Uvod

Najveći predstavnik francuskog i evropskog romantizma je Ežen Delakroa(Eugene

Delacroix). Delakroovo slikarstvo oslanja se na barokno, posebno Rubensovo. U koloritu

njegovih slika ima jakih tonova boje, obojenih senki i naporedo postavljenih komplementarnih

boja. Svoju ljubav prema Grčkoj, u kojoj je video kolevku evropske kulture, pokazao je

prikazujući borbe Grka protiv Turaka, ili pak putujući u Alžir i Maroko, gde je antiku našao u

tipovima i običajima naroda tih zemalja. Orijentalizam je prisutan na njegovim slikama: Pokolj

na Hiosu, Grčka umire na ruševinama Misolungija, Alžirske žene i dr. Delakroa biva inspirisan

revolucijom 1830.god. i stvara sliku “Sloboda predvodi narod”, na kojoj se vidi žena sa

frigijskom kapom koja nosi, u jednoj ruci francusku zastavu a u drugoj pušku, i predstavlja

novog kolektivnog heroja: narod. Ukrštene dijagonale, snažni gestovi, prizori smrti i razaranja,

ali i herojskog otpora i pobune, tipične su osobine romantičarske umetnosti pa I Delakroovih

dela.

1.Romantizam1

Romantizam je kulturni i politički pokret nastao u Britaniji i Nemačkoj krajem 18. veka, kao reakcija na racionalizam i neoklasicizam u kojem se potenciraju osećanja i sloboda individue u suprotnosti sa tradicijom neoklasicizma koji potencira podvrgavanje osećanja i sloboda stereotipima. Budući da je romantizam poseban način osećanja i shvatanja prirode, javljaju se različite tendencije u svakoj od zemalja na koju se pokret širio i u kojoj se razvijao. Umetnički izraz romantizma je obuhvatao praktično sve umetnosti.

Romantizam se u većoj meri pojavljuje u slikarstvu i grafici a manje u skulpturi i arhitekturi. Izrazito novatorski je bio u slikarstvu i svoje puteve vodi u negaciju klasicizma vredno studiranje svetla i boje i upravo na to nadovezuje se slikarstvo kasnijih epoha realizma i impresionizma.Slikarstvo romantizma je nejedinstveno ali se mogu odrediti neki zajednički činioci:

Bogati kolorit Kontrastna upotreba svetla i senke Mekane modulacije Dinamičke kompozicijeIstiče se momenat značaja buržoazije i njenog stremljenja za slobodom i kao suprotno

kretanju u klasicizmu kada se ne daje značaj plastici, proporciji i čistoti obrade, već u jednoj dinamici kretanjima i kontrastima boja. Čitav se niz umetnika izražava na ovaj način.

Za prethodnika romantizma smatramo Hajnrih Fislija ( 1741. - 1825. ). Španija je dala jednog, ali vrlo značajnog predstavnika ove umetnosti - Francisko Goja ( 1741. - 1828. ), bio je umetnik velikog zamaha i anticipirao je slikarske pravce koji su se kasnije javili, prvenstveno realizam. U Engleskoj rade veliki slikari pejsažisti Ričard Parks Bonington ( 1802. - 1828.), Semjuel Palmer (1805. - 1881. ), DŽon Konstebl (1776. - 1837.) i Vilijam Tarner ( 1775. - 1851.) a u Francuskoj Teodor Žeriko (1791. - 1824. ) i Ežen Delakroa ( 1798. - 1863. ) u Nemačkoj Fridrih Overbek (1785. - 1881. ). Slikarska epoha romantizma je imala značajan uticaj na savremeno slikarstvo 20. veka i prvenstveno na impresionizam.

Romantizam je dostigao vrhunac u radu Delakroa i sa talasom entuzijazma, koji se pojavio sa Revolucijom 1830. Romantizam je složeni fenomen koji se širi u različite evropske zemlje dovodeći do procvata. Značaj snova, okultnog, noći, neodređenog i nostalgije za egzotičnim zemljama (koji svi imaju značajnu ulogu u romantičnoj imaginaciji) bio je povezan od XVIII veka pa nadalje sa konceptom razuma i često svesnom potrebom da se istraže granice intelekta.Romanitzam se tradicionalno deli na tri hronološka perioda:1. predromantizam (Piranezi, Goja i određeni aspekt engleske i nemačke umetnosti )2. romantizam - Francuska kao centar do Revolucije 1848. i odlučujućeg trijumfa realizma3. stvaralačka obnova romantičnih tema u drugoj polovini XIX veka

