti**)

** ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA ( )

30

ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA ( )

Svest koja traje, Svest koja se moñno rasprostire hodnici-ma Biña, Svest koja obuhvata Vreme, Prostor i Sliånosti,zahvaquje svoje postojawe elementima Vode, wihovoj geome-trijskoj praslici. Ona je uvek Svest u nastajawu, Svest-u-kre-tawu; ona je princip Nepromenqivog, Konaånog, Jednog.

Weno kretawe zapoåiwe na vratima Velike Kruænice. Tuje wen poåetak, wen kraj, ali i weno srediãte, ona taåka sa ko-jom je uvek povezuju nevidqivi zraci i Simetrija. Kao ãto vi-zuelna predstava moæe dovesti do pogreãnog zakquåka da suvrata Velike Kruænice mesto wenog nastanka, tako i svakidrugi pokuãaj åulne percepcije ove Svesti vodi neuspehu. Is-tinu o woj moæe saznati samo onaj koga duboko proæima wenozraåewe, onaj ko u sebi oseña weno prisustvo, i svoje, u wenimtamnim, bezdanim maglinama. Jer, iako postoji izvan pojedi-naåne spoznaje o woj, to postojawe ne karakteriãu elementikoje podrazumeva pojam „objektivno” (stoga se do we ne moæedoñi nekim racionalno-materijalistiåkim ili logiåkim me-todom); meœutim, upravo zato je to postojawe stvarnije, isti-nitije: do wegove suãtine tj. do suãtine ove Svesti moæe sedoñi jedino subjektivno – put koji vodi tamo ezoterijske jeprirode, to je put kroz unutraãwi lavirint u kom se postepenootkrivaju ogranci ove Svesti i wena moñ. Sve to, najzad,upuñuje na åiwenicu da je ona ne samo sveobuhvatna (kao silakoja objediwuje nekoliko osnovnih kategorija), nego i svepri-

31

sutna, poãto su wena znaåewa, fragmenti i simboli zastupqe-ni u svakoj komponenti ovog poretka sveta i Svemira.

Zato je Velika Kruænica od dvostruke vaænosti. Kao prvo,pomoñu we moæemo – posredno – saznati neãto i o samoj Svesti(koja tu zapoåiwe i zavrãava, i åije je Velika Kruænica sre-diãte); kao drugo, ona otvara put kojim se stiæe do suãtine oveSvesti. Sama Velika Kruænica predstavqa ogromnu nesamer-qivu povrãinu koja egzistira kao geometrijska figura, ali ikao specifiåan vid æivota (stoga je i nazivaju „æiva figu-ra”). Meœutim, ona obuhvata /predstavqa/ i sve druge modeleæivota, jer je osnovno ovaploñewe same ideje Æivota. Onaj kobude posmatrao wen spektar, shvatiñe da je to jedno od wenihnajbitnijih znaåewa i da sadræi dve varijante: varijantu Vo-de1 i varijantu Vazduha1a (obe su ucrtane u Drvo Vremena). Ovevarijante odreœuju prvu fazu razvoja wenog spektra. Druga fa-za (za kojom su tragali mnogi, ali joj se malo wih pribliæilo)prikazana je u mistiånoj „priåi o kretawu”2. Dve sile koje suovde sukobqene, izmiruju svoja suprotstavqena dejstva u tre-ñoj fazi spektra, u koju nas uvodi kraj prethodne priåe: tada jeVelika Kruænica moñnija, jer se spaja sa jednom drugaåijomSveãñu (Sveãñu koja je neuhvatqiva, Sveãñu åije je prisustvonestalno, Sveãñu koja se gubi: ona svoje postojawe zahvaqujeVazduhu, tom iskonskom pokretaåu i uniãtitequ svetova, we-govoj geometrijskoj praslici; ona traæi Razlike, Drugo, ona jeuvek Svest-u-nestajawu, ona izneverava i ruãi Pravilnost,Principe, Zakone...)

Oni koji su spoznali sve, od tog trenutka (treñe faze ra-zvoja wenog spektra) imenuju Veliku Kruænicu kao VelikuSvest, kao vrhunsku sintezu, kao centar sistema piktografskihi geometrijskih ãifri koje objaãwavaju Trojstvo (Telo, Æi-vot, Svest)3: ãifri, koje objaãwavaju Prasimbol i univerzal-ni jezik simbola3a.

32

Beleãke (1, 2, 3)

1 Prvobitne ñelije nastaju u vodi. Od trenutka stvarawa

do potpunog sazrevawa æive u naslagama minerala ili u si-

tnim otvorima na telima koralnih kolonija. Isprva, ne ap-

sorbuju sunåevu svetlost: zraci koji se prelamaju u vodi

odbijaju se od wihovih elastiånih opni. Teæeñi mraku i

hladnoñi, kreñu se u pravcu severa, pri åemu wihov oblik,

vitalni mehanizmi i funkcije ostaju nepromeweni. Tokom

ovog kretawa, potreba za stabilnoãñu – koja je konstantno

obeleæje wihove egzistencije – biva izneverena samo u krat-

kotrajnim periodima poåinka, kada odbacuju staru opnu i,

zadobivãi novu, mewaju i pojedine sekundarne odlike (boju,

zvuk, i t. sl.).

U doba wihovog sazrevawa voda miruje. (Na krajwim ta-

åkama severa telo vode pretvara se u led). Samo tako moæe se

odigrati deoba ñelije, jer voda, koja je ovaploñewe stati-

ånosti, ne prenosi drugim biñima æivot, ako se prethodno

ne vrati izvornom obliku sopstvenog æivota. Tako proces

deobe traje sve dok se voda iznova ne pokrene, dok se ne pore-

mete duboka tiãina i mir koji su poåetak svega.

Tada otpoåiwe prva faza selekcije novostvorenih orga-

nizama: kako je wihov broj najåeãñe toliki da onemoguñava

daqi opstanak svima, oni koji su u nepovoqnijem poloæaju

(u viãim slojevima vode, gde je priliv svetlosti i toplote

velik) postañe ubrzo plen Smrti. Wihova tela tada se

spuãtaju na dno, gde sluæe kao hrana drugim ñelijama koje,

osnaæene sokovima i energijom umrlih pripadnika vrste,

postaju otpornije, sposobnije da preæive. Uskoro, one ulaze

u drugu fazu selekcije koja, u stvari, predstavqa poåetak

wihovog razvoja: neke ñelije formirañe nove vodene organi-

zme (alge, ãkoqke, ribe itd), neke ñe nastaviti daqe kretawe

33

i dospeti na kopno (tu ih oåekuju dve moguñnosti: ili ñe pos-

tati plen krupnijih æivotiwskih vrsta, koje vode poreklo

takoœe od prvobitnih ñelija, ili ñe pristupiti spajawu i

konstituisawu novih bioloãkih grupacija); iz nekih (naj-

malobrojnijih) razvijañe se neorganski oblici æivota...

