Dejvid HjumDejvid Hjum (1711-1776, Edinburg, Škotska)je mislilac sa kojim se završava periodempirizma u modernoj filozofiji. Hjumov cilj u filozofiji bio je da što preciznijim argumentimauzdrma poverenje u potpuno izvesne stavove o svetu do kojih dolazimo na ovaj ili onajnačin.Svo znanje Hjum deli na dva dela: znanje o odnosima ideja i znanje o činjenicama.Matematika i logika su jedinstvene po tome što predstavljaju znanje o odnosima međuidejama. To znači da bi matematika bila moguća, ista i tačna, čak i da takve stvari kao štosu trouglovi ne postoje u materijalnom svetu. Matematika se sastoji od iskaza koji su nužni ipotpuno izvesni.Ali, ne treba se nadati da do iste izvesnosti možemo doći kada saznajemo prirodu i njenezakone, kao što to podrazmeva racionalizam.Evo kako Hjum to dokazuje. Karakteristika prirodnih nauka je da one tragaju za zakonimaprirode, odnosno nužnim vezama između prirodnih pojava. Kada kažemo da je neka pojavauzrok druge pojave smatramo da je tačno da će uvek kada imamo jednu stvar onaproizvesti određenu drugu stvar. Naučni zakoni, dakle, ne tvrde samo da postoji stalna vezaizmeđu dve pojave, primećena u prošlom iskustvu, nego i da je ta veza nužna, odnosno daće se po nužnosti ponoviti uvek. Naučni zakoni uvek imaju tu formu opšteg stava ipretenduju na opšte važenje. To se ne može izbeći jer nauka uvek predviđa trudeći se dabude korisna svakome i u svim slučajevima.Sada se postavlja pitanje, odakle mi možemo znati da je neka veza nužna i da je našepredviđanje tačno?Hjum prvo primećuje da ta nužnost nije logička, jer posledicu neke pojave ni na koji načinne možemo znati pre nego je ustanovimo u iskustvu. Na primer, pokušajte da iz ideja kojedobijate dok iz daljine posmatrate vatru, zaključite da će vas ta stvar opeći ili se ugasiti bezkiseonika. Ako bi prvi put videli vatru to bi išlo izuzetno teško. Iz tog zaključka sledi da je zasaznavanje prirodnih veza potrebno iskustvo. Medjutim, iskustvo ne može da pruži potpunu izvesnost, jer mi možemo znati samo da senešto dogodilo u prošlosti, a ne i da li će se ponoviti u budućnosti.Hjum iz ovoga zaključuje da u osnovi verovanja da je nešto zakon, ne stoji nikakvo znanjekoje se može izvesno znati, već navika našeg duha da dve stvari, koje su se javljalezajedno, asocira jednu sa drugom i da očekuje njihovo ponovno vezano javljanje ubudućnosti.Iako je ovakav temelj ljudskog znanja u jednoj osobini ljudske prirode dovoljan za praktičnesvrhe, iz njega sledi da je sve znanje o prirodi, budući da u njemu nema logičke nužnosti nipotpune iskustvene potvrđenosti, samo manje ili više verovatno i da se prema njemu trebaodnositi bez dogmatičnosti, očekujući da će se ono menjati, biti opovrgavano i usavršavano.Nekome se može učiniti da smo sa ovakvim stavom nešto izgubili, dok smo ustvari dobili jersmo se rešili samo jedne zablude o moćima našeg razuma.Odnos "jeste" i "treba" iskazaHjum je smatrao da i važeći principi u etici i politici, počivaju na sličnoj vrsti osnove -ljudskoj prirodi. Izvan nje, ni među idejama, ni među čulnim iskustvima, nema etičkihčinjenica koje bi bile nepromenljive i večne. Do nekih etičkih činjenica možemo doći tek akosvoj pogled usmerimo ka sebi, i shvatimo da se etika zasniva na našem promenljivom iposebnom biću.Da su te dve sfere odvojene možemo videti ako probamo da pokažemo da neka empirijska