Romantizam se interesuje za srednji vek - interes za Šekspira, poeme Osijana, gotičke novele sa temama o gorobovima, duhovima, mesecu. U Engleskoj je to najviše došlo do izražaja u delu

2

dve ličnosti: Henrija Fislijai i Veljema Blejka (1757-1827) - obojica su bili pisci, graveri i slikari. "Masakr na Hiosu" - Delakroa, ovo delo izloženo na Salonu 1824. bila je prva velika manifestacija romantizma u Francuskoj.Francuska umetnost u toku bila je uvučena u romantizam kroz različite uticaje - putovanja u Englesku Žerikoa 1820-21. i Delakroa 1825. Julska revolucija 1830. obeležila je ključni datum u integraciji francuske umetničke kulture u evropski romantizam. Delakroova "Sloboda vodi narod", naslikana da proslavi događaj, možda je najbolje delo čitavog pokreta u Francuskoj.

2. Maldost I školovanje Ežena Delakroa

Ežen Delakroa je rođena u predgrađu Pariza 26. aprila 1798 . Zvanično, njegov otac je Šarl Delakroa, srednje rangirani zvaničnik, ali je bilo glasina da je u njegov pravi otac Taleirand , koji je bio prijatelj porodice i naslednik Šarla Delakroa, kao ministra inostranih poslova, na koga je odraslih Ežen ličio po izgledu i karakteru

Mladi Ežen je kroz dezinjstvo bio veoma nestašan,o tome svedoče mnoge priče negovih prijatelja među kojima je I Aleksandar Dima, koje govore da je u više navrata svojom nesmotrenošću mogao sebi da oduzme život, zamalo se obesivši o torbu iz kije se hrane konji, ili gutajući boju na bazi bakra.

Svoje obrazovanje nastavio je na liceju ( gimnaziji) Luis-le-Grand , gde je dečak pokazao veliku sposobnost u književnosti i slikarstvu, pa čak i dobio nagrade za crteže i poznavanje klasične književnosti. Umetničke sklonosti Delakroa nasledio je od svoje majke, Viktorije, ali pravu strast za slikarstvo je rođena u Normandiji - gde je obično boravio u pratnji svog strica.

Njegovi roditelji umiru kad je bio veoma mlad: Šarl - u 1805, a Viktorija - u 1814. pa je mladi Ežen pronuđen da se sam snalazi za život, ubrzo je zapao u tešku finansijsku situaciju. Tokom 1815 mladić je morao da odluči kako da živi. I napravio je izbor, upis u radionici čuvenog majstora klasicizma Pjera Narcisa Guerina (1774-1833). 1816, Delakroa je postao učenik škole likovnih umetnosti, gde je predavao Geren. Ove lekcije su pomogle umetniku da savlada tehniku crtanja.

Tokom školovanja mladi slikar upoznaje tada čuvenog Teodora Žerikoa, koji na njega i njegov kasniji rad ima veliki uticaj . Dosta vremena,Delakroa, tokom školovanja provodio je u Luvru, gde je posmatrao dela Rubensa i Ticijana.

3

Slika br. 1 –Portret Ežena Delakroa

4

3. Život I dela

Uticaj Žerikoa svojim delom Splav Meduza je bila duboka, i stimulisla je Delakroa da proizvede svoju prvu veliku sliku, Dante I Verglije u paklu , koja je prihvaćena na pariskom salonu u 1822. Rad je izazvao senzaciju, međutim Ežen Delakroa ,javnosti postaje poznat 1824. godine nakon izlaganja njegove slike Pokolj na Hiosu.

Delakroa uči u Gerenovom ateljeu, gdje sreće Žerikoa. Posećuje pariske salone gde upoznaje Stendala, Viktora Igoa, Merimea, Dimu, Sent Beva, De Misea, Gotjea, zatim Šopena i Sandovu. U Londonu, 1825. divi se slikakrtvu Konstejbla. U 1832. je u Maroku, Alžiru i Španiji. Dobija Legiju časti, koja mu je zvanično uručena na Svetskoj izložbi 1855.