Naravno, ovde je najbitnije uoåiti to da sve æivotne

forme, koje nastaju posle deobe Prañelije i procesa ãto joj

slede, predstavqaju definitivne modele koji se – suãtinski

– viãe ne mewaju. Isto tako, vaæno je i zapaæawe da, za-

hvaqujuñi ovako struktuiranom razvoju, evolucija – gledano

u celini – nema linearan tok, veñ se odvija kao niz sukcesiv-

nih zbivawa koja uvek ponovo kreñu iz poåetne taåke –

Prañelije, zaobilazeñi pritom u potpunosti ostvarene raz-

vojne nivoe.

U prilog posledwoj tezi govori i moguñnost da se – to-

kom druge faze selekcije – neke od prvobitnih ñelija po-

javquju i na vratima Velike Kruænice ili na drugim

sektorima ove figure. To znaåi da moñna Svest koja ih stva-

ra i odreœuje im put, znajuñi smisao wihovog nastanka, raz-

voja i smrti, uvek vraña ove organizme poåetku, vraña ih

simboliånom (ãto znaåi stvarnom) praizvoru, i tako ispi-

suje jednu od centralnih paradigmi Postojawa. Ovo je znak

koji ne bi smeo da previdi niko ko traga za Istinom...2 „...nalik plovidbi. Kretawe teåe usporeno. Zahvaqu-

juñi impulsima koje emituje jedro Prañelije, horizonti se

stvaraju i briãu. Izmeœu wih i Sna, señawe se ne gubi: svi

protekli pokreti svetova – kako onih tek nastalih, tako i

izumrlih – registrovani su u dowim slojevima hifa i wiho-

vim teånim omotaåima. Slike skrivene u tim delovima ot-

varaju viziju jedne nove stvarnosti, åiji fragmenti su nam

dostupni, ali åiju celovitost i svrhu joã uvek ne razaznaje-

mo. Meœutim, moæda je upravo u tome sadræana poruka wenog

34

Tvorca, onog koji je zaista otpoåeo i usmerio naãe kretawe,

onog koji nam tokom dugog, neizvesnog puta svesno otkriva

Simbole i Aksiome, Principe i Forme, Mitove i Arheti-

pove; onog, koji pred nas postavqa zamke.

(Slike: „Onaj ko je video Piramidu, onaj ko je shvatio

wena znaåewa i wen posledwi smisao, videñe i Grad okruæen

mrkim zidinama i nepokretnim oblacima, doæiveñe wego-

ve/sopstvene/metamorfoze.”

„Onaj ko nije silazio u najdubqe ponore i iskuãavao

wihove tajne, onaj ko u peñinama nije doæiveo proåiãñewe,

onaj åije transformacije nisu prolazile kroz lavirint

osnovnih Elemenata, Simbola i Praslika, nikad se neñe

pribliæiti velikoj misteriji Duha, nikada neñe spoznati

Drugu Stvarnost.”

„Uåini sve ãto je u tvojoj moñi, trudi se da raspoznaã

wene znake, nauåi da je razlikujeã od istine i da je povezujeã

sa Istinom.”

„Ako si pre Sna imao viziju Noñi, ako se Svemir ãirio

i udaqavao od svoga jezgra, onda si video Majku, prarodi-

teqku svetova: onda znaã ãta je iskonska utroba i poåetak,

onda znaã ãta je Voda.”

„Tako se dolazi do Velike Kruænice, figure koja ñe obje-

diniti sva dotadaãwa iskustva i otvoriti vrata pravog

prosvetqewa, kada najveñe tajne postaju dostupne, bliske.”

„Tako ideja Geometrije dovodi Znawe /gnosis/ do Vrhunca

i otkriva nove, neizrecive svetove.”

„Tada se /jer to je kraj jednog puta/ ponovo moramo vrati-

ti Snu, kao jutru koje nas uvodi u novi dan, kao mleku Iskoni,

kao istinskoj Svetlosti koja obasjava buduñnost.”

Slike/Sna/ – II: „Odaje Sna se pune maglom nalik na sneg:

spuãta se wena noñ. Ruæa i Strela se bude. Najmawe jedinice

/molekularne kapi i kristali/ Prañelije oseñaju taj dolazak

35

i strepeñi oåekuju predstojeñe razarawe/umnoæavawe/sveto-

va... Dogaœaji su tu, moæda se veñ i odvijaju, ali predstava o

wima je sasvim uopãtena, tako da ih je teãko prepoznati. U

mapama koje nam sluæe kao putokaz, mapama koje su samo pre-

ostali delovi jedne izgubqene idealne Mape /nazvane „Men-

talna Mapa”, jer se veruje da je proizvod psihiåkih procesa

Prañelije/, sve ãto se zbiva i ãto ñe se zbiti opisano je

tamnim, nerazumqivim jezikom. Wega je – izgleda – nemoguñe

deãifrovati bez ponovnog rekonstruisawa celine /„Men-

talne Mape”/, tako da ostaje samo moguñnost parcijalnog od-

gonetawa pojedinih semantiåkih slojeva, naravno, pod

uslovom da nijedno reãewe ne prihvatimo kao apsolutno...

O Vodi, postoji sledeñi zapis:

„pod wom se spuãta magla. predmeti i pojaveãto se pomeraju u vodi postaju mutni, nes-tvarni. smawuje se wihova æivotna moñ, po-staju usporeni, gotovo nepokretni. sve kaoda je bez lica, kao da gubi svojstva i svodi sena Isto. kao da svet zavrãava, teæi poåinku,staje. tiãina i mrak su moñni, gospodare du-bokom vodom: niãta ih ne moæe nadvladati.treba pronañi izlaz, treba pronañi pokretkoji ñe doneti spas. sada, kad zamire sve, kadniko ne zna put; sada, kad ne postoji moguñ-nost plovidbe. sada, kad dominira ogromnogusto biqe, wegovo organsko telo koje po-niãtava Æivot. sada, kad wegovo koreweseåe vodu i åestice u woj. sada, kad wegovoliãñe guta udaqene organizme. sada, kad we-govi plodovi uniãtavaju „Mentalnu Mapu”

36

i tako briãu pravi trag. sada, kad wegovesenke stvaraju zastraãujuñe krugove u jezgrumagle…2a ”