činjenica nužno povlači određeni stav odobravanja ili neodobravanja nečega. Na primer, akočujemo da je dan sunčan ili da je olovka oštra da li pri tom osećamo automatski poriv danešto odobravamo ili ne odobravamo? Možemo da se složimo sa Hjumom da to nije slučaj.Sledeći sličnu argumentaciju onoj koju smo već upoznali, Hjum sada tvrdi da su stavovietike ("treba" iskazi) i stavovi o činjenicama ("jeste" iskazi) logički nezavisni i neizvodivi jedni iz drugih.Ovaj odnos je dobio naziv "Hjumova provalija".Hjumova provalija govori o tome da je neopravdano primoravati nekoga da prihvati naševrednosti pod izgovorom neoborivosti naših verovanja. Čak i da pred nekoga stavimo svaznanja ovoga sveta, koja su toliko tačna da je u njima preslikano božije znanje, još uvek ćeza odgovor na pitanje da li je nešto dobro biti neophodno da on pogleda u vlastito srce. Akosfera činjenica ograničava ono što može biti istinito ili lažno i o čemu sudi razum, onda etikanastaje prvenstveno pod uticajem naših osećanja, zapravo posebnog moralnog čula. Te dvesfere su u principu odvojene, znanje o činjenicama nam još ne govori šta treba daodobravamo i kakvi treba da budemo. Evo još nekih posledica ovakvog stava: Ako su ove sfere odvojene onda je slobodnoistraživati i opovrgavati stavove iz sfere činjenica, a da ne budete automatski optuženi dana taj način potkopavate društveni moral. Većina naučnih doostignuća tog vremenanapadana je upravo sa ovim argumentom, da će prihvatanje novih istina automatskinaruštiti društveni poredak, jer će oslabiti verovanje u moral.Hjumova filozofija kao svoj cilj ima osvajanje individualnih sloboda preko razvezivanjakrutih veza između znanja i nužnosti, sa jedne strane, i činjenica i vrednosti sa drugestrane. Ove veze postoje, ali one nisu takve da bi obesmišljavale slobodu istraživanja.

Dejvid Hjum- impresije (utisci) mogu biti:o senzacije – one koje dobijamo putem čula iz spoljnog svetao refleksije – dobijamo introspekcijom (samoposmatranjem)o relacije – dobijamo spajanjem 2 ili više impresija npr impresija jednakosti- ideje za njega su pojmovi, značenja – blede kopije impresije- ono što mi prvo opažamo, dobijamo impresiju, a iza te impresije se nalazi ideja- ljudsko saznanje se dobija povezivanjem ideja- problem kojim je bio zaokupljen: povezivanje naučnog saznanja sa saznanjemspoljašnjeg sveta - tu vezu je utemeljio u relaciji uzročnosti- kao što naše celokupna saznanje potiče iz iskustva tako i naše viđenje uzročnostipotiče iz impresije – ta relacija uzročnosti se sastoji iz 3 dela:o prostorno-vremenski kontinuiteto vremenski .., sukcesijao nužne veze- prva dva dela čovek može da opaža, a treći ne može- ako iza A sledi uvek neki događaj B i ako B postoji uvek kada postoji A to znači da jeA uzrok za postojanje događaja B – uzročno posledična veza – pretpostavlja nužnuvezu, ali čovek ne može da je otkrije- sve što čovek zapaža je njegov utisak, impresija toga- zato indukciju kao metoda pouzdanog saznanja treba odbaciti, jer ona pretpostavljada, ako se neki događaj dogodio puno puta, da će se on dogoditi i sledeći put(generalizacija), a Hjum zato prihvata dedukciju

- ako kockice za jamb bacamo 100 puta i svih 100 puta padne 6, ne znači da će i 101.put opet biti 6- ljudski mozak reaguje po navici, očekivanju