Godina 1824. bila je presudna za francusko slikarstvo. Žeriko je umro nesrećnim slučajem, na jahanju. Engr se vratio iz Italije u Francusku i doživeo svoj prvi javni uspeh. Prva pariska izložba dela engleskog romantičarskog slikara Džona Konstabla bila je otkrovenje za mnoge francuske slikare. Pokolj na Hiosu učinio je Ežena Delakroa najvećim među neobaroknim slikarima romantizma. Obožavalac i Groa i Žerikoa, Delakroa (1798—1863), već je više godina izlagao, ali se pročuo tek slikom Pokolj. Konzervativci su je nazvali „pokoljem slikarstva", dok su je drugi oduševljeno pozdravljali. U idućih četvrt veka Delakroa i Engr bili su osvedočeni protivnici, a njihova suprotnost u sklonostima, pothranjivana od pristrasnih kritičara, gospodarila je pariskom umetničkom scenom.

Pokolj na Hiosu bio je nadahnut istinitim događajem - ratom Grka za nezavisnost od Turaka, koji je izazivao simpatije širom Zapadne Evrope. (Pun naziv slike je Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva.) Delakroa je, međutim, više težio božjoj pravdi nego da prikaže stvarni dogadaj. U tome se u iznenadujućoj meri oslonio na likovnu tradiciju, jer je stvorio brutalan prizor. Prizor je obrađen kao svojevrsno svetovno mučeništvo, samo su sada žrtve bezimene kao i one na Splavu „Meduze".1

Putovanje u Englesku u 1825 i poseta Tomasu Lorensu i Ričardu Park s Boningtonu , služi umetniku da bolje upozna boje i rukovanje engleskih slikara . U ovom periodu nastaje njegov prvi portret u punoj veličini dužine, portret elegantne Luj Ogist Schviter, (1826-30).U približno isto vreme, Delakroa je otkrio mnoge teme koje će nastaviti da ga inspirišu preko trideset godina. Od 1825 nastaju njegove čuvene litografije Hamleta I Fausta2

1 Janson Horst Woldemar,Istorija Umetnosti,Stanek, Varaždin 2005,str 4612 Enciklopedija lkovnih umjetnosti,Tom drugi,Leksikografski zavod,Zagreb 1962,str 27

5

Slika br.2-Pokolj na Hiosu

Obogaćen znanjem preuzetim od engleskih majstora pogotovo onima u načinu tretiranja svetlosti, Delakroa,tada već dvadeset devetogodišnji slikar stvara jedno od svojih najvećih dela – Sardanapalovu smrt 1827.godine . Delakroa je naslikao smrti asirskog kralja Sardanapala prikazujućie emocionalno uzbudljiv prizor u životu sa jarkim bojama, egzotične kostime i tragičnii događaj. Smrt Sardanapala opisuje kralja koji posmatra kako čuvari obavljaju svoje naređenje da ubiju sluge, konkubine i životinje. Sardanapalov mirni stav poznat je slikama romantizma uovom periodu u Evropi. Slika, koja nije bila izložena opet mnogo godina kasnije, je smatran od strane nekih kritičara kao jezivo fantazija uključuje smrti i požude. Posebno šokantna je borba akt žene čija grlo treba da bude prerezano, scena na istaknutom mestu u prvom planu za maksimalni učinak. Međutim, čulnu lepotu i egzotične boje čine da slika posmatraču bude prijatna i šokantna u isto vreme.

6

Slika br.3 Sardanapalovu smrt

3.1 Delakroa I revolucija-Sloboda predvodi narod

Delakrov najuticajniji rad je nastao 1830. godine u doba razvoja revolucionarnih pokreta širom Francuske. U svom patriotskom zanosu Delakroa je naslikao delo –Slobaoda predvodi narod,koje je izazvalo oduševljenje publike I kritike tog doba.Izbor teme i tehnike ovog dela ističe tako svojstvenu temu romantizma, kakva je patriotizam .Delakroa kao jedan od svedoka velike revolucije imao je priliku da uživo vidi likove I prilike u celini,I da ih pretiči u svoje delo kojim dominira simbolično figura Republičke slobode koji je jedan od njegovih najboljih izuma plastike ogledana u figuri ponosne žene-majke…

Verovatno, Delakroa je najbolje poznat slikar tog doba ,I svedok prilika kada su parižani uzeli oružje u ruke, marširajući napred pod zastavom trobojke predstavljajući slobodu, jednakost i bratstvo. U prvom planu ove slike Delakroa nudi pronicljiv kontrast vojnika koji leže mrtvi dok simbolički ženski lik, koji je pobedonosno osvetljen, korača pobedonosno. Francuska vlada