3 Strah od tamne kugle (ñelije), od istine na koju upuñuje

logika wenog postojawa, prisutan je u svim æivim biñima

/isprva, to je prolazno stawe svesti, ali i Tela, koje svojom

simetrijom pokuãava da nadvlada haos Prostora i Smrti/

ne uspevãi u tome, ono se posle izvesnog vremena vraña u

praoblik /svako telo (sve ãto je Æivot) beleæi taj kruæni

tok jezikom simbola, hermetiånim, ali ipak razumqivim za

one koji se pribliæe Drugoj Stvarnosti/ove simbole moguñe

je objasniti pomoñu åetiri grupacije slika (zabeleæenih u

hifama Prañelije i wihovim teånim omotaåima) ili kroz

kombinacije trideset tri geometrijske figure (koje sadræi

Mentalna Mapa) /neke od pomenutih figura imaju samo dve

dimenzije, neke poseduju trodimenzionalnost, a neke podra-

zumevaju i åetvrtu dimenziju (Vreme): posledwoj kategoriji

pripada i Velika Kruænica/

ona je sedamnaesta geometrijska figura i zauzima cen-

tralno mesto u sistemu /ona je taåka ravnoteæe, taåka ideal-

nog preseka i saæimawa, ali i viãestruko ogledalo gde se

projektuju sve kombinacije u kojima ona sama nije direktno

zastupqena/wen uticaj rasprostire se podjednako sa obe

strane sistema: kada su ukquåene u bilo koju kombinaciju, sve

ostale figure uvek podrazumevaju i odnos prema woj /tako je

ona posredno prisutna u svakom moguñem rasporedu figura/

Velika Kruænica pojavquje se i kao sastavni deo pome-

nute åetiri grupacije slika /ponekad, ona se jasno uoåava u

saåuvanim fragmentima, ali je åeãñe skrivena u zagonetnim

opisima, u neuhvatqivosti metafore ili u semantiåkom

poqu alegorije/tumaåewe åetiri grupacije slika ukazuje na

37

åiwenicu da „Svemir koji je pretpostavka celokupne egzis-

tencije, poåiva na tri osnovna elementa: Ñeliji (tj. Telu tj.

Æivotu), kretawu (koje moæe biti spoqaãwe, unutraãwe i

simboliåno) i Svesti (koju neki imenuju kao Sve ili is-

puwenost, a neki kao prazninu ili Niãta) /wihovi ciklu-

si, wihove promene i zbivawa, zovu se evolucija Svemira

ili evolucija Tela/u samom jezgru Svemira (ãto znaåi: na

wegovim krajwim taåkama), odakle izvire Svetlost, postoji

primarni simbol (Prasimbol)/on u sebi sadræi sve posto-

jeñe slike, figure i simbole, tako da predstavqa i sveobuhva-

tno tumaåewe i sveobuhvatni izraz /meœutim, na osnovu

wegovog tajnog znaåewa izvode se åetiri definicije, koje su

dospele do nas sa granica Druge Stvarnosti: 1. Svemir je te-

lo (Telo) 2. Simbol nije izraz ili predstava, on je sama Is-

tina 3. figure i slike nisu samo znaåewa, veñ i oblici

æivota 4. Ime je Suãtina*...”/

Beleãke (1a, 2a, 3a):

1a Vazduh nam je podario æivot. U wegovim spiralama, u

wegovim belim lavirintima, u kruænim formama vazdu-

ãnih strujawa (najzad, i u samoj Velikoj Kruænici, koja se

moæe shvatiti kao paradigma wegovog postojawa), raœale su

se prvobitne ñelije, prauzorci buduñeg æivota. One su se

kretale, gubile i iznova pojavqivale: one su zametale trago-

ve svojih preobraæaja. One su se razvijale, rasle i umirale,

nikada ne zadobivãi definitivan oblik: izbegavale su ko-

naånost, svaki elemenat wihove egzistencije teæio je mak-

simalnoj nestabilnosti. Zahvaqujuñi difuznoj strukturi

Vazduha, mogle su neograniåeno da mewaju svoje proporcije,

staniãta i pravce kretawa. Zahvaqujuñi potpunom odsustvu

bioloãkih modela i stalnih zakona, koji bi odreœivali

38

wihove vitalne funkcije, mogle su beskrajno mewati prin-

cipe i mehanizme na kojima je poåivao wihov æivot. Bile su

sasvim nesputane, slobodne...

Moæda je upravo to dovelo do wihovog brzog izumirawa.

Moæda. U svakom sluåaju, one su zavrãile kao slepa grana

evolucije, nove æivotne vrste nisu se formirale direktno

iz wih. Meœutim, moñni uticaj prañelija time nije bio eli-

minisan: genetske ãifre koje su one nosile, postale su

obrasci prema kojima se konstituisao potowi razvoj æivog

sveta. Zato je opravdana pretpostavka da svaki model æivota,

svaka konkretna æivotna funkcija i forma, koja se pojavila

tokom evolucije, predstavqa, u stvari, jedan od mnogobroj-

nih pojavnih oblika Prañelije, jednu od wenih (nestalnih)

verzija. Tako se – posredno – moæe utvrditi i istina o poje-

dinim varijantama wenog izgleda i strukture: naravno, ne i

istina o svim pojavnim oblicima Prañelije, jer ponovno

javqawe (povratak) mnogih od wih treba oåekivati tek u bu-

duñnosti. Sve ovo nedvosmisleno pokazuje da intencija ka

udaqavawu od konaånosti i predodreœenosti, snaæno prisu-

tna u ovim organizmima, ipak nije ostvarena u potpunosti:

to znaåi da niãta ãto postoji ne moæe nadvladati onu is-

tinsku Konaånost, koja se, na kraju, uvek ukazuje kao defini-

tivni smisao i najdubqa odrednica svakog entiteta. Najzad,

to znaåi i da se ono ãto u jednom preseku Vremena deluje kao

niz nedefinisanih, haotiånih oblika liãenih meœusobne

korespondencije, kao stalni preobraæaj (Principa, Zakona,

Struktura) bez jasnog ciqa i smisla, u buduñnosti moæe ot-

kriti kao Savrãeni Poredak, kao Sistem ãto åvrsto predo-

dreœuje znaåewa, forme i logiku, ne samo elemenata koji su

wegov deo, nego i svih pojava koje su u vezi sa wim.