VREME TREBA KRASTI

Frensis Bekon- začetnik modernih nauka- odrastao u aristokratskoj porodici, naslednik velike imovine, bio veliki rasipnik, imaotitulu lorda i barona- radio je u advokaturi i kao kraljevski službenik, pa je bio optužen i za proneveru- parlament ga je osudio, ali ga je kralj kasnije pomilovao

znanje je moć- smisao ove tvrdnje je: znanje kojim se ovladava prirodom- posledice tehnološkog napretka su uglavnom negativne- pozitivna je što je olakšala čovekov život- tehnologije predstavlja samo iluziju kako bi čovek pobegao od stvarnih problema- čovek se nije okrenuo unutra, sebi nego spoljašnosti- negativne: klimatske promene, zagađenje, zdravlje, otuđenje čoveka- prema Herbertu Markuzeu prirodu ćemo moći videti samo u nacionalnim parkovima,sve ostalo će biti beton- sve veći problem je nedostatak čiste vode- čovek će se vratiti na početak svoje istorije (≪Odiseja 2001≫)- (Non Džonski)- klasifikovao je nauke prema sposobnostima ljudske duše:o istorija – pamćenjeo poezija – fantazijao filozofija – razum bavi se bogom – racionalna teologija prirodom – spekulativna: fizika i metafizika i delatna: primenjena fizikai primenjena magija učenje o čoveku- Bekon u ≪Novom Arkanonu≫ kaže: da bi se došlo do istine potrebno je prvo nabrojatisve probleme koji se ispituju, pa eksperimentom proveriti rezultate do kojih se došlo– metodom posmatranja i induktivnom metodom- na tom putu dolaženja do istine postoje smetnje – pogrešne predstave o istini –pogrešne slike stvari – idoli / zablude- teorija idola / zablude – 4 vrste idola:- idoli plemena – zablude koje su prinuđene ljudskom rodu uopšte – preteranouopštavanje, nekritičko oslanjanje na čula...o idoli pećine – zablude koje proizilaze kada pojedinac sam sebe ističe u prviplano idoli trga – jezik i komunikacija među ljudima – zbog nestručne upotrebejezika često dolazi do nesporazuma među ljudimao idoli pozorišta – tradicija i nasleđe – nekritičko prihvatanje autoriteta- značajan je i zato što je prvi formulisao induktivnu metodu- podelio ju je na 4 tablice / faze istine:- tablica pozitivnih instancija – u kojoj se navode sve pojave koje se ispitujutablica negativnih instancija – u kojoj se porede okolnosti, ali se pojava nejavlja- tablica poređenja – u kojoj se porede stepeni / jačine ispitivane pojave

- tablica prerogativnih instancija – konkretan predmet saznanja – krajnji opštizaključak

Racionalizam- ispituje poreklo, granice i mogučnosti saznanja pomoću razuma

Rene Dekart- dao je doprinos matematici i fizici: zakon održanja kretanja, zasnovao je optiku kaoposebnu nauku- najznačajnije delo: ≪Rasprava o metodi≫ - u njoj se bavi sa 2 vrste problema:-epistemološki – saznajni problem – odnosi se na učenja o metodi filozofija i nauka čine jedinstvenu celinu filozofija ima za cilj da pruži pouzdano saznanje u posebnim naukama –ona predstavlja teorijski uvod – utemeljenje za posebne nauke: etika,medicina, mehanika filozofija je koren drveta saznanja, stablo je fizika, a grane su etikamedicina i mehanika 1. da bi se došlo do istine polazi se od očigledne istine (ona pripadaintuitivnoj svesti)očigledna istina je jasna i razgovetna istina tj istina u koju se nemože sumnjati – poreklo te istine se nalazi u mišljenju /intuitivnoj svestina osnovu toga postoje 4 pravila metoda:- metodska sumnja – u sve treba sumnjati, sem uočigledne (jasne i razgovetne) istine- razlozi za sumnju mogu biti: varljivost naših čula,nepostojanje stalne granice (između sna i jave)- krajnja posledica ove metodkse sumnje je neposrednasvest našeg mišljenja o sopstvenom postojanju – njuDekart izražava stavom: «Mislim, dakle, jesam≫ -«Cogito ergo sum» - sve ono što prođe kroz našusvest, što se potvrdi u njoj, predstavlja istinu- svest ima samu sebe za previd – samosvest- cilj metodske sumnje je pouzdano sazdanje- postepeno, metodski se dolazi do istine- analiza – razlaganje, rasčlanjavanje problema na onolikodelova koliko je to potrebno da bi se problem rešio- sinteza – spajanje poznatog i nepoznatog u problemukako bi se ono nepoznato otkrilo- provera – sve što se do sada radilo se proverava 2. pravilnom upotrebom razuma dolazi se do logičkog zaključka(deduktivno zaključivanje) ovaj red zaključivanja za njega predstavlja naučnu metodu- ontološki – pojam supstancije ≪Mislim, dakle, jesam≫ - ono što su drugi zvali pojmom bića, Dekartzove pojmom supstancije supstancija je samostalna – nezavisna od bilo kakvog spoljnog uzroka;ona je sama uzrok za svoje postojanje razlikuje 2 vrste supstancije:res cogitans – unutrašnja svest – duhres extensa – spoljašnji svet – prostor osnovu sveta sačinjavaju ove 2 supstancije – dualistička filozofija

one su nezavisne jedna od druge – nisu uzajamno povezane duh može da postoji nezavisno od spoljnjeg sveta i obrnuto nameće se pitanje kako naš duh može da spozna spoljni svet – Dekartovaj problem razrešava tako što uvodi 2 supstancije:beskonačna – bog – on može da spozna konačnu supstancijukonačna – pojedinačne stvari (u koje spada i čovek) – ne možeda spozna boga – čovek je ograničen svojim razumom dokaz o postojanju boga Dekart izvodi na sledeći način – dokazpredstavlja modifikaciju skolastičkog dokaza o postojanju boga – čovekkao konačna supstancija u sebi poseduje ideju o bogu kao beskonačnojsupstanciji koja predstavlja uzrok za sve konačne supstancije – ta idejao bogu je usađena ideja koju čovek ima, koja se ne može izbrisati iznjega – Dekart se još uvek oslanja na srednjevekovnu hrišćanskufilozofiju

Tomas Hobs- Najznačajnije delo: Levijatan- nastojao je da napravi kompletan sistem znanja- u tom sistemu, apsolutno znanje pronalazi svoj izvor u čulnom osećanju i pamćenju- načelo tog sistema je emprističko – čovek je svedok svih događaja, onih koje vidi ionih koji su prošli, koje nosi u svom pamćenju- načelo njegovog emprijiskog sistema: izvor svih naših predstava nalazi se u čulnomosećanju i pamćenju- smatrao je da su svi ljudi jednaki (i prema telesnim i prema duhovnimsposobnostima)- prema telesnim sposobnostima mogu biti jednaki u smislu da slabiji čovekmože pobediti jačeg ako se posluži nekim prikrivenim mahinacijama ili ako seudruži sa ljudima koji su u istoj opasnosti kao i on- prema duhovnim sposobnostima, čovek se rađa kao tabula rasa i da tekkasnije čovek učenjem i iskustvom stiče znanje- čovek, kao prirodno biće, je egoistička jedinka koja teži za samoodržanjem ivladanjem nad drugim ljudima- ono što je najkarakterističnije za nju je žudnja za moći i vladanje nad drugim - težizadovoljavanju vlastitih potreba na štetu drugih ljudi- «čovek je čoveku vuk»- to stanje u kome vladaju takvi nagoni Hobs naziva prirodnim stanjem – karakteristikatog stanja je rat svih protiv svih- ono što se suprotstavlja takvom stanju je građansko stanje – uređeno pravnim,moralnim zakonima – ti zakoni mogu da obuzdaju animalne nagone- čovek mora da ih se pridržava; funkcionišu na osnovu straha od kazne; za uzvratčovek dobija miran i bezbedan život- pridržavanje važećih moralnih zakona je glumatanje- velika dela nastaju kršenjem pravila, zakona- umetnost ruši te granice, jer predstavlja taj animalni nagon u kom čovek stvaravelika dela

Džon Lok- najpoznatije delo: Ogledi u ljudskom razumu- kao i Hobs, smatrao je da je čovek tabula rasa- da nije tako, čovek bi se rađao sa znanjem npr matematičkih teorema

- «Ničeg nema u razumu što prethodno nije bilo u čulima»- poblem kojim se bavio: da li ideje koje postoje u našoj svesti postoje samostalno ili ihprimamo opažanjem preko naših čula- izvor tih ideja se nalazi u spoljnom svetu (našim čulima) i te ideje Lok nazivasenzacijama- drugi izvor ideja se nalazi u našem samoposmatranju (introspekciji) i te ideje se zovuideje refleksije- izvrio je klasifikaciju idejao proste predstavljaju osnovnu građu našeg saznanja mogu biti:primarne: oblik, tvrdoća- odgovaraju realno postojećoj stvarnosti i njih čovekdobija posredstvom više čulasekundarne: ukus, miris- čovek dobija posredstvom jednog čula i zato se zovusubjektivne idejeo složene nastaju kombinovanjem, poređenjem prostih ideja i apstrahovanje(razgraničavanje) mogu biti:ideje modusa- modusi se mogu mešati, pa npr modus ideje prostorajeste njegova zapremina, udaljenost..ideja supstancije- noseća ideja, ona sačinjava temelj ideje modusaideje relacije- odnose se na promenu nekih stvari delovanjem nekedruge stvari (npr uzročno-posledična veza, umiranjerađanje..)apstrahne ideje- nastaju apstrahovanjem stvari – kada se daje zajedničkinaziv za više različitih stvari- ideja čoveka (je jedna apstrahna ideja) – zato što kadanavodimo ideju čoveka, mi mislimo na čoveka uopšte, sasvim njegovim svojstvima, ne na nekog posebnog- ideje takođe mogu biti:- realne – odgovaraju postojećoj stvarnosti- fantastične - proizvod naše mašte- bio je zastupnik reprezentacione teorije ideje - ideje predstavljaju stvari- te ideje mi dobijamo iz spoljašnjeg sveta- saznanje za Loka predstavlja zapažanje, povezivanja ili nepovezivanja,slaganja ili ne slaganja naših ideja

Džordž Barkli- engleski empiriste je bio aristokratskog porekla- završio je studije teologije- radio kao misionar u Americi- najznačajnije delo je napisao u svojoj 25. godini - «Rasprava o principimaljudskog saznanja»- glavni problem: da li postoje samo one stvari koje mi opažamo? da li postoji bojakoju nikad nismo videli? da li postoji zvuk koji nikad nismo čuli?- Barkli kaže da ne postoji.

- «esse est percipi» - glavno Barklijevo stanovište – ≪Biti jeste biti opažen≫- to stanovište je utemeljio na kritici Lokovih apstrahnih ideja- ideje su svi sadržaji svesti- dele se na:- čulne- ideje koje dobijamo putem strasti- ideje koje dobijamo putem mašte i pamćenja- za razliku od Loka, smatrao je da apstrahne ideje ne postoje- kada zamišljamo npr neki geometrijski oblik (trougao), nikad ga ne zamišljamo kaotrougao uopšte, već kao neki konkretan- čovek ne može neposredno da spoznaje spoljašnji svet – ono što čovek spoznaje jesamo doživljaj svesti koja opaža svet - to stanovište se zove solipsizam- Barklijeva filozofija je protivrečna zato što se on na kraju odriče i odbacuje svojepolazno stanovište – smatra da stvari ipak mogu da postoje iako ih čovek ne opaža, ito na 2 načina:- potencijalan način – čovek se može zateći u nekoj situaciji i da opazi nekestvari koje do tada nije opažao- tvorac, izvor svih stvari se nalazi u božijoj svesti, jer je on tvorac ovog sveta ion može da opaža sve stvari- filozofiju je shvatao na utilitaristički način, a korist koju je video u njoj je da ubedičitaoce svojih spisa da se približe božanskom postojanju- 2 pojma su ključna za njegovu filozofiju:- pojam duha – um i razum (dekartovsko ≪Ja≫) – duh može biti konačan(ljudski) i beskonačan (božanski)