7

kupila je ovo delo, ali zvaničnici tog doba su smatrali da ovo delo može previše uticati na narod Nakon revolucije 1848,ovo delo, je konačno stavljen na uvid javnosti od strane novoizabranog predsednika Napoleona

Slika br.4-Sloboda predvodi narod

3.2 Putovanje u Severnu Afriku

8

Od januara do jula 1832 prati grofa Mornaja na njegovom poslanstvu marokanskom sultanu Muleju Abd-er-Rahmanu i posećuje Sevilju, Kadiz, Tanger, Meknes, Oran i Alžir. Taj kratak boravak u kraju egzotičnih nošnja, faune i pejzaža, fiksiran u njegovim skicama, bio je za nepresušno vrelo inspiracije: desetine njegovih najznačajnijih platna u više varijanati rezultat su snažnog likovnog doživljaja Orijenta. Ova su dela ujedno najsnažniji doživljaj Orijenta u cielom slikarstvu romantizma. Orijent nije samo obogatio Delakroovu tematiku, već je i definitivno pročistio i obogatio njegovu paletu. Na kraju svog života on je proizveo preko 100 slika i crteža scena iz ili bazirana na životu ljudi u Severnoj Africi3

Dok je boravio u Alžiru ,uspeo je da skicira potajno žene,ali generalno je naišao na teškoće u pronalaženju muslimanske žene kao modela ,jer muslimanska pravila zahtevaju da žene budu pokrivene. Manje problema imao je slikajući prizore jevrejskih žena u Severnoj Africi, ( jevrejsko Venčanje u Maroku 1837-41). Dok je boravio u Africi, napravio je mnoge skice ljudi i grada, kojima će se vratiti do kraja svog života. Romantična strast u prikazivanju životinja, bila je prikazana na slikama kao što su arapski konji I lov na lavove (od kojih postoji više verzija, naslikao ih između 1856 i 1861),

Slika br.5- Sultan od Maroka

3 Enciklopedija lkovnih umjetnosti,Tom drugi,Leksikografski zavod,Zagreb 1962,str 279

Slika br.6 –Žene u Alžiru

3.2 Povratak u Francusku

Po povratku iz Afrike u Francusku, njegova materijalna situacija se poboljšava. Ovo je praćeno zvaničnim porudžbinama od strane vlasti.kojima se u svom radu Delakro potpuno posvetio Sledeće godine njegovog života znače grozničav rad; državne narudžbine (dekoracija u Salon du Roi, i u biblioteci, 1838-1847, u Chambre des Dćputis; dekoracija u Senatu, 1840-1846; kompozicije Rrizari osvajaju Carigrad, 1841, i Bitka kod Taillerbourga, 1837, dekoracije u Galerie d'Apolon u Lou-vreu, 1850—51; dekoracija Salon de la Paix u Gradskoj viećnici, 1851—54; kompozicije koje podesćaju na freske- Izgon Heliodora iz hrama i Borba Jakovd s andelom, 1855—61, u crkvi Saint-Sulpice), velik broj slika i studija

U 1835 Delakroa je otkrio da boluje od teške bolesti grla,od koje je kasnije i umro. Delakroa se tada nije udaljavao iz javnog života, stalno prisustvuje raznim sastancima, prijemima i posećuje poznate salone u Parizu . Njegova pojava umetnika je uvek svetlela

10

oštrim intelektom, uglednom elegancijom i manirima. Istovremeno njegov privatni život ostao je skriven od radoznalih očiju. Tokom života nastavio odnose sa Baruni DŽozefina de Forge , ali njihova romansa nije krunisana brakom .

Tokom 1851.godine umetnik je izabran u Gradsko veće u Parizu , u 1855 dobio je Orden legije časti. Iste godine, organizovao je ličnu izložbu „ Delakroa - u Parizu“, nakon koje je definitivno utvrđeno njegovo mesto u francuskoj umetnosti.4

Ežen Delakroa je umro u Parizu, 13. avgusta 1863 u svojoj šezdeset petoj godini života

Slika br.7 –Ežen Delakoa-autoportret

4. Karakteristike Delakroovog stvaralaštava4 Enciklopedija lkovnih umjetnosti,Tom drugi,Leksikografski zavod,Zagreb 1962,str28