39

2a O Vazduhu, zapisano je ovo:

„...iznad magle i vode uzdiæe se Telo (teloPrañelije? telo Velike Kruænice? telo Sve-sti?). svud oko wega je noñ. okruæuje ga samopojas svetleñih åestica, wegova aura kojasvoje impulse emituje kroz Prostor. oni po-beœuju vrtloge Vremena i dopiru do krajwihtaåaka Svemira. tu se, u sudaru sa barijeramaantimaterije, rasipaju i pretvaraju u noveizvore svetlosne energije. treba osetitiwihovo pulsirawe, treba ga apsorbovati, jerono vodi ka moñnom odaãiqaåu koji se ras-prostire izvan granica postojawa.**

Telo prividno miruje. ali sve u wemu du-boko se protivi statiånosti, pasivnosti,kraju. wegova svest traæi promene, traæinove preobraæaje: ona ih inicira. ali iznadwe (moæda i u woj) postoji drugi pokretaåkoji omoguñava weno postojawe. koji odr-æava neuniãtivost æivotne energije. kojije posledwi. koji je sam. koji zna:

da ñe uskoro nastupiti period kada vla-da svetlost. da dolazi opet vreme Razli-åitosti, Drugog. da niãta ne iãåezavazauvek. da ñe se ponovo formirati Identi-teti. da nije kraj: da nema kraja, jer Vazduhuvek iznova podaruje Æivot.

ali, Telo koje se uzdiæe iznad magle i vo-de joã uvek ne zna sve. ono je nedefinisano,nejasno, strano u ovom svetu. znaci Ruæe iStrele osnovna su obeleæja tog perioda

40

(stawa, faza): znaci perioda koji ñe obasjatiumnoæene i ponovo sjediwene svetove. peri-oda kada ñe dunuti Vetar (Dete Vazduha) i po-meriti ogromno podvodno biqe, da bi se svepokrenulo. tada ñe nestati magla. nestañestare pojave i predmeti, kao i gusto biqe. unestajuñim prostranstvima pojaviñe se vr-hovno stvorewe i znak: Velika Kruænica,kroz koju ñemo videti sve.”

3a Strah od tamne kugle (ñelije), od istine na koju

upuñuje logika wenog postojawa, prisutan je u svim æivim

biñima/isprva, to je prolazno stawe svesti, ali i Tela, koje

svojom simetrijom pokuãava da nadvlada haos Prostora i

Smrti/ne uspevãi u tome, ono se posle izvesnog vremena

vraña u praoblik/svako telo (sve ãto je Æivot) beleæi taj

kruæni tok jezikom simbola, hermetiånim, ali ipak ra-

zumqivim za one koji se pribliæe Drugoj Stvarnosti/ove

simbole moguñe je objasniti pomoñu åetiri grupacije slika

(zabeleæenih u hifama Prañelije i wihovim teånim omo-

taåima) ili kroz kombinacije trideset tri geometrijske

figure (koje sadræi Mentalna Mapa) /neke od pomenutih

figura imaju samo dve dimenzije, neke poseduju trodimenzi-

onalnost, a neke podrazumevaju i åetvrtu dimenziju (Vreme):

posledwoj kategoriji pripada i Velika Kruænica/

ona je sedamnaesta geometrijska figura i zauzima cen-

tralno mesto u sistemu/ona je taåka ravnoteæe, taåka ideal-

nog preseka i saæimawa, ali i viãestruko ogledalo gde se

projektuju sve kombinacije u kojima ona sama nije direktno

zastupqena/wen uticaj rasprostire se podjednako sa obe

strane sistema: kada su ukquåene u bilo koju kombinaciju, sve

41

ostale figure uvek podrazumevaju i odnos prema woj/tako je

ona posredno prisutna u svakom moguñem rasporedu figura/

Velika Kruænica pojavquje se i kao sastavni deo pome-

nute åetiri grupacije slika/ponekad, ona se jasno uoåava u

saåuvanim fragmentima, ali je åeãñe skrivana u zagonetnim

opisima, u neuhvatqivosti metafore ili u semantiåkom

poqu alegorije/tumaåewe åetiri grupacije slika ukazuje na

åiwenicu da „Svemir koji je pretpostavka celokupne egzis-

tencije, poåiva na tri osnovna elementa: Ñeliji (tj. Telu tj.

Æivotu), kretawu (koje moæe biti spoqaãwe, unutraãwe i

simboliåno) i Svesti (koju neki imenuju kao Sve ili is-

puwenost, a neki kao prazninu ili Niãta) /wihovi ciklu-

si, wihove promene i zbivawa, zovu se evolucija Svemira

ili evolucija Tela/u samom jezgru Svemira (ãto znaåi: na

wegovim krajwim taåkama), odakle izvire Svetlost, postoji

primarni simbol (Prasimbol) /on u sebi sadræi sve posto-

jeñe slike, figure i simbole, tako da predstavqa i sveobuhva-

tno tumaåewe i sveobuhvatni izraz/meœutim, na osnovu

wegovog tajnog znaåewa, izvode se åetiri definicije, koje su

dospele do nas sa granica Druge Stvarnosti: 1. Svemir je te-

lo (Telo) 2. Simbol nije izraz ili predstava, on je sama Is-

tina 3. figure i slike nisu samo znaåewa, veñ i oblici

æivota 4. Ime je Suãtina.*”/

(Dodatne napomene):

* Istraæivawe savrãenstva (�)

** Videti: Istraæivawe savrãenstva (e), beleãke G i G1

42

ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA (�)

„...Tamo gde je jezik najjasniji, tamo najviãe skriva, tamoje zagonetka najdubqa...”

Naravno, skriveni smisao ove poruke joã uvek nije dopi-rao do tebe, joã uvek ti se åinilo da weno znaåewe poriåe i sa-mu moguñnost wene istinitosti. (Ali, tvoj prvi San tek jeotpoåiwao. Joã nisi poznavao sve oblike i formule sveta ukoji silaziã, joã su ti bile strane tajne i zakoni vremena krozkoje ñeã se kretati. Ovde je prilagoœavawe teklo sporo: sup-stancama koje su u svojim mutacijama preãle najdaqi put, biloje potrebno nekoliko æivotnih ciklusa da bi se u potpunostiprilagodile; plazma, koja åini suãtinu duhovne energije æi-vih biña, nikada nije dostigla taj ciq).

