drspok

5/11/2018 DrSpok - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/drspok 1/278

DECA U UZRASTU OD TRI DO ŠEST GODINA

Odanost roditeljima426. S decom ovog uzrasta je obično lakše. Sa tri godine, dečaci i devojčice dostižu fazu emo-

cionalnog razvoja kad im se čini kako su njihovi roditelji divni i žele da budu kao oni. Onaj automat-ski otpor i neprijateljstvo koji su kod dvogodišnjaka tinjali ispod površine kao da se s navršenomtrećom godinom kod većine dece smanjuje.

Osećanja koja gaje prema roditeljima više nisu samo prijateljska; sada su topla i nežna. Međ utim,deca nisu baš toliko odana svojim roditeljima da bi im se uvek pokoravala i lepo se ponašala. Ona sui dalje stvarna ljudska bića s vlastitim idejama. Žele da se potvrde kao ličnost, čak i ako to znači da se

povremeno ponašaju i postupaju protiv želja svojih roditelja.Iako naglašavam da su deca od tri do šest godina najčešće prijatna, moram da napravim delimičan

izuzetak kada je reč o četvorogodišnjacima. Kod mnoge dece se u četvrtoj godini pojavljuje višaksamopouzdanja, prave se važna, previše su glasna i ponašaju se izazivački, jer su došla do spoznajekako sve znaju - spoznaje koja, hvala nebesima, brzo izbledi.

427. Deca sada teže da budu poput svojih roditelja. Dvogodišnja deca revnosno imitiraju svešto rade njihovi roditelji, bilo da je posredi pranje poda ili ukucavanje eksera. Pri tom se pre svegausredsreduju na korišćenje krpe ili čekića. Sa tri godine, ona žele da budu potpuno nalik na svoje ro-ditelje kao ljude. Igraju se odlaženja na posao, staranja o domaćinstvu (kuvanje, čišćenje, pranje veša),brige o deci (igrajući se lutkom ili s mlađ im detetom). ,,Ko bajagi" odlaze na vožnju porodičnim koli-

ma ili na večernje izlaske. Oblače odeću svojih roditelja, podražavaju njihove razgovore, manire i oso-beni stil. Ovaj proces se katkada naziva poistovećivanjem.

Poistovećivanje je mnogo više od igre. Kroz njega se gradi karakter - dakle, mnogo više kroz onošto deca uočavaju kod roditelja i ponašanje prema tom uzoru, nego kroz ono što roditelji pokušavajurečima da ih nauče. Na ovaj način se formiraju njihovi osnovni ideali i stavovi - prema radu, ljudima,sebi samima - mada će se oni kasnije modifikovati, kad deca budu zrelija i iskusnija. Na ovaj načinuče da budu roditelji kakvi će biti za dvadeset godina, što lako možete videti slušajući kako maze iligrde svoje lutke.

Upravo u ovom uzrastu devojčica postaje svesna činjenice da je žensko i da će izrasti u ženu. Zatoona naročito pažljivo posmatra majku i sklona je da se formira prema njenom uzoru: kako majka gledana svog muža (vrhovni gospodar, papučić ili voljeni životni saputnik) i uopšte na pripadnike muškog

roda; kako gleda na žene (prijateljice ili suparnice); na žensku i mušku decu (da li je dete jednog polapovlašćeno u odnosu na ono drugog pola ili je svako poštovano kao jedinka, bez obzira na pol); kakogleda na posao i kućne poslove (dužnost ili izazov). Devojčica sasvim sigurno neće postati pljunutakopija svoje majke, ali će majka u mnogom pogledu svakako imati velikog uticaja na nju.

Dečak u ovom uzrastu shvata da je na putu da postane muškarac i stoga nastoji da sebe oblikujemahom po uzoru na oca. Pri tom ima u vidu očev stav prema sopstvenoj ženi i ženama uopšte, premadrugim muškarcima, prema svojoj muškoj i ženskoj deci, prema poslu od kojeg živi i kućnim poslo-vima.

Mada se dete pre svega poistovećuje s roditeljem istog pola, postoji i izvestan stepen identifikacijes roditeljem suprotnog pola. Na taj način, dva pola dolaze do međ usobnog razumevanja koje je do-voljno da mogu da žive zajedno.

160



Deca u uzrastu od tri do šest godina

428. Dečaci i devojčice su fascinirani bebama. Žele da znaju odakle dolaze bebe. Kad otkrijuda beba raste u svojoj majci, žude da i sami sprovedu taj neverovatni čin stvaranja - dečaci kao idevojčice. Žele da brinu o bebama i vole ih isto kao što osećaju da su i sami zbrinuti i voljeni. Nateraćemlade dete da glumi bebu i provešće sate igrajući se porodice, ili će za to upotrebiti lutku.

Malo je poznato da dečaci, podjednako koliko i devojčice, priželjkuju da u njima naraste beba.Kad im roditelji kažu da je to nemoguće, skloni su da dugo odbijaju da u to poveruju. „Imaću i ja

bebu", kažu, uvereni da će se njihova želja ostvariti budu li samo dovoljno jako želeli. U nekim zaos-talim i izolovanim delovima sveta, kad žena dobije porodajne bolove, dobija ih i njen muž, koga tadaprijatelji odvode u porođ ajnu kolibu za muškarce.

429. Dečaci počinju da gaje romantična osećanja prema majkama, devojčice prema očevi-ma. Do ovog uzrasta, dečakova ljubav prema majci ogledala se pre svega kroz odnos zavisnosti, kaokad je bio beba. Sad, medutim, postaje sve romantičnija, poput očeve. Neretko ćete čuti četovorogo-dišnjeg dečaka kako kaže da će se, kad odraste, oženiti svojom mamom. Nije mu baš najjasnije šta jeto brak, ali je zato sasvim siguran ko je najvažnija i najprivlačnija žena na svetu. Devojčica koja serazvija prema majčinom uzoru oseća istu vrstu ljubavi prema ocu.

Ova snažna romantična privrženost pomaže deci da duhovno sazru i steknu zdrava osećanja premasuprotnom polu koja će im kasnije omogućiti da zasnuju dobre brakove. Postoji, medutim, i drugastrana medalje, koja stvara nesvesnu napetost kod većine dece ovog uzrasta. Kad ljudi, stari ili mladi,nekog mnogo vole, ne mogu da se odupru želji da ta osoba pripada samo njima. Prema tome, posta-

jući sve svesniji svoje posesivne odanosti prema majci, trogodišnji ili četvorogodišnji dečkić postaje isve svesniji koliko ona već pripada njegovom ocu. To ga ljuti, bez obzira na to koliko voli tatu i kolikomu se divi. Ponekad će u sebi poželeti da se on više nikad ne pojavi, da bi se odmah potom osetio kri-vim zbog tako nelojalnog osećanja. Rasudujući na svoj detinji način, on zamišlja da tata gaji isto takvuljubomoru i ozlojedenost prema njemu.

Kod male devojčice se razvija isto tako posesivna ljubav prema ocu. Ponekad poželi da se neštodesi njenoj majci (koju inače obožava), da bi mogla da ima tatu samo za sebe. Poneka će čak rećimajci: „Slobodno idi na neko dugo putovanje, a ja ću da brinem o tati." Ali, i ona zamišlja da je majkaljubomorna na nju i podsvesno brine zbog toga.

Deca pokušavaju da ne misle na ta osećanja koja ih plaše jer je roditelj, na kraju krajeva, mnogoveći i jači, ali ona su sklona da izbiju na površinu u njihovim simboličnim igrama i snovima. Verujemoda ta pomešana osećanja - ljubavi, ljubomore i straha - prema roditelju istog pola leže u korenu ružnihsnova koji tako često more decu ovog uzrasta - snova u kojima ih progone divovi, lopovi, veštice idrugi zastrašujući likovi.

430. Privrženost ne treba da bude preterana. Ova romantična privrženost roditelju suprotnogpola izmeđ u treće i šeste godine mogla bi se nazvati prirodnim načinom oblikovanja dečjih osećanjakoji služi kao priprema za detetovu buduću ulogu bračnog druga i roditelja. Ne bi, međ utim, valjaloda ta privrženost ode tako daleko ili postane toliko snažna da se proteže kroz ceo život, pa čak ni krozcelo detinjstvo.

Priroda očekuje da deca od šest ili sedam godina prestanu da misle kako mogu da imaju jednogroditelja samo za sebe. Nesvesni strahovi od navodne ljutnje roditelja i polnih razlika preobratiće nji-hove prijatne romantične snove u odbojnost. Od tog vremena deca će se kloniti poljubaca roditeljasuprotnog pola. Njihova interesovanja se s olakšanjem okreću bezličnim stvarima kao što su školskizadaci i učenje. Sada nastpje da što više budu kao njihovi vršnjaci istog pola, a ne kao roditelji. (Frojd

je na ovo gledao kao na razrešenje Edipovog kompleksa.)Otac koji shvata da njegov mali sin katkad prema njemu nesvesno gaji osećanja ozlojeđ enosti i

straha, neće mu pomoći tako što će prema dečaku biti suviše blag i popustljiv ili se pretvarati da i nevoli baš tako mnogo svoju ženu. Štaviše, ako je uveren da se njegov tata plaši da bude odlučan otac inormalno posesivan muž, dečaku će se činiti da je suviše prisvojio majku i zbog toga će osećati kri-vicu i strah. A nedostajaće mu i inspiracija u vidu samopouzdanog oca, koju mora da ima kako bi

razvio sopstveno samopouzdanje.

161



Nega dece po doktoru Spoku

Na isti način i majka, mada zna da je njena kćerkica ponekad ljubomorna na nju, može najboljeda joj pomogne da odraste tako što će biti samopouzdana mama koja ne dozvoljava da je iko maltre-tira, zna kako i kad da bude odlučna i nimalo se ne boji da pokaže nežnost i odanost prema svom mužu.

Ako je majka prema njemu mnogo popustljivija i nežnija nego otac, dečaku to ume prilično dazakomplikuje život. Isto se dešava i kad je bliskija i saosećajnija prema sinu nego prema mužu. Takavstav ima tendenciju da otuđ i dečaka od njegovog oca i ulije mu preterani strah od njega. Na isti način,

ako kćerka, da tako kažemo, vrti oca oko malog prsta i uvek podriva sve majčine napore da je disci-plinuje, ili se otac ponaša kao da mu je prijatnije u društvu svoje kćerke nego svoje žene, ne pomažetime ni jednoj ni drugoj. Time samo narušava dobar odnos koji kćerka treba da ima s majkom da biizrasla u srećnu i zadovoljnu ženu.

Potpuno je normalno da otac bude povremeno popustljiviji prema kćerki, a majka prema sinu, kaoi da se sin oseća malo prijatnije u društvu majke nego u društvu oca, zato što je prirodno da je supar-ništvo međ u pripadnicima različitih polova manje nego ono izmedu dva muškarca ili dve žene.

U prosečnoj porodici postoji zdrava ravnoteža osećanja izmedu oca, majke, sinova i kćerki, kojaih bez nekog posebnog napora ili svesnog razmišljanja vodi kroz sve ove etape razvoja. Sve ovo smoizneli jer smo želeli da imate uvid u frojdovsko shvatanje razvoja dece od tri do šest godina, kao i dadamo neke putokaze porodicama u kojima su se odnosi poremetili.

431. Roditelji mogu da pomognu deci u ovoj romantičnoj, ali ljubomornoj fazi tako što će im jasno staviti do znanja da oni pripadaju jedno drugom, da mama ne može da pripada samo sinu, a tatasamo kćerki, ali i da ih ne iznenađ uje činjenica da se njihova deca ponekad zbog toga ljute na njih.

Kad devojčica izjavi da će se udati za svog tatu, on se može ponašati kao da mu je drago zbogkomplimenta, ali i objasniti joj da je već oženjen, a da će ona, kad poraste, naći muškarca svojih godi-na za kojeg će se udati.

Kad roditelji razgovaraju izmedu sebe, ne smeju dozvoliti ni da im dete prekida razgovor. Moguga vedro ali odlučno podsetiti da moraju da popričaju o nečemu i predložiti mu da se za to vreme ne-čim zabavi. Takva taktičnost sprečiće dete da prisustvuje dugotrajnim međ usobnim izlivima nežnosti,kojima se ne bi predavali ni da je prisutan bilo ko drugi, ali ne moraju žurno da se odmiču jedno oddrugog i ponašaju se kao krivci ako je dete neočekivano ušlo u sobu i zateklo ih zagrljene ili kako seljube.

Kad je dečak iz ljubomore neučtiv prema ocu, ili prema majci zato što je ona uzrok te njegoveljubomore, roditelj treba da insistira na pristojnosti. Isto važi i ako je u pitanju obrnuta situacija s de-vojčicom. Međ utim, roditelji mogu da ublaže osećanja ljutnje i krivice kod deteta, tako što će mu rećida znaju da se ono katkada naljuti na njih. (Vid. odeljak 657.)

432. Problemi sa spavanjem. Ustanovljeno je da su mnogi problemi oko spavanja u uzrastu odtri do pet godina prouzrokovani romantičnom ljubomorom. Dete se usred noći ušunja u roditeljsku so-bu i hoće da legne u njihov krevet samo zato što podsvesno ne želi da oni budu zajedno sami. I za detei za roditelje je mnogo bolje ako ga odmah odlučno, ali ne ljutito, odvedu natrag u njegov krevet. (Vid.odeljak 769.)

Ljubopitljivost i mašta

433. Ljubopitljivost dece u ovom uzrastu je velika. Hoće da znaju značenje svega sa čim sesretnu. Njihova mašta je bogata. Saberu dva i dva i iz toga izvlače vlastite zaključke. Sve povezuju sasobom. Kad slušaju o vozovima, odmah zahtevaju da znaju: „Hoću li i ja jednog dana putovati vo-zom?" Kad neko pomene neku bolest, odmah pomisle: „Hoću li se i ja razboleti od toga?"

434. Malo mašte je dobro. Kad deca od tri ili četiri godine ispričaju izmišljenu priču, ona ne lažuu onom smislu u kojem odrasli tumače nešto kao laž. Njima je njihova mašta vrlo živopisna. Nisu si-gurni gde prestaje stvarno, a počinje nestvarno. Zbog toga vole kad im čitate ili pričate priče. Zbog

toga se plaše nasilnih scena na televiziji i u filmovima i ne bi trebalo ni da ih gledaju.

162




Nema potrebe da grdite dete ili terate da se oseća krivim ako ponekad izmišlja priče. Nema pot-rebe ni da brinete, sve dok je ono inače druželjubivo i srećno u društvu druge dece. S druge strane, akoveći deo dana provodi pričajući o zamišljenim drugarima ili avanturama, ali ne kroz igru već kao da uto zaista veruje, postavlja se pitanje da li je zadovoljno svojim stvarnim životom. Delimično možeteto izlečiti time što ćete ga uključiti u grupu vršnjaka s kojima može da se igra i pomoći mu da uživa utome. Drugo pitanje je da li ima dovoljno opušten i ležeran odnos s roditeljima.

Deci je potrebno da ih grlite i da ih nosite na ramenima. Moraju da učestvuju u šalama i prija-teljskim razgovorima svojih roditelja. Ako su odrasli oko njih suzdržani, deca sanjaju o prijatnim ipunim razumevanja drugovima za igru, baš kao što gladan čovek sanja čokoladu. Ako roditelji čestogrde dete, ono će izmisliti nevaljalog drugara kojeg će kriviti za sve ono loše što su uradili ili barempriželjkuju da urade. Ukoliko dete živi mahom u svom zamišljenom svetu i ne ume da se prilagodi dru-goj deci, naročito u uzrastu od četiri godine, trebalo bi da dečji psihijatar, dečji psiholog ili neki drugispecijalista za mentalno zdravlje ustanovi šta mu to nedostaje.

S trahovi u uzrastu od tri do pet godina

435. U ovom uzrastu su česte izmišljene brige. Već sam pomenuo koliko se razlozi za zabrinu-tost dece menjaju u različitim uzrastima. Kod trogodišnjaka i četvorogodišnjaka nove vrste straha

bujaju kao pečurke posle kiše - strah od mraka, pasa, vatrogasnih kola, smrti, bogalja. Dečja mašta jeu ovoj fazi toliko razvijena da su u stanju da zamisle sebe u ulozi nekog drugog i predstave sebi opas-nosti koje zapravo nisu doživela. Prosto cepte od ljubopitljivosti. Ne samo da hoće da znaju uzroksvega i svačega već i kakve veze sve to ima sa njima. Načuju nešto o umiranju i odmah bi da saznajušta je „umiranje". Čim steknu maglovitu predstavu o tome, prvo sledeće pitanje glasi: ,,A je l' morami ja da umrem?"

Ovakvi strahovi su češći kod dece koju su stalne bitke oko hranjenja i vršenja nužde učinilenapetom, dece čija je mašta suviše podstaknuta zastrašujućim pričama ili prekomernim upozorenjima,dece koja nisu imala dovoljno prilike da razvijaju svoju nezavisnost i druželjubivost, kao i dece čiji suroditelji previše zaštitnički nastrojeni. Ranije nakupljena nesigurnost kao da se sada, uz pomoć razbuk-tale dečje mašte, kristališe u vrlo određ en strah.

Zvuči kao da hoću da kažem da se sa svakim detetom koje ima strahove ranije pogrešno postu-palo, ali zapravo nema nikakve veze s tim. Sva deca imaju strahove. Svet je još uvek pun stvari kojene razumeju i, bez obzira na to s koliko su ljubavi podizana, shvataju koliko su stvarno slaba i ranji-va. Mislim da se neka deca rađ aju osetljivija od ostale; a sva se deca, bez obzira na svu pažnju kojuim ukazujete, nečega boje.

Vaš zadatak kao roditelja nije da proterate sve strahove iz mašte svog deteta. Štaviše, kako da sesuoči sa svojim strahovima i pobedi ih jeste važna lekcija koju dete valja da nauči. Vaš posao sastojise u tome da svom detetu pomognete da nauči kako da se na konstruktivan način izbori sa svojim stra-hovima i nadvlada ih. Elokventnim rečima Selme Frajberg u Carobnim godinama (The Magic Years):„Buduće mentalno zdravlje deteta ne zavisi od toga da li u njegovom zamišljenom svetu obitavaju iline obitavaju džinovi - ljudožderi. Ono zavisi od toga kako će dete izabrati da izađ e na kraj s njima."

436. Strah od mraka. Ukoliko se kod vašeg deteta razvije strah od mraka, pokušajte da ga ohrab-rite. Pri tom više vodite računa o načinu na koji ćete to učiniti nego o rečima koje ćete upotrebiti. N e-mojte ga ismevati ili biti nestrpljivi, a ni pokušavati da mu argumentovano dokažete da nema čega dase boji. Ako hoće da priča o tome, a malo je dece koja to hoće, pustite ga. Neka oseti da želite da shva-tite ali da ste apsolutno sigurni da mu se ništa loše neće dogoditi. Podrazumeva se da nikad ne bi tre-balo da mu pretite čudovištima, policajcima ili đ avolom.

Izbegavajte strašne filmove i televizijske programe, kao i okrutne bajke. Dete je već dovoljnouplašeno prizorima iz svoje mašte. Prekinite s bilo kakvim bitkama oko toga hoće li ili neće da jede izašto se upiškilo u krevet. Usmeravajte detetovo ponašanje čvrstom rukom, radije nego da mu dozvo-lite da se ružno ponaša i kasnije oseća krivo zbog toga. Organizujte njegov dan tako da ga u potpunostiproživi družeći se i igrajući s drugom decom. Što se više bude zaokupljalo igranjem i planiranjem, to

će manje brinuti o svojim unutrašnjim strahovima. Ostavljajte noću otvorena vrata ako ono tako želi,

163




a ne smeta ni ako u njegovoj sobi gori prigušeno svetlo. Ne košta vas ništa, ali će tako zli duhovi osta-ti van njegovog vidokruga. Svetlo ili razgovor koji dopiru iz dnevne sobe neće smetati detetu da zaspi,ali njegovi strahovi hoće. Kad se strahovi povuku, ono će opet moći da podnosi mrak.

437. Pitanja o smrti. Budite unapred spremni na to da će vam dete u ovom uzrastu postavljatipitanja o smrti. Potrudite se da prvo objašnjenje koje ćete mu dati zvuči neusiljeno i nikako suviše zas-

trašujuće. Mogli biste da mu kažete: „Svako jednom mora da umre. Mnogi ljudi umru kad su jako starii bolesni i telo jednostavno više ne može da radi."Morate da skrojite svoj odgovor u skladu s razvojnim nivoom deteta. Na primer, izjava: „Izgubili

smo ujka Jovana", ispuniće strahom srce svakog deteta koje se i samo nekad izgubilo. Budući da jeovo uzrast u kom deca prilično bukvalno shvataju sve što im se kaže, naročito je važno da o smrti negovorite kao o „odlasku na spavanje", recimo, „baka je zaspala". Mnoga će se deca posle toga užasa-vati odlaska na spavanje jer će misliti da će umreti ako zaspe, ili će naprosto odgovoriti: ,,Pa što jeonda ne probudite?"

Mislim da je najbolje da mu objasnite na najjednostavniji način - bez ulepšavanja činjenica - da je smrt stanje u kojem „telo potpuno prestaje da radi". Možete iskoristiti priliku da porazgovarate ovašim porodičnim ubeđ enjima o smrti. Većina odraslih oseća izvestan strah i ozlojeđ enost u pogledusmrti; nema načina da deci predstavite ovu stvar, a da pri tom zaobidete ovo suštinsko ljudsko ose-ćanje. Ali, ako o smrti razmišljate kao o nečemu sa čim se jednog dana valja suočiti dostojanstveno ihrabro, umećete da barem donekle prenesete to osećanje i na svoje dete. Upamtite i da na postavljenopitanje odgovarate jednostavno i istinito. Zagrlite svoje dete i podsetite ga da ćete još dugo, dugo bitizajedno.

438. Pogrebi. Mnogi roditelji se pitaju da li da dozvole deci izmeđ u tri i šest godina da prisustvujupogrebu rodaka ili bliskog porodičnog prijatelja. Ako dete želi da prisustvuje pogrebu, a roditelji seslažu s tim i pripreme ga za sve što će se tamo dogadati, mislim da deca od tri godine naviše mogu dabudu prisutna na pogrebu. Čak mogu da prisustvuju i samom ukopu, na groblju. Važno je da uz detebude neka odrasla osoba koju ono dobro poznaje i koja mu je emocionalno bliska, da bi mu odgovo-rila na sva pitanja i, u slučaju potrebe, odvela ga kući ako se suviše uznemiri.

439. Strah od životinja je čest u ovom uzrastu, čak i kod dece koja nemaju nikakvih loših iskus-tava. Nemojte ih silom vući prema psu da biste ih ohrabrili. Sto ih više vučete, to će ona više osećatida je bolje da vuku u suprotnom pravcu. Kako meseci prolaze, i sama će pokušati da prevaziđ u svojstrah i približe se psu. Sama će to uraditi mnogo brže nego kad ih vi ubedujete.

440. Strah od vode. Nikad ne vucite dete koje vrišti od straha da silom uđ e u more ili bazen.Tačno je da tu i tamo dete koje primoraju da uđ e u vodu ustanovi da je brčkanje veoma zabavno i od-

jednom prestane da se plaši, ali u mnogom većem broju slučajeva, primoravanje ima sasvim suprotanefekat. Imajte na umu da dete čezne da uđ e u vodu uprkos strahu koji ga muči.

Dete koje se plaši vatrogasnih kola, policajaca i ostalih konkretnih stvari, ponekad pokušava da

svoj strah prevaziđ e kroz igru. To je odličan način, ukoliko je dete to u stanju. Strah nas podstiče dadelamo. Naš organizam biva preplavljen adrenalinom, od kojeg srce ubrzano bije, a nivo šećera u krviskače dajući nam više energije. Spremni smo da potrčimo poput vetra ili da se borimo poput divlježivotinje (reakcija „bori se ili beži"). Trčanje i borba sagorevaju strah. Mirno sedenje nam neće po-moći. Ako dete koje se plaši pasa u igri prosto rasturi udarcima plišanog psa, to mu delimično ublažavastrah. Ukoliko se kod vašeg deteta razvije intenzivan strah ili više strahova koji počnu da se prelivajuu ostale delove njegovog svakodnevnog života, trebalo bi da potražite pomoć stručnjaka za dečje men-talno zdravlje.

441. Strah od povrede. Strah od telesnih povreda u uzrastu od dve i po do pet godina izdvajamzato što postoje neki specijalni načini da se on spreči ili ublaži. Deca u ovom uzrastu hoće da znaju

razlog svemu, lako se zabrinu i zamišljaju sebe u raznim opasnostima koje vide. Ako vide bogalja ili

164




fizički deformisanu osobu, prvo zahtevaju da znaju šta joj se desilo; zatim se stavljaju na njeno mesto,pitajući se da li se takva povreda može i njima desiti.

Ovo je takođ e uzrast u kojem je prirodno veliko interesovanje za fizičke veštine svih vrsta (ska-kanje, trčanje, pentranje), koje čini nepovredivost tela vrlo bitoom, a svaki lom vrlo uznemiravajućim.Ovo objašnjava zašto dete od dve i po ili tri godine pravi veliko pitanje ako mu date polomljen keks izahteva da mu date onaj koji je ceo.

Ovi strahovi se kod dece razvijaju i nevezano za stvarne povrede. Deca u isti-koš trpaju i prirodnerazlike izmeđ u devojčica i dečaka i grdno brinu zbog njih. Ako trogodišnji dečkić vidi neobučenudevojčicu, može mu se učiniti čudno što ona nema penis kao on. Verovatno će upitati: ,,A gde je njenapiša?" Ne dobije li odgovor kojim će biti zadovoljan, zaključiće da mora da joj se nešto strašno desi-lo. Zatim sledi uznemiravajuća pomisao: ,,To i meni može da se desi." Isto nerazumevanje može mučitii malu devojčicu kad prvi put vidi da su dečaci drugačije gradeni. Prvo hoće da zna: „Šta je ono?" Azatim sledi bojažljivo pitanje: ,,A što i ja to nemam? Je 1' se mojoj piši nešto desilo?" Tako funkcionišeum trogodišnjaka. Deca mogu toliko da se uznemire da se boje i da pitaju roditelje o tome.

Ova zabrinutost zbog različitog telesnog sklopa devojčica i dečaka ispoljava se na različite načine.Sećam se jednog dečkića, malo mlađ eg od tri godine, koji je bojažljivo posmatrao svoju sestricu dok

juje mama kupala i stalno ponavljao: „Bebu boli, bebu boli." Majci nikako nije bilo jasno o čemu onto priča, sve dok se nije odvažio da pokaže. Istovremeno je zabrinuto pokrio ručicom svoj penis. Majka

se uplašila da je posredi početak loše navike. Nije joj palo na pamet da poveže njegove reči s njego-vim gestom. Sećam se i devojčice koja se zabrinula pošto je ustanovila da su dečaci drugačiji i po-kušavala da skine odeću drugoj deci da vidi da li i kod njih ima nešto drugačije. Nije to radila krado-mice, već sasvim otvoreno; bilo je očigledno da je uplašena. Kasnije je počela dadodiruje sopstvenegenitalije. Dečkić od tri i po godine se prvo uznemirio kad je video svoju sestricu kad ju je mama pre-povijala i onda počeo da brine zbog svega u kući što je bilo polomljeno. „Zašto se ovaj olovni vojnikpolomio?" pitao bi nervozno roditelje. Pitanje nije imalo nikakvog smisla, jer ga je upravo on sampolomio dan ranije igrajući se. Kao da ga je sve što je bilo oštećeno podsećalo na strah koji je počeoda ga muči.

Bilo bi dobro da imate na umu da će sva normalna deca izmedu dve i po i tri i po godine starostipre ili kasnije početi da se pitaju u vezi s telesnim razlikama i da će, ukoliko ne dobiju objašnjenje koje

će ih smiriti i utešiti, doći do nekih zabrinjavajućih zaključaka. Nema svrhe da čekate da kažu: „Hoćuda znam zašto su dečaci drugačiji od devojčica", jer se neće izraziti tako konkretno. Postaviće vamnekakvo pitanje ili dati nekakav nagoveštaj, ili jednostavno čekati i brinuti sve više. Nemojte to shva-tati kao nezdravo interesovanje za seks. Za njih je to samo jedno od mnogih važnih pitanja. Vidite,dakle, zašto bi bilo pogrešno ućutkati ih, izgrditi ili pocrveneti i odbiti da odgovorite. To bi ih naveloda pomisle da su na opasnom terenu, što je upravo ono što želite da izbegnete. S druge strane, ne mo-rate da budete svečani kao da ćete držati predavanje. Ovo je lakše. Pre svega, pomaže da dete pro-govori o svom strahu, tako što će reći da se boji da je devojčica imala pišu kao i on, ali da joj se neštodesilo. Na to mu objasnite, normalnim i vedrim tonom, da su devojčice i žene drugačije od dečaka imuškaraca; tako i treba da bude. Malo dete lakše shvata ako mu navedete primer. Možete da mu objas-nite da je Stefan isti kao tata, čika Toma, ujka Mihailo i tako dalje, a da je Ana ista kao mama, tetkaJelena i strina Gordana (dajte za primer one osobe koje dete najbolje poznaje). Devojčici je potrebno

malo dodataog ohrabrenja, jer je sasvim prirodno da želi da ima nešto što je videla. (Cuo sam za jednumalecku koja se požalila svojoj mami: „Ali on je tako lep, a ja sam tako ružna.") Ubedite je da njenamama voli što je takva kakva jeste, a da i mama i tata vole nju baš takvu kakva jeste. To može da budei dobar trenutak da joj kažete da devojčice, kad porastu, mogu da imaju bebu i da imaju i grudi koji-ma će je hraniti. Pomisao na to je strašno uzbudljiva za trogodišnju ili četvorogodišnju devojčicu.

442. Strah od nuklearnog rata ili nuklearne nezgode. Deca koja su čula svoje roditelje kakorazgovaraju o nuklearnom ratu ili nuklearnim nezgodama, sklona su da se zabrinu zbog toga. Maladeca ispoljavaju tu svoju zabrinutost kao strah da će mama i tata poginuti, a onda neće imati ko dabrine o njima. Starija deca shvataju to kao direktau opasnost po sebe. Adolescenti postaju pesimisti ipitaju se koja je vajda od učenja i čuvanja zdravlja ako će umreti pre nego što se uopšte zaposle i pos-

tanu roditelji.

165




Roditelji ih mogu delimično ohrabriti ako im kažu: „Opasnost postoji, to je tačno, ali ništa ne mo-ra da se desi ako svi radimo u korist mira i na izborima uvek glasamo za kandidate koji su za razoru-žanje i mirno rešavanje nesuglasica."

Deci koja su suviše mala da bi shvatala šta podrazumeva delovanje u korist mira biće lakše akoim kažete da se njihovi roditelji i ostali odrasli trude da spreče da ikad dode do nuklearnog rata.

166



DECA IZMEĐU ŠESTE I JEDANAESTE GODINE

Uklapanje u spoljni svet443. Promene posle šeste godine. Deca postaju sve nezavisnija od roditelja, pa čak i nestrpljiva

prema njima. Više ih brine šta govore i čine druga deca. Razvijaju snažniji osećaj odgovornosti upogledu stvari za koje misle da su važne. Savest ume da im bude toliko stroga da prigovaraju sebi zbogpotpuno besmislenih stvari, poput stajanja na pukotine u asfaltu. Zanimaju ih bezlični predmeti, kaošto su aritmetika i motori. Ukratko, počinju da se odvajaju od porodice i zauzimaju svoje mesto kaoodgovorni građ ani spoljnog sveta.

U odeljku 430 pomenuo sam Frojdovo objašnjenje velikih promena koje se dešavaju kod dece.Izmeđ u treće i pete godine deca su obično prijatni i nežni članovi porodice koji ponosno uobličavajusvoje aktivnosti, manire za stolom i način govora ugledajući se na svoje roditelje. Devojčica pokušavada liči na majku kojoj se divi i oseća snažnu romantičnu privrženost ocu. Kod dečaka važi obrnuto.

Međ utim, ta posesivna, romantična osećanja podstiču sve neprijatniji osećaj suparništva u odno-su na roditelja istog pola. Nesvestan strah od izlaganja neodobravanju roditelja naposletku dovodi doprestanka otvorenog izražavanja osećanja i preokreta u mnogim osećanjima. Ranije prijatno roman-tično sanjarenje sad se pretvara u odbojnost. Deca se sad mogu otimati kad roditelj pokuša da ih polju-bi. Ovu averziju prenose i na decu suprotnog pola. Gunđ aju kad vide ljubavnu scenu u nekom filmu.To je ono zbog čega se tako revnosno okreću bezličnim i apstraktnim predmetima kao što su čitanje,pisanje, aritmetika, mehanika, nauka, proučavanje prirode. Delimično, to objašnjava i zašto su deca uovom uzrastu emocionalno spremna za polazak u školu.

Drugi način sagledavanja psiholoških promena koje se odvijaju kod dece izmeđ u šest i sedamgodina starosti jeste uviđ anje na koji su način povezane te promene s evolucijom čoveka od njegovihpredaka. Svaka jedinka koja prolazi period od šeste do dvanaeste godine, verujem da prolazi kroz odre-denu fazu evolucije. Pre mnogo miliona godina, preci čoveka su završavali rast i imali potpuno razvi-

jene instinkte oko pete godine starosti. Njihov stav prema porodičnom životu, koji su imali kao odrasliljudi, bio je verovatno vrlo sličan stavu naše petogodišnje dece: bili su srećni što su sa svojom poro-dicom, rado su se pokoravali starijim članovima porodice, želeli su da budu kao oni i da uče od njih.

Drugim rečima, ovi čovekovi preci bili su za ceo život vezani bliskim porodičnim vezama. Tekmnogo kasnije u toku evolucije naši su preci razvili sposobnost da postanu nezavisniji od svojih ro-ditelja i naučili da žive u većim društvenim zajednicama na bazi saradnje, pravila, samokontrole i raz-mišljanja.

Potrebne su godine da bi jedinka naučila da se snalazi na ovaj komplikovan način života odraslih.Verovatno je to razlog što fizički rast ljudskih bića traje toliko dugo. Beba raste vrlo brzo, poput živo-tinje, kao i starije dete u periodu puberteta. Izmedu se, međ utim, taj rast usporava, pogotovo tokomdve godine koje neposredno prethode početku puberteta. Kao da priroda kaže: „Stani malo! Pre negošto ti poverim snažno telo i potpuno razvijene instinkte, moraš prvo da naučiš da misliš svojom gla-vom, kontrolišeš svoje želje i instinkte za dobro drugih, shvatiš zakone ponašanja u svetu izvan svojeporodice i naučiš veštine pomoću kojih ljudi žive."

444. Nezavisnost od roditelja. Kad pređ u šestu godinu, deca duboko u sebi i dalje vole svoje ro-ditelje, ali to obično ne pokazuju mnogo. Često su uzdržanija i prema drugim odraslim osobama. Višene žele da budu voljena kao stvar koja nekom pripada ili kao „slatko malo". Stiču osećaj dostojanstva

kao jedinke i zahtevaju da ih tako i tretirate.

167




Usled potrebe da budu manje zavisna od roditelja, više se okreću odraslim osobama izvan krugaporodice kojima veruju i od njih traže znanje i savet. Ako iz predavanja svog obožavanog nastavnikabiologije shvate da su crvena krvna zrnca veća od belih, ništa što roditelji kažu ne može da ih ubedida nije tako.

Nisu zaboravila ideje o dobru i zlu koje su im roditelji usadili. Štaviše, one su se ukorenile takoduboko da ih smatraju vlastitim idejama.

Deca postaju nestrpljiva kad ih roditelji podsećaju šta bi trebalo da urade, jer ona to već znaju ižele da ih smatraju odgovornim.

445. Loši maniri. Deca izostavljaju iz svog rečnika neke lepše reči da bi ih zamenila malo grub-ljim izrazima. Žele da imaju odeću i frizuru kao ostala deca. Idu razvezanih pertli s istim ubeđ enjems kojim ljudi nose partijske bedževe u toku predizborne kampanje. Zapostavljaju neka pravila lepogponašanja za stolom, sedaju za sto prljvih ruku, sede nalakćeni nad tanjirom, trpaju u usta prevelikezalogaje. Tu i tamo odsutno šutnu nogu od stola. Kad skinu jaknu, pustiće je da padne na pod i ostavi-ti tamo. Treskaće vratima ili ih ostavljati otvorena.

I ne shvatajući, postižu zapravo tri stvari odjednom. Prvo, uzore ponašanja traže međ u svojim vrš-njacima. Drugo, objavljuju svoje pravo na veću nezavisnost od roditelja. Treće, savest im je mirna jerne čine ništa što je pogrešno sa stanovišta morala.

Ovi loši maniri i loše navike verovatno žaloste roditelje, koji misle da njihovo dete zaboravlja svečemu su ga tako pažljivo učili. U stvari, ove promene dokazuju da je dete naučilo šta je to lepo pona-šanje - u suprotnom se ne bi toliko trudilo da se buni protiv njega. Kad oseti da je uspostavilo svojunezavisnost, verovatno će se vratiti porodičnim vrednostima.

Kao daje lepo ponašanje zaboravljeno.

Ne mislim da je svako dete u ovom uzrastu nestašno. Dete koje se dobro slaže s roditeljima kojinisu suviše strogi možda neće ni ispoljavati otvorene znake pobune - devojčice se uglavnom bunemanje nego dečaci. Međ utim, ako pažljivo posmatrate, videćete znake promene stava.

Šta da radite? Naposletku, deca moraju ponekad i da se okupaju i doteraju za praznik. Možda imožete da pređ ete preko nekih manjih stvari koje vam idu na živce, ali bi trebalo da odlučno insisti-rate na onome što smatrate da je važno. Kad mu kažete da opere ruke, recite to normalnim tonom.Prigovarački i zapovedan ton iritira decu i nesvesno ih nagoni da se inate.

446. Družine i klubovi. Ovo je uzrast u kojem cvetaju družine i klubovi. Grupa dece koja su većprijatelji odlučuje da formira tajnu družinu. Rade vredno kao pčelice praveći svoje članske bedževe isređ ujući mesto za sastanke (po mogućnosti skriveno) i praveći spisak pravila. Možda ni sami nikad

neće saznati koja je to njihova tajna, ali zamisao o tajanstvenosti verovatno predstavlja potrebu da

168



Deca izmeđ u šeste i jedanaeste godine

dokažu da mogu da vladaju sobom bez mešanja odraslih i neometani od one dece koja više zavise odroditelja.

Čini se da deci koja pokušavaju da budu odrasla pomaže druženje s decom koja osećaju isto. Gru-pa zatim pokušava da pokaže svoju nadmoć nad decom koja joj ne pripadaju, tako što ih tera da seosećaju isključena ili ih stalno napada. Odraslima se to može činiti sujetno i okrutno, ali to je zato štosmo mi navikli da prefinjenijim metodama izražavamo svoje loše mišljenje o drugima. Deca samo ose-ćaju nagon za organizovanjem života zajednice. To je jedna od sila koje pokreću ovu našu civilizaciju.

447. Kako da pomognete detetu da postane društveno i omiljeno. Evo šta vam valja činiti odsamog početka da biste dete vaspitali tako da bude društveno i omiljeno: ne pravite nepotrebnu gužvuoko beznačajnih stvari u njegovim prvim godinama; puštajte ga da bude u društvu dece svog uzrasta iveličine čim navrši prvu godinu; dozvolite mu slobodu da razvija svoju nezavisnost; što je manjemoguće menjajte mesta stanovanja i školu deci. Koliko god možete, puštajte svoju decu da se druže sdecom iz komšiluka, da se oblače, pričaju i igraju kao oni, kao i da imaju otprilike isti džeparac i privi-legije kao ostala prosečna deca iz komšiluka. Ne mislim, naravno, da bi trebalo da im dozvolite da sedruže s najgorim huliganima u gradu. I ne uzimajte zdravo za gotovo kad vam pričaju šta je sve doz-voljeno drugoj deci.

Koliko će se dobro odrasli ljudi slagati s kolegama na poslu i koliko će im dobar biti porodični i

društveni život, zavisi umnogome od toga koliko su se dobro slagali s drugom decom kad su bili deca.Ako roditelji usade deci visoke standarde i visoke ideale kod kuće, oni će postati deo njihovog karak-tera i naposletku će se i pokazati, čak i posle perioda žargonskog izražavanja i loših manira u sredinidetinjstva. Medutim, ako su roditelji nezadovoljni sredinom u kojoj žive i društvom svoje dece, akopružaju deci osećaj da su drugačija od ostalih i odvraćaju ih od druženja s drugima, deca će moždaodrasti nesposobna da se osećaju prijatno u bilo čijem društvu. U tom slučaju, visoki standardi nećebiti od velike koristi ni njima ni svetu oko njih.

Ako dečak teško sklapa prijateljstva, od velike je pomoći da pohada školu i razred s fleksibilnimnastavnim programom. Tada nastavnik ima mogućnosti da organizuje stvari tako da dete dobije prilikuda upotrebi svoje sposobnosti i doprinese razrednim projektima. Tako će i druga deca naučiti da cenenjegove dobre osobine i da ga zavole. Dobar nastavnik, koga deca poštuju, takode može da poveća

populamost deteta u grupi pokazujući da ceni to dete. Od pomoći je čak i ako ga smesti u klupu s vrloomiljenim detetom ili ga odredi da bude partner tom detetu u raznim aktivnostima.Neke stvari mogu da urade i roditelji kod kuće. Kad dete dovede drugove kući da se igraju, po-

našajte se prijateljski i gostoljubivo. Podstaknite ga da ih pozove na ručak i onda im poslužite jela kojaoni smatraju da su ,,kul". Kad planirate putovanja za vikend, izlet, odlazak u bioskop ili na neku pred-stavu, pozovite i dete s kojim vaše dete želi da bude prijatelj - a to ne mora da bude dete s kojim bistevi želeli da se ono druži. Kao i odrasli, deca su takođ e potkupljiva i sklonija su da vide dobre stranedeteta koje ih čašćava.

Vi, dabome, ne želite da vaše dete ima samo „kupljenu" popularnost; ona je ionako kratkog daha.Vi samo hoćete da pokrenete stvari, da mu date priliku da bude primljeno u grupu koja ga je isklju-čivala čisto zbog prirodne sklonosti ka stvaranju klanova, karakteristične za taj uzrast. Ako ima priv-

lačnih osobina, vaše će dete iskoristiti pruženu priliku i izgraditi vlastita prijateljstva.

448. Izbegavajte suviše mnogo vanškolskih aktivnosti. Sa sedam godina neka deca su uključenau svakodnevne organizovane vanškolske aktivnosti. Ovo naročito važi za porodice sa samo jednimroditeljem i one u kojima oboje roditelja rade van kuće. Nema ničeg lošeg u sportu, gimnastici, muzi-ci i plesu, ukoliko se dete njima bavi umereno i bez velikog takmičenja. Medutim, svoj deci je potreb-no da malo „gluvare", sama ili s društvom, odlučujući prema sopstvenim sklonostima šta će za to vre-me raditi. To je teško organizovati kad je roditelj sam ili oboje rade, ali mislim da je vredno truda.

449. Džeparac ne bi trebalo da bude plata. Džeparac je sredstvo da deca nauče da baratajunovcem, štede i troše. Većina dece počinje da shvata ove stvari negde sa šest ili sedam godina, tako da

je to otprilike dobro vreme da počnete da im dajete džeparac. Iznos će zavisiti od običaja i finansija

169




porodice, kao i od prosečnog džeparca dece iz vašeg okruženja. Mislim da deca treba sama da odlučujuo tome kako će trošiti svoj džeparac, sve dok to nije nešto što roditelji ne dozvoljavaju, kao što su, reci-mo, preterane količine slatkiša.

Smatram da džeparac ne treba da bude plata deci za obavljanje zaduženja koja su im dodeljena, jer ta zaduženja imaju sasvim drugačiju svrhu. Ona su jedan od načina na koji deca uče da valja daobave svoj deo posla u domaćinstvu, isto onako kako će kasnije sudelovati u životu veće društvenezajednice. Svako dete treba da ima u kući svoja redovna zaduženja, kao što su postavljanje ili raščiš-

ćavanje stola, pranje sudova ili iznošenje dubreta. Ukoliko ste dosledni i svojim ponašanjem im nepokazujete da time rade bilo šta izuzetno, i deca će se isto tako ponašati. Pokušajte da ne pravite izu-zetke i nastojte da im ne dozvoljavate da odu ne završivši posao.

Uvek ima i nekih posebnih zaduženja koja bi mogla da predstavljaju način da deca zarade neštonovca kod kuće. Da li bi tinejdžerku trebalo plaćati kada čuva mlađ u decu u kući, to je do porodice daodluči. Mislim da isto važi i za neke teže poslove, kao što je šišanje trave ili pranje kola.

Samokontrola450. Deca starija od šest godina postaju stroga u pogledu nekih stvari. Pomislite na igre u

kojima uživaju deca ovog uzrasta. Više ih ne interesuju ,,ko bajagi" igre bez ikakvog plana. Žele igrekoje imaju pravila i iziskuju umeće. U igri školice i preskakanju konopca morate određ enim redosle-

dom da radite stvari koje postaju sve teže što više napredujete. Ako pogrešite, kažnjeni ste i morate dapočnete iz početka. Upravo strogost pravila je ono što privlači decu. Ovo je uzrast u kojem se počinjes pravljenjem zbirki, bez obzira da li su posredi markice, razglednice ili kamenje. Zadovoljstvo sakup-ljanja je u postizanju organizovanosti i potpunosti.

U ovom uzrastu deca ponekad imaju želju da srede svoje stvarčice. Odjednom im padne na pametda srede svoj radni sto, stave nalepnice na fioke ili slože stripove. Ti napadi urednosti brzo ih prolaze,ali vidi se da postoji potreba da barem počnu.

451. Kompulzije (prinude). Kod dece od osam do deset godina sklonost ka strogosti postajetoliko jaka da razvijaju nervozne navike. Verovatno ih se sećate iz sopstvenog detinjstva. Najčešća jepreskakanje pukotina na trotoaru. U tome nema ama baš nikakvog smisla; naprosto imate neko suje-

verno osećanje da morate to da radite. Međ u ostalim primerima su dodirivanje svakog trećeg kolca uogradi, ali tako da na kraju bude paran broj, izgovaranje određ enih reči pre nego što se prođ e kroz vrata.

Prinudna radnja može da ima smisla.



Deca izmedu šeste i jedanaeste godine

Ako samo pomislite da ste pogrešili, morate da se vratite tamo gde ste sigurni da je bilo u redu iodatle početi ponovo.

Skriveno značenje kompulzije (prinudne radnje) ogleda se u naizgled besmislenim rečenicamakoje deca izgovaraju dok ih čine: ,,Na liniju stat, slomit majci vrat." Svako ponekad gaji neprijatelj-ska osećanja prema bliskim osobama, ali bi njegova savest bila šokirana i samom pomišlju da ih povre-di i stoga ga upozorava da izbaci takve misli iz glave. A ako savest osobe (deteta) postane suviše stro-ga, prigovara joj zbog tih „loših" misli čak i kad ih je ona sakrila duboko u podsvest. I dalje se, me-đ utim, oseća kriva, mada ne zna zbog čega. Savest olakšavaju naročita pažnja i pravilnost pripisanabesmislenim stvarima, poput krstarenja preko pukotina na trotoaru.

Razlog što je devetogodišnje dete sklono kompulzivnim radnjama nije to što su mu misli postaleviše nevaljale već to što njegova savest u ovoj fazi razvoja postaje prirodno stroža. Ono sada moždabrine zbog svoje potisnute želje da povredi brata, oca ili baku koji ga nerviraju. Znamo da je ovo uzrastu kojem dete pokušava i da potisne misli o seksu, što katkada takode igra ulogu u kompulzijama.

U ovom uzrastu kompulzije su i način da se drugovi drže pod kontrolom. Deca su sad oslobođ enastalnog nadzora i kontrole odraslih i mada je to na mnogo načina divno, na isto tako mnogo načina jei zastrašujuće.

Blage kompulzije su tako česte u uzrastu od osam do deset godina da je pitanje da li bi ih uopštetrebalo smatrati znacima nervoze ili su nešto sasvim normalno. Ne bih se previše zabrinjavao zbogblage kompulzije, kao što je preskakanje pukotina na trotoaru, ako je posredi srećno i druželjubivodevetogodišnje dete koje je uz to i sasvim solidan đ ak. S druge strane, obratio bih se stručnjaku zamentalno zdravlje ukoliko je kod deteta primetna kompulzija kojoj posvećuje mnogo vremena (reci-mo, preterano pranje ruku, silne mere predostrožnosti protiv mikroba i tome slično) ili je napeto, zab-rinuto i nedruštveno.

452. Tikovi. Tikovi su nervozne navike kao što su treptanje očima, sleganje ramenima, pravlje-nje grimasa, uvrtanje vratom, pročišćavanje grla, šmrkanje, kašljucanje. Poput kompulzija, tikovi senajčešće javljaju u uzrastu od devet godina, ali mogu da počnu bilo kad posle navršene druge godine.Pokret je obično brz, ponavlja se redovno i uvek u istom obliku. Češći je kad je dete napeto. Tik možes prekidima trajati nekoliko nedelja ili meseci i onda nestati zauvek ili biti zamenjen novim. Treptanje,

šmrkanje, pročišćavanje grla i kašljucanje često počinju s nazebom, ali se zadržavaju i kad nazeb pro-de. Sleganje ramenima može da se javi kad dete ima nov odevni predmet koji mu je pomalo velik ičini mu se da će mu spasti. Dete može da imitira neko drugo dete koje ima tik, naročito ako je to detena koje se ugleda, ali to obično ne traje dugo.

Tikovi su češći kod napete dece s prilično strogim roditeljima. Možda su kod kuće izložena ve-likom pritisku. Ponekad majka ili otac suviše navaljuju na dete, stalno ga nešto upozoravaju ili korigu-

ju kad god im se nađ e pred očima. Ili možda bez mnogo reči pokazuju svoje neodobravanje, postav-ljaju detetu suviše visoke standarde ili ga opterećuju preterano brojnim vanškolskim aktivnostima, kaošto su muzika, ples ili sport. Ako je dete dovoljno odvažno da im se odupre, verovatno će u sebi bitimanje napeto. Ali, budući da je u većini slučajeva suviše lepo vaspitano za tako nešto, ono sabija u se-be svoje negodovanje i na vatru uzvraća tikovima.

Nijedno dete ne bi trebalo grditi ni ispravljati zbog tika. Ono ne može da ga kontroliše. Roditeljisvoje napore treba da usmere na to da detetov život u kući učine opuštenijim i prijatnijim, uz što je ma-nje moguće gundanja, a da mu boravak u školi i druženje s drugom decom pričinjavaju zadovoljstvo.

Tikovi koje sam pomenuo su blagi tikovi detinjstva koji se ispoljavaju kod svakog desetog dete-ta. Ako se na njih ne obraća pažnja, oni se gotovo obavezno povlače. Tek možda svako stoto dete ćenastaviti da ima višestruke tikove koji traju duže od jedne godine. Ono možda ima Turetov sindrom(vid. glosar) i trebalo bi da ga pregleda lekar.

Držanje tela453. Lečenje lošeg držanja tela zavisi od uzroka. Dobro ili loše držanje tela sačinjeno je od više

faktora. Jedan od njih - možda najvažniji - jeste skelet s kojim se dete rada. Ima ljudi koji su još kao

bebe imali zaobljena ramena, ista kakva su imali njihov otac ili majka pre njih. Neka deca kao da se

171




rađ aju s grupom opuštenih mišića ili ligamenata. Druga pak kao da su stalno stegnuta, kad se kreću ikad miruju. Teško im je da se opuste.

Ima i bolesti, doduše retkih, koje utiču na držanje tela, a ima i hroničnih oboljenja i hroničnogumora (usled raznih uzroka) koji dovode do toga da se deca drže obešeno i pogrbljeno. Gojaznost jekatkada uzrok ulegnutih leda, iks- nogu i ravnih tabana. Izrazita visina doprinosi da osetljivi adolescentide okolo pognute glave. Dete s nepravilnim telesnim držanjem potrebno je redovno voditi kod lekara,da biste se uverili da nema nikakvog fizičkog razloga za to.

Mnoga deca se tako drže zbog manjka samopouzdanja. To može biti rezultat preteranog kritiko-vanja kod kuće, teškoća u školi ili nezadovoljavajućeg društvenog života. Veseli i samouvereni ljudipokazuju to načinom na koji sede, stoje i hodaju. Kad roditelji uvide koliko detetova osećanja utiču nadržanje tela, mudrije će se odnositi prema tom problemu.

Svaki roditelj želi da mu dete lepo izgleda i stoga ima sasvim prirodan impuls da ga stalno opo-minje: „Seti se šta smo rekli za ramena", ili „Pobogu, dete, ispravi se." Međ utim, deca koja su pogrb-ljena zato što su im roditelji stalno za vratom neće se ispraviti ako im budu još više prigovarali. Uopšteuzev, najbolji se rezultati postižu na časovima plesa ili vežbanjem drugih vidova sinhronizovanihpokreta tela, primenom fizioterapije ili kod lekara. Atmosfera na tim mestima ima mnogo manji emo-tivni naboj od one kod kuće. Roditelji su možda u stanju da mnogo pomognu detetu da odradi svojevežbe kod kuće, ako ono želi pomoć i ako mu je oni mogu pružiti na prijateljski način. Njihov glavni

zadatak je, međ utim, da mu pomognu da se snađ e u školi, podstiču zadovoljavajući društveni život idoprinesu da sebe ne smatra manje vrednim od drugih, pri tom ga i sami poštujući kao ličnost.

Krađ a454. Uzimanje tuđ ih stvari u ranom detinjstvu. Mala deca od jedne do tri godine uzimaju stvari

koje im ne pripadaju, ali to nije krađ a. Ona nemaju jasnu predstavu o tome šta im pripada, a šta ne.Naprosto uzimaju stvari jer ih žele. Bolje je da im zbog toga ne govorite kako su nevaljala. Dovoljno

je da podsetite dete da je igračka Petrova i da će Petar uskoro hteti i sam da se poigra njom i da ,,kodkuće ima puno igračaka".

455. Šta krađ a znači kad dete zna šta radi. Do ozbiljnijih krada obično dolazi negde izmeđ ušeste godine i puberteta. Kad deca ovog uzrasta uzmu nešto što nije njihovo, znaju da greše. Sklona suda kradu u potaji, sakrivaju ono što su uzela i poriču da su to uradila.

Kad roditelji ili nastavnici otkriju da je dete nešto ukralo, razumljivo je da se zbog toga uzrujava- ju. Prvi impuls im je da se okome na dete i nateraju ga da se postidi. Ovo je sasvim prirodno, jer sunas sve učili da je krađ a ozbiljan prestup. Uplašimo se kad vidimo da ga je počinilo naše dete.

Od suštinskog je značaja da deca znaju da njihovi roditelji ni u kom slučaju ne odobravaju kradui da će insistirati da se ukradeno odamah vrati. S druge strane, nije pametno ni da nasmrt preplašitedete ili se ponašate kao da ga više nikad nećete voleti.

Uzmimo za primer sedmogodišnjeg dečaka, lepo vaspitanog od strane savesnih roditelja, koji imaprilično mnogo igračaka i drugih stvari i dobija džeparac. Ako ukrade nešto, to će po svoj prilici bitimanja suma novca, uzeta od majke ili nekog deteta iz njegovog odeljenja, nastavnikovo nalivpero ilistrip koji je drugo dete ostavilo ispod klupe. Često ta krađ a nema nikakvog smisla jer dečak sve testvari već ima. Očigledno je da su njegova osećanja zbrkana. Kao da slepo žudi za nečim i pokušavada tu žudnju zadovolji uzimajući stvari koje mu nisu potrebne. Šta on zapravo želi?

U većini slučajeva, dete koje krade je u izvesnoj meri nesrećno i usamljeno. Verovatno više nemaonaj blizak odnos s roditeljima kakav je ranije imalo. Možda oseća da mu je teško da se sprijatelji svršnjacima. (Moguće je da se tako oseća iako je u stvari prilično omiljeno.) Mislim da se krađ e Češće

javljaju negde oko sedme godine i zbog toga što se deca tog uzrasta osećaju naročito udaljena od ro-ditelja. A ako još ne umeju da sklapaju prisna i topla prijateljstva, nađ u se na ničijoj zemlji, osećajućise potpuno izolovana. To objašnjava zašto neka deca ukradenim novcem nastoje da kupe prijateljstvo.Jedno deli sitninu drugovima iz odeljenja, dok drugo kupuje bombone za celo odeljenje. Imajte na umuda se deca u ovom uzrastu pomalo otuduju od roditelja, dok su roditelji istovremeno skloni da češće

nego ranije pokazuju da nisu zadovoljni njima.



Deca izmeđ u šeste i jedanaeste godine

Početak adolescencije je još jedan period u kome neka deca postaju usamljenija, usled povećanesamosvesti, osetljivosti i želje za nezavisnošću.

Čežnja za nežnošću verovatno ima udela u kradi bez obzira na uzrast, ali na to obično utiču i nekidrugi individualni faktori kao što su strah, ljubomora, ozlojeđ enost. Devojčica koja duboko zavidi svornbratu može stalno krasti predmete koji su u njenoj podsvesti povezani s dečacima.

456. Šta da uradite za dete koje krade. Ako ste sigurni da je vaše dete (ili đ ak) nešto ukralo,recite mu to i odlučno tražite da vam kaže odakle je uzelo, insistirajući na tome da ukradeno mora dase vrati. Drugim rečima, ne dajte mu šansu da vas slaže. (Ako roditelj lako prihvata laž, to je kao daoprašta krađ u.) Dete treba da vrati ukradenu stvar drugom detetu ili u prodavnicu iz koje ga je uzelo.Ako je u pitanju prodavnica, bilo bi taktično da roditelj ode s njim i objasni da je dete uzelo stvar neplativši za nju i želi da je vrati. Nastavnik može da vrati predmet pravom vlasniku i tako poštedi dete

javne sramote. Drugim rečima, nije neophodno da se dete ponizi; dovoljno je da mu se jasno stavi doznanja da je krađ a nedozvoljena i da se neće tolerisati.

To je i trenutak da se razmisli da li je detetu možda potrebno više ljubavi i odobravanja kod kućei više pomoći da sklapa prijateljstva van kuće. To je i trenutak da mu se, ako je moguće, počne davatidžeparac otprilike onoliki koliki imaju druga deca iz njegovog okruženja. To će mu pomoći da se

uključi u grupu. Ukoliko se krade nastave ili se čini da je dete na neki drugi način neprilagođ eno, tre-balo bi potražiti pomoć specijalizovanog savetovališta ili dečjeg psihijatra ili psihologa.Sledeća vrsta krađ e je sasvim drugačija. U nekim gradskim četvrtima, pogotovo većih gradova,

deca smatraju da je „mažnjavanje" stvari znak hrabrosti. Krađ a je, naravno, loša sama po sebi, ali ovanije počinjena iz zle namere i ne znači da je dete neprilagođ eno. Mislim da je posredi neka vrstagrupnog testiranja savesti pojedinca. S decom savesnih roditelja koja žive u takvim četvrtima možda

je potrebno ozbiljno porazgovarati, ali ih ne treba tretirati kao kriminalce samo zato što su se uključilau jednu od ovakvih pustolovina. Samo su se povinovala nagonu da sebi stvore mesto u grupi. Lek zaovo jeste jasno izrečen strog ukor, a roditelji treba da povedu računa da deci ne daju opravdanje zatakvo ponašanje pričajući pred njima - katkada se čak i hvaleći - kako su izvrdali plaćanje poreza ilikako sve skuplje privatne razgovore obavljaju s telefona na radnom mestu.

Naposletku, tu je i krada koju vrši agresivno dete ili odrasla osoba koja ima malo savesti ili oseća-nja odgovornosti. Osoba obično kreće tim putem samo ukoliko je u detinjstvu bila lišena ljubavi i si-gurnosti. Jedina nada u ovakvim slučajevima jeste pravilan psihološki tretman i život uz ljude koji će

joj pružati dobrotu i ljubav.

Laganje457. Zašto starije dete laže? Svi mi, odrasli i deca, povremeno dospemo u nepriliku iz koje može

da nas izvuče samo sitna, taktična laž, što svakako nije razlog za uzbunu. Ali ako dete slaže u namerida obmane, prvo što bi trebalo da se zapitate jeste: zašto dete uopšte misli da mora da slaže?

458. Dete nije po prirodi lažljivo. Kad devojčica redovno laže, znači da se nalazi pod nekim

velikim pritiskom. Ako joj ne ide dobro u školi i laže u vezi s ocenama, to nije zato što joj nije stalo.To što laže pokazuje da joj jeste stalo. Da li joj je učenje suviše naporno? Da li je zbunjuju neke drugebrige zbog kojih ne može da se koncentriše? Da li možda roditelji traže previše od nje? Vaš zadatak jeda ustanovite šta nije u redu, uz pomoć nastavnika, školskog psihologa ili psihijatra. Ne morate da sepretvarate da ste naseli. Samo joj bez ljutnje recite: ,,Ne moraš da lažeš. Reci mi šta te muči i videćemošta može da se učini." Neće, međ utim, biti u stanju da vam odmah da pravi odgovor, jer ga verovatnoni sama ne zna. Čak i ako je barem donekle svesna šta je muči, ne može odmah da se potpuno otvori.Da biste joj pomogli da izrazi svoja osećanja ili brige, morate joj dati vremena i razumevanja.



PERIOD ADOLESCENCIJE (RANE MLADOSTI)

Adolescencija je dvosmerna ulica. I tinejdžeri i njihovi roditelji moraju da nađ u načina da poste-peno i što je moguće dostojanstvenije daju jedni drugima slobodu. U nekim porodicama ovo tečesasvim glatko. U mnogim drugim, prisutna su trvenja, koja često započinju upravo roditelji koji nisusvesni normalnih razvojnih problema perioda adolescencije. Mislim da bi ceo proces proticao mnogolagodnije kad bi roditelji imali na umu da njihovi tinejdžeri nisu ustali protiv njih, već da samo poku-šavaju da uspostave vlastiti identitet kao odrasle osobe.

Pubertet

459. Fizičke promene. Pubertetski razvoj obeležava početak adolescencije. Sastoji se od dve dočetiri godine naglog fizičkog rasta i razvoja koji prethode pojavi reproduktivne sposobnosti.

460. Kad počinje pubertet. Prvo što valja shvatiti jeste da početak puberteta može da se desi urazličitim uzrastima. Najveći broj devojčica započinje svoj razvoj negde oko desete godine, da biotprilike sa dvanaest i po dobile prvu menstruaciju. Prosečan dečak ulazi u pubertet dve godine kas-nije od prosečne devojčice.

Na početak puberteta utiču nasledni faktor, ishrana i opšte zdravstveno stanje. Kad devojčicanapuni dvanaest, a dečak četrnaest godina, obično ulaze u prvu fazu puberteta. Suprotno tome, o pu-bertetskom razvoju koji kod devojčice počne pre osme godine, a kod dečaka pre desete, trebalo bi po-razgovarati s detetovim lekarom.

461. Opšti pubertetski razvoj. Mada sazrevaju različitom brzinom, ima nekih elemenata puber-teta koji su zajednički dečacima i devojčicama, imaju predvidljivu progresiju i inicirani su hormon-skim promenama. Rast u visinu, razvoj mišića, dlakavost u predelu genitalija, pod pazuhom i na licu,kao i promene na genitalijama događ aju se redosledom koji je izuzetno dosledan kod većine ado-lescenata. Možete da odvedete svog tinejdžera na lekarski pregled, da bi lekar utvrdio da li ovaj razvo-

jni redosled protiče normalno.U adolescenciji postoji pet faza pubertetskog razvoja. O njima se govori kao o „stopi polnog

sazrevanja" ili Tarnerovim fazama i treba da predstavljaju deo svakog sistematskog pregleda. Ovo jevažno znati, jer većina roditelja više nema prilike da vidi svoju decu nagu da bi mogli sami da procene,niti imaju iskustvo koje lekaru specijalisti omogućava da napravi procenu na osnovu poznavanja

činjenica. Kod dečaka su, na primer, nagli rast i produbljivanje glasa često prvi znaci pubertetskog raz-voja koji traje već godinu dana.

462. Pubertetski razvoj devojčica. Hajde da vidimo kako to ide kod prosečne devojčice kojazapočinje taj razvoj u desetoj godini. Kad je imala sedam godina, rasla je 5 do 6,3 cm godišnje. Saosam godina, njen rast se usporio na oko 4,5 cm godišnje. Kao da je priroda malo prikočila. A onda, udesetoj godini, te kočnice popuštaju i devojčica tokom sledeće dve godine naglo raste u visinu, i to 7,5do 9 cm godišnje. Umesto da godišnje dobija u težini od 2,3 do 3,6 kg, sada je to izmeđ u 4,5 i 9 kg utoku jedne godine. Apetit joj se znatno povećava, kako bi omogućio ovaj porast težine.

Događ aju se, međ utim, i druge stvari. Na početku ovog perioda počinju da joj se razvijaju i grudi.Prvo što primećuje jeste tvrda grudvica ispod bradavice. Za roditelje to može biti zastrašujuće, možda

iz straha od kancera dojke, ali posredi je sasvim normalan početak razvoja grudi. Zatim počinje obliko-

174



Period adolescencije (rane mladosti)

vanje dojki. Prvih godinu i po dana taj oblik je konusan, ali se s približavanjem prve menstruacije doj-ke zaokrugljuju i dobijaju oblik bliži polulopti. Ponekad jedna dojke počne da se razvija mesecima predruge. Ona obično ostaje veća tokom celog puberteta, a biva čak i da tako ostane trajno.

Ubrzo po početku razvoja grudi, pojavljuju se i stidne dlake. Dlake nešto kasnije počinju da rastui pod pazuhom. Kukovi se proširuju. Menja se struktura kože.

Sa dvanaest i po godina prosečna devojčica dobija prvu menstruaciju. Taj dogadaj naziva se me-narha. Njeno telo sad već počinje da liči na telo žene i dostigla je skoro svoju maksimalnu visinu. Njenrast se sada drastično usporava. U godini koja usledi posle prve menstruacije narašće 3 do 4 cm, anaredne godine svega oko 1 cm. Kod mnogih devojčica, tokom prvih godinu do dve dana menstruaci-

je su neredovne i ne dolaze svakog meseca. To nije znak da nešto nije u redu, već samo da prvom men-struacijom nije dostignuta i puna zrelost.

Nema utvrđ enog uzrasta u kojem počinje pubertet. Govorimo o prosečnoj devojčici, ali svakadevojčica ima individualnu stopu sazrevanja i vlastiti raspored. Činjenica da je njen pubertetski razvojpočeo mnogo ranije ili kasnije ne znači da njene žlezde ne funkcionišu kako bi trebalo. Znači samo da

je njen raspored nešto brži ili nešto sporiji. Ovaj individualni raspored je, izgleda, urodena karakteris-tika: deca roditelja koji su kasno ušli u pubertet obično takođ e kasnije ulaze u pubertet, i obrnuto. Tri-naestogodišnjakinju kod koje se još ne pokazuju nikakvi znaci puberteta uverite da će se i ona razviti,mada će joj za to trebati malo duže vreme.

Odgovarajuća ishrana u detinjstvu je još jedan faktor. U stara vremena, kad su se mnoge siro-mašne porodice vrlo loše hranile, prosečan uzrast za menarhu bio je šesnaest godina.

463. Pored uzrasta u kojem počinje pubertet, ima i drugih varijacija. Kod nekih devojčica sestidne dlake pojave mesecima pre nego što počnu da se razvijaju dojke. Biva ponekad i da dlake podpazuhom budu prvi umesto poslednji znak promena. Period koji prođ e izmeđ u pojave prvih znakovapuberteta i prve menstruacije obično je dve i po godine. Ako je devojčica fizički potpuno sazrela većviše od dve godine ili je prešla šesnaestu godinu, a još nije dobila prvu menstruaciju, trebalo bi da jepregleda lekar.

464. Pubertet donosi i psihološke reakcije. Bez obzira na uzrast u kojem je ušla u pubertet, de-

vojčica će sigurno imati i neke emocionalne reakcije, čak i ako ih ne bude pokazivala.

U pubertet se ulazi u različitom uzrastu

Devojčica koja se dobro slaže s majkom i želi da bude kao ona, verovatno će biti zadovoljna kadustanovi da raste, bez obzira na to da li u tome prednjači u odnosu na svoje vršnjakinje. Ali, devojčica

175




koja ne voli što je žensko - možda zato što je ljubomorna na svog brata i želela bi da ima telo dečaka,ili zato što je ljubomorna na svoju majku i ne želi da liči na nju, ili zato što se boji odrastanja - sklona

je da na prve znake ženstvenosti oseti ozlojedenost ili se uplaši.Kad pubertet počne kasnije ili ranije u odnosu na prosek, to može da ima psiholoških posledica.

Devojčica koja u pubertet uđ e u osmoj godini može se osećati nezgrapno i biti zbunjena kad ustanovida samo ona od svih devojčica u odeljenju raste kao iz vode i dobija obrise žene. Ovo iskustvo, me-đ utim, nije bolno za svaku devojčicu koja se rano razvije. To zavisi od toga koliko je ranije bila dobroprilagodena i koliko je spremna i željna da odraste.

I devojčica sa sporijim rasporedom ume da se nervira. Trinaestogodišnjakinja kod koje se ne videznaci pubertetskog razvoja gleda svoje drugarice iz odeljenja kako rastu, a tela im postaju sve ženstve-nija, dok ona i dalje ima telo deteta i nikako da bar malo poraste. Može da pomisli da je nenormalna.Potrebno je da je uverite da će porasti i razviti se i da je to sigurno kao što se sunce svakog dana rađ ai zalazi. Ako su se njena majka i druge rodake kasno razvile, trebalo bi joj to reći. Možete joj slobod-no obećati da će, kad njeno vreme dođ e, porasti i biti viša nego sad i imati telo žene.

465. Pubertetski razvoj dečaka. Prvo što bi trebalo znati o pubertetskom razvoju dečaka jeste daprosečan dečak ulazi u pubertet dve godine kasnije nego prosečna devojčica, sa dvanaest godina na-suprot njenih deset. Rani pubertet kod dečaka može da nastupi u desetoj godini, a kod nekih čak i rani-

je. Mnogi dečaci ulaze u pubertet dosta kasno, u četrnaestoj godini, a ima i onih koji moraju da čekajui duže od toga.U toku puberteta dečak može rasti dvostruko brže nego do tada. Naglo se razvijaju penis, testisi i

skrotum (kesa u kojoj leže testisi). Prvo počinju da rastu stidne dlake, da bi za njima s rastom krenuiitestisi, a naposletku i počinju da se povećavaju i dužina i debljina penisa.

Svi ovi događ aji prethode naglom „džikljanju" u visinu i mogu biti poznati samo dečaku i nikomviše, nasuprot rastu grudi kod devojčica koji je svima očigledan znak da je kod nje pubertet već nas-tupio. Kasnije se pojavljuju dlake pod pazuhom i na licu. Potom glas postaje promukao i dublji. Kodnekih dečaka se ispod bradavica stvara uvećanje koje može da postane bolno osetljivo; to je normal-no.

Posle oko dve godine, preobražaj dečakovog tela je otprilike gotov. Nekoliko narednih godina,nastaviće da raste nešto sporije, da bi u osamnaestoj godini naposletku prestao s rastom. Neki dečacikoji kasnije uđ u u pubertet nastave da rastu sve do ranih dvadesetih godina.

466. „Trapava" faza. Dečaci, kao i devojčice, u nastojanju da se usklade sa svojim novim telomi osećanjima često prolaze kroz period određ ene fizičke i emocionalne nespretnosti. Dečakov glas jesve neujednačeniji, kao primer da je on i dečak i muškarac, ali zapravo još uvek negde izmedu. Pri tom

je prosečna devojčica dve godine odmakla u fizičkom i društvenom razvoju od prosečnog dečaka istoguzrasta.

467. Dečaku koji se sporije razvija, koji je u četrnaestoj godini još uvek „švrća" dok se većinanjegovih drugara pretvorila u gotovo odrasle muškarce, obično je potrebno ohrabrenje. Veličina, fizič-ka razvijenost i atletske sposobnosti u tom su uzrastu veoma važne. Neki roditelji, umesto da osokoledečaka i objasne mu da će ubrzo i on početi da se razvija i porasti za 15 do 20 cm, počinju da traže le-kara koji će mu davati injekcije hormona rasta. Time ga samo ubede da s njim nešto zaista nije u redu.Tačno je da ima hormonskih preparata koji ubrzavaju pubertetske promene i čak ih izazivaju bez obzi-ra na uzrast dečaka kojem se daju. Međ utim, ti preparati mogu da prouzrokuju da dečak ostane nižinego što bi inače bio, jer prerano zaustavljaju rast kostiju. Ne slažem se s ometanjem prirodnog tokatako važnih procesa. U retkim slučajevima kada zaista postoji preterano mala ili preterano velika proiz-vodnja hormona rasta, roditelji mogu prvo da se konsultuju s dečjim endokrinologom i tek onda done-su odluku o eventualnom davanju hormona dečaku ili devojčici.

Ostale promene u adolescenciji468. Miris tela. Jedna od prvih promena u adolescenciji jeste obilato lučenje znoja jakog mirisa

ispod pazuha. Neka deca (a ni njihovi roditelji) nisu svesni tog mirisa, ali zbog njega dete može posta-

176




ti vrlo neomiljeno medu ostalom decom u školi. Higijena sada postaje veoma važna. Od pomoći je sva-kodnevno pranje sapunom i možda redovna upotreba odgovarajućeg dezodoransa.

469. Akne. Naše shvatanje uzroka i lečenja bubuljica (akni) tokom poslednjih godina se umno-gome izmenilo. Koža u pubertetu postaje grublja. Pore se uvećavaju i izlučuju do deset puta više mas-noće nego ranije. Neke od njih se zapuše masnoćom (sebum) i mrtvim ćelijama kože. (Ćelije kože kojeoblažu pore prirodno umiru i ljušte se u redovnim intervalima i bivaju zamenjene novim.) Kad ovajčep od masnoće i mrtvih ćelija dode u kontakt s vazduhom on oksidiše i pocrni. Tako se formiraju mi-teseri. Mikrobi koji se normalno nalaze na koži mogu da dospeju u ove uvećane i zapušene pore iprouzrokuju nastanak bubuljice, koja svaka za sebe predstavlja minijaturnu infekciju. Ovaj isti osnovniproces koji prouzrokuje nastanak običnih akni može da bude uzrok nastanka i onih dubljih tipova aknikoje ostavljaju ožiljke i koje imaju naslednu tendenciju.

Novija istraživanja su razjasnila dva pogrešna shvatanja u vezi s aknama. Sada znamo da gnojnivrhovi akni ne nastaju usled prljavštine, a znamo i da odredene namirnice, kao što su čokolada i prženahrana, nemaju uticaja na ovo stanje kože. Bubuljice se javljaju kao prirodan deo puberteta kod gotovosvih tinejdžera, bez obzira na to da li imaju masnu ili suvu kožu. Budući da ceđ enje bubuljica možesamo da pogorša infekciju, tinejdžere bi trebalo podsticati da to ne čine.

Neki adolescenti, zabrinuti zbog seksa, zamišljaju da su uzrok njihovih bubuljica seksualne fan-

tazije ili masturbacija, i potrebno je da im se objasni da to nije tačno.Deca imaju pravo da od svog lekara ili specijaliste za kožne bolesti traže svu moguću pomoć u

vezi s bubuljicama, kako bi popravili izgled i raspoloženje, ali i sprečili stvaranje trajnih ožiljaka kojikatkada ostaju posle bubuljica. Uz moderne metode lečenja, u većini slučajeva postižu se odlični rezul-tati, a uspevaju da se održe pod kontrolom čak i one komplikovanije akne koje ostavljaju ožiljke. Unekim slučajevima lekar može da prepiše antibiotik, krem na bazi benzoil-peroksida ili neki preparatkoji sadrži vitamin A.

Bez obzira na konkretne metode lečenja koje prepisuje lekar, postoje i neke opšte mere za koje severuje da su od pomoći. Čini se da energično svakodnevno vežbanje, svež vazduh i direktno delova-nje sunčeve svetlosti (ali tek posle nanošenja sredstva za sunčanje s odgovarajućim zaštitnim fak-torom, vid. odeljak 638) ispravljaju mnoge mane tena. Oprobano dobar metod je i umivanje lica bla-gim sapunom ili zamenom za sapun ujutru i naveče. Postoje sapuni i preparati za lokalno nanošenje kojisadrže 5 do 10 procenata benzoil- peroksida, koji mogu da se kupe bez lekarskog recepta. Pored toga,ima i dosta vodenih kozmetičkih preparata (izbegavajte one uljane) koji služe za pokrivanje bubuljicai ublažavanje ožiljaka.

Psihološke promene

Fizički razvoj u pubertetu ima svoj očigledan početak i kraj. Psihološke promene perioda adoles-cencije malo se teže kategorizuju. Jedan od načina sagledavanja emocionalnog razvoja u adolescenci-

ji jeste da o njemu mislimo kao o psihološkim zadacima ili prekretnicama koje se moraju prebroditida bi se kasnije moglo funkcionisati u svetu odraslih. U svim fazama adolescencije - ranoj adoles-cenciji, od dvanaeste do četrnaeste godine; srednjoj adolescenciji, od petnaeste do sedamnaeste go-dine; kasnoj adolescenciji, od osamnaeste do dvadeset prve godine - mladi ljudi teže da napreduju i

redom stižu do svih tih prekretnica. Podrška i usmeravanje koje bi trebalo da pružaju roditelji - kao inačini na koje je potrebno da ih pruže - takode su različiti u svakoj fazi.

Psihološke prekretnice u periodu adolescencije obuhvataju:

• usklađ ivanje s novim fizičkim identitetom;• razvijanje novog muškog ili ženskog emocionalnog identiteta koji ih odvaja od njihovih rodi-

telja;• uskladivanje različitih standarda i vrednosti njihovih vršnjaka sa onima njihovih roditelja, i usta-

novljavanje i izražavanje vlastitih moralnih ubedenja;• razvijanje osećanja odgovornosti i pokazivanje barem potencijala za ostvarivanje finansijske

samostalnosti.

177




Središnji problem za adolescente i mlade odrasle osobe jeste da otkriju ili istraže kakvi će ljudibiti, kojim će se poslom baviti i u skladu s kojim principima će živeti. Posredi je delimično svestan,ali većim delom ipak nesvestan proces. Erik Erikson je ovo nazivao krizom identiteta: traganjem zasvojim pravim ,ja". Slepo pipajući u potrazi za ovim identitetom, adolescenti mogu probati mnoštvouloga: sanjar, svetski čovek, cinik, borac za izgubljenu stvar, asketa, i tako dalje.

Da bi otkrili ko su i šta žele da budu, adolescenti moraju da se emocionalno odvoje od roditelja.A ipak, oni su u osnovi napravljeni od svojih roditelja - ne zato što su nasledili njihove gene već zato

što su se celog svog života namerno trudili da oblikuju sebe po uzoru na njih. Stoga sad moraju da seotrgnu od njih. Na krajnji ishod uticaće tri okolnosti: razmere njihove zavisnosti, intenzitet pobune isuparništva i vrsta spoljnog sveta u kojem žive i ono što taj svet od njih traži.

470. Riskantno pon ašanje. Jedan način da adolescent dođ e do ovih prekretnica jeste da riskira.Riskiranje može da podstakne ovladavanje veštinom življenja, jačanje samopoštovanja i razvijanjestrategija potrebnih za donošenje odluka. Kao odrasli, u stanju smo da proračunamo rizike i odvag-nemo koristi koje od njih možemo da imamo upravo zato što smo kao adolescenti naučili, i to na greš-kama, koliki rizik smo spremni da preuzmemo i koja bi mogla biti njegova cena.

Vaša uloga kao roditelja jeste da svojoj deci pomognete da bezbedno preuzimaju rizike, tako štoćete postavljati granice. Ali, koje su granice primerene kom uzrastu? To umnogome zavisi od faze ado-

lescentnog razvoja u kojoj se nalazi vaše dete.

471. Kad je rizik natprosečan. S godinama, svet se pretvorio u mnogo opasnije mesto za odras-tanje. Maloletnička trudnoća, narkomanija, nasilje i samoubistva postali su sveprisutni u medijima.Diskusija o složenom poreklu ovakvih vrsta ponašanja - koja predstavljaju krajnost u preuzimanjurizika - nalazi se u osnovi moje diskusije o prosečnom adolescentu. Roditelji, medutim, treba da budusvesni da je pomoć kod prekomernog riskiranja i ostalih problema adolescenata danas dostupnija negoikada pre.

Kao odgovor na složene potrebe današnjih adolescenata, lekari specijalisti osposobljavaju se zapružanje pomoći kod specifičnog problematičnog ponašanja. Postoji i priznata supspecijalizacija, ado-lescentna medicina, koja pruža dodatnu obuku i obrazuje lekare zainteresovane primarno za pružanjepomoći ovoj starosnoj grupi.

Tri faze adolescencije472. Psihološki zadaci rane adolescencije. Period od dvanaeste do četrnaeste godine karakteriše

potreba adolescenata da se usklade sa svojim telom koje se razvija. U ovoj starosnoj grupi postoje većerazlike u fizičkira fazama nego u bilo kojoj drugoj. Izmeđ u desete i četrnaeste godine, devojčica je urazvoju za čitave dve godine odmakla od prosečnog dečaka - višeg je rasta i ima zrelija interesova-nja. Počinje da želi da odlazi na igranke i da je tretiraju kao privlačnu, dok je on još uvek necivilizo-vani dečkić koji misli da je sramota da uopšte obrati pažnju na nju. U toku celog ovog perioda društve-ni skupovi bolje funkcionišu ako su u njih uključena deca različitih starosnih grupa.

Kao rezultat fizičkih i emocionalnih promena, adolescenti u ovom uzrastu postaju akutno samo-svesni u pogledu svog tela. Mogu da preteruju i brinu zbog svake mane. Ako devojčica ima pege, mis-liće da „izgleda grozno". Mala osobenost u telesnoj gradi ili funkcionisanju tela lako ih ubedi da su„nenormalni".

Ne mogu da upravljaju svojim novim telom i pokreti im nisu usklađ eni kao ranije, a isto važi i zanjihova nova osećanja. Skloni su da budu preosetjivi i lako se vredaju na kritike. U nekom trenutkučini im se da su odrasli i žele da se prema njima tako i ponašate. Sledećeg trenutka se opet osećaju kaodeca i očekuju da se starate o njima.

Adolescenti se često u određ enim godinama stide svojih roditelja, naročito u prisustvu svojih prijatelja. Ovo se delom odnosi na njihovo žudno traganje za novim identitetom, a delom odražava eks-tremnu samosvest svojstvenu tom uzrastu. Imaju intenzivnu potrebu da po svemu liče na svoje prija-telje i budu potpuno prihvaćeni s njihove strane. Pribojavaju se da bi ih prijatelji mogli ismejati i odba-citi ukoliko njihovi roditelji na bilo koji način odstupaju od proseka.

178




U nastojanju da ustanove vlastiti identitet, mladi u ranom adolescentnom periodu često se okrećuod svojih roditelja. Time kod sebe umeju da stvore osećanje strahovite usamljenosti. Kao rezultat, sprem-ni su da kompenzaciju traže u prisnim odnosima s vršnjacima - u početku najčešće onima istog pola.Ova prijateljstva, s vršnjacima istog ili različitog pola, obezbeduju mladima izvesnu spoljnu podršku- kao što se zgrada ponekad podupire balvanima za vreme opravki - u periodu dok se odriču identite-ta dece svojih roditelja, a pre no što otkriju vlastiti identitet.

Katkada dečak pronalazi sebe našavši nešto slično kod svog druga. Pomene, recimo, kako volineku pesmu ili mrzi nekog profesora, ili kako čezne za određ enim delom odeće. Drug zapanjeno usta-novljava da i sam oduvek oseća to isto. Obojica su oduševljeni i ohrabreni. Svaki je sada malo manjeusamljen i manje drugačiji od ostalih, a stekao je i prijatno osećanje pripadanja.

Drugi primer su dve devojčice koje celim putem od škole do kuće ne prestaju da razgovaraju,zatim još pola sata stoje pred kućom jedne od njih zadubljene u razgovor, da bi se tek potom neradorastale. Ali, čim ona druga stigne kući, istog časa hvata telefon, poziva drugaricu i poverljivi razgo-vor se nastavlja.

473. Važnost izgleda. Svoje osećanje usamljenosti većina adolescenata prevazilazi tako što seropski povinuje stilovima svojih školskih drugova - u pogledu odevanja, frizure, načina govora, knji-ga koje čitaju, muzike, pevača. Ti stilovi moraju da budu drugačiji od stilova generacije njihovih

roditelja. A ako još ljute ili šokiraju njihove roditelje, tim bolje. Mada, zanimljivo je to da čak i onimladi koji prihvataju ekstreman stil samo da bi se razlikovali od svojih roditelja ipak moraju da se po-vinuju stilovima barem nekolicine svojih drugova ili, možda, nekog svog idola, recimo, rok zvezde.

Roditelji moraju da se trude da pomognu tinejdžerima tako što će pokušati da shvate njihovo po-našanje i potom im pomoći da shvate sami sebe. Ako objasnite šta imate protiv određ enih stilova, mož-da ćete uspeti da ubedite svoju decu da ih promene ne morajući da na kraju razgovora ubacite onozapovedno „inače...". Ali, može da se desi i da tinejdžer koji se oseća slobodan da raspravlja i pole-miše s roditeljima na kraju uspe da ih ubedi da prihvate njegovo stanovište. Odrasli su skloni da spori-

je prihvataju nove stilove nego mladi. Ono što nas jednog dana užasava ili ga se gnušamo, već sutradannam se može činiti prihvatljivim i za nas i za našu decu. Tako je bilo s dugim kosama i farmerkamakoje su uveli mladi šezdesetih, i pantalonama za devojčice koje su jedno vreme bile prava glavobolja

za školske vlasti.

474. Psihološki zadaci srednjeg adolescentnog perioda. Od petnaeste do sedamnaeste godine,uskladivši se sa svojm sazrelim telom, adolescenti ovog uzrasta imaju dva važna zadatka. Prvo, mora-

ju da se usklade sa svojom seksualnošću i konfliktnim emocijama ustalasanim romantičnim susretimas parrnerima istog ili suprotnog pola. Drugo, moraju da se emocionalno odvoje od svojih roditelja iustanove da mogu da funkcionišu nezavisno od njih. Kao deo ovog procesa, intenziviraju se borbeizmeđ u zavisnosti i nezavisnosti.

Uobičajena optužba mladih je da im roditelji ne daju dovoljno slobode. Prirodno je da gotovoodrasla deca insistiraju na svojim pravima i njihove roditelje je potrebno podsetiti da se deca menja-

ju. Međ utim, roditelji ne moraju da prihvataju svaku dečju optužbu zdravo za gotovo. Činjenica je i dase adolescenti boje da odrastu. Nisu sigurni da li su sposobni da stiču znanja, zapovedaju, budu pre-finjeni i šarmantni onoliko koliko bi to želeli. Ponos im, medutim, ne dozvoljava da priznaju da sum-njaju u sebe. Kad podsvesno sumnjaju u svoju sposobnost da se suprotstave nekom izazovu ili upusteu avanturu, začas nađ u dokaze da su roditelji oni koji im stoje na putu, a ne njihovi vlastiti strahovi. Urazgovoru s prijateljima, ogorčeno zameraju roditeljima i bacaju krivicu na njih. Roditelji naročitomogu da posumnjaju da je posredi ovaj nesvesni manevar kad njihova deca iznenada objave plan svojegrupe za neki nestašluk koji premašuje sve što su ranije radili. Možda baš traže da budu sprečena utome, ili možda traže jasna pravila i doslednost. Ipak, stalno su na oprezu i tragaju za dokazima lice-merstva svojih roditelja. Deca se osećaju obavezna da se pridržavaju roditeljskih pravila u onoj meriu kojoj su roditelji očigledno iskreni u pogledu tih svojih pravila i ideala. Ali, ako im uspe da otkrijulicemerstvo kod svojih roditelja, to ih oslobađ a moralne obaveze da im se povinuju i pruža im dobro-došlu mogućnost da im prigovaraju. U isto vreme, međ utim, to može da podrije njihov osećaj sigur-

nosti.

179




475. Psihološki zadaci kasne adolescencije. Od osamnaeste do dvadeset prve godine većina kon-flikata počinje da se smiruje, jer se kod mlade osobe uveliko razvija individualan emocionalni, fizičkii moralni identitet. Ako nikad nisu prošli fazu buntovništva, ovim mladim ljudima možda nedostajemotivacija da napuste dom svojih roditelja i nađ u vlastiti put u svet. Jedan od najvažnijih zadataka sta-rijeg adolescenta jeste da se odvoji od svoje porodice i nađ e istinsku nezavisnost počevši da preuzimaodgovornost za sebe i svoje postupke.

Uz ovu nezavisnost idu i želje za poboljšavanjem sveta, nalaženjem novih metoda koje će nad-mašiti stare, novim otkrićima, stvaranjem novih oblika umetnosti, obaranjem tirana i ispravljanjemnepravdi. Iznenađ ujuće veliki broj značajnih naučnih otkrića i umetničkih remek-dela napravili supojedinci koji tek što su zakoračili u svet odraslih. Nisu bili ništa pametniji od starijih kolega u istimoblastima i bili su svakako manje iskusni. Ali, bili su kritični prema starim metodama, naklonjenijinovim i još neisprobanim, i spremni da rizikuju, što je bilo dovoljno da uspeju. Tako svet i ide napred.

Mladima katkada treba pet do deset godina da bi zaista otkrili vlastiti pozitivan identitet. U medu-vremenu, mogu da tavore u nekoj medufazi, karakterističnoj po pasivnom otporu društvenoj matici ipovlačenju iz nje (jer je poistovećuju sa svojim roditeljima) ili pak po preterano buntovnom radikaliz-

Mogu odbijati da prihvate neki običan posao sličan onome kojim se bave njihovi roditelji, i ume-sto toga usvojiti nekonvencionalan način oblačenja i doterivanja, sklapati neobična poznanstva i sta-

novati na neobičnim mestima. Takve odluke čine im se kao dokaz izuzetne nezavisnosti. Međ utim, sveto samo po sebi još uvek ne čini pozitivan pristup životu niti konstruktivan doprinos svetu. U suštini,posredi je negativan protest protiv konvencionalnosti njihovih roditelja. Čak i kad se težnja da budunezavisni ispoljava samo kroz ekscentričnost njihove pojave, trebalo bi je shvatiti kao pokušaj kreta-nja u pravom smeru, koji kasnije može da dovede do konstruktivne, kreativne faze. Štaviše, mladi ljudikoji moraju tako očigledno da se naprežu da bi se oslobodili često potiču iz porodica u kojima vlada-

ju snažna međ usobna povezanost i uzvišeni ideali.Drugi mladi ljudi, po prirodi idealisti i nesebični, često godinama zauzimaju nepopustljive radi-

kalne ili puritanske stavove - u politici, umetnosti ili drugim oblastima. Različite tendencije ovoguzrasta deluju istovremeno i povlače ih do tako ekstremnih stanovišta: visoke kritičnosti, cinizma upogledu licemerstva, neumoljive beskompromisnosti, hrabrosti i spremnosti na žrtvu, što je sve reak-

cija na prvu svest o šokantnim nepravdama kojima je krcato društvo u kome žive.Nekoliko godina kasnije, dostigavši zadovoljavajući stepen emocionalne nezavisnosti od rodite-lja i otkrivši kako mogu da budu korisni u oblasti koju su odabrali, tolerantniji su prema slabostimadrugih ljudi i spremniji na konstruktivne kompromise. Pri tom ne želim da kažem da svi postaju samo-zadovoljni konzervativci. Mnogi ostaju napredni, neki čak i radikalni. Međ utim, uglavnom postajutakvi da je s njima tada lakše živeti i raditi.

Blagovremena napomena roditeljimaBiti mudar roditelj adolescentu oduvek je bio, u najmanju ruku, težak posao. Jedan nepoznati

roditelj je jednom rekao: ,,Da mi je da budem samo upola divan koliko je moje dete mislilo da jesam,i samo upola glup koliko moj tinejdžer misli da jesam."

Kao što sam već rekao, većina adolescenata je suparnički i buntovno nastrojena, bez obzira na toda li je roditelj razuman ili nije. Daleko najvažnije od svega jeste da je adolescentima roditeljskousmeravanje potrebno i da ga priželjkuju - pa čak i dosledna pravila - bez obzira na to koliko se buneprotiv njih. Ponos im ne dozvoljava da otvoreno priznaju tu svoju potrebu, ali u sebi često pomišljaju:„Želeo bih da moji roditelji odrede pravila za mene, kao što rade roditelji mog druga." Osećaju da

jedan od aspekata roditeljske ljubavi jeste i želja da se svoje dete zaštiti od nesporazuma i neprijatnihsituacija van kuće, od ostavljanja lošeg utiska i izlaska na loš glas, do upadanja u neprilike usled neis-kustva.

Ovo ne znači da roditelji mogu da se ponašaju samovoljno, nedosledno ili zapovednički. Adoles-centi u sebi imaju suviše osećaja za pravednost i dostojanstva za tako nešto; o svojim osećanjima želeda razgovaraju na ravnopravnoj osnovi, kao odrasli s odraslima. Mada, ako se rasprava završi nere-

šeno, roditelji ne bi morali da budu tako savesno demokratični i pretpostave da je dete možda u pravu

180




koliko i oni. Roditeljsko iskustvo bi trebalo da ima veliku težinu. Na kraju, roditelji treba da bez ustru-čavanja izraze svoje mišljenje i, ako je primereno, svoj eksplicitan zahtev. Svom detetu duguju tu ned-vosmislenost i sigurnost.

Roditelji treba da nagoveste - a to mogu i da to ne pretoče u reči - da shvataju da im deca uglav-nom neće biti na oku i da će se stoga ponašati u skladu sa svojim vaspitanjem jer će im tako nalagatisavest i poštovanje koje gaje prema roditeljima, a ne zato što roditelji mogu da ih nateraju da im se

pokoravaju ili zato što ih u svakom trenutku posmatraju.Smatram da roditelji treba da obavezno porazgovaraju sa svojim adolescentom o tome do kogdoba očekuju da se vrati kući s neke žurke ili sastanka, kuda ide, s kim i ko vozi kola. Ukoliko detepita zašto žele da znaju, mogu mu odgovoriti da dobri roditelji osećaju odgovornost za svoju decu.„Pretpostavimo da se desi neka nezgoda", mogu mu reći. „Morali bismo da znamo koga da pitamo igde da te tražimo." Ili: „Zamisli da se dogodi neka nesreća nekom od porodice, a mi ne možemo da tenademo." (Iz istih razloga trebalo bi da roditelji uvek kažu deci kuda idu i kad će se vratiti.) Ukolikoslučajno dode do promene plana ili kašnjenja, mladi (ali i roditelji) treba da pozovu kući i objasne daće zakasniti. Uz saglasnost svoje dece, roditelji treba da odrede sat do kog ona treba da se uveče vratekući i da ih sačekaju budni. To podseća decu da je roditeljima zaista stalo do njihovog dobrog vlada-nja i bezbednosti. Ako deca organizuju žurku kod kuće, roditelji treba da budu prisutni.

Roditelji ne mogu da naređ uju svojim adolescentima niti da im se obraćaju s omalovažavanjem,ali zato mogu da s njima razgovaraju kao odrasli s odraslim, uz uzajamno poštovanje. Mada mladi ljudiprihvataju roditeljsko usmeravanje samo do određ enog stepena, to ne znači da im razgovor nije koris-tio.

Roditeljima bi pomoglo ako shvate da postoji oštra protivrečnost u stavu adolescenata premamišljenjima svojih roditelja. S jedne strane, adolescenti imaju snažnu potrebu da u pogledu mišljenjai postupaka postaju sve manje zavisni od roditelja (i svojih profesora). Ne žele da im se govori u štada veruju. Ne žele da im se obraćaju s omalovažavanjem. S druge strane, u početku su prilično nesi-gurni u svoja ubeđ enja i imaju stvarnu potrebu da čuju šta misle njihovi roditelji i drugi odrasli kojepoštuju.

Mnogi roditelji, svesni nestrpljenja svoje dece u pogledu stanovišta roditelja i imajući poštovanja

za njihovu nezavisnost, brižljivo prikrivaju sopstvena mišljenja i uzdržavaju se od kritikovanja ukusai manira adolescenata, iz straha da ne ispadnu staromodni ili nesnosni.Mislim da je rešenje u tome da roditelji dozvole sebi da slobodno iznose svoja stanovišta i pričaju

o tome kako je bilo kad su oni bili mladi, ali da to čine kao da razgovaraju s nekim svojim odraslimprijateljima, a ne kao da propisuju zakon ili smatraju da je njihovo mišljenje ispravno samo zato štosu stariji.

476. Ali, roditelji pitaju, šta ako dete otvoreno prkosi zahtevu ili je namerno neposlušno?

Ukoliko je odnos izmedu roditelja i deteta samo upola zdrav, dete neće prkositi niti biti neposlušno napočetku adolescencije, a možda čak ni kasnije. U kasnijim godinama roditelj čak može smatrati mud-rim da povremeno dozvoli detetu da postupi protivno njegovom sudu.

Čak i ako stariji adolescent otvoreno prkosi uputstvima roditelja ili ih ne sluša, to ne znaČi da tauputstva nisu ničemu vredela. Neiskusnim osobama svakako pomaže da čuju i drugu stranu. Ukolikoodluče da ne poslušaju uputstvo roditelja, moguće je da time donose sasvim razumnu i zdravu odluku,

jer možda imaju neka znanja i stavove koji roditeljima nedostaju. Svakako da na svom putu ka zrelostimoraju biti spremni da povremeno odbace savet i preuzmu odgovornost za vlastite odluke. Ukolikomladi ljudi odbace roditeljski savet i upadnu u nepriliku, doživljeno iskustvo će povećati njihovo poš-tovanje prema mišljenju roditelja, mada oni to verovatno neće priznati.

Pretpostavimo da je posredi nešto o čemu roditelji ne znaju šta da kažu ili šta da misle. O tomemogu da razgovaraju ne samo sa svojim detetom već i s drugim roditeljima. Medutim, to ne znači dabi trebalo da se apriori slože s pravilima koja su ovi postavili svojoj deci, makar bili i jedini u grupikoji se ne slažu s njima. Dugoročno gledano, roditelji mogu da obave dobar posao samo ako su ube-

deni da postupaju ispravno. A ispravno je ono za šta prosude da je tako pošto čuju sve argumente.

181




Imam vrlo određ ena mišljenja o opštim principima roditeljskog usmeravanja, ali ne bih da ih pret-varam u kruto određ ena pravila. Vremena se menjaju. Običaji se razlikuju u različitim delovima zem-lje, pa čak i medu različitim grupama iste zajednice. Deca se umnogome razlikuju u pogledu zrelostii pouzdanosti.

477. Mislim da postoje dva prosta pravila:1. Od pojedinaca i grupa bi trebalo da se očekuje da se ponašaju učtivo prema ljudima uopšte, a

srdačno prema roditeljima, porodičnim prijateljima, profesorima i kolegama na radnom mestu. Pri-

rodno je da se kod mladih ponekad javi barem blago odbojan stav prema nekim odraslima s kojima jesuparništvo neizbežno, bez obzira na to da li su toga svesni. Međ utim, neće im škoditi da tu odbojnostkontrolišu i da se ipak učtivo ponašaju. Ta njihova učtivost svakako mnogo znači odraslima o kojima

je reč.2. Adolescenti treba da imaju ozbiljne obaveze u pogledu pomaganja svojim porodicama - obav-

ljajući redovna zaduženja u kući i posebne dodatne poslove. Za njih je to korisno, jer im daje osećajdostojanstva, sudelovanja, odgovornosti i sreće, kao i osećaj da su od pomoći svojim roditeljima.

Ova pravila se ne mogu silom nametnuti. Ja samo kažem da roditelji imaju pravo da ih kažu pri-likom razgovora sa svojom decom. Adolescentima pomaže da čuju principe svojih roditelja, čak i akoim se ne povinuju.

Homoseksualnost i biseksualnost

U odeljku 45 pomenuo sam roditeljske strahove od toga da im deca budu homoseksualno opre-deljena ili od samog kontakta s homoseksualcima oba pola. Kako bi trebalo da reagujete ukoliko mis-lite da su vaš tinejdžer ili tinejdžerka homoseksualno ili biseksualno opredeljeni? Prvo što morate dauradite jeste da savladate vlastiti strah i uznemirenost.

Adolescencija je složeno vreme za svako mlado biće, a pritisak koji nameću školske aktivnosti,odlasci na maturske večeri i očekivani izlasci udvoje mogu da stvore kod homoseksualnih tinejdžerasnažno osećanje „različitosti", koje ih može činiti zabrinutim i nesrećnim. Ako mislite da se vaše detebori s problemima u vezi s vlastitim seksualnim identitetom, veoma je važno da mu date do znanja daima od koga da zatraži pomoć. Nažalost, statistike pokazuju da je veliki procenat samoubistava i po-

kušaja samoubistava međ u tinejdžerima povezan upravo s pitanjima seksualnog identiteta.Heteroseksualni roditelji možda ne znaju kako da s tinejdžerom započnu razgovor o seksualnoj

orijentaciji. Imajte na umu, medutim, da se vaše dete te teme verovatno pribojava isto koliko i vi i daće se možda osećati veoma ugroženo ukoliko se naglo suoči s njom. Za početak, pokušajte da temuseksualne orijentacije učinite nečim o čemu porodica može neobavezno da razgovara. Nije loše dapočnete tako što će u vaš dom ući knjige, filmovi i muzika čiji su autori umetnici neskrivenog homo-seksualnog ili biseksualnog opredeljenja, ili čija su tema upravo ovi problemi. Dalje, možete da poč-nete da u razgovoru koristite izraze kao „biseksualci', „homoseksualci", ,,gej" i „lezbijke", kako bi oniizgubili svoju konotaciju tabu- izraza. Takode je važno da budete svesni homofobije i kritični premanjoj (vid. odeljke 46 i 996). Tinejdžeru homoseksualnog opredeljenja nimalo ne pomaže da sluša sop-stvenu porodicu kako priča uvredljive viceve ili toleriše komentare pune predrasuda od strane prija-telja ili rodaka.

Nekim adolescentima vlastita seksualna orijentacija postaje vrlo brzo savršeno jasna i usvajaju jekao snažan identitet. Ostali tinejdžeri, medutim, mogu prolaziti kroz fazu eksperimentisanja pre negošto ustanove u kojoj se koži najprijatnije osećaju. Ne bi ih trebalo pritiskati da prihvate homoseksual-ni identitet pre no što su spremni za tako nešto. Ako se tinejdžer oseća otuđ enim, izolovanim ili zbu-njenim u pogledu svoje seksualne orijentacije, roditelji treba da mu predlože pomoć u vidu psiho-loškog savetovanja, ne zato da bi izmenili tu orijentaciju već da bi dečaku ili devojčici pomogli da seizbore sa stidom ili bojazni koji možda podrivaju njihovo samopoštovanje. Najveći poklon koji roditeljmože dati detetu jeste osećaj dostojanstva i ponosa samim sobom. Za homoseksualne tinejdžere, pris-tup pozitivnim uzorima i mogućnost da otvoreno i iskreno izađ u na kraj s vlastitom seksualnom razli-čitošću veoma mnogo doprinosi izgradnji samopoštovanja.

182




Ukoliko ste roditelj homoseksualno opredeljenog adolescenta, pokušajte da se preko školskog ilikliničkog psihologa povežete s drugim roditeljima u sličnoj situaciji ili uključite u grupu za međ usob-nu podršku, ako je organizovana.

Ishrana u periodu adolescencije

478. Ishrana i uticaj vršnjaka. Kad pređ u desetu ili dvanaestu godinu, decu je sve teže navesti

da prihvate ishranu koja se razlikuje od ishrane njihovih prijatelja i vrSnjaka. Do tada se obično slažusa zamislima roditelja, pogotovo ako su oboje roditelja saglasni u vezi sa ishranom. Štaviše, ne sma-traju ni da se hrane na neki poseban način ili „drže dijetu"; zdrava hrana je za njih jednostavno svakod-nevna, normalna hrana koja se iznosi na sto. Ali pošto su nekoliko puta jeli napolju s društvom ili senekoliko meseci hrane u školskom restoranu, tražiće vam hamburgere, čips, pomfrit, sir, sladoled idruge slatke i kremaste poslastice.

479. Ishrana na bazi namirnica biljnog porekla. Ukoliko ste, poput mene, pobornici ishrane nabazi namirnica biljnog porekla, šta možete da učinite? Odgovor često nije lak. Ja bih, na vašem mestu,nastavio da kod kuće normalno pripremam i služim jela od tih namirnica, bez komentara ili rasprave.(Uvek sam za to da porodični obroci protiču u prijatnoj i učtivoj atmosferi. Korigovanje ponašanja za

stolom ostavite za kratke rasprave u četiri oka, kad završite s jelom.) Ako vam deca postave pitanjezašto ne pripremate hranu od namirnica životinjskog porekla, uključujući i mlečne proizvode, objas-nite im najnormalnije, ne prelazeći u defanzivu, da se pokazalo da ishrana namimicama biljnogporekla poboljšava učinak u sportu, produžava život i čuva zdravlje; dabome da vam je stalo da svo-

joj deci pružite sve te prednosti. Ne uvaljujte se u dugotrajne rasprave. Ako zahtevaju da znaju zbogčega se drugi roditelji ne pridržavaju sličnih pravila, možete im sasvim iskreno odgovoriti da ne znate;možda nikad ne čitaju članke o medicini. Ukoliko se vaša deca pitaju šta bi se desilo ako bi ona u školi,u poseti drugovima ili prilikom izlazaka s društvom prekršila vaša pravila, možete im ukazati na či-njenicu da će vam, što su starija, biti sve manje pred očima i da moraju sama da odluče o tome. A vašaželja nije da im se mešate u život niti ih kažnjavate već samo da im pripremate najzdraviju mogućuhranu.

Svakako, najveći uticaj na decu ima to što i roditelji učtivo i s uživanjem jedu tu istu obazrivo

odabranu i pripremljenu hranu. Nemojte, međ utim, braniti deci da jedu ono što najviše vole sve dokne pojedu ono što vi smatrate najzdravijim - to je uvek konttaproduktivno.

Zvuči kao da bih ja uvek pustio adolescente da sami odluče da li će se priključiti načinu ishranesvojih roditelja. Uopšte uzev, upravo to i savetujem, radije nego stalne svade. Ali, ako tinejdžer hoćeda jede opasnu ili čudnu hranu - ili radi bilo šta drugo opasno ili čudno - razuman roditelj treba zauz-me vrlo odlučan stav, ili da se čak i naljuti da bi mu pokazao da je zaista uzrujan.

Postoji važan razlog zbog kojeg vam savetujem da izbegavate svaku raspravu u vezi s hranom inajnormalnije pripremate jela od namimica biljnog porekla dok je vaše dete u periodu adolescencije.Buntovno raspoloženje protiv ovakve ishrane ima tendenciju da bude najjače upravo u tom periodu,

jednako kao i tinejdžerova želja da jede iste stvari koje jede njegovo društvo. Roditelji i nutricionistikoji su prošli kroz ovu fazu s adolescentima svedoče da su izgledi da se dete vrati zdravoj ishrani veći

ako se ne pravi pitanje oko njegove pobune protiv nje. Dmgim rečima, ako se s tinejdžerima budeteupuštali u dugotrajne, ogorčene rasprave oko načina ishrane, sva je prilika da će one potrajati - godi-nama.

480. Anoreksija i buhmija. Poremećaji u jelu koji mogu da dovedu do prekomemog gubitka utežini kod devojčica i dečaka u periodu adolescencije mogu ozbiljno da utiču na njihovo fizičko i psi-hološko zdravlje. Anoreksija (anorexia nervosa) je progresivno slabljenje usled samonametnute dijete.Bolestan strah od debljine, stalna briga za liniju i neumoljiva rešenost da se bude vitak po svojim me-rilima rezultuje ograničavanjem hrane i opadanjem telesne težine. Bulimijaje problem kod kojeg ado-lescenti povremeno jedu ogromne količine hrane (prežderavanje), da bi potom ili kradomice povraćaliili uzimali velike količine laksativa (sredstava za čišćenje) kako bi izbacili sve što su pojeli, ili vežbali

kao sumanuti.

183




Ovi problemi nisu retki. Najmanje jedna od sto devojčica u adolescentnom periodu pati od ano-reksije. Opsednutost našeg društva vitkošću (filmovi, televizija i modne reklame), posebno kad je rečo ženama, kao da osporava normalnost svih onih promena koje se dešavaju kod devojčica u puberte-tu: kukovi se šire i na određ enim mestima se stvaraju masne naslage. Kod nekih od njih, ove normalnetelesne promene dovode do opsednutosti težinom i nezadovoljstva zbog promene telesnog izgleda.Teško je reći zašto neki tinejdžeri na ove promene koje znače sazrevanje reaguju tako što sebe gotovo

nasmrt izgladnjuju. Mnogi mladi s anoreksijom imaju teškoća da se odvoje od porodice i nađ u sop-stveni identitet (vid. odeljak 472). Možda je porodica suviše zaštitnički nastrojena ili nesposobna daizrazi emocije i rešava konflikte.

Kad adolescent počne naglo da gubi u težini, treba se obratiti pedijatru. Anoreksijom i bulimijomtrebalo bi da se pozabavi lekar specijalista, kao i svakim drugim stanjem povezanim s gubitkom težine.Ukoliko njihovo dete tinejdžerskog uzrasta unosi minimalne količine hrane i vrlo je mršavo, a njego-vo ponašanje karakterišu razdražljivost, letargija, nesvestice ili nesanica, roditelji treba da posumnja-

ju na poremećaj u jelu. Većina tinejdžera koji pate od poremećaja u jelu pokušavaće da to prikriju odvas i od lekara. Tvrdiće da nisu gladni i poricaće čak i očigledan gubitak težine, prežderavanje, usi-ljeno povraćanje ili upotrebu laksativa. Kod anorektičnih devojčica u ranoj adolescenciji ne dolazi doprividnog porasta telesne težine u toku puberteta i može se očekivati kašnjenje prve menstruacije irazvoja normalnih polnih karakteristika (vid. odeljak 462).

Anoreksija i bulimija su ozbiljna oboljenja koja mogu da budu opasna po život i predstavljajuvelike emocionalne poremećaje za adolescente i njihove roditelje. U slučaju i najmanje sumnje na nekiod ova dva problema, trebalo bi se odmah obratiti lekaru. Ako se rano otkriju, dok su još u blagoj for-mi, ova oboljenja se obično uspešno leče kada se primeni edukacija o ishrani, bihevioralna interven-cija i psihološko savetovanje adolescenta i porodice. Ukoliko bolest uznapreduje i adolescent izgubiviše od 25 procenata telesne težine, neophodno je dodatno lečenje pod nadzorom dečjeg psihijatra ilispecijaliste za adolescensku medicinu.

184



PODIZANJE FIZICKI ZDRAVE DECE

ISHRANA

Važnost dobre ishrane

Ovo poglavlje ppčinjem razmatranjem pitanja o ishrani zato što sam postao ubeđ en, delimično naosnovu sopstvenog životnog iskustva, da je ona od kritčnog značaja za dobro naše dece, kao i za naševlastito dobro.

481. Šta je dobra ishrana? Dokazi kod odraslih ne mogu biti ubedljiviji nego što jesu: višakmasnoće životinjskog porekla, kravlje mleko, belančevine i mnogo kalorija sadržanih u tipičnoj ame-ričkoj ishrani povezuju se s visokim nivoima holesterola, koronarnim srčanim oboljenjem, moždanimudarima, povišenim krvnim pritiskom, dijabetesom i nekim oblicima kancera. Došli smo i do sazna-nja da mnoge ove bolesti vuku koren još iz detinjstva. Masne naslage se sad sasvim uobičajeno nalazeu koronarnim arterijama trogodišnje dece koja se hrane tipično američkim načinom ishrane. Dodvanaeste godine te naslage se formiraju kod 70 odsto dece. Kod tinejdžera su one još deblje i telesnorasprostranjenije, što nimalo ne iznenaduje. I konačno, retki su mladi ljudi od dvadeset jedne godinekoji nemaju tih naslaga. Ne prođ e dugo, a povišen krvni pritisak i drugi problemi počinju da uzimajusvoj danak. Štaviše, gojaznost je, zajedno sa svim ostalim problemima koje nosi sa sobom, u velikomporastu međ u našom decom.

Nada, medutim, postoji, pogotovo kad je reč o deci. Prvo, sklonost prema određ enoj hrani stiče se

veoma rano. Deca kojoj se redovno i s osmehom nudi raznovrsna zdrava hrana (povrće, voće, inte-gralne žitarice i mahunarke) navikavaju se na nju i čak je više vole. Začkoljica je u tome da te namir-nice učinite redovnim delom porodične ishrane, ne dajući uz njih detetu posebne napomene kako su„dobre za njega" (s jasnom naznakom da ,,te stvari ni drugi ne vole da jedu, ali ih jedu"), propraćenepogodbom: „Ako pojedeš karfiol, posle ću ti dati slatkiš." Ako je zdrava hrana deo porodične svako-dnevice, deca je najvećim delom prihvataju sasvim prirodno.

Usmeravati decu u pravcu zdravih navika u ishrani može ponekad biti pravi izazov. Ona nisunaročito zabrinuta zbog problema koji mogu da poteknu od nezdrave ishrane. Hrana koju im servira-

ju u školi ne mora biti ona koju biste im servirali kod kuće. Mediji takode šalju deci pogrešne poruke.Pomislite samo koje su napirn ice glavna tema bleštavih, šarenih reklama - nisu ni povrće ni voće.Postoji mnoštvo reklama za čips, ali nijedna za pečeni krompir. Dok gledaju subotnje i nedeljne dečje

programe, deca su upravo bombardovana reklamama za zašećerene cerealije i nezdrave grickalicekrcate masnoćom. Znaju ih napamet još pre no što nauče da čitaju. Nije ni čudo što odrastaju s dubokousađ enom porukom da su masne namirnice dobre da bolje ne mogu biti.

Ako želimo da nam deca od samog početka žive zdravim životom - i da tako i nastave, hranećise zdravim namirnicama - čitava porodica treba da promeni način ishrane, počev od roditelja.

Ishrana na bazi namirnica biljnog porekla482. Današnja ishrana. Tokom proteklih nekoliko decenija mnogo smo naučili o tome kako

ishrana može da pomogne da deca ostanu zdrava. Mislili smo nekad da su povrće, žitarice i mahunarkesamo prilozi glavnom jelu. Omiljena hrana bili su nam meso i mlečni proizvodi i nismo se naročitobrinuli zbog masnoće i holesterola i ishrani dece. Sad znamo bolje. Istraživanja vrlo jasno pokazuju da

povrće, žitarice, mahunarke i voće treba da imaju središnju ulogu u ishrani. Oni obezbeduju hranljive

185




materije koje su deci potrebne da bi rasla i pomažu da se izbegne unošenje holesterola i masnoća živo-tinjskog porekla koji mogu da prouzrokuju mnogo problema.

Nažalost, vrlo malo nas je odrastalo na ishrani čiju su okosnicu činili povrće, žitarice i mahunarke,tako da nismo uvek sigurni kako da isplaniramo kompletne obroke. Ovde navodimo neke korake po-moću kojih možete da pojednostavnite stvari. Neki će vam zvučati sasvim svakodnevno, dok će vamdrugi biti prilično novi, kao što su i meni bili neko vreme. Medutim, svaki je važan.

483. Zeleno lisnato povrće. Prokelj, kelj, potočarka, blitva, kupus i ostalo zeleno povrće bogatisu kalcijumom, gvoždem i mnogim vitaminima potrebnim vašem detetu, koje organizam iz njih veomalako apsorbuje. Uključite u svakodnevnu ishranu dve do tri porcije zelenog lisnatog povrća. Trebalobi da ga kuvate kratko, svega dva do tri minuta, kako bi zadržalo jasno zelenu boju. Za starije dete,možete da ga začinite s malo morske soli, ali ako je posredi mlađ e dete, savetujem krajnje ograničenukoličinu soli (po mogućnosti, uopšte nemojte soliti hranu maloj deci).

484. Ostalo povrće. Povrće treba da čini 25 do 30 procenata ishrane. Kupujte najsvežije moguće,organski gajeno povrće, i to na zelenoj pijaci, direktno od proizvodača. Najbolja varijanta je da ga samigajite, ako imate mogućnosti za to. Prednost organski gajenog povrća je u tome što je nezagađ eno pes-ticidima. Ja najviše volim da subotom ujutru odem na pijacu i sam odaberem organske namirnice odlokalnih farmera kojima znam da mogu verovati. Uzgajanje vlastitog povrća, uz pomoć vaŠe dece, od-ličan je način da obezbedite svežu i zdravu hranu i divno zajedničko iskustvo.

Ključ dobre ishrane na bazi povrća jeste njegova svežina. Povrće treba da operete, nasečete i sku-vate, s naglaskom na raznovrsnosti povrća i načinima njegove pripreme. Pravilno pripremanje povrćapojačaće apetit vašeg deteta i učiniti jelo privlačnijim. Preporučujem kuvar koji i sam koristim, Svežeiz vegetarijanske kuhinje (Freshfrom a Vegetarian Kitchen), od Meredit Mekarti.

Dobro je da se obrok sastoji od više vrsta povrća i da gledate da koristite ono povrće koje vašedete voli. Možda mu se više dopada povrće pripremljeno na odredeni način - recimo, sveža potočarkaspremljena kao salata, umesto variva od potočarke. Primoravanjem dece da jedu povrće koje ne volenapravićete verovatno više štete nego koristi.

485. Mahunarke i proizvodi od mahunarki. Mahunarke (zrnasto povrće) bogate su belančevi-nama, kalcijumom i mnogim drugim hranljivim materijama i treba da čine stalan deo jelovnika. Tofui ostali proizvodi na bazi soje mogu da se koriste kao osnova ili dodatak u pripremi mnogih jela i supa.Jela od pasulja i mrkog pirinča - ili kombinacije bilo kog zrnastog povrća i žitarica, što se toga tiče -obezbediće vašem detetu obilje belančevina bez štetnih dejstava belančevina ili masnoće životinjskogporekla.

486. Voće, semenke i koštunjavi plodovi. Ove namirnice mogu biti ukusne poslastice i dopunaishrane. Voće se najbolje vari kuvano; na primer, jabuke su najsvarljivije u vidu pirea od jabuka. Naj-poželjnije su jabuke, kruške i ostalo organski gajeno sezonsko voće i uopšte su organski uzgajeni po-ljoprivredni proizvodi mnogo bolji od onih tretiranih pesticidima. Semenke i koštunjavi plodovi mogu

se malo prosušiti u pećnici i samleti radi lakšeg varenja. Puter od badema i organski puter od kikiri-kija prave su poslastice za decu i zdrava zamena za slatkiše ili sladoled.

487. Integralne žitarice. Integralne žitarice treba da čine izdašan deo dečjeg jelovnika. Sitnozrnimrki pirinač, ječam, ovas, proso, rezanci i testenina od integralne pšenice, kao i hleb od integralnihžitarica sadrže složene ugljene hidrate koji odlično zasićuju, sadrže mnoštvo hranljivih sastojaka iodličan su izvor energije za decu koja rastu. Takode sadrže belančevine, vlakna i važne vitamine.

Ove četiri grupe namirnica - povrće, zrnasto povrće (mahunarke), voće i žitarice - čine okosnicuzdrave ishrane. Ukoliko predstavljaju deo redovne ishrane vašeg deteta, znači da ste obuhvatili sveosnovne prehrambene potrebe.

Pored toga, tu su još dva jednostavna ali važna hranljiva sastojka - vitamin D i vitamin B12, koja

zaslužuju posebnu pažnju.

186



Podizanje fizički zdrave dece

488. Vitamin D je vašem detetu potreban za izgradnju snažnih kostiju. Normalno se stvara ukoži, delovanjem sunca, i potom skladišti u organizmu. Svakodnevno petaaestominutno izlaganje sun-cu lica i dlanova obezbediće dovoljno vitamina D za potrebe organizma. Međ utim, moguće je da decikoja odrastaju u uslovima sevemije klime i onoj koja ne izlaze na sunce nije dovoljan samo ovaj vi-tamin D koji se proizvodi u koži. Cerealije obogaćene vitaminom D i svi uobičajeni multivitaminskipreparati namenjeni deci obezbeđ uju dovoljno vitamina D, bez rizika od unošenja preterane količine.

489. Vitamin B12. Za zdravlje nerava i krvnih ćelija potreban je pouzdan izvor ovog vitamina.Njega ne proizvode biljke ili životinje već bakterije. U manje razvijenim zemljama, B12 obezbeđ ujute bakterije koje se u tragovima nalaze u zemljištu ili na biljkama. U modernom svetu, međ utim, ovonisu pouzdani izvori. Proizvodi životinjskog porekla sadrže vitamin B12 koji stvaraju bakterije izcrevnog trakta životinja, ali masnoća i holesterol koje oni sadrže nisu poželjni u ishrani. Medu dobreizvore ovog vitamina spadaju obogaćeni proizvodi, kao što su sojino mleko i cerealije (potražite naspisku sastojaka kobalamin ili cijanokobalamin, što su tehnički nazivi za vitamin B12). Najpogodnijiizvor je verovatno bilo koji dečji multivitaminski preparat. Svaki sadrži više nego dovoljno vitaminaB12.

490. Pitanje kravljeg mleka posle druge godine. Više ne preporučujem upotrebu mlečnih proiz-voda u ishrani posle druge godine. U poglavlju „Ishrana vaše dece" (odeljci 497- 515), navodim irazloge za to. Naravno, bilo je vreme kad se kravlje mleko smatralo veoma poželjnim. Rezultati istra-živanja, medutim, zajedno s kliničkim iskustvima, primorali su lekare da preispitaju svoje preporuke.Posredi je oblast u kojoj još uvek postoje izvesna neslaganja međ u naučnicima, ali ima nekoliko pita-nja u pogledu kojih se gotovo svi slažu.

Pre svega, drugi izvori kalcijuma pružaju mnoge prednosti koje mlečni proizvodi nemaju. Uvećini lisnatog zelenog povrća i mahunarki kalcijum se nalazi u obliku koji se lako apsorbuje, čak ilakše nego iz mleka. Uz kalcijum, tu su vitamini, gvožde, složeni ugljeni hidrati i vlakna, kojih u krav-ljem mleku ima u neznatnim količinama ili ih uopšte nema. Mleko od soje ili pirinča obogaćeno kalci-

jumom isto je tako ukusan dodatak cerealijama kao i kravlje mleko, s tim što ne sadrži belančevine imasnoće životinjskog porekla, mlečne šećere niti zagadivače koji se često nalaze u mlečnim proizvodi-

ma. Možete pogledati spisak namirnica bogatih kalcijumom u odeljku 167.U početku možda ćete biti iznenađ eni brojem problema koje mogu da prouzrokuju mlečni proiz-

vodi. Najpoznatiji se, naravno, odnose na masnoću i holesterol. Dok se mleko i jogurt mogu naći udelimično obranim verzijama, većina sireva, sladoleda i ostalih mlečnih proizvoda vrlo je bogatamasnoćom - i to pogrešnom vrstom masnoće. Za razvoj mozga potrebne su esencijalne masnoće kojihima u biljnim uljima. Mleko je vrlo siromašno u ovim esencijalnim masnoćama, a bogato zasićenimmasnoćama koje podstiču zakrečavanje arterija i problematičnu telesnu težinu kod dece u razvoju.

Mlečni proizvodi su razlog i za druge brige - brige koje se odnose i na one sa smanjenim sadr-žajem masnoće (delimično obrane). Namirnice na bazi mleka mogu da umanjuju sposobnost dečjegorganizma da apsorbuje gvožde i prouzrokuju blag gubitak krvi iz digestivnog trakta kod male dece.Ovi problemi, uz činjenicu da mleko praktično uopšte ne sadrži gvožđ e, mogu da dovedu do nedostat-

ka gvožđ a u krvi.Pedijatri često nalaze da se određ eni zdravstveni problemi pogoršavaju, ili čak bivaju prouzroko-vani uzimanjem kravljeg mleka. Međ u njima su astma i drugi respiratorni poremećaji, hronične infek-cije uha i oboljenja kože. Razlog ne mora da bude alergijska reakcija. Tačan razlog nastanka ovih prob-lema nije poznat. Bez obzira na to, oni se često povlače kad se mlečni proizvodi eliminišu iz ishrane.

Naposletku, kako deca rastu, mnoga imaju bolove u želucu, naduvenost, dijareju i gasove prouzro-kovane mlečnim šećerom (laktozom). Ti simptomi nisu abnormalni. Oni su prosto rezultat činjeniceda se sposobnost za varenje mlečnog šećera kod mnoge dece gubi čim pređ u fazu ranog detinjstva. Uprirodi, životinje ne piju mleko pošto ih majka odbije od sise, a priroda je isto predvidela i za ljude.

Povrće i mahunarke obezbeduju zdrav izvor kalcijuma, pružajući uz to i obilje drugih hranljivihsastojaka, tako da zaista čine mleko potpuno nepotrebnim.

187




491. Eliminisanje crvenog mesa i piletine i smanjivanje upotrebe ribe. Većina porodica jepostala svesna masnoće sadržane u mesu i mnoge se odlučuju za manje masne pozicije. Najzdravijaishrana ide i korak dalje i sve svoje hranljive sastojke izvlači iz mahunarki, žitarica, povrća i voća, ane iz mesa.

Deca mogu da unesu obilje belančevina hraneći se zrnastim povrćem (mahunarkama), žitaricamai povrćem, a hraneći se na takav način ujedno izbegavaju masnoću i holesterol koji se nalaze u mesu.

Nažalost, prelaz s crvenih mesa na piletinu nije od velike pomoći. Piletina, zapravo, sadrži isto ono-liko holesterola koliko i govedina (oko 100 miligrama holesterola po porciji od 110 grama) i gotovoisti procenat masnoće. Istraživači su utvrdili i da kancerozne hemikalije koje se formiraju prilikom ku-vanja govedine nastaju i termičkom obradom piletine.

Deca u razvoju koja svoje hranljive sastojke dobijaju iz namirnica biljnog porekla, umesto iz me-sa, imaju ogromnih zdravstvenih prednosti. Manja je verovatnoća da će se kod njih javiti problemgojaznosti, dijabetes, povišen krvni pritisak i neki oblici kancera.

Ima i drugih razloga što se porodice sve viŠe odlučuju za ishranu na bazi namirnica biljnog po-rekla. Poslednjih godina primećena je učestalost oboljenja izazvanih bakterijama iz crvenog mesa,piletine i jaja, zbog čega zdravstvene vlasti insistiraju na tome da se s ovim proizvodima pažljivo ruku-

je i da se temeljito skuvaju, ako baš morate da ih koristite.Bezmesni obroci znače i snažnije kosti vaše dece. Ravnoteža kalcijuma u organizmu znatno je

bolja kad belančevine potiču iz biljnih izvora. Moja braća i sestre i ja smo prvi put probali crveno mesotek sa dvanaest godina, a svi smo bili izuzetno krupnih kostiju i zdravi. Bilo bi bolje da ga nikad nismoni probali i da smo nastavili da se hranimo bez mesa.

Saznajući njegove prednosti, mnoge porodice postepeno uvode nov, zdrav način ishrane. Ako idalje redovno imate na jelovniku meso, bilo bi bolje da isprobate što je moguće više bezmesnih jela,istražite nove kuvare i eksperimentišete s novim proizvodima koji zamenjuju meso. Neki od njih, kaošto su pljeskavice i viršle bez mesa, nalaze se u zamrzivačima prodavnica zdrave hrane u vašem kraju.

Ja lično sam prešao na ishranu bez mleka i mesa, sa smanjenim sadržajem masnoće, 1991, kad mi je bilo osamdeset osam godina. Dve nedelje pošto sam prešao na taj način ishrane, moj hronični bron-hitis se povukao, posle decenija bezuspešnog lečenja antibioticima. Imam nekoliko sredovečnih i sta-rijih prijatelja koji su zaustavili napredovanje srčanih oboljenja tako što su iz svoje ishrane eliminisali

mlečne proizvode, meso i ostale namirnice bogate zasićenim masnoćama. Da biste postigli takav us-peh, važno je da izbačene namirnice zamenite integralnim žitaricama i obiljem raznovrsnog povrća ivoća i povećate fizičku aktivnost.

492. Masnoće i ulja. Preporučujem vam da upotrebljavate susamovo, maslinovo, kukuruzno, la-neno i polinezasićena biljna ulja, u vrlo malim količinama, koliko da „podmažete" dno tiganja, ilikoristite biljno ulje u spreju. Biljne masnoće su mnogo zdravije od onih životinjskog porekla, ali, bezobzira na to za koje se odlučite, upotrebljavajte ih samo u minimalnim količinama. Margarin je tekneznatno manje štetan od putera, jer se procesom prerade stvara tip masnoće koji je za naše arterijeisto tako loš kao i zasićene masnoće. Umesto da pečeni krompir začinite puterom ili margarinom,probajte senf, salsu' ili povrće kuvano na pari. Džem i cimet su dobri na tostu, pod uslovom da se ispodnjih ne nalazi sloj putera, a integralni hleb je izuzetno ukusan i bez ikakvog namaza.

493. Izbegavajte šećer. Rafinisani šećer je prost ugljeni hidrat, pun beskorisnih kalorija bezikakve hranljive vrednosti. Umesto toga, dečja ishrana bi trebalo da bude bogata složenim ugljenim

hidratima, kojih ima u žitaricama, zrnastom i drugom povrću. Najzdravije poslastice su sveže voće ivoćni sokovi. Kad kuvate voće, kuvajte ga u jabukovom soku umesto u zašećerenoj vodi. Možete i daprokuvate groždice i upotrebite tako napravljen sok, koji je takode veoma sladak. Slast možete pojačatii upotrebom pirinčanog sirupa ili ječmenog slada. Slatkom povrću kao što su razne vrste bundeve,kukuruz i šargarepa ne morate ni pojačavati ukus. U početku vam se ove namirnice neće činiti slatke,utoliko što se njihova slast razlikuje od slasti šećera. Ali, kad potpuno izbacite šećer iz jelovnika,osetićete pravu slast slatkog povrća i voća.

' Vrsta zaljućenog meksičkog kečapa od paradajza i crnog luka (prim. prev.).

188




494. Ograničite upotrebu soli. Žitarice kuvajte samo s prstohvatom morske soli i odviknite se odstavljanja slanika na sto. Jedina prednost tipične kamene soli je ta što je jodirana, a jod je esencijalanhranljivi sastojak. Biljke variraju u pogledu sadržaja joda, mada je morsko povrće vrlo bogato jodom.Zamene za morsku so mogu da budu soja-sos, mizo ili mleveno seme susama pomešano s malčicemorske soli. Prekomerna količina soli može da remeti ravnotežu kalcijuma; so zapravo doprinosi dase kalcijum izlučuje kroz urin.

495. Izbegavajte kofein. Čokolada sadrži prilično mnogo kofeina, kao i crni čaj i kafa. Umestotih napitaka, pijte čajeve koji ne sadrže kofein. Zamenite pravu kafu „kafom" od prepečenog ječma.Postoji mnoštvo ukusnih biljnih čajeva koji ne sadrže kofein. Napitak koji je deci zaista potreban jesteobična, čista voda. Raznovrsnosti radi, možete im davati „čajeve" od žitarica, lekovitog bilja ili voćnesokove, a mogu uživati i u slatkim napicima pripremljenim od bundeve, crnog luka, šargarepe i ku-pusa.

496. Neka jelo bude praznik za oči. Raznovrsne namirnice ključ su uspeha svakog kuvara, aujedno čine jelo privlačnijim za oko. Dajte svom detetu hranu koja se razlikuje po boji, teksturi i uku-su. Boje na tanjiru treba da budu uravnotežene. Uravnoteženost je jedan od osnovnih postulata ishranevašeg deteta.

Ja lično volim da jedem neometan zvonjavom telefona ili zvukom televizora. Neke porodice iz-govore molitvu ili meditiraju nekoliko minuta pre jela, što može da doprinese duhu zahvalnosti i zajed-ništva koji prožima obrok. Prekori i grdnje ne bi nikako smeli da čine deo obroka, mada će se neiz-bežno dešavati stvari koje će im davati povoda.

Ishrana vaše dece497. Obezbeđ ivanje potpune hranljivosti. Pre nego što popričamo o namirnicama koje vaša

deca svakodnevno jedu, rrebalo bi da se upoznamo s važnijim hemijskim supstancama od kojih su onesačinjene i njihovom iskorišćavanju u organizmu.

Dečji organizam možete da poredite sa zgradom koja je još uvek u fazi izgradnje. Za tu izgradnju je potrebno mnogo različitih materijala. Medutim, ljudsko biće je istovremeno i mašina koja radi bezprestanka. Potrebno joj je gorivo koje će joj davati energiju i ostale supstance koje ćejoj omogućavatipravilno funkcionisanje, baš kao što su automobilu potrebni benzin i ulje.

498. Belanćevine. Belančevine su osnovni gradivni materijal organizma. Mišići, srce, mozak ibubrezi, na primer, velikim delom su sačinjeni od belančevina (pored vode). Strukturu kostiju činebelančevine popunjene mineralima, na sličan način na koji se kragna čini krutom uz pomoć štirka. De-ci su belančevine potrebne da bi mogla kontinuirano da povećavaju veličinu svih delova tela, bez lošihposledica po zdravlje.

Najzdraviji način da svom detetu obezbedite obilje kvalitetnih belančevina jeste da mu svakogdana dajete raznovrsno povrće, žitarice, zrnasto povrće (mahunarke) i voće. Sojino mleko i ostali proiz-vodi na bazi soje takode su bogati belančevinama. Vlada SAD i Američko udruženje dijetetičara sma-

traju da te namirnice obezbeduju više nego dovoljno belančevina, pod uslovom da se držite raznovr-snosti kao pravila, a ne da se, recimo, držite samo kukuruza ili pirinča. Biljni izvori belančevina imajudodatnu prednost, jer obezbeđ uju izdašne količine složenih ugljenih hidrata, vlakana i vitamina.Proizvodi životinjskog porekla - razna mesa, mlečni proizvodi i jaja - sadrže belančevine, i to mnogo,ali su skloni da izazivaju više problema nego što ih rešavaju, zbog životinjske masnoće i holesterolakojima takođ e obiluju. N edostaju im složeni ugljeni hidrati i vlakna, a nemaju dovoljno ni nekih vita-mina.

499. Složeni i prosti ugljeni hidrati. Reč je o skrobovima koji zadovoljavaju većinu zahtevaorganizma vašeg deteta za energijom. Složeni ugljeni hidrati, kao što su povrće, voće, žitarice i mahu-narke, lagano sagorevaju kao gorivo. Prosti ugljeni hidrati, kao što su šećer i med, sagorevaju mnogo

brže. I jedni i drugi se mogu skladištiti u jetri u vidu glikogena, da bi se iskorišćavali po potrebi.

189




500. Masnoća. Ovaj bogat izvor goriva za organizam sadrži više nego dvostruko veći broj kalorija kao ista količina ugljenih hidrata. Masnoća se, medutim, teže pretvara u gorivo, tako da se lakšeskladišti ispod kože i oko organa. Ukoliko se potrebe organizma zadovoljavaju odgovarajućim uglje-nim hidratima, tada se masnoća procesom metabolizma pretvara u gorivo. Postoje dve vrste masnoće:

zasićena masnoća, koja se prvenstveno nalazi u mesu i mlečnim proizvodima, i nezasićena ili poline- zasićena masnoća, koje najviše ima u namirnicama biljnog porekla. Zasićene masnoće su povezane s

bolestima srca i moždanim udarima, dok nezasićene masnoće nemaju takvo dejstvo. To je razlog štosu vegetarijanska ishrana ili ishrana s niskim sadržajem zasićenih masnoća vrlo blagotvorne po orga-nizam.

501. Vlakna su deo strukture povrća, voća, žitarica (mekinje, na primer) i mahunarki koje našacreva ne mogu da svare i apsorbuju. Meso, mlečni proizvodi, riba i piletina ih uopšte ne sadrže. Vlaknaigraju važnu ulogu u podsticanju normalnog pražnjenja creva, time što obezbeduju deo orpadne masekoji stimuliše njihovu funkciju. Osoba koja se drži takozvane blage hrane - recimo, mleka, bistrih supai jaja, verovatno će patiti od zatvora jer će u donjem delu tankog creva imati suviše malo supstance.Vlakna doprinose i dobrom zdravlju tankog i debelog creva. Sumnja se da je najznačajniji faktor u nas-tanku kancera debelog creva upravo spor prolazak hrane izazvan nedostatkom vlakana u našoj prete-rano rafinisanoj ishrani. Vlakna potpomažu i snižavanje nivoa holesterola.

502. Kalorije. Energetska vrednost namirnica kao goriva meri se kalorijama. Voda i minerali nesadrže kalorije - to jest, nemaju nikakvu energetsku vrednost u smislu goriva za organizam. Masnoća

je bogata kalorijama; 30 grama masnoće sadrži dvostruko više kalorija nego 30 grama skroba, šećeraili belančevina. Puter, margarin i biljno ulje, koji su suštinski čista masnoća, kao i pavlaka i prelivi zasalatu, koji je sadrže u velikim količinama, stoga su vrlo bogati kalorijama. Razne vrste crvenog mesa,piletina, riba, jaja i sir bogati su kalorijama zahvaljujući svojoj kombinaciji belančevina i masnoće. Še-ćeri i sirupi su takođ e bogati kalorijama, jer su oni koncentrisani prosti ugljeni hidrati i ne sadrže voduni vlakna. Većina integralnih žitarica, koje su bogate vlaknima, manje su nabijene kalorijama negomasne namirnice. Većina povrća je sastavljena uglavnom od vode, ugljenih hidrata, belančevina i vla-kana, uz vrlo malo masnoće, te stoga ne sadrži kalorije.

503. Minerali. Vitalna uloga u strukturi i funkciji svih delova organizma pripada brojnim razli-čitim mineralima. Čvrstina kostiju i zuba zavisi od kalcijuma i fosfora. Supstanca u crvenim krvnimzrncima koja transportuje kiseonik u sve telesne oblasti sačinjena je delom od gvožđ a i bakra. Jod jeneophodan za funkcionisanje tireoidne žlezde (vid. odeljak 618 o fluoru).

Sve prirodne, neprerađ ene namirnice sadrže mnoštvo vrednih minerala. Preradom žitarica i dugo-trajnim kuvanjem povrća u vodi nepovratno strada veliki deo njihovog mineralnog sadržaja.

504. Kalcijum. Važno je da organizam u periodima naglog rasta kostiju, pogotovo u najranijemdetinjstvu i adolescenciji,:ima siguran i obilan izvor kalcijuma. Devojčice u adolescenciji čija ishranasadrži mnogo kalcijuma kao da su donekle zaštićene od tanjenja kostiju (osteoporoza) u kasnijem

životu. Zeleno lisnato povrće, zrnasto povrće (pasulj, sočivo i sl.) i sok pomorandže obogaćen kalcijumom, sve su zdravi izvori ovog minerala, dok ishrana zasnovana na namirnicama biljnog poreklapomaže da kalcijum ostane u kostima i može čak da smanji gubitak kalcijuma kroz bubrege. Mada semleko često upotrebljava upravo kao izvor kalcijuma, roditelji treba da imaju u vidu njegove lošestrane, o kojima će biti reči u odeljku 524.

505. Gvožđ e. Količine gvožđ a koje se unose ishranom zasnovanom na namirnicama biljnogporekla (naročito prokelj, kelj i bundeve, i zrnasto povrće kao što su soja i beli pasulj) za dete su sas-vim dovoljne, s tim što ne preti opasnost od pretovarivanja organizma zasićenim masnoćama kojih imau većini vrsta mesa i mlečnih proizvoda.

Bebama počinju da bivaju potrebne veće količine gvožđ a negde sredinom prve godine, jer zbog

svog naglog rasta i razvoja počinju da iscrpljuju ograničenu zalihu s kojom su rođ ene. Budući da krav-

190




lje mleko takoreći uopšte ne sadrži gvožđ e, novorodenčad koja ga piju u velikim količinama i pri tomdobijaju malo drugih namirnica često postaju izrazito anemična. Zato je važno da za svoju bebu potra-žite cerealije obogaćene gvoždem i upotrebljavate formulu pojačanu gvožđ em ako je hranite bočicom.Odnedavno je poznato i da majčino mleko, mada količinski sadrži malo gvožđ a, sadrži upravo onajoblik koji se neobično dobro vari i apsorbuje. Majčino mleko sadrži dovoljno gvožda za bebu staru došest meseci.

506. Jod. Joda nedostaje u nekim područjima udaljenim od mora, u kojima ga nema u vodi zapiće, povrću i voću, a plodovi mora su manje dostupni. Medutim, kamena so se jodira za stanovniketih oblasti, kako bi se sprečila gušavost.

507. Vitamini. Posredi su specijalne supstance koje su organizmu, da bi mogao pravilno da fun-kcioniše, potrebne u malim količinama, donekle na način kako je svakoj mašini potrebno nekolikokapi ulja ili kako je benzinskom motoru potrebna električna varnica.

Dobro uravnotežena ishrana na bazi namirnica biljnog porekla - povrća, integralnih žitarica, voćai mahunarki - obezbeduje dovoljno svih vitamina, sem vitamina B12, kojeg ima isključivo u namirni-cama životinjskog porekla, obogaćenim cerealijama i još nekim obogaćenim namirnicama. Stoga, akodeca uopšte ne jedu meso i mlečne proizvode, što je ujedno i najzdraviji mogući način ishrane, bilo bi

mudro davati im vitaminski dodatak. Vitaminski dodatak preporučujem i za svu probirljivu decu kojaodbijaju većinu voća i povrća, kao i onda kad se čini da dete jednostavno slabo napreduje. Jedna vita-minska pilula na dan mnogo je poželjnija od svakodnevnih bitaka s detetom ne bi li pojelo svoje povr-će ili sirovo voće!

508. Vitamin A. Ovaj vitamin, koji se u organizmu proizvodi od beta- karotina, neophodan je zaodržavanje zdravlja sluzokože bronhijalnog, crevnog i urinarnog sistema i raznih delova očiju,uključujući i onaj koji nam omogućava da vidimo i pri prigušenoj svetlosti. Povrće, naročito ono žutei narandžaste boje, u potpunosti zadovoljava potrebe deteta za vitaminom A. Verovatno jedina deca ko-

ja pate od nedostatka ovog vitamina jesu ona s hroničnim oboljenjem creva ili hronično neuhranjena.Prekomerna količina vitamina A šteti deci i odraslima, ali upotreba velikih količina voća do toga nikad

ne dovodi.

10

509. Vitamin B- kompleks. Naučnici su ranije mislili da postoji samo jedan vitamin B, koji uorganizmu deluje na nekoliko načina. Međ utim, kad su ga proučili, ispostavilo se da je posredi zapra-vo nekoliko različitih vitamina, koji se najčešće javljaju u istim namirnicama. Budući da B vitamini

još uvek nisu svi poznati i proučeni, za ljude je važnije da jedu obilje namirnica u kojima se oni nalazenego da ih uzimaju zasebno, u vidu vitaminskih pilula. Četiri od njih, za koje se zna da su za ljudskabića najvažniji, zasad se nazivaju svojim hemijskim imenima: tijamin, riboflavin, nijacin i piridoksin.Ova četiri vitamina su potrebna svim tkivima u organizmu.

Tijamina (Bl), riboflavina (B2) i nijacina (B3 ili nikotinska kiselina) u izobilju ima u mleku, jaji-ma, džigerici i mesu, ali pošto sve ove namirnice često sadrže prekomerne količine zasićenih masnoća,ovi vitamini mogu da se unesu i iz mrkog pirinča, integralnih žitarica, graška, pasulja, kikirikija, obo-gaćenog hleba, testenine i cerealija. Nedostatak ovih vitamina kod dece je malo verovatan, izuzev uko-liko im se ishrana sastoji uglavnom od rafinisanog skroba i šećera.

Piridoksin (B6) se nalazi u bananama, kupusu, kukuruzu, ovsu, grašku, pšeničnim mekinjama,dinjama i crnoj melasi". Zajedno s većinom žitarica, ove namirice zadovoljavaju dnevne potrebe dete-ta za ovim vitaminom.