11

Delakroove slike najvećim delom predstavljaju događaje koji su vremenski udaljeni od zbivanja njegovog doba ili udaljeni od realnosti ( pošto su to istorijske, mitološke, biblijske teme). Druga njegova karakteristika jeste njegovo insistiranje na izuzetnim, napetim trenutcima čak i kada obrađuje neistorijske teme (kao na slikama sa orjentalnim prizvukom-portreti arapskih konjanika, borba zivotinja). Sve ovo zvuči kao najčistiji romantizam. Ipak, preobilje literarnih i dramatskih elemenata u delima Delakroa, bogova, svetitelja i heroja, pobesnelih konja koji izgledaju kao začarani heroji – sve ove stvari se potpuno razlikuju od poznoromantičarske interpretacije slikovitih i značajnih dogadjaja u delima ostalih slikara. Pod ovim ne podrazumevam samo razliku personalne koncepcije i izrazajnih sredstava, već dublju razliku principa. Sredstvo je boja. Transformacija se duguje činjenici da boja postaje glavna snaga u kreiranju slike. Za Delakroa konflikt između boje i crteza i želja da izvrši sintezu je bio jedan od mota, a ova ista grupa problema je zahvatila i najvećeg slikara druge polovine veka- Sezana. U slikarstvu Delakroa, Sezan je našao realizaciju njegovih bitnih ciljeva. Delakroa je sam u dnevniku zapisao: «kada su tonovi pravi linije se same crtaju». Obojica su bila proganjanja idealom baroknih slikara, koji su im prethodili, Rubens i Veroneze, sa njihovim lakim skladom između crteža i boje. Delakroa, najveći kolorista prve polovine veka, postigao je ovu harmoniju kroz dugu i tešku borbu.

Slikarstvo Delakroa sadrži prve nagoveštaje pikturalne strukture koja dominira umetnošću druge polovine veka, prvi predznak podređivanja ilustrativnog elementa u odnosu na igru hromatskih formi. Za dvojicu najvećih utemeljivača moderne slike, van Goga i Sezana, Delakroa je bio najviće sto je moglo da se postigne u slikarstvu, ovo nisu bili samo nagoveštaji ili predznaci. Njegova izvanredna invencija, koja uvek izgleda kao posledica intenzivnog uzbuđenja, je obezbedila neprekidnu vezu između isprisanih dogadjaja i formi, boja i različitog osvetljenja. Štavise, postoji jos jedan vodeći princip u Delakroovom radu, observacija boja u prirodi. On je učinio intenzivno studiranje efekata komplementarnih boja i suprotnih boja kada se uzme u obzir njihova vrednost za generalni efekat slike, i on je dobro znao da umetnost proslosti ne treba da bude njegov jedini izvor inspiracije. Kod Delakroa boje dominiraju nad temom što daje njegovim slikama primesu surovosti, jednostavnosti i onu ravnodušnost, hladnoću koja se pojavljuje u slikarastvu kada forma ostvari vidljiv cilj. Ovo takođe objašnjava prisutvo tragične nijanse, koja je uvek prisutna u njegovim delima. Ova tragična nota odvaja njegovo slikarstvo od slikarstva baroka, u kome se relativno retko pojavljje. Na jednoj od njegovih ranih slika Danteova barka 1821-2 suština njegovog slikarstva je već prisutna u malom. Od učenja Gerina, u cijuje radionicu usao 1815, nema vise ni traga, ali postoji veliki deo Žerikoa, uglavnom impresija od Splava meduza. Groova istorijska slika u velikom

12

maniru i njegov kolorit, takođe je imala veliki uticaj, kao sto pokazuje posebno velika slika Masakr na Hiosu 1821-4. kritika da ova slika predstavlja masakr slikarstva verovatno sadrži uvažavanje njenih osnovnih elemenata. Neke od ovih Delakroa je dugavao Konstejblovoj sistematskoj analizi boje, koje je on bio u prilici da pručava na izlozenim slikama u Praizu 1824 i koje su ga navele da izvrši izmene na njegovoj slici neposredno pre nego sto je bila predstavljaenna publici.