Oprezno si kroåio u qubiåasti mrak koji te je iznenadiosvojim prijatnim, privlaånim mirisom. Prolazio si dugaåkimtunelom. Senke koje su lebdele po zidovima i podu bile su hla-dne i meke: nisi ih video, ali si oseñao wihove dodire, wiho-va tela, wihovo prisustvo. Tvoja svest bila je maksimalnokoncentrisana i otvorena: sve ãto bi na momenat zasvetleloili se oglasilo zvukom ona je registrovala, da bi veñ u sle-deñem trenutku stvarala sasvim nove, neoåekivane odnosemeœu pojavama i stvarima. Ipak, prostor kojim si prolaziobio je krajwe jednostavan, samo je svaka, pa i najmawa pojedi-nost u tebi zadobijala razmere åudesnog i neverovatnog: tamaje bila gusta kao voda i nije liåila na beslovesne, mrtve tva-

43

ri; vazduha kao da nije bilo i to ti je davalo neobiåan oseñajlakoñe; svoju telesnost doæivqavao si samo kao señawe, aprsten koji se u vidu zlatnog kruga pojavqivao na dnu tunela,lebdeñi u prostoru izmeœu tavanice i tla, na pojedinim mesti-ma je nestajao, iãåezavao. Tamo, u taåkama wegovih iãåeznuña,formirali su se obrisi raskoãno ukraãenih vrata iz kojih jeu pravilnim vremenskim intervalima izvirala æiva svetlost.Do tvoje svesti dopiralo je saznawe da se iza ovih vrata nala-zi splet kruænih hodnika koji vode do podruåja velikih vo-denih povrãina: tvoj zadatak bio je da dospeã tamo. Jer presmiraja, pre vremena dugog i mirnog poåinka, moraã ponovoproñi sve taåke Velike Kruænice: rastvarawe i sjediwavawe(SOLVE ET COAGULA), zraåewe elemenata koji su osnova svegapostojeñeg, dan koji se hrani naãim telima, ãifre i tajne po-ruke moñnih mehanizama Prirode) promene, tamu i haos, noñkoja traje: Noñ, koja nas raœa...

Raœawe:

„...jedna posuda/porculanski sud/do vrha je napuwena vo-

dom (A). Materijal koji se potom dodaje mora biti dvaput

proåiãñen, potpuno sterilisan: niãta ne sme poremetiti

izvornu strukturu elemenata koji uåestvuju u raœawu, ni je-

dna pogreãna åestica ne sme uploviti u rastvor (B). Ostale

tvari urawaju se u posudu staklenom pipetom, u taåno odre-

œenim intervalima, kako bi Glavna Supstanca nesmetano

proãla kroz sve taåke svog normalnog ciklusa (C). Treba

upamtiti: pri spajawu se stvara vakum koji je proæet hlad-

noñom, u trenutku stvarawa oslobaœaju se vlaga i zvuk, zrewe

je povezano sa upijawem velike koliåine toplote, a u åasu

nestanka, kada se prividno ne dogaœa niãta, odigravaju se

najbitniji procesi (D). Osim vode, Duha svetlosti i Duha

44

zlata – koji se u najvaænijim trenucima moæe pojaviti i kao

(Au) – stalne komponente ovih zbivawa su olovo (Pb) i sre-

bro (Ag), sumpor (S) i æiva (Hg) (E). Jer, krajwi ciq åitavog

procesa jeste beqewe (LEUCOSIS) i sjediwavawe (ponovno

spajawe)... (F)”

„...Najpre posudu treba hladiti da bi Duh svetlosti,koji osnaæuje posle svakog truqewa tela, ostao vezan zawu. Na taj naåin voda zadræava svoju postojanost, i vla-da materijom koja je u woj. Tako dve æivine supstancebivaju povezane kao dva tela, te wihov osnovni sastojakmoæe nesmetano da se meãa sa drugim elementima i pre-obraæava ih...”

„...Kada se dostigne prva taåka smrzavawa, u posudutreba dodavati åestice magnezijuma i tanke ploåicemuãkih metala. Ako se na dnu uskoro pojavi beliåastogrumewe (znak da proces zaista teåe ka ciqu), istog åasamora se ubrzati wegovo oæivqavawe i rast uvoœewemtoplih boja./ Pritom, toplota treba da bude stalna, pu-na æivinih isparewa koja se ravnomerno rasprostirukroz sredinu, odræavajuñi vezu izmeñu posude i retortegde su zabeleæene ãifre sedam osnovnih elemenata ipostupaka/. I dok boje padaju na beliåasto grumewe,proæimajuñi ga svojom energijom, dok se åista belina(koja je kvintesencija Æivota) posledwi put odvaja odsvega ãto je talog liãen Forme, videñeã kako u pra-znom prostoru iznad posude leluja crvenkasta izma-glica: to znaåi da je deqewe supstanci okonåano, danastupa åas sjediwewa ...”

„...Od tog trenutka svi procesi teku sami, svaka spo-qaãwa intervencija je nepotrebna i ãtetna. Izmagli-

45

ca nad porculanskim sudom mewañe boju da bi, bivajuñisve bleœa i bleœa, na kraju sasvim nestala (jer ona sa-dræi sublimisana svojstva opreånih principa, kojitokom ovih procesa izmiruju svoje suprotstavqeneenergije). Tada ñe, u prostranu sveæinu koja je zavladalaokolinom, iz vode izañi Troje, ãireñi oko sebe sjaj ibelinu: Troje koji su Jedno, Troje od kojih tog åasa pos-taje Isto. To znaåi da se odigralo venåawe Device i Du-ha, i da je wihovo Dete roœeno ...”

„...Tako se Haos pretvara u Harmoniju, tako putemprojekcije iz niæeg stvaramo viãe...”1

PROLAZAK KROZ KRUÆNE HODNIKE: urawaã u drugi

mrak kao u mutnu crnu vodu zadobijaã sledeñi oblik ulaziã

u novu fazu postojawa neodreœenu difuznu

rasprostireã se prostorom prostorom koji se mewa

prostorom koji se ugiba saæima nestaje

gde si u narednom trenutku gde si bio u proãlom gde je

izlaz iz ovih hodnika gde posledwa taåka u kojoj je Ogledalo

wegov lunarni sjaj jasna grana Æivota oåi/oåi Ogledala/za-

gledane u lice Crvenog Kraqa u obrnuti pentagram nacrtan

na tom licu/da li ñe ti se u åasu drugog buœewa otkriti oba

wegova znaåewa/

prolaziã kroz kruæne hodnike kroz prostor beskrajne

mene oblika kraj okamewenih listova astralnog kalendara

gde je zabeleæena involucija Vremena i Materije prolaziã

kroz zonu veånog ponavqawa slika fragmentarnih predstava

sveta u koji se viãe nikad neñeã vratiti upijaã tamne sim-

bole Grada/Sna/kojem se pribliæavaã nesvesno2

åija si senka åija nestalna forma koji oblik te åeka na

kraju metamorfoze

46

kako da povratiã telo

prolaziã kroz mrak obasjan Vatrom ona upravqa sve-

tloãñu i vatrom i vodi ih ka savrãenstvu ona nikad ne nes-

taje ali se smawuje vraña poåetku postaje gotovo nevidqiva

wen duh proæima sve promene

Promene:

„... a) PRINCIPI: princip Sluåajnosti i prin-cip Nuænosti, dva vrhovna naåela Prirode, izmewujusvoju prevlast sve dok se prva i posledwa taåka VelikeKruænice ne spoje: tada se (znaj!) meœu wima uspostavqaharmonija. To je savrãeni poredak koji ñe, takoœe, usko-ro biti naruãen jer ono ãto se stvara prethodno morabiti uniãteno: jer se Savrãeno i Nesavrãeno takoœeizmewuju. I znaj da iznad svake suãtine postoji viãasuãtina koja wome vlada, upravqa...

