Doba monologa

Fotografije italaca,Branimir Milovanovi, What are you doing thereBBC je 1973. prvi put prikazao monodramu Harolda Pintera Monolog, u kome junak 20 minuta govori praznoj stolici. U pitanju je naizgled povrno obraanje odsutnom prijatelju koji mu je izgleda preoteo ljubavnicu. Iza prividnog mira izbijaju napetost i gorina i kako monolog odmie, on se sve vie gubi: Plamtim dve hiljade revolucija u sekundi, danju i nou. Ja sam pobednik.to moe da znai i: Dosta mi je svega, odustajem, ti si pobedio. Gledalac Monologa je uznemiren dugim periodima tiine, tokom kojih junak sedi i zuri u prazno, bez podrke narativa, izgubljen u mislima. To je komad o neiskazivim stvarima tiini, podtekstu, sagovorniku bez prava na odgovor. Stie se utisak da je junak godinama uvebavao svoj govor i do kraja ga preistio, doradio, preokrenuo u svoju korist. On se ruga praznoj stolici: Moram ti rei da neizmerno uivam u ovom razgovoru, ovoj razmeni zajednikih uspomena.Setila sam se ovog Pinterovog dela tokom pisanja svog poslednjeg romana. Osim to se bavi temama izolacije i usamljenosti, Pinter nam pokazuje kako njegov junak tokom 20 minuta monologa zadobija neku vrstu moi. On je glavna zvezda, kralj sveta. ak je dovoljno velikoduan da kae svom prijatelju: Saoseam sa tobom, stari drue. To me podsea na drugi Pinterov slavni monolog, Astonov u Nastojniku gde govorei o poniavajuim brutalnostima koje je preiveo, Aston privremeno povraa svoje ljudsko dostojanstvo.Mo monologa je u uspostavljanju autoriteta prostim odsustvom otpora druge strane. To ga ini sutinski nepouzdanim ne samo zato to narator ili naratorka lae, nego i zato to odgovor na njegove ili njene iskaze nije mogu, pa se on ispostavlja kao neutemeljen i pristrasan. Rei koje izgovaramo bez slualaca odbijaju se o tiinu i vraaju nam se da ih ponovo izgovorimo u neto izmenjenom obliku. Monolozi pripadaju svetu koji potvruje sam sebe aludirajui na samog sebe, zasnovanom na logici utvrivanja gradiva ponavljanjem. Kada bi prijatelj iz Pinterovog komada uetao na scenu, seo na slobodnu stolicu i progovorio, ta logika bi bila poremeena, a autoritet govornika doveden u pitanje. Ali prijatelj ne dolazi i ne moe da doe. U jednom trenutku junak ga optuuje da se ponaa kao da je mrtav.Pinter je rekao: Moje drame se bave onim to je u njihovim naslovima. U Monologu se dakle ne radi o prijateljstvu ili ljubavnom trouglu, nego o monologu. Tu nije vano ono to je izgovoreno, nego injenica da se tome ne moe prigovoriti, neslaganjem ili slaganjem, svejedno.Monolog je savreni saeti primer mnogih Pinterovih drama, u smislu da se bavi svesnim ukidanjem komunikacije govorom, to je sam autor opisao kao oajniki odbrambeni pokuaj da sebe zadrimo za sebe. Zato bismo to eleli? Zato to je istinska komunikacija dijalog riskantna. Dijalog preispituje naa uverenja i suoava nas sa naim grekama. On nas destabilizuje.Kada je dobio Nobelovu nagradu za knjievnost 2005, Harlod Pinter je u svom obraanju otro kritikovao ameriku vladu zbog njene monomanije, nepouzdanosti i lai (i Britaniju zbog njenog preutnog sauesnitva), posebno u vezi sa tadanjom invazijom na Irak: Amerika je najvei ou program na svetu. Njen najprodavaniji proizvod je samoljublje. Optuio je Ameriku da se predstavlja kao sila univerzalnog dobra, proizvodei ogromne koliine lai koje mi ostali gutamo i davimo se u njima.Znam da se kreem po opasnom terenu, ali ini mi se da postoji tesna veza izmeu Pinterovih politikih stavova i njegovog knjievnog dela. U svom govoru na dodeli Nobelove nagrade on kae da velike i izolovane sile imaju sklonost ka usamljenikim delima. Kao u monodrami Monolog, nije bilo nikoga da prigovori amerikoj verziji dogaaja tokom invazije na Irak. Amerika se nala u ulozi nepouzdanog naratora sopstvene stvarnosti, u monologu koji izbegava odgovore, a na praznoj stolici je sedela njena projekcija ostatka sveta.Monoloko svojstvo moi se jasnije vidi u diktaturama. Seam se kako je Jeonmi Park, devojka iz Severne Koreje koja je prebegla u Kinu, priala da je kao dete gledala streljanje majine prijateljice koja je bila osuena na smrt zato to je gledala film o Demsu Bondu. Nita ne sme da ugrozi hermetiki zatvoren narativ o voljenom voi i zlom zapadu. Ni Dems Bond, ni Indijana Dons, ni Ban Ki-Mun, ni vi, ni ja niko ne sme da sedne na tu praznu stolicu i progovori.Naravno, svi znamo da diktature svom stanovnitvu i ostatku sveta prikazuju nepouzdanu sliku stvarnosti. Demokratije su drugaije, zar ne? Razlikuju se po standardima, to je sigurno, ali Pinter sugerie da se ne razlikuju u sutini, u smislu naracije koju jedna nacija gradi o sebi i svetu oko sebe. U javnosti Velike Britanije je na primer prevladala naracija nepoverenja prema doljacima i povlaenja iz Evrope, povratka naem nainu pod naim uslovima kao da smo se mi kao nacija dogovorili da je to na zajedniki stav i da nema potrebe za daljom raspravom o tome.Kada Amerika, veliki deo Evrope i Velika Britanija politiki skreu udesno, i retorika u tim zemljama postaje uskogruda i odbrambena. To prepoznajemo i u Monologu, koji narator zapoinje snishodljivim primedbama: Ponekad mislim da si me zaboravio i Rei u ti neto to nisi znao, da bi do kraja komada svog prijatelja nazivao glupom budalom, jer ne razume svu slojevitost njegovih misli. Taj prijatelj verovatno nije glup i nerazumno je optuivati ga za nerazumevanje neega to nije uo. Kako se junak sve vie bavi sobom, dovodi se u pitanje njegova pouzdanost ali to se on vie bavi sobom, smanjuje se naa mogunost da preispitamo njegove stavove.ivimo u zbunjujuem i fascinantnom svetu, koji kao da je suta suprotnost dugim monolozima u zatvorenoj sobi. Komuniciramo vie i bre nego ikada. Nema vie starog i sporog potanskog pisma koje je u stvari monolog, briljivo graena predstava najbolje verzije nas samih. Zamenili su ga imejl, sms, tvit. Duga proza nestaje sa scene koju preuzimaju interaktivne igre. Odgovori su brzi, komentar ide na komentar, tvrdnja na tvrdnju, argumenti se pobijaju gotovo trenutno, esto sa vie strana. Nema vie debelih enciklopedijskih tomova koje prireuje ekspertska elita. Na njihovo mesto je stupilo demokratizovano gomilanje informacija koje dolaze iz miliona izvora, koje se prikazuju, ureuju i ispravljaju preko viki sajtova, foruma, blogova, aplikacija. Nimalo nalik Pinterovoj viziji izolovani pojedinac, prazna stolica i njegovo pristrasno svedoenje.Ali kroz vieglasje raznorodnih struktura politikih, ekonomskih, socijalnih i verskih, probija se i prevladava omiljena monoloka komunikacija svake moi: njen razgovor sa samom sobom. I Pinterov usamljeni junak ostaje njena metafora, nekada zlokobna, nekada samo luksuz koji sebi doputamo pred izazovima drugog ljudskog bia.U postavci ovog komada od pre nekoliko godina posebno sam zapazila jedan detalj. Na sceni je samo jedan ovek, ali na zidu su dve senke. Apsolutni monolog nije mogu. On e uvek biti prekinut. U intervjuu za BBC Jeonmi Park kae da je otvaranje Severne Koreje samo pitanje vremena. Nadam se da je u pravu. Nai oajniki odbrambeni pokuaji da sebe zadrimo za sebe uvek su praeni saznanjem da je svaki pokuaj izolacije dodatni dokaz da drugi ljudi postoje.Samantha Harvey,The New Yorker, 06.03.2015.Preveo Zoran Trklja