Masovne scene velikih dimenzija su ostale njegov omiljeni domen, to su: Smrt Sardanopulosa, Ubistvo biskupa Lijeza, Osvajanje Carigrada od krstasa, Bitka kod taileburga, kao i monumentalne zidne slike čiji je dugi niz započeo 1833, a zavrsio se malo pre njegove smrti 1861 sa dovršavanjem zidnih slika u kapeli des Anges crkve Saint Sulpice u Parizu. Ove su njegovo glavno dostignuće. Delakroine velike slike, slikane su delimično u tehnici voska, delom uljem na platnu, a delom fresko tehnikom,poput onih u Salona du Rui u palati Burbon 1833-7, biblioteka palate Bowebon 1837-47, biblioteka palate u Luksemburgu 1845-7, tavanica galerije Apolona u Luvru 1849-51, kapela des Anges... na zidnm slikama za svetovne gradjevine Delakroa je ostao veran u koncepciji i kompoziciji tradicijama baroknog zidnog slikarstva.

Scene iz afričkog života, međju kojima velika dela kao Alzirske zene, Borba konja u štali, veliki broj slika Arapa koji love plen, i izvanredna serija slika lavova i tigrova su bile plodovi ovog iskustva egzotičnog pejzaža, ljudi i životinja. Ova «romantična priroda» i secanje na nju su kontinuirano Delakrou davali novi materijal za njegove hromatske fantazije..

Fundamentalno likovna i koloristička koncepcija dela Delakroa nije bila nikakva prepreka njegovom neprekidno vitalnom, snažnom crtezu. Kao što je njegova boja i njegov puna drame, tako je i njegova nacrtana linija puna treperavog pokreta. Crtez Delakroe je iste vrste kao i onaj velikih baroknih majstora. Samo u kasnijim fazama njegove umetnosti postoji sukob između boje i crteza.

Kao što je bio raznolik u tematici, tako se služio i različitim tehnikama. ,uz ulja, osnovnu svoju tehniku, slikao je i u akvarelu. Izvanredan crtač, ostavio je niz trenutnih zabeležaka, skica i krokija. Radio je u bakropisu i akvatinti, među ostalim i ilustracije literarnih dela (Hamlet; Faust).Slikar Delakroa zanosio se muzikom i pesništvom, a izražavao se književno kao malo ko. Ostavio je veoma bogatu korespondenciju i svoj Dnevnik (1822—63, s prekidima), dnevnik intimnih beležaka, u kojima se odražava čovek romantike i njegov odnos prema pojavama u vremenu, te niz misli i opservacija umetnika, pesnika i filozofa. U dnevniku su začeci likovnog rečnika sa preciznim definicijama pojmova.

13

5. Nasleđe

Do 1864 godine Delakoa je za naslikao 9.140 radova, uključujući i 853 slika, pastela i 1.525 akvarela, crteža 6.629, 109 litografija i preko 60 skica knjiga. Delakroa je nacrtao nekoliko autoportreta , I prortreta među kojima su portret kolega umetnika Barona Svihtera, violiniste Nikola Paganinija , i dvostruki portret njegovi prijatelja, kompozitora Frederik Šopen i pisca Žorža Sanda . Pored svog slikarskog opusa Delakroa je dobro poznat po svom dnevniku, u kojem je dao rečit izraz njegove misli o umetnosti i savremenom životu. Generacija impresionista, inspirisana je radom Delakroa. Dega je kupio portret barona Svihtera za svoju privatnu kolekciju. Njegovo slikarstvo u mnogim palatama I crkvama je najbolji primer zidnog slikarstva ovog vremena

Slika br.8 Danteova barka

14

Zaključak

Ežen Ferdinan Viktor Delakroa (fr. Delacroix Ferdinand Victor Eugène, 26. april 1798. - 13. avgust 1863.) bio je francuski slikar, glavni predstavnik romantizma. Radio je portrete, istorijske kompozicije, predele i mrtve prirode.Najpoznatije slika iz njegovog opusa je Sloboda predvodi narod. Javnosti je postao poznat 1824. godine nakon izlaganja njegove slike Pokolj na Hiosu. Nije slikao po narudžbini, već ljude s kojima je dolazio u kontakt, a na koje je gledao kao žrtve romantične patnje. Ovaj ,svojim delima plodan slikar ostavio je dubok trag na slikarstvo oga doba, širom evrope. Međutim inventivnost svojstvena Delakrou ostala je zapažena I mnogo godina posle njegove smrti,ogledajući se u radu mnogih njegovih savremenika u likovnoj umetnosti.

15

Literature:

Janson Horst Woldemar,Istorija Umetnosti,Stanek, Varaždin 2005

Enciklopedija lkovnih umjetnosti,Tom drugi,Leksikografski zavod,Zagreb 1962

Đulio Karlo,Moderna Umetnost,Clio,Beograd 2004

Www.wikipedia.com

16