... b) ELEMENTI: vlaæni elementi nikad ne mewajusvoju suãtinu, ali se procenat vode u wima tokom vre-mena smawuje. Pojedini, prividno muãki elementi(cink, volfram, beli arsenik i t. sl.) u Procesu otkri-vaju svoju æensku prirodu. Pred kraj, odigrava se velikaerozija toplote. Ako Dete dostigne vrhunski uzrast –formu Boæanskog Hermafrodita – ukida se podela namaterije Sunca i materije Meseca. Nova jediwewa, nas-tala meãawem starih elemenata, udaquju se od svojihizvora i viãe niko ne moæe uticati na oblikovawewihovih kombinacija i varijanti...

... v) PROCESI (MEHANIZMI): 1. Preåiãña-vawe, koje obiåno rezultuje smawewem mase supstanciãto su mu podvrgnute, ponekad donosi sasvim suprotan

47

ishod. 2. Proces sjediwavawa moæe da iznenadi svojimrazornim dejstvima, åiji je krajwi ciq potpuno razla-gawe materijala. 3. Poznati su sluåajevi kada se subli-macija, bez vidqivog spoqaãweg podsticaja, preobrañau redukciju, kondenzaciju, ili nestajawe/novo stva-rawe/. 4. Postoje mehanizmi koji u svakoj taåki æi-votnog ciklusa mewaju pojedine supstance u taånoodreœenom pravcu: oni su istinski pokretaåi i regula-tori svih faza formirawa Velike Kruænice, a nastajutransformacijom niæih procesa: oksidacije, truqe-wa, destilacije, ugqenisawa, filtracije i t. sl...”

Vode su duboke, beskrajne i sive. Miruju u ovom trenutku,

dok im se pribliæavaã, dok ti u uãima odzvawa nejasna

strepwa, dok shvataã da si potpuno sam, nezaãtiñen, pre-

puãten neumitnim zakonima Druge Stvarnosti. Kako si se

zadesio ovde, ãta te je dovelo upravo na ovo mesto? Da li je

sve okonåano ili tek zapoåiwe? Ãta ñe se dogoditi ako ne

preœeã na drugu obalu, ako ipak odustaneã, ako pokuãaã da

se vratiã? Ãta te åeka u izmaglici koja se pojavquje na hori-

zontu? Da li je u vodi Smrt?...

Stojiã na obali, iznad mraåne i crne pukotine duboko u

zemqi. Na wenom dnu, prekriveno mahovinom i tamnim is-

parewima, poåiva tvoje lice. Okrenuto je ka severu, gde se iza

ogromnih vodenih prostranstava nazire Grad, opasan mrkim

zidinama i nepokretnim oblacima. (Znaj: tvoje mesto je u

wemu). Ulaziã u vodu i posledwi put se osvrñeã: posmatraã

svoje lice na dnu pukotine. ONO NIJE TVOJE. NE PRE-

POZNAJEÃ GA. VODA TE JE OPKOLILA I POVUKLA U

DAQINU. DA LI JE U VODI SMRT?

48

Smrt:

„...Poznajemo je kao centralnu formulu razliåito-sti, Drugog. Poznajemo je kao Velikog Tvorca identite-ta. Poznajemo je kao obiqe /mnoãtvo/ nasuprot Jednom,kao Jezik suprotstavqen jeziku, kao San. Wena mudrostje jasna: sve je razliåito, neponovqivo: ni dva lista nadrvetu nisu jednaka, ista je reå uvek drugaåija, a povra-tak i ponavqawe znaåe veåno raœawe Novog...

Isprva, ona je neodreœeno stawe materije /duha/. Toje wen poåetak: biñe elemenata zamre, izgubi sveæu boju,nastupa period hladnih zbivawa. Neki to zovu „sprav-qawe korozivnih voda” (jer voda rastvara i redukuje svena prvobitnu materiju), neki „povratak u utrobu Majke”(jer ime vode je utroba, teånost uterusa, Pra-Majka...).

Meœutim, suãtina svega je u procesu crwewa (MELA-NOSIS), kada entiteti trule i vrañaju se u nultu taåkupostojawa: to je put bez kog nema obnavqawa. Ali znaj:elementi i strukture, koji se tada raspadaju i kvare, negube svoja prava svojstva, ona bivaju kao uspavana, da bise u sledeñoj fazi (kada otpoånu suprotni procesi) po-novo aktivirala. Tako nestaju stari oblici, da bi se po-tom zadobili novi, boqi i savrãeniji...”

Isplivañeã na drugu obalu, prozraåan i åist, liãen

señawa, liãen svega ãto si bio Ti. Za tebe viãe neñe biti

sive, beskrajne vode, hodnika, Formi i vremena, svetlih i

tamnih prostora kroz koje si prolazio. (Sve to, ostalo je u

tvojoj proãlosti, prekriveno zaboravom i daqinom, kao da

nikada nije ni postojalo) Na drugoj obali neñe te åekati ni-

ko. U gustoj, maglovitoj noñi sam ñeã pronañi put do Grada

49

opasanog mrkim zidinama i nepokretnim oblacima, Grada

koji ñe biti mesto tvog dugog i mirnog poåinka. Tu ñeã

sawati svoj prvi San. U svojoj åauri, zaãtiñen opnama i vla-

knima, proveãñeã vreme do sledeñeg buœewa u dubokom i

tamnom ñutawu... /shvatiñeã: tvoj dosadaãwi govor, sta-

tiåni govor pravila i utvrœenih znaåewa, ne doseæe pore-

dak Druge Stvarnosti, ne doseæe wen Zakon: „... jer tamo gde je

jezik najjasniji, tamo najviãe skriva, tamo je zagonetka naj-

dubqa...”/

NAPOMENE:

1 Postoji i varijanta sa Embrionom:

on je skriven i zaãtiñen, ulazi u treñi mesec postojawa.

okruæen celuloidnom opnom, natopqen hrawivim teånos-

tima, miran je i nepokretan. wegove poåetne ñelije joã uvek

se umnoæavaju mitotiåkom deobom, ali iz åvorova embri-

onalnog ãtita veñ se razvijaju sekundarna tkiva. proces di-

ferencijacije tek ãto je zapoåeo, Embrion tek zadobija

jasnije konture/„spoqaãwi lik”/: dobiñe udove i lice,

otvore koji ñe postati åula; dobiñe krv i koæu kao i zametke

buduñih organa; wegova svest, koja je postojala od prvog åasa,

proãiriñe poqe svoje percepcije. u tom periodu wegova je-

zgra se napajaju moñnim zracima æive, ali ne hladne æive,

koja je jedno od osnovnih naåela/elemenata/, veñ one ãto je

izvuåena iz tela koje ga stvara/zato ona nije nalik na vodu i

ima svojstva duhovne krvi, zato zahteva sliånost, spajawe.../.

prepuãten tim plodotvornim uticajima, Embrion se pri-

prema da apsorbuje svoje korene i svoju buduñnost, da primi

u sebe Elemente, Mehanizme i Principe, da primi sve ãto

wegova materija zahteva. to znaåi da on postaje telesno biñe:

Duh se pretvara u Telo i Telo u Duh...

50

...Ti, koji si wegov Tvorac, Ti koji si wegov Otac i wego-

va Majka (jer si u sebi pomirio sublimisana svojstva

opreånih energija i suprotstavqene prirode sjedinio u qu-

bavi), Ti znaã daqe puteve ovog istinskog lavirinta:

Pribliæiñeã mu se sporo, tiho. Tvoj ud åvrsto ñe pro-

dirati u utrobu gde je skriven Embrion: kretañe se kroz

mrak i ruæiåastu maglu, dodirivañe zidove i vlaæne nabo-

re unutraãwih kanala, upijañe mirise Ponora kroz koji

prolazi. Drhtaji utrobe, weni isprekidani gråevi, prepli-

tañe se sa wegovim pulsirawem, formirajuñi tako jedin-

stven ritam unutraãwih kretawa: ritam, koji treba da

ostane postojan, ritam kog niãta ne sme promeniti. Jer, sva

tkiva moraju biti pripremqena, sve mora biti taåno projek-

tovano u vremenu, niãta se ne sme dogoditi pre ili nakon

Posledweg Åina... A on se odigrava ovako:

„...Dok ud ulazi u najdubqe slojeve utrobe, primajuñi

wene impulse, sokove i strujawa, dok prodiruñi razara em-

brionalne omotaåe, dok se pribliæava drugoj utrobi /utro-

bi Embriona/, zraåewe æive jewava: zamewuju ga uticaji

neprozirnih metala koji su liãeni otrovnih isparewa i

åija je priroda sloæenija /oni u sebi sadræe moñ statiånih

elemenata Sunca, kao i strukturalne jedinice tamnih sup-

stanci, koje su najbliæe pramateriji.../. I dok se razoreni

omotaåi razlaæu, oåekujuñi novo sjediwewe, ud prolazi

kroz hrawivu teånost, razgrñe listiñe celuloidne opne po-

moñu kojih Embrion diãe, dodirujuñi wegovu tanku, provi-

dnu koæu kroz koju se naziru modre krvne æilice, zameci

organa, Embrionova svest. Zastavãi za trenutak, da bi se

prislonio uz wega i åitavom svojom povrãinom osetio do-

dir wegovog tela, ud klizi daqe, duboko u unutraãwost, gre-

jan mekoñom i finim titrajima Embrionovih tkiva. I kada,

posle nekoliko zavrãnih pokreta, poteåe seme, Embrion ñe

51

biti oploœen, u wemu ñe biti zaåeto drugo biñe, koje stiåe

dvostrukost veñ u åasu nastanka...

To je poåetak puta ãto vodi do vrhunskog uzrasta, do for-

me Boæanskog Hermafrodita: jer bio si stavqen /i zatvo-

ren/ u utrobu deteta koje si Ti stvorio, omoguñio si wegovo

obnavqawe, omoguñio nesavrãenom telu novi æivot, vas-

krsnuñe...”2 Taj Grad nije nalik na velike gradove koje je vekovima

stvarala qudska maãta. Ne podseña na ogromna savremena

naseqa åiji se smisao iscrpquje u wihovoj funkciji. Nije

nalik ni na prastare gradove – muzeje, koji se pre nastanka

pojavquju u snu. Taj Grad – iako se opire svakom poreœewu

ili definiciji – ima istinski identitet, fizionomiju koja

se ne zaboravqa:

najsliåniji je statiånom, bespolnom organizmu. na to

ukazuje sve: wegova struktura, izgled wegovih zdawa, materi-

jal od kog je naåiwen, sistem samoobnavqawa na kom poåiva,

kao i wegova celokupna bioloãka egzistencija. i mada – opa-

san mrkim zidinama i nepokretnim oblacima, prekriven

hladnom, nepromewivom tiãinom i ispuwen veåno praznim

ulicama – deluje kao mrtav, izvesno je da takav nije: to je Grad

poåinka, Grad æivota koji se raœa /obnavqa/, Grad unutraã-

we svstlosti...

sve u wemu podreœeno je ideji åiste Geometrijske For-

me, toj praslici postojeñe stvarnosti***.

gradske ulice, koje se slivaju u Centralni Trg, slede

princip zraåne simetrije. wihovi preseci izvedeni su pod

taåno odreœenim uglovima, tako da krajwi zbir svih prese-

ka jedne ulice uvek iznosi 180° ili 360° (dakle, stepen koji

oznaåava krug ili wegovu polovinu). isto pravilo odnosi se

i na kanale, åija mreæa obuhvata åitavu gradsku povrãinu i

pomoñu kojih komuniciraju weni spoqaãwi i unutraãwi

52

segmenti. kroz wihova topla i masna korita kreñe se mutna,

sluzava tekuñina: ona napaja Grad i sve ãto je u wemu æivo-

tnom energijom, snovima, sveãñu... meœutim, vernost Geome-

triji najjasnije je izraæena u obliku i rasporedu gradskih

zdawa***: zgrada, hramova i obeliska, trgova i spomenika,

velikih terasa, veãtaåkih parkova i drvoreda itd. sve te

graœevine saåiwene su od istog materijala koji podseña na

staklo ili led, a prelama svetlost oãtro i åvrsto kao najfi-

niji dijamant: takav materijal svojom jednostavnoãñu

omoguñava postizawe pravilnih oblika, ali i stvarawe ne-

prestane jarke svetlosti /svetlosti åiji je izvor u svakoj

taåki prostora koji obasjava/*. u tako osvetqenom prostran-

stvu jasno se ocrtavaju konture zgrada i hramova, ostalih

graœevina i wihovih detaqa: svi ovi oblici savrãene su

imitacije osnovnih Geometrijskih Formi: Trougla, Kruæni-

ce, Kvadrata i t.sl./ dok neke graœevine u potpunosti slede

ideju samo jedne, druge predstavqaju kombinaciju viãe For-

mi/. osim toga, i wihov raspored podreœen je istom princi-

pu: one su grupisane u nekoliko zona, pri åemu svaka

obrazuje jedno Geometrijsko Telo./sve ovo odnosi se i na de-

taqe gradskih zdawa: ornamente, mawe objekte u sklopu

veñih projekata (parkova, trgova, spomenika itd), te na pros-

torije i elemente unutar wih***/ ...meœutim, suãtinska po-

vezanost pojedinih graœevina ne ogleda se u wihovim

oblicima i rasporedu, veñ u tome ãto struktura svake od

wih predstavqa vernu sliku strukture Grada, tako da je svaka

zgrada, svaki obelisk, svaki hram ne samo nacrt celine, nego

i sam Grad u malom. naravno, ista struktura ponavqa se i u

svakom detaqu gradskih zdawa, i upravo ta åiwenica igra

vaænu ulogu u oåuvawu identiteta Grada: jer, wegov rast i ra-

zvoj odvijaju se kroz umnoæavawe tih zdawa u procesu koji

podseña na razmnoæavawe pupqewem1: iz odvojenog dela ne-

53

ke graœevine obrazuje se kompletna „nova individua” ãto

predstavqa vernu kopiju one od koje potiåe. na taj naåin, iz

jednog objekta formiraju se åitave kolonije istovetnih. ili

jedna gradska zona stvara identiånu novu i t.sl. tako se Grad

razvija, ali ne mewa svoj izgled i strukturu, poãto se ãifra

upisana u svaki wegov elemenat u potpunosti prenosi i na

novostvoreno: tako wegovo obnavqawe predstavqa, u stva-

ri, ponavqawe Istog***.

ostali aspekti bioloãke egzistencije Grada mawe su

burni i traju bez vidqivih spoqaãwih manifestacija.

wihova aktivnost odvija se zahvaqujuñi jedinstvenom siste-

mu ugraœenom u centralni deo Grada: u podrumu sumornog

baroknog zdawa (jedinog koje nije verna imitacija Geome-

trijske Forme), na okruglom kamenom postoqu leæi naga

æena, zastraãujuñih dimenzija, strogog i ruænog lica. nazi-

vaju je Pra-Majkom ili Kraqicom, weno telo, prekriveno

masnom, crvenkastom skramom, uvek je otvoreno i vlaæno,

uvek spremno da primi ili izluåi novi sadræaj. ono se

ãiri i nadima, pulsirajuñi poput ogromne pihtijaste mase

koja teæi raspadawu. ti pokreti jasnije otkrivaju pukotine

i prozirne delove wegove povrãine, kroz koje se naziru

komplikovani unutraãwi mehanizmi. sokovi, organi. sim-

boli: otkriva se sistem koji proizvodi organsku/univer-

zalnu/ energiju nazvanu Arheus, otkrivaju se precizno

formulisane vremenske, prostorne i strukturalne zakoni-

tosti na kojima poåiva ne samo weno telo, nego i Grad. jer, na

to telo, prikquåeni su mnogobrojni aparati koji apsorbuju

wegove impulse i rasprostiru ih Gradom preko razgranate

mreæe kanala: tako se svaka pora Grada napaja istim Æivo-

tom, tako svi wegovi delovi bivaju proæeti zraåewem istih

elemenata: tako Grad egzistira kao Organizam...

54

NAPOMENE (II):

* Ipak, skrivena iza oblika i mrkih zidina, ona se ne ras-

prostire izvan Grada, tako da, spoqa, on deluje mraåno, pot-

puno stopqen sa tamnom vodom** koja ga okruæuje.

** Vodom zaborava(?)

*** Smisao ovog je u tome da se i u genetske kodove Biña ãto

se obnavqaju/transformiãu/**** utisne deo Ideja, Modela i

Zakona na kojim poåiva Priroda, da se neke od osnovnih pra-

slika materijalizuju u wima tokom dugog i mirnog Sna, i tako

prenesu u buœewe...

****... Ona se nalaze u najskrivenijim prostorijama gradskih

zdawa, u vlaænim ãupqinama nepristupaånih odaja do kojih

dopiru posledwi ogranci kanala, u mraku i ruæiåastoj to-

plini najdubqih slojeva Grada: nevidqiva spoqa, sklup-

åana u svojim åaurama i opskrbqena hranqivim teånostima,

Biña koja se obnavqaju/transformiãu/poåivaju mirno, ne-

pomiåno, spokojno...*****

***** ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA ( )

55

ISTRAÆIVAWE SAVRÃENSTVA ( )

„...Poåivao sam mirno, nepomiåno i spokojno, bio sam iz-van vremena, formi i identiteta, izvan obe Stvarnosti; mojisnovi sledili su iskonske impulse stvarawa, proæimala me jesenka duboke, nesvesne iskre koja je otvorila Prostor, Vremei Postojawe. Dugo je trajao taj poåinak.

Sunce i Mesec nebrojeno puta su promenili zone svojeprevlasti dok se nije uklonila koprena koja me je delila odSveta. Isprva, izgledalo je kao da sve ostaje isto, kao da joãuvek neka svest izvan mene zamewuje moje vlastito biñe: slikekoje su nadolazile joã uvek nisu bile moje, stizale su iz nekeneshvatqive dubine i nestajale naglo kao Vetar; joã uvek jestrujao fluid koji je svim doæivqajima upravqao nesputano ilako, bestelesno: kao da sam joã uvek bio liãen i duãe i tela,liãen postojawa, liãen sebe...

Meœutim, duboka, neprirodna tiãina koja je vladala oko-linom, opomenula me je da se ipak dogodila promena: spazih dame okruæuje mrak i wegov teãki zadah, osetih da me boje i zvu-ci ãto su ispuwavali moj San, zauvek napuãtaju. Uznemirenslutwom koja me je nejasno obuzimala, govoreñi da simboli ko-ji mi se sada ukazuju predstavqaju buduñnost i ulazak u novufazu postojawa, pokrenuh se. Vlaænost i toplina prostorijegde sam prebivao pritiskali su me kao mora, podstiåuñi u menioseñaj muånine i æequ da napustim svoje skroviãte. Napipah

56

otvor u zidu i proãavãi kroz wega obreh se u mutnoj sluzavojtekuñini.

Kanal kojim sam prolazio bio je dovoqno prostran da meprimi, iako je teånost u wemu oteæavala moje kretawe. Dodi-rivao sam masne ivice wegovog kopita, urawao duboko u tuteånost i oseñao da me snaæno obuzimaju weni elementi. Sve toåinilo mi se poznato i moje señawe (ukol