Kobalamin (B12) je široko rasprostranjen u namirnicama životinjskog porekla, međ u kojima je imleko, ali ga zato nema u većini namirnica biljnog porekla. Deca koja izbegavaju namirnice životinj-

10 Kada je posredi vitamin A, do hipervitaminoze može da dođ e samo preteranim unošenjefh vitaminskih dodataka koji sadržesintetizovan vitamin A; kad ga organizam proizvodi od beta- karotina (sadržanog u žutom i narandžastom povrću i voću),proizvodi ga isključivo u količinama koje su mu potrebne (prim. prev.).11 Nusproizvod pri ekstrahovanju belog šećera (prim. prev.).

191




skog porekla mogu ga dobijati iz cerealija i sojinog mleka obogaćenih ovim vitaminom (potražite uspisku sastojaka kobalamin ili cijanokobalamin). Dobra je ideja da se deci čija je ishrana na bazi na-mirnica biljnog porekla daje multivitaminski preparat koji će im obezbediti odgovarajuću količinu vi-tamina B12.

510. Folna kiselina. Važna za proizvodnju DNK i crvenih krvnih zrnaca, folna kiselina se nalaziu spanaću, prokelju, kelerabi, integralnim žitaricama i voću kao što su dinje i jagode.

511. Vitamin C (askorbinska kiselina). Mada ga u najobilnijim količinama ima u pomorandžama,limunu, grejpfrutu, sirovom i pravilno konzervisanom paradajzu i soku od paradajza, vitamin C jeizdašan sastavni deo i mnogih drugih vrsta voća i povrća, medu kojima je i krompir. Međ utim, lako seuništava kuvanjem. Neophodan je za razvoj kostiju, zuba, krvnih sudova i ostalih tkiva, a igra i velikuulogu u funkcionisanju većine telesnih ćelija. Nedostatak vitamina C ispoljava se kroz bolna krvare-nja oko kostiju, kao i natečene desni koje krvare. Kod osoba čija ishrana sadrži mnogo voća i povrćabogatog vitaminom C postoji manja stopa obolevanja od kancera, mada se zasluge za to mogu pri-pisati još nekim sastojcima tih namirnica.

512. Vitamin D. Potreban u ogromnim količinama za rast, naročito kostiju i zuba, vitamin D po-maže da kalcijum i fosfor, prisutni u hrani koja se nalazi u crevima, budu apsorbovani u krvotok i na-taloženi na rastućim delovima kostiju. Zato bi ga trebalo dodavati u ishranu dece, posebno u periodunaglog rasta u najranijem detinjstvu. Količina u uobičajenim multivitaminskim preparatima sasvim jeodgovarajuća, mada ga određ ene namirnice sadrže samo u vrlo malim količinama.

Pod uticajem sunčeve svetlosti u koži se stvara vitamin D, tako da ga ljudi prirodno dobijaju kadredovno provode vreme napolju. Kad je hladno, međ utim, telo se maksimalno pokriva odećom i naj-više vremena se provodi u kući. Kod većine dece koja oko trideset minuta nedeljno provode izloženasuncu neće doći do pomanjkanja vitamina D. Afroamerička i ostala deca tamnije kože moraju se neštoviše izlagati suncu, jer pigment u njihovoj koži blokira deo sunčevih zraka. Majkama je u toku trud-noće i dojenja potreban dodatan vitamin D. Vitamin D u vidu dodatka potreban je i tamnoputijim beba-ma koje se hrane isključivo majčinim mlekom.

513. Vitamin E. Ovog vitamina ima u koštunjavim plodovima, semenkama, mnogim biljnim ulji-ma, povrću kao što su kukuruz, spanać, prokelj, krastavac i cerealijama od integralnih žitarica.

514. Toksičnost vitamina. Megavitamini - vitamini u dozama koje su stotinama puta veće od pre-poručenih dnevnih količina koje propisuje Uprava za hranu i lekove vlade SAD - mogu da budu opas-ni za decu. Kod liposolubilnih (rastvorljivih u masti) vitamina kao što su A i D postoji najveća verovat-noća izazivanja ozbiljnih toksičnih dejstava, ali izražene negativne efekte mogu da imaju čak i hidro-solubilni (vodorastvorljivi) vitamini kao što su piridoksin (B6) i nijacin. Nemojte davati deci vitamineu dozama većim od onih koje su vam prepisali lekar ili patronažna sestra.

515. Voda. Mada ne sadrži kalorije ni vitamine, voda je od životnog značaja za sklop i funkcioni-sanje organizma. (60 procenata tela bebe čini voda.) Ona je najvažniji napitak za decu i odrasle, poseb-no na vrućini, kad organizam gubi velike količine vode znojenjem i isparavanjem. Veliki sastavni deovećine namirnica (uključujući majčino mleko) čini voda, a ljudi hraneći se njima zadovoljavaju najvećideo svojih dnevnih potreba.

Namirnice koje čine razumnu ishranu516. Ravnoteža pre svega. O namirnicama nemojte suditi samo na osnovu toga koliko sadrže ka-

lorija, vitamina ili minerala. Ostali važni sastojci koje morate da imate u vidu jesu masnoće, belan-čevine, ugljeni hidrati, vlakna, šećer i natrijum, koji se sasvim lepo brinu sami o sebi kad dete uzima

192




dobro uravnoteženu ishranu. Imajte na umu da jedan obrok ne mora da sadrži sve esencijalne namir-nice. Važno je šta jedete u toku jednog ili dva dana.

Dugoročno gledano, svakom je potreban uravnotežena količina niskokaloričnih i visokokaloričnihnamirnica, kao i ravnoteža u ostalim aspektima ishrane. Ako osoba previše ozbiljno shvati samo jedanaspekt i zaboravlja na ostale, verovatao će dospeti u nevolju. Devojčica u adolescenciji, na primer,stiče fanatičnu želju da bude mršavija. Izostavlja sve namirnice za koje je čula da sadrže više od neko-liko kalorija i pokušava da živi na salati, sokovima, voću i kafi. Ako istraje u tome, neizbežno serazboli. Ozbiljni roditelji, koji su pogrešno shvatili da je cela priča u vitaminima i da je skrob manjebitan, možda će svom detetu davati za večeru salatu od šargarepe i grejpfrut. Jadno dete odatle nećedobijati ni onoliko kalorija koliko bi zadovoljilo zeca. PunaČka mati koja potiče iz isto tako punačkeporodice, postiđ ena zbog toga što joj je dete „kost i koža", možda će mu davati samo bogate namir-nice, koje će količinom premašivati povrće, mahunarke i žitarice. U tom procesu, dečji organizam ćebiti sve lišeniji minerala i vitamina.

517. Vegetarijanska ishrana. Dečja ishrana koja se zasniva na povrću zdravija je od one kojasadrži holesterol, masnoću životinjskog porekla i prekomerae količine belančevina iz mesa i mlečnihproizvoda. Medutim, vegetarijanska ishrana ne treba da bude niskokalorična. Kalorije mogu da potičuiz veoma raznovrsnog zelenog lisnatog povrća, voća, integralnih žitarica, mahunarki i proizvoda nabazi zrnastog povrća (mahunarki), pogotovo soje. Istraživanja pokazuju da dobro uravnotežena vega-tarijanska ishrana ima brojne prednosti i ne ometa rast i razvoj deteta. Vegetarijancima se preporučujupouzdani izvori vitamina B12, kao što su vitaminski preparati za decu, ili cerealije i sojino mleko obo-gaćeni ovim vitaminom.

Deca i adolescenti će unositi dovoljno belančevina sve dok jedu raznovrsne integralne žitarice,mahunarke (pasulj, sočivo, itd.), povrće, voće i koštunjave plodove. Ako spadate međ u strogo vegeta-rijanski orijentisane osobe (vegane), ipak možete unositi više nego dovoljno kalcijuma. Medu nemleč-nim izvorima kalcijuma su lisnato zeleno povrće, zrnasto povrće i kalcijumom obogaćeno sojino mle-ko i sok od pomorandže. Ima više dobrih knjiga o vegetarijanskoj ishrani, a mnoge od njih sadrže iraznovrsne recepte za pripremu jela.

518. Povrće. Povrće je toliko važno da zaslužuje istaknuti položaj na tanjiru vašeg deteta. Bebakoja je napunila godinu dana verovatno je već probala većinu kuvanog povrća: spanać, grašak, crniluk, šargarepu, špargle, blitvu, bundevu, paradajz, cveklu, celer, krompir. Bebi od šest meseci možeteda dajete većinu povrća koje pripremate i za ostatak porodice, pošto ga stavite u blender i napravite odnjega pire. Isto povrće možete da kupite i u vidu gotovih kašica za bebe, u teglicama. Vodite računada pročitate ono što na ambalaži piše o hranljivoj vrednosti kašica i odlučite se za one koje vam se čineda su od povrća najmanje izmenjenog preradom. Klonite se dečje hrane razblažene vodom, skrobomili tapiokom. Kao takva, ona ima manju hranljivu vrednost od one koju možete da pripremite kod kućeuz pomoć blendera.

Krajem prve godine, bebi se može ponuditi i povrće koje je grublje usitnjeno, više u formi grud-vica. G rašak bi trebalo grubo izgnejčiti, koliko da beba ne dođ e u situaciju da guta cela zrna. Povrće

kuvano na pari, kao što su šargarepa, krompir i boranija, zgodni su da ga isečete i ponudite bebi kaohranu koju može da jede prstima.

Ako ste se do kraja prve godine držali lakše svarljivog povrća, sad već možete da postepenouvodite i ono manje popularno i katkada teže svarljivo, kao što su žuta boranija (izgnječena), prokelj,kupus, karfiol, cvekla i paškanat. Budete li ih detetu redovno stavljali na tanjir, bez ikakve prinude,vremenom će ih ono usvojiti kao najnormalniji deo svoje ishrane.

Da biste ponudili detetu kuvan kukuruz u zrnu, sačekajte da napuni dve godine. Mala deca ga nežvaću; zrna kukuruza iz njih izađ u onakva kakva su i ušla. Upotrebljavajte samo kukuruz šećerac (me-kog zrna) i kad ga ljuštite s klipa, vodite računa da ne otkidate i delove klipa. Svako zrno bi rrebalo daotvorite nožem. Sa tri ili četiri godine, kad već možete da mu date i kukuruz na klipu, predite vrhomnoža preko svakog reda zrna, kako biste ih otvorili.

193




S lakše svarljivim sirovim povrćem obično se počinje negde sredinom druge godine. Najbolji suoljušten paradajz, nasečena boranija, rendana šargarepa, narendan i iseckan celer. Trebalo bi da budetemeljno oprano. U početku krenite polako, da biste videli kako dete vari ovakvo povrće. Kao prelivmožete da upotrebite sok od pomorandže ili zaslađ en limunov sok.

U isto vreme možete da uvedete i sokove od voća i povrća. N isu zdravi koliko isto voće ili povrćeu komadu, jer im nedostaju vlakna. Zato su najbolji sokovnici koji omogućavaju da voćna pulpa ostaneu soku. Prednost sokova nad kuvanim povrćem je u tome što se ne uništavaju vitamini, kao što sedešava prilikom kuvanja. Ako dete privremeno ima nešto protiv barenog povrća, setite se supa od pov-rća: supe od graška, paradajza, celera, crnog luka, spanaća, cvekle, kukuruza i mešanog povrća. Bu-dući da su neke konzervisane supe od povrća krcate solju, bilo bi dobro da uvek pažljivo pročitatespisak sastojaka. Gotovo sve takve supe potrebno je razrediti jednakom količinom vode. Ako ih decidajete nerazređ ene, direktno iz konzerve, to može da bude štetno, zbog visoke koncentracije soli.

Povrće spada u najhranljivije namirnice kojima možete da hranite svoje dete.

519. Privremene zamene za povrće. Pretpostavimo da dete nedeljama odbija da okusi povrće ubilo kom obliku. Da li će njegova ishrana trpeti zbog toga? Povrće je naročito vredno zbog raznh mi-nerala, vitamina i vlakana koje sadrži. Međ utim, razno voće takođ e obezbeđ uje iste te minerale, vita-mine i vlakna. Integralne žitarice takođ e sadrže nešto belančevina, kao i mnoge minerale i vitaminekojih ima u povrću. Stoga, ako vaše dete neko vreme odbija da jede povrće, nemojte od toga pravitipitanje. Nastavite da mu dajete obroke u redovno vreme, opušteno i nasmejano. Ako ste baš zabrinu-

ti, dajte mu svakodnevno multivitaminski preparat. Polako ali sigurno, dete će ponovo početi da jedepovrće, sem ako celu stvar ne pretvorite u sukob volje, u kom slučaju može uporno odbijati da ga oku-si, koliko da bi vam pokazalo ko je glavni!

520. Voće. Tokom prve godine, beba je verovatno probala kuvane (kompot) ili konzervisane bres-kve, ananas, pire od jabuka (kuvanih ili pečenih), kajsije, kruške i sirove, zrele banane, jabuke, kruškei avokado. Dok ne navrši godinu, neke od ovih vrsta voća treba da dobija u vidu grudvastih kaša.Konzervisano voće poput krušaka, bresaka i ananasa nije poželjno ukoliko je jako zaslađ eno sirupom.Potražite voće koznervisano u sopstvenom soku, bez dodataka.

Sirovo voće kao što su pomorandže, breskve, kajsije, šljive i dinje obično se uvodi izmeđ u prve idruge godine. Ukoliko ga ne ljuštite, voće dobro perite kako biste uklonili hemikalije koje na njegadospevaju prskanjem.

Smatram da bi s uvođ enjem trešanja i sirovog bobičastog voća trebalo sačekati sve dok dete nenapuni tri godine, zbog rizika da se zagrcne i da bobica uleti u dušnik i blokira disanje. Možete mu ga,naravno, davati i ranije, ali zgnječeno i odstranivši prethodno koštice i semenke. Sušeno voće, kao štosu suve šljive i urme (bez koštica), groždice, kajsije i smokve, možete davati nekuvano trogodišnjemdetetu, pa čak i mladem ako ste ga iseckali u vidu salate. Od celih komada beba može da se zagrcne ipočne da se guši. Pošto se sušeno voće lepi za zube, ne bi ga trebalo često davati detetu, a posle ovogvoća poželjno je da mu se odmah zubi operu četkicom.

521. Cerealije. Beba stara godinu dana treba da dobija jednu ili više vrsta instant cerealija od inte-gralnih žitarica i takođ e kuvanu ovsenu kašu ili kuvane cerealije od integralne pšenice koje jede iostatak porodice. Većina beba voli svoje „papice" guste ili žitke, ali nikako testaste. Ako vidite da joj

je jedna vrsta dosadila, probajte drugu, možda baš onu kojom se vaša beba nije baš oduševila kad ste

joj je prvi put dali.Sušene cerealije (pahuljice), naročito od integralne pšenice i ovsa, izvanredno su hranljive. One

od kukuruza i pirinča imaju uglavnom manju hranljivu vrednost. Vodite računa da kupujete cerealijeod integralnih žitarica i pažljivo čitate podatke o hranljivoj vrednosti odštampane na ambalaži. Ce-realije s dodatkom šećera spadaju u nezdravu hranu. Njih, medutim, najviše reklamiraju tokom pro-grama namenjenih deci. Nemojte ih kupovati, a zahteve svoje dece iskoristite kao mogućnost da snjima popričate o zdravoj i nezdravoj ishrani.

194




Četiri stvari o kojima bi trebalo da vodite računa kad kupujete pahuljice jesu da budu s niskimsadržajem masnoće, šećera i natrijuma, i bogate vlaknima. Kao i uvek, pažljivo čitajte šta piše naambalaži.

522. Hleb je cerealija u pečenoj formi i ima vrednost kao i one kuvane. Ako vaše dete počinje daodbija jutarnje cerealije, možete da mu date hleb, tost ili pecivo od integralnog brašna. Namažite nahleb pire od voća; nema nikakvog razloga da mažete puter ili margarin. Odličan zdrav namaz možete

da napravite od jedne kašičice putera od kikirikija i dve kašičice kuvanog slatkog krompira. Ovaj na-maz sadrži sve esencijalne hranljive sastojke, a deca ga obožavaju.

523. Integralne žitarice su hranljivije od prerađ enih. Mrki, neglazirani pirinač je bolji od glazi-ranog belog, jer sadrži više vlakana, vitamina i minerala. Svaka žitarica rafinisanjem gubi hranljivesastojke. Zato su integralne žitarice uvek poželjnije od rafinisanih. Prema tome, kad god je to moguće,odlučujte se za proizvode od integralnih žitarica; poznaćete ih po tamnijoj boji.

524. Mleko. Nekad smo mislili da je kravlje mleko gotovo savršena hrana. Međ utim, tokom pos-lednjih nekoliko godina, istraživači su otkrili neke nove informacije koje su dovele do toga da su mno-gi od nas promenili mišljenje. Došlo je i do mnogo neshvatljivih protivrečnosti, ali ja sam došao douverenja da kravlje mleko nije neophodno deci.

Prvo, ispostavilo se da masnoća koju sadrži kravlje mleko nije ona vrsta („esencijalna masna kise-lina") potrebna za razvoj mozga. Umesto toga, mleko je suviše bogato zasićenim masnoćama kojepodstiču zakrečavanje arterija.

Takođ e, kravlje mleko može da ometa stabilnu ravnotežu gvožđ a kod dece. Mleko je izuzetnosiromašno gvožđ em i usporava njegovo apsorbovanje kad se unosi iz drugih izvora. Uz to, može dadovede i do blagog krvarenja u digestivnom traktu koje može da prouzrokuje gubitak gvožda kod dete-ta.

Belančevine iz kravljeg mleka povremeno su uzrok grčeva kod novorodenčadi (vid. odeljak 323).Istraživači se sada bave vezom izmedu belančevina iz kravljeg mleka i dečjeg dijabetesa; trenutno nijesasvim sigurno da li ona postoji. Neka deca pokazuju osetljivost na belančevine iz mleka, koja se ispo-ljava kao problemi s ušima, respiratorni problemi ili promene na koži. U mleku ima i tragova anti-biotika, estrogena (hormon) i drugih stvari koje zaista nisu potrebne deci.

Naravno, majčino mleko je sasvim druga priča - ono je savršeno za novorođ enčad. Za starijudecu, postoje odlična mleka na bazi soje i pirinča, pa čak i „ sladoledi" koji ne sadrže mleko i koje vrediprobati. Ako vaša porodica koristi u ishrani kravlje mleko, moj je savet da barem probate neku od ovihzdravih alternativa.

525. Meso, piletina i riba. Nekada smo preporučivali da deca jedu meso, piletinu i ribu zato štosu bogati belančevinama i gvožđ em. Sada, međ utim, znamo da mesna ishrana ima štetnih dejstava,naročito u smislu promena na arterijama i problema s telesnom težinom, a reč je o promenama koje sezačinju u detinjstvu. Kad se detetu dopadne ukus mesa, stvara se navika koje se kasnije teško osloba-

Ispostavilo sa da deca mogu da unose obilje belančevina i gvožda iz povrća, zrnastog povrća idrugih namirnica biljnog porekla, izbegavajući tako unošenje masnoće i holesterola kojima obiluju

namirnice životinjskog porekla. Maloj deci je potrebno nešto više masnoće nego što je to slučaj sa sta-rijom, ali to ne bi trebalo da bude masnoća životinjskog porekla. Esencijalne masnoće potrebne za rasti razvoj mozga potiču iz biljnih ulja. Za jela na bazi povrća je i veća verovatnoća da su nezagađ enabakterijama kao što su salmonela i E. coli, koje se često nalaze u mesu i proizvodima od živinskogmesa.

Dijetetičari sada preporučuju posnije i manje porcije mesa, ribe i piletine, uz uklanjanje sve vidlji-ve masnoće. Takođ e sugerišu pomnu termičku obradu svakog mesa. To nije loše samo po sebi, ali jabih vam savetovao da odete i korak dalje.

195




Ukoliko ste zadržali meso, piletinu i/ili ribu kao deo redovnog porodičnog jelovnika, dozvolite mida vas zamolim da barem proučite način pripreme vegetarijanskih jela i ponudite svojoj porodici štoviše bezmesnih obroka. Možda ćete poželeti da probate i nove zamene za meso. U prodavnicamazdrave hrane možete da nađ ete pljeskavice, viršle, delikatese i slične proizvode koji imaju ukus mesaali su zapravo napravljeni na bazi soje ili pšenice, a mnogi od njih su zaista ukusni.

526. Jaja sadrže znatnu količinu belančevina životinjskog porekla u belancetu, a holesterolai masnoće u žumancetu i nisu neophodna u dečjoj ishrani.

527. Slatkiši. Kolači, torte, bogati keks i peciva brzo zadovoljavaju apetit deteta, ali samo na krat-ko vreme, ne dajući mu pri tom praktično nimalo minerala, vitamina, vlakana ili belančevina. Ovi slat-kiši i grickalice takode su i najveći izvor nevidljive masnoće. Zavaravaju decu, zato što ona misle dasu sita pošto ih pojedu, dok su u stvari delimično izgladnela jer ne unose hranljive sastojke, a i gubeapetit za zdraviju hranu.

Ne morate biti toliko podozrivi prema ovakvim namirnicama da detetu branite da pojede parčetorte na rođ endanskoj žurci ili u nekoj drugoj posebnoj prilici. Stalna ishrana takvim stvarima lišavaorganizam zdravih hranljivih sastojaka. Nema smisla unositi ih uopšte u kuću kad nema potrebe zanjima, niti je razborito navikavati dete da posle svakog ručka očekuje bogatu, masnu poslasticu.

Jako zaslađ ene namiraice kao što su marmelade, želei i bombone sadrže prekomerne količinešećera. Brzo utoljavaju glad, ali uništavaju apetit za zdraviju hranu i doprinose gojaznosti i propada-

nju zuba. Dajte deci njihove cerealije i voće bez dodatnog posipanja šećerom. Ukoliko povremenoslužite ostatku porodice konzervisano voće, dajte ga i detetu, ali prethodno odlijte šećerni sirup ili nas-tojte da kupujete voće konzervisano u vlastitom soku, bez dodatka šećera. Decu bi svakako trebalonavikavati da peru zube posle svakog jela.

Bombone, gazirani napici i sladoled obično se jedu izmeđ u obeda, kad su deca van kuće, s druš-tvom. Ove grickalice im oduzimaju apetit za zdraviju hranu i kvare zube. Ako vaše dete nije kod kućenaučeno da voli ovakve stvari, manje je verovatno da će ih tamaniti i izvan kuće. Studije pokazuju dadeca do pete godine mogu da nauče osnove zdrave ishrane, ukoliko im se pruži prilika za to.

528. Žudnja za slatkišima i masnom hranom često počinje kod kuće. Deca te stvari najčešćeprvi put probaju upravo kod kuće, gde posle svakog obroka dobijaju bogatu poslasticu, gde im se slat-kiši nude izmeđ u obroka i gde se najvećom nagradom smatra pretrpavanje nezdravom hranom. Kadroditelji kažu: „Ako ne pojedeš sve povrće, ništa od sladoleda", zapravo šalju svojoj deci pogrešnuporuku, koristeći, u suštini, nezdravu hranu kao mito. Umesto toga, naučite svoje dete dok je još maloda su banana ili breskva najlepše poslastice na svetu!

Sklonost prema masnoj hrani je kod mnoge dece posledica hrane koja im se daje i poruka saopšta-vanih tom hranom. Dr Klara Dejvis je 1939. eksperimentisala tako što je dozvoljavala deci da međ uraznovrsnim zdravim namirnicama sama odaberu šta će jesti, otkrivši naposletku da su deca, prepuš-tena sopstvenom izboru, uzimala vrlo razumne količine siađ e i masnije hrane.

Uz to, vaša će deca biti sklona da jedu ono što i vi jedete. Ako vi pijete mnogo gaziranih napita-ka, jedete mnogo sladoleda ili slatkiša, ili uvek imate kesu čipsa negde pri ruci, vaša deca će takođ eželeti te stvari. (Mislim da se slatkiši koje donesu deka i baka kad dođ u u posetu mogu smatrati speci-

jalnom poslasticom.)

529. Kafa, čaj, kola-napici i čokolada nisu dobri napici za decu jer sadrže mnogo šećera i stim-

ulansa kofeina. Ti napici takođ e vremenom istisnu naviku uzimanja zdravijih napitaka, kao što su voć-ni sokovi i voda. Čak i gazirani napici koji ne sadrže šećer i/ili kofein ubijaju apetit i trebalo bi ih izbe-gavati. Biljni čajevi su dobri kao povremena poslastica.

Obroci

530. Jednostavno uputstvo za zdravu ishranu. Cela ova priča o ishrani deluje komplikovano, azapravo uopšte ne mora da bude takva. U stvari, verovatno je mnogo jednostavnija nego što smo mis-

196




lili. Idealna ishrana se zasniva na voću, povrću, integralnim žitaricama, grašku i pasulju. Meso, pileti-na i riba nisu neophodni i mogu da se eliminišu. Eksperimenti dr Dejvis i dr Birč ukazuju na to da ćedeca, ako im se pusti da sama odlučuju, naposletku svojevoljno odabrati dobro uravnoteženu ishranu,ukoliko su od malih nogu podizana na ishrani zasnovanoj na namirnicama biljnog porekla i nisu učenasklonosti ka masnoj hrani.

Namirnice koje slede su otprilike ono što je svakodnevno potrebno:• Povrće, zeleno ili žuto, tri do pet porcija. Idealno bi bilo da je neko sirovo.

• Voće, dve do tri porcije, s tim da je barem polovina od toga sirova. Obrok od voća se možezameniti obrokom od povrća, i obrnuto.• Mahunarke (pasulj, grašak i sočivo), dve do tri porcije.• Hleb, cerealije, krekeri ili testenina od integralnog brašna, dve do tri porcije.

531. Predlozi za obroke. Ovo su samo predlozi, ali obroke možete da prilagodite sklonostimasvog deteta i porodičnim običajima. Voćni sok i sok od paradajza mogu se davati izmeđ u obroka,prema potrebi. Hleb od kvasnog testa može da se daje uz obroke, po želji. Kad se odlučite kakvu ishra-nu biste želeli da dajete svom detetu, proverite kako stvari stoje u obdaništu ili školi; možda ćete mo-rati da donosite posebnu hranu za dete.

DoručakVoće ili voćni sok ili zeleno lisnato povrće

Hleb, tost, palačinke ili cerealije od integralnih žitaricaIzmrvljeni tofu sa zelenišemMleko od sojeSupa od povrća

RučakNeko jelo koje zasićuje, kao što je pečeni pasulj; supa s krekerima, tostom ili ječmom; cerealije

od integralne pšenice ili ovsa, supa od prosa ili ječma s povrćem; hleb ili sendviči s namazom od tofijaili putera od koštunjavih plodova; krompir; supa s krekerima, tostom, ječmom ili mlečni puding; zele-no lisnato povrće kuvano na pari, bareno ili kratko proprženo

Povrće ili voće, sirovo ili kuvanoPrepečene semenke suncokreta

Mleko od soje, čaj bez kofeina ili jabukov sok

VečeraZeleno lisnato povrće, kratko prokuvano u malo vodePasulj ili neko jelo od zmastog povrća, kao što je tofu ili nešto drugo na bazi sojePirinač, hleb, testenina ili žitarice u nekom drugom oblikuSok ili voda

532. Nije teško praviti raznovrsna jela za ručak. Mnogi se roditelji žale da ne znaju kako danaprave raznovrstan ručak. Dobro pravilo bi glasilo da on valja da se sastoji od tri jela.

1. Kalorično jelo koje zasićuje2. Voće ili povrće

3. Zeleno lisnato povrće (kelj, prokelj, ljutika), pripremljeno na različite načine

Hleb i razne vrste sendviča takođ e mogu da zasite dete koje se približava svojoj drugoj godini. Započetak, možete da upotrebite raženi hleb, hleb od integralne pšenice ili ovsa, kiselog testa ili banana.Uopšte uzev, izbegavajte puter, margarin i majonez, koji su puni masnoće i lišeni hranljivih sastojaka.Poželjan je puter od koštunjavih plodova, pod uslovom da se štedljivo koristi. Senf ne sadrži masnoću,tako da je dobrodošao i kao ukusan namaz na sendvičima i začin za pečeni krompir.

197




Sendviči se mogu pripremati i s raznim drugim namirnicama, zasebno ili u kombinacijama: siro-vo povrće (zelena salata, paradajz, rendana šargarepa ili kupus), kuvano voće, seckano suvo voće, pu-ter od kikirikija ili tofu, izgnječen i pomešan s majonezom bez jaja i s niskim sadržajem masnoće.

Jelo koje znatno zasiti je i bistra supa ili čorba koja sadrži mnogo ječma ili pirinča, ili bistra ilikrem-supa od povrća, u koju su ubačene dve do tri pregršti tosta od integralnog pšeničnog hleba isec-kanog na kockice. Dobru ravnotežu uz jelo od žitarica predstavljaju čorbe od sočiva, graška i pasulja,uz zeleno povrće.

Jednostavni neslani krekeri mogu se služiti zasebno ili s nekim od pomenutih namaza.Krompir lepo zasiti, a nije mastan. Pečeni krompir se može preliti prilogom od povrća, pečenim

pasuljem, senfom, salsom ili samo posuti s malo crnog bibera. Malo kečapa podstiče mnogu decu daprobaju i raznovrsnije povrće.

Kuvane, instant ili sušene cerealije mogu da budu zanimljivije ako im se dodaju kriške sirovogvoća, voće iz kompota ili seckano suvo voće. Preporučujem vam, međ utim, da izbegavate dodavanješećera.

Umesto da prvo jelo bude ono koje će zasititi, praćeno kompotom ili sirovim voćem, možete prvoda poslužite kuvano zeleno ili žuto povrće ili salatu od povrća ili voća. Banana predstavlja odličnu isitu poslasticu na kraju obroka.

Testenina, topla ili hladna, odličan je izvor ugljenih hidrata i vlakana. Možete da je pomešate spovrćem kuvanim na pari ili prelivom od paradajza. Neka deca kao da ne vole žitarice ili testeninu.Sto se hranljivih sastojaka tiče, nije strašno, jer će ih unositi raznovrsnim voćem, povrćem ili zrnastim

povrćem. Ako ih ne budete primoravali, kasnije će verovatno početi da prihvataju i žitarice. Rezanci itestenina bez jaja mogu da se kupe u svim prodavnicama zdrave hrane. Najbolji su rezanci i testeninaod integralnog brašna. Ja lično volim da ih pomešam s kratko proprženim povrćem ili zakuvane u supiili čorbi kojoj je dodat zeleniš.

Je lo izmeđ u obroka

533. Povedite se za svojim zdravim razumom. Mnoga mala deca, a i ona starija, žele neku užinuizmeđ u obroka, dok je druga pak nikad ne traže. Ako je posredi prava vrsta hrane, data u razumnovreme i predstavljena na pravi način, tada užina neće ometati obroke niti dovoditi do problema uishrani. Kad redovni obroci sadrže obilje ugljenih hidrata u vidu žitarica i povrća, manja je verovat-noća da će deca osećati glad izmeđ u obroka.

Mleko nije dobra užina, jer će najverovatnije pokvariti detetu apetit za sledeći obrok. Užina ne

treba da sadrži mnogo masnoće ili belančevina. Najbolj je voće ili povrće. Povremeno se, medutim,sreću i deca koja nikad ne mogu da pojedu mnogo odjednom i redovno se umore i ogladne pre negošto dođ e vreme za naredni obrok; ona će verovatno bolje napredovati ako im se izmeđ u obroka dajunešto kaloričnije i bogatije užine. Njima bolje prija ono što se sporije vari i, kad dođ e vreme za sledećiobrok, imaju bolji apetit jer nisu mnogo iscrpljena.

Kolači, keks, peciva i slane i pržene grickalice imaju tri mane: bogate su kalorijama i masnoćom,ali ne sadrže hranljive sastojke i loši su za zube.

Većini dece je užinu najbolje davati na pola vremena izmedu obroka, najkasnije sat i po prenarednog obroka. Čak i tu ima izuzetaka. Ima dece koja prepodne dobiju sok, ali mnogo pre ručkabudu već toliko nervozna i gladna da se, kad konačno dođ e vreme ručku, više svađ aju nego što jedu.Čaša soka od pomorandže ili paradajza čim dodu iz obdaništa ili škole, makar to bilo samo dvadesetminuta pre ručka, ulepšaće im raspoloženje i poboljšati apetit. Kao što vidite, dakle, šta ćete i kad

davati detetu izmeđ u obroka stvar je zdravog razuma i sklonosti i naravi svakog pojedinog deteta.Roditelji se ponekad žale da im dete mrljavi u vreme redovnih obroka, ali zato uvek moli da jedeizmeđ u obroka. Ovaj problem se ne javlja zato što su roditelji popustljivi u pogledu davanja užine iz-međ u obroka. U pravo suprotno. Uvek su tu posredi roditelji koji preklinju ili primoravaju dete da jedeonda kad je vreme za redovan obrok i ne dozvoljavaju mu da jede izmeđ u obroka. Prisila je ono štooduzima apetit. Posle višemesečnog primoravanja, sam pogled na trpezariju dovoljan je da se detetovželudac pobuni. Ali, kad se obrok bezbedno završi (iako je pojelo vrlo malo), želudac se opet osećanormalno. Ubrzo počinje da se ponaša onako kako bi i trebalo da se ponaša jedan zdrav, prazan želu-

198




dac - traži da jede. Lek se, međ utim, ne sastoji u tome da ne dozvoljavate deci da jedu izmeđ u obedaveć da same obroke učinite tako prijatno provedenim vremenom da ih deca jedva čekaju i da im nasamu pomisao teče voda na usta. Naposletku, šta je uopšte obrok? To je hrana pripremljena tako dabude privlačna za čula. Kad se detetu čini da su glavni obroci manje privlačni od užine, znači da neštotu nije u redu.

Problemi s jelom

534. Gde počinju problemi s jelom. Zašto tako mnogo dece mrljavi s jelom? Kod većine jerazlog to što se roditelji suviše trude da ih nateraju da dobro jedu. Takve ćete probleme retko videtikod štenadi ili dece čije se majke ne razumeju u pravila ishrane toliko da bi brinule.

Neka deca kao da se rađ aju s vučjim apetitom koji ne opada čak ni kad su nesrećna ili bolesna.Druga imaju umereniji apetit, na koji lakše utiču raspoloženje ili zdravstveno stanje. Gotovo bez izu-zetka, bebe se radaju s apetitom dovoljnim da ih održava zdravim i naprednim.

Nevolja je u tome što se deca istovremeno rađ aju i s instinktom da se inate ako ih previše gnjavitei instinktom da se gnušaju hrane s kojom su imali neko neprijatno iskustvo. Ima tu još komplikacija:apetit deteta se iz minuta u minut menja. Neko vreme, dete stalno traži da jede mnogo bundeve i novuvrstu cerealija, da bi mu se sledećeg meseca duboko gadila ta ista hrane. Ako ovo shvatite, biće vam

jasno zašto problemi s jelom mogu da se jave u različitim periodima detetovog razvoja. Neke bebepostanu jogunaste već u prvim mesecima, ako roditelji često pokušavaju da ih nateraju da dokrajčebočicu onda kad one to ne žele, kad im ne daju šansu da se postepeno navikavaju na čvrstu hranu ili

kad ih teraju da jedu onda kad nisu raspoložene za to. Mnoge postaju izbirljive s godinu i po dana, izviše razloga: prebrzo napreduju, tvrdoglave su ili im izbijaju zubi. Primoravanje na jelo samo dodat-no i na duže staze smanjuje apetit. Problemi s jelom se vrlo često javljaju i posle neke bolesti. Akozabrinut roditelj počne da tera dete na jelo pre nego što mu se zaista vrati apetit, taj pritisak može vrlobrzo da izazove kod deteta gađ enje koje će ono dugo svojeglavo pokazivati.

Medutim, nije prisila u korenu baš svih problema s jelom. Dete može da prestane da jede iz ljubo-more prema novorođ enoj bebi ili zbog bilo kakve zabrinutosti. Ali, šta god da je posredi, zabrinutosti primoravanje od strane roditelja naposletku samo pogoršaju problem i otežavaju normalizovanjedetetovog apetita.

535. Za lečenje je potrebno vreme i strpljenje. Kad je problem s jelom već uhvatio maha, pot-rebno je dosta vremena, razumevanja i strpljenja da bi se otklonio. Roditelji postaju zabrinuti. Teškoim je da se opuste sve dok dete mrljavi s jelom. A ipak, ta njihova zabrinutost i insistiranje upravo suglavni razlozi što se detetov apetit nikako ne popravlja. Čak i ako se posebno potrude i izmene svojeponašanje, možda će biti potrebne nedelje da se detetu vrati apetit. Potrebna mu je šansa da polakozaboravi sve neprijatne stvari na koje ga podseća jelo.

Apetit je, mogli bismo reći, miš koga roditeljska zabrinutost - mačka - stalno plaši i tera natragu rupu. Ne možete da ubedite miša da se ohrabri samo zato što je mačka okrenula glavu na drugu stra-nu. Mačka mora da mu se na neko vreme ukloni iz vidokruga.

536.1 roditelji imaju osećanja, i to jaka kad je posredi hroničan problem s jelom. Najočigledni- je osećanje je zabrinutost - da će se kod deteta pojaviti nedostatak nekog hranljivog sastojka ili da ćepostati neotporno prema nekim infekcijama. Lekar neprestano pokušava da ih razuveri, govoreći imda deca koja imaju slabiji apetit nisu ništa podložnija bolestima nego ostala deca, ali roditeljima jeteško da u to poveruju. Skloni su da osećaju krivicu, zamišljajući kako ih rodbina, komšiluk i lekar

smatraju roditeljima koji zanemaruju svoje dete. Dabome da nije tako. Većina ljudi u potpunosti shva-ta kako se osećaju, jer uglavnom imaju u porodici bar jedno dete - unuče, sinovca, sestričinu - kojemrljavi s jelom.

Tu je, zatim, neizbežno roditeljsko osećanje ozlojeđ enosti i ljutnje na drsko i tvrdoglavo malo stvo-renje koje u potpunosti uspeva da minira sve njihove napore da postupaju ispravno. To je najneprijat-nije osećanje, jer čini da se savesni roditelji stide sami pred sobom.

Zanimljiva je činjenica da se mnogi roditelji čija deca imaju problem s jelom prisećaju da su ga isami imali kad su bili mali. Iako se i previše dobro sećaju da je primoravanje imalo suprotan efekat,

199




često ne nalaze snage da drugačije postupe. U takvim slučajevima, snažna osećanja zabrinutosti, kri-vice i razdražljivosti delimični su ostaci istih tih osećanja koja su im usađ ena davno u detinjstvu.

537. Retko postoji opasnost po dete. Važno je da imate na umu da deca imaju čudesan urođ enimehanizam koji im saopštava koliko im je hrane i od koje vrste potrebno za normalan rast i razvoj.Ozbiljna neuhranjenost se krajnje retko vida, kao i vitaminska deficijencija ili infektivna bolest kojesu posledica detetove izbrljivosti u jelu. Naravno, o tome kako dete jede svakako bi trebalo da poraz-govarate s lekarom kad odvedete dete na sistematski pregled.

538. Učinite obed prijatno provedenim vremenom. Cilj nije da naterate dete da jede već dapustite da njegov prirodan apetit izbije na površinu kako bi ono želelo da jede.

Dajte sve od sebe da ne zapodevate s detetom razgovor o jelu, ni preteći ni ohrabrujući. Na vašemmestu, izbegavao bih da ga hvalim ako je pojelo neuobičajeno mnogo ili da izgledam razočarano ako

je pojelo sasvim malo. Uz malo prakse, naučićete da ne razmišljate o tome, a to će već predstavljatistvaran napredak. Kad dete više ne bude osećalo pritisak, moći će da počne da obraća pažnju na sop-stveni apetit.

Katkad će vas neko posavetovati: „Stavi hranu pred dete, ne govori ništa i skloni je za pola sata,bez obzira na to koliko je pojelo. Do sledećeg obroka, ne daj mu ništa drugo." Tačno je da deca običnodobro jedu kad su gladna. Ovo je, dakle, sasvim u redu osim ako tako ne postupate jer ste ljuti ili kaž-njavate dete, i ako celu stvar radite u pravom raspoloženju - to jest, ako zaista nastojite da ne pravite

pitanje ili brinete zbog detetovog jela, i ponašate se normalno. Ljutiti roditelji, medutim, ponekad pri-menjuju ovaj savet tako što tresnu tanjir pred dete i smrknuto kažu: „Slušaj, ne pojedeš li ovo za polasata, sklanjam tanjir i, da znaš, do večere nema ništa drugo!" Onda stanu pred dete i iščekujući zure unjega. Takva pretnja samo pojačava otpor deteta i uništava i ono malo apetita što ga je eventualnoimalo. Jogunasto dete izazvano na bitku oko jela na kraju uvek ispadne istrajnije od roditelja.

Ali, nije vam stalo da dete jede zato što ste vi ispali pobednik u nadmetanju volje, tako što steuspeli da ga primorate ili mu sklonili hranu. Stalo vam je da jede zato što želi da jede.

Počnite tako što ćete mu nuditi ono što najviše voli. Želite da mu pode voda na usta kad priđ e stolui da jedva čeka da počne s jelom. Prvi korak u stvaranju takvog stava jeste da mu dva do tri mesecaslužite samo onu zdravu hranu koju najviše voli, vodeći računa da to budu što je moguće bolje uravno-teženi obroci, s tim da preskačete sve ono što mu trenutno nije po ukusu.

Ako vaše dete ne voli ovu ili onu grupu namirnica, ali zato ostale sasvim lepo jede, pročitajte

odeljke 519 i 532, u kojima je objašnjeno kako možete da zamenite jedne namirnice drugima, sve dokse detetov apetit ne promeni ili dok njegova podozrivost i napetost prilikom obeda ne počnu da jenja-vaju.

539. Dete koje voli samo poneke namirnice. Od pojedinih roditelja ćete čuti: „Kad dete ne volisamo jednu vrstu hrane, to nije nikakav problem. Moje hoće samo puter od kikirikija, banane, pomo-randže i gazirana pića. Tu i tamo pristane da uzme zalogaj belog hleba ili kašičicu- dve graška. Nećeni da lizne ništa drugo."

Ovo je već malo teži problem s jelom, ali princip je isti. Za doručak mu možete dati nasečenebanane i krišku obogaćenog hleba; za ručak, malo putera od kikirikija, 2 kašičice graška i pomorandžu;za večeru, opet hleb i banane. Može da dobije i repete ako traži. Za svaki slučaj, dajte mu multivita-minski preparat. Danima kombinujte ove iste namirnice. Budite, međ utim, neumoljivi u pogledu gazi-

ranih napitaka i ostale nezdrave hrane. Ako mu je želudac pun sirupa, ode i ono malo apetita za hran-ljive stvari.Ako posle nekoliko meseci počne željno da čeka jelo, počnite da dodajete po jednu ili dve kašičice

(ne više) namirnica koje je nekad volelo - ne onih koje je mrzelo. Ne pominjite te dodatke. N e komen-tarišite ništa, bez obzira na to da li ih pojede ili ostavi. Za nekoliko nedelja mu ponudite ponovo, a umeđ uvremenu probajte s nekim drugim namirnicama. Brzina kojom ćete dodavati nove namirnice za-visiće od toga koliko se detetov apetit poboljšao i kako prihvata novu hranu.

200




540. Ne pravite razliku medu namirnicama. Puštajte ga da pojede četiri porcije jednog jela inijednu od drugog, ako tako hoće, sve dok je posredi zdrava hrana. Ako neće ni da pipne glavno jeloi traži samo desert, dajte mu desert i pri tom se ponašajte kao da je to najnormalnija stvar na svetu.Budete li mu rekli: „Nema deserta dok ne pojedeš povrće", samo ćete mu još više smanjiti apetit zapovrće ili glavno jelo i pojačati želju za desertom. Tako nešto bilo bi sasvim suprotno od onoga štoželite. Najbolji način da izađ ete na kraj s ovakvim problemom jeste da jednu ili dve nedelje kao desertslužite isključivo voće, sem jednom ili dva puta nedeljno. Ako se služi desert koji nije voće, trebalo biga na isti način dati i ostalim članovima porodice.

Ne želite, naravno, da vam dete stalno jede jedno te isto. Ali, ako već postoje teškoće u vezi s je-lom i dete je stalno podozrivo u pogledu određ enih namirnica, najviše izgleda da mu vratite normalanapetit imaćete ako poveruje da vam nije stalo šta ni koliko jede.

Mislim da roditelji čine veliku grešku ako insistiraju da deca koja imaju problem s jelom ,,bar oku-se" hranu prema kojoj su sumnjičava, kao da je to stvar dužnosti. Ako su primorana da okuse makar imalo onoga što im se gadi, time se smanjuju izgledi da će ikada promeniti mišljenje i zavoleti tu hranu.Ujedno se smanjuje i njihovo uživanje u obedu i apetit za ostale namirnice.

Naravno, nikad ih nemojte terati da za sledeći obrok pojedu ono što su odbili tokom prethodnog.Time prosto tražite nevolje.

541. Poslužite im manje nego što će pojesti, ne više. Svakom detetu koje slabo jede treba davatimale porcije. Ako mu nakrcate tanjir, podsetićete ga na to koliko će ostaviti i to će mu u startu presećivolju za jelom. Ali, ako mu za početak date manje nego što može da pojede, podstaći ćete ga da pomis-li: „Ovo mi neće biti dosta." Stalo vam je da ima upravo taj stav. Stalo vam je da o hrani misli kao onečemu što želi. Ako ima zaista loš apetit, neka i porcije budu minijaturne: kašičica pasulja, kašičicapovrća, kašičica pirinča ili krompira. Kad završi s jelom, ne žurite da ga pitate da li hoće još. Nekasamo traži, makar bilo potrebno i nekoliko dana da se toga seti. Bilo bi dobro i da mu te minijaturneporcije služite na vrlo malom tanjiru, kako se ne bi osetilo poniženim sedeći pred ogromnim tanjiromna kom ima samo nekoliko mrvica hrane.

542. Navedite ih da samostalno jedu. Da li roditelj treba da hrani dete koje ima loš apetit? Ohra-breno na pravi način, dete preuzima sopstveno hranjenje negde izmeđ u dvanaestog i osamnaestog me-seca (odeljak 309 i 310). Ali, ako suviše zabrinut roditelj nastavi da ga hrani sve do treće ili četvrtegodine, verovatno uz stalno nutkanje, problem se neće rešiti ako mu jednostavno kaže: „Evo ti pa od-sad samo jed i!"

Dete sad više nema želje da se samostalno hrani; uzima zdravo za gotovo da će ga neko već nah-raniti. Za njega je to postalo važan znak ljubavi i brige roditelja. Ako odjednom prestanu, to povređ ujedetetova osećanja i rada ozlojeđ enost. Vrlo je moguće da dva do tri dana sasvim prestane da jede - što

je duže nego što većina roditelja može da podnese, a da ne reaguje. Kad ga ponovo nahrane, to mu daje još više podstreka: kad budu opet pokušali da ga navedu da se samostalno hrani, znaće svoju snagui njihovu slabost.

Dvogodišnje ili starije dete trebalo bi što pre da počne da se samostalno hrani. Medutim, navestiga na tako nešto je delikatna stvar koja može da potraje nekoliko nedelja. Ne sme da stekne utisak damu oduzimate neku privilegiju. Stalo vam je da preuzme taj zadatak jer samo tako želi.

Dan za danom, dajte mu za svaki obed ono što najviše voli. Kad stavite tanjir pred njega, otiditena minut- dva u kuhinju ili drugu sobu, kao da ste nešto zaboravili da donesete. Svakog dana se zadr-

žavajte pomalo duže. Zatim se vraćajte i vedro ga nahranite bez ikakvih primedaba, bez obzira na toda li se u vašem odsustvu samo poslužilo ili nije. Ako postane nestrpljivo i zove vas da dođ ete i nahra-nite ga, odmah dodite i prijateljski mu se izvinite što je čekalo. Napredak verovatno neće biti stabilan.Za jednu ili dve nedelje možda ćete postići da samo pojede jedan obrok, ali i dalje insistira da mu vidajete ona druga dva. Izbegnite svaku raspravu. Ako jede samo jednu vrstu hrane, ne primoravajte gada jede neku drugu. Ako izgleda zadovoljno sobom jer je uspelo da samo jede, pohvalite ga kako jepravi veliki dečko, ali ne oduševljavajte se previše, da ne postane podozrivo.

201




Pretpostavimo da ste ga nedelju dana ostavljali samo sa hranom na 10 ili 15 minuta, a ono nijeništa dotaklo. Trebalo bi, znači, da bude gladnije. Postepeno, tokom tri ili četiri dana, smanjujte nje-gove uobičajene porcije. To bi trebalo da doprinese da ne može da dočeka da se dohvati kašike, poduslovom da celu operaciju izvedete taktično i prijateljski.

Kad dođ ete dotle da ono samo pojede polovinu obroka, mislim da je vreme da ga podstaknete daustane od stola, bolje nego da mu vi dajete ostatak. Nema veze ako nije sve pojelo. Biće gladnije iubrzo će početi da jede sve više. Ako nastavite da preuzimate hranjenje na polovini obroka, možda ni-kad neće pojesti do kraja. Prosto recite: „Izgleda da si se najeo." Ako vas zamoli da mu vi date još ma-lo, dajte mu još dva ili tri zalogaja, koliko da mu se ne protivite, i onda, onako usput, zaključite da jesad sigurno završilo s jelom.

Pošto se već nekoliko nedelja bude samostalno hranilo, vodite računa da vam se ne desi da ga iznavike opet nahranite. Ako je nekog dana jako umorno i traži da ga nahranite, dajte mu odsutno neko-liko zalogaja i potom recite kako verovatno nije mnogo gladno. Naglašavam ovo zato što znam da seroditelj koji je mesecima ili godinama brinuo zbog detetove ishrane i dugo ga hranio da bi ga naposlet-ku pustio da samostalno jede, nalazi u velikom iskušenju da ga opet nahrani čim prvi put izgubi apetitili se razboli. A onda mora sve iz početka.

543. Da li roditelj treba da ostane u sobi dok dete jede? To zavisi od onoga na šta je detenaviklo i šta želi, kao i od snage roditelja da savlada vlastitu zabrinutost. Ako je oduvek sedeo uz dete,ne može odjednom da nestane i očekuje da se ono zbog toga neće uznemiriti. Ukoliko je u stanju da

prisustvuje detetovom obedu opušteno i ne razmišljajući o hrani, onda je dobro da ostane tu, bez obzi-ra na to da li i sam obeduje ili ne. Ukoliko pak ustanovi da ne može da se otme razmišljanju o tomekako dete jede ili da prestane da ga nutka, onda je možda bolje da se skloni sa scene za vreme njego-vog obeda, ne ljutito i ne naglo, već taktično i postepeno, pomalo duže svakog dana, kako dete ne biprimetilo promenu.

544. Bez glume, podmićivanja ili pretnji. Svakako da roditelji ne treba da izvode koješta ne bili podmitili dete da jede - mala priča za svaki zalogaj ili obećanje da će da dube na glavi ako bude po-

jelo spanać. Mada se tog časa može učiniti da je dete uzelo nekoliko zalogaja više upravo zbog takvogubeđ ivanja, na duge staze ono samo sve više umanjuje njegov apetit. Jer, roditelji će morati stalno dapovećavaju ulog da bi postigli isti rezultat. Na kraju, biće potrebna iscrpljujuća jednosatna predstavada bi dete pojelo pet zalogaja.

Nemojte tražiti od deteta da jede da bi zaslužilo svoj desert, bombonu ili zlatnu zvezdicu ili bilokakvu drugu nagradu. Nemojte počinjati s onim: „... jednu za mamu, jednu za tatu... ajde sad jednuza baku, pa jednu za deku... a sad za tetka Ljilju...", ili mu pričati kako će da poraste veliko, ili nećebiti bolesno, ili da mama neće morati da pere tanjir ako ono sve pojede. Deci ne bi trebalo pretiti fizič-kim kažnjavanjem ili gubitkom privilegija u pokušaju da ih navedete da jedu.

Ponovimo pravilo još jednom: nemojte moliti, podmićivati ni primoravati dete da jede.Nema nikakve štete u tome da roditelj priča priču u vreme obeda ili pusti muziku, ako je to i rani-

je radio, sve dok to nema veze s tim da li će dete jesti ili neće.

545. Popuštanje ima granica. Toliko sam govorio o tome da bi dete trebalo da jede zato što toželi, da sam na neke roditelje možda ostavio pogrešan utisak. Sećam se jedne majke koja je bila svapredata problemu s jelom svoje sedmogodišnje kćeri - stalno ju je nutkala, prepirala se s njom, pri-

moravala je. Kad je majka shvatila da dete verovatno u dubini duše ima normalan apetit i želju da jededobro uravnoteženu ishranu, kao i da je najbolji način da prestane da se bori s njom oko svakog obro-ka, prešla je u drugu krajnost i postala ponizna. Njena kćerka je za sedam godina borbe nakupila u sebidovoljno ozlojeđ enosti. Čim je shvatila da se majka pretvorila u suštu pokornost, iskoristila je to. Sa-sula bi u svoje cerealije punu kutiju šećera, posmatrajuću ispod oka majčin tihi užas. Pre svakog obro-ka, majka bi je upitala šta joj se jede. Ako bi dete reklo: „Hamburger", ona je poslušno kupovala ipripremala hamburger. A onda bi mala, mrtva hladna, izjavila: „Neću hamburger, hoću viršle", i majkabi otrčala do prodavnice da ih kupi.

202




Postoji sredina. Sasvim je razumno da se od deteta očekuje da na vreme dolazi na obed, bude prijatno prema ostalim ukućanima i gostima, uzdržava se od neprijatnih opaski o hrani ili izjavljivanja štane voli i ponaša se pristojno, koliko se to može očekivati u skladu s njegovim uzrastom. U redu je daroditelji prilikom planiranja obroka uzimaju u obzir šta ono voli, a šta ne voli da jede, onoliko koliko

je to moguće (s obzirom na ostatak porodice), ili da ga povremeno pitaju šta mu se jede. Nije, medu-tim, dobro da ono stekne predstavu da se ne pita niko sem njega. Razumno je i ispravno da mu roditeljiograničavaju šećer, bombone, gazirane napitke, kolače i drugu nezdravu hranu. Sve to može i bezsvađ e, sve dok se roditelji ponašaju tako da je detetu očigledno da su sigurni u sebe i znaju šta rade.

546. Gušenje hranom. Dete starije od jedne godine koje ne može da proguta ništa sem skašenehrane uglavnom je bilo hranjeno na silu ili barem stalno nutkano. Stvar nije toliko u tome da ne možeda podnese grudvice. Ono se guši zato što mu se hrana suviše nagura u usta. Roditelji ovakve deceobično kažu: „Čudno. Guta kao šašavo kad je u pitanju nešto što voli. Uspeva čak i da proguta velikoparče mesa a da mu se ništa ne desi."

Lečenje deteta koje se guši hranom sprovodi se u tri koraka. Prvi je da ga podstičete da se pot-puno samostalno hrani (odeljci 309 i 310). Drugi je da prevazide svoju podozrivost u pogledu hrane(odeljak 534). Treći je da vrlo, vrlo polagano uvodite sve čvršću hranu. Neka nedeljama ili čak mese-cima jede samo potpuno skašenu hranu, sve dok ga ne prode strah od jela i ne počne da uživa u njemu.U ovom periodu mu uopšte nemojte davati meso, ako ne može da ga s uživanjem jede sitno seckano.

Drugim rečima, prilagodite se detetovom tempu.Malobrojne bebe imaju jako osetljivo grlo i guše se čak i potpuno skašenom hranom. U nekim od

tih slučajeva, uzrok može da bude testasta i lepljiva hrana. Pokušajte da je malo razblažite mlekom ilivodom. Ili pokušajte da voće i povrće sitno iseckate umesto da ga gnječite.

Mršava deca

547. Mršavost ima razne uzroke. Kod neke dece je mršavost, kako se čini, nasledna i potiče s jedne ili s obe strane porodice. Još otkako su bila bebe, davano im je mnogo da jedu. Nisu bolešljivai nisu nervozna. Jednostavno nikad nemaju želju da mnogo jedu, pogotovo masnu hranu.

Druga deca su mršava zato što su im roditelji ubili apetit preteranim nutkanjem (vid. odeljak 534).Neka druga pak ne mogu da jedu jer su iz nekih drugih razloga nervozna. Deca zaokupljena brigom očudovištima ili smrti, ili da će roditelji da odu i ostave ih, na primer, mogu zbog toga umnogome da

izgube apetit. Ljubomorna mlada sestra, koja po ceo dan ne staje pokušavajući da održi korak sa sta-rijom sestrom, sagoreva mnogo energije i ne smiruje se ni dok jede. Kao što vidite, napeto dete jemršavo iz dva razloga: apetit mu je slab, a nemir mu oduzima preostalu energiju.

Mnoga deca u svetu su neuhranjena zato što njihovi roditelji ne mogu da nađ u ili im pruže odgo-varajuću hranu. Neuhranjenost može da bude izazvana i nekim ozbiljnim fizičkim oboljenjima, alideca koja izrazito oslabe usled neke akutne bolesti obično brzo povrate težinu ukoliko ih za vremeoporavka niko ne tera da jedu sve dok im se ne povrati apetit.

548. Nagli gubitak težine je ozbiljan. Ako dete naglo ili postepeno mnogo izgubi u težini, tre-balo bi ga odmah odvesti kod lekara. Najčešći uzroci gubitka težine su dijabetes (koji takođ e izaziva

jaku glad i žeđ i često mokrenje), zabrinutost zbog ozbiljnih problema u porodici, tumori i opsednu-tost tinejdžerki dijetama. (Vid. odeljak 480, o anoreksiji.)

549. Staranje o mršavom detetu. Mršavo dete bi, razume se, trebalo podvrgavati redovnim le-karskim kontrolama. To je tim važnije ako dete deluje umorno ili stalno slabi, ili ne dobija u težini ono-liko koliko bi trebalo. Mršavost, izostanak napredovanja i zamor češće potiču od emocionalnih negood fizičkih uzroka. Ako je vaše dete nervozno ili utučeno, posavetujte se sa dečjim psihologom ili seobratite porodičnom savetovalištu. Porazgovarajte s njegovim nastavnikom. U svakom slučaju, bilo bidobro da preispitate njegove odnose s roditeljima, braćom, sestrama, drugovima i školom. Ukoliko stese upetljali u problem s jelom, nastojte da ga rešite (vid. odeljak 535).

203




Jelo izmeđ u obroka korisno je za onu decu čiji želudac kao da ne može da primi mnogo odjed-nom, ali su inače spremna da jedu češće. Ne pomaže, međ utim, ako dozvoljavate da dete stalno neštožvaće. Takva deca razvijaju loše navike u jelu. Moj predlog su po jedna hranljiva užina između glavnihobroka i jedna pred odlazak na spavanje. Morate da se oduprete iskušenju da mršavom detetu dajeteužine koje se sastoje od visokokalorične i nezdrave hrane, bilo da ga njome podmićujete ili ste srećnikad ga vidite da jede bilo šta.

Zdravo dete može da ostane mršavo uprkos dobrom apetitu i verovatno je rođ eno da bude takvo.U mnogim slučajevima draža mu je niskokalorična hrana, poput povrća i voća, i ne otima se za bogatedeserte. Ako ne izgleda da vaše dete ima bilo kakav problem, mršavo je od rođ enja, ali svake godinerelativno dobro napreduje u težini, opustite se. Ono je jednostavno predodredeno da bude takvo kakvo

je.

Gojazna deca

550. Lečenje zavisi od uzroka. Mnogi misle da je uzrok gojaznosti tireoidea ili neki drugi hor-monski problem, ali u stvari je to retko kad uzrok, posebno ako se detetova visina kreće u normalnimokvirima. Na detetove izglede da bude gojazno utiče više faktora, među kojima su nasleđ e, tempera-ment, apetit i nezadovoljstvo životom. Ako je oboje roditelja gojazno, detetove šanse za to su čak 80odsto. Ovo je mnoge navelo da misle kako su geni ili nasleđ e osnovni uzrok gojaznosti. Po mommišljenju, način života okarakterisan prekomerno masnom ishranom i nedovoljnom fizičkom aktiv-nošću igra podjednako važnu ulogu. Tokom pedeset godina, otkako je prvi put objavljena ova knjiga,dečji geni se nisu menjali, ali je zato stopa gojaznosti znatno veća.

Mirnom detetu, koje se malo kreće i mnogo gleda televiziju, ostaje više kalorija koje će se u orga-nizmu uskladištiti u vidu masnoće.

Drugi ključni faktor je apetit. Sasvim je prirodno da dete koje ima ogroman apetit i voli masnuhranu, kao što su čips, meso, sirevi, kolači, torte i peciva, bude teže od deteta koje jede prvenstvenovoće, povrće i žitarice. Međ utim, ovo samo rađ a pitanje zbog čega neko dete žudi za velikim koli-činama masne hrane. Ne razumemo sve uzroke toga, ali shvatamo da ima dece rođ ene da mnogo jedu.Od rodenja imaju veliki apetit i nikad ga ne gube, bez obzira na to da li su zdrava ili bolesna, spokoj-na ili zabrinuta, da li je ponuđ ena hrana privlačna ili nije. Možda su naučila da vole masnu hranu zatošto su njome čašćavana i nagrađ ivana za lepo ponašanje ili je dobijaju kao izraz roditeljske ljubavi.Postaju bucmasta već sa dva do tri meseca i ostaju takva barem kroz detinjstvo, tako da je vreme zauspostavljanje zdravih navika u jelu upravo tada, čim se ispolji tendencija ka gojaznosti (vid. odeljak

252).

551. Nezdovoljstvo je katkada uzrok. Prekomeran apetit koji se razvija u kasnijem detinjstvubarem je delimično posledica nezadovoljstva i depresije. To može da bude slučaj, recimo, u sedmojgodini, kod dece koja su donekle nesrećna i usamljena. Reč je o periodu kad se deca sve više uda-ljavaju od svoje dotadašnje bliske emocionalne zavisnosti od roditelja. Ako nemaju talenta za skla-panje podjednako bliskih prijateljstava s drugom decom, osećaju se zapostavljena. Slatka i masna hra-na služi, kako se čini, kao neka vrsta kompenzacije. Zabrinutost zbog škole ili drugih problema katka-da takode navodi decu da traže utehu u jelu.

Gojaznost se često razvija u toku puberteta. U tom periodu apetit normalno raste, da bi kompen-zovao povećanu stopu rasta, ali je verovatno da u nekim slučajevima usamljenost takođ e snosi deoodgovornosti. Deca se više okreću svom unutrašnjem svetu i zbunjena su svim promenama kroz koje

prolaze, što može da umanjuje njihovu sposobnost da se lepo druže sa svojim vršnjacima.Gojaznost može da se pretvori u začarani krug, bez obizra na to šta ju je zapravo podstaklo. Što je dete punačkije, teže mu je da uživa u fizičkim aktivnostima i igrama. A što je neaktivnije, više seenergije u njegovom organizmu skladišti u vidu masnoće. To je zlokoban krug na još jedan način: pu-načko dete koje ne može ravnopravno da se uključi u igru još više se oseća kao autsajder i moguće jeda će zbijati šale na njegov račun i podsmevati mu se.

Gojaznost je za dete krajnje ozbiljan problem. Budući da je povezana s fizičkim i psihičkim prob-lemima, trebalo bi početi borbu s njom onog trenutka kad se pojavi. Ako beba tokom prve godine

204




postane neuobičajeno punačka, to ne bi trebalo smatrati ljupkim već odmah izvršiti zaokret u ishrani.Cesto je moguće detetovu glad zadovoljiti s mnogo povrća, voća, integralnih žitarica i zrnastog povrća,a umnogome smanjiti skrob i masnoće.

552. Blaga gojaznost je česta izmeđ u sedme i dvanaeste godine. Ne bih želeo da ostavim uti-sak da su sva punačka deca takva zato što su nesrećna. Čini se da kod mnoge dece, uključujući i onu

veselu i uspešnu, postoji normalna tendencija ka nagomilavanju suvišnih kilograma u periodu odsedme do dvanaeste godine. Vrlo mali broj postane prekomerno gojazan; za takvu decu kažemo da sudobro podstavljena. Većina njih ostaje punačka tokom prve dve godine vrlo naglog pubertetskog raz-voja i zatim, dublje zalazeći u adolesceciju, postaje sve vitkija. Mnoge devojčice, na primer, oko pet-naeste godine oslabe bez nekog velikog napora. Dobro je da roditelji znaju da je ovaj blaži vid gojaz-nosti u školskom uzrastu čest i da kasnije uglavnom nestaje, tako da od toga ne bi trebalo praviti pita-nje.

553. Teško je držati dijetu. Šta da radite kad je dete punačko? Odmah pomišljate: „Staviću ga nadijetu." Zvuči lako, ali uopšte nije. Setite se odraslih koji su nesrećni zbog svoje prekomerne težine,ali i pored toga ne uspevaju da se pridržavaju dijete. Dete ima slabiju volju nego odrasla osoba. Ali,ako roditelji reše da detetu daju posniju hranu, to znači da cela porodica mora da pređ e na takav režimishrane ili da se detetu uskraćuje sve ono za čim mu srce žudi dok istovremeno gleda kako ostatakporodice uživa u tome. Vrlo malo dece je dovoljno zrelo da misli da je to pravedno, a osećaj da seprema njima nepravedno postupa može dodatno da pojača žudnju za slatkišima. Šta god da se postigneu trpezariji, može da se poništi u frižideru ili na nekom kiosku negde napolju, izmeđ u obroka.

Međ utim, izgledi za dijetu nisu baš tako turobni kao što sam ih opisao. Taktični roditelji mogu daučine mnogo da svoje punačko dete ne drže u stalnom iskušenju, i da pri tom ne dižu veliku buku okotoga. Mogu da eliminišu masnu hranu. Mogu da prestanu da drže punu kuhinju kolača i keksa iobezbede sveže voće za grickanje izmeđ u obroka. Mogu da pripremaju jela s niskim sadržajemmasnoće za celu porodicu, s obiljem povrća, voća, žitarica, zrnastog povrća. Kad porodica usvoji ve-getarijanski način ishrane i svede na minimum i upotrebu biljnog ulja, problemi s težinom se uglavnompovlače, kao i ostali zdravstveni problemi. Ovo nije dijeta u uobičajenom smislu reči. Posredi je traj-

na promena u načinu ishrane cele porodice, nov način ishrane koji je mnogo hranljiviji i koji će detevremenom prihvatiti. Svaki dalji gubitak u težini je bonus ostvaren zdravijim navikama u ishrani.

Dete bi trebalo podsticati da upozna hranljivu vrednost raznih namirnica, odakle potiču, kako sepripremaju, njihovo etničko poreklo. Trebalo bi da učestvuje i u odabiranju i nabavci namirnica.Supermarket daje odličnu mogućnost da poučite decu o raznim namirnicama i zdravoj ishrani.

Decu koja pokazuju izvesnu spremnost da sarađ uju u pogledu dijete trebalo bi svakako podstaćida odu kod lekara, i to po mogućnosti sama. Razgovor s lekarom u četiri oka može detetu dati osećajda upravlja svojim životom, kao da je odraslo. Svako lakše prihvata savete u pogledu ishrane od nekogko mu nije emocionalno blizak. Deci nisu potrebni nikakvi lekovi da bi oslabila. „Lečenje" se sastojiod promene načina ishrane, odnosno prelaska s masne na zdravu hranu. Budući da je prekomerno jeločesto simptom usamljenosti ili neprilagođ enosti, najbolje što možete da uradite jeste da povedete

računa da detetov život kod kuće i u školi, kao i njegov društveni život, bude ispunjen što je mogućevećim zadovoljstvom (vid. odeljak 447).

Ako gojaznost, uprkos svim vašim naporima, pređ e u prekomernu, ili ako dete velikom brzinomdobija u težini, trebalo bi svakako da potražite medicinsku pomoć.

554. Dijetu treba držati pod nadzorom lekara. Samopropisana dijeta u periodu adolescencijemože ponekad da se pretvori u problem, pa čak i opasnost po zdravlje. Grupa devojčica ume odušev-ljeno da se složi da će držati neku dijetu za koju su čule da je savršena. U roku od nekoliko dana,većinu njih glad natera da zaborave na svoju rešenost, ali jedna ili dve istrajavaju s fanatičnom rev-nošću. Dešava se da devojčica izgubi alarmantno veliki deo svoje težine i ne može da se vrati normal-nom načinu ishrane čak ni kad to želi (vid. odeljak 480 o anoreksiji). Grupna histerija vezana za drža-

nje dijete kao da je kod nje izazvala duboko gadenje prema hrani, koje je obično trag neke nerešene

205




brige iz ranog detinjstva. Neka druga devojčica u ranom pubertetu tvrdi da se previše goji, iako jetoliko mršava da joj se rebra provide. Možda je posredi to što je emocionalno nespremna da odraste ipotajno uznemirena rastom grudi. Detetu koje postane opsednuto držanjem dijete trebalo bi obezbedi-ti pomoć dečjeg psihijatra ili psihologa.

Dijete namenjene mršavljenju treba da se zasnivaju mahom na promeni tipa hrane koju deca jedu,umesto da se usredsređ uju na količinu hrane. Kad se na nivou cele porodice uvede ishrana na bazi

namirnica biljnog porekla, s niskim sadržajem masnoće - testenina, zrnasto povrće, povrće, jela odpirinča - umesto pržene hrane natopljene uljem, mesa i mlečnih proizvoda, do slabljenja obično dolazia da niko ne oseća glad i bez rizika od anoreksije, koju može da izazove izrazito niskokalorična dije-

Ukoliko se razmišlja o dijeti, prvi korak je, iz više razloga, savetovanje s lekarom. Njegov prvizadatak je da odredi da li je dijeta neophodna i predstavlja li uopšte mudar potez.

SPREČAVANJE POVREDA

Principi prevencije

555. Povrede su odgovornije za veći broj smrtnih slučajeva kod dece starije od jedne godinenego sve bolesti zajedno. Prema podacima Nacionalnog pokreta ZAŠTITIMO DECU (SAVE KIDS),procenjuje se da godišnje oko 7000 dece stare izmeđ u jedne i četrnaest godina umire usled povreda.Dodatnih 120 000 ostaju trajnih invalidi. G ledano po učestalosti, vodeći uzrok povređ ivanja dece susaobraćajne nesreće u kojima ona učestvuju kao putnici, pešaci i biciklisti; za povredama u saobraćajuslede požari i opekotine; davljenje; gušenje; trovanje; gušenje hranom; nenamerno ustreljivanje; pa-dovi.

Kad kažete „nesrećan slučaj", svi pretpostavljaju da je posredi nešto što se ne može izbeći - jednaod onih stvari u životu koje ne možete kontrolisati. U nekim situacijama je zaista tako. Medutim,mnogi od takozvanih nesrećnih slučajeva zapravo su povrede čije se nastajanje moglo lako sprečiti.Čak i kad su posredi nesrećni slučajevi koji se zaista ne mogu sprečiti, povrede kojima rezultuju često

mogu da se izbegnu preventivnim delovanjem: upotrebom sedišta za bebe i malu decu i sigurnosnihpojaseva u kolima, zaštitnih šlemova prilikom vožnje bicikla; poštovanjem propisa koji obezbeđ ujusigurnost pešaka na ulici, kao i lica koja borave u blizini vode; instaliranje detektora dima; snižava-nje temperature u bojlerima. Ove jednostavne mere mogu da spreče većinu tragedija.

556. Zašto nam je svima toliko teško da redovno preduzimamo neophodne mere predostrož-nosti? Mislim da je posredi normalna ljudska tendencija da kroz život idemo misleći kako se „namatako nešto ne može desiti". Prema tome, prvi korak se sastoji u tome da prestanemo da negiramomogućnost povrede. Zatim valja da počnemo da primenjujemo dva osnovna principa efikasne preven-cije povreda.

557. Obezbedite okruženje u kojem dete boravi. Da biste identifikovali i u najvećoj mogućojmeri umanjili opasnosti, morate da budete svesni okruženja u kojem živite. Da biste sprečili povrede,neophodno je da sve opasne predmete sklonite van detetovog domašaja. Počnite da stičete dobre na-vike vezane za bezbednost i promenite opasno okruženje koje doprinosi povredama, kao što su stočićis oštrim uglovima, stepeništa bez ograde i nameštaj i kreveti neposredno ispod prozora koji se otva-raju.

Budite naročito pažljivi za vreme stresnih perioda. Znam da ste rastrzani i da imate sve manje vre-mena, ali ipak strogo vodite računa o tome gde ostavljate kućne makaze, žilet, makaze za šišanjeograde ili bilo koji drugi oštar predmet koji ste možda koristili pre no što vas je neko neplanirano pre-kinuo ili omeo.

558. Detetu je potreban stalan nadzor. Drugi princip prevencije povreda jeste budan nadzor nad

detetom. Čak i ako ste se pobrinuli da obezbedite okruženje, deca ipak zahtevaju stalan nadzor. Ne-

206




potrebnim rizicima izložena su naročito deca koja su tek prohodala, jer ne umeju da procene situacijui zbog toga im je neophodna zaštita odrasle osobe. Ne možete, naravno, stalno da budete detetu zapetama, ali neka okruženja su sama po sebi opasnija od ostalih. Ukoliko je dečja soba dobro obezbe-dena, možete malo da se opustite dok se dete u njoj igra. Međ utim, izvan nje morate da budete mnogooprezniji.

Povrede u saobraćajnim nesrećama

Deca su podložna povredama u saobraćaju kao putnici u vozilima, pešaci i vozači bicikla. Bicikleuključujem u ovu kategoriju zato što je oko 90 odsto biciklističkih nesreća s fatalnim ishodom po-vezano s motornim vozilima.

559. Automobilska sedišta za bebe i malu decu i sigurnosni pojasevi. Prva vožnja kolima vašebebe, prilikom povratka kući iz porodilišta, kao i svaka sledeća vožnja, trebalo bi da bude u automo-bilskom sedištu za bebe i malu decu koje u svakom pogledu zadovoljava zakonom propisane stan-darde. Ovo sedište ne bi trebalo brkati sa sedištem - nosiljkom, koje nije dizajnirano da podnese si-linu udara u slučaju nezgode. Sigurnosna sedišta predviđ ena isključivo za novorođ enčad koriste se zabebe lakše od 9 kg i moraju biti postavljena tako da beba bude okrenuta licem prema naslonu zadnjegsedišta. Na taj način je vrat bebe zaštićen u slučaju sudara ili naglog kočenja.

Dečje sedišteje najbezbednije pozadi. Dete lakše od devet kilograma trebalo bi da gleda prema naslonu zadnjeg sedišta i bude smešteno na njegovom srednjem delu.

560. Kad vaša beba dostigne 9 kg i oko godinu dana, treba je premestiti u sigurnosno sedištepredviđ eno za decu tešku do 18 kg, koje se postavlja tako da dete gleda u pravcu kretanja vozila. Kai-ševi koji se učvršćuju na pet mesta sigurniji su od onih koji se učvršćuju na tri mesta. Kaiševi koji seučvršćuju na tri mesta, kao ni štit, ne preporučuju se ukoliko koristite prilagodljivo sedište za bebe imalu decu, pošto štit često ume da suviše pritiska grudni koš i torzo deteta.

561. Pomoćna sedišta za decu koja su prerasla sigurnosna sedišta. Pomoćno sedište ulazi uupotrebu kad dete dostigne težinu od 18 kg i trebalo bi ga koristiti otprilike dok ne dostigne težinu od27 kg, ili dok sigurnosni kaiševi prelaze preko detetovog ramena, a ne preko vrata ili brade. Mnogiroditelji izbegavaju kupovinu pomoćnog sedišta da se ne bi gnjavili s njegovom ugradnjom, ali to jegreška, jer povrede koje u nesrećama zadobijaju mala deca vezana samo običnim sigurnosnim pojase-vima mnogo su gore od onih koje zadobijaju deca koja se nalaze u pomoćnim sedištima koja imaju

poseban sistem pojaseva.

207




Beba teža od 9 kg može da se stavlja u sedište predvideno za malu decu, tako da gleda u pravcu kretanja vozila, uz vođ enje računa o pravilnom vezivanju sigurnosnih pojaseva.

562. Sigurnosna sedišta i pojasevi nisu nikakva zaštita ukoliko nisu pravilno postavljena i koriš-ćena. Čak devet od deset dečjih sedišta postavljeno je na ovaj ili onaj pogrešan način. Vodite računada sedište vaše bebe bude pravilno pričvršćeno. Polovna sedišta se moraju prilikom kupovine dobropregledati, jer je moguće da im nedostaje upravo neki deo važan za montiranje u automobil. Sedištakoja su prošla kroz sudar treba baciti.

Svih pedeset država SAD ima zakone koji zahtevaju da dete koje se nalazi u vozilu u pokretu budepropisno vezano. Više od polovine njih sad zahteva i da se vezuju svi, odrasli i deca, koji se voze naprednjim sedištima. Neki roditelji kažu da se njihova deca jednostavno ne daju vezati sigurnosnim

pojasom. Taj izgovor ne vredi ni prebijene pare. Svako dete će na kraju uraditi onako kako roditelji ka-žu. Ako počnete da pravite izuzetke, dete će svaki put da započinje raspravu, a to je zamorno za vas iza njega. Najbezbednija politika je da ne uključujete motor dok nisu svi propisno vezani.

Držanje dece u sigurnosnim sedištima i vezane sigurnosnim pojasevima ima i jednu dodatnu pred-nost: tada se bolje ponašaju!

Dete teže od 27 kg može da bude vezano redovnim sigurnosnim pojasom na zadnjem sedištu(ako mu ne prelazi preko vrata ili brade).

208




563. Deci je mesto na zadnjem sedištu. Najbezbednije mesto za decu u automobilu jeste sredi-na zadnjeg sedišta. Sve bebe i deca treba da sede na zadnjem sedišm. Ukoliko u automobilu postojisigurnosni vazdušni jastuk koji se u slučaju nezgode aktivira i ispred sedišta suvozača, dete čije nogeprilikom sedenja ne dodiruju pod - dakle, do dvanaest ili trinaest godina - ne bi trebalo da sedi na tommestu. Deca bilo kog uzrasta ne treba da sede na prednjem sedištu u automobilu opremljenom vaz-dušnim jastukom. Vazdušni jasmci pilikom sudara implodiraju, a silina implozije može ozbiljno dapovredi ili ubije dete koje nije propisno vezano ili sedi preblizu vazdušnog jastuka.

Sigurnosna sedišta predviđ ena za montažu na zadnjem sedištu nikad ne bi trebalo montirati naprednje sedište, pogotovo ako postoji vazdušni jastuk. Takođ e, dete u sedištu za stariju decu ili po-moćnom sedištu montiranom na prednje sedište nije dovoljno jako pričvršćeno da nepovredeno pod-nese udar vazdušnog jastuka. Ukoliko je situacija takva da dete baš mora da sedi napred, pobrinite seda bude dobro vezano i da je sedište povučeno maksimalno unazad, što dalje od vetrobranskog stak-la. Moj predlog je da se dete što je moguće duže vozi pozadi. Nemojte stavljati dva deteta u jedno se-dište, niti vezivati jednim pojasom odraslu osobu koja u naručju drži bebu ili malo dete.

564. U avionu. Preporuke za bezbedan let i upotrebu dečjih sigurnosnih sedišta u avionu delujuzbunjujuće. Deca mlada od dve godine ne plaćaju kartu, ali zato ne dobijaju posebno sedište. Rezultattoga je da dečje sigurnosno sedište možete da upotrebite samo ako posle poletanja ustanovite da jesedište pored vašeg slobodno. Naravno, držanje deteta u krilu prilikom leta avionom nije ni približnobezbedno koliko njegovo smeštanje u sigurnosno sedište (vid. odeljak 915); ipak, let avionom je ku-dikamo bezbedniji od vožnje kolima. Ako ne želite da platite kartu za svoju bebu i tako joj osiguratezasebno sedište, još uvek je bezbednije da do svog odredišta letite nego da se tamo uputite automo-bilom. Ako nameravate da se po dolasku na odredište vozite automobilom, sedište u svakom slučajuponesite sa sobom.

Ukoliko je posredi duži ili interkontinentalni let, raspitajte se da li avion ima pregrade s kreveti-ćima za decu mlađ u od dve godine. Za decu stariju od dve godine, obavezni ste da platite zasebnukartu, a preporučljivo je da sa sobom ponesete sigurnosno sedište predviđ eno za taj uzrast. Takođ e,sedišta na naduvavanje i kaiševi za šetnju za tek prohodalu decu ne preporučuju se od strane F ederalnevazduhoplovne uprave SAD.

Povrede pešaka565. Najčešći uzrok smrtnih povreda kod dece izmeđ u pet i devet godina jeste udarac automo-bila. Deca školskog uzrasta su naročito izložena riziku jer se redovno nalaze usred saobraćaja, a lošese snalaze u njemu. Njihov periferni vid nije u potpunosti razvijen. Ne mogu tačno da procene brzinui udaljenost kola koja im se približavaju. Mnoga ne umeju ni da procene kad je bezbedno da preduulicu.

Istraživanja pokazuju da odrasli, uopšte uzev, smatraju da se njihova deca u saobraćaju snalazebolje nego što je to zaista tako. Evo nekih uputstava za povećanu sigurnost pešaka:

1. Od prvog trenutka kad vaše dete počne samostalno da hoda, učite ga da s trotoara sme da siđ esamo ako ga držite za ruku.

2. Uvek kontrolišite decu predškolskog uzrasta kad se igraju van kuće.

3. Deci od pet do devet godina neprestano ponavljajte pravila o prelaženju ulice. Dok šetate zajedno, ponašajte se kao uzoran pešak da bi se ugledala na vas. Objasnite im kako funkcionišesemafor i pešački prelaz i zašto je važno da pogledaju levo, desno i opet levo, čak i ako je nasemaforu zeleno svetlo za pešake i nalaze se na obeleženom pešačkom prelazu. Roditeljima jenajteže da decu nauče da vozači često ne obraćaju pažnju na crveno svetlo i da stoga pešačkiprelaz nije automatski i sigurna zona. Trećini od ukupnog broja povređ ene dece pešaka nez-gode se dešavaju upravo na obeleženom i semaforizovanom pešačkom prelazu!

4. Upamtite da deca nisu razvojno spremna da samostalno predu ulicu u kojoj je saobraćaj gustsve dok ne navrše barem devet ili deset godina.

5. Zajedno s detetom potražite u okolini bezbedna mesta za igru. Objasnite mu više puta da zavreme igre nema istrčavanja na ulicu ni pod kojim uslovima, bez obzira na to koliko se važno

to u određ enom trenutku činilo (spasavanje lopte i sl.)

209



Nega dece po doktoru S poku

1.

Razmislite o tome kojim putem vaše dete ide do škole, igrališta ili kuće u kojoj mu stanujeneki drug. Prošetajte s njim, kao da zajedno istražujete, i nađ ite najsigurniji put, s najlakšimprelascima preko ulice. Zatim mu pomozite da shvati da je najsigurniji put jedini kojim trebada ide.Pokušajte da uključivanjem u rad mesne zajednice utičete na to da se na prelazima koji vodedo lokalne škole postavi dovoljno semafora i saobraćajaca.Budite naročito pažljivi s malom decom na velikim parkiralištima i insistirajte da vas stalnodrže za ruku. Dok utovarujete ili istovarujete stvari iz prtljažnika, neka dete bude u kolima.

Povrede prilikom vožnje bicikla

566. U SAD godišnje na biciklu gine više od 250 dece, stare do četrnaest godina, a 350.000 zavr-šava u bolničkim urgentnim centrima. Ove povrede se najčešće događ aju popodne, kad se deca vrateiz škole, pa dok ne padne mrak. Poštovanje osnovnih pravila bezbednosti može da spreči većinu oz-biljnih povreda ove vrste. Imajte na umu da 60 odsto povreda zadobijenih za vrerae vožnje biciklaotpada na povrede glave. A povreda glave znači potencijalnu povredu mozga, koja uvek sa sobom nosimogućnost trajnog oštećenja mozga. Pravilna upotreba zaštitnih šlemova može da umanji incidencu

povreda glave za 85 odsto.Šlem treba da bude u skladu s važećim propisima, dakle, s rvrdom spoljnom školjkom i čvrstom

polistirenskom postavom. Povez koji ide ispod brade treba da je na tri mesta pričvršćen za šlem: kodušiju i pozadi.

<* ~ \

Zaštitni šlemje važan deo svakog odlaska na vožnju. Navikavajte dete na njega od samog početka, još dok vozi bicikl s pomoćnim točkovima.

567. Šlem mora da pristaje veličini glave. Šlem mora da stoji na vrhu glave deteta, u vodorav-nom položaju i ne sme da se ljulja napred- nazad ni levo- desno. Prilikom kupovine šlema, izmerite

glavu deteta uz pomoć krojačkog metra i uporedite s merama navedenim na ambalaži, ne oslanjajućise suviše na to za koji uzrast je navodno predviđ en šlem.

Ukoliko dete doživi pad ili nezgodu i padne upravo na glavu, kad ponovo počne da vozi biciklobavezno kupite novi šlem, jer je moguće da je stari oštećen usled pada.

Da bi vožnja bicikla bila što bezbednija, pridržavajte se sledećih pravila:1. Nikad, ali nikad ne dozvoljavajte detetu da vozi bez šlema.2. Ako voze bicikl, i roditelji treba da nose šlemove. Ne možete da očekujete da deca poštuju

pravila ako im ne pokažete sopstvenim primerom.3. Detetu uvek kupujte tricikl ili bicikl po meri, a ne neki do kog tek treba da doraste.4. Ne učite dete da vozi bicikl s dva točka sve dok ne bude razvojno spremno za to, tj. staro izme-

đ u pet i sedam godina.

210




5. Deca do devet ili deset godina moraju da imaju nožnu kočnicu na biciklu; tek od tog uzrastastiču dovoljno dobru koordinaciju da barataju ručnom kočnicom.

6. Dok ne napune devet ili deset godina, dozvoljavajte deci da voze bicikl isključivo po trotoaru(pre tog uzrasta nisu dovoljno zrela da izadu na kraj sa saobraćajem kad voze ulicom). Zatimih naučite osnovnim saobraćajnim pravilima kojih moraju da se pridržavaju i vozači automo-bila.

7. Bicikl, šlem i detetova odeća treba da budu obeleženi materijalima koji odbijaju svetlost, zbogbolje vidljivosti. Ovo je naročito važno za decu koja vole da voze bicikl rano ujutru ili u sum-rak, ili se predveče vraćaju biciklom iz škole ili posete drugu.

8. Svaka noćna vožnja predvida i lampu na šlemu, mada se noćne vožnje ne preporučuju kad jereč o deci.

568. Sedište za malo dete na biciklu. Roditelji koji voze dete na biciklu treba da se pridržavajusledećih pravila:

1. Odaberite sedište čiji je naslon dovoljno visok da dete na njega može da osloni glavu, koje imaštitnike - oslonce za noge i sigurnosni pojas koji se vezuje preko oba ramena.

2. Kad tek nabavite sedište, vežbajte malo vožnju pre nego što u njega stavite dete. Napunite ga

nečim, kako biste se navikli na dodatni teret prilikom vožnje.3. Nikad ne stavljajte u ovakva sedišta dete mlade od jedne godine ili teže od 18 do 20 kg.4. Dete obavezno mora imati zaštitni šlem.5. Nikad nemojte ostavljati prislonjen bicikl s detetom u sedištu dok vi „časkom" obavite ovo ili

ono. Bicikli nisu napravljeni tako da mogu stabilno da stoje s opterećenim dečjim sedištem, amnoge povrede su prouzrokovane upravo padovima s prislonjenog bicikla.

6. Odrasli takode treba da nose zaštitni šlem dok voze dete.7. Vozite dete po bezbednim biciklističkim stazama na kojima ne vlada suviše velika gužva, a ne

ulicama.8. Nemojte voziti dete pošto padne mrak.

Vatra, dim i opekotineDa biste osigurali dugotrajnu zaštitu, preduzmite ove jednostavne mere predostrožnosti:1. Instalirajte detektore dima, na svim etažama kuće ili stana. Stavite ih u hodnike, neposredno

ispred spavaćih soba, kao i neposredno ispred kuhinje. Redovno menjajte baterije (najmanje jednom godišnje).

2. U kuhinji obavezno držite aparat za suvo gašenje požara.3. Smanjite temperaturu na termostatu bojlera na 50 stepeni. Temperatura od 65 do 70 stepeni,

na koju bojlere podešava većina proizvodača, izazvaće kod malog deteta opekotine trećeg ste-pena za manje od dve sekunde! Da bi voda zagrejana na 50 stepeni stvorila opekotine, potreb-no je pet minuta. (Ujedno ćete i smanjiti svoj račun za struju.)

4. Neka vam pređ e u naviku da uvek više puta proveravate temperaturu vode za kupanje deteta.

5. Vrela slavina može da izazove pojavu opekotina.6. Ne dodirujte niti dozvolite detetu da dodiruje električne aparate, gajtane ili utičnice dok je u

kadi ili dok dodiruje slavinu.7. Naučite decu da čim osete miris dima ili posumnjaju da je reč o požaru izađ u iz kuće ili stana.

Vatrogasce mogu da pozovu i od komšinice.8. Napravite plan evakuacije u slučaju požara, koji predviđ a dva puta za bežanje iz svake spavaće

sobe i označite mesto sastanka napolju. Neka cela porodica dobro uvežba taj plan.

569. Vatra je drugi po redu najčešći uzrok povreda s fatalnim ishodom u detinjstvu.

Najrizičnija grupa su deca do pet godina. Sedamdeset pet odsto smrtnih slučajeva koji suposle-dica vatre otpada na smrt usled udisanja dima, a ne na opekotine. Oko 80 odsto smrtnih slučajeva

211




vezanih za vatru dešava se u kućnim požarima. (Polovina kućnih požara su posledica neugašenih ci-gareta.) Vatra se brzo širi, stoga nemojte da ostavljate malu decu samu kod kuće, čak ni na nekolikominuta. Ako izlazite iz kuće, vodite ih sa sobom.

Dete se neće opariti akoje temperatura vode najviše 50 stepeni.

570. Šurenje. Najčešće opekotine koje nisu opasne po život nastaju upravo šurenjem. U oko 20odsto slučajeva dete se ošuri vodom iz slavine; preostalih 80 odsto otpada na prosutu vrelu hranu itečnosti. Polovina ovako izazvanih opekotina dovoljno je ozbiljna da iziskuje presađ ivanje kože.

571. Još nekoliko napomena za sprečavanje požara i opekotina. Lekari na deci najčešće viđ ajuopekotine od kafe. Nikad nemojte piti kafu s malim detetom na krilu. Takode, vodite računa da šoljes kafom ne stoje blizu ivice stola, odakle malo dete može da ih povuče na sebe.

Izbegavajte stolnjake ili miljee koje malo dete može da svuče sa stola.

Nikad ne zagrevajte bočicu u mikrotalasnoj pećnici. Mleko može biti strahovito vruće iako jebočica na dodir prohladna.

Zakon zahteva da dečje pižame budu otporne na vatru, stoga je važno da kupujete upravo takvepižame i ne oblačite detetu pamučni veš umesto njih. Međ utim, hemikalija koja tkaninu čini neza-paljivom može da se spere ukoliko koristite deterdžent koji ne sadrži fosfate ili hlor za beljenje veša.Ako je više puta operete u nefosfatnom deterdžentu ili belite hlorom, možete da bacite pižamu.

Drške šerpi i tiganja uvek okrećite prema zidu iza štednjaka. Najbolje je da jelo kuvate na plot-nama koje su bliže tom zidu.

Šibice držite dovoljno visoko da ne može da ih dohvati ni ozbiljno rešeno trogodišnje ili četvoro-godišnje dete. Negde oko ovog uzrasta, mnoga deca prolaze kroz fazu kad su opčinjena vatrom i vrloim je teško da se odupru iskušenju da se igraju šibicama ukoliko ih se dokopaju.

Opasni predmeti mogu biti i otvorene grejalice, šporeti na drva, kamini, loše izolovane pećnice iroštilji koji se lako otvaraju. Postavite rešetke ili zaštitne ograde oko šporeta na drva, kamina i zidnihgrejača. Pokrijte radijatore drvenim oblogama kako biste izbegli opekotine. Sa decom koja su tek pro-hodala razgovarajte o tome šta je vrelo i upozorite ih da ne diraju te srvari.

Vodite računa da zavese, prekrivači ili peškiri ne dodiruju peć ili grejalicu. Tako može da nastanepožar.

Zamenite dotrajale električne gajtane. Izolir trakom dobro učvrstite spojeve izmeđ u gajtana iprodužnih gajtana. Nemojte skrivati gajtane ispod tepiha i pazite da ih ne postavljate preko prolaza.

Sve utičnice zatvorite zaštitnim poklopcima, da biste sprečili da dete udari struja jer je gurnulonešto u utičnicu. Nemojte preopterećivati utičnice.

Porazgovarajte s decom o vatri i požaru. Uputite ih da u slučaju vatre „stanu, spuste se na pod i

kotrljaju" i „puze što niže uz pod u slučaju dima".

212




Davljenje i bezbednost u vodi i pored vode.572. Davljenje odnosi živote više od 1000 dece mlađ e od četrnaest godina u toku jedne godine i

rangira se kao drugi vodeći uzrok smrti usled povreda kod dece ovog uzrasta. Na svako dete koje seudavi, četvoro biva hospitalizovano zbog toga što se umalo nije udavilo. Stopa smrtnosti usled dav-ljenja je tri do četiri puta veća kod dece koja još nisu napunila četiri godine.

Medu decom predškolskog uzrasta, najveći broj davljenja dešava se u kadi. Mala deca mogu da

se udave u klozetskoj šolji ili koritu vode. Ne ostavljajte korito od dvadesetak litara napolju jer će senapuniti kišnicom i dete može da se udavi ako upadne u njega. Klozetsku šolju uvek držite poklo-pljenu. Deca mogu da glavačke upadnu u klozetsku šolju ili vedricu s vodom i udave se u svega neko-liko centimetara dubokoj vodi.

Nijedno istraživanje nije dokazalo da to što dete rano nauči da pliva (u uzrastu od dve do pet go-dina) predstavlja zaštitu od davljenja u kadi, bazenu, jezercetu, bari, jezeru ili reci. Deca do pet godi-na jednostavno nemaju dovoljno snage ni koordinacije da bi se, i pored toga što su išla na časove pli-vanja, plutanjem ili plivanjem izvukla iz opasnosti. Ovako rano učenje plivanja može čak i da povećarizik od davljenja, uljuljkujući roditelje i decu u lažno osećanje sigurnosti.

573. Bezbednost u vodi i pored vode. Prevencija davljenja iziskuje neprekidnu budnost i nadzor

od strane roditelja. Objasnite ove stvari i siterki ili dadilji:1. Nikad, ali nikad ne ostavljajte dete mlađ e od pet godina samo u kadi, ni na jedan jedini sekund.Dete može da se udavi u dva centimetra vode. Ne ostavljajte ga u kadi pod nadzorom drugogdeteta, mlađ eg od dvanaest godina. Ako apsolutno morate da se javite na zvono telefona iliulaznih vrata, umotajte mokro dete u peškir i ponesite ga sa sobom.

2. Deca treba da nauče da plivaju, ali nemojte da pretpostavljate da je vaše dete vakcinisano pro-tiv davljenja zato što je išlo na časove plivanja. Ne oslanjajte se na alarm u bazenu; on se ogla-šava tek kad se dete nađ e u vodi, a tada je obično prekasno. Takođ e, ti alarmi su često naprav-ljeni u obliku životinja, zbog čega su maloj deci vrlo privlačni. Najbolje je da alarm postavitena kapiju bazena.

3. Ne ispuštajte dete iz vida kad je blizu vode, čak i ako je prisutan spasilac. Što se mene tiče,

smatram da je najbolje držati se pravila da deca na plaži, jezeru, pored montažnog ili pravogbazena i u čamcu nose nepotopljive prsluke, sve dok ne postanu toliko dobri plivači da sa-mostalno i bez napora mogu da preplivaju 400 metara. Kad vaše dete postane dovoljno veštplivač koji ume da proceni šta je opasnost i drži se dalje od nje, što obično biva u uzrastu oddeset do dvanaest godina, može da pliva bez nadzora odrasle osobe, pod uslovom da pliva udruštvu još nekog deteta. Ne dozvoljavajte mu da roni ukoliko voda nije duboka najmanje 1,5metara, i to isključivo u prisustvu odraslih.

4. Klonite se zamrznutih bara i jezera sve dok se zvanično ne objavi da su bezbedne za klizanje.5. Vodite računa da se niko od dece ni odraslih ne približava bazenu ili drugoj većoj vodenoj

masi za vreme oluje s grmljavinom.6. Ne dozvoljavajte deci da se sankaju u blizini vode. Tereni za golf su popularni kao sankališta,

ali na njima često ima bara i jezeraca koji su potencijalno opasni.7. Bunari i cisterne uvek treba da budu dobro zaštićeni.8. Ako imate bazen, trebalo bi da bude ograđ en sa sve četiri strane. Ograda treba da bude viso-

ka najmanje metar i po, s kapijom koja se zaključava. Brava na kapiji treba da bude automat-ska, za slučaj da zaboravite da je zaključate. Nemojte se zavaravati da kuća može da poslužikao četvrta strana ograde: detetu je više nego lako da izade kroz vrata ili prozor.

9. U blizini vode je neophodan stalan nadzor odraslih nad decom. Montažne dvorišne bazene biuvek posle upotrebe trebalo isprazniti i prevrnuti, da se malo dete ne bi udavilo. Upamtite: akose dete udavi, odmah po vađ enju iz vode mora da se primeni kardiopulmonalna reanimacija(KPR).

213




Otrovi574. Sad je trenutak da pretražite kuću kao kobac - ili, radije, kao malo dete. Odmah posle

upotrebe, lekove odlažite tamo gde dete ne može ni teoretski da ih dohvati. Najbolje je da to buduormarić ili fioka s rezom koju dete ne može da otvori. Sve bočice i kutije s lekovima obeležite vid-ljivim i jasnim natpisima, kako se ne bi desilo da upotrebite pogrešan lek. Kad bolest prođ e, ostatakleka bacite u klozetsku šolju i odmah pustite vodu. Malo je verovatao da će vam taj ostatak ikada koris-titi, a ionako ima ograničen rok trajanja. Samo se napravi zbrka kad se pomešaju stari lekovi s onimakoji se još koriste. Međ u najvažnije telefonske brojeve svakako uvrstite i broj najbliže toksikološkeambulante. Svako domaćinsrvo u kome žive deca ili ga redovno posećuju trebalo bi obavezno da imasirup od ipikake12. Ovaj sirup, međ utim, dajte detetu jedino ako je to naložio lekar; količina varira uodnosu na težinu deteta. (Vid. odeljke 1085 i 1086 o hitnom posrupku u slučaju trovanja.)

Više od trećine trovanja lekovima dešava se zato što se mala deca dokopaju bakinih i dekinih leko-va. Kad se spremate da im odete u posetu, s roditeljima se dogovorite da obavezno zaključaju lekoveili ih stave tamo gde ih deca nikako ne mogu naći ili dohvatiti.

575. Federalni i državni zakoni sad zahtevaju da svi lekovi koji se kupuju u apotekama ili dobijaju na recept budu upakovani u bočice koje mala deca ne mogu da otvore. Nemojte prebacivati lek u

bočicu nekog drugog leka. Takođ e, ne presipajte hemijske supstance u druge posude - drugim rečima,nemojte da preručujete tečno đ ubrivo za sobne biljke u bocu od gaziranog napitka ili sredstvo za čiš-ćenje rerne u šolju za mleko. To često ume da bude uzrok teških povreda.

576. Pravi je trenutak da otrove sklonite izvan domašaja dece. Petina svih slučajnih trovanjadešava se u drugoj godini života. Nedavno je toksikološki centar u jednom gradu srednje veličine pri-mio 50.000 poziva za pomoć, od kojih se 90 odsto odnosilo na malu decu. Deca u tom uzrastu hoćesve da istraže i sve da okuse i, kad ih ponese istraživački duh, progutaće gotovo bilo šta, bez obzira nato kakvog je ukusa. Specijalnu naklonost gaje prema pilulama, ukusnim lekovima, cigaretama i šibi-cama. Iznenadićete se kad pročitate spisak supstanci koje su najčešće uzrok ozbiljnih trovanja koddece: aspirini i ostali lekovi, otrovi za insekte i pacove, kerozin, benzin, benzen, hemikalije za čišćenjeu domaćinstvu, tečnost za poliranje nameštaja, sredstvo za poliranje automobila, ced, alkalije koje se

koriste za čišćenje odvoda, sanitarija, pećnica, zimzelenovo ulje13 i sprejovi za prskanje biljaka.

577. Potencijalno opasne supstance u kupatilu jesu: parfemi, šamponi, vodice za kosu, prepa-rati za trajno učvršćivanje kose i kozmetički preparati.

578. Nadite u kuhinji i ostavi nedostupna mesta na kojima ćete skladištiti tečne i praškastehemikalije za čišćenje; deterdžente; sredstva za čišćenje odvoda, klozetskih šolja i pećnica; amonijak;izbeljivač za rublje; sredstvo za odstranjivanje mrlja od voska; sredstvo za poliranje metala; boraks;naftalin; tečnost za punjenje upaljača; kreme za čišćenje i sredstva za poliranje cipela, i sve ostaleopasne supstance. Otarasite se otrova za pacove i insekte u svim oblicima. Oni su jednostavno previšeopasni.

579. U podrumu ili garaži nađ ite zaista bezbedna mesta na kojima ćete držati terpentin, razre-divač za boju, kerozin, benzin, benzen, insekticide, sprejove za biljke, otrove za korov, antifriz i sred-stva za pranje i poliranje automobila. Pre nego što bacite ambalažu, proverite da li je zaista prazna i zasvaki slučaj je isperite. Potencijalno opasna sredstva za čišćenje u domaćinstvu i lekove u kupatilu ilikuhinji trebalo bi čuvati van domašaja dece ili u ormarićima sa bravama ili rezama koje deca ne moguda otvore. Vrata kupatila mogu da se osiguraju posebnim rajberima ili rezama, dovoljno kompliko-vanim ili visoko postavljenim da deca ne mogu da ih otvore ili dohvate, kako bi ih sprečila da uopšte

12 Cephaelis ipecacuanha; sirup od njenog suvog korena i rizoma indukuje povraćanje, što je naročito korisno u slučaju

trovanja ili predoziranja lekovima (prim. prev.).13 Metil- salicilat (prim. prev.).

214




uđ u u kupatilo i izlože se svim opasnostima koja ih u njemu vrebaju, od trovanja, preko davljenja, doopekotina vrelom vodom.

580. Biljni otrovi. Biljke i cveće smatramo naprosto lepim. Bebe koje puze i mala deca ih paksmatraju ukusnim zalogajem. Ovakva kombinacija stanovištaje vrlo opasna, jer mnoge biljke i cveće- sve u svemu, negde oko sedam stotina vrsta - mogu da izazovu bolest ili smrt. Najbolje je da usvo-

jite kao pravilo da u kući nemate sobnih biljaka i cveća sve dok deca ne prerastu fazu „pojedi sve štovidiš" i budu u stanju da prihvate zabrane. Ako nemate drugo rešenje, stavite saksije visoko izvan do-mašaja deteta. Pazite na malu decu kad se nađ u u blizini biljaka i cveća u bašti ili negde izvan kuće idvorišta.

Evo delimične liste potencijalno smrtonosnih biljaka: kaladijum (kozlac), difenbahija, filoden-dron, begonija (slonovo uho), engleski bršljan, zumbul, razne vrste narcisa, imela, oleander, božićnazvezda (poinsetija, Euphorbia (Poinsettia) pulcherrima), paternoster (Abrus precatorius, seme), semericinusa, valjuga (Delphinium consolida), beladona (bun, pupator, velebilje, Atropa belladonna), di-gitalis (naprstak, zubačica, Digitalis purpurea), durđ evak, azaleja, lovor, rododendron, seme masli-nice (vučja lika, Daphne mezereum), zanovet, hortenzija, seme jasmina, šimšir, tisa, kužnjak (tatula,

Datura stramonium), seme ladoleža, razne gljive, bobice zelenike.

Neke biljke su otrovne, ali nisu smrtonosne; ukoliko se dotaknu, mogu da izazovu iritaciju kože,

a u slučaju gutanja oticanje usana i jezika. Naučite da prepoznate otrovni bršljan i ruj (sumah, Rhuscoriaria), kako biste izbegli bolnu iritaciju i alergijsku reakciju.

Ako niste sigurni u pogledu neke biljke koju imate u stanu ili bašti, odnesite je u botaničku baštui tamo će vam reći da li je otrovna ili nije.

Trovanje olovom581. Oko tri miliona dece u SAD pati od trovanja olovom. Ukoliko je vaš dom izgraden pre

1978, svi su izgledi da boja sadrži olovo. Najviše bi trebalo da vas brinu drvenarija, prozorske i podnedaske, kao i sva vrata i ulazi. Cak i ako nema vidljivog ljuštenja boje, sam čin otvaranja i zatvaranjaprozora može da oslobađ a čestice boje i prašine koje mogu da sadrže olovo.

Trovanje olovom pogađ a decu mlađ u od šest godina koja udišu olovnu prašinu iz boje koja seljušti i ima je čak i u tlu oko kuće, a u mnogim urbanim oblastima posredi je olovni gas nataložen uzemljištu u celom kraju. Olovo u vodi za piće takođ e može da bude uzrok trovanja. Trovanje olovommože da utiče na razvoj mozga kod dece mlađ e od šest godina i uzrok je brojnih neuroloških proble-ma, uključujući otežano učenje, bihevioralne probleme ili, u redim slučajevima, oštećenje mozga.

Trovanje olovom iziskuje lečenje ukoliko su nivoi iznad 10, čak i ako dete ne pokazuje simptome.Tipično, nivoi moraju da budu mnogo viši da bi se ispoljile teškoće vezane za učenje ili neurološkiproblemi. Blago trovanje olovom rešava se oralnom terapijom; jače trovanje zahteva intravenske me-dikamente. U vašem domu ili na terenu na kome se dete igra mogu da se provere potencijalni nivoiolova. Kod deteta mogu da se vrše analize na prisustvo olova od devetog meseca starosti. Test možeperiodično da se ponavlja sve dok dete na napuni šest godina.

Kad se dete zagrcne (gušenje hranom)582. Gušenje hranom je četvrti po redu uzrok smrti kod male dece. Beba ili malo dete ne bi

smeli da imaju nikakve sitne stvarčice (poput dugmadi, zrnevlja ili perli) na dohvatu, jer su skloni dasve trpaju u usta. Te sitne stvarčice udisajem lako dospevaju u dušnik i dete se zagrcne i počinje da seguši (vid. odeljke 1090-1091).

Medu predmetima kojima se dete najčešće zagrcne jesu komadići puknutog balona koje ono vrlolako udahne. Deca se često zagrcnu i guše i komadima balona koji su pokušavala da naduvaju. Balonpukne i onda dolazi do udisanja komadića balona. Sitne loptice (s dečjih igračaka) takode su medupredmetima kojima se često zagrcnu deca mlađ a od tri godine.

Međ u namirnicama kojima se deca često zagrcnu su viršle, koje bi zato trebalo prvo preseći podužini, a ne samo popreko na komadiće, jer se ti komadići u dušniku ponašaju kao zapušači, zato što

215




upiju vlagu i povećaju se, sprečavajući tako dovod vazduha. Za malu decu je naročito opasna okru-glasta, tvrda i klizava hrana, kao što su koštunjavi plodovi, tvrde bombone, šargarepa, kokice, groždei groždice.

Glavno jelo se tradicionalo započinje toplom supom. Ona pomaže da se jednjak opusti i pomerazalogaje naniže. Tečnost doprinosi i da hrana ostane vlažna, tako da se teže lepi i manji su izgledi dadode do gušenja. Iz sličnih razloga mnogi nutricionisti preporučuju gutljaje tople vode u toku jela. (Jalično se pridržavam ovog saveta Dipaka Čopre i ustanovio sam da je topla voda od velike pomoći uvlaženju i opuštanju jednjaka.) U američkim restoranima se obično služi ledena voda, čak voda s le-dom, ali led može da prouzrokuje stegnutost jednjaka, dok ga topla voda opušta i smiruje. Voda ujed-no i vlaži čvrstu hranu, tako da ova lakše sklizne naniže niz jednjak.

Odlična preventiva gušenja hranom sastoji se u žvakanju, i to energičnom žvakanju. Decu morateda naučite da žvaću hranu; ako im to pokažete vlastitim primerom, najverovatnije će ga slediti, pogo-tovo ako ih ne požurujete dok jedu.

Oduzimajte deci lilihipe i sladolede na štapiću ako počnu da jurcaju naokolo držeći ih u ustima.Ne dozvoljavajte detetu da jede ležeći i nikad ne ostavljajte samu bebu kojoj ste poduprli bočicu.

Jedna od najopasnijih namirnica jeste puter od kikirija koji se jede direktno iz kašičice ili s noža.Kad se udahne, ničim ne može da se ukloni s pluća. Trebalo bi ga uvek tanko mazati na hleb.

583. Deci bi trebalo davati igračke primerene njihovom uzrastu. Kad su posredi deca mlađ aod tri godine, ovo „primerene uzrastu" znači da igračka ne sadrži nikakve sitne delove. I petogodišnjojdeci koja su zadržala naviku da sve trpaju u usta ne bi trebalo davati da se bez nadzora igraju igrač-kama koje imaju sitne delove. Uvek je problem kad valja skloniti igračke starijeg deteta od mlađ egbrata ili sestre ili malog deteta koje je došlo u posetu.

Svi sitni predmeti predstavljaju potencijalnu opasnost. Međ utim, čak i oni predmeti koje dete neunese do kraja u usta, kao što je olovka, mogu da dovedu do gušenja. Takve predmete oduzimajte izruku maloj deci.

Gušenje584. Gušenje je najčešći uzrok slučajne smrti usled povrede kod dece mlade od jedne godine.

Novorodenče provodi najviše vremena u krevetiću, tako da bi trebalo preduzeti mere predostrožnostikoje će to njegovo okruženje učiniti bezbednim. Da bi se sprečilo gušenje u krevetiću, pridržavajte sesledećih preporuka:

1. Svu novorođ enčad treba stavljati da spavaju na leđ ima.2. Dušek treba da bude po meri kreveta, tako da sa strane ne ostaje slobodnog prostora u koji bi

se dete moglo zaglaviti.3. Dete ne treba stavljati u krevet s plišanim životinjama ili licem naniže na čupavo ćebe ili jas-

tuk. N ovorodenče, naime, često nema dovoljno snage da podigne glavu kako bi udahnulo vaz-duh ukoliko mu je lice zaronjeno u čupavo ćebe ili nešto meko.

4. Ako beba spava ili preko dana drema na roditeljskom krevetu, ne samo da bi trebalo preduzetimere predostrožnosti u smislu sprečavanja padova već ne bi smelo ni da bude prostora izmedu

dušeka i strana i uzglavlja kreveta. Ako roditelj spava s bebom, treba da strogo vodi računa dase u snu ne prevrne na nju (ovo se izuzetno retko dešava).5. Vodeni dušek bi trebalo izbegavati kad su posredi novorođ enčad. Povremeno se dešava da

nabori dušeka „uštinu" detinje lice.6. Kad beba počne da puzi, sklonite s poda i njenog dohvata sve moguće plastične kese - od

pakovanja pelena, „tregerice" i slično, da ih dete ne bi dohvatilo i navuklo sebi na glavu. Istovaži i za kese u kojima držite odeću u plakarima: osigurajte vrata plakara ili sklonite kese.

Vatreno oružje u kući585. Vatreno oružje je sve dominantnije u našem društvu. Kao pedijatar, protivim se držanju

oružja u bilo kojoj porodici u kojoj ima dece. U ovoj zemlji svakog dana pogine po jedno dete, kao

žrtva slučajnog samoustreljivanja.

216




Deca svih uzrasta su, iz raznih razloga, podložna nenamernim i namernim povredama nanesenimvatrenim oružjem kad se to oružje drži u kući. Poznato je i da se oružje češće koristi da bi se ranio iliubio član porodice nego provalnik. Pištolj kupljen zbog vlastite zaštite retko kad posluži svojoj prvo-bitnoj nameni.

Ako posedujete jedan ili više komada vatrenog oružja, ono ne sme da bude napunjeno, a municija se po pravilu drži zasebno, na nekom drugom mestu. Vlasnici vatrenog oružja treba da budu upoz-

nati s najnovijim bezbednosnim merama, kao što su bravice za oružje ili „pametni" pištolji koji hoćeda opale samo iz ruke svog vlasnika.Vrlo mala deca mogu da postanu žrtve slučajnog ispaljivanja ukoliko se igraju punim pištoljem ili

se nalaze pored drugog deteta koje se igra punim pištoljem. Deca uzrasta sedam do devet godinasklona su da se hvale prijateljima kako njihov tata ili deda imaju pištolj ili pušku, zbog čega se dešavada nesrećnim sticajem okolnosti ubiju druga ili sebe.

Starijoj deci ili adolescentima može da nedostaje samokontrole, pogotovo ako su počeli da eksperi-mentišu s alkoholom, te preuzimaju dobrovoljan rizik ukoliko im je oružje dostupno. Uz to, kod tinej-džera koji su depresivni ili uzimaju drogu povećava se rizik da će pokušati ili uspeti da izvrše sa-moubistvo ako u kući postoji oružje. Možda ćete se ustezati da pitate roditelje drugova svoje dece dali imaju oružje u kući i da li je na sigurnom, kako ga deca ne bi našla, ali tragična statistika govori dane bi trebalo da se ustežete.

Padovi586. Padovi su šesti na listi smrtonosnih povreda i prvi na listi povreda koje nemaju fatalan

ishod. Svake godine oko 120 dece do četrnaeste godine starosti pogine usled pada. Najviša stopa smrt-nosti usled padova je kod dece stare jednu godinu. Tri miliona dece se godišnje jave u bolničkeurgentne centre zbog povreda zadobijenih padovima, a na svako lečeno dete dolazi desetoro koje jepalo ali se nije javljalo lekaru.

Pada se sa svih mesta kojih možete da se setite: s kreveta, stola za prepovijanje, niz stepenice, sprozora i terasa, s drveća, s bicikla i penjalica na dečjim igralištima, i tako dalje. Deca koja još uveknisu sasvim sigurna na nogama naročito su izložena riziku od padova s prozora i niz stepenice; stari-

ja deca izložena su riziku od padanja s krova i penjalica na igralištima. Najveći broj padova u kući

dešava se deci staroj do četiri godine. Najčešće se pada u vreme obeda, a 40 odsto padova se dešavaizmedu četiri sata popodne i osam uveče.

Da biste sprečili da mališani padnu niz stepenice, na vrhu i dnu stepenica trebalo bi instalirati vrat-nice, uključujući i stepenice verande, sve dok dete ne bude u stanju da se stabilno i lako penje i silaziniz stepenice.

Da biste izbegli padove zimi, posipajte sve spoljne staze i prilaze industrijskom solju ili peskom.

587. Padovi s prozora. Dešavaju se najčešće u prolećnim i letnjim mesecima i u urbanim sredi-nama. Uglavnom je to s drugog ili trećeg sprata, dok se najozbiljniji padovi dešavaju s viših spratova.Medu savetima za prevenciju su:

1. sklonite sav nameštaj i krevete koji se nalaze neposredno pod prozorom;2. zabravite sve prozore koji se ne koriste;3. prozore otvarajte isključivo na „kan t";4. neka bude otvoren samo gornji deo prozora;5. instalirajte specijalne metalne štitnike za prozore, koji sprečavaju ispadanje ili izlaženje kroz

prozor. U svakoj sobi mora biti barem jedan prozor s kojeg možete brzo da uklonite štitnik uslučaju požara ili neke druge vanredne situacije. Imajte na umu da ovi štitnici nisu predviđ enikao zaštita od provalnika.

588. Šetalica (dubak). Šetalica, koja se nekad smatrala neophodnim delom opreme za novo-rođ enče, sad se smatra potencijalnom opasnošću. Na nezgode vezane za njih otpada oko 23.000 pose-ta urgentnim centrima godišnje, kada je reč o deci od šest do dvanaest meseci. Nekih 80 procenata tih

217




povreda odnosi se na padove niz stepenice. Šetalice se nikako ne bi smele koristiti u kućama i stanovi-ma u kojima ima stepenica. Protivim se upotrebi šetalica jer povećavaju pokretljivost deteta i izdižunjegov centar za gravitaciju iznad bezbednih nivoa. Uz to, one ničim ne doprinose razvoju deteta.

Sve je popularniji statični dubak, koji se ne pokreće. On detetu pruža osećaj nezavisnosti bezopasnosti od padova. Povedite računa da nema nikakvih nezaštićenih opruga na kojima bi dete mogloda uštine prstić.

Oprema za bebeAko koristite visoku stolicu, trebalo bi da ima široku osnovu kako se ne bi prevrtala i kaiševe koji

će držati na mestu nemirnu bebu, kao i rezu koja će sprečavati da beba podigne poslužavnik. Niskastolica sa stočićem ipak predstavlja bezbedniju kombinaciju (većina visokih stolica ima i „nisku" vari-

jantu).

Kolica, bez obzira na tip, moraju da imaju sigurnosne kaiševe kako beba koja je naučila da seprevrće i puzi, kao i ona koja je počela da se uspravlja, ne bi mogla da ispadne iz njih.

Skakalica, okačena o dovratak sobe, služi za vežbu i zabavu. Da bi se sprečile povrede prstiju,namotaji opruga ne bi smeli da budu razmaknuti više od 3 mm.

Ljuljaška je korisna pošto beba nauči da sedi, a dokjoš ne nauči da hoda. Vodite računa da drži

ručice i dlanove unutar ljuljaške, kako ne bi udarila njima o dovratak dok je Ijuljaška u pokretu. Bebau skakalici ili ljuljašci nikako ne bi smela biti ostavljena bez nadzora. Može, naime, i da se uguši uko-liko upadne suviše duboko u sedište ili se presamiti preko ivice toliko da više ne može sama da seuspravi.

Počnite tako što ćete postaviti odbojnike na sve četiri strane krevetića. Razmak izmedu prečki naogradi ne bi smeo da bude veći od 6,5 cm. Dušek treba da je baš po meri krevetića, ni slučajno manji,kako se ne bi dešavalo da se dete zaglavi izmeđ u dušeka i prečki. Takođ e, krevetić ne sme da budeobojen olovnom bojom. Trebalo bi da ima mehanizam koji se zaključava i ne dozvoljava slučajnospuštanje ograde, a ograda u najnižem položaju treba da bude barem 65 cm iznad dušeka. Sve igračkekoje ste kačili o krevetac zarad bebine zabave treba da sklonite onog časa kad utvrdite da je u stanjuda se uspravlja uz odupiranje, što obično biva negde oko petog meseca.

Zaštitne vratnice na stepeništu ili prolazima treba da budu jednostavne za upotrebu odraslih i diza- jnirana tako da dobro štite decu od padova. Mogu da budu sa šarkama i da se otvaraju kao svaka drugavrata (s rezom, naravno) ili da se umeću u klizače, u kom slučaju se prilikom svakog prolaženja vadei zatim ponovo vraćaju na mesto. Kad ustanovite da postoji mogućnost da se dete uspentra uz vratnicei prebaci na drugu stranu, treba ih ukloniti ili pomeriti

589. Napomena o braći i sestrama. Stariju braću i sestre bi zaista trebalo obeležiti znacima opas-nosti! Čak i dvogodišnje ili trogodišnje dete koje obožava svog malog batu ili seku može nenamernoda ih povredi. N ikad ne ostavljajte dete mlađ e od pet godina samo s novorođ enčetom i ne dozvolja-vajte mu da ga uzima u ruke ako nije prisutan neko od odraslih. Vrlo često se dešava da upravo deteod dve do četiri godine stalno zaboravlja da zatvori za sobom vratnice na stepeništu, nenamerno, u igri,stavi nešto preko bebinog lica, pronađ e neobezbeđ en pištolj u kući ili ostavi stolicu ispod otvorenogprozora.

Povrede na igralištu590. Više od 200.000 dece godišnje dospeva u bolničke urgentne centre zbog povreda na igra-

lištima. Oko 75 odsto ovih povreda su rezultati padova. Kod dece do šest godina postoji najveći rizikod povrede glave od udarca ljuljaške u pokretu. Kod dece starije od šest godina, najčešće su fraktureekstremiteta usled padova.

Budući da su padovi najčešći uzrok povreda na igralištima, vodite računa kakva je podloga naigralištu na koje vodite dete, a ako imate vlastito igralište u dvorištu, pobrinite se da ta podloga budupesak, sitan šljunak ili krupna stmgotina. Podloga se mora redovno održavati, jer se inače sabije ili raz-

nese hodanjem. Možete upotrebiti i tanke gumene strunjače.

218



Podizanje flzički zdrave dece

591. Polovina svih smrtonosnih povreda na igralištima dešava se usled ugušenja deteta zato štose upetljalo ili obesilo o neki odevni predmet. Svu odeću koja ne prianja uz telo za vreme igre trebadetetu skidati (dakle, šalove, kape, velike jakne i sl). Pantljike na kapuljačama jakni takođ e treba uklo-niti. Nekoliko kompanija za proizvodnju dečje odeće čak se dogovorilo da sasvim prestanu s upotre-bom tih pantljika, po preporuci Komisije za bezbednost proizvoda pri Udruženju potrošača.

592. Deca od dve do četiri godine nalaze se u fazi ispitivanja svojih mogućnosti i učenja novihveština na igralištu. Mnoga doživljavaju povrede na igralištu usled nedostatka ravnoteže i koordinacije pokreta; nadzor odraslih je obavezan. Oni neustrašivi klinci ovog uzrasta koji se izlažu pravim fi-zičkim rizicima ne bi ni na trenutak smeli da budu ostavljeni bez kontrole neke starije osobe koja ćestalno pratiti njihovu aktivnost na igralištu.

Bezbednost prilikom sportskih i rekreativnih aktivnostiProcenjuje se da se oko 20 miliona dece u Americi organizovano bavi sportom van škole i da 25

miliona učestvuje u školskim sportskim takrničenjima. Bavljenje sportom je korisno na više načina, jerpoboljšava fizičku kondiciju, koordinaciju, samodisciplinu i timski duh; medutim, mlada deca suveoma podložna sportskim povredama budući da još uvek rastu.

593. Mlađ a deca su visokorizična grupa u smislu povreda tokom treninga i takmičenja. Kolizio-ni i kontaktni sportovi imaju najveću stopu povreda, s tim da su za dečake na vrhu liste ragbi, košarka,bejzbol i fudbal, dok kod devojčica po broju povreda prednjače mali bejzbol, gimnastika, odbojka ihokej na travi. Sedamdeset pet odsto od ukupnog broja sportskih povreda otpada na dečake; međ utim,u pretpubertetskom periodu, rizik od povreda u sportu je isti za decu oba pola. U pubertetu se dečaci,budući da postaju izrazito snažniji i krupniji, češće i ozbiljnije povreduju nego devojčice. Pogoršava-njem povrede igranjem dok povreda nije sanirana i preteranim zamaranjem mogu da nastanu hroničnastanja kao što su tendinitis (zapaljenje tetiva) i artritis (zapaljenje zglobova). Povrede glave, mada suređ e, mogu da izazovu ozbiljnije probleme.

Moj savet je da deca obavezno koriste zaštitnu opremu za oči, glavu, lice i usta, kao i štitnike zakolena i laktove, da bi se sprečile ozbiljne povrede.

594. Sigurnost u bejzbolu podrazumeva nošenje odgovarajuće zaštitne opreme za sprečavanjepovreda očiju, glave, lica i usta, kao i nošenje kopački s gumenim,a ne metalnim, đ onovima. Dečjibejzbol podrazumeva i upotrebu mekše loptice.

595. Dočekivanje i udaranje lopte glavom u fudbaluse ne preporučuje mlađ oj deci koja tek počinju da uče ovuigru. Ako vratnice gola nisu pričvršćene za tlo, mogu da seprevrnu na decu i dovedu do ozbiljnih povreda, tako da bi tosvakako trebalo učiniti. Deci ne bi trebalo dozvoljavati da sevešaju ili penju na vratnice gola ukoliko nisu pričvršćene za

tlo.

596. Štitnici za usta sprečavaju ili barem umanjuju

mogućnost povrede zuba, koje su najčešće medu facijalnimpovredama u sportu. Ti štitnici takode amortizuju udarcekoji bi inače doveli do potresa mozga ili frakture vilice.

597. Brzo klizanje. Deca koja se bave ovim sportom,rekreativno ili takmičarski, često se povređ uju. Intenzitetpovreda može da se umanji ukoliko nose zaštitnu opremu zalaktove, kolena, doručja i skočne zglobove, kao i zaštitni

šlem.

Povrede na skejtbordu mogu da sespreče korišćenjem štitnika za laktove,

doručja i kolena, kao i korišćenjem zaštitnog bicikističkog šlema.

219




598. Sankanje. Zimska zabava ne može da prođ e bez sankanja niz snežne padine. Pre no štopočne, uzmite u obzir sledeće napomene:

1. Pregledajte teren pre nego što dozvolite deci da se tamo sankaju. Obratite pažnju na rizičnetačke, kao što su drveće, klupe, bare, reke, stene i prevelika strmina.

2. Podnožje padine treba da bude daleko od saobraćaja ili vodene mase.3. „Sanke" na naduvavanje su brze i njima je nemoguće upravljati; budite dodatno oprezni uko-

liko ste dozvolili deci da ih koriste. Bezbednije su klasične sanke s mehanizmom za uprav-ljanje.4. Detetu mladem od četiri godine ne dozvoljavajte da se sanka bez nadzora. Prilikom odlučiva-

nja da li ćete to dozvoliti i starijoj deci treba da se rukovodite strminom padine.5. Izbegavajte padine na kojima vlada velika gužva i ne tovarite previše dece na jedne sanke.6. Nemojte se sankati tamo gde nema nigde nikog, ni u sumrak ili uveče ukoliko teren nije adek-

vatno osvetljen.7. Dete može da nosi i šlem radi zaštite glave, ali ga jasno upozorite da to što nosi šlem nećete

uzimati u obzir kao izgovor za nesmotrenost.

Bolesti povezane s hladnoćom

Oblačite decu toplo i, ukoliko se slučajno pokvase, obavezno ih presvucite u suvu odeću. Najbolje je oblačiti ih višeslojno, s posebnim obraćanjem pažnje na dlanove i stopala. Kad je spoljna tempe-ratura niža od +4°C, bebe bi trebalo samo nakratko izvoditi napolje. Ako dete počne da drhti, nemojteto ignorisati. Uporno drhturenje je znak da se brzo vratite unutra. Međ u ozbiljnim zdravstvenim rizici-ma usled hladnog vremena su hipotermija i promrzline.

599. Hipotermija je rezultat pada telesne temperature usled dugotrajne izloženosti hladnoći.Kod novorodenčadi se prvo ispolje znaci upozorenja u vidu jasnocrvene i hladne kože i neobičnemirnoće. Starija deca počinju da drhte, sanjiva su i dezorijentisana, ili nejasno izgovaraju reči. Ako jetelesna temperatura deteta niža od 35°C, odmah potražite medicinsku pomoć i počnite da zagrevatedete.

600. Promrzline izazivaju gubitak osetljivosti i boje zahvaćene telesne oblasti, usled smrza-vanja. Najčešće pogađ aju nos, uši, obraze, bradu i prste na nogama. Mogu da se pojave bele ili sivkastepege. Promrzlina može da dovede do trajnog telesnog oštećenja. Lečenje promrzlina sprovodi se takošto se zahvaćena oblast odmah potopi u toplu - ne vruću - vodu, ili je zagrevajte toplotom sopstvenogtela. Nemojte je masirati ili trljati, a ako su posredi stopala, povredeni ne sme da hoda. Nemojte zagre-vati promrzline tako što ćete povređ enog smestiti uz vruću peć, radijator ili mu staviti električno jas-tuče.

Bolesti povezane s vrućinomBebe i deca do četiri godine starosti su osetljivi na visoke temperature vazduha. Vodite računa da

piju dovoljno tečnosti, nose šeširić, izbegavaju preterano naprezanje i, ako je ikako moguće, najtopli-

je periode dana provode u kući. Na dečju kožu se mora obavezno nanositi sredstvo protiv sunca s od-govarajućim zaštitnim faktorom, bez obzira na njihovu boju kože (vid. odeljke 635- 639). Opekotineod sunca i osip su najčešći problemi kojima kod mlađ e dece rezultuje nepravilno i dugotrajno izlaganjesuncu (vid. odeljak 1075).

601. Osip od vrućine je iritacija izazvana prekomernim znojenjem u uslovima visoke tem-perature i vlažnosti vazduha. Izgleda kao crveni grozd bubuljičica ili plikova. Najbolje je taj deo telaodržavati suvim i ne mazati nikakvim kremama - one vlaže kožu i samo pogoršavaju stanje.

Ujedi insekataZaštitite dete od ujeda svih mogućih insekata tako što ćete se pobrinuti da odeća pokriva što veće

delove kože ukoliko je sezona insekata (na primer komaraca ili krpelja) ili boravite u predelima u koji-

220




ma njihovi ujedi predstavljaju stalnu opasnost. Svetla odeća manje privlači insekte. U sezoni insekataizbegavajte jako parfimisane deterdžente i šampone. Koristite sredstva za odbijanje insekata pred-viđ ena specijalno za decu. Ukoliko sredstvo sadrži dietil- toluamid (DEET), koncentracija bezbedna zadecu ne bi smela da prelazi 10 procenata. Nemojte detetu mazati dlanove ovim sredstvima, kako ne bidospela u oči ili usta. DEET može da naškodi ako se proguta. Kad se dete vrati u kuću, istuširajte ga,kako biste mu s kože uklonili sredstvo za odbijanje insekata.

602. Pčelinje košnice ili osinja gnezda ne uklanjajte sami već pozovite profesionalce. Kad supčele u blizini, nemojte jesti napolju. Deci posle jela obavezno operite ruke, kako tragovi i miris hranene bi privlačili pčele.

603. Isušite bare na svom imanju, kako biste smanjili broj komaraca. Uveče, kad komarcinajžešće navaljuju, malu decu držite u kući; nemojte ih izvoditi napolje. Na vrata i prozore stavitemreže i vodite računa da nisu pocepane ili oštećene.

604. Ako se dete igralo u visokoj travi ili u blizini šume, proverite mu kožu, odeću i kosu, dase slučajno nije uhvatio neki krpelj. Krpelji su sitna srvorenja - ne veća od glave čiode - koja moguda prenose lajmsku bolest. Ona može da se leči, ali najsigurnije je krpelja odmah ukloniti (celog!) kakobi se sprečilo širenje infekcije. U slučaju da nadete krpelja na detetovoj koži, ne pokušavajte ni sakakvim „narodskim" lekovima, nego se odmah uputite najbližem lekaru. Ima raznih vrsta krpelja i neprenose svi lajmsku bolest, ali, za svaki slučaj, ne pokušavajte ništa sami i odmah odvedite dete kodlekara.

605. Uklonite paukove mreže i ne podstičite decu da se igraju paucima.

Prevencija ujeda pasa606. Ne dozvoljavajte deci da prilaze nepoznatim psima, pogotovo u uzrastu u kojem nesves-

no mogu da uplaše ili povrede životinju. Psi godišnje ujedu na stotine hiljada ljudi; najveći broj žrtavasu deca do deset godina. Najčešće ujedaju pitbulovi, rotvajleri i vučjaci (nemački ovčari), navedenimredom. Ovim povredama doprinosi više faktora, medu kojima su najpre ponašanje i način odgoja psa,da li je bio na povocu, a zatim i ponašanje deteta. Neke napomene upućene deci:

1. Nikad ne prilazite psima koje ne poznajete ili koji nisu vezani.2. Nemojte da bežite od psa koji vam prilazi. Ostanite mirni; verovatno želi samo da vas onjuši.3. Ako vas pas obori, samo se sklupčajte što više možete i budite vrlo mirni.4. Nikad nemojte dodirivati, maziti ili igrati se sa psom ako vam njegov vlasnik nije rekao da

možete.

5. Nikad ne izazivajte psa.6. Ne gledajte u oči psa kojeg ne poznajete. Većina pasa to smatra znakom agresije.7. Nemojte dirati i na bilo koji način uznemiravati psa koji spava, jede ili ima štenad.8. Čuvajte se pasa dok vozite bicikl ili klizate.

607. Dodatne napomene za roditeljc:1. Ako nameravate da kupite psa, prvo se informišite o raznim vrstama. Agresivni i plahoviti,

razdražljivi psi nisu pogodni za porodične ljubimce.2. Ako uzimate ženku, neka je veterinar ojalovi, a ako uzimate mužjaka, dajte da se kastrira; tako

ćete smanjiti agresivne tendencije vezane za odbranu teritorije.3. Nikad ne ostavljajte bebe i malu decu samu sa psom.

Bezbednost tokom praznika i dečjih zabava608. Sklonost dece prema pirotehničkim napravama najviše se ispoljava tokom raznih praz-

nika, naročito Nove godine i Božića. Povrede do kojih dovodi upotreba petardi i nepravilno rukova-

221




nje raketama za vatromet najčešće se odnose na dlanove, prste, oči ili glavu, a ponekad rezultujuamputacijom ili slepilom. Deca i pirotehničke naprave su loša kombinacija. Ja bih im najenergičnijezabranio svako baratanje njima. N aprave te vrste su, uostalom, u najvećem delu sveta ilegalne i ne pre-poručuju se za ličnu upotrebu. Kad gledate organizovani vatromet, budite dovoljno daleko od mestaodakle se ispaljuju rakete i zaštitite uši male dece od suviše glasnih eksplozija.

609. Parade, maskenbali i Noć veštica. U mnogim delovima sveta se razni verski i drugi prazni-ci obeležavaju maskiranjem, maskenbalima i kostimiranim paradama. Najčešće povrede su u takvimsituacijama prouzrokovane nadovima, pešačkim nezgodama i opekotinama. Najvažnije je da maska nesužava vidno polje deteta. Često je sigurnije da se maskira bojama za lice ili šminkom nego nekomplastičnom ili paprinom maskom. Kostimi i obuća ne smeju da budu predugački ili preveliki, jer će sedete saplitati, a svi predmeti poput lažnih mačeva, kopalja i noževa treba da budu od savitljivih mate-rijala, kako se deca ne bi u igri povredila.

Pošto se u tim prilikama često pale sveće, pokušajte da dečje kostime i maske napravite od neza-paljivih materijala. Vrlo lepršava odeća može da dođ e u dodir s plamenom sveće i trebalo bi je izbe-gavati.

610. Božić i Nova godina kod hrišćana, a Hanuka kod Jevreja praznici su kad se deci daju pok-loni, najčešće igračke. Prilikom kupovine igračaka roditelji uvek treba da obrate pažnju na napomenuo tome kojem su uzrastu namenjene, koja se gotovo uvek nalazi na ambalaži. Zakon traži od proiz-vodača da na ambalažu igračaka koje imaju sitne delove stavi posebnu napomenu. Igračke kao što suklikeri, baloni i sitne kocke predstavljaju opasnost da se dete do tri godine njima zagrcne i čak uguši.Igračke s oštrim vrhovima ili ivicama mogu da dovedu do toga da dete povredi sebe ili nekog drugog.Trebalo bi izbegavati igračke koje ispaljuju strelice ili razne plastične projektile, jer one često izazi-vaju povrede oka. Igračke na struju (baterije) trebalo bi davati samo deci starijoj od osam godina.

Sam kod kuće: kad dete brine samo o sebiOko 60 odsto roditelja radi van kuće. Nekad su roditelji sačekivali decu posle nastave, a danas ih

najčešće uključuju u takozvane poslenastavne aktivnosti ili se deca sama vraćaju kući posle škole.

Preporučljivije je da se deca uključe u poslenastavne aktivnosti, ali ako vreme posle škole provode sa-ma kod kuće, evo nekih svakodnevnih uputstava:

• Pobrinite se da vaše dete zna kako može da stupi u kontakt s vama ili nekom drugom bliskomodraslom osobom, kao i da se redovno čujete telefonom dok je samo kod kuće.

• Objasnite detetu osnovna pravila bezbednosti: da ne otvara vrata nepoznatim osobama, ne pališporet ili peć na drva ili ugalj i kako da reaguje u vanrednim okolnostima.

• Porazgovarajte s detetom o tome šta znači biti sam kod kuće i pozabavite se njegovim straho-vima ili nesigurnošću.

• Važni brojevi telefona moraju da budu krupno i čitko ispisani neposredno pored telefonskogaparata. Vodite računa da brojeve koji više nisu aktuelni sklonite i ispišete nove.

• Pobrinite se da vaše dete zna svoje puno ime i prezime, adresu i telefonski broj.

• Naučite ga i provežbajte s njim neke najjednostavnije postupke prve pomoći. Neka uvek zna gdese nalaze hidrogen, hanzaplast, zavoj i flaster.

• Odredite mu neke primerene dužnosti koje valja da obavi dok je samo.• Ograničite gledanje televizije. Podstičite dete da čita i bavi se nekim drugim aktivnostima.• Ako neko iz komšiluka dolazi po dete kolima u školu, organizujte da povede i vaše; raspitajte

se da li u okolini postoje sportski ili društveni klubovi u kojima bi moglo da provede deo vre-mena do vašeg povratka s posla.

Obezbedite svoj dom kako vam se deca ne bi povredivalaPostoje neke stvarčice koje mogu da vam pomognu da dodatno zaštitite mlađ u decu od ozbiljnih

povreda, pošto ste se već potrudili da ih naučite što je moguće bezbednijem ponašanju i učinili kućno

222




okruženje maksimalno bezbednim. One će vam pomoći da dobijete više vremena da učite decu važnimstvarima u vezi s bezbednošću ili će poslužiti da zaštitite dete sve dok ne bude izgubilo interes da diraono što mu je zabranjeno. N aravno, instaliranje ovih dodatnih obezbeđ enja ne znači da pod bilo kojimokolnostima možete da ostavite dete bez nadzora odrasle osobe.

• Na ormariće u kuhinji i kupatilu stavite reze i brave, da mala deca ne bi mogla da ih otvore,pogotovo ako u njima držite štetne supstance. Reze na principu čičak- trake mogu da posluže da

zadrže male istraživače izvan predmeta koje je teško zaključavati, kao što su frižideri, klozetskešolje ili ormarići s klizajućim vratima. Za poklopce na klozetskim šoljama mogu da se kupe po-sebne bravice, u vidu naročitih opruga koje drže poklopac spuštenim.

• Sigurna potpora poklopca kutije za igračke sprečiće da se ovaj slučajno naglo zatvori i povredidetetu ruke, glavu ili vrat.

• Kukica ili reza će sprečiti da dete otvori vrata iza kojih se nalaze stepenice ili ostava u kojoj sečuvaju opasne hemikalije ili alat. Na vrata kupatila takođ e može da se stavi reza, kako se decane bi bez potrebe približavala klozetskoj šolji, niti našla u situaciji da dohvate žilet, lekove i dru-ge štetne supstance.

• Sve duže gajtane smotajte tako da zadrže samo neophodnu dužinu, a smotani deo učvrstitenaročitom plastičnom omčom, da biste sprečili da ga dete igrajući se omota oko vrata. Uradite

to i s potezačima roletni (deca mogu doslovno da se obese o njih), telefonskim gajtanima i gaj-tanima svih električnih aparata u kući.• Montirajte na bojler merač temperature vode i termostat, da biste obezbedili da ne bude zagrejana na više od 50 stepeni.

• Na oštre uglove stolova, stočića, ormarića i komoda mogu da se stave gumeni štitnici, ukoliko je visina tih delova nameštaja upravo tolika da može da prouzrokuje ozbiljnu povredu čela ililica malog deteta. Oni su dobra zaštita za decu do dve godine, ali ih starije dete može lako ski-nuti.

• Na sve utičnice stavite plastične poklopce koji se mogu izvaditi samo uz pomoć naročitog klju-ča. Tako ćete sprečiti da dete udari struja, jer deci ume da padne na pamet da guraju u utičnicerazne, pa i metalne predmete. Sada mogu da se kupe i poklopci koji ne moraju da se sklanjaju

ako hoćete da upotrebite utičnicu.

Medu ostalim stvarima koje povećavaju bezbednost deteta u kući korisni su metalni štitnici zaprozore, vratnice za stepeništa, sirup od ipikaka, detektori dima i aparati za gašenje požara, koje smou ovom poglavlju već pomenuli. Uz to:

• Čak i ako je neispravna, nikad nemojte odvrtati sijalicu iz grla lampe sve dok je ne zameniteispravnom.

• Staklenu srču i otvorene konzerve bacajte u posebne kante koje dete ne može da otvori. Istroše-ne žilete bacajte u konzervu s uzanim prorezom.

• Opasne alatke i električne bušilice, brusilice i slično držite van domašaja dece.• Budite krajnje oprezni kad manevrišući automobilom prilikom uparkiravanja ili isparkiravanja

iz dvorišta idete u rikverc.• Ako u garaži ili šupi držite neki pokvareni frižider ili zamrzivač, obavezno mu skinite vrata.• Motorne kosilice za travu mogu da otkidaju prste, a prilikom rada odbacuju kamenčiće snažno

i na solidnu daljinu. Ako imate kosilicu s rotacionim sečivima, prodajte je i zamenite za nekudrugu.

RAZVOJ IZDRAVLJE ZU BAI USNE DUPLJE

Kao mladić, upitao sam jednog mudrog starog gospodina koja je tajna srećnog života. „Vodi raču-

na o zubima!" glasio je njegov odgovor. Bio je to jedan od najboljih saveta koje sam ikada dobio.

223




Kao roditelj, možete se pridržavati istog tog saveta i povesti računa da zubi vaše dece budu zdravii lepi. Ključ svega ]epreventiva. Šta doprinosi zdravlju zuba? Da li se može sprečiti njihovo propada-nje? Šta raditi kad detetu počnu da izbijaju zubi? Šta je fluor? Kad bi dete trebalo prvi put odvesti kodzubara? Šta je sa stalnim zubima i protezama za korigovanje zuba? Uz informacije koje pročitate ovdei naoružani savetima dečjeg zubara, lako ćete se snaći u svemu ovome.

Ono što roditelje najviše zabrinjava u vezi sa zubima - da idemo nekakvim hronološkim redom - jeste njihovo izbijanje, razvoj zuba, šta čini kvalitetne zube, karijes i izbegavanje traumatskih povre-da usta. Najvažnije je da na vreme i dobro počnete, što vašem detetu može dati prednost koja možetrajati celog života!

Razvoj zuba611. Kako i kad bebi počinju da izbijaju zubi? Prosečna beba dobija svoj prvi zub negde oko

sedmog meseca, ali je zapravo posredi vrlo individualna stvar. Neka beba dobije prvi zub sa tri mese-ca, neka druga tek sa osamnaest meseci. A opet su obe savršeno zdrave i normalne. Tačno je da odre-đ ene bolesti mogu da utiču na uzrast u kom počinju da izbijaju zubi, ali to je retka pojava. U zrast ukom izbijaju zubi je jednostavno urodena predispozicija, baš kao i uzrast u kom dete prohoda.

Budući da bebe dobijaju dvadeset zuba tokom prve tri godine, lako je razumeti zašto izgleda kaoda im maltene stalno niču zubići! To istovremeno objašnjava zašto se tako olako krivica za svaku bolj-ku svaljuje na izbijanje zuba. Nekad se verovalo da izbijanje zuba izaziva nazeb, grip, dijareju ili po-višenu temperaturu. Naravno, ta stanja izazivaju mikrobi (bakterije i virusi), a ne izbijanje zuba. Izbi-

janje zuba uglavnom znači jedan zubić više, i ništa više. Ako vaša beba ima povišenu temperaturu ilideluje bolesno, nemojte misliti da je to zato što joj niču zubi. Javite se lekaru ili patronažnoj sestri.

612. Obično se prva pojavljuju dva središnja donja sekutića. „Sekutićima" se naziva osamprednjih zuba (četiri gornja i četiri donja) donekle pravougaonog oblika koji imaju oštre donje ivicekojima „seku" hranu. Posle nekoliko meseci niču četiri gornja sekutića, tako da prosečna beba od god-inu dana ima šest zuba, dva dole i četiri gore. Posle ovoga obično sledi nekoliko meseci zatišja, donaredne serije. Tada u naglom sledu izbija još šest zubića: dva preostala donja sekutića i četiri prvamlečna kutnjaka. Kutnjaci se ne nalaze odmah pored sekutića, već su pomereni više pozadi, tako daostavljaju mesta za očnjake.

Posle pojave prvih kutnjaka, sledi pauza od nekoliko meseci pre no što očnjaci (šiljati zubići)krenu da popunjavaju prazninu izmeđ u sekutića i kutnjaka. Ovo se najčešće dešava u drugoj polovinidruge godine. Poslednja četiri zuba mlečnog niza su drugi mlečni kutnjaci, koji izbijaju odmah izaprvih, obično polovinom treće godine. Imajte na umu da govorimo o prosečnoj bebi. N ema potrebe dabrinete ako je raspored izbijanja zuba kod vaše bebe brži ili sporiji od ovoga.

613. Stalni zubi počinju da izbijaju oko šeste godine. Prvi stalni kutnjaci obično niču neposred-no iza mlečnih kutnjaka. Prvi mlečni zubi koji ispadaju najčešće su dva središnja sekutića u donjemredu. Na njihovom mestu odmah počinju da rastu stalni sekutići. Svi mlečni zubići naposletku pois-padaju, obično onim redom kojim su izbijali. Najteži posao roditelja i deka i baka u tom procesu jeste

da odrede monetarnu vrednost zubića koje povremeno nalaze ispod dečijeg jastuka.

224




614. Stalni zubi koji zauzimaju mesto mlečnih kutnjaka zovu se bikuspidi ili prednji kut-njaci (premolari). Kutnjaci koji izbijaju u dvanaestoj godini (drugi trajni kutnjaci) smešteni su ne-posredno iza onih koji su izbili u šestoj godini. Treći kutnjaci (oni koji izbijaju sa osamnaest godina,umnjaci) mogu biti uklešteni (impaktirani) u vilici. Katkada moraju da se izvade da ne bi oštećivalisusedne zube ili kosti vilice. Stalni zubi ponekad imaju zupčaste ivice, koje se vremenom same izrav-naju, a to može učiniti i zubar. Pored toga, stalni zubi su malo žući od mlečnih zuba.

Stalni zubi katkada izbijaju ukrivo, ali se obično ispravljaju delovanjem mišića jezika, usana iobraza. Ukoliko se ipak ne isprave, ili leže jedan preko drugog i krivi su, ili je položaj vilice abnor-malan, možda je potreban ortodontski tretman (korektivna proteza) da bi se korigovao zagriz.

Izbijanje zuba615. Svaka beba drugačije reaguje na izbijanje zuba. Jedna žvaće šta stigne, kenjkava je, ba-

lavi, teško zaspi, svaki čas se budi i, uopšte, zagorčava život celoj porodici svakih mesec ili dva kadpočne da joj niče novi zub. Drugoj bebi pak ugledate novi zubić u ustima, a da pojma niste imali da

joj je nicao. U oba slučaja, bebe počinju da balave negde u trećem ili četvrtom mesecu, jer im plju-vačne žlezde tada postaju aktivnije. Nemojte se zavaravati misleći da balavljenje obavezno znači dasu krenuli zubići.

616. Pustite bebu da glođ e! Prva četiri kutnjaka, koji izbijaju negde od dvanaestog do osamnaes-tog meseca, verovatno će izazivati više problema od sekutića i očnjaka, ali svi zubi mogu da namučebebu. Šta da radite? Pre svega, puštajte je da glode! Najbolji su predmeti od čvrste gume, zaobljeni idovoljno mekani da je ne povrede ako padne dok ih drži u ustima. Obično su to namenski gumeniprstenovi raznih oblika (neki ih nazivaju „glodalicama"). Trebalo bi da budete pažljivi s igračkama odtanke, krhke plastike koje mogu da puknu od glodanja, ulete u dušnik i izazovu gušenje. Takođ e, vo-dite računa da vaša beba ne počne da glode nameštaj i druge stvari po kući, najviše zbog opasnosti dasu ofarbani bojom koja sadrži olovo. Srećom, danas se praktično sav nameštaj za dečje sobe i bojeneigračke farbaju bojama u kojima nema primesa olova.

Neke bebe najviše vole da žvaću nekakvu tkaninu. Možete da pokušate da uvežete kocku leda iliparče jabuke u čistu krpu. Neki se roditelji kunu u zamrznute devreke. Mnoge bebe vole da im povre-

meno snažno trljate desni. Budite kreativni! Pustite bebu da glode šta god hoće, pod uslovom da nijeopasno. I ne histerišite zbog mikroba na gumenoj glodalici ili komadu tkanine. Vaša beba ionako trpau usta sve i svašta i na svemu tome se nalaze nekakvi mikrobi. Naravno, nije loše da operete glodalicuako ju je ispustila na pod ili pošto je pas izbalavi, a možete povremeno da operete i iskuvate i tkaninu.Na tržištu ima mnogo farmaceutskih preparata koji pružaju privremeno olakšanje tokom izbijanja zu-ba, ali bi o njihovoj upotrebi trebalo prvo da se posavetujete s lekarom.

Šta čini dobre zube?617. Krunice (vidljivi delovi) bebinih zuba formiraju se u desnima pre rođ enja. Uz to, i mno-

gi stalni zubi počinju da se formiraju nekoliko meseci nakon rodenja, neki čak i pre rodenja! Znamoda su ovi zubi u razvoju osetljivi na pravilnu ishranu. Međ u hranljivim sastojcima neophodnim za

izgradnju snažnih zuba, naročito su važni: kalcijum i fosfor (ima ih u povrću, cerealijama i mleku -mada ja ne preporučujem mleko posle navršene druge godine), vitamin D (ima ga u obogaćenom mle-ku, vitaminskim kapima i sunčevoj svetlosti) i vitamin C (ima ga u većini voća, posebno južnom, vi-taminskim kapima, sirovom paradajzu, kupusu). Majčino mleko sadrži odgovarajuće količine vitami-na C. Ako dojite bebu, moguće je da je samo ograničeno izlažete suncu, lekar vam može prepisati vi-tamin D u vidu dodatka. Ostali vitamini su takođ e od pomoći, uključujući vitamin A (ima ga u žutom,narandžastom i crvenom voću) i neke od vitamina B (ima ih u žitaricama). Prema tome, kao i u mno-gim drugim oblastima, zdrava ishrana postavlja temelj za zdrave zube.

618. Fluor. Poznato je da fiuor igra važnu ulogu u formiranju snažnih zuba otpornih na kvarenje.Mala količina fiuora u ishrani majke dok je trudna i kasnije u ishrani deteta umnogome smanjuje

mogućnost kasnijeg kvarenja zuba. Na primer, stopa kvarenja zuba je mnogo manja u oblastima gde

225




voda za piće prirodno sadrži fluor. Kad se zubna gled formira uz dejstvo fluora, ona je mnogo otpornija na delovanje kiseline. Uz to, prisustvo fiuora u usnoj duplji ometa aktivnost bakterija koje izazivaju kvarenje zuba.

Postoje dva osnovna načina na koje fluor može koristiti deci: u telesnom sistemu i na površinizuba. Ako u vodi za piće ima malo ili nema nimalo fluora, dete ga može dobijati sa vitaminima ili uvidu tableta koje će mu prepisati lekar. Taj fluor odlazi u sistem i preuzimaju ga stalni zubi, oni kojise razvijaju u vilici. Drugi način da fluor bude od koristi zubima jeste direktno nanošenje. Fluor možeda se unese u usta u vidu paste za zube, vodice za ispiranje ili posebnih preparata koji zasićuju spo-ljašnji sloj zubne gleđ i i pomažu u borbi protiv dejstva kiseline.

Fluor se već decenijama u malim, bezbednim količinama dodaje vodi za piće u mnogim sredina-ma, kao mera zdravstvene zaštite. Ako niste sigurni da li vaša voda za piće sadrži dovoljno fluora,možete da zatražite tu informaciju od firme koja vam isporučuje vodu za piće i ona je dužna da vam

je da. Odgovarajuće fluorisanje vode je 0,7 do 1,0 ppm (parts per million, čestica po milionu litara).Ako imate vlastiti bunar, obratite se za savet lokalnom sekretarijatu za zdravstvo.

Neki lekari specijalisti preporučuju dodavanje fluora i dojenim bebama, u zavisnosti od toga da lidobijaju fluor u vodi za piće. Većini beba fluor nije potreban sve do šestog meseca. Formule ne sadržemnogo fiuora. Ako formulu mešate s fluorisanom vodom za piće, onda vašoj bebi nije potreban nika-kav dodatak fluora.

Fluor je element koji kao takav postoji u prirodi; svi ga imamo u zubima i kostima. Lekar vašegdeteta će se pobrinuti da ono dobija odgovarajuću količinu. Ukoliko voda za piće u vašem mestu nesadrži fiuor, lekar može prepisati vašoj bebi odgovarajuću dnevnu dozu, koja će varirati u odnosu nauzrast i težinu deteta. Previše fluora može da prouzrokuje neprivlačne bele i smeđ e pegice na zubima,stoga je važno da se odredi prava količina. Vašem detetu se može povremeno kod zubara stavljati lo-kalni nanos specijalnog rastvora fluora. Paste za zube s dodatkom fiuora takođ e su dobre zbog svogpovršinskog dejstva na zubnu gleđ . Medutim, budite pažljivi: deca koja gutaju pastu za zube, a to radivećina njih, izložena su opasnosti da im se u organizmu nade previše fluora. Stoga na četkicu stav-ljajte samo male količine paste (u veličini zrna graška) i držite je van dohvata male dece, kako se nebi pretvorila u zgodnu užinicu dok borave u kupatilu.

Kvarenje zuba619. Neka deca imaju mnogo karijesa, a druga nimalo. Zašto je tako? Još uvek nije poznato

koji sve faktori doprinose kvarenju zuba (zubnom karijesu), ali znamo da je ishrana trudnice i kasnijedeteta važna za pravilan mineralni sastav bebinih zuba. Nasleđ e takođ e igra određ enu ulogu u propa-danju zuba.

620. Osnovni uzrok kvarenja zuba je skupljanje kiseline koju proizvode bakterije u ustima,

koje prosto cvetaju na šećeru i skrobu koje dete unosi ishranom. Bakterije i ostaci hrane mešaju se spljuvačkom, formirajući pri tom lepljivu materiju poznatu kao zubni plak, koja se lepi za površinuzuba. Što više časova u toku dana taj plak ostane na zubima, to je broj bakterija veći i proizvodi se višekiseline. Ova kiselina razlaže mineralni sadržaj strukture zuba (zubne gledi i zubne kosti). Tako oslab-

ljenu strukturu zuba bakterije lako razjedaju. Proces formiranja kiseline prouzrokuje i krvarenje iz za-paljenih desni (gingivitis) i zadah iz usta. Zbog toga često lizanje lilihipa izmeđ u obroka, unošenje lep-ljivih bombona, suvog voća i gaziranih napitaka, grickanje kolača i krekera (koji se lepe za zube) na-ročito doprinosi stvaranju karijesa.

Posebno razoran tip karijesa je onaj koji se stvara kod beba koje se doje ili hrane iz bočice. Kaddeca mnogo sisaju ili ne ispuštaju bočicu iz usta, naročito uveče, pred odlazak na spavanje, skuplja-nje tečnosti oko gornjih prednjih zuba može da izazove formiranje velike količine kiseline i brzo pro-padanje zuba. Kod nekih beba karijes ume da nastane još pre prvog rođ endana! Ponekad je karijes kodnovorođ enčeta toliko izražen da zub mora da se ukloni. Iz tog razloga, bebe ne treba stavljati u krevets bočicom mleka, soka ili bilo koje druge zaslađ ene tečnosti. Jedina prihvatljiva tečnost pred spava-nje i noću jeste voda. Cak i razblažene slatke tečnosti mogu da podstiču stvaranje karijesa.

226




Pranje zuba četkicom i čišćenje koncem621. Kako se može sprečiti nastajanje karijesa? Tajna je u svakodnevnom, doslednom ukla-

njanju zubnog plaka pre no što on uspe da obavi svoj prljavi posao. Pre svega, jedna napomena u vezis pranjem bebinih zubića. Perite ih mekanom četkicom za zube! Priča da valja koristiti meku gazu ilikrpicu da se ne bi oštetile nežne detinje desni jeste najobičniji mit. Te „nežne" desni nimalo nežnogrizu noge trpezarijskog stola, prečke na krevetiću, ploču sobnog stočića, braću i sestre i sve ostalo što

im se nađ e na putu. Bebine desni su nežne koliko i krokodilska koža. Četkicom, a ne gazom! Bebe tovole.Preporučujem da se dečji zubići pažljivo peru četkicom posle doručka i uveče pred spavanje, uz

svakodnevno čišćenje koncem izmeđ u zuba, što se obično radi pre večernjeg pranja. Ako je moguće,nije loše ni da se zubići operu posle ručka, kako bi se uklonili ostaci hrane. Počev od druge godine,dete će najverovatnije početi da insistira da sve radi samo, ali većina male dece još uvek nije dovoljnospretna da bi pravilno prala zube i čistila ih koncem; takvu spretnost i preciznost pokreta steći će teksa devet ili deset godina. Detetu možete da dozvolite da počne samo da pere zube čim izrazi želju, alićete verovatno morati da završite posao, da biste se uverili da su sve naslage plaka eliminisane. Poste-peno prepuštajte detetu kompletno pranje, otprilike kad zaključite da je u stanju da to obavi kako valja,što je obično izmedu šeste i desete godine.

Deca vole da se ponašaju kao odrasli

Neki se roditelji pitaju da li je neophodno čišćenje zuba koncem; u većini slučajeva kutnjaci iočnjaci naležu jedni na druge. Čak i neki prednji zubi su međ usobno vrlo blizu. Usled tako bliskogkontakta izmeđ u zuba, naslage plaka i hrane se zaglavljuju međ u njima. Ni najenergičnije ribanje čet-kicom ne može da ih iščisti odatle. Zubni konac izvlači otpatke iz tih nedostupnih prostora, tako da seposle toga lako speru četkicom.

Savetujem da dete počnete da navikavate na blago čišćenje koncem čim primetite da hrana počinjeda mu se zaglavljuje izmeđ u zuba. Dečji zubar vam može pokazati kako da držite dete da biste munajbolje očistili i oprali zubiće. Najlepše od svega je to što će vaše dete, kad dođ e vreme da to možesamo da radi, već imati uvreženu naviku.

Smese za zaptivanjeSmese za zaptivanje su još jedan važan deo preventivnog zubarstva. Mnogi zubi imaju male udubi-

ne, fisure, u kojima se skupljaju ostaci hrane i zubni plak. Te neravnine površine zuba toliko su sićušneda dlačice četkice ne mogu ni da udu u njih, tako da ostaci hrane i bakterijski plak ne mogu da se uklo-ne ni četkicom ni koncem. Na taj način obično nastaje „karijes rupica i pukotina". Međ utim, zubar često

može da spreči nastajanje te vrste karijesa. Masa kojom se zatvara fisura sastoji se od tečne smole koja




Zubar će objasniti detetu zaštoje važno čišćenje zuba koncem.

Roditelj može da pomogne malom detetu da opere i očisti zubiće, odvlačeći mu pažnju nekom pričom ili pesmom, pri tom blago ipažljivo rukujući zubnim koncem i četkicom.

se razlije preko zuba i popunjava rupice i udubljenja. Smola zatim orvrdnjava i nesavršena gled je„zaptivena", tako da u rupicama i udubinama više ne može da se skuplja nepoželjan sadržaj. Zubaritragaju i za drugim materijalima, koji bi još savršenije služili za ovu namenu. Određ eni mlečni kut-njaci takođ e mogu da budu zaptiveni, ali zubari to prilično nerado čine. Klinieka iskustva pokazuju dasmese za zaptivanje ne prianjaju tako dobro za mlečne zube kao za stalne. Smese za zaptivanje trajugodinama, ali, zavisno od ishrane deteta, navika u održavanju higijene zuba i stanja usne duplje, poslenekog vremena moraju da se poprave ili zamene.

Traumatske povrede zubaSvi zubi mogu da budu povređ eni, mada su najčešće traumatskim povredama izloženi prednji

zubi. Zubi mogu da naprsnu ili se polome, rasklimaju ili budu potpuno izbijeni. Zubare brinu povredemlečnih zuba, ali još više povrede stalnih zuba, jer one mogu da ostave posledice koje traju celogživota. U slučaju traumatske povrede zuba, roditelji odmah treba da odvedu dete lekaru. N eke povredenisu uočljive na prvi pogled, ali zubar je kompetentan da postavi punu dijagnozu i sprovede pravilnolečenje.'

622. Naprsnuće zuba. Zub ima tri sloja: spoljašnju zaštitnu gled, unutrašnju potpornu strukturuzvanu dentin (zubna kost) i meko tkivo u središtu koje se sastoji od nerava i naziva zubna pulpa.Naprsnuće (frakrura) zuba može da zahteva samo da ga zubar malo uglača korišćenjem instrumentakoji donekle podseća na šmirgl-papir. Izraženije naprsnuće može zahtevati restauraciju zuba, da bi sepovratili njegov oblik, funkcija i izgled. Ukoliko fraktura zuba zahvata šupljinu u središtu zuba i ogo-

ljava zubnu pulpu (obično ogoljeni deo krvari), potrebno je što pre obratiti se zubaru, da bi se šteta

228




popravila i po mogućnosti izbegao gubitak pulpe. Ukoliko dode do devitalizacije pulpe, zub se još uvekmože spasiti endodontskim lečenjem (lečenjem šupljine korena zuba). To jednostavno znači odstra-njivanje devitalizovanog tkiva pulpe i popunjavanje šupljine korena sterilnim materijalom. Daljapopravka zuba teče na uobičajeni način.

623. Raskliman zub. U najvećem broju slučajeva blago raskliman zub se ponovo stabilizuje u

roku od dva do tri dana, za šta mu je potrebno samo malo odmaranja. Ponekad su, međ utim, zubi tolikorasklimani da zubar mora da im stavi jednu vrstu udlage koja će ih pridržavati da se ne klimaju doktraje lečenje. Katkada se daju i antibiotici da bi se sprečila infekcija zubne pulpe i okolnog tkiva. Zubarće savetovati da dete neko vreme jede što mekšu i tečniju hranu, da bi se potpomogao proces izlečenja.

624. Avulzija zuba. Ponekad se dešava da zub bude potpuno izbijen iz usta. Zubari ovo nazivajuavulzijom zuba. Ukoliko dode do avulzije zuba kod bebe, zubari obično ne preporučuju njegovoponovno usađ ivanje (reimplantaciju). Postoje, naime, znatni izgledi da dođ e do razvojnog oštećenjatrajnog zuba koji se nalazi ispod njega, ukoliko se traumatizovani mlečni zub ponovo usadi. Stalni zubbi, međ utim, trebalo usaditi u što kraćem roku, obično za najduže trideset minuta, kako bi izgledi zarevitalizovanje zubne pulpe bili maksimalni. Pre svega, uverite se da je zaista posredi stalan zub i da

je neoštećen. Držeći ga blago za krunicu (onaj deo zuba koji se vidi u ustima), a ne za koren, blago gaisperite pod tekućom vodom. Nemojte ga trljati ni ribati ni na koji način; to bi oštetilo okolno tkivokoje je potrebno za reimplantaciju. Insertujte zub na njegovo mesto. Ako ne možete, stavite ga u čašus mlekom i zatim odvedite dete kod najbližeg zubara ili u urgentni centar ili stanicu hitne pomoći, akotamo imaju dežurnog zubara. Kod avulzije stalnih zuba, ključni faktor je vreme. Ukoliko je zub biovan usta više od trideset minuta, šanse za uspešnu reimplantaciju se dramatično smanjuju.

Sprečavanje traumatskih povreda usne dupljeNeke povrede se ne mogu sprečiti. Roditelji, međ utim, treba da shvate da se mala deca često

spotiču, a da imaju idealnu visinu da pri padu udare zubima u niski sobni stočić. Prema tome, učiniteprostorije u kojima dete boravi što sigurnijim u slučaju pada. Takođ e se pobrinite da ne dođ e u priliku

da zagrize električni gajtan. Utičnice zaštitite poklopcima. Ne dozvoljavajte detetu da paradira naoko-lo s četkicom za zube u ustima. Ona u slučaju pada može da nanese veoma ozbiljne povrede. Decakoja se bave bilo kojim sportom stalno su izložena riziku od povrede zuba. Može ih udariti lopta uzube ako igraju fudbal, košarku ili hokej na travi... takve nezgode se dešavaju u svim sportovima!Deca koja se organizovano bave sportom treba da nose udobne štitnike za zube. Štitnik može da sekupi u prodavnicama sportske opreme ili apotekama, a može i zubar da ga napravi, tako da u potpuno-sti odgovara zubalu vašeg deteta. Grublji pojedinačni sportovi, kao što su brzo klizanje, vožnja skejt-borda i borilačke veštine takođ e iziskuju nošenje štitnika za usta.

Posete zubarskoj ordinacijiVrlo je važno da dete upozna zubara i osoblje u zubarskoj ordinaciji. Moj savet je da ga tamo

odvedete čim mu izbije prvi zub, što je obično najkasnije s godinu dana. Možete da postavite zubaruneka pitanja o nezi dečjih zubića i naučite nešto više o problemima vezanim za zube. Ukoliko ranopočnete s preventivnim posetama zubaru, on će moći da uoči eventualne probleme u početnoj fazi, kadse oni lakše, bezbolnije i jeftinije rešavaju. Što je još važnije, vaše dete će steći pozitivna rana isku-stva u pogledu odlaženja kod zubara. Sa tri godine, biće već veteran. Većina budućih poseta biće pre-ventivne prirode, umesto tradicionalnog „bušenja i plombiranja" koje ume da celog života opsedauspomene mnogih odraslih osoba.

VakcinacijaOdrastao sam u vreme kad je svaki roditelj bio smrtno zabrinut da mu dete ne zakači poliovirus,

virus dečje paralize. Ta bolest je odnosila oko 25.000 žrtava godišnje, uglavnom dece. Upozoravali su

nas da ne pijemo vodu sa zajedničkih fontana za piće, izbegavamo letnje gužve i prestravljujemo se

229




zbog svake virusne infekcije. Ali, ne više. Od 1979. godine u SAD se nije pojavio nijedan novi slučajdečje paralize. Ostatak sveta još pomalo kaska za nama, ali, tu je negde. Velike boginje - variola -zbrisane su s lica planete.

Eliminacija ovih bolesti je pravo medicinsko čudo, jedno od najvećih dostignuća čovečanstva, adesilo se blagodareći vakcinama. Mnoge vakcine se prave od ubijenih ili oslabljenih bakterija ili vi-rusa, tako da oni sami po sebi ne mogu da izazovu bolest, već samo podstiču imunološki sistem orga-

nizma da bude spreman da se bori protiv istih tih „živih i zdravih" virusa i bakterija, ako nekad budemorao. Pošto se dete imunizuje vakcinom, koja se ili guta ili ubrizgava injekcijom, njegov organizamstvara antitela koja će se izboriti protiv te bakterije ili virusa, ako ikad pokušaju invaziju na njega.

625. Nosite sa sobom zdravstvenu knjižicu s podacima o vakcinacijama. Bilo bi dobro da kodsebe uvek - prilikom izlazaka, šetnji, putovanja - imate detetovu zdravstvenu knjižicu u koju su une-seni podaci o primljenim vakcinama (kao i o eventualnoj osetljivosti na lekove). To je naročito važnoako iz nekog razloga (preseljenje i sl.) menjate lekara. Potreba za uvidom u ovu evidenciju najčešćese javlja kad dete negde van kuće zadobije ranu koja iziskuje dodatnu zaštitu protiv tetanusa 14. Utakvim slučajevima je za lekara veoma važno da pouzdano zna da li je dete vakcinisano protiv tetanusai kad. Ukoliko je dete potpuno imunizovano, vrlo malo rana zahteva dodatnu zaštitu protiv tetanusa.Podaci o vakcinacijama potrebni su i prilikom upisa deteta u jaslice, obdanište, školu ili fakultet.

626. Pripremite dete. Najbolji način da pripremite dete za vakcinaciju jeste da mu postupakobjasnite iskreno i što jednostavnijim rečima, imajući u vidu njegov uzrast i moć poimanja. Recite muda će ga injekcija malo boleti (,,kao kad te neko malo jače uštine"), ali da će ga to zaštititi od bolestikoja bi ga bolela mnogo, mnogo više od injekcije. Recite mu da je sasvim u redu da plače ako osetipotrebu za tim i da slobodno može da bude i malčice ljuto na doktora i na vas. Mislim da čak i malebebe, koje ne mogu da razumeju vaše reči, bivaju smirene tonom vašeg glasa dok ih držite u naručjui objašnjavate im zašto moraju da „dobiju bocu".

627. S vremena na vreme, roditelje uznemiravaju i zbunjuju priče u novinama i na televi-

ziji o malobrojnoj deci kod koje je došlo do burne reakcije na odredenu vakcinu, što se naročito odnosina vakcinu protiv veiikog kašlja (pertussis) i polio vakcinu. Neki od tih roditelja tada odlučuju da nji-hovo dete neće primati nikakve vakcine, iz straha da će mu od njih biti gore nego od same bolesti pro-tiv koje se vakciniše. Smatram to velikom greškom, jer znamo da je u najvećem broju slučajeva bolestmnogo opasnija za decu nego retki primeri burne reakcije na vakcinu. Ako čujete neku sličnu priču izabrinete se, porazgovarajte o tome s lekarom ili patronažnom sestrom.

628. Vakcine. Vakcina može da sadrži živi virus (na primer, vakcine protiv poliovirusa, malih bo-ginja, zauški, rubeole i ovčijih boginja). Virusi u tim vakcinama su izmenjeni i oslabljeni, tako da višene mogu da izazovu bolest kod osobe (sem u izuzetno retkim slučajevima), ali i dalje aktiviraju imuno-loški sistem da se bori protiv njih. Ostale vakcine mogu biti proizvedene od ubijenih bakterija ilivirusa (na primer, vakcine protiv difterije, tetanusa, velikog kašlja, hepatitisa B), koje su obično deo

celog virusa ili bakterije, ali budući da nisu živi, ne mogu da zaraze osobu. U oba slučaja organizampostaje relativno imun prilikom izlaganja tom virusu ili bakteriji, u smislu da im se uspešno odupiredodatnim antitelima.

629. DTP: difterija, tetanus, pertussis (dite- per). Vakcine protiv ova tri bakterijska oboljenjakombinuju se i daju u serijama od tri injekcije u razmaku od po dva meseca, počev od drugog mese-ca starosti. Zaštita koju daju ove tri injekcije postepeno slabi, zato se posle godinu dana vrši revakci-nacija, izmeđ u petnaestog i osamnaestog meseca i ponovna revakcinacija izmeđ u četiri i šest godina.Dalje imunizacije protiv difterije i tetanusa daju se svakih deset godina, ali se vakcina protiv velikog

14 Kod nas poznat i kao zli grč ili šklopac (prim. prev.).

230




kašlja (pertussis) ne daje posle detetovog sedmog rođ endana. DTP vakcina se može davati i u kombi-naciji s drugom vakcinom, recimo HIB.

Bol na mestu uboda i povišena telesna temperatura povezani s ovim vakcinama mogu se znatnoumanjiti ako se detetu da acetaminofen (paracetamol) neposredno pre vakcinacije, umesto da se čekada li će biti reakcije. Ako se kod vaše bebe razvije povišena temperatura praćena razdražljivošću,gubitkom apetita ili bolom na mestu uboda, lekar treba da prepiše nešto za ublažavanje simptoma. Bebi

bi već sutradan trebalo da bude bolje. Ukoliko temperatura ne pada, onda je moguće da nema veze svakcinacijom; posredi je možda neka nova infekcija. Ova vakcinacija ne izaziva simptome u vidukašlja ili nazeba.

Sasvim je normalno da se na mestu uboda formira mala, čvrsta oteklina, ili čvorić. Ona se možezadržati i nekoliko meseci i nije razlog za brigu. Naposletku uvek nestaje.

630. Polio vakcina. OPV (oralna poliovirusna vakcina ili Sabinova vakcina) ili IPV (deaktiviranapoliovirusna vakcina ili Salkova vakcina) daju se svim bebama u SAD, počev od dva meseca starostiili što je pre moguće pošto napune dva meseca. OPV je živ ali oslabljen virus uzgajen na živim ćeli-

jama u laboratoriji i uzima se oralno (guta se). Ova oralna vakcina nema nikakav ukus i spušta se direk-tno na jezik. IPV je ubijen poliovirus koji se daje injekcijom.

Savetuje se da deca prime prvu polio vakcinu s dva meseca, drugu s četiri i treću dozu izmeđ ušestog i osamnaestog meseca, dok četvrtu valja da prime izmeđ u četvrte i šeste godine.

Ukoliko je došlo do produžavanja intervala izmeđ u doza, rizik postoji jedino u toku tog produže-nja; zaštita će naposletku biti jednako efikasna, pod uslovom da je dete primilo sve doze. Vakcinamože da se da istovremeno kad i vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja, Haemophilus in-

fluenzae B, i hepatitisa B.Kad se koristi oralna vakcina, dete stolicom izbacuje izvestan broj živih poliovirusa nedeljama

posle vakcinacije. To može da bude problem ako je neko od članova porodice ili onaj ko se stara odetetu naročito podložan virusnim infekcijama - na primer, osobe koje se leče od raka ili duže vremeuzimaju steroide, kao i one koje pate od poremećaja u vidu nedostatka imuniteta. Takav problem nepostoji kada je reč o deaktiviranoj vakcini. Neki lekari sad daju IPV u prvim dvema dozama, da bisledeće dve doze bile OPV Drugi daju samo OPV, a treći samo IPV. Dok ovo pišem, nema opšteg kon-

senzusa o tome koju vakcinu treba upotrebljavati. Vaš lekar ili patronažna sestra daće vam najnovijeinformacije o rasporedu primanja polio vakcine.

631. MMR: morbili, mumps, rubela (male boginje, zauške, rubeola). Rubeola se još naziva inemačkim boginjama ili trodnevnim boginjama. Deca se zaštićuju od ova tri virusna oboljenja jednominjekcijom kombinovane vakcine, koja se obično daje u uzrastu od dvanaest do petnaest meseci. Ovatrostruka vakcina sadrži žive oslabljene viruse. Reakcija na vakcinu protiv malih boginja ispoljava se

jednu do dve nedelje posle dobijanja injekcije i liči na vrlo blag slučaj malih boginja. Kod svakogdesetog deteta temperatura oko nedelju dana posle imunizacije skače do 39,5°C i traje jedan do dvadana, dok se kod svakog dvadesetog deteta pojavljuje blag osip.

Revakcinacija se vrši pred polazak deteta u školu (izmeđ u četvrte i šeste godine), zajedno sa DTP

i OPV revakcinacijom. Revakcinacija se takođ e daje kao kombinovana MMR vakcina. Ako vaše detene primi ovu revakcinaciju do polaska u školu, svakako bi trebalo da je primi do desete ili dvanaestegodine.

632. HIB: Haemophilus influenzae B. Ovo oboljenje, koje izaziva bakterija Haemophilus, nijeni u kakvoj vezi s gripom (influencom). „Influenca" koja se pominje u nazivu ove bolesti jedna je odraznih začkoljica u medicinskoj terminologiji. Haemophilus influenzae B je u većini slučajeva blagooboljenje vrlo slično običnom nazebu. Pre sredine osamdesetih godina dvadesetog veka, kad je počelada se primenjuje ova vakcina, ovo bezazleno stanje je često umelo da se pretvori u jedan od najčešćihuzroka ozbiljnog i po život opasnog oboljenja15. Otkako se daje HIB vakcina, takva oboljenja su umno-

15

Spinalni meningitis (prim. prev.).

231




gome nestala. Većina vakcina protiv ove bolesti daje se u seriji od tri injekcije, počev od drugog mese-ca starosti. Revakcinacija se daje u uzrastu od dvanaest do petnaest meseci.

633. Ovčije boginje (varicella). Nedavno uvedena u SAD, vakcina protiv ovčijih boginja je vak-cina sa živim virusom koja sprečava da dete oboli od ove bolesti ili je barem ublažava. Sada se sa-vetuje da sva deca izmeđ u jedne i trinaest godina koja nisu imala ovčije boginje prime ovu vakcinu -

izuzev one koja imaju specijalne probleme s imunitetom, one koja uzimaju velike doze steroida ilidevojčica koje su u drugom stanju.

634. Vakcina protiv hepatitisa B je serija od tri injekcije koja se preporučuje svoj deci. Obez-beduje imunitet protiv virusa hepatitisa B, koji može da prouzrokuje ozbiljno oštećenje jetre i veoma

je zarazno, posebno odmah po rođ enju. Starija deca, adolescenti i odrasli pod određ enim okolnostimatakođ e mogu da prime ovu vakcinu.

Preporučeni program vakcinacije

Vakcine

DTP

Uzrast u kom se daju

I - 2 mesecaII - 4 mesecaIII - 6 meseciIV - 12 do 18 meseciV - 4 do 6 godinaVI (samo DT) - 11 do 12 godina (poslesedme godine se ne vrši vakcinacija protiv velikog kašlja)

Polio (OPV ili IPV) I - 1 do 2 meseca

II - 2 do 4 mesecaIII - 6 do 18 meseciIV - 4 do 6 godina

MMR I - 12 do 15 meseciII - 4 do 6 godina

HIB I - 1 do 2 mesecaII - 2 do 4 mesecaIII - 3 do 6 meseci

IV - 12 do 15 meseci

Varicella

Hepatitis B

I - 1 do 13 godina

I - pri rođ enju do 2 mesecaII - 1 do 4 mesecaIII - 6 do 18 meseci

Molim vas da imate na umu da se ovipreporučeniprogrami često menjajul Stalno se stvaraju no-ve vakcine i zamisli kad i koliko često bi ih trebalo davati takode variraju. Najnovije informacije uvekćete dobiti od svog lekara.

232




Deca i duvan

U poslednje vreme, profesionalci o duvanu govore kao o „pedijatrijskom oboljenju". Mada duvanretko izaziva oboljenje kod mladih (potrebno je nekoliko decenija da bi se ispoljili njegovi štetni efek-ti), reč je o pedijatrijskom oboljenju utoliko što velika većina tvrdokornih pušača - onih koji jednos-tavno ne mogu da se otarase ove loše navike - počinje da puši pre svog osamnaestog rodendana. Kadbismo mogli da sprečimo tinejdžere da uopšte počnu da puše, to bi mnogo značilo za eliminisanje ove

tragične epidemije. Kako da to postignemo?Vaš lični rat protiv duvana treba da počne još dok vam je dete malo. Poruka koju mu saopštavate

u vezi s pušenjem treba da se uklapa u njegov razvojni nivo. Na primer, nijedno dete ne brine o mo-gućnosti da u četrdesetoj oboli od raka pluća; to je za njega nezamislivo daleka budućnost. Deca i tine-

jdžeri brinu o specifičnim, konkretnim ishodima. Mlade dete bi trebalo da shvati da će ga pušenjeučiniti lošijim sportistom, manje omiljenim i da će izgledati kao idiot. Tinejdžeri treba da čuju da oso-ba koja puši širi ružan zadah oko sebe, a naročito iz usta (što suprotan pol mrzi) i da to nije ni najmanjekul - naprotiv. Umesto da izgledaju stariji, tinejdžeri s cigaretom u ruci izgledaju mladi, poput maledece koja su obukla tatino odelo ili obula mamine cipele s visokim potpeticama - drugim rečima,poput dece koja pokušavaju da liče na odrasle.

Medijske predstave snažnih, privlačnih ljudi koji se kajakom spuštaju niz brzake s opuškom koji

im visi s usana trebalo bi nazvati njihovim pravim imenom: presnim lažima motivisanim željom zaprofitom. Jednoglasan zaključak cele porodice bi trebalo da glasi da je „pušenje odvratno". Pored toga,vodite računa da kanali za komunikaciju s vašom decom budu stalno otvoreni. Ako vaše dete dođ e uiskušenje da zapali cigaretu ili je to već uradilo, ono mora da zna da o tome može slobodno da poraz-govara s vama, ne plašeći se da ćete vi da pohisterišete zbog toga. Mnogo ćete više postići iskrenimrazgovorom nego neumoljivim zabranama, kojima zapravo ne možete ništa da sprečite.

Pošto obavite iskren razgovor o pušenju, izbegavajte svaka dalja pridikovanja, oštra pitanja ilinjuškanje. Time samo možete da isprovocirate dete da se pobuni. Ne budite zakeralo. Jednostavno mo-rate da računate na zdrav razum svog deteta. Medutim, vi biste morali da mu pokažete primerom.Najvažnije od svega je da od njegovog najranijeg detinjstva nastojite da uspostavite odnos međ usob-nog prijateljstva, poštovanja i poverenja.

Kad roditelji puše

Pušenje je opasna navika, povezana s oko 400 000 smrti godišnje. Ako pušite, možda biste i želelida prekinete, ali vam to jednostavno teško pada.

Sad imate mnogo jači razlog da se otarasite ove navike: svoju decu. Mada već dugo znamo dapušenje izaziva rak i druge bolesti pluća kod odraslih, štetni efekti pasivnog udisanja dima („pasivnogpušenja") kod dece se tek otkrivaju. Duvanski dim u vazduhu slabi respiratorni sistem vašeg deteta,čineći ga podložnijim kašlju, nazebima, astmi i infekcijama uha. Studije nalaze vezu izmeđ u pušenjai nekih (mada svakako ne svih) slučajeva sindroma iznenadne smrti odojčadi (SIDS)*. Duvanski dimbi trebalo gledati kao otrovan zagađ ivač - što on, uostalom, i jeste. U najmanju ruku, trebalo bi da važičvrsto pravilo da „nema pušenja u kući i u kolima". Pušenje u trudnoći može da dovede do spontanogpobačaja, prevremenog porođ aja, smanjene težine deteta pri rođ enju i ozbiljnih porođ ajnih komplika-

cija. Mada se ovi problemi češće javljaju kod majki koje puše paklicu i više na dan, bilo koji broj ci-gareta ima štetno dejstvo na fetus u razvoju. Međ utim, mene brine nešto još gore: za decu čiji roditeljipuše postoji veća verovatnoća da će jednog dana, kao tinejdžeri ili odrasli, i sama propušiti, tako dapostoji tendencija prenošenja ove opasne navike s kolena na koleno.

Trenutna i trajna sreća vaše dece neka vam posluži kao dodatan podsticaj da pokušate (i po desetiput, ako treba) da prekinete, kao što su milioni uspešno uradili posle nekoliko pokušaja. Strogo odre-dite datum u toku naredne dve nedelje. Potražite nekog ko će vam pomoći da sprovedete ovaj težakpoduhvat. Posavetujte se sa svojim lekarom. Pronadite način koji vam najviše odgovara. Nekima po-mažu nikotinski fiasteri ili žvakaće gume, dok neki najlakše prekinu ako to učine naglo i sasvim.

Nemojte se obeshrabriti. Kad toliki drugi mogu da ostave pušenje, možete i vi. Imajte na umu go-dine koje na taj način dodajete svom životu i životima svoje dece i unučadi.

* SIDS - prihvaćena internacionalna skraćenica (Sudden Infant Death Syndrome) (prim. red.).




Zaštita od sunca635. Mnogi od nas su vaspitavani da misle da je sunčanje zdravo. Zdrav izgled preplanule

kože čini da izgledamo i osećamo se odlično. Sunce pomaže organizmu da stvara vitamin D. Ponekadnam se čak čini da energija sunca povećava (ili iscrpljuje) našu vlastitu energiju. Štaviše, u vreme kadbebe još nisu automatski dobijale dovoljno vitamina D u vidu formule ili vitaminskih kapi, i pre negošto su štetna dejstva ultraljubičastih zraka bila u potpunosti poznata, ja sam savetovao da se bebe sun-

čaju.Sad smo mudriji. Žalimo zbog svojih bora, fleka i pega, koje znamo da su nastale zbog preko-

mernog izlaganja suncu kad smo bili mladi. Shvatamo da je veliki broj slučajeva kancera kože izaz-van opekotinama od sunca dobijenim u detinjstvu. Čak i katarakte oka koje se kod mnogih od nasrazvijaju u poznijim godinama delimično su posledica izlaganja ultraljubičastom zračenju sunca.

Prema tome, vaš je zadatak da zaštitite svoje dete od prekomernog izlaganja suncu, da biste spre-čili kasnije probleme. To nije teško, ali potrebno je da stalno mislite o tome.

636. Što svetlija koža, to veća opasnost. Afroamerikanci i drugi ljudi tamnije kože su prirodnodonekle zaštićeniji od sunca, zahvaljujući melaninu - tamnom pigmentu koji se nalazi u njihovoj koži- ali bi i pored toga morali da budu pažljivi.

637. Pre svega, zaštitite kožu svog deteta od direktnog izlaganja suncu, naročito izmedu 10pre podne i 2 posle podne, kad su sunčevi zraci najjači i najštetniji. Povedite računa da vaše dete imana sebi zaštirnu odeću i šeširić. Ima jedno dobro opšte pravilo koje glasi: ako je vaša senka kraća odvas, znači da je sunce dovoljno jako da vam opeče kožu. Imajte na umu da velika količina ultraljubi-častih zraka može da ošteti kožu i oči čak i kad je izmaglica ili oblačno vreme. Na plažu obavezno no-site suncobran. Kad idete na izlet, smestite se ispod nekog senovitog drveta. Nosite laganu odeću dugihrukava i nogavica, kape i šešire, bilo šta što će se nalaziti izmeđ u vaše kože i sunca. Imajte na umu dasve tkanine ne blokiraju dejstvo sunčevih zraka podjednako dobro i da je moguće da i kroz košuljuzaradite opekotine. Voda ne blokira sunce uopšte, tako da valja biti naročito pažljiv za vreme pliva-nja.

Sredstva za zaštitu od sunca sa zaštitnim faktorom, šeširi i naočari za sunce štite nas od mnogih

štetnih efekata izlaganja suncu.

234




638. Sredstvo za zaštitu od sunca sa zaštitnim faktorom. Ova sredstva sadrže tri aktivne hemij-ske supstance: PABA estere, cinamate i benzofenone (difenilketone). Vbdite računa da je najmanje

jedna od ovih supstanci naznačena na ambalaži. Ne savetujem nanošenje ovih zaštitnih sredstava nakožu beba mlađ ih od šest meseci, jer može da ima nadražujuće dejstvo; kada je reč o bebama tog uzras-ta, najbolje je potpuno izbegavati izlaganje suncu. Medutim, od šestog meseca je potrebno koristitizaštitni faktor (SPF) najmanje 15. To znači da on propušta svega petnaesti deo štetnih zraka do kože,tako da petnaest minuta provedenih na suncu s tim zaštitnim sredstvom na koži odgovara jednom mi-nutu izlaganja suncu bez ikakve zaštite. Koristite zaštitno sredstvo koje je otporno na vodu. Nanesitega, ne štedeći, bar pola sata pre izlaska na sunce i vodite računa da ne preskočite nijedan deo kože.Pazite samo da ne dospe u oči - peče! Često ponavljajte nanošenje.

639. Naočari za sunce čak i za novorođ enčad. Stetno dejstvo koje zraci sunca imaju na oči(poput katarakte) ispoljava se tek u poznijim godinama, ali bi oči bez obzira na to trebalo da budu stal-no zaštićene. Nisu vam potrebne nikakve skupe „firmirane" naočari, sve dok na deklaraciji stoji daštite od UV zračenja. Pri tom nije bitno koliko su stakla tamna, već da li su prevučena specijalnim je-dinjenjem koje blokira dejstvo ovog zračenja. Trebalo bi da ih stavljate čak i bebama. Većina novo-rođ enčadi se ne buni kad im stavite naočari, a tako steknu i naviku da ih nose kad budu starija.

Ako imate svetloputo dete, a živite u uslovima sunčane klime, nanošenje losiona ili kreme za sun-

čanje sa zaštitnim faktorom na kožu deteta trebalo bi da bude deo svakodnevne pripreme za izlazak izkuće ujutru. Drugo nanošenje trebalo bi da se obavi kad se vrati iz škole, pre nego što izađ e da se igra.

235



PODIZANJE MENTALNO ZDRAVE DECE

UvodU ovom poglavlju izdvojio sam neke od karakteristika koje doprinose mentalnom zdravlju dece.

Naravno, sve su one na neki način povezane: snažno samopouzdanje je, na primer, ono što je izmeđ uostalog potrebno da bi dete bilo kooperativno i tolerantno (i obrnuto). Siguran sam, uz to, da ima i dru-gih karakteristika koje biste želeli da odnegujete kod svog deteta, a koje ja ovde nisam pominjao. Ovajspisak svakako nije potpun, već samo predstavlja neke od oblasti koje mislim da su važne.

Takođ e, ne bih želeo da iko pogrešno protumači ovo poglavlje. Imajte na umu da je vrlo malo po-sebnog truda potrebno da bi se ostvarili ciljevi o kojima je ovde reč. Ne morate da upisujete svoje deteu pomodne škole, kupujete mu skupe igračke ili ga nemilice bombardujete specijalnim poukama.Pozitivne karakterne crte kod dece se javljaju prirodno i da bi se ispoljile dovoljne su velika ljubav i

pažnja. Dete koje raste okruženo ljubavlju i pažnjom, i kad se nade izloženo najrazličitijim iskustvi-ma, imaće dovoljno samopouzdanja i motivacije da nauči i ovlada onima koja odgovaraju njegovimurođ enim talentima.

Svakako da ovde ne pričam o superklincima (vunderkindima). Razume se, kad je dete zanemarenoili ga konstantno ignorišu („Koliko sam ti puta rekao da prestaneš da me gnjaviš tim svojim zapitki-vanjem?"), njegov duh i um se neće u potpunosti razviti. Međ utim, čak i ako je ustanovljeno da mo-žete, ako se dovoljno potrudite, da naučite dvogodišnje dete da čita ili jednogodišnje da prepoznajeslova na kartama za učenje azbuke16, to nije naročito pametan potez. Neki roditelji - naoružani nadomda sve što je potrebno jesu odgovarajuće igračke od najranijeg detinjstva i odgovarajuća mentalna sti-mulacija kod kuće i u školi - pokušavaju da stvore briljantno dete, zrelije od svojih vršnjaka.

Mislim da je ova vrsta roditeljske ambicije pogrešna i da postoje šanse da se rđ avo završi, makari bila shvatljiva u zemlji u kojoj se inteligencija tako visoko kotira, a kompjuterski stručnjaci kao dadrže ključeve kapija budućnosti. Mentalni kapacitet je samo jedan od aspekata ličnosti i sasvim je mo-guće da podrije njene šanse da uspe u životu, ukoliko nije u ravnoteži s duševnom toplinom, zdravimrazumom i poštovanjem prema drugima. Teranje deteta da rano postiže uspehe uvek ima svoju cenu:odnos izmeđ u roditelja i deteta postaje napet i suviše usredsređ en na intelektualni uspeh umesto naemocionalnu bliskost, a dete može zanemariti neke oblasti svog razvoja u pokušaju da savršeno ovla-da jednom zadatom oblašću.

640. Nisu neophodni nikakvi specijalni časovi i posebna oprema. Štaviše, smatram da je po-kušaj stvaranja vunderkinda velika, mada razumljiva greška koju čine mnogi roditelji. Naravno, svimanam je stalo da naša deca na najbolji mogući način iskoriste svoje talente i nauče što je moguče više,ali pokušaji veštačkog naduvavanja tih talenata pogrešni su i katkada pogubni po dete. Posredi je sva-kako zabluda, jer nema stvarnih dokaza da to što je dete naterano da, recimo, rano nauči da čita, kas-nije predstavlja neku prednost. To što je uvek sve radilo pre ostale dece iz komšiluka, ne znači i da će

dete biti išta sposobnije i pametnije od onih čiji je razvoj tekao nešto sporije u odnosu na njegov. Takonešto mu samo šteti, jer veštački prevremen razvoj uvek košta. Pokušaji da se nešto radi unapred - naprimer, da se čitanje nauči u najranijem detinjstvu - gotovo uvek idu nauštrb neke druge važne oblastifunkcionisanja, kao što je slaganje s drugom decom. Vrlo je moguće da ćete uspeti jedino da svoje detenapravite jednostranim i eventualno buntovnim. Deca se najbolje razvijaju kad se njihovim urođ enimtalentima i prirodi dozvoljava da se razvijaju sopstvenim tempom.

16 Individualni nastavni listići, fiš-kartice za očiglednu nastavu (prim. prev.).

236



Podizanje mentalno zdrave dece

641. Šta podstiče normalan, mnogostrani razvoj - emocionalni, društveni i intelektualni?

Bebama i deci je urođ eno da se s poverenjem okreću ljudima i stvarima. Privrženi roditelji, posmatra- jući i izazivajući svoju bebu da se osmehne, na njene prve osmehe oduševljeno reaguju vlastitimosmesima, klimanjem glave i izjavama ljubavi. Svakodnevno ponavljanje tog prizora tokom više me-seci, uz zagrljaje, tešenje kad je ružna i hranjenje kad je gladna, stalno pojačavaju kod bebe osećaj da

je dobro zbrinuta. Ova prva osećanja formiraju osećaj osnovnog poverenja na temelju kojeg se kasnije izgrađ uju svi detetovi budući odnosi s drugim ljudima u njegovom životu. Čak i interesovanje dete-

ta za razne stvari i njegova kasnija sposobnost da izlazi na kraj s idejama i konceptima, u školi i naradnom mestu, poticaće iz ovog temelja izlivenog od ljubavi i poštovanja.

Kako postaje starije, odvija se prirodna međ uigra izmeđ u deteta koje širi ruke da zagrli ceo svet iosećajnih i ljubavlju ispunjenih reakcija roditelja, koja je oduvek bila dovoljna da stvara pametne,sposobne i druželjubive mlade ljude koji umeju da vole.

Da biste podigli mentalno zdravo dete, potrebno je u stvari samo jedno: da izmeđ u vas i vašegdeteta postoji odnos ispunjen ljubavlju, pažnjom i poštovanjem.

SamopoštovanjeSlažem se da svako, od malih nogu, ima pravo na prijatnu pretpostavku da se dopada drugima, da

je voljen i da se maksimalno trudi u onome što radi.Ne volim, međ utim, da upotrebljavam izraz „samopoštovanje" jer mi zvuči - a čini mi se da tako

zvuči i nekim roditeljima - kao da podržavam osećaj preteranog samozadovoljsrva kod njihove dece,ili teram roditelje da stalno daju pohvale deci, bez obzira na to da li ih zaista zaslužuju ili ne, samozato da bi bili sigurni da im ne oduzimaju njihovo samopoštovanje.

642. Samopouzdanje je deo samopoštovanja. Hvaljenjem deteta može da se izgrađ uje njegovosamopouzdanje, ali ako te pohvale nisu iskrene, deca to odmah uvidaju. Jedan od načina da pomognetedeteru da izgradi svoje samopoštovanje jeste da mu pomognete da izađ e na kraj s velikim brojem emo-cija i uverite ga da i vi, kao roditelji, možete da se izborite s istim tim emocijama. Dete koje roditeljobasipa komplimentima samo da bi ga kasnije izvredao jer se zbog nečega naljutio na njega, nećeizgraditi samopoštovanje. Umesto toga, biće bojažljivo i nesigurao. Doslednost i čvrsta ograničenjaizgrađ uju samopoštovanje u najmanju ruku jednako dobro ili bolje nego prazni komplimenti.

Mislim da neki veoma savesni roditelji preteruju zato što se osećaju na neki način loše zbog čestih

neprijatnosti i fizičkog zlostavljanja kojima su bili nekada izloženi kao deca. Ta neprijatna sećanjanavode ih da reaguju tako što izražavaju previše poštovanja prema vlastitoj deci; međ utim, propustilisu da zahtevaju poštovanje od njih. To je, čini mi se, delom krivo za loše manire i prevelike zahteveneke današnje dece.

Nekako mi je lakše da istaknem i pojasnim aspekte nedovoljnog samopoštovanja i njegove uzro-ke, možda zato što se moja mati iz petnih žila trudila da kod svoje dece zatre svaki trag taštine, koju

je smatrala odvratnom samom po sebi i ujedno putem koji vodi ka nekim mnogo ozbiljnijim manama.I dan- danas se sećam kako je, kad mi je jedna njena prijateljica rekla da sam izrastao u lepog dečaka,posle njenog odlaska brže- bolje rekla: „Beni, sine, ti nisi lep. Samo imaš prijatan osmeh." Sve šestoronjene dece odrastalo je sa osećanjem da su prilično neprivlačna i nedovojjno uspešna.

Kao dete, često sam dobijao grdnje zato što sam „nevaljao", tako da sam se iz igre ili škole kućiuvek vraćao s tovarom krivice na ramenima. „Sta li sam sad zgrešio?" pitao bih se, iako zapravo nisam

zgrešio baš ništa; bio sam prava dobrica. Tako sam se osećao jer nas je mati uvek kritikovala; toliko je budno motrila iščekujući da napravimo neki prekršaj, da je moju braću, sestre i mene morio hroničanosećaj krivice. Kad bih tu i tamo i napravio neku manju grešku, mati je odmah znala, po mom obe-šenom nosu, i zahtevala je da priznam šta je posredi. Nikad nisam ni pokušao da poričem; nije bilosvrhe. Verovao sam da ona ima magičnu moć da otkrije prekršaj i da će, što pre priznam, suđ enje, pre-suda i izdržavanje kazne biti brže iza mene!

Opisujem vam kako je to izgledalo u našoj porodici samo da bih istakao da, kada je reč o samo-poštovanju, smatram da se ono ne gradi obasipanjem komplimentima, već nastojanjem da se ne uništi

237




prirodno samopouzdanje s kojim se rada svako dete. U tom slučaju ne postoji opasnost od pojavetaštine i izraženog samozadovoljstva koje podstiču preterane pohvale.

Većina dece, čak ni kad sam ja bio dete, nije znala za osećaj nedostojnosti koji je naša stroga maj-ka ulivala mojoj braći, sestrama i meni; još je manje današnje dece kojoj se nameće makar i umerenosećaj krivice. Ipak, posmatrajući šta se događ a u mnogim porodicama, shvatio sam da disciplina dece

još uvek zavisi od roditeljskog prekorevanja ili barem onog prizvuka u glasu koji kaže: „Znam da ćeš

da zabrljaš."

643. Okrenimo se sad pozitivnom podsticanju samopoštovanja. I dalje ne bih želeo da zavisimod neprestanog pohvaljivanja deteta za najmanju pristojnost i svaku sitnicu koju dobro uradi. Mislimna primer deteta koje roditelji podstiču da uči da pliva tako što ga dižu u nebesa svaki put kad uspe dase na sekund-dva održi na vodi. Posle sat vremena, ono i dalje viče: „Vidi me kako plivam!" svakogminuta, mada zapravo nije nimalo uznapredovalo; samo mu je porastao apetit za pohvalama i pažnjom.(Ako ovo zvuči kao da se, poput svoje majke, plašim da nekog pohvalim, barem znate da se energičnoprotivim omalovažavanju i stalnom prekorevanju.)

Mislim da je, pored izbegavanja hroničnih prekora i omalovažavanja, najzdraviji način da gajitesamopoštovanje kod svoje dece iskazivanje ljubavi u kojoj uživate. Pri tom ne mislim samo na odanuljubav koju dokazujete svojom spremnošću da se žrtvujete za njih, već na uživanje u zajednički prove-

denom vremenu, slušanje nekih njihovih priča i šala, spontano divljenje nekom njihovom umetničkomdelu i nekim sportskim uspesima. Tu ljubav pokazujete i povremenim predlaganjem nekog neočeki-vanog uživanja, recimo, odlaska na izlet ili u zajedničku šetnju.

Uz ljubav u kojoj uživate ide i očigledno poštovanje prema detetu, onakvo kakvo pokazujete i pre-ma drugima čije vam je prijateljstvo dragoceno. To znači da prema njemu ne budete neučtivi, nepri-

jatn i i ravnodušni, već umesto toga pristojni i blagonakloni. Nema razloga da smatramo da prema svojoj deci možemo da budemo neučtivi, osorni ili ravnodušni samo zato što su mlađ a od nas.

Roditelji koji pokazuju poštovanje/?rema svojoj deci često greše što ne traže od njih da im uzvratepoštovanje. Čini se kao da, bežeći od tipičnog ugnjetavanja dece koje se dešavalo u starim vremeni-ma, neki previše savesni roditelji - svakako sasvim nesvesno - odlaze u drugu krajnost i pokušavajuda to kompenzuju dozvoljavajući svojoj deci da budu bezobrazna i puna prohteva. Deca se, kao iodrasli, osećaju prijatnije i srećnije kad imaju posla s odraslima koji poštuju sebe i koji, prirodno, kaorezultat toga pokazuju i poštovanje prema drugima. Međ utim, ne osećaju potrebu da budu neprijatnazbog toga. Idealno gledano, poštovanje je dvosmerna ulica.

Disciplina644. Disciplinovanje ne znači kažnjavanje. Kad kaže „disciplinovanje", većina ljudi zapravo

misli na „kažnjavanje". Mada kažnjavanje jeste deo disciplinovanja (nadajmo se onaj manji), ono ni ikom slučaju nije sve. Reč „disciplina" potiče od latinskog discipulus, što znači „učenik" i discere, štoznači „učiti".

To je istinski cilj disciplinovanja: naučiti decu pravilima ponašanja, onome što društvo kao celi-na i drugi ljudi očekuju od njihovog ponašanja, kako bi odrasli u produktivne i ispunjene ličnosti. Upostizanju te delikatne ravnoteže leži umetnost diciplinovanja dece. Vi, naravno, možete da stvorite

sistem grubih nagrada i kazni u kojem će se vaša deca, poput dobrih malih robota, manje ili više uveksavršeno ponašati, ali šta će biti s njihovim duhom, osećanjem sopstvene vrednosti, ličnom srećom iosećanjima prema drugm ljudima?

S druge strane, možete da zamislite dete koje treba samo da nabere nos pa da mu svi oko njegaropski ugađ aju i čiji je svaki postupak, dobar ili loš, povod za reku pohvala? Takvo dete je možda uizvesnoj meri i srećno, ali većina ljudi nema želju ni da mu priđ e blizu. Vaš delikatan zadatak sastojise u tome da svoje dete naučite kojeje ponašanje prihvatljivo i zašto je potrebno da se tako ponaša, alinikad nauštrb njegovog osećaja sopstvene vrednosti i optimizma.

645. Stroga ili neformalna disciplina? Ovo je teško pitanje za mnoge neiskusne roditelje, madamnogi uspevaju da za kratko vreme otkriju ravnotežu koja im odgovara. Za neke to ipak ostaje zabri-

njavajuća dilema, bez obzira na to koliko iskustva imaju.

238



Podizanje mentalno zđ rave dece

Druga reč za neformalnu disciplinu jeste „blagost", ali je ja nerado koristim jer ona za različiteljude ima različito značenje. Za neke ona prosto znači ležeran i neformalan način upravljanja. Zadruge, međ utim, ona znači nerazumno ugađ anje detetu i puštanje da radi šta god hoće, što običnostvara nepodnošljivo, razmaženo i bezobrazno dete.

Ne verujem da pitanje strogosti ili neformalnosti predstavlja stvaran problem. Dobrodušni rodi-telji koji se ne plaše da budu čvrsti kad je to neophodno mogu da postignu dobre rezultate, bilo ume-renom strogošću bilo umerenom neformalnošću. S druge strane, strogost koja potiče od grubosti, ilipreterana blagost koja potiče od bojažljivosti ili kolebljivosti mogu da dovedu do loših rezultata. Pravopitanje je s kakvim raspoloženjem roditelj postupa s detetom i kakav stav mu time usađ uje.

646. Držite se svojih ubeđ enja. Mislim da dobri roditelji, koji prirodno naginju strogosti, trebada podižu svoju decu na taj način. U merena strogost - u smislu zahtevanja dobrih manira, neodložneposlušnosti, urednosti - ne škodi deci sve dok rastu srećna i prijateljski nastrojena prema roditeljima.Strogost je, međ utim, štetna onda kad se roditelji ponašaju zapovednički i grubo, apsolutno nikad neodobravaju postupke svoje dece i nemaju obzira prema njihovom uzrastu i individualnosti. Takva vrstastrogosti stvara decu koja su ili pokorna i bezbojna, ili zlobna.

Roditelji koji naginju ležernom stilu upravljanja, koji su zadovoljni neformalnim ponašanjem sve

dok je detetov stav prijateljski, ili koji jednostavno nisu naročito strogi - na primer, ne insistiraju naneodložnoj poslušnosti ili urednosti - takođ e mogu da odgaje decu koja su obzirna i kooperativna, svedok se ne ustežu da budu čvrsti u vezi sa onim stvarima koje smatraju važnim.

Kad preterana blagost roditelja dovede do loših rezultata, to nije toliko zbog toga što su premalotražili, mada delimično jeste, koliko je zbog toga što su bojažljivi ili se osećaju krivi zbog onoga štotraže ili pak zbog toga što nesvesno podstiču dete da vodi glavnu reč.

Ukoliko su roditelji suviše kolebljivi da bi zahtevali primerno ponašanje - jer su pogrešno protu-mačili teorije o izražavanju vlastite ličnosti, jer su po prirodi skloni da se žrtvuju, ili se boje da ih deteneće voleti ako budu drugačiji - ipak ne mogu a da ne budu ozlojeđ eni zbog lošeg ponašanja koje dobi-

jaju zauzvrat. U sebi se ljute, ali ne znaju šta da rade. To smeta i njihovoj deci. Tera ih da osećaju kri-vicu i strah, ali i da postanu još gora. Ukoliko se, recimo, bebi svidi da uveče kasno odlazi na spava-

nje, a roditelji se ustežu da joj uskrate to zadovoljstvo, ljupki andelak može da se pretvori u nemilo-srdnog despota koji će svoju mamu i tatu satima držati budne. Roditelji će verovarno biti kivni na detezbog takvog despotskog ponašanja. Ako uspeju da nauče da budu čvrsti i dosledni svojim očekivanji-ma, neverovatno je koliko će brzo dete opet postati ono staro, a i roditelji takođ e.

Drugim rečima, roditelji ne mogu da se na duge staze osećaju dobro u pogledu svoje dece, semukoliko uspevaju da ih navedu da se ponašaju razumno, a i deca mogu da budu srećna samo ukolikose ponašaju razumno.

647. Roditelj koji se snebiva da disciplinuje dete. Prilično je mnogo roditelja koji se snebivajuda upućuju i kontrolišu svoju decu (mada se možda često igraju s njima), prepuštajući veći deo tedužnosti bračnom drugu. Ovde pre svega govorim o očevima koji se kad zagusti sakriju iza novina iliprikuju pogled za televizor. Majke koje nisu naročito sigume u sebe katkada stiču naviku da prete:„Čekaj samo dok ti se otac vrati s posla!"

Kad im supruge prigovaraju, neki od očeva koji ne učestvuju u disciplinovanju dece objašnjava- ju da ne žele da im deca zameraju onako kako oni sami često zameraju svojim očevima. Umesto toga,žele da budu drugari sa svojom decom. Za decu je dobro da imaju prijateljski nastrojene roditelje kojiće se igrati s njima, ali im je pre svega potrebno da se roditelji ponašaju kao roditelji. U životu će imatimnogo prijatelja, ali roditelji su samo jedni.

Kad je roditelj bojažljiv ili okleva da povede glavnu reč, dete se oseća iznevereno, poput loze kojanema oko čega da se uvija. Kad se roditelji boje da budu određ eni i Čvrsti u svojim zahtevima, decastalno „ispipavaju" koliko daleko mogu da idu, otežavajući tako život i roditeljima i sebi, sve dokkonačno ne isprovociraju roditelje i ne nateraju ih da im uvedu prisilna ograničenja. To je nešto zbogčega se roditelji kasnije osećaju postideno, i cela stvar kreće iz početka.

239




Otac koji izbegava svoj deo u vaspitanju dece jednostavno primorava svoju suprugu da to čini zaoboje. U mnogim takvim slučajevima, otac na kraju ne uspeva da ostvari s decom onaj prijateljskiodnos za kojim žudi. Deca znaju da lošim ponašanjem nerviraju odrasle. Kad imaju posla s ocem kojise pretvara da ne primećuje takvo njihovo ponašanje, osećaju se nelagodno. Neka deca se takvog ocačak više pribojavaju nego onog koji ravnopravno sudeluje u njihovom vaspitanju i ne skriva kad gaiznerviraju, jer tada imaju prilike da vide šta biva kad je otac nezadovoljan njima i kako mogu da izadus njim na kraj. Ustanovljavaju da, i pored svega što rade, „neće glava s ramena", i to im daje neku vrstusamouverenosti, baš kao kad prevaziđ u svoje strahove i nauče da plivaju, voze bicikl ili se bez strahavraćaju kući po mraku. S druge strane, s ocem koji izvrdava sudelovanje u disciplinovanju dece i skri-va svoje nezadovoljstvo, deca mogu samo da zamišljaju da u njemu ključa bes koji je mnogo opasni-

ji nego što zaista jeste.Tokom prve polovine dvadesetog veka, prosvetni radnici, psihoanalitičari, dečji psihijatri, psiho-

lozi i pedijatri posvetili su veliki broj studija psihologiji dece. Roditelji su žudeli da saznaju rezultate;novine i časopisi su ih objavljivali. Malo- pomalo, naučili smo mnogo: da je deci više od svega potreb-na ljubav dobrih roditelja; da se i sama puno trude da budu zrelija i odgovornija; da mnoga deca kojaupadaju u najviše nevolja ne pate od manjka kazni nego od manjka ljubavi; da su deca spremna da učeako je način poučavanja primeren njihovom uzrastu i ako ih poučavaju učitelji koji imaju razumeva-nja za njih; da su neka ljubomorna osećanja prema braći i sestrama i povremena ljutnja na roditelje

sasvim prirodni; da je dečje interesovanje za činjenice o polnom životu i neke aspekte seksa potpunonormalno; da suviše grubo potiskivanje agresivnih osećanja i interesovanja za seks može da dovede doneuroze; da podsvesne misli imaju uticaja koliko i svesne; da je svako dete zasebna ličnost i da mutreba dozvoliti da to bude.

Sve ove ideje danas zvuče sasvim normalno, ali kad su prvi put izrečene, bile su zapanjujuće.Mnoge od njih bile su potpuno suprotne vekovnim uverenjima. Nemoguće je izmeniti toliko ideja oprirodi i potrebama dece, a da to ne zbuni mnoge roditelje. Najmanje su se zbunili oni roditelji koji suimali lepo detinjstvo i odrasli u stabilne ličnosti. Možda su bili zainteresovani da čuju o tim novim ide-

jama i složili su se s njima. Ali, što se ticalo podizanja njihove vlastite dece, radili su to na način nakoji su i njihovi roditelji podizali njih. Taj način se pokazao kao uspešan, baš kao i u njihovom slučaju.Prema tome, najprirodniji način da naučite da podižete decu jeste da i sami potičete iz relativno srećneporodice.

648. Neki uobičajeni nesporazumi oko discipline. Roditelji koji teško prihvataju nove idejeobično su oni koji nisu imali baš najsrećnije detinjstvo. Mnogi od njih osećaju istovremeno ozlojeđ e-nost i krivicu zbog zategnutih odnosa koji su povremeno vladali izmeđ u njih i njihovih roditelja. N ežele da se i njihova deca osećaju tako kad su oni u pitanju. Stoga pozdravljaju nove teorije. Međ utim,često u njima nalaze značenje koje naučnici nisu nameravali da im daju. Pretpostavljaju, na primer, dasve što deci treba jeste ljubav; da ih ne bi trebalo terati da se prilagodavaju; da bi im trebalo dozvo-ljavati da izražavaju svoja agresivna osećanja prema roditeljima i ostalima; da je sve što nije u redukrivica roditelja; da roditelji ne treba da se ljute ili kažnjavaju decu zbog lošeg ponašanja, već da sepotrude da im pokažu još više ljubavi.

Kad odu predaleko, ova pogrešna shvatanja su neizvodljiva u praksi. Ona podstiču decu da pos-

tanu jogunasta i neprijatna. Stvaraju kod njih osećanje krivice zbog veoma lošeg ponašanja. Terajuroditelje da teže da budu nadljudi. Kad se deca loše ponašaju, roditelji neko vreme nastoje da potisnusvoju ljutnju. N aposletku, međ utim, moraju da eksplodiraju. Posle toga osećaju krivicu i zbunjenost.To vodi prema još gorem ponašanju s detetove strane.

Neki roditelji - inače vrlo fini i pristojni ljudi - dozvoljavaju svojoj deci da se ponašaju izne-nađ ujuće odvratno, ne samo prema njima već i prema ljudima van porodice. Kao da ne vide šta sedešava. Kad se pažljivo prouče, neke od ovakvih siruacija otkrivaju da su roditelji kao deca uvek biiiprimoravani da budu dobri i potiskuju svaku prirodnu ozlojeđ enost koju su osećali. Sad su u dubiniduše srećni kad vide svoju sopstvenu krv i meso kako ispoljavaju sve ono nezadovoljstvo koje su onimorali da akumuliraju u sebi, pretvarajući se sve vreme da je sve to u skladu s najboljim savremenimteorijama o podizanju dece.

240




649. Kako roditeljska osećanja krivice dovode do problema s disciplinom. Postoje mnogesituacije u kojima se roditelji osećaju pomalo krivi prema jednom ili drugom detetu. Ima očiglednihslučajeva: majka koja se zaposlila a da prethodno u sebi nije raščistila da li će zbog toga zapostavljatidete; roditelji koji imaju fizički ili mentalno hendikepirano dete; roditelji koji su usvojili bebu i nemogu da prevaziđ u osećanje da moraju da ulože natčovečanski napor; roditelji koji su odrasli u atmos-feri stalnog neodobravanja i zato se uvek osećaju krivi dok se ne dokaže da su nedužni; roditelji kojisu studirali dečju psihologiju, koji znaju za sve zamke i smatraju da zato moraju da obave odličanposao.

Koji god bio uzrok osećanja krivice, ona obično ometa normalno vaspitavanje deteta. Roditelji suskloni da od deteta očekuju premalo, a od sebe previše. Često se i dalje trude da budu strpljivi i leporaspoloženi i onda kad im je strpljenje zaista na kraju, a dete im se, u stvari, otelo kontroli i potrebnomu je ozbiljno korigovanje. Ili se kolebaju onda kad je detetu potrebna čvrsta ruka.

Dete, kao i odrastao čovek, zna kad je otišlo suviše daleko u neposlušnosti i bezobrazluku, čak ionda kad se njegovi roditelji trude da zatvore oči pred tim. U sebi se oseća krivo. Htelo bi da ga nekozaustavi. Ali, ako ga niko ne koriguje, verovatno će se ponašati sve gore i gore. Kao da kaže: „Kolikonevaljalo moram da budem da bi me neko zaustavio?"

Naposletku njegovo ponašanje postane toliko provokativno da roditelje izdaje strpljenje. Preko-revaju ga ili kažnjavaju. Mir je ponovo uspostavljen. Međ utim, nevolja je s roditeljima koji osećaju

krivicu što se stide zbog toga što su pobesneli i, umesto da neko vreme ostave dete na miru, pokušavajuda ponište korektivne mere koje su preduzeli ili dozvoljavaju da im dete „uzvrati" kažnjavajući ih.Dozvoljavaju mu, možda, da bude bezobrazno prema njima usred odrađ ivanja kazne. Ili prekidajukaznu dok još nije ni upola odrađ ena. Ili se pretvaraju da ne vide da dete opet počinje da se ponašaloše. U nekim situacijama, kad dete i ne pokušava da se sveti zbog kazne, roditelji počinju da ga ne-primetno podstiču na to - ne shvatajući, dabome, šta rade.

Možda vam sve ovo zvuči previše komplikovano ili neprirodno. Ako ne možete da zamislite ro-ditelja koji će dozvoliti da se dete izvuče iako je počinilo ubistvo ili koji ga, što je još gore, podstičena tako nešto, to samo pokazuje da vas ne more osećanja krivice. Ali, krivica nije tako redak problem.Mnogi savesni roditelji dozvoljavaju da im se dete povremeno otme kontroli, kad osete da su bilinepravedni ili da su ga zapostavljali, ali većina vrlo brzo ponovo uspostavlja ravnotežu. Medutim, kad

roditelj kaže: „Sta god da dete kaže ili učini, ja pobesnim", to je prilično pouzdan znak da se osećasuviše krivim i da je hronično pokoran i popustljiv i da dete na to reaguje stalnim provokacijama. Ni- jedno dete ne može slučajno u toj meri nervirati roditelje.

Ukoliko roditelji odrede u kom pogledu su suviše popustljivi i pojačaju disciplinu, možda će, akosu na pravom putu, oduševljeno ustanoviti da se dete ne samo bolje ponaša već i da je mnogo srećnije.Tada zaista mogu da ga vole na lepši i bolji način, a dete će reagovati i uzvratiti im.

650. Da li je kažnjavanje neophodno? Mnogi dobri roditelji povremeno smatraju da moraju dakazne dete. Neki drugi, međ utim, veruju da mogu uspešno vaspitavati dete bez kažnjavanja. Mnogozavisi od načina na koji su vaspitani roditelji. Ako su ponekad bili s razlogom kažnjavani, prirodno jeda smatraju da u sličnoj situaciji i sami moraju da primene istu meru. A ako su pozitivni roditeljski sa-

veti bili dovoljni da ih održe na pravom putu, skloni su da veruju da i oni mogu tako sa svojom decom.S druge strane, ima prilično mnogo dece koja se loše ponašaju. Neku od njih roditelji mnogo kaž-njavaju, a neku nikada. Ne možemo, dakle, da kažemo da kažnjavanje uvek deluje niti da je izostav-ljanje kažnjavanja uvek dobro. Uopšte uzev, sve zavisi od prirode discipline koju roditelji sprovode.

Pre nego što nastavimo da pričamo o kažnjavanju, moramo da shvatimo da ono nikad nije glavnielement discipline - ono je samo energično podsećanje da roditelji zaista misle ono što kažu. Svi vi-damo decu koju stalno biju i zabranjuju im ovo ili ono, a ona se i dalje loše ponašaju.

Glavni izvor dobre discipline jeste odrastanje u porodici punoj ljubavi - biti voljen i učiti kako seljubav uzvraća ljubavlju. Stalo nam je da budemo ljubazni i kooperativni (uglavnom) zato što volimoljude i želimo da i oni nas vole. (Nepopravljivi zločinci su ljudi koji u detinjstvu nikad nisu bili do-voljno voljeni da bi znali šta to znači. Mnogi od njih su bili zlostavljani ili svedoci velikog nasilja inemira.) Deca negde oko treće godine polako prestaju da otimaju tude igračke i pristaju da s drugima

241




dele svoje, ne samo zbog toga što ih roditelji stalno opominju (mada to može donekle da pomogne)već i zato što su se njihova osećanja prema ostaloj deci - uživanje u druženju i naklonost - dovoljnorazvila.

Drugi element od vitalnog značaja jeste intenzivna želja dece da što više liče na svoje roditelje. Uuzrastu od tri do šest godina se naročito mnogo trude da budu učtiva, eivilizovana i odgovorna. Vrloozbiljno se ,,ko bajagi" brinu o svojoj deci - lutkama, sreduju kuću i odlaze na posao, kao što vide da

to čine njihovi roditelji.

651. Svakodnevni posao roditelja jeste da odlučno i dosledno održavaju dete na pravomputu. Mada deca najvećim delom sama sebe civilizuju, kroz ljubav i oponašanje, roditeljima još uvekostaje mnogo posla. Automobilskim rečnikom rečeno, dete obezbeđ uje zalihu energije, ali roditeljmora da bude za volanom. Neka deca su veći izazov nego druga - aktivnija su, impulsivnija i rvrdo-glavija od većine - i potrebno je više energije da se zadrže na pravom putu.

Dečji motivi su dobri (uglavnom), ali ona nemaju iskustva ni istrajnosti da ih uporno slede. Ro-ditelji moraju da poriavljaju: „Kad prelazimo ulicu, uvek se držimo za ruke", ,,Ne možeš da se igraš stim, neko bi mogao da se povredi", „Reci hvala tetka Miri", „Hajdemo sad unutra, imamo nešto mnogolepo za ručak", „Sad moramo da ostavimo kamion jer je on Mišin i on hoće da mu ga vratimo",„Vreme je za spavanje, da porasteš velika i lepa", i tako dalje, i tako dalje.

652. Koliko su saveti uspešni zavisi od toga u kolikoj su meri roditelji dosledni (niko nije pot-puno dosledan), da li misle ono što kažu (ili samo pridikuju) i da li s razlogorn nešto nalažu ili branedetetu (a ne samo zato što su neraspoloženi ili vole da nareduju).

Sigurno nećete mirno sedeti i gledati kako malo dete uništava nešto, da biste ga posle kaznili zbogtoga. Kažnjavanju pribegavate (ukoliko mu uopšte pribagavate) povremeno, onda kad vaš sistemodlučnosti popusti i izgubite kontrolu nad sobom. Možda se vaš sin, u krajnjem iskušenju, pita da li

još uvek važi zabrana koju ste izrekli pre dva meseca. 111 je možda ljut i namerno se loše ponaša. Mož-da je zbog slučajne nepažnje polomio nešto što je za vas veoma dragoceno. Ili je bio malo bezobrazanprema vama u trenutku kad ste bili vrlo napeti zbog nečega. Možda je za dlaku izbegao da ga pregazekola jer nije gledao kad je prelazio preko ulice. U vama ključaju ogorčenje ili pravedan gnev. U tak-

vom trenutku vi izričete kaznu, ili biste to rado učinili.Da li je kazna korisna, vidi se po tome da li njome postižete ono što želite, a da pri tom nema

drugih ozbiljnih posledica. Ukoliko se dete zbog nje ponaša besno i prkosno i još gore nego pre, ondasvakako nije delovala. Ukoliko se čini da mu se zbog nje srce cepa, onda ste verovatno preterali sastrogošću. Svako dete reaguje na donekle drugačiji način.

Dešava se da dete, slučajno ili iz nepažnje, razbije tanjir ili pocepa odeću. Ako se dobro slaže sroditeljima, biće mu zbog toga žao koliko i njima i nije potrebna nikakva kazna. Štaviše, možda ćetemorati da ga tešite. Ali, ako se okomite na dete kome je već žao zbog onog što se desilo, time ćetemožda postići da prestane da se kaje i počne da se prepire s vama.

Ukoliko je posredi starije dete koje se večito glupira sa sudovima i razbija ih, možda je sasvim uredu da mu naredite da od svog džeparca kupi nove. Dete starije od šest godina ima razvijen osećaj za

pravdu i uvideće pravednost razumne kazne. Međ utim, ja ne bih preterivao s legalističkim kaznamatipa „prihvati posledice" pre šeste godine, i ne bih ni pokušavao da ih primenim kod deteta mladeg odtri godine. Sigurno ne želite da se kod malog deteta razvije snažan osećaj krivice. Zadatak roditelja jeda spreči dete da upadne u nevolju, a ne da bude strog sudija onda kad se to ipak desi.

Neki roditelji su ustanovili da je dobro poslati dete u sobu i reći mu da može da izađ e kad budespremno da saraduje. Teoretski, međ utim, ova tehnika ima jednu manu, a to je da dete može da počneda smatra svoju sobu zatvorom.

653. Maksimalno izbegavajte pretnje. Pretnje imaju tendenciju da slabe disciplinu. Moždazvuči razumno kad kažete: „Ako vidim da voziš ulicom, oduzeću ti bicikl." Na neki način, medutim,pretnja je čikanje - njome priznajete da dete može i da vas ne posluša. Na njega će jači utisak ostavi-

ti odlučno upozorenje da ne izlazi na ulicu, ukoliko zna da roditelj misli to što kaže. S druge strane,

242




ako uvidate da ćete možda morati da primenite drastičnu kaznu, kao što je oduzimanje njegovog vo-ljenog bicikla na nekoliko dana, bolje je da mu date fer upozorenje. Izricanje pretnji koje se nikad neostvaruju ili ih nije moguće ostvariti svakako je glupo i brzo srozava autoritet roditelja. Zastrašujućepretnje babarogama i policajcima u svim slučajevima su stoprocentno pogrešne.

654. Ima nekoliko razloga za izbegavanje telesnog kažnjavanja. Ono uči decu da ,jači tlači"

bez obzira na to ko je u pravu. Neka deca koja dobiju batine smatraju da je sasvim opravdano da bijumladu decu. Američka tradicija batinanja je možda jedan od razloga što u našoj zemlji ima više nasi-lja nego u bilo kojoj drugoj.

Kad je šef neke kancelarije ili poslovođ a neke firme nezadovoljan radom nekog od zaposlenih,neće uleteti unutra urlajući i isprašiti ga po turu. S poštovanjem će mu objasniti šta se od njega traži ito je u većini slučajeva dovoljno. Deca se nimalo ne razlikuju od odraslih u svojoj želji da budu odgo-vorna i da svojim postupcima ne izazivaju nezadovoljstvo. Dobro reaguju na pohvale i velika očeki-vanja.

U stara vremena gotovo sva deca su dobijala batine, pod pretpostavkom da je „batina iz rajaizašla". U dvadesetom veku roditelji i stručnjaci koji su u ovoj i drugim zemljama proučavali decu,došli su do zaključka da ona mogu da se ponašaju lepo, sarađ uju i budu učtiva, a da pri tom nikad ne

moraju da pretrpe telesnu ili bilo koju drugu kaznu. U poznao sam na stotine takve dece, a u svetu imazemalja u kojima je telesno kažnjavanje potpuno nepoznato.

655. Roditeljima koji ne mogu da obuzdaju svoju decu ili moraju često da ih kažnjavaju,

potrebna je pomoć. Manji broj roditelja ima ogromnih teškoća u obuzdavanju svoje dece. Kažu da„neće da posluša" ili da je ,jednostavno nevaljalo". Prvo što uviđ ate posmatrajući takvog roditelja -recimo majku - to je da ona zapravo i ne pokušava da obuzda dete, iako želi i misli da to čini. Pretimu, grdi ga i često kažnjava. Međ utim, jedna takva majka gotovo nikad ne ispunjava pretnje. Druga,iako kažnjava, na kraju nikad ne uspe da natera dete da uradi ono što mu je rečeno. A treća ga naterada je posluša, ali ga posle pet minuta, i zatim opet posle deset, pusti da radi šta hoće i prođ e nekažnje-no. Neka počne da se smeje usred grdnje ili kažnjavanja. Neka druga samo viče na dete kako je neva-

ljalo i pita komšinicu, pred njim, da li je nekad videla tako nevaljalo dete.Ovakvi roditelji podsvesno očekuju da će dete nastaviti da se loše ponaša i ne mogu da urade ništa

što bi ga zaustavilo u tome. Oni i ne shvatajući podstiču takvo detetovo ponašanje. Grdnje i kažnja-vanje su samo izraz nemoći. Zaleći se komšinici, zapravo samo žele da im neko potvrdi da je detezaista nemoguće, jer im to na neki način predstavlja utehu. Ovakvi bespomoćni roditelji su često i samiimali loše detinjstvo u kome se nikad niko nij'e potrudio da ih uveri da su u suštini dobri i da se lepoponašaju. Kao rezultat nemaju dovoljno poverenja u sebe ni u svoju decu. Ovim roditeljima je potreb-na pomoć stručnjaka koji shvata njihov problem.

656. Možete da budete odlučni i srdačni. Dete mora da oseti da majka i otac, iako su uviđ avni,imaju svoja prava, znaju kako da budu čvrsti i ne dozvole mu da se ponaša nerazumno ili bezobrazno.

Zbog toga će ih više voleti. Njihova čvrstina ga od samog početka uči da se pristojno ponaša i premadrugim ljudima.

Razmažena deca nisu srećna ni u vlastitom domu. A kad izađ u međ u ljude, bilo sa dve, četiri ilišest godina, doživljavaju pravi šok. Uviđ aju da niko neće da im se klanja i ulaguje; shvataju, štaviše,da ih niko ne voli zbog njihove sebičnosti. Moraju ili da nastave da kroz život idu neomiljena, ili dana onaj teži način nauče kako da budu prijatna.

Savesni roditelji često neko vreme dozvoljavaju da ih dete iskorišćava - sve dok ih ne izda strp-ljenje - da bi se potom ljutito okomili na njega. Medutim, nijedno od toga nije neophodno. Ukolikoimaju zdravo samopoštovanje, roditelji mogu da stanu na put takvom ponašanju dok su još u srdačnimodnosima s detetom. Na primer, ako vaša kći insistira da nastavite da se igrate s njom iako ste većumorni, nemojte se ustezati da joj bez ljutnje, ali bespogovorno kažete: „Umorna sam. Uzeću da čitam,

a i ti bi mogla da uzmeš da čitaš svoju knjigu."

243




Ako se vaše dete zainati i neće da ostavi igračku drugog deteta koje mora da ide kući, pokušajteda ga zainteresujete za nešto drugo, ali nemojte misliti da morate doveka da budete strpljivi. Uzmitemu igračku iz ruke; otplakaće malo i završena priča.

657. Đajte detetu do znanja da je normalno što se naljutilo. Kad je dete nepristojno premaroditelju - možda zato što je ukoreno ili je ljubomorno na brata ili sestru - roditelj treba da ga istog

časa zaustavi i opomene da bude pristojno. Istovremeno, međ utim, treba da mu kaže da zna da se onokatkad i naljuti na njega - sva deca se ponekad naljute na svoje roditelje. Možda vam ovo zvuči pro-tivrečno; možda zvuči kao povlačenje prekora. Iskustvo u radu s decom nas stalno iznova uči da jedete srećnije i bolje se ponaša ukoliko roditelji zahtevaju od njega pristojno ponašanje. To mu istovre-meno pomaže da shvati da njegovi roditelji znaju da ono ume da se naljuti na njih, ali da zbog toganisu besni niti ih to može otuđ iti od njega. Taj zaključak detetu pomaže da prevaziđ e svoju ljutnju i neoseća se krivo ili uplašeno zato što ju je osećalo. Ove razlike izmedu osećanja odbojnosti i odbojnogponašanja mogu se vrlo dobro uočiti u praksi.

658. Ne pitajte: „Hoćeš li da..." već jednostavno uradite ono što je potrebno. Lako se stičenavika da se malom detetu obraćate pitanjima: „Hoćeš li sad da ručaš?" „Hoćemo li da se oblačimo?"„Hoćeš li da te mama stavi na nošu da piškiš?" Drugi često pristup je: „Vreme je da izađ emo napolje,

je 1' važi?" Nevolja je u tome što prirodan odgovor deteta, naročito izmeđ u prve i treće godine, glasi,,ne". Tada jadan roditelj mora da ubeđ uje dete da popusti i uradi nešto što se svakako mora uraditi.

Ovakve rasprave su samo bespotrebno trošenje reči. Bolje je ne nuditi izbor. Kad je vreme ručku,odvedite ili odnesite dete do stola, ne prestajući da s njim ćaskate o onome o što mu je i maločas bilona umu. Kad po njegovom ponašanju vidite da mu se piški, odvedite ga u kupatilo ili mu donesite nošu.Počnite da ga svlačite i ne pominjući zašto to radite.

Možda vam se čini da vam savetujem da isprepadate dete i tako ga naterate da vam se bez pogo-vora pokorava. Nisam baš to imao na umu. ŠtaviŠe, kad god prekidate dete u nekoj njegovoj zabavi,bolje je da to uradite taktično. Ako je vaš petnaestomesečni sinčić zaokupljen pokušavanjem da uglavi

jednu kocku u dragu, a vreme je večeri, odnesite ga do stola i uzmite mu kocke iz ruku tek kad mudodate kašiku. Ako se vaša dvogodišnja kćerkica igra plišanim kučencetom, a vreme je za odlazak na

spavanje, recite joj: „Hajde da stavimo kucu u krevet." Ako vaš trogodišnji mališan gura po podu auto-mobilčić, a vreme je za kupanje, predložite mu jednu dugu vožnju do kupatila. Kad pokažete intereso-vanje za ono što radi, ono postaje raspoloženo da sarađ uje.

Što je starije, detetu je sve teže odvući pažnju od nečega jer mu je koncentracija jača. Tada jedelotvornije da ga onako usput, prijateljski opomenete. Ako je vaš četvorogodišnjak poslednjih polasata proveo gradeći garažu od kocaka, mogli biste mu reći: „Još malo, pa počni da uteruješ kola ugaražu; baš bih volela da ih vidim unutra pre no što odeš na spavanje." To je svakako korisnije negoda se okomite na njega bez upozorenja u trenutku kada mu predstoji najuzbudljiviji deo igre, ili ga lju-tito opomenete, pokazujući da je za vas njegova garaža samo krš i lom na podu.

Za sve ovo je, dabome, potrebno strpljenje, a vi ga, prirodno, nemate baš uvek. Nijedan roditeljga nema u svakom trenutku.

659. Ne upuštajte se u suvišna objašnjavanja s malim detetom. Katkada dete od dve do trigodine ume da se zabrine zbog mnogo upozoravanja. Majka jednog dvogodišnjeg dečaka uvek po-kušava da ga kontroliše time što mu nameće određ ene misli: „Joco, ne smeš da diraš čika-doktorovulampu, jer ćeš je polomiti, pa čika doktor više neće moći da vidi." Joca zabrinuto posmatra lampu imrmlja: „Čika doktor ne može da vidi." Minut kasnije pokušava da otvori spoljna vrata. Mati ga upo-zorava: ,,Ne idi napolje. Joca može da se izgubi i onda mamica više ne može da ga nade." Jadni Jocaprebira u mislima o ovoj novoj opasnosti i ponavlja: „Mamica ne može da ga nade." Nije dobro dadete stalno sluša kako će se nešto loše završiti. Na taj način se podstiče bolesna mašta. Dvogodišnjedete ne bi trebalo mnogo da brine o posledicama svojih postupaka. To je period kad ono mora da učiupravo tako što radi neke stvari i doprinosi da se one dešavaju. Ovim ne želim da kažem da ne trebanikad da opominjete dete, već samo da ne treba da ga navodite na ideje koje prevazilaze njegovu moć

poimanja.




Mislim pri tom na preterano savesnog tatu koji smatra da svojoj trogodišnjoj kćerkici treba da dajerazumna objašnjenja za sve. Kad je vreme da odu u šetnju, nikad mu ne padne na pamet da joj jed-nostavno obuče jaknicu i izade s njom iz kuće. Umesto toga, počinje: „Hajde da ti obučem jaknicu."„Neću", odgovara dete. „Ali, baš bi bilo lepo da izađ emo i nadišemo se čistog vazduha." Ona jenavikla na to da se njen tata oseća obaveznim da joj sve objasni i to je podstiče da se oko svega ras-pravlja. Zato ga pita: „Zašto?" ali ne zato što je to zaista interesuje. ,,Od svežeg vazduha ćeš biti zdra-

va i jaka, pa se nećeš razboleti." „Zašto?" pita ona. I tako se to nastavlja, po ceo dan. Ovakve besciljnerasprave i objašnjenja neće doprineti da dete bude sklonije saradnji niti će mu uliti poštovanje premaocu kao razumnoj osobi. Biće srećnije i osećati se sigurnije uz njega ako on zrači samopouzdanjem ivodi je prijateljski i automatski kroz svakodnevne obaveze.

Dok je dete malo, ne upuštajte se u rasprave već ga jednostavno fizički uklonite iz opasnih situacija ili zabranjenih zona tako što ćete mu pažnju skrenuti na nešto zanimljivo ali bezopasno. Kad budemalo starije i već nauči neke stvari, podsetite ga s ,,ne, ne" bez prizvuka ljutnje u glasu i takođ e muskrenite pažnju na nešto drugo. Ako traži objašnjenje ili razlog, dajte mu ga kratko i jednostavno. Ne-mojte, međ utim, misliti da je potrebno da objašnjavate sve što mu nalažete da uradi ili ne uradi. Onozna da je neiskusno i računa na vas da ga sačuvate od opasnosti. Oseća se sigurno ako ga usmeravate,pod uslovom da to činite taktično i bez preterivanja.

660. Normalno je da se roditelji naljute. Do sada smo pričali o tome da je neizbežno da roditeljiponekad budu nestrpljivi ili ozlojedeni. Međ utim, jednako je važno da razmotrimo i srodno pitanje:mogu li roditelji da normalno prihvate to što se ponekad naljute? Roditelji koji nisu preterano strogiprema sebi obično su u stanju da sebi odobravaju pravo da se naljute. Prirodna i otvorena dobra majkakoju njen mali sin dovodi do ludila, ume da napola šaleći se kaže prijateljici: „Mislim da ni minut višene mogu da izdržim s njim u kući," ili „Baš bi mi prijalo da ga pošteno izlemam." Ona verovatno nećeuraditi ništa od toga, ali ne stidi se da saosećajnoj prijateljici ili samoj sebi prizna kako se oseća. Kadih tako jasno i glasno iskaže i „izduva" se kroz razgovor, ta se osećanja ublažavaju. To joj ujednopomaže i da shvati šta sve podnosi i bude odlučnija u stavljanju tačke na takvo detetovo ponašanje.

Roditelji koji sebi postavljaju standarde koje nije moguće zadovoljiti, kao i roditelji koji su stal-no ljuti, ali ne mogu da poveruju da je tako nešto dozvoljeno dobrim roditeljima, zaista pate zbog tog

osećanja. Kad ustanove da u njima narastaju takve emocije, oni osećaju nepodnošljivu krivicu ili izpetnih žila nastoje da poreknu njihovo postojanje. Ali, ako osoba nastoji da zakopa u sebi takva ose-ćanja, ona će izbiti na drugačiji način - u vidu napetosti, na primer, umora ili glavobolje.

Drugi indirektan način izražavanja ljutnje jeste preterana zaštitnička nastrojenost. Majka koja nijeu stanju da prizna da oseća ljutnju prema svojoj deci može da izmišlja kako im iz nekog drugog prav-ca prete strašne stvari; ona preterano brine o mikrobima ili opasnostima u saobraćaju. Pokušava daodagna te opasnosti večito obigravajući oko dece, koja su zbog toga sklona da postanu suviše zavisna.

Ne ističem probleme koji se stvaraju negiranjem ljutine samo da bih ublažio neprijatno osećanjekod roditelja. U principu, ono što unesrećuje roditelje unesrećuje i dete. Kad roditelji veruju da su taantagonistička osećanja suviše strašna da bi se priznala, dete upija isti taj strah od njih. Kod kliničkogpsihologa možete da vidite decu koja imaju strahove od izmišljenih opasnosti - strah od insekata,odlaska u školu, odvajanja od roditelja - za koje se istraživanjem ustanovljava da su samo maska za

najobičniju ljutnju prema roditeljima, koju ova deca od koje se traži savršenost ne usuduju da priz-naju.

Drugačije rečeno, deca su srećnija uz roditelje koji se ne plaše da priznaju svoj bes, jer tada nemaju problema s vlastitim gnevnim osećanjima. A izliv opravdanog gneva obično raščisti atmosferu iposle toga se svi osećaju bolje. Pri tom ne mislim da je svaki bes ispoljen prema detetu opravdan. Tui tamo možete da vidite grube roditelje koji ne osećaju ljubav prema detetu i zlostavljaju ga po ceo dan,verbalno ili fizički, bez trunke stida i imalo opravdanja. Ono o čemu pričam odnosi se na očiglednosavesne i privržene, ali nečim iznervirane roditelje.

Roditelj koji voli svoje dete, ali je stalno besan, bilo da to otvoreno pokazuje ili ne, pati od istinskeemocionalne napetosti i potrebna mu je pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje. Taj bes može da potičeiz sasvim drugog pravca.

245



Nega decepo doktoru Spoku

662. Nestrpljivost i odobravanje su đ eo podizanja dece. Izrazito ljudska tendencija da inten-zivno reagujemo na ponašanje svoje dece ima pozitivno dejstvo dok iz sve snage nastojimo da u njimapodstičemo one pozitivne karakteristike koje su naši roditelji podsticali u nama. Radimo to automat-ski, bez razmišljanja, jer su nam naši ideali duboko usadeni još u detinjstvu. U suprotnom, podizanjedece bilo bi deset puta teže nego što jeste.

Roditelj se oseća najviše kriv kad ga jedno dete nervira više nego ostala, posebno ako za to ne

postoji jasan razlog. Majka kaže: „Onaj mali me uvek istera iz kože. A opet, stalno se trudim da premanjemu budem popustljivija nego prema ostaloj deci i ne obraćam pažnju na njegovo loše ponašanje."Međ utim, ako osećate preteranu krivicu zbog hroničnog nestrpljenja prema nekom od svoje dece,

to može da dovede do komplikovanja vaših odnosa s tim detetom. Krivica koju osećate teže će mupadati od toga što ste stalno ljuti na njega.

„Životne činjenice"663. Seksualno obrazovanje počinje rano, mada možda niste baš tako planirali. Obično se

misli da seksualno obrazovanje znači predavanja u školi ili svečan govor roditelja kod kuće. To jesuviše usko gledanje na taj predmet. Dete o „životnim činjenicama" uči kroz celo detinjstvo, nekad nadobar, a nekad na loš način. Predmet seksa je mnogo širi od pukog odgovora na pitanje kako se prave

bebe. On podrazumeva i međ usobno slaganje muškaraca i žena i njihova mesta u svetu.Dozvolite mi da vam navedem dva loša primera. Pretpostavimo da dečak ima oca koji se neprijatno i uvredljivo ponaša prema dečakovoj majci. Nikakvo predavanje u školi neće tog dečaka ubedi-ti da je brak odnos ispunjen međ usobnom ljubavlju i poštovanjem. Njegovo iskustvo govori drugačije.Kad nauči o fizičkoj strani seksa, bilo od nastavnika ili od druge dece, uklopiće tu informaciju u svojuveć postojeću predstavu o muškarcu koji je neprijatan prema ženi. Ili, uzmimo primer devojčice kojaraste osećajući se neželjenom jer misli da roditelji više vole njenog mlađ eg brata. Biće ozlojedena namuškarce, jer veruje da se njima uvek popušta, a da su žene uvek žrtve, i da se ta situacija ne možeizmeniti. Pri tom je nevažno koliko ćete joj knjiga dati da pročita ili koliko ćete joj predavanja održatio seksu i braku. Sve što čuje ili doživi uklopiće u obrazac fiksiran u svom umu: da muškarac isko-rišćava ženu koja je nemoćna da tu bilo šta promeni.

Seksualno obrazovanje dece, prema tome, počinje čim osete kako se međ usobno slažu njihoviroditelji i kako se odnose prema svojim sinovima i kćerima, kao i čim postanu svesna razlike izmeđ usvog tela i tela svojih roditelja, kao i braće, sestara i drugova suprotnog pola.

664. Verujemda je seks duhovan koliko i fizički i da deca moraju da znaju da se njihovi roditeljitako osećaju. To i jeste ono što zaljubljivanje čini tako intenzivno emotivnim iskustvom. Onima kojise vole stalo je jednom do drugog, žele da ugode jedno drugom, da uteše jedno drugo. Naposletku po-žele i da imaju decu. Ako su religiozni, žele da Bog bude deo njihovog braka. Ove težnje su deo onogašto je potrebno za čvrst i idealistički brak. Naravno da ovo ne možete da objasnite jednogodišnjemdetetu, mada se temelj za to postavlja intenzivnom zavisnom ljubavlju koja postoji izmeđ u njega i nje-govih roditelja. Ali, sa tri, četiri ili pet godina, kad dete prosto obožava roditelje, dobro je da čuje i vidida oni ne žele samo da se grle i ljube već i da žude da iskazuju međ usobnu dobrotu, spremnost dapomognu i poštovanje. Kad roditelji odgovaraju na pitanja dece ovog ili starijeg uzrasta, o tome odak-le dolaze bebe i koja je tu uloga oca, važno je da deca čuju kako roditelji osećajno govore o ulozi kojuu svemu tome ima njihova međ usobna privrženost, o tome koliko im je stalo da čine razne stvari jednoza drugo, obraduju jedno drugo, imaju decu, zajedno se staraju o njima i kako to sve ide uz fizičkoispoljavanje ljubavi i želju da se seme iz penisa stavi u vaginu. Drugim rečima, roditelji nikad ne trebada dozvole da anatomsko i fiziološko objašnjenje seksa ide bez idealističkog i duhovnog aspekta.

Roditelji treba da daju dobar primer deci, tako što će pomagati jedno drugom, biti obzirni, ljubaznii međ usobno se poštovati, čak i onda kad se povodom nečega ne slažu. Trebalo bi da povremeno ističupotrebu za takvim kvalitetima u braku (ne hvaleći pri tom sami sebe), kad razgovaraju o nekom dru-gom paru.

246




665. Deca počinju s pitanjima negde oko treće godine. Izmeđ u dve i po i tri i po godine, decapočinju da stiču preciznije predstave o stvarima vezanim za seks. To je faza „zašto", u kojoj se njiho-va ljubopitljivost grana u svim pravcima. Verovatno će hteti da znaju zašto su dečaci drugačiji oddevojčica. Pri tom o tome ne misle kao o pitanju vezanom za polnost, već je ono za njih samo jednou seriji važnih pitanja. Ali, ako steknu pogrešan utisak, on se kasnije može pobrkati sa seksom i datidetetu sasvim pogrešnu predstavu o njemu.

666. Odakle dolaze bebe? Sasvim je sigurno da će vam dete od oko tri godine postaviti i ovopitanje. Lakše je i bolje da počnete od istine, nego da mu pričate bajke i posle morate da menjate priču.Pokušajte da mu na pitanje odgovorite isto onako jednostavno kako ga je ono postavilo. Previšeistovremenih informacija lako zbuni malu decu. Više shvataju kad im se daju kratka i jednostavnaobjašnjenja. Možete, na primer, da kažete: „Beba raste na jednom posebnom mestu u maminom sto-maku, koje se zove materica." Više detalja u tom uzrastu apsolutno nije potrebno.

Međ utim, za nekoliko minuta ili meseci poželeće da sazna još neke stvari: kako beba dospeva umamu? Kako izlazi napolje? Prvo pitanje može da dovede roditelja u nepriliku, jer će možda požuritisa zaključkom da dete sad hoće da zna o začeću i polnim odnosima. To, naravno, uopšte nije tačno.Deca misle da stvari dospevaju u stomak tako što ih poj'edete i moguće je da se pitaju da li je i bebaunutra dospela na isti način. Jednostavan odgovor može da glasi da beba raste od male semenke koja

je sve vreme bila u mami. Proći će meseci pre nego što im padne na pamet da pitaju - ili budu u sta-nju da shvate - koja je tatina uloga u svemu tome.Neki misle da bi detetu već u sklopu odgovora na prvo pitanje u vezi s ovim trebalo reći da otac

doprinosi tako što stavlja seme u mamu. Možda je to u redu, pogotovo ako je u pitanju dečkić komese može činiti da je muškarac izostavljen iz cele priče. Većina stručnjaka se, međ utim, slaže da nijeneophodno nastojati na tome da trogodišnje ili četvorogodišnje dete stekne preciznu predstavu ofizičkim i emocionalnim aspektima snošaja. Time mu, moglo bi se reći, dajete odgovor i na ono štovas nije pitalo. Sve što je potrebno jeste da zadovoljite njegovu radoznalost odgovorom koji ono možeda shvati i, što je još važnije, da mu pokažete da je sasvim u redu da pita šta god želi.

Na pitanje kako bebe izlaze napolje, dobar odgovor bi otprilike glasio da one, kad porastu do-voljno velike, izlaze kroz jedan poseban otvor koji služi samo za to i zove se vagina. Važno je da munaglasite da to nije isti otvor kroz koji prolaze mokraća ili stolica.

Malo dete koje ponekad slučajno naide na tragove menstruacije sklono je da ih protumači kaoznake povrede. Majka treba da mu bez zazora kaže da se to jednom mesečno dešava svim ženama i danije posredi nikakva povreda. Ponešto o svrsi menstruacije može da se objasni detetu starijem od trigodine.

667. Zašto nije dobra priča o rodi? „Zar nije lakše i manje neprijatno ispričati mu priču o rodi?"upitaćete. Ima nekoliko razloga što nije tako. Znamo da dete koje ima svega tri godine, čija su mamaili tetka u drugom stanju, gledajući figuru žene i hvatajući tu i tamo delove razgovora starijih, počinjeda podozreva gde raste beba. Začudiće ga i zabrinuti ako mu roditelji nervozno ispričaju nešto drugoumesto onoga što ono naslućuje da je istina. Čak i ako s tri godine nije ništa sumnjalo, sasvim siguraoće sa pet, sedam ili devet godina saznati istinu ili poluistinu. Bolje je, dakle, da mu od početka ne pri-čate ono što nije tačno, jer bi kasnije moglo da počne da vas smatra lažovom. A ako ustanovi da se iznekog razloga niste usudili da mu kažete istinu, to podiže barijeru međ u vama i dete počinje da seoseća nelagodno. Smanjuje se verovatnoća da će vam kasnije postavljati druga pitanja, bez obzira nato koliko ga uznemiravaju. Drugi razlog što valja da mu istinito odgovorite na pitanja koja vam pos-tavlja sa tri godine jeste to što se dete tog uzrasta zadovoljava jednostavnim odgovorima. Stičete prak-su i izgrađ ujete osnov za teža pitanja koja će doći kasnije.

Ponekad mala deca kojoj je rečeno gde bebe rastu zbune roditelje time što govore kao da istovre-meno veruju i u teoriju o rodi. Ili se dešava da pobrkaju dve ili tri teorije. To je sasvim prirodno. Maladeca delimično veruju u sve što čuju, jer imaju tako živu maštu. Ne nastoje, poput odraslih, da usta-nove koji je odgovor tačan i zaborave one pogrešne. Morate da imate na umu i da dete ne može daupamti ništa što mu se samo jednom kaže. Ona pamte malo- pomalo i postavljaju vam stalno isto pita-nje, dok god nisu sigurna da su shvatila. U svakoj sledećoj fazi razvoja spremna su da saznaju poma-

lo više.

247




668. Postepeni odgovori su obično zadovoijavajući. Shvatite unapred da pitanja vašeg detetanikad neće dolaziti u onom obliku ili trenutku koji očekujete. Roditelj je sklon da zamisli prizor kojise odvija dok uveče ušuškava dete u krevet, kad je ono sklono poverljivim razgovorima. U stvari,mnogo je verovatnije da će vas pitanje zateći usred samoposluge ili dok razgovarate s trudnomkomšinicom. Ako se to desi, pokušajte da ugušite želju da ga ućutkate. Ukoliko je moguće, odgovoritemu odmah. Ako nije, mirno recite: „Reći ću ti posle. O tim stvarima pričamo kad nema drugih ljudi

oko nas."Ne pravite od toga nikakvu posebnu priliku. Kad vas deca pitaju zašto je trava zelena ili zašto pasima rep, vaš odgovor kao iz rukava ih učvršćuje u uverenju da je to najprirodnija stvar na svetu.Pokušajte da u svoje odgovore na pitanja o „životnim činjenicama" unesete isti duh prirodnosti. Imajtena umu da je u pitanju čista dečja radoznalost, iako ta tema za vas ima emotivan naboj i nelagodnovam je kad vas dete o tome pita. Čak i ako vam je nelagodno, svi su izgledi da detetu neće smetati akomu date direktan odgovor.

Ostala pitanja - „Zašto samo oni koji su venčani imaju bebe?" ili „Šta tata ima s tim?" - moždaneće ni potezati dok ne bude imalo četiri, pet ili više godina, sem ukoliko je posmatralo životinje iliima drugove koji imaju braću i sestre koji su još bebe. Tada možete da mu objasnite da seme dolazi iztatinog penisa i odlazi u matericu, posebno mesto koje nema veze sa želucem, u kojoj beba raste.Možda će proći neko vreme dok ne bude u stanju da vizuelizuje ovu situaciju. Kad bude spremno za

to, možete mu svojim rečima ispričati nešto o ljubavi i zagrljajima.

669. Dete koje ne postavlja pitanja. Šta sa detetom koje je napunilo četiri ili pet godina, a nikadnije postavilo nijedno od ovih pitanja? Roditelji to katkad pripisuju izrazitoj detinjoj nevinosti. Me-đ utim, većina profesionalaca koji rade s decom teško bi se složila s tim. Mnogo je verovatnije da jedete steklo utisak, bez obzira na to da li su roditelji to hteli, da su u pitanju nepristojne stvari. Stogaobratite pažnju na indirektna pitanja, nagoveštaje i male šale koje dete koristi da bi testiralo rekacijuroditelja.

Reći ću vam neke primere. Sedmogodišnje dete za koje svi misle da nema nikakvu predstavu otrudnoći, stalno pomalo u šali i pomalo stidljivo pokazuje na mamin veliki stomak. To je dobra prili-ka - bolje ikad nego nikad - da mu roditelji objasne neke stvari. Mala devojčica, koja je u fazi čuđ enja

zašto je građ ena drugačije nego dečaci, ponekad uporno pokušava da piški stojeći. Roditelj gotovosvakodnevno ima priliku, kad dete započne razgovor o ljudima, životinjama i pticama, da uvreba indi-rektna pitanja i pomogne mu da postavi pitanje koje ga interesuje. Tada može da mu da zadovoljava-

juće objašnjenje i pored toga što dete nije postavilo direktno pitanje.

670. Kako škola može da pomogne. Ukoliko su mama i tata bez preterane nelagodnosti odgo-varali na njihova ranija pitanja, deca će od njih tražiti odgovore i kad budu starija i budu želela pre-ciznije znanje. Medutim, i škola ima prilike da pomogne. Mnoge škole nastoje da obezbede uslove dase prvaci brinu o životinjama, kao što su kunići, morski prasići ili beli miševi. To im daje mogućnostda se upoznaju sa svim aspektima života životinja - hranjenjem, borbom, parenjem, rađ anjem i doje-njem mladunaca. Na neki način je lakše kad se sve to nauči u bezličnoj situaciji i tim činjenicama nad-gradi ono što su deca već naučila od roditelja. Međ utim, o onome što su naučila u školi verovatno ćeželeti i da porazgovaraju kod kuće.

Bilo bi dobro da se do petog razreda savladaju neki osnovni pojmovi iz biologije, uključujući irazgovor o razmnožavanju. Barem nekoliko devojčica u odeljenju ulazi u pubertet i potrebno im jeodređ eno precizno znanje o onome što se dešava. Razgovor koji se u školi odvija s donekle naučnoggledišta pomoći će detetu da kod kuće počne ličniji razgovor o tim stvarima.

Mislim da bi seksualno obrazovanje, uključujući i njegove duhovne aspekte, trebalo da bude deosveobuhvatnog poučavanja o zdravlju i moralu, od predškolskog uzrasta pa do kraja srednje škole, abilo bi idealno kad bi ga harmonično sprovodili roditelji i nastavnici.

671. Razgovor o seksu. Možda ste iz novinskih napisa stekli utisak da je roditeljima lako da sasvojim tinejdžerima razgovaraju o seksu. To jednostavno nije tako. U mnogim slučajevima, akutna

248




svest tinejdžera o vlastitoj seksualnosti čini taj razgovor nelagodnim, naročito izmedu oca i sina. Mno-gi očevi i sinovi ne uspevaju ni da započnu takav razgovor, a isti je slučaj i sa dosta majki i kćerki.Tada informacije - ili dezinformacije - dolaze od drugova i drugarica, starije braće ili sestara, ili izknjiga. Dobra knjiga dobijena od roditelja može da bude od pomoći, bilo da se dete osloni samo na njuili da ono što iz nje pročita roditelji potkrepe svojim odgovorima na njegova eventualna pitanja.

Poželjnije je, baš kao i u ranijem detinjstvu, da se razgovori povremeno i neusiljeno vraćaju na

temu seksa, nego da to bude jedno veliko, svečano predavanje. Roditelj treba da bude spreman da sampolako pokreće ta pitanja kad primeti da mu dete ulazi u pubertet, jer dete to često ne čini.

672. Razgovarajte normalnim tonom. Greška u koju se lako upada, pogotovo ako su roditelji isami vaspitavani u strahu od seksa, jeste usredsredivanje na opasne aspekte seksa. Nervozna majkamože da ulije kćerki toliki strah od neželjene trudnoće da će jadna devojčica prestravljeno zaobilazitidečake u širokom luku. Isto tako, otac može da isprepada sina pričama o veneričnim bolestima. Na-ravno, dete na pragu adolescencije trebalo bi da zna kako dolazi do trudnoće i da opasnost od ve-neričnih bolesti leži u promiskuitetu, ali ti uznemiravajući aspekti seksa ne treba da budu na prvommestu. Adolescent treba pre svega da o seksu razmišlja kao o nečemu zdravom, prirodnom i lepom.

Kontracepcija takode treba da predstavlja obavezan deo razgovora o seksu, s konkretnim detalji-ma o odgovornosti devojčica i dečaka.

Ako jednostavno ne nalazite načina da sa svojim tinejdžerom bez zazora pričate o seksu, važno jeda nađ ete neku drugu odraslu osobu, u koju i vi i dete imate poverenja, da to radi umesto vas.

Zabrinutim roditeljima je teško da poveruju, ali zato ljudi koji proučavaju život mladih dobroznaju da srećni, razumni i uspešni tinejdžeri retko kad upadaju u nevolje povezane sa seksom. Zdravrazum, samopoštovanje i nežna osećanja prema ljudima, koja su se u njima godinama izgrađ ivala,održavaju ih u ravnoteži čak i onda dok plove kroz sasvim novu fazu svog razvoja. Drugim rečima,tinejdžeri koji upadnu u nevolju zbog lošeg društva obično su deca koja nikad nisu bila načisto sasobom i drugima.

Opasnost od plašenja deteta seksom delom je i u tome što osetljivo dete tako činite napetim ibojažljivim, a postoje i izgledi da taj strah umanji sposobnost deteta da se kasnije prilagodi bračnomživotu.

673. S devojčicom je potrebno porazgovarati o seksu na početku pubertetskog razvoja(negde oko desete godine). Ona mora da zna da će joj se tokom naredne dve godine razviti grudi, iz-rasti dlačice u predelu genitalija i ispod pazuha, da će naglo porasti i dobiti u težini, da će joj se izmeni-ti struktura kože i može postati sklona bubuljicama, kao i da će za oko dve godine verovatno dobitiprvu menstruaciju. (O ovim promenama je bilo reči u odeljcima 459- 463.) Vrlo je važno na koji ćeteim način ispričati o menstruaciji. Neke majke ističu njene neprijatne strane, ali pogrešno je naglašavatitaj deo devojčici koja je još nezrela i podložna utiscima. Neke druge ističu kako devojčica u tim pe-riodima postaje osetljiva i koliko pažljiva mora da bude. Ova vrsta razgovora ostavlja loš utisak, pogo-tovo na one devojčice koje odrastaju osećajući kako su njihova braća povlašćenija ili su sklone dasuviše brinu o svom zdravlju. Devojke i žene za vreme menstruacije mogu da vode savršeno zdrav,

normalan i aktivan život. Samo kod nekih od njih su grčevi toliko bolni da onemogućavaju normalneaktivnosti, ali danas postoje dobri lekovi za to.Kad se devojčica nađ e na pragu ženstvenosti, dobro je da joj se raduje, a ne da oseća strah ili ozlo-

jeđ enost. Najbolje bi bilo da joj povodom menstruacije naglasite da je reč o procesu kojim se materi-ca priprema za trudnoću.

Devojčica će se bolje osećati ako joj u mesecima dok čeka svoju prvu menstruaciju kupite savpotreban higijenski pribor. To će joj dati osećaj da je odrasla i spremna da uzme život u svoje ruke,umesto da čeka šta će joj on doneti.

674. S dečakom je potrebno porazgovarati o seksu na početku pubertetskog razvoja (okodvanaeste godine). Trebalo bi da mu objasnite da su erekcije i noćne polucije sasvim normalne. Noć-

ne polucije, koje se često nazivaju i vlažnim snovima, jesu izbacivanje semena (tečnosti iz prostate) u

249




snu, često u toku sna seksualne prirode. Roditelji koji znaju da je to neizbežna pojava, kao i da dečacikatkada osećaju snažnu potrebu za masturbacijom, umeju da kažu dečaku da ove stvari nisu štetneukoliko se ne dogadaju suviše često. Mislim da je pogrešno da roditelji postavljaju bilo kakva ogra-ničenja u ovom pogledu. Nevolja je u tome što se adolescenti lako zabrinu zbog svoje seksualnosti ilako uobraze kako su „drugačiji" ili nenormalni. Ako mu kažete: „Ovoliko je normalno, a onolikonije", vrlo je moguće da će zbog toga postati opsednut seksom. Dečacima se mora objasniti da je pod-

jednako normalno ako imaju malo ili mnogo noćnih polucija, kao i da se dešava da ih savršeno nor-malan dečak uopšte nema.

Razvoj seksualnosti675. Mi smo po svojoj suštini seksualna bića od svog prvog do poslednjeg dana. Seksualnost

je urođ ena i deo je naše prirode, ali kako će se tačno ta priroda izraziti umnogome zavisi od porodičnih,kulturnih i društvenih vrednosti. U nekim kulturama se ljudska seksualnost prihvata kao mndamenta-lan i prirodan deo svakodnevnog života. Na našu kulturu, s druge strane, snažno su uticali naši puri-tanski preci, koji su nam u naslede ostavili nespokojstvo u pogledu seksualnosti i njenog izražavanja.Osvrnete li se na to kako se seksualnost koristi u našoj kulturi - u reklamama, kao sredstvo za goli-canje mašte, za stvaranje profita - pomislićete da u nama ima sve manje puritanizma. Ja, međ utim,mislim da je to samo privid. Opsednutost našeg društva seksom počiva upravo na njegovom potiski-vanju. Negiranje naše ljudske seksualnosti upravo je ono što podstiče njeno eksploatisanje u svimoblastima života.

676. Izražavanje seksualnosti - vaše sopstvene, kao i vaše dece - zadire u samu srž vašeg lič-nog sistema vrednosti. Koji je smisao ljudske seksualnosti? Kako bi je trebalo izražavati? Koje vred-nosti u pogledu seksualnosti želite da usadite svojoj deci? To su sve pitanja na koja ćete morati daodgovorite, prvo za sebe, a onda i za svoju decu.

Želeo bih da vam u tome pomognem, tako što ću se ukratko osvrnuti na ljudsku seksualnost tokomživotnog veka. Sagledavam je, kao i svako drugi, iz vlastite perspektive, zasnovane na sledećim pre-misama: (1) seksualnost je biološka, prijatna i senzualna manifestacija životne sile, sastavni deo ljud-ske prirode; (2) u svom najlepšem izdanju, seksualnost je kreativno izražavanje ljubavi izmedu dvoje

ljudi; (3) odgovorno donošenje odluka u pogledu seksualnosti i snažan osećaj za vrednosti trebalo bida budu ciljevi koje želimo da postignemo kod svoje dece.

677. Senzualnost kod novorođ enčadi. Obratite pažnju da govorim o senzualnosti, koja se odnosina uživanje u fizičkim čulima, a ne o seksualnosti, koja je sužena na oblast reproduktivnih organa. Svebebe nalaze zadovoljstvo u svom telu, posebno u oblastima kao što su usta i genitalije. Jedu s uživa-njem, cmokću usnama kad su site i dižu galamu do neba kad su gladne. Ne skrivaju da su oduševljenetelesnim zadovoljstvima - držanjem u naručju, milovanjem, poljupcima, golicanjem i masažom. Na-čelo prijatnosti je iznad svega.

Vremenom - i zavisno od toga kako okolina reaguje na njegovu senzualnost - novorođ enče po-činje da povezuje određ ene emocije i ideje s osećanjima prijatnosti. Ukoliko novorođ enčetu koje

dodiruje svoje genitalije govorite: ,,Ne! Ne radi to! To je nevaljalo!" ono počinje da povezuje to ose-ćanje s neodobravanjem.Naravno, mada će možda prestati s tim ponašanjem, želja za prijatnošću ne iščezava niti novoro-

denče razume zašto mu je ta prijatna aktivnost zabranjena. Nastaje konflikt, često jedan od prvih kon-flikata te vrste u Ijudskom životu, izmedu potreba tela i društvenih zabrana. Frojd je smatrao da načinrazrešavanja tog konflikta najvećim delom odreduje kakav ćemo karakter imati kao odrasle osobe.

678. Novorođ enčad. U drugoj polovini prve godine novorođ enčad otkrivaju svoje genitalije, naisti način kao ranije prste na rukama i nogama, nasumice istražujući sve delove svog tela. Osećaju pri-

jatnost kad dodiruju genitalije, a postajući starija sećaju se te prijatnosti. Stoga će s vremena na vremenenamerno dodirivati genitalije.

250




679. Mala deca. U uzrastu od osamnaest do trideset meseci deca postaju svesnija razlika izmeđ upolova, pri čemu su naročito usredsređ ena na postojanje penisa kod dečaka i njegov nedostatak koddevojčica. Deca to tako vide, sve dok ne shvate da devojčice imaju vaginu i matericu u kojoj rastubebe, koje dečaci nemaju. Ovo prirodno interesovanje za genitalije u ovom uzrastu dovodi do pojačanemasturbacije.

680. Masturbacija. U uzrastu od tri godine, dečaci kojima to nije bilo zabranjivano i koji u tomenisu bili sprečavani, povremeno će masturbirati. Pored toga što će rukama trljati genitalije, možda ćetrljati butine jednu o drugu ili se ritmički ljuljati napred- nazad, ili pritiskati karlicu dok sede na naslonuza ruke na kauču ili fotelji ili ležeći na omiljenoj punjenoj životinji.

U ovom uzrastu, dečaci i devojčice pokazuju otvorenije interesovanje za telo dece suprotnog polai, ukoliko im se dozvoli, spontano će se upuštati u pokazivanje i dodirivanje. Igranje kuće i doktorapomaže u zadovoljavanju seksualne radoznalosti, istovremeno omogućavajući deci da vežbaju odra-slost na neke opštije načine.

Deca ovog uzrasta dodiruju genitalije i da bi se utešila kad su napeta ili uplašena ili se pribojavaju da bi se tom delu njihovog tela moglo desiti nešto loše.

681. Deca školskog uzrasta. Frojdovski psiholozi smatraju da postoji „latentai period" uma-njenog seksualnog interesovanja i aktivnosti izmeđ u šeste ili sedme godine i početka adolescencije.Međ utim, istraživači razvoja dece opažaju da većina dece tog uzrasta nastavlja da masturbira, madamanje otvoreno i manje često, jer im to prija i nastavljaju da koriste umirujuće, utešno dejstvo mas-turbacije da bi izašli na kraj s bojaznima različitih vrsta.

Poređ ivanje veličine penisa međ u dečacima i izgleda i veličine klitorisa međ u devojčicama nor-malno je u ovoj starosnoj grupi. Reč je o opštem procesu procene koliko ste dorasli svojim vršnjaci-ma.

682. Adolescenti. Seksualnost i romantična osećanja predstavljaju pritisak na adolescente iznekoliko razloga. (Reč „seksualnost" koristim kad ističem biološki instinkt, a reč „romantika" kad

govorim o nežnim, izrazito ličnim, idealističkim aspektima ljubavi izmedu polova, koja se uglavnomuči kroz detinjstvo provedeno s rođ iteljima koji su se voleli na takav način. Shvatam da u toj upotre-bi ima raznih netačnosti; svestan sam i da danas neki ljudi smatraju da je neukusno i pretvorno nazi-vati nešto romantičnim.)

Adolescentna seksualnost izranja iz dveju ranijih, protivrečnih faza. Deca izmeđ u druge i trećegodine rastu duhovno, idealizujući svoje roditelje i interesujući se za romantičnu ljubav, seks i bebe.Izmeđ u šest i dvanaest godina, kroz složenu interakciju emocija, potiskuju mnoga svoja osećanjavezana za romantičnu ljubav i seks, okreću se od roditelja i zaokupljaju bezličnim spoljnim svetomškolovanja, prilagođ avanja društvu, zakona i legendi.

U adolescenciji, biološki pritisci primoravaju decu da opet postanu obuzeta seksualnim i roman-tičnim interesovanjima. Medutim, njihov ponovo oživljen seksualni nagon još će nekoliko godina biti

u konfliktu sa starim tabuima, izazivajući nelagodnost, krivicu i nespretnost. Najprostiji primer jestestidljivost mlađ ih tinejdžera u odnosima sa suprotnim polom.Ove konfliktne emocije dovode do teškoća i u odnosu dece s njihovim roditeljima. Kad se u

najranijoj mladosti pojavi navala romantičnih osećanja, ona prvo kreće - poput prolećne bujice nizsuvo rečno korito - prema roditelju suprotnog pola. Ipak, mlada osoba podsvesno shvata da to nikakonije u redu. Stoga je njen osnovni zadatak u ovoj fazi da preusmeri ta osećanja prema nekome izvanporodice. Deca zapravo skrivaju svoja pozitivna osećanja prema roditelju uz pomoć negativnih. Time

je barem delimično objašnjeno zašto dečak tako često počinje svađ e s majkom i zašto je devojčicapovremeno izrazito neprijateljski raspoložena prema ocu.

Devojčica u tinejdžerskim godinama - a to podjednako važi i za dečake u tom uzrastu - u početkune zna gde pripadaju njena osećanja. Počinje da gaji uopštena intenzivna i romantična osećanja premarazličitim vrstama ljudi. Ipak, moguće je da još nije ni blizu uzrasta u kojem će ta svoja osećanja izra-ziti prema osobi svojih godina i suprotnog pola, naročito ako je stidljiva i puna ideala. Kod nje se može

251




razviti snažno divljenje prema nekoj nastavnici ili junakinji nekog romana. Barijere medu polovima seruše vrlo postepeno. Možda će se dete u tinejdžerskom uzrastu prvo usuditi da romantično sanjari onekom ko je nedostupan, recimo, glumcu ili glumici. Zatim dečaci i devojčice koji idu u istu školi po-činju da sanjare jedni o drugima; međ utim, može da potraje dok se oni stidljiviji usude da otvorenopokažu svoje interesovanje.

Čak i kad se mladalački instinkti probiju kroz inhibicije ranijeg perioda i devojčica počne da se

vida s dečacima, deo njene energije i dalje će ostati rezervisan i posvećen idealističkim čežnjama.Jedan deo njih će osigurati da njen stav prema suprotnom polu bude romantičan i pun ideala. Drugi deo,međ utim, čak i u ovoj relativno ranoj fazi razvoja, još uvek će biti sublimiran u težnje - koje, površnogledano, nemaju nikakve veze sa seksom ili čak romantičnim osećanjima - za stvaranjem lepih stvariili davanjem doprinosa čovečanstvu.

Na samom početku svog interesovanja za suprotni pol, neki adolescenti nisu u stanju da prepoz-naju bilo kakvo seksualno osećanje prema osobi za koju gaje poštovanje i nežnost, već samo premaonima koji im se čine na neki način manje vredni. Kod manjeg broja pojedinaca ovaj se obrazac,nažalost, zadržava ćelog života. Posredi je znak ozbiljnog unutrašnjeg konflikta i roditelji koji kodsvog deteta primete ovakvo ponašanje treba da potraže pomoć dečjeg psihijatra, kliničkog psihologaili nekog savetovališta za mlade.

Sve dok deca ne postanu sigurna u pogledu svoje seksualnosti i učine je sastavnim delom svojeličnosti, ona za njih ostaje prilično mučan, prisilan i zaseban instinkt. Nagriza ih neprestana radoz-nalost u vezi sa seksom i neodoljiva želja da je zadovolje kroz eksperimente. Ova osećanja su, narav-no, sasvim oprečna u odnosu na njihove emocije prožete idealima. Staviše, mogu biti nežno zaljubljenau jednu osobu, a ipak zateći sebe kako se kao po zadatku - oklevajući ili odvažno - udvaraju drugimana prilično bezličan i promiskuitetan naein.

Deca zašla u prve mladalačke godine umeju da produ kroz čitavu seriju slepih zaljubljivanja, i usvakom od njih je taj osećaj zaljubljenosti veoma snažan. Međ utim, odljubljuju se jednako brzo kaošto se i zaljubljuju. Otkrivaju da nemaju ničega zajedničkog s ljubljenom osobom. Ponekad je razlogto što se jedno ili oboje promene. Češće je, medutim, posredi što su se zapravo zaljubili u ideal kojivide jedno u drugom, a koji nema baš mnogo veze sa stvarnošću. Kako godine prolaze, postaju oprez-nija i realističnija u pogledu toga kakva im je osoba potrebna i s kakvom se osobom mogu složiti.

Postepeno sazrevajući, imaju sve više da pruže jedno drugom - a to je suštinski važan sastojak istinskeljubavi.

683. Tinejdžerska trudnoća. Nekada se mlada devojka koja ostane u drugom stanju smatrala naneki način prestupnicom, jer se nije pokorila roditeljima ni vlastitim principima. Danas su umnogomeopušteniji seksualni standardi i, u nešto manjoj meri, poznavanje načina za sprečavanje trudnoće,doveli do mnogo učestalijih seksualnih odnosa u mlađ im godinama i trudnoća međ u neudatim tinej-džerkama. Ono što odrasle najviše iznenađ uje i što gotovo ne mogu da shvate jeste činjenica da zane-marljivo mali procenat seksualno aktivnih tinjedžera koristi kontraceptivna sredstva, čak i onda kad sudobro upućeni od strane roditelja i lekara.

Zašto neće da preuzmu odgovornost za svoju seksualnu aktivnost? Postoje razna objašnjenja, koja

se međ usobno prepliću. Za neke tinejdžere, biti pripremljen znači da očekuju da će imati snošaj, štomnogi od njih baš i nisu spremni da priznaju. Više vole da o svakoj epizodi misle kao o neočekivanojeksploziji strasti kakva se više neće ponoviti. Neke mlade devojke kažu, pošto su one (ili njihove dru-garice) više puta imale snošaj i nisu ostale u drugom stanju, da veruju da su na neki način imune natrudnoću. Ostale smatraju da je prekinuti snošaj dovoljna zaštita. Ima i tinejdžerki koje zbog sukoba sroditeljima smatraju da su nevoljene i zamišljaju kako će voleti bebu i beba njih. Neke se upuštaju useksualne odnose s osobom koju manje ili više nežno i idealistički vole. Ostali tinejdžeri oba polareaguju prvenstveno na fizičku potrebu i snažnu radoznalost u pogledu doživljaja koji donosi snošaj.Vrlo često, oni izbegavaju eksperimentisanje s osobom koju vole i poštuju - umesto toga se odlučujuza nekog ko im je samo fizički privlačan.

Ranije sam se bojao da će se, ako roditelji preuzmu inicijativu i počnu da upućuju svoju decu unačine sprečavanja trudnoće, to shvatiti kao podsticanje na rano eksperimentisanje sa seksom i površne

veze bez ljubavi. Sada sam ubeden da neznanje i neodgovornost igraju mnogo veću ulogu u opasno-

252




sti od neželjene trudnoće. Verujem da roditelji moraju da preuzmu inicijativu. Ne samo da moraju dapouče svoju decu već i da im s vremena na vreme iznova naglašavaju, posebno ako očekuju da će imdeca uskoro postati seksualno aktivna, da osobe koje se upuštaju u seksualne odnose moraju u svakoj

prilici da preuzmu ozbiljnu odgovornost za kontraceptivne mere, iz obzira prema bebi, svojim rodite-ljima i svom sadašnjem i budućem životu. U isto vreme, roditelji im mogu govoriti o vlastitim ideali-ma, objašnjavajući im pri tom da je seks duhovan koliko i fizički čin i da oni, poput mnogih mladih

ljudi, misle da je bolje da mladi sačekaju sa seksualnim odnosima dok ne budu sigurni da je njihovaljubav duboka i trajna, kao i da odlaganje ne znači bilo kakvo pomanjkanje seksualne moći ili nor-malnosti.

684. Koliko čednosti kod kuće? Za manje od jednog veka Amerikanci su učinili potpun zaokretod preterane viktorijanske čednosti do delimične otkrivenosti tela u kupaćim kostimima i potpunenagosti u prilično velikom broju današnjih domova. Mnogi se slažu (i ja sam međ u njima) da je da-našnji neformalan stav mnogo zdraviji. Vaspitači u predškolskim grupama u obdaništima, dečji psihi-

jatri i psiholozi uglavnom se slažu da je za decu tog uzrasta zdravo da povremeno vide jedna drugubez odeće, kod kuće, na plaži i u kupatilu obdaništa.

Međ utim, postoje dokazi da malu decu uznemirava ako redovno viđ aju roditelje nage, mada tomožda neće pokazivati i sabijaće ta osećanja u sebi sve dok ne odrastu. Glavni razlog za to su inten-zivna osećanja koja mala deca gaje prema svojim roditeljima. Dečak voli svoju majku neuporedivoviše nego ijednu devojčicu. Prema ocu oseća veće suparništvo i više strahopoštovanja nego prema ijed-nom dečaku. Prema tome, prizor nage majke može biti suviše stimulativan i istovremeno predstavljatipriliku za svakodnevno fizičko poredenje s ocem koje ide na štetu dečaka. Ovo osećanje neadekvat-nosti može da se zadrži još dugo pošto i njegove genitalije postanu genitalije odraslog muškarca. De-čak katkada može da postane toliko zavidan da počinje da oseća kako bi rado bio nasilan prema ocu.(Očevi - nudisti ispričali su mi kako su za vreme jutarnjeg brijanja gledali kako njihovi trogodišnji iličetvorogodišnji sinovi prave pokrete kao da hoće da zgrabe i otkinu očev penis.) Potom ga more kri-vica i strah. Mala devojčica koja Često vidi svog oca nagog takođ e može biti suviše stimulisana.

Ne kažem da svu decu uznemirava nagota roditelja. Mnogu čak uopšte ne, naročito ako se roditeljitako ponašaju jer propagiraju zdrav život i povratak prirodi, a ne na lascivan ili razmetljiv način. Ipak,

pošto ne znamo kakav to efekat može imati na dete, mislim da bi bilo dobro da roditelji budu razum-no odeveni i da deca ne ulaze u kupatilo dok se neko od roditelja kupa ili koristi toalet. Ako vam jeneprijatno, vaša deca će to osetiti, što će samo pojačati emocionalni naboj situacije.

Ukoliko se desi da radoznalo dete ipak iznenadi roditelja u kupatilu, ovaj ne treba da reaguje šoki-rano ili ljutito. Potrebno je samo da kaže: „Budi dobar i sačekaj napolju da se obučem." Posle šeste ilisedme godine većina dece počinje da želi malo više privatnosti, barem povremeno, i mislim da bi totrebalo poštovati.

Muzika685. Muzika je deo života svih nas od samog početka. Uspavanke se pevaju bebama u svim

delovima sveta, a jasno je i da sve kulture imaju vlastitu narodnu muziku. Stvaranje muzike kao da jedeo ljudskosti.

Međ utim, kada je reč o važnosti koju muzika ima za decu, ima tu više od onoga što se čuje. De-vedesetih godina prošlog veka naučnici su došli do iznenađ ujućeg otkrića: deca predškolskog uzrastakoja su išla na časove klavira ili pevanja bila su bolja u rešavanju lavirinta, crtanju geometrijskih liko-va, kopiranju šara, a i u matematici i razmišljanju su bila bolja od dece bez muzičkog obrazovanja.

Kako je to moguće? Kao prvo, znamo da muziku obrađ uje prvenstveno desna strana mozga, u kojoj slučajno obitavaju i matematička sposobnost, dar za razmišljanje i orijentaciju u prostoru. U ranomdetinjstvu muzika može da predstavlja vežbu za desnu stranu mozga, što se isplaćuje u vidu njenogkasnijeg boljeg opšteg mnkcionisanja. To je još jedan primer kako rana iskustva imaju uticaja na rasti razvoj mozga.

Praktične primene ovih otkrića jasne su koliko i zabavne: bebe i mala deca slušaju muziku od

prvih meseci. U najranijem detinjstvu to može da deluje poput uspavanke koju im roditelji pevaju pred

253




spavanje, pesama koje im pevaju dok ih drže na rukama ili puštanja muzike s traka koju slušaju dokleže u krevetiću. Kad bude malo starije, malo dete se može uključivati u muzičke igre, kao što su„Ringe, ringe, raja", „Kolariću- paniću" i sl. Dajte mu klavir - igračku ili ksilofon da „svira" na njima.Proverite da li je pevanje i igranje deo svakodnevice u obdaništu u koji ste upisali dete, ili programakojeg se drži siterka, ukoliko dete ne ide u obdanište.

Kad dete doraste do škole, mogli biste da razmotrite mogućnost da ga uporedo upišete i u muzičku

školu ili ga dajete na privatne časove muzike. Mislim da vredi pokušati, ali imajte pri tom na umu da je muzikalnost dar i da su neka deca prirodno muzikalnija od druge. Podstičite dete da svira bilo kojiinstrument koji odabere, ali ako odluči da mu se ne dopada ili ne želi da vežba, na vašem mestu ne bihsuviše navaljivao. Umesto da časove muzike pretvarate u još jedno nadmetanje volja, pitajte dete da libi radije išlo na časove plesa ili pevanja, upisalo se u neki hor i sl.

Dobar primer kako mala deca mogu da uživaju u muzici je tzv. suzuki škola violine, u kojoj decau grupama uče da sviraju. Duh grupe stalno sokoli njihov entuzijazam, dok pojedinačni časovi izisku-

ju unutrašnju rešenost da se savlada težak izazov, koju mnoga mala deca nemaju.Najbolji način da vaše dete nauči da voli muziku jeste da je učinite delom svog svakodnevnog ži-

vota. Idite zajedno na koncerte. Pevajte zajedno u kolima, uz muziku s radija. Zaplešite u dnevnoj sobikad god vas raspoloženje ponese. Ljubav prema muzici je poklon koji možete dati detetu, a koji će sekasnije na više načina isplaćivati kroz ceo njegov život.

Maniri

Neki nas nazivaju neuglađ enim društvom, a ako se osvrnete oko sebe, možda ćete se i složiti snjima. Čini se da postaje sve prihvatljivije da i odrasli i deca sve više psuju, viču jedni na druge s naj-manjim povodom ili upadaju negde preko reda. Kao da pravilo glasi: „Svako za sebe. Probij se napreddok možeš."

Sećam se vremena kad su ljudi bili uljudniji, tempo sporiji, a napredovanje nije bilo primarnaambicija. Mnogo je razloga za ovaj raspad učtivosti, a i mnogo roditelja koji smatraju da je brigu o le-pim manirima pregazilo vreme i da bi decu trebalo puštati da se prirodno razvijaju. N eki me čak optu-žuju da sam odgovoran za ovu „preteranu popustljivost" - što je optužba koju smatram smešnom jer

sam upravo suprotno od toga. Mislim da bi poučavanje o dobrim manirima trebalo da bude sastavnideo podizanja dece. Lepo ponašanje saopštava deci dobru poruku, a to je da u našem društvu postojeodređ eni prihvatljivi načini postupanja i da uljudnost prema drugim osobama čini svakog srećnijim idostojnijim ljubavi.

686. Dobri maniri dolaze prirodno. Naučiti decu da kažu „molim" i „hvala" zapravo nije prvikorak. Najvažnije je da ih naučite da vole ljude i osećaju se dobro u vlastitoj koži. Bez toga, biće teškonaučiti ih čak i površnim manirima.

Važno je i da ih ne zbunjujete u prisustvu nepoznatih osoba. Skloni smo, pogotovo ako nam je toprvo dete, da ga odmah predstavimo odraslom gostu kojeg ne poznaje i teramo ga da nešto kaže.Međ utim, kad tako nešto uradite dvogodišnjem detetu, uspevate samo da ga spetljate. Ubuduće će seosećati nelagodno čim vidi da se pozdravljate s nekim, jer zna da će za tili čas dospeti u središte pažnje.Mnogo je bolje da prve tri ili četiri godine, kad je detetu potrebno neko vreme da pridošlici „uzmemeru", odvučete pažnju posetioca od deteta, a ne da je usmeravate prema njemu. Dete sa tri ili četirigodine verovatno će nekoliko minuta posmatrati kako njegovi roditelji pričaju s njemu nepoznatomosobom, da bi se potom iznenada iz prikrajka oglasilo primedbom tipa „voda se izlila iz klozeta i po-plavila pod". To baš i nije u skladu s pravilima bontona, ali je sasvim normalno ponašanje, jer dete želida podeli s drugom osobom jedan uzbudljiv doživljaj. Ukoliko zadrži takvo raspoloženje prema ljudi-ma koje prvi put vidi, ubrzo će naučiti kako da na konvencionalniji način pokaže svoje prijateljskenamere.

Važno je i da deca odrastaju u porodici čiji su članovi uvek uviđ avni jedni prema drugima. Takoupijaju u sebe ljubaznost. Žele da vam kažu „hvala" zato što i drugi članovi porodice to govore i zaistai misle. Uživaju da se rukuju i govore „molim". Međ usobna učtivost roditelja i njihovo učtivo pona-

šanje prema deci od presudnog su značaja.

254




Mislim da je veoma važno učiti decu da budu uljudna i obzirna - što nije uvek lako, pogotovo kadsu mala. Dobro je da razmislite o tome šta se u vašoj porodici smatra važnim. Kakvu biste vrstu učti-vosti i manira želeli da vidite kod svoje dece? Potom vodite računa da budete dobar primer. Ako se toradi u prijateljskom duhu, deca će se ponositi kad nešto nauče. Sto je još važnije, svi vole decu kojase lepo ponašaju i ljute se na onu koja su neučtiva i nepromišljena. Prema tome, dužnost roditelja pre-ma deci je da od njih naprave ličnost koju će drugi moći da vole. Uvažavanje od strane drugih dopri-

neće da deca postanu još bolja.

Dužnosti i obaveze687. Neka uživaju u svojim dužnostima. Kako deca nauče da prihvataju razne dužnosti? Sama

njihova priroda je takva da počinju da osećaju da su samostalno oblačenje, pranje zuba, odlaganjeotpadaka na pravo mesto i sređ ivanje svojih stvari uzbudljive i „odrasle" radnje. Ukoliko roditeljimauspe da ostanu u dobrim odnosima s njima, deca će, kako budu rasla, uživati u sitnim poslovima, kaošto su donošenje pošte ili grabuljanje travnjaka, jer će im biti stalo da imaju udela u važnim poslovi-ma i ugode majci i ocu. Od deteta od dve godine može se očekivati da posle igranja bez posebnog upo-zoravanja pokupi svoje igračke. Trogodišnjaci već mogu da imaju neka sitna zaduženja kao što jepomoć u postavljanju stola ili pražnjenje korpi s otpacima, iako time neće uštedeti baš mnogo posla

svojim roditeljima. Sa sedam ili osam godina, trebalo bi da svakodnevno obavljaju zaista korisne pos-love. Niko ne može da vaspita decu tako da u svakom trenutku budu spremna na saradnju, ali ako shva-timo da dete želi da bude od pomoći, manje je verovatno da ćemo od kućnih poslova praviti neprijatnedužnosti ili ih dodeljivati deci kad smo nervozni.

Od dece se ne može očekivati da se uvek odgovorno odnose prema svojim dužnostima - čak niod petnaestogodišnjaka. (I većina odraslih ponekad ima propusta u odgovornosti.) Morate da ih pod-sećate. Ako imate strpljenja, pokušajte da to učinite bez podizanja tona i učtivo, kao da razgovarate sodraslom osobom. Gundanje i prizvuk omalovažavanja u glasu ubijaju sav ponos obavljenim poslom.Od velike je pomoći i da deci dodelite dužnosti koje mogu da obavljaju u društvu drugih članovaporodice, kao što su brisanje sudova ili šišanje trave. Činjenica da pomažu odraslima čini dužnostzabavnijom i podsticajnijom.

688. Samostalno oblačenje. U uzrastu od jedne godine do osamnaest meseci deca počinju dapokušavaju da se sama svlače. (Vrh čarape vuku direktno prema stomaku, pa se čarapa tako drži nanozi kao da je zalepljena.) Sa dve godine, sasvim lepo uspevaju da se oslobode odeće. Zatim počinjuda pokušavaju da se oblače, ali se skroz spetljaju. Potraje oko godinu dana dok ne uspeju da nauče daobuku one jednostavnije delove odeće i još godinu - do četvrte ili pete godine - da savladaju i onekomplikovanije zadatke, kao što su pertle i dugmad.

Ovaj period od jedne i po do četiri godine iziskuje mnogo taktičnosti s vaše strane. Ako ne dozvo-lite detetu da uradi ono što je u stanju ili se mnogo mešate, vrlo je verovatno da ćete ga naljutiti. Uko-liko nema prilike da uči onda kad ga to interesuje, moguće je da će izgubiti volju. A opet, ako muuopšte ne pomažete, nikad se neće obući i biće razočarano što nije uspelo. Možete mu taktično pomoćiu onome što može da uradi uz malo asistencije. Navucite mu čarape dopola, tako da je dalje lako.

Izvadite iz ormana sve što će obući. Pustite ga da ono obavlja lakše poslove dok vi završavate one teže.Kad se spetlja, ne insistirajte da vi preuzmete već samo ispravite odeću kako bi moglo da nastavi. Akodete oseća da ste na njegovoj strani, a ne protiv njega, mnogo je spremnije na saradnju. Mada, istiniza ljubav, biće vam potrebno mnogo strpljenja.

Drugi izvor sukoba odnosi se na to ko će izabrati šta će dete obući. Neki roditelji nikad ne dozvo-ljavaju deci da izaberu i za njih je to svakodnevna bitka. Jedno od rešenja bi bilo da se s detetom do-govorite oko određ enih aktivnosti za koje može samo da bira odeću i obuću, u razumnim granicama(ne mogu lakovane cipelice da se nose na plažu) i odredenih događ aja (praznični izlasci, venčanja) ukojima roditelj ima poslednju reč. Mislim da se roditelji toliko uzbuđ uju oko odeće jer im se čini daljudi sude po njima prema tome kako im je dete obučeno.

255




689. Pospremanje stvari. Ako je vaše dete još veoma malo, a vi od njega očekujete da pospremisvoje igračke nakon igranja, to možete da učinite delom igre: „Velike kocke slažemo ovako, na velikugomilu, a male ovako, u korpu. A ovde nam je kao bajagi garaža, tu ćemo da ostavimo automobilčićeda spavaju." Sa četiri ili pet godina dete će već imati uvreženu naviku da posprema za sobom i uživaćeu tome. Cesto nećete morati ni da ga podsećate. Ali ako vidite da mu je potrebna pomoć, budite drugi pomozite mu.

Ako trogodišnjem detetu kažete: „Hajde sad lepo pospremi svoje stvari", to zvuči neprijatno. Čaki ako uživa u tome, dajete mu da radi nešto za šta praktično nijedan trogodišnjak nema dovoljno upor-nosti da uradi do kraja. Štaviše, dete tog uzrasta prolazi kroz fazu inaćenja. Ako mu veselo pomogneteda spremi svoje igračke, time ne samo da doprinosite stvaranju njegovog pozitivnog stava već i poš-teđ ujete sebe dugotrajnih rasprava.

Obavljanje sitnih poslova i zaduženja često je detetov prvi korak u pravcu odgovomog ponašanja.Ta zaduženja mu pomažu da počne da shvata da je život nešto više od pukog staranja o sebi i da ondelom znači brigu o drugima. Uči i da se obaveze moraju izvršiti čak i kad nije raspoloženo za to, kaoi da je ono dostojan član veće grupe - u ovom slučaju svoje porodice, a kasnije društva kao celine. Bezobzira na to koliko se žali i inati, zaduženja su način da se podstiče njegovo poistovećivanje s poro-dicom i savladavanje suštinski važnih lekcija koje će mu biti potrebne u kasnijem životu.

Citanje690. Podsticanje ljubavi prema čitanju. Svet se kreće vrtoglavom brzinom. Televizija hipnotiše

decu, ne tražeći od nje više od trideset sekundi koncentracije odjednom. Prizori se neprestano sme-njuju. Zabavljamo se uglavnom pasivno: sedimo i gledamo šta se dešava na ekranu televizora, komp-

jutera ili biskopskom platnu. Da li će nas ta frenetična pasivnost koštati? Mislim da hoće.Jedna studija je pokazala da su deca u jednom kanadskom gradiću počela manje da čitaju kad se

pojavila televizija. Za razliku od većine drugih zabava, čitanje je aktivnost koja iziskuje aktivno sude-lovanje. Čitajući, mi zapravo radimo - aktivno posmatramo slova, proničemo u smisao reči i pratimonit priče. Za čitanje je, iznad svega, potrebna mašta - popunjavanje praznina u priči, zamišljanje kakoizgledaju zlikovci, stavljanje sebe na mesto glavnog junaka ili junakinje. Reč je o vrsti aktivnog uče-stvovanja koju su naši masovni mediji zatrli. Deca su u opasnosti da steknu potrebu za još jačom

čulnom stimulacijom. Da li to zaustavlja razvoj aktivnog unutrašnjeg života?

691. Ima više razloga da podstičete decu da čitaju. Citanje je sposobnost koja predstavlja pre-duslov za uspeh u školi. Naposletku, čak i kompjuterski zaluđ enici prvo moraju da nauče da čitajukako bi mogli da se služe priručnicima. Studije pokazuju da su revnosni čitaoci bolji učenici. Upotrebaknjiga prilikom pomaganja deci koja imaju problema (biblioterapija) kao da je delotvornija od ko-rišćenja video- traka, jer iziskuje sudelovanje deteta u procesu. Ukratko, čitanje je jedna od malobroj-nih prijatnih i poučnih životnih aktivnosti za koje nije potrebna struja.

Predlažem da od samog početka počnete da kod svog deteta negujete ljubav prema čitanju i pisa-noj reči. Kad bude imalo četiri do šest meseci, možete da počnete da mu čitate. Nabavite slikovniceod debelog kartona ili kvalitetne plastike, koje može do mile volje da žvaće, glođ e i balavi. U tomuzrastu ga, naravno, ne interesuju slike ni priča. Ali, dok vam dete sedi u krilu i posmatra zajedno svama tu čudnu knjigu sa slikama, vi polažete temelj.

Kad bude starije, recimo sa devet do dvanaest meseci, sadržaj postaje važniji. Zajedničko „čita-nje" knjige divan je način da se podstakne razvoj govora. Šarene slike postaju inspiracija za nove reči.Pomažu deci da shvate da slike predstavljaju stvarne predmete. Dok pokazujete slike detetu, činite toizražajno i s entuzijazmom!

Kad vaše dete bude imalo osamnaest meseci, priče će takođ e počinjati da dobijaju značenje.Možda će uviđ ati da postoji razlika izmeđ u reči i slika i početi da se pita šta znače ta slova. Iako jošnema pomena o čitanju, dete uči da gleda u knjigu i uživa u tome - a to su preduslovi za kasnijeuspešno čitanje.

Predlažem da detetu čitate što češće, barem jednom ili dva puta dnevno. Pored toga, čitanje pričepred spavanje ili, kad je posredi starije dete, poglavlja neke duže knjige, jeste divan večernji ritual koji

podrazumeva bliskost, toplinu i maštu.

256




Kad bude starije, možete podsticati dete da samo čita - kvalitetne stripove, dečje časopise i knjige.Važno je da dete revnosno čita. Naravno, na vama je da podstičete dobre knjige i lepu dečju literatu-ru, ali važno je i da čita ono što voli. Deca vole da se pretplaćuju na časopise i dobijaju poštu na svojeime.

692. Porodični čitalački čas je drugi način da podstičete čitanje. Vaše dete je tada svedok usta-

ljene navike odraslih da čitaju i uči da je takvo čitanje snažna porodična vrednost. Zamolite prijateljeda vašem detetu za rođ endan poklanjaju knjige. N eka u vašoj kući uvek bude časopisa i knjiga. Pri-bojavam se da bi čitanje moglo da postane jedno od onih izgubljenih umeća, koje su elektronski medi-

ji učinili zastarelim. Dar čitanja je dar mašte, pristupa novim svetovima i uspehu u školi. Pobrinite seda vaše dete nauči da poštuje i voli taj dar.

Igra i društvenost

693. Posao deteta je da se igra. Kad vidimo decu kako prave građ evine od kocaka, pretvaraju seda su avion ili uče da preskaču konopac, skloni smo da na svoj zbunjeni odrasli način poverujemo kako

je to samo zabava, za razliku od ozbiljnih stvari kao što su pisanje domaćih zadataka ili obavljanjeposla na radnom mestu. Zbunjeni smo jer su nas u detinjstvu uglavnom učili da je igra zabava, učenje

dužnost, a posao kulučenje.Beba koja prebacuje zvečku iz jedne ruke u drugu ili uči da četvoronoške silazi niz stepenice, imalo dete koje gura kocku duž pukotine u podnoj dasci zamišljajući da vozi kola - oboje su se dali natežak posao da nauče nešto o svetu. Obučavaju se za one ozbiljnije stvari koje će doći kasnije, baš kaošto srednjoškolac uči geometriju. Deca vole da se igraju, ali ne zato što je igranje lako već upravo zatošto je teško. Svakog sata u svakom danu, ona teže da napreduju do još težih dostignuća i rade ono štorade starija deca i odrasli.

Roditelji jednog jednogodišnjaka žale se kako se brzo zasiti slaganja kocaka i jedino hoće da seigra loncima i šerpama, stavljajući manje u veće i slažući ih. Jedan od razloga je to što zna da se nje-govi roditelji „igraju" loncima i šerpama, a ne kockama. Zato su lonci i šerpe zabavniji.

694. Najbolje su najjednostavnije igračke. Deca obično najviše vole najjednostavnije igračke injima se najduže igraju. Nije to zato što su deca prostodušna ili nedovoljno pametna; to je zato štoimaju tako mnogo mašte. Imate, na primer, dve vrlo različite vrste vozića - igračaka: jedan je od meta-la, obojen tako da izgleda kao pravi i predviđ en je da ide po šinama; drugi je od običnih drvenihpravougaonika koji se lako spajaju. Sve što mala deca mogu s vozićem koji izgleda kao pravi jeste dauzmu jedan vagon i guraju ga po podu; za njih je suviše komplikovano da ga polože na šine ili prikačenekoliko vagona jedan za drugi. Ne mogu čak ni da stave nekog u putničke vagone, sem ukoliko krovmože da se skine. Igranje tim vozićem brzo im dosadi. Drvene kocke su nešto drugo. Deca mogu daih povežu i dive se dugačkom vozu koji su sama napravila. Dve kocke su kamion s prikolicom. Akonagomilaju male kocke na velike, imaju natovarene vagone ili prikolice kamiona. Kad se zasite kopna,kocke se pretvaraju u brodiće ili remorkere. Igra ovim kockama može da traje u nedogled.

Ponekad je roditeljima koji nemaju mnogo novca teško što svojoj deci ne mogu da kupe blistavmetalni automobil s pedalama ili kućicu za lutke. Ali, pomislite samo šta deca mogu da urade s ve-likom kartonskom kutijom. Ona može na smenu, po potrebi, biti krevet, kuća, kamion, tenk, tvrđ ava,kućica za lutke ili garaža.

Nemojte zbog ovoga pomisliti da više nikad ne bi trebalo da kupite detetu nijednu lepu igračku.Doći će vreme kad će ono svim srcem želeti tricikl ili kolica za lutku, a vi ćete želeti da mu to kupiteako možete. Hteo sam samo da kažem da su jednostavne igračke prve na redu. One druge kupujte ondakad budete mogli, pošto utvrdite u kojim igračkama vaša deca zaista uživaju.

Dok još ne ume da koristi ruke, beba uživa da posmatra jarko obojene ili crno- bele predmete kojivise na kanapčetu razapetom popreko prko krevetića i koje kretanje vazduha lagano pomera. U drugojpolovini prve godine obožava stvarčice koje može da muva po rukama, koje zveckaju ili su dobre zažvakanje, kao što su plastične igračke (više manjih krugova nanizanih na jednom većem, na primer).S njih ne silazi boja i nema opasnosti od krhotina, kao što je slučaj s tankim celuloidnim igračkama.

257




Od dvanaest do osamnaest meseci dete je opčinjeno stavljanjem jednih stvari u druge i guranjemili vučenjem igračaka (ili koječega drugog) naokolo. Kocka na točkićima, koja još ima i rupe za drveneklinove, omiljena je većini dece, ali isto je tako dobra i obična kutija za koju je zakačen kanap. Morase priznati, guranje ima prednost nad vučenjem, zato je zvono na točkićima, koje se gura štapom,toliko popularno. Velike kocke koje se guraju jedne u druge neće nikad uspevati da zadrže pažnju dete-ta onoliko dugo kao šerpe, lonci, cediljke i kašike.

Krpene lutke i plišane životinje voli većina male dece, mada ima i one koja u tim igračkama nenalaze nikakvog smisla.Približavajući se drugom rođ endanu, deca su sve zainteresovanija za imitiranje. U početku su to

stvari koje roditelji često rade, kao što su pranje sudova, čišćenje ili brijanje. Posle druge godine, nji-hova mašta postaje kreativnija. To je period kojim dominiraju lutke i nameštaj za lutke, kamiončići iautomobilčići i, iznad svega, kocke. Vertikalno poslagane kocke predstavljaju „soliter"; horizontalnoposlagane, one čine voz. Mogu da budu poslagane na podu u konturama koje predstavljaju „kuću" ili„čamac" u kojima se sedi, i tako u nedogled. Pozamašna kesa puna drvenih kocaka različitih oblika zasvakog je šestogodišnjaka vredna koliko deset drugih igračaka.

695. Pustite decu da se igraju na vlastitom nivou. Odrasla osoba koja se igra s detetom često je

sklona da suviše komplikuje igru. Roditelji koji su svom malom detetu kupili lutku s kompletnomgarderobom želeli bi da je odmah i obuku, i to po svim propisima, počevši od donjeg veša. Malo dete,međ utim, možda želi da počne od crvene jakne. Majka kupi svojoj kćerkici koja leži bolesna kutijubojica i bojanku. Dete uzme narandžastu bojicu i počne da žvrlja preko cele strane, ne obraćajućipažnju na linije, ne sekirajući se što u narandžasto boji nebo i travu. Roditelju je teško da se ne umeša:,,A ne, ne tako. Vidi, to se ovako radi." Ili, otac koji nikad nije imao prilike da se igra vozićima kupisvom trogodišnjaku za Božić ceo komplet. Otac ne može da dočeka da počne da se igra i sastavlja šine.Ali, dete uzima jedan vagon i baca ga na drugi kraj sobe. ,,Ne, ne!" kaže otac. „Staviš ga na šine, ova-ko." Dete počinje da gura vagon, ali on na krivini ispadne iz šina. „Ne, ne", opet će otac. „Moraš danaviješ lokomotivu i onda ona vuče vagone po šinama." Međ utim, jadno dete nema snage da navijelokomotivu niti je još uvek dovoljno spretno da namesti vagone na šine, a u tom uzrastu mu ionakonije stalo do realizma. Pošto je otac petnaest minuta ponavljao samo ,,ne" i „nemoj", kod deteta se raz-vija snažna odbojnost prema limenim vozićima i nelagodno osećanje da nije doraslo očevim očeki-vanjima, stoga odlazi da se zabavlja nečim drugim.

Za pravilno oblačenje lutaka, pažljivo bojenje i igranje vozićima, deca se zainteresuju tek u odre-đ enim fazama razvoja. Nema svrhe da ih požurujete. Ako to pokušate, postići ćete samo da se osetenesposobnom, nanoseći im tako više štete nego koristi. Vaša deca vole da se igrate s njima, ako stespremni da to činite na njihovom nivou. Pustite ih da vam pokažu kako. Pomozite im ako traže da impomognete. Ako ste im kupili suviše komplikovanu igračku, ili ih pustite da je pogrešno koriste navlastiti način ili je taktično sklonite i dajte im kad budu stariji.

696. Ne možete ih primorati na velikodušnost. Kad deca tek počnu da se igraju s drugomdecom, sklona su da bez velikih ceremonija otimaju igračke jedna drugima. Malo dete nikad neće izčiste ljubaznosti dati nešto svoje. Ili ga se grčevito drži, kao da mu život od toga zavisi, pri tom moždaneštedimice udarajući napasnika, ili ga predaje, zbunjeno napadom. Roditelji umeju da se užasnu kadvide ovakva dešavanja. Ako vaš dvogodišnjak stalno otima igračke drugoj deci, ne znači da će izrastiu siledžiju. Jednostavno je premlad da bi gajio osećanja prema drugima. Pustite ga da otima. Ukolikoto stalno radi, možda će pomoći ako ga pustite da se povremeno igra s malo starijom decom, kojaumeju da se bore za svoja prava. Ako uvek pikira na određ eno dete, biće bolje da se neko vreme neigraju zajedno. Ukoliko vaše dete povreduje neko drugo ili izgleda kao da planira ubistvo, iz tih stopaga odvedite odatle, bez vike i predavanja, i zainteresujte za nešto drugo. Bolje je da ga ne terate da sepostidi pred drugima - osetiće se napušteno, što će ga samo učiniti agresivnijim. Ako dete nastavlja dabude neuobičajeno agresivno i s tri ili više godina, i imate utisak da nije naučilo ništa o zajedničkojigri, vreme je da se preispitate u pogledu njegove prilagođ enosti u kući. Savetovališta za decu mogu

najlakše i najbolje da pomognu upravo kod ovih ranih i manje ozbiljnih problema.

258




Ako vaše dvogodišnje dete ni za živu glavu nikom ne da ništa svoje, ponaša se normalno za svojuzrast. Velikodušnost će se ispoljavati vrlo postepeno, duhovnim odrastanjem i učenjem da voli drugudecu i uživa u igri s njima. Ukoliko ga naterate da se odrekne svoje omiljene igračke kad god je nekodrugo dete poželi, samo ćete mu usaditi osećaj da se ceo svet nameračio da mu oduzme njegove stvari- ne samo deca već i odrasli - a to će ga učiniti još posesivnijim. Kad dete dostigne fazu u kojoj uživada se igra s drugima, otprilike s tri godine, možete da pomognete da se zajednički igraju. „Neka prvo

Miša vuče Saru u kolicima, a onda će Sara da vuče njega." Na taj način zajednička igra postaje zaba-va, a ne neprijatna dužnost.

259



UOBICAJENI PROBLEMI U PONASANJU

Ljubomora međ u braćom i sestrama697. Izvesna ljubomora međ u braćom i sestrama je neizbežna. Ako nije preterano ozbiljna,

verovatao će pomoći deci da izrastu u tolerantnije, nezavisnije i velikodušnije osobe. Uopšte uzev,ljubomore je manje tamo gde postoji veća saglasnost međ u roditeljima. Kad su sva deca zadovoljnatoplom ljubavlju koja im se pruža, imaju manje razloga da zavide na pažnji koju roditelji poklanjajunjihovoj braći i/ili sestrama.

U osnovi, ono što svakom detetu uliva sigurnost unutar porodice jeste osećanje da ga roditelji volei prihvataju onakvog kakvo je. Ukoliko ga stalno porede s drugim svojim detetom, otvoreno ili samo

u mislima, dete to oseća i nesrećno je i ozlojeđ eno prema tom bratu ili sestri i prema roditeljima.Nasekirana majka koja se iz petnih žila trudi da savršeno ravnopravno tretira svoju ljubomornu

decu može reći: „Evo, Suzana, jedna crvena vatrogasna kola za tebe. A za tebe, Tomice, ista takva, sa-mo plava." Umesto da budu zadovoljni, svako od njih s podozrenjem zagleda obe igračke ne bi liuočilo neku razliku međ u njima. Kao da je mati rekla: „Ovo sam ti kupila da ne bi rekla kako više vo-lim tvog brata", umesto: „Kupila sam ti ovo jer znam da ti se dopada."

Što manje poređ enja pravite medu svojom decom, pozitivnih ili negativnih, tim bolje. Reći dete-tu: „Zašto ne možeš da se ponašaš pristojno kao tvoja sestra?" znači stvoriti u njemu odbojnost premasestri i prema samoj pomisli na pristojnost. Ako devojčici u pubertetu kažete: „Nema veze što te dečacine zovu da izađ ete toliko kao tvoju sestru. Ti si mnogo pametnija od nje, a to je ono što je bitno", timeomalovažavate njen jad što je dečaci ne zovu na izlaske i nagoveštavate da ona, zapravo, ne bi treba-

lo da oseća to što oseća - što je samo podloga za još veće rivalstvo.Uopšte uzev, najbolje je da se roditelji uzdržavaju od mešanja u svade međ u decom koja su u sta-nju da zastupaju vlastita prava. Kad se roditelji namere da nađ u krivca, to samo podstiče ljubomorukod jedne zaraćene strane. Deca se, u većoj ili manjoj meri, prepiru zbog ljubomore podstaknute timešto svako od njih želi da bude mezimac roditelja. Kad roditelji požure da zauzmu nečiju stranu, u smis-lu da pokušaju da odrede ko je u pravu, a ko nije, ubrzo će ponovo izbiti svađ a. Bitka se pretvara uturnir, da bi se videlo kome će se mama privoleti, barem tog puta. Svako od dece želi da osvoji nak-lonost roditelja i vidi kako grde ono drugo.

Ako vam se čini da morate da se umešate i prekinete svađ u, da biste spasili glave, ruke i noge odpovreda, sprečili nepravdu starijeg u odnosu na mlađ e ili prosto uspostavili mir i tišinu, najbolje je dazahtevate da smesta prestanu sa svađ om, odbijete da saslušate bilo kakve argumente, pravite se da vasne zanima ko je u pravu (sem ako neko od njih nije počinilo očigledan prekršaj), usredsredite se naono što vam valja dalje činiti i oprostite i zaboravite celu stvar. Ponekad im možete predložiti nekikompromis, ponekad spas leži u odvlačenju pažnje na nešto drugo, a ponekad decu morate da razdvo-

jite i pošaljete na neutralne, donekle dosadne, ali svakako odvojene lokacije.Mislim da roditelji ne treba da ignorišu vrlo česte svade. Predlažem da svojoj deci kažu: „Pomi-

slite samo koliko su svi oko vas nesrećni kad vide kako se svadate. Znam da sam ja jako nesrećna zbogtoga."

698. Ljubomora prema novoj bebi. Zamislite ovaj scenario: vaš muž se jednog dana pojavljujes drugom ženom i saopštava vam: „Draga, volim te isto kao što sam te oduvek voleo, ali odsad će iona živeti s nama. Usput, posvećivaću joj mnogo vremena i pažnje jer sam lud za njom, a uz to, ona

je mnogo bespomoćnija u odnosu na tebe i zato sam joj potrebniji. Zar to nije divno? Sigurno si odu-

ševljena." Šta mislite, koliko biste se vi oduševili time?

260



Uobičajeni problemi u ponašanju

Čuo sam za klinca koji je potrčao za patronažnom sestrom kad je odlazila i pozvao je da se vrati:„Teto, zaboravili ste da ponesete vašu bebu!"

Osećanje rivalstva je katkada intenzivnije kod prvorođ enog deteta, jer je ono naviklo da bude ucentru pažnje i nije imalo konkurencije. Mlađ e dete se od rođ enja navikava na to da ne uživa nepode-ljenu pažnju roditelja. Jasno mu je da je samo jedno od dvoje ili više dece. To ne znači da ga ne mučiljubomora prema još mlađ em detetu u porodici. I te kako ga muči. Više zavisi od toga kako se roditelji

ponašaju u toj situaciji nego da li je dete najstarije ili nije.

699. Ljubomora može da bude korisna i štetna. Ljubomora i rivalstvo pobuđ uju snažne emo-cije, čak i kod odraslih. Malo dete, medutim, može da bude više uznemireno jer ne zna kako da izađ ena kraj s njima. Mada se te emocije ne mogu u potpunosti sprečiti, možete da učinite mnogo da se onesvedu na minimum ili čak preobrate u pozitivna osećanja. Ako vaše dete naposletku shvati da nemarazloga da se pribojava rivala, to jača njegov karakter u smislu da će kasnije u životu umeti bolje dase snade u takvim situacijama na poslu i u kući. Nije važno što dete oseća ljubomoru, jer to je nor-malno, već kako razrešava to osećanje. Možete da mu kažete: „Znam da si Ijuta i ljubomorna, ali nećešse osećati ništa bolje ako povrediš bebu." A možete i da dodate: „Mnogo te volim. Volim i tebe i bebu."Ako je dvogodišnje dete, na primer, ošamarilo bebu, možete uzeti njegovu ručicu i njome pomilovatibebu: ,,0na te voli." Osećanja starijeg deteta su pomešana; vi možete da pomognete da ljubav izbijena površinu.

700. Pripremanje terena za dolazak bebe. Dobro je da detetu unapred kažete da će dobiti batuili seku, ukoliko je dovoljno staro da uopšte shvata šta to znači (barem godinu i po), tako da možepostepeno da se navikava na tu pomisao, mada je ona još uvek jako daleko od stvarnosti. Naravno,svoja objašnjenja morate da uskladite s razvojnim nivoom svog deteta. A bez obzira na to koliko muobjašnjavali, ne možete ga zaista pripremiti za osećaj prave, žive bebe u kući, koja zahteva pažnju. Vašzadatak je samo da s detetom otpočnete povremene razgovore o novoj bebi, gde će ona spavati i kojaće biti njegova uloga u staranju o njoj, kao i da ga neprestano uveravate da ga volite kao što ste gauvek voleli. Ne preterujte s oduševljavanjem i nemojte očekivati da ono bude preterano oduševljenozbog dolaska bebe.

Dolazak bebe treba što manje da izmeni život starijeg deteta, pogotovo ako je do tada bilo jedinče.Naglasite konkretne stvari koje se neće menjati: i dalje ćeš imati svoje omiljene igračke; i dalje ćemoda odlazimo u tvoj omiljeni park da se igraš; i dalje ćemo da se čašćavamo onako kako najviše volimoi imaćemo svoje specijalno vreme za druženje.

Bolje je da sve neophodne promene izvršite nekoliko meseci unapred. Ako starije dete još nijeodbijeno od dojke, za njega će biti lakše da to učinite tada, a ne da se kasnije oseti odbačenim zbognove bebe. Ako njegovu sobu nameravate da date bebi, preselite ga u novu nekoliko meseci pre njenogdolaska, kako bi to shvatilo kao „avanzovanje" zato što je poraslo, a ne da misli kako ga je beba iste-rala iz njegove rođ ene sobe. Isto važi i za prelazak u veliki krevet. Ukoliko dete treba da krene u obda-nište, bolje je da to bude par meseci pre nego što se rodi beba. Ništa ne nagoni dete da se protivi od-laženju u obdanište koliko osećanje da ga je tamo proterao nekakav uljez. Ali, ako već ide u obdanište

i ima društveni život i izvan kuće, to će umanjiti njegovo osećanje rivalstva kod kuće.

701. Za vreme porođ aja. Neki roditelji se nadaju da će malo dete biti manje ljubomorno ukolikoprisustvuje porođ aju. Ne slažem se s tim, jer mislim da je to suviše uznemiravajuće iskustvo, koje detenije u stanju da razume.

702. Posle porođ aja, kad je beba oprana i povijena i sve se lepo smiri, treba je pokazati starijembratu ili sestri. Dete treba podstaći da slobodno dodiruje bebu, priča joj i pomaže u staranju o njoj,obavljajući neke jednostavne zadatke, recimo da mami doda pelenu kad prepovija bebu. Potrebno jepružiti mu osećaj da je ono sastavni deo porodice i da je njegovo prisustvo dobrodošlo. Neka dolazi uposetu mami i bebi kad god želi, ali ako neće, nemojte ga primoravati.

261




703. Kad mama donese bebu kući. Povratak majke iz bolnice je obično prilično grozničav trenu-tak. Ona je umorna i zauzeta. Otac jurca naokolo pokušavajući da bude od koristi. Ako je i starije detetu, oseća se izostavljeno i zabrinuto razmišlja: „Znači, to je ta nova beba!"

Možda je bolje da starije dete u tim trenucima bude, recimo, kod bake i deke ili nekih bliskih prijatelja ili rođ aka. Sat ili dva kasnije, kad beba i prtljag budu smešteni na svoje mesto, a majka je ko-načno prilegla da se odmori, vreme je da dete dođ e kući. Mama ga tada može zagrliti, razgovarati s

njim i pokloniti mu svoju nepodeljenu pažnju. Budući da deca cene konkretne nagrade, bilo bi dobroda ga dočeka s nekim poklončićem. Neka lutka ili druga lepa, nova igračka pomoći će detetu da se neoseća napušteno. Ne morate ga stalno pitati: ,,Je 1' ti se dopada tvoj mali bata (seka)?" Neka ono sdmopočne da priča o bebi kad bude spremno za to; i nemojte se iznenaditi ako posredi budu nimalo odu-ševljeni ili čak neprijateljski obojeni komentari.

Bilo bi taktično da prvih nedelja malo spustite loptu u vezi s novom bebom. Ne morate da seponašate suviše oduševljeno. Nemojte je gutati očima. Nemojte stalno pričati o njoj. Kad god je tomoguće, pobrinite se za nju onda kad starije dete nije pored vas. Pokušajte da kupanje bebe i baremneke obroke uklopite tako da se odvijaju dok se ono napolju igra ili dok poslepodne spava. Mnogadeca su najljubomornija kad vide kako mama hrani bebu, naročito ako je doji. Ako baš hoće, dajtedetetu bočicu ili da okusi s dojke. Malo je tužno gledati dete koje je preraslo bočicu kako pokušava dapije iz nje samo zbog zavisti prema bebi. Ono misli da će se naći na sedmom nebu. Ali, kad smogne

hrabrosti da povuče kroz cuclu, njegovim licem se razliva razočaranje. Pa to je samo mleko, koje jedvacuri, i još ima ukus gume. Nekoliko nedelja će možda tu i tamo zatražiti bočicu, ali ako mu je roditeljibudu spremno davali i na druge načine mu pomagali da se izbori s ljubomorom koju oseća, nema rizikada će nastaviti s tim u nedogled. Ako hoće da uđ e u sobu kad hranite bebu, pustite ga unutra slobod-no. Ali, ako je u drugoj sobi i lepo se igra, nemojte pokušavati da mu privučete pažnju. Cilj nije dasasvim izbegnete osećaj rivalstva - to je nemoguće - već da ga svedete na minimum tokom prvihnekoliko nedelja, kad dete počne da shvata da se priča o bebi pretvorila u užasnu stvarnost.

704.1 drugi imaju udela u Ijubomori deteta. Kad rođ aci počnu da dolaze u posete, trebalo bida priguše želju da dete upitaju: „Kako je beba danas?" Bolje da se prave da su zaboravili da tu uopšteima neka beba, da sednu i razgovaraju. Mogu da skoknu da bace pogled na bebu i malo kasnije, kad

se starije dete zabavi nečim drugim. Problem mogu da budu i bake i deke koje uvek prave veliku gužvuoko novih unučića. Ako deka sretne svog malog unuka u predsoblju i upita ga, preko velikog paketavezanog svilenom mašnom: „Gde je ta tvoja prelepa sestrica? Doneo sam joj poklon", mališanova ra-dost što vidi dedu pretvara se u gorčinu. Ako roditelj nije toliko blizak s posetiocem da bi ga podučiokako da nastupi, onda neka negde u plakaru drži kutiju jeftinih igračaka i zanimljivih sitnica i poklonineku od njih starijem detetu svaki put kad neko dođ e s poklonom za bebu.

705. Igranje sa lutkama može da bude velika uteha za starije dete dok se mama bavi bebom,bez obzira da li je ono devojčica ili dečak. Ono želi da ugreje bočicu za svoju lutku isto onako kako jemama greje za bebu i da ima verne kopije odeće i opreme koje i mama koristi. Ali, igranje lutkom nebi trebalo da zamenjuje pomaganje starijeg deteta prilikom staranja o pravoj bebi; trebalo bi samo daga dopunjava.

706. Pomozite detetu da se u ovom periodu oseti odraslije. Veliki broj male dece na dolazakbebe reaguje tako što žude da ponovo budu bebe, barem neko vreme. Ta razvojna regresija je sasvimnormalna. Dete može, na primer, odjednom „zaboraviti" sve što je naučilo u vezi sa vršenjem nužde ipočeti da piški i kaki u gaćice. Može ponovo početi da tepa i da se ponaša kao da više ne ume ništa dauradi samo za sebe. Mislim da roditelji treba da udovolje toj njegovoj potrebi da bude beba u trenuci-ma kad je ona veoma jaka. Mogu ga čak sasvim ležerno odneti u njegovu sobu i skinuti pred spava-nje, kao deo drugarske igre. Tako će ono videti da mu nije uskraćeno ništa od svega onoga za čim čez-ne i za šta zamišlja da je divno, a što se često pokaže kao razočaravajuće.

Nagon da nastavi da raste i razvija se obično vrlo brzo nadvlada želju da se vraća unazad, sve dokse privremeno vraćanje prihvata saosećajno i ležerno. Vi možete da mu pomognete tako što nećete

obraćati previše pažnje na te epizode regresije i što ćete apelovati na onu njegovu stranu koja želi da

262




poraste. Možete ga podsećati kako je poraslo veliko i pametno, kako je spretno i koliko toga više znada uradi od bebe. Pri tom ne valja da preterujete u oduševljavanju, već da se setite da mu uputite iskre-ni kompliment onda kad je to primereno. Na vašem mestu, ne bih suviše terao dete da bude odraslo.Naposletku, budete li sve ono za čim dete privremeno čezne nazivali „detinjastim", a sve ono što onoprivremeno okleva da radi „odraslim", iz toga ono može samo da zaključi da sasvim sigurno želi dabude beba.

Primećujete da ne predlažem da pravite direktna poredenja koja bi nagoveštavala da defmitivnoviše volite starije dete u odnosu na bebu. Dete može biti privremeno srećno zato što je miljenik rodite-lja, ali, na duge staze, osećaće se nesigurno uz pristrasne roditelje, jer će se uvek pribojavati da bimogli da promene mišljenje. Roditelji, razume se, treba otvoreno da pokazuju svoju ljubav prema bebi.Naglašavam samo da je važno da starijem detetu date prilike da se oseti ponosnim zbog svoje zrelostii podseti se da biti beba ima mnogo loših strana.

707. Pretvaranje rivalstva u spremnost da pomogne. Jedan od načina na koje malo dete poku-šava da prevazide bol zbog mlađ eg rivala jeste da se ponaša kao da se ono samo više ne takmiči u istojligi u kojoj je beba. Umesto toga, ono postaje treći roditelj. Naravno, kad je jako ljuto na bebu, možese zadovoljno uživeti u ulogu ljutitog roditelja. Ali, kad se bude osećalo sigurnije, moći će da buderoditelj poput vas, onaj koji uči bebu da radi razne stvari, daje joj igračke, želi da pomaže u hranje-

nju, kupanju i oblačenju bebe, da je teši kad je tužna i štiti od opasnosti. Možete mu pomoći u igranjute uloge, predlažući mu kako da vam pomogne kad ono samo to ne zna i pokazujući mu da zaista ce-nite njegove napore. Katkada to nije samo ,,ko bajagi" pomoć: roditelji blizanaca, kojima je Često očaj-nički potrebna pomoć u staranju o bebama, rekli su mi da su bili zapanjeni koliko im je njihovo tro-godišnje dete bilo od pomoći kad je trebalo dodati peškir za kupanje, pelenu ili bočicu iz frižidera.

Malo dete gotovo uvek želi da drži bebu u rukama, a roditelji su skloni da se ustručavaju da muto dozvole, iz straha da bi je moglo ispustiti. Ali ako dete sedi na podu (na tepihu ili ćebetu), ili u ve-likoj tapaciranoj fotelji ili nasred kreveta, opasnost je jako mala, Čak i ako je zaista ispusti.

Na taj način, roditelji mogu da pomognu detetu da zaista transformiše osećanje ozlojedenosti uspremnost za saradnju i istinski altruizam. Stresno naprezanje da izađ e na kraj s novorođ enim bratomili sestrom može da se preobrazi u nove veštine: razrešavanje konflikta, saradnju i spremnost na delje-

nje. To su lekcije koje se ne uče lako, a koje bi dete inače moralo da nauči mnogo kasnije u životu.Naučiti da se svet ne okreće oko njega možda je lekcija koja će biti od presudnog značaja za njegovkasniji uspeh u životu.

708. Ljubomora poprima razne oblike. Ako dete uzme veliku kocku i udari njome bebu, majci je savršeno jasno da je posredi ljubomora. Međ utim, neko drugo dete se lepše ponaša. Ono prosto pos-matra bebu nimalo oduševljeno i bez komentara. Ima dece koja svu svoju ozlojeđ enost usmere na maj-ku i, recimo, mrgodnog lica iskopaju gomilu pepela iz kamina i hladnokrvno ga posipaju po sobi, paž-ljivo vodeći računa da ga raspu na sve strane. Neka druga deca postaju snuždena i zavisna, ne radujuse više igri u pesku ni svojim kockama i u stopu prate majku naokolo, držeći joj se za suknju i sisajućipalac.

Tu i tamo videćete malo dete čija je ljubomora poprimila sasvim obrnut oblik. Ono postaje obuze-to bebom. Kad vidi psa, na pamet mu pada samo da kaže: „Beba voli kucu." Kad vidi druga koji vozitricikl, kaže: ,,I beba ima tricikl." U takvim okolnostima, roditelji ponekad kažu: ,,Mi uopšte nemamopotrebe da brinemo zbog ljubomore. Joca prosto obožava bebu." Lepo je kad dete pokazuje ljubavprema bebi, ali to ne znači da nema ljubomore. Možda se ona ispoljava na indirektan način ili samo uposebnim okolnostima. Možda je u kući stvarno obožava, ali je zato neučtivo kad joj se neko nepoz-nat divi na ulici. Dete može mesecima da ne ispoljava nikakvo rivalstvo, sve dok jednog dana beba nedopuzi do neke njegove igračke i uzme je u ruke. Ponekad do promene osećanja dolazi onog dana kadbeba počne da hoda.

263




Dete pretna bebi obično oseća mešavinu Ijubavi i Ijubomore.

Poklanjanje prevelike pažnje bebi je samo jedan od načina da se izbori sa stresom, ali u korenusvega je isti uzavreli kotao pomešanih osećanja - ljubavi i ljubomore - koja neku drugu decu nagoneda se ponašaju kao bebe ili imaju napade besa. Najpametnije je da pođ ete od pretpostavke da uvek imanešto ljubomore i nešto ljubavi, bez obzira da li su vidljive ili nisu. Ljubomoru ne valja ignorisati nitisilom gušiti, niti terati dete da zbog nje oseća duboku postiđ enost, već treba pomoći da na površinuizbije ljubav koju ono oseća prema mlađ em bati ili seki.

709. Kako da izađ ete na kraj s različitim vrstama ljubomore. Kad dete nasrne na bebu, prirod-ni impuls roditelja je da se zaprepasti i natera ga da se postidi. To nije dobro iz dva razloga. Dete ne volibebu jer se boji da će roditelji voleti nju, a njega više neće. Kad zaprete da ga više neće voleti, ono usebi postaje zabrinutije i okrutnije. Postidevši ga, nateraćete ga da sabija u sebe ljubomoru, koja višešteti njegovom duhu i traje duže nego ako joj se dozvoli da ostane vidljiva.

Kao roditelj u toj situaciji imate tri zadatka: da zaštitite bebu, da pokažete starijem detetu da nijedozvoljeno da svoje osećanje zlobe sprovodi u delo, kao i da ga uverite da ga mnogo volite i da je onozapravo jedno dobro dete. Kad ga vidite kako se mrgodnog lica i s „oružjem" u rukama približava bebi,očigledno je da morate da priskočite i uhvatite ga, i odlučno mu kažete da ne sme da povređ uje bebu(kad god uspe u svojoj okrutnoj nameri, u sebi se oseća sve više krivo i uznemireno). Međ utim, uovakvoj situaciji se krije šansa da detetu objasnite da su njegova osećanja razumljiva i prihvatljiva -a da njihovo sprovodenje u delo jeste ono što nije dozvoljeno. Kad ga uhvatite na pola puta prema bebi,zagrlite ga i recite: „Joco, znam kako se ponekad osećaš. Hteo bi da nema nikakve bebe o kojoj mamai tata moraju da brinu. Ali, ne brini, mi volimo tebe isto koliko i nju." Ako u tom trenutku uspe dashvati da roditelji prihvataju njegova ljutita osećanja (ali ne i ljutite postupke) i da ga i pored toga vole,to je najbolji dokaz da nema zašto da brine.

Sto se tiče deteta koje razbacuje pepeo po dnevnoj sobi, prirodno je da ćete se naljutiti i verovat-no ga prekoreti zbog toga. Ali, ako shvatite da je to učinilo iz osećanja dubokog očaja i straha, moždaćete kasnije želeti da ga utešite. Pokušajte da se prisetite šta je to što ga je navelo da se tako ponaša.

710. Detetu koje je u svojoj ljubomori snuždeno, zato što je po prirodi osetljivije i povučenijeu sebe, potrebni su ljubav, uteha i prilaženje s vaše strane čak i više nego detetu koje svoja osećanjaoslobađ a kroz ispoljavanje agresije.




Ljubomorno dete morate da obuzdate, ali muje istovremeno potrebna i uteha.

Dete koje se ne usuduje da direktno pokaže šta ga muči možda će se bolje osećati ako ste vi u sta-nju da s razumevanjem kažete: „Znam da si ponekad besna na bebu i ljuta na mene što se brinem onjoj," i tome slično. Ako ono ni posle nekog vremena ne reaguje, ako možete da priuštite sebi nekogko će vam pomoći oko bebe, učinite to i vidite da li će detetu individualna pažnja pomoći da ubrzopostane ono staro.

Ako izgleda da dete ne može da prevaziđ e svoju ljubomoru, bilo bi dobro da konsultujete dečjegpsihijatra ili psihologa u vezi s tim, bez obzira na to da li ona poprima vid konstantnog lošeg ponaša-nja, snuždenosti ili opsednutosti bebom. Terapeut će možda uspeti da izvuče tu ljubomoru na površinu,kako bi dete moglo da shvati šta ga zabrinjava i skine mu taj teret s grudi.

Ukoliko se ljubomora snažno ispolji kad beba postane dovoljno stara da grabi igračke starijegdeteta, bilo bi od velike pomoći ako ono može da ima vlastitu sobu, u kojoj bi osećao da njemu, nje-govim igračkama i svim njegovim stvarima niko neće smetati. Ukoliko zasebna soba ne dolazi u obzir,obezbedite mu neki veliki sanduk ili orman za njegove stvari, s bravom koju beba ne može da otvori.Ne samo da to štiti njegove igračke, već mu brava kojom samo ono ume da rukuje pruža osećaj da jevažno i da ima kontrolu nad stvarima.

711. Da li bi ga trebalo podsticati ili priraoravati da deli svoje igračke s bebom? Nikad ne bihprimoravao malo dete da deli nešto s bebom, koliko god bih voleo da ono to želi. Pokušajte sa sugesti-

jom da bebi da igračku koju je već preraslo. Time, na neki način, apelujete na njegov ponos njegovomrelativnom zrelošću u odnosu na bebu, tako da može da ispolji velikodušnost koja zapravo ne postoji.

Medutim, da bi imala smisla, velikodušnost mora da dolazi iznutra - osoba se mora osećati sigurna,voleti i osećati da je voljena. Primoravanje deteta da deli svoje stvari onda kad se oseća nesigurno isebično samo će učiniti da se ono oseti iskorišćeno i potcenjeno.

Uopšte uzev, ljubomora prema bebama je najizraženija kod dece mlađ e od pet godina, jer onamnogo više zavise od svojih roditelja i imaju manje interesovanja izvan kruga porodice. Šestogodišnjedete već počinje da se pomalo udaljava od roditelja i gradi svoju poziciju međ u drugovima i nastav-nicima. Ne smeta mu toliko što kod kuće više nije u centru pažnje. Pogrešićete, medutim, ako pomis-lite da kod starijeg deteta ljubomora nije prisutna. I njemu su potrebni pažnja i očigledno podsećanjeod strane roditelja da je voljeno, naročito u početku. Detetu koje je izuzetno osetljivo ili koje još nijenašlo svoje mesto u spoljnom svetu, potrebno je isto onoliko zaštite koliko i prosečnom malom dete-tu. Pastorcima (deci iz prvog braka jednog od roditelja) čiji su porodični odnosi ionako uzdrmani je

možda potrebna dodatna pomoć i uteha. Cak i devojčica u pubertetu, sa svojom rastućom željom da

265




postane žena, može nesvesno zavideti majci na njenom novom roditeljstvu ili trudnoći. Imao sam pri-like da čujem jednu gorku primedbu: „Mislila sam da su moji roditelji iznad takvih stvari."

Želim da vas upozorim na nešto i možda će vam to upozorenje zvučati protivrečno. Savesni ro-ditelji katkada preterano brinu zbog ljubomore i toliko nastoje da je spreče da učine starije dete nesi-gurnijim umesto sigurnijim. To može da ode tako daleko da počnu da osećaju krivicu zbog rodenjamlađ eg deteta, stide se ako su uhvaćeni kako mu poklanjaju pažnju i iz petnih žila se trude da umire i

zadovolje starije dete. Ukoliko dete ustanovi da je roditeljima nelagodno i da mu se stalno nešto prav-daju, i njemu postaje nelagodno. To što se roditelji ponašaju kao krivci samo pojačava njegovu sum-nju da je posredi nekakva prevara i nagoni ga da bude još pakosnije prema bebi i roditeljima. Drugimrečima, roditelji treba da budu što je moguće više taktični prema starijem detetu, ali ne i da se pona-šaju zabrinuto, pokajnički, pokorno ili s manjkom samopoštovanja.

712. Nije li i novorođ enčetu potrebna pažnja? Do sada smo govorili isključivo o ljubomori sta-rijeg deteta prema mlađ em i čak povremenom zanemarivanju bebe za ljubav njenog starijeg brata ilisestre. Isto tako, ranije sam već naglasio koliko je pažnje i ljubavi potrebno novorođ enoj bebi. Ona,međ utim - hvala nebesima - u prvim danima i nedeljama najviše vremena provodi spavajući; kratkisu periodi u toku dana kad zahteva nepodeljenu pažnju. To se dobro uklapa u potrebe starijeg deteta.Upravo u tim prvim danima i nedeljama posle bebinog rođ enja njemu je potrebno najviše pažnje ipokazivanja ljubavi. Ukoliko se s tim počne dovoljno rano, dete se postepeno privikava na bebu i kadona počne da zahteva punu pažnju porodice, ono se tada već više ne uzbuđ uje zbog njenog prisustva.

Ako novorodenče ima grčeve, ili mu je iz nekog drugog razloga potrebna dodatna pažnja, starijem detetu će biti potrebno da ga roditelji uvere da ga vole kao i pre. Možda će biti od pomoći ako ro-ditelji rasporede snage, tako da je jedno od njih uvek na raspolaganju starijem detetu. Takođ e, potreb-no je uveriti dete da to što bebu boli nema nikakve veze s bilo čim što je ono pomislilo ili učinilo.Imajte na umu da su mala deca vrlo egocentrična - to jest, misle da se sve na svetu dešava zbog njih.

Strah od nepoznatih osoba713. Rani strah od nepoznatih osoba može da se vidi kod petomesečne bebe u lekarskoj ordi-

naciji, kad joj lekar pride previše blizu. Beba, ležeći na stolu za preglede, prestaje da gleda oko sebeili da se zabavlja svojim ručicama, potpuno se ukoči i bojažljivo fiksira neznanca pogledom. Zatimstomačić počinje da joj se ubrzano diže i spušta, bradica joj se nabere i trenutak kasnije se ordinaci-

jom prolama glasan, izbezumljen plač. To neutešno plakanje može da potraje i petnaest minuta, a bebaće i dalje ležati na leđ ima. Premala je za bilo kakav pokušaj bega.

Sa godinu dana, strah od nepoznatih osoba se ispoljava sasvim drugačije nego sa pet do osam me-seci. Kad joj pedijatar prilazi, beba pokušava da se podigne sa stola i pobegne majci u naručje. Majka

je, naravno, vraća nazad na sto. Beba plače koliko je grlo nosi. Svaki čas baca pogled preko ramena,da vidi da li je doktor još tamo i nastavlja da se otima i vrišti. Pet minuta kasnije, raspoložena je kaoda joj ništa na ovom svetu ne smeta, a posle još deset, igraće se s doktorovim stetoskopom i moždamu čak ponuditi da se i on malo poigra.

Strah od razdvajanja714. Ako majka ode na nekoliko nedelja, recimo, da bi vodila brigu o svojoj bolesnoj majci, vrlo

je verovatno da će njena beba stara šest do osam meseci pasti u depresiju, pogotovo ako se do tadaisključivo majka starala o njoj. Beba postaje vidljivo utučena, gubi apetit, ne reaguje na poznate ninepoznate osobe, a najčešće može da se zatekne kako leži na leđ ima i pomera samo glavu, ne poku-šavajući više da se uspravi u sedeći položaj ili istražuje okolinu.

Sa dve ili dve i po godine, odvajanje od majke više ne izaziva depresiju. Umesto toga, ono rezul-tuje dramatičnom i izraženom anksioznošću. Ukoliko mati ili otac moraju hitno da otputuju ili odlučeda prihvate posao s punim radnim vremenom, ne pripremivši dete za polazak u obdanište ili za to daće ga čuvati siterka, kod deteta se možda neće primećivati nikakva neuobičajena uznemirenost. Kadse kasnije osvrnete na njegovo ponašanje, shvatićete da je bilo čak suviše lepo da bi bilo normalno.

Kad se roditelj vrati, međ utim, prigušivani strah izbija svom snagom. Dete ga prosto ne pušta iz vida.

266




Uplašeno plače kad mati ode u drugu sobu. Ne dozvoljava siterki da učini bilo šta za njega, ne da jojni da mu priđ e, čak je vrlo grubo gura od sebe. Kad dode vreme za spavanje, toliko snažno steže majkuili oca da ga je nemoguće staviti u krevetić. Kad roditelj konačno uspe da se oslobodi njegovogčeličnog zagrljaja i krene ka vratima, dete se bez oklevanja baca preko ograde krevetića, mada se nikadranije nije odvažilo na to, i juri za majkom ili ocem. Ta njegova panika je zaista prizor od kojeg se cepasrce. Ako roditelju i uspe da nagovori dete da ostane u krevetiću, vrlo je moguće da ono neće ni trenu-

ti cele noći.U slučajevima kad majka mora da ode na više dana ili dete mora da boravi nekoliko dana u bol-nici, može se desiti da kasnije „kažnjava" majku tako što će se prilikom ponovnog susreta praviti da

je ne poznaje. Kad konačno odluči da je ponovo poznaje, moguće je da će besno vrištati na nju ili po-četi dajeudara.

715. U uzrastu od tri godine, šanse za pojavu panike su mnogo manje, jer detetu možete daobjasnite situaciju i svi su izgledi da će shvatiti sasvim dovoljno da bi se utešilo. Međ utim, nikad nemožete sa sigurnošću da predvidite njegovu reakciju. Nesigurna, preterano osetljiva deca i deca kojasu do tada poznavala samo svoje roditelje mogu nastaviti da se odupiru ostavljanju u obdaništu ili snepoznatom siterkom kod kuće.

716. U uzrastu od pet ili šest godina, vrlo je malo dece koja će se na početku polugodišta odupi-rati da krenu u predškolsko ili u prvi razred. Još su manje šanse za to ako u porodici postoji starije dete,

jer će u tom slučaju ono mlađ e mesecima unapred pričati samo o svojoj želji da ide u školu isto kaonjegov stariji brat ili sestra.

Koliko bi trebalo da pritiskate dete, staro od tri do šest godina, koje odbija da ide u obdanište, od-nosno u školu? Mislim da roditelj treba da bude spreman da ostaje u učionici - negde pozadi - neko-liko dana, dok se dete ne navikne na vaspitačicu ili učiteljicu, ostalu decu i sve fascinantne aktivnos-ti. Iskusan vaspitač zna da kombinacija odlučnog deteta i roditelja vrlo mekog srca menja situaciju:više nije posredi strah od razdvajanja; umesto toga, nastaje borba volje u kojoj dete uvek može da po-bedi ako odglumi paniku.

Ponekad pomaže da otac prati u školu dete kome se tamo ne ostaje. U svakom slučaju, ne bi tre-

balo obmanjivati dete. Trebalo bi mu reći da od sutra majka više neće ostajati u školi, jer se ono spri- jateljilo s učiteljicom i ostalom decom. Trebalo bi da se roditelj vedro pozdravi s detetom, jedanput, ionda ode.

Napadi besa717. Gotovo sva deca izmeđ u jedne i tri godine imaju napade besa. Postaju svesna svojih želja

i svoje ličnosti. Kad im se suprotstavljate, ona to znaju i ljute se. Ipak, obično ne napadaju roditeljakoji ih je omeo u nečemu. Možda je, budući da je odrastao, suviše važan i veliki za njih. Uz to, njihovnagon za borbu još uvek nije u potpunosti razvijen.

Kad osete da u njima ključa bes, ne mogu da smisle ništa bolje nego da se iskale na podu i sebi.Pruže se koliko su duga, udarajući o pod pesnicama i nogama, nekad čak i glavom.

Povremeni napadi besa su potpuno beznačajni; normalno je da je dete ponekad frustrirano. Neuo-bičajeno velik broj napada besa je rezultat umora ili gladi, ili dovođ enja deteta u situaciju koja prema-šuje njegove sposobnosti. (Većina napada besa po tržnim centrima spada u ovu kategoriju.) Ukoliko jeto u pitanju, roditelj može da ignoriše navodni uzrok i pozabavi se osnovnim problemom: ,,Ti si umor-na i gladna, je li tako? Idemo mi sad lepo kući, da jedeš i malo odspavaš, i osećaćeš se mnogo bolje."

Česti napadi besa su najčešće posledica činjenice da roditelji nisu naučili kako da taktično izađ una kraj s ovakvim ponašanjem. (Faza detetovog razvoja je takođ e faktor napada besa. Vid. odeljak782.) Ukoliko vaše dete ima česte napade besa, postavite sebi sledeća pitanja: da li ono ima dovoljnoprilike da se slobodno igra napolju? Da li tamo ima šta da vuče i gura i na šta da se penje? Da li u kućiima dovoljno igračaka i predmeta s kojima može da se igra i da li je sve čime bi se moglo povrediti ilišto bi ono moglo oštetiti sklonjeno van njegovog domašaja? Da li ga, i ne znajući, podstičete da se inati

tako što mu naredujete da dode i obuče košulju umesto da mu je bez komentara navučete ili ga pitate

267




da li hoće da piški umesto da ga jednostavno odvedete u kupatilo ili mu donesete nošu? Kad morateda ga prekinete u igri da bi ga uveli u kuću ili na ručak, da li ga direktno frustrirate ili mu skrećete paž-nju na nešto prijatno? Kad osetite da se približava napad besa, da li mu se namrgođ eno suprotstavljateili mu skrećete pažnju na nešto drugo?

718. Ne možete da izbegnete sve napade besa. I roditelji su živi ljudi, koji nemaju toliko mnogo

strpljenja i takta. Kad izbije oluja besa, pokušajte da se ponašate najnormalnije i pomognete detetu da je prevaziđ e. Svakako da ne morate da se predate i pokorno pustite dete da radi šta mu je volja; ondaće besneti smišljeno kad god mu padne na pamet. Ne prepirite se s njim, jer u tom raspoloženju nemože da shvati da nije u pravu. Ako i sami pobesnite, samo ćete ga navesti da i dalje tera po svome.Dozvolite mu da se elegantno izvuče iz neprijatnog položaja. Ima dece koja se najbrže „ohlade" akoroditelji odu za svojim poslom, kao da nemaju vremena ni za kakve gluposti. Neka druga, odlučnija iponosnija, nastavljaju da se bacakaju i urlaju i po ceo sat, sve dok im se roditelji prijateljski ne obrate.To može da bude poziv da zajedno rade nešto zabavno ili zagrljaj koji znači pomirenje, čim najgorideo ispada prođ e.

Neprijatno je ako dete počne da besni nasred ulice. Podignite ga, makar i s usiljenim osmehom, iodnesite iz gužve da se oboje u miru i tišini priberete.

Psovanje i ružne reči719. Trogodišnja i četvorogodišnja deca. Negde u četvrtoj godini, deca mogu prolaziti kroz fazu

„kupatilskog" izražavanja. Vesele se vređ ajući jedno drugo pogrdnim izrazima koji označavaju fekali- je i određ ene delove tela, verujući pri tom kako su dosetljivi i hrabri. Smatrajte to normalnom razvoj-nom fazom koja brzo prolazi. Moje iskustvo govori da ružnim rečima nastavljaju da se oduševljavajudeca čiji se roditelji otvoreno šokiraju i zaprepašćuju i prete im strašnim posledicama ukoliko i daljebudu upotrebljavali kupatilske izraze.

To često ima sasvim suprotan efekat od željenog. Dete u sebi misli: „Hej, ovo je odličan način damalo zatalasam stvari. Zabavno je! Ovako sam ja glavni, a ne mama i tata!" Njegovi roditelji se, me-đ utim, sve više nerviraju.

Najlakši način da malo dete navedete da prestane da upotrebljava ružne reči jeste da ga prostoignorišete. Kad te reči ostaju bez odjeka, jednostavno odlaze u vetar, dete je sklono da izgubi intereso-vanje za njih.

720. Osnovci. Postajući starija, sva deca nauče psovke i „nepristojne" reči od dece s kojom sedruže. Znaju da su te reči ružne još pre nego što znaju šta zaista znače. Ali, pošto su samo ljudi, ponav-ljaju ih kako bi time pokazali da su „svetske face" i da se ne plaše da budu pomalo nevaljali. Savesniroditelji bivaju potpuno preneraženi kad iz usta svog slatkog nevinašceta čuju takve reči.

Šta bi trebalo da urade dobri roditelji? Isto kao i s malom decom, bolje je da ne deluju suviše šoki-rano. To na bojažljivu decu ima preterano jako dejstvo: zabrinjavaju se i plaše da se igraju s decomkoja govore ružne reči. Medutim, većina dece se barem u potaji oduševi kad ustanovi da je uspela daprenerazi roditelje. Neka od njih nastavljaju da psuju i u kući, u nadi da će ih ponovo zaprepastiti. Os-tala, na koju pretnje imaju određ enog efekta, barem u kući prestaju da psuju, ali zato napolju i daljekoriste ružne reči. Poenta je u sledećem: kad pokažete deci da neke reči imaju moć da skandalizujuceo svet i onda im zabranite da ih koriste, to je kao da ste im dali napunjen top i rekli: „Tako vam sve-ga, samo nemojte da upalite fitilj!" S druge strane, ne smatram da bi trebalo da ćutke prelazite prekotoga. Možete naprosto odlučno reći detetu da vi i većina drugih ljudi ne volite da slušate takve reči ida ne želite da ih ono upotrebljava. Kraj priče.

712. Tinejdžeri. Naposletku, tu je i psovanje nekih tinejdžera, koji bez ustezanja ubacuju psovkei kletve u svoje razgovore. Ove poštapalice imaju višestruku svrhu: izražavanje gađ enja ili prezira (ose-ćanje uobičajeno kod mnogih tinejdžera), podvlačenje važnosti teme, emotivno pražnjenje, pokazi-vanje iskrenog neobaziranja na despotske i staromodne društvene tabue. Međ utim, psovanje u ovom

uzrastu prvenstveno služi kao oznaka pripadnosti odredenoj grupi. Od vas je razumno da postavite

268




određ ene zahteve u vezi sa takvim izražavanjem - nema psovanja u školi, na primer, nema psovanja uvašem prisustvu i nema psovanja pred mladim bratom ili sestrom. N ema šanse da izađ ete kao pobed-nik iz rasprave da li je psovanje dobro ili loše, ali vaše dete već zna da vas određ eno ponašanje čininesrećnim.

Neurednost

722. Pustite ih da se ponekad isprljaju. Mala deca hoće da rade mnoge stvari od kojih se ispr-ljaju, a to je dobro za njih. Vole da kopaju po prašini i pesku, gacaju po barama, pljuskaju po vodi usudoperi. Žele da se valjaju po travi i gnječe rukama blato. Kad imaju priliku da rade ove divne stvari,to obogaćuje njihov duh i postaju toplije osobe, baš kao što lepa muzika ili zaljubljivanje čine odrasleboljim ljudima.

Deca kojoj se večito strogo zabranjuje da isprljaju odeću ili naprave lom i koja ozbiljno shvatajuta upozorenja, postaće suzdržana i podozriva prema stvarima u kojima uživaju. Ukoliko počnu suvišeda se plaše prašine, postaće preterano oprezna i sa drugim stvarima i neće se razviti u slobodne, topleosobe koje umeju da vole, kakve je trebalo da postanu.

Pri tom ne mislim da deci treba dozvoljavati da naprave lom svaki put kad im padne na pamet.Ali, kad morate da ih zaustavite, nemojte pokušavati da ih uplašite; prosto im predložite nešto prak-

tičnije. Ako hoće da prave kolače od blata u prazničnim odelima, prvo ih naterajte da se presvuku ustaru odeću. U koliko se dokopaju neke stare četke i naume da okreče kuću, dajte im da „okreče" šupu(s vedrom vode umesto prave boje) ili pločice u kupatilu.

OdugovlačenjeAko ste ikad videli roditelja koji ujutru pokušava da požuri dete koje voli da odugovlači, zareći

ćete se da se vama nikad neće dogoditi da se nadete u takvom čabru. Roditelji ga nagovaraju, upozo-ravaju, grdnjama isteruju iz kreveta ne bi li se umilo, obuklo, doručkovalo i krenulo u školu.

723. Dete sklono odugovlačenju nije takvo rođ eno. Postepeno je postalo takvo, a u većini slu-čajeva je za to krivo konstantno požurivanje: „Požuri s jelom." „Koliko puta moram da ponovim da sespremiš za spavanje?" Navika da stalno požurujemo decu lako se stiče, a kod njih stvara jednu vrstutvrdoglave odsutnosti. Roditelji kažu da moraju da zvocaju, inače dete nikad nigde ne bi stiglo. To sepretvara u začarani krug, ali je obično roditelj onaj koji započinje, naročito nestrpljivi roditelj ili onajkoji ne ostavlja dovoljno prostora za prirodnu detinju sporost.

U prvim godinama, dok dete još nije sposobno da izvršava naloge, vodite ga kroz različite rutin-ske radnje. Kad bude dovoljno staro da želi da preuzme odgovornost, uklonite se što brže možete. Kadponovo poklekne i vrati se na stare navike, priskočite mu u pomoć. Kad krene u školu, pustite ga damisli daje njegov zadatak da tamo stiže na vreme. Možda je bolje da mu jednom ili dvaput, ništa nekomentarišući, pustite da zbog odugovlačenja zakasrii u školu i ustanovi da mu je krivo što se to desi-lo. Dete ne voli da kasni i propušta stvari, još više nego što roditelji ne vole što ono to čini. To ga pok-reće jače od svega.

Možda ste stekli utisak da smatram da deca ne bi trebalo da imaju nikakvih obaveza. Naprotiv,mislim da bi trebalo da dete sedne za sto kad je obrok postavljen i da ujutru ustane u određ eno vreme.Želim samo da naglasim da je deci, ako ih uglavnom prepuštate vlastitoj inicijativi - bez nepotrebnogopominjanja unapred i stalnog požurivanja - jasno da su sama kriva kad pogreše i da tada obično na-laze strategije potrebne za prevazilaženje svoje sklonosti ka odugovlačenju.

Cmizdravost724. Cmizdravost je najprisutnija u predškolskom i ranom školskom uzrastu. Želeo bih da

kažem nešto o posebno problematičnoj, hronično cmizdravoj deci koja zagorčavaju život sebi i svojim roditeljima. To je obrazac preterane zahtevnosti koji se uspostavlja nedeljama i mesecima i za čije je prevazilaženje potrebno jako mnogo vremena. (Govorim samo o stečenoj navici kod inače fizički

savršeno zdravog deteta. Ima i drugih, redih slučajeva u kojima su deca plačljiva usled hroničnog fi-

269




zičkog oboljenja ili akutnog osećanja nesreće koje sledi posle dogadaja kao što je, recimo, razvodroditelja.)

Od cmizdravog deteta možete da čujete - „Dosadno mi je," žali se ona dok napolju pada kiša, ili„Neću na spavanje, ja bih još da gledam televiziju" - ali, neizbežno izrečene molećivim, kenjkavim,zanovetajućim tonom. Isti zahtev ponavlja se ko zna koliko puta. Većina tih zahteva je sasvim prirod-na, u smislu da su to stvari ili aktivnosti u kojima deca uživaju, ali se neprestano ponavljaju i postav-

ljaju u nerazumno vreme i/ili na nerazumnom mestu.Mnoga deca su „pekmezava" samo pred jednim roditeljem, ne pred oba, mada se poneka odlučuju

da probaju kakve su im šanse i kod mame i kod tate. U takvim slučajevima, cmizdravost nije samonavika ili trenutno raspoloženje, već predstavlja i stav prema tom roditelju, ili znak blago poreme-ćenog odnosa s njim. Često se dešava i da roditelj koji ima dvoje ili više dece toleriše cmizdravostsamo jednom detetu. Sećam se da sam jednom proveo dan s porodicom u kojoj majka nije dozvo-ljavala nikakvo zanovetanje kod troje od svoje četvoro dece. Ona su bila učtiva, kooperativna, neza-visna i vesele naravi, ali je zato petogodišnja kćerkica neprekidno gnjavila majku. Žalila se na dosadu,glad, žeđ i hladnoću u trenucima kad je lako mogla sama da zadovolji te sitne potrebe.

Majka bi je neko vreme ignorisala. Zatim bi joj predložila da uzme ono što hoće, ali neodlučnimi izvinjavajućim tonom, kao da se pravda. Nikad nije zazvučala zapovednički, čak ni posle jednog sata

kćerkinog neprekidnog kenjkanja. U nekim trenucima bi čak i sama počela plačljivo da moljaka, ne bili prekinula cmizdrenje. Krajnji rezultat: neproduktivan „mjaučući" duet.U određ enom smislu, takva cmizdravost nije neki ozbiljan problem. Međ utim, sasvim izvesno je

gnjavaža za sve ostale članove porodice i njihove prijatelje, a može i da dovede do ogromne frustracijekod roditelja koji je najčešće sluša.

725. Zašto neki roditelji tolerišu cmizdravost? Verujem da neki roditelji, barem nesvesno, misleda dete ima pravo da neprestano previše zahteva i da mu se roditelji moraju pokoravati jer su moždakrivi zbog nečega - ne pružaju detetu ono što mu je potrebno, ili ga ne vole dovoljno. Izuzetno saves-ni roditelji koji su odrastali u atmosferi ispunjenoj stalnim kritikama od strane vlastitih roditelja, i kojise zbog toga lako osete nesposobni, često počinju da podižu svoju decu s blagim osećajem da im ne-

dostaje znanje o tome i sa strahom da će uraditi nešto pogrešno.Različiti su razlozi zbog kojih roditelji mogu da osećaju podsvesnu krivicu prema samo jednom

od svoje dece. Možda jedno od njih nije bilo spremno za trudnoću i osećalo je ozlojeđ enost prema jošnerođ enom detetu, ili je još u startu pogrešno počelo s bebom koja je, na primer, bila vrlo nervozna ilizahtevna, ili je možda podsećala na nekog člana porodice koji je roditelju u prošlosti zagorčavao životi izazivala osećanja istovremene odbojnosti i krivice, emocija koje su odredile odnos tog roditelja pre-ma detetu.

Prema tome, često su pokornost ili krivica ono što roditelje čini nesposobnim da povuku crtu itrenutno se, odlučno i bez rasprave, odupru cmizdravom moljakanju. Takav stav bi prekinuo cmizdre-nje, jer deca vrlo dobro znaju kad roditelj zaista misli ,,ne". Međ utim, roditelji cmizdrave dece običnone mogu da budu tako određ eni. Umesto da kažu: ,,Ne, ne možeš da dobiješ užinu jer ručak samo što

nije gotov," oni se slože: „Dobro, de, prezalogaji nešto." Odmah zatim sledi novi zahtev deteta: „Moguli da dobijem keks?" Roditelj odgovara: „Nek' ti bude, ali samo jedan," ali dete je već shvatilo da jedobilo šta je htelo i s pobedničkim sjajem u očima uzima punu šaku keksa. Deca, ti večiti oportunisti,pravi su stručnjaci da uoče i iskoriste kolebljivost roditelja.

726. Ako je vaše dete steklo naviku da cmizdri, postoje određ ene praktične mere koje možeteda preduzmete. Pre svega, morate da ustanovite koji vaš stav ohrabruje cmizdravost kod deteta. Mož-da na neki način vrdate, oklevate, pokoravate se ili se osećate krivi, a sve to, pomešano s neizbežnomrazdraženošću koja potiče od toga što se stalno osećate kao žrtva. Ovo je ujedno i najteži deo, jer suroditelji obično sasvim nesvesni bilo čega sem svog nestrpljenja i neprestanih zahteva deteta. Ako nemožete da utvrdite postojanje bilo kakve nesigurnosti u svom ponašanju, pokušajte da razmislite oostalim razlozima zbog kojih se vašem detetu čini da je neophodno da stalno cmizdri i potom se za-

270




pitajte da li možda nesvesno ohrabrujete to cmizdrenje - na primer, obraćajući previše pažnje na to ilipredajući se, naposletku, da bi zaustavili napad.

Kad roditelji s prirodnim samopouzdanjem i efikasno postupaju sa svojom decom, obično su ustanju da to čine u prijateljskom maniru, istovremeno s jasnoćom i odlučnošću. Dete se srdačnošćunavodi na stalnu saradnju, a roditeljeva sigurnost predstavlja za njega oslonac koji želi i koji mu je pot-reban. Samopouzdani roditelji se ne uvaljuju u beskrajne rasprave s decom oko granica koje su posta-

vili. Ukoliko im se dozvoli, deca su u stanju da se preganjaju u nedogled i verovatno na kraju završepregovore u svoju korist. Kažite šta imate, postavite granice i prijatno, ali odlučno završite svaki daljirazgovor o tome.

727. Roditelji treba da ustanove onoliko pravila koliko je potrebno da obuhvate sve uobi-čajene molbe i potom ih se odlučno i dosledno pridržavaju. Na spavanje se uvek odlazi u određ enovreme; dete može da gleda samo odredenu vrstu televizijskog programa; drugovi mogu da ostaju naručku ili spavanju samo određ eni broj puta nedeljno (ili mesečno). To su porodična pravila, urezana ukamenu, od strane dobronamernih diktatora. O tim pitanjima jednostavno nema nikakve rasprave.

Ako vaše dete cmizdri kako nema šta da radi, pametnije je da ne nasednete i ne počnete da mupredlažete sve moguće aktivnosti, jer će ono, u takvom raspoloženju, prezrivo i s nasladom odbijati

jedan po jedan vaš predlog. Možete da prebacite odgovornost na njega, ne uvaljujući se u uzaludne

rasprave, s rečima: „Imam gomilu stvari da uradim, ali ću zato posle toga nečim da se zabavim." Dru-gim rečima: „Sledi moj primer: sam nadi šta ćeš da radiš. Ne očekuj da te ja zabavljam ili da se svađ ams tobom."

U redu je da deci bude dopušteno da ponekad zatraže nešto vanredno. Isto tako je u redu da im todozvolite, sve dok smatrate da imaju pravo na to i ako je to nešto u čemu želite da im udovoljite. N au-čite, međ utim, da njihovo cmizdrenje i svoju frustraciju sprečite tako što ćete na vreme i samopouz-dano odrediti ograničenja, pre nego što njihovi zahtevi postanu neprekidni i džangrizavi.

Ujedanje

728. Prirodno je da bebe stare godinu dana ujedaju roditelje za obraz. Izbijanje zuba tera ihda žele da zagrizu ili glođ u bilo šta, a kad su umorne, još su više raspoložene za to.

Ne mislim da bilo kakav poseban značaj ima to što dete staro izmeđ u jedne i dve godine u igri iliu svađ i ume da ujede drugo dete. Deca tog uzrasta ne umeju da kroz reči izraze svoje želje ili frus-tracije, pa se njihova frustracija ili želja za dominacijom ispoljava na primitivne načine, kao što jeujedanje. Uz to, tada još uvek nisu u stanju da se stave na mesto svoje žrtve; obično i ne shvataju ko-liko su povredili drugo dete.

Roditelj ili osoba koja brine o detetu treba odlučno da mu kaže: ,,To boli! Budi pažljiv," i uputikratku kritiku ili ga na trenutak odvede od dece s kojom se igralo. Smisao je u tome da mu pokažeteda vas njegovo ponašanje rastužuje, čak i ako je suviše malo da bi shvatilo zašto je tako.

729. Ako je ujedanje problem i izmeđ u druge i treće godine, morate da ustanovite da li je toizolovan problem ili nije. Razmislite koliko često dete to čini i kako se inače slaže s decom. Ukoliko

je veći deo vremena napeto i nesrećno i stalno bez razloga ujeda drugu decu, to je znak da nešto nijeu redu. Možda kod kuće vladaju preterana strogost i ograničenja, pa je zato divlje i razdražljivo. Mož-da je imalo malo prilike da se navikne na drugu decu pa misli da su opasna i preteća. Možda je ljubo-morno na bebu kod kuće i svoj strah i ozlojeđ enost prenosi na drugu decu, kao da su i oni njegovi tak-maci. Ukoliko je ujedanje samo jedan od agresivnih i zabrinjavajućih vidova ponašanja koji se ispo-ljavaju kod deteta, znači da je rec samo o simptomu većeg problema i da bi svoju pažnju trebalo dausmerite na taj problem, a ne na ujedanje.

Obično, međ utim, ujedanje dođ e kao grom iz vedra neba od strane inače uzornog deteta. U tomslučaju, radi se o iskušenju koje je normalno u toku razvoja i nije obeležje nikakvog psihološkog prob-lema. Ipak, roditelji dece koja umeju da ujedu mnogo brinu, plašeći se da će njihovo ljupko dete moždaizrasti u okrutnu odraslu osobu. Ujedanje je, međ utim, najčešće samo privremena razvojna faza kroz

koju prolaze čak i deca izuzetno blage naravi.

2 7 !




730. Ako vaše dete ima običaj da ujeda, ima više strategija koje mogu da pomognu da pres-tane s tim. Kao i uvek, prvo morate da pokušate da sprečite ujedanje pre nego što se desi. Da li onosledi samo posle odredenih situacija, dakle, da li je predvidljivo? Ako je tako, onda je od koristi malopojačan nadzor odraslih u takvim situacijama. Da li je dete često frustrirano jer je najslabije u grupi ilizato što ste nedosledni u odredivanju ograničenja? Možda je potrebno da promenite nešto u njegovojsvakodnevnoj rutini. Takođ e, poklanjajte mu mnogo pozitivne pažnje onda kad se lepo ponaša. (Zaneku decu, jedini način da skrenu pažnju na sebe jeste da ujedu drugo dete!) Ukoliko je očigledno dadete postaje sve više frustrirano, pokušajte da preusmerite njegovu pažnju na neku drugu aktivnost.Ukoliko je dovoljno staro, možete nekom drugom prilikom da porazgovarate o problemu i zamolite gada zajedničkim snagama razmislite koliko to boli i šta bi drugo mogao da uradi kad poželi da ujeda.

Ukoliko je već ujelo nekog, potrebno je da mu odlučno saopštite da vas to rastužuje i da ne želiteda to ponovo učini. Recite mu da to više ne radi. Zatim posedite malo s njim, dok to što ste mu rekline bude „leglo". Držite ga za ruku ili čvrsto zagrlite ako pokuša da ode. Izbegavajte duge pridike.

Neki roditelji koje ujede njihova beba ili malo dete pitaju da li bi trebalo da uzvrate istom merom.Roditelji mogu da ostvare bolju kontrolu nad svojom decom ako se drže uloge prijateljski raspolože-nog šefa, nego ako se spuštaju na njihov nivo i bore putem ugriza, udaraca i vike. Uz to, kad ujedeteili udarite malo dete, ono je sklono da kroz svađ u ili igru tera dalje s takvim ponašanjem, jer smatrada je to sasvim u redu, budući da se i vi sami tako ponašate. Jedino što je potrebno da radite jeste da

izbegavate da vas ponovo ujede, uzmičući kad vidite taj specifičan pogled; time mu jasno pokazujeteda vam se to ne dopada i da nećete dozvoliti da se opet desi.

731. Ujedanje obično prestane sa tri godine. Do tog uzrasta dete obično nauči da upotrebljavareči da bi izrazilo svoje želje ili se oslobodilo frustracije. Takođ e je sposobnije da obuzda svoje na-gone. Ja bih se zabrinuo ako dete tog uzrasta nastavi s praksom ujedanja. Porazgovarajte o tome s leka-rom, psihologom, prijateljima ili drugim roditeljima koji imaju slične probleme.

Agresivnost

732. Razvoj agresivnosti. Agresivnost je deo ljudske prirode. Gnev je diskretna emocija koja se javlja tokom drugih šest meseci života. Naš zadatak, kao roditelja, jeste da svojoj deci pomognemo da

nađ u prihvatljive načine da izraze agresiju i izbore se s njom. Detinja ljubav prema roditeljima i željada i oni njega vole normalno daje detetu snažnu motivaciju da nauči kako da se izbori sa agresijom. Uprocesu odrastanja, deca su u stanju da sve bolje kontrolišu svoju agresivnost, pod uslovom da ihroditelji podstiču na to. Kad se naljute na drugo dete, jednogodišnja i dvogodišnja deca će ga često bezoklevanja ujesti za ruku. Trogodišnjaci i četvorogodišnjaci, međ utim, već znaju da fizička agresija nijeprihvatljiva. Ipak, vole da se pretvaraju da su upucali navodnog nevaljalca. Mogu se čak pretvarati dapucaju u mamu ili tatu, ne skidajući za to vreme osmeh s lica kako bi ih uverili da oružje i neprija-teljstvo ne bi trebalo da shvate ozbiljno.Takođ e, u ovom uzrastu već barataju dovoljno bogatim rečni-kom da ih možete podsticati da svoju ljutnju izražavaju rečima, a ne delima.

U uzrastu od šest do dvanaest godina, deca će se vrlo ozbiljno igrati rata, ali s mnoštvom čvrstoutvrđ enih pravila. Možda će biti rasprava i grube igre, ali prave čarke su relativno retke. U tim godi-nama deca obično ne ciljaju oružjem- igračkom na majku ili oca, čak ni u igri. Nije se to povećala ro-

diteljska strogost; porasla je detinja svest. Kažu: ,,Na liniju stat', slomit' majci vrat," što znači da čaki sama pomisao na to da požele roditeljima zlo čini da se osećaju nelagodno.

Agresivna osećanja u adolescentnom periodu postaju mnogo snažnija, ali većina dece uspeva sas-vim lepo da ih kanališe kroz sport i ostala nadmetanja ili kroz zadirkivanje drugara.

733. Šta je s pištoljima- igračkama i ostalim „ratnim" priborom? Da li je igra s pištoljima-- igračkama dobra ili loša za decu? Godinama sam isticao da je sasvim bezazlena. Kad su obazriviroditelji izražavali sumnju i pitali se da li da dozvole deci da imaju pištolje i ostale „ratne" igračke, jernisu želeli da ih ni najmanje podstaknu da postanu delinkventi ili militaristi, objašnjavao sam im da togotovo da nema nikakve međ usobne veze. Objašnjavao sam da je igra rata prirodan korak u discipli-novanju agresivnosti kod male dece; da se većina sveštenika i pacifista u detinjstvu verovatno igrala

tih istih igara; da roditelj pun ideala zaista ne treba da brine o tome da će mu dete izrasti u nitkova.

272




Objašanjavao sam da se ličnost agresivnog delinkventa nije poremetila zato što su mu u petoj ili dese-toj godini dozvoljavali da se igra razbojnika, već zato što je bio zanemaren i zlostavljan u ranom de-tinjstvu i zato što mu je nedostajalo ljubavi onda kad je počinjao da mu se formira karakter; bio je osu-đ en na propast pre nego što je i dobio u ruke išta što se može nazvati igračkom.

Danas bih se, medutim, pridružio roditeljima u njihovim nastojanjima da svoju decu odvrate odnasilja. Brojni slučajevi su me ubedili koliko je to važno.

734. Agresivnost u našem društvu. Jedna od prvih stvari koja me je navela da promenim mišlje-nje bilo je opažanje jedne iskusne vaspitačice u obdaništu. Njena deca su počela da se međ usobnoudaraju mnogo grublje i više nego ranije, bez ikakvog povoda. Kad ih je opomenula, pobunila su se,odgovorivši joj da to isto rade junaci popularne dečje televizijske serije. (To je bio program sastavljenod inserata iz starih filmova, pun nasilja i lakrdijanja, koji se prikazivao tek kratko vreme, ali je vrlobrzo stekao veliku popularnost.) Ovakav stav dece mi je pokazao da posmatranje nasilja može da snizistandarde ponašanja kod deteta. Psihološki eksperimenti novijeg datuma dokazuju da gledanje brutal-nih scena u filmovima podstiče surovost i kod odraslih.

Ono što me je dodatno šokiralo i navelo da preispitam svoje stanovište bilo je ubistvo predsedni-ka Kenedija i činjenica da su se neka deca školskog uzrasta radovala kad su saznala za to. Nisam tolikokrivio decu, koliko one roditelje koji će za predsednika koji im se ne dopada reći: ,,Da mogu, ubio bihga!"

Ovakvi incidenti su me naveli da pomislim na ostale dokaze o tolerantnosti Amerikanaca premagrubosti, bezakonju i nasilju. N emilosrdno smo postupali prema Indijancima. U nekim oblastima Div-ljeg zapada začela se tradicija uzimanja zakona u svoje ruke. Nismo nimalo lepo dočekali poslednjetalase doseljenika. Povremeno uskraćujemo pravdu grupama s određ enim verskim ili političkim ube-đ enjima. Stopa kriminala kod nas premašuje stopu kriminala u drugim visoko razvijenim zemljama.Velika većina odraslih i dece kod nas beskrajno se zabavlja gledajući drame o nasilju na Divljem zapa-du i brutalne priče o zločinima na filmovima i televiziji. Istorija nam je krcata sramotnim rasističkimlinčovanjima i ubistvima, kao i svakodnevnim zlostavljanjem i ponižavanjem. Bebe i malu decu dono-se u bolnice s ozbiljnim povredama koje su posledica velike brutalnosti roditelja.

Naravno, neke od ovih pojava su karakteristične samo za mali procenat populacije. Čak i one koje

se odnose na većinu ljudi ne znače obavezno i, da smo mi, Amerikanci, u proseku agresivniji od pri-padnika drugih nacija. Rekao bih, radije, da je naša agresivnost, počev od detinjstva, manje kontroli-sana.

Da bi ljudska rasa vodila stabilniji i civilizovaniji život, trebalo bi da narednu generaciju vaspi-tavamo tako da više poštuje zakon i prava i osećanja drugih ljudi.

735. Ima mnogo načina da decu naučite poštovanju. Jednostavna mogućnost koja se možeiskoristiti u prvoj polovini detinjstva jeste da pokažemo svoje neodobravanje bezakonja i nasilja natelevizijskim programima i u dečjim „ratnim" igrama.

Verujem i da opstanak sveta sada zavisi od mnogo veće svesti o potrebi da se rat izbegne i da seaktivno traga za miroljubivim rešenjima. Svojoj deci dugujemo da ih vrlo promišljeno pripremimo za

tako veliku odgovornost. Vidim, međ utim, malo dokaza da se to zaista i radi.Kad ljudima dozvolimo da odrastaju u ubeđ enju da je surovost u redu ako je samo „ filmska", ako

se u dovoljnoj meri ne slažu s nekim pojedincima ili grupama, ili ako je ona u službi otadžbine (bezobzira na to da li je otadžbina u pravu ili nije), samo im olakšavamo da polude na svaku provokaciju.

Ali, možemo li mi zaista da uskratimo američkoj deci njihove pištolje- igračke ili gledanje omi-ljenih vesterna ili krimića? Mislim da bi to trebalo uraditi. Verujem da bi roditelji trebalo odlučno dazaustave dečje „ratne" i sve druge igre koje prete da se izrode u namernu surovost ili zlobu. Pri tomne mislim da treba da se mešaju u svaku malu svađ u ili čarku, ali da imam trogodišnjeg ili četvorogo-dišnjeg sina koji mi traži da mu kupim pištolj-igračku, ne bih ga prekorio, ali bih mu s prijateljskimosmehom rekao: ,,Ne želim da ti dam pištolj, čak ni taj koji samo ko bajagi puca, jer na svetu imapreviše zla i ubijanja, a mi moramo da naučimo kako da živimo u prijateljskim odnosima s drugim

ljudima." Zatim bih ga pitao da li želi nešto drugo, umesto pištolja.

273




A ako bih ga kratko vreme posle toga video sa štapom koji mu „glumi" pištolj, kako bi mogao dase pridruži grupi dece koja veselo viču „beng-beng", ciljajući jedna prema drugima, ne bih žurio da gapodsetim na svoje stanovište. Pustio bih da se zabavlja sudelujući u igri, sve dok u njoj nema okrut-nosti. Ako mu ujak pokloni za rodendan pištolj ili vojnički šlem, ne bih imao srca da mu ih oduzmem.Ako bi sa sedam ili osam godina odlučio da svoj džeparac potroši na ratnu opremu, ne bih mu to za-branio. Podsetio bih ga na to da mu ja neću kupovati ratne igračke niti ih poklanjati drugima, ali da jena njemu da sam donese odluku o tome, budući da se sve češće igra izvan kuće, daleko od očiju ro-ditelja. Taj govor mu ne bih održao tonom toliko punim neodobravanja da se on posle toga ne bi usu-dio da donese odluku koja se protivi mojim uverenjima. Smatrao bih da sam mu dao do znanja štamislim i da sam uticao na njega koliko je to u mojoj moći. Čak i ako bi kupio oružje, verovatno binaposletku - u ranoj mladosti i kao odrastao čovek - razmišljao o problemima mira, možda čak i višenego što bi mislio o tome da sam mu kao detetu zabranio da kupi „ratne" igračke.

Jedan od razloga što se stalno ustežem od otvorene zabrane jeste taj što bi se ona najjače odrazi-la na pojedince kojima je najmanje potrebna. Kad bi se svi roditelji u Americi složili da se od sledećegprvog u mesecu zabrane sve „ratne" igračke, to bi, s moje tačke gledišta, bilo idealno. Tako nešto se,međ utim, još dugo neće desiti, sem ako možda neki teroristi ne budu aktivirali nuklearnu bombu itoliko šokirali svet da jednom za svagda zabrani sva oružja, i prava i ,,ko bajagi".

Mali procenat roditelja - oni najobazriviji i najsavesniji - želeće da odvrati svoju decu od igra-

nja „ratnim" igračkama, ali njihova bi deca verovatno i bez toga bila osećajna i odgovorna. Prema to-me, mislim da je nepotrebno da mi, koji smo naročito zabrinuti za mir i prijateljstvo međ u ljudima,idemo tako daleko da insistiramo da naša deca ispoljavaju potpunu privrženost našim ubeđ enjima, doksvi njihovi drugari nose pištolje- igračke. (To bi možda bilo i izvodljivo u komšiluku u kome većinaroditelja deli ista takva ubeđ enja.) Osnovni cilj je da deca rastu osećajući ljubav prema celom čovečan-stvu. Ta ljubav se rađ a iz opšte atmosfere koja vlada u porodici i pojačava se kroz ono što decu učimoo stavu koji treba da imaju prema drugim nacijama i grupama. Eliminisanje igranja rata imalo bi nekogdodatnog uticaja, ali ne toliko koliko ova dva faktora koja sam pomenuo.

Hiperaktivnost736. Sta je to hiperaktivnost? Postavite li ovo pitanje desetorici profesionalaca, verovatno ćete

dobiti deset različitih odgovora. Postoje dva dobra razloga za to. Prvo, mi zapravo ne znamo šta izazi-va poremećaj nedostatka pažnje i hiperaktivnost (ADHD, attention deficit hyperactivity disorder), ma-da postoji mnoštvo teorija. Mnogi veruju da kod dece s istinskim poremećajem ove vrste postoji tananarazlika u hemiji ili „električnim instalacijama" mozga, koja im otežava da se usredsrede na nešto ili daobuzdaju svoje impulse. (Usput, teorija da šećer prouzrokuje hiperaktivnost je argumentovano diskre-ditovana. Takođ e, postoji vrlo malo dokaza na osnovu kojih bi se ADHD mogao pripisati ishrani dete-ta.) Drugo, ne postoje nikakvi posebni testovi koji bi dokazali postojanje ADHD. Dijagnoza se postav-lja isključivo na osnovu ponašanja deteta, a mišljenja o tom ponašanju se mogu razlikovati.

Smatramo da je većina dece sa ovim poremećajem s njime i rođ ena i da on kod deteta i ne postoji ukoliko se ne ispolji najkasnije do sedme godine.

737. Sta znamo o ADHD? Pre svega, veruje se da je ovaj poremećaj prisutan kod svakog dvade-

set petog deteta školskog uzrasta. Drugo, mnogo je češći kod devojčica nego kod dečaka. Treće, detekoje je zaista hiperaktivno i ima poremećaj nedostatka pažnje jeste impulsivno, vrlo aktivno, ne prestaje da se vrpolji i kraće uspeva da zadrži pažnju na nečemu nego većina dece njegovog uzrasta. Moguće je i da ima burnu narav, da je emocionalno nezrelo i teško sklapa prijateljstva. Naposletku, procenjuje se da oko 40 odsto dece s ovim poremećajem ima i teškoća sa učenjem (vid. odeljke 871- 874). Sveove karakteristike kao da su se urotile da detetu sa ADHD otežaju da bude uspešno u školi i kod kućei da sklapa prijateljstva.

Verovatno poznajete barem jedno dete koje se uklapa u ovaj opis, možda čak i svoje. Kako daznate da li vaše dete boluje od ovog poremećaja? Verovatno da ne možete sa sigurnošću znati. Najbolje

je da o svojoj zabrinutosti popričate s lekarom. On će možda moći da otkrije razloge za takvo pona-šanje deteta ili će ga uputiti nekom iskusnom specijalisti, kao što su dečji psihijatar, psiholog ili pedi-

jatar. Specijalista će provesti barem nekoliko sati s detetom. Takođ e će porazgovarati ili poslati upit-

274




nike svim odraslima koji su važni u životu deteta (uključujući roditelje i nastavnike). Ovo je naročitovažno zbog toga što deca s poremećajem nedostatka pažnje ispoljavaju problematično ponašanje goto-vo svugde, naročito u školi i na drugim mestima na kojima se od njih očekuje da budu usredsređ ena,poštuju pravila i ponašaju se lepo. Međ utim čak i uz najbrižljiviju procenu, može biti vrlo teško odred-iti da li je dete naprosto samo aktivno ali normalno, da li je preterano aktivno usled anksioznosti ilistresa ili zato što stvarno pati od ADHD.

738. Postoji više načina lečenja. Većini dece koristi kombinacija dva ili više načina lečenja. Pog-rešno je, na primer, lečiti dete isključivo lekovima, bez pokušaja da se promeni način na koji roditeljii nastavnici izlaze na kraj s njegovim izazovnim ponašanjem.

Lekovi - na primer, metilfenidat (Ritalin), dekstroamfetamin (Dexedrine) i pemolin (Cvlert)17 -se upotrebljavaju ukoliko dete stvarno pati od poremećaja nedostatka pažnje i hiperaktivnosti. Ti leko-vi nisu sredstva za umirenje; oni su, u stvari, stimulansi koji deluju tako što stimulišu one delove moz-ga koji kontrolišu pažnju i sposobnost deteta da obuzdava svoje impulse. Ustanovljeno je da su lekoviefikasni kod troje od četvoro dece. Iskustvo pokazuje da su, ukoliko se pravilno upotrebljavaju, rela-tivno bezbedni i imaju malobrojne sporedne efekte.

Korišćenje ovih lekova kod dece je, međ utim, tokom poslednjih deset godina alarmantno poveća-no. Specijalisti se pitaju da li je to zato što je broj dece s ovim poremećajem uistinu tako veliki ili se

prosto prebrzo hvatamo olovke i prepisujemo lekove svoj deci sa problematičnim ponašanjem. Mojestanovište je da se lekovi za ADHD koriste istovremeno previše i premalo. Tačno je da neki specija-listi pokušavaju da sve probleme u ponašanju reše pomoću lekova: ako je dete preterano aktivno, štaČekate, kljukajte ga lekovima. S jedne strane, ovo je očigledno uprošćen i pogrešno usmeren pristup.S druge strane, lekovi su neosporno od ogromne koristi mnogoj deci s ovim poremećajem. Neosnovanstrah od lekova za ADHD je loš koliko i preterano oslanjanje na njih.

Mnogim roditeljima pomaže da svoja iskustva i osećanja podele s drugim roditeljima koji imajuisti problem. Nikome nije lako da podiže dete s ADHD. Često su upravo drugi roditelji oni koji vammogu dati najbolji savet i podršku u postupanju s takvim detetom.

Na duge staze, deca sa ADHD mogu da prođ u jako dobro. Sazrevši, većina njih nauči da izlazi nakraj sa svojim problematičnim usredsredivanjem pažnje i impulsivnošću. Mada smatramo da osoba

ima ADHD do kraja života, manifestacije poremećaja se vremenom menjaju. Prekomerna aktivnostkao da se smiruje, ublažavajući tako osećanje nemira. Većina odraslih s ovim poremećajem bavi seposlovima koji podvlače njihove pozitivne strane, a pri tom ne ističu njihove nedostatke. Ne volim nida pomislim da neko sa ADHD radi kao saobraćajac na prometnoj raskrsnici! Odrasli kojima ovajporemećaj ometa život uglavnom su oni koji su kao deca bili agresivni i kojima manjka samopoštova-nja. ^

Želeo bih da posebno istaknem potrebu za budnim vođ enjem računa o samopoštovanju vašeg de-teta (vid. odeljke 642- 643). Teškoće koje ima dete sa ADHD u vezi sa samopoštovanjem nisu njego-va krivica ni krivica njegovih roditelja: ono je rođ eno s tom različitošću svoje prirode. Ono istovreme-no može imati teškoća u sklapanju prijateljstava, upadati stalno u nevolje, a uz to se i odrasli, iz ovogili onog razloga, stalno ljute na njega - lako je, dakle, uvideti zašto će ono možda odrasti uvereno danije naročito dobra ni sposobna osoba.

Ponekad roditelji podstiču negativnu predstavu deteta o samom sebi, usredsređ ujući se na njego-vo loše ponašanje i ignorišući ono dobro. Nadite nešto u čemu je vaše dete dobro, pogotovo ako munjegov visok nivo energije daje prednost u tome. Pobrinite se da shvati da vi imate prigovora na nje-govo ponašanje, a ne na njega kao ličnost.

Ako se poremećaj dijagnostikuje na vreme, uz primenu različitih načina lečenja, kao što su leko-vi, tehnike modifikovanja ponašanja, psihoterapija zbog smanjenog samopoštovanja, usredsređ ivanjepažnje na akademski uspeh, prepoznavanje koegzistirajućih teškoća u učenju ili drugih bihevioralnihporemećaja, kao i posebnih terapija za sve ovo, zasebno ili zajedno, deca sa ADHD mogu da napre-duju veoma dobro.

17 U zagradama su navedeni komercijalni nazivi ovih preparata u SAD. Kod nas se ovi psihostimulansi, ako su uopšte re-

gistrovani, možda sasvim drugačije zovu (prim. prev.).

275



UOBIČAJENE PROBLEMATIČNEFAZE U RAZVOJU

Stvaranje navike korišćenja toaleta739. Spremnost roditelja. Svi pričaju o spremnosti dece za ovo navikavanje, ali i roditelji mora-

ju da budu spremni za to. Mnogi se pribojavaju cele te priče. Mislim da se taj strah delimično zasnivana činjenici da živimo u društvu koje nas uči da se stidimo i gnušamo funkcije svojih creva i bešike.

Bojazan se može javiti i usled unutrašnjeg pritiska da naučite dete ovim stvarima u „pravo" vremei na „pravi" način. Zaposleni roditelji često su izloženi pritisku od strane drugih da što pre nauče dete

da traži da piški i kaki, kako bi olakšali teret siterki s punim radnim vremenom ili uspeli da upišu malodete u obdanište koje ne prima decu koja su još uvek u pelenama.

Neki roditelji, pak, pogrešno tumače ,,ne forsiraj" i ,,ne primoravaj" kao ,,ne uči ga". To nije onošto hoću da kažem. Ne dajte da vas zaplaši prvobitni otpor deteta. Postoji delikatna ravnoteža izmeduobučavanja deteta i neforsiranja. Idealno bi bilo obučavanje bez forsiranja.

Kao prvi korak u pravcu obučavanja deteta da koristi toalet, trebalo bi da sredite vlastita pomešanaosećanja. Ukoliko imate negativna osećanja, pokušajte da nadete načina da vaš ton bude barem neu-tralan kad menjate pelenu svom dvogodišnjem detetu koje se svojski ukakilo. Umesto da komenta-rišete kako je prljavo i smrdljivo, potrebno je da kažete otprilike ovako nešto: ,,Au, ala si se ti poštenoukakila! Da si lepo sela na nošu, sad ne bi morala tu da ležiš dok te ja brišem i stavljam ti novu pelenu.Kad opet budeš htela da kakiš, možeš da mi kažeš i ja ću da ti pomognem da sedneš na tvoju novu

nošu."Kad spoznate vlastita osećanja, bićete spremniji da učite dete higijenskim navikama. Kad počnete

da prepoznajete znake spremnosti kod deteta, moći ćete da mu pomognete da ostvari taj važan zadatak.

740. Stvaranje navike korišćenja toaleta je važan korak. Početak učenja male dece higijenskimnavikama u vršenju nužde normalno se poklapa s njihovim novopronađ enim osećanjem za sebe kao zazasebna, nezavisna bića. U ovom uzrastu, žele više nezavisnosti i kontrole nad svim što rade. Počinjuda shvataju šta je njihovo i da to mogu da zadrže ili daju nekome. Sasvim prirodno, opčinjeni su onimšto izlazi iz njih i drago im je što sve bolje shvataju odakle to dolazi i kuda odlazi.

Stiču kontrolu nad dva telesna otvora koja su ranije funkcionisala automatski, čime se priličnoponose. Štaviše, u početku su toliko ponosna da pokušavaju to da izvedu svakih nekoliko minuta.

Prihvataju prvu ozbiljnu odgovornost koju su im roditelji dodelili. Uspešna saradnja na ovom projek-tu podstaći će novi vid međ usobnog poverenja izmeđ u roditelja i deteta. A detetu koje je ranije mirneduše razbacivalo hranu na sve strane i kakilo u pelene, počinje da prija čistoća.

Pomislićete da ova promena pre svega znači da nema više prljavih pelena. To jeste važno, slažemse. Ali, ljubav prema čistoći, koju dete stiče negde oko druge godine, znači mnogo više od toga. Ona

je obično doživotni temelj za sklonost prema čistim rukama, čistoj odeći, urednim domom, sređ enomvodenju poslova. Učeći se higijenskim navikama deca donekle stiču osećanje da je jedan način obav-ljanja stvari ispravan, dok drugi nije. To im pomaže da razviju osećanja odgovornosti i postanu sis-tematični ljudi. To je uloga koju stvaranje navike korišćenja toaleta igra u formiranju karaktera i uizgradnji osnovnog poverenja izmeđ u deteta i roditelja. Prema tome, ako iskoristite prirodnu željusvog deteta da postane odraslo i samodovoljno, njegovo navikavanje na korišćenje toaleta će i vama i

njemu padati mnogo lakše.

276



Uobičajene problematične faze u razvoju

Kontrolisanje stolice741. Prva godina. Tokom prve godine, beba gotovo uopšte ne pokazuje da je svesna rada svojih

creva i ne učestvuje voljno u njihovom pražnjenju. Kad joj se debelo crevo dovoljno napuni, naročitonakon obroka, kad mišićna aktivnost želuca stimuliše ceo crevni trakt, pokreti pritiskaju unutrašnjeušće čmara zbog čega se on donekle otvara. Ovo podstiče stezanje i potiskivanje od strane abdomi-nalnih mišića. Beba, drugim rečima, ne odlučuje da se napne onako kako to čini starije dete ili odrasla

osoba, već automatski istiskuje sadržaj creva.Tokom prve godine, prisutna je mala spremnost kod nekih beba za delimično navikavanje, utoliko

što uvek imaju prvu dnevnu stolicu pet do deset minuta posle doručka. Ako roditelji žele, mogu ihposaditi na nošu svakog dana u isto vreme i tako „uhvatiti" stolicu. Posle dve do tri nedelje ovakvogpostupanja, bebin nervni sistem formira uslovljenu reakciju i ona počinje da se napinje čim oseti nošuispod sebe. U određ enoj, maloj meri, ovo je obučavanje, ali nije i učenje, jer beba nije zaista svesnačina pražnjenja creva niti vlastitog udela u tome. Ona ne sarađ uje svesno. Uz to, neke bebe koje biva-

ju na ovaj način rano „uhvaćene", sklonije su da se kasnije pobune kroz dugotrajno vršenje nužde upelene/gaćice ili noćno mokrenje. Ne preporučujem da se do navršene prve godine pokušava bilo kak-vo obučavanje.

742. Izmeđ u dvanaest i osamnaest meseci. U ovom uzrastu, dete postepeno postaje svesno činapražnjenja creva. Obično zastane u onom što radi ili na trenutak promeni izraz lica, ali još uvek jedaleko od toga da o tome obavesti roditelje.

Ako slučajno vidi svoju stolicu, bilo u peleni, na podu ili slučajno uhvaćenu u nošu, kod deteta ćese verovatno razviti instinktivna posesivna osećanja prema njoj. Ponosiće se njome kao očaravajućimvlastitim delom. Čak će je možda zainteresovano onjušiti, kao što je naučeno da pomiriše cvet. Takavponos na sadržinu vlastitih creva, uključujući i njen miris i brljanje po njoj ukoliko mu se pruži prili-ka, karakteristične su reakcije za ovaj period i mogu se, u drugoj polovini druge godine, relativno lakopretvoriti u želju za čistoćom. Mislim da nije potrebno nastojati da se dete zgadi nad pražnjenjem crevaniti bilo kojom drugom svojom telesnom funkcijom. Međ utim, spremnost za želju za čistoćom je deoonoga što detetu pomaže da se obuči u sticanju navike i da tu naviku zadrži.

Jedan aspekt ove posesivnosti, kao što su ustanovili roditelji koji su uspeli u ranom „hvatanju"stolice početkom druge godine, jeste nevoljno prepuštanje stolice noši i roditeljima. Drugi aspekt jestrah koji se kod deteta javlja kad vidi kako voda u klozetskoj šolji odnosi njegovu stolicu; za nekumalu decu, ovo je jednako uznemiravajuće kao da su videli svoju ruku kako je odnosi voda.

743. Indirektni znaci spremnosti. Počev od druge godine, pojavljuju se ostali aspekti spremnostikoje obično ne povezujemo sa sticanjem higijenskih navika. Dete sad oseća poriv da daje poklone i utome nalazi veliko zadovoljstvo - mada obično odmah traži da mu se poklonjeno vrati. Ova protiv-rečna osećanja mogu se videti kad dete pruži igračku gostu, ali odbija da je pusti iz ruke.

U ovom uzrastu, dete se oduševljava stavljanjem stvari u kese, kutije i slično, i posmatranjem ka-ko nestaju i ponovo se pojavljuju.

Postepeno dobija želju da imitira sve više aktivnosti svojih roditelja i starije braće i sestara. Ovajporiv može da odigra važnu ulogu u stvaranju higijenskih navika.

Dete se veoma ponosi svim veštinama koje nauči da obavlja samostalno i uživa kad ga pohvaleza ono što je uradilo.

744. Odupiranje. Deca koja su rano prihvatila zamisao o korišćenju noše, već početkom drugegodine, često odjednom promene ponašanje. Hoće da sednu na nošu, ali ništa ne urade dok sede nanjoj. Onog trenutka kad ustanu s nje, otrče i obave nuždu u uglu sobe ili neposredno pošto su se obuk-la. Roditelji ponekad kažu: „Kao da je zaboravilo šta bi trebalo da uradi." Ne verujem da deca baš takolako zaboravljaju. Mislim da njihova posesivna osećanja prema sadržini creva postaju privremenosnažnija i da su jednostavno nespremna da je se odreknu. Početkom druge godine, imaju izrazitu potre-

bu da sve rade samostalno, na svoj način, a vršenje nužde u nošu može im se činiti kao preveliki ustu-

277




pak volji roditelja. Stoga zadržavaju stolicu, barem dotle dok im ne uspe da pobegnu od noše, koja zanjih simbolizuje predavanje i popuštanje.

Ukoliko ovaj otpor potraje više nedelja, dete može početi da zadržava stolicu ne samo dok sedi nanoši već i tokom preostalog dela dana, ako mu to pođ e za rukom. To je takozvana psihološka konsti-pacija (zatvor).

Pojava otpora je verovatnija u prvoj nego u drugoj polovini druge godine. Za vas je to signal da

sačekate barem do sredine prve godine da počnete s navikavanjem deteta na nošu i da mu dozvolite daoseti da ono samo odlučuje o kontroli svojih creva i bešike, umesto da ustupa pred zahtevima rodite-lja.

745. Izmeđ u osamnaest i dvadeset četiri nieseca. Izmeđ u osamnaest i dvadeset četiri meseca,većina dece pokazuje određ enije znake spremnosti.

Shvataju kuda predmeti odlaze onda kad nisu na vidiku - da li zauvek nestaju ili ostaju tamo gdesu ostavljeni, iako nisu direktno vidljivi. Ovaj sofisticiraniji način gledanja na svet (ranije je bilo:„daleko od očiju, daleko od srca!") predstavlja drugi element spremnosti da se razume svrha navika-vanja na nošu. Kad se zainteresuju za to da spreme svoje igračke i uredno slože svoju odeću, stiču idejuo tome da određ ene stvari treba da budu na određ enom mestu.

Sada shvataju da se roditelji razlikuju od njih, i ovo sve veće udaljavanje podstiče želju da im udo-volje i ispune roditeljska očekivanja. U isto vreme, deca se veoma ponose svim veštinama koje naučeda obavljaju samostalno i srećna su kad ih pohvale za ono što su uradila.

Svest o vlastitom telu je sve prisutnija, tako da su deca sve više u stanju da osete kad se crevaprazne, a kasnije i približavanje tog trenutka. Možda će na nekoliko sekundi prestati s igrom ili će imbiti nelagodno pošto su se ukakila. Moguće je da će nekim znakom ili glasom dati roditelju do znanjada im je pelena uprljana, kao da bi želela da budu presvučena. Veća je verovatnoća da će dete upozoritiroditelja da se ukakilo, ukoliko ga roditelj povremeno podseti da valja da mu kaže ako se to desi.Obično je potrebno malo više vremena i malo ohrabrenja od strane roditelja, pre nego što dete postanedovoljno svesno da se približava trenutak pražnjenja creva i na vreme kaže roditelju da mu treba noša.Ova svest o vlastitom telu je još jedan preduslov za nezavisno obavljanje telesnih potreba i sposobnost

kontrolisanja telesnih otvora.Pored toga, sposobnost dece da se kreću naokolo sada je svakako mnogo bolja. Mogu da odu i

popnu se gotovo bilo gde i sasvim izvesno mogu bez tuđ e pomoći da sednu na nošu. U stanju su da sesama skinu da bi vršila nuždu.

Na kraju, tu je i isto tako važna razvijena intelektualna sposobnost da shvate šta roditelji očekujuod njih i želja da saraduju, kako bi bili „veliki" poput svoje starije braće i sestara, i mame i tate.

Sve zajedno, dete koje je stiglo do ovih prekretnica u razvoju verovatno je spremno da počne sprimenom lepe umetnosti samostalnog kontrolisanja stolice i mokrenja.

746. Filozofija usađ ivanja higijenskih navika. Dr T. Beri Brazelton, pedijatar koji se već dugobavi oblašću formiranja higijenskih navika kod dece, razvio je sledeću filozofiju i metod, koje ću ja

ovde rezimirati. On je dosad u svojoj praksi preporučio ovaj metod hiljadama dece i kod 80 odsto njihuspešno su usadene higijenske navike - naglo i istovremeno za mokrenje i stolicu - u prosečnomuzrastu od dvadeset osam meseci. Ta deca su sa prosečno tri godine prestajala s noćnim mokrenjem.Ovi rezultati su izvanredni prema bilo kojim standardima.

Osnovno načelo dr Brazeltona je da bi decu trebalo obučavati onda kad ona pokažu želju za tim- bez forsiranja, prinude ili kritikovanja. N a ovaj način, smatra on, najlakše ih je obučiti, a i najma-nja je verovatnoća da će kasnije vršiti veliku ili malu nuždu u pelene/gaćice ili u krevet. (Od svih nje-govih slučajeva, samo 1,5 procenatajoš uvekje mokrilo u krevetposle pete godine. Ovome je suprot-stavljena brojka od 15 procenata odraslih u jednoj evropskoj zemlji poznatoj po rigoroznom načinuusađ ivanja higijenskih navika.) Brazelton roditeljima savetuje da koriste taktične sugestije i laskanje,a ne prekore zbog neuspeha; da ne primoravaju dete da i dalje sedi na noši ako ono želi da ustane. Deca

svojevoljno odlučuju kad je vreme da preuzmu kontrolu nad stolicom i mokrenjem, a to je onda kad

278



UobiSajene problematične faze u razvoju

osete da su to u stanju, jer žele da budu odrasla. Ovaj metod od roditelja iziskuje da imaju poverenjau želju svog deteta da sazri i da imaju strpljenja da sačekaju.

Imajte, međ utim, na umu da se ovo ne odnosi na odsustvo očekivanja s roditeljske strane. Poštodonesu odluku da treba da počnu da obučavaju dete, negde u uzrastu od dve godine, stav roditelja osta-

je nepromenjen - stalno blagonaklono očekivanje da će dete početi da koristi toalet onako kako to činestarija deca i odrasli. To izražavaju pohvaljujući ga i ohrabrujući kad u tome uspe, bez ljutnje i kri-tikovanja kad ono odabere da se ne povinuje očekivanju.

747. Klozetska šolja ili noša? Malo je beba koje se od početka naviknu na dečje sedište koje sepričvršćuje za klozetsku šolju za odrasle. Ako se odlučite za to, bilo bi dobro da kupite sedište kojeima i oslonac za noge, kako bi dete stabilnije sedelo na njemu. Takođ e, roditelji treba da kupe hoklicuili naprave čvrstu kutiju koja će da služi kao stepenik, tako da dete može samo da se popne i sedne našolju.

Lično smatram da je bolje da koristite malu dečju stolicu koja se postavlja na nošu na podu, svedok dete ne bude imalo dve do dve i po godine. Deca se spokojnije osećaju koristeći male komade na-meštaja koji pripadaju samo njima i na koje mogu sama da sednu. Tako im noge ostaju na podu i nemavisine koja bi ih činila nesigurnim.

Ako imate dečaka, bolje nemojte kupovati nošu ili sedište sa štitnikom koji sprečava prskanjeurina van noše/klozetske šolje. Dete često ume da se povredi kad seda ili ustaje, pa više neće hteti dakoristi nošu.

748. Prva faza. Prvi korak u obučavanju ne treba da se sastoji iz skidanja pelena i stavljanja dete-ta na nošu. To je za njega suviše čudno i iznenadno. Mnogo je bolje da ga nekoliko nedelja navikavatena prisustvo noše kao zanimljivog komada nameštaja na koji će sedati potpuno obučeno, kako je ne bishvatilo kao tajanstvenu napravu koju roditelji koriste da bi mu uzeli nešto što je njegovo.

749. Druga faza. Pošto je dete prihvatilo nošu, možete mu, onako usput, predložiti da proba da je upotrebljava onako kako roditelji upotrebljavaju klozetsku šolju. (Deca ovog uzrasta se obično lakouzbune ako ih požurujete ili gurnete u nepoznatu situaciju.) Možete mu pokazati kako vi sedate naklozetsku šolju.

Pustite dete da sedne i odmah ustane. Iskustvo je korisno, ma kako kratko bilo. Dete bi o sedenjuna noši trebalo da misli kao o nečemu što se obavlja dobrovoljno i s ponosom, a ne kao o prisilnompostupku.

Isti pristup možete da primenite i ako ste se odlučili za dečje sedište koje se pričvršćuje za klo-zetsku šolju, mada ono deci nije toliko privlačno kao noša postavljena na pod.

Ako dete nije voljno da sedne bez pelena na sebi, pustite da prode oko nedelju dana pre nego štomu to ponovo predložite.

Možete mu opet objasniti kako mama i tata koriste toalet na taj način, ili možda neko od starijedece koju zna. Često pomaže ako dete vidi svog druga kako to radi. (Ako ima starijeg brata ili sestru,

verovatno je već videlo i naučilo.)Pošto nekoliko puta porazgovarate o tome da bi moglo da pokuša da kaki ili piški u nošu, možetemu skinuti pelene u vreme kad postoji najveća verovatnoća da će vršiti nuždu, odvedete ga do noše ipredložite da pokuša. Ako neće, nemojte ga primoravati. Pokušajte kasnije, ili nekog drugog dana. Prviput kad bude kakilo u nošu, to će mu pomoći da shvati i sarađ uje.

Uz to, odmah pošto se ukaki u pelenu, skinite mu je, odvedite dete do noše i ubacite stolicu u njutako da ono to vidi. Objasnite mu opet da mama i tata sedaju na klozetsku šolju da bi to obavili, da onoima nošu koja je samo za njega i ni za kog više, a da će jednog dana sedati na šolju baš kao i mama itata.

Ukoliko vam nikako ne uspeva da ga „ulovite" da piški ili kaki u nošu, batalite celu stvar neko-liko nedelja i onda polako ponovo počnite da pokušavate - bez prisiljavanja, bez prigovaranja.

279




750. Povlačenje vode. U ovoj fazi, nemojte ispirati sadržaj pelene u klozetsku šolju sve dok detene izgubi interesovanje i ne ode da radi nešto drugo. Većina jednogodišnjaka i dvogodišnjaka je upočetku fascinirana time što voda počne da pršti kad se povuče lančić i žele da to rade sami. Kasnije,medutim, neki od njih bivaju uplašeni snagom kojom voda odnosi njihovu stolicu i boje se da sednuna dečje sedište koje se pričvršćuje na šolju. Verovatno ih je strah da bi mogli da upadnu unutra i daće voda onda odneti i njih. Sve dok ne napune dve do dve i po godine, ja bih praznio nošu i povlačio

vodu kad dete nije u kupatilu.

751. Kad se dete zainteresuje. Ako dete počne da se interesuje i pokaže spremnost za saradnju,stavljajte ga na nošu dva do tri puta na dan, pogotovo ako daje i najmanji znak da mu se upravo piškiili kaki. Ako dopusti da bude „uhvaćeno", recimo, posle obroka ili pošto je već nekoliko sati bilo suvo,pohvalite ga što se ponaša odraslo - ,,baš kao tata", ili mama, ili brat, ili sestra, ili najbolji drug ili dru-garica - ali ne preterujte s hvalom. U ovom uzrastu, dete ne voli da bude suviše poslušno.

752. Samostalno vršenje nužde. Kad budete sigurni da vam je dete spremno za sledeći korak -samostalno vršenje nužde - puštajte ga da se neko vreme igra bez odeće od struka naniže. Stavite nošunegde u blizinu, u kući ili u dvorištu, objasnivši mu da ste to uradili da bi ono moglo da sedne na njukad mu zatreba da piški ili kaki. Ukoliko ne pruža otpor, podsetite ga svakih sat ili sat i po da može daupotrebi nošu ako mu je potrebno. Ako mu sve to dosadi, počne da se opire ili mu se desi nezgoda,vratite ga u pelene i sačekajte.

753. Strah od bolno tvrdih stolica. Dete katkad postepeno ili iznenada snađ e talas neobičnotvrdih stolica čije je izbacivanje bolno. Stolica u vidu malih čvrstih kuglica - rezultat onoga što seponekad naziva spastičkom konstipacijom - uglavnom nije bolna. Bol obično izaziva tvrda stolica u

jednom komadu, velikog prečnika.Dok prolazi, ona može da napravi malu pukotinu, ili fisuru, na ivici rastegnutog čmara, koja može

malo krvariti. Ona će se verovatno ponovo otvarati prilikom svake sledeće stolice. To može da budeprilično bolno i fisura može da ne zaraste nedeljama. Lako se može desiti da se dete, užasnuto izgle-dima da ponovo trpi bolove, bori nastojeći da ne vrši nuždu. Tako ume da nastane začarani krug, jer

stolica postaje još tvrda ako ju je dete zadržavalo nekoliko dana.Važno je da u slučaju pojave tvrdih stolica kod deteta, odmah obavestite lekara, naročito u oset-

ljivom uzrastu od dve godine, jer će on možda odrediti promenu načina ishrane ili davanje lekova zaomekšavanje stolice. Obično je delotvorno davanje suvih šljiva ili soka od suvih šljiva, ako ih detevoli. Ja sam uspešno pomagao deci mešavinom mekinja, pirea od jabuka i soka od suvih šljiva. Deca

je vole, a situacija se vrlo brzo i lako normalizuje. Donekle pomaže i više integralne pšenice i ovsa ucerealijama, hlebu i krekerima. Takode, možete da stavite dete da prekrštenih nogu sedi u toploj vodi,deset do petnaest minuta, dva do tri puta na dan. Regija čmara se može više puta dnevno blago na-mazati mešavinom vazelina i lanolina.

Neko vreme uveravajte dete da znate da se boji da će ga opet boleti kad bude kakilo, ali da je saddobilo lekić i da će sve biti u redu; to obično pomaže. Dete koje se i dalje plaši i odupire vršenju nužde,ili ga i dalje boli, trebalo bi da pregleda lekar, zbog mogućnosti da se stvorila fisura koja ne zarasta.

Kontrolisanje mokrenja754. Simultano kontrolisanje stolice i mokrenja. Primerenost metoda dr Brazeltona dokazuje i

činjenica da deca, kad osete da su spremna na to, počinju gotovo istovremeno da kontrolišu stolicu imokrenje. Drugim rečima, početkom treće godine postoji dovoljna spremnost - u smislu svesti ifizičke sposobnosti - za kontrolisanje stolice i mokrenja. Sve što je potrebno jeste želja deteta da u tompogledu bude odraslo; da bi dete kontrolisalo mokrenje, potrebno je vrlo malo nekog posebnog trudaod strane roditelja.

755. Odnos prema stolici i mokraći. Postoje neke zanimljive razlike u odnosu dece prema stoli-ci i mokraći, koje vam mogu pomoći da shvatite njihovo ponašanje.

280




Kontrolisanje mokrenja počinje nešto kasnije nego kontrolisanje stolice, jer je sfinkteru 18 čmaralakše da zadržava čvrstu materiju u odnosu na sfmkter bešike koji mora da zadržava tečnost. (Kao štoznate, sfmkter čmara u slučaju dijareje postaje mnogo manje efikasan.)

Deca retko kad prave pitanje oko dnevnog mokrenja. Kao da mokraća ne pobuđ uje osećaj pose-sivnosti koji izaziva stolica.

Funkcionisanje bešike ima tendenciju da sazreva samo po sebi, bez obzira na eventualno obuča-

vanje. Bešika se tokom prve godine često prazni. Međ utim, sa petnaest do osamnaest meseci, onapočinje da DO dva do tri sata zadržava mokraću, čak i ako se nije počelo sa učenjem deteta higijenskimnavikama. Staviše, ima beba koje s godinu dana spontano prestaju da mokre tokom noći.

Mokraća se u toku sna duže zadržava u bešici nego dok je dete budno, a možete ustanoviti da jedete suvo posle dvosatnog dnevnog spavanja mesecima pre nego što je postiglo dnevnu kontrolu mok-renja.

Dešavaće se povremeno da se dete upiški u toku dana još mesecima pošto je počelo da kontrolišebešiku, najčešće onda kad se zaigra i stalno odlaže da ode da piški.

756. Pogodna odeća. Kad vaše dete počne uspešno da kontroliše stolicu i mokrenje, oblačite mugaćice i pantalone koje lako može da skine bez tuđ e pomoći. Ovaj dalji korak u pravcu nezavisnosti

umanjuje šanse za nazadovanje. Međ utim, nemojte mu oblačiti takve gaćice i pantalone dok ne budeu stanju da uspešno samostalno piški i kaki; one neće biti od pomoći detetu koje još uvek nije steklotu naviku i zato, kad zaista dode vreme za njih, neće imati pravog efekta.

757. Nesposobnost mokrenja van kuće. Dešava se ponekad da je dvogodišnje dete tako dobronaučeno na svoju nošu ili toaletno sedište da neće da mokri nigde drugo. Silom i grdnjama nećetepostići ništa, jer će se dete na kraju verovatno ipak upiškiti u gaćice, zbog čega ne bi trebalo da gaprekorevate. Ako mu je bešika bolno puna, a ne može da mokri (a nalazite se u nekoj poseti daleko odkuće), stavite ga u kadu tople vode na pola sata i recite mu da je sasvim u redu da piški u kadi. To ćeverovatno biti delotvorno. Kad god negde s detetom idete na duže vreme, imajte ovo na umu i pone-site sa sobom njegovu nošu ili toaletno sedište. Još je bolje, međ utim, da ga navikavate da piški naraznim mestima, uključujući i napolju. Neka deca se komotnije osećaju u pelenama kad nisu kod kuće,a možete i da ih uverite da ćete im, kada idu van kuće, stavljati pelene ako tako hoće.

758. Mokrenje stojeći. Roditelji se ponekad brinu zbog toga što dvogodišnji dečkić neće da mo-kri stojeći. Nema potrebe da se oko ovoga pravi pitanje. Pre ili kasnije, kad vidi starije dečake ili tatu,počeće i sam da mokri na taj način. Neki dečaci lakše počnu da mokre u klozetsku šolju ako im nekovreme dajete da mokre u konzervu ili „gusku".

759. Kako da dete ostane suvo tokom noći. Mnogi roditelji pretpostavljaju da dete može daostane suvo tokom noći samo ako ga kasno uveče odvedu da piški. Pitaju se kad je vreme da počnu daga uče da noću ostaje suvo, pošto je naučilo da kontroliše mokrenje u toku dana. Ovo je pogrešna pred-stava, koja zvuči kao da je vrlo teško naučiti dete da ne mokri noću. Mnogo je bliže istini, međ utim,da dete jednostavno prirodno ostaje suvo tokom noći onda kad je njegova bešika dovoljno zrela, poduslovom da nije nervozno ili buntovno. Na ovo jasno ukazuje činjenica da svaka stota beba sama odsebe potpuno prestaje da mokri noću već sa dvanaest meseci, mada se roditelji uopšte nisu trudili da

je uče tome i mada danju i dalje kvasi pelene. Ima i dece, doduše malobrojne, koja krajem druge i po-četkom treće godine, ostaju suva cele noći, iako danju još uvek ume da im se „omakne". Bešika u tokusna duže zadržava mokraću jer tada bubrezi automatski proizvode manju količinu koncentrovanijemokraće.

Većina dece prestaje da mokri noću negde sa tri godine - dečaci obično kasnije nego devojčice,napeta deca kasnije nego ona smirena. Kasno odvikavanje od noćnog mokrenja je katkad porodičnacrta (vid. odeljke 814—818, o noćnom mokrenju).

Prstenasti mišić stezač (prim. prev.).

281




Mislim da nije potrebno da roditelji čine bilo šta posebno da bi dete ostalo suvo u toku noći, semda izražavaju svoje očekivanje da se ono potrudi da tako bude. Prirodno sazrevanje bešike, pluszamisao da mokraća spada u klozet, u većini slučajeva su sasvim dovoljni. Razume se, pomaže poma-lo i kad roditelji učestvuju u detetovom ponosu što više ne piški u krevet. Ako dete, pošto već šest ilisedam meseci uspešno kontroliše mokrenje po danu, izrazi želju da mu noću više ne stavljate pelenu,ponašajte se kao da vam je drago što hoće da pokuša i udovoljite mu.

760. Pravilno brisanje. Kad vaša kćerkica pokaže interesovanje da se sama briše posle vršenjanužde, dogovorite se s njom da u početku to radite udruženim snagama: ona počinje, vi dovršavate po-sao, i to sve dok ne bude u stanju da se sama lepo obriše. To je ujedno i trenutak da mala devojčicanauči da uvek valja da se briše od spreda prema pozadi, kako bi se izbegle infekcije urinarnog trakta.

761. Očekujte povremeno nazadovanje. Ovladavanje funkcijom creva i bešike kod većine decese odvija u malim etapama. Možete da očekujete stagniranje i nazadovanje izmeđ u napredovanja.Emocionalni poremećaji, bolest, putovanje, nova beba - sve to može da dovede do nazadovanja koddeteta koje već neko vreme samostalno kontroliše mokrenje i stolicu. Kad mu se to desi, nemojte gagrditi i kažnjavati. Mnogo mu je potrebnije uveravanje da će ubrzo opet povratiti kontrolu i da vi znate

da ono i dalje želi da bude odraslo u ovom pogledu.

762. Nazadovanje u kontrolisanju stolice pošto dete počne da kontroliše mokrenje. Mnogadeca, najčešće dečaci, prestanu da vrše veliku nuždu u nošu pošto nauče da samostalno mokre. Oči-gledno je da ne mogu odjednom da pristanu na sve zahteve roditelja. Ako pokušate da u ovoj fazi mi-lom ili silom utičete na dete, moguće je da ćete ga samo naterati da se uzdržava, što može da dovededo bolnih, tvrdih stolica i samo doda jak novi razlog za uzdržavanje od vršenja velike nužde. Recitedetetu da može da obavi veliku nuždu kad mu stavite pelene.

Spavanje763. Kako funkcioniše san. Naučnici već dvadeset godina pomno proučavaju kako funkcioniše

san i ustanovili su da je to veoma komplikovan proces. Kad odete na spavanje, to nije kao da ste pri-tisnuli prekidač. Naprotiv, to je vrlo aktivan proces kojim odredeni deo mozga menja hemiju drugogdela da bi proizveo san. Ove hemijske promene dovode do toga da gubimo svest i zapadamo u san.

Svrha spavanja nije u potpunosti jasna. Neki veruju da se tokom tog perioda kratkotrajne uspome-ne pretvaraju u dugotrajne. Ustanovljeno je i da san, najverovatnije, pojačava funkcionisanje imuno-loškog sistema; možda nam se zato toliko spava kad smo bolesni. Kad su u pitanju bebe, veruje se dasan pomaže u očuvanju novonaučenih veština i njihovom organizovanju u mozgu, pa čak da ima iulogu u načinu „elektrifikacije" mozga (vid. odeljke 147-149). Takode, deca kao da najviše rastu upra-vo dok spavaju. Koja god da je svrha sna, mora biti da je kod dece veoma važna jer ona, što su mlađ a,više spavaju.

764. San dolazi u ciklusima. Spavanje je vrlo uredan proces. Svakih sat i po (a samo sat kod no-vorođ enčadi), san predvidljivo prelazi iz lakog (REM- faza) u duboki san (koji ima četiri zasebne faze).Zato se dešava da neke bebe zaplaču ili se malo trgnu iz sna svakih sat ili dva - to su trenuci kadprelaze u aktivan, lak san. (Jedan moj cenjeni kolega je ovako objašnjavao kako životni stresovi utičuna njega: „Spavam kao beba. Svakih sat vremena se probudim i počnem da plačem!")

765. Koliko je sna uopšte potrebno detetu? Prosečno novorođ enče spava šesnaest sati dnevno.(Pitanja vezana za san u prvim mesecima obrađ ena su u odeljcima 147-152.) ŠestomeseČne bebe spa-vaju oko četrnaest, a dvanaestomesečne trinaest sati u toku dana. Prosečnom dvogodišnjem detetu jepotrebno deset do dvanaest sati noćnog sna, plus poslepodnevno spavanje. Period dnevnog spavanjaili dremanja se izmeđ u druge i šeste godine sve više skraćuje, dok trajanje noćnog sna ostaje isto.

Izmedu šeste i devete godine, prosečno dete obično za jedan sat skraćuje svoj noćni san, po pola sata

282




godišnje: recimo, ako je ustalo u sedam ujutru, otići će na spavanje u osam naveče. Sa dvanaest godi-na, verovatno će moći da skrati spavanje za još jedan sat i odlazi u krevet u devet uveče.

Ovo su prosečne brojke. Varijacija ima mnogo. Nekim bebama i deci potrebno je mnogo sna, adrugima veoma malo. Ne morate da brinete da beba spava suviše malo da bi to ispunjavalo njenepotrebe, iako možda ne spava dovoljno da bi to ispunilo vaše potrebe. Ovo nas dovodi do jedne važnekarakteristike problema sa spavanjem: obično beba nema nikakvih problema, ali ih zato ima porodica.

Svaka beba će odspavati onoliko koliko joj je potrebno. Međ utim, ako pri tom odluči da to obavi prekodana i bude budna i vesela cele bogovetne noći, to može da predstavlja problem za njene roditelje, kojitaj luksuz sebi ne mogu da dozvole. Ukoliko se beba zadovoljava sa svega deset sati sna u toku dana,njenim roditeljima to možda nije dovoljno da se pobrinu za ostatak porodice, završe kućne poslovekoje ne mogu da obave dok je budna i da se i sami dovoljno naspavaju.

Što je starija, beba sve manje spava. Ovo ćete verovatno prvi put uočiti u kasno poslepodne. Vre-menom je sve duže budna i tokom drugih perioda dana. Svaka beba razvija sopstveni ritam spavanjai budnog stanja i ima tendenciju da u toku dana bude budna otprilike u isto vreme. Krajem prve godine,većina beba stigne do dva dnevna spavanja; a izmeđ u godinu i godinu i po, verovatno će se odreći

jednog od njih.

766. Samo bebi možete u potpunosti da prepustite odluku o tome koliko joj je sna dovoljno.Dvogodišnje dete je mnogo komplikovanije biće. Možda mu je potrebno više sna, ali ga u tome ometaju usamljenost, strah od toga da ostane samo u sobi, strah od mraka, strah da će se upiškiti u krevet iliod uzbudenja koja je doživelo u toku dana. Možda se unervozilo zbog takmičenja sa starijim bratomili izgara od ljubomore prema mlađ oj sestri. Možda je svake večeri krajnje nervozno zbog neprestanebitke koju vodi s roditeljima oko odlaska u krevet u određ eno vreme, ili je zabrinuto zbog škole, ili jegledalo suviše napet film na televiziji. Ne možete reći da starijem detetu nije potrebno više sna samozato što neće da spava.

767. Poslepodnevno spavanje. Mnoga deca sa tri ili četiri godine prestaju da upražnjavaju posle-podnevno spavanje, ali većini njih je i dalje potreban barem period mirnog igranja u kući posle ručka.Mnoge obzirne škole obezbeđ uju deci duži odmor sredinom dana sve do šestog razreda. Sve zavisi odindividualnog temperamenta deteta i njegove aktivnosti. Mislim da je dobro da s praksom poslepod-nevnog spavanja ili odmaranja nastavite sve dok se čini da detetu prija. Pravilo za dete bi trebalo daglasi: ne moraš da spavaš, ali moraš da se malo primiriš i odmoriš.

768. U kojoj sobi? Da li bi dete trebalo da spava u zasebnoj sobi ili da je deli s drugim detetom,često je pitanje čisto praktične prirode. Ako je moguće, nije loše da dete ima svoju sobu, pogotovo kadmalo poraste, u kojoj može da ima svoje stvarčice pod kontrolom i privatnost onda kad je želi. Glavnamana dvoje male dece u istoj sobi jeste da su sklona da bude jedno drugo u pogrešno vreme. Međ utim,zajednička soba ima i svojih prednosti. Braća i sestre moraju da nauče da se dogovaraju oko prostorakoji koriste i budu pažljivi u smislu da ostave ono drugo da na miru spava, umesto da se upuštaju uduge razgovore do duboko u noć. Zajednička soba može da doprinese stvaranju veće bliskosti međ udecom, ali isto tako i večitoj borbi za teritoriju.

769. Roditeljski krevet. Neka mala deca prolaze kroz period kad se iz noći u noć prestravljenatrzaju iz sna. Moguće je da će svaki put doći kod mame i tate u sobu, možda neutešno plačući, i da ćeih oni primiti u krevet ne bi li svi barem malo odspavali. U tom trenutku, to svakako deluje kao naj-praktičnije rešenje, ali može da se ispostavi i kao teška greška. Čak i ako se anksioznost deteta ublažitokom narednih nedelja, ono je sklono da se drži sigurnosti koju mu uliva roditeljski krevet i kad po-kušate da ga odviknete od toga, nastaju nevolje. Najpreporučljivije je da se pridržavate pravila da gabez grdnje, ali i bez odlaganja, vraćate u njegov krevet. Naravno, to pravilo ima i izuzetaka, kao štosu bolest ili stvarni košmar, kad se čini zaista okrutnim da ostavite dete da bude samo u sobi. Ali, čaki tada je bolje da ga odvedete u njegovu sobu, nego da ga zbunjujete time što nekad može, a nekad ne

može da ostane.

283




Međ utim, ja bih pustio da izuzeci potvrđ uju pravilo i uglavnom ga bez buke vraćao nazad u nje-gov krevet. Utešite dete u njegovoj sobi. Sedite pored njegovog kreveta i uverite ga da ste tu i da nemačega da se plaši. Ostanite uz njega dok ne zaspi. Možda ćete morati tako nekoliko noći, ako je to onošto mu je potrebno.

Roditelj katkad ume da legne pored deteta da bi ga utešio. To može da dovede do drugačijih prob-lema. Dete se uteši za tu noć, ali mu se to neplanirano maženje toliko dopadne da se lako dešava da iz

noći u noć traži istu uslugu. Posle jedne ili dve noći, ono takođ e počinje da se budi kad roditelj ustaneda bi izašao iz sobe. Prema tome, na duge staze, najbolje je da sedite u udobnoj fotelji pored dečjegkreveta.

770. Dozvoljavanje detetu da ujutru dođ e u vaš krevet na jutarnje maženje je sasvim druga

priča. To je lep način da roditelji i deca imaju svoje specijalne zajedničke trenutke topline i ljubavi,sve dok to ne izaziva nelagodnost kod roditelja, na primer, zbog uzburkavanja osećanja seksualne pri-rode.

771. Odlazak na spavanje. Tri ili četiri faktora mogu da naprave razliku izmeđ u deteta koje bezreči odlazi na spavanje i onog koje odugovlači i raspravlja.

Pre svega, odlazak na spavanje treba da budeprijatan i lep trenutak. Upamtite da je san sladak iprimamljiv za umorno dete, sem ako ga vi ne pretvorite u neprijatnu dužnost. Neka oko toga stalnolebdi osećaj prijatne izvesnosti. Drugo, neka dete zna da očekujete da u odredeno vreme ode u krevet,isto onako sigurno kao što očekujete da diše. Dobro je da dete može tu i tamo da ubedi roditelje da sepredomisle i dozvole mu da ostane malo duže - recimo, na novogodišnju noć - ali odlazak na spavanjese dešava suviše često da bi se oko toga svaki put vodila rasprava. Sve dok dete ne napuni tri ili četirigodine, u svakom slučaju, sve dotle dok ne bude dovoljno odgovorno da se samo spremi za spavanjeu odredeno vreme, odvedite ga, a nemojte ga nagovarati. Sasvim malo dete s puno ljubavi uzmite unaručje. Trogodišnje ili četvorogodišnje vodite za ruku, ne prestajući da s njim ćaskate o onome o če-mu ste i maločas razgovarali.

Treće, imajte na umu da večernji ritualpredstavlja utehu za malo dete. Na primer, prvo stavljatelutku u njen krevet i ušuškate je. Zatim stavljate medu u dečji krevet i naposletku ušuškavate dete idajete mu poljubac. Posle toga navlačite zavese ili gasite svetlo. Pokušajte da sve to bude obavljenobez žurbe, bez obzira na to što možda zaista žurite. (S druge strane, nije pametno ni da dozvoljavatedetetu da odugovlači s ovim ritualima.) Sve radite mirno i tiho. Ako imate vremena, ispričajte mu ilipročitajte priču. Naravno, nemojte neku strašnu. Većina dece radije odlazi u krevet ako mu dozvolja-vate da mu plišana igračka ili lutka prave društvo.

284




772. Dokle dečji krevetić? Mislim da bi bilo razborito da dvogodišnje dete spava u dečjemkrevetiću sve dok ne nauči da se ispentra iz njega. Čuo sam i previše priča o dvogodišnjacima koji su,čim su prešli u veliki krevet, noći provodili više smucajući se po kući nego spavajući. Nemojte pri-moravati dvogodišnje dete da ustupi svoj krevetić mladem bati ili seki; to može da stvori rivalstvo.Kupite ili pozajmite drugi krevetić za bebu.

Uobičajeni problemi vezani za spavanje773. Hronično odupiranje odlasku na spavanje. Ovaj problem se razvija vrlo podmuklo. Uvećini slučajeva, počinje od grčeva ili razdražljivog plača. Može da se posmatra kao problem koji se

javlja kod bilo čega što ima veze s odlaskom u krevet. Ako bebu tokom prva dva do tri meseca iz večeriu veče muče grčevi, roditelji možda misle da joj je lakše ako je nosaju na rukama. I njima je tako lakše.Kad beba napuni tri ili četiri meseca, roditeljima lagano počinje da sviće da beba više nema bolove -njen plač je sad ljutit i zahtevan. Hoće da je nosajujer je navikla na to i misli da joj to sleduje. Kad senjena mati spusti u obližnju fotelju, u želji za tako potrebnim odmorom, prosto je strelja pogledom,kao da kaže: ,,'Ajmo, na noge lagane, nema sedenja!"

Beba koja otpočne svakovečernju bitku ne bi li iznudila nosanje, u stanju je da se istrenira daostane budna i, kako meseci prolaze, ona u tome sve bolje uspeva - prvo ne spava do 9 uveče, zatim

do 10, 11, čak do ponoći. Roditelji kažu da joj se kapci često sklope, a glava padne dok je nose u na-ručju, ali čim samo pokušaju da je spuste u krevet, ona se budi uz besan vrisak.Takav problem sa spavanjem je iscrpljujući i za bebu i za roditelje. Beba je sklona da i preko dana

bude preterano nervozna, a i apetit može da joj se pogorša. Hteli ne hteli, roditelji bivaju sve više ner-vozni i ozlojeđ eni. Beba jednostavno ne bi trebalo da bude u stanju da svake večeri priređ uje odrasli-ma takvu predstavu. Roditelji to znaju, ali ne znaju šta da rade u vezi s tim. Čak i beba čini mi se,oseća, da takva tiranija ne bi smela da joj prolazi tek tako.

Navika se obično lako prekida, čim roditelji shvate da je loša za bebu koliko i za njih. Lek je jed-nostavan: stavite je u krevet u razumno vreme, nežno ali odlučno joj poželite laku noć, izađ ite iz sobei ne vraćajte se unutra.

Većina beba koje su stvorile ovu naviku će prve večeri, prvih dvadeset minuta do pola sata, urlati

kao da ih žive deru i, kad vide da od toga nema vajde, u sekundi će zaspati! Druge večeri će plač ve-rovatno potrajati najduže deset minuta. Treće večeri možda neće ni zaplakati.Vrlo je bitno da se ne ušunjavate da proverite da li je sve u redu niti da je ohrabrite saznanjem da

ste u blizini. To je samo još više razbesni i navodi da duže plače. Neki roditelji su se dosetili i navija- ju kuhinjski tajmer na dvadeset ili trideset minuta, koliko da bi argumentovano ubedili sami sebe dabeba ne plače već satima.

Teško je nežnim roditeljima da slušaju dečji plač. Zamišljaju sve najgore: glavica joj se zaglavilau rešetkama krevetića, ispovraćala se i sad leži u svemu tome, uspaničila se jer je sama i napuštena.Brzina kojom se problemi sa spavanjem leče u prvoj godini života i činjenica da beba odmah po nji-hovom rešavanju deluje mnogo srećnija i zadovoljnija, uveravaju me da u ovom uzrastu plaču samo izbesa.

Ukoliko će plač nekoliko večeri uzastopno buditi ostalu decu ili izluđ ivati komšiluk, možete daprigušite zvuk tako što ćete zastrti pod u bebinoj sobi tepihom ili ćebetom i razapeti ćebe preko pro-zora. Ove meke površine upijaju iznenađ ujuće veliku količinu zvuka. Ako imate osetljive komšije, ko-

je se lako naljute, možda bi bilo dobro da im objasnite problem i uverite ih da će plač potrajati samonekoliko večeri.

774. Buđ enje usred noći. Neke bebe uveče zaspe kao anđ eli, ali zato, obično krajem prve ili po-četkom druge godine, steknu naviku da se bude u gluvo doba noći. To ponekad počinje infekcijom uhatokom koje ih budi bol. Kad lekar postavi dijagnozu, roditelji umeju da se osete krivi zato što nisu po-sumnjali da je dete bolesno. Potom narednih noći nastavljaju da noću utrčavaju u bebinu sobu kad godse ona u snu promeškolji ili uzdahne, da bi je utešili, mada je vrlo malo verovatno da se bol povratio.

Čini mi se da beba oseća njihov strah i da, uz to, pomalo i uživa u toj žurci usred noći. Ponekadto buđ enje počne zbog bolnog izbijanja zuba. Sve bebe se, kao i odrasli ljudi, više puta u toku noći

285




napola probude kad su u fazi lakog sna i menjaju položaj. Kad vi, nekoliko noći, na to odmah utrčavatei dižete ih u naručje, pa im još ponudite da prezalogaje nešto i pravite im društvo, mislim da jedno-stavno nauče da sebe dovedu iz polusna u budno stanje, koliko da bi žurka bila zabavnija.

U malom broju slučajeva, beba se ne budi jednom već više puta, da bi svaki put ostala sve dužebudna i zahtevala ne samo društvo već i da je nosate, reagujući besnim plačem svaki put kad samopomislite da je stavite u krevet.

To se uglavnom lako leči: beba mora da nauči da buđ enjem i plakanjem ne dobija ništa. Najčešćese to može postići tako što ćete je dve ili tri noći puštati da plače i uopšte joj ne prilaziti za to vreme.Prve noći će verovatno plakati dvadeset minuta do pola sata (iako će vama to izgledati znatno duže),druge deset minuta, a treće noći uopšte neće plakati.

Moje iskustvo kaže da je potrebno da ispunjavate jedan dodatni zahtev. Beba ne sme da vidi ro-ditelje kad se probudi. Ako ih vidi, čak i ako se oni prave da spavaju, to je ljuti i podstiče da plače unedogled. Od najveće je važnosti da ne spava u istoj sobi s roditeljima. Ukoliko je to neizvodljivo,potrebno je staviti neki paravan ili zavesu kako ne bi mogla da ih vidi.

Neki veruju da je ovaj problem noćnih buđ enja izmeđ u šestog i osamnaestog meseca posledicastraha od razdvajanja i da se najbolje leči tako što roditelji uđ u u bebinu sobu, sednu pored krevetića,ne paleći svetlo i tiho mrmljaju utešne reči, na primer: ,,Tu je mama, ništa se ne boj. Spavaj sad," sve

dok beba ne zaspi. Ključ svega je u tome da svake noći sve kraće tešite bebu. Ako ste je prve noći milo-vali po glavi ili ramenima, sledeće noći nastavite da joj govorite umirujućim tonom, ali je više nemoj-te dodirivati. Ovaj metod obično zahteva više vremena nego prvi, jer je detetu duže potrebno da shvatida je potrebno da se samo uspava. Naravno, ako je delotvoran, jednostavniji je i roditeljima i detetu,

jer ne moraju da ga ostavljaju da dve ili tri noći plače. Ako, pak, beba jednostavno neće da zaspi naovaj način, ili ako se buđ enje nedeljama nastavlja, ne preostaje vam ništa drugo nego da primenite ma-nje osećajan metod.

775. Beba koja povraća. Neke bebe i mala deca počnu da povraćaju čim se naljute. Roditelj se,dabome, uznemiri zbog toga, što je vidljivo po izbezumljenom izrazu lica, žurnom pranju i presvla-čenju bebe, po tome što je posle toga nežniji i što bezglavo dotrčava na prvi njen vrisak. Ova lekcija

je za dete vrlo poučna i ono neće oklevati da namerno povrati sledeći put kad pobesni. Ujedno će se isilno uplašiti tim namerno izazvanim povraćanjem, iz prostog razloga što su i roditelji uplašeni. Mis-lim da roditelji treba da pokušaju da se malo tvrdokornije postave prema povraćanju, ukoliko ga bebakoristi da bi ih kinjila. Ukoliko nastoje da bebu nauče da mora da legne u krevet i pored toga što jojse to ne dopada, trebalo bi da se drže programa i ne ulaze u sobu. Ako povrati, mogu da počiste i posle,kad ona zaspi.

776. Blagi strah od razdvajanja. Ne želim da ostavim utisak da treba sedeti sa svakim dvogo-dišnjim detetom koje prigovara što mora na spavanje. Daleko od toga. Ozbiljan strah od razdvajanja

je redak, ali blago opiranje razdvajanju je sasvim normalno. Javlja se u dva oblika. Prvi se sastoji unastojanju da se roditelj zadrži u sobi. Dete će tražiti da piški, mada je maločas bilo u kupatilu. To

dovodi roditelja u dilemu. S jedne strane, jasno mu je da je to samo izgovor, ali s druge, želi da pod-stiče detetovu saradnju tako što će i sam spremno sarađ ivati. Stoga odgovara: „Hajdemo još jednom."Čim se dete vrati u krevet, a roditelj krene da odlazi iz sobe, ono uzvikuje: „Hoću vode!", izgledajućitako jadno kao da zaista umire od žeđ i. Ako mu roditelj udovolji, dete nastavlja da cele večeri traži časda piški, čas da pije vode.

Mislim da je takvo dete malčice zabrinuto što će ostati samo u sobi. Najbolji i najpraktičniji načinna koji roditelj može da ga ohrabri jeste da mu prijateljskim, odlučnim i vedrim glasom kaže da jeupravo popilo vode i piškilo, poželi mu laku noć i bez oklevanja izađ e iz sobe. Ako roditelji dozvoleda ih dete zadrži ili deluju uznemireno i nesigurno, to je kao da kažu: „Dakle, možda ipak postoji nekirazlog za zabrinutost." Čak i ako dete nekoliko minuta plače i doziva, mislim da je bolje ne vraćati seu sobu. Detetu je mnogo lakše da lekciju nauči odmah i bude malčice tužno nego da se bitka razvlači

danima.

286




Kao što sam već rekao, nikad nisam bio pristalica filozofije „pustite ih da plaču." U ovom slučaju,reč je bila o relativno retkom problemu hroničnog odupiranja spavanju koji se razvija nedeljama imesecima (vid. odeljak 773).

777. Kad se dete ispentra iz krevetića. Drugi oblik blagog straha od razdvajanja, koji se javljaprilikom odlaska na spavanje, jeste kad dvogodišnje dete nauči da se ispentra iz krevetića i pojavi se

u dnevnoj sobi odmah posle roditelja koji su ga maločas stavili da spava. Dovoljno je pametno da utakvom trenutku bude izuzetno ljupko. Ono bi da ćereta ili da se mazi - to su stvari za koje u toku dananema vremena. Roditeljima je tada vrlo teško da ostanu odlučni. Medutim, moraju da ostanu pri svomei trenutno ga odnesu natrag u krevet. U suprotnom, njegovo neprestano izlaženje iz krevetića pretvo-riće se u neprijatnu borbu koja svake večeri može da potraje sat ili više.

778. Kad se dete plaši da ode u krevet, neki ljudi pokušavaju da reše problem tako što stavljajumlađ eg ili starijeg brata ili sestru da spava s njim u sobi, ali to može da bude problem za starije dete.Iznenađ ujuće, ali beba u sobi ume da reši stvar.

779. Košmari. Izmeđ u treće i šeste godine, sva deca povremeno ružno sanjaju. Nismo sigurni za-

što je tako. Čak i kod odraslih, dve trećine snova imaju uznemiravajući emocionalni prizvuk. Sanjanjekao da lakše inicira naše najdublje strahove nego naše najveće radosti. Mada stalni košmari mogu daukazuju na postojanje značajnog stresa u svakodnevnom životu deteta, obično su samo još jedan deoodrastanja.

Kad se vaše dete probudi iz košmara, možda uz plač ili čak vrišteći, trebalo bi da ga utešite govo-reći mu da je sve u redu, da je samo sanjalo i da snovi nisu stvarnost. Onda zatražite da vam ispričasan, kako biste znali sa kojim pitanjima da se pozabavite. Neprestano ga uveravajte da je to bio samosan, a da vi nećete dozvoliti da mu se u stvarnosti bilo šta desi. Upamtite, snovi imaju magičnu moć,ali isto tako i roditelji. Ostanite uz dete dok ponovo ne zaspi. Na umirujućem svetlu dana možete do-datno da porazgovarate s njim o tome šta su snovi, zašto nas oni ne mogu povrediti i kako svi sanjamo.Isto je kao i sa strahovima; ne možete da oterate čudovišta iz dečjih snova, ali, razuveravajući ga, mo-

žete da mu pomognete da se izbori s njima.

780. Noćni strahovi. I oni se takođ e normalno javljaju u uzrastu od tri do šest godina, mada znat-no ređ e od košmara. Noćni strahovi su sasvim različiti od košmara. Čini se da ih izaziva neki privre-meni poremećaj u nervnom sistemu u toku sna. Skloni su da budu porodična crta, a sva deca koja ihimaju prerastu ih za najviše dve do tri godine. Kada dete ima noćni strah, ono počinje da vrišti. Čak ikada su mu oči širom otvorene, a pogled staklast, ono ne reaguje kad mu se obraćate. Štaviše, kao danije svesno vašeg prisustva. Postoji dobar razlog za to: ono čvrsto spava. Možda ćete ga čak vrlo teškoprobuditi. Ako uspete, neće se sećati šta ga je to tako prestravilo, niti će ujutru uopšte znati šta se deša-valo. Noćni strah može da potraje i do pola sata, mada je uglavnom mnogo kraći, pre no što dete pono-vo zaspi.

Malobrojna deca imaju česte noćne strahove, i u tom slučaju lekar može da im prepiše specijalanlek, koji im se nekoliko dana ili nedelja daje pred spavanje, sve dok ti strahovi ne prestanu.

781. Hodanje u snu. To je takođ e, najverovatnije, privremeni poremećaj nervnog sistema za vre-me dubokog sna. Ima tendenciju da bude porodična crta i u najvećem broju slučajeva nestaje u rokuod nekoliko meseci ili godina, bez ikakvog posebnog lečenja. Dete koje hoda u snu („mesečari") imastaklast pogled i nerazgovetno govori, ali obično uspeva da obavlja neke namerne aktivnosti, madadosta nespretno. Znam, na primer, za dete koje je imalo sklonost da se prilikom hodanja u snu pomokriu korpu za otpatke.

Ako zateknete dete da hoda u snu, odlučno ga vratite natrag u krevet, uveravajući ga da će odmahzaspati, a da ćete vi ostati pored njega dok ne zaspi. Ukoliko spada u prave lutalice - neki čak izađ unapolje i umeju da dospeju u opasne situacije - potrebno je da na neki način znate kad ustane iz kreve-

287




ta. Zvonce ili zujalica na vratima dečje sobe mogu da budu od pomoći. U retkim slučajevima, roditeljimoraju da zaključavaju vrata sobe svog deteta da bi ga zaštitili od opasnosti.

Dete se nikad ne seća hodanja u snu. Detetu koje često hoda u snu ili za to vreme dospeva u fizičkuopasnost, lekar može da prepiše isti lek koji se daje za noćne strahove. Lek je efikasan i posle sveganekoliko dana ili nedelja obično prestaje potreba za njim.

Napadi besaNapade besa imaju gotovo svi dvogodišnjaci, dok ih četvorogodišnjaci gotovo uopšte nemaju. To

ukazuje na činjenicu da su ti napadi normalna pojava u određ enim ranim fazama razvoja, a u drugimnisu. Da vidimo zbog čega to dvogodišnja deca tako često imaju napade besa.

782. Napadi besa se dešavaju kad je dete frustrirano. Frustracija igra značajnu ulogu u životusvakog deteta. Razmislite samo o okolnostima u kojima ono živi. Svet je veoma zbunjujuće mesto.Koliko god se trudilo, na njegovom nivou razvoja nemoguće je shvatiti zašto se dešava većina stvari,šta će se sledeće desiti i kako da reši problem. U isto vreme, njegova novonastala želja za nezavisnošćutera ga da rizikuje i izade iz okrilja bezbednosti i kontrole svojih roditelja. Dok se mali eskperimenta-tor upinje da vidi koliko rhože, od tih njegovih istraživačkih pohoda roditeljima se diže kosa na glavi.

Međ utim, dete zapravo ne zna koliko može i ono za čim posegne je obično izvan njegovog domašaja.Ono želi da radi odredene stvari, ali mu nedostaje neophodna motorna kontrola i intelektualno razu-mevanje da bi u tome i uspelo. Uz to, njegova sposobnost da se strpi u vezi s nečim je neizmerno mala.Kad nešto hoće, ono to hoće odmahl U njegovom rečniku ne postoji reč „kasnije".

Prema tome, dvogodišnje dete neizbežno doživljava kao munja brze preokrete sreće, neispunjeneželje i neostvarive ambicije i to ga poražava. Njegov život je, ukratko, često frustrirajuće iskustvo.(Dabome, isto tako je pravo veselje kad osvaja uspehe.)

Pored osećanja frustracije, malom detetu nedostaje govorno izražavanje potrebno za ostvarivanjenjegovih ciljeva i ublažavanje razočaranja. Pomislite samo koliko je upotreba reči važna u borbi safrustracijama u vašem vlastitom životu i shvatićete zašto je ograničena moć govornog izražavanja po-vezana s izlivima gneva. Malo dete razume mnogo više nego što ume rečima da kaže. Možda ima neke

zamisli o rešavanju svoje dileme, ali prosto ne ume dobro da ih saopšti (ili ne ume uopšte.) Frustracijatada rada novu frustraciju, a osećanja počinju da mu bivaju sve uzburkanija.Najzad, maloj deci nedostaje sposobnost da priguše svoja osećanja. Sazrevajući, naučimo kako da

ih sabijemo i ne reagujemo onako kako nam nalažu inače snažna osećanja, ali malo dete ne posedujetu veštinu. Kad intenzivna osećanja frustracije naposletku počnu da ključaju i ono mora nekako daolakša sebi, potreban mu je ventil. Opcije su mu, medutim, ograničene. Ne može da priča o njima. Nemože da ih potisne. Ne može da ih negira. Šta može da učini? Može da dobije napad besa. Baca se napod, vrišti, udara rukama i nogama, lupa glavom o pod. Poput vulkana koji mora da eksplodira pre ne-go što se ponovo uspostave mir i spokoj.

Napade besa bi, dakle, trebalo shvatati kao neizbežan deo razvoja. Neka deca ih imaju u vrlo bla-gom obliku, samo povremeno; kod drugih su posredi češći i intenzivniji napadi besa. Temperament tusvakako ima svog udela. Deca koja i inače imaju vrlo intenzivne emocije imaće i intenzivne napadebesa. Deca koja se teško adaptiraju na nepoznata iskustva mogu imati niži prag tolerancije frustracije.Kod dece kojoj je, uopšte, lako skrenuti pažnju na nešto, napadi besa često mogu da se spreče tako štoim se pažnja preusmeri sa onoga što inicira frustraciju. Mnogi napadi besa su rezultat umora ili gladi.

Ovo su uobičajeni razlozi za napade besa. Razume se, ako je dete iz nekog razloga pod velikimstresom, napadi besa će kod njega verovatno biti češći. U takvim slučajevima, tu su obično i drugiznaci (kao što su problemi sa spavanjem, tuga), koji vam govore da nešto nije u redu. Takođ e, dete kodkojeg postoji neki medicinski problem može imati češće izlive besa. Trebalo bi da razmislite šta bi odovoga moglo da bude razlog, ukoliko su napadi besa preterano česti (na primer, više od tri puta svakogdana), predugo traju (više od petnaest minuta) ili nastavljaju da se dešavaju i onda kad dete ume sas-vim tečno da se izrazi rečima - što obično biva u uzrastu od četiri godine.

288




783. Kako da postupate s detetom koje ima napad besa. Postoje tri moguća načina: (1) poku-šajte da izbegavate stvaranje frustracije kod deteta (što je moguće samo u manjoj meri); (2) preusme-rite mu pažnju kad vidite da u njemu počinje da ključa (povremeno delotvorno kod neke dece); (3) jed-nostavno izdržite buru.

Osmišljavanje sveta u kome nema frustracija za vaše dete može se činiti dostojnim ciljem, ali tose jednostavno ne može izvesti preko određ ene granice i verovatno bi u svakom slučaju predstavljalološu zamisao; dete koje odrasta ne učeći kako da se izbori s frustracijama biće potpuno nepripremljenoza stvarni svet. Možete, medutim, da obezbedite da vaš dom bude sređ en tako da nije neophodno dadetetu često govorite ,,ne", ,,ne diraj", ,,ne smeš,, i tome slično. Pobrinite se da vaše dete odgovarajućevreme provodi u vrlo aktivnoj, fizički zamornoj igri, koja će pomoći da se potroši deo njegove bez-granične energije. Uz to, dozvoljavajte mu da ima izvesnu kontrolu nad svojim svetom, tako što ćetemu često omogućavati da donese neke male odluke. Recite, na primer: „Hoćeš li da obučeš crvenu ilizelenu pižamu?" a ne „Hoćeš li da ideš na spavanje?" Dete koje oseća da ima pod kontrolom barem

jedan deo svog sveta manje je sklono izlivima besa.

Kod mnoge dece se frustracije nagomilavaju pre nego što eksplodiraju. Ako primetite da se prib-ližava toj tački, možete pokušati da skrenete pažnju deteta na nešto drugo: „Jao, vidi onu ptičicu. Po-letela je. Hajde da vidimo kuda ide." Uz mnogo sreće, uspeće vam da mu odvratite pažnju od frustri-rajućih okolnosti i usmerite je na nešto drugo. To uvek možete da pokušate - ali ne nadajte se previše,

jer ne upali svaki put.Kad napad besa počne, uglavnom vam nema druge nego da ga izdržite. Vodite samo računa da li

je dete bezbedno, da ne može da se povredi kad počne da se bacaka. Zatim ga jednostavno ignorišitei najnormalnije gledajte svoja posla. Deteje odgovorno za ostvarivanje kontrole nad vlastitim emoci-

jama. Treba mu dati do znanja da niste ljuti zbog tih njegovih izliva, ali da, isto tako, niste ni odušev-ljeni njima. Mislim da je uopšte pogrešno pridavati detetu suviše pažnje za vreme napada besa. Na tajnačin ga možete nenamerno nagraditi zbog toga, jer ono (potpuno nesvesno) povezuje svoje izlive gne-va s roditeljskom pažnjom. Mada smatram da to nema veze s uzrokom tih izliva, mislim da oduzimamotivaciju za njihovo prevazilaženje.

Dakle, kad se bura emocija razmahne, pokušajte da je podnesete bez uzbudivanja i da pomognetedetetu da je okonča. Kad ponovo uspostavi kontrolu nad sobom, upitajte: ,,Da li se sad osećaš bolje?

Žao mi je što si izgubila kontrolu nad sobom" - a ne ,,Ti si jedna nevaljala devojčica, da znaš" - i pred-ložite joj neku aktivnost kojom bi mogla da se zanima. Ne upuštajte se u duge rasprave o napadu besa.Bilo pa prošlo. Idete dalje. Svakako da ne morate da se predate i pokomo pustite dete da radi šta mu

je volja; u suprotnom, besneće smišljeno kad god mu padne na pamet. Ne prepirite se s njim, jer utom raspoloženju ne može da uvidi da nije u pravu. Ako i sami pobesnite, samo ćete ga navesti da idalje tera po svome. Dozvolite mu da se elegantno izvuče iz neprijatnog položaja. Ima dece koja senajbrže „ohlade" ako roditelji odu za svojim poslom, kao da nemaju vremena ni za kakve gluposti. Ne-ka dmga, odlučnija i ponosnija, nastavljaju da se bacakaju i urlaju i po ceo sat, sve dok im se roditeljiprijateljski ne obrate. To može da bude poziv da zajedno rade nešto zabavno ili zagrljaj koji znači po-mirenje, čim najgori deo ispada prode.

Neprijatno je ako dete počne da besni nasred ulice. Podignite ga, makar i s usiljenim osmehom, iodnesite iz gužve da se oboje u mim i tišini priberete. Ako se desi u samoposluzi, možete ga na brzi-nu odneti do kola, sačekati da bura prođ e i onda se vratiti unutra i nastaviti s kupovinom.

Napadi besa nisu nimalo zabavni, ali nisu ni kraj sveta. Vreme ih vrlo uspešno i trajno leči. Većinatih napada je posledica anksioznosti, ali mogu da dovedu i do pokušaja manipulacije od strane deteta.Ono što je potrebno jesu ravnoteža izmeđ u pomaganja detetu da se oseti sigumim i voljenim i predo-čavanja da postoje čvrsto određ ene granice.

Smrt784. Dečje poimanje smrti. Smrt je životna činjenica s kojom se svako dete mora izboriti. Neki

se prvi put susretnu s njom kad im ugine zlatna ribica; za neke dmge, prvi susret sa smrću je smrt bakeili deke. U mnogim kulturama, na smrt se gleda kao na nešto sasvim prirodno i ne čine se nikakvipokušaji da se ona odvoji od svakodnevnog života. Naša kultura, s dmge strane, nekako je zbunjena

celom tom stvari. Ljudi često umim u bolnicama ili domovima za stare, a ne kod kuće, uz prisustvo

289




porodice. Koristimo eufemizme kad pominjemo smrt: „Otišao Bogu na istinu... zaspao... preselio sena onaj svet... otegnuo papke" - bilo šta što će nas udaljiti od stvarnosti da je taj neko zapravo umro.I onda se pitamo da li bi prisustvovanje pogrebu predstavljalo preveliki stres za malo dete.

Ako je odraslima neprijatno pri pominjanju smrti, nije ni čudo što ih još više zbunjuje potreba dapomognu deci da se izbore s tim. Neki trenutno negiraju celu stvar. Onaj pas što nepomično leži nasreddruma? „Odmara se. Dobro je, ne brini. Nego, reci mi kako je danas bilo u školi?" Neki drugi rešavajuda se manu konkretnog i usredsređ uju se isključivo na eterično: „Anđ eli su došli i odveli deku i on jesad s bakom na nebu." A ima ih i koji izbegavaju da daju bilo kakav odgovor na pitanja te vrste: ,,Ne-moj ti da brineš o smrti. Ovde niko ne namerava da umre tako skoro. Šta sve tebi neće pasti na pam et!"

Kao što je slučaj i s većinom drugih stvari u životu, deca najbolje nauče da se izbore s pojmomsmrti onda kad im roditelji odgovore na pitanja u skladu s njihovim razvojnim nivoom i tretiraju jesasvim prirodno, kao i svaku drugu temu. Očigledno je da uticaj i značaj prvog susreta sa smrću zavi-si od brojnih okolnosti: koliko je dete staro i koliko je u stanju da shvati, ko je umro ili uginuo i koliko jedete bilo blisko s tom osobom ili životinjom, uzrok smrti, kao i da li je bila očekivana ili iznenadna.

785. U predškolskom uzrastu, na dečje ideje i zablude o smrti utiču magične tendencije prisutneu celokupnom njihovom načinu razmišljanja. Deca ovog uzrasta mogu verovati, na primer, da je smrtprivremena i da će se onaj ko je umro jednog dana vratiti. Premala su da shvate nepromenljivu konač-nost smrti. Sklona su, takođ e, da se osećaju odgovorna za sve što se dešava u njihovom svetu, uklju-čujući i smrt, i mogu se pribojavati da će biti kažnjena zbog toga što su se nekom prilikom naljutila naumrlu osobu ili životinju. Takođ e, mogu gledati smrt kao neku zaraznu bolest, poput gripa, i zabrinu-ti se da će uskoro još neko umreti. Sklona su da misle na vrlo konkretan način: „Kako će teča Bobanda diše kad su ga zatrpali zemljom?" Roditelji mogu da im pomognu tako što će odgovoriti podjed-nako konkretno: „Teča Boban više ne diše. On više ne jede niti pije vodu."

Deci ovog uzrasta bi trebalo naglasiti da nisu ni na koji način izazvala nečiju smrt i da je ona jed-nostavno deo životnog ciklusa. Roditelji bi, uz to, trebalo da pomognu deci da se izbore s tugom iza-zvanom saznanjem da su izgubili nekog koga su voleli, tako što će im dati do znanja da zaista jestetužno izgubiti prijatelja, deku ili baku i da je tužna i sama pomisao da se ta osoba više nikad neće vrati-ti. Izborivši se s vlastitim osećanjima, roditelj može da pomogne svom detetu da učini to isto.

Potreba za utehomBebe i mala deca koriste najrazličitije predmete i metode da bi se utešila kad su umorna ili tužna:

maze plišanu životinju ili komad neke tkanine (neki ovo nazivaju predmetima tranzicije); sisaju palacili neki drugi prst, cuclu- varalicu ili bočicu; ljuljaju se ili vrte glavom. Od šestog meseca nadalje, bebesu u stanju da ove navike sisanja, maženja ili ljuljanja koriste u trenucima kad su umorne ili tužne, nebi li oživele uspomenu na onu sveobuhvatnu sigurnost koju su im ranije pružali roditelji.

786. Prvi osećaj odvojenosti. Sa oko šest meseci, beba počinje maglovito da shvata da je onazasebna ličnost. Možda bi bilo preciznije da kažemo da je njeni instinkti u razvoju teraju da počne da

insistira na blagom fizičkom odvajanju od roditelja i pravu da neke stvari radi sama, kao i da postajesvesna važnosti tog odvajanja. Pri tom imam na umu način na koji mnoge šestomesečne bebe pokazuju nestrpljivost dok ih roditelj drži u naručju i mazi za vreme hranjenja; otimaju se i pokušavaju da seusprave u sedeći položaj. Hoće same da drže bočicu. Mogu čak pokušavati da na sve moguće načinesklone ruku roditelja koja pridržava bočicu. Od tada pa nadalje, sve dok ne postanu potpuno zreleodrasle osobe, deca nastavljaju da insistiraju na postepenom povećavanju svoje emocionalne i fizičkenezavisnosti.

787. Predmeti koji deci pomažu da ponovo osete sigurnost najranijeg detinjstva. Dete starije od šest meseci, međ utim, kad je jako umorno ili frustrirano, čezne da se vrati u period prvih mese-ci života, kad je hranjenje u naručju roditelja bilo dovoljno da se oseti kao u raju. (Psiholozi ovu ten-

denciju povlačenja pod stresom često nazivaju regresijom; čak i odgovorna odrasla osoba može dapostane detinjasto bespomoćna ili zahtevna kad je bolesna.)

290




S druge strane, deca baš i nisu spremna da se odreknu dragocenog delića nezavisnosti koji suosvojila. U takvim trenucima, pribegavaju različitim predmetima kojima se teše. Pomoću njih, bebapostiže zadovoljstvo i sigurnost, a da se pri tom ne odriče svoje nezavisnosti. Sisanje palca ili cucle-- varalice podseća ih na zadovoljstvo koje im je donosilo dojenje ili hranjenje bočicom u naručju ro-ditelja. Milovanje meke plišane životinje ili omiljenog ćebenceta ili pelene vraća im osećaj koji suimale dok su blago milovale maminu odeću ili ćebence u koje su bile umotane u toku hranjenja. (Štenad

i mačići nagonski maze majčine grudi dok sisaju, što podstiče dotok mleka. Impuls novorođ enčeta damazi dok sisa možda je ostatak tog istog instinkta koji su imali čovekovi preci.) Kad se malo dete lju-lja u mekoj fotelji ili u krevetu njiše glavu levo- desno, time stvara ono umirujuće ritmično kretanjekoje je doživljavalo kad su ga roditelji kao nervozno novorodenče umirivali ljuljanjem ili nosanjem.

Kad malo dete nauči da uz pomoć plišane igračke ili palca ponovo stvori onaj utešni osećaj kojisu mu davali roditelji, dešava se mala ali monumentalna promena vlasti. Više nije roditelj onaj koji bdinad njim ili ga kontroliše; dete ostvaruje, u izvesnoj meri, kontrolu nad vlastitom utehom. (Zanimljivo

je videti kako malo dete katkad zlostavlja predmet koji toliko voli; ljutito ga udara rukom ili bezdušnolupa njime o nameštaj.)

Zašto pravim toliko pitanje oko predmeta kojima se deca teše? Delom zbog toga što nam njihovaupotreba omogućava da shvatimo kolika je za decu psihološka važnost uspostavljanja nezavisnosti, sačime počinju otprilike s navršenih šest meseci, kao i značaj regresije. Takođ e nam na vrlo praktičannačin, objašnjava veliki broj zbunjujućih stvari o najranijem detinjstvu. Smatram, na primer, da sisa-nje palca tokom prvih šest meseci predstavlj'a naprosto izraz bebine potrebe za sisanjem, naročito kad

je gladna. Ali, posle šestog meseca, sisanje palca postaje nešto drugo: podsećanje na ranu utehu, koja je deci sada potrebna samo kad su gladna ili uznemirena. Palac, drugim rečima, postaje sredstvo zautehu, i to toliko dragoceno, da mnoga deca ne žele da ga se odreknu ni posle mnogo godina.

788.1 cucla- varalica menja svoje značenje posle šestog meseca. Od predmeta koji zadovolja-va potrebu za sisanjem, ona postaje sredstvo za utehu u dnevnim periodima regresije. Ona, međ utim,obično nije tako dragocena kao palac; u uzrastu od jedne do dve godine, većina dece pristaje da je seodrekne ukoliko roditelji prestanu da podstiču njenu upotrebu. (Dete je sklono da sisa ili palac ili cuc-lu-varalicu, ne i jedno i drugo.)

789. Menja se i značenje bočice. Mislim da je razlog što se bebe posle šestog meseca sve viševezuju za bočicu to što roditelji stiču naviku da im uveče u krevetiću daju da same piju iz nje. Na ovajnačin, bočica postaje dragoceno sredstvo utehe. Ukoliko se dete na ovaj način veže za bočicu, sklono

je da ostane veoma vezano za nju, sve do kraja prve ili druge godine; ako se bočica daje dok dete sediu roditeljskom krilu, ono se ne vezuje za nju kao za utešiteljku koja zamenjuje roditelja - zato što jeroditelj pored njega.

790. Neka deca ne prihvataju ništa kao sredstvo utehe, nikakvu plišanu igračku, krpu, drago-cenu bočicu, cuclu-varalicu ili palac. Ne znam zašto. Ne vidim nikakve psihološke razlike izmeđ u dece

koja ih prihvataju i dece koja ih ne prihvataju. Ne znam nijedan važan razlog da se dete podstiče dakoristi neki predmet koji će mu pružati utehu ili da se odgovara od toga, izuzev određ enih nepraktičnihaspekata davanja bočice u krevetu (odeljci 237 i 262) i cucle- varalice (odeljci 808- 811).

791. Predmeti koji se dodiruju. Moje iskusrvo kaže da deca koja sisaju palac češće postaju ve-zana i za neki predmet čije im dodirivanje pruža utehu, u odnosu na decu koja ne sisaju palac. Kao dase kroz zadovoljstvo koje im pruža sisanje palca vraćaju u svoje prve mesece i onda hoće da to zado-voljstvo dopune dodirujući neki mek predmet. Da budemo načisto, neki odrasli rade istu stvar (ja, reci-mo, uvrćem pramen kose dok smišljam rečenice koje ću napisati), mada smo skloni da tako nešto nazi-vamo nervoznom navikom.

Kod neke dece se razvija intenzivna vezanost za predmet, koja traje i po nekoliko godina; kod

druge postoji samo blaga vezanost koja posle nekog vremena oslabi; treća, pak, stalno menjaju omi-ljene predmete.

291




792. Intenzivna vezanost za plišanu igračku ili komad tkanine može da stvori i neke prak-

tične probleme. Dete može želeti da taj predmet nosi stalno i svuda sa sobom, tako da će se on neiz-bežno isprljati i naposletku pocepati. Ono se obično žestoko protivi pranju ili čišćenju predmeta i ustartu odbija i samu pomisao da ga zameni nečim drugim. Ako se predmet izgubi, dete će postati istin-ski očajno i verovatno satima neće moći da zaspi.

Mislim da nije pravedno - a obično je i nemoguće - pokušavati da prekinete vezanost deteta za

predmet koji mu pruža utehu onda kad se ta navika uveliko formirala. Međ utim, znam za roditelje kojisu bili dovoljno domišljati i odlučni da zadrže problem unutar razumnih granica, jer su o njemu imalivrlo odredeno mišljenje: od samog početka su insistirali da predmet ostaje u dečjoj sobi ili barem ukući.

Bolje je da noću, kad dete zaspi, redovno krišom uzimate ćebence ili pelenu i operete ih još prenego što se jako zaprljaju, tako da nema drastičnih promena boje i mirisa; miris je za neku decu veomaznačajan. Još bolje bi bilo da nabavite duplikat, identičnu igračku ili tkaninu, i da povremeno zame-njujete prljavu čistom, a da dete i ne zna. Većinu plišanih životinja nije problem oprati, ali je teškoosušiti ih za noć; ono što možete jeste da ih operete spolja, krpom ili četkom umočenom u sapunicu.Osušite je fenom ili kaloriferom. (Nemojte koristiti nikakve tečne deterdžente; do jutra nećete moći daih isperete.) Neke plišane životinje, zavisno od toga čime su punjene, bolje je staviti u staru najlonsku

čarapu i onda ubaciti u mašinu za pranje veša.

793. Da li je štetno dopustiti da dete postane zavisno od plišane igračke i da je odnosi u kre-vet? Koliko ja znam, nije, osim što se roditelji nerviraju što je prljava i što simbolično znači da koddeteta još uvek postoje određ ene zavisnosti. Svakako nema načina da se to spreči. Gotovo sva decatokom prve godine dobijaju na poklon plišane igračke, a roditelji obično ne primete šta se dešava svedok dete ne napuni petnaest do osamnaest meseci i počne da insistira da nosi jednu od njih sa sobomu krevet.

Mnoga deca prerastu ovu zavisnost negde izmeđ u druge i pete godine. (Kod manjeg broja njih onatraje nešto duže.) Dobro je da ih roditelji ohrabrujućim tonom podsećaju - dvaput mesečno, recimo, ane svake nedelje - da će jednog dana biti veliki dečaci ili devojčice i da im igračka više neće biti po-

trebna. Ovakav nagoveštaj i samopouzdanje pomoći će im da prerastu igračku kojom se teše, čim tobudu u stanju.

Sisanje palca794. Značenje sisanja palca. Osnovni razlog što male bebe sisaju palac je to što kroz dojenje ili

hranjenje na bočicu ne zadovoljavaju svoju potrebu za sisanjem. Sisanje bebama pomaže i da ublažesvoju fizičku i emocionalnu napetost. Dr Dejvid Levi je ukazao na to da bebe koje se hrane na svakatri sata ne sisaju palac toliko koliko one koje se hrane na svaka četiri sata, kao i da kod beba koje bržepopiju obrok iz bočice - za 10 umesto za 20 minuta, zato što je cucla stara i mekana - postoji većaverovatnoća da će početi da sisaju palac, nego kod onih koje i dalje moraju aktivno da sisaju 20 mi-nuta. Dr Levi je jedno leglo štenadi hranio iz pipete, tako da nisu imali prilike da sisaju. Ponašala su

se isto kao i bebe koje u vreme obroka nemaju dovoljno prilike da sisaju. Sisali su vlastite šapice i ša-pice ostale štenadi u leglu, kao i kožu, toliko jako da im je s tih mesta otpalo krzno.

795. Ne rađ aju se sve bebe s jednako snažnim nagonom za sisanjem. Neka beba nikad ne sisaduže od petnaest minuta, a ipak nikad ne stavi palac u usta, dok neka druga, kojoj uvek treba dvade-set ili više minuta da dovrši bočicu, gotovo stalno sisa palac. Malobrojne bebe počnu da sisaju palac

još u sobi za porodaje i ta navika im ostaje. Cini mi se da je snažan nagon za sisanjem često porodičnaosobina. Sada znamo da neke bebe sisaju palac još dok su u materici, a neke se čak i rađ aju s plikovi-ma od sisanja na dlanovima ili podlakticama.

796. Ako beba sisa palac pred sam obrok, nema potrebe da brinete. Verovatno to radi samozato što je gladna. Kad trpa palac u usta neposredno pošto je završila obrok ili ga mnogo sisa izmeđ u

292




obroka, tada morate da razmislite o načinu da zadovoljite njenu potrebu za sisanjem. Kod većine bebasisanje palca počinje pre nego što navrše tri meseca.

Napominjem da trpanje palca, prstiju i cele šake u usta, što gotovo sve bebe rade kad počnu da imizbijaju zubi (najčešće negde oko trećeg ili četvrtog meseca) ne bi trebalo da brkate sa sisanjem palca.Normalno, beba koja inače sisa palac, za vreme izbijanja zuba će ga malo sisati, malo žvakati.

Ako vaša beba počne da sisa palac, prstić ili ručicu, mislim da je poželjnije da je u tome ne spre-

čavate nego da pokušate da joj pružite više mogućnosti da sisa dojku, bočicu ili cuclu- varalicu. Uko-liko ne sisa palac uporno od samog rođ enja, najefikasniji metod da sprečite ovu naviku jeste da jojtokom prva tri meseca često dajete cuclu- varalicu. Pored toga, treba da razmislite o još dve stvari: bro-

ju obroka i njihovom trajanju.

797. Kada da obratite pažnju na sisanje palca. Na sisanje palca treba obratiti pažnju onda kadbeba prvi put pokuša, a ne onda kad konačno u tome i uspe. Naglašavam ovo zato što mnoge bebetokom prvih par meseci života nemaju baš mnogo kontrole nad svojim rukama. Opazićete kako semuče da podignu ručice i pipaju oko usta. Ako uz malo sreće uspeju da ubace pesnicu u usta, sisaju jesvom snagom, sve dok im je u ustima. Ove bebe, baš kao i one koje vešto sisaju palac, pokazuju potre-bu za dužim sisanjem dojke ili bočice.

Jako maloj bebi je pomoć najpotrebnija, jer je i potreba za sisanjem najjača tokom prva tri mese-ca. Od tada pa nadalje se smanjuje. Sisanje palca koje traje nakon šestog meseca je način nalaženjautehe, a ne izraz potrebe za sisanjem.

798. Sisanje palca kod dojenih beba. Imam utisak da su dojene bebe manje sklone sisanju palca.Verovatno je tako zato što majke imaju običaj da ih doje dokle god one to žele. Dojka nikad nije pot-puno prazna, tako da majka prepušta bebi da odluči kad joj je dosta. Kad beba isprazni bočicu, obrok

je gotov. Ona prestaje zato što ne voli da usisava vazduh ili zato što joj oduzmu bočicu. Dakle, kaddojena beba sisa palac, upitajte se: da li bi podoj mogao da traje duže, ako joj dozvolite? Ako je tako,pustite je da sisa pola sata ili čak četrdeset minuta, kad god možete. (Više od četrdeset minuta je ipakpreviše.) Beba najveći deo mleka izvuče tokom prvih deset do petnaest minuta; preostalo vreme zado-

voljava svoju potrebu za sisanjem, namamljena malom količinom mleka koju i dalje izvlači iz dojke.Drugim rečima, ako beba sisa dojku trideset pet minuta, izvuče neznatno više mleka nego za dvadesetminuta. Dojena beba, kojoj se dozvoljava da sisa koliko želi, može imati iznenađ ujuće promenljivoraspoloženje za sisanje. Nekad se zadovoljava sa deset minuta po obroku, a nekad traži da on potraječak četrdeset minuta. Ovo je primer prilagodljivosti dojenja individualnim potrebama bebe.

Ako beba kojoj se tokom podoja daje samo jedna dojka ne želi više da sisa, ne možete da je nate-rate. Ali, ako joj prilikom svakog obroka dajete obe dojke i ona posle toga počinje da sisa palac, mo-žete da pokušate da je navedete na duže sisanje pomoću dva metoda. Vidite da li će se zadovoljavati

jednom dojkom za svaki podoj, pod uslovom da sisa onoliko dugo koliko želi. Ako na taj način ostaje gladna, onda je barem puštajte da duže doji na prvoj dojci. Umesto da je prebacite posle deset mi-nuta, prebacite je posle dvadeset, ako hoće. Zatimje na drugoj dojci ostavite koliko god želi.

799. Sisanje palca kod beba hranjenih iz bočice. Kod prosečne bebe hranjene iz bočice, sisa-nje palca se obično javlja otprilike onda kad ona počne da dovršava bočicu za deset umesto za ranijihdvadeset minuta. To se dešava jer je beba sve starija, a time i sve jača, ali i zato što su gumene cuclesve starije. Bočice s plastičnim navrtkama kojima se učvršćuje cucla imaju uz ivicu specijalne rupicekroz koje ulazi vazduh. Isticanje mleka iz ovakve bočice može da se uspori čvršćim zavrtanjemnavrtke. Time se delimično blokira dotok vazduha i u boci ostaje veći vakuum. Sledeće što možete dauradite jeste da kupite nove cucle i ne proširujete rupice, da vidite da li će se tako produžiti vreme hra-njenja. Naravno, ako je rupica na cucli premala, neke bebe potpuno prestaju da se trude da sisaju. Po-kušajte da veličinu rupice na cucli prilagođ avate tako da hranjenje barem prvih šest meseci traje dvade-set minuta. Govorim o broju minuta koje beba provede sisajući. Nema nikakve koristi od toga da nasredini hranjenja napravite pauzu.

293




800. Ako beba sisa palac bolje je sporijim tempom ukidati obroke. Da li će beba uspeti da za-dovolji svoj nagon za sisanjem, ne zavisi samo od dužine hranjenja već i od broja odnosno učestalostiobroka tokom dvadeset četiri sata. Prema tome, ako beba još uvek sisa palac, iako ste maksimalnoprodužili trajanje svakog podoja ili obroka koji joj dajete bočicom, bilo bi pametno da ne žurite sa uki-danjem obroka. Na primer, ako tromesečna beba pokazuje spremnost da prespava kasnovečernjiobrok, onaj koji dobija pre nego što majka ode na spavanje, ali zato mnogo sisa palac, predložio bih

vam da neko vreme sačekate pre nego što ukinete taj obrok - možda dva do tri meseca, pod uslovomda beba hoće da jede kad je probudite.

801. Posledice po zube. Možda ste zabrinuti zbog posledica koje sisanje palca može da ima pobebinu vilicu i zube. Tačno je da sisanje palca često gura napred bebine gornje prednje zube, dok donjepotiskuje unazad. Koliko će se zubi iskriviti, zavisi od toga koliko će dugo dete sisati palac, a još višeod položaja u kom drži palac za vreme sisanja. Zubari, međ utim, naglašavaju da ovo iskrivljenje polo-žaja mlečnih zuba nema nikakvog efekta na stalne zube koji počinju da izbijaju negde oko šeste go-dine. Drugim rečima, ako se dete do šeste godine odvikne od sisanja palca, što biva u najvećem brojuslučajeva, veoma su mali izgledi za krivljenje stalnih zuba.

Međ utim, bez obzira na to da li će zubi biti krivi ili ne, većina roditelja nastoji da sisanje palca što

pre postane prošlost. Mislim da neki predlozi koje ovde navodim mogu da pomognu da dete što jemoguće pre prestane da sisa palac.

802. Zašto ne na silu? Zašto ne zavezati bebi ruke da bi je sprečili da sisa palac? To bi izazvaloveliku frustraciju, koja može da proizvede nove probleme. Štaviše, time najverovatnije ne biste ništapostigli kod bebe koja mnogo sisa palac, jer vezivanjem ne zadovoljavate njenu potrebu za produ-ženim sisanjem. Svi smo čuli za očajne roditelje koji koriste udlage za laktove ili mažu bebine palcenekim tečnostima neprijataog ukusa, ne samo danima već mesecima. A onog dana kad skinu povez slaktova ili ne namažu palac tečnošću, on se ponovo nađ e u ustima deteta.

Da budemo načisto, neki roditelji kažu da su tim metodama postigli dobre rezultate. Međ utim, unajvećem broju takvih slučajeva, u pitanju je bio vrlo blag oblik sisanja palca. Mnoge bebe umejusamo povremeno da sisaju palac. To brzo prevazilaze, bez obzira na to da li vi pokušavate nešto ili ne.Mislim da povezi za laktove i tečnosti neprijatnog ukusa samo čine bebu još više rešenom da nastavisa sisanjem palca.

803. Sisanje palca kod starijih beba i male dece. Do sada smo govorili o sisanju palca u prvimmesecima života. Ali, kad beba pređ e šest meseci, sisanje palca se pretvara u nešto drugo. Ono je zabebu uteha koja joj je potrebna u određ enim trenucima. Sisa palac kad je umorna, dosadno joj je ili jefrustrirana, ili zato da bi se uspavala. Kad malom detetu ne uspeva da neke stvari uradi drugačije, ona-ko kako to odgovara njegovom trenutnom uzrastu, ono se vraća u najranije detinjstvo, kad mu je sisa-nje bilo najveće uživanje.

Iako se sisanjem palca posle šestog meseca zadovoljavaju različite potrebe, beba to čini samo uko-liko je ranije tako zadovoljavala svoju potrebu za sisanjem, a nastavlja s tim utehe radi. Vrlo se retkodešava da dete starije od nekoliko meseci ili jedne godine počne da sisa palac ukoliko to ranije nijeradilo. Nema svrhe da razmišljate o tome koliko će dugo šestomesečno ili jednogodišnje dete nastav-ljati sa sisanjem palca. Mogu li roditelji nešto da učine? Mislim da ne mogu, ukoliko je dete inačedruželjubivo, srećno i aktivno, a palac sisa uglavnom kad treba da zaspi i tek povremeno u toku dana.Drugim rečima, sisanje palca samopo sebi nije znak daje dete nesrećno, neprilagođ eno ili da mu ne-dostaje Ijubav. U stvari, to su najčešće vrlo srećna deca, dok deca ozbiljno lišena ljubavi ne sisaju pa-lac. Ukoliko dete više vremena provodi sisajući palac nego igrajući se, roditelji treba da se zapitaju štabi mogli da učine da se kod deteta smanji ta stalna potreba za utehom. Nekom drugom detetu možebiti dosadno, jer malo viđ a drugu decu, ili nema dovoljno stvari kojima bi se igralo. Moguće je i da jeprimorano da sate i sate provodi u ogradici. Jednoipogodišnji dečkić može da bude u konstantnoj svađ is majkom ako mu ona stalno brani da radi stvari koje ga očaravaju, umesto da preusmeri njegovu

pažnju na zanimljive stvari koje nisu zabranjene. Neki drugi dečkić, pak, ima dovoljno dece s kojommože da se igra i u kući mu nije zabranjeno ništa što mu je na dohvatu, ali je suviše bojažljiv da bi se

294




upuštao u bilo šta od toga. On sedi sa strane, posmatra i sisa palac. Primere navodim da bih pojasnioda u slučaju prekomernog sisanja palca pre svega valja pokušati učiniti život deteta ispunjenijim.

804. Povezi za laktove, rukavice bez prstiju i tečnosti neprijatnog ukusa na palcu samo ras-tužuju dete. Ništa od toga neće doprineti da se navika iskoreni kod starije dece, kao što nije pomaga-lo ni bebama. Mislim da su samo još više skloni da istraju u svojoj navici. Isto važi i za grdnje i izvla-

čenje palca iz detetovih usta. Često čujete preporuku da detetu date igračku kad primetite da sisa palac.Svakako je dobro da dete ima dovoljno zanimljivih igračaka, kako mu ne bi bilo dosadno. Međ utim,ako vi svaki put kad ono stavi palac u usta priskočite i uvalite mu u ruke neku staru igračku, shvatićevrlo brzo šta pokušavate.

805. Šta je s podmićivanjem? Ako je vaše dete jedno od retkih petogodišnjaka koji još uveksisaju palac, a počeli ste da brinete jer se približava vreme izbijanja stalnih zuba, imate dobre izglededa uspete da ga odviknete ako mu ponudite dovoljno primamljiv mito. Devojčici od četiri ili pet go-dina možete da pomognete tako što ćete joj noktiće obojiti lakom za nokte, kao da je odrasla. Međ utim,ako dete ima dve ili tri godine, znajte da praktično nema deteta tog uzrasta koje ima snagu volje dauguši svoj nagon zarad nagrade. Najverovatnije ćete samo napraviti gužvu, a nećete postići ništa.

Prema tome, ako vaše dete sisa palac, pobrinite se da mu život bude lep. Na duge staze, biće odpomoći ako ga budete podsećali da će jednog dana biti dovoljno odraslo da prestane. Ovakva prija-teljska ohrabrenja navešće ga da prestane čim bude u stanju. Međ utim, nemojte mu gundati.

806. Najvažnije od svega je da pokušate da prestanete da mislite o tome. Ako stalno brinete,čak i ako odlučite da ne govorite ništa, dete će osećati vašu tenziju i reagovati suprotstavljanjem. Imaj-te na umu da sisanje palca naposletku prestaje samo od sebe. U najvećem broju slučajeva, prestaje prenego što se pojave stalni zubi. Međ utim, to nije ravnomeran proces. N eko vreme ide dosta brzo, da bise navika delom vratila kad se dete razboli ili kad mora da prođ e kroz neki težak period prilagođ ava-nja. Na kraju nestaje zauvek. Retko kad prestaje pre treće godine. Obično se potpuno povlači izmeđ utreće i šeste godine.

Većina beba koje sisaju palac do dvanaest ili više meseci često pri tom nešto miluje. Jedna trlja iličupka ćebence ili pelenu, parče svilene tkanine ili meku igračku. Neka druga miluje svoju ušnu resicuili pramen kose. Treća, pak, želi da drži komad tkanine tik uz lice i možda slobodnim prstićem trljasvoj nos ili usnu. Ovi pokreti vas podsećaju na to kako male bebe blago dodiruju majčinu kožu ili ode-ću dok sisaju ili piju iz bočice. A kad pritisnu nešto uz lice, kao da se prisećaju kako su se osećale namajčinim grudima.

807. Preživanje. Ponekad bebe i mala deca stiču naviku da sisaju i žvaću svoj jezik sve dok seposlednji obrok ne vrati gore, donekle onako kako to rade krave - praksa poznata kao preživanje. To

je retka pojava. U nekim slučajevima se javlja onda kad detetu vežu ruke da ne bi sisalo palac, te onopočinje da sisa svoj jezik. Svakako bih savetovao da se tim bebama i deci odmah dozvoli da sisajupalac, pre nego što im preživanje pređ e u naviku. Vodite računa i da beba ima dovoljno društva, igre i

ljubavi. U ostalim slučajevima, preživanje se javlja pri izrazito poremećenom odnosu izmeđ u rodite-lja i deteta.

Cucla- varalica808. Cucla- varalica je od pomoći kad je dete razdražljivo. Cucla-varalica je nalik na cuclu koja

se stavlja na bočicu, s tom razlikom što nije probušena na vrhu. Pričvršćena je na disk koji sprečavada je dete sasvim uvuče u usta. S druge strane diska nalazi se prsten za koji beba može da pridržavacuclu.

Jedan od zadovoljavajućih modela je onaj koji se pravi izjedna, od meke gume, tako da ne žuljabebino lice ukoliko zaspi s cuclom u ustima. Sto je još važnije, beba ne može da svuče gumenu cuclu

s diska i uguši se njome. Jedini problem sa ovom cuclom je to što može da bude predugačka i da iri-tira ždrelo, terajući pri tom na povraćanje. Ostale cucle-varalice imaju kratku cuclu s okruglastim zavr-

295




šetkom. Neke bebe je bolje prihvataju, verovatno zato što je kraća i mekša. Postoje i cucle-varalicepljosnatog oblika. Međ utim, uprkos tvrdnjama proizvođ ača, ne postoje naučni dokazi da je taj dizajnpo bilo čemu bolji.

809. Beba koja ima periode blage razdražljivosti često se može u potpunosti umiriti pomoćucucle-varalice. Ne znamo da li je razlog tome to što sisanje smiruje neku neodređ enu nelagodnost ili

jednostavno zaokuplja bebu duboko usadenim refleksom sisanja.

810. Pravilna upotreba cucle- varalice predstavlja efikasan način za sprečavanje sisanjapalca. Većina beba kojima se u prvim mesecima stalno daje cucla-varalica nikad i ne počinje sa sisa-njem palca, čak i ako s tri ili četiri meseca starosti odbaci varalicu.

Neko će reći, kakva je korist od toga što varalica sprečava sisanje palca, kad je sisanje varalice jednako neprivlačno? Odgovor glasi da bebe koje u svoja prva tri meseca počnu s redovnim sisanjempalca mogu to raditi godinama. Nasuprot tome, većina onih koje nauče na cuclu-varalicu spremna jeda je se odrekne s najviše jednom ili dve godine. Naposletku, kod cucle- varalice postoji manja verovat-noća da će poremetiti položaj zuba.

811. Kako da uz pomoć cucle- varalice sprečite sisanje palca?Pre svega, mnoge bebe - njih oko50 odsto - nikad i ne pokušaju da sisaju palac, ili to čine samo povremeno, tokom vrlo kratkog perio-da. Kod njih nema potrebe za sprečavanjem bilo čega ni za davanjem cucle- varalice (sem ukolikoimaju grčeve).

Ukoliko beba već više nedelja ili meseci sisa palac, verovatno neće prihvatiti cuclu- varalicu. Na-vikla je, naime, ne samo na osećaj koji se stvara u ustima već i na palac. Stoga, ako planirate da jojdate cuclu- varalicu, neka to bude već tokom prvih dana ili nedelja života.

Najbolji trenutak da joj ponudite varalicu je kad opazite da traži ustima oko sebe i pokušava dasisa prvo što dohvati. U prvim mesecima, beba je retko kad budna sem neposredno pre i posle hranje-nja, tako da je to nekako logično vreme da joj ponudite varalicu. Zamisao je u tome da joj varalicu to-kom prva tri meseca dajete ne što ređ e, već što češće, kako bi zadovoljila svoju potrebu za sisanjem i

kasnije je lako odbacila.Efikasnu upotrebu cucle-varalice mogu da ometu dva problema. U nekim slučajevima, u kojimabi njena upotreba bila od koristi, roditelji se ustežu da je uopšte upotrebe ili to urade suviše kasno, kadbeba više neće da je prihvati, mada bi je spremno prihvatila da su joj je ponudili na vreme, u prvimnedeljama.

Drugi problem je to što su roditelji, koji su na vreme i uspešno primenili varalicu da bi smirili be-bu u periodima razdražljivosti, skloni da postanu veoma zavisni od nje i ne mogu da se odupru porivuda je gurnu bebi u usta čim malo glasnije uzdahne, više puta na dan, čak i kad je beba potpuno sprem-na da je odbaci (obično izmeđ u drugog i četvrtog meseca).

Ako beba nije spremna da se odrekne cucle-varalice - u bilo kom uzrastu - mislim da nije pravoda joj je oduzimate. Medutim, postoje sasvim dobri razlozi da prestanete da je nudite bebi staroj tri do

četiri meseca koja, ispljunuvši je ubrzo pošto joj je stavite u usta, pokazuje da je više ne želi ili da jojnije potrebna. U svakom slučaju, ne bih pokušavao da je za jedan dan odviknem od varalice. Za to supotrebne jedna ili dve nedelje i ne bojte se da ponovo pojačate njenu upotrebu ukoliko se učini da jebebi potrebna posebna uteha. Kad vidite da je spremna, ponovo počnite da je povlačite iz upotrebe.

Ukoliko vaša beba ima više od pet ili šest meseci i još uvek koristi varalicu, budeći se noću svakiput kad joj ispadne iz usta, stavite nekoliko cucli-varalica u krevet da bi uspevala i sama da je nađ e.Možete je i zakačiti za rukav pižamice. (Nikako je nemojte stavljati na pantljiku i kačiti bebi oko vrata,ili privezivati za ogradicu krevetića. To može da bude opasno, jer pantljika može da se omota oko be-binih prstića, ručnog zgloba ili vrata.)

Ako ima nekoliko zubića, beba može da svuče staru, pohabanu cuclu s plastičnog diska ili poki-da s nje komadiće gume. Ti komadići mogu da dovedu do ozbiljnog gušenja ukoliko prilikom guta-

nja odu u pogrešnom pravcu. Prema tome, čim primetite da je cucla-varalica omekšala i pohabala se,kupite novu.

296




Grickanje noktiju812. Grickanje noktiju je znak napetosti. Češće se viđ a kod relativno nervozne dece sklone

preteranom zabrinjavanju i ima tendenciju da bude porodična osobina. Deca počinju da grickaju noktekad su uznemirena - recimo, dok čekaju da ih prozovu u školi ili gledaju zastrašujuću scenu u nekomfilmu. Ako je dete, uopšte srećno i uspešno, ne mora da znači ništa ozbiljno, ali je ipak dobro da raz-mislite o tome.

Prigovaranje ili kažnjavanje neće zaustaviti dete na duže od pola minuta, jer ono obično nije sves-no da gricka nokte. Dugoročno gledano, može samo da mu pojača tenziju. Premažete li mu noktenečim gorkim, dete će to shvatiti kao kaznu. Time mu samo dajete još jedan razlog da bude napeto imože samo da pojača naviku.

Bilo bi bolje da pokušate da ustanovite šta je to što pritiska dete i onda ublažite taj pritisak. Da liga često požurujete, ispravljate, upozoravate ili grdite? Da li previše očekujete od njega u smislu uspe-ha u školi? Porazgovarajte sa učiteljem o tome kako se snalazi u školi. Ako ga nasilje koje vidi u filmui na televiziji čini suviše nervoznim, jednostavno mu zabranite da gleda takve stvari.

Ukoliko vam je dete inače dobro prilagođ eno, ne bih pravio veliku buku oko grickanja noktiju, aliako je to samo jedan od više vidova zabrinjavajućeg ponašanja koji se kod njega ispoljavaju, onda bimogao da pomogne razgovor sa školskim psihologom ili socijalnim radnikom u porodičnom saveto-

valištu. Uzrok anksioznosti deteta je ono što pre svega treba da vas brine, a ne grickanje noktiju, koje je samo posledica.

Deca kod koje je grickanje noktiju samo izolovana nervozna navika, uglavnom žele da prestanukad primete da ih u školi i društvu ismevaju zbog toga. Takvo neodobravanje od strane vršnjaka iligrupe često predstavlja podsticaj da se prestane s ovom navikom. Ako devojčici poklonite pribor zanegovanje noktiju, to za nju može da bude dodatna motivacija. Male nalepnice koje se lepe na prstesluže detetu kao vizuelni podsetnik da ne gricka nokte. Neka deca, koja su dovoljno stara da to neshvataju kao kaznu, nalaze da ih gorak rastvor kojim se premazuju nokti odlično podseća da to ne čine.Prigovaranje od strane roditelja, međ utim, može samo da se pokaže kao kontraproduktivno. Imajte naumu da grickanje noktiju samo po sebi nije lepo, ali nije ni smak sveta. Većina dece na kraju prestanes tim i bez dizanja velike prašine. Nemojte pridavati suviše veliki značaj ovoj maloj navici, jer time

narušavate svoj odnos s detetom i usredsređ ujete se na manje važan deo njegove ličnosti.•

Nekontrolisano izbacivanje stolice (prljanje)813. Vršenje velike nužde u donji veš (enkopreza) simptom je lošeg kontrolisanja stolice, koji

može da se javi bilo kad posle navršene četvrte godine. Tipično se radi o školskom detetu (gotovo uvekdečaku) kome su na gaćicama sve češće vidljive mrlje od stolice, i to pošto već odavno samostalnokontroliše vršenje velike nužde. Ono što porodicu zbunjuje jeste to što se čini da dete uopšte ne pri-mećuje šta mu se dešava i tvrdi da nije ni osetilo da je to uradilo; što je još neshvatljivije, poriče čak iprisustvo neprijatnog mirisa. Ova tendencija poricanja nečega što je krajnje očigledno i neprijatno svi-ma drugima, karakteristična je za ovaj problem. Naravno, njegovi prijatelji i porodica neće poricatimiris, ali ni izbegavati dete. Ostala deca ga mogu nemilosrdno zadirkivati, zvati ga Smrdljivko i kloni-ti se njegovog društva, tako da se stvara veoma uznemiravajući i ponižavajući problem koji kod rodi-telja izaziva opravdanu zabrinutost.

Prljanje je obično rezultat upornog zadržavanja stolice koje dovodi do konstipacije i curenja teč-nog dela crevnog sadržaja pored velike količine zadržane stolice. Konstipacija je česta kod velikogbroja dece, iz više razloga: usled smanjenog unosa tečnosti, bolnog vršenja nužde, forsiranog usađ iva-nja higijenskih navika ili uzimanja određ enih lekova. Cesto se javlja posle nekog uznemiravajućegdogađ aja u porodici, naročito u slučaju naglog odvajanja od nekog važnog člana porodice. Do zadrža-vanja stolice ume da dođ e posle rođ enja mlađ eg brata ili sestre, razvoda roditelja ili smrti neke drageosobe. Ostale promene, kao što su prelazak u novu školu ili odlazak na rekreativnu nastavu, mogu daizazivaju nelagodnost kod neke dece, ukoliko kupatilo nije takvo da omogućava privatnost.

Većina dece koja zadržavaju stolicu i dobijaju konstipaciju ne prlja veš. Kod podložnog deteta,preterana i hronična konstipacija dovodi do lošeg funkcionisanja mišića koji kontrolišu stolicu. Rezul-

297




tat su mrlje na vešu, a u nekim slučajevima i nekontrolisano izbacivanje formirane stolice. Do prlja-nja veša nešto ređ e dolazi i kod dece koja nemaju konstipaciju.

U vrlo blagim slučajevima, kao i u slučajevima kad dete nikad nije u potpunosti naučilo da kon-troliše stolicu, od pomoći može da bude blagonaklon i dosledan trud da se dete u tome obuči. Najčešćeće vam lekar preporučiti promenu načina ishrane (ishranu bogatu vlaknima, s mnogo tečnosti, uz ogra-ničavanje unosa mleka i mlečnih proizvoda) da bi se izlečila i sprečila konstipacija; povremeno su

potrebni i lekovi za omekšavanje stolice. Od pomoći je i da detetu date do znanja da shvatate da mu je neprijatno i da to što se dešava nije njegova krivica. Lekar može da pomogne tako što će detetu nacr-tati kako izgleda njegov crevni sistem i vizuelno prikazati proces zadržavanja stolice i prljanja veša.Uz njegovu pomoć možete da osmislite i program dodatnog obučavanja deteta u kontrolisanju stolice.U slučajevima kad prljanje vrlo dugo traje, uz velike stresove u porodici i s lošom reakcijom na me-dicinski tretman, često je neophodno da roditelji i dete odu kod dečjeg psihijatra, psihologa ili soci-

jalnog radnika.Roditelji mogu da pomognu tako što će shvatiti važnost ovog problema, koji može ozbiljno da

ometa odnos deteta s vršnjacima i njegovo samopoštovanje, što će neodložno potražiti profesionalnupomoć i nikada neće terati dete da se stidi, dovoditi ga u neprijatnu situaciju ili kritikovati.

Noćno mokrenje814. Medicinski termin za noćno mokrenje je „enureza". Odnosi se na onu decu koja mokre ukrevet i kad su već uveliko u uzrastu u kome većina dece ostaje suva tokom noći. Neko dete ranijeprestaje s mokrenjem u krevet, a neko kasnije. Isto kao kod hodanja - neka deca prohodaju s devet me-seci, a neka tek sa petnaest ili šesnaest. Raspon perioda ovladavanja veštinom kao što je hodanje za-visi od porodičnih osobina i individualne zrelosti nerava i mišića koji kontrolišu ravnotežu i kretanje.

Nije iznenađ ujuće što se bešika ponaša na isti način. Bešika je poput mehura sa mišićnim zidom.Da bi dete tokom noći ostajalo suvo, mišić bešike mora da se opusti, da bi omogućio što veće aku-muliranje mokraće, dok se majušni mišić na kraju bešike (sfinkter bešike) steže. Ovaj proces opuštanjai stezanja mišića zadržava mokraću u bešici tokom noći, sve dok se dete ne probudi i ode u kupatiloda piški.

815. Mišićni sfinkter bešike ne sazreva kod sve dece u istom uzrastu. Sa tri i po godine, okodve trećine dece ostaje suvo tokom noći; sa četiri godine, taj broj se penje na tri četvrtine. Tokom sle-dećih šest godina, 25 procenata dece koja su sa četiri godine mokrila u krevet postepeno ostvaruje kon-trolu i u toku noći. Sa osam godina, to je slučaj sa 90 do 95 odsto dece, dok svega 2 do 3 odsto dva-naestogodišnjaka nastavlja da noću mokri u krevet, neki i kroz celu adolescenciju (noćno mokrenjeposle puberteta može, zapravo, da bude noćna polucija). Roditelji, braća i sestre, i drugi rođ aci decekoja su starija od pet godina i još uvek mokre u krevet, često su u detinjstvu imali isto iskustvo. Nekadse činilo da najveći broj dece koja mokre u snu otpada na onu koja spavaju izuzetno dubokim snom.Roditelji su mi pričali da njihovo dete spava kao top pored zvonjave telefona, glasne muzike i sličnebuke. Istraživanja tokom kojih su upoređ ivana deca koja mokre u snu i ona koja to ne čine pokazalasu, međ utim, da se njihovi obrasci sna ne razlikuju. Iz nepoznatih razloga, noćno mokrenje je češćeproblem dečaka nego devojčica. U ređ im slučajevima, uporno noćno mokrenje može da bude pove-zano s odloženim ili teškim obučavanjem u kontrolisanju bešike.

816. Neka deca koja su potpuno ovladala kontrolom bešike i već dugo noću ostaju suva, mo-gu početi ponovo da mokre u krevet. Uobičajeni uzroci ovakvog ponašanja su stres, bolest (naročitoinfekcija urinarnog trakta) i početak psiholoških problema. Najčešći događ aji koji mogu da budupovezani s noćnim mokrenjem jesu dolazak novorodenčeta u porodicu, preseljenje u novu kuću ilistan, prelazak u novu školu ili gledanje zastrašujućih filmova. Ukoliko se simptomi nastave i nakonšto su otklonjeni stres ili bolest, predlažem da se posavetujete s lekarom. Možda će uputiti dete na raz-govor sa dečjim psihologom ili psihijatrom.

298




817. Pristup se uglavnom razlikuje. Kod oko 25 odsto dece, kontrola bešike u toku noći sepostepeno ostvaruje posle navršene četvrte godine. Kod većine dece ne dolazi ni do kakvog psiho-loškog oštećenja ukoliko roditelji zadrže neutralan ili pozitivan stav tako što ili ignorišu činjenicu da

je krevet mokar ili objasne detetu da će malo kasnije, kad bude starije i zrelije, i ono ostajati suvotokom noći. Noćno mokrenje može da podrije samopoštovanje kod neke dece i da ometa njihov druš-tveni razvoj i odnose s vršnjacima. Na primer, deca školskog uzrasta koja još uvek mokre u krevet ra-

zumljivo će se ustezati da prihvate poziv da prespavaju kod druga ili drugarice.Budući da su izbegavanje ili umanjivanje osećanja stida i sumnje u sebe važan deo svakog pro-grama lečenja, želim da dodam da i otac i majka treba da tragaju za mogućnostima da kod deteta iz-grade trajno samopoštovanje. Majka treba pažljivo da izbegava prigovaranje, grdnju ili omalovažava-nje deteta i umesto toga izražava uverenje da će ono pre ili kasnije uspeti da ostvari kontrolu. Otactreba da se potrudi da svakodnevno provodi više vremena sa svojim sinom ili kćerkom, odaje im priz-nanje za dostignuća, ma kako mala bila, sluša njihove priče i smeje se njihovim šalama. Oba roditeljatreba da pokazuju nesmanjeno interesovanje za napore deteta da se ne upiški u krevet, izražavajućizadovoljstvo kad u tome uspe i hrabreći ga onda kad ne uspe.

818. Kad noćno mokrenje bez dužih suvih perioda uporno traje, kod deteta koje inače fizički

i psihički sasvim normalno raste i razvija se, bez ikakvih drugih simptoma, to obično nije značajno.Ukoliko je povezano s nekontrolisanim mokrenjem u toku dana, otežanim ili bolnim mokrenjem,povećavanjem telesne temperature iz nepoznatih razloga, povećanim unosom vode i drugih tečnost ilibolovima u trbuhu, treba da odvedete dete kod lekara. U odsustvu navedenih simptoma i posle kom-pletnog pregleda, većina lekara se zadovoljava praćenjem petogodišnjeg deteta bez ikakve intervenci-

je. Neki lekari daju mokraću deteta na analizu, zbog mogućnosti infekcije ili nekih drugih problema.Budući da većina dece do osme godine ostvaruje potpunu kontrolu nad bešikom i u toku noći,

jedino potrebno lečenje se obično sastoji u nastojanju roditelja da pomognu detetu da izbegne stid,sumnju u sebe i neugodnosti. Kada se radi o školskoj deci kod koje je noćno mokrenje dovelo do sma-njivanja samopoštovanja, ili koja zbog toga ne mogu da prihvate poziv da prespavaju kod druga ili dru-garice, odu u letnji kamp ili na rekreativnu nastavu, mogu da se preduzmu odredene mere koje će po-moći dok dete ne razvije vlastitu kontrolu. Mogu da se kupe alarmi - zujalice koji se javljaju čim detepusti kap (budeći ga i podsećajući da ustane i ode da mokri u kupatilo), a dostupne su i pilule kojepovećavaju količinu mokraće koju bešika može da izdrži i nazalni sprej koji smanjuje količinu mok-raće koja se proizvodi u toku sna.

Sve u svemu, čini se da je jasno da postoje različiti uzroci enureze, međ u kojima su porodična sklo-nost, pol deteta, stres i bolest, iznenadni događ aj kao što je dolazak novorođ enčeta u porodicu i, što jeveć manje često, nedostatak odgovarajućeg usađ ivanja higijenskih navika. Međ utim, bez obzira nauzrok, i roditelji i dete treba da shvate da je to čest problem i da deca koja mokre u krevet pre ili kas-nije ostvare kontrolu nad tim, kroz kombinaciju razumevanja i dosledno pozitivnog stava roditelja.

Zamuckivanje

819. Zamuckivanje je često izmeđ u druge i treće godine. Zamuckivanje nam nije u potpunosti jasno, ali su nam poznate neke stvari u vezi s njim. Cesto je nasledno i mnogo je češće kod dečakanego kod devojčica. Ponekad počinje kao posledica nastojanja da od levorukog deteta napravite des-noruko. Deo mozga koji kontroliše govor blisko je povezan s delom koji kontroliše ruku čijoj upotre-bi osoba prirodno naginje. U koliko levoruko dete primoravate da koristi desnu ruku, čini se da to zbu-njuje nervnu mašineriju za govor.

Znamo i da je zamuckivanje umnogome povezano sa emocionalnim stanjem deteta. Većina slu-čajeva se odnosi na donekle napetu decu. Neka zamuckuju samo kad su uzbuđ ena ili kad razgovarajusa određ enom osobom. Jedan dečkić je počeo da zamuckuje kad su iz bolnice doneli njegovu novo-rođ enu sestricu. Nije otvoreno pokazivao ljubomoru. Nije nikad ni pokušao da je udari ili uštine. Samo

je postao uznemiren . Dvoipogodišnja devojčica je počela da zamuckuje posle odlaska rođ ake koja jedugo živela s porodicom i koju je mnogo volela. Posle dve nedelje, zamuckivanje je prestalo. Kad seporodica preselila u novu kuću, mučila ju je nostalgija i ponovo je neko vreme zamuckivala. Dva

299



Nega decc po doktom Spoku

meseca kasnije, njen otac je pozvan u vojsku. Porodica je bila uznemirena, a dete je ponovo počelo dazamuckuje. Roditelji kažu da se dečje zamuckivanje pojačava kad su oni napeti. Mislim da su zamuc-kivanju naročito podložna deca s kojom se u toku dana mnogo razgovara i pričaju im se priče, koja sepodstiču na razgovor i recitovanje pred drugima. Zamuckivanje može da se javi i onda kad roditeljodluči da bude stroži u pogledu discipline.

Zašto je zamuckivanje tako često izmeđ u druge i treće godine? Postoje dva moguća objašnjenja.

To je uzrast kad se dete veoma trudi oko govora. Kad je bilo mlade, služilo se kratkim rečenicama okokojih nije moralo mnogo da razmišlja: „Video kola," ,,'Oću napolje." Ali kad ude u treću godinu, ononastoji da sastavi duže rečenice da bi izrazilo neke nove ideje. Može počinjati rečenicu tri ili četiriputa, samo da bi se usred rečenice prekinulo jer ne može da nađ e prave reči. Njegovi roditelji, izmore-ni stalnim pričanjem, ne obraćaju previše pažnje. Odsutno ponavljaju ,,aha" i nastavljaju sa svojimposlom. Tako se dete dodatno frustrira jer ne uspeva da održi pažnju slušalaca. Moguće je da i svo-

jeglavost, koja je takođ e karakteristična za ovu prilično napetu fazu razvoja, ima uticaja na govor dete-ta.

820. Šta uraditi u vezi sa zamuckivanjem? Možda vas ono naročito uznemirava ako se vi ilineko od rođ aka celog života borite da prevaziđ ete zamuckivanje. Međ utim, nema razloga za uzbunu.

Mislim da devetoro od desetoro dece koja počnu da zamuckuju izmeđ u druge i treće godine prerastetu manu za nekoliko meseci, ako im pružite i najmanju priliku. Zamuckivanje samo u izuzetnimslučajevima prelazi u hronično. Nemojte pokušavati da kod dvoipogodišnjeg deteta korigujete govorili razmišljate o stručnoj pomoći. Osvrnite se i pogledajte zbog čega je dete napeto. Ako je uznemireno

jer ste više dana bili daleko od njega, pokušajte da narednih nekoliko meseci izbegnete razdvajanje(odeljak 421). Ako mislite da ste previše pričali s njim ili ga požurivali da priča, pokušajte da naučitesebe da to ne činite. Igrajte se s njim tako što ćete zajedno raditi neke stvari, umesto da stalno pričateo tome. Da li ima dovoljno prilike da se igra sa decom s kojom se lepo slaže? Da li ima dovoljno igra-čaka i opreme, napolju i unutra, tako da može samo da izmišlja igre, bez mnogo komandovanja od stra-ne odraslih? Ovim ne mislim da bi trebalo da ga ignorišete ili izolujete, ali kada provodite vreme sdetetom, opustite se i pustite da ono vodi glavnu reč. Kad vam priča, poklanjajte mu punu pažnju, da

se ne bi suviše uzbuđ ivalo. Ako je ljubomora ono što ga uznemirava, vidite šta možete da učinite dato sprečite. Zamuckivanje u većini slučajeva traje nekoliko meseci, s povremenim usponima i padovi-ma. Ne očekujte da odmah nestane; zadovoljite se postepenim progresom. Ako ne možete da ustano-vite šta nije u redu, porazgovarajte o tome sa stručnjakom za mentalno zdravlje dece. Ukoliko je tourođ ena smanjenost pokretljivosti jezika (kad je frenulum, nabor kože s donje strane jezika, suvišekratak), ona nema nikakve veze sa zamuckivanjem i frenulum ne bi trebalo seći.

Postoje stručnjaci za patologiju govora koji rade s vrlo malom decom. U nekim školama i bolni-cama postoje posebna odeljenja u kojima se radi na ispravljanju govora. To je često od pomoći, alisvakako nije uvek uspešno. Najdragocenije je deci školskog uzrasta koja žele da im se pomogne. Ako

je dete izuzetno nervozno, bolje je da se konsultujete sa stručnjakom za mentalno zdravlje, da bi se,po mogućnosti, ustanovili i otklonili uzroci tenzije.

Ritmični pokreti

821. Ljuljanje, drmanje, okretanje glave i lupanje glavom javljaju se kod 5 do 15 odsto nor-malne dece. Obično počinju negde izmeđ u šestog i osmog meseca da bi do četvrte godine najčešćesasvim prestali. Izbijanje zuba ili infekcija uha mogu da prouzrokuju naglo ispoljavanje ovih simp-toma. Kod drmanja, beba sedeći na kauču ili u fotelji snažno udara ledima o tapacirani naslon i tako„odskakuje" od njega. Ljuljanje je kad se četvoronoške klati napred- nazad, oslanjajući se na pete. Le-žeći u krevetu, beba ponekad okreće glavu levo- desno. Lupanje glavom je kad beba namemo udaraglavom u neku tvrdu površinu, kao što je uzglavlje krevetića. Ovo potonje najviše uznemirava rodite-lje, iz razumljivog straha da bi se dete moglo povrediti. Ali, ne brinite, neće.

Ritmične kretnje su česte, ali retko dovoljno snažne da bi se dete povredilo. Budući da su običnoodraz samostimulacije primerene nivou razvoja deteta, roditelji nemaju potrebe da brinu. Zlostavljana

300




ili zanemarena deca se često izrazito snažno i konstantno ljuljaju celim telom ili udaraju glavom. Kodte dece temeljna medicinska i psihološka istorija otkriva postojanje većeg problema.

822. Koje je značenje ovih ritmičnih pokreta? Obično se javljaju u drugoj polovini prve godine,kada bebe prirodno stiču osećaj za ritam. Ove kretnje dete obično izvodi onda kad je umorno, pospanoili frustrirano - a to su situacije u kojima mnoga istovremeno pribegavaju i sisanju palca ili milova-

nju plišane igračke (vid. odeljke 786 i 803). Stoga mislim da one spadaju u kategoriju utešnih radnji ipredstavljaju želju za reprodukovanjem doživljaja ljuljanja i nosanja u naručju roditelja tokom prvihmeseci.

Većina dece ne izvodi često ritmične kretnje, već samo u specifičnim trenucima - kad su umorna,dosadno im je ili su uznemirena. Iste kretnje, a pogotovo udaranje glavom, česte su i intenzivne koddece koja su emocionalno zapostavljena ili fizički zlostavljana. Ukoliko opazite da su kod vašeg dete-ta vrlo redovne, porazgovarajte o tome s lekarom.

Prevremeno rođ ena beba (nedonošče)Beba čija težina ni približno ne dostiže 2,25 kilograma verovatno će morati da ostane u bolnici, u

kojoj postoje inkubator i stručna nega.

823. Teško je savladati zabrinutost. Većina prevremeno rođ enih beba se sasvim normalno razvija, uzmemo li u obzir da su nedonesene. Mada u početku sporo dobijaju u težini, kasnije to obično idemnogo brže, da bi nadoknadile propušteno. Naravno, neke stvari se ne mogu požuriti. Ako je beba ro-đ ena dva meseca pre termina, napunivši jednu godinu ona je zapravo stara 10 meseci.

824. Kad nedonošče dostigne težinu od 2,7 kilograma, nije mu potrebno ništa više nege i bri-ge nego bilo kojoj drugoj zdravoj bebi. Roditeljima je obično vrlo teško da u to poveruju. U početku,lekar ih može upozoriti da ne budu preterano optimistični, da bi ih potom postepeno ohrabrivao. Bebaverovatno mora da boravi u inkubatoru, gde je neprestano kontrolišu lekari i sestre, kao i da u početkudobija hranu preko cevčice. To je period kad roditelji mogu samo da je gledaju, mada mnoge bolnice

sada podstiču roditelje da dodiruju i, ako je ikako moguće, od samog početka uzimaju u ruke i hranesvoju prevremeno rođ enu bebu. Može se desiti i da majka mora da ode iz bolnice bez nje, u kom slu-čaju oba roditelja nedeljama žive neobičnim roditeljskim životom, znajući da teoretski jesu roditelji,ali ne osećajući se u potpunosti kao takvi. Neki od njih kažu: „Ponekad nam se čini kao da je to bol-ničko dete, a ne naše."

Nije čudo što se često osećaju uplašeni i nespremni kad lekar konačno kaže da mogu da odvedubebu kući. Ponekad nalaze sve moguće razloge zbog kojih to još uvek ne mogu da učine. Lekari i ses-tre imaju razumevanja za tu vrstu nesigurnosti i mogu da vam pomognu u vezi s njom. Obaveznoodvežbajte, pod nadzorom sestara, sve što je potrebno da radite kako biste bebi kod kuće pružalipravilnu negu, kako biste bili sigurni da ste dobro shvatili sva uputstva. Dobro je da nekoliko dana prebebinog dolaska kući provodite što je moguće više vremena u bolnici, pored nje.

Kad beba naposletku stigne kući, sve one brige kroz koje prolaze neiskusni roditelji - u vezi satemperaturom sobe, telesnom temperaturom deteta, disanjem, štucanjem, podrigivanjem, stolicom,dojenjem, pripremom formule, rasporedom, plakanjem, grčevima, razmaženošću - pogađ aju roditeljenedonoščeta trostrukom snagom. Mogu da produ nedelje pre nego što steknu dovoljno samopouzda-nja i meseci pre nego što budu ubeđ eni da je njihova beba zdrava, jaka i napredna kao i bilo koje drugodete začeto u isto vreme.

825. Zabrinuta familija i komšiluk. U međ uvremenu, tu su i brige koje vas mogu zadesiti spo-lja. Komšije i familija često se ponašaju uplašenije i zabrinutije od roditelja. Zapitkuju, galame i pravetakvu gužvu da roditelje to ubrzo dovodi na ivicu strpljenja. Neki od njih čak nastoje da im ispričajusve nebulozne priče koje su čuli u vezi s neobičnom krhkošću i osetljivošću prevremeno rođ enih beba.

Čak i da je sve to tačno, roditeljima je i bez toga dovoljno teško. Naročito im teško pada slušanje tak-vih budalaština u periodu kad nastoje da savladaju vlastiti strah.

301




826. Hranjenje. Prevremeno rođ ena beba se iz bolnice obično otpušta onda kad dostigne težinuod oko 1,8-2 kilograma. Raspitajte se koliko su je puta dnevno hranili u bolnici i koliki su količinskibili ti obroci. To je dobra polazna tačka. Ako je hranite bočicom, možete očekivati da će ona poste-peno biti u stanju da uzima sve obilnije obroke, kao i da će s vremenom razmaci izmeđ u obroka posta-

jati sve veći, baš kao kad je beba rođ ena na vreme.Ono glavno čega se valja čuvati jeste nutkanje bebe da u početku pije više mleka, a kasnije da

uzima više čvrste hrane nego što želi. To je veliko iskušenje, jer je tako sitna. Čini vam se da će bržedobijati u težini i biti otpornija ako uspete da joj svaki put ugurate još samo malo mleka. Medutim,otpornost prema bolestima nema veze s težinom deteta. Vaša beba, poput svih ostalih, ima vlastiti tem-po razvoja i apetit koji mu je primeren. Ako pokušavate da je naterate da jede više nego što želi, samoćete joj ubiti apetit i usporiti napredovanje.

Prevremeno rođ enim bebama se čvrsta hrana uvodi izmeđ u četvrtog i šestog meseca, isto kao ibebama rođ enim na vreme. Važno je da roditelji, i pored bojazni i želje da im beba što bolje napredu-

je, budu taktični i daju joj dovoljno vremena da se navikne i zavoli čvrstu hranu i povećavaju količinusamo ako je očigledno da se bebi dopada to što jede. Drugim rečima, vodite računa da sami ne stvarateprobleme u hranjenju.

827. Dojenje nedonoščeta. Majka koja želi da doji redovno će ispumpavati mleko iz grudi i do-nositi ga u bolnicu sve dok je beba tamo. Kad beba postane veća i snažnija, sestre će pomoći majci dapočne da je doji, što je obično nekoliko dana pre no što će beba biti puštena kući. To mora biti poste-pen proces, jer je beba naviknuta da obroke dobija iz bočice, lako se zamara i ima mala usta. Dobroće vam doći saveti iskusne pedijatrijske sestre.

828. Nikakve druge predostrožnosti. Bebu možete kupati u kadici čim dođ e kući (vodite računada joj je dovoljno toplo). Kad počne normalno da dobija u težini, možete je voditi u šetnju kao i svakodrugo zdravo novorođ enče.

Svakako da nema potrebe da roditelji nose maske, čak ni neposredno pošto bebu donesu kući. Onamora da se navikne na obične porodične mikrobe. Ne treba da je izlažete dodiru s posetiocima koji

imaju nazeb ili neku drugu infekciju, ništa više nego bilo koju drugu bebu ili dete, ali inače nije potreb-no niti mudro preduzimati nikakve druge mere predostrožnosti.

829. Osetljivost. Roditelji treba da budu svesni da neke prevremeno rodene bebe imaju niži pragstimulacije i ne treba da se osećaju krivi niti da ih izbezumljuje ako ustanove da se njihova beba lakšeiznervira i teže umiruje.

830. Vakcine. Treba početi dva meseca posle rođ enja, kao i kod donesene novorođ enčadi. Nedo-noščad manje burno reaguje na vakcinaciju, a naročito im je potrebna zaštita od bolesti kao što je veli-ki kašalj.

302



TEŠKOĆE U RAZVOJU

Deca ometena u razvojuImati dete ometeno u razvoju ili s nekim hroničnim problemom, za porodicu obično znači otiski-

vanje na neočekivano i neizvesno putovanje. To je putovanje za koje niko nije pripremljen, jer ga nikone očekuje. Može da bude naporno: neizvesnost je veća, put je strmiji, a odredište nepoznato. Roditeljiobično bivaju iznenada gurnuti u nepoznati svet medicinskih subspecijalizacija, visoke medicinsketehnologije i poštovanja dostojnih medicinskih ustanova, nove terminologije, kontakata s mnoštvomljudi u belom - svet koji im se čini veoma dalekim od onog u kome su odrastali i koji su priželjkivaliza svoje dete.

Stanja kao što su oštećen sluh, oštećen vid, mentalna retardacija, emocionalne smetnje, cerebral-na paraliza i smetnje u učenju iziskuju raznorazne posebne postupke.

831. Delikatna ravnoteža. Da budemo načisto, postoji mogućnost da neke etape ovog putovanjabudu ispunjene tugom, ali mnogi roditelji nam pričaju i o radostima. Imati dete s teškoćom u razvojupredstavlja za mnoge roditelje i njihovu ostalu decu mogućnost da se kao ličnosti razvijaju onako kakoinače to ne bi mogli - mogućnost da se nauče saosećajnosti, razumevanju i proširenoj definiciji ljubavi.Često se supružnici na ovom zajedničkom putovanju još jače vežu - mada se dešava i da poneki brakpukne usled stresa. Mnogi nauče da cene divnu i čudesno uzvišenu ljubav prema detetu ometenom urazvoju.

Morate da ostvarite delikatnu ravnotežu, a to nije nimalo lako. Posredi je ravnoteža izmeđ u zado-voljavanja potreba deteta i staranja o ostatku porodice i vama samima. Potrebno je da odredite prio-ritete i mudro rasporedite svoju ograničenu energiju i vreme. Nema savršenog načina da budete roditeljdetetu koje je na neki način ometeno u razvoju. Stalno ste primorani na nekakve ustupke: ponekad jed-nostavno morate da se sklonite da biste sačuvali duševni mir; ponekad vam se čini da zapostavljate

jednog člana porodice zbog drugog; ponekad vam se čini da niste dorasli zadatku.To je sasvim normalno; ne možete da postignete sve. Dobra vest glasi da i ne morate da postižete

sve - naposletku, to nikome ne uspeva. Vi i vaša porodica imate unutrašnje snage i dovoljno ste žilavida podnesete gotovo sve, izuzev manjka ljubavi. Konačno, možda ostvarivanje ravnoteže i nije odgo-varajuća metafora. Možda je to više nalik klackalici: nekad se penjete, a nekad padate, ali uglavnombalansirate na nekoj srednjoj visini.

Evo nekih saveta koji mogu da vam pomognu da nađ ete tu ravnotežu.

832. Izborite se sa bolom koji osećate. Svi roditelji koji imaju dete koje je na neki način ome-teno u razvoju osećaju bol. To je potpuno normalno i razumljivo. Prvo morate da prebolite to što nistedobili savršeno zdravo dete, a tek onda sledi period prihvatanja deteta koje ste dobili. Morate da savla-davate faze bola: šok, poricanje, tugu, bes i na kraju prilagođ avanje. Opazićete da ne upotrebljavamreč „prihvatanje", jer nisam siguran da se većina roditelja ikad zaista pomiri s ovim udarcem sudbine.Umesto toga, verujem da se cilj sastoji u prilagođ avanju ovoj novoj stvarnosti, koje vam omogućavada je uklopite u svoj život tako da vaša sposobnost da volite, radujete se i razvijate se kao ličnost osta-

je umnogome očuvana.Drugo pogrešno shvatanje u vezi s fazama bola jeste da kroz njih prolazite postepeno i rešavate

ih jednu po jednu. Većina roditelja kaže da su sve te faze uvek prisutne i da su ova osećanja uvek tu

negde ispod površine, mada vremenom postanu manje intenzivna. Prema tome, ustanovićete da ste se

303




naljutili ili snuždili bez ikakvog vidljivog razloga - u samoposluzi, možda - da biste ubrzo shvatili davas je iz nekog razloga upravo u tom trenutku savladala tuga. Bolne reakcije postaju zabrinjavajućesamo ukoliko otac ili majka postanu potpuno obuzeti njima - ljuti na sve i svakog, toliko utučeni daujutru ne mogu da ustanu iz kreveta, ili, pak, uporno neće sebi da priznaju da kod deteta postoji bilokakav problem. Mada takve reakcije nisu neuobičajene u početku, ja bih se zabrinjavao samo ukolikoroditelj zbog njih nije u stanju da funkcioniše ili ako mesecima potraju bez ikakvih znakova pobolj-šanja.

833. Uradite nešto povodom osećanja krivice. Druga gotovo univerzalna reakcija roditelja nadete sa teškoćom u razvoju jeste osećanje krivice. Pogađ a me i rastužuje ta naizgled neograničenasposobnost roditelja da se osećaju krivi zbog stanja svog deteta. Roditelj misli: ,Ji4ora biti da samnegde pogrešio," i beskrajno se opseda razmišljanjem šta je to moglo da bude, uprkos uveravanjimastručnjaka da je to prosto nesrećan slučaj. Jedna majka mi je poverila kako je duboko u duši ubedenada je kod njenog deteta došlo do anomalije zato što je jednom popila aspirin u toku trudnoće (madaaspirin zaista nije imao nikakve veze s tim). Ostali stalno prizivaju u misli prizor nesreće i prekoreva-

ju sebe: ,,Da mu nisam dozvolio da vozi bicikl u toj ulici, ovo se nikad ne bi desilo."

834. Nemojte prolaziti kroz to sami. Ponekad se osetite kao da samo vi imate dete s teškoćomu razvoju, ili hronično obolelo dete. Međ utim, postoje milioni roditelja koji se bore sa sličnim proble-mima. Udruženja roditelja dece ometene u razvoju uvek s dobrodošlicom dočekuju nove članove, kojiimaju slične probleme i koji žele da razgovaraju o zajedničkim problemima i osećanjima.

835. Specijalista za smetnje u učenju. Važno je da imate nekog kome se možete obratiti, škol-skog psihologa ili nastavnika specijalnog obrazovanja, ko će vas posavetovati kojem specijalisti da seobratite u vezi s konkretnim problemom koji vaše dete ima u vezi sa učenjem. Morate se izboriti smedicinskim, obrazovnim i ekonomskim aspektima. Jedna od najboljih stvari koje su se u vezi s ovimdesile poslednjih godina jeste formiranje roditeljskih grupa za svaku smetnju u učenju zasebno, kojevam pomažu da nađ ete ustanove u kojima će vam pomoći da izađ ete na kraj s osećanjima depresije,krivice, frustracije i tuge i pružiti vam emocionalnu podršku.

836. Naučite što je moguće više o bolesti svog deteta. Najčešće o bolesti odnosno stanju svogdeteta u početku znate jako malo. Što više saznajete o tome, biće vam sve manje tajanstveno i moćićete bolje da razumete lekare, kao i da pomognete terapeutima svojim opažanjima. Obratite se udruže-nju osoba koje imaju isti problem, potražite dobru literaturu i porazgovarajte s lekarom, patronažnomsestrom ili socijalnim radnikom.

837. Organizujte se. Roditeljima deteta s teškoćama u razvoju može se činiti da imaju više oba-veza nego što mogu fizički stići da obave - odlasci kod lekara, na terapiju, dijagnostički testovi, odlas-ci u školu, i tako dalje. Moraćete da postanete efikasni ako hoćete da sprečite da te obaveze ne okupi-raju sve vaše vreme. Mnogi roditelji uvek imaju uz sebe notes u koji beleže šta su obavili i šta ih joščeka. Pokušajte da zakažete što više stvari istog dana, a kupovine obavljajte u tržnim centrima kojiimaju sve što vam je potrebno, jer je tako dovoljan samo jedan odlazak.

838. Budite advokat svog deteta. Možda ćete se naći u situaciji da morate da pregovarate akohoćete da glomazan birokratski aparat odobri lečenje koje savetuje specijalista. Ponekad školski sis-tem ne nudi ono za šta verujete da bi bio optimalan program, skrojen prema posebnim potrebama va-šeg deteta. Osiguravajuće kompanije mogu odbiti da pokriju troškove određ enih testova ili terapija.Neke sredine nemaju razumevanja za potrebe bolesnih ili invalidnih osoba i ne pružaju odgovarajućupodršku. U takvim slučajevima, neumoljiva upornost roditelja, naoružanog znanjem, može da značiveliku razliku. Medutim, moraćete tačno da naučite koje su usluge zakonom zagarantovane vašemdetetu, kakva je politika vašeg zdravstvenog osiguranja kadaje reč o deci ometenoj u razvoju, koliko

škola mora, a koliko može da vam izađ e u susret, itd.

304



Teškoće u razvoju

839. Dobra vest je da ničiji glas nije snažan kao glas upornog roditelja. Ne dajte se lakoobeshrabriti kad vaši napori naiđ u na otpor. Vaš usamljeni glas može da pokrene mnoge sisteme onakokako drugi nikako ne mogu. Pridružite se nacionalnom udraženju roditelja kako biste svoj usamljeniglas učinili delom hora koji može da utiče na zakonodavce i sudove. Mi smo draštvo koje je često sklo-no da mnogo priča o pravednim stvarima, ali istovremeno nerado obezbeđ uje potrebna sredstva. Kaoi u svemu drugom, vremenom ćete biti sve bolji advokat svom detetu i često uspevati u svojim napo-rima.

840. Ne dozvolite da problem deteta zaseni njegovu ličnost. Svi smo mi skloni da definišemodete prema vrsti njegovog invaliditeta. To je razlog što smo izmenili svoju terminologiju. Opazićete dane pišem o „invalidnoj deci", već o „deci ometenoj u razvoju". To je, mislim, suptilna ali važna dis-tinkcija. Ono prvo nagoveštava da je taj invaliditet najvažniji i da je faktor koji definiše dete, dok ovodrago ukazuje na to da je dete pre svega dete, koje ima svoj problem, ali i mnogo drugih karakternihcrta.

Na vama je da zaista vidite dete ispod svih etiketa, da ga upoznate u celokupnoj njegovoj ljudskojsloženosti - njegovu snagu, način razmišljanja, njegove reakcije na svet i njegove radosti, jednako kaoi njegove probleme. To može da bude težak zadatak; ponekad zahtevi bolesti zasenjuju sve ostalo.Vremenom, međ utim, ustanovićete da ste stekli bolje razumevanje svog deteta, ono koje uključuje sveaspekte njegove ličnosti, ono koje mu daje status koji je njegovo rodenjem zagarantovano pravo - daga gledaju kao ljudsko biće, a ne kao dijagnozu, sa svom složenošću, problemima i radostima koje tadijagnoza podrazumeva.

841. Ne zapostavljajte ostalu svoju decu. Deca ometena u razvoju iziskuju dodatno naprezanje,fizičko i emocionalno. S obzirom na vašu ograničenu i već maksimalno rastegnutu energiju, lako semože desiti da sve svoje misli i energiju usmerite prema takvom detetu. Naposletku, njemu su naj-potrebnije, zar ne? A njegova zdrava braća i sestre su ionako dobro i zdravo, zar ne?

Ovakav stav je uobičajena zamka. Kad se tako zaista desi, zdrava deca mogu početi da osećajuozlojeđ enost prema središnjoj tački porodičnog života- detetu ometenom u razvoju. Pitaju se zašto jepotrebno da neko ima problema da bi skrenuo na sebe pažnju njihovih roditelja. Neki počinju na-

merno da upadaju u nevolje, kao da kažu: „Hej, i ja sam vaše dete. Šta je sa mnom?"Roditelji moraju i svojoj zdravoj deci da pružaju ljubav i pažnju jer su i njima potrebne. To je

ravnoteža koja se ne ostvaraje lako. Savršenog rešenja nema i ne treba da se osećate krivi zato što nemožete da učinite sve za svakog od njih. Medutim, vaša zdrava deca će umeti da cene to što im čestogovorite koliko ih volite i kako biste želeli da provodite s njima više vremena, iako to trenutno ne mo-žete. Moraju da vide da ulažete dodatne napore da im poklonite malo vremena, vremena posvećenogsamo njima, čak i ako je to samo jednom nedeljno. Od pomoći je i da ih na neki način uključite u vremekoje posvećujete bolesnom detetu. Tako skidate veo tajnovitosti s pažnje koju mu poklanjate, a vašaostala deca uviđ aju dosadu i jednoličnost koji prožimaju te procese.

Imati sestru ili brata ometenog u razvoju može da bude iskustvo koje će obogatiti život vaše ostaledece. Mnoga deca tako nauče smisao saosećanja, tolerancije različitosti međ u ljudima i sažaljenja

prema patnjama drugih, kao i sposobnost da izađ u na kraj s vršnjacima koji im se rugaju zato što imaju„uvrnutog" brata ili sestru.

842. Ne zapostavijajte svoje odnose s drugim ljudima. Vaš odnos s bračnim dragom iziskujebrigu i pažnju. Statistika tera na razmišljanje: oko jedna trećina brakova se raspada zbog stresa izaz-vanog ovom situacijom, druga trećina ostaje ista kakva je i bila, dok u onoj preostaloj trećini međ usob-ni odnos supružnika postaje snažniji i bogatiji zahvaljujući tome što se zajedno suprotstavljaju iza-zovu. Ovo poslednje se ne dešava slučajno. Potrebni su otvorena komunikacija i obostrana podrška ipoverenje. Najviše od svega, potreban je rad i posvećenost ulaganju energije u samu vezu.

Vaši odnosi s prijateljima i familijom verovatno će se takođ e promeniti. Imati dete ometeno urazvoju može da bude krajnje samotno iskustvo, ukoliko to dozvolite. A može i da obogati vaše odnose

s prijateljima. Mnogi roditelji upravo ovako nauče ko su im pravi prijatelji - oni koji im pružaju svoju

305




ljubav i podršku, a ne oni koji ih se klone. Najbolji mogući roditelj možete da budete samo ukoliko nezanemarite ostale važne stvari u svom životu. Morate i zaslužujete da imate prijatelje, da izadete s nji-ma i provedete se, da malo pobegnete od svakodnevnih odgovornosti.

U okviru jedne studije, roditelje dece ometene u razvoju su pitali šta im je najpotrebnije u životu.Predah, glasio je odgovor - neko ko će ponekad voditi računa o detetu, kako bi oni mogli da poklonepažnju i ovim drugim aspektima svog života, odu u bioskop ili kupovinu, ili prosto u posetu prijatelji-

ma ili familiji.

843. Predah znači sloboda. Pomoć mogu da vam pruže neke profesionalne agencije, prijatelji,vaša crkva ili porodica. Nemojte uvrteti sebi u glavu da nikad ne smete da ostavljate svoje dete. Njemu

je potrebno da nauči da se ponekad odvoji od vas, kao i svakom drugom detetu, kao što je potrebno dase vi osećate sasvim dobro i onda kad neko drugi brine o njemu.

844. Nemojte zapostavljati svoju društvenu zajednicu. Upoznajte dete s komšijama, poveditega sa sobom u crkvu, na neko društveno okupljanje u mesnoj zajednici ili u gradu. Pomozite ljudimau svojoj sredini da shvate potrebe dece ometene u razvoju. Mislim da ćete biti zadovoljni podrškomljudi koji saznaju za problem vašeg deteta i upoznaju ga kao ličnost.

845. Ne zapostavljajte sebe. Biti najbolji mogući roditelj znači biti, u okvirima vlastite ličnosti,najbolja moguća osoba. To znači da treba da odvojite vreme za zadovoljavanje vlastitih potreba.Mnogi mučenici naposletku omrznu svoje mučeništvo i ono što ga je izazvalo. Najbolju moguću negusvom detetu možete da pružite onda kad ste srećni i ispunjeni kao ličnost. Niko vam ne može reći šta

je potrebno za to. Za neke roditelje, to je nalaženje odlične ispomoći u staranju o njihovom detetu ipovratak na posao. Drugi odaberu da posvećuju više vremena svojoj deci. Ne postoji ispravna i po-grešna odluka, već samo ono što je za vas najbolje. Ako ste svesni podrške, odnosa s ljudima i ciljevakoji su vam potrebni u životu, to će vam pomoći da donesete prave odluke za sebe i svoju porodicu.

846. Redovna škola, ako je ikako moguće. Kod mnoge dece su posredi stanja koja ne ometaju

njihovo prisustvovanje redovnoj nastavi u obližnjoj školi, zajedno sa ostalom decom. U ovu kategoriju spadaju mnoge telesne mane, srčana oboljenja koja ne iziskuju ozbiljno ograničavanje aktivnostideteta i osoben spoljni izgled, recimo zbog mladeža i tome slično. Za tu decu je najbolje da idu uredovnu školu u koju idu i ostala deca iz kraja. Budući da će i ostatak života provesti s prosečnim ljudi-ma, najbolje je da od samog početka sebe smatraju prosečnima u gotovo svakom pogledu.

Nekada se verovalo da bi ovakva deca ometala nastavu u običnoj školi - recimo, deca sa ošte-ćenjem sluha ili vida - te da bi ih stoga trebalo upisivati u specijalne škole s celodnevnom nastavomili internatskog tipa. Mada je izuzetno važno da ova deca steknu obrazovanje, odnedavno se sve višeprihvata da je još važnije da se prilagode i budu srećna. To znači da uvek valja imati na umu društve-nost koju će steći kroz druženje sa zdravom decom i s drugom decom koja imaju zdravstvenih prob-lema, zdrav pogled na svet i na same sebe, a koji se formira ako odrastaju razmišljajući o sebi kaouglavnom sasvim normalnim ljudima, kao i sigurnost koja će proisteći iz toga što žive kod kuće, sasvojom porodicom.

Što je dete mlađ e, to mu je potrebnija nega ispunjena bliskošću, ljubavlju i razumevanjem, onajosećaj pripadnosti koji je verovatno mnogo lakše steći kod kuće nego u najboljem mogućem internatu.Ulažu se sve veći napori da se deca ometena u razvoju upisuju u redovne škole i, ako je ikako moguće,što više prisustvuju nastavi zajedno sa ostalom decom. To znači i povećavanje školskih budžeta iobučavanje većeg broja specijalizovanih nastavnika, kako bi lokalne škole imale mogućnosti za to. Tobi u nekim slučajevima značilo da dete jedan deo dana provodi u specijalnom odeljenju, a drugi uredovnoj nastavi. Dobro je da deca saznaju da postoje razne bolesti koje dovode do odredenog vidainvaliditeta. Specijalno obučen nastavnik može poučiti druge nastavnike na koji način mogu pomoćidetetu sa specifičnim potrebama da razume temu i učestvuje u radu na času.

306



Teškoće u razvoju

Mentalna retardacija

847. Pre svega, da razjasnimo šta je to mentalna retardacija. Kaže se da je dete retardirano(mentalno zaostalo) ako, pre osamnaeste godine, funkcioniše veoma ispod proseka za svoj uzrast ubarem dve od sledećih oblasti: intelektualna sposobnost, sposobnost korišćenja jezika, sposobnost davodi računa o sebi, formiranje stava o sebi i drugima, sposobnost planiranja unapred, praćenje nastaveu školi, rekreativna interesovanja i stručne sposobnosti.

Stručnjaci su ranije delili decu s mentalnom retardacijom na blago, umereno, ozbiljno i potpunoretardiranu, u zavisnosti od stepena njihove ometenosti u razvoju. Međ utim, često je teško ubaciti uneku od tih kategorija dete koje je, na primer, u stanju da relativno dobro funkcioniše u jednom okru-ženju, kao što je specijalan dom za decu, ali i u drugom - recimo, u haotičnom roditeljskom domu.Umesto da naprosto odrede šta dete može, a šta ne može da radi, mnogi sada mentalno retardiranu decusvrstavaju u kategorije prema tome koliko im je pomoći potrebno da bi ostvarila svoj najveći potenci-

jal. Nekoj deci je, na primer, potrebna samo povremena dodatna pomoć, dok je nekoj drugoj potrebnasve vreme. Ima i dece koja su u potpunosti zavisna od tude brige i nege, u svim aspektima svog života.

Često ne nazivamo dete „retardiranim" sve dok ne dostigne izvestan nivo razvoja u kojem postaje jasno da će ono uvek funkcionisati mnogo ispod proseka. Umesto toga, kod dece mlade od šest go-dina obično se govori o „kašnjenju u razvoju". Time se ukazuje da dete jeste ispod proseka, ali da još

uvek nije jasno koliko će uspeti da nadoknadi to zakašnjenje tokom narednih nekoliko godina, poseb-no uz dodatno obrazovanje. Budući da mala deca često pokazuju neočekivani napredak u svojim raz-vojnim funkcijama, ponekad imamo period tokom kojeg niko ne može da predvidi da li će se kašnje-nje u razvoju pretvoriti u mentalnu retardaciju ili normalno funkcionisanje. Dakle, ako je kod vašegdeteta konstantovano kašnjenje u razvoju, imajte na umu da ključno pitanje nije samo kako ono fun-kcioniše sada, već na kom nivou se očekuje da bude za pet godina.

848. Uzroci mentalne retardacije. Slučajeve stvarne mentalne sporosti možemo grubo da pode-limo u tri grupe: organske, iskustvene i idiopatske (spontane). Organski slučajevi su oni u kojima jeprisutna anomalija mozga, bilo urođ ena (na primer, usled genetskog oštećenja), bilo usled fizičkogoštećenja (moždana infekcija ili neki toksin iz okruženja).

Mnogi slučajevi blage mentalne retardacije su iskustveni, u smislu da je dete imalo nedovoljnomentalne stimulacije koja bi podsticala normalan razvoj ili se suočavalo s nekim drugim psihološkimproblemima. Ovaj tip mentalne retardacije se uglavnom može sprečiti kroz specijalne edukativne pro-grame za mlađ u decu. Nažalost, u takve programe je uključeno tek svako Četvrto dete mlađ e od tri go-dine, iz prostog razloga što oni još uvek nisu sastavni deo naše svakodnevice.

Naravno, granica izmeđ u organske i iskustvene mentalne retardacije nije uvek jasna; mnoga decapate od obe. Možda ni organsko oštećenje ni manjak stimulacije iz okruženja sami po sebi ne bi bilidovoljni da prouzrokuju mentalnu retardaciju, ali kombinacija to dvoje svakako pomera jezičak na vagi.

Idiopatska mentalna retardacija jednostavno znači da postojeći fond znanja nije dovoljan da bi seodredio uzrok.

849. „S pora" deca će najbolje iskoristiti svoje mogućnosti ako su prihvaćena. Bihevioralniproblemi koji se razvijaju kod malog broja ovakve dece ponekad su posledica pogrešnog postupanja snjima, a ne smanjene inteligencije. Ukoliko roditelji smatraju da je dete čudno ili ga se stide, na primer,ono verovatno neće osećati njihovu ljubav u dovoljnoj meri da bi mu pružala sigurnost i sreću. Akopogrešno veruju da oni snose krivicu zbog njegovog stanja, mogu insistirati na svakojakim „lečenji-ma" koja će mu više odmagati nego pomagati. Ukoliko prerano zaključe da je dete beznadežan slučaji da nikad neće biti „normalno", mogu zanemariti njegovu potrebu za igračkama, društvom i odgova-rajućim školovanjem, a to je potrebno svoj deci, ako hoćemo da iz sebe izvuku maksimum. Velika seopasnost krije u tome da roditelji, nastojeći da ignorišu znake da dete kasni u razvoju i pokušavajućida dokažu sebi i celom sveru da je bistro kao i sva druga deca, vrše na njega pritisak - pokušavaju daga nauče veštinama i ponašanju pre nego što je ono spremno za to, upisuju ga u školu kojoj nije dorasloi organizuju mu kućne časove. Konstantan pritisak čini dete jogunastim i razdražljivim, a to što se

često nalazi u situacijama kojima nije doraslo lišava ga samopouzdanja.

307




Retardirano dete čiji su roditelji samo prosečno školovani i žive srećno, mada skromno, često pro-lazi bolje od deteta koje je rodeno u fakultetski obrazovanoj porodici ili porodici koja ima ambicija dapostigne veliki uspeh. One su sklonije da smatraju da je od suštinskog značaja da dete ima dobre oceneu školi, završi fakultet i bavi se nekom profesijom. Osobe čija je inteligencija ispod proseka mogu daobavljaju mnoge korisne i časne poslove. Pravo je svakog pojedinca da odrasta dovoljno dobro prila-gođ en i obučen da obavlja najbolji posao primeren njegovoj inteligenciji.

Retardirano dete treba puštati da se razvija sopstvenim tempom i ponaša se primereno svojoj fazimentalnog razvoja, a ne svom uzrastu. Potrebno je pružiti mu priliku da kopa, penje se i gradi i igra se,,ko bajagi" onda kad je spremno za sve te aktivnosti; trebaju mu igračke koje mu se sviđ aju, prilikeda se igra s decom u čijem društvu mu je prijatno i koja po stepenu razvoja ne prednjače u odnosu nanjega, čak i ako to znači da su jednu ili dve godine mlađ a od njega. Kad krene u školu, to treba da buderazred u kome će osećati da tu pripada i u kome će moći da nešto postigne.

850. Pesimističan stav roditelja i učitelja može da uspori napredovanje deteta. Pažljiva obra-zovna procena i individualno osmišljen program mogu da ubrzaju njegov mentalni razvoj, tako damože delimično da nadoknadi svoju retardiranost. Kao i svakom drugom detetu, samo će mu koristitiako oseti da je voljeno i da drugi cene kvalitete koje ono ima.

Svako ko je posmatrao grupe retardirane dece zna da su to većinom prirodna, druželjubiva i miladeca, pogotovo ona koja su kod kuće sasvim normalno prihvaćena. A kad se igraju ili pohađ aju pri-merenu školu, podjednako su revnosni i zainteresovani kao prosečna i natprosečna deca. Drugim re-čima, „priglup" izraz lica dolazi od osećanja da negde ne pripadate, a ne od toga što imate nizak IQ.Naposletku, najveći broj nas bi imao vrlo priglup izraz lica na nekom stručnom predavanju o teorijirelativiteta.

851. Nega retardiranog deteta kod kuće. Dete s blagom ili umerenom retardacijom, razume se,obično živi s porodicom. Poput prosečne dece, i ono se najsigurnije oseća kod kuće, međ u svojima.Dobro je da ga roditelji, ako je ikako moguće, upišu u predškolsku grupu u obdaništu, gde će vaspi-tači i pedagozi proceniti da li treba da bude s decom svog uzrasta ili mlađ om.

Kad roditelji shvate da dete kasni u mentalnom razvoju, obično pitaju lekara ili socijalnog radni-ka koje posebne igračke i obrazovni materijal treba da mu kupuju i kakvo mu je posebno podučava-nje potrebno kod kuće. To je posledica prirodne tendencije ljudi da u početku misle da se hendikepi-rano dete razlikuje od ostale dece. Da budemo načisto, retardirano dete može da ima interesovanja isposobnosti koje ne odgovaraju njegovom hronološkom uzrastu; ona više odgovaraju njegovom men-talnom uzrastu. Verovatno će više voleti da se igra s mladom decom i igračkama primerenim tommlađ em uzrastu. Moguće je da u šestoj godini neće ni početi da pokušava da samo zaveže pertle nitida prepoznaje slova. Takođ e, možda će imati teškoća da usmeno izrazi ono što vidi i čuje.

Roditelji prosečno inteligentnog deteta ne osećaju potrebu da pitaju lekara ili kopaju po literaturida bi ustanovili šta ga interesuje. Jednostavno ga posmatraju dok se igra sa svojim igračkama, ili igrač-kama nekog deteta iz komšiluka, i tako shvate šta mu se najviše dopada. Posmatraju šta pokušava danauči i taktično mu pomažu u tome.

Isto, u stvari, treba da bude i sa retardiranim detetom. Posmatrajte ga i videćete u čemu uživa. Ku-pujte mu igračke primerene tim njegovim sklonostima. Pomozite mu da se, ako je ikako moguće,svakodnevno nađ e u krugu dece čije mu društvo prija. Učite ga veštinama za čije mu je savladavanjepotrebna pomoć.

852. Odgovarajuća škola je od najvećeg značaja. Ukoliko postoji sumnja na mentalnu retar-daciju, dobro je da se roditelji posavetuju sa školskim psihologom ili dečjim psihijatrom. Dete nikakone treba smestiti u razred koji daleko prednjači u odnosu na njega. Svakog dana kad ne može da držikorak sa ostalom decom strada njegovo samopouzdanje, a ako ga prebace u niži razred ili mora da po-navlja godinu, to ga uveliko obeshrabruje. Ukoliko je dete samo malo sporije, a školski program je ta-kav da svako dete može da učestvuje u skladu sa svojim sposobnostima, možda i može da drži koraksa svojim vršnjacima.

308



Teškoće u razvoju

Nije dobro odlagati upis deteta u školu. Ako su školski propisi fleksibilni, treba da krene u školu još ranije nego što je uobičajeno. Trenutno se sve više radi na razvijanju posebnih programa predškol-skog obrazovanja za retardiranu decu. Potrebno je osmisliti poseban pristup školskom obrazovanju ovedece.

853. Dete sa ozbiljnom mentalnom retardacijom. Dete koje sa osamnaest meseci ili dve godine

još uvek nije u stanju da samostalno sedi, koje pokazuje malo interesovanja za ljude ili stvari, pred-stavlja komplikovaniji problem. Ono će se dugo morati negovati kao da je beba. Rešenje zavisi od ste-pena retardacije, temperamenta deteta, od toga kako utiče na ostalu decu u porodici, da li kasnije uspe-va da nađ e drušrvo za igru i aktivnosti koje će ga činiti srećnim, da li u obližnjoj školi postoji speci-

jalno odeljenje koje će ga prihvatiti i koje će mu odgovarati. Najviše, medutim, zavisi od toga da listaranje o njemu za roditelje predstavlja prvenstveno zadovoljstvo ili napor. Na neka od ovih pitanjase može odgovoriti tek kad dete bude nekoliko godina starije.

854. Neki roditelji su u stanju da pomognu retardiranom detetu da napreduje velikim kora-

cima. Umeju da nađ u načina da se staraju o njemu tako da ih to ne iscrpljuje. U stanju su da uživajuu njegovim prijatnim osobinama, ne nerviraju se zbog teškoća koje im zadaje i ne potčinjavaju sve

druge svoje obaveze brizi o njemu. Ostala deca u porodici se ugledaju na roditelje. Prihvatanje odstrane cele porodice izvlači ono najbolje iz retardiranog deteta i predstavlja dobar početak u životu. Zanjega je možda najkorisnije da ostane da živi u okrilju porodice.

Drugi roditelji, jednako odani, postaju sve napetiji i nestrpljiviji starajući se o detetu koje ima spe-cijalne potrebe. To može da pogorša njihove međ usobne odnose i odnose sa ostalom njihovom decom.Takvim roditeljima je potrebno mnogo pomoći od strane lekara-specijaliste u ovoj oblasti, koji običnosarađ uje sa socijalnim radnikom i dečjim psihologom ili psihijatrom. Uz njihovu pomoć, roditelji mo-gu da razviju pozitivniji stav ili pronađ u rešenje koje će im više odgovarati, u vidu boravka deteta iz-van kuće, po mogućnosti u maloj grupnoj ustanovi ili u hraniteljskoj porodici.

Ima i roditelja koji se predaju staranju o retardiranom detetu ne osećajući to kao preteran napor,već sa odanošću koja im pričinjava zadovoljstvo. Međ utim, neko sa strane lako može da vidi da je nji-hov osećaj obaveze prema detetu toliko intenzivan da ne razmišljaju dovoljno jedno o dragom, o osta-loj deci, ni o vlastitim interesovanjima. Na duge staze, to nije zdravo za porodicu kao celinu, a ni zaretardirano dete. Roditeljima je potrebna pomoć, u smislu da treba da steknu osećaj za meru i popustemalo u svojoj vezanosti za dete.

Kad se roditeljima čini da ne mogu da izadu na kraj s brigom o retardiranom detetu, treba da sedobro posavetuju sa socijalnim radnikom ili ustanovom specijalizovanom za brigu o retardiranoj deci.Ponekad savet stručnjaka može da pruži roditeljima praktičnu i emocionalnu podršku koja im jepotrebna, a mogu dobiti i savet da se dete smesti u hraniteljsku porodicu ili malu grapnu ustanovu. Uposlednje vreme se nastoji da se, ako je ikako moguće, izbegne smeštanje u velike institucije.

855. Daunov sindrom (trisomija 21). To je poseban tip genetski uslovljene mentalne retardacije, ali povezan s poremećajem telesnog razvoja. (Daun je prezime lekara koji je, krajem 19. veka, prvi pro-širio znanje o ovom oboljenju.)

Ima i drugih osobenosti. Fizički rast je usporen i dete ne dostiže normalnu visinu. Inteligencija seu većini slučajeva razvija veoma sporo, ali kod manjeg broja takve dece se razvije u priličnoj meri.Mno-ga ova deca su karakteristično dobre naravi.

856. Trisomija 21 se odnosi na osnovni uzrok, suvišni 21. hromozom, ili višak genetskog ma-terijala na 21. hromozomu, prisutan od prvog trenutka života embriona. Ponekad postoji rizik od ponav-ljanja u narednim trudnoćama. U suštini, anomalija je najčešće slučajna, mada je njeno pojavljivanjeverovatnije kod žena koje se približavaju kraju svog reproduktivnog doba. Proučavanje hromozoma

kod fetusa i roditelja može da odredi koja je situacija u pitanju i koliki je rizik u sledećim tradnoćama.Amniocenteza (analiza plodove vode) ili ,,CVS" (analiza placente) u ranoj trudnoći mogu da odrede

309




da li je prisutna trisomija 21. Ove analize se rade kod trudnica starijih od trideset pet godina, kod kojih je rizik od Daunovog sindroma veći. Tada roditelji mogu da odluče da li žele da nastave trudnoću.

Kao i u drugim oblicima mentalne retardiranosti, budući postupak zavisi od toga kako se deterazvija, od mogućnosti obrazovanja i nalaženja drugova za igru u mestu stanovanja i koliko su roditeljiu mogućnosti da pored ostalih svojih obaveza preuzmu i ovu posebnu. Neka deca s Daunovim sin-dromom se podižu u okrilju porodice, ne predstavljajući neki poseban napor za roditelje i ostalu decu

u kući. U ostalim slučajevima, ume da se ispostavi da će, što je dete starije, i za njega i za porodicu bi-ti bolje ukoliko se ono smesti u neku instituciju, po mogućnosti malu grupnu ustanovu. Kontinuiranosavetovanje sa psihologom pomoći će roditeljima da donesu najbolju odluku.

310



ŠKOLA I PROBLEMI SA UČENJEM

Teškoće u školi857. Školski uspeh je prva velika odgovornost koju namećemo deci. Zato na loše rezultate u

školi reagujemo isto onako panično kako bismo reagovali na pojavu visoke temperature: to pokazujeda nešto nije u redu i da treba odmah preduzeti korake da se otkrije uzrok. To je, dabome, lakše rećinego učiniti; mogućih uzroka loših rezultata u školi ima mnogo.

Na primer, međ u fizičkim uzrocima mogu da budu glad usled neodgovarajuće ishrane, teškoće svidom ili sluhom, hronično oboljenje, smetnje u učenju (vid. odeljke 871-874) i problemi vezani zapažnju (vid. odeljke 636-638). Međ u psihološkim uzrocima su zanemarenost, roditeljske svađ e, fi-zičko i seksualno zlostavljanje, emocionalni koflikti i škola koja ne odgovara sposobnostima ili želja-ma deteta.

858. Veoma se retko dešava da dete ima loš uspeh isključivo zbog „lenjosti". Deca koja su pre-stala da se trude da savladaju gradivo uopšte nisu lenja. Deca se radaju radoznala i entuzijastična. Akoizgube te osobine, to je zbog nekog problema vezanog za sposobnost učenja, ili zbog nesposobnostiškole da izađ e na kraj s problemom deteta. Bez obzira na to da li je uzrok lošeg uspeha fizički, emo-cionalni, da li je vezan za okruženje ili je u pitanju kombinacija ovih uzroka, roditelji treba to da shvateveoma ozbiljno.

859. Povedite sa svojim detetom prijateljski razgovor o njegovom problemu sa učenjem, bez

grdnji i prekora. Budite ljubazni i pokažite mu da ima vašu podršku. Šta ono misli, šta je uzrok prob-lema? Pitajte ga za detalje onoga što se dešava u školi, kako se ono oseća i šta misli.

860. Sretnite se s nastavnikom i direktorom. Najbolje je da im priđ ete pokazujući želju za sa-radnjom, a nikako neprijateljski. Mnogi roditelji prosto pretpostave da je nastavnik kriv za problemdeteta i ,,s vrata" ga napadaju. Mada je tačno da nastavnik ili škola umeju da doprinesu problemu, ta-kav pristup je kontraproduktivan.

861. Ako su osećanja i emocionalni simptomi značajan aspekt problema, trebalo bi da poraz-govarate s lekarom. Kad se ustanovi postojanje psihološkog problema kod deteta ili porodičnih kon-flikata, preporučljivo je upućivanje kod školskog psihologa, dečjeg psihijatra ili nekog drugog struč-

njaka za mentalno zdravlje. Kompetentan stručnjak može uspešno da identifikuje i leči emocionalneuzroke, baš kao i fizičke, otklanjajući na taj način glavnu prepreku razvoju deteta.

862. Postoji mnoštvo pristupa pomoću kojih prosvetni radnici i roditelji mogu da svedu na

minimum ili eliminišu teškoće koje dete ima sa školom. Ukoliko škola praktikuje formiranje ode-ljenja u kojima se deca neko vreme ne ocenjuju, predložio bih da dete jedno vreme bude u tom ode-ljenju, da bi videli kako će otklanjanje pritiska koji predstavljaju ocene doprineti da se dete oseti manjenesposobnim. Predavao sam na medicinskom fakultetu na kojem nisu postojale ocene. Studenti su bilividno srećniji zbog izostanka tog pritiska. Smatram da isti blagotvoran efekat može da se postigne sdecom koja imaju loš uspeh u osnovnoj ili srednjoj školi.

Želim da naglasim da je ponavljanje razreda obično vrlo bolno, naročito ako se dogodi u nižimrazredima. Rezultat toga su često društvene i emocionalne posledice i gubljenje samopoštovanja, pa sečesto dešava da takvo dete sasvim odustane od školovanja, pogotovo u nižim razredima srednje škole.

311




863. Mnogo je toga što roditelji mogu da učine izvan školskog okruženja, da bi pomogli dete-tu koje ima ozbiljnih problema sa učenjem. Dete će početi uspešnije da uči ako nađ ete načina dakod njega podstaknete osećaj odgovornosti primeren njegovoj sposobnosti za učenje. Iskoristite činje-nicu da je većina dece radoznala u vezi sa svetom oko sebe. Kad delite i podstičete tu radoznalost, inte-resovanje za učenje raste. Istražite zajedno s njim njegova posebna interesovanja. Pustite da vas detevodi i osluškujte njegovo zanimanje za odredene teme. Propratite to tematskim izletima, literaturom iprojektima po izboru deteta.

Ako je moguće, svako dete treba da ima miran kutak za učenje. Međ utim, ako ostatak porodicecelo poslepodne i veče gleda televiziju, jadno dete će teško uspevati da ostane zainteresovano za gradi-vo. Umesto da deci ograničavate gledanje televizije, budite im vi sami dobar primer. Ukoliko roditeljideo večeri provode čitajući i pišući, dete će ubrzo shvatiti koliko je učenje važno. Studije pokazuju dadeca više sati provode gledajući televiziju nego u školi, ali ja znam porodice koje su potpuno izbaciletelevizor iz kuće i čini mi se da sasvim lepo opstaju bez njega.

Sve u svemu, pokušavam da pokažem da su uzroci teškoća u učenju različiti i složeni. Uz sarad-nju roditelja, prosvetnih radnika, lekara i stručnjaka za mentalno zdravlje, izgledi da se problem iden-tifikuje i koriguje umnogome se povećavaju.

Čemu služi škola

864. Glavna lekcija koja se uči u škok' jeste snalaženje u stvarnom svetu. Različiti predmetisu samo sredstva za postizanje tog cilja. Nekada se mislilo da je zadatak škole samo da decu nauči dačitaju, pišu, računaju i utuve u glavu određ eni broj činjenica o svetu. Čuo sam jednog nastavnika kad

je pričao da je, kao dak, morao da nauči napamet defmiciju predloga koja je glasila otprilike ovako:„Predlog je reč koja obično ima značenje mesta, pravca, vremena ili nekog drugog apstraktnog odnosa,a upotrebljava se da poveže imenicu ili zamenicu, u smislu priloga ili prideva, s nekog drugom rečju."

Dabome da ništa nije naučio, iako je upamtio od reči do reči. Možete da naučite samo ono što ra-zumete. Jedan od zadataka škole jeste da učini predmete tako zanimljivim i stvarnim da deca žele danauče i upamte informacije za ceo život.

Knjige i pričanje pomažu samo do izvesne tačke. Bolje se uči kroz praktično sprovođ enje onogašto učite. Deca će za nedelju dana upravljanja školskom prodavnicom - davanja kusura i vođ enja knji-

ga - naučiti više nego što za mesec dana nauče iz udžbenika i beživotnih brojki.Nema koristi od velikog znanja ako istovremeno niste i srećni, slažete se s ljudima i radite posao

koji volite. Dobar učitelj nastoji da razume svako dete, kako bi svakom svom đ aku pomogao da pre-vaziđ e svoje slabe tačke i razvije se u celovitu ličnost. Detetu kome nedostaje samopouzdanje potreb-ne su šanse za uspeh. Ono koje izaziva nered i pravi se važno mora da nauči kako da kroz valjan radstekne priznanje za kojim žudi. Detetu koje ne zna kako da sklapa prijateljstva potrebna je pomoć, dabi postalo društveno i omiljeno. Ako se čini da je dete lenjo, znači da valja podstaći njegov skrivenientuzijazam.

Škola može malo da postigne suvoparnim programom, po kome ceo razred uglas čita od strane 7do strane 23 u čitanci, da bi potom svi radili primere na strani 128 udžbenika iz matematike. To možebiti dobro za prosečno, dobro prilagođ eno dete. Međ utim, suviše je dosadno za onu natprosečnu i pre-

brzo za onu sporiju decu. Dečaku koji mrzi knjige to daje priliku da zabada spajalice u kosu devojčicekoja sedi ispred njega. Istovremeno, nije ni od kakve pomoći usamljenoj devojčici ili dečaku kome jepotrebno da nauči da sarađ uje s drugima.

865. Kako se nastava može učiniti stvarnom i zanimljivom. Ako počnete s temom koja je stvar-na i zanimljiva, možete je primeniti i kad deci predajete druge predmete. Uzmimo za primer trećirazred, u kome se gotovo celo polugodište uči o Indijancima. Sto više deca saznaju o Indijancima, toviše žele da znaju. U čitanci je priča o Indijancima i deca zaista žele da pročitaju šta tu piše. Iz mate-matike uče kako su Indijanci brojali i šta su upotrebljavali kao novac. Tada matematika prestaje dabude zaseban predmet i postaje koristan deo života. Geografiju više ne čine tačke na geografskoj karti;to su mesta na kojima su Indijanci živeli i predeli kojima su putovali, i prilika da se sazna kako se životu preriji razlikuje od života u šumi. U sklopu prirodnih nauka, deca uče da prave boju od bobica i bojenjome tkaninu. Mogu da prave lukove i strele i indijansku odeću.

312



Skola i problemi sa učenjem

Ljude ponekad zbunjuje ako je gradivo suviše zanimljivo, jer misle da bi dete uglavnom trebaloda uči kako da radi ono što je neprijatno i teško. Međ utim, ako načas zastanete i razmislite o ljudimakoji su neobično uspešni u onome što rade, videćete da su to uglavnom ljudi koji vole svoj posao. Usvakom poslu ima mnogo napornog rada, ali ga obavljate zato što uviđ ate njegovu povezanost s onomfascinantnom stranom posla. Darvinu su svi školski predmeti išli podjednako loše. Ali, kasnije u životuzainteresovao se za istoriju prirode i obavio jedno od najnapornijih istraživanja koja je svet ikada vi-deo, da bi potom razvio teoriju evolucije. Dečak u srednjoj školi možda veruje da je geometrija pot-

puno besmislena, mrzi je i loše mu ide. Međ utim, ako studira da postane kontrolor letenja, uviđ a čemusluži geometrija, da može da spasi živote putnika i posade, i on počinje da je uči kao mahnit. Učiteljiu dobrim školama znaju da je potrebno kod svakog deteta razviti samodisciplinu, da bi postalo koris-na odrasla osoba. Medutim, jasno im je da se ona deci ne može nabaciti spolja, poput lisica na ruke;ona je nešto što se razvija u samoj deci, poput kičme, tako što prvo shvate svrhu svog rada i osete od-govornost prema drugima u tome kako ga obavljaju.

866. Kako škola pomaže deci koja imaju teškoća. Fleksibilan i zanimljiv program postiže i višeod toga da čini školske obaveze privlačnim. On može da se prilagodi pojedinim dacima. Uzmimo zaprimer devojčicu koja je prve dve godine učila u školi u kojoj je nastava bila podeljena na zasebnepredmete. Bilo joj je jako teško da nauči da čita i piše, zaostajala je za ostalom decom i stidela se zbog

toga što joj loše ide. Spolja je, međ utim, priznavala samo da mrzi školu. Ionako se nikad nije lako ukla-pala u društvo, čak i pre nego što su počeli njeni problemi sa učenjem. Osećanje da je ostali smatrajuglupom samo je pogoršalo stvari. Postala je iskompleksirana i svadljiva. Ponekad je bivala drska ipravila se važna. Njen učitelj je mislio da ona samo pokušava da bude nevaljala. A ona je, u stvari, nas-tojala da na svoj nesrećan način privuče pažnju ostalih. Bio je to zdrav nagon da spreči da je isključeiz grupe.

Prešla je u školu koja je bila zainteresovana da joj pomogne, ne samo da nauči da čita i piše veći da nađ e svoje mesto međ u ostalom decom. Iz razgovora s njenom majkom, učitelj je saznao da jespretna sa alatkama i da voli da slika i crta. Uvideo je način da iskoristi njene jače strane. Deca su za-

jednički slikala veliki prizor iz života Indijanaca, koji je trebalo da visi na zidu. Pored toga, udruženimsnagama su pravili maketu indijanskog sela. Učitelj je sredio da devojčica učestvuje u oba ova pro-

jekta. To su bile stvari koje je mogla da uradi lepo i bez nervoze.Kako su dani prolazili, bila je sve više i više očarana Indijancima. Da bi dobro naslikala svoj deoslike i napravila svoj deo makete sela, morala je da sazna više iz knjige o Indijancima. Poželela je danauči da čita. Maksimalno se trudila. Njeni novi drugari nisu mislili da je glupava zato što nije znalada čita. Više su mislili o tome koliko je doprinela da slika i maketa ispadnu dobro. Povremeno bi pro-komentarisali kako dobro ume da radi te stvari i tražili od nje da im pomogne. Njeno srce je počelo dase otapa. Naposletku, ona je dugo i bolno priželjkivala priznanje i prijateljstvo. Kad je osetila da jeostali prihvataju, postala je prijateljski raspoložena i otvorenija.

867. Povezivanje škole i stvarnog sveta. Škola želi da njeni đ aci iz prve ruke uče o spoljnomsvetu, o poslovima koje obavljaju zemljoradnici, poslovni ljudi i radnici, kako bi uvideli vezu izmeđ uonoga što uče u školi i stvarnog života. Zato organizuje obilaske fabrika u okolini, dovodi ljude spo-lja da govore dacima, podstiče diskutovanje na času. Odeljenje koje uči, na primer, o hrani, može daposmatra neke faze uzgoja, berbe, transporta i prodaje povrća.

868. Demokratija izgrađ uje disciplinu. Druga stvar kojoj dobra škola želi da nauči decu jestedemokratija, ali ne samo kao patriotski ideal već kao način života i rada. Dobra učiteljica zna da to štou udžbeniku piše o demokratiji ništa ne vredi ako se ona u svojoj učionici ponaša kao diktator. Onapodstiče svoje đ ake da sami odluče kako će rešiti pojedine zadatke, i kako će izlaziti na kraj s teško-ćama na koje usput budu nailazili. Dozvoljava im da izmeđ u sebe podele zaduženja. Tako uče da cene

jedni druge. Tako uče da obavljaju stvari, ne samo u školi već i u spoljnom svetu.

Studije pokazuju da su deca kojoj učitelj svaki čas naređ uje šta će raditi, poslušna dok je on uučionici, ali čim on izade napolje, većina prestaje da radi i počinje da se igra. Smatraju da je rad načasu učiteljeva odgovornost, a ne njihova, i da u trenucima kad on nije tu imaju prilike da budu to što

313




jesu. Iste studije pokazuju i da deca koja učestvuju u odabiru i planiranju svojih zadataka i međ usob-no sarađ uju u njihovom obavljanju, rade gotovo podjednako eflkasno i kad je učitelj u učionici i ondakad nije.

Zašto? Znaju svrhu svog rada i korake koje je potrebno da preduzmu da bi ga obavili. Osećaju tajrad kao svoj, ne kao učiteljev. Svako od njih želi da da svoj udeo jer se ponosi da bude poštovani pri-padnik grupe i oseća odgovornost prema ostalima.

To je najviši oblik discipline. Takvo vaspitanje i takav duh jesu ono što čini najbolje građ ane, naj-dragocenije radnike, čak i najbolje vojnike.

869. Sarađ ivanje sa ostalim specijalistima za decu. Čak ni najbolji učitelji ne mogu sami dareše baš sve probleme svojih učenika. Potrebna im je saradnja roditelja, kroz roditeljske sastanke izasebne razgovore s pojedinim roditeljima. Tada roditelj i učitelj shvataju šta onaj drugi radi i saopšta-vaju mu ono što znaju o detetu. Učitelj čak treba da stupi u kontakt s detetovim sportskim trenerom,sveštenikom i lekarom, i obrnuto. Svi oni mogu bolje obavljati svoj posao ako sarađ uju.

Kad se radi o hronično obolelom detetu, naročito je važno da učitelj i školska bolničarka znaju okojoj je bolesti reč, kako se dete leči, šta mogu da urade za njega i o čemu da vode računa dok je uškoli. Za lekara je isto važno da zna kako bolest pogađ a dete u toku nastave, kako u školi mogu da mupomognu i kakvo lečenje da mu odredi da ono ne bi išlo na uštrb onoga što škola pokušava da učiniza dete.

Neka deca imaju problema koje učitelj i roditelji, bez obzira na to što su puni razumevanja, moguda reše samo uz pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje. Većina škoia ima pedagoge i psihologe obu-čene da detetu, roditeljima i nastavnicima pomognu u razumevanju i prevladavanju problema sa uče-njem. Ukoliko je problem duboko ukorenjen, mudro je obratiti se dečjem psihijatru ili kliničkom psi-hologu.

870. Šta da radimo da škole budu dobre. Roditelji ponekad kažu: „Sva ta priča o idealnimškolama je divna i krasna, ali škola u koju ide moje dete vrlo je nefleksibilna i ja tu ništa ne mogu daučinim." To može, ali i ne mora da bude tačno. Za to što u nekim mestima postoje odlične škole možeda se zahvali roditeljima koji su znali koliko je to važno i uspeli da se izbore za to. Međ utim, gruperoditelja iz četvrti velikih gradova mogu biti bespomoćne pred birokratskim nastupom centralnoggradskog odbora za obrazovanje i nezainteresovanošću opštinskih zvaničnika koji služe nekim pojedi-načnim interesima umesto gradanima uopšte. Bilo bi dobro da svaka gradska oblast dobije svoj zase-ban odbor za obrazovanje, sačinjen od predstavnika roditelja i nastavnika iz te oblasti, ljudi koji sunajviše zainteresovani za obrazovanje dece.

Roditelji treba redovno da odlaze na roditeljske sastanke na kojima će biti prisutni i ostali nas-tavnici, a ne samo razredni starešina, i pokažu im da su zainteresovani i da će ih podržavati ukolikoprimenjuju zdrave metode.

Mnogi ljudi ne shvataju koliko mnogo dobre škole mogu da doprinesu stvaranju korisnih i srećnihgradana. Protive se povećavanju školskih budžeta, boljim platama za prosvetne radnike, kupovini nas-tavnih pomagala, uvođ enju kompjutera u nastavu, dečjim radionicama, laboratorijama, muzici i slo-

bodnim aktivnostima. Ne shvataju svrhu svega toga; smatraju da je reč o suvišnim stvarima koje sunamenjene samo da zabave decu ili stvore još radnih mesta za nastavnike.

Čak i sa strogo ekonomske tačke gledišta, to se svodi na ono da ,,ko žali ekser, izgubi potkovicu".Pametno utrošen novac na bolju brigu o deci društvu se desetostruko isplaćuje. Prvoklasne škole kojeuspevaju da svako dete stekne osećaj pripadnosti, kao koristan i poštovan pripadnik grupe, drastičnoumanjuju broj pojedinaca koji odrastu u neodgovorne ljude i kriminalce. Vrednost takvih škola se jošviše vidi na primerima sve ostale dece (koja ni u kom slučaju ne bi postala kriminalci) koja zauzima-

ju svoje mesto u društvu kao bolji radnici, kooperativniji građ ani i ljudi srećniji u svom svakodnevnomživotu. Može li društvo da uloži svoj novac u nešto bolje?

314



Škola iproblemi sa učenjem

Smetnje u učenjuNe tako davno, smetnje koje je dete imalo u učenju čitanja, pisanja i aritmetike objašnjavale su se

isključivo na dva načina. Prvi je bio da se dete ,,ne trudi", a drugi da jednostavno „nije tako pametnokao druga deca". Sada znamo koliko je to uprošćen i netačan pogled na smetnje u učenju.

871. Izraz „smetnje u učenju" odnosi se na otežano savladavanje i upotrebu maternjeg jezi-

ka (uključujući govorni jezik i čitanje) i/ili matematike. Smetnje mogu da obuhvataju jednu ili višeoblasti. Mada njihov tačan uzrok još nije poznat, većina naučnika i prosvetnih radnika veruje da suglavni faktori izmene u strukturi moždane hemije. Ove smetnje su često nasledne, mada to nije uvekslučaj. Takođ e se češće javljaju kod devojčica nego kod dečaka.

Treba da imate na umu da smetnje u učenju - recimo čitanja - mogu da budu prouzrokovane bilokojim od brojnih problema ili kombinacijom problema. Možda dete ne može da vidi razliku međ uslovima, ili mu je teško da razume izgovorene reči, ili ne može da ih upamti, ne može da zadrži pažnjuili mu je teško da održi odgovarajući redosled reči i slova. Nije dovoljno konstatovati da dete ima prob-lema da nauči da čita. Moramo da se upitamo šta tačno ometa njegovu sposobnost da nauči odredenuveštinu.

Razmotrimo jedan primer. Vama i meni reč ,,sat" izgleda sasvim drugačije od reči ,,tas". Međ utim,većina male dece, onda kada tek počinju da čitaju, misle da te reči izgledaju isto, jer se mogu čitati isleva i zdesna. Ponekad će pročitati ,,nas" kao ,,san" i tome slično. Pišući, ponekad obrću slova, reci-mo malo ,,d" u malo ,,b". To je normalno kad deca tek počinju da čitaju; medutim, kako meseci prola-ze, većina dece nauči da tačnije opaža i pamti slova i reči, tako da ove greške postaju sve ređ e i ko-načno sasvim nestaju, što obično biva negde krajem drugog razreda.

Ali, oko 10 odsto dece, većinom dečaka, ima više nego prosečnih teškoća u prepoznavanju i pam-ćenju slova i reči. Oni još nekoliko godina nastavljaju da obrću reči i slova. Potrebno im je mnogo viševremena da nauče bolje da čitaju, a mnogi od njih to nikad ne nauče dobro, bez obzira na to kolikovežbaju. (Na primer, Džordž Vašington je strašno mnogo grešio u pisanju.)

872. Mada se čini da su smetnje u učenju prvenstveno rezultat nezrelosti i disfunkcije moz-ga, stres ili neka druga nagla emocionalna promena mogu ih učiniti očiglednijim ili izraženijim.

Možda je u toku razvod roditelja ili je u porodicu pristigla beba, a možda je razlog neki smrtni slučaj.Takode, pored smetnje u učenju, dete može biti emocionalno nezrelo; možda pati od preteranih stra-hova ili košmara, ili ima velikih problema u uklapanju u društvo. Svaka od ovih okolnosti može dapojača postojeći problem vezan za učenje.

873. Pored toga, smetnje u učenju su često same po sebi uzrok emocionalnih problema.Smetnje u učenju nemaju nikakve veze s inteligencijom. Dete može da bude pametno kao pčelica, alii pored toga nesposobno da nauči neke stvari. Mnoga deca sa smetnjama u učenju brzo uvrte u glavuda su glupa i često počinju da mrze školu jer ne mogu da drže korak sa ostalim đ acima. Roditelji i nas-tavnici ih moraju ohrabriti i uveriti da je to poseban problem u učenju koji može da se reši uz pomoćdodatnih časova, specijalista za smetnje u učenju i stručnjaka za mentalno zdravlje.

Uz to, ostala deca iz odeljenja obično brzo uoče problem kod deteta i počinju da ga zadirkuju ipostiduju zbog toga. Učitelji treba da nastoje da izbegnu da ističu njegove teškoće pred ostalomdecom.

874. Dijagnostikovanje smetnji u učenju može da bude složeno. Preporučio bih da se izvršiprocena svakog deteta koje ne uspeva da dostigne svoj potencijal. Blisko sarađ ujte sa školom i pro-verite koliko su tamo u stanju da dijagnostikuju problem. Ukoliko niste zadovoljni ili škola nema psi-hologa, obratite se lekaru i on će vas uputiti odgovarajućem specijalisti. Nemojte čekati, jer je svakitrenutak dragocen. Deca koja se tokom nižih razreda bez ičije pomoći bore sa svojim smetnjama u uče-nju mogu postati obeshrabrena i poražena, u toj meri da nikad ne povrate svoj optimizam i volju zaučenjem.

Trebalo bi da dijagnostička procena uključuje testiranje govora, vida i sluha, kao i seriju specija-

lizovanih testova koji detaljno ispituju komponente učenja. Deo procene treba da čine i pedijatrijski,

315




neurološki, a eventualno i psihijatrijski pregled, kako bi se poklonila potrebna pažnja neurološkim ilipsihološkim aspektima smetnji u učenju. Obavezno na kraju pregleda porazgovarajte s lekarom i za-molite ga da vam objasni šta je ustanovio. Sto više budete razumeli, bolje ćete umeti da nadete načinda prevazidete problem svog deteta. (Na primer, da mu uputstva uvek saopštavate usmeno, a ne pis-meno.)

Većini dece sa smetnjama u učenju koriste odredene promene u učionici (recimo, sedenje bliže

nastavniku i tabli) i u nastavnom programu, kao i specijalizovana dodatna nastava u problematičnimoblastima, u školi i kod kuće, uz pomoć posebnih učitelja. Većina dobrih državnih i privatnih školapriznaje postojanje smetnji u učenju i ima odredene službe namenjene njihovom dijagnostikovanju ikorigovanju. Budući da ovi problemi, naročito oni ozbiljnije prirode, nastavljaju da ometaju učenje ikasnije u životu, srednje škole, fakulteti i velike kompanije takođ e imaju specijalne programe koji od-raslima pomažu da se razviju u uspešne i samopouzdane pojedince i produktivne članove društva.

Imajte na umu da ne valja da se koncentrišete na smetnje kod deteta na uštrb njegovih sposob-nosti. Roditelji moraju da povedu računa o tome da detetu odaju priznanje za njegove jače strane i ta-lente.

Natprosečno inteligentno dete

U odeljenju u kome se od svih očekuje da rade na istom nivou, detetu koje je pametnije od osta-lih može da postane dosadno, zato što mu se može činiti da su zadaci suviše laki ili da se ponavljaju.Da li bi takvo dete trebalo prebaciti u sledeći razred ili ga ostaviti da bude sa svojim vršnjacima? Stabi brižan roditelj trebalo da učini u ovakvoj situaciji?

Verujem da su razumni roditelji svesni sposobnosti deteta koliko i učitelj, ponekad i više od njega.Prema tome, ako smatrate da bi vašem detetu koristilo da bude prebačeno u viši razred, porazgovaraj-te o tome sa učiteljem i školskim pedagogom. Bez obzira na to kakvu odluku donesete, vaša je odgo-vornost da se uverite da se sposobnosti vašeg deteta tretiraju tako da ono može da ostvari svoj maksi-malan potencijal.

Preskakanje razreda nije uvek rešenje, niti je takva odluka lišena rizika. Ako je vaše dete krupnoza svoj uzrast i dobro se uklapa u društvo, to bi mogao da bude dobar potez. Ali, ako je suviše sitno

da bi učestvovalo u igrama ostalih ili bilo omiljeno, i ako njegova interesovanja kaskaju za njihovim,prosto zato što je mlađ e, moglo bi se desiti da postane izolovano i usamljeno.

875. Veoma inteligentna deca ispotjavaju svoje sposobnosti mnogo pre nego što pođ u u ško-lu, kroz svoju radoznalost, upotrebu jezika i interesovanje za čitanje i pisanje. Prosvetni radniciveć dugo znaju da podsticanje takve ljubopitljivosti i interesovanja svakodnevnim čitanjem i priča-njem mladoj deci i upoznavanjem sa svetom koji ih okružuje jeste najbolji način da se pomogne decirazličitih sposobnosti.

Obrazovanje natprosečno inteligentne dece školskog (i svih ostalih) uzrasta, može biti umnogomepoboljšano uključivanjem u podsticajne aktivnosti, koje roditelji mogu da im obezbede i podele ih snjima. Posete muzejima, zoološkom vrtu i biblioteci utoliće glad za učenjem. U to možete da uključite

i koncerte, putovanja i izlete u prirodu. Takve avanture obogaćuju iskustvo deteta i pomažu mu da seu učionicu vrati sa većim znanjem o svetu uopšte.U nekim slučajevima roditelji nisu ni svesni koliko su ambiciozni i nameću intelektualna dostig-

nuća na uštrb podizanja emocionalno sigurnog, uravnoteženog i svestranog ljudskog bića. Na primer,ako se četvorogodišnje dete igra lutkama ili autićima, roditelji obraćaju samo uobičajenu pažnju. Ali,ako dete počne da se interesuje za čitanje, odraslima sine pogled i odmah se silno zainteresuju. Deteoseća njihovo oduševljenje i reaguje povećanom ambicijom. Rezultat može da bude dete odvraćenood interesovanja primerenih svom uzrastu i pre vremena pretvoreno u đ aka.

876. Roditeljine bi bili dobri roditelji ako se ne bi oduševljavali dobrim osobinama svoje de-

ce. Neophodno je, međ utim, praviti razliku izmeđ u dečjih interesovanja i roditeljskih čežnji. Ako veo-

ma ambiciozni roditelji mogu ovo da priznaju sebi i izbegavaju da njihova ambicija upravlja životomnjihove dece, deca će im odrasti u srećnije, sposobnije i intelektualno i emocionalno sigurnije ljude.

316



Skola iproblemi sa učenjem

Ovo se odnosi ne samo na rano čitanje i pisanje već i na razne pritiske na decu svih uzrasta da buduodlikaši, pohađ aju časove muzike, treniraju neki sport ili intenzivno učestvuju u društvenom životu.

Karolina Zakri, veliki i progresivan prosvetni radnik, uvek je isticala da ne morate da formirateposebna odeljenja natprosečno inteligentne dece ili organizujete za njih posebne časove. Dobro obučenučitelj može da obogati svakodnevni rad sa izuzetno pametnom decom, tako da ona budu odgovaraju-će podsticana, ali da se pri tom ne izdvajaju iz grupe vršnjaka, kojoj verovatno pripadaju kad su u pita-

nju igra i druženje.

Neomiljeno dete877. Za dete koje nije omiljeno u društvu, svaki dan donosi nova iskušenja. Vršnjaci ga oma-

lovažavaju i zadirkuju, siledžije maltretiraju i niko ga ne bira ni u kakav tim. Teško je za dete da utiretu stazu. U najgorim slučajevima, žalostan rezultat su pojačano osećanje izolovanosti i otuđ enja, nedo-statak samopoštovanja, depresija i osećanje beznada u pogledu budućnosti.

Naravno, za njega ni slučajno nije sve izgubljeno. Neke studije ukazuju na to da neka neomiljenadeca postaju vrlo uspešne odrasle osobe. Naučivši da izlaze na kraj s odbojnošću i neprihvatanjem,često iz detinjstva izlaze s manjom potrebom da se usklađ uju s drugima i pojačanom ambicijom dauspeju. Važno je da roditelji shvate da ovde ne govorim o detetu koje ima nekoliko drugova, ali se pov-

remeno oseća neomiljeno i isključeno iz glavne grupe; govorim o detetu koje ima jako malo drugova,ili ih uopšte nema, i koje je veći deo vremena izolovano, zadirkivano i zlostavljano.

U većini slučajeva, dete koje je vrlo neomiljeno u društvu jeste ono koje svojim ponašanjem neispunjava očekivanja svojih školskih drugova i vršnjaka. Takva deca ne shvataju šta se očekuje od svihčlanova društvene grupe i ne pokušavaju da predvide kako će ostali reagovati pre nego što nešto uradeili kažu. Drugim rečima, izrazito neomiljeno dete je izolovano zato što se ne ponaša primereno svomuzrastu, zato što njegovo ponašanje i način izražavanja ne liče na ponašanje i način izražavanja zdra-vijih članova društvene grupe. Ukratko, izolovana i nesrećna deca obično imaju značajnih emocional-nih problema koji objašnjavaju njihove teškoće. Ostala deca, naravno, to ne shvataju. Jednostavnoznaju da to dete ne ume da se igra kao ona, da neće da se pridržava pravila u igrama ili da stalno hoćeda sve bude po njegovom. Odbacuju ga zato što je drugačije od njih. To, dakle, nije razlika zasnovana

na rasi, religiji ili etničkoj pripadnosti, već razlika zasnovana na odstupanju od standarda i očekiva-nja društvene grupe. Koliko god deca zaista umeju da budu okrutna, njihov sud stručnjaci vrlo ozbiljnoshvataju kao indikaciju da s neomiljenim detetom možda'stvarno nešto značajno nije u redu i da tajproblem mora da se ispita.

878. Kako pomoći neomiljenom detetu. Ako vam je dete vrlo neomiljeno u društvu, shvatite tovrlo ozbiljno. Nemojte slegati ramenima, kao da je sasvim nevažno. Posmatrajte njegovo ponašanje saostalom decom i pokušajte, što bolje možete, da odredite koliko se često ponaša drugačije, provociraih ili se povlači od njih. Ukoliko ste i dalje zabrinuti, porazgovarajte s drugim roditeljima, nastavnici-ma i odraslima kojima je stalo do njega i koji će s vama biti iskreni u vezi sa njegovim ponašanjem.Kao što sam već rekao, u slučaju izrazite izolovanosti i neomiljenosti u društvu, najčešće je potrebna

procena od strane psihologa ili dečjeg psihijatra. Najbolji način da se problem reši obično je kombi-nacija terapije i truda od strane brižnih roditelja i ostalih odraslih koji imaju veze s detetom, kao štosu nastavnici i porodični prijatelji, da se štetni efekti izolacije i zlostavljanja svedu na minimum dokdete ne počne da se menja. Neke od sugestija koje slede mogle bi da pomognu vama i detetu.

Pozovite neko od dece kući, da se zajedno igraju, ili ga povedite zajedno sa svojim detetom u park,bioskop ili na neko drugo mesto od obostranog interesovanja. Time što je tu samo jedno dete, izbega-vate da vaše dete bude peti točak na kolima. Posmatrajte ponašanje svog deteta u ovakvim prilikamai, pošto potencijalni drug ode, ljubazno mu ukažite na pojedine neprimerene, sebične ili okrutne aspek-te njegovog ponašanja.

Neomiljeno dete bilo kog uzrasta uvek se bolje tretira kad neko od odraslih nadgleda igru. Iz tograzloga, uključite svoje dete u neke grupne aktivnosti kao što su sport, dečja okupljanja pod okriljem

crkve ili časovi plesa. Objasnite svoj problem vođ i grupe i zamolite ga da vam pomogne. To nije novni neobičan problem ni za koga ko ima iskustva u radu s decom. Mnoga dece u adolescenciju uđ u s

317




jednim ili dva prijatelja koji imaju slična interesovanja, što je velika uteha i pomaže im da izgradedruga prijateljstva.

Ako je vašem detetu teško da se uklopi u društvo, budite tu za njega i s razumevanjem ga saslu-šajte. Nemojte ga grditi ni prekorevati. Neka zna da kod kuće uvek ima sigurno utočište i da u vašemuzajamnom odnosu ima nepresušan izvor utehe, ljubavi i samopoštovanja.

Upamtite da roditeljsko razumevanje i nedvosmislena ljubav, podrška drugih odraslih osoba i, u

nekim slučajevima, stručna procena i pomoć mogu mnogo da doprinesu da se neomiljeno dete uklopiu društvo.

Izbegavanje škole879. „Izbegavanje škole" jeste izraz kojim se označava opiranje deteta da ide u školu, bez

obzira na uzrok. Neka deca tokom celokupnog školovanja u osnovnoj školi, pa i kasnije u srednjoj,imaju ozbiljnih teškoća, čak i istinski strah od odlaženja u školu. U svakom slučaju, mora da se otkri-

je konkretan razlog.Izbegavanje odlaska u obdanište je najčešće posledica straha od razdvajanja. Nisu sva deca u

predškolskom uzrastu podjednako odmakla u razvoju da bi se osećala prijatno kad su duže vreme od-vojena od majki. A ipak, mi zapravo tražimo od petogodišnjeg deteta da dode u nepoznatu veliku zgra-

du u kojoj će se u početku možda osećati izgubljeno. (Sećam se jednog zbunjenog klinca koji je prvogdana izašao iz školskog autobusa i rekao direktoru koji je stajao u blizini: „Hej, gospodine, je 1' ovoškola?") Pored toga, očekujemo od njega da se spremno preda brizi stranih odraslih osoba i još da delinjihovu pažnju s gomilom druge dece koja borave u istoj prostoriji i koju takođ e ne poznaje. Mnogase deca tome odmah prilagode, ali ne sva.

880. Kako treba postupati u toj situaciji? Ako roditelji i učitelji uviđ aju da je njihov osnovnicilj da pomognu detetu da se odvoji od kuće i prilagodi se školi i spoljnom svetu, onda može mnogoda se učini. Ukoliko ih, s druge strane, interesuje samo da dete prisustvuje časovima i izvršava svojeobaveze, propuštaju mogućnost da mu pomognu da se emocionalno razvija.

Prvo, kao i u svim drugim slučajevima problematičnog ponašanja, treba pokušati shvatiti značenje

ponašanja deteta. Ono može biti različito, od toga da je dete jednostavno malo, do reakcije na strahovepreterano brižnih roditelja. Može biti i da je dete hronično bolesno. Ako priznamo da ponašanje možebiti posledica raznih faktora, sledi da i naša reakcija mora da bude odgovarajuća. Neki učitelji insisti-raju da se dete ostavi u školi uprkos reci suza; neki drugi traže od majke ili oca da ostaju u učionicinekoliko dana, dok se dete ne navikne na novo okruženje i ljude. (Nadam se da će politika isterivanjaroditelja iz učionice prvog dana, u pripremnom ili prvom razredu, biti uskoro zamenjena fleksibilni-

jim pristupom, zasnovanim na razumevanju pojedinačnih situacija.)

881. U nižim razredima osnovne škole, ali i kasnije, nije neobično da deca nerado idu u ško-lu, zbog strahova i briga. Neka deca ne žele da idu u školu jer nemaju drugova ili zato što ih drugadeca zadirkuju na igralištiu Ako se vaše dete ne uklapa zbog izrazitih rasnih ili kulturnih razlika, raz-

govor s učiteljem ili promena odeljenja ili škole mogu biti sasvim na mestu. Međ utim, ako se detepreviše usteže da se priključi grupi ili većina dece smatra da je njegovo ponašanje čudno, treba da raz-motrite mogućnost razgovora sa psihologom ili nekim drugim stručnjakom za mentalno zdravlje. Neu-spešan pokušaj uklapanja u društvo školskih drugova najčešće je pokazatelj postojanja emocionalnihproblema.

Deca mogu izbegavati školu i zato što su zabrinuta zbog nečega što se dešava kod kuće. Ako seroditelji svađ aju, ili nisu tu, a oni koji brinu o detetu nisu dobri prema njemu, dete se može vezati zaroditelje. U drugim slučajevima, zabrinutost deteta zbog bezbednosti roditelja, i njihove dobrobiti dok

je ono u školi, može se zasnivati na njegovom osećanju krivice zbog neprijateljskih misli koje ima uvezi s roditeljima. Mada ovo zvuči prilično neverovatno, psihijatri su ustanovili da je to prilično čestrazlog.

Telesne promene su uzrok konstantne obuzetosti i zabrinutosti svih adolescenata i mogu da iza-zovu izbegavanje škole. Kod onih koji se razvijaju ranije ili kasnije u odnosu na ostale, ili onih koji se

318



Škola iproblemi sa učenjem

izdvajaju zbog neke neobične fizičke karakteristike, ova obuzetost može da zasenjuje sve ostalo. Jednavisoka dvanaestogodišnjakinja je gotovo obamrla od poniženja kad joj je jedan nastavnik, bez ikakvihzadnjih namera, u razgovoru rekao da je viša od njega. To je potvrdilo njena vlastita ubeđ enja da jeneprivlačna i čudna i doprinelo da je svaki dan proveden u školi za nju predstavljao pravo mučenje.Velika podrška koju je imala od roditelja i psihologa pomogla joj je da se ne ispiše iz škole, ali ne bezemocionalnog bola. Njena zabrinutost zbog visine nastavila se i kroz srednju školu. Bila je ubeđ ena da

je dečacima neprivlačna i kasnije, kad je upisivala fakultet, odabrala je jedan čak u drugoj saveznojdržavi, jer je čula da su mladići tamo veoma visoki.

Broj izostanaka s nastave je međ u preadolescentima naročito veliki u dane kad je na rasporedu fi-zičko. Za dete koje prolazi kroz pubertet i bori se s mnoštvom drugih emocionalnih problema koji mupodrivaju samopouzdanje i samopoštovanje, sama pomisao na presvlačenje pred drugima i primora-nost da se bavi fizičkim aktivnostima koje će otkriti njegove stvarne ili umišljene fizičke nesposob-nosti, više je nego što ono može da podnese. Pokušaj izbegavanja škole za njega tako postaje jedinorešenje.

882. Stariji adolescenti takode mogu izbegavati školu. Kao i kod mlađ e dece, razloga ima višei moraju se ispitati. Neki od najčešćih su gojaznost, ili neke druge fizičke karakteristike koje su za njih

neprihvatljive, nedostatak prijatelja, stid zbog ozbiljnih teškoća sa učenjem i strah od odbijanja odstrane suprotnog pola.Uporno izbegavanje škole, bez obzira na uzrast deteta, treba shvatiti kao hitan slučaj koji zahteva

da mu se bez odlaganja pokloni pažnja. Roditelji, prosvetni radnici i školski pedagog i psiholog trebada daju sve od sebe da odrede uzrok. U mnogim slučajevima za to je potrebna pomoć profesionalacaiz oblasti mentalnog zdravlja. Čim se odredi uzrok problema, može da se počne s konkretnim meramaza njegovo rešavanje. U međ uvremenu, treba da insistirate da dete redovno pohađ a školu. Ako mudozvoljavate da je izbegava, verovatno će mu biti još bolnije i teže da kasnije nastavi.

Dete koje ne može da doručkuje pre odlaska u školuOvo je problem koji se povremeno javlja na početku školske godine, pogotovo u prvom i drugom

razredu. Neka savesna deca su toliko obuzeta strahopoštovanjem prema velikom odeljenju i suvere-nom učitelju da ujutru ne mogu ni zalogaj da progutaju. Ako ih roditelji silom nateraju da jedu, naj-verovatnije će negde usput ili po dolasku u školu povratiti. To će njihovim nevoljama samo dodati joši osećaj sramote.

883. Najbolji način da izađ ete na kraj s ovim problemom jeste da ostavite dete na miru. Pu-

stite ga da popije samo voćni sok, ako je to sve što može da proguta. Ako ne može ni to, onda nekaide praznog želuca. Nije idealno da deca počinju dan gladna, ali, ako ih ostavite na miru, brže će seopustiti i ponovo početi da doručkuju. Takva deca obično vrlo lepo ručaju, a potom obilnom večeromnadoknade sve što su eventualno propustila. Kad se naviknu na školu i svog novog učitelja, moći ćeda doručkuju, pod uslovom da ne moraju da se bore s roditeljima.

Ako je dete tako bojažljivo na početku školske godine, važno je da roditelj porazgovara s učite-ljem, kako bi ovaj to shvatio i poradio na tome da dete prevaziđ e teškoće koje ima. Učitelj se možepotruditi da bude srdačan i pomogne detetu u obavljanju školskih zadataka, kako bi lakše i bezbolnijenašlo svoje mesto u grupi.

Uz to, povedite računa da dete ujutru natenane doručkuje. Neka ustane dovoljno rano da jutarnjiobrok ne protiče u žurbi. Izbegavajte da mu ponavljate: „Požuri s jelom." Jednostavno stavite hranuna sto i ostavite mu dovoljno vremena da polako uzme šta i koliko hoće, a ostavi ono što mu je suvišno.

Pomoć deci u savladavanju gradiva884. Ponekad nastavnik savetuje roditeljima da se detetu obezbede dodatni časovi, jer zaos-

taje u nekom predmetu. Ponekad i roditelji misle to isto. To je nešto sa čim treba biti krajnje pažljiv.Ako vam u školi preporuče nekog dobrog privatnog nastavnika, a vi možete da ga platite, učinite to.

319




Roditelji su suviše često loši nastavnici svojoj deci, ali ne zato što ne znaju dovoljno i ne zato što sene trude dovoljno, već zato što im je suviše stalo i suviše se nerviraju kad dete ne razume. Naučio samto još sa sedam godina. Ako detetu neka materija već ne ide dobro, nestrpljivi roditelj može biti kapkoja će preliti čašu. Druga nevolja je u tome što se metod roditelja može razlikovati od onog koji sekoristi u nastavi. Ukoliko je dete već zbunjeno načinom na koji mu je materija predstavljena u školi,verovatno će se još više zbuniti kad sve to kod kuće čuje „isto, samo malo drukčije".

Ne bih da idem tako daleko da kažem da roditelj ne treba nikad da poučava dete, jer to u nekimslučajevima funkcioniše veoma dobro. Samo bih roditeljima savetovao da prvo porazgovaraju s učite-ljem i da odmah prestanu s poučavanjem ako vide da im ne ide. Bez obzira na to ko daje detetu do-datne časove, treba da bude u redovnom kontaktu s njegovim učiteljem.

885. Šta da radite ako vam deca traže pomoć u izradi domaćih zadataka? Ako ih nešto zbu-njuje i zamole vas da im objasnite, objasnite im. (Ništa ne raduje roditelje tako kao prilika da povre-meno pokažu deci da zaista nešto znaju.) Međ utim, ako vam dete zatraži da umesto njega uraditedomaći jer ga ono ne razume, bilo bi bolje da popričate s učiteljem. Dobar učitelj više voli da sam po-mogne detetu da shvati gradivo i da ga onda pusti da se oslanja na sebe. Ukoliko je učitelj prezauzetda bi se dodatno posvećivao detetu, možda ćete morati da priskočite u pomoć; međ utim, čak i tada tre-ba samo da mu pomognete da shvati zadatke, a ne da ih radite umesto njega. Vaše dete može imatimnogo učitelja i nastavnika, ali samo jednog oca i jednu majku. Vaša uloga kao roditelja je važnija.

Odnosi izmeđ u roditelja i učitelja

886. Lako je lepo se slagati s učiteljem ako je vaše dete njegov ponos i dika i u školi je s njimsve u najboljem redu. Ali, ako vaše dete ima problema, to je već mnogo osetljivija situacija. I najboljiroditelji i najbolji učitelji samo su obični ljudi. I jedni i drugi se ponose poslom koji obavljaju i po-sesivni su prema detetu. Ma kako razumni bili, svako od njih u sebi misli kako bi detetu išlo bolje kadbi onaj drugi malo drugačije postupao s detetom. Bilo bi dobro da roditelji odmah u početku shvate da

je učitelj osetljiv koliko i oni i da će mnogo više postići ako se njihovi odnosi budu zasnivali na pri- jateljskoj saradnji.

Neki roditelji se pribojavaju susreta s učiteljem, zaboravljajući da se on može isto tako bojati njih.Zadatak roditelja je da učitelju daju jasnu sliku o dotadašnjem životu deteta, njegovim interesovanji-ma, na šta reaguje dobro, a na šta loše, i da potom zajedno s učiteljem rade na tome kako da to što jesaznao najbolje primeni u radu s detetom u školi. Nemojte zaboravljati da pohvalite učitelja u vezi sonim delovima nastavnog programa koje je dete izuzetno uspešno savladalo.

Ponekad se temperament deteta i učitelja jednostavno ne poklapaju, bez obzira na to koliko onipokušavaju da prevaziđ u te svoje razlike. U takvim slučajevima, možete porazgovarati s direktoromda li da dete premestite u drugo odeljenje.

Roditelji treba da izbegavaju prebacivanje krivice na učitelja ako dete nema dobar uspeh u školi.Ako dete čuje da roditelj ogovara učitelja, naučiće da krivi druge i izbegava preuzimanje odgovornostiza svoj udeo u problemu. Možete, međ utim, da pokažete razumevanje: „Znam koliko se trudiš," ili„Znam koliko ti je žao kad je učitelj nezadovoljan tobom."

320



OBDANIŠTE, BEJBI-SITERKA

I PORODIČNA PUTOVANJA

Deca i osobe koje brinu o njima887. Za dete je naročito važno da se osobe koje vode računa o njemu ne menjaju svaki čas.

Beba stara svega nekoliko meseci počinje da voli jedno ili dvoje ljudi koji se najviše brinu o njoj, daračuna na njih i iz njih crpe svoje osećanje sigurnosti. Ako je stara četiri meseca, beba će postatiozbiljno utučena, prestaće da se smeši, jede i interesuje za stvari i ljude ukoliko roditelj koji je brinuoo njoj odjednom nestane. Utučenost se javlja, mada u manjem stepenu, i ako ode osoba koja je redovno

pomagala roditelju u staranju o bebi. Mala deca koja se često premeštaju iz jedne hraniteljske porodiceu drugu mogu izgubiti deo svoje sposobnosti da vole i duboko veruju ljudima, jer nikad nisu stvarnonaučila da se vežu samo za jednu ili dve osobe, i bilo bi suviše bolno da se svaki put iznova razočaraju.

Važno je, dakle, da roditelj ili druga osoba koja brine o detetu ne odustane tokom prve dve ili trigodine ili da odustane tek pošto je neko drugi postepeno preuzeo njihov posao. Takođ e je važno dabudete što je moguće sigurniji da zamena namerava da ostane na tom poslu. U grupnom staranju omaloj deci, ako osoblje broji dve ili više osoba, dobro je da dete zna ko je „njegov" vaspitač, kako bise međ u njima lakše ostvario odnos sličan onome izmeđ u roditelja i deteta.

888. Različite mogućnosti. Ko će pružati deci ljubav, odlučno ih usmeravati, odgovarati na njiho-va pitanja i ceniti njihova dostignuća onako kako to sasvim prirodno čine dobri roditelji?

Najbolje je kad i otac i majka mogu da rade puno radno vreme, ali usklađ eno tako da je jedno odnjih kod kuće kad ono drugo nije. To može da se sredi ako oboje rade u smenama ili ako u firmi imajurazumevanja i omogućavaju fleksibilno radno vreme. Onih nekoliko sati koje roditelji ne mogu da bu-du kod kuće može da pokriva odgovarajuća osoba koja će brinuti o detetu. Razume se, izuzetno jevažno da roditelji budu tu kad dete uveče leže, i barem jedan deo dana, dok je budno.

Drugo rešenje je da jedno ili oba roditelja dve do tri godine rade skraćeno radno vreme, sve dokdete ne bude dovoljno veliko da može da provede desetak sati dnevno u obdaništu. Ovakvo rešenje jesve teže ostvarivo, jer su za pokrivanje troškova života porodice najčešće potrebne dve plate.

Idealna osoba za staranje o detetu bila bi neka rođ aka s kojom se roditelji lepo slažu; međ utim,danas je teško naći rodbinu koja živi u blizini i voljna je da preuzme tako ozbiljnu odgovornost.

Neki zaposleni roditelji angažuju kućnu pomoćnicu ili siterku (nekako bi više smisla imalo nazi-vati je „dadiljom") koja svaki dan dolazi i vodi računa o detetu dok su roditelji na poslu. Ako ta osobaprovodi u kući veći deo dana, lako bi mogla imati, posle roditelja, najviše uticaja na formiranje ličnostideteta. Stoga roditelji treba da nastoje da nadu osobu koja pokazuje gotovo istu ljubav, interesovanje,osećajnost i kontrolu kao i oni.

889. Kvaliteti osobe koja zamenjuje roditelje. Neuporedivo najvažnija jeste narav te osobe.Najverovatnije će to biti žena. Prema deci treba da bude nežna, puna razumevanja, prijatna, osećajnai samouverena. Treba da ih voli i uživa u njima ne gušeći ih preteranom pažnjom. Treba da bude ustanju da ih kontroliše bez prigovaranja ili preterane strogosti. Drugim rečima, treba lepo da se slažes njima. Od pomoći je da dete bude s vama kad razgovarate s osobom koja će možda brinuti o njemu.Njenu reakciju na dete bolje ćete odrediti prema njenim postupcima, nego prema rečima. Izbegavajteosobe koje su namrgodene, sklone prebacivanju, nervozne, bez smisla za humor ili pune teorija.

321




Najčešća greška roditelja sastoji se u tome što pre svega traže osobu s mnogo iskustva. Prirodno je da smatraju da će biti mirniji ako znaju da je dete s nekim ko zna šta da radi ako ono dobije grčeveili gušobolju. Međ utim, bolesti i povrede čine tek vrlo mali deo života deteta. Važni su oni minuti i satiprovedeni s njim svakog dana. Iskustvo je sasvim u redu ako je kombinovano s odgovarajućim karak-terom. Ako je karakter pogrešan, iskustvo vredi jako malo.

Čistoća i pažljivost su važnije od iskustva. Ne možete dozvoliti da hranu za bebu priprema nekoko odbija da to radi pravilno. Ipak, ima mnogo prilično neurednih osoba koje su vrlo pažljive kada suposredi važne stvari. Bolje je da osoba bude ležerna nego previše nervozna.

Neki roditelji se usredsređ uju na obrazovanje osobe koja bi trebalo da brine o njihovom detetu, ali ja mislim da je to nebitno u poređ enju s drugim kvalitetima, posebno kada je reč o maloj deci. Drugise brinu ako osoba ne govori dovoljno „književnim" jezikom ili ako je druge nacionalnosti pa lošegovori njihov jezik. Lično, mislim da je divno da dete odrasta učeći više od jednog jezika. U ubedlji-vo najvećem broju slučajeva, neće ga ni najmanje zbunjivati to što roditelji govore jednim jezikom, a„dada" drugim; ako ta osoba ostane više godina uz dete, može mu samo koristiti što je kao malonaučilo dva jezika umesto samo jednog.

Čest problem je to što baka ili žena koja brine o deci može biti naročito naklonjena najmlađ emdetetu u porodici, naročito ako je ono rođ eno posle njenog dolaska u kuću. Ume da ga naziva svojimmezimčetom. Ukoliko ne shvata koliku štetu time čini, onda ne bi trebalo da ostane. Ostavljanje dece

s osobom koja im ne uliva sigurnost može da im nanese nepopravljivu štetu.Ponekad se neiskusni mladi roditelji reše da angažuju osobu kojom nisu zaista zadovoljni, zato što

trenutno nemaju boljeg rešenja ili zato što ta osoba ume ubedljivo da priča o, recimo, ulivanju osećanjasigurnosti detetu. Roditelji treba da traže sve dok ne nadu nekoga ko će im se zaista dopasti.

Tu je zatim i vrlo često - i čisto ljudsko - pitanje čijeje dete. Neke dadilje imaju veliku potrebuda potpuno preuzmu dete, potisnu roditelje i dokažu da one uvek znaju najbolje. Mogu da budu sasvimnesvesne te svoje potrebe, ali ih je u svakom slučaju vrlo teško izmeniti. Prirodno je da roditelji budunesvesno ljubomorni videći kako je dete zavolelo dadilju i postalo zavisno od nje. To može da ih na-tera da postanu preterano kritični - pa čak i neučtivi - prema njoj. Razume se da će se dete vezati zaiole dobru dadilju, a da će roditelji zbog toga osećati bolne žaoke ljubomore. Ali ako su svesni toga iu stanju da se iskreno suoče s tim, biće u stanju i da se prilagode.

U odredenom smislu, dakle, najvažnije je da roditelji i osoba koja brine o njihovom detetu buduiskreni prema sebi, saslušaju ideje i kritike koje imaju da kažu jedni drugima, neometano međ usobnokomuniciraju, poštuju dobre osobine i dobre namere druge strane i sarađ uju zarad dobrobiti deteta.

890. Staranje o detetu starijem od tri godine čiji roditeiji rade van kuće. Većina dece negdeizmeđ u druge i treće godine postaje dovoljno nezavisna i druželjubiva da joj boravak u grupi - obda-ništu - bude koristan i prijatan.

Posle šeste godine, a naročito posle osme, deca žude za nezavisnošću i uživaju u njoj, više se okre-ću prema odraslima izvan kuće, pogotovo prema dobrim nastavnicima i prema drugoj deci, u potraziza idealima i druženjem. Mogu se satima sasvim lepo snalaziti ne tražeći podršku neke bliske starijeosobe. Posle škole, međ utim, još uvek im je potrebno osećanje da negde pripadaju. Blagonaklone

komšije mogu da posluže kao zamena dok se jedno od roditelja ne vrati s posla. Skolske slobodneaktivnosti koje se odvijaju posle časova svakako su dobre za decu, a pogotovo za onu čiji roditelji rade.

Zbog nedostatka vanškolskih ustanova u kojima bi deca, posle škole, provodila vreme u igri dodolaska roditelja s posla, većina naše dece nosi ključeve na uzici oko vrata. Posle škole, odlaze kući isama su sve dok se jedno od roditelja ne vrati s posla. To je još jedan primer potrebe za promenama udruštvenoj brizi o deci.

Bejbi- siterkeBejbi-siterke su prava blagodat za roditelje i mogu da pomognu da dete postane nezavisno, ali vi

i vaše dete morate dobro poznavati siterku. Pretpostavimo da je posredi žensko, mada nema nikakvograzloga da to ne bude muškarac. Ukoliko je potrebno uveče paziti na bebu koja nema običaj da se budi

pošto zaspi, neophodno je samo da siterka bude razumna i pouzdana osoba. Međ utim, ako je beba

322



Obdanište, bejbi- siterka i porodična putovanja

budna ili ima običaj da se budi, važno je da siterka bude neko koga dete poznaje i voli. Većina dece ćese prestraviti kad se kasno uveče trgne iz sna i ugleda nepoznato lice.

Ukoliko siterka treba da na bilo koji način brine o deci, makar samo da ih uveče stavi u krevet,dobro je da se sopstvenim očima uverite da je to u stanju, kao i da voli i razume decu i da s njima pos-tupa ljubazno i istovremeno odlučno. Stoga nastojte da je prvih nekoliko puta angažujete dok ste kodkuće. Tako će se mala deca moći navići na nju pre no što joj bude prepuštena kompletna briga o njima.

Kako je deca budu postepeno prihvatala, može da preuzima sve veći deo posla oko njih.Svakako je vrlo važno da se, ako je ikako moguće, držite jedne ili dveju siterki. Dobre siterke mo-žete da nađ ete preko pouzdanih agencija ili putem usmene preporuke nekih prijatelja u čiji sud imatepoverenja.

891. Mlada ili stara? Stvar je u zrelosti i duhu, pre nego godinama. Vidao sam četrnaestogodiš-njakinje koje su bile krajnje sposobne i pouzdane, ali od većine dece tog uzrasta prosto ne bi bilo poš-teno očekivati takve kvalitete. Pojedine odrasle osobe se, pak, mogu pokazati kao nepouzdane, grubeili neefikasne. Neke starije žene jednostavno umeju s decom, imaju „žicu" za to. Druge su suviše kruteili pune strahova da bi se prilagodile nepoznatom detetu.

Da bi sve bilo jasno, dobro je da imate neku svesku u kojoj će pisati sve što je potrebno da siter-

ka zna: svakodnevna rutina deteta, način na koji ono svojim „jezikom" traži neke stvari, brojevi tele-fona lekara i komšija koje valja da pozove u hitnom slučaju (ukoliko ste vi negde daleko), kad je dete-tu vreme za spavanje, čime ona može da se posluži kad ogladni, gde stoje posteljina, pižamice i ostalestvari koje joj mogu zatrebati, kako se pojačava i smanjuje grejanje.

Porodica i karijera892. Roditelji koji znaju da im je potrebna karijera ili neki posao koji će ih ispunjavati, ne

treba da se jednostavno odreknu toga za ljubav dece. Njihova deca ne bi imala koristi od takvežrtve. Umesto toga, mislim da roditelji treba da nađ u nekakav kompromis izmeđ u posla i potreba svojedece, obično uz pomoć nekog ko će se brinuti o deci, naročito tokom tri prve, kritične godine njihovograzvoja. Katkad se nađ e i pogodan član porodice, kao što je baka ili tetka, spreman da se brine o malom

detetu. Ukoliko nemaju nekog takvog, roditelji mogu da angažuju profesionalnu dadilju.

893. Kada se vratiti na posao. Mada se roditelji mogu vratiti svojim poslovima izvan kuće bilokad posle rođ enja bebe, dobro je da to bude što kasnije. Tri do šest meseci uz bebu bilo bi odlično, ako

je ikako moguće. To bebi daje vremena da se navikne na prilično redovan ritam obroka i spavanja, kaoi ritam života porodice. Takođ e daje vremena i majci da se prilagodi vlastitim fiziološkim i psiho-loškim promenama i doji bebu, ali i da pre povratka na posao prede s dojenja na hranjenje bočicom,ako tako želi.

Kad planira da se zaposli ili vrati na posao, majka bi morala da angažuje osobu koja će se staratio bebi barem dve do četiri nedelje ranije - što duže to bolje - dok je još kod kuće, kako bi se beba lak-še navikla na novo lice. Drugim rečima, ne treba da dozvoli da na pola dana nestane iz bebinog života

sve dok se beba ne oseti sigurna i smirena uz osobu koja će je zamenjivati (vid. odeljak 713 i 714).

Obdanište894. Većini dece koristi boravak u grupi u periodu izmeđ u druge ili treće i četvrte godine, ali

to svakako nije uvek neophodno. Boravak u grupi je naročito blagotvoran za jedinče, dete koje nemamnogo prilika da se igra s drugom decom, dete koje živi u malom stanu i dete čiji roditelji ne moguda izađ u na kraj s njim.

U uzrastu od tri godine, svakom detetu je potrebno da bude s drugom decom istog uzrasta, ne samoda bi se igralo već i da bi naučilo da se slaže s njima. To je najvažniji zadatak u životu deteta. Deci jepotreban prostor u kome mogu do mile volje da jurcaju i viču, penjalice po kojima će se pentrati,

blokovi, kutije i kocke kojima će graditi, vozići i lutke kojima će se igrati. Potrebno im je da nauče dase slažu i s drugim odraslim osobama, sem roditelja. Malo je danas dece koja sve ove prednosti imaju

323




u vlastitom domu. Dobra grupna briga je od najveće važnosti za roditelje i za dete u sve većem brojuporodica u kojima su oba roditelja zaposlena izvan kuće.

895. „Centar za dnevnu brigu o deci"je izraz koji označava ustanove koje vode grupnu briguo deci u radno vreme, dakle od ranog jutra do četiri ili pet poslepodne. Neke su državne, a neke pri-vatne. Najbolji od takvih centara nude sve prednosti koje dete dobija u odeljenjima za predškolsko

vaspitanje u školi: obrazovnu filozofiju, školovane vaspitače i sva potrebna nastavna pomagala.Koncept ovakvih centara je u SAD stvoren tokom Drugog svetskog rata, kad je federalna vlada

želela da podstakne majke s malom decom da se zapošljavaju u ratnoj industriji. To je prvenstvenostaranje o deci staroj od dve do pet godina, mada može uključivati i brigu o predškolskoj deci i učenici-ma prvog i drugog razreda dok im se roditelji ne vrate s posla.

896. Predškolsko vaspitanje. Američki koncept predškolskog vaspitanja nije namenjen samočuvanju dece čiji roditelji rade niti poučavanju dece osnovama čitanja, pisanja i računanja da bi ihpripremili za prvi razred osnovne škole. Cilj je da se trogodišnjacima i četvorogodišnjacima pružeraznovrsna dragocena iskustva koja će im pomoći da odrastaju i učiniti ih osećajnijim, sposobnijim ikreativnijim ljudima. Međ u tim iskustvima su često ples i muzika, slikanje na štafelaju u skladu s

vlastitom inspiracijom, slikanje prstima, modeliranje predmeta od gline, igranje kockama, živahanboravak na otvorenom i igranje „porodice". Idealno, tu je i prostor za mirnu individualnu igru, kao iprostor za odmor dece koja su navikla da sredinom dana odspavaju. Cilj je, dakle, negovanje različitihsposobnosti - akademskih, umetničkih, muzičkih i mišićnih. Naglasak je na inicijativi, nezavisnosti,saradnji (zajedničkim razgovorima i deljenju igračaka umesto svađ e oko njih), kao i na ugrađ ivanjudečjih ideja u igru.

897. Da li je obdanište dobro za malu decu? U SAD se već dugo lome koplja oko toga da li jeobdanište korisno ili štetno kad su u pitanju jako mala deca.

Neki tvrde da je boravak u grupi neprimeren za decu tokom prvih pet godina života. Njihov jeargument da je detetu potrebno da u tom periodu pored sebe ima jednu ili dve odrasle osobe koje će

ga obožavati i poklanjati mu svoju nepodeljenu pažnju, kako bi kao odraslo bilo u stanju da se intim-no veže za jednu osobu. Protivnici obdaništa sumnjaju da se kod male dece o kojoj brine mnogorazličitih osoba nikad neće razviti takva sposobnost vezivanja. Konačno, oni tvrde da za dete nemaboljeg učitelja od intenzivno posvećenog roditelja.

Pobornici obdaništa pričaju drugačiju priču. Oni tvrde da ima više načina da se podiže malo dete,navodeći primere kultura u kojima se deca vaspitavaju od strane braće i sestara ili u porodičnimzadrugama, bez ikakvih štetnih posledica. Pri tom podsećaju da nijedno istraživanje nije dokazalo daboravak u kvalitetnom obdaništu na bilo koji način štetno utiče na emocionalni razvoj deteta. Oni brinuzbog mogućnosti da se roditelji koji rade i ostavljaju dete u obdaništu nepotrebno osećaju krivi, kaoda mu time na neki način čine zlo.

Dozvolite mi da iznesem svoje mišljenje o ovome. Smatram da su bebe i mala deca prilično žilava

stvorenjca i da nema razloga da im šteti boravak u kvalitetnim jaslicama ili obdaništu. Deci su potreb-ne odrasle osobe koje su pre svega posvećene staranju o njima, bilo da je to roditelj ili grupa vaspitačau obdaništu. Potrebno im je da u tim odnosn. a postoji doslednost, a nju je moguće ostvariti kod kućei u mnogim obdaništima.

Malobrojne studije koje su se uopšte ba ile razlikama izmeđ u dece koja su pohadala obdanište ione koja nisu pokazuju da boravak u kvalitetnim jaslicama ili obdaništu - s pažljivo formiranim malimgrupama dece i školovanim vaspitačima - nije štetan i da ima blagotvoran efekat. S druge strane, akosu to velike grupe i nedovoljno stručni vaspitači, iskustvo može imati suprotan efekat. Postoji tu,međ utim, i jedno zanimljivo opažanje. Ova studija ukazuje na to da deca koja duže vreme pohađ ajuobdanište postaju više okrenuta prema deci i bolje reaguju na njih nego na odrasle osobe. Deca kojane borave u obdaništu sklona su da budu više orijentisana prema odraslima (često postaju učiteljevi

miljenici kad krenu u školu) i lošije reaguju na svoje vršnjake. Da li je jedno bolje od drugog? Mislimda nije. Sve zavisi od toga u kakvu osobu želite da izraste vaše dete.

324




U jednom se, međ utim, svi slažu, a to je da je kvaliiet obdaništa od presudnog značaja za dobro-bit deteta. Budući da se sve više dece danas smešta u obdaništa još u vrlo ranom detinjstvu, jako jevažno da njihove emocionalne i intelektualne potrebe budu zadovoljene. Ovo je naročito važno s obzi-rom na ono što sada znamo o ulozi ranih iskustava u razvoju dečjeg mozga (vid. odeljak 22). Razume-vanje, vaspitanje i podsticaj kao deo dosledne brige o detetu od vitalnog su značaja, stoga tu brigumože voditi samo stalno i stručno osoblje u ustanovama koje raspolažu dovoljnim finansijskim sred-

stvima.Nažalost, nema ni izbliza dovoljno centara za dnevnu brigu o deci koja zadovoljavaju te visokezahteve. Ono malo koliko ih ima preterano je skupo za prosečnu porodicu. Jedino rešenje predstavljastalni pritisak od strane javnosti na odgovarajuće opštinske i državne službe.

898. Da li da dajete dete u obdanište? Mislim da je to vrlo lična odluka, koju morate doneti naosnovu svojih porodičnih potreba. Ako rešite da date bebu u jaslice, nemojte se osećati krivi zbog toga.Biće joj sasvim dobro, sve dok dobija kvalitetnu negu. Naposletku, deci je najbolje onda kad su ro-ditelji srećni i ispunjeni. Mnogo je bolje da dete bude u jaslicama ili obdaništu, nego da čami kod kućes roditeljem koji je usamljen i nesrećan, a uz to i ozlojeđ en zbog toga što mora po ceo dan da bude kodkuće s detetom. S druge strane, ako je vaš izbor da što je duže moguće budete kod kuće s detetom, to

je isto tako divna odluka. Mislim da zagovornici oba rešenja čine medveđ u uslugu roditeljima tvrdećida je jedno rešenje bolje od drugog. Najbolje rešenje je ono koje najviše odgovara vašoj porodici kaocelini.

Vrste dnevne brige o detetu899. Možete da birate izmedu četiri vrste dnevne brige o detetu: „baka- servis", bejbi- siterka

ili dadilja, porodična mini- obdaništa ili redovna obdaništa. Sve imaju svojih dobrih i loših strana.„Baka-servis" je vrlo dobar, pod uslovom da ste u lepim odnosima i imate istu filozofiju u vezi

s vaspitavanjem dece.Angažovanje bejbi- siterke ili dadilje obično znači da ne morate da budite malo dete ranom zo-

rom i da će dete ostajati kod kuće, bez potrebe da naglo menja sredinu, kao i da će imati više nepode-

ljene pažnje. Međ utim, to može da bude dosta skupo.Porodična mini-obdaništa su najčešće u kući vlasnika, koga zakon obavezuje da ispunjava ma-

kar one minimalne standarde kvaliteta. Nisu toliko skupa kao angažovanje dadilje. Budući da je u pi-tanju grupa, to znači da će se dete redovno družiti s drugom decom. Međ utim, ako su grupe prevelike,moguće je da se deci ne ukazuje odgovarajuća pažnja (često postoji manjak osoblja).

Redovna obdaništa su najpopularniji vid dnevne brige o deci. Pružaju stabilno i sredeno okruže-nje, s eksplicitnom vaspitačkom filozofijom koju možete da procenite. Umeju, medutim, da budu dostaskupa. Ponekad se dešava i da imaju dosta veliku fluktuaciju osoblja, tako da dete ne dobija doslednunegu od strane iste osobe. Nivo obučenosti osoblja i broj dece po vaspitaču takođ e dosta variraju.Postoje velike razlike u kvalitetu pojedinih obdaništa, kao i u drugim vidovima dnevne brige o deci.

Lično smatram da je poželjnije da dete do dve ili tri godine boravi u porodičnom mini- obdaništu.

Idealno bi bilo da roditelji usklade svoje radno vreme tako da dete najviše vremena provodi s jednimod njih. Ostatak dana, bilo da su to dva sata ili osam sati, za dete može da se pobrine dadilja, u vašojili svojoj kući, ili ga možete ostavljati u nekom od porodičnih mini- obdaništa.

Izbor jaslica ili obdaništa900. Prvo nabavite adrese ustanova za brigu o deci u okolini vašeg doma ili radnog mesta.

Nazovite ih i raspitajte se da li obezbeđ uju vrstu nege kakvu želite. Ukoliko je moguće, stupite u kon-takt s nekim porodicama koje koriste usluge tih ustanova. Raspitajte se kod njih o detaljima, uključu-

jući i to da li se primenjuje fizičko kažnjavanje i druge disciplinske mere.

901. Obiđ ite obdaništa. Provedite sat ili dva tamo i obratite pažnju na način na koji se vaspitačiponašaju prema deci, na to da li postoje odgovarajuće mere kontrole i bezbednosti i da li su aktivno-

325




sti primerene nivou razvoja dece. Da li su deca opuštena? Da li imaju poverenja u vaspitače i tražepomoć od njih? Da li saraduju s ostalom decom i ima li mnogo svađ a i tuča? Srdačan odnos izmeđ uvaspitača i dece odraziće se na odnose medu decom.

902. Proverite broj vaspitača u odnosu na broj dece. Preporučeni odnos za decu mlađ u od dvegodine je 3:1; dvadeset pet do trideset meseci, 4:1; trideset jedan do trideset pet meseci, 5:1; tri godine,

7:1; četiri do pet godina, 8:1; šest do osam godina, 10:1; devet do dvanaest godina, 12:1. Raspitajte seo njihovom stavu u vezi sa dovođ enjem bolesne dece.

903. Redovno obilazite obdanište. Nenajavljene posete u toku dana pomoći će vam da se uveriteda je sve u redu. Trebalo bi da se roditelji osećaju dobrodošli u obdaništu, a njihove posete da bududozvoljene u svako doba.

904. Prvi dan u obdaništu. Druželjubivo četvorogodišnje dete se u obdaništu obično već u star-tu snađ e kao riba u vodi, tako da nisu potrebne nikakve posebne pripreme. Ono se, međ utim, umno-gome razlikuje od osetljivog trogodišnjeg deteta koje je još uvek blisko vezano za roditelje. Ako gamajka prvog dana dovede i odmah ode, ono možda neće odmah praviti gužvu, ali će ubrzo početi damu nedostaje. Kad ustanovi da majka više nije tu, može se jako uplašiti. Sutradan možda neće hteti ni

da izađ e iz kuće.Ako imate ovako zavisno dete, bolje je da ga postepeno navikavate na školu. Nekoliko dana bi

majka mogla da ostaje uz njega dok se igra i posle nekog vremena ga odvodi kući. Svakog dana biostajali malo duže. U meduvremenu bi se dete polako vezivalo za vaspitača i ostalu decu, a to bi mudavalo osećaj sigurnosti i onda kad majka više ne bude ostajala uz njega.

Ponekad dete nekoliko dana izgleda sasvim zadovoljno, čak i pošto majka prestane da ostaje snjim u obdaništu. Zatim se desi da padne ili se udari, i onda ponovo počne da traži majku. U tom slu-čaju, vaspitač se može dogovoriti s majkom da još nekoliko dana ostaje s detetom. Kad ostaje u obda-ništu, majka treba da se drži u pozadini. Zamisao je da se kod deteta razvije vlastita želja da uđ e ugrupu, tako da zaboravi na svoju potrebu za majkom.

Ponekad je strah kod majke veći nego kod deteta. Ako se ona tri puta oprašta s njim, sa zabrinu-

tim izrazom na licu, ono može pomisliti: ,,0na izgleda kao da bi se moglo desiti nešto strašno akoostanem ovde bez nje. Bolje da joj ne dam da ode." Prirodno je da nežna majka brine kako će se njenomalo dete osećati kad ga prvi put bude ostavila. Dozvolite vaspitaču da vas posavetuje. On ima mnogoiskustva.

Dete koje počinje s istinskim strahom zbog odvajanja od roditelja može shvatiti da mu to dajekontrolu nad jako saosećajnim roditeljem. Ono može početi sve više da iskorišćava tu svoju kontrolu.

Ako dete počne da se usteže ili plaši sledećeg odlaska u obdanište, a vi ste sigurni da je tamo sveu redu i da ima dobre vaspitače, mislim da je bolje da se u vezi s tim ponašate samouvereno i odlučnoi objasnite mu da sva deca idu u obdanište svakog dana. Dugoročno gledano, bolje je da dete prerastesvoju nezavisnost nego da joj se preda. Ako je očigledno da se dete iskreno užasava odlaska u obda-nište, o tome treba porazgovarati sa stručnjakom za dečje mentalno zdravlje.

905. Reakcije kod kuće. Nekoj deci su prvi dani i nedelje u obdaništu jako naporni. Velika grupa,novi drugari i nove aktivnosti doprinose da se kući vraćaju nervozna i iscrpljena. Ako je vaše dete upočetku jako umorno, to ne znači da ne može da se prilagodi već samo da neko vreme morate dapravite određ ene kompromise, dok se ne navikne na ritam. Porazgovarajte s vaspitačima da li bi moždabilo dobro da privremeno skratite njegov dnevni boravak u obdaništu. U nekim slučajevima, najboljerešenje je da dete dovodite u obdanište sredinom prepodneva. Manje je pogodno da ga u to doba odvo-dite kući, jer će možda nerado otići usred najveće igre. Problem umora u prvim nedeljama u celod-nevnom obdaništu dodatno se komplikuje činjenicom da je određ eni broj dece suviše razigran ilisuviše nervozan da bi spavao u predviđ eno vreme. Rešenje ovog privremenog problema može biti i utome da jedan ili dva dana nedeljno dete ostaje kod kuće. N eka mala deca koja pođ u u obdanište tamo

uspevaju da zadrže kontrolu nad sobom uprkos umoru, ali se zato kod kuće totalno raspuste. Za to vam je potrebno dodatno strpljenje i razgovor s vaspitačem.

326




Školovan vaspitač treba da bude, i obično jeste, osoba puna razumevanja. Roditelj ne treba da okle-va da porazgovara s njim o problemima deteta, bez obzira imaju li ili nemaju veze s obdaništem.Vaspitač obično ima svoje mišljenje o tome, a i verovatno se ranije sretao s istim problemima.

906. Kako da postignete da se i u vašem kraju otvori obdanište. To nije nimalo lako. Vaspitači,oprema, prostor - sve to košta. Dobra obdaništa nikad nisu jeftina, jer jedan vaspitač može zadovo-

ljavajuće voditi računa samo o malom broju dece. Tamo gde nema obdaništa koja otvaraju nadležneslužbe za brigu o deci, obično se otvaraju mala obdaništa u privatnim kućama, u kom slučaju nemanikakvih dotacija od strane grada ili države i roditelji snose pune troškove. Neke crkve otvaraju obda-ništa u svojim prostorijama, a često to čine i fakulteti koji obučavaju vaspitače, radi obuke studenata.Dugoročno gledano, samo na insistiranje gradana biće otvoreno dovoljno obdaništa.

Putovanje s decom907. Putovanja izvlače ono najbolje i najgore u porodicama. Vreme provedeno u zajedničkoj

potrazi za avanturama, zabavom i zadovoljstvima uvek je korisno za sve. Cela porodica voli kad seroditelji pretvore u stručne vodiče koji svojoj radoznaloj deci pokazuju mesta o kojima su dotad samoučila u školi.

Medutim, deca mogu da počnu s čarkama u kolima, pogotovo kad im dosadi vožnja. Nekome seuvek pripiški, čak i ako je poslednji put kad ste stali izričito odbilo da ide u toalet. Svi su smislili nekidrugi plan: neko ne bi da putujete dalje od prve varoši na koju usput naiđ ete; neko insistira da istogčasa stanete; neko voli da kampujete na otvorenom; neko više voli da prespavate u udobnom, čistommotelu; neko će vas probuditi pre zore, da slučajno ne zakasnite na godišnji odmor; neko hoće da gaostavite da dugo spava (konačno, je li raspust ili nije?). Prepirke i različita mišljenja zahtevaju izričitei jasne stavove roditelja.

Da biste osigurali da vaše porodično putovanje prođ e kako valja, evo nekih saveta:

908. Hrana za bebu. Najpogodniji način hranjenja bebe na putu jeste dojenje. Jedini potencijal-ni problem je smanjeni dotok mleka, ukoliko se ne pridržavate pravila da pijete dovoljno tečnosti i

malo se opustite.Ako bebu hranite iz bočice, morate više da planirate unapred i da znate koliko dugo nećete bitiu prilici da koristite frižider. Kupite instant- formulu, spremnu za korišćenje, koja se već nalazi u bočiciza jednokratnu upotrebu. Tako nema potrebe za frižiderom, ni za pranjem ili sterilizovanjem bočica.Jesu skupe, ali verovatno nećete provesti toliko dugo u putu da nećete moći da podnesete trošak.Formula u prahu je jeftinija. Vodu i prah možete unapred odmeriti, u zasebnim posudama, i izmešatineposredno pred hranjenje deteta.

Većina čvrste hrane treba da bude u teglicama. Bilo bi najbolje da ih držite na hladnom, recimou ručnom frižideru. Bebu možete da hranite direktno iz teglice. Ako nemate ručni frižider, ostatakobavezno bacite. Ako ga imate, načeta teglica može da se drži osam do dvanaest časova. Posle toga jebacite. Nemojte pokušavati da se u putu držite uobičajenog rasporeda u vezi s vrstama hrane. Jedno-

stavno ponesite dovoljno onoga što beba najradije jede i najlakše vari. Mnoge bebe u putu jedu manjenego kod kuće. Nemojte ih siliti da jedu, čak i ako pojedu mnogo manje nego inače. Možete pokušatis manjim, a češćim obrocima.

909. Hrana za malu decu. Bolje je da im ne dajete ništa na šta nisu navikla. Kad jedete negdeusput u restoranu, naročito izbegavajte kolače i peciva s kremastim filovima, mlečne pudinge, hladnapečenja, hladnu ribu, hladna jaja i penaste prelive za salatu, uključujući i sendviče i salate u kojima senalaze. Ukoliko se njima nebrižljivo rukuje ili ako se ne drže u frižideru, ove namirnice se lako konta-miniraju otrovnim bakterijama. Bolje se držite kuvanih jela, voća koje ste sami oljuštili i pakovanihkrekera. Naravno, možete i kod kuće pripremiti sendviče od kikiriki putera i voćnog želea. Čak i akoočekujete da će dete jesti u usputnim restoranima, ili da će pojesti obrok koji se dobija u avionu, pone-site nešto sa sobom, za svaki slučaj. Najbolje je da to bude nešto što ne mora da se drži u frižideru.

327




910. Tečnosti. Blaga dehidracija je uobičajena pojava na putu, ne samo zbog prevelike vrućineveć i zbog duge vožnje ili leta. Cela porodica treba često da uzima tečnost (i često da staje zbog kraćihodmora).

911. Spakujte neophodan medicinski pribor. Budite spremni za slučaj manjih boljki, posekoti-na i ogrebotina. Predlažem da sa sobom ponesete sledeće: zavoje, antibiotsku mast, pincetu (za odstra-

njivanje iveraka koji se zabodu u kožu), sirup od ipekakuane (za indukovanje povraćanja ako detepojede nešto što nije trebalo), ono što obično koristite kad mu se zapuši nos, paracetamol (za povišenutemperaturu i bolove), belo sirće i alkohol za utrljavanje (mešavina pola- pola je odlična za temperatu-ru), steroidni krem (za svrbljive osipe, od otrovnog bršljana i slično) i dovoljno sredstva za zaštitu kožeod sunca. Naravno, spakujte i dovoljnu količinu bilo kog leka koji dete već uzima i proverite da li jeprimilo sve potrebne vakcine (obavezno ponesite sa sobom knjižicu s potvrdom o primljenim vakci-nama). Za svaki slučaj, ponesite telefonski broj svog i dečjeg lekara.

912. Razonoda. Kad putujete s malim detetom, ne zaboravite da ponesete sa sobom plišane igrač-ke i ćebence koje vaše dete obično nosi sa sobom u krevet. Oni će mu biti dodatna uteha na putu. (Vo-dite računa da ih obeležite svojim imenom i adresom.) Pored omiljenih igračaka, mudro je da sa sobom

ponesete i nekoliko novih, koje će ga dugo zaokupljati: automobilčiće ili minijaturni vozić, malu lutkus nešto odeće ili drugog pribora, bojanku ili slikovnicu za isecanje, novu slikovnicu, kartonske kućeili druge sklopive predmete, blok za crtanje, olovke i bojice. U knjižari ćete naći mnoštvo divnih knji-ga koje mogu razonoditi vaše dete na putu. U nekima od njih ima kreativnih ideja za igre koje se moguigrati bez posebne opreme. Ako mene pitate, svako dete starije od tri godine treba samo da spakuje usvoj ranac ono čime najviše voli da se zabavlja.

913. Higijenske potrepštine. Veliko pakovanje papirniih brisača i kutija papirnih maramica suobavezni. Bilo bi dobro da imate dve velike mušeme - da bište zaštitili dušeke od mokraće, ako se deteupiški u krevet, da biste pokrili pod ako malo dete jede u sobi ili ako beba sedi na podu, ili za prekri-vanje kreveta kad presvlačite bebu. Mokar peškirić, koji ćete u putu držati u kesi da bi zadržao vlagu,može da bude od velike pomoći, mada većina roditelja danas kupuje namenske vlažne brisače, u pako-

vanjima specijalno pogodnim za putovanja. (Izbegavajte one koji sadrže alkohol i parfeme, jer moguda iritiraju kožu.) Pelene za jednokratnu upotrebu mogu vam takođ e dobro doći, iako ih možda inačeizbegavate. Obavezno ponesite sa sobom omiljenu nošu svog deteta.

914. Putovanje kolima. Kad putujete kolima, bilo bi dobro ne samo da stajete onda kad je vremeza jelo, već i tokom prepodneva ili poslepodneva, da bi ste užinali i da bi se deca malo izjurcala okolo,možda po livadi ili nekom lepom gradskom parku, tamo gde ne morate stalno da ih upozoravate da neizlaze na drum.

Izuzetno je važno da bebe putuju u za to predviđ enim nosiljkama (vid. odeljke 554- 564).Ako kod vašeg deteta ume da se javi putna bolest, možda će mu pomoći da ga stavite da sedi

dovoljno visoko da može da vidi napolje. Podstičite ga da gleda kroz prozor, radije nego da čita ili crta.

Vaš lekar vam može prepisati neke lekove za sprečavanje putne bolesti.Dobro pravilo za putovanje kolima jeste da već oko četiri poslepodne počnete da tražite pogodan

motel sa slobodnim sobama, kako vam se ne bi desilo da satima vozite noću s umornom decom izasebe. Mnogi vozači se zainate da predu odredenu udaljenost u jednoj etapi i odbijaju da stanu, iako jeuveliko pala noć. Međ utim, ako još pre polaska na put svečano obećaju da će stati u dogovoreno vre-me, veći su izgledi da ćete moći da ih urazumite. Nemojte zaboraviti da je drugi po redu uzrok auto-mobilskih nesreća (posle vožnje u pijanom stanju) vozač koji zaspi za volanom.

915. Saveti o putovanju avionom. Neke bebe i deca imaju problema s bolovima u ušima pri-likom uzletanja i sletanja aviona. Starijoj deci, koja shvataju da gutanje pomaže da se izbegne bol,možete dati nešto da piju (dobro je da u tu svrhu ponesete litar soka u kartonskom pakovanju) ili žvaću.

Bebu treba probuditi neposredno pred sletanje i ponuditi joj da sisa ili pije iz bočice, kako bi gutala.

328




Ako je dete nazeblo, zamolite lekara da vam prepiše neki dekongestiv s produženim dejstvom kojimožete dati detetu kako bi Eustahijeve trube ostale otvorene tokom celog putovanja.

Mišljenja o upotrebi dečjih automobilskih sedišta u ovom trenutku su protivrečna. Federalne vaz-duhoplovne vlasti tvrde da bi se gubilo više dečjih života ako bi kompanije insistirale da se za bebe imalu decu plaća zasebno sedište (na koje će se montirati dečje), jer bi se onda više porodica odlučivaloza putovanje kolima, za koje statistika kaže da je mnogo opasnije od putovanja avionom. Većina kom-

panija će vam dozvoliti da bez posebne doplate iskoristite slobodna mesta. Dečje sedište treba da budeokrenuto unazad ako je dete teško oko 9 kilograma, napred ako je teško 9 do 18 kilograma, a ako deteima više od 18 kilograma, treba da sedi na avionskom sedištu, vezano regularnim sigurnosnim poja-som.

916. U restoranu s malom decom. Većina dece postane nemirna dok^eka da porodica bude pos-lužena, sem ako to nije neki restoran s brzom hranom. Mada tu i tamo ima restorana koji imaju kutaku kojem se deca mogu zabaviti dok čekaju na jelo, najbolje je da im ponesete bojanku ili sveščicu damogu da crtaju i tako prekrate vreme čekanja. Time mogu da se zabave i posle jela i puste roditelje dana miru popiju kafu. (Dete kome je dosadno i počne da jurca okolo po restoranu može uznemiravatiostale goste, a nije retko ni da se povredi ili nešto polomi.) Za bebu možete da ponesete hranu od kuće.

Odnosi s bakom i dekom917. Bake i deke mogu da budu od pomoći mladim roditeljima na sve moguće načine. Unuci

za njih mogu predstavljati izvor velikog zadovoljstva. Često se setno pitaju: „Zašto u vlastitoj decinisam uživala ovoliko koliko u unučetu? Valjda sam se suviše trudila i osećala samo odgovornost."

U mnogim delovima sveta, bake se smatraju stručnjacima, a mlada majka je sigurna da od svojemajke uvek može da zatraži savet ili pomoć. Kad majka gaji ovakvu vrstu poverenja u baku, onda odnje može da dobije ne samo savet nego i utehu. U našoj zemlji, međ utim, mlada majka je često sklonada se pre obrati lekaru, a nekim ženama na pamet ne pada da se posavetuju sa svojom majkom. To jedelom stoga što smo naviknuti da se u vezi sa svojim ličnim problemima savetujemo s profesionalci-m a - lekarima, psiholozima, bračnim savetnicima, socijalnim radnicima, psihoterapeutima, sveštenici-

ma. Takođ e, uzimamo zdravo za gotovo da znanje danas brzo napreduje i često mislimo da onaj ko jepre dvadeset godina znao kako se nešto radi danas zaostaje za vremenom.Pravi razlog je zapravo to što su mnogi mladi roditelji samo malo odmakli od perioda adolescen-

cije. Žele da dokažu svetu i sebi da su u stanju da upravljaju vlastitim životom. Možda se boje da ćeim roditelji govoriti šta da rade, kao da su još uvek zavisni od njih, i ne žele da se vrate u taj položaj.

918. Tenzije su normalne. U nekim porodicama, odnosi izmeđ u roditelja i baka i deka su vrloharmonični. U nekim, malobrojnijim, postoje velika neslaganja. U drugima, pak, postoje neke manjetenzije, najčešće u vezi s negom prvog deteta, ali one vremenom i prilagođ avanjem izblede.

Srećna i prirodno samopouzdana mlada žena bez problema se obraća svojoj majci za pomoć ondakad joj je potrebna. A kad baka nešto predloži, majka to usvaja, ako smatra da je predlog dobar, ili

taktično odbija i postupa onako kako smatra da je najbolje.Međ utim, većina mladih roditelja u početku ne poseduje tu vrstu samopouzdanja. Poput gotovosvih ostalih početnika, osetljivi su u vezi s mogućim nedostacima, a kritiku shvataju kao uvredu.

Većina baka i deka dobro pamti sebe u tim godinama i pokušava da se ne meša. S druge strane,imaju iskustva, znaju da su naučili da rasuduju i veoma vole svoju unučad, tako da ne mogu a da nema-

ju svoje mišljenje. Vide iznenađ ujuće promene u odnosu na vremena kad su oni brinuli o bebama -fleksibilan raspored obroka, kasnije uvođ enje čvrste hrane, kasnije privikavanje na upotrebu toaleta.Čak i kad prihvataju nove metode, smeta im ono što smatraju njihovim preterano revnosnim prime-njivanjem. (Kad i sami budete imali unuče, verovatno ćete bolje razumeti šta hoću da kažem.)

Mislim da mladi roditelji mogu da imaju najnormalnije odnose s bakama i dekama ako im dozvo-ljavaju ili čak traže od njih da kažu svoje mišljenje. Iskreni razgovori su, naposletku, prijatniji od uvi-

jenih nagoveštaja ili nelagodnog ćutanja. Majka koja je sigurna da pravilno postupa s bebom može dakaže: „Jasno mi je da ti se ovaj metod ne čini ispravnim, ali popričaću ponovo s lekarom, da budem

329




sigurna da sam shvatila njegova uputstva." To ne znači da se majka predaje. Ona svakako zadržavapravo da na kraju sama odluči. Ovim samo pokazuje da shvata da baka ima dobre namere i da je oči-gledno zabrinuta. Razumna mlada majka će odagnati bakine sumnje, ne samo u vezi s trenutnim prob-lemom, već i sa svim budućim problemima.

Baka može da pomogne majci tako što će pokazivati da ima poverenja u nju i prihvatati njenemetode koliko god može. Tako će majka uvek rado potražiti njen savet kad je u dilemi.

Kad se deca ostavljaju na čuvanje baki i deki, bilo na pola dana ili na dve nedelje, treba da pos-toje iskreno razumevanje i razuman kompromis. Roditelji moraju imati poverenja da će deca biti zbri-nuta u skladu s njihovim stavovima o svim važnim stvarima - da, na primer, neće biti primoravana da

jedu hranu koju ne vole, postiđ ivana ako ne zatraže nošu na vreme ili plašena policajcima i baucima.S druge strane, nije pošteno ni očekivati da će se deka i baka pridržavati baš svih stavova svoje decekao Svetog pisma. Deci neće škoditi da pokazuju malo više poštovanja prema baki i deki (ako oni takožele), da jedu prema malo drugačijem rasporedu, ili da budu čistija ili prljavija. Ako se roditeljima nedopada način na koji njihovi roditelji brinu o svojoj unučadi onda, razume se, ne treba ni da traže davode brigu o njima.

919. Neki su roditelji osetljivi na savete. Ako su mlada majka ili otac celog života bili izloženikritikama svojih roditelja, postoji opasnost da naraste tenzija veća od prosečne. To neizbežno dovodido toga da je mlada majka u duši nesigurna u sebe, istovremeno ispoljavajući i netrpeljivost premaneodobravanju i namrgođ enu rešenost da demonstrira svoju nezavisnost. Moguće je da će vrlo odušev-ljeno prihvatati nove filozofije o vaspitanju dece i veoma insistirati na njima, zato što joj se čine kaozdrava promena u odnosu na ono što ona pamti. Ujedno, to je i način da dedi i babi pokaže koliko sustaromodni i da ih malo nasekira. Natezanja oko teorija su zabavna kad ste ljuti na protivnika. Jedinanevolja je što se upravo vaspitanje deteta našlo kao municija koja pogoduje obema stranama. Sve štohoću da kažem jeste da bi roditelji koji stalno nerviraju baku i deku trebalo da se zapitaju da li tomožda i nesvesno rade namerno.

920. Diktatorski nastrojena baka. fma baka koje su jednostavno tako sazdane: oduvek su bilediktatori prema rođ enom detetu i ne mogu da prestanu čak ni sad kad je njihovo dete i samo postalo

roditelj. Takvom mladom roditelju je u početku prilično teško da sačuva prisebnost. Na primer, kćerkase užasava saveta. Kad ga dobije, to je ljuti, ali se ne usuđ uje da pokaže šta oseća. Ako prihvati savet,oseća se podređ enom. Ako ga odbije, oseća se krivom. Kako, onda, mlada majka u ovakvoj situacijimože da zaštiti sebe? Čini se da će to morati da uradi vlastitim snagama. Na neki način i mora, ali tose može raditi postepeno.

Pre svega, mora staino da podseća sebe da je ona sada majka i da treba da o bebi vodi brigu onakokako ona misli da je najbolje. Ukoliko je navedena da posumnja u vlastite metode, neka se obrati le-karu za savet i podršku. Svakako da ima pravo na podršku svog supruga, pogotovo ako je njegovamajka ona koja se meša. Ako on u odredenoj situaciji smatra da je njegova majka u pravu, mora biti ustanju da to kaže svojoj supruzi, ali da istovremeno pokaže majci da se slaže sa suprugom oko toga dane žele da se iko meša.

Mlada majka će bolje proći ako postepeno shvati da nema potrebe da se povlači pred bakom i dase boji da je sasluša, jer obe te reakcije otkrivaju, na neki način, da se ona oseća suviše slaba da joj sesuprotstavi. Može da nauči i nešto još teže - kako da u sebi ne proključa od ljutine iii kako da neeksplodira u neprikrivenom izlivu besa. Ima pravo da se naljuti - reći ćete, i bićete u pravu. Međ utim,prigušivana ljutnja i izlivi besa jesu znaci da je već suviše dugo poslušna, iz straha da će naljutiti baku.Baka-diktator obično oseća ove indirektne znake straha i koristi ih. Majka ne treba da se oseća kri-vom kada naljuti svoju majku, ako već dode dotle. Zapravo, nije neophodno pobesneti na baku - ba-rem ne više od jedan ili dva puta. Majka mora da nauči da odmah, potpuno ležerno i samouvereno,odbrani svoje stavove pre nego što se naljuti: „Lekar mi je rekao da je ovako hranim" ili „Volim dabude što je moguće laganije obučena" ili ,,Ne želim da dugo plače." Miran i samouveren ton obično jenajefikasniji način da baka bude ubeđ ena da majka ima hrabrosti da zastupa vlastita stanovišta.

U ovim povremenim situacijama koje sadrže mnogo neprestane napetosti, često pomaže da rodi-telji, a ponekad i baka i deka, konsultuju profesionalca - mudrog porodičnog lekara, psihijatra, soci-

330




jalnog radnika ili razboritog sveštenika - ali u odvojenim razgovorima, kako bi i jedni i drugi moglida predstave stvar onako kako je oni vide. Na kraju mogu da dođ u svi zajedno, na završni razgovor. Usvakom slučaju, treba shvatiti da, na kraju krajeva, odgovornost i pravo odlučivanja pripadaju roditelji-ma.

331



NOVA PITANJA:

PRIPREMA ZA DVADESET PRVI VEK

Naša deca su naša budućnost921. Zašto su nam potrebna deca puna ideala? Detetu vaspitanom tako da ima ideale, u dvade-

set prvom veku neće nedostajati mogućnosti da ih primeni. U našoj zemlji i u celom svetu ima ogrom-nih i zastrašujućih problema. Oslanjajući se na inicijativu i materijalizam, ostvarili smo čuda u oblastitehnologije. Ali, mada su naše fizičke potrebe zadovoljene, sve je očiglednija ružna istina da smo miu SAD malo napredovali u pogledu odnosa međ u ljudima, duhovnog spokoja ili svetske sigurnosti.

Naše stope razvoda, samoubistava i zločina medu najvišima su u svetu. N aši međ urasni odnosi su var-varski - prava sramota za jednu zemlju koja se pretvara da veruje u slobodu, jednakost i u Boga. Imatako mnogo siromaštva i demoralisanosti u zemlji koja bi za godinu dana mogla sve to uspešno da reši,kad bismo se samo suočili sa svojim odgovornostima. Milioni dolara troše se na to da bi nas ubedilida kupujemo automobile s pet puta više konjskih snaga nego što je potrebno, i da bismo kupovali ci-garete koje izazivaju rak.

Znamo fantastično efikasne načine proizvodnje hrane, ali držimo proizvodnju na niskom nivou,uprkos činjenici da na svetu danas ima više gladnih nego ikad ranije u istoriji.

Imamo ogromnu zalihu najopasnijeg oružja koje je ikad postojalo na svetu. Mada je hladni ratokončan, stalno nam preti opasnost od potpunog uništenja, naročito usled slučajnog lansiranja projek-tila. Zbog svoje snage, često se arogantno mešamo u poslove drugih nacija i izazivamo mržnju celog

sveta.Jedina stvarna nada koju imamo, kako ja to vidim, jeste pre svega da svoju decu podižemo usa-đ ujući im osećanje da na ovom svetu nisu zbog svog vlastitog zadovoljstva, već prvenstveno zato dabi služila drugima. Deca su ponosna kad veruju da mogu da budu istinski korisna i dorašće tom iza-zovu. Ovakav stav im se može uliti još dok su veoma mala. Čak se ni devetomesečnim bebama ne bismelo dopustiti da čupaju majku za kosu ili je ujedaju za lice. One mogu da nauče da joj dugujupoštovanje. Deci staroj izmeđ u jedne i dve godine nikako se ne bi smelo dozvoliti da namerno lomesvoje stvari ili da ih razbacuju po celoj kući. Sa dve godine, od njih se već može očekivati da bez po-sebnog opominjanja pomognu u sakupljanju svojih igračaka. Trogodišnjacima mogu da se dodele nekesitne dužnosti, kao što je postavljanje stola ili pražnjenje korpe za otpatke, iako time roditeljima nećeuštedeti mnogo posla. Sa sedam ili osam godina, treba svakodnevno da obavljaju neka istinski koris-na zaduženja. Kao adolescenti, mogu da volontiraju u bolnicama i drugim ustanovama ili poučavajumlađ u decu.

Kroz porodične razgovore, deca treba da saznaju o zabrinutosti svojih roditelja zbog problemasredine u kojoj žive, cele nacije, sveta. Treba da vide kako njihovi roditelji direktno doprinose rešenji-ma tako što učestvuju u radu lokalnih grupa i odbora.

Deca u školi ne treba da uče samo o velikim dostignućima svoje nacije, već i o njenim nedostaci-ma i greškama. Škola treba da bude puna dece različitih rasa i porekla, ne samo zbog pravednostiprema manjinama, već zato da bi sva deca naučila da se međ usobno poštuju i slažu. Srednjoškolci istudenti, pripremajući se za svoja buduća zanimanja, treba da utroše malo vremena na analiziranjenerešenih problema u oblasti koju su odabrali - ljudskih kao i tehničkih. Mislim da je važno i to damladi, dok su još u školi, volontiraju ili za platu rade pola radnog vremena na poslovima pomaganjaljudima koji imaju ozbiljnih životnih problema, a da zatim u školi razgovaraju o tim problemima, kakone bi formirali kritičan ili omalovažavajući stav prema onima koji se razlikuju od njih.

332



Nova pitanja: priprema za dvadeset prvi vek

Superklinci

922. Možete li da stvorite superklince? Razume se, kad je dete zanemareno ili konstantno igno-risano - „Koliko sam ti puta rekao da prestaneš da me gnjaviš tim svojim zapitkivanjem?" - njegovduh i um neće se u potpunosti razviti.

S druge strane, ustanovljeno je da možete, ako se dovoljno potrudite, da naučite dvogodišnje deteda čita ili jednogodišnje da prepoznaje slova na kartama za učenje azbuke. Neki roditelji - naoružani

nadom da sve što je potrebno jesu odgovarajuće igračke od najranijeg detinjstva i odgovarajuća men-talna stimulacija kod kuće i u školi - pokušavaju da stvore briljantno dete, zrelije u odnosu na svojevršnjake. Mislim da je ova vrsta roditeljske ambicije pogrešna i da postoje šanse da se rđ avo završi,makar bila i shvatljiva u zemlji u kojoj se inteligencija tako visoko kotira, a kompjuterski stručnjacikao da drže ključeve kapija budućnosti.

Mentalni kapacitet je samo jedan od aspekata ličnosti i lako može da podrije njene šanse da uspeu životu, ukoliko nije u ravnoteži s duševnom toplinom i zdravim razumom. Kad se roditelji usred-srede isključivo na intelekt, mogu od svog deteta napraviti jednostranu osobu koja se neće uklapati nina jednom radnom mestu niti nalaziti bilo kakvu radost u životu.

923. Sta podstiče normalan, mnogostrani razvoj - emocionalni, društveni i intelektualni?

Bebama i deci je urođ eno da se s poverenjem okreću ljudima i stvarima. Privrženi roditelji, posmatra- jući i izazivajući svoju bebu da se osmehne, na njene prve osmehe oduševljeno reaguju vlastitim osme-sima, klimanjem glave i izjavama ljubavi. Svakodnevno ponavljanje tog prizora tokom više meseci, uzzagrljaje, tešenje kad je tužna i hranjenje kad je gladna, stalno.kod bebe pojačavaju osećaj da je dobrozbrinuta. Ova prva osećanja formiraju osećaj osnovnog poverenja na temelju kojeg se kasnije izgra-đ uju svi budući odnosi s drugim ljudima. Čak i interesovanje deteta za razne stvari i njegova kasnijasposobnost da izlazi na kraj s idejama i konceptima, u školi i na radnom mestu, poticaće iz ovog teme-lja izlivenog od ljubavi i poštovanja.

Sa jednom ili dve godine deca sazrevaju nastojeći da kopiraju postupke svojih roditelja, a roditeljitaj njihov razvoj podstiču pokazujući svoje zadovoljstvo svakim, i najmanjim dostignućem. Tako se,recimo, u drugoj godini proširuje rečnik deteta. Sa tri godine, deca postaju intenzivno radoznala u vezi

sa svim što vide ili čuju i traže od roditelja objašnjenja i ohrabrenje. Izmeđ u treće i šeste godine, decaemocionalno i intelektualno sazrevaju nastojeći da se uobliče po uzoru na svoje voljene roditelje. Kakopostaje starije, odvija se prirodna međ uigra izmeđ u deteta koje širi ruke da zagrli ceo svet i osećajnihi ljubavlju ispunjenih reakcija roditelja, a ona je oduvek bila dovoljna da stvara pametne, sposobne idruželjubive mlade ljude koji umeju da vole. Nisu neophodni nikakvi specijalni časovi i posebna opre-ma, barem dok ne krene u školu.

Ako pokušate da kroz vlastita interesovanja i inicijativu napravite „superdete", možete ga izner-virati i naterati da vam se usprotivi. Vrlo je moguće da ćete uspeti jedino da od svog deteta napravite

jednostranog robota.Isti rizik postoji, ja mislim, ako preterano naglašavate ljupkost male devojčice ili se previše tru-

dite da od dečaka napravite atletu. Deca treba da rastu s osećanjem da ih poštujete zbog toga što su te-

lom i duhom takva kakva jesu, a ne zato što su pametna, ljupka, mišićava ili muzikalna. Sasvim je uredu poštovati poseban talenat kod deteta, sve dok je on od sekundarne važnosti.

Kompjuterska pismenost

924. Dileme nema: vaše dete treba da odrasta uz poznavanje kompjutera. Pojava personalnihkompjutera je izmenila način na koji dobijamo informacije, držimo pod kontrolom svoje finansije ikućna zaduženja, komuniciramo jedni s drugima, stupamo u kontakt s medijima i pišemo naučne ra-dove i pisma. Postoje jako dobri razlozi da verujemo da smo tek zagrebali površinu. U dvadeset prvomveku kompjuteri će u našim životima verovatno igrati još veću ulogu, i kod kuće i na radnom mestu.

Dete za koje su kompjuteri nepoznanica biće kao turista u stranoj zemlji koji ne zna jezik. Teško

će dobijati ono što želi i uvek će morati da traži tuđ u pomoć. Štaviše, osposobljavanje za upotrebukompjutera donekle podseća na učenje govora. Jednako kao sa učenjem govora, što pre dete počne, to

333




bolje. Tada pravila korišćenja kompjutera postaju njegova druga priroda i ono lako stiče znanja o nji-hovom sofisticiranijem korišćenju.

Upotreba kompjutera je za malo dete ujedno i poučavanje iz logike, koje podleže odredenim pra-vilima. Čim shvati pravila rukovanja kompjuterom, stvari se uvek odvijaju na izuzetno sređ en način.Svaka greškaje neizbežno greška samog deteta, što ono vrlo brzo shvata. Do njega je tada da se pridr-žava pravila ako hoće uspešno da odigra igricu. Ova vrsta direktnog i logičnog uzroka i posledice jeste

poučna lekcija za malu decu koja se bore da ovim konceptom ovladaju u mnogo više zbrkanom i manjelogičnom stvarnom svetu.Ako možete, predložio bih vam da kupite kompjuter i naučite da ga koristite. Postoje divni inter-

aktivni programi koje možete da kupite, privlačni i dovoljno jednostavni za svako malo dete, a i vi ćeteuživati koristeći ih zajedno s njim. Ova vrsta zabave i igranja pomoću kompjutera pomoći će vašemdetetu da se opusti i nauči osnovne stvari, kao što su gde treba da pokaže strelicom i klikne mišem, štomože da bude već u uzrastu od tri ili četiri godine.

Ako vam je kompjuter suviše skup, ne bih previše brinuo zbog toga. Nije kasno da se dete s njimupozna kad krene u školu. Proverite da li škola u koju nameravate da upišete dete predviđ a kompjuter-sko opismenjavanje kao deo svog nastavnog programa.

925. Ima više načina da deca upotrebljavaju (i zloupotrebljavaju) kompjuter, tako da njego-vo korišćenje zahteva određ eno nadgledanje i usmeravanje s vaše strane (vid. odeljke 928- 930, oInternetu). Kompjuter je zaista čudesno sredstvo za saznavanje informacija. Enciklopedije, geografskekarte i rečnici dostupni su jednim klikom miša. Odličan je i za pisanje radova i referata za školu i osta-lih stvari koje zahtevaju pisanje i obradu teksta. Neki dečji softveri su vrlo edukativni i čine učenjezabavnim tako što ga inkorporišu u pametne, interaktivne igre. Ambiciozno dete može čak da nauči ikako da programira kompjuter i upozna se s njegovim tajanstvenim unutrašnjim mehanizmom. Sve jeto divna priprema za biznis i zadovoljstvo novog doba. Međ utim, ja svom detetu ne bih dozvolio dapostane toliko opsednuto kompjuterom da nema vremena za prijatelje, igranje ili čitanje. Ograničitemu vreme.

Kompjuterske igrice926. Svet kompjutera ima i svoju mračnu stranu. Govorim o većini kompjuterskih igrica.Uglavnom su to varijacije na temu ubijanja (upucavanjem, laserima, karate udarcima, mrcvarenjem isakaćenjem, prebijanjem) loših momaka. Te igrice su nemaštovito „unapredeni" nasilni crtaći kojimasu vikendom krcati TV programi za decu. Najbolje što se o njima može reći jeste da mogu da pomognupodsticanje koordinacije ruka-oko kod dece. N ajgore što može da se kaže je to da odobravaju i čakpodstiču agresiju i nasilne reakcije na konfiikt. Medutim, ono što se može reći s mnogo većom sigur-nošću jeste sledeće: kompjuterske igrice su neizmerno veliko traćenje vremena.

Neka deca postaju gotovo zavisna od ovih zaglupljujućih „napucaj ga sad" kompjuterskih igrica.Dobra vest je da takva deca po pravilu manje gledaju nasilne TV programe. Loša vest je da pasivnogledanje crtaća punih nasilja biva zamenjeho interaktivnim učestvovanjem u nasilnim crtaćima. Možda

to jeste nekakvo majušno poboljšanje, ali je i dalje nezdrava razonoda za decu.Vaš zadatak u vezi sa igricama je uglavnom isti kao i s gledanjem televizije: pomozite detetu daodabere odgovarajuće igrice i ograničite vreme koje može da provodi igrajući ih. Koje su igrice prih-vatljive? One kroz koje dete može nešto da nauči, koje informacije saopštavaju na interaktivan i zaba-van način. Ostale, mada u suštini nemaju edukativnu namenu, oslanjaju se na intelektualne veštine(kao što je dešifrovanje naznaka) da bi se postigao cilj. Predlažem da kupite neke od brojnih dobrihvodiča za roditelje, koji opisuju i ocenjuju softver za decu.

927. Koliko dugo treba puštati dete da u toku dana sedi pred kompjuterom? To, razume se,zavisi od samog deteta, njegovog uzrasta, svrhe korišćenja kompjutera i da li zbog toga zanemarujeostale važne delove svog života, kao što su porodični odnosi, prijateljstva i izmišljanje igara.

Uopšte, kad su mala deca u pitanju, najbolje je da kompjuter koriste isključivo uz prisustvo nekogstarijeg. Što su veća, biće i nezavisnija, ali vama svejedno ostaje da nadgledate, ograničavate vreme i

334




pobrinete se da se kompjuter koristi u konstruktivne svrhe. U životu postoji mnogo toga, pored kompjuterskih igrica. Želeo bih da moje dete jurca napolju, nalazi drugare i bučno se zabavlja. Ne možeteda primorate dete na takve aktivnosti, ali možete strogo ograničiti vreme koje provodi za kompjuteromi videti da li će to dovesti do ravnoteže u njegovim aktivnostima. Ako ne dovede, znajte da ste dali sveod sebe i zadovoljite se time što u kući imate jednog kompjuterskog čarobnjaka.

Krstarenje In ternetomPretpostavimo da vam dete večeras kaže: „Vidimo se kasnije. Odoh ja u svoj čudan i divan grad.

Vratiću se za sat ili dva." Shvatate da je taj grad poznat po tome što ima sve: nove ljude koje možeteda upoznate, neograničen broj mesta na koja možete da odete, muzeje sa svim zamislivim (i nekimnezamislivim) postavkama.

928. Kako da reagujete? Pošto se stiša vaš početni napad panike, treba prvo da razmislite koliko je vaše dete zrelo. Može li zaista samo da upozna tako veliki grad? Ako može, možete li se pouzdatiu njega da neće zalaziti na opasna mesta na kojima bi ga mogli povrediti? Koji su muzeji primereni zanekoga njegovog uzrasta? Kada će se vratiti?

Internet je upravo jedan takav grad. Kao odgovoran roditelj, voleli vi to ili ne, moraćete da ga

upoznate. Za decu, Internet predstavlja uzbudljivu priliku za nezavisnost i slobodu, poput generalneprobe za stvarnu posetu pravom velikom i nepoznatom gradu, ali uz manje opasnosti i mnogo prijateljakoji će im se usput pridružiti u njihovoj šetnji.

Vaša deca znaju da Internet omogućava lak pristup informacijama, u gotovo neograničenom brojudomena. Njegov edukativni potencijal je neizmeran. Takozvane sobe za ćaskanje („četovanje"), u koji-ma ljudi mogu da učestvuju u diskusijama („okruglim stolovima"), mogu da pruže podršku od stranevršnjaka koji slično misle. Postoje čak i sobe za ćaskanje u kojima deca s teškoćama u razvoju moguda razgovaraju s decom iz celog sveta koja imaju slične probleme. One su sredstvo za izlazak iz izo-lacije i stvaranje neke vrste globalnog sela. Nekoj deci sam taj aspekt mnogo pomaže i donosi im radost.

Međ utim, uz te neosporne prednosti ide i opasnost, naročito za decu. Nažalost, kao i u stvarnomsvetu, i u virtualnom svetu Interneta postoje pojedinci koji vrebaju na detinju nedužnost i nezrelost, nebi li ih iskoristili u vlastite sebične svrhe. Dečje sobe za ćaskanje, na primer, mogu da se izrode unepristojne monologe odrasle osobe koja se pretvara da je dete. Anonimnost koju pruža Internet eks-ploatatori dece mogu da iskoriste za svoje nečasne ciljeve. Pored toga, ambiciozno i pametno dete će,ako hoće, lako ući na sajtove posvećene nasilju i pornografiji.

Neki roditelji su tako zabrinuti zbog potencijalnih opasnosti koje donosi Internet da potpuno zab-ranjuju njegovo korišćenje. Mislim da je to greška. Deca će, na ovaj ili onaj način, na kraju ipak naučitida putuju informativnom superstradom. Ako su dobro pripremljena i odgovorna, čeka ih prava riznicačudesnih iskustava. Ukoliko se, pak, ne upoznaju s upotrebom kompjutera, u smislu komuniciranja isticanja informacija, to se kasnije može pokazati kao nedostatak - na radnom mestu i u društvu.

Ja bih pripremio dete za Internet, isto onako kako ga pripremate da čita knjige, vozi kola ili kaže,,ne" drogama ili prevremenom stupanju u seksualne odnose. To je za vas još jedna šansa da ga zaštititeod opasnosti kojih nije svesno i da porazgovarate o onome što je važno za vašu porodicu u vezi s ko-

rišćenjem tog zadivljujućeg novog izvora. Drugim rečima, imate još jednu priliku da svoje dete po-učite odgovornom donošenju odluka.

929. Naučite i sami ponešto o Internetu. Da biste obezbedili da Internet za vaše dete bude kon-struktivan, bezbedan i prosvećujući, treba da dozvolite da vas ono pouči o njemu ili ga upoznajte za-

jedno. Na taj način, barem neko vreme, surfovaćete „Mrežom" zajedno, pričajući gde želite da idete išta da vidite, šta da radite i šta da ne radite, i iznoseći svoja očekivanja u pogledu njegovih lepih mani-ra. Podelivši ovo iskustvo, imaćete mogućnost da porazgovarate o svemu na način koji će vam nedo-stajati ako se ne potrudite da ikad saznate nešto o Internetu. Saznaćete kakvih sve soba za ćaskanje iinformativnih sajtova ima i kako oni rade. Ta bliskost će vam omogućiti da bolje prosudite koji sajtovipredstavljaju stvarnu pretnju za vaše dete, a kad ste vi neopravdano staromodni i nesigurni.

335




930. Odredite pravila za pristup Internetu. Da biste to uradili, evo nekih pitanja koja moratesebi da postavite:

• U kom uzrastu mogu da dozvolim detetu da bez nadzora krstari Internetom? Smatram daodređ eni nivo kontrole mora uvek da bude prisutan, čak i ako to znači samo da ćete povremenobaciti pogled na ekran dok je vaš tinejdžer ,,on - lajn". Deca koja upravo zalaze u tinejdžerskegodine zahtevaju direktniji nadzor i diskusiju o tome šta ih zanima na Internetu. Ako su posre-

di mlađ a deca, treba da ste gotovo stalno pored njih. Ona, isto tako, treba da izbegavaju ćaska-nje na „Mreži", sem ako nisu direktno kontrolisana. Porazgovarajte s detetom o njegovim isku-stvima i iskoristite to kao mogućnost da izrazite uverenje u njegovu sposobnost da odgovornokoristi Internet.

• Koje je pošteno vremensko ograničenje? Vreme koje dete dnevno provodi na Internetu trebada ograničavate isto kao i gledanje televizije. Nije zdravo za dete da utone u virtualni svet svogkompjutera i zanemari stvarne, žive razgovore, iskustva i drugove.

Evo nekih pravila kojima morate da naučite decu:• Nikad ne davati lične podatke nekom preko „Mreže". To znači da dete nikad ne sme da daje

svoju adresu, telefonski broj ili ime svoje škole nekom koga ne poznaje. Ne sme da šalje svoje

fotografije nikome koga nije i lično upoznalo. Šifra se nikad nikome ne odaje. Podsetite dete dasu svi oni s kojima komunicira preko Mreže za njega zapravo potpuni stranci. S njima mora bitipodjednako oprezno kao i sa svim nepoznatim ljudima na ulici.

• Porazgovarajte o postupku u slučaju neprimerene ili uvredljive informacije. To je prilikada zajednički utvrdite šta je u vašoj porodici prihvatljivo, a šta nije. Ako se pojavi poruka zbogkoje se dete oseća nelagodno, treba ga posavetovati da bez odlaganja isključi kompjuter ili pre-đ e na drugi sajt na Internetu. Takode, uvek treba to da vam kaže, kako biste mogli da mu objas-nite šta znači, a šta ne.

• Popričajte o bontonu na „Mreži". Podsetite dete da, kao i u svim ostalim situacijama, od njegaočekujete da se prema drugima ponaša obzirno i pristojno. To znači, bez neprimerene ili neučti-ve komunikacije pod plaštom anonimnosti. Ako prekrši pravilo, privilegija bi mu mogla biti

oduzeta.• Razmotrite mogućnost korišćenja roditeljske kontrole na komercijalnim on-Iajn servisimaili kupovine programa za blokiranje. Mnogi on-lajn servisi nude roditeljima način da ograni-če deci pristup određ enim sajtovima i sobama za ćaskanje. Slično tome, možete da kupite soft-ver koji omogućava slična ograničenja. Ima i softvera uz pomoć kojih uvek možete kasnije daproverite na koje sajtove je dete ulazilo.

Ovi programi su, da tako kažemo, tehnološke dadilje. Uz njih možete prilično da se opustite,pogotovo ako imate mlađ e dete. Medutim, za stariju decu mogu da predstavljaju lako savladivu prep-reku koju očas mogu da uklone. Uz to, takva vrsta kontrole može da učini tabu-sajtove još izazovni-

jim, poput zabranjenog voća. Poenta je u tome da nikakav softver ne može da zameni osećaj odgo-

vornosti i sistem vrednosti koji usadite detetu, na osnovu kojih će samo donositi prave odluke. Zatakvo dete, svet Interneta može da bude leteći ćilim na kome će se vinuti u čudesne nove svetove infor-macija i iskustava.

Alkohol i ostale droge931. Važnost dobrih odnosa. Roditelji koji od samog početka imaju dobar odnos sa svojom de-

com ne moraju da brinu da će ona iznenada početi s upotrebom droge. Šta podrazumevam pod dobrimodnosima?

Prijateljstvo, pre nego diktatorsko prekorevanje. Uzajamno poverenje. Očekivanje najboljeg. Ot-vorenost u komunikaciji, bilo da je u pitanju ćaskanje o svakodnevnim događ ajima ili ozbiljna pitanjamorala. Kad kažem ,,od samog početka", mislim na uzrast od dve ili tri godine. Teško je u periodu ado-

lescencije nadoknaditi izgubljeno vreme.

336




Jedna važna porodična vrednost koja detetu pomaže da brodi ovim teškim vremenima jeste otvo-rena i jasna komunikacija. U nekim porodicama, određ ene teme - kao što je igranje drogama - pred-stavljaju tabu, jer bi samo njihovo pominjanje izazvalo oluju besa i anksioznosti kod roditelja, zbogčega se njihova deca nikad i ne usuđ uju da ih pokreću. Ne dajte se prevariti; ne pričati o drogama i nekoristiti ih jesu dve dijametralno različite stvari. Staviše, izbegavanje razgovora o tome može čak ipovećati verovatnoću upotrebe droge. Ono što se dešava jeste da dete odlazi kod nekog drugog da pri-ča o tome, obično kod prijatelja koji o tome imaju možda sasvim drugačije stanovište u odnosu navaše. Ukoliko su kod kuće uvek otvorene mogućnosti za razgovor o svim mogućim temama, roditeljidaju svojoj deci slobodu i mogućnost da odlučuju, očekuju da će se ona ponašati sve odgovornije ipričaju šta se u njihovom životu dešava dok rastu i sazrevaju. Prema tome, ako želite da vaše dete pravimudre izbore, zaista morate da obezbedite dobru komunikaciju s njim.

Stoga, s jedne strane, treba da imate ležeran odnos; s druge strane, ni roditelj ni dete ne treba dase ustežu od pokretanja „nezgodnih" tema. Ne kažem da roditelj treba da tretira dete kao nekog svogodraslog prijatelja. To bi bilo previše za predškolsku i školsku decu, ali treba da podstiče i poštuje sveveću zrelost svoje dece u srednjoškolskom uzrastu. Takođ e treba da od svojih adolescenata očekuje dana povećano poštovanje i slobodu uzvrate odgovornijim ponašanjem.

Biti roditelj znači biti zabrinut za decu - a mnogo je toga zbog čega valja biti zabrinut. Jednoistraživanje iz 1996. ukazuje da je prethodne godine 24 odsto osmaka i 40 odsto srednjoškolaca proba-

lo zabranjene droge. Nekih 28 odsto srednjoškolaca su okoreli pušači, 80 odsto njih kaže da je proba-lo alkohol, a 30 odsto navodi da je bilo pijano (pet ili više pića zaredom) u periodu od dve nedelje kojesu prethodile istraživanju.

932. Kultura droge. Američka deca se, kratko i jasno, podižu u kulturi droge: ako imate prbblem,uzmite pilulu. Odrastamo uz shvatanje da su droge legitimno rešenje mnogih problema.

Dok su mlada, deca imitiraju svoje roditelje. Mnogi roditelji imaju problema s alkoholom ili dro-gama ili se suviše spremno okreću upotrebi droga da bi rešili probleme bilo koje vrste. Ako deca videda roditelji pribegavaju upotrebi droga, kao što su alkohol i sredstva za umirenje, možda će im bitilakše da opravdaju vlastitu upotrebu droge.

Što deca postaju starija, uticaj društvene grupe postaje sve važniji. Zalosno je, ali istinito, da suim u tom ranjivom periodu droge lako dostupne. Adolescencija je period kad se deca strahovito na-prežu da budu nezavisna. Droge im se čine trenutnim odgovorom na neke njihove potrebe. Mogu dadoprinesu da se osete prijatnije i pomognu da ih prihvati krug u kojem se kreću.

933. Porast upotrebe droga. 1980-ih je upotreba marihuane, alkohola i duvana postepeno opada-la. Nedavne studije pokazuju da je u devedesetim prisutan značajan porast upotrebe droga. A deca po-činju sve mlađ a.

Mnogo je razloga što tinejdžeri koriste droge. Važan uticaj na ovaj porast ima ekonomija, kojamnogim mladima nudi vrlo malo nade za budućnost. Danas u nekim delovima velikih gradova imaviše nezaposlenih nego zaposlenih odraslih osoba, što mnoge mlade veoma obeshrabruje.

Veliki je broj i drugih faktora: opadanje važnosti porodice, povećana stopa razvoda, sve veći brojporodica u kojima oba roditelja rade van kuće, odsustvo oca iz kuće, nestabilni brakovi i niži prihodisamohranih majki - sve to ima uticaja na učestalost upotrebe droga. Osećanje beznada može da navedemnogu decu da odgovor potraže u drogama.

Tinejdžeri traže svoje mesto u svetu. Čini se kao da nedostaju mesta na kojima bi mogli steći sna-gu i odrasti.

Ovo je tlo na kome zloupotreba droga prosto cveta. Trebalo bi napomenuti da i pored toga štomnogi mladi eksperimentišu s drogama, ipak ne postanu svi ovisnici.

934. Različite vrste droga. „Droga je droga je droga". Pre svega, treba da imate na umu da je alko-hol droga koju adolescenti najčešće i teško zloupotrebljavaju. Ostale droge dobijaju više publiciteta, a

izraz „droge i alkohol" navodi ljude na zaključak da alkohol nije droga. Alkohol, međ utim, nanosi ti-nejdžerima više štete nego sve ostale droge zajedno. Mnogi od njih vide roditelje i ljude koji se po-

337




javljuju na televiziji kako piju, ali tu se retko prikazuju negativni efekti. Ti ljudi izgledaju tako glamu-rozno. To što je neka droga ilegalna (kao marihuana) ne znači da je njen potencijal da nanese zlo većiod droge koja je legalna (alkohol). Mladima saopštavamo zbunjujuću, zbrkanu poruku, tako da njimanikako ne ide u glavu ta nedoslednost u vidu dozvoljavanja da se neke droge ozakone, dok se nekedruge, koje se čine manje štetnim, stavljaju izvan zakona.

Mladi takođ e shvataju da nisu sve droge iste. Roditelji su skloni da ih trpaju sve u isti koš: he-

roin, kokain, LSD, sve je to isto. Međ utim, svaka droga je jedinstvena po efektima koje izaziva (nekevas uspavljuju i čine pasivnim, dok vas neke druge stimulišu i čine agresivnim), po potencijalu zastvaranje zavisnosti i uticaju na zdravlje (kokain može da izazove naprasnu smrt, ali čaša vina na danmože čak biti zdrava za srce).

Mi odrasli samo podrivamo svoj kredibilitet trpajući sve droge u isti koš ili tvrdeći da sve imaju jednak potencijal da nam nanesu zlo. Eksperimentisanje s marihuanom jednostavno nije isto što ieksperimentisanje s heroinom ili kokainom. Ako ih tretirate kao takve, vrlo verovatno ćete delovatibeznadežno ,,aut" i naivni u očima upravo one osobe kojoj želite da pomognete - svog deteta.

935. Marihuana. Naše stanovište o marihuani se tokom poslednjih dvadeset godina izmenilo.Nekad smo govorili da je bezazlena jer ne izaziva fizičku zavisnost. Sada je drugačije, možda zbog

toga što je sama biljka postala jača i koncentrovanija.Mlađ a deca više koriste marihuanu, jer ju je lakše kupiti i misle da je neškodljiva. Imaju snažnuželju da odjednom saznaju sve o životu - naročito njegove potencijalno opasne aspekte.

Mnoga deca, uz to, imaju i impuls da rizikuju - pokušavaju da urade stvari koje gotovo da nemaju izgleda na uspeh, prihvataju opasne opklade, ponose se time što se satiru od posla, dokazujući takosvoju hrabrost. To je jedan od razloga što se odvažno hvataju cigareta dok istovremeno milioni odraslihpokušavaju da ih ostave.

U isto vreme, možda se potajno pribojavaju suočavanja š novim i teškim situacijama. Droga kaošto je alkohol sigurno donosi obamiranje svih inhibicija, otklanjanje strahova i povećanje hrabrosti,dovoljno da navede mlado biće da suviše rizkuje - vođ enjem ljubavi, recimo.

Upotreba marihuane spada u donekle drugačiju kategoriju u odnosu na alkohol i ostale opasnije

droge. Veliki procenat mladih - čak starijih osnovaca i mlađ ih srednjoškolaca - probao ju je barem ne-koliko puta. Mada ona ne vodi obavezno upotrebi drugih droga, na nju se gleda kao na drogu ,,s kojomse počinje", onu koja može da navede korisnike da probaju i ostale droge.

Mnogi mladi ljudi koji koriste marihuanu ne čine to svakodnevno. O onim ne tako brojnim poje-dincima koji redovno puše marihuanu nekoliko puta na dan i nalaze se u stalnom stanju blage intok-sikacije ne treba misliti kao o ljudima uništenim marihuanom, već kao o osobama koje su izgubileosećaj za svrhu i traže utehu u marihuani, baš kao što neki drugi hronično zloupotrebljavaju alkohol ineke opasnije droge. Kod njih je prisutan gubitak ambicije i energije koji, tokom ove prekomerneupotrebe, može da ometa napredovanje tinejdžera kroz život: njegovo školovanje, rad, odnose s dru-gim ljudima. N edavno su dokazana još neka oštećenja - sniženje nivoa polnih hormona i broja sper-matozoida kod muškaraca koji često i mnogo puše marihuanu, ometanje kratkoročne memorije i kon-

centracije, kao i oštećenja pluća. Mladi prate novosti u vezi s marihuanom i gube poverenje u odraslekoji iznose preterane ili neosnovane tvrdnje.

Kao pitanje života i smrti, marihuana je mnogo manji zdravstveni rizik od pušenja duvana celogživota, koji godišnje odnosi 400 000 života, i alkohola, koji ubija 100 000 ljudi godišnje, uništava po-rodice i onesposobljava desetine hiljada ljudi svake godine. Bez obzira na to, ne bi ni slučajno smelida previđ amo rizike i opasnosti koje sa sobom nosi upotreba marihuane.

936. Eksperimentisanje, zloupotreba, zavisnost. Postoji velika zavisnost izmedu lake upotrebeili eksperimentisanja s drogama i njihove zloupotrebe. Većina tinejdžera je radoznala i želi da riziku-

je. U društvu krcatom stresom i drogama, žele da eksperimentišu s drogama iz radoznalosti, ali i da bizadovoljili neke svoje potrebe. Većina mladih tog uzrasta će popušiti „džoint" ili popiti nešto s druš-tvom na nekoj žurci preko vikenda. (Oko 80 odsto tinejdžera kaže da barem povremeno pije.)

338




Ako nadete malo marihuane u sobi svog deteta, to ne mora da znači da je ogrezlo u narkomaniji.Vrlo je moguće da je samo probalo, iz čiste radoznalosti, ili da samo povremeno puši.

S jedne strane, verovatno svi koji zloupotrebljavaju drogu počinju tako što je iz radoznalosti pro-baju. S druge strane, većina tinejdžera koja proba drogu posle nekog vremena prestaje i ne pretvara seu hronične narkomane. Budući da je barem polovina američkih tinejdžera u nekom trenutku probalaneku ilegalnu drogu, nije od pomoći ako na eksperiment koji se jednom desio ili na samo povremenu

upotrebu reagujete isto onako kako biste reagovali na hroničnu upotrebu. Štaviše, histerična i prete-rana reakcija na kratkotrajno flertovanje s drogama može da nanese više štete nego koristi. Ne kažemda je eksperimentisanje u redu, ali mislim da biste morali da shvatite da su i najbolji tinejdžeri danasradoznali i da flertuju s drogama. Ako se to desi, vaš je zadatak da porazgovarate s njima.

Imajte na umu da vrlo mali broj tinejdžera koji probaju drogu kasnije i nastavi s njenom upotre-bom. Ukoliko na pravi način, otvoreno, razgovarate s njima, ovaj izazov često pomogne detetu dapoboljša svoje umeće donošenja odluka i upozorava ga na opasnosti od preuzimanja rizika. Ovo sulekcije koje se uče na onaj teži način, ali zato su vrlo korisne.

Većina dece, pre ili kasnije, preraste upotrebu droge. Počinju da uvidaju da je „skuplja dara negomera". Ali ako im deca upotrebljavaju drogu, roditelji treba da se skoncentrišu na potencijalne prob-leme, kako bi sprečili ozbiljnu zloupotrebu droge ili zavisnost od nje.

Ozbiljna zloupotreba droge. Zavisnost i zloupotreba javljaju se najčešće kod mladih koji su do-nekle nezreli, sebični i pasivni, i koji imaju malo osećanja za pravac u životu.

Zavisnost od opasnih droga je ekstremna situacija i najvećim delom je ograničena na period odsredine adolescencije do oko tridesete godine, tokom kojeg mnogi pojedinci slepo pipaju u potrazi zaidentitetom - za mestom i aktivnom funkcijom u svetu.

Pre nego što se s tinejdžerom upuste u razgovor o drogama, roditelji treba da se naoružaju zna-njem o toj temi (ako je potrebno, uz profesionalnu pomoć), kako ne bi samo pridikovali i pretili.Odlična knjiga o ovome je „Nije dovoljno reći ne" (Saying No Is Not Enough), dr Roberta Švebela(Schwebel), u izdanju Newmarket Press iz Njujorka, 1998.

937. Sprečavanje zloupotrebe droge kod adolescenata. Vrlo je važno da razmotrite kako mo-žete da pokušate da zaštitite svoje dete od štetnih efekata česte upotrebe droge. Čak i njihova povre-

mena upotreba treba da bude razlog za zabrinutost. Znamo, na primer, da su droge i alkohol odgo-vorni za najmanje polovinu smrtnih slučajeva u automobilskim nesrećama i vodeći uzrok smrti mladih,uzrasta od petnaest do devetnaest godina.

Ako pogledate lične probleme koji kod tinejdžera povećavaju rizik od ozbiljne zloupotrebe droge- roditelji koji koriste droge; depresija i drugi psihijatrijski problemi; nedovoljno samopoštovanje,anksioznost, osećaj bespomoćnosti; osećanje da nisu u stanju da kontrolišu dešavanja oko sebe - onda

jedno od sredstava prevencije jeste podizanje srećne i zdrave dece. Naravno, upravo to i pokušavate.Ako bih morao da odaberem jedno osnovno umeće koje bih ulio mladom detetu, kako bi smoglo

snage da se odupre zloupotrebi droge, bilo bi to umeće dobrog odlučivanja, zasnovano na duboko usa-đ enom sistemu vrednosti.

Deca koja umeju da donesu mudre odluke, uopšte uzev, jesu ona čiji im sistem vrednosti govori

šta je dobro, a šta loše, i kojoj snaga karaktera omogućava da se odupru nagovaranju prijatelja da budu,,kul" kao svi ostali. Eksperimentisati s drogama ili ne - to je prvenstveno stvar izbora.

938. Odlaganje početka. Istraživanja pokazuju da odlaganje početka upotrebe droge smanjuje injihov štetan uticaj - to jest, što osoba kasnije počne da upotrebljava drogu, verovatno će i njene štetneposledice biti nešto manje.

To je stvar zdravog razuma: što je osoba starija, znači da je ovladala većim brojem razvojnih za-dataka i da će lakše podneti razne supstance. Prema tome, razmotrite sledeće preporuke:

1. Obeshrabrujte upotrebu droge sa stanovišta zdravlja.2. Prihvatite da do izvesne upotrebe droge može doći, naročito s obzirom na kulturu droge i ono

što znamo o razvoju deteta.

3. Pokušajte barem da odložite početak eksperimentisanja s drogama.

339



Negđ decepo doktoru Spoku

939. Simptomi zloupotrebe droge. U početku nema očiglednih znakova, sem ako slučajno svojim očima ne vidite kako vam se dete drogira. Jedini način da saznate jeste kroz otvorenu komunika-ciju.

Kad upotreba droge dostigne nivo zloupotrebe, odaju je određ eni vidovi ponašanja. Međ utim, čakni oni nisu dokaz zloupotrebe droge; mogu da imaju i druge uzroke. U svakom slučaju, bilo bi dobroda obratite pažnju na njih.

• Neobjašnjive i česte promene raspoloženja.• Očigledno laganje deteta u vezi s tim kako i gde je provelo vreme van kuće.• Neobjašnjiv pad uspeha u školi, uključujući sve češće kašnjenje na nastavu i bežanje s časova.• Dete deluje bezvoljno i mamurno.• Česte povrede.• Znatan gubitak ili porast telesne težine.• Smanjena moć koncentracije.• Depresija.• Kršenje školskog reda ili suspendovanje s nastave.• Razdražljivost ili uznemirenost.• Sve lošije zdravstveno stanje.• Promene ličnosti, kao što je paranoja ili povećana zaboravnost.

Ovo je zastrašujući spisak za svakog roditelja. Imajte samo na umu da su ovi vidovi ponašanjaozbiljan razlog za zabrinutost, bez obzira na uzrok. Ne bi trebalo preuranjeno da donosite bilo kakvezaključke, ali, pokušavajući da otkrijete smisao naizgled neobjašnjivih promena kod svog deteta, imaj-te na umu mogućnost zloupotrebe alkohola ili drugih droga.

940. Ako vaše dete koristi drogu. Ako sumnjate da vaše dete koristi drogu, ne treba da paničite,već treba da se zabrinete, i svakako da razmislite kako i šta da preduzmete, jer postoji opasnost da timesebi veoma naškodi.

Pristupi su različiti, u zavisnosti od toga koliko je dete odmaklo u korišćenju droge i koliko mu jegodina. Ako je mlade, najbolje je da u vezi s drogom postavite čvrsta pravila, o kojima nema poga-đ anja.

Ukoliko imate starijeg adolescenta, bolje je da pomognete svom detetu da donese vlastitu pamet-nu odluku u vezi s drogama, nego da mu namećete stroga pravila koja će stalno imati želju da krši.Ako ne znate sa čim imate posla, biće vam teže da osmislite reakciju. Morate da prikupite neke infor-macije, npr: Šta uzimaš? U kojim količinama? Koliko često? Zašto, po tebi, koristiš ovu drogu? Štatime dobijaš? Šta ti prijatelji na to kažu? Da li te brine to što radiš?

Ne pokušavajte da dobijete odgovore na sva svoja pitanja tokom samo jednog razgovora. Ako iznekog razloga ne možete da uspostavite dijalog sa svojim detetom, onda morate da uzmete u obzirmogućnost da to uradi neka druga odrasla osoba.

Mladim ljudima je potrebna neka odrasla osoba s kojom mogu da razgovaraju, bez obzira na toda li je profesionalac ili osoba koja ima urođ eno razumevanje za razvoj deteta i koja neće prvo misli-ti o kaznenim merama.

941. Mlađ e dete i starije dete. Generalno, ako je vaše dete mlađ e od četrnaest godina, onda vašsavet treba da bude jasan i odlučan: „Nećeš uzimati drogu. Još nisi spremno da donosiš tako opasneodluke." Dete tog uzrasta nema dovoljno životnog iskustva da bi bilo u stanju da donosi odluke u vezis drogama.

Kao roditelji, u tom uzrastu imate više kontrole nad svojim detetom nego što ćete imati kasnije,stoga ga iskoristite.

Takođ e, rani znaci upotrebe droge jesu znak da se s vašim detetom nešto dešava, nešto na šta valja

da obratite pažnju. Čvrsta ograničenja su u tom uzrastu efikasnija nego kod starijeg deteta. Nastavites detetom razgovor o tome zašto je počelo da uzima drogu i šta mu ona znači.

340




Ako dete ima 15 ili više godina, situacija je sasvim drugačija. To je faza u životu kada želite damu date više slobode, a ne manje, i tako treba da radite. Više ograničavanja neće biti delotvorno koddeteta koje je ionako spremno na pobunu.

Više ćete postići ako se usredsredite na razgovore u kojima ćete navesti dete da priča o svojimosećanjima. Saslušajte ga i prihvatite, a nemojte pokušavati da ga promenite. Budite spremni da čujetešta se zaista s njime događ a, a ne samo da ga kaznite zbog njegovog ponašanja.

942. Analiza urina na drogu. Ukoliko vaše dete poriče da uzima drogu, a vi ipak sumnjate da jetako, možete da razmislite o medicinskom pregledu. Ako dete ima lep odnos sa svojim lekarom, moždaće biti spremno da mu otkrije svoje tajne i tako dobije profesionalnu pomoć.

Nisam veliki pristalica analize urina kod dece koja poriču da uzimaju drogu, ali u nekim speci-fičnim situacijama - svakako ne u svim slučajevima - to se ipak mora uraditi.

Roditelji ne treba da padaju u paniku. Ako dete pokazuje sve znake upotrebe droge, ako vam sečini da vas laže, a nema drugog objašnjenja za te znake, onda rezultat analize može primorati dete dase suoči sa svojim uzimanjem droge. Ponekad analiza urina, a u nekim slučajevima i redovna analiza,pomaže deci da ponovo steknu kontrolu nad svojim životom. Takode, to može biti dobra polazna tačkaza razgovor izmeđ u deteta i roditelja.

Međ utim, ukoliko ne postupite taktično, analiza urina može da dovede do pojačavanja negativnihosećanja i nanese odnosu roditelja i deteta više štete nego što bi roditelj želeo da reskira.

943. Razgovor s decom u vezi sa drogama. Bez obzira na uzrast vaše dece, mislim da je važnoda im date do znanja da s vama mogu da pričaju o svemu i da ćete reagovati iskreno i konstruktivno.Možda vam se tema neće dopasti, ali zarivanjem glave u pesak samo ćete oduzeti sebi šansu da svomdetetu date savet i pružite podršku onda kad mu je to najpotrebnije.

Aumesto da pasivno čekate da vaše dete načne temu o drogi, treba da mu postavite pitanje u vezis njom - bez predrasuda, bez uznemiravanja, smirenim, a ne histeričnim tonom. Tako ćete mu dati doznanja da shvatate da je droga pitanje koje zanima svu decu, da ga uzimate vrlo ozbiljno i da ste u sta-nju da u svako doba razgovarate o njemu. Verovatno će vam biti jako teško da u toku razgovora o ovoj

nezgodnoj temi prikrijete svoje strahove i osećanja, ali vašem detetu jednostavno nije od pomoći akovaša reakcija ne bude smirena, pribrana i konstruktivna.

Prvo morate da otkrijete njegova osećanja i ideje o drogama. Možete ga pitati: „Zašto misliš datako mnogo dece proba drogu?" „Sta im se to kod droge sviđ a?" ,,Da li misliš da ima ičega pogrešnogu vezi sa probanjem droge?" ,,Da li si razmišljao o upotrebi droge?" „Misliš li da neko od tvojih pri-

jatelja uzima drogu?" „Da li si probao drogu?" Bez obzira na to koji odgovor dobijete, prema stavu svogdeteta treba da se ponašate s uvažavanjem i obzirno, a ne užasnuto ili panično. Imajte na umu da njego-vi odgovori na ovakva pitanja ukazuju na snagu njegove odbrane protiv korišćenja droge (ili ranjivostu odnosu na to). Morate prvo da shvatite koji su stavovi vašeg deteta u vezi sa korišćenjem droge, pada tek onda razmišljate o strategijama za sprečavanje njene upotrebe ili zloupotrebe.

Od suštinskog je značaja da imate tačne informacije o upotrebi alkohola i droge. Adolescenti

imaju antene kojima nepogrešivo hvataju netačne stvari koje kažu njihovi roditelji. Ako roditelj his-terično tvrdi kako se od marihuane gubi pamet, a dete dobro zna da su njegovi prijatelji koji puše ma-rihuanu sasvim pri zdravoj pameti, onda je kredibilitet roditelja ozbiljno narušen i sve što od tada kažebiće dočekano s nevericom i skepsom.

Mislim da je od pomoći da imate objektivne brošure ili knjige u kojima je reč o dejstvu i posle-dicama raznih droga, uključujući i alkohol. Vi i vaše dete možete ih zajedno pročitati i potom poraz-govarati o onome što ste pročitali. Vašem detetu je potrebno da vas gleda kao skladište činjeničnihpodataka, kome može da se obrati kad god ima neko pitanje, a ne kao načelnika jedinice za borbu pro-tiv droge. (Bez brige, stvarno dejstvo alkohola i droge je dovoljno loše. Uopšte nećete imati potrebeda preterujete.)

Vaši razgovori mogu da posluže i tome da podsete dete na važnost donošenja ispravnih odluka i

odupiranja pritisku grupe. Umesto da mu održite pridiku ili strogo predavanje, najbolje je da iniciraterazgovor. Dobro opšte pravilo glasi: ako samo vi pričate, verovatno nećete postići bog zna šta. Vaš cilj

341




treba da bude da svom detetu pomognete da uvidi lošu stranu eksperimentisanja s drogama i iz togaizvuče vlastite zaključke o izbegavanju upotrebe droga, što može podrazumevati odupiranje pritiskuokoline i nezadovoljavanje vlastite radoznalosti u vezi sa dejstvom droge.

Tokom ovih razgovora, vaš zadatak je da razmišljate o onome što vaše dete govori. Odredite nje-gova osećanja („Zvuči mi kao da si pomalo nervozna i uzbudena u vezi sa korišćenjem droge."); po-menite mu eventualne posledice („Šta misliš, ako popiješ, da li bi gubio kontrolu nad sobom, kao onaj

tvoj drug, ili mogao da doživiš udes?"); objasnite njegove motive („Zvuči kao da si zabrinuta da ćešizgubiti drugove ako ne popušiš džoint zajedno s njima. Misliš li da je zaista tako?").

U ovoj fazi možete jasno da iznesete i neke vlastite stavove o upotrebi droge i alkohola. Možetefvrditi, na primer, da je svaka upotreba droge greška i navesti razloge za to svoje uverenje. Bilo bipametoo i da svom starijem tinejdžeru naglasite da vam je jasno da zapravo ne možete ni na koji načinda ga sprečite da uradi ono što želi, ali da ste ubeđ eni da će doneti pravu odluku i postupiti onako kako

je za njega najbolje. Poverenje i vera roditelja u njihovo dete često pogađ aju u onu pravu tačku, a to je ključno za nalaženje snage koja je detetu potrebna da se odupre pritisku društva.

Ako je vaše dete rešeno da ne uzima drogu, mogli biste da popričate s njim o tome kako da seodupre nagovaranju drugova: „Recimo da ti prijatelj kaže: 'Hajde. Ne budi kukavica. Zabavno je. Ne-moj da si šonja!' Sta bi mu ti rekao?" Ako vašem detetu ne pada na pamet nikakav dobar odgovor, ko-

jim bi se oduprlo nagovaranju i istovremeno sačuvalo obraz, možete mu predložiti: „Kako bi bilo damu kažeš: Ti radi kako hoćeš, ali ja mislim da je petljanje s drogom pogrešno. Mnogo gadnih stvarimože da se desi. Uostalom, lepše se družimo kad nisi uduvan.'"

Evo nekih činjenica na koje ćete možda želeti da mu skrenete pažnju: čak i blaga droga, kao što je marihuana, olakšava onima koji je mnogo koriste da skrenu s pravog puta. Životna faza kroz kojuprolaziš je najteža od svih, s mnogo promena i tenzija; neki ljudi koji uzimaju drogu izgube osećaj zapravac i nagon da uopšte idu dalje. Voleo bih da sačekaš dok ne budeš imao osamnaest ili dvadeset go-dina, dok sve stvari ne legnu na svoje mesto, jer ćeš tada više znati o tome šta želiš od života, pre negošto odlučiš da li da piješ alkohol, pušiš duvan ili marihuanu. Naravno, ti si onaj koji će morati da odlučio tome.

Ovaj savet će, razume se, biti mnogo ubedljiviji ako sami roditelji ne zloupotrebljavaju alkohol,duvan, sredstva za umirenje ili stimulanse.

Posle ovih razgovora, računao bih na zdrav razum svog deteta. Možda će povremeno i upotreb-ljavati neke od ovih droga. (Većina nas roditelja u mladosti je takođ e, protivno zahtevima roditelja,pušila duvan ili pila alkohol, ili barem povremeno uzimala i neke druge droge.) Tinejdžeri, kao i odra-sli, obično nisu svesni da se njihova moć rasudivanja i veštine umanjuju kad su pod uticajem alkoho-la, marihuane ili drugih ,,rekreativ.iih" droga. Možete ih podsticati da pri povratku sa žurki ne vozesami, već da sednu u kola s nekim ko te večeri nije pio niti uzimao bilo kakvu drugu drogu. Takođ e,recite im da uvek mogu da vam telefoniraju da dodete po njih i da ih zbog toga nećete gnjaviti pita-njima, kad god im se čini da nemaju bezbedan prevoz ili da nisu u stanju da voze.

Medutim, treba da znate da svaka dalja predavanja - oštra pitanja ili njuškanje - neće biti ni odkakve pomoći i mogli bi zapravo da ispr< vociraju dete i dovedu ga u iskušenje da se pobuni.

Heroin je, naravno, izuzetno opasan sa svakog stanovišta. LSD često prouzrokuje ozbiljne emo-

cionalne poremećaje. Zloupotreba amtetam na (spid) može da dovede do fizičkog kolapsa i takođ eozbiljnih emocionalnih poremećaja. Kokai" i krek (varijanta kokaina koja se puši) krajnje su opasni istvaraju zavisnost.

Ali, mladi ljudi ne počinju iznenada s ^vim opasnim drogama. Oni koji zloupotrebljavaju droguobično će davati neke znake da skreću s puta: sve lošiji uspeh u školi; gubitak interesovanja za hobi-

je, prijateljstva, sport; letargija. Kad se dogode takve promene u stavovima i ponašanju, vreme je dadetetu saopštite svoja opažanja i kažete mu da ga volite i brinete zbog njega, ali bez prebacivanja igneva. Svom starijem tinejdžeru morate vrlo jasno da stavite do znanja da je posredi ozbiljan problem,da ćete mu pomoći i da ima vašu potpunu podršku, ali da, konačno, sam mora da odluči da preuzmekontrolu i prevaziđ e taj problem.

U toj fazi, moraćete da odlučite i da li ovaj problem iziskuje intervenciju stručnjaka ili se može

srediti u okviru porodice. Predlažem da se sretnete s lekarom, porazgovarate o situaciji i vidite koje

342




opcije imate. Moje iskustvo govori da roditelji često čekaju suviše dugo pre nego što potraže stručnupomoć. Specijalista za bolesti zavisnosti, stručnjak za mentalno zdravlje, porodična psihoterapija,grupna terapija za tinejdžere koji zloupotrebljavaju hemijske supstance - sve to može da vam bude odizuzetne koristi. Ne morate da čekate da se stvar potpuno otrgne kontroli da biste zatražili pomoć. Štopre stupite u akciju, to bolje.

Moraćete i da odlučite kako da izađ ete na kraj s ovim problemom unutar porodice. Ima mnogo

knjiga - neke su dobre, neke nisu - koje govore o korišćenju droga međ u decom. Kako god odlučiteda postupate u ovoj situaciji, treba da imate na umu da je otvorena komunikacija, kojom ćete detetupomoći da samostalno donese ispravne odluke, najbolje dugoročno rešenje.

944. Postupak u slučaju upotrebe droge. Šta da radite ako vaše dete zloupotrebljava alkohol ilidruge droge? Nema zaobilaznog puta: korišćenje droge, koje izaziva bilo koji od vidova ponašanja po-menutih u ranijem tekstu, jeste ozbiljan problem i ne možete ga ignorisati. Vašem detetu je potrebnapomoć i to bez odlaganja. Vama takođ e.

945. Okoreliji korisnici. Koliko god priželjkujemo da dete odmah prestane da uzima drogu, netreba vršiti veliki pritisk na njega. Droga očigledno zadovoljava neke njegove potrebe. Ne primoravaj-te dete da vas laže kako je prestalo, a zapravo nije. Više ćete postići ako ustanovite koje njegovepotrebe zadovoljava droga i pozabavite se njima. Jedna od tih potreba je, možda, želja da bude omi-ljenije u društvu. Droga se uzima i da bi se zaboravili problemi, umanjila depresija, ublažio bes i pos-tigla opuštenost u druženju.

Deca na koju se vrši pritisak da se promene obično se odupiru i pretvaraju. Dobar program lečenja je svestan takve reakcije. Ako hoćemo da uspemo, moramo da zaustavimo žurbu u nastojanju da na-vedemo dete da odmah prekine. Detetu je potreban prostor da bi pronašlo sebe. Žurba terapeuta dapostigne brz uspeh može imati ohrabrujuće dejstvo na roditelje, ali, uopšte uzev, dovodi do lošeg leče-nja, bunta i laganja.

Brzo, ali slabašno i neiskreno obećanje da „neće više" može da doprinese da se odrasli osete bolje,ali ni na koji način ne rešava probleme koji su dete i naveli na upotrebu droge. Dobar program je onajkoji detetu pomaže da shvati potrebu da se promeni, a ne onaj koji zahteva trenutnu promenu. Potrebno

je da shvati štetnost droge. Profesionalci koji poznaju razvoj dece i shvataju da droga predstavlja zado-voljavanje nekih potreba, obično postižu trajnije uspehe na duge staze. Pre nego što se dete odreknekorišćenja droge, ono mora da razume da te potrebe može da zadovolji i na drugačiji način, bez opas-nosti po zdravlje koje nose upotreba alkohola, duvana ili drugih droga. Dobar profesionalac mora ovoda razume i pomogne detetu da identifikuje svoje potrebe i nađ e druge načine da ih zadovolji.

Vaspitavanje nenasilnog deteta946. Dovoljno je da letimično pogledate novinske naslove: stopa nasilja kod tinejdžera je

izuzetno porasla, iako ukupna rasprostranjenost nasilnih dela, počinjenih od strane odraslih u SAD,ima tendenciju opadanja. Ovakvo stanje stvari izmenilo je način na koji gledamo na mlade. Dok smo

ranije o deci često mislili kao o onima kojima je potrebna zaštita odraslih, sad nam se često čini da jeodraslima potrebna zaštita od dece. Mnogi tinejdžeri su već žigosani kao „razbojnici" i smatra se dasu beznadežni slučajevi kojima nema spasa. U mnogim državama smanjen je uzrast u kome se tinej-džeru može suditi kao odraslom. Ipak, u SAD je stopa tinejdžerskog kriminala, kako se čini, najvišana svetu. Naše društvo kao da podstiče nasilje i agresivnost kod barem izvesnog broja mladih.

Najlakše je, naravno, baciti krivicu za sve ovo zlo na nasilje u medijima ili suviše popustljivo dru-štvo, mada od toga nema nikakve pomoći. Koreni mladalačkog nasilja često se mogu pratiti do od-redenih komponenti vaspitanja u najranijem detinjstvu, u kombinaciji s okruženjem koje podstičepodložne mlade osobe da čine dela nasilja.

Odakle dolaze mladi skloni nasilju? Pre svega, oni su i sami često žrtve ili svedoci roditeljskognasilja. U ranom detinjstvu, takva iskustva su veoma traumatična za dete, koje može plakati i pokazi-vati strah i uznemirenje. Takvo dete nauči da bude uvek obazrivo, uvek na oprezu, čekajući na sledećutraumu.

343




Vremenom, medutim, ove stresne emocije bivaju izmenjene. Jednostavno su suviše intenzivne dabi ih dete moglo podnositi. Ono polako počinje da biva manje osetljivo na traumu i tada i samo posta-

je napasnik. Agresivnost je razumljiva odbrana protiv nadmoćnih bolnih emocija.Neka deca počnu da se identifikuju s krivcem za tu traumu koji je, konačno, ona moćnija strana -

često je to roditelj ili neko starije dete. A i čini mu se da je s moralne tačke gledišta dozvoljeno imiti-rati roditelja.

Paradoksalno je da nasilni pojedinci uvek sebe gledaju kao žrtve - žrtve sistema, drugih siledžija,predrasuda - i veruju da je njihovo nasilje zato potpuno opravdano. Na ovaj način, međ ugeneracijskiciklus nasilja biva ovekovečen.

Ima i drugih preduslova da dete izraste u nasilnog tinejdžera. Međ u njima su vaspitanje od straneosoba koje mu nisu pružale toplinu i ljubav, kao i preterano kažnjavanje, najčešće fizičko. Kod decekojoj nedostaje samopoštovanje postoji veća verovatnoća da će postati nasilna, posebno ako postoje ineki drugi faktori rizika. Za impulsivnu decu usijane glave verovatnije je da će se odlučiti za upotre-bu nasilja kad su frustrirana ili ljuta.

Prema tome, bez obzira na razlog, deca koja kasnije postaju nasilna sagledavaju svet kao hladnoi neprijateljsko mesto. Razvijaju naviku da u mislima drugim ljudima uvek pripisuju neprijateljske na-mere. Kao da misle da se ceo svet zaverio protiv njih. Recimo, na primer, da se jedan dečak u prolazusudari s drugim dečakom. Većina bi slegnula ramenima i otpisala to kao čistu slučajnost. Agresivnodete, međ utim, veruje da je ono drugo namerno naletelo na njega da bi ga povredilo, te zamahuje iudara ga iz sve snage. Tako stvar poprima samo još gori tok. Agresivno dete vidi svet kao nebezbed-no mesto u kojem postoje samo žrtve i nasilnici, te (nesvesno) bira ovo drugo i postaje siledžija. Ovamoć i oduševljenje s kojim povređ uje druge, u kombinaciji sa odranije otupelim emocijama, mogu dase pretvore u smrtonosnu mešavinu. Nasilna deca mahom jedva da u sebi i imaju saosećanja; to jest,ne shvataju (a još manje osećaju) patnju drugih. Takođ e su stekli uverenje da je nadvladavanje drugeosobe znak snage i vrednosti, kao i da je nasilje legitiman način razrešavanja konflikata. Brutalizo-vanje druge dece može biti njihov jedini izvor samopoštovanja, jedina potvrda njihove ljudske vred-nosti.

Sve ove komponente ranog razvoja zajedno podstiču da se dete nasilno ponaša kad postane starije, ali se priča, naravno, time ne završava. Sklonosti ka nasilju dodajte i konačni sastojak: lako dos-

tupno vatreno oružje. Nasilni mladi čak i bez oružja predstavljaju pretnju po telesni integritet drugih.Nasilni mladi s vatrenim oružjem u rukama u stanju su da počine ubistvo. Možda više nego bilo komdrugom faktoru, porast stope nasilnih smrti medu tinejdžerima može se pripisati lako dostupnomvatrenom oružju.

947. Prevencija i edukacija su od ključne važnosti. Niko ko čita ovu knjigu nije namerio da odsvog deteta napravi nasilnika i većina, naravno, i neće. Međ utim, stekao sam uverenje da je podiza-nje nenasilne dece i tinejdžera od najveće važnosti za naše društvo i da svi moramo da dajemo sve odsebe da sprečavamo nasilje pre nego što se ono desi.

Na osnovu onoga što znamo o preduslovima za nasilje, ima nekih pravila koja bih preporučio svimporodicama. Prvo, poruka koja se dobija kod kuće treba da bude jasna i nedvosmislena: Povredivanje

nije dozvoljeno! To važi za celu porodicu. Svaka vrsta fizičkog kažnjavanja treba da bude isključena.Kad je malo dete nasilno prema drugom detetu, pažnju i nežnu brigu treba pokloniti prvo žrtvi, a nenasilniku. Zatim nasilnika treba navesti da postane svestan (u okvirima njegovih trenutnih razvojnihmogućnosti) kako se oseća njegova žrtva: „Mnogo ga boli. Ti ne bi voleo da je tebi neko to uradio."Time pokušavate da ga naučite da se uživi, da zamisli sebe na mestu onog drugog. Mala deca, budućida su prirodno egocentrična, imaju tek ograničenu sposobnost uživljavanja. Dvogodišnje dete, s navi-kom da ujeda druge, na primer, ne shvata baš najbolje šta radi onome koga ujeda. Međ utim, svakakomože da shvati da vi poklanjate mnogo više pažnje onom drugom detetu nego njemu. Kad bude sta-rije - recimo, sa četiri godine, kad deca počinju da bivaju manje egocentrična i umeju bolje da govore- počeće da shvata koliko bola njegova agresivnost nanosi drugima.

Kada su u pitanju starija deca, od pomoći može da bude neobavezan razgovor o agresivnosti.

Možete ga pitati kako je u školi. Ima li tuča? Šta misli, zašto se deca tuku? Šta ono radi kad neko hoćeda se tuče s njim? Na osnovu njegovih odgovora, možete da mu ukažete na različite moguće reakcije

344




na konfrontacije, koje ne podrazumevaju upotrebu nasilja. Na primer, možete da istražite motivenapasnika: „Šta misliš, zašto bi on da se bije? Da li misliš da je to zato što se posle tuče oseća bolje?Misliš li da je 'kul' stalno se tući?"

Zatim možete da pređ ete sa moguće reakcije svog deteta na situacije koje mogu da prerastu unasilje. Na primer, možete mu reći da pokuša da kaže: „Znam da bi ti hteo da se potučemo, ali ja mis-lim da ovo nije vredno toga. Zapravo nemam ništa protiv tebe. Ako hoćeš, možemo da popričamo o

tome. Ali, ako hoćeš da se biješ, ništa od toga, ja odoh. Budeš li nastavio da me gnjaviš, reći ću nas-tavniku (roditelju)."Vaš cilj je da dete naučite kako da na nenasilan način smiri potencijalno nasilne situacije. Takođ e

pokušavate da ga naučite da smireno i razborito reaguje na dvosmislene ili nezgodne situacije. Umestoda odmah plane na i najmanji poziv na tuču, vi biste radije da ono razmisli: „Zašto ovaj dečko ovakopostupa? Da li se iznervirao? Da li je pijan? Kako mogu da ga smirim? Da li iz tuče može da proizađ eišta dobro?"

Podizanje tinejdžera nesklonih nasilju je u isto vreme i lako i teško, kao i sve ostalo vezano za ro-diteljstvo. S jedne strane, vaspitanje ispunjeno ljubavlju, doslednošću i pravednošću najbolja je vakci-na protiv epidemije tinejdžerskog nasilja. Medutim, s obzirom na rasprostranjenost nasilja međ u tinej-džerima, ovaj problem iziskuje specijalnu pažnju i brigu, čak i u porodicama u kojima vladaju najveća

moguća nežnost i ljubaznost. Sasvim je jasno da se ljudi ne rađ aju nasilni, već da takvi postaju. Stva-ranje društva u kome neće vladati nasilje, dakle, počinje u kući, u porodici, s vama.

Izloženost medijimaTeleviziju, filmove i rokenrol krive za propadanje svega, pa i zapadne civilizacije ovakve kakvu

je znamo. Ali, da li su oni zaista uzrok padu morala, nad kojim lamentiraju mnogi u našoj kulturi, ilioni prosto predstavljaju ono što narod želi da gleda i sluša? Možda je i jedno i drugo tačno. Nema sum-nje da je popularna kultura tokom poslednjih dvadeset godina doživela dramatičnu promenu. Kako jato vidim, promena se sastoji u uprošćavanju sadržaja i sve manjoj pristojnosti.

Razmotrimo ove statistike: mladi ljudi nedeljno provode više vremena gledajući televiziju negoradeći bilo šta drugo, ako izuzmemo spavanje (prosečno je gledaju dvadeset tri sata nedeljno). Deca

godišnje na televiziji odgledaju 10.000 ubistava, napada i silovanja, 20.000 reklama i 15.000 situacijakoje se odnose na seks (od kojih samo 175 govori o kontroli rađ anja).

Stvari, dakle, stoje ovako: dvadeset tri sata u toku nedelje ostavljamo svoju decu na brigu elek-tronskoj bejbi- siterki. Ta „dadilja" im priča da je nasilje prihvatljiv način za rešavanje problema; da jeseks naročito uzbudljiv onda kad nema nikakve veze s ljubavlju i da, uz to, nema nikakvih negativnihposledica; da je posedovanje najnovijih proizvoda merilo uspeha i sreće. Kao da ima vrlo malo slič-nosti izmedu sveta koji elektronska bejbi- siterka potura našoj deci i onog kakav bismo mi želeli da vi-dimo. Zašto, onda, roditelji poveravaju svoju decu takvoj dadilji?

Odgovor na ovo pitanje je dosta složen. Svakako da mnoge roditelje zabrinjavaju uticaji medijana njihovu decu, ali je vrlo malo onih koji svoje mišljenje daju do znanja TV mrežama i oglašivačima.Međ utim, televizija ima hipnotičko dejstvo kome je teško odoleti i cenzurisanje njenog programa

iziskivalo bi mnogo vremena i napora. Muzika je čudesno zadovoljstvo, ali kako da uopšte pokušateda sprečite da vaše dete čuje odvratne tekstove „pesama"? Filmovi mogu biti divan način da se razo-nodite i obogatite iskustvo, ali kako da roditelji spreče da njihova deca gledaju filmove pune nasilja ilieksplicitnih seksualnih scena, sem da bace televizor u đ ubre ili budu na stamom oprezu?

Istraživači se slažu da mediji uče decu (i odrasle) da na iskrivljen način gledaju svet. Na primer,deca koja gledaju mnogo nasilja na televiziji veruju da postoje mnogo veći izgledi da na ulici buduopljačkana ili ubijena nego što je to zaista slučaj. TV, uz to, nepotrebno izlaže decu alternativnom uni-verzumu u kojem se vrednosti svakodnevnog života iskrivljuju, samo da bi što duže zadržala njihovupažnju.

Ta pažnja je upravo ono što TV mreže traže. Mnogi pogrešno veruju da su reklame proizvod tele-vizijske industrije. U stvari, proizvod koji prodaju televizijske kompanije jeste pažnja gledalaca. Što

je više akumuliraju, to će više novca zaraditi na reklamama. Budući da je televizija sredstvo koje služiza to da privuče vašu pažnju (a ne da obrazuje, prosvećuje ili zabavlja, sem ako ne misli da će vam

345




time privući pažnju), postaje jasno zašto se većina programa trudi da podiđ e ukusu najšire gledateljskebaze, što se obično prevodi kao senzacionalizam.

Prema tome, umesto da pokušavate da ograničite izloženost svoje dece medijima, mislim da jevažno da kao roditelj uradite ono što je realno moguće, a to je da pomognete svojoj deci da shvate iizvuku pravi smisao onoga što vide, čitaju i čuju u medijima, i pomognete im da prave razliku izmeđ uonoga što je stvarno i zaista važno i onog što su medijske izmišljotine i preterivanja.

Televizija948. Od svih medija, televizija ima najizraženiji uticaj na decu. Nema spora da neki progra-

mi, obično oni emitovani na državnim televizijskim stanicama, predstavljaju divna iskustva iz kojihdeca mogu mnogo da nauče. To su programi koji obrazuju na zabavan način, poučavaju decu vred-nostima dobrote i ljubaznosti i apeluju na njihove više instinkte. Nažalost, takve emisije su u manjini.Većina dečjih programa je osmišljena tako da prodaje proizvode i zaokuplja pažnju dece kroz ubrzanoi često nasilno lakrdijanje.

Drugi suptilan ali zabrinjavajući efekat koji TV ima na svoje gledaoce jeste njena tendencija dapodstiče pasivnost i nedostatak kreativnosti. Gledanje TV ne iziskuje ama baš nimalo mentalne aktiv-nosti od strane gledaoca. Vi naprosto sedite i gledate kako pred vama promiču razni prizori. To se veo-

ma razlikuje od čitanja, koje vas primorava da upotrebljavate maštu, pa čak i od slušanja radija. Gle-dalac postaje pasivan prijemnik bilo čega što TV reši da prikaže na svom ekranu. Gledanje TV jenespojivo sa kreativnošću. Neki veruju da ovo gledanje, koje ne traži učestvovanje, ometa sposobnostdeteta da nauči da čita i dovodi do smanjenja moći koncentracije.

Dakle, šta roditelj može da učini? Po mom mišljenju, logično rešenje bilo bi ne posedovati tele-vizor. Na taj način se deca i ostatak porodice ne bi oslanjali na pasivnu zabavu i učili bi da kreativnoi aktivno šire svoja interesovanja kroz čitanje, pisanje ili međ usobne razgovore, onako kako je točovečanstvo radilo hiljadama godina.

Pošto shvatam da je ovo rešenje možda previše ekstremno za većinu vas, ima nekih pouzdanihpravila pomoću kojih se iz televizije može izvući ono najbolje i smanjiti njen destruktivan uticaj nadecu.

949. Treba ograničiti vreme koje se provodi pred televizorom. Neka deca se zalepe za televi-zor čim dođ u iz škole i ne pomeraju se sve dok ne dođ e vreme za spavanje. N e mare za večeru, brigaih za domaće zadatke, a jedva da se potrude da se pozdrave s ostatkom porodice. Roditelji su u isku-šenju da puštaju decu da bez kraja i konca bulje u televizor, prosto zato što tada miruju. Bolje je da seroditelji i deca sporazumeju oko toga koliko vremena deca treba da provode napolju s drugovima,koliko im je potrebno za učenje, a koliko dugo mogu da gledaju televiziju. Maksimalno jedan ili dvasata posle završenih domaćih zadataka i kućnih zaduženja ili drugih obaveza razumno je ograničenjeza sve porodice.

Naravno, svako treba da se pridržava svog dela pogodbe. U suprotnom, roditelji će verovatnoprigovarati deci zbog neizvršenih obaveza kad god ih uhvate da gledaju TV, a deca će paliti televizorčim roditelji okrenu leda.

Kad su deca mala, stvar je lako rešiva jer njih gotovo apsolutno kontrolišete. Kupite divne videotrake koje im možete puštati ko zna koliko puta ponovo. Neće ni znati da na televizoru može da se vidii nešto drugo! Ukoliko ipak gledaju komercijalnu televiziju, pobrinite se da to bude nešto što odobra-vate. Ako imate kablovsku televiziju, nabavite dodatak koji vam je potreban da biste deci ograničilipristup određ enim stanicama (tzv. V-čip). Ako već koristite televiziju kao bejbi- siterku, onda je sva-kako vaše pravo da se pobrinete da ona bude onakva kakvu želite, baš kao i prava bejbi- siterka.

Smatram, na primer, da roditelji treba jednostavno da zabrane deci da gledaju programe u kojimaima nasilja. Mala deca jedva da shvataju razliku izmeđ u filma i stvarnosti. Zabranu im možete objas-niti na sledeći način: „Nije u redu da ljudi povređ uju jedni druge i da se ubijaju i zato ne želim da gle-daš kako to rade." Čak i ako vaše dete bude kradom gledalo takve programe, biće svesno da radi neštošto vi ne odobravate i to će ga u izvesnom stepenu zaštititi od grubog dejstva nasilnih scena.

346




Kad bude starije, neizostavno će se kostrešiti na svaki vaš pokušaj da izigravate cenzora: „Sviostali gledaju ove crtaće, što onda ne mogu ja?" Kad se ovo desi, ne popuštajte. Mada je tačno da ćedeca nesumnjivo koristiti svaku priliku da kod prijatelja gledaju zabranjene programe, ipak im saop-štavate poruku da se ti programi kose s vašim porodičnim vrednostima i da je to razlog što ne želiteda ih gledaju.

950. Gledajte TV sa svojim detetom. Najbolji način da se izborite s nezdravim porukama kojestižu s TV ekrana jeste da gledate program zajedno s detetom i pomognete mu da postane kritičangledalac, koji ume da prepozna razliku. Možete da komentarišete da li ono što ste upravo videli imaikakve sličnosti sa stvarnim životom. Ako ste upravo videli tuču u kojoj je neko dobio pesnicu u nosi potom samo „otresao prašinu" i nastavio dalje, možete reći: ,,Au, ovakav udarac u nos gadno boli.Misliš da ne boli? Ovi na televiziji nemaju veze sa životom." Time ga podstičete i da oseća sažalje-nje prema žrtvi nasilja, umesto da se identifikuje s napasnikom. Kad gledate reklame, možete mu reći:„Misliš li da je istina sve ovo što pričaju? Hoće samo da kupiš to što prodaju, da bi se obogatili." Stalovam je da vaše dete shvati šta su zapravo reklame i počne da uviđ a njihovu manipulativnu nameru.Kad gleda scene sa seksualnim sadržajem, možete da prokomentarišete da ,,to uopšte nije kao u stvar-nom životu. Tako nešto se inače najčešće dešava tek kad se ljudi dobro upoznaju i zaista zavole."

Zajedničko gledanje TV možete da iskoristite da svom detetu pomognete da počne da sagledavasvet na realniji i zdraviji način i uvidi koliko je televizija zapravo jedna velika izmišljotina. Kad naučite lekcije, ono će postati imuno na nezdravo prihvatanje medijskih poruka zdravo za gotovo.

951. Pišite redakcijama dečjih programa i recite im šta vam se sviđ a, a šta ne. Kad TV stani-ca dobije jedno pismo, pretpostavlja da barem još nekoliko hiljada ljudi ima slično mišljenje, stoga tošto im napišete može da ima izvesnog uticaja.

Filmovi952. Strah od filmova i televizije. Gledanje filmova je opasno za decu mladu od sedam godina.

Čujete, na primer, za dugometražni crtani film koji zvuči kao savršena zabava za vaše malo dete.

Međ utim, otišavši u bioskop, ustanovljavate da u priči ima epizoda koje ga totalno prestravljuju. Mo-rate da imate na umu da dete od četiri ili pet godina ne razlikuje jasno glumu i pretvaranje od stvarnogživota. Veštica na ekranu za dete je isto tako živa i strašna koliko bi za vas bio provalnik od krvi i mesa.Jedino bezbedno pravilo za koje znam jeste da dete mlađ e od sedam godina ne vodite u bioskop semako vi, ili neko drugi ko dobro zna kakva su mala deca, nije već video film i sasvim je siguran da nesadrži ništa što bi bilo uznemiravajuće. Čak i u tom slučaju, malo dete u bioskop uvek treba da ide sasaosećajnom starijom osobom koja može da mu objasni sve uznemiravajuće scene i uteši dete ondakadje to potrebno.

953. Koji su filmovi primereni za decu? Tu, očigledno, nema krutih pravila. Odgovor zavisi odrazvojnog nivoa i zrelosti vašeg deteta, njegove reakcije na zastrašujuće priče, želje da vidi neki filrn

i vaših porodičnih vrednosti. Da li želite da izbegnete bilo kakvo nasilje ili samo odredene vrste, kaošto je vrlo plastično prikazano nasilje? Kada mislite da je dete dovoljno zrelo da vidi seksualne scene,i šta je u takvim scenama prihvatljivo? Ako i pogrešite, bolje da pogrešite tako što ćete češće zabra-njivati deci da gledaju neke filmove. Detetu više šteti da bude izloženo uznemiravajućim ili neprime-renim scenama za koje još uvek nije spremno nego da mu bude uskraćeno gledanje nekog filma za koji

je dovoljno zrelo da ga vidi. Kad razgovarate o tome, konflikti oko toga koji su filmovi primereniomogućavaju vam da čujete i mišljenje svog deteta i njegove razloge zbog kojih smatra da je dovoljnospremno i da apsolutno mora da vidi neki film. Zatim možete da iznesete svoje mišljenje i kažete muda brutalan seks ili seks bez ljubavi nije dobar ni u kom uzrastu. Vašem detetu se i dalje neće dopadatizabrana, ali ćete ga zato učiti svojim vrednostima na vrlo direktan način, saznajući istovremeno više onjegovom svetu.

347




RokenrolDobro se sećam početaka rokenrola, kad su roditelji brinuli zbog načina na koji je Elvis Presli ple-

sao na televiziji. Bio je prikazivan samo od struka naviše, da njegovo kruženje kukovima ne bi kvari-lo mlade koji gledaju TV program. Deceniju kasnije, ploče Bitlsa bile su spaljivane zbog toga što sunavodno kvarile um njihovih mladih obožavalaca. U novije vreme sirove i nasilne „stihove" nekihpesama okrivljuju za talas nasilja medu tinejdžerima. Što se više stvari menjaju, sve više ostaju iste.

Ako ima ičeg zajedničkog u muzici tinejdžera kroz decenije, onda su to izvrtanje naglavce smi-rene muzike koja se sluša u društvu i pobuna protiv statusa kvo. Ukoliko odrasli ne bi mislili da je tinej-džerska muzika odvratna, onda verovatno ne bi bila baš uspešna. Muzika je, izmeđ u ostalog, jedna odstvari po kojoj se svaka nova generacija razlikuje od prethodne. Ona povezuje pripadnošću istoj mu-zičkoj kulturi i identitetu.

Ovo ne znači da je muzika odvratna samo za uši onoga ko sluša njeno izvodenje. Uznemiravajuće je slušati tekstove koji veličaju agresivnost, nepoštovanje prema ženama i upotrebu droge. Ima linačina da sprečite da vaše dete čuje ovakve pesme? Ja bih seo s njima i postavio im neka pitanja o timpesmama: „Zašto se u ovoj pesmi žene nazivaju ponižavajućim imenima? Zašto su ovi tekstovi takopuni nepoštovanja prema policiji? Šta misliš, šta zapravo znače ovi stihovi koji govore o seksu?" Uovim diskusijama sa svojim detetom, možete i da mu objasnite svoj stav o porukama takvih pesama:

,,Ne dopadaju mi se pesme koje kažu da je droga dobra." Morate da budete obazrivi i da se s poštova-njem izražavate o muzici, čak i kada mislite da zvuči kao orkestar ptica kreštalica, ali morate i da izra-žavate svoje stavove na način koji neće vređ ati vaše dete i njegovu generaciju. Ako je u startu očigled-no da vam je ta muzika odbojna, vaše dete će vas verovatno okarakterisati kao beznadežan slučaj i nećeuzimati u obzir ništa što imate da kažete. Studije pokazuju da oni najodvratniji tekstovi pesama većinidece na jedno uho uđ u, a na drugo izadu. Za razliku od filmova i TV, ne verujem da sablažnjivi tek-stovi imaju mnogo efekta na dobrobit dece. Medutim, gruba i uvredljiva priroda nekih tekstova netreba da prođ e neprimećeno i bez komentara s vaše strane. Razgovor o tome je još jedna mogućnostda uđ ete u kulturnu sredinu svog deteta i pokušate da mu pomognete da iskristališe svoje ideje i mislio obliku umetnosti koji mu je najvažniji.

Promena uloga muškaraca i ženaDuboke promene koje su se desile, i još uvek se dešavaju, rezultat su dva trenda: progresivne in-dustrijalizacije našeg društva, koja dovodi do toga da i muškarci i žene rade van kuće, i napori ženada osiguraju jednakost za svoj pol.

954. Polna diskriminacija još uvek je veoma prisutna. Žene u našem društvu provele su pe-deset godina boreći se za pravo na obrazovanje, pravo glasa i pravo da se bave makar nekim profe-sijama. Ipak, 1990- ih diskriminacija je još uvek na snazi - žene ne dolaze u obzir za visoko plaćeneposlove u mnogim oblastima, za isti posao dobijaju manju platu nego muškarci i suočavaju se s ne-pravednim zakonima i društvenim predrasudama. Ženski pokret postigao je dosta toga, ali pred njim

je još uvek dug put.

Mnoge žene koje ostaju kod kuće da bi podizale decu ponose se tim svojim zanimanjem i ono ihčini srećnim. Ostale bolno osećaju nedostatak poštovanja od strane materijalističkog društva za zani-manje koje ne donosi platu i u kome nema unapređ enja za koje bi se mogle boriti. Mnoge majke, zbognašeg načina života koji podrazumeva donekle izolovane porodične domove, osećaju se u toku danaodsečene od podsticajnog i zabavnog društva drugih odraslih osoba. To se veoma razlikuje od prisnihzajednica u jednostavnijim društvima.

Ono što ženama najteže pada jeste činjenica da ih zaista smatraju - muškarci, ali i mnoge žene -drugorazrednim polom u pogledu sposobnosti i uticaja.

955. Podređ enost žena stvara se bezbrojnim sitnim postupcima s kojima se poeinje od naj-

ranijeg detinjstva. Neki od njih su svesno potcenjivački. Uglavnom su to, medutim, nepromišljeni

izrazi predrasuda ili starih tradicija.

348




Ljudi su skloni da se dive podvizima dečaka i ljupkosti devojčica. Odeća za devojčice kreirana jetako da odrasle izaziva da kažu: „Što si ti slatka!" U odredenom smislu, to jeste kompliment, ali takođ edaje devojčicama osećaj da su cenjene pre svega zbog svog izgleda, a ne zbog onoga što postižu. Udečjim knjigama, dečaci su prikazani kao graditelji ili avanturisti, dok devojčice posmatraju dečake ilise igraju sa lutkama. Devojčice stalno opominju da se ne penju na drveće ili krov garaže, jer nisudovoljno snažne ili toliko spretne kao dečaci, pa bi se mogle povrediti. Dečacima poklanjaju automo-

bile- igračke, komplete za gradnju, sportsku opremu i lekarski pribor. Devojčicama poklanjaju lutke,pribor za šivenje, opremu za medicinske sestre i sitnice za ulepšavanje. U tim poklonima, samim posebi, nema ničega lošeg, pogotovo ako ih je dete samo tražilo. Šteta nastaje onda kad odrasli upornonameću te razlike, naglašavajući tako da su žene (ili mušakrci) sposobni samo za ograničen broj zani-manja.

Dečacima dodeljuju zaduženja u garaži, podrumu ili bašti; devojčicama sleduju poslovi u kući.Kućni poslovi su, razume se, važni za dobrobit cele porodice, stoga im valja pridavati značaj; ali, akoih obavljaju samo žene, u društvu koje daje toliki prestiž muškarcima, oba pola će ih smatrati drugo-razrednim.

Mnogi dečaci često prikrivaju sopstvena osećanja neadekvatnosti ili inferiornosti tako što se pod-smevaju devojčicama, govoreći im da ne mogu da trče dovoljno brzo ili dobace loptu dovoljno daleko

i da zato ne mogu da uđ u u tim.Ima roditelja i nastavnika koji devojčicama govore da one, po svojoj prirodi, nisu za studije ma-tematike ili fizike, niti za profesiju inženjera. Mnoge devojčice u adolescentni period uđ u ubeđ ene dasu inferiorne u odnosu na muškarce u apstraktnom rezonovanju, složenom umeću planiranja i kon-trolisanju emocija. Prihvatanje ovih omalovažavajućih konstatacija samo po sebi dovoljno je da uništisamopouzdanje i može da dovede do pogoršanja sposobnosti koje su navodno (kako tvrde mnogi muš-karci i poneke žene) urođ ene ženama.

956.1 muškarcima je potrebno oslobođ enje. Pokušavajući da se izbore za vlastito oslobođ enje,pronicljive žene shvatile su da su i muškarci žrtve seksističkih pretpostavki - stvaranja seksualnihstereotipova. Dečake uče da ne smeju da pokažu svoja osećanja kad su povređ eni, uplašeni ili nesrećni.

U onoj meri u kojoj prihvate ovo uverenje, oni gube deo svoje osetljivosti za sva osećanja - tuda i vlas-tita - pa čak i ona pozitivna, kao što su nežnost i radost. (Na ovo nailazim kad mladićima koji studi-raju medicinu pokušavam da pomognem da shvate osećanja svojih pacijenata.) Zbog toga postajuemocionalno ograničeni. Imaju manje razumevanja - kao muževi, očevi, prijatelji i radnici na radnimmestima koja podrazumevaju rad sa strankama - zbog čega je s njima mnogo teže živeti i raditi.

Dečaci odmalena uče da se od muškaraca u našem društvu očekuje da budu jaki, neustrašivi, agre-sivni, skloni konkurenciji i uspešni. Moraju da se bave isključivo zanimanjima koja tradicionalno pri-padaju muškarcima. Rezultat toga je da većinu muškaraca, koja se spremno uklapa u ovaj kalup, ka-rakteriše izvesna krutost ličnosti. Oklevaće da pređ u granice konvencionalnosti - u svojim intereso-vanjima, prijateljstvima i poslovima kojima se bave.

Dečaci i muškarci koji ne uživaju u grubosti i takmičenju stiču osećaj manje vrednosti i čak po-

mišljaju da su „drugačiji" od ostalih. To može da ugrožava njihovu efikasnost, bez obzira na to da lise bave tradicionalnim ili nekonvencionalnim poslovima, i da umanji njihovo osećanje ispunjenostionim što su postigli.

Kad se pojedinci osećaju obaveznim da se povinuju konvencionalnom muškom ili ženskom ste-reotipu, postaju u izvesnoj meri stegnuti, u zavisnosti od toga koliko su primorani da negiraju i po-tiskuju svoje prirodne sklonosti. Na ovaj način, neke njihove dragocene karakterne crte zauvek suizgubljene za društvo, a svaki takav čovek biva nateran da se oseća nepodesnim u onoj meri u kojojne uspeva da se pridržava tobožnjih ideala.

957. U čemu je smisao rada, za muškarce i žene? U jednostavnim, neindustrijalizovanim druš-

tvima - onima za koja je naša vrsta kroz evoluciju zapravo i stvorena - svi odrasli i starija deca radeu sklopu zajednice, baveći se zemljoradnjom, ribarenjem, tkanjem, kuvanjem, grnčarijom, i tako dalje.

349




Poslove u saradnji i zajedni§tvu obavljaju šire porodične grupe ili čak cela zajednica. Svrha rada jeste dobrobit grupe, a ne zarada ili napredovanje. Deca su uvek u blizini roditelja, ali je briga o njimausputna, uz obavljanje ostalih poslova. Majka dok radi često nosi novorodenče u uprtači. Kasnije gamože poveriti na čuvanje njegovoj četvorogodišnjoj sestrici. Deca vrlo rano počinju da pomažu u oz-biljnim poslovima koje obavljaju odrasli.

U preindustrijskim danima našeg vlastitog društva, zanatlije su doživljavale veliku kreativnu sa-

tisfakciju izrađ ujući stvari za sebe i druge - pribor i orude za domaćinstvo, ukrasne predmete, tkaninu,odeću, prostirke, sredstva za ulepšavanje, igračke i nameštaj. Međ utim, u industrijalizovanim društvi-ma kakvo je danas naše, zahtevi industrije drastično su izveštačili i iscepkali naš život u kući i na po-slu. Mnogi očevi i majke prelaze mnogo kilometara do radnog mesta, da bi se tamo bavili dosadnim,repetitivnim i bezličnim radom koji ne donosi nikakvo lično zadovoljstvo. Radnik tako mora nalazitizadovoljstvo isključivo u zarađ enom novcu i stečenom položaju.

Ovo stanje vlada toliko dugo da pretpostavljamo da je ono sasvim normalno. To su zapravo ogra-ničene, oskudne zamene za radost koju donosi stvaranje nečega korisnog i lepog, onako kako to činizanatlija. U sredsređ ivanje na novac i položaj podstiče suparništvo medu radnicima, komšijama, a po-nekad i izmeđ u zaposlenih supružnika, umesto da se stvara toplina koja proističe iz saradnje za dobro-bit porodice i društva.

Parovi koji su spremni da se sele kako bi dobili posao, platu ili unapredenje koje priželjkuju, ilizato što je redovno premeštanje mladeg izvršnog osoblja politika korporacije, moraju da ostave zasobom ljubav i sigurnost koju im pruža šira porodica. Obično žive u kućama koje su dosta udaljene

jedne od drugih, najčešće bez bližih veza s komšilukom. Mahom su primorani da se sele tako često dane stižu da puste korene u nekoj sredini niti da u njoj nađ u oslonac. Ovakva izolovanost i pokretljivostnaročito su veliko opterećenje za roditelja koji ostaje kod kuće, kao i za decu.

958. Kada su u pitanju zaposlenja van kuće, za žene i za muškarce, plata i prestiž su tradicio-nalno ono što muškarac prvenstveno vrednuje u Americi dvadesetog veka. S moje tačke gledišta, to jeodigralo glavnu ulogu u pogrešnom usmeravanju muškaraca u pravcu preteranog takmičenja, pretera-nog materijalizma, čestog zanemarivanja odnosa sa ženom i decom (očevi mi ove stvari priznaju onda

kad njihovo dete tinejdžerskih godina upadne u nevolju), zanemarivanja prijateljstava, zanemarivanjaodnosa sa sredinom u kojoj žive i kulturnih interesovanja, a to dovodi i do čireva na želucu, srčanihnapada i drugih zdravstvenih problema povezanih sa stresom.

Kad je početkom 1970- ih počeo da deluje Pokret za oslobođ enje žena, zaposlene žene su se, nor-malno, usredsredile na ostvarivanje jednakih prava na radnom mestu - iste plate za iste poslove, i istemogućnosti za unapređ ivanje na prestižna radna mesta. Sva ta prava svakako im u potpunosti pripa-daju, mada su im često još uvek nedostupna.

Tako su, u nastojanju da ostvare profesionalnu jednakost s muškarcima, žene nesvesno preuzele iono što smatram uskogrudim i često pogrešnim uverenjima muškaraca. Žene su se, u određ enom smis-lu, uključile u „trku pacova", pomamnu jurnjavu za povišicama i unapređ enjima. Mnoge od njih tako-đ e oboljevaju od čira i imaju srčane tegobe. Ostale, uspešne u svojim karijerama, osećaju se uskraćene

i krive zbog celodnevnog odvajanja od svojih beba i male dece. (Isto bi osećali i muškarci, da su odra-stali u društvu koje u muškarce vaspitanjem usađ uje isti osećaj odgovornosti za podizanje dece.) Tako

je cena makar i delimične jednakosti, zasnovane na plati i prestižu, veoma visoka.Koliko bi samo bilo bolje (mada se to nije desilo) da su muškarci 1970. imali dovoljno zdrave

pameti da podignu vlastiti nivo svesti i uvide da su žene oduvek mudro shvatale da porodica i osećanja,učestvovanje u životu sredine i interesovanje za umetnost predstavljaju vrednosti koje pružaju naj-dublje i najtrajnije zadovoljstvo većini ljudi i da je dugoročna satisfakcija koju donose mnogi poslovivan kuće - izuzimajući, možda, izuzetno kreativne poslove kojima se bave pisci, kompozitori, umet-nici i pronalazači - bleda u poređ enju s njim.

Verujem da bi muškarcima Amerike, našim porodicama i celom društvu mnogo koristilo kad bimuškarci stavili porodicu i osećanja na prvo mesto. Tada bi muškarci i žene mogli da dele zajedničkicilj, zajedničku viziju svog života.

350




Ali, zašto se diže toliko prašine oko umanjivanja vrednosti zaposlenja? Ne poričem da je stalanprihod od apsolutno suštinskog značaja - za porodice sa oba roditelja, a još značajniji za porodice sasamohranim roditeljima. Međ utim, zabrinut sam zbog naše opsednutosti napredovanjem na poslu kojaporodici nameće nepodnošljive napore, čineći da muškarci i žene shvataju zaposlenje kao svoju pre-vashodnu životnu svrhu, doprinoseći raspadanju brakova i lišavajući hiljade male dece sigurnosti do-ma u kojem je barem jedan roditelj prisutan makar tokom jednog dela dana.

Verujem da i dečake i devojčice treba podizati s dubokim ubedenjem da je porodica, za većinuljudi, najbogatjje i najtrajnije životno zadovoljstvo. Žene treba da osećaju manji pritisak da prihvatajutradicionalne vrednosti muškaraca, a muškarci, oslobođ eni svojih uskogrudih opsesija iz prošlosti, mo-gu praktikovati brojna umeća žena i pokušati da usvoje njihove vrednosti.

351



RAZLICITE PORODICNE KONSTELACIJE

Samohrani roditelj959. Roditeljstvo je težak posao, bez obzira na to kako ga shvatate, a biti samohrani roditelj

čini taj posao još težim. Nemate partnera koji će vas podržavati i preuzimati deo odgovornosti i sva-kodnevnih obaveza vezanih za podizanje dece. Svi i sve zavisi samo od vas. Nema ni časka pravogodmora, nema putovanja. Ako ste jedini hranitelj porodice, fmansijske brige čine vaš teret još težim.Ponekad vam se čini da jednostavno nemate dovoljno fizičke i emocionalne energije da bi sve išlokako valja.

Kako i zašto ste postali samohrani roditelj takode je veoma značajno. Neki od vas su to samiodabrali i dobili dovoljno podrške od svoje porodice da biste se sigurno uputili u život koji vas čeka.Neki od vas su to postali posle nekog emocionalno traumatičnog događ aja - razdvojenog života ilirazvoda, napuštanja ili smrti partnera - i nalazite se pod mnogo većim stresom zbog tih okolnosti.

Biti samohrani roditelj nije nimalo lako, ali ima i svojih lepih trenutaka. Vi i vaša deca možete ost-variti bliskost koja nije uobičajena za porodice sa oba roditelja. Možete kod sebe otkriti snagu i talenteza koje niste ni znali da ih posedujete i iz svega izaći kao jača i mudrija osoba. A treba da vas ohrabrii saznanje da naučna literatura pokazuje da deca koja odrastu samo uz jednog roditelja obično dobroprolaze u životu, uprkos svim usputnim zamkama i teškoćama.

960. Zamke za samohrane roditelje. Želim da istaknem da samohrani roditelji obično divno

obave zadatak podizanja dece, ali postoje izvesni rizici. Moje iskustvo kaže da je jedan od najčešćihrizika kada svoju decu tretirate kao najbolje prijatelje i osobe od poverenja. Veoma je lako, na primer,da kažete najstarijem detetu: ,,Ti si sad domaćica (ili domaćin) ove kuće i ja se veoma oslanjam natebe." To je sasvim razumljivo. Bez partnera pored sebe, dolazite u iskušenje da svoja osećanja, nadei snove poveravate svojoj deci i činite ih svojim najboljim prijateljima. To možda služi vašim potre-bama, ali šta je s njihovim? Tretirajući decu kao da ste vršnjaci, zaklanjate onu liniju koja stoji izmeđ uroditelja i dece. Ako ste uzrujani zbog nečega, osećaće odgovornost da, na neki način, roditeljski pos-tupaju s vama i da izlaze u susret vašim potrebama.

Deca moraju emocionalno da se razvijaju i rastu, a taj proces može da bude ometen ako su pri-morani da se ponašaju kao zamena za odraslu osobu. Mada sva normalna deca mogu da preuzmu nekadodatna zaduženja u kući i pruže emocionalnu podršku roditelju, onda kad mu je ona potrebna, nijed-

no dete ne može preuzeti ulogu odraslog bez ozbiljnih posledica po svoj budući emocionalni rast irazvoj.

961. Deci je potrebno da roditelji odrede jasne granice izmeđ u sebe i njih, naročito u pogle-du privatnosti. Deo odrastanja sastoji se u tome da deca nađ u svoj put u svet, put koji se ne podudaras putem njihovih roditelja, da imaju veze i tajne za koje otac i/ili majka nikad neće znati i da ne budupreokupirani svojim roditeljima. Stoga srdačno preporučujem da se oduprete iskušenju da od svogdeteta napravite svog najboljeg prijatelja ili, što je još gore, svog partnera. Neki samohrani roditelji na-laze utehu u tome da uzmu dete kod sebe u krevet čim navrši godinu dana, racionalizujući to na ovajili onaj način. Ponavljam, to možda i zadovoljava neke potrebe oca ili majke, kao što je potreba da sene osećaju usamljeni, ali nije u najboljem interesu deteta. Ono mora da ostane dete, a to znači da morapostojati jasno razgraničenje izmeđ u njega i roditelja, kako bi moglo da nađ e svoj vlastiti put.

352



Različite porodične konstelacije

962. Druga potencijalna zamka za samohrane roditelje jeste nespremnost da odlučno pos-tave ograničenja svojoj deci. To može da se dešava iz najboljih namera. Mnogi samohrani roditeljiosećaju se krivi zato što njihovo dete ne odrasta uz oba roditelja. Brinu da deci nedostaje nešto suštin-ski važno za njihov zdrav razvoj. Nerviraju se misleći da prosto nisu u stanju da nađ u više vremena zasvoje dete. Rezultat toga je da često dolaze u iskušenje da mu ropski ugađ aju, predajući se čim ononamreška nosić i ne postavljajući mu nikakva ograničenja. Jedna majka je svojoj kćerkici svakodnevnokupovala ogroman sladoled s ušećerenim voćem i čokoladnim prelivom, iako je devojčica već bilaizuzetno gojazna. Posle nekoliko uzastopnih razgovora koje smo vodili, naposletku je briznula u plači rekla: „Jednostavno mi se čini da sam ja kriva što više ne viđ a oca, a toliko voli sladoled da jednos-tavno ne mogu da kažem ' ne' ."

Nije razumno niti neophodno da roditelj mazi dete poklonima i ulaguje mu se. Štaviše, nije pa-metno ni da roditelj posvećuje detetu veći deo vremena koje provode zajedno kod kuće, kao da je ononeka kraljevska ličnost na proputovanju. Dete može da se bavi svojim hobijem, radi domaće zadatkeili pomaže u kućnim poslovima, a i roditelj se takođ e može baviti svojim stvarima. To, međ utim, neznači da će izgubiti kontakt. Ako su lepo usklađ eni, mogu povremeno da proćaskaju ili prokomentarišunešto, već kako ih raspoloženje ponese.

963. Majka kao samohrani roditelj. Uzmimo primer deteta koje živi bez oca, zbog razvoda ili

smrti, jer je rođ eno van braka ili ga je usvojila neudata žena. Bilo bi glupo reći da je detetu svejednošto otac nije pored njega ili da majka lako može da mu to nadoknadi na neke druge načine. Međ utim,ako je majka dobar roditelj, dete može odrasti sasvim dobro prilagođ eno.

Majčina hrabrost je veoma važna. Samohrana majka može biti usamljena, osećati se kao u zatvoruili ponekad biti ljuta, a katkad će ta svoja osećanja iskaliti na detetu. To je prirodno i neće ga suvišepovredivati. Za nju je važno da nastavi da bude normalno ljudsko biće, ne zanemarujući stara prija-teljstva, trenutke rekreacije, karijeru i ostale aktivnosti van kuće koliko god može, ne praveći od dete-ta centar svog sveta. To je teško ako ima bebu ili malo dete o kome valja brinuti, a nema nikog da joju tome pomogne. Međ utim, može pozivati prijatelje u goste i poneti bebu sa sobom u posetu prijatelji-ma preko vikenda, ako dete nema problema sa spavanjem na nepoznatom mestu. Za njega je mnogobolje da ima raspoloženu i druželjubivu majku nego da se ne naruše njegove svakodnevne navike.

Bude li ona sve svoje aktivnosti, misli i ljubav posvećivala samo njemu, tek tada mu neće biti dobro.

964. Bilo da su mala ili velika, dečaci ili devojčice, deci koja nemaju oca pored sebe potreb-ni su prijateljski odnosi s drugim muškarcima. Ako su u pitanju male bebe i deca stara jednu do dvegodine, dosta se postiže i time što ih ponekad podseti da postoje i takva stvorenja kao što su prijatnimuškarci, s dubljim glasom, drugačijom odećom i ponašanjem različitim od ponašanja žena. Od po-moći je i ljubazni piljar koji se široko osmehne i kaže „zdravo", ako već nema nikog bliskijeg. Za decustaru oko tri godine i stariju, sve je važnije prijateljstvo koje mogu deliti s nekom muškom osobom.Potrebne su im prilike da se druže i osete bliskost s muškarcima i starijim dečacima. Dede, ujaci,stričevi, braća od tetaka, stričeva i ujaka, vode izviđ ača, nastavnici, sveštenik, pastor ili rabin, kao iporodični prijatelji, mogu da posluže kao očinske figure ako uživaju u društvu deteta i u situaciji su da

ga redovno viđ aju.Deca stara tri ili više godina stvaraju sebi predstavu o svom ocu koja je za njih ideal i inspiracija,bilo da ga se sećaju ili ne. Drugi prijateljski raspoloženi muškarci koje vidaju i s kojima se igraju dajutoj predstavi suštinu i doprinose da im otac više znači. Majka može da pomogne tako što će biti izu-zetno gostoljubiva prema muškim članovima šire porodice, slati sina i kćerku u letnje kampove u koji-ma ima i muškaraca instruktora, odlučiti se, ako može, za školu u kojoj predaju i muški nastavnici,podsticati dete da se upisuje u klubove i druge organizacije u kojima glavnu reč vode muškarci.

Dečaku bez oca naročito su potrebne šanse i podsticaj da se igra s drugim dečacima, svakodnevnoako je moguće, već posle navršene druge godine i da se mahom zaokuplja dečjim zanimacijama.Majka koja ima samo tog jednog sina dolazi u iskušenje da od njega napravi svog duhovnog sadrugai zainteresuje ga za svoja interesovanja, hobije i ukuse. Ako uspe u tome da mu svoj svet učini priv-lačnijim i jednostavnijim za snalaženje od sveta dečaka, u kojem bi morao da se snalazi sam, moguće

je da će njen sin odrastati uz prevashodno odrasla interesovanja. Sve je to sasvim u redu ako majka

353




može da provodi dosta vremena s dečakom i ako je njemu to vreme zabavno, pod uslovom da gaistovremeno pušta da ide svojim putem i da ona deli njegova interesovanja radije nego on njena. Dobro

je redovno pozivati u kuću druge dečake i organizovati druženja i izlete.

965. Otac kao samohrani roditelj. Sve što sam rekao o samohranoj majci koja sama podiže deteodnosi se i na samohranog oca. Međ utim, ovde je često prisutan i jedan dodatni problem. Vrlo je malo

očeva u našem društvu koji se osećaju potpuno prijatno u ulozi negovatelja i vaspitača. Mnogi muš-karci su vaspitani tako da veruju da su te osobe „blage" i samim tim ženskog roda. Stoga je mnogimočevima teško, barem u početku, da pružaju nežnu utehu i maženje koje je deci potrebno, pogotovoako su mala. Međ utim, vremenom stiču iskustvo i svakako mogu da dorastu tom zadatku.

Razvod

Kažu da porodica kao institucija u Americi odumire. Mislim da to nije tačno. Porodica se izves-no menja. Od sredine 1980-ih, manje od 10 odsto američkih porodica je sastavljeno od oca koji odlazina posao, majke koja ostaje kod kuće i dvoje dece. Međ utim, ko god da je sačinjava, porodica je jošuvek središte našeg svakodnevnog života. U porodici najveći broj nas dobija onu najvažniju ljubav,brigu i podršku. Mislim da je to ono najbitnije, bilo da porodica ima dvoje zaposlenih roditelja, samo

jednog roditelja, decu iz prethodnih brakova ili decu koja dolaze samo vikendom i praznicima.

966. Odvojeni život i razvod postali su uobičajeni. U SAD se sada godišnje razvede oko mi-lion brakova. Premda u romanima čitate o „prijateljskim" razvodima i gledate ih na filmu, u stvarnomživotu odvajanje i razvod podrazumevaju dvoje ljudi vrlo ljutih jedno na drugo.

967. Bračno savetovanje. Razvod u većini slučajeva poremeti sve članove porodice, i to baremna dve do tri godine. Naravno, ume da bude mnogo manje potresan od stalnih neprijateljskih sukob-ljavanja. Medutim, postoji i treća mogućnost - bračno savetovanje ili porodična terapija. Najbolje je,razume se, da supružnici redovno odlaze na savetovanje, da bi stekli jasniju sliku o tome šta je pošlonaopako i o udelu oba partnera u tome. Tačno je da je za svađ u potrebno dvoje, ali ako jedno od sup-

ružnika odbija da prizna svoju ulogu u konfliktu, možda je ipak dobro da barem ono drugo potraži sa-vet o tome kako da spasava brak i da li da ga uopšte spasava. Naposletku, u početku je postojala snažnameđ usobna privlačnost, a mnogi razvedeni supružnici kasnije kažu da im je žao što nisu upornije po-kušavali da reše problem i sačuvaju brak.

Kad počnu nesuglasice, obično svako od supružnika misli da je ono drugo krivo. Ipak, neko sastrane najčešće uviđ a da nevolja nije u tome što jedan ili drugi bračni drug ,,ne valjaju", nego u tomešto nijedno od njih dvoje ne shvata kako se ponaša. U nekim slučajevima, svako od njih može nesves-no priželjkivati da ga ono drugo mazi kao obožavano dete, ne trudeći se pri tom da i samo doprinosipartnerstvu. U drugim slučajevima, diktatorski nastrojen supružnik ne uviđ a koliko zapravo nastoji dadominira nad onim drugim, a onaj kome se stalno prigovara možda ne shvata da to i zaslužuje. Vrločesto se dešava da se partner koji je počinio neverstvo nije zaista zaljubio u nekog drugog, već da zap-ravo beži od skrivenih strahova ili pokušava da napravi ono drugo ljubomornim.

968. Kako saopštiti deci. Deca su uvek svesna sukoba medu roditeljima i potresena zbog njih,bez obzira da li se razvod pominje ili ne. Za njih je dobro da osećaju slobodu da o tome porazgovara-

ju sa svojim roditeljima, zajedno ili pojedinačno, da bi stekla razboritiju predstavu od one koju immožda u strahu nameće mašta. Važno je da deca veruju u oba svoja roditelja, kako bi odrasla verujućiu sebe, stoga je mudro da roditelji izbegavaju ogorčeno prebacivanje krivice na drugu stranu, što jesasvim prirodno iskušenje. Umesto toga, mogu objasniti svoje svade uopštenim rečima, bez međ u-sobnog okrivljavanja: „Naljutimo se zbog svake sitnice"; „Svadamo se oko toga kako bi trebalo datrošimo novac"; „Mama se iznervira kad tata popije malo više."

Bilo bi dobro da deca budu pošteđ ena toga da čuju reč „razvod" izgovorenu u besu. Kad je goto-vo izvesno da će razvoda biti, treba razgovarati o tome, ne jednom nego više puta. Za malu decu, po-rodica - mama i tata - čini ceo njihov svet. N agovestiti im raspadanje porodice jeste kao reći im da se

354




bliži smak sveta. Zato im se razvod mora objasniti mnogo pažljivije nego nekom odraslom: valja imreći da će odsad uglavnom živeti, recimo, s majkom; da će tata živeti u blizini (ili možda i neće); daće ih on i dalje voleti i uvek biti njihov tata; da će živeti i s njim, u periodima za koje se tata i mamadogovore; i da mogu da mu telefoniraju ili pišu kad god žele. Veoma je važno stalno ponavljati dete-tu da ono nije učinilo ništa što bi doprinelo razvodu njegovih roditelja. Mala deca su vrlo egocentričnai umišljaće da su uradila nešto zbog čega su se njihovi roditelji razveli.

Važno je i da deci date šansu da vam postavljaju pitanja. Bićete zapanjeni nekim njihovim po-grešnim pretpostavkama - na primer, da su oni uzrok razvoda ili da će možda izgubiti oba roditelja.Bilo bi dobro da takve i slične nesporazume što pre razjasnite, ali nemojte se iznenaditi ako malo deteponovo uvrti u glavu nešto slično.

969. Kod sve dece se pojavljuju znaci napetosti. U jednoj studiji, kod dece mlađ e od šest go-dina najčešće su se ispoljavali strah od napuštanja, problemi sa spavanjem, ponovno mokrenje u krevetkao i izlivi besa i agresivni nastupi. Deca od sedam i osam godina pokazivala su tugu i osećanje usam-ljenosti. Deca od devet i deset godina imala su više razumevanja za stvarnost koju podrazumeva razvod,ali su ispoljavala neprijateljstvo prema jednom ili prema oba roditelja i žalila se na bol u želucu i gla-vobolju. Adolescenti su govorili o bolnim aspektima razvoda i o svojoj tuzi, besu i sramoti. Neke de-

vojčice imale su problema u uspostavljanju dobrih odnosa s dečacima.Najbolji način da pomognete deci jeste da im redovno dajete priliku da pričaju o onome što ose-ćaju i uverite ih da je to sasvim normalno, da nisu ničim doprinela razvodu i da ih oboje i dalje volite.Budući da roditelji često i sami osećaju preveliki emocionalni bol da bi bili u stanju da vode ovakverazgovore s decom, važno je naći dobrog profesionalnog psihoterapeuta kod koga će deca redovnoodlaziti.

970. Reakcije roditelja. Majci koja dobije starateljstvo nad decom prve dve godine obično suveoma teške. Deca su napetija, zahtevnija i stalno se žale na nešto; nisu baš privlačno društvo. Majcinedostaje udeo oca u donošenju odluka, rešavanju zadevica medu decom i deljenje odgovornosti u pla-niranju. Dešava se da se oseća iznurena od posla na radnom mestu i staranja o deci kod kuće. Nedosta-

je joj društvo odraslih osoba, uključujući i romantičnu pažnju muškaraca. Većina majki kaže da je naj-gori strah da neće biti u stanju da zarađ uje dovoljno za normalan život i upravlja porodicom. (Onetreba sudskim putem da obezbede izdržavanje za dete, ali to ne garantuje da će uplate stizati na vreme.)Mnoge žene kažu da najveću satisfakciju i kompenzaciju imaju onda kad same sebi dokažu da moguda izdržavaju porodicu i upravljaju njome bez ičije pomoći. To im daje osećaj sposobnosti i samopouz-danja kakav nikad ranije nisu imale.

Jedan metod koji se pokazao praktičan i zadovoljavajući za neke razvedene žene - jer tako sma-njuju troškove, dele brigu o kući i deci i imaju društvo - jeste zajednički život u kući ili stanu s dru-gom razvedenom ženom. Naravno, potrebno je da se njih dve dobro poznaju ako nameravaju da živepod istim krovom. Očevi koji dobiju starateljstvo nad decom imaju iste probleme kao i majke, stoganema razloga da i oni ne razmisle o ovoj alternativi.

Neki ljudi zamišljaju da se razvedeni očevi kojima nisu pripala deca sjajno provode i uživaju uživotu, jer nemaju nikakvih porodičnih odgovornosti, sem da na vreme uplaćuju izdržavanje i viđ ajuse s decom određ enim danima. Međ utim, studije pokazuju da se očevi uglavnom osećaju veoma jadno.Za prolazne veze brzo ustanovljavaju da su plitke i beznačajne. Nesrećni su što ih niko ne konsultujeu vezi sa važnim i nevažnim planovima za decu. Nedostaje im društvo njihove dece. Još više im ne-dostaje da ih deca pitaju za savet ili dopuštenje, što je deo uloge oca. Vikend posete često se svode naposete restoranima za brzu ishranu i odlaske u bioskop, što možda zadovoljava dečju potrebu za pri-

jatno provedenim vremenom, ali ne potrebu i njih i njihovog oca da imaju stvarni odnos. U ovim no-vonastalim situacijama može se desiti da očevi i deca imaju teškoća da medusobno normalno razgo-varaju.

355




Starateljstvo i pravo posećivanja971. Starateljstvo. Tokom prve tri četvrtine dvadesetog veka pretpostavijalo se da će potrebe

dece biti najbolje zadovoljene ako barem do adolescencije žive uz majku, sem ako ona nije bila oči-gledno nepodobna. (Zanimljivo je znati da je u devetnaestom veku i ranije, kad su razvodi bili retkapojava, starateljstvo obično bilo dodeljivano ocu, jer su deca bila smatrana imovinom na koju je onimao pravo.)

Odnedavno se sve više priznaje da su mnogi očevi sposobni da o deci brinu isto tako dobro kao imajke, tako da sve više sudija to uzima u obzir prilikom dodeljivanja starateljstva. Nažalost, sasvim jeprirodno da u mnogim razvodima ima mnogo gorčine. To dovodi do toga da se roditelji nadmeću zastarateljstvo, ne razmišljajući o tome šta je najbolje za dete. I jedno i drugo pretpostavljaju da bi bilonajbolje da dete pripadne upravo njemu.

Činjenice koje valja razmotriti jesu sledeće: ko se najviše brine o detetu, posebno kada su u pita-nju bebe ili mala deca, kojima bi izuzetno nedostajala osoba koja je uglavnom brinula o njima? Kakavodnos ima svako od dece sa jednim ili drugim roditeljem? Ako je u pitanju starije dete ili adolescent,s kim bi radije živelo? Koliko je važno za svako dete da živi s bratom ili sestrom (veza je naročito jakaako su blizanci)?

U prošlosti se obično mislilo da će roditelji koji se razvode biti protivnici na sudu u pogledu sta-

rateljstva, izdržavanja za dete, alimentacije i sporazumevanja oko podele imovine. Ako je moguće,takvu bitku je najbolje izbeći, pogotovo kada je reč o starateljstvu, jer je tako sigurno bolje za decu.Odnedavno, sve se češće ide na zajedničko starateljstvo, da bi se sprečilo da roditelj koji ne dobijestarateljstvo (obično otac) izvuče deblji kraj u vezi s pravima na posećivanje dece i, što je još važnije,da bi se sprečilo da se on oseća kao da se razveo od vlastite dece i da im više nije roditelj - a to su ose-ćanja koja često s vremenom dovode do gubitka kontakta s decom.

Govoreći o zajedničkom starateljstvu, neki advokati i roditelji imaju na umu da dete provodi istovreme sa svakim od roditelja, recimo, četiri dana s jednim i tri s drugim, ili jednu nedelju s jednim,adrugu s drugim. To može, ali i ne mora biti praktično rešenje za roditelje, ili prijatno za decu. Decaškolskog uzrasta moraju da idu u istu školu, a isto važi i za onu koja pohađ aju jaslice ili obdanište.Deca vole da imaju utvrđ en raspored i to im koristi.

Ja više volim da o zajedničkom starateljstvu mislim kao o saradnji medu razvedenim roditeljimaza dobro deteta, što znači da se pre svega dogovaraju o planovima, odlukama i reakcijama na nekezahteve dece, tako da se nijedno od njih ne oseća izostavljeno. (Bilo bi od pomoći da imaju savetnika,nekog ko poznaje njihovu decu, da roditeljima pomogne da donesu neke odluke.) Drugi prioritet je dapodele dečje vreme na takav način da oboje budu što je moguće bliskiji s njima, a to će morati da za-visi od faktora kao što su udaljenost izmeđ u mesta stanovanja roditelja, veličina stana, lokacija škole,ali i želje dece kad postanu malo starija. Očigledno, ako se jedno od roditelja preseli na drugi kraj drža-ve, viđ aće dete samo u vreme raspusta ili godišnjeg odmora, mada mogu biti u stalnom kontaktu tele-fonom ili pismima.

Zajedničko starateljstvo je praktično samo ako oba roditelja veruju da gorčinu koju osećaju međ u-sobno mogu da podrede dobrobiti svoje dece. U suprotnom, neprestano će se prepirati. U tom slučaju

je bolje da jedan roditelj dobije starateljstvo, a drugi pravo posećivanja, na način koji odredi sud.Kada dete, posebno u periodu adolescencije, ustanovi da odnos s roditeljem s kojim živi počinje

da postaje pomalo napet, može početi da misli da će lakše izlaziti na kraj s onim drugim. Ponekad jezaista i bolje da dete makar neko vreme provede s drugim roditeljem. Međ utim, dete koje se stalno se-ljaka možda pokušava da ostavi svoje probleme iza sebe umesto da ih rešava, stoga je važno da seustanovi šta ga zapravo muči.

972. Zajedničko starateljstvo. Roditelji često doslovno podele vreme koje dete provodi sasvakim od njih. To se naziva zajedničkim fizičkim starateljstvom. Moguće je i da dete živi prvenstvenos majkom ili ocem. U tom slučaju je posredi zajedničko pravno starateljstvo, kada roditelji zajedničkiodlučuju o važnim stvarima u životu deteta - na primer, školovanju, boravku u letnjem kampu, zdrav-stvenim problemima i verskim pitanjima - i pokušavaju da usklade svoja mišljenja. Zajedničko stara-teljstvo je idealno kad postoji saradnja medu roditeljima.

356




U periodu posle razvoda, neki očevi se udalje od svoje dece (isto važi i za majke koje ne dobijustarateljstvo). To može vrlo teško padati deci koja žele i potrebno im je da i otac i majka čine deo nji-hovog života. Kad ih kasnije pitate, očevi će vam često reći da su se osećali isključeni, nebitni i ne-potrebni.

Mislim da zajedničko starateljstvo daje roditeljima do znanja da su oboje važni u životu svog dete-ta. Mada je to sudskom odlukom utvrđ ena obaveza, najvažnija je saradnja međ u roditeljima.

Zajedničko starateljstvo ume da bude vrlo zapetljano. A ume i da funkcioniše u najboljem intere-su deteta, u zavisnosti od okolnosti. Danas sve više i više sudija određ uje zajedničko starateljstvo jerse čini pravednim da oba roditelja budu podjednako uključena u brigu o svojoj deci. Detalje je potreb-no utvrditi dogovorom, tako da sve bude podređ eno najboljim interesima deteta. U slučajevima kadmedu nedavno razvedenim roditeljima još uvek postoji ljutnja, to može uticati da se dete oseća kaoizmeđ u čekića i nakovnja. Psihoterapija može da pomogne u oslobadanju od ovih osećanja ljutnje.

Ako je roditelj napustio porodicu i potom se vratio, može postojati povećana zabrinutost da li ćese to ponovo desiti. Zatim, naravno, roditelj i staratelj brine o tome kako će deca podneti ako drugi ro-ditelj ponovo ode. Međ utim, ako otac pokazuje interesovanje i brigu za decu, važno ga je podržavatiu tome da ih posećuje.

Zajedničko starateljstvo može da funkcioniše ukoliko roditelji zaborave na svoju ljutnju i frus-

traciju, da bi učinili situaciju prijatnom za decu. To nije lako, jer je često potrebno napraviti kompro-mis i biti spreman za prilagođ avanje.Sem opravdanih pritužbi koje imaju jedno na drugo, razvedeni roditelji se mogu osećati krivi što

nisu uspeli da održe brak. To im daje snažan motiv da svu krivicu prebacuju na ono drugo.Mislim da je dobro da i neke neutralne osobe budu prisutne kad dete odlazi kod drugog roditelja

u posetu. Prisustvo bake ili deke može da pomogne da se stvori sigurno i neutralno okruženje. To jenaročito važno neposredno posle razdvajanja roditelja ili razvoda, kad je sve još sveže i kad se obojemogu osećati ranjeni i osetljivi. Neutralna strana će pomoći da se i roditelji i deca osećaju bezbedni.

ZajedniČko starateljstvo može imati značajne pozitivne posledice po decu, ukoliko roditelji moguda saraduju. Istraživanja razvoda pokazala su da, u globalu, deca uspevaju bolje da se prilagode druš-tveno, psihološki i u školi ukoliko oba roditelja ostanu deo njihovog života.

973. Raspored poseta. Pet dana s majkom i vikend sa ocem zvuči vrlo praktično i predstavljauobičajen raspored, ali nekad i majka poželi da provede vikend s decom, jer je tada opuštenija i imamanje drugih obaveza, a desi se i da otac povremeno poželi drugačije da provede vikend. Isto važi iza školske raspuste. Kako deca postaju starija, prijatelji, sport ili neke druge aktivnosti sve ih više ve-zuju za jedan dom nego za drugi. Prema tome, bilo kakav da je raspored, on mora da bude pre svegafleksibilan.

Veoma je važno da roditelj koji ima pravo posete ne krši stalno dogovore. Deca bivaju povređ enakad steknu utisak da su mu ostale obaveze važnije od njih. Gube veru u nemarnog roditelja i u vlasti-tu vrednost. Ako se dogovor otkazuje, to treba uraditi na vreme, i to tako da se jedan termin zamenidrugim. Najvažnije od svega jeste da roditelju ne pređ e u naviku da krši dogovore i ponaša se neod-

govorno.

974. Prijatno provedeni časovi posete. Neki razvedeni očevi ponašaju se plašljivo ili nespretnokad im dete dođ e u posetu, pogotovo ako je to sin. Majke imaju iste probleme, ali ne tako često, budućida u najvećem broju slučajeva one dobijaju starateljstvo. Pored toga, često postoji veća napetost iz-međ u očeva i sinova nego izmedu očeva i kćerki. Očevi često reaguju tako što detetu pruže nekouživanje - obroke u restoranu, odlaske u bioskop, na sportske dogadaje, kraća putovanja. Nema ničegalošeg da povremeno tako provedu zajedničko vreme, ali očevi ne treba da smatraju da tako mora dabude svaki put kad uzimaju decu za vikend ili raspust; takvo ponašanje pokazuje da se boje tišine idovodi do toga da takvi izlasci postanu svakonedeljna obaveza.

Posete dece mogu da budu podjednako opuštene i jednolične kao i njihov boravak kod kuće. To

pruža priliku za aktivnosti kao što su čitanje, izrada domaćih zadataka, vožnja biciklom, rolerima iliigranje košarke ili fudbala, pecanje, kao i bavljenje hobijima poput modelarstva, filatelije, drvodelj-

357




stva. Očevi mogu da učestvuju u aktivnostima u kojima i sami uživaju, što im pruža priliku da vodeležeran razgovor s detetom. Deca mogu da gledaju svoje uobičajene TV programe, ali se ja, kao otac,ne bih složio da se vikend provede ispred televizora. Deo vremena otac može da posveti i svojim vlas-titim interesovanjima, baš kao što bi radio i da je porodica ostala na okupu.

Roditelji često vide da su deca, posebno ona mlađ a, neraspoložena prilikom tih prelaza od jednogroditelja kod drugog. Mogu biti naročito razdražljiva prilikom povratka iz posete roditelju koji im nije

staratelj, zbog umora. Ponekad je razlog to što je detetu jednostavno teško da stalno menja okruženje.Svaki odlazak i povratak mogu, makar i nesvesno, podsećati dete na dan kad je jedno od njegovih ro-ditelja otišlo iz kuće.

Roditelji mu mogu pomoći tako što će biti strpljivi u toku ovih prelazaka i apsolutno se pridržavatidogovorenih termina uzimanja i vraćanja deteta, kao i time što će nastojati da se tokom tih kratkih me-đ usobnih susreta uzdrže od konflikata.

975. Baka i deka posle razvoda. Važno je da deca s njima održe isti kontakt koji su imali i prerazvoda roditelja. Tačno je da može biti teško ostati u kontaktu s roditeljima vašeg bivšeg bračnog dru-ga, pogotovo ako ste vi ili oni još uvek ljuti ili povređ eni. Ponekad roditelj- staratelj može reći: „Decamogu da viđ aju tvoje roditelje onda kad odu kod tebe. Ja ne želim da imam ništa s njima." Međ utim,

rodendani, praznici i druge posebne prilike retko kad padaju u dane koji vama odgovaraju. Pokušajteda imate na umu da deke i bake mogu da budu veliki izvor podrške i kontinuiteta za decu, tako da jeodržavanje kontakta s njima vredno truda. Valja poštovati i emocionalnu potrebu baka i deka da ostanuu vezi sa svojim unucima.

976. Izbegavajte da opterećujete decu predubeđ enjima. Jako je važno da jedan roditelj nepokušava da ocrni, čak ni da kritikuje drugog roditelja pred decom, mada je to svakako veliko isku-šenje. Oba roditelja se osećaju pomalo krivi zbog bračnog neuspeha, barem nesvesno. Tu krivicu uspe-vaju da ublaže ako navedu prijatelje, porodicu i decu da se slože kako su bivši suprug ili supruga kriviza sve. Stoga su u iskušenju da deci pričaju najgore moguće priče o njima, izostavljajući da pomenuvlastiti doprinos nesrećnom razvoju situacije. Nevolja je u tome što deca osećaju da su potomci oba

svoja roditelja i ukoliko prihvate ideju da je jedno od njih nitkov, pretpostavljaju da su nasledili nekeslične osobine. Pored toga, ona sasvim prirodno žele da zadrže oba roditelja i da ih oni vole. Neprijatnoim je da budu nelojalni tako što će slušati kritike na njihov račun. Bolno je za njih i ako ih jedno odroditelja uplete u skrivanje tajni pred onim drugim.

U pubertetskom uzrastu, deca već znaju da niko nije savršen i mane njihovih roditelja više ih nepogadaju onako duboko, mada umeju da budu vrlo kritična prema njima. Pustite ih da sami otkriju kojesu to mane. Cak i u tom uzrastu za jednog roditelja je bolje da ne pokušava da stekne lojalnost detetatako što će kritikovati onog drugog. Tinejdžeri su skloni da „okrenu verom". Kad se naljute na rodite-lja kome su bili naklonjeniji, mogu totalno da promene stav i odluče da je sve ono nepovoljno što suu prošlosti čuli o onom drugom roditelju nepravedno i neistinito. Roditelji imaju najviše izgleda dazadrže ljubav svoje dece ako im dozvole da prema oboma gaje ljubav i poverenje i da sa oboma pro-vode vreme.

Pogrešno je da roditelj ispituje dete kako mu je bilo u poseti kod drugog roditelja. Od tog ispiti-vanja detetu je samo nelagodno, a na kraju se to može vratiti tako što će dete početi da oseća ozlo-

jeđ enost prema sumnjičavom roditelju.

977. Izlasci s drugim osobama. Deca čiji su se roditelji nedavno razveli svesno ili nesvesno pri-željkuju da oni opet budu zajedno i misle o njima kao da su još uvek venčani.

Skloni su tome da osećaju da izlasci s drugim osobama predstavljaju neverstvo od strane rodite-lja, a osobu s kojom se viđ a jedan ili drugi roditelj smatraju uljezom. Za roditelje je stoga najbolje dane žure i da te osobe taktično predstavljaju svojoj deci. Pustite da prode nekoliko meseci, da decazaista shvate da je razvod trajan. Obraćajte pažnju na njihove opaske. Posle nekog vremena, možeteda pomenete da ste usamljeni i nabacite ideju da ćete možda poželeti da nekad izađ ete s nekim. To neznači da ćete doveka dozvoljavati da vam deca kontrolišu život, već im jednostavno dajete do znanja

358




da to postoji kao mogućnost, ali na način koji je za njih prijatniji nego da im iznebuha predstaviteosobu od krvi i mesa.

Ako ste majka koja živi s malom decom, koja retko ili nikad ne viđ aju oca, ona mogu početi davas preklinju da se udate i dovedete im novog tatu, što samo po sebi i nije tako loše; međ utim, moguda postanu užasno ljubomorna čim vide da se vi zbližavate s tim čovekom, s tim da se sve samo po-gorša kad se udate za njega. Isto se dešava i ocu koji je staratelj svojoj maloj deci i koja od njega tražeda im nađ e novu mamu.

Očuh i maćehaPre mnogo godina, napisao sam jedan novinski članak o tome kakvi treba da budu očuh i maćeha,

i mislio sam da sam jako pametan. A onda sam 1976. postao očuh i shvatio da uopšte nisam sposobanda se pridržavam vlastitih saveta. Preporučivao sam, naime, očusima i maćehama da izbegavaju dabudu strogi vaspitači, a sam sam neprestano prigovarao svojoj jedanaestogodišnjoj pastorki kako jeneučtiva i pokušavao da je nateram da se povinuje nekim mojim pravilima. To je bilo jedno od mojihnajbolnijih iskustava, koje me je mnogo čemu naučilo.

978. Ljudska bića, u bilo kom uzrastu, ne žele uljeze u uskom porodičnom krugu, i to je

možda najjači razlog što su odnosi u porodici u kojoj postoje očuh ili maćeha često prožeti gor-činom. Kad sam prigovorio ženi što ne natera kćerku da se pristojnije ponaša prema meni, ona mi jes pravom ukazala na činjenicu da moja dva odrasla sina, koja su se približavala srednjim godinama, upočetku teško da su bila učtiva prema njoj. Ozlojeđ enost moje pastorke i moja dva odrasla sina pod-setila me je na gorčinu koju kod dvogodišnjeg deteta izaziva dolazak novorođ enčeta u kuću.

Supruga, pastorka i ja otišli smo u savetovalište i psiholog mi je rekao da sam bio u velikoj zablu-di misleći kako me jedanaestogodišnja pastorka može brzo prihvatiti. Za to su potrebne godine. I bilesu.

Nije slučajno što su glavni negativci u tolikim bajkama upravo zle maćehe ili očusi. Odnosi uporodici u kojoj jedan roditelj nije „pravi" pogodno su tlo za uzajamno nerazumevanje, ljubomoru iozlojeđ enost. Posle razvoda roditelja, dete ima majku samo za sebe i obično s njom stvara neuobi-čajeno blizak, ali i posesivan odnos. A onda dođ e neki nepoznat čovek koji zauzima majčino srce,krevet i barem polovinu njene pažnje. Dete ne može da ne bude ozlojeđ eno, bez obzira na to koliko seočuh trudi da stvori dobar odnos s njim. Ta ozlojeđ enost katkad poprima ekstremne oblike, pogađ ajućiočuha toliko da on oseća potrebu da reaguje podjednako neprijateljski. Tako i odnos međ u supružnici-ma ubrzo postaje napet. Glavno što očusi i maćehe treba da shvate jeste da je ovo obostrano neprija-teljstvo gotovo neizbežno i da nije odraz njihove vrednosti kao ljudi, niti eventualnog krajnjeg ishoda.Napetost često potraje mesecima ili godinama, da bi se tek postepeno smanjivala. U ređ im slučajevi-ma, novi roditelj biva lakše prihvaćen.

Ima mnogo jakih razloga zašto je život u ovakvoj porodici, barem u početku, za većinu deceispunjen stresovima:

• Gubitak: to što su dobili maćehu ili očuha, za većinu dece znači da su pretrpela značajan gu-bitak - gubitak jednog od roditelja ili gubitak prijatelja zbog preseljenja. Ovaj osećaj gubitkautiče na detetovu početnu reakciju na novog roditelja.

• Pitanja lojalnosti: dete se može pitati ko su sada njegovi roditelji. Ako pokaže naklonost premaočuhu/maćehi, znači li to da više ne voli ili da ne treba da voli roditelja koji više nije s njim?Kako da podeli svoju naklonost?

• Gubitak kontrole: nijedno dete nikad nije odlučilo da ima očuha ili maćehu. Odluku donoseodrasli umesto njega, stoga ono oseća da mu kontrola nad događ ajima izmiče iz ruku. Detetu sečini da njime upravljaju sile i ljudi nad kojima ono nema nikakvu kontrolu.

• Očuh/maćeha + njihova deca: svi ovi stresovi mogu se dodatno pogoršati ako očuh ili maćehasa sobom dovedu i dete (ili decu). Dete počinje da se pita šta će biti ako njegov rođ eni roditeljpočne više da voli to dete nego njega, i zašto mora da deli svoje igračke, knjige ili svoju sobu stim potpuno nepoznatim detetom.

359




979. Pozitivan aspekt porodica sa očuhom ili maćehom. Ovi stresovi su prilično univerzalnapojava, ali ni slučajno nisu cela slika. Ima tu i dosta potencijalno pozitivnih strana. Prvo, mada u po-četku po pravilu ima teškoća, većina članova porodice se naposletku prilagodi novim okolnostima iprihvata svoje mesto u novoj porodičnoj situaciji. Ali, upamtite, za to je potrebno vreme. Često seizmedu dece spojene na takav način, i izmeđ u pastoraka i njihovih očuha i maćeha, uspostavlja blizakodnos koji traje celog života. Najzad, svi su prošli kroz raspadanje i rekonstituisanje porodice. „Dvoj-

no državljanstvo" u vidu pripadanja dvema zasebnim porodicama može kod deteta da obogati razu-mevanje i prihvatanje različitosti, kulturnih i svih drugih.

980. Opšta načela vezana za ulogu očuha ili maćehe. Postoje neka opšta načela koja mogu alii ne moraju biti od pomoći, a i vrlo ih je teško primenjivati. Prvi korak je da se roditelji unapred dogo-vore kako će postupati s decom i da imaju realna očekivanja o tome kakva će biti njihova porodica.

Važno je da roditelji shvate ono što sam ja naučio na teži način, a to je da je deci potrebno mnogovremena da bi se navikla na novo stanje stvari. Budite dosledni s decom u vezi s porodičnim pravili-ma koja se odnose na vreme za spavanje, kućna zaduženja i domaće zadatke i dajte im vremena da tapravila prihvate.

Bolje je za vas, očuha/maćehu, da izbegavate da skliznete u ulogu roditelja koji usmerava i kori-

guje, sve dok ne budete prihvaćeni. Ako odmah pokušate da silom primenjujete pravila o odlasku naspavanje, kućnim zaduženjima i „policijskom času", sasvim je sigurno da ćete biti proglašeni za gru-bog uljeza, čak i ako ste samo prihvatili već postojeća pravila koja je utvrdio detetov pravi roditelj.

S druge strane, nije dobro za vas da se ponašate pokorno kad pastorak ili pastorka zađ u na vašuteritoriju, na primer, zloupotrebljavajući nešto što vam pripada. U takvom slučaju treba da na pri-

jateljski, ali odlučan način kažete da vam se takvo ponašanje ne sviđ a i da ne dozvoljavate da budetezlostavljani, ni vi ni vaše stvari. A opet, ne možete dizati galamu zbog svakog odbojnog ili srditog po-gleda. Bili biste mrzovoljni po ceo dan. Prema tome, ignorišite male uvrede i sačuvajte svoje komen-tare za velika kršenja pravila.

I na kraju, mada to nije i najmanje važno, imajte na umu da mnogi brakovi i porodice ove vrstene uspevaju da prežive stresove koje sam upravo opisao. Ako ste i najmanje zabrinuti zbog odnosa u

svojoj porodici, potražite profesionalnu pomoć. Psihijatar ili psiholog, za odrasle ili decu, često se baviproblemima poput vašeg i moći će da vam pomogne.

Vaša nova porodica može da bude izvor ljubavi i sreće za sve vas, ukoliko prihvatite da postojestvarni emocionalni problemi i poduhvatite se njihovog rešavanja. Srećno.

Višestruka trudnoća: blizanci, trojke ili više

Najnovija dostignuća u lečenju neplodnosti dovela su do povećanog broja višestrukih trudnoća -sa dvema, trima ili više beba. Da biste izašli na kraj s više od jednog novorođ enčeta, potrebni su str-pljenje, planiranje i razmišljanje. Jednom sam uputio poziv roditeljima blizanaca da mi se jave s re-šenjima koja su našli za svoje probleme. Dobio sam dve stotine veoma korisnih pisama. Kao što semoglo i očekivati, mišljenja o nekim stvarima bila su totalno oprečna, dok su se o nekim drugim sla-

gala.

981. Potražite pomoć! Svi roditelji blizanaca slažu se da je posao ogroman, pogotovo u početku,ali i da donosi veliku radost. Potrebna vam je sva pomoć koju možete da dobijete, i to što je dužemoguće. Ako možete, unajmite nekog, čak i ako zbog toga morate da se zadužite. Ili zamolite majkuili neku drugu rođ aku da se na jedan ili dva meseca preseli kod vas. I pomoć od samo nekoliko satidnevno bolja je nego nikakva: studentkinja koja će dolaziti posle nastave, spremačica ili siterka, jed-nom ili dva puta nedeljno. Objasnite komšinicama da ćete se obradovati ako dodu na kafu upravo kadtreba nahraniti blizance. Iznenađ ujuće je koliko vam može pomoći vaše starije dete, iako ima svega trigodine.

Ovo je pravo vreme da roditelji pokažu uviđ avnost i velikodušnost jedno prema drugome. Moguda osmisle raspored i podele ovaj beskrajno veliki posao.

360




Kad bebe stignu kući iz bolnice, otac može da uzme godišnji odmor, a u nekim slučajevima čak ibolovanje u svrhu nege dece. (Moguće je da će novorođ enčad ostati u bolnici malo duže, jer se više-struke trudnoće često završavaju prevremenim porodajem.)

Čak i ako se desi da otac ne može da ostane kod kuće neko vreme, može da čini čuda posle povrat-ka s posla, pa dok sutra ujutru opet ne ode. Jednom sam posmatrao oca petorki - i dva starija deteta -kako utrčava u igru onog časa kad stigne kući, pripremajući čvrstu hranu i bočice, kupajući decu, me-

njajući im pelene, pripremajući večeru za suprugu, sebe i starije dečake, perući sudove posle večere iposvećujući se dvojici starijih sinova. Vikendom je odlazio u nabavku, čistio kuću i nosio veš na pra-nje.

982. Pranje veša. Pelene za jednokratnu upotrebu jesu zgodno rešenje, ali istovremeno i veomaskupo. Ako već nemate mašinu za pranje i sušenje veša, kupite je. Imaćete u svako doba i po svaka-kvom vremenu čiste i suve pelene i dečju odeću.

Pelene se mogu prati svaki ili svaki drugi dan, već prema tome kako vam odgovara. Posteljinunećete morati stalno da menjate ako pod bebine kukove stavljate nepromočivo platno. Ako odlučite dabebe presvlačite samo pre ili posle hranjenja, imaćete manju gomilu prljavih pelena.

983. Prečice. Roditelji koji imaju više od jedne bebe u isto vreme moraju da nađ u određ ene pre-čice za obavljanje kućnih poslova. Mogu da produ po sobama i uklone sve ono što nije neophodno,kako bi skratili vreme potrebno za brisanje prašine, pranje presvlaka, itd. Mogu rešiti i da čiste ređ enego pre. Mogu da koriste odeću koja se ne gužva i ne prlja brzo, lako se pere, i kojoj, ako je ikakomoguće, nije potrebno peglanje. Mogu da odaberu jela koja se lako i brzo pripremaju, a sudove perutako što će ih potopiti u vruću sapunicu i kasnije samo prebaciti u čistu vodu, izvaditi napolje i pusti-ti da se ocede.

984. Prava oprema može biti od ogromne pomoći. Mnogi roditelji blizanaca ustanovili su daim je u prvim mesecima lakše ako bebe spavaju u jednom krevetiću podeljenom po sredini, sve dokne postanu suviše krupne i aktivne. Krevetići s oprugama kojima može da se podigne ležaj čuvaju

roditeljima leđ a i mogu da posluže kao stolovi za prepovijanje i presvlačenje. Od pomoći su i rezer-vna kolica u kojima bebu koja galami možete da držite u drugoj sobi dok njen brat ili sestra spava. Akoimate kuću na sprat, s tim da je dole dnevni boravak, a gore spavaće sobe, obavezno stavite krevetićei komodu s garderobom i pelenama i u prizemlje, tako da ne trčite ceo dan gore-dole. Veliki deo opre-me za bebe može da se kupi polovan ili pozajmi od familije i prijatelja.

Stočić na točkovima odličan je za gomile složenih pelena, benkica i posteljine. Možete ga guratiod krevetića do krevetića ili iz sobe u sobu.

Dupla duboka dečja kolica su preširoka za većinu vrata, a dve bebe koje u njima spavaju počećeveć za nekoliko meseci da smetaju jedna drugoj. Međ utim, dupla kolica za šetnju obično su korisnamesecima. Najbolja su ona na kojima su sedišta postavljena redno, „leđ a na leđ a", jer najlakše prolazekroz vrata. Svaka beba mora imati svoje vlastito propisno sedište za kola.

985. Kupanje je nešto s čime može da se kalkuliše, ukoliko se bebe normalno neguju. Lica deciperite frotirskom rukavicom nakvašenom čistom vodom. Regiju koju pokrivaju pelene treba prati sva-kog dana, tako što ćete je preći nasapunjanom frotirskom rukavicom, a potom rukavicu dobro ispratii njome prebrisati dete (ovo ponovite dva puta). Sve dok je bebina koža u dobrom stanju, dovoljno jekupati je svaki drugi dan, dva puta nedeljno, pa čak i jednom nedeljno. Ako vam je tako zgodnije, čakse i kompletno kupanje može obaviti sunđ erom ili frotirskom rukavicom, s tim da dete stavite na ne-promočivo platno. Teško je okupati dve bebe zaredom dovoljno brzo da obe ostanu mirne. Ima neko-liko rešenja: osoba koja vam pomaže može da uzme da nahrani bebu koja je prva okupana; kupajtebebe onda kad je i partner kod kuće; kupajte ih različitim danima ili u različito vreme. Ako ih kupateu kadici (sudoperi ili lavabou), a jedna od beba ima volju da malo pričeka, uštedećete vreme ako uz-mete da ih okupate jednu za drugom, u istoj vodi. Sva oprema za kupanje, odeća, krevetac i bočicemoraju biti spremni i pri ruci kad kupanje počne.

361




986. Dojenje je praktično i moguće. Iz pisama koje sam primio, shvatio sam da se blizanci mogudojiti mesecima, kao i ostale bebe. (To samo iznova dokazuje da nema granica količini mleka kojumajka može da proizvede. Uz pravilan odnos i stav majke, grudi proizvode onoliko koliko beba ilibebe traže.) Ako su bebe suviše male da bi izvlačile dovoljno mleka ili ostaju u bolnici i pošto majkaode kući, potreban dotok mleka vrlo se lako uspostavlja uz pomoć pumpice. Čim deca mogu samostal-no da sisaju, valja ih stavljati istovremeno majci na grudi.

Majka mora da ima udobnu fotelju s dobrim naslonima za ruke. Postoje barem tri moguća polo-žaja. Ako majka može da se smesti u gotovo poluležeći stav, onda deca mogu da joj leže duž ruku. Akosedne relativno uspravno, s jastucima s obe strane, bebe mogu da leže na jastucima, s nožicama okre-nutim prema majčinim leđ ima, tako da im ona dlanovima pridržava glave. Moguće je i smestiti bebemajci na krilo, skoro jednu na drugu, ali s glavama okrenutim u suprotnim pravcima. Ona koja je dolese u ovim okolnostima obično ne buni.

987. Pripremanje formule za dve bebe nije mala stvar. Blizanci su obično sitni pri rodenju iobroci im mogu biti potrebni prosečno svaka tri sata, što iznosi šesnaest bočica za dvadeset četiri sata.Pretpostavimo da ne morate da sterilizujete. Ako je problem prostor u frižideru, formulu možete držatiu posudi od dva litra. Pre svakog obroka, napunite dve bočice odgovarajućom količinom formule.Korišćenjem formule u prahu uštedećete novac.

988. Raspored obroka. Većina roditelja smatra da je najdelotvornije malo modifikovati raspored.To znači da čekaju da se jedna beba probudi, zatim je nahrane i tek onda bude drugu; ili drugu bebubude čim prvu smeste u položaj za hranjenje, kako bi zajedno jele.

989. Kako davati bočice. Kako da istovremeno date bočice dvema bebama, a sami ste s njima?Malobrojni roditelji uspeli su da istreniraju jednu kooperativnu bebu da se budi pola sata posle drugebebe. Međ utim, većina roditelja je suočena s tim da se bebe bude istovremeno i da ništa ne kida živcekao pokušaj da nahranite jednu bebu, dok se druga dere iz sveg glasa. U prvim nedeljama, jedno odrešenja je da majka (ili otac) sedne na sredinu kauča ili kreveta, a da se bebe polože s nogama premanjenim leđ ima; u ovom položaju može im davati bočice istovremeno. Drugi metod sastoji se u tomeda jednoj bebi poduprete bočicu, a drugu držite u rukama, da bi prilikom sledećeg obroka zamenilemesta.

To, međ utim, nije naročito praktično u prvim nedeljama, jer bebi ume da ispadne cucla iz usta ionda plače, a može i da se zagrcne. Tada roditelj žurao ostavlja drugu bebu, koja onda takode počinjeda plače, da bi pritekao u pomoć prvoj. Zato roditelji misle da im je praktičnije da obema bebama po-dupru bočice, a oni sede pored njih i sve vreme im pomažu. Na taj način, kažu, uspevaju da ih efikas-nije nahrane, tako da im ostaje vremena da ih maze i igraju se s njima u manje grozničavim trenucima.

Ako ustanovite da vam se dešava da dvaput zaredom uzimate da kupate ili hranite istu bebu,možete voditi zabeleške. Medutim, propušteno kupanje neće škoditi, kao ni jedno kupanje više, a bebaće vam već dati do znanja da ste zaboravili da je nahranite, ili će odbiti da jede ako ste to već uradili.

Mnogi blizanci, kao i ostale bebe, sami podrignu ako ih posle hranjenja stavite da leže potrbuške.Imajte na umu i to da, iako se neke bebe osećaju nelagodno sve dok ne podrignu, ostalim bebama kaoda je potpuno svejedno, pa u tom slučaju nema potrebe da se mučite.

990. Davanje čvrste hrane. I ovo se mora raditi efikasno. Mnogi roditelji jednu bebu hrane ka-šičicom dok drugoj daju bočicu, i obrnuto. Na vremenu možete da uštedite i ako im u toku dana dajetedva obroka čvrste hrane umesto tri. Kad se blizanci izvešte u gutanju čvrste hrane, možete ih podupreti

jedno do drugog u nosiljkama, krevetiću ili kolicima i hraniti ih istovremeno. Sada mogu da se kupe istočići za hranjenje, napravljeni specijalno za blizance, sa sedištima koja mogu da se postave u polu-ležeći položaj, za bebe koje još ne mogu da sede uspravno; roditelji smatraju da su krajnje korisna.

Istovremenim hranjenjem kašičicom uštedi se mnogo vremena. Jedna beba taman ima vremena dalepo proguta zalogaj dok roditelj puni kašičicu i pruža je drugoj bebi. Neko će reći da nije higijenskihraniti bebe istom kašičicom i iz istog tanjira; možda, ali je jako, jako praktično.

362




Ako imate blizance, imate i razlog više da rano uvedete hranu koja se jede prstima (koricu hleba,integralne krekere, seckano bareno povrće, seckano meso) i slobodno se oslonite na nju. Takođ e, naj-kasnije sa godinu dana podstičite ih da se samostalno hrane kašičicom.

991. Ogradica je dušu dala za blizance (nemoguće je držati na oku dve bebe koje puze naokolo),a oni se, srećom, u njoj zadovoljno igraju duže i do starijeg uzrasta nego ostale bebe, zato što jedno

drugom prave društvo. (Ako idete na put, možete je poneti sa sobom, jer će vam odlično poslužiti kaodupli krevetić.) Trebalo bi da počnete da ih stavljate u nju već sa dva ili tri meseca, da se ne bi prvonavikli na slobodu. Teške i oštre igračke sklonite, jer blizanci u igri udaraju jedan drugog ne shva-tajući da to boli. Kasnije, kad u ogradici počne da im biva dosadno, premeštajte ih naizmenično u lju-ljašku. Takve varijacije su zanimljive čak i onoj bebi koja ostane u ogradici.

Kad predu godinu dana, vrlo je pogodno ako se blizanci igraju u sobi koja služi samo za to, s ogra-dom koja se postavlja na dovratak (tako da ne mogu da izadu napolje, a vi ih stalno imate na oku).Sobu možete srediti tako da deca ne mogu da se povrede niti da naprave štetu (blizanci su dovitljivi,odlično međ usobno sarađ uju, a lampice im se neverovatno brzo pale kad su u pitanju nestašluci) i za-dovoljno će se u njoj igrati mnogo duže nego neko dete koje je samo.

992. Odeća i igračke: slični ili različiti? Neki roditelji ističu da u radnji najčešće nađ u samo je-dan model koji im odgovara po svemu - kroju, toploti, ceni - pa je teško, ako ne i nemoguće, različitooblačiti blizance. I njihovi blizanci, kažu, obično insistiraju na tome da nose sličnu odeću. Drugi ro-ditelji tvrde sasvim suprotno - da je obično nemoguće kupiti dve jednake haljinice, tako da moraju daih oblače različito. Treći kažu da se blizanci, budući da nose uglavnom stvari nasleđ ene od braće i ses-tara, oblače drugačije od samog početka i uživaju u tome što nose upadljivo različitu odeću.

Od nekih roditelja može se čuti da su od prvog dana morali da kupuju duple primerke svih igra-čaka, jer su u suprotnom njihovi blizanci bili ljubomorni i nesrećni. Drugi kažu da su obično kupovalirazličite igračke, sem kad su u pitanju naročito dragocene stvari, kao što su tricikli i lutke, i da su ihdeca od prvog dana srećno delila.

Mislim da je ovde najznačajniji stav roditelja. Ako oni uzimaju zdravo za gotovo da blizanci mo-

raju da nose uglavnom različitu odeću i dele neke svoje igračke, bilo iz potrebe ili iz principa, blizan-ci će to tako i prihvatati. Medutim, ako ih roditelji podstiču da očekuju identičnu odeću i igračke i akoim stalno udovoljavaju, deca će s vremenom sve više zahtevati. Naravno, isti se princip odnosi na decukoja nemaju setru ili brata blizanca: ako su roditelji odlučni, deca to prihvataju; ako su neodlučni, decaisteruju svoje.

Ako svako ima svoju vlastitu odeću i vlastitu fioku i prostor u plakaru u kome ona stoji, i ako jeslična odeća obeležena imenima ili drugim oznakama, blizancima to pomaže da razvijaju osećanjeindividualnosti. Slična odeća različitih boja zadržava neke prednosti toga što su istovremeno i blizan-ci ali i zasebne ličnosti.

993. Individualnost. Dolazimo, napokon, i do filozofskog pitanja koliko valja naglašavati ,,dvo-

strukost" blizanaca, a koliko podsticati njihovu individualnost, posebno ukoliko je reč o identičnimblizancima. Ceo svet je fasciniran blizancima, oko njih se pravi gužva, ljudi vole kada oni liče i istose oblače, a roditeljima postavljaju besmislena pitanja („Koje je pametnije?" „Koje više volite?"). Ro-diteljima je teško da ne zadovoljavaju sentimentalno interesovanje sveta. Što da ne? Nevolja je u tomešto blizancima to može pružiti osećanje da su privlačni samo zbog toga što ljupko izgledaju tako istoglika i u istoj odeći. To je možda i privlačno kad su deca stara tri godine. Ali ako se desi, što se katkaddogađ a, da i u tridesetoj pokušavaju da privuku pažnju istim oblačenjem, i da su toliko međ usobno za-visni da ne mogu da se zaljube ili zasnuju porodicu, tada rezultat nije ljubak nego žalostan.

Sad, to ne znači da roditelji treba da se plaše da ikad obuku blizancima istu odeću ili da se stidezbog pažnje koju svet poklanja njihovoj deci. Imati blizance može biti zabavno za roditelje, a i za njihsame. Blizanci, štaviše, izvlače naročitu snagu ličnosti iz činjenice da su blizanci: rano postaju neza-

visni od pažnje roditelja, imaju neobičnu sposobnost za zajedničko igranje i veoma su lojalni i veliko-dušni jedno prema drugom.

363




Medutim, da bi se izbeglo preterano isticanje blizanaštva, mudro je da se roditelji čuvaju toga daim daju slična imena, naročito ako su identični ili jako slični blizanci (i bez toga ih je dovoljno teškorazlikovati), da vode računa da o njima govore poimence umesto kao o „blizancima", da ih oblače slič-no samo ponekad, na vreme ih upoznaju s drugom decom (pre nego što se naviknu da isključivo jednodrugom prave društvo), dozvoljavaju im da imaju zasebne prijatelje ukoliko žele, podstiču komšije daih zasebno pozivaju u igru ili na zabavu, tako da povremeno jedno od njih ima priliku da, za promenu,

ima roditelje samo za sebe.Dešava se ponekad da jedan blizanac postane preterano zavisan od drugog. U tom slučaju možebiti dobro da ih stavite u različite grupe u obdaništu ili različita odeljenja kad krenu u školu. Međ utim,besmisleno je i okrutno razdvajati ih obavezno, i ako za to nema valjanog razloga.

994. Ne brinite zbog favorizovanja. Još jedan savet. Neki savesni roditelji postaju već u početkupreviše zabrinuti da jednoj bebi možda poklanjaju više pažnje ili je uvek prvu nahrane - jer je sitnija,na primer, ili osetljivija. Stroga nepristrasnost nije neophodna - štaviše, ona podstiče mehaničko, usi-ljeno obraćanje pažnje. Svako dete želi i potrebno mu je da bude voljeno zbog svojih lepih osobina.Ono je zadovoljno ako zna da ima svoj kutak u roditeljskom srcu i tada ne brine kakvu ljubav dobijanjegov brat ili sestra. Ali, kad- tad će osetiti ispraznost usiljene pažnje. Legalistički ujednačen tretman

skoncentrisaće pažnju deteta na njegova prava i učiniti da se oko njih raspravlja poput malog advoka-ta. Izbegavajte sisteme kao što je: „Mama danas oblači košulju prvo Predragu, ali zato pantalone oblačiprvo Nenadu," ili „Danas Predrag sedi pored tate, a Nenad će sutra."

Homoseksualni roditeljiU SAD trenutno oko 10 miliona dece živi sa oko 3 miliona homoseksualnih roditelja. Postoji ve-

rovatnoća da će ove brojke dalje rasti. Sve je više homoseksualnih parova koji rešavaju da postanuroditelji - putem usvajanja, veštačke oplodnje, surogat- majki i uzimanjem dece na hraniteljsku negu.Tu su zatim i muškarci i žene koji su bili u braku, dobili decu i tek kasnije otkrili svoju homoseksual-nu prirodu. Mada neki od njih ostaju u braku sve dok im deca ne odrastu, drugi se razvode i nastav-ljaju da kroz zajedničko starateljstvo učestvuju u podizanju deteta sa bivšim bračnim partnerom.

Ako ne spadate u homoseksualce, siguran sam da se pitate da li je ovakva vrsta porodice dobra zadecu. A ako ste homoseksualno opredeljen roditelj, saznali ste iz prve ruke o nekim razlikama kojepostoje u netradicionalnim porodicama.

995. Šta znamo o deci homoseksualnih roditelja? Ima mnogo studija koje se bave razvojemdece koju podižu homoseksualni parovi, i već se zna dosta toga.

Testovi psihološkog prilagođ avanja pokazuju da nema značajnih razlika izmeđ u dobrobiti decekoju podižu heteroseksualni roditelji i one koju podižu homoseksualni roditelji. Za decu je u svakojporodici najvažnije koliko ih roditelji vole i koliko brinu o njima, i da li su svesni nekih njihovih speci-

jalnih potreba. Budući da homoseksualno opredeljeni muškarci i žene mogu biti isto tako sposobni davole i brinu o deci (ili isto tako nesposobni) kao heteroseksualni roditelji, nije iznenadujuće to što je

mentalno zdravlje njihove dece slično. Studije takode pokazuju da je verovatnoća da će deca homosek-sualnih roditelja biti heteroseksualna ista kolika i za decu iz tradicionalnih porodica. U isto vreme, ovadeca su često tolerantnija prema drugačijim seksualnim orijentacijama i osetljivija na status manjina.Većina studija ukazuje na to da homoseksualni roditeljski parovi čine specijalne napore da svoju decuizlože snažnim uticajima uzora oba pola, heteroseksualnih i homoseksualnih. Seksualno zlostavljanjenajčešće se javlja u heteroseksualnim porodicama.

Deca čiji su roditelji homoseksualni par često se suočavaju s izazovima sličnim onima s kojimase suoČavaju druge manjine. Skolski drugovi ih često zadirkuju i teraju da se postide kad saznaju dasu im roditelji homoseksualni. To mučenje može biti naročito okrutno onda kad se nastavnik, drugiškolski zvaničnici i roditelji druge dece ne potrude da sebe i svoje porodice informišu o homoseksual-nim roditeljima.

Kod dece čiji je identitet u procesu formiranja dolazi do emocionalnog konflikta ukoliko ih okru-ženje smatra nenormalnim i pretnjom po „mejnstrim" kulturu. Naravno, takva iskušenja u detinjstvu

364




mogu doprineti i izgradnji snažnog karaktera i saosećajnosti prema drugima (često biva baš tako), alisam taj proces može biti izrazito bolan za roditelja i za dete. Mnoge škole se trude da obeshrabre za-dirkivanje bilo kog deteta, tako što decu uče poštovanju prema vrednostima i načinu života drugih kul-turnih grupa. U takvim školama ima mnogo manje zadirkivanja dece iz alternativnih porodica.

Dakle, naučni podaci su vrlo jasni: deca homoseksualno opredeljenih roditelja nisu ništa manjenapredna niti imaju lošije polazne osnove od dece iz tradicionalnih porodica. Kako ja na to gledam,

dobri roditelji su prosto dobri roditelji. Ono o čemu valja brinuti jeste da li roditelji pružaju svojoj deciljubav, postojanost i brižnu negu, a ne koja je priroda njihovih intimnih odnosa.

996. Za homoseksualno opredeljene roditelje. Kao što dobro znate, teško je biti roditelj, a još je teže ako ste vi i vaše dete predmet prezira društvene većine. Vaše iskustvo homoseksualno oprede-ljenih roditelja zavisi od toga gde živite. U nekim sredinama to se smatra potpuno prihvatljivim tipomporodice. Te sredine su obično veliki gradovi, u državama u kojima zakon ne predviđ a krivično gonje-nje ni kažnjavanje homoseksualnog ponašanja. Međ utim, u drugim zajednicama netradicionalne po-rodice smatraju tolikom sramotom da možda morate da skrivate svoje opredeljenje i način života. Tovam svakako čini život još težim.

Bez obzira na to da li sredina u kojoj živite prihvata ili odbacuje vašu porodicu, jedno od pitanja

s kojima ćete morati da se suočite (kao i pripadnici drugih kulturnih manjina) jeste moguće zadirki-vanje vašeg deteta.

Poput većine roditelja, i vi biste voleli da svoje dete zaštitite od toga da ga neko povredi, čak i akoto nije stvarno moguće. Moj savet je da na vreme, dok je još relativno malo, porazgovarate s njim iobjasnite mu na što jednostavniji način prirodu vaše porodice i po čemu se ona razlikuje od porodicaneke druge dece. Kako bude postajalo starije, možete razgovarati s njim o tome kako se neki ljudi pri-bojavaju onoga što je drugačije i što ne razumeju, a svoj strah pokazuju kroz zadirkivanje ili zlobu.Zatim mu možete prikazati nekoliko scenarija koja će mu pomoći da se snađ e ako mu se to desi i daobjasni drugoj deci prirodu svoje porodice na način koji će sprečiti sledeće takve epizode. Kao i u vezis bilo kojim drugim pitanjem, otvorena i iskrena komunikacija izmeđ u vas i vašeg deteta je najvažnija.Vaš stav prema suprotnom polu takode je važan. Mada ste vi izabrali partnera istog pola, važno je da

pokazujete poštovanje prema suprotnom polu. Svaka majka koja svom sinu izjavi da mrzi muškarceili da su, po njoj, svi oni isti, navodi svog dečaka da poveruje da reskira da izgubi njenu ljubav ako bu-de muževan i ako traži očinsku figuru na koju bi se u tome ugledao.

997. Nerešena pravna pitanja. U SAD i većini ostalih zemalja nisu priznati homoseksualni bra-kovi, tako da se u vezi sa bilo kakvim problemima morate posavetovati s advokatom.

Svi roditelji i deca kad- tad se nađ u pred raznoraznim izazovima. Vaš cilj ne treba da bude izbe-gavanje stresova i napora - to je nemoguće, ali to svakako već znate. Umesto toga, vaš cilj mora bitida uz pomoć tih negativnih iskustava naučite svoje dete toleranciji, saosećajnosti i obzirnosti premadrugima.

Heteroseksualci treba da posmatraju postojanje porodica sa homoseksualno opredeljenim rodite-ljima kao mogućnost da nauče svoju decu da postoje i drugačiji tipovi porodica i da vrednuju ono što

je zaista važno - dakle, ne da li se porodica razlikuje od njihove, već da li ceni slične vrednosti: dobro-tu, obzirnost i toplinu. Takve lekcije iz tolerancije i prihvatanja dobro će poslužiti vašem deteto da sesnade u sve izraženijim kulturnim različitostima sveta dvadeset prvog veka.

Redosled rodenja998. Redosled rođ enja i ličnost. Neki naučnici veruju da redosled rođ enja bitno utiče na razvoj

ličnosti. Ti naučnici navode studije koje pokazuju da su prvorođ ena deca kao odrasla sklona da budukonzervativnija i staloženija. Ona traže način da sačuvaju status kvo, sklona su da se opiru novim ide-

jama i drže se tradicije. Mlađ a deca u porodici su, s druge strane, sklona da budu više avanturistički

raspoložena. Nastoje da poremete status kvo. Prihvataju promene u načinu života i razmišljanja i tra-gaju za novim pogledima na svet.

365




Zašto je tako? Neki nagađ aju da je to posledica porodičnih odnosa u ranom detinjstvu. Prvorodenodete uživa nepodeljenu pažnju roditelja, barem neko vreme. Energija i ljubav njegovih roditelja u tomperiodu usmereni su isključivo na njega. Posledica toga je da ono teži da održi taj status glavnog petlana bunjištu. Želi da sve ostane kako jeste, jer mu takvo stanje sasvim odgovara.

Mlade dete, s druge strane, nikad nije uživalo u nepodeljenoj roditeljskoj pažnji i oduvek je mora-lo da se takmiči najmanje s jednim bratom ili sestrom u osvajanju naklonosti roditelja. Posledica toga

je da ono uči da „talasa", ispoljavajući jedinstveno ponašanje namenjeno privlačenju pažnje, ne bi lise istaklo u gomili. Stalo mu je da malo uzdrma sistem, pošto on ionako ne funkcioniše njemu u korist.Ovo je donekle uprošćen način gledanja na uticaj redosleda rodenja na ličnost, ali verovatno

odražava suštinu. Sada ćemo se malo podrobnije pozabaviti dinamikom porodica s jednim detetom isa više dece.

999. Jedinče. Danas je mnogo roditelja, pogotovo onih zaposlenih, koji imaju samo jedno dete.Jedinče može da raste isto tako srećno i zadovoljno kao i dete koje ima braću i/ ili sestre. Međ utim,morate da vodite računa da ne natovarite na njegova nejaka pleća sve svoje nade i snove, jer je to su-više veliki teret za svakog dečaka ili devojčicu.

1000. Pomozite prvorođ enom detetu da bude otvoreno i druželjubivo. Većina prvorođ ene de-ce odraste srećna i dobro prilagođ ena, dok se nekolicina njih malo teže prilagođ ava spoljnom svetu.Roditelji su skloni da kažu: ,,S ovom drugom bebom je mnogo lakše. Uopšte ne plače. Retko kad

pravi probleme. Mirno se igra sama sa sobom, a ipak je tako prijateljski raspoložena kad joj priđ ete."Kad je ta beba nekoliko godina starija, roditelji pričaju: „Ovo mlađ e je tako srdačno i druželjubivodete, svi ga odmah zavole. Kad idemo ulicom, čak i nepoznati ljudi mu se smeše i zastaju da pitaju ko-liko ima godina. Ovo starije primete tek kasnije, a i to samo da ne bi ispali neučtivi. Vidi se, medutim,da to povređ uje njegova osećanja. Ono, znate, mnogo više traži pažnju nego naše mlade dete."

Otkud ta razlika? Nevolja je u tome što se oko prvorođ ene bebe u nekim porodicama diže mnogoveća gužva nego što je to za bebu dobro, naročito pošto navrši šest meseci, kad je u stanju da počneda uči da se sama zabavi. Roditelji to primećuju, pa počinju da joj sugerišu neke stvari i podižu je uruke više nego što je potrebno. To bebi daje premalo šanse da razvije vlastita interesovanja. Suviše

retko se prva nekome obraća, jer se roditelji uvekprvi obraćaju njoj. Možda se suviše hvale njome preddrugim ljudima. U malim količinama, to je bezazleno; stalna doza, pak, čini dete preterano samosves-nim. Kad se prvorođ eno dete razboli, roditelji, što je sasvim prirodno, bdiju nad njim s mnogo višezabrinutosti i straha nego što pokazuju onda kad imaju više iskustva. Kad je nevaljalo, skloniji su dato uzimaju ozbiljno i dižu veliku prašinu oko toga.

Stalan priliv izrazite pažnje posvećene detetu može ga navesti na pretpostavku da je ono centarsvemira i da bi automatski svi trebalo da ga obožavaju, bilo ono privlačno ili ne. S druge strane, ononije imalo prilike da nauči kako da se samo zabavi, bude nezavisno od roditelja, ili druželjubivo i sim-patično drugim ljudima.

Razume se, odgovor se ne krije u tome da ignorišete svoje najstarije dete, jer su njemu potrebnipažnja i razumevanje kao i svakom drugom detetu. Međ utim, ono mora da nauči i da bude nezavisno.

Prema tome, pustite ga da se na miru igra, sve dok je zainteresovano za igru i zadovoljno, uz najmini-malnije moguće mešanje, upravljanje, prekorevanje, strah i zabrinutost s vaše strane. Dajte mu po-nekad šansu da ono započne razgovor. Kad dođ u gosti, puštajte ga da samo preuzima inicijativu. Kaddode da se poigra ili pomazi s vama, budite srdačni i prijateljski raspoloženi prema njemu, ali kad seokrene da ode za nekim drugim interesovanjem, pustite ga.

Drugi faktor koji katkad kao da čini prvo dete suviše nedruštvenim jeste suviše ozbiljan stav ro-ditelja. Nije u pitanju to što su roditelji tmurni ljudi; oni su možda ležerni s prijateljima i sa svojommlađ om decom. Jednostavno se previše trude oko prvog deteta.

Znate šta mislim ako ste ikad imali prilike da vidite napete ljude kada prvi put pokušaju da jašukonja. Sede kao da su progutali metlu, ne znajući kako da se prilagode pokretima životinje, a sklonisu i da budu nepotrebno oštri prema njoj. To je teško i za konja i za jahača. Iskusni jahači znaju kako

da se opuste, kako da se predaju i prilagode nekim pokretima konja, a da pri tom ipak ostanu sigurni

366




u sedlu, kao i da blago upravljaju konjem. Podizanje deteta ne liči mnogo na jahanje konja, ali obazadatka iziskuju isti duh.

Sličan primer je mlad oficir koji prvi put dobija komandu nad vojnicima. Ako nije dovoljno si-guran u sebe, biće u početku nepotrebno zvaničan i strog, iz straha da drugačije neće biti u stanju dazadrži kontrolu nad situacijom. Iskusnija osoba se ne boji da se ponaša prijateljski i umereno.

„Nevolja je u tome što sam neiskusan," možda ćete reći. Međ utim, nije vam potrebno iskustvo da

biste obavili divan posao s bebom - potrebno je samo da počnete u duhu prijateljstva. Dete vas nećezbaciti onako kako bi to možda učinio konj (barem sve dok ne bude mnogo starije), i neće vam se sme- jati kao što bi to mogla četa vojnika. Ne plašite se da se opustite i budite prijatni - bolje suviše ležerninego suviše ukočeni.

1001. Srednje dete. Toliko se mnogo priča o srednjoj deci da ponekad čujete za „sindrom sred-njeg deteta", kao da je to neka bolest. Takav sindrom ne postoji, ali je istina da se srednjem detetuponekad čini da roditelji njegovu stariju i mlađ u braću i sestre smatraju posebnima, zbog čega se onooseća izostavljeno. (Osećanje da je srednje može se javiti kod svakog deteta koje nije najstarije ilinajmlađ e u grupi braće i sestara.) Mislim da najbolje što možete da učinite za srednje dete jeste daizbegavate poređ enja s braćom i sestrama. Važno je samo da vaše srednje dete zna da ga volite i ce-nite kao pojedinca.

1002. Najmlađ e dete. Ima nekoliko razloga zbog kojih se ono može smatrati posebnim. Čestočujete kako roditelji za najmlađ e dete kažu: „Ono će uvek biti moja maza." Naravno da nema ničeglošeg u tom osećanju, sem ako ono roditeljima ne da da detetu dozvole da na miru odrasta i prolazi krozsve svoje razvojne faze. Tu su, zatim, i situacije kad su roditelji razočarani svojom starijom decom.Možda od njih nisu ispali sportisti ili đ aci kakvima su se nadali, i sad suviše pritiskaju najmlade. Ilisu, možda, priželjkivali da najmlade dete bude dečak, koji bi nastavio porodično ime, a rodila se de-vojčica i sada ne mogu da sakriju razočaranje, pa ona misli da s njom nešto nije u redu. Dovoljno jeda budete svesni ovih mogućnosti i moći ćete da ih izbegnete.

Usvajanje1003. Ljudi se iz različitih razloga odlučuju na usvajanje. Par treba da se odluči na usvajanje

isključivo ako oboje vole decu i jako žele da imaju dete. Da bi izrasla u sigurne osobe, svoj deci jepotrebno da osete da pripadaju i da su duboko i zauvek voljena od strane oca i majke, bez obzira na toda li su biološka ili usvojena. Usvojeno dete može lako osetiti nedostatak ljubavi od strane jednog ilioba roditelja jer je možda od početka nesigurno, budući da je već prošlo kroz jedno ili više odvajanja.Ono zna da su ga se biološki roditelji iz nekih razloga odrekli i možda se u sebi pribojava da bi to

jednog dana mogli učiniti i njegovi usvojeni roditelji.Uviđ ate, svakako, zašto je usvajanje greška ako samo jedno od roditelja to želi ili kad oboje to

žele iz isključivo praktičnih razloga, kao što je, recimo, da imaju nekog ko će se brinuti o njima kadostare. Povremeno se dešava da žena koja se boji da će je muž napustiti želi da usvoji dete, u uzalud-noj nadi da će time zadržati njegovu ljubav. Usvajanja iz ovih razloga su nepravedna prema deci iobično se pokažu kao pogrešna i s roditeljskog stanovišta.

Roditelji jedinčeta koje nije naročito srećno ili društveno, ponekad razmišljaju o usvajanju ne bili mu obezbedili društvo. O ovakvoj ideji najbolje je porazgovarati sa stručnjakom za mentalno zdrav-lje ili nekim iz agencije za usvajanje, pre nego što se pokrene postupak. Usvojeno dete će se u ovakvimokolnostima verovatno osećati kao autsajder u poređ enju s drugim detetom. Ako se roditelji trude dapokažu ljubav i nežnost prema pridošlici, to će pre uznemiriti njihovo biološko dete nego što će mupomoći. To je potencijalno riskantan potez za sve koji su uključeni.

Zamke se kriju i u usvajanju da bi se „zamenilo" umrlo dete. Roditeljima je potrebno vreme da biožalili svoje dete. Trebalo bi da usvoje drugo isključivo ako žele da pruže ljubav nekom detetu. Pri tomnema nikakve štete ako je to dete istog uzrasta ili pola, ili pomalo liči na dete koje su izgubili, ali svakopoređ enje tu treba da se zaustavi. Nije ni pošteno ni zdravo želeti da neko igra ulogu nekog drugog.

Dete će se osećati kao da mu je zadatak da glumi duha, razočaraće roditelje i biće nesrećno. Ne treba

367




ga podsećati na to šta je i kako radilo to drugo dete, niti ga u sebi ili glasno porediti s njim. Valja mudozvoliti da bude ono što jeste. (Ovo se delimično odnosi i na dete rodeno posle smrti svog starijegbrata ili sestre.)

1004. U kom uzrastu bi dete trebalo da bude usvojeno? Za dobro deteta, što mlađ e to bolje.Brojni su i složeni razlozi zbog kojih tako nešto nije bilo moguće za hiljade dece koja žive po hrani-

teljskim porodicama i ustanovama. Istraživanja pokazuju da se ta deca takođ e mogu uspešno usvojiti.Uzrast dece ne treba da bude prepreka njihovom smeštanju u stalnu porodicu. Agencija će pomoći sta-rijoj deci i roditeljima da odluče da li je to dobro za njih.

Neki usvojeni roditelji brinu o naslednim sklonostima i njihovom uticaju na budućnost deteta. Štoviše saznajemo o razvoju ličnosti, uključujući i inteligenciju, sve je jasnije da je i pored uloge nasled-nih faktora, od presudnog značaja okruženje u kome dete raste. Naročito su važni ljubav koju dobija iosećaj pripadanja koji stiče. Postoje snažni dokazi da se specifične društvene abnormalnosti, kao štosu nasilno ponašanje, nemoralnost, delinkvencija i neodgovornost ne nasleduju.

Par ne bi trebalo da čeka da se suviše uhoda u svoj način života da bi tek onda usvojio dete. Kadneko jako dugo sanja o malom andelku sa zlatnim loknicama, koji će ispunjavati njihov dom pesmom,za njega čak i najbolje dete predstavlja neprijatno budenje iz lepog sna. Uzrast deteta je manje važan

u odnosu na sposobnost usvojitelja da mu pruže ljubav koja mu je potrebna. To je nešto o čemu trebaporazgovarati sa agencijom.

1005. Velika većina dece koja čekaju na usvajanje su starijeg uzrasta. To znači da većina onihkoji žele da usvoje bebe ili malu decu to neće moći da učini ili će morati jako dugo da čeka. Na željuza usvajanjem bebe ljude umeju da navedu lekar ili advokat. Mnogi veruju da neće imati nikakvihneprilika ako na ovaj način dobiju bebu na „sivom tržištu", nasuprot bebi s crnog tržišta koja se oči-gledno usvaja potpuno mimo zakonskog postupka. Ti ljudi često kasnije imaju mnogo problema, za-konskih i emocionalnih, na primer, u slučaju da biološka majka reši da traži da joj dete bude vraćeno.

Mnogi vanbračni roditelji danas zadržavaju i podižu svoju decu. Prema tome, više nema takomnogo beba i male dece kojima je potreban novi dom. Međ utim, ima druge dece koja čekaju da dobi-

ju roditelje, uglavnom školskog uzrasta. Moguće je da imaju brata i/ili sestru od kojih ne žele da seodvoje. Moguće je i da imaju neki fizički, emocionalni ili intelektualni hendikep. Moguće je da suratna siročad. Potrebna im je ljubav i mogu biti isto toliko blagodet za roditelje kao i bilo koje drugodete. Ipak, ova deca imaju nekih posebnih potreba. Budući da su starija, moguće je da su već bora-vila u hraniteljskim porodicama. Izgubivši roditelje (prvo biološke, a potom i hranitelje), postala su,možda, nesigurna i uplašena da će opet biti odbačena. Deca to ispoljavaju na razne načine, ponekad itestirajući usvojene roditelje da vide da li će ih ovi „vratiti natrag". Ovi strahovi suočavaju usvojeneroditelje s posebnim izazovima. Međ utim, sve dok unapred znaju da je to moguće i predviđ aju takvoponašanje deteta (umesto da očekuju od njega da pokazuje zahvalnost), ono može biti njihova istin-ska sreća. Odgovornost agencija za usvajanje jeste da svoju pažnju skoncentrišu na nalaženje doma zatakvu decu, čak i više nego na nalaženje beba koje će neko usvojiti.

Ako starije dete ima neke posebne potrebe, osoblje agencije i lekar daće budućim roditeljima sveinformacijame koje su im potrebne. Većina ljudi je sasvim sposobna da dobro brine o takvom detetu.Zadatak profesionalaca je da pomognu neiskusnim usvojenim roditeljima da razviju takvu sposobnost.

Mnogi koji se danas odlučuju na usvajanje već imaju decu. Nisu neplodni i već su pokazali svojuroditeljsku sposobnost. Njihovi motivi za usvajanje su humane prirode i jednostavno žele da učinenešto za dete.

Sada se kao mogući usvojitelji razmatraju i samci i homoseksualni parovi. Roditelji su neophod-ni većini dece koja čekaju. Detinjstvo brzo prolazi i jedan stalan roditelj je dragoceniji od maglovitemogućnosti da će se jednog dana pojaviti par koji će želeti da usvoji dete. Zbog toga se mnoge agen-cije, koje ne mogu da nadu tradicionalne parove, odlučuje da mogućnost usvajanja pruže i osobamakoje žive same i homoseksualnim parovima. U nekim slučajevima, za ovako nešto postoje dobri

razlozi: odredena deca nose tako duboke emocionalne ožiljke da je za njih bolje da imaju samo jednog

368




roditelja, i to određ enog pola; neka druga deca, pak, imaju tako ogromnu potrebu za pažnjom i negomda odsustvo bračnog druga ili netradicionalna porodica predstavljaju upravo ono što im je potrebno.

1006. Usvajanje valja obaviti preko dobre agencije. Verovatno najvažnije pravilo od svih jesteda usvajanje valja obaviti preko prvoklasne agencije19. Za eventualne usvojitelje direktan kontakt sbiološkim roditeljima ili posredovanje neiskusnog trećeg lica uvek su rizični. Na taj način, uvek osta-

je otvorena mogućnost da se biološki roditelji predomisle i pokušaju da dobiju dete natrag. Čak i kadzakon ne dozvoljava takvu mogućnost, to je neprijatnost koja može da naruši sreću novostvoreneporodice i osećanje sigurnosti kod deteta.

Dobra agencija će pomoći biološkoj majci i rođ acima deteta da, pre svega, donesu pravu odlukuo tome da li da uopšte daju bebu na usvajanje. Agencija će, takođ e, na osnovu svog iskustva prosudi-ti koje bi parove trebalo odgovarati od usvajanja. Socijalni radnik može da pomogne detetu i porodiciu toku ovog perioda prilagođ avanja. Zajednički cilj je da se detetu pomogne da postane član porodicekoja ga je usvojila. Mudre agencije i mudri državni zakoni zahtevaju da se dete prilagodi pre nego štose proces usvajanja okonča.

1007. Orvoreno usvajanje. Poslednjih godina se sve češće dešava da biološka majka (a katkad i

bioloŠki otac) i usvojitelji mnogo više saznaju jedni o drugima nego što je to ranije bio slučaj. To vari-ra od opšteg opisa koji daje agencija do samog susreta u agenciji. Ponekad biološka majka može daodabere koji joj se od nekoliko usvojiteljskih parova najviše dopada. U nekim slučajevima, pravi sedogovor da majka dobija vesti o detetu - recimo, fotografiju i pismo od usvojitelja jednom godišnje.

Još ne znamo kako će ovi otvoreni aranžmani funkcionisati na duge staze, naročito ovaj koji pod-razumeva kontinuirani kontakt biološke majke s usvojiteljima. Mislim da je dobro da biološka majkai usvojitelji na samom početku saznaju više jedni o drugima, jer to može da spreči mnogo uznemirenognagadanja na obe strane. N isam, međ utim, siguran kako će taj redovan kontakt tokom godina uticatina dete i odrasle u emocionalnom pogledu. Čini mi se da može dovesti do toga da se biološka majkanikad zaista ne odrekne deteta, kao i da može smetati usvojiteljima da počnu da istinski osećaju detekao svoje.

1008. Kad bi usvojenom detetu trebalo reći da je usvojeno? Svi koji imaju iskustva u ovojoblasti slažu se da detetu svakako treba reći da je usvojeno. Ono će to, pre ili kasnije, sigurno saznatiod nekog, bez obzira na to što roditelji veruju da pažljivo čuvaju tajnu. Reč je o gotovo uvek veomapotresnom saznanju za starije dete, ili čak za odraslu osobu, kad iznenada ustanovi da je usvojeno. Tomože godinama remetiti njegovo osećanje sigurnosti.

Nema određ enog uzrasta u kome bi detetu trebalo saopštiti. Roditelji treba da se od samog početkaprirodno i ležerno dotiču te činjenice u međ usobnom razgovoru, razgovoru s detetom i sa svojim pri-

jateljima i poznanicima. To će stvoriti atmosferu u kojoj će dete moći da postavlja pitanja kad god gata tema zainteresuje. O tome šta znači usvajanje saznavaće malo po malo, onim tempom kojim buderasla njegova moć razumevanja.

Neki usvojeni roditelji greše pokušavajući da zadrže usvajanje u tajnosti; drugi idu u suprotnu kraj-nost i greše tako što ga suviše naglašavaju. Većina usvojitelja u početku ima, što je sasvim prirodno,preterano veliki osećaj odgovornosti, kao da moraju da budu doslovno savršeni ako hoće da opravda-

ju činjenicu da im je povereno tuđ e dete. Ukoliko se suviše revnosno trude da objasne detetu da jeusvojeno, ono može početi da se pita šta to ne valja u vezi s tim. Ali, ako prihvate usvajanje isto onakoprirodno kao što prihvataju boju detinje kose, neće morati da ga obavijaju velom tajne niti da stalnopodsećaju dete na to. Treba da podsećaju sebe da su, pošto ih je agencija odabrala, verovatno veomadobri roditelji i da je za dete dobro što je s njima. Ne treba da se boje da će detetu nedostajati biološkiroditelji. Usvojitelji moraju da razreše svoje strahove i nemire, inače će ih preneti na dete.

Recimo da dete staro oko tri godine čuje kako majka objašnjava svojoj novoj poznanici da je onousvojeno i pita: „Mama, šta je to usvojeno?" Majka bi mogla da odgovori: „Pre nekoliko godina sam

Kod nas se to obavlja preko nadiežnih opštinskih službi, upravo zato da bi se izbegli nesporazumi i zloupotrebe (prim. prev.).

369




jako poželela da imam malu devojčicu, da je volim i brinem o njoj. Zato sam otišla tamo gde su imalimnogo beba i rekla teti koja je tamo radila: 'Htela bih jednu malu devojčicu s kestenjastom kosom iplavim očima.' I onda mi je ona donela jednu bebu, tebe. A ja sam rekla: 'O, ovo je baš beba kojuželim. Hoću da je usvojim i odnesem svojoj kući, da bude zauvek moja.' Eto, tako sam ja tebe usvo-

jila." Ovakav početak je dobar, jer naglašava pozitivnu stranu usvajanja, činjenicu da je majka dobilabaš ono dete koje je želela. Priča će oduševiti dete i ono će bezbroj puta tražiti da je čuje.

Kod dece koja su usvojena kao malo starija potreban je drugačiji pristup, jer se ona često sećajusvojih bioloških roditelja i hraniteljskih porodica u kojima su boravila. Trebalo bi da agencije pomognui detetu i usvojiteljima da to prevazidu. Važno je imati na umu da će tokom različitih razvojnih fazadeteta neprestano izranjati neka nova pitanja. Na njih treba odgovarati što jednostavnije i iskrenije.Roditelji treba da dozvoljavaju detetu da slobodno ispoljava svoja osećanja i strahove.

Izmeđ u treće i četvrte godine želeće da, kao i većina dece, sazna odakle dolaze bebe. Najbolje jeodgovoriti istinito, ali dovoljno jednostavno da dete tog uzrasta može da razume. Međ utim, kad muusvojena majka objasni da dete raste u maminom stomaku, ono može početi da se pita kako se to ukla-pa u priču o tome da je majka došla u agenciju i odabrala baš njega. Možda odmah, ili mesecima kas-nije, dete pita: ,,A jesam li ja rastao u tvom stomaku?" Tada mu usvojena majka može jednostavno ismireno objasniti da je on pre usvajanja rastao u stomaku druge mame. Verovatno će ga to neko vremezbunjivati, ali vremenom će mu biti sve jasnije.

Dete će na kraju pokrenuti i jedno mnogo teže pitanje, a to je zašto su ga se odrekli biološki ro-ditelji. Ako bi dobilo odgovor da ga nisu želeli, to bi uzdrmalo njegovo poverenje u roditelje uopšte.Neki izmišljen razlog kasnije bi mogao imati vrlo neočekivan uticaj na dete. Možda bi najbolji inajbliži istini odgovor mogao da glasi: ,,Ne znam zašto nisu mogli da brinu o tebi, ali sigurna sam dasu to želeli." Sve dok ne „svari" ovo saznanje, dete treba često zagrliti i podsetiti ga da je vaše i da ćeuvek biti vaše.

Sve usvojene osobe su, prirodno, izuzetno radoznale u pogledu svojih bioloških roditelja, bezobzira na to da li pokazuju tu svoju radoznalost ili ne. Nekada su agencije za usvajanje usvojiteljimasaopštavale samo najopštije podatke vezane za mentalno i fizičko zdravlje bioloških roditelja, brižljivoskrivajući njihov identitet. Time su delimično olakšavale usvojiteljima da iskrenim ,,ne znam" odgo-varaju na teška pitanja koje dete počne da postavlja o svom poreklu i o tome zašto je bilo ostavljeno.

Još više se to radilo zbog zaštite privatnosti bioloških majki, koje su uglavnom bile neudate, i koje suu svom kasnijem životu uglavnom krile da su nekad rodile dete. Danas sudovi, poštujući pravo poje-dinca da zna, katkad primoravaju agencije da otkriju identitet bioloških roditelja usvojenoj mladoj iliodrasloj osobi koja zahteva tu informaciju. U nekim slučajevima, njihov eventualni susret ima blago-tvorno dejstvo na uzburkana osećanja i opsesivnu radoznalost usvojene osobe. U drugim, međ utim,takav susret samo uznemiri mladu osobu, usvojitelje i biološke roditelje. Svaki takav zahtev od straneusvojene mlade ili odrasle osobe treba pažljivo razmotriti i uzeti u obzir sve argumente za i protiv, bezobzira na to da li će slučaj ikada dospeti do suda.

1009. Usvojeno dete mora imati osećaj potpunog pripadanja. Ono može gajiti potajni strah daće ga se njegovi usvojeni roditelji, ako se nekad predomisle ili ono bude nevaljalo, jednog dana odreći,

isto kao što su to uradili njegovi biološki roditelji. Usvojeni roditelji treba uvek da imaju ovo na umui da se zareknu da neće nikad, ni pod kakvim okolnostima, reći ili nagovestiti da im je umom ikadprošla misao da ga se odreknu. Jedna pretnja, izrečena u odsustvu razmišljanja ili u ljutini, može bitidovoljna da zauvek uništi poverenje deteta u njih. Treba da budu spremni da mu u svakom trenutkudaju do znanja da je ono njihovo - recimo, kad ono pomene svoje usvojenje. Hteo bih, međ utim, dadodam da usvojeni roditelji greše ako toliko brinu o detetovom osećanju sigurnosti da stalno preteru-

ju u verbalnom izražavanju svoje ljubavi prema njemu. U osnovi, ono što usvojenom detetu pruža najve-ću sigurnost jeste osećanje da je voljeno, svim srcem i sasvim prirodno. Nisu važne reči, već postupci.

370



PORODICNI STRESOVII KRIZE

Zlostavljanje i zanemarivanje dece1010. Većina roditelja se barem povremeno dovoljno jako naljuti na svoju decu da dobija

poriv da ih povredi. Možete osećati ljutnju prema bebi koja satima nastavlja da plače, iako ste učinilisve što je bilo u vašoj moći da je smirite, ili detetu koje je razbilo neki vaš dragocen predmet neposred-no pošto ste ga zamolili da ga ostavi. Vaš opravdani gnev proključa, ali u većini slučajeva uspevate dase uzdržite i ne istresete svoju frustraciju na dete. (Sećam se kako sam, u vreme kad sam još bio stu-dent medicine, usred noći uzimao u ruke svog šestomesečnog sina koji je plakao bez prestanka i vikao:„Ućuti već jednom!" jedva uspevajući da se uzdržim da ga fizički ne povredim. Već nedeljama nijespavao noću i njegova majka i ja smo bili iscrpljeni i na izmaku snaga.) Posle takvog incidenta čestose osećate postiđ eni. Ako imate na umu da većina roditelja ima slično iskustvo, moći ćete da poraz-govarate o tome sa svojim bračnim drugom ili lekarom i dobijete potrebnu podršku i pomoć.

Poslednjih godina se mnogo proučavanja i pažnje posvećuje zlostavljanju i zanemarivanju dece.Zlostavljanje može biti emocionalno, fizičko ili seksualno. Zanemarivanje može biti emocionalno ilifizičko. Zlostavljanje i zanemarivanje dece javljaju se u svim ekonomskim klasama, mada nešto češćemeđ u siromašnim ljudima, kojima je siromaštvo dodatni pritisak u ionako stresnom životu. Ako jebeba prevremeno rodena ili bolesna i zahteva više nego uobičajenu brigu i negu, verovatnije je da ćebiti zlostavljana. Devojčice su češće predmet seksualnog zlostavljanja nego dečaci, obično od straneheteroseksualnih muškaraca.

Većina odraslih koji na bilo koji način zlostavljaju ili zanemaruju decu nisu brutalni ni ludi ljudi,već je posredi trenutni gubitak fizičke i emocionalne kontrole. Blizak kontakt s pacijentima koji čestogube kontrolu otkriva da je uglavnom reč o ljudima koji su i sami bili zlostavljani, zanemarivani ilimaltretirani u detinjstvu, imaju malo fizičke ili emocionalne podrške od strane porodice i prijatelja, iskloni su da imaju nerazumno visoka očekivanja od zlostavljanog deteta. Psihološko savetovanje je uovim slučajevima od velike koristi, a najkorisnije je uključivanje ovih osoba u grupu roditelja sa slič-nim problemima. Tučena deca imaju tendenciju da tuku druge, zbog čega odrasli koji su bili zlostav-ljani kao deca imaju tendenciju da zlostavljaju vlastitu decu.

Svrha zakona koji se bave zlostavljanjem i zanemarivanjem dece nije da kažnjavaju roditelje, većda im putem psihološkog savetovanja pomognu da shvate i izađ u na kraj s raznoraznim pritiscima kojeiskaljuju na detetu i da imaju realnija očekivanja kada se radi o sposobnostima deteta. Gotovo uvek senastoji da dete ostane u porodici, dok se roditeljima pruža pomoć i podrška. Međ utim, ako je rizik su-

više veliki, dete se privremeno smešta u hraniteljsku porodicu, sve dok njegova vlastita porodica nebude spremna da ponovo preuzme brigu o njemu.

1011. Seksualno zlostavljanje. Važno je shvatiti da seksualno maltretiranje dece najčešće nije de-lo izopačenih neznanaca već članova porodice, očuha i maćeha, prijatelja porodice, osoba koje čuvajudecu u odsustvu roditelja i drugih osoba koje deca odranije poznaju.

Preporučuje se da policajci odlaze u škole i govore deci, upozoravajući ih da se čuvaju nepoznatihljudi koji im nude slatkiše i prevoz. Plašim se da bi takvi govori, ukoliko ih drže nedovoljno stručnalica, mogli milionima dece uliti prekomeran, morbidan strah, a istovremeno biti od vrlo male koristi.Umesto toga, predložio bih da sami roditelji pokrenu neka pitanja, za koja misle da je potrebno, u za-visnosti od njihove procene rizika. Maloj devojčici (od tri do šest godina) rekao bih - najbolje ondakad sama pita ili kad majka ustanovi seksualne igre s dragim malim detetom - da ne dozvoli nekom

371




starijem detetu da dira njene stidne delove, klitoris ili vaginu. Može joj se reći da mu kaže: ,,Ne želimda to radiš," i da odmah o tome obavesti majku. Zatim majka može dodati: „Možda će se desiti da nekood odraslih hoće da te dodiruje ili želi da ti dodiruješ njega, ali to ne treba da radiš. Reci mu da to neželiš, a onda odmah reci meni. Ti nisi kriva za to." Ova poslednja napomena je važna jer deca karak-teristično ne prijavljuju ovakve incidente, pošto se osećaju kriva, naročito ako je nasilnik srodnik iliporodični prijatelj. Dečaci su takođ e žrtve zlostavljanja, mada mnogo ređ e nego devojčice.

Seksualno zlostavljanje je nešto na šta roditelji teško posumnjaju i što lekari teško ustanovljavaju, jer stid, krivica i neprijatnost dovode do ćutanja, a fizički znaci zlostavljanja obično su odsutni.Ukoliko su slučajno prisutni genitalni ili rektalni bol, krvarenje, povrede ili znaci infekcije, treba-

lo bi da pomislite na mogućnost seksualnog zlostavljanja i zatražite mišljenje lekara. (Važno je znatida većina blagih vaginalnih infekcija kod devojčica u predpubertetskom uzrastu nije rezultat seksual-nog zlostavljanja.)

Najveći broj seksualno zlostavljane dece ispoljava neobično ponašanje kakvo ranije nije ispo-ljavalo, kao što je seksualno ponašanje neprimereno njihovom uzrastu. Sećam se jednog zlostavljanogdeteta koje je naizgled uživalo u imitiranju adultnog seksualnog čina pred drugom decom. Ovakvavrsta ponašanja nije u skladu s normalnim seksualnim istraživanjem međ u decom, kao što je „pokažiti meni, pa ću ja da pokažem tebi". Takođ e, dete koje kompulsivno masturbira, često na javnim mes-

tima, iskazuje time učestalije i intenzivnije interesovanje za seksualnu aktivnost nego što se viđ a kodnormalnog masturbiranja u tom uzrastu (vid. odeljak 680). Ostali vidovi ponašanja dece i adolescena-ta za koje je ustanovljeno da mogu biti povezani sa seksualnim zlostavljanjem manje su specifični, ameđ u njima su povlačenje u sebe, izražen gnev ili agresivnost, bežanje od kuće, strahovi (naročito odsituacija povezanih sa zlostavljanjem), promene apetita, poremećaji sna, ponovno noćno mokrenje iliprljanje veša, kao i pogoršavanje uspeha u školi. Razume se, ovakve promene ponašanja kod dece iadolescenata mogu da uslede i kao rezultat mnogih drugih stresova. Staviše, u većini slučajeva nisupokazatelji seksualnog zlostavljanja. Želim da naglasim važnost pravilnog tumačenja ovih vidova po-našanja. Brinu me roditelji koji u svemu traže znakove zlostavljanja i nadam se da ćete kao roditeljrazviti obazrivi osećaj za one vidove ponašanja kod dece koji mogu da ukazuju na zlostavljanje. Lekarvašeg deteta može mnogo da pomogne u tumačenju neobičnog ponašanja koje ispoljava vaše dete.

1012. Kako da potražite pomoć. U mnogim većim gradovima postoje SOS-telefoni na koje semogu javiti deca koja su žrtve bilo kog vida zlostavljanja, kao i roditelji koji osećaju da gube kontrolu.Centri za socijalni rad takođ e mogu da budu od pomoći.

Nestala deca

Poslednjih godina problemu nestale dece daje se veliki publicitet. Najveći broj dece koja nestanukidnapovana su od strane roditelja koji je u brakorazvodnom postupku izgubio starateljstvo i oseća senepravedno lišen mogućnosti da bude uz svoje dete.

Većina ostale nestale dece su tinejdžeri, uglavnom devojčice, koji pobegnu jer se ne osećaju vo-ljeni ili smatraju da se s njima loše postupa. Mlađ i begunci najčešće se vrlo brzo odaju i bivaju vraćeni

kući. Oni stariji umeju da izmaknu potrazi i često na ovaj način zauvek odu od kuće.Razume se, čim budu dovoljno stara da sama izlaze iz kuće, svu decu treba učiti da nigde ne idu

s nepoznatima, bez obzira na to šta im oni govore.

Stručnjaci za mentalno zdravlje deceU ovoj knjizi često možete da pročitate savet da se obratite stručnjaku za mentalno zdravlje. Ro-

ditelji ponekad ne znaju tačno čemu služe psihijatri, psiholozi i socijalni radnici i kakve su razlikemeđ u njima.

Svi ovi profesionalci obučeni su da razumeju i leče sve oblike ponašanja i emocionalnih proble-ma kod dece. U devetnaestom veku, psihijatri su se uglavnom bavili lečenjem duševno obolelih osoba,

pa se ljudi stoga i dan- danas ustežu da se obrate stručnjacima za mentalno zdravlje. Međ utim, pošto jeustanovljeno da vrlo ozbiljni problemi obično nastaju od onih sasvim bezazlenih, stručnjaci za men-

372



Pomdični stresovi i krize

talno zdravlje danas se sve više okreću svakodnevnim problemima. Na ovaj način, mogu da učinenajviše dobra za najkraće moguće vreme. Nema razloga da čekate da se kod deteta pojave ozbiljnesmetnje da biste se obratili stručnjaku za mentalno zdravlje; to je kao da čekate da se upala pluća raz-mahne toliko da predstavlja opasnost po život, pa da se tek onda obratite lekaru.

1013. Psihijatri su lekari specijalizovani za lečenje mentalnih i emocionalnih poremećaja. Oni

mogu da prepisuju lekove za ublažavanje emocionalnih i psiholoških problema, a često nude i pojedi-načnu ili grupnu terapiju. Dečji psihijatar je dodatno obučen za bavljenje problemima dece i adoles-cenata.

1014. Psiholozi su profesionalci nemedicinske struke, specijalizovani za jednu od brojnih granapsihologije. Psiholozi koji rade s decom obučeni su u oblastima kao što su testiranje inteligencije, testi-ranje sposobnosti, uzroci i lečenje poremećaja u učenju i ponašanju, kao i emocionalni problemi.

1015. Socijalni radnik obavlja procenu i daje mišljenje o detetu, njegovoj porodici i situaciji uškoli, i može da se bavi problematičnim ponašanjem deteta i porodice kao celine.

1016. Psihoanalitičar je psihijatar, psiholog ili neki drugi stručnjak za mentalno zdravlje koji jedodatao obučen za nalaženje uzroka i lečenje psiholoških i emocionalnih problema. Psihoanalitičarkatkada nudi temeljnije lečenje intenzivnom psihoterapijom. Dečji psihoanalitičar, kao i dečji psihija-tar, poseduje dodatno obrazovanje koje mu omogućava rad s decom i adolescentima.

1017. Za koga da se odlučite? U slučajevima u kojima je neophodno lečenje medikamentima,obično je najbolje obratiti se dečjem psihijatru. U većini slučajeva, međ utim, profesionalna titula nijeni izbliza toliko bitna koliko osoba koja stoji iza akademskog zvanja. Zamolite prijatelje i porodicu davam nekog preporuče. Kod svakog od tih stručnjaka prvo otidite bez deteta i porazgovarajte s njim, patek onda odlučite da li ćete se tu zaustaviti ili tražiti dalje.

Nadam se da će jedn g dana dečja savetovališta biti povezana sa svim školama, tako da će deca,

roditelji i nastavnici moći da zatraže savet u vezi sa svim manjim problemima isto onako normalno iprirodno kao što se raspituju o vakcinama, ishrani i preventivi fizičkih oboljenja.

1018. Centri za socijalni rad. U većini gradova postoji barem jedan ovakav centar, a u nekimvećim gradovima postoje katolički, jevrejski i protestantski centri. U njima rade socijalni radnici obu-čeni da pomažu roditeljima u vezi sa svim uobičajenim porodičnim problemima - podizanjem dece,bračnim razmiricama, finansijskim nevoljama, hroničnim bolestima, stambenim problemima, nalaže-njem zaposlenja, obezbeđ ivanjem zdravstvenog osiguranja. Često imaju i savetnike - psihijatre, psi-hoanalitičare ili psihologe - koji pomažu u onim najtežim slučajevima.

Mnogi roditelji su vaspitani tako da misle da su centri za socijalni rad samo za siromašne i da dajumilostinju. Danas je to sasvim suprotao od istine. Moderni centri za socijalni rad su tu da pomognu u

rešavanju i sitnih problema i onih velikih (tako je i lakše), kao i da pomognu i porodicama koje moguto da plate i onima koje to ne mogu (na taj način proširuju obim svojih usluga).

373



MEDICINSKI PROBLEMI

1019. Kada birate lekara za svoje dete, raspitajte se kod ostalih roditelja o njihovim iskustvimas nekim lekarima. Informacije koje dobijete na taj način mogu vam pomoći da se odlučite.

Većina novopečenih roditelja u početku se prilično usteže da postavlja pitanja koja im se činesuviše jednostavna ili glupa. G lupo je, međ utim, brinuti o tome. Ako imate na umu bilo kakvo pita-nje, imate i pravo na odgovor - lekari za to i služe. Većini lekara je drago da odgovore na sva pitanjana koja mogu. Da biste se bolje snašli, zapišite pitanja na papir pre odlaska kod lekara.

Čak i ako ste sigurni da će lekar gunđ ati zbog nečega što nije ozbiljno, a vi ipak brinete, svakakoga nazovite. Zdravlje vašeg deteta je važnije od vašeg ili lekarovog raspoloženja.

Često se dešava da roditelji postave pitanje u vezi s nekim problemom i lekar počne da objašnjava,ali ubrzo skrene s teme i pitanje ostane bez odgovora. Ako je majka stidljiva, može oklevati da se vratina to i onda jednostavno ode kući bez odgovora. Treba da podstakne sebe da nastupa odvažno i jasnokaže šta želi da zna, tako da lekar može da joj odgovori ili je, ako je potrebno, uputi nekom drugomprofesionalcu.

Roditelji se često tek po povratku kući sete da su zaboravili da pitaju ono najvažnije, a neprijatnoim je da se ubrzo ponovo vrate u ambulantu. Lekarima, međ utim, to ne smeta; navikli su.

1020. Vi ste partneri. Lekar je medicinski stručnjak, ali vi ste stručnjak kada je reč o vašoj deci.Njegova sposobnost da vas posavetuje i ponudi lečenje često zavisi od kvaliteta informacija koje mudate. Komunikacija je dvosmerna ulica i potrebno je da počiva na uzajamnom poverenju i poštova-nju. Upamtite, imate isti cilj: da omogućite vašem detetu da izraste u zdravu, srećnu i produktivnuodraslu osobu.

1021. Izrazite svoja osećanja. Ako ste uznemireni, uplašeni ili zabrinuti, najbolje je da lekar tozna. Neki roditelji se suviše pribojavaju da izraze svoje sumnje u pogledu postavljene dijagnoze ilinačina na koji on postupa s detetom u toku pregleda. Ako vam nešto pritiska grudi, oslobodite se togtereta - s poštovanjem i iskreno. Lekar se ne može pozabaviti tim vašim osećanjima ukoliko ih ne izra-zite. Ako ih držite u sebi, vaša sumnja će verovatno rasti i propustićete priliku da poboljšate svoju ko-munikaciju s lekarom. Većina lekara nije toliko nesigurna i preosetljiva da zahteva apsolutno pokora-vanje i slepo pridržavanje svega što kažu.

Redovni pregledi1022. Redovni odlasci kod lekara. Jedan od načina da budete sigurni da beba dobro napreduje

jeste da je redovno vodite na sistematske preglede. Većina pedijatara savetuje sistematski pregled uroku od prve dve nedelje posle porodaja i potom sa dva, četiri, šest, devet, dvanaest, petnaest, osam-naest i dvadeset četiri meseca, a kasnije jednom godišnje. Ako želite češće preglede, nemojte se snebi-vati da to i tražite.

U toku sistematskog pregleda, lekar će vam postavljati pitanja o tome kako beba napreduje. Bebiće biti izmerena težina i visina, da se vidi kako raste. Biće obavljen kompletan pregled, da bi se uve-rili da je zdrava. Tokom prvih osamnaest meseci, biće vakcinisana gotovo posle svakog sistematskogpregleda.

Na sistematski pregled uvek treba da dolazite naoružani s pet do deset pitanja koja želite da pos-tavite. Bilo bi dobro da kod kuće imate mali notes u koji ćete upisivati ta pitanja 5im ih se setite. Tre-

374



Medicinski problemi

balo bi, takođ e, da dokumentujete važne podatke, kao što su reakcija na vakcinu ili osip, kako bistekasnije, u slučaju potrebe, mogli da kažete datum kad su se desili.

Čak i ako je vaša beba savršeno zdrava, ove redovne posete lekaru služe za davanje vakcina kojeće i nadalje čuvati njeno zdravlje. Takođ e, omogućavaju vam da s lekarom i osobljem stvorite odnosispunjen poverenjem i familijarnošću. Na taj način ćete znati kako da najbolje saradujete s njima akoiskrsnu neki značajni medicinski problemi. Bilo bi najlepše da s lekarom i osobljem ambulante imate

lepu saradnju, u kojoj će se vaše ideje i želje uzimati u obzir i poštovati, a vi osećati slobodni da pokre-nete bilo koje pitanje koje može imati uticaja na dobrobit vašeg deteta.

Odlasci kod lekara kad je dete bolesnoNeki roditelji se prisećaju da je nekad, kad su oni bili bolesni kao deca, lekar dolazio u kućne

posete, pa im se sad čini da nije u redu da izvode bolesno dete iz kuće i vode ga u ambulantu. N aravno,lekaru koji je veoma zauzet najviše odgovara da dođ ete u ordinaciju na pregled. U ostalom, lekari nebi ni preporučivali da dovodite dete kad to ne bi bilo bolje rešenje, kada je reč o mnogim bolestima, ikada ne bi bilo savršeno bezbedno - a sasvim sigurno jeste, u današnje vreme zagrejanih automobila.Kod mnogih infekcija grla, na primer, sada je važno uzeti bris, da bi se ustanovilo da li je posredi infek-cija streptokokama. Ako jeste, najvažnija je terapija antibioticima. Ako nije, bolje je ne prepisivati

antibiotike. Analize krvi ili urina često pomažu u određ ivanju prave dijagnoze. Posle povređ ivanja,može biti potrebno rentgensko snimanje. U ovakvim i mnogim drugim situacijama, lekar mnogo boljemože da pomogne u svojoj ordinaciji ili na odeljenju za hitnu pomoć.

1023. Rentgensko snimanje. Rentgensko snimanje je nekad bilo rutinski korišćeno kao dijagno-stički metod - na primer, za utvrđ ivanje normalnosti trudnoće ili kao intenzivno lečenje akni - sve doknije ustanovljeno da rentgensko zračenje može da bude štetno. Od tada, obazrivi ljudi su postali vrlooprezni i neki se protive rentgenskom snimanju, bez obzira na to koliko je neophodno. Medutim, jednosnimanje emituje veoma malu dozu zračenja i ne predstavlja nikakav pomena vredan rizik. Sve je,zapravo, stvar odmeravanja rizika. Rizik usled nedijagnostikovane infekcije zuba ili pluća mnogo jeveći od rizika koji predstavlja jedno snimanje rentgenom. Ukoliko se jako plašite radijacije, treba toda kažete lekaru ili zubaru, tako da mogu da uzmu to u obzir. Medutim, ako i pored toga insistiraju dase obavi snimanje, ja bih pristao, kao roditelj i kao pacijent.

1024. Traženje drugog mišljenja. Ukoliko vas bolest ili stanje vašeg deteta u toj meri zabrinja-vaju da želite da dobijete još jedno stručno mišljenje, vaše je pravo da ga tražite. Mnogi roditelji okle-vaju da to učine, pribojavajući se da bi time iskazali nedostatak poverenja u lekara i povredili njego-va osećanja. Međ utim, to je sasvim regularan postupak u medicinskoj praksi, koji ide u rok službe, itrebalo bi da lekar bude u stanju da to prihvati bez uzbuđ ivanja. Lekari, poput većine nas, osećaju kadpostoji nelagodnost kod drugih ljudi, čak i ako je neizrečena, i to im samo otežava posao. Drugo miš-ljenje često raščišćava atmosferu i njima i porodici.

Otvorenost je najefikasnija. Mislim da je u svim situacijama, kad ste nezadovoljni svojim lekarom(ili patronažnom sestrom), najvažnije da odmah iznesete problem, najsmirenije i najkonkretnije što

možete. Lakše je za vas i za lekara da odmah kažete šta imate nego da dozvoljavate da se u vama gomi-laju napetost i nervoza.

Ponekad se dešava i da roditelj i lekar zaključe da ne mogu da sarađ uju, bez obzira na to kolikose trude da budu otvoreni i kooperativni. U takvom slučaju, najbolje je to priznati i prebaciti se koddrugog lekara. Svi zdravstveni profesionalci, čak i oni najuspešniji, odavno su shvatili da ne odgova-raju svima i filozofski prihvataju tu činjenicu.

Telefonske konsultacije s lekarom i patronažnom sestrom1025. Vreme za telefonske pozive. Informišite se o politici vaše pedijatrijske ordinacije kada se

radi o telefonskim pozivima u vezi s bolesnom decom. Većina ordinacija ima sestru koja u toku radnogvremena odgovara na telefonske pozive i odlučuje da li je potrebno da lekar pogleda dete. Pitajte da lipostoji određ eno vreme predviđ eno za pozive telefonom, naročito u vezi s bolešću zbog koje možda

375




morate doći kod lekara. Najveći broj bolesti kod dece pokazuje prve određ ene simptome u toku posle-podneva i mnogi lekari vole da o njima saznaju rano poslepodne, kako bi mogli da planiraju u skladus tim.

Medutim, noću i vikendom, priča je sasvim drugačija. Ako imate sreće, dežuran je baš lekar vašegdeteta, ali je ipak verovatnije da je to neko koga uopšte ne poznajete. To može da dovede do proble-ma, naročito ako taj dežurni lekar (ili patronažna sestra) potceni ozbiljnost bolesti deteta.

Praktikovanje „telefonske medicine" je puno opasnosti. Lekaru ili patronažnoj sestri često je teškoda odrede da li je vaše dete zaista bolesno i mora da se pregleda bez odlaganja, ili problem može dasačeka do sutra. Zbog toga su od najvećeg značaja informacije koje saopštavate dežurnom lekaru.

1026. Šta da kažete lekaru ili patronažnoj sestri? Gledajte da pre nego što nazovete imate predsobom sve podatke (zapišite ih, ako je potrebno):

1. Koji su, tačno, ti uznemiravajući simptomi? Kad su počeli? Koliko često se javljaju? Ima li idrugih simptoma?

2. Vitalni znaci vašeg deteta: temperatura, smetnje u disanju, bledilo. (Detetu valja da izmeritetemperaturu kad god se ono ne oseća dobro, a nema nikakvih vidljivih razloga za to.)

3. Kako ste pokušavali da rešite problem? Da li vam je uspevalo?4. Koliko vam dete izgleda bolesno? Da li je budno ili letargično? Prisebno ili ošamućeno? Ras-

položeno je i igralo bi se ili mu je loše i plače?5. Da li je vaše dete ranije imalo zdravstvenih problema koji bi mogli da imaju veze s ovim što

vas trenutno brine?6. Da li dete uzima neke lekove? Ako uzima, koji su to lekovi?7. U kojoj meri vas situacija zabrinjava?

Kvalitet telefonom postavljene dijagnoze zavisiće od kvaliteta informacija koje date. Lekari i ses-tre su samo ljudi i ponekad zaborave dapostave neko odovih važnih pitanja, naročito usrednoći. Navama je da se pobrinete da telefonom date sve relevantne informacije, kako bi mogla da se doneseodgovarajuća odluka.

1027. Kad da pozovete lekara? Ako ste već odnegovali jednu ili više beba, imate sasvim dobrupredstavu o tome koji simptomi ili pitanja zahtevaju neodložan kontakt s lekarom, a koji mogu dasačekaju do sutra ili do sledećeg sistematskog pregleda. Ako nemate to iskustvo, morate da se oslonitena svoj zdrav razum.

Roditelji kojima je to prvo dete obično su izdašniji pri pravljenju spiska simptoma koji zahtevajuzvanje lekara telefonom. Nijedan taj spisak, međ utim, ne može biti ni izbliza potpun. Naposletku, pos-toji na hiljade različitih bolesti i povreda. Uvek morate da se oslanjate na svoj zdrav razum. Dobroopšte pravilo glasi da treba da pozovete lekara ako ste istinski zabrinuti, čak i ako se ispostavi da tonije bilo neophodno. Uvek sam za to da je u početku bolje da pozivate lekara malo češće, Čak i ondakad nije zaista neophodno, nego da propustite da ga pozovete onđ a kad je zaista potrebno, zato štoniste želeli da ispadnete smešni ili da gnjavite dežurnog lekara ili patronažnu sestru.

Evo nekoliko opštih uputstava. Daleko najvažnije pravilo jeste da se bez odlaganja posavetujete slekarom, makar i telefonom, ako dete izgleda ili ponaša se kao da je bolesno. Pod tim podrazumevamznake kao što su neuobičajen umor, pospanost ili nezainteresovanost; neuobičajena razdražljivost, ner-voza ili nemir; ili neuobičajeno bledilo. Ovo naročito važi u prvim mesecima života, kad beba možebiti ozbiljno bolesna, a da pri tom nema visoku temperaturu ni druge specifične simptome i znakebolesti. Ako dete deluje bolesno, treba da se javite lekaru ili patronažnoj sestri bez obzira na to da lise kod deteta ispoljavaju specifični simptomi. Važi i obrnuto: ako dete dobro izgleda, raspoloženo jeza igru, aktivno, budno i prisebno, onda je malo verovatno da je u pitanju bilo kakva ozbiljna bolest,bez obzira na simptome.

Ipak, ima nekih specifičnih simptoma kojih morate biti svesni i zbog kojih treba da pozovetelekara ili patronažnu sestru.

376



Medicinski problemi

1028. Temperatura. Koliko je temperatura visoka ili niska manje je važno u odnosu na to da lidete zaista deluje bolesno. Mala beba može da bude prilično bolesna, a da ima malo ili nimalo povi-šenu temperaturu, dok su u uzrastu od tri ili četiri godine pa naviše blage infekcije često praćene izu-zetno visokim temperaturama. Opšte pravilo glasi da treba da konsultujete lekara ukoliko beba imatemperaturu 38,3°C ili više. Ukoliko beba ima blag nazeb praćen tom temperaturom, ali nema nikakvihdrugih simptoma, nema potrebe da usred noći zovete lekara (sem ako je novorođ enče mlađ e od trimeseca, kada morate zvati lekara u slučaju iole povišene temperature). Dovoljno je da ga pozovete

ujutru. Ali ako beba deluje zaista bolesna, i pored toga što možda uopšte nema povišenu temperaturu,odmah zovite lekara, naročito tokom prva dva ili tri meseca. (Detaljnije o povišenoj temperaturi, odelj-ci 1045-1051.)

1029. Otežano disanje. Postoji više načina da utvrdite da li beba otežano diše. Savetovao bihvam, međ utim, da pre svega obratite pažnju na način disanja deteta onda kad se ono oseća dobro. Uoči-te koliko brzo diše, koliko se napreže da bi disalo i da li prilikom disanja proizvodi bilo kakve zvuke.Ako znate kako diše kad je zdravo, umećete bolje da procenite da li mu se disanje zaista promenilokadajebolesno.

Evo nekih znakova i simptoma otežanog disanja:• Kontrakcije mišića (uvlačenje mišića koji omogućavaju disanje). Pada u oči da beba diše

veoma otežano, uvlačeći mišiće stomaka, grudnog koša i vrata. Uvlačenje mišića je znak da joj je potreban dodatan napor da bi se obezbedio ulazak vazduha u pluća. U tom slučaju, nešto si-gurno nije u redu. Neke bebe prilikom izdisanja proizvode grokćući zvuk, ili je izdisaj produženi naporan.

• Ubrzano disanje (tahipneja). U ovom slučaju, prisutao je povećanje brzine disanja (broja di-sajnih pokreta). Sama povišena temperatura, bez otežanog disanja, dovoljna je da ubrza disa-nje. Imajte na umu da deca normalno dišu brže od odraslih. Gornja granica normalnog rasponadisanja za novorođ enčad i bebe je oko 40 udisaja u minuti; za decu predškolskog uzrasta, oko30 udisaja u minuti; za desetogodišnjake i starije, oko 20 udisaja u minuti. Najbolji način daustanovite broj disajnih pokreta jeste da ih brojite jedan minut. Predložio bih vam da to uraditei kad je dete zdravo, i to dok spava i kad je budno. Na taj način ćete znati kako normalno diše i

umeti bolje da odredite da li zaista brže diše kad je bolesno. Ponekad dete kratko vreme dišeubrzano, da bi se potom vratilo u normalu. Deca koja su zaista bolesna - na primer, od upalepluća - imaju konstantno povećanu brzinu disanja. Prema tome, sem ako dete ne izgleda zaistabolesno, ja se ne bih zabrinjavao zbog kratkotrajnog ubrzanja disanja. Malo sačekajte, pokušajteda mu spustite temperaturu ako je ima, i zatim ponovo proverite brzinu disanja.

1030. Glasno disanje. Deca s infekcijama grudnog koša ili astmom obično dišu glasnije nego što je normalno. Može vam biti teško da odredite odakle tačno potiče glasan zvuk. Ponekad je on samoposledica sluzi nakupljene u nosu - što nema nikakve veze s plućima. U ostalim slučajevima, može dapotiče iz dušnika (stridor) i taj škripav zvuk biće najglasniji onda kad dete uvlači vazduh. Krup počinjeglasnim disanjem zato što je to infekcija dušnika i često je praćen praskavim kašljem i promuklim

glasom ili plačem. Ponekad glasni zvuci dolaze iz udaljenijeg, donjeg dela pluća. Ako su to visoki,gotovo muzikalni tonovi, obično glasniji prilikom izdisanja, moguće je da je reč o šištanju, kome susklona deca obolela od astme. Glasno disanje je relativno dobra vest, jer to znači da kroz regiju pro-lazi dovoljno vazduha da bi proizvelo zvuk. Ako dete i dalje ima retrakcije i tahipneju, ali počne dadiše sve tiše, moguće je da se kroz opstruiranu regiju kreće toliko mala količina vazduha da čak nemože ni da proizvede zvuk. Tada je neophodno bez odlaganja odvesti dete lekaru.

1031. Bol. Bol je unutrašnji alarm organizma koji upozorava da nešto nije u redu. Deca koja serode bez sposobnosti da osećaju bol (veoma retko stanje) doživljavaju česte, katkad po život opasnelomove kostiju, posekotine i udarce. Ako dete oseća bol, treba da pokušate da ustanovite odakle potiče.Pritiskom prstiju na kožu potražite bolna mesta. Vidite da li možete da mu pokrećete pojedine zglo-bove a da ne zaplače. Potražite osip ili promenu boje kože. Ako bol nije jak i nema drugih simptoma(kao što je povišena temperatura), onda verovatno možete malo da sačekate i posmatrate razvoj situa-

377




cije. Ukoliko se čini da je bol nepromenljivo jak i nikako ne možete da smirite dete, ili vam izgleda damu je vrlo loše, onda svakako odmah pozovite lekara. Kad god ste u nedoumici, konsultujte lekara.

1032. Naglo smanjenje apetita je ponekad znak bolesti. Nije potrebno javljati se lekaru ako sedesilo samo jednom prilikom, a dete je zadovoljno i srećno kao i uvek. Ali, ako se dete bitno drugačijeponaša, a posebno ako je prisutan abdominalni bol, treba se obratiti lekaru. Ima perioda u detinjstvukad se stopa rasta usporava i deca jedu nešto manje.

1033. Nazebi. Uopšte uzev, treba da zovete lekara ako je nazeb iole jači, ako traje duže od desetdana, ako dete deluje bolesnije ili dođ e do razvoja novih simptoma.

1034. Promuklost glasa praćena otežanim disanjem. Treba odmah da se posavetujete s leka-rom, naročito ako je prisutno i balavljenje.

1035. Povraćanje. Zbog svakog povraćanja koje je neobičnog tipa treba odmah da se obratite le-karu, pogotovo ako dete deluje bolesno ili na bilo koji način drugačije. Ovo se, naravno, ne odnosi nabljuckanje posle jela koje je u početku tako neuobičajeno.

1036. Dijareja, ako je iole ozbiljnija, kao što su krvava ili obilna dijareja kod novorodenčadi, raz-

logje da se neodložno javite lekaru. Ukoliko je ublažem obliku, možete i da sačekate da vidite razvojsituacije. Tražite znake dehidracije (smanjeno izbacivanje urina, suva usta i smanjena količina suza) iobavestite lekara o njima. Krv u stolici, urinu ili ispljuvku znači da morate bez odlaganja da sejavitelekaru.

1037. Povreda glave. Ako beba izgubi svest ili ne bude normalno zadovoljna, razigrana i zdravogizgleda 15 minuta pošto je udarila glavu, ili kako vreme prolazi počinje da izgleda sve više letargičnai ošamućena, kao i ako počne da povraća, obratite se lekaru. Zapaljenje ili povreda oka takode su raz-log za neodložno javljanje lekaru. Ako je fontanela nabrekla ili utonula, to mora da pogleda lekar, po-gotovo ako beba deluje bolesno.

1038. Ingestija otrova. Ako je vaše dete pojelo bilo šta što bi moglo biti opasno, treba odmah dase uputite u najbližu toksikološku ambulantu ili kliniku. Dobro je da pored telefona imate zapisan njenbroj, i broj vašeg lekara, kao i da u kući držite zalihu sirupa od ipekakuane, da biste ga mogli dati dete-tu u skladu s uputstvima koja telefonom dobijete od lekara (vid. odeljak 1085).

1039. Osipi. Konsultujte lekara u vezi sa svakim upornim ili neuobičajenim osipom. Laik tu lakopogreši. Ako dete ima osip i deluje bolesno ili je osip ekstenzivan, treba odmah da odete kod lekara.

Upamtite, ovo je samo delimičan spisak situacija koje zahtevaju obraćanje lekaru. Kad god ste unedoumici, konsultujte lekaral

Alternativne terapijeAko ste poput većine ljudi, znači da dete vodite kod lekara alopate. Ti profesionalci, kao i ja, prak-

tikuju savremenu zapadnu medicinu. Mi koristimo modernu tehnologiju za dijagnostikovanje i lečenjesvih vrsta problema i oslanjamo se na naučne studije koje potvrđ uju da je ono što radimo blagotvornoi korisno. Alopatska medicina nam omogućava da povećamo svoj životni vek i izvodimo medicinskačuda, od polio vakcine do antibiotika, o kojima naši dedovi nisu mogli ni da sanjaju.

1040. Sposobnost zapadnjačke medicine je, međ utim, ograničena. Ponekad ono što radimoima nekih neželjenih sporednih dejstava, tako da lečenje postaje gore od same bolesti. Previše mešanjaod strane čoveka ponekad kao da remeti plan prirode. Cesto uspevamo da se pobrinemo za konkretanproblem, ali gubimo iz vida dete kao celovito biće. Ništa manje često, frustrirani smo ograničenjimakoja nam moderna medicina nameće u lečenju izvesnih bolesti.

378



Medicinski problemi

Iz ovih razloga, više od 50 odsto Amerikanaca okreće se starijim ili alternativnim sistemima me-dicinske brige i od njih traži pomoć za sebe ili svoju decu. Medu tim sistemima su lečenje ishranom,lekovita sredstva na bazi biljaka, meditacija, akupunktura, joga, kiropraksa, homeopatija, naturopatijai masaža.

Zapadna medicina je odskora počela s ozbiljnim proučavanjem alternativnih medicina. Hipnozase, na primer, pokazala kao veoma uspešna, čak i kod veoma male dece, kao način da im se pomogne

da lakše podnesu bol, umanje anksioznost ili poboljšaju ponašanje. Mnogi lekari alopate smatraju hip-nozu (ili samohipnozu) dokazano dobrom terapijom. Pokazalo se da masaža poboljšava ishod kod ne-kih prevremeno rođ enih beba. Akupunktura može da pomogne kod nekih bolnih poremećaja. Lekovitobilje sve se više koristi. Mnoge namirnice danas se koriste u lečenju i prevenciji kancera.

Mada sam ja lekar školovan u alopatskoj medicini, na čijim postulatima počiva moja osnovna fllo-zofija, moje dugogodišnje iskustvo navelo me je da zaključim da drugi sistemi medicine, od kojih suneki vekovima stari, pružaju spoznaje o lečenju koje izmiču tradicionalnoj medicini.

1041. Kako da procenite tvrdnje netradicionalnih (ili tradicionalnih, kako hoćete) medici-nara o lečenju i prevenciji bolesti? Na ovo pitanje nije lako odgovoriti.

Sasvim je moguće da vaš lekar neće imati razumevanja za vašu nameru da potražite alternativan

medicinski tretman za svoje dete. Možete, medutim, o ovoj temi dosta saznati iz knjiga. Preporučujemknjigu Keti Kemper (Kathi Kemper), alopatskog pedijatra, pod naslovom Holistički pedijatar (The Holistic Pediatrician), izdanje HarperKolins (HarperCollins), 1996, Njujork, koja pokušava da budeobjektivna u proceni alternativnih terapija za dvadeset pet najčešćih dečjih oboljenja. Takođ e predla-žem Polja moći (Perfect Healthf od Dipak Čopre (Deepak Chopra). Možete i da pohađ ate neki od se-minara na ovu temu.

Ono zbog čega je delimično teško znati da li određ eni medicinski tretman zaista deluje jesteplace-bo efekat. Reč je o blagotvornom terapeutskom efektu koje na lečenje neke osobe ima njeno povere-nje u efikasnost samog tretmana. Ako verujemo da se lečimo, bolji su izgledi da ćemo se odista i izle-čiti! Placebo efekat se javlja u alopatskom i u alternativnom lečenju. Oblast psihosomatske medicineintenzivno proučava fascinantnu vezu izmeđ u uma i organizma - još jedan primer kako dojučerašnjanetradicionalna medicina ponekad postaje današnja svakodnevica.

Mislim da će takozvane alternativne terapije biti sve brojnije u godinama koje dolaze, a na vama je da odlučite da li ćete se informisati o njima i koristiti ih. O alternativnim terapijama ne moramo oba-vezno da razmišljamo kao o zameni za tradicionalnu zapadnu medicinu. One se sve češće upražnjava-

ju kao dopunske terapije - u lečenju emocionalnih kao i fizičkih aspekata bolesti. Ja lično već godi-nama uspešno primenjujem meditaciju, akupunkturu, masažu, hipnozu i određ ene vidove joge i home-opatije.

Postupanje s bolesnim detetom1042. Lako ga je razmaziti. Kad je dete zaista bolesno, pružate mu mnogo posebne nege i pažnje,

ne samo iz praktičnih medicinskih raloga već i zato što vam ga je žao. Nije vam teško da mu svaki časspremate nešto da popije ili pojede, pa čak ni da već pripremljen napitak, koji je odbilo, ostavite na

stranu i odmah mu spremite neki drugi. Uživate da mu nabavljate igračke uz koje će biti zadovoljno imirno. Često ga brižno pitate kako se oseća. Deca se brzo prilagođ avaju svom novom položaju. Ako

je u pitanju neka bolest koja ih čini ćudljivim, moguće je da će stalno zivkati roditelje, tiranisati ih iponašati se kao despoti.

Srećom, većina dece već posle nekoliko dana počne da se oporavlja. Čim roditelji prestanu dabrinu, prestanu i da se ulaguju detetu koje se nerazumno ponaša. Posle nekoliko dana manjih sukoba,sve se vraća u normalu.

Medutim, ako je kod deteta to duga bolest ili neka koja preti da se ponovi, a roditelj je sklon daunapred brine, njegova stalna zabrinutost može da ima loše dejstvo na detinji duh, jer deca upijajunešto od anksioznosti osoba koje ih okružuju. Uz to, sklona su da budu zahtevna. Ako su suviše učtiva

Prevedeno kod nas, u izdanju Mono & Mafiana press, Beograd.

379




za tako nešto, mogu jednostavno da postanu uzbuđ ena i da se ponašaju kao razmažene filmske zvezde.Lako nauče da uživaju u svom bolovanju i izazivanju opšteg saosećanja. Deo njihove sposobnosti dana prijatan način dobiju ono što žele može da oslabi, poput mišića koji se ne koristi.

1043. Neka budu zaokupljeni nečim i učtivi. Bilo bi dobro da se roditelji što pre uhodaju i po-vrate ravnotežu u situaciji s bolesnim detetom. To podrazumeva neke male stvari kao što su uobičajen

prijatan izraz lica pri ulasku u dečju sobu, umesto zabrinutog; kad ga pitate kako mu je danas, učiniteto tonom koji kazuje da očekujete dobru vest radije nego lošu, i ne češće nego jednom dnevno. Kadsaznate šta mu se jede i pije, poslužite mu to kao što biste bilo šta drugo. Nemojte plašljivo pitati da limu se dopada ili biti presrećni ako se udostoji da okusi. Strogo se uzdržavajte od nutkanja, sem akolekar smatra da je to potrebno. Apetit bolesnog deteta brže se pokvari ako ga nutkate i primoravate da

jede.Ako mu kupujete nove igračke, gledajte da to budu one koje od deteta traže puno angažovanje i da-

ju mu priliku da upotrebi maštu: kocke i kompleti za gradnju; pribori za šivenje, vez i nizanje perlica;pribori za slikanje, modeliranje ili sakupljanje markica. Ovakve stvari u potpunosti zaokupljaju dete,i to na duže vreme, dok igračke koje su samo lepe i ništa više brzo izgube draž i samo podstiču deteda traži još poklona. Dajte mu jednu po jednu novu stvar. Ima i mnogo razonoda iz domaće radinosti,kao što su isecanje fotografija iz starih časopisa i pravljenje albuma, šivenje, gradnja farme, gradića ilikućice za lutke od kartona i lepljive trake. Ne dozvoljavajte prekomerno gledanje televizije i igranjevideo- igrica.

Kadje dete bolesno, može mu se dozvoliti da ustane tek kad mu bude bolje, uz retke izuzetke.

1044. Ako će dete provesti duže vreme u krevetu, ali se oseća dovoljno dobro da može da uči,angažujte privatnog nastavnika ili nekog iz porodice ko ume da poučava, i gledajte da dete, što je premoguće, počne svakodnevno da prelazi jedan deo školskog gradiva.

Normalno je da će dete želeti da mu povremeno pravite društvo i tada možete da mu se pridružiteu nekim njegovim zanimacijama ili da mu čitate. Ali ako baš „nema duše" i zahteva stalno sve višepažnje, nastojte da izbegnete rasprave i pogađ anja. Ono mora da zna da u određ enim periodima danamože da računa da ćete biti uz njega, ali i da ćete preostalo vreme biti zauzeti drugim stvarima. Akone boluje ni od čega zaraznog i lekar se slaže da može da ima društvo, pozivajte drugu decu da se igra-

ju s njim i ostaju na ručku ili večeri.Najteži deo dolazi onda kad dete pobedi bolest, ali još uvek nije sasvim ono staro. Morate da se

oslonite na svoj zdrav razum i rasuđ ivanje da biste odredili koliko su mu i dalje potrebni neki poseb-

ni obziri. Sve se svodi na to da puštate dete da u datim okolnostima vodi maksimalno normalan život,

380



Medicinski problemi

očekujete da se razumno ponaša prema vama i ostalim članovima porodice i izbegavate zabrinut načingovora, izgled i misli.

Povišena temperatura

UPOZORENJE: Nikad nemojte davati detetu ili tinejdžeru aspirin u slučaju povišene tempera-

ture ili simptoma nazeba ili gripa, sem ako mu ga neprepiše lekar. Za ove simptome kod dece ili tinej-džera treba upotrebljavati isključivo acetaminofen, ibuprofen i ostale neaspirinske proizvode. Ako seispostavi da je u pitanju neko virusno oboljenje, naročito grip ili ovčije boginje, aspirin može prouz-rokovati Rajev sindrom, ne tako čestom ali zato vrlo opasnom oboljenju (vid. odeljak 1193).

1045. Šta je povišena temperatura, a šta nije? Prvo što treba da shvatite jeste da se telesna tem-peratura zdravog deteta ne zadržava stalno na 37°C. Ona uvek pomalo varira ispod i iznad te vrednosti,u zavisnosti od doba dana i onoga što dete radi. Obično je najniža rano ujutru i najviša kasno posle-podne.

Ova promena u toku dana je, međ utim, veoma mala. Veća je promena izmeđ u mirovanja i aktiv-nosti. Telesna temperatura savršeno zdrave male dece može da iznosi 37,5 ili čak 37,7°C, pošto su

upravo jurcala naokolo, ali temperatura od 38,3°C verovatno znači da je dete bolesno, bez obzira nastepen aktivnosti. Aktivnost manje utiče na telesnu temperaturu starije dece. Sve ovo znači da akoželite da znate da li je telesna temperatura vašeg deteta povišena zbog bolesti, morate da mu je izmeritetek pošto je mirovalo jedan sat ili duže.

1046. Šta prouzrokuje povišenje telesne temperature u slučaju bolesti? Povišena temperatura je deo reakcije organizma na mnoge infektivne, ali i druge bolesti. Naučnici veruju da je povišena tem-peratura zapravo način organizma da se odupre infekciji, jer se neki mikroorganizmi lakše uništavajuna višim temperaturama.

Kad osoba ima povišenu temperaturu, bolest u organizmu pokreće niz promena koje dovode dotoga da se „utvrđ eni nivo" temperature u mozgu povećava. Taj „utvrdeni n ivo" se odreduje u mozgu

(u hipotalamusu). On umnogome funkcioniše poput termostata ugrađ enog u kućni sistem za grejanje.Normalno, mehanizam termostata u organizmu prilagođ ava (ppvećava ili smanjuje) toplotu koju skup-lja metabolizam, da bi održao uobičajenu telesnu temperaturu. Kad se organizam bori protiv nekogmikroba, proizvode se hemikalije koje podižu utvrdeni nivo i telesna temperatura raste. To je razlogšto nam je hladno kad imamo groznicu. U stvari nam nije hladno - čak smo pregrejani - ali je tem-peratura koja raste jedno vreme niža od novoutvrđ enog nivoa, što mi doživljavamo kao da nam je hlad-no. Lekovi za snižavanje telesne temperature deluju tako što hemijskim putem snižavaju utvrđ eni nivo.

Mnogi roditelji pretpostavljaju da je temperatura sama po sebi loša i žele da je spuste uz pomoćlekova, bez obzira na to koliko je visoka. Međ utim, dobro je imati na umu da temperatura nije bolest.Povišena temperatura je jedan od metoda koje organizam koristi da bi potpomogao prevazilaženjeinfekcije. Na taj način se istovremeno prati i tok bolesti. U nekim slučajevima, lekar želi da snizi tem-

peraturu jer ometa detetu san ili ga iscrpljuje. U drugim slučajevima, lekar ne želi da spušta tempera-turu i koncentriše se na lečenje infekcije.

Kod najgrozničavijih bolesti, temperatura je obično najviša kasno poslepodne, a najniža ujutru -ali nemojte se iznenaditi ako je visoka ujutru a niska poslepodne. Postoji manji broj oboljenja kodkojih je temperatura, umesto da se penje i pada, stabilno povišena. Karakteristično su takve upala plućai roseola infantum. Temperatura niža od normalne (ispod 36,1°C) ponekad se javlja na kraju bolesti,kao i kod zdravih beba i male dece u jutarnjim časovima. To nije razlog za zabrinutost sve dok se deteoseća dobro.

1047. Toplomer. Jedina razlika izmedu oralnog (koji se stavlja u usta) i rektalnog toplomera jesteu obliku vrha. Rektalni toplomer ima na vrhu kuglicu, tako da nije oštar. Oralni toplomer ima dug i ta-nak vrh, kako bi se živa u ustima što pre ugrejala. Oznake na ovim toplomerima su iste i imaju isto

381




značenje - drugim rečima, nisu drugačije zbog razlike u temperaturi u ustima i rektumu. Oba ova top-lomera mogu da se koriste za merenje pazušne (aksilarne) temperature.

A sad, reč-dve o razlici izmeđ u oralne, aksilarne, timpanske i rektalne temperature. Temperaturau rektumu je najviša jer se meri duboko u unutrašnjosti organizma. U ustima je najniža jer se usta hladevazduhom koji se udiše kroz nos. Razlika izmedu te dve temperature je obično oko pola stepena.Aksilarna temperatura je negde na sredini.

Većina toplomera sasvim dobro registruje temperaturu u rektumu u roku od jednog minuta. Akonekad posmatrate toplomer dok se nalazi u bebinom rektumu, možete da vidite da živin stub u početkuveoma brzo raste. Za prvih dvadeset sekundi dospe unutar stepena u kojem će se i zaustaviti. Posletoga se jedva pomera. Dakle, ukoliko vas merenje rektalne temperature bebi koja se otima čini ner-voznim, možete da izvadite toplomer posle manje od jednog minuta i ipak imate predstavu kolika jeotprilike bebina temperatura.

Potrebno je nešto duže da bi se registrovala prava temperatura u ustima - minut i po do dva. To je zato što je ustima potrebno neko vreme da se zagreju pošto su bila otvorena i pošto je vrh toplome-ra delimično okružen vazduhom. Potrebna su četiri minuta da bi se precizno izmerila aksilarna tem-peratura, ali opštu sliku možete dobiti i ako izvadite toplomer posle dva ili tri minuta.

Neki roditelji danas više vole toplomere s elektronskim digitalnim očitavanjem. Za kraće vreme,precizno očitavaju temperaturu i brojevi se lako čitaju. Uglavnom su precizni koliko i živini toplo-meri, ali su istovremeno i skuplji. Za decu naročito nesklonu saradnji, postoje elektronski digitalnitoplomeri koji se drže na spoljnoj strani ušnog kanala. Oni očitavaju temperaturu bubne opne. Madasu obično vrlo precizni, ovi toplomeri se moraju postaviti baš na pravo mesto, ili će se očitati netačnatemperatura. Pored toga su i jako skupi. Ne savetujem njihovu upotrebu, sem ukoliko nema drugognačina da izmerite temperaturu svom osetljivom detetu.

1048. Očitavanje toplomera. Merenje temperature je izvor brige za mnogeroditelje, jer im je teško da očitavaju živin toplomer. Ako baš nikako ne uspevate toda naučite, predlažem da kupite toplomer s digitalnim očitavanjem. Međ utim, 99 od100 roditelja može da nauči da očitava živin toplomer, samo ako se potrudi.

Možda će vam biti lakše ako vam objasni neko drugi, ali evo kako to ide. Većina

toplomera je obeležena na isti način. Imaju dugačku crtu za svaki stepen i kratkecrtice za desete delove stepena. Granična temperatura je na mnogim toplomerimaobeležena crvenom tačkom.

Očitavanje toplomera je vrlo lako kad „ukapirate" kako se radi. Držite ga takoda vam se u levoj ruci nalazi vrh toplomera, odnosno rezervoar sa živom, a desnomrukom pridržavajte njegov suprotan kraj. Na taj način će skala s brojevima biti okre-nuta prema vama. Zatim lagano okrećite toplomer, sve dok ne ugledate živin stub.Desni završetak živinog stuba pokazuje kolika je temperatura. Nije naročito bitno daočitate temperaturu baš u delić stepena.

1049. Merenje temperature. Pre nego što izmerite detetu temperaturu, protre-

site toplomer. Držite njegov gornji kraj (onaj suprotan rezervoaru sa živom) čvrstoizmeđ u palca i kažiprsta. Zatim ga oštrim, odsečnim pokretima energično protresite,da biste živu spustili barem na 36,1°C. Ako živa ne silazi, znači da vam pokreti nisudovoljno odsečni. Toplomer tresite nad krevetom ili kaučem, tako da se ne polomiako vam ispadne iz ruke. Kupatilo je najgore moguće mesto za to, zbog svih tvrdihpovršina koje se u njemu nalaze. Ako se toplomer slučajno polomi, vodite računa dane dozvolite deci bilo kakav kontakt sa živom, pošto ona može da se apsorbuje krozkožu.

Ako detetu mente temperaturu rektalno, umočite vrh toplomera u vazelin ilikremu. Najbolji položaj za bebu jeste da leži potrbuške preko vaših kolena. Ne moželako da se izmigolji iz tog položaja, a i noge joj vise, tako da vam ne smetaju. Nežno

uvucite toplomer u rektum, nekih dva do dva i po centimetra duboko, ne više. Činiteto veoma lagano, tako da toplomer sam nalazi svoj put. Ako ga držite kruto, možete

382



Medicinski problemi

ubosti bebu iznutra. Kad je toplomer dovoljno ušao, bolje je da ga više ne držite, jer tako možete dapovredite bebu koja se otima. Umesto toga, položite dlan preko bebine guze i lagano pridržavajte top-lomer izmedu dva prsta, kao što je prikazano na crtežu.

Rektalnu temperaturu možete izmeriti i detetu koje leži na krevetu, na boku sa lako savijenim ko-lenima. Teže je naći rektum kad dete leži potrbuške na krevetu. Najgori položaj za ovakvo merenjetemperature jeste kad dete leži na leđ ima. Tada je rektum teško dostupan, a dete je u poziciji da vasslučajno - ili namerno - udari nogama u ruku.

Kad je dete staro jednu godinu ili više, sa psihološkog stanovišta je poželjnije da se temperaturameri ispod pazuha (aksilarno). Ono počinje da bude svesno svog tela, dostojanstva i svoje sigurnosti.Verovatno će mu smetati ili će se čak uspaničiti ako oseti da mu nešto stavljate u rektum. Možetesasvim zadovoljavajuće izmeriti bebi temperaturu ako stavite vrh toplomera pod njen pazuh i zatim jojčetiri minuta držite ruku pritisnuru na grudi (gledajte na sat). Izmeđ u ruke i pazuha ne treba da budenikakva odeća već samo vrh toplomera. Pazušnu temperaturu možete meriti i rektalnim i oralnim top-lomerom.

383




Sa pet ili šest godina, dete obično spremno sarađ uje i drži toplomer pod jezikom, zatvorenih usa-na. Temperaturu mu možete meriti u ustima ili ispod pazuha, kako vam je zgodnije. Mala je razlika dali će toplomer očitavati 37,6 ili 37,7°C. Lekara interesuje približna temperatura. Kad mu kažete koli-ka je temperatura, samo dodajte ,,u ustima", ,,pod pazuhom" ili „rektalno". Kažem ovo jer neki rodite-lji ponekad, pošto izmere rektalnu temperaturu deteta, pokušavaju da izračunaju kolika bi bila oralnatemperatura, pa onda tu brojku saopštavaju lekaru. Najbolje vreme za merenje temperature jeste tokom

jutra i ranog prepodneva i kasno poslepodne.Toplomer možete da operete mlakom vodom i sapunom. Zatim ga možete izbrisati apotekarskimalkoholom, ali ga posle toga obavezno isperite hladnom vodom da bi se pre sledeće upotrebe s njegauklonio ukus alkohola.

1050. Koliko dana treba đ a merite temperaturu? Evo šta se povremeno dešava. Dete ima ga-dan nazeb praćen temperaturom. Lekar pregleda dete i nalaže roditeljima da mu dva puta na dan meretemperaturu. Groznica naposletku prolazi i dete se lepo oporavlja, uz blag kašalj i curenje iz nosa.Lekar kaže roditeljima da dete može da izlazi napolje čim se povuku svi simptomi nazeba. Dve nede-lje kasnije, roditelji telefoniraju lekaru i saopštavaju mu da su i oni i dete već očajni što ne mogu napo-lje, da već deset dana nema ni traga kašlju ni curenju iz nosa, ali da je temperatura i dalje svakog posle-podneva 37,5°C. Kao što sam već objasnio, kad je dete aktivno, ovo ne mora da znači da ima groznicu.Deset dana ostajanja u kući i briga zbog temperature jesu gubljenje vremena i greška.

Najčešće, ako je temperatura dva do tri dana niža od 38,3°C, dobro opšte pravilo glasi da zabo-ravite na toplomer, sem ako lekar traži da nastavite da merite detetu temperaturu ili ako dete deluje nabilo koji način bolesnije. Deca ne treba da idu u školu 24 sata pošto imje temperatura pala na nor-malu i dok se definitivno ne budu osećala bolje, mada to ne znači da svi simptomi nazeba moraju oba-vezno da se povuku. Nemojte stvarati naviku da detetu merite temperaturu i onda kad mu je sasvimdobro.

1051. Lečenje visoke temperature dok ne stignete kod lekara. U uzrastu od jedne do pet godi-na, deca mogu da imaju temperaturu povišenu čak do 40°C, pa i više, na početku neke od blagih infek-cija, kao što su nazeb, upala grla ili grip, isto kao i kod ozbiljnijih infekcija. S druge strane, neke opas-ne bolesti gotovo nikad ne idu s temperaturom većom od 38,3°C. Prema tome, ne dajte da vas zavedevisina temperature. Kad vam dete deluje bolesno, odvedite ga kod lekara, bez obzira na to kolika jetemperatura.

Ponekad se dete oseća jako loše kad ima visoku temperaturu. Ako se prvog dana bolesti tempe-ratura popne na 40°C ili više, a proći će jedan sat ili više dok ne stupite u kontakt s lekarom, makar ipreko telefona, groznicu možete da ublažite pomoću nekog leka za snižavanje temperature, kao što suacetaminofen ili ibuprofen. Oba postoje u čvrstoj i tečnoj formi. U doziranju se pridržavajte priloženoguputstva. (Vodite računa da ove lekove držite van domašaja dece, u zaključanom ormariću ili kutiji.)Imajte na umu da se doza menja u skladu s uzrastom i telesnom težinom deteta.

Lek za snižavanje temperature treba davati samo jednom, sem u slučaju da posle tri ili četiri sata jošne možete da dođ ete do lekara, kada možete detetu dati i drugu dozu.

Možete okupati dete ili mu istrljati kožu mokrim peškirom ili sunderom. Svrha mlake kupke ilitrljanja vlažnom krpom ili sunderom jeste da se krv dovede do površine i rashladi putem isparavanjavode s kože. (Za ovo se tradicionalno koristio alkohol, ali ako se nanosi u velikim količinama u malojprostoriji, previše će se udisati. U svakom slučaju, voda je podjednako efikasna, iako ne miriše takovažno kao alkohol.) Ove metode, medutim, donose samo privremeno olakšanje, jer telesni termostatostaje podešen na onu višu temperaturu i brzo će dovesti do vraćanja groznice.

Kad je temperatura jako visoka i dete se zarumeni u licu, na normalnoj sobnoj temperaturi valjaga lako pokriti, možda samo čaršavom. Tako će mu biti prijatnije i može mu malo spasti temperatura.

Roditelji često brinu da bi dugotrajna povišena temperatura mogla da izazove konvulzije. To nijetačno. Nagla promena temperature na samom početku bolesti, kod sasvim male dece, može da prouz-rokuje pojavu grčeva (odeljak 1189). Temperaturu pokušavamo da snizimo da bismo pomogli detetu

da se prijatnije oseća, a ne da bismo sprečili konvulzije.

384



Medicinski problemi

Ishrana u toku bolesti1052. Ishrana u toku bolesti. Vaš lekar ili patronažna sestra reći će vam koju ishranu da pri-

menjujete dok je dete bolesno, uzimajući u obzir prirodu bolesti i ukus deteta. O ishrani za vremedijareje kod novorođ enčadi naći ćete u odeljcima 345-346. Ovo što sledi jesu neka osnovna uputstvakoja vam mogu poslužiti dok ne dobijete medicinsku pomoć.

1053. Ishrana za vreme nazeba koji nije praćen temperaturom. Ishrana za vreme nazeba kojinije praćen temperaturom može da bude sasvim normalna. Međ utim, deci može delimično da oslabiapetit, zbog toga što su stalno u kući, što nisu uobičajeno aktivna i što gutaju sluz. Nemojte ih primo-ravati da jedu više nego što žele. Ako jedu manje nego obično, nudite im izmeđ u obroka više tečnostinego inače. Ljudi ponekad misle da će više tečnosti pospešiti izlečenje. Nema nikakve štete u tome dadeca piju koliko god im se pije, ali preterano velika količina tečnosti ne donosi ništa više dobra oduobičajene količine.

1054. Ishrana za vreme nazeba dok se ne posavetujete s lekarom. Kad deca imaju temperatu-ru preko 38,8°C, uz nazeb, grip, upalu grla ili neku od zaraznih bolesti, u početku uglavnom uopštenemaju apetita, naročito za čvrstu hranu. Tokom jednog ili prva dva dana takve groznice, nemojte im

uopšte nuditi čvrstu hranu ukoliko nisu gladna, ali im, dok su budna, često nudite tečnost.Sokovi od pomorandže i ananasa i voda su najpopularniji, ali nemojte zaboravljati na vodu. Ona

ne sadrži hranljive sastojke, ali to je u tom trenutku sasvim nevažno. Kao da se upravo zato najviše idopada bolesnoj deci. Unos ostalih tečnosti zavisi od ukusa deteta i bolesti koju ima. Ako dete bolujeod infekcije koja prouzrokuje pojavu ranica ili razjeda u ustima, možda neće želeti da pije citrusnenapitke, koji su kiseli i doprinose da ranice peku. Neka deca vole sok od grejpfruta, limunadu, sok odkruške, sok od grožđ a ili blag čaj. Voćni sladoled na štapiću takođ e je dobar izvor tečnosti. Starija decavole gazirana pića, ali bilo bi dobro da se izbegavaju kola- napici, pošto oni sadrže male količine ko-feina, koji je stimulans i stoga nepoželjan za unošenje u organizam.

Kravlje mleko se ne preporučuje bolesnoj deci - kao, uostalom, ni zdravoj. Mlečni proizvodi stva-raju povećanu količinu sluzi i dovode do još većih neprijatnosti kod infekcija gomjeg respiratomog

trakta.

1055. Mada i dalje ima povišenu temperaturu, dete može posle jednog ih dva dana imatimalo bolji apetit. Ako je vaše dete gladno uprkos visokoj temperaturi, možda je ipak u stanju da jedeneku jednostavniju čvrstu hranu kao što su tost, krekeri, mekane kašaste cerealije ili pire od jabuka. 21

Namimice koje deca često ne žele da jedu kad imaju temperatum i koje se tada ne mogu variti je-su kuvano ili sirovo povrće, meso, piletina, riba i masnoće poput butera, margarina, pavlake i ostalihmlečnih proizvoda. Medutim, dr Klara Dejvis je tokom svojih eksperimenata s ishranom ustanovila dadeca u periodu oporavka - kad temperatura prode - često traže da jedu upravo povrće, i tada ga sasvimdobro vare.

Postoji jedno pravilo koje je važnije od svih ostalih: nemojteprimoravati bolesno dete dajede bilo

šta što ne želi, sem ako lekar iz nekog razloga ne insistira na tome. Teranje deteta da jede na silu možesamo da dovede do povraćanja, smetnji u crevima ili početka teškoća s hranjenjem.

1056. Ishrana u slučaju povraćanja. Povraćanje se, naravno, javlja kod više različitih bolesti,posebno u početku, kad dete ima povišenu temperaturu. Do njega dolazi zato što je želudac usled bo-lesti nadražen i nije u stanju da izade na kraj s unesenom hranom. Ishrana zavisi od mnogih faktora itreba da je odredi lekar. Međ utim, ako niste u situaciji da odmah stupite u kontakt s lekarom, možetese pridržavati sledećih saveta.

Dobro je da se želucu omogući potpuno mirovanje i odmor barem dva do tri sata pošto je počelopovraćanje. Ako dete traži, dajte mu gutljaj vode, ali u početku ne više od petnaestak grama odjednom.

21 Najbolje je da ispečete jabuku u kori i tako pripremite pire (prim. prev.).

385




Ukoliko ne povrati popijenu vodu i traži još, dajte mu još malo, recimo još oko tridesetak grama, pet-naest minuta kasnije. Postepeno povećavajte količinu do 120 grama (pola čaše), ako dete bude tražilo.Ukoliko sve to popije i ne povrati, možete pokušati da mu date malo razredenog jabukovog soka ili čaj(koji ne sadrži kofein).22 Bolje je da prvog dana ne idete iznad 120 grama tečnosti odjednom. Nekadeca dobro podnose voćne sladolede na štapiću (one „vodene").

Ako od poslednjeg povraćanja protekne nekoliko sati i dete traži da jede čvrstu hranu, dajte mu

nešto jednostavno, recimo kreker, parče tosta, malu bananu i kašiku pirea od jabuka. Nemojte mu da-vati mleko ni mlečne proizvode.Povraćanje koje ide uz bolest praćenu temperaturom najčešće se javlja prvog dana i više ne, mada

temperatura i dalje traje.Ukoliko dete povrati u mlazu, moguće je da će u izbljuvku biti vidljivi tragovi krvi. To obično

samo po sebi nije ozbiljno, ali svakako treba pomenuti lekaru ili patronažnoj sestri.

1057. Ishrana u slučaju dijareje (proliva). Kad dete ima dve ili više godina, manji su izgledi zaozbiljnu ili dugotrajnu dijareju. Dok ne dođ ete do lekara, najbolji lek su mirovanje i uobičajena ishra-na, onoliko koliko se detetu jede. Istraživanja pokazuju da tradicionalna „ishrana u slučaju dijareje"koja se sastoji od zaslađ enih tečnosti, gaziranih napitaka ili jabukovog soka, zapravo samo pojačava i

produžava dijareju, tako da se taj pristup više ne preporučuje.Neka deca vole da piju oralni rastvor za rehidraciju, koji može da se kupi u svim apotekama. To je samo blago zasladena voda s dodatkom minerala koje organizam gubi u toku dijareje. Obično ih nijepotrebno nadoknađ ivati ako je dijareja blaga - ali može da bude od velike pomoći u slučaju znatnedijareje, kad postoji opasnost od dehidracije (vid. odeljak 346). Tada će vam lekar možda preporučitida detetu dajete oralni rastvor za rehidraciju.

Ključna karakteristika ishrane u toku dijareje jeste dovoljna količina tečnosti, kako dete ne bi de-hidriralo zato što manje unosi tečnosti (pije) nego što je izbacuje (kroz tečnu stolicu). Ta tečnost netreba da bude voda, čaj niti bilo šta što ne nadoknađ uje gubitak minerala. Najbolji je rastvor za re-hidraciju.

1058. Izbegavanje problema s hranjenjem na kraju bolesti. Ako dete nekoliko dana ima po-višenu temperaturu i nije mu naročito stalo do jela, sasvim je normalno da malo oslabi. Kad se takonešto desi prvi put, roditelji se zabrinu. Pošto temperatura najzad spadne i lekar kaže da polako moguda počnu da mu daju uobičajenu hranu, nestrpljivi su da ponovo uhrane dete. Međ utim, često se dešavada dete odbija hranu koja mu se daje na početku oporavka. Ako ga roditelji nutkaju da jede, obrok zaobrokom i dan za danom, možda mu se apetit nikad neće vratiti.

Takvo dete nije zaboravilo kako se jede niti je postalo suviše slabašno da bi jelo. Iako se tempera-tura vratila na normalu, u organizmu je još uvek prisutno dovoljno infekcije da utiče na želudac i creva.Čim dete ugleda hranu koju mu prvu ponudite, njegov sistem za varenje ga upozorava da još uvek nijespreman za nju.

Kad silom gurate hranu detetu kome je usled bolesti još uvek muka, ono vrlo brzo postaje sve gad-

ljivije i može se desiti da se za svega nekoliko dana stvori dugotrajan problem s hranjenjem.Čim se želudac i creva oporave od dejstva većine oboljenja i opet budu u stanju da vare hranu,dete će ponovo biti gladno - i to kao vuk. Deca obično prosto satiru hranu prvih nedelju ili dve danaposle bolesti, kako bi nadoknadila izgubljeno. Ponekad ćete ih čuti da kukaju da su gladna svega dvasata posle obilnog obroka. Sa tri godine već su u stanju da traže konkretne namirnice za kojima njihovorganizam oseća najveću potrebu.

Davanje lekova

1059. Ponekad je potrebno mnogo veštine da bi se dete navelo da uzme lek. Prvo pravilo jeda mu stavite lek u usta kao da je to nešto najnormalnije na svetu i da vam nije ni na kraj pameti da

To znači da treba da izbegavate indijski i ruski čaj, naročito crne, i koristite blage biljne čajeve (prim. prev.).

386



Medicinski problemi

ono možda neće da ga popije. Ako počnete mnogo da se izvinjavate i objašnjavate, ubedićete ga da seod njega očekuje da mu se lek ne dopadne. Dok mu stavljate kašičicu u usta, pričajte o nečem sasvimdrugom. Većina male dece automatski otvara usta, kao ptići u gnezdu.

Tablete koje se ne rastvaraju mogu se zdrobiti u fini prah i pomešati s kašičicom neke ukusne hra-ne, recimo, pirea od jabuka. Nemojte stavljati više od jedne kašičice, za slučaj da dete nije raspoloženoda pojede više od toga. Gorke pilule mogu da se pomešaju s kašičicom pirea od jabuka, pirinčanog

sirupa ili pirinčanog mleka.Masti i kapi za oči ponekad je najzgodnije nanositi i ukapavati dok dete spava. Malo dete možete

i staviti na svoje krilo, tako da mu noge budu oko vašeg struka, da se ne bi ritalo; glavu mu nežno aliodlučno stavite međ u svoja kolena i pridržavajte jednom rukom dok drugom nanosite lek. (Ovaj polo-žaj je dobar i za čišćenje nosa pumpicom ili stavljanje kapi u nos.)

Ako lek „maskirate" nekim napitkom, gledajte da to bude nešto što dete ne pije jako često, kaošto su sok od grožđ a ili suvih šljiva. Ukoliko promenite ukus soku od pomorandže, može se desiti dadete kasnije mesecima bude podozrivo prema njemu.

1060. Nemojte davati lek koji lekar nije prepisao. I nemojte nastavljati da ga dajete bez kon-sultacije s njim. Evo nekih primera zašto ne treba to da radite. Dete ima nazeb i kašlje, i lekar mu pre-

piše određ eni lek protiv kašlja. Dva meseca kasnije, dete ponovo počne da kašlje i roditelji mu, ne kon-sultujući lekara, na svoju ruku daju isti taj lek. Nedelju dana se čini kao da mu pomaže, ali zatim kašaljpostaje tako jak da moraju da se obrate lekaru. Lekar odmah shvata da ovaj put nije posredi nazeb većupala pluća; posumnjao bi na nju i pre nedelju dana, da su roditelji doveli dete na pregled.

Roditelji koji su nekoliko puta uspeli da kod deteta izleče nazeb, glavobolju ili bolove u stomaku,počinju da se osećaju kao stručnjaci - što i jesu, ali samo u određ enoj meri. Međ utim, za razliku od le-kara, nisu obučeni da pažljivo utvrde tačnu dijagnozu. Roditeljima dve različite glavobolje (ili boloviu želucu) izgledaju isto. Za lekara, jedna može imati sasvim različito značenje od druge, i može iziski-vati drugačije lečenje.

Ljudi čiju je decu lekar lečio penicilinom dolaze ponekad u iskušenje da ga ponovo upotrebe uslučaju sličnih simptoma. Rezultati su bili dobri, misle oni, lako se uzima i doziranje im je poznato od

prošlog puta - stoga, što da ne? Prvo, detetu može biti potrebna drugačija doza ili čak neki sasvim dru-gi lek. Zatim, kod dece se ponekad javljaju ozbiljne reakcije na upotrebu tih lekova - temperatura,osip, anemija. Te komplikacije su, srećom, retke, ali je veća verovatnoća da će se javiti ukoliko se lekčesto uzima, a pogotovo ako se uzima nepravilno. Zbog toga ga detetu treba davati isključivo ako jelekar došao do zaključka da opasnost od bolesti i verovatnoća da će lek biti od pomoći premašuju rizikkoji predstavlja uzimanje tog leka. Čak i kontinuirana upotreba tako običnog leka kao što je acetami-nofen može povremeno prouzrokovati ozbiljne probleme. Iz istih razloga, nikada nemojte detetu da-vati lekove koji su se zatekli u rezervi kod komšinice, prijateljice ili nekih rođ aka.

Prekomerna upotreba antibiotika može da dovede do toga da bakterije postanu otporne (rezistent-ne) na njih. Usput, „antibiotik" zapravo znači „onaj koji uništava život". Više volim da vidim terminekao što su „antibakterijski", „antigljivični" ili „antivirusni", što je preciznije i konkretnije u odnosu naono što leče.

1061. Lekove koji izazivaju stolicu ne treba koristiti, iz bilo kog razloga - pogotovo u slučaju

bolova u želucu - bez konsultovanja s lekarom. Neki ljudi imaju pogrešno ubeđ enje da su bolovi uželucu najčešće posledica konstipacije (zatvora) i stoga se odmah odlučuju da daju neko sredstvo začišćenje. Uzroci bolova u želucu su brojni (vid. odeljke 1127- 1139) i neki od njih, kao što su zapa-ljenje slepog creva ili opstrukcija creva, samo se pogoršavaju uzimanjem tih sredstava. Prema tome,pošto niste sigurni zašto vaše dete boli želudac, opasno je da ga lečite tako jakim lekovima.

1062. Generički naziv leka. U slučaju da lek ne ide na recept, a proizvodi ga više fabrika, pod raz-ličitim komercijalnim nazivima, lekar će vam možda reći njegov generički naziv, kako bi vam u apote-ci lakše izašli u susret.

387




Izolacija u slučaju zaraznih bolesti1063. Infektivne bolesti prenose se na više načina. Neke se prenose kašljanjem (kapljično), a

neke direktnim telesnim dodirom. U svakom slučaju, mikrob mora da dospe s jedne osobe na drugu.Nećete se zaraziti boravkom u istoj prostoriji, sem ako mikrob na neki način nije našao put od bolesneosobe do vašeg organizma. Neke infektivne bolesti, kao što su ovčije boginje ili male boginje, izuzetnosu zarazne; neke druge se relativno teško prenose (recimo, HIV ili hepatitis B).

Uopšte uzev, smatram da je najbolje da dete bolesno od neke zarazne bolesti bude u kući sve dokmu temperatura ne spadne i lekar ne kaže da više nije zarazno za druge. Mislim da je razumno da seprisni kontakti (poljupci, zagrljaji i maženje) izmeđ u bolesnog deteta i ostalih članova porodice sveduna minimum, sem, naravno, osobe koja neguje malog bolesnika. Ova predostrožnost pomaže da sespreči da nepotrebno obole i drugi članovi porodice. Ako su ostala vaša deca bila normalno u kontak-tu s bolesnim detetom, pre nego što ste saznali koja je bolest u pitanju, verovatno će se svakako razbo-leti, ali je ipak dobro da se ne izlažu kontinuirano mogućnosti zaraze. Drugi razlog za držanje bolesnogdeteta u izolaciji jeste to što na taj način neće biti izloženo novim mikrobima koji bi mogli dodatno dazakomplikuju njegovu bolest.

Sem u retkim slučajevima, odrasli iz porodice - osim onih koji su nastavnici ili im je priroda poslatakva da barataju namirnicama - mogu najnormalnije da odlaze na posao ili van kuće, ukoliko neko

od članova domaćinstva boluje od zarazne bolesti. Sto se tiče poseta porodicama koje imaju decu kojabi se mogla razboleti, morate se osloniti na vlastiti zdrav razum. Izgledi da prenesete mikrobe drugojdeci praktično su ravni nuli, dokle god im ne prilazite.

Isto tako, neće vas baš s dobrodošlicom dočekati roditelji skloni panici, pogotovo ako je posredineka bolest koje se svi boje, kao što su meningitis ili veliki kašalj. Kriviće vas i ako se neko iz njihoveporodice posle pola godine ili više razboli od te bolesti. S druge strane, nemojte oklevati da odete ne-kom u posetu ako vaše dete boluje od neke uobičajene dečje bolesti, ako ste vi sami preležali tu bolest,ako vaši prijatelji ne spadaju u paničare, i ako vam se njihova deca ne približavaju dok ste u poseti.

Za dobro druge male dece i vaše savesti, držite svoju decu podalje od njih, naročito ako pretpos-tavljate da su vaša deca u periodu inkubacije i da su zarazna za drugu decu.

Izuzetno je važno da nakon bavljenja bolesnim detetom perete ruke.

ODLAZAK U BOLNI CU

Kako da pomognete svom detetu1064. U uzrastu od jedne do četiri godine, dete je najviše zabrinuto zbog razdvajanja od ro-

ditelja. Kad ga odvedu u bolnicu i ostave tamo, kao i posle svake posete, detetu se čini kao da ih zau-vek gubi. Izmeđ u poseta može biti bojažljivo i deprimirano. Kad roditelji dođ u da ga obiđ u, može imbez reči prebacivati tako što će u početku odbijati da ih pozdravi. Ako je ikako moguće, trebalo bi da

jedno od roditelja boravi s detetom u bolnici.Posle četvrte godine, dete se više zabrinjava oko toga šta će mu raditi, plaši se da će ga povrediti

i da će ga boleti. Ne valja da roditelji uveravaju dete da će mu u bolnici biti kao na letovanju. Ako muse dese neke neprijatne stvari, a sasvim sigurno hoće, dete će izgubiti poverenje u roditelje. S drugestrane, ako mu saopštite baš sve neprijatne stvari koje ga tamo mogu snaći, verovatno će više patitičekajući da mu se dese, nego što bi inače patilo u toj situaciji.

Za roditelje je najvažnije da se ponašaju koliko god mogu smireno, ležerno i samouvereno, ali dau tome ne preteruju, da ne bi izgledalo lažno. Sem u slučaju kada je dete ranije već boravilo u bolni-ci, ono preplašeno pokušava da zamisli kako će taj njegov boravak izgledati, možda pribojavajući senajgoreg. Roditelji će ga lakše umiriti ako mu u opštim crtama opišu bolnički život, nego ako se pre-piru s njim oko toga da li će ga nešto boleti mnogo ili malo. Možete mu ispričati kako će ga sestraujutru probuditi i oprati ga dok leži u krevetu, da se jelo dobija na poslužavniku i jede u krevetu, da ćeimati i vremena za igru, da će možda koristiti lopatu ili gusku da bi kakilo ili piškilo, umesto da odlaziu kupatilo, kako treba da kaže sestri onda kad mu je nešto potrebno. Možete mu pričati i o tome da suposete u odredeno vreme i da na odeljenju ima mnogo druge dece s kojom može da se druži.

388



Medicinski problemi

Možete da pbrazgovarate o tome koje će omiljene igračke i knjige poneti sa sobom, o televizorus daljinskim upravljačem ili malom radio- aparatu koje može da ponese od kuće ili da pozajmi. Inte-resovaće ga i električni taster koji služi da pozove sestru.

Sasvim je u redu da se skoncentrišete na ove prijatoije aspekte bolničke svakodnevice, jer će dete,čak i u najgorem slučaju, provoditi najviše vremena u nekoj razonodi. Ja ne bih potpuno izbegavao te-mu samog lečenja, ali bih se potrudio da dete shvati da je to samo mali deo bolničkog života.

Mnoge dečje bolnice omogućavaju da roditelji i dete dođ u nekoliko dana pre zakazane hospita-lizacije i vide razne delove bolnice, kao i da pitaju sve što ih interesuje.

1065. Neka vam deca kažu šta ih brine. Najvažnije od svega jeste da detetu date šansu da vampostavlja pitanja i kaže kako zamišlja svoj boravak u bolnici. Mala deca ovakve stvari vide onako kakoto odraslima nikad ne bi palo na pamet. Pre svega, misle da će biti operisana ili odvedena u bolnicuzato što su bila nevaljala - jer nisu nosila čizme, ili nisu ležala u krevetu kad su bila bolesna, ili su seljutila na druge članove porodice. Dete može zamišljati da će mu raseći vrat da bi mu izvadili krajnikeili odseći nos da bi uklonili treći krajnik. Stoga, ohrabrite dete da vam postavlja pitanja. Budite sprem-ni na to da čujete o nekim neobičnim strahovima i pokušajte da ga razuverite u vezi s njima.

1066. Obavestite ih unapred. Ako nekoliko dana ili nedelja unapred znate da će vaše dete bitihospitalizovano, odlučite kad ćete mu reći. Ako nema izgleda da sazna samo, mislim da je humanije dasačekate i malom detetu kažete tek dva ili tri dana pre nego što će otići u bolnicu. N eće mu ništa koris-titi bude li nedeljama brinulo. Sedmogodišnjaku je, pak, pravednije reći nekoliko nedelja ranije, ako

je od onih koji se razumno suočavaju sa stvarima, a naročito ako ima nekih sumnji. U svakom slučaju,nemojte lagati dete bilo kojeg uzrasta ako vam postavi neka pitanja i nemojte nikad na prevaru odvestidete u bolnicu, praveći se da ga vodite negde drugo.

1067. Anestezija. Ako će dete biti operisano ili imate izbora u vezi sa detaljima, o anesteticima ianesteziji možete da porazgovarate s lekarom. Način na koji će dete prihvatiti anesteziju verovatno jenajbitniji za to da li će se emocionalno uznemiriti zbog predstojeće operacije ili će kroz sve to proći

bez potresa. Ako imate mogućnost da odaberete anesteziologa i anestetik, to takođ e ima veliki psiho-loški značaj za dete. Manje je zastrašujuće za dete da bude uspavano gasom. Naravno, lekar je onajkoji zna sve relevantne činjenice i odluka je na njemu, ali ako on smatra da može da vam pruži moguć-nost izbora, psihološki faktor je svakako nešto što valja imati u vidu.

Kad deteru objašnjavate anesteziju, nemojte mu govoriti da će „zaspati", jer bi to moglo da dovededo problema sa spavanjem nakon operacije. Umesto toga, objasnite mu da anestezija izaziva jednuposebnu vrstu sna, iz kojeg će ga anesteziolog probuditi čim operacija bude gotova.

Pokazalo se da prisustvo roditelja u času davanja anestezije doprinosi da dete bude mnogo manjeuplašeno i nervozno zbog operacije i smanjuje potrebu prethodnog smirivanja deteta sedativima.

1068. Posete. Ako je ikako moguće, roditelj treba da ostane u bolnici uz dete staro izmeđ u jedne

i pet godina, naročito danju. U najmanju ruku trebalo bi da ga svakodnevno posećuje. U većini dečjihbolnica dozvoljavaju da roditelj, ili neko drugi koga dete dobro poznaje, ostaje s njim u sobi i prekonoći.

Ako je roditelj u mogućnosti da ga samo povremeno posećuje, te posete mogu da stvore priv-remene teškoće malom detetu. Kad vidi roditelje, dete se podseti koliko mu nedostaju i koliko je izgu-bilo. Može srceparajuće plakati kad odu ili čak preplakati čitavo vreme posete. Roditelji su zbog togaskloni da pomisle da je ono sve vreme tako jadno i nesrećno. U stvari, mala deca se iznenađ ujućedobro prilagođ avaju bolničkom životu kad roditelji nisu pored njih, čak i onda kad se zaista loše ose-ćaju ili trpe neprijatno lečenje. Pri tom ne mislim da roditelji ne treba da dolaze. Dete crpi sigurnost izčinjenice da se roditelj uvek vrati pošto ode. Najbolje što roditelj može da učini jeste da deluje što jemoguće vedrije i bezbrižnije. Izmučen izraz na njegovom licu može samo još više da preplaši dete.Najbolje je da roditelj ostane uz dete i da se što manje odvaja od njega.

389




PRVA POM OĆ I HI TN I SLUČAJEVI

Posekotine1069. Sapun i topla voda za posekotine i ogrebotine. Najbolji tretman ogrebotina i malih pose-

kotina jeste pranje sapunom i toplom vodom. Brižljivo pranje je ključno za sprečavanje infekcije.

Pošto osušite posekotinu čistim peškirom, treba da je pokrijete zavojem, kako bi ostala čista dok nezaraste. Treba je nastaviti prati jednom dnevno sve dok potpuno ne zaraste.Kod velikih posekotina koje zjape treba, razume se, konsultovati lekara. Mnoge od tih velikih

posekotina potrebno je zašiti, da bi se rana zatvorila i smanjila mogućnost stvaranja ružnog ožiljka.Važno je da konci sve do uklanjanja ostanu čisti i suvi. Svakodnevno pogledajte ranu, kako biste navreme uočili znake infekcije, kao što su pojačan bol, otok, crvenilo ili curenje iz rane.

Rane koje su zagađ ene prašinom ili zemljom kao i one izazvane prljavim predmetima, npr. nože-vima, treba da vidi lekar. On može savetovati primanje buster doze vakcine protiv tetanusa (revakci-nacije), naročito ako su to duboke posekotine ili probodne rane. Ako je vaše dete primilo početnu se-riju od tri vakcine i revakcinaciju protiv tetanusa tokom poslednjih pet godina, onda mu možda nijepotrebna još jedna. Ukoliko niste sigurni, proverite kod svog lekara.

Ponekad je rana posledica slučajnog pada na polomljeno staklo ili drvo. U ovim slučajevima, urani može da ostane krhotina ili zaostali deo stranog tela (stakla, drveta ili šljunka). Osim ukolikoga je moguće lako izvaditi, preporučljivo je da ranu pregleda lekar. Možda je potrebno locirati stranotelo rentgenskim snimanjem i potom odlučiti da li ga je potrebno odstraniti. Kod svake rane koja nezarasta kako treba ili se inficira (crvenilo, otok ili curenje) postoji mogućnost da je u njoj ostalo stra-no telo, kao što je iver.

Krhotine

1070. Odstranjivanje krhotina. Uz male posekotine i modrice, krhotine su verovatno najčešćemanje povrede u detinjstvu. Ja odstranjujem krhotine metodom natapanja i razmicanja: operite povre-denu regiju vodom i sapunom i zatim je potopite u što topliju vodu. Ako potapanje nije izvodljivo,stavite vruć oblog. (Moraćete da dogrevate vodu ili obloge svakih nekoliko minuta.) Ako jedan krajkrhotine viri IZ kože, sad možete da ga uhvatite dobrom pincetom i nežno izvučete napolje. Ako jekrhotina potpuno pod kožom, trebaće vam šivaća igla koju ste prebrisali apotekarskim alkoholom.Natapanje omekšava kožu tako da vrhom igle možete nežno da razmaknete kožu na mestu uboda,uhvatite ga pincetom i izvučete. Pošto ste je izvukli, ponovo operite regiju sapunom i vodom i pokrij-te Čistim zavojem.

Nemojte previše čačkati kožu. Ako ne možete da izvučete krhotinu posle prvog natapanja, nata-pajte povredu još deset minuta u što toplijoj vodi i pokušajte ponovo. Ukoliko vam ni tada ne uspe,neka se za to pobrine vaš lekar.

Ujedi

1071. Ujedi životinja (ili čoveka). Usta životinja, pa čak i ljudi, sadrže mnoge bakterije koje mo-gu da prouzrokuju infekciju. Od ujeda obično nastane duboka probodna rana koju je uglavnom težeočistiti nego običnu razderotinu (laceraciju). O svim ujedima treba obavestiti lekara. U međ uvremenu,postupak prve pomoći je isti kao i za posekotine, s naglaskom na obilnom ispiranju i pranju sapunomi vodom.

Najčešća komplikacija posle ujeda životinje ili čovekajeste bakterijska infekcija. Da bi se spre-čio nastanak infekcije, vaš lekar može prepisati antibiotik. Cak i ako dete dobija antibiotike, ranu trebapažljivo proveravati i tražiti bilo kakve znake infekcije, kao što su crvenilo, otok, bolna osetljivost ilicurenje. U slučaju da primetite bilo šta od toga, morate ponovo odvesti dete lekaru.

Besnilo, infekcija opasna po život, mora se uvek imati na umu kada je reč o ujedima životinja.Ujede divljih životinja kao što su lisice, slepi miševi i slično, treba smatrati mogućnošću zaraze bes-nilom. U zavisnosti od toga gde živite i da li je životinja vakcinisana, domaće životinje, kao što su psi

i mačke, takođ e mogu preneti besnilo. Uglavnom nije potrebno da brinete o tome ako imate hrčka ili

390



Medicinski problemi

morsko prase. Mada besnilo ne može da se leči pošto se infekcija razvije, ona može da se spreči specijalnom vakcinom koja mora da se primi u što kraćem vremenu posle ujeda.

Vaš lekar može vas posavetovati u vezi s najboljim načinom lečenja svih tipova životinjskih ujeda,kao i potrebom za vakcinacijom protiv besnila. U slučaju da je to ujed neke domaće životinje, nadležnezdravstvene vlasti dužne su da je posmatraju deset dana, da bi se uverile da je zdrava. Ako je dete ujelaneka divlja životinja ili lutalica, trebalo bi je humano ubiti i ispitati na prisustvo besnila.

Krvarenje1072. Krvarenje. Većina rana nekoliko minuta pomalo krvari. To je dobro jer se tako ispira jedan

deo unetih mikroba. Samo obilno ili uporno krvarenje (hemoragija) zahteva specijalan postupak. Na-čin da se zaustavi krvarenje kod većine posekotina jeste direktan pritisak uz istovremeno uzdizanjepovredene regije. Dete treba da legne, a ispod povređ enog ekstremiteta podmetnite jedno ili dva jastu-četa. Ukoliko se krvarenje nastavi nesmanjenom snagom, pritisnite ranu komadom sterilne gaze ili bilokakve čiste tkanine, sve dok ne prestane. Očistite i zavijte ranu dok je ekstremitet još uzdignut. Pri-likom zavijanja rane koja je mnogo krvarila, ili još uvek krvari, upotrebite više četvrtastih komadagaze koje ćete naslagati jedan na drugi (ili ispresavijajte čistu tkaninu), tako da dobijete debelo jastučekoje ćete staviti na ranu. Zatim ga čvrsto pritisnite flasterom ili zavojem, tako da jako pritiska ranu i

time umanji mogućnost ponovnog krvarenja.Jako krvarenje. Ukoliko rana krvari alarmantnom brzinom, morate odmah da zaustavite krvare-

nje. Direktno pritisnite ranu i ako je moguće izdignite ekstremitet. Napravite jastuče od najčistijeg ma-terijala koji vam se nađ e pri ruci - gaze, čiste maramice ili najčistijeg dela odeće koji dete ili vi togčasa imate na sebi. Pritisnite jastuče na ranu i ne smanjujte pritisak sve dok ne stigne pomoć ili krva-renje ne prestane. Nemojte sklanjati toprvojastuče. Ako se potpuno natopi krvlju, dodajte odozgo novisloj materijala. Ukoliko krvarenje počne da jenjava, a imate pogodnog materijala, zavijte ranu.

Jastuče na rani treba da bude dovoljno debelo da ispod zavoja i dalje pritiska ranu. Ukoliko taj pri-tisak nije dovoljan da održi krvarenje pod kontrolom, nastavite da pritiskate rukom. Ako nemate višenikakve tkanine kojom bi mogli da pritisnete ranu koja obilno krvari, pritisnite rukama ivice rane iličak samu ranu.

Većina hemoragija može da se zaustavi jednostavnim direktnim pritiskom. Ukoliko to nijeslučaj, nastavite direktno da pritiskate i neka neko pozove hitnu pomoć. Dok čekate da hitna pomoćstigne, pacijenta stavite da legne, utoplite ga i podignete mu noge i povređ eni deo tela.

Krvarenje iz nosa1073. Krvarenje iz nosa. Ima više jednostavnih načina za zaustavljanje krvarenja iz nosa. Naj-

češće je dovoljno da dete nekoliko minuta mirno sedi. Da biste izbegli da proguta mnogo krvi, stavitedete da sedi uspravno, s glavom nagnutom napred, ili da legne i okrene glavu na stranu, tako da munos bude usmeren blago naniže. Ne dajte mu da izduvava nos niti da ga steže maramicom.

Krvarenje obično potiče iz prednjeg dela nosa. Katkada možete zaustaviti i izrazito jako krvare-nje ako lako stisnete donji deo nosa i držite tako pet minuta. (Gledajte na sat; pet minuta se u ovimokolnostima čini beskrajno dugo.) Zatim lagano i nežno olabavite stisak. Ukoliko krvarenje iz nosa,uprkos ovim merama, potraje deset minuta, stupite u kontakt s lekarom. Ako imate kapi za ublažava-nje zapušenosti nosa, natopite njima komadić vate i ugurajte ga u prednji deo nozdrve. Zatim ponovostisnite nos. Ovo će gotovo sigurno zaustaviti krvarenje.

Krvarenje iz nosa biva najčešće izazvano udarcem u nos, čestim čačkanjem nosa, alergijama inazebom, ili drugim infekcijama. Ako detetu često krvari iz nosa bez nekog vidljivog razloga, potreb-no je da ga pregleda lekar, da bi proverio da li je sve u redu sa sposobnošću njegovog organizma dazgrušava krv. Ukoliko dete ima uporna krvarenja iz nosa, možda je potrebno kauterizovati (spaliti)izloženi krvni sud koji uvek puca. Lekar to može lako uraditi u svojoj ordinaciji, obično neposrednonakon što prestane krvarenje.

Krvarenje iz nosa kod novorođ enčadi nije uobičajeno i treba o tome obavestiti lekara ili patro-nažnu sestru.

391




Opekotine1074. Opekotine. Opekotine obično nastaju usled slučajnog kontakta s vrelom vodom, mada i

vrelo ulje, masnoća i druge supstance takođ e mogu da izazovu povrede na koži. Čak i dugotrajno izla-ganje suncu može da stvori jake opekotine. Opekotine se svrstavaju u tri kategorije: opekotine prvogstepena obuhvataju samo površinski deo kože i obično izazivaju samo crvenilo u zahvaćenoj regiji;opekotine drugog stepena povređ uju dublje slojeve kože pri čemu obično nastaju plikovi; opekotinetrećeg stepena obuhvataju najdublje slojeve kože, oštećujući često nerve i krvne sudove ispod kože.Opekotine trećeg stepena su izuzetno ozbiljne povrede i često zahtevaju presadivanje kože.

Početno lečenje opekotina vrši se tako što se povređ ena regija što pre stavlja pod lagani mlaz hlad-ne (ne ledene) vode. Nikad nemojie na opečeno mesto nanositi nikakvu pomadu, mast, buter, kremu ili

proizvode na bazi nafte. Lekar će morati da ih odstranjuje, a to će vašem detetu samo pogoršati bol.Pošto isperete opekotinu vodom, ovlaš prekrijte regiju sterilnim zavojem. To će smanjiti bol.

Ukoliko se formiraju plikovi, nemojte ih dirati. Ne bušite ih, jer je tečnost u njima sterilna. Akootvorite plik, dozvoljavate mikrobima da uđ u u ranu. Ukoliko plik pukne, onda je bolje da višak kožeuklonite makazicama za nokte ili pincetom koje ste prethodno pet minuta prokuvavali i potom prekri-

jete sterilnim zavojem. Lekar mora da pogleda svaki plik koji je pukao i eventualno prepiše specijal-nu antibiotsku mast koja će sprečiti infekciju. Ako plik ostane netaknut, ali pokazuje znake infekcije

- na primer, u njemu ima gnoja, a koža na ivicama se zacrvenela - treba svakako da se obratite lekaru.Na opekotinu nikad ne stavljajte jod ili neko drugo antiseptično sredstvo, sem ukoliko tako naloži le-kar.

Izuzev blagih opekotina od sunca, sve opekotine zahtevaju obraćanje lekaru. To se naročito odno-si na opekotine u regiji lica, dlanova, stopala i genitalija, u kojima odlaganje lečenja može da dovededo stvaranja ožiljaka ili pogoršanja njihove funkcije.

1075. Opekotine od sunca. Bilo bi najbolje da, pre svega, ne dozvolite da ih dobijete. Ozbilj-ne opekotine od sunca su bolne, opasne i nepotrebne. Pola sata na plaži, na letnjem suncu, dovoljno jeda izazove opekotine kod svetlopute osobe koja se nije pripremila za izlaganje suncu (vid. odeljke635-639).

Za ublažavanje bolova od ovih opekotina, možete upotrebiti hladnu vodu i davati blago sredstvoprotiv bolova kao što su ibuprofen ili acetaminofen, ne aspirin. U slučaju pojave plikova, valja postu-pati onako kako je opisano u prethodnom odeljku. Ukoliko su opekotine ozbiljnije, osoba može imatidrhtavicu i temperaturu i osećati mučninu. U tom slučaju treba konsultovati lekara, jer opekotine odsunca mogu da budu ozbiljne koliko i bilo koje druge opekotine. Opečenu regiju nemojte ni najmanjeizlagati suncu, sve dok ne prode crvenilo.

1076. Povrede nastale delovanjem električne struje. Većina povreda ove vrste deci se dešavakod kuće i uglavnom je bezopasna. Stepen povrede je direktno proporcionalan količini električne stru-

je koja je prošla kroz dete, a to zavisi od toga koliko je dete uzemljeno. Voda ili vlaga bilo koje vrstesmanjuju uzemljenje i stvaraju mogućnost za znatne povrede. Iz tog razloga, nikakav električni aparatne treba da bude uključen u kupatilu dok se dete umiva ili kupa.

Najveći broj ovih povreda proizvodi udar koji prouzrokuje da se dete refleksno povlači od bolnogpečenja koje oseća. Kod jačih povreda, kod deteta se mogu videti opekotine s plikovima ili zacrvene-lom kožom. Može biti uočljiva i regija ugljenisanog tkiva, obično mrtve kože. Većinu ovih opekotinatreba lečiti onako kao je opisano u odeljku 1074.

Postoji nekoliko specijalnih okolnosti koje iziskuju dodatnu medicinsku pažnju. Električna strujamože prolaziti kroz nerve i krvne sudove. Ako kod vašeg deteta postoje ulazna i izlazna rana, moguće

je da je struja oštetila nerve i krvne sudove kroz koje je prošla. Ukoliko su kod deteta prisutni neuro-loški simptomi kao što su utrnulost ili „mravinjanje", ili ako se žali na bol, treba da ga pregleda lekar.

Povremeno se dešava da deca zadobiju opekotine ove vrste pošto zagrizu električni gajtan, a toobično bude mala opekotina u blizini ugla usana. Svu decu s ovakvim povredama mora da pogleda le-kar. Budući da sve opekotine ostavljaju ožiljke, možda će vašem detetu biti potrebna specijalna nega

da bi se izbeglo formiranje ožiljka koji može da ometa njegovu sposobnost da se smeši i žvaće.

392



Medicinski problemi

Infekcije kože1077. Ukoliko vaše dete ima infekciju kože. Ako dete ima čir ili infekciju na vrhu prsta, ili infi-

ciranu posekotinu bilo koje vrste, treba da ga pregleda lekar. Ukoliko to nije odmah moguće, najboljaprva pomoć jeste natapanje inficirane regije toplom vodom ili nanošenje toplih vlažnih obloga. Toomekšava kožu, ubrzava prskanje i omogućava da gnoj iscuri. Topla voda ujedno sprečava i da seotvor suviše brzo zatvori. Stavite preko obolelog mesta debeo zavoj i nalijte s dovoljno tople vode da

bude sasvim mokar. Posle dvadeset minuta, zamenite mokar zavoj drugim, čistim i suvim zavojem.Ponavljajte ovo natapanje tri do četiri puta na dan, istovremeno nastojeći da što pre odvedete dete leka-ru. Ako imate antibiotsku mast, možete je naneti na obolelu regiju, ali to ne treba da bude zamena zalekarski pregled.

Ukoliko dete ima infekciju kože praćenu povišenom temperaturom, a od mesta infekcije se pokoži pružaju crvene pruge, ili ima bolno osetljive limfne žlezde ispod pazuha ili na preponama, infek-cija se ozbiljno širi i treba ga bez odlaganja odvesti lekaru. Odvedite dete odmah u ambulantu ili ubolnicu, jer su antibiotici od vitalnog značaja u borbi s ozbiljnim infekcijama.

Strana tela1078. Predmeti u nosu i ušima. Mala deca često koješta guraju u nos i uši - perle, sitne delove

igračaka ili kuglice od papira. Nemojte još dublje gurati predmet u nastojanju da ga izvadite. Nemojteni pokušavati da izvadite gladak i tvrd predmet; gotovo je sigurno da ćete ga samo gurnuti još dublje.Uz pomoć pincete možda možete da izvadite mekani predmet koji nije suviše duboko. Ako dete odbi-

ja da sedi mirno, budite oprezni s oštrom pincetom jer ona može da napravi više štete nego samo stra-no telo. Predmet može da bude u nosu ili uhu čak i ako ga vi ne vidite.

Ponekad starije dete može uspeti da izbaci predmet tako što će izduvati nos, ali nemojte pokuša-vati tako nešto s malim detetom, jer ono često ume da ušmrkne kad mu kažete da izduva. Mnoga decavrlo brzo kinu i tako izbace predmet. Ako imate kapi za nos u spreju, prsnite malo detetu u nos pre ne-go što mu kažete da izduva. Ukoliko predmet ipak ostane unutra, odvedite dete pedijatru ili otorino-laringologu. Strana tela koja ostanu u nosu nekoliko dana obično izazivaju pojavu sukrvičavog sekre-ta neprijatnog mirisa. Pojava ovakvog sekreta uvek treba da vas navede na pomisao da postoji moguć-

nost da dete ima nešto u nosu.

Uganuća

1079. „Uganuće" ili „istegnuće" jesu termini koji se upotrebljavaju za opisivanje istegnutog ilipokidanog ligamenta, tetive ili mišića. Mišići su pričvršćeni za kost debelim strukturama nalik na gaj-tan, koje se zovu tetive. Ligamenti su snažno tkivo koje podupire zglob, regiju u kojoj se spajaju dveili više kostiju. Padovi, sportske povrede i neuobičajena okretanja i savijanja mogu da dovedu do uga-nuća ili istegnuća. Uganuće može da bude ozbiljno i zahteva lečenje isto kao polomljena kost.

Ako vaše dete ugane skočni zglob, koleno ili ručni zglob, stavite ga da leži pola sata, a pod povre-deni ekstremitet podmetnite jastuče. Na mesto povrede stavite kesu s ledom. To će ublažiti bol i spre-čiti pojavu otoka. U koliko se bol povuče, a dete može normalno da pokreće povređ eni deo tela, nemapotrebe da idete lekaru. Ako se pojavi otok ili je prisutna izrazita bolna osetljivost u povređ enoj regi-

ji, treba da se obratite lekaru, jer postoji mogućnost da je kost napukla ili se polomila. Biće potrebnorentgensko snimanje da bi se utvrdilo da li je kost slomljena. Čak i ako snimak pokaže da nema frak-ture, možda će biti potrebno staviti gips ili udlagu, kako bi se povreda imobilizovala i omogućilopravilno zarastanje ligamenata i tetiva. N ekoliko dana posle povrede, lekar će verovatno prepisati vež-be, tretman toplotom i terapiju za lečenje uganuća. Važno je da se pridržavate svih uputstava, jer pre-komerno pokretanje uganute regije može da dovede do ponovnog povređ ivanja ligamenata i novihbolova, ili čak podložnosti hroničnim povredama, dok potpuna nepokretnost može da dovede do uko-čenosti i smanjenog raspona pokreta.

393




Frakture

1080. Frakture. Fraktura znači polomljena kost, sa ili bez krhotina. Polomljene kosti kod decemogu se znatno razlikovati od preloma koji se vidaju kod odraslih. Deca mogu da polome ploču rastakosti, koja se tipično nalazi na kraju dugih kostiju. Može da se polomi samo jedna strana kosti (nepot-puni prelom, nalom) ili može biti isto kao kod odraslih, a to znači potpuni prelom kosti.

Spolja je teško razlikovati uganuće i frakturu, budući da fraktura, kao i uganuće, ne mora izgle-

dati deformisano. Većina fraktura je obično otečena i bolno osetljiva, kao i uganuća, tako da razliku mo-že da uoči samo lekar, a i njemu je često za to potreban rentgenski snimak.

Na frakturu treba posumnjati kad se dete žali na uporan bol ili na mestu povrede ima otok ili mod-ricu. Dalje povređ ivanje eventualne frakture izbeći ćete sprečavanjem svakog daljeg pokretanja povre-đ ene regije. Ako je moguće, stavite detetu udlagu i led na povredu i odmah ga odvedite lekaru.

1081. Udlage. Stavljanjem udlage ublažava se bol, time što se ne dozvoljava pokretanje povređ e-nog ekstremiteta i sprečava dalje oštećenje koje bi moglo nastati usled pokretanja polomljenih kosti-

ju. Da bi bila što je moguće efikasnija, udlaga mora biti stavljena tako da sprečava pomeranje zglobaispod i iznad povrede. Kada je u pitanju skočni zglob, udlaga treba da dopire do kolena; u slučajupreloma potkolenice, treba da seže do kuka; ako je polomljen ručni zglob, udlaga treba da ide od vrho-

va prstiju do lakta; polomljena podlaktica ili nadlaktica iziskuju udlagu od vrhova prstiju do pazuha.Da biste napravili dugačku udlagu, potrebna vam je daska. Kratku udlagu za malo dete možete da

napravite tako što ćete ispresavijati parče kartona. Kad stavljate udlagu, pomerajte zglob izuzetno než-no i izbegavajte svako pokretanje blizu regije povrede. Privežite čvrsto udlagu za ekstremitet, na četirido šest mesta, maramicama, trakama od tkanine ili zavojima. Dva veza treba da se nalaze blizu prelo-ma, s jedne i druge strane, a po jedan na oba kraja udlage. Pošto stavite udlagu, na mesto povrede sta-vite kesu s ledom. Led se nikad ne nanosi direktno na povredu, bez kese, a važi i pravilo da se nikadne drži duže od dvadeset minuta odjednom. Ako je polomljena ključna kost (prednji vršni deo grud-nog koša) napravite podvez od velikog trouglastog komada tkanine, a krajeve vežite detetu oko vrata,tako da mu pridržava podlakticu na grudima.

Povrede vrata i Leđ a1082. Povrede vrata/leđ a. Naš kičmeni stub je deo nervnog sistema koji je vezan sa mozgom,

kontroliše mišiće za disanje, omogućava kretanje svih ekstremiteta i odgovoran je za normalno fun-kcionisanje bešike i creva - da nabrojimo samo neke od njegovih funkcija. Od povreda je zaštićennizom koštanih struktura koje se nazivaju pršljenovi. Zbog ozbiljnosti povreda vrata ili leda, važno jene pokretati pacijenta, kako ne bi došlo do daljeg povredivanja. Samo specijalno uvežban profesiona-lac sme dapokreće dete za koje sumnjate da je povredilo vrat ili leđ a.

Ako dete mora da bude pomereno, a stručna pomoć još nije stigla, jedna osoba treba da drži glavui vrat deteta u neutralnom položaju. Prilikom pomeranja, glava i vrat moraju stalno da se nalaze u tomistom položaju u odnosu na ostatak tela. Nikad ne pomerajte telo zasebno od glave. Ovakav postupaksmanjuje mogućnost daljeg povređ ivanja kičmenog stuba.

Povrede glave1083. Povrede glave. Pad na glavu je uobičajena povreda za sve uzraste. Čak i pre nego što pro-

hoda, beba može povrediti glavu tako što se skotrlja s kreveta ili stočića za presvlačenje. Ako detenakon pada izgubi svest, morate ga odmah odvesti kod lekara. Svako dete koje pretrpi povredu glavetreba pažljivo posmatrati. Ako beba posle pada na glavu odmah zaplače i u roku od petnaest minuta seumiri, zadrži zdravu boju lica i ne povraća, mali su izgledi da je došlo do povrede mozga. U tom slu-čaju, možete joj dozvoliti da odmah nastavi sa svojim normalnim aktivnostima.

Ukoliko je povreda glave ozbiljnija, dete će verovatno povraćati, izgubiti apetit, biti satima bledo,pokazivati znake glavobolje i vrtoglavice, biti naizmenično nervozno i letargično, i pospano više negoinače. Ako su kod deteta prisutni ovi simptomi, treba da stupite u kontakt s lekarom, kako bi pregledaodete.

394



Medicinski problemi

Otok koji se odmah posle pada pojavi na glavi sam po sebi nije ozbiljan, ukoliko nema drugihsimptoma. Proizvodi ga pucanje krvnog suda koji se nalazi neposredno ispod kože.

Čak i ako dete ne ispoljava nikakve simptome neposredno posle pada, treba ga pažljivo posma-trati narednih 24 do 48 sati.

U slučaju da je vaše dete pretrpelo ozbiljnu povredu, lekar bi mogao zakazati takozvani KAT sken(kompjuterizovana aksijalna tomografija), specijalno rentgensko snimanje kojim se pregleda mozak i

utvrđ uje postojanje problema kao što su fraktura lobanje ili krvni ugrušak u mozgu.Najzad, posle povrede glave obraćajte više pažnje na detetov uspeh u školi. Deca koja su pretr-pela potres mozga - to jest, povredu glave praćenu gubitkom svesti ili se ne sećaju incidenta - moguimati problema s koncentracijom ili patiti od amnezije.

U slučaju dentalnih povreda, vid. odeljke 622- 624.

Progutani predmeti

1084. Progutani predmeti. Bebe i mala deca mogu da progutaju bilo koji sitan predmet koji staveu usta. Prava opasnost krije se u mogućnosti da se progutani predmet zaglavi u dušniku ili bronhija-ma. Deca najčešće uvlače (to jest, inhaliraju u bronhije) hranu, npr. grožđ e, koštunjave plodove, grož-dice, kokice i semenke. Ostali, manje Česti ali potencijalno opasni predmeti su kosti, ljuske kikirikija,

sitne igračke, dugme-baterije i sitni delovi igračaka i društvenih igara. Vrlo opasna hrana je buter odkikirikija, ako se jede direktno iz kašike ili s noža. Ukoliko se uvuče u pluća, nemoguće ga je ukloni-ti i može da rezultuje fatalnim ishodom. Buter od kikirikija treba jesti isključivo namazanog na parčehleba.

Predmeti koji se zaglave u dušniku mogu da spreče adekvatno snabdevanje pluća kiseonikom. Nagli početak teškoća u disanju, kašalj, hrapav praskav zvuk ili nesposobnost govora ili plača, sve susimptomi aspiracije stranog tela i iziskuju hitne mere prve pomoći (vid. odeljke 1089-1091). Nemavremena za čekanje lekara.

Strani predmet može potpuno da opstruira dušnik i tako dovede do situacije opasne po život. Toobično znači da se zaglavio u blizini glasnih žica i možda je potreban manevar za spasavanje života,kao što je Hajmlihov (Heimlich) manevar, da bi se opstrukcija uklonila. U slučaju da inače zdravo dete

padne u nesvest bez ikakvog vidljivog razloga, najčešći uzrok je gušenje stranim predmetom. Rodi-telji, stoga, treba da budu upoznati s hitnim postupkom u slučaju gušenja (vid. odeljke 1089-1091).Mogućnost da dete proguta neki predmet koji može da izazove gušenje može se predvideti i sprečiti.

Ovi predmeti mogu da krenu i drugim putem i dospeju u sistem za varenje. Obično prođ u direkt-no kroz želudac i creva bez ikakvih teškoća. Međ utim, može da se desi i da se zaglave negde u siste-mu za varenje, najčešće u jednjaku (koji spaja grlo i želudac). Predmeti za koje postoji najveća vero-vatnoća da će se zaglaviti jesu igle, čiode, kovani novac i dugme- baterije. Oni mogu da izazovu kašaljili gušenje, osećaj da je nešto zastalo u grlu, bol ili otežano gutanje, odbijanje hrane, curenje pljuvačkeili uporno povraćanje.

Ako je vaše dete progutalo gladak predmet, kao što su koštica šljive ili dugme, i ne oseća nikakvetegobe, znači da je verovatno prošao bez problema (mada bi ipak trebalo da porazgovarate s lekarom).

Ako se kod deteta jave bol ili nagon za povraćanjem, ili bilo koji od pomenutih simptoma, treba odmahda konsultujete lekara.

Ukoliko vam je dete progutalo dugme- bateriju, obavestite lekara, jer baterija može da izazove raz- jedanje sluzokože creva.

Kad dete proguta neki predmet, najčešće je potreban rentgenski snimak da bi se on locirao. Lekarvam na osnovu snimka može reći da li će predmet moći sam od sebe da prode kroz creva ili će bitipotrebna specijalna procedura da bi bio izvađ en.

Naposletku, detetu kojeje progutalo neki predmet nikad nemojte davati sirup od ipikaka ili sred-stvo za čišćenje. Neće mu pomoći a postoji verovatnoća da pogoršaju situaciju.

395




Otrovi1085. Centri za kontrolu otrova svake godine dobijaju više od 2 miliona poziva zbog dece

koja su progutala potencijalno otrovne materije. Kad imate dete u kući, broj telefona najbliže tok-sikološke klinike mora se nalaziti na vidljivom mestu. Uvek imajte pri ruci bočicu sirupa od ipikakaza svako od dece u porodici.

Sve lekove, vitamine i proizvode za čišćenje u domaćinstvu treba smatrati otrovnima za dete. Sva-

ki lek koji vaše dete redovno uzima može biti opasan ako se u organizam unese u dovoljno velikojkoličini. Neke supstance su opasne, iako možda ne izgledaju tako, poput duvana (jedna pojedena ciga-reta je opasna za jednogodišnje dete), borne kiseline, aspirina, vitaminskih pilula koje sadrže gvožđ e,sprejeva za biljke, sprejeva protiv insekata, nekih kućnih biljaka, odstranjivača laka za nokte, parfemai deterdženta za pranje sudova (naročito mašinskog). Bilo koji lek koji vaše dete redovno uzima možemu naškoditi ako ga uzme u velikoj količini. Uvek je najbolje da budete sigurni, zato se odmah obratitedečjem lekaru ili toksikološkoj klinici.

Ako sumnjate da je vaše dete unelo u organizam potencijalno toksičnu ili nepoznatu supstancu,postupite na sledeći način:

1. Ostanite uz dete i uverite se da diše i da je svesno. Sklonite svaki ostatak supstance da bistesprečili da uzme još. Nemojte oklevati dapotražitepomoć zato Što vam se čini daje detetu do-

bro. Dejstvo mnogih otrova - aspirina, recimo - ispoljava se tek posle više časova, ali se možesprečiti blagovremenom lekarskom intervencijom.

2. Nemojte izazivati povraćanje kod deteta koje je bez svesti i/ ili ima konvulzije, kao i ako sečini da je vrlo pospano pošto je progutalo nepoznatu supstancu. Pozovite hitnu pomoć (94),policiju (92) ili vatrogasce (93) - svi oni će vam odmah ukazati pomoć.

3. Nazovite toksikološku kliniku. Recite im naziv i količinu leka ili druge supstance koju je deteprogutalo, ako znate.

4. Budite spremni da detetu date sirup od ipikaka, ali samo ako vam tako kažu lekar ili dežurniiz toksikološke klinike.Doziranje sirupa od ipekakuane je sledeće: detetu od 6- 12 meseci dajete 10 ml (2 kafene kašičice);1-12 godina, dajete 15 ml (1 supena kašika); više od 12 godina, dajete 30 ml (2 supene kaši-

ke). Reći će vam da deteru uz ovaj sirup date i nešto tečnosti (mleka ili vode). Počeće da pov-raća dvadesetak minuta pošto dobije sirup od ipikaka.Ukoliko je vaše dete progutalo otrovnu supstancu, a niste u situaciji da stupite u kontakt s le-karom, toksikološkom klinikom ili hitnom pomoći, pročitajte etiketu na pakovanju u kojem senalazila supstanca. Tamo često piše da li je potrebno izazvati povraćanje. Međ u supstancamakod kojih ne valja da izazivatepovraćanje jesu kerozin, terpentin, amonijak, benzin, kaustičnasoda, tečnost za poliranje nameštaja, sredstvo za beljenje rublja, sprejevi protiv insekata, he-mikalije za čišćenje u domaćinstvu i jake kiseline (sumporna, azotna, hlorovodonična i kar-bolna).

5. Na toksikološkoj klinici će vam reći da li da dovedete dete zbog daljeg lečenja. Ponesite sasobom svaki ostatak leka ili otrova, da bi ga u bolnici identifikovali.

1086. Otrovi na koži. Mada o koži često mislimo kao o zaštitnoj barijeri, važno je da znamo dase lekovi i otrovi mogu i kroz kožu apsorbovati u organizam i dostići u njemu toksične nivoe. Akoodeća ili koža vašeg deteta dođ e u dodir s potencijalnim otrovom, skinite mu kontaminiranu odeću ideset minuta dobro ispirajte kožu pod mlazom vode. Zatim blago operite regiju sapunom i vodom iponovo dobro isperite. Kontaminiranu odeću stavite u plastičnu kesu i uklonite je van domašaja dece.Nazovite toksikološku kliniku ili svog lekara. Ako vas upute u bolnicu, ponesite kontaminiranu odećusa sobom, za slučaj da žele da je analiziraju kako bi utvrdili o kom je otrovu reč.

1087. Štetne tečnosti u očima. Ako je dete slučajno prsnulo ili prosulo u oči neku potencijalnoštetnu tečnost, odmah mu isperite oči. Stavite ga da leži na leđ ima i neka trepće što više može dok muispirate oči mlakom (ne vrućom) vodom. Vodu sipajte iz velike čaše 5 do 8 centimetara iznad njegoveglave. Nemojte mu silom držati kapke podignute. Ispirajte tako petnaest minuta a zatim pozovite tok-

396



Medicinski problemi

sikološku kliniku ili lekara. Neke tečnosti, naročito kaustične, mogu da izazovu ozbiljno oštećenje okai zahtevaju pregled od strane lekara ili oftalmologa. Pokušajte da sprečite dete da trlja oči.

Alergije1088. Do alergijske feakcije dolazi kad organizam reaguje na nešto što smatra stranim (raz-

ličitim od sebe). Stimulus mogu da budu neka hrana, kućni ljubimac, lek ili ujed insekta. Alergije mo-

gu da proizvedu blage, umerene ili ozbiljne simptome.Deca koja imaju blagu alergiju mogu se žaliti na suzenje i svrab u očima. S tim često ide kijanje

ili zapušen nos. Povremeno može da se razvije i koprivnjača, lokalizovani otok na koži koji svrbi iizgleda kao veliki ujed komarca. Izraženiji simptomi umerene alergije su respiratorne prirode kao štosu šištanje ili kašalj. Naposletku, kod manjeg broja dece ispoljavaju se vrlo ozbiljne reakcije kojemogu da se jave u roku od nekoliko minuta posle kontakta sa alergijskim stimulusom. Kod te dece mo-že da se razvije koprivnjača ili da se pojave problemi s disanjem, uključujući potpunu blokadu prolazaza vazduh i snižen krvni pritisak. Ovaj tip ozbiljne reakcije poznat je kao anafilaksa i zahteva hitnumedicinsku pomoć.

Blagi alergijski simptomi obično se leče lekovima poznatim kao antihistaminici (na primer Be-nadrvl®). Ozbiljnije reakcije mogu zahtevati lečenje injekcijom adrenalina. Svako dete sa umerenom

ili ozbiljnom alergijskom reakcijom mora da pregleda lekar, koji će možda preporučiti da uz sebe uvekimate Epi-Pen za svoje dete. To je vrsta „penkalo" injekcije kojom u slučaju potrebe možete dati dete-tu adrenalin, ukoliko se kod njega iznenada razvije ozbiljna alergijska reakcija. Najzad, lekar možeuputiti dete na alergološke probe, kako bi se utvrdilo koji stimulus izaziva alergijsku reakciju i posave-tovati vas i dete kako da ubuduće izbegavate taj stimulus. Može vam preporučiti i desenzitizaciju (le-čenje injekcijama protiv alergije).

Gušenje i veštačko disanjeDete može prestati da diše usled gušenja, davljenja, izlaganja dimu (inhalacije), ozbiljne plućne

infekcije, strujnog udara ili ako se zagrcne. Ukoliko se disanje vrlo brzo ne uspostavi, nedostatak ki-seonika može da dovede do oštećenja mozga. Ukoliko gubitak kiseonika potraje nekoliko minuta, srceće prestati da kuca i biće neophodna KPR (kardiopulmonalna reanimacija).

1089. Svaka odrasla osoba trebalo bi da prođ e kroz obuku i nauči tehnike za spasavanježivota i KPR. Te kurseve obično organizuje Crveni krst. Tamo ćete naučiti kako da pokrenete srce ako

je stalo i kako da primenite veštačko disanje.Kad osoba prestane da diše, prvi korak je da odmah počnete da joj dajete veštačko disanje. Nasta-

vite sve dok ne počne da diše sama ili dok ne stigne pomoć. Nikad nemojte davati veštačko disanjeosobi koja sama diše.

1090. Ako je dete nešto progutalo i jako kašlje pokušavajući da to izvuče i izbaci napolje,

pustite ga da pokuša. Kašalj je zaštitni mehanizam predviden za izbacivanje stranih predmeta iz plu-ća. Kašalj je najbolji način da se predmet izbaci iz prolaza za vazduh. Ako je osoba u stanju da diše,govori ili plače, ostanite pored nje i zamolite nekog da pozove pomoć. Ne pokušavajte da uklonitepredmet. Nemojte je udarati po leđ ima, okretati naglavačke niti pokušavati da izvučete predmet napo-lje; svaki od tih postupaka može samo da ugura predmet dublje u prolaze za vazduh, izazivajući guše-nje i potpunu opstrukciju disanja.

1091. Kad se dete guši i ne može da diše, plače ili govori, znači da predmet potpuno blokiraprolaze za vazduh i da vazduh ne ulazi u bronhije. Ukoliko je dete svesno, držite se postupka čijiopis sledi. Ako je dete bez svesti i ne diše, neka neko pozove hitnu pomoć, a vi počnite s hitnim pos-tupkom predviđ enim za nesvesno dete. Imajte na umu da prvo potražite znake da su prolazi za vazduh

potpuno blokirani (ne plače, ne govori i ne kašlje).

397




U slučaju gušenja deteta starog do jedne godine

1. Ako je beba pri svesti, postavite jednu ruku podnjena leđ a kako biste joj poduprli glavu i vrat. Drugom ru-kom joj pridržavajte vilicu izmeđ u svog palca i prstiju, takoda vaša podlaktica počiva na njenom abdomenu.

2. Zatim dete okrenite tako da leži licem na dole, s timda mu glava bude niže od trupa. Poduprite mu abdomen svo-

jom podlakticom, oslonjenom na butinu.

3. Doručjem jedne ruke naglo udarite bebu u sredinu le-da, visoko izmeđ u lopatica, najviše pet puta.

398



Medicinski problemi

4. Ukoliko niste uspeli da na ovaj način izbacite pred-met koji je beba progutala, stavite je da leži na leđ ima, idalje joj podupirući leđ a svojom podlakticom. Upamtite,glava mora biti postavljena niže od stopala. Stavite svoj

srednji prst i kažiprst na njenu grudnu kost, na srednji deogrudnog koša, neposredno ispod linije bradavica. Načini-te četiri brze kompresije, s tim da svaki put utisnete grud-nu kost 1,5 do 2 centimetra.

5. Ako beba ne počne da diše ili izgubi svest, nekaneko pozove pomoć, dok vi dajete veštačko disanje. Prvopotražite predmet na stražnjem delu grla bebe, tako štoćete joj uhvatiti jezik i donju vilicu izmedu svog palca i

kažiprsta i podići naviše. Ako ugledate nešto, kliznite ma-lim prstom duž unutrašnjosti obraza bebe, do korena jezi-ka, i pokušajte da „upecate" predmet i izbacite ga napo-lje. (Nemojte gurati prst u usta detetu ako ništa ne vidite,

jer time možete da pogoršate blokadu.)

399




6. Zatim, namestite bebu u položaj za veš-

tačko disanje, tako što ćete joj otvoriti usta podi- žućijoj bradu i spuštajući čelo (vid. sliku).

7. Ukoliko beba i dalje ne diše, zabacite jojglavu, podignite bradu i potpuno prekrijte usta inos svojim usnama. Udahnite u nju dva puta, svakiput u dužini od jedne do jedne i po sekunde, uztaman toliki pritisak da joj se podigne grudni koš.

8. Ako vazduh ne ulazi u bebina pluća, značida je prolaz vazduha i dalje blokiran. Ponovo poč-

nite s udarcima u leđ a i ponovite korake od 3 do 7.Nastavite s ponavljanjem postupka sve dok bebane počne da kašlje, diše ili plače, ili dok ne dođ epomoć.

400



Medicinski problemi

U slučaju gušenja deteta starijeg od jedne godine

1. Ako je dete pri svesti, počnite s Hajmli-hovim manevrom. Kleknite ili stanite iza detetai obavijte ruke oko njegovog struka. Jednu šakustisnite u pesnicu, tako da se palac nalazi nepo-sredno iznad pupka deteta i dosta ispod njegovegrudne kosti.

2. Pokrijte pesnicu drugom rukom i pritiskaj-te je u detinji abdomen brzim pokretima usmere-nim naviše. Pri tom budite vrlo nežni s mlađ om imanjom decom. Ponavljajte Hajmlihov manevarsve dok predmet ne izleti napolje, a dete počne dadiše ili kašlje. (Ukoliko na ovaj način sprečite gu-šenje, pozovite lekara, i ako možda izgleda kao dase dete sasvim oporavilo.)

401




3. Ako dete ni posle Hajmlihovog manevra ne počneda diše, otvorite mu usta tako što ćete mu uhvatiti jezik idonju vilicu izmeđ u svog palca i kažiprsta i podići naviše.Potražite predmet na stražnjem delu grla. Ako ugledate ne-što, kliznite malim prstom duž unutrašnjosti obraza deteta,do korena jezika, i pokušajte da „upecate" predmet i izba-

cite ga napolje. (Nemojte gurati prst u usta detetu ako ništane vidite, jer time možete da pogoršate blokadu.) Ponav-ljajte Hajmlihov manevar sve dok ne uklonite strani pred-met ili dok pacijent ne izgubi svest.

4. Ako dete izgubi svest, stavite ga daleži na leđ ima i primenite Hajmlihov mane-var. Kleknite mu pred stopala (ili opkorači-te noge starijeg i većeg deteta). Stavite do-ručje jedne ruke neposredno iznad pupka de-teta, znatno ispod grudne kosti. Drugu ru-ku stavite preko prve, tako da su vam prstiobe ruke usmereni prema detetovoj glavi.Brzim pokretima pritiskajte njegov abdomennaviše. Budite nežni s manjom i mlađ om de-com. Ponavljajte sve dok predmet ne izletinapolje.

5. Ako dete i dalje ne dolazi sebi, ili ne uspevate dauklonite predmet, neka neko odmah pozove pomoć. Stavi-te dete da leži na leđ ima i otvorite mu prolaze za vazduhtako što ćete mu zabaciti glavu i prstima izdići bradu. Prs-tima druge ruke zatvorite mu nos, a usta mu potpuno pok-rijte vašim, i udahnite u njega dva puta, toliko da mu se grud-ni koš podigne. Ako ne uspevate da pokrenete grudni koš,promenite položaj prolaza za vazduh i dajte mu još dva uda-ha.

6. Ako vazduh i dalje ne ulazi u pluća, ponovite kora-ke 4 i 5. Nastavite da naizmenično primenjujete disanje us-ta na usta i Hajmlihov manevar, sve dok dete ne počne dadiše ili dok ne stigne pomoć.

402



Medicinski problemi

Kako se daje veštačko disanje

Svaki vaš izdisaj ide u žrtvu. Ako je reč o odrasloj osobi, dišite svojom prirodnom brzinom. Ako je reč o detetu, dišite kraće i brže. Nikad nemojte davati veštačko disanje osobi koja diše.

1. Prvo otvorite prolaze za vazduh pravilnim pos-tavljanjem detetove glave. To se radi tako što se čelozabaci unazad, a brada podiže prstima. Svaki put kad udi-šete vazduh u usta deteta, držite ga u ovom položaju.

2. Pošto je lice deteta malo, možete mu duvati isto-vremeno u usta i nos. (Ako je posredi odrasla osoba,dišite joj u usta, a nos „uštinite" prstima.)

3. U žrtvu dišite minimalnom snagom. (Mala deti-nja pluća ne mogu da prime onoliko koliko vi možeteda izdahnete.) Sklonite usne da biste omogućili da de-tetova pluća prime vazduh, dok vi uzimate sledeći udi-saj. Ponovo udahnite u dete.

403




Kućni pribor za prvu pomoć1092. U prirodi je ljudi da u vanrednim situacijama postaju nervozni i uplašeni. Tada sva-

kako nije trenutak da traže zavoje, brojeve telefona i ostali pribor za prvu pomoć, raštrkan po raznimplakarima u kući. Ja sam iznad svega za to da se pripremite unapred i zato bih vam savetovao da imatespreman kućni pribor za prvu pomoć, koji možete da upotrebite u vanrednim situacijama.

Kupite kod limara metalnu kutiju i u nju stavite sledeće:

Spisak važnih telefonskih brojeva:

1. Brojevi hitne pomoći (94), policije (92) i vatrogasaca (93).2. Broj toksikološke klinike.3. Broj lekara vašeg deteta.4. Broj najbližih komšija, za slučaj da vam je potrebna pomoć odrasle osobe.

Pribor za prvu pomoć:

Sterilne zavoje.Sterilne hanzaplaste.Elastični zavoj.Povez za oko.Flaster.Kesu za led.Bočicu sirupa od ipekakuane (koji se koristi samo ako vam tako naloži lekar ili dežurni iz

toksikološke klinike).

Sve lekove koji mogu zatrebati u hitnim situacijama.Toplomer.Vazelin.Male makaze.Pincetu.

Antiseptički rastvor.Antibiotik mast.Lekove za snižavanje temperature.Loptasti špric.1-procentnu hidrokortizonsku kremu.

NAJČEŠĆE BOLESTI BEBAI DECE

Nazebi

1093. Vaše dete će verovatno deset puta češće bolovati od nazeba (infekcije gornjih respira-tornih puteva) nego od svih ostalih bolesti zajedno. Mehanizam nazeba nam je trenutno samo deli-mično razumljiv. Većinu nazeba iniciraju filtrabilni virusi.* To su virusi toliko sitni da mogu da prolaze(filtriraju se) kroz neglazirani porcelan, tako da nisu vidljivi pod običnim mikroskopom. Veruje se daima više od dve stotine različitih virusa koji mogu da izazovu običan nazeb. Ako se ništa drugo ne desi,virusni nazeb prolazi u roku od tri do deset dana.

Virusi nazeba mogu da umanje otpornost nosa i grla prema bakterijama koje predstavljaju mnogoveću nevolju, kao što su streptokoke, pneumokoke i bakterija Haemophilus influenzae. U tom slučaju,ove bakterije se nazivaju sekundarnim napadačima; u drugim slučajevima, one započinju infekcijusame od sebe. Ovi mikrobi često obitavaju u nosu i grlu zdravih osoba, u toku zimskih i prolećnih me-seci, ali ne nanose štetu jer ih u tome sprečava otpornost organizma. Tek kad se posle virusa nazeba ta

* Zastareli izraz koji podrazumeva veliki broj različitih grupa virusa koji napadaju respiratorne puteve (respiratorni virusi)(prim. red.).

404



Medicinski problemi

otpornost smanji, ove bakterije dobiju priliku da se razmnožavaju i šire, izazivajući potencijalno upalupluća, infekcije uha i sinuzitis.

Najbolje što možete da uradite jeste da izbegavate nazeb, kao i blizak fizički dodir s onima kojiga imaju.

1094. Nazeb kod novorođ enčeta. Ako vaša beba ima nazeb tokom prve godine života, verovat-

no će biti blag. Ona će možda u početku kijati; iz nosića će joj curiti ili će se prilikom disanja pojavlji-vati mehurići sluzi, a možda će joj nos biti i potpuno zapušen. Možda će i kašljucati. Verovatno nećeimati temperaturu. Kad vidite da bebi iz nosića izlaze mehurići sluzi, vi biste da joj izduvate nosić, alinjoj kao da ne smeta. S druge strane, ako joj se nosić potpuno zapuši gustom sluzi, verovatno će seizbezumiti. Beba nastoji da zatvori usta i ljuti se kad to ne može. Ta zapušenost je može najviše nervi-rati onda kad pokušava da sisa iz dojke ili bočice, i to u tolikoj meri da će povremeno sasvim odbijatidajede.

Pun i zapušen nos može da se očisti izvlačenjem sluzi uz pomoć pumpice za nos. Pritisnite gu-menu krušku na pumpici, uvucite plastični vrh u nos bebe i onda otpustite stisak. Pre toga joj možetekanuti u nosić kap ili dve slane vode. Upamtite da je sluzokoža nosa kod novorodenčadi veoma osetlji-va, stoga budite nežni i pokušajte da joj čistite nosić na ovaj način samo onda kad je zaista potrebno,

recimo pre jela ili spavanja.Pojačana vlažnost vazduha u prostoriji katkad pomaže da se spreči isušivanje nazalnog sekreta i

razređ uje sluz. Ukoliko je opstrukcija ozbiljna, lekar može prepisati kapi za nos ili lek koji beba uzimaoralno, neposredno pre obroka. Gubitak apetita kod bebe ne mora biti izrazit. Nazeb obično prolazi zanedelju dana. Ponekad, međ utim, nazeb kod male bebe može da potraje neverovatno dugo, mada svevreme ostaje blag. Ako traje duže od dve nedelje, obratite se lekaru ili patronažnoj sestri.

Naravno, nazeb kod bebe može postati i ozbiljan. Može da pređ e u infekciju uha, sinuzitis i drugekomplikacije. Posle nekoliko dana može se pojaviti i temperatura, koja ukazuje na moguće prisustvosekundarne bakterijske infekcije. Ako ima čest, dubok ili šištav kašalj, bebu treba odvesti kod lekara,čak i ako nema temperaturu. Isto pravilo važi i ako dete izgleda loše kad ima nazeb. Imajte na umu dabeba može biti vrlo bolesna a da pri tom nema temperaturu, naročito tokom prva tri meseca života.

Takođ e, tokom ova prva dva do tri meseca, otpornost prema infekcijama je smanjena. Povišenu tem-peraturu u tom periodu treba prijaviti lekaru ili patronažnoj sestri.

1095. Nazeb i povišena temperatura posle prvih šest meseci života. Neka deca i dalje imajuiste blage nazebe koje su imala i kao novorođ enčad. Češće se, međ utim, dešava da kod dece starije odšest meseci nazebi i infekcije grla drugačije izgledaju. Evo kako to obično izgleda. Dvogodišnja de-vojčica se ujutru sasvim dobro oseća. U vreme ručka, kao da je malo umorna i nema uobičajeni apetit.Nakon poslepodnevnog spavanja, mrzovoljna je i roditelji opažaju da je vruća. Mere joj temperaturu iustanovljavaju da ima 38,8°C. Kad stignu kod lekara, temperatura je već dostigla 40°C. Obrazi su jojzajapureni, a pogled mutan, ali sem toga ne deluje mnogo bolesno. Večeru možda neće hteti ni daokusi, ili će uzeti sasvim malo. Nema simptome nazeba, a lekar nije ustanovio ništa određ eno osim da

joj je grlo malo crveno. Sutradan može imati malu temperaturu, ali sada počinje da joj curi iz nosa. Tui tamo se malo zakašlje. Bolest je sada prešla u običan blag nazeb koji može potrajati od dva dana dodve nedelje.

Ova tipična priča može imati nekoliko varijacija. Ponekad dete povraća dok mu temperatura nagloraste. To se pogotovo dešava ako su ga roditelji nerazborito naterali da za ručak pojede više nego što

je želelo. (Uvek poverujte detetu na reč kad kaže da ne može da jede.) Ponekad početna temperaturaume da potraje i nekoliko dana pre nego što se ispolje simptomi nazeba. A nekad potraje samo jedanili dva dana i onda prođ e, a da detetu nos uopšte ne procuri i nijednom se ne zakašlje. U takvom slu-čaju, lekar će možda reći da dete ima grip. Taj termin se obično koristi za infekcije koje nemaju ni-kakve lokalne simptome (kao što su curenje iz nosa ili dijareja), već samo opšte (kao što su povišenatemperatura ili osećaj opšte malaksalosti). Ponekad posumnjate da je ova jednodnevna temperatura

zapravo nazeb zaustavljen u napredovanju: dete izgleda savršeno zdravo jedan ili dva dana pošto jetemperatura prošla, a onda se odjednom pojavi curenje iz nosa ili kašalj.

405




Naglašavam da nazeb kod dece starije od šest meseci može da započne iznenadnim skokom tem-perature, tako da se ne uplašite suviše ako se to desi. Treba, razume se, uvek da konsultujete lekara uslučaju visoke temperature, jer ona katkad može da znači i neku ozbiljniju infekciju.

U uzrastu od pet ili šest godina, deca obično dobijaju nazeb bez početnog naglog skoka tempera-ture.

Povišena temperatura koja se javi kad nazeb već traje neko vreme ima sasvim drugačije značenje

od one koja se javlja prvog dana. Ona obično ukazuje na to da se nazeb raširio ili pogoršao, ali to nemora da bude ozbiljno ni alarmantno. Samo znači da lekar treba ponovo da pregleda dete i proveri dali su mu uši, bronhije i urinarni sistem i dalje zdravi.

1096. Pozivanje lekara. Ne morate da zovete lekara ako detetu samo curi iz nosa ili malo kašlje.Međ utim, treba da ga pozovete ako se pojave novi simptomi kao što su bol u uhu, često kašljanje ilipojava temperature nekoliko dana posle početka nazeba, što sve ukazuje na određ ene komplikaci-

je. Ubrzano disanje, razdražljivost ili izrazit umor, koji prate nazeb, takođ e su dobar razlog da se javite lekaru.

1097. Lečenje. Mnogi lekari i roditelji ne drže dete u kući zbog običnog nazeba, niti prepisuju

neko posebno lečenje. Imajte na umu da je uzrok nazeba virus. Antibiotici se daju isključivo u slučajusekundarne bakterijske infekcije. Prekomerna upotreba antibiotika kod običnih nazeba dovodi do stva-ranja otpornosti bakterija na te antibiotike. Rezultat toga je da uobičajeni antibiotici više ne pomažudetetu onda kad zaista oboli od bakterijske infekcije.

Ukoliko je vaše dete naročito podložno čestim i dugotrajnim nazebima ili komplikacijama kao štosu bronhitis i infekcija uha, bilo bi dobro da budete malo oprezniji. Posmatrajući nazebe kod dece, alii kod sebe, stekao sam utisak da rashlađ ivanje može da ih pogorša. (Eksperimenti su dokazali da ras-hlađ ivanje ne izaziva nazeb.) Zato mislim da je razumno da malo dete ostane u kući jedan ili dva dana,sem ako je napolju baš toplo.

1098. Kako da vazduh bude vlažan u pregrejanoj sobi. Lekari katkad savetuju da se poveća

vlaga u vazduhu u dečjoj sobi, dok dete ima nazeb. Time se sprečava isušivanje sluzokože i ublažavazapaljenje nosa i grla. Naročito je blagotvorno u lečenju suvog kašlja ili vrlo guste sluzi. Dodatnovlaženje vazduha nije neophodno kad nije sezona grejanja. Najbolje je da nabavite neki od ovlaživačakoji izduvava hladnu izmaglicu u sobu. Bez obzira na to koji tip kupite, važno je da najmanje jednomnedeljno operete rezervoar za vodu mešavinom 1 šolje hlora (za beljenje veša) i 3,5 litra vode. To ćesprečiti stvaranje plesni i bakterija u rezervoaru, koje bi se inače mogle ubaciti u sobu zajedno sasićušnim kapljicama vode.

Ako kupite neki od parnih ovlaživača, vodite računa da ima rezervoar od barem jednog litra za-premine i da se sam isključuje kad ta voda ispari. Ovakvi ovlaživači, međ utim, nisu praktični jer zagre-vaju sobu, a i dete ga može dotaći ili prevrnuti.

1099. Kapi za nos. Lekar može prepisati kapi za nos. Uopšteno govoreći, te kapi se mogu svrsta-ti u dve grupe. Prvu grupu čine kapi za nos na bazi slane vode (slani rastvor). Možete ih napraviti kodkuće, dodajući četvrt kafene kašičice kuhinjske soli na 1,2 dl vruće prokuvane vode, ili ih možete kupi-ti u apoteci. Dobro će poslužiti da razrede gustu sluz, tako da dete može lakše da izduva nos. Razre-dena sluz se bebi može izvaditi pumpicom. Sukciju obavite jedan ili dva minuta pošto ste joj ukapalislani rastvor u nosić.

U drugu grupu kapi za nos spadaju one koje su napravljene od rastvora koji skuplja sluzokožunosa. Time se privremeno stvara više prostora za disanje i mogućnost da sluz i gnoj iscure napolje.Glavni nedostatak je to što se posle privremenog skupljanja sluzokoža ponovo širi, ponekad čak višenego pre stavljanja kapi. Nos može biti zapušeniji nego ikad, a ove kapi mogu iritirati osetljivu slu-zokožu ako se često koriste.

Ove druge kapi su korisne u dvema situacijama. Prva je kad je bebi nos toliko zapušen da postaje sasvim izbezumljena. Ne može da sisa, jer se guši, niti može lepo da spava. (Ovo stanje se može

406



Medicinski problem i

ublažiti sukcijom uz pomoć pumpice za nos.) Ove kapi mogu koristiti i starijoj deci oboleloj od naze-ba kojima zapušen nos ne da da spavaju. Druga situacija je kasna faza jakog nazeba ili sinuzitis, kad

je nos pun gustog sekreta koji ne curi napolje sam od sebe.Kapi za nos treba upotrebljavati isključivo ako to savetuje lekar i ne češće od svakih šest sati.

Ukoliko lekar ne odredi drugačije, nemojte ih koristiti duže od pet dana. Jedna od mana kapi za nos jei to što ih mnoga mala deca odbijaju. Ima samo nekoliko okolnosti kod kojih kapi za nos čine do-voljno dobra da je to vredno nerviranja deteta.

U nekim slučajevima, lekar može prepisati lek za skupljanje tkiva u nosu, koji se uzima oralno.Mnogi lekari radije daju ovaj tečni lek nego kapi za nos, jer on smanjuje sekreciju u sinusima i bron-hijama (disajnim putevima), kao i u nosu.

1100. Kako da ukapate detetu kapi za nos? Kapi za nos mnogo više koriste ako dospeju poza-di, u unutrašnje i gornje nosne otvore. Izvucite sluz iz prednjeg dela nosa uz pomoć pumpice. Potomstavite dete da leži na krevetu, tako da mu glava visi preko ivice. Ukapajte kapi i nastojte da ostane uovom položaju oko pola minuta, dok kapi ne dospeju tamo gde treba.

1101. Lekovi protiv kašlja. Nijedan lek protiv kašlja ne leči nazeb u smislu da uništava mikroor-

ganizme. On samo smanjuje nadražaj u dušniku ili razmekšava sluz. Osoba koja ima infekciju dušnikaili bronhija mora se povremeno nakašljati da bi izbacila sluz i gnoj. Naročito je važno da se kod bebesuviše ne potiskuje kašalj. Lekar prepisuje lek protiv kašlja da bi se smanjila njegova učestalost, kojabi inače zamorila pacijenta ili mu ometala san i jelo i iritirala grlo. Svako dete ili odrasla osoba kojakašlje treba da bude pod lekarskom kontrolom. Lekar vam može preporučiti odgovarajuće sredstvoprotiv kašlja. Nikad nemojte davati detetu lekove protiv kašlja predvidene za odrasle.

1102. Otpornost prema nazebima. Mnogi ljudi veruju da su nazebu podložniji onda kad suumorni ili su boravili na hladnom, ali to nije dokazano. Zdrav razum nam govori da odgovarajućeodmaranje i primereno oblačenje prilikom boravka na otvorenom, u hladnoj klimi, sasvim zadovolja-va potrebe dece i odraslih.

Kuće i stanovi koji se u toku zime preterano zagrevaju isušuju nos i grlo, što može da prouzrokuje otežano disanje ukoliko je nos pun sluzi. Vazduh u sobi zagrejanoj na 24°C je izuzetno suv. Mnogipokušavaju da to poprave stavljajući posude s vodom na radijatore, ali je to potpuno nedelotvorno (iopasno tamo gde ima male dece). Pravi način da se održi potrebna količina vlage u vazduhu jeste dase temperatura održava na 21°C ili manje (najbolje je 20°C); tada ne morate da brinete da li je vazduhdovoljno vlažan. Ako ne možete da kontrolišete temperaturu u prostoriji, možete koristiti ovlaživač.

1103. Kakav je uticaj ishrane na otpornost prema nazebima? Prirodno, svakom detetu trebadavati uravnoteženu ishranu. Međ utim, nema dokaza da će dete koje već uzima raznovrsnu hranu ma-nje obolevati od nazeba ukoliko mu se bude davalo malo više jedne vrste namirnica ili manje druge.Takođ e, nema dokaza da količine vitamina C, veće od uobičajenih, sprečavaju pojavu nazeba.

1104. Uzrast je faktor koji ima uticaja na otpornost prema nazebima. Pošto je sve više decekoja borave u jaslicama i vrtićima, deca izmeđ u četiri meseca i dve godine češće obolevaju od naze-ba, a sama bolest traje duže i javlja se više komplikacija. (Prosek je sedam nazeba godišnje u gradovi-ma na severu SAD - i više ako u porodici ima dece školskog uzrasta.) Posle uzrasta od dve ili trigodine, učestalost i žestina nazeba se smanjuju. Devetogodišnjaci obolevaju upola ređ e i kratkotrajni-

je nego kad su imali šest godina, a dvanaestogodišnjaci upola manje nego devetogodišnjaci. Ovo bitrebalo da uteši roditelje malog deteta kojima se čini da je ono stalno bolesno.

1105. Psihološki faktor nazeba. Postoje dokazi da su neka deca, kao i odrasli, podložniji naze-bima kad su napeti ili nesrećni. Sećam se jednog šestogodišnjeg dečaka koji je bio nervozan zbog

škole, jer mu je čitanje išlo malo lošije nego ostalima. Mesecima je svakog ponedeljka ujutru počinjaoda kašlje. Pomislićete da se pretvarao, međ utim, nije bilo toliko jednostavno. Nije to bio suv, usiljen

407




kašalj. Bio je pravi, praćen iskašljavanjem guste sluzi. Ublažavao bi se kako se bližio vikend, a već upetak od njega ne bi bilo ni traga. U nedelju naveče ili ponedeljak ujutru ponovo se pojavljivao. Ali,nema u tome ničeg tajanstvenog. Naučnici su ustanovili da su emocije i imunološki sistem tesno po-vezani. Stres, kako se čini, smanjuje otpornost organizma prema infekcijama svojim dejstvom na belakrvna zrnca i druge hemikalije koje odbijaju infekcije.

1106. Kontakt s drugom decom. Drugi faktor koji utiče na to koliko će često dete obolevati odnazeba jeste broj dece s kojom se igra, naročito u zatvorenom prostoru. Dete koje živi izolovano nanekoj farmi ređ e oboleva od nazeba jer je izloženo manjem broju virusa nazeba. Prosečno dete kojeide u jaslice, vrtić ili osnovnu školu bolesno je, takoreći, svaki čas. Ljudi mogu drugima da prenesuinfekciju koju imaju najmanje 24 sata pre nego što se i kod njih samih ispolje bilo kakvi simptomi.Dešava se čak da imaju virus i prenose ga drugima, a da se kod njih samih simptomi uopšte ne ispo-ljavaju.

1107. Može li se sprečiti širenje nazeba u porodici? Mlađ a deca obično zakače većinu nazebakoji udu u kuću, barem u blagoj formi, a naročito ako je kuća mala i svi se tiskaju u istim prostorija-ma. Virusi nazeba i drugih infekcija prenose se s jedne osobe na drugu kijanjem i kašljanjem, tako da

bi bilo dobro da roditelji - naročito ako imaju upalu grla - izbegavaju da kijaju, kašlju ili dišu direkt-no u lice svoje bebe ili deteta. Takođ e, treba dobro da operu ruke sapunom pre baratanja stvarima kojebeba može staviti u usta, kako bi se sprečio prenos velikog broja mikroorganizama.

Ako potencijalni posetilac ima samo nagoveštaj nazeba ili neke druge bolesti, izričito mu nagla-site da ne dolazi dok ne ozdravi da ne bi zarazio bebu; ako napolju sretnete nekog poznanika s naze-bom, ne dajte mu da prilazi kolicima.

Infekcije uha1108. Infekcije uha su česte kod mlađ e dece. Neka deca gotovo uz svaki nazeb dobiju i upalu

uha; druga, pak, nikada. Mogućnost infekcije uha je mnogo veća tokom prve tri ili četiri godine života.Štaviše, u tom uzrastu većina nazeba ide uz blago zapaljenje srednjeg uha, ali ono obično brzo prolazi

i dete nema nikakvih simptoma.

1109. Sta je infekcija uha? Infekcija uha (otitis media) je infekcija srednjeg uha koju izazivajubakterija ili virus. Srednje uho je mala komora iza bubne opne koja je putem malog kanala, zvanogEustahijeva tuba, povezana sa stražnjim delom grla. Kada je ovaj kanal blokiran iz bilo kog razloga -kao što su sluz od nazeba, otok od alergije ili uvećani treći krajnik - tečnost iz srednjeg uha ne možeda ističe u stražnji deo grla. Bakterija ili virus koji se nalaze u tom delu grla kreću se tada uz Eusta-hijevu tubu i inficiraju stagnantnu tečnost u srednjem uhu. Formira se gnoj, a srednje uho postaje upa-ljeno i bolno.

Upala uha obično ne uzme toliko maha da bi izazivala bol, sve dok nazeb ne potraje nekolikodana. Dete starije od dve godine ume da vam kaže o čemu se radi. Beba stalno trlja uho ili satima plačekoliko je grlo nosi. Može i ne mora da ima temperaturu.

Ako vam se dete požali na bol u uhu, treba istog dana da ga odvedete lekaru, pogotovo ako uz toima i temperaturu. Antibiotici koji se koriste u slučaju potrebe mnogo su efikasniji u ranom stadijumuinfekcije uha.

Pretpostavimo da još nekoliko sati ne možete da dođ ete kod lekara. Šta možete da uradite da bistedetetu ublažili bol? Ležanje pojačava bol u uhu, stoga podmetnite detetu jastuk pod leđ a i glavu. Ter-mofor ili električno jastuče mogu da pomognu, ali mala deca su obično nestrpljiva s njima. (Nemojtedozvoliti da dete zaspi s električnim jastučetom pod glavom; to može da rezultuje opekotinom.)Acetaminofen ili ibuprofen će u određ enoj meri ublažiti bol. Ukapavanje toplog (ne vrućeg) mine-ralnog ulja u uho može da donese izvesno olakšanje. Ono što će još više pomoći, ako ga slučajno imatepri ruci, jeste lek protiv kašlja koji sadrži kodein, koji je lekar ranije prepisao detetu. (Lek prepisan

starijem detetu ili odraslom može sadržavati preveliku koncentraciju.) Kodein je efikasno sredstvo

408



Medicinski problemi

protiv bolova, isto kao i protiv kašlja. Ako je bol u uhu jak, možete da primenite sve pomenute lekove,ali nikad ne dajte detetu više od jedne doze leka protiv kašlja bez prethodne konsultacije s lekarom.

Dešava se da bubna opna prsne vrlo rano u toku infekcije i iz uha počne da curi redak gnoj. Moždaćete videti mrlje od gnoja ujutru na jastuku, a da se dete nije požalilo da ga nešto boli niti imalo tem-peraturu. Obično, međ utim, bubna opna prsne tek pošto se apsces razvijao nekoliko dana, praćen po-višenom temperaturom i bolovima. Budući da infekcija uha proizvodi pritisak na bubnu opnu, njenim

prskanjem bol se osetno smanjuje. Gnoj sada može da se cedi i katkad je to samo po sebi dovoljno dase infekcija izleči. Prema tome, curenje gnoja iz uha gotovo sigurno znači da je posredi infekcija uha,ali može da znači i da se ta infekcija bliži kraju i da je dete na putu da se oporavi, kao i da će je bitilakše izlečiti antibioticima. Bubna opna obično lepo zaraste za svega nekoliko dana i ne izaziva ni-kakve dalje probleme.

U svakom slučaju, ako opazite da vašem detetu curi gnoj iz uha, stavite mu na otvor uha komadupijajuće vate da skuplja gnoj, operite sapunom i vodom gnoj koji se sasušio na spoljnom delu uha (nedozvoljavajući da voda dospe u ušni kanal) i odvedite dete kod lekara. Ako gnoj i dalje curi, blago gaoperite s kože oko uha. Nikad nemojte gurati vatu u ušni kanal.

1110. Hronične infekcije uha. Neka deca u prvim godinama života imaju česte infekcije uha,

praćene skupljanjem rezistentne tečnosti iza bubne opne. Lekar može da izađ e s tim na kraj na jedanod tri načina, pogotovo ako te infekcije ugrožavaju sluh deteta. Prvo, može prepisati svakodnevno uzi-manje antibiotika, katkad čak mesecima. Svrha antibiotika je da spreči inficiranje tečnosti u srednjemuhu, čak i kad ona ne može da se cedi niz Eustahijevu tubu. Kod neke dece je to delotvorno u većoj,kod neke u manjoj meri. Drugo, može da proveri da li postoje alergije koje dovode do zadržavanjatečnosti u uhu i tako podstiču infekcije. Najzad, može da uputi dete specijalisti za bolesti uha koji ćerazmotriti mogućnost umetanja sićušnih plastičnih cevi kroz bubne opne. Time se omogućava izjed-načavanje pritiska vazduha u srednjem uhu i spoljašnjem kanalu, što može da smanji mogućnost poja-ve novih infekcija ili nakupljanja tečnosti i normalizuje detetov sluh.

Krajnici i adenoidi („treći krajnik")

Krajnici i adenoidi treba da ostanu tamo gde se nalaze, sem ako ne stvaraju probleme. U dvade-setom veku su proglašavani krivcima za tako mnogo stvari da mnogi ljudi o njima misle kao o ne-kakvim zlikovcima koji moraju da se uklone, što pre to bolje. To je pogrešan način razmišljanja. Nji-hova svrha jeste brže savladavanje infekcije i jačanje otpornosti organizma prema mikrobima.

Krajnici i adenoidi su sačinjeni od limfoidnog tkiva i slični su žlezdama koje se nalaze na obemastranama vrata, ispod pazuha i na preponama. Svaka od ovih žlezda, uključujući krajnike i adenoide,otekne kad je u blizini infekcija, jer se trudi da uništi mikrobe i pojača otpornost.

1111. Krajnici. Kod normalne, zdrave dece, krajnici do osme godine postepeno postaju sve veći,da bi od tog doba počeli da se smanjuju. Nekad se verovalo da su svi jako uvećani krajnici oboleli i daih valja ukloniti. Danas se zna da njihova veličina nije važna. Krajnje se retko javlja stvarna potreba

za odstranjivanjem krajnika (ili adenoida).Česti nazebi, upale grla, infekcije uha i reumatska groznica nisu razlozi za operativno odstranji-vanje krajnika (tonzilektomiju). Nema potrebe za odstranjivanjem krajnika, čak i ako su veoma veliki,kod savršeno zdravog deteta koje retko pati od infekcija nosa i grla. Nema razloga da se vrši operaci-

ja zbog problema s hranjenjem, zamuckivanja ili nervoze; štaviše, operacija može samo da doprinesepogoršanju situacije. Postoje, međ utim, tri prihvatljiva razloga za operativno odstranjivanje krajnika:česte ozbiljne upale krajnika izazvane streptokokama, velike smetnje zbog izrazito uvećanih krajnikai adenoida i zagnojeni krajnici.

1112. Adenoidi. Adenoidi ili „treći krajnici" su nakupine limfoidnog tkiva iza mekog nepca, tamogde se nosni prolazi spajaju s grlom. Kad se mnogo uvećaju, mogu da blokiraju ovaj prolaz iz pravca

nosa i prouzrokuju disanje na usta i hrkanje. Takode, mogu i da sprečavaju slobodno isticanje sluzi ignoja iz nosa, doprinoseći tako dugom trajanju jakih nazeba i upala sinusa, kao i da blokiraju Eustahi-

409




jevu tubu i izazovu hroničnu infekciju uha. Ranije su se ova stanja najčešće smatrala dobrim razlozi-ma za odstranjivanje adenoida. Danas se, medutim, često uspešno leče antibioticima i ne iziskuju ni-kakve hirurške zahvate.

Postoji i stanje koje se zove opstruktivna apneja u snu, kod kojeg su adenoidi toliko veliki daopstruiraju disajne prolaze kad dete spava. Ne samo da glasno hrče, što nije opasno, već ima periodakad uopšte ne može da diše. Roditelji čuju dugu pauzu (dužu od pet sekundi) u hrkanju deteta, tokom

koje vazduh ne može da prolazi kroz njegovo grlo. Ovo stanje često zahteva operativno odstranjiva-nje adenoida da bi se obezbedilo da disajni prolazi u toku noći ostaju otvoreni.Odstranjivanje adenoida ne znači obavezno da će dete početi da diše kroz nos. Neka deca dišu na

usta iz navike (kao da su rođ ena takva), a ne zbog opstrukcije. A nekoj deci je nos opstruiran otečenimtkivom u prednjem delu nosa - recimo, zbog polenske groznice ili neke druge alergije - a ne adenoi-dima. Ponekad se lekar specijalista za bolesti uha odluči za odstranjivanje adenoida kod deteta s hro-ničnim ili čestim infekcijama uha, da bi omogućio dreniranje uha kroz Eustahijevu tubu.

Ponekad se prilikom vađ enja krajnika istovremeno odstrane i adenoidi, ali postoje situacije kadase adeonidi izvade, jer predstavljaju stalnu smetnju, a krajnici se ostave.

Adenoidi uvek ponovo izrastu u izvesnoj rneri, a organizam uvek pokušava da formira novečvorove limfoidnog tkiva tamo gde su bili krajnici. To nije znak da je operacija bila nepotpuna ili da

je potrebno da se izvrši ponovo. To samo pokazuje da je potrebno postojanje limfoidnog tkiva i daorganizam zato nastoji da ga obnovi.

Upala grla, upala krajnika i otečene žlezde1113. Upala grla pri kojoj izostaje upala krajnika naziva sefaringitis. Upala grla praćena

upalom krajnika naziva se tonzilitis. Glavna briga kod upala grla jeste brzo otkrivanje i lečenje antibi-oticima onih koje su izazvane streptokokama. Treba da se obratite lekaru u slučaju svake upale grla, anaročito ako temperatura prelazi 38,3°C. U slučaju bilo kakve sumnje, lekar će uzeti bris grla ili ura-diti brzi test na streptokoke. U sluČaju infekcije streptokokama, lekar će prepisati antibiotike.

Ukoliko lekar obavi test na streptokoke i utvrdi da nisu one prouzrokovale upalu grla već da jeposredi virus, neće morati da pribegava antibioticima. Umesto toga, prepisaće detetu acetaminofen,

mirovanje i mnogo tečnosti.

1114. Streptokokna infekcija grla. U slučaju upale grla izazvane streptokokama, dete običnodanima ima visoku temperaturu i oseća se vrlo loše. Često ga muče glavobolja i bol u želucu. Krajnicimogu postati izrazito crveni i otečeni. Žlezde u vratu su otečene i katkad bolno osetljive. Posle jednogili dva dana, na krajnicima se mogu pojaviti bele tačke ili mrlje. Starija deca mogu se žaliti da ih grlotoliko boli da jedva mogu da gutaju; ostala se žale na bolove u stomaku ili glavobolju. Mlađ a decaumeju da prebole ovakvu upalu uz iznenađ ujuće malo bolova i problema. Kod streptokokne infekcijegrla obično nema znakova infekcije gornjeg respiratornog trakta ni kašlja.

1115. Šarlah. Reč je o infekciji grla naročitim tipom streptokoka koje izazivaju pojavu osipa.

Osip se tipično pojavljuje jedan ili dva dana pošto se dete razbolelo. Počinje na toplim i vlažnim de-lovima tela kao što su strane grudnog koša, prepone i leđ a. Izdaleka deluje kao ujednačeno crvenilo,ali ako ga pogledate izbliza, vidite da je sastavljeno od gustih crvenih tačkica koje su izdignute u odno-su na ostalu, takode zacrvenelu kožu. Ako pređ ete rukom preko ovog osipa, podsetiće vas na šmirgl-- papir. Može da se raširi po celom telu i obrazima, ali deo oko usta ostaje bled. Grlo je crveno, ponekadvatreno crveno, a posle nekog vremena obično se zacrveni i jezik, prvo po ivicama. Mada izgleda dra-matičnije od obične streptokokne infekcije grla, šarlah nije ništa opasniji. Lečenje je isto kao i kod bilokoje druge upale grla izazvane streptokokama. U retkim slučajevima, toksin koji proizvodi šarlahmože da izazove osip koji se zove streptokokni, sindrom sličan toksičkom šoku.

Oni kojima su odstranjeni krajnici i pored toga mogu da obole od streptokokne infekcije grla.

1116. Ostali tipovi upale grla. Upala grla može biti različitog tipa i intenziteta, jer je izazivajunajrazličitiji mikroorganizmi, prvenstveno virusi. Mnogi osećaju laganu upalu grla na početku svakog

410



Medicinski problemi

nazeba. Često lekar, prilikom pregleda deteta koje ima povišenu temperaturu, utvrdi blago crvenilogrla kao jedini znak bolesti. Dete može i ne mora primećivati bilo kakvu bolnu osetljivost u grlu.

Većina ovih upala brzo prolazi. Ukoliko se ne oseća dobro ili ima temperaturu, dete treba da osta-ne u kući. Treba ga odvesti kod lekara u slučaju povišene temeperature, ako se oseća loše, i ako ga grlo

jače boli (čak i ako to nije praćeno povišenom temperaturom).Neka deca se u zimska jutra često bude s upalom grla. Inače se osećaju dobro, i upala grla brzo

prolazi. Taj tip upale grla se javlja usled suvog vazduha, nije bolest i sasvim je beznačajan.Nazebi kod kojih nos curi ili je zapušen takode izazivaju upale grla, naročito rano ujutru, jer se

tokom noći sluz sliva niz stražnji deo grla, izazivajući iritaciju.

1117. Otečene žlezde. Limfne žlezde, ili čvorovi, razbacane po bočnim delovima vrata, ponekadpostanu upaljene i natečene kao rezultat bilo kakve blage ili ozbiljne bolesti grla. Same žlezde običnone bivaju zahvaćene bolešću već reaguju na infekciju koja se dešava u blizini, kao što smo već pome-nuli. Ovde ne govorimo o infekciji limfhih žlezda {adenitisu). Najčešći uzrok otoka žlezda jeste upalakrajnika. Do njihovog oticanja može doći u toku upale ili jednu do dve nedelje kasnije. Ukoliko je otoktoliki da su žlezde vidljive, ili ako je temperatura 38,3°C ili veća, svakako odvedite dete kod lekara. Uodređ enim slučajevima je potrebno lečenje antibioticima i najbolje je ako se to uradi u što ranijoj fazibolesti.

Posle nekih infekcija grla, vratne žlezde mogu nedeljama ili čak mesecima ostati blago uvećane.Otok se može javiti i iz drugih razloga, kao što su infekcija zuba ili poglavine i opšte bolesti, npr. ru-beola. Treba da se obratite lekaru, ali ako on ustanovi da je dete inače zdravo, nemojte se zabrinjavatizbog blago otečenih žlezda.

Gušobolja (krup) i epiglotitis1118. „Krup"je reč koja se obično koristi da bi se označili razni tipovi laringitisa kod dece. Često

je prisutan promukao, zvonak, praskav kašalj (krupozan kašalj), kao i izvestan pritisak prilikom di-sanja, naročito prilikom udisanja. Uzrok krupa je virus koji izaziva zapaljenje i otok tkiva ispod glas-nih žica.

1119. Spazmodični krup koji nije praćen temperaturom. Obično je reč o blagoj formi krupakoja se javlja iznenada u toku večeri ili noći. Dete može biti tokom dana savršeno zdravo ili imati vrloblag nazeb, bez kašlja, ali se uveče iznenada budi uz napad jakog krupoznog kašlja, prilično je pro-muklo i otežano diše. Bori se i bacaka ne bi li udahnulo vazduh. Nema povišenu temperaturu. Kad gaprvi put vidite, krup je prilično zastrašujuća slika, ali situacija obično nije tako ozbiljna kao što izgle-da. Tokom ranog detinjstva, može se ponoviti i nekoliko puta. Treba odmah da odvedete dete lekaru uslučaju krupa u bilo kom obliku.

1120. Krup (laringotraheobronhitis). Ovaj oblik krupa je obično praćen virusnim nazebom i po-višenom temperaturom. Karakterišu ga krupozan kašalj, teško disanje i glasni zvuci koji se proizvode

prilikom udisanja. Sve to može da se javi postepeno ili naglo, u bilo koje doba dana ili noći. Kašaljzvuči kao lavež psa ili foke. Udisanje vodene pare može da pomogne ili barem delimično ublaži kašalj.Dete koje ima promukao, krupozan kašalj praćen temperaturom, a naročito otežanim i ubrzanim disa-njem, mora se podvrgnuti stalnoj lekarskoj kontroli i to bez odlaganja. Ako lekar ne može da dode,nađ ite nekog drugog. Ako ni to nije moguće, odvedite dete pravo u bolnicu.

Kao hitna mera u lečenju krupa, dok ne dođ e lekar, primenjuje se uglavnom vlažan vazduh.Upotrebite ovlaživač koji izbacuje hladnu izmaglicu, ako ga imate. (O ostalim načinima vlaženja vaz-duha, vid. odeljak 1098.) Bolje je da dete leži u nekoj maloj sobi, jer ćete u njoj brže i lakše postićivlažniju atmosferu. Možete i da odvedete dete u kupatilo i pustite da u kadu teče vrela voda - da bi sestvorila para, a ne da bi stavili dete u nju. Najbolje je ako imate instaliran tuš. Dvadeset minuta usprav-nog sedenja u zaparenom kupatilu, na vašem krilu, jeste najbolje početno lečenje.

Ovlaživač ili zaparivač vazduha je najdelotvorniji ako se zajedno s detetom postavi ispod impro-vizovanog šatora. Šator možete da napravite razapinjanjem čaršava preko kreveta ili malog stola

411




podignutog na krevet, iznad deteta, a možete ga i zakačiti na zid. Kad dete udiše vazduh zasićenvlagom, situacija obično iznenada krene na bolje. Međ utim, ako je dete plašljivo, krenuće nagore. Akoležanje pod improvizovanim šatorom plaši dete, bolje je da ga ne upotrebljavate. Vi ili neka drugaodrasla osoba treba da ostanete budni pored deteta, sve dok su prisutni simptomi krupa, kao i da sebudite na svaka dva do tri sata pošto krup prode, kako biste se uverili da dete diše bez problema.

Spazmodični i virusni krup umeju da se ponove sledeću noć ili dve. Da biste to izbegli, neka dete

sledeće tri noći spava u sobi u kojoj je vazduh zasićen vlagom.

1121. Epiglotitis. Reč je o infekciji koja katkad liči na žestok krup praćen temperaturom. Uzroč-nik zapaljenja epiglotisa (kapka koji pokriva dušnik kad gutamo hranu) jeste bakterija Haemophilusinfluenzae. Kod deteta inficiranog ovom bakterijom bolest se ispoljava veoma brzo, dete se oseća iizgleda loše, naginje se napred i teško mu je da okrene glavu u bilo kom pravcu. Curi mu pljuvačka,odbija da jede ili pije bilo šta, i obično ćuti kao zaliveno, iz straha da ne izazove tipičan krupoznikašalj. Razlog što odbija da okrene glavu je to što drži vrat u položaju koji mu omogućava najvišeprostora za prolaz vazduha izmeđ u otečenog epiglotisa i dušnika. Epiglotitis je bolest koja zahtevazaista hitno lečenje i morate učiniti sve da biste dete što pre odveli kod lekara ili u bolnicu. Srećom,ovaj po život opasan problem retko se viđ a kod dece vakcinisane protiv bakterije H. influenzae.

Grip, bronhitis i upala pluća

1122. Grip. Dete obolelo od gripa oseća se izuzetno loše, ima glavobolju, upalu grla, povišenutemperaturu, bolove u mišićima, kašalj i šmrkav nos, a ponekad i povraćanje ili dijareju. Povremeno

je bol u mišićima listova toliko jak da dete okleva da stane na noge i hoda. Povišena temperatura možeda potraje oko nedelju dana, a kašalj čak i duže.

Grip može da obori osobu samo nekoliko dana pošto mu je bila izložena; simptomi se običnoispoljavaju pet do sedam dana posle izlaganja bolesti. Dete je zarazno još pre nego što postane bolesnoi ostaje zarazno sve dok ne prođ e povišena temperatura. Zato se grip tako karakteristično brzo širi.

Postoje vakcine protiv gripa, ali zbog načina na koji se virus menja, svake godine se moraju pra-viti nove. Pitajte lekara da li bi vama ili detetu koristilo da dobijete tu vakcinu. Deca koja boluju od

astme i drugih hroničnih oboljenja pluća, srčanih bolesti, dijabetesa i nekih neuroloških poremećajatreba svake godine da se vakcinišu protiv gripa.Lečenje od gripa sastoji se u tome da dete ostane u krevetu sve dok ne prođ e 24 sata od posled-

nje temperature; nudite mu tečnost koju voli svakih sat vremena, ili čak svakih pola sata, ali ne na silu;i dajte mu acetaminofen ili ibuprofen protiv temperature i bolova. (Nemojte davati aspirin deci ili tinej-džerima koji imaju grip, jer to povećava njihovu podložnost Rajevom sindromu).

Lekaru se treba obratiti čim se bolest ispolji, ali i ponovo ako vam se čini da je detetu neobičnološe, boli ga uho ili otežano diše, ili mu nekoliko dana nikako ne ide nabolje. Infekcije uha, sinuzitisili zapaljenje pluća umeju da dođ u nakon gripa kao sekundarne infekcije i potrebno ih je lečiti antibio-ticima.

1123. Bronhitis. Bronhitis može biti različitog intenziteta, od vrlo blagog bez temperature doozbiljnog. Bronhitis jednostavno znači da se nazeb proširio naniže, na bronhije. Dete obično mnogokašlje. Ponekad kao da mu ponestaje daha. Povremeno se, dok dete diše, mogu čuti škripavi zvuci izdubine. Roditelji se zabrinjavaju kad čuju vibriranje sluzi u grudima. U stvari, sluz je u grlu, a zvukkoji stvara samo se prenosi u grudni koš, tako da nema razloga za zabrinutost.

Vrlo blag bronhitis, bez povišene temperature, bez mnogo kašlja, bez gubitka apetita, tek je neštomalo ozbiljniji od običnog nazeba. Međ utim, ako dete izgleda bolesno, mnogo kašlje, nestaje mu dahaili ima temperaturu preko 38,3°C, treba ga istog dana odvesti kod lekara, jer su lekovi vrlo delotvorni,ukoliko se ispostavi da su potrebni.

1124. Zapaljenje pluća. Zapaljenje pluća je infekcija, bakterijska ili virusna, u samim plućima.

Bakterijsko zapaljenje pluća obično krene posle nazeba koji je trajao nekoliko dana, ali može nastati ibez ikakvog prethodnog upozorenja. Posumnjajte na zapaljenje ako se temperatura popne iznad 38,8°C,

412



Medicinski problemi

disanje se ubrza i dete mnogo kašlje. Antibiotici se brzo obračunaju s bakterijskom upalom pluća, uko-liko se na vreme počne s lečenjem. Naravno, ako se kod deteta jave temperatura i jak kašalj, odveditega lekaru.

Mnogo češća su virusna zapaljenja pluća. Ta zapaljenja se takode obično leče antibioticima, iakone reaguju na njih, zato što se mnoga od njih teško razlikuju od bakterijskih zapaljenja pluća. Uopšte,dete je manje bolesno, mada bolest može dugo da potraje. Poboljšanje je sporo ali kontinuirano, i traje

od dve do četiri nedelje.

1125. Bronhiolitis. Bronhiolitis je virusno zapaljenje malih respiratornih prolaza pored pluća (bron-hiola). To je respiratorno oboljenje praćeno karakterističnim šištanjem, koje pogađ a novorodenčad imalu decu, mahom uzrasta od dva do dvadeset četiri meseca. Uz kašalj i šištanje, beba obično ima inazeb. Diše brzo i uz veći napor nego inače. Bronhiolitis može da bude blag ili težak. Nekim bebamadah postane vrlo kratak i moraju mnogo da se naprežu da bi disale. Ne mogu lepo da jedu niti spava-

ju, a fizička aktivnost ih umara. Mada većina beba s bronhiolitisom dobro napreduje i može da se lečikod kuće, otprilike svakoj dvadesetoj je potrebna hospitalizacija kako bi se pažljivo pratilo disanje.Postoje novi antivirusni lekovi koji ponekad pomažu u slučajevima ozbiljne infekcije, ali se oni mogudavati samo u bolnici. Postoji i serum koji sprečava pojavu ove bolesti kod beba kod kojih je prisutan

visoki rizik; potrebno ga je davati jednom mesečno.Budući da bronhiolitis povremeno ume da dovede do znatnih respiratornih problema, važno je da

stupite u kontakt s lekarom ili patronažnom sestrom, kako bi vam pomogli u praćenju simptoma kodbebe. Većini beba bude bolje za nekih sedam do deset dana, mada se kod manjeg broja njih čuje šiš-tanje i prilikom sledećih nazeba.

Glavobolje1126. Deca i tinejdžeri često imaju glavobolje. Mada glavobolja može da predstavlja rani znak

velikog broja oboljenja, od običnog nazeba do vrlo ozbiljnih infekcija, njen najčešći uzrok je stres.Setite se deteta koje danima uči napamet ulogu za školsku predstavu ili deteta koje sate i sate posle

nastave provodi na sportskom treningu, vežbajući za takmičenje. Često zamor i iščekivanje zajednoumeju da proizvedu stvarne promene u dotoku krvi u mišiće glave i vrata, prouzrokujući tako glavo-bolju.

Kad se malo dete žali da ga boli glava, najbolje je odmah otići kod lekara, jer je glavobolja u tomuzrastu verovatnije rani simptom neke bolesti. Starijoj deci i adolescentima koji pate od glavoboljemože se dati odgovarajuća doza acetaminofena ili ibuprofena, uz mirovanje - ležanje, tiho igranje ilibavljenje nekom drugom aktivnošću koja ne zamara - sve dok lek ne počne da deluje. Ponekad po-maže kesa s ledom. Ako glavobolja potraje četiri sata pošto je dete uzelo lek, ili ako se pojave i drugisimptomi bolesti (kao što je povišena temperatura), treba ga odvesti kod lekara.

Dete koje ima česte glavobolje treba da se podvrgne detaljnim pregledima, uključujući i proveruvida. U takvim slučajevima, vredi ustanoviti da li nešto kod kuće, u školi ili u društvu prouzrokuje taj

nepotreban stres. Glavobolje koje zahvataju jednu stranu glave, ili su povezane s bljescima svetlostipred očima ili slabošću ekstremiteta, mogu da budu migrene.Ako se glavobolja javi posle pada ili udarca u glavu, iz tih stopa odvedite dete kod lekara. Glavo-

bolje koje se javljaju ujutru ili već kod ustajanja, ili koje noću bude dete iz sna, obično su ozbiljne.Porazgovarajte s lekarom o čestim ranojutarnjim glavoboljama, kao i svim glavoboljama pove-

zanim s ošamućenošću, zamućenim ili dvostrukim vidom, mučninom i povraćanjem.

Zeludačni bolovi i poremećaji1127. Ako bol u želucu potraje više od jednog sata, svakako treba da se javite lekaru, bez

obzira na to da li je bol jak ili nije. Postoje na desetine uzroka. Malo ih je ozbiljno; većina nije. Lekar

poseduje stručnost i znanje potrebne za njihovo razlikovanje i prepisivanje odgovarajućeg lečenja.Ljudi su skloni da prebrzo zaključe da je bol u želucu posledica zapaljenja slepog creva ili nečega što

413




je dete pojelo. U stvari, obično nije uzrok ni jedno ni drugo. Deca obično mogu da jedu nesvakidašnjuhranu ili nesvakidašnje velike količine svoje uobičajene hrane bez ikakvih posledica po varenje.

Pre nego što se javite lekaru, izmerite detetu temperaturu, kako biste mogli da mu je saopštite.Dok se ne čujete (ili ne vidite) s lekarom, stavite dete u krevet i nemojte mu davati ništa da jede. Akoožedni, dajte mu vodu u malim gutljajima.

1128. Uobičajeni uzroci bola u želucu. U prvim nedeljama života, bol u želucu je posledica grče-va i lošeg varenja (vid. odeljke 321 i 337). Kad vam se učini da novorođ enče boli želudac i razdražljivo

je ili povraća, odmah pozovite lekara.Kod dece starije od jedne godine, jedan od najčešćih uzroka bola u želucu jeste početak običnog

nazeba, upale grla ili gripa, naročito ako su praćeni temperaturom. Bol u želucu je samo znak da infek-cija pogađ a i creva, zajedno s ostalim delovima tela. Na isti način, gotovo svaka infekcija može da do-vede do povraćanja i konstipacije, pogotovo u početku. Kad se malo dete požali da ga „boli pupa",obično zapravo hoće da kaže da oseća mučninu. Najčešće povrati ubrzo posle ovakve pritužbe.

1129. Konstipacija je čest uzrok abdominalnih bolova. To može da bude tup bol koji se javlja uviše navrata, ili da se javi iznenada i bude jako oštar (mada isto tako iznenada može i da nestane). Bol

se često pogoršava posle jela. Do konstipacije može da dode kad malo dete zadržava stolicu dok se učida upotrebljava nošu (vid. odeljak 753). Konstipacija se viđ a i kod starije dece koja ne unose dovoljnotečnosti ili kad dete zbog drugih aktivnosti „zaboravlja" da ode u kupatilo.

Bol u želucu mogu da izazovu razne želudačne i crevne infekcije, ponekad praćene povraćanjem,ili dijarejom, ili i jednim i drugim. Medicinski izraz za njih je akutni gastroenteritis. Često se naziva-

ju i „stomačnim" ili „crevnim" gripom, označavajući tako da je posredi zarazna bolest nepoznatog vi-rusnog ili bakterijskog porekla. Od ovih infekcija često boluje i po nekoliko članova porodice, jednoza drugim. Mogu i ne moraju da budu praćene povišenom temperaturom.

1130. Trovanje hranom nastaje unošenjem hrane koja sadrži toksine koje proizvode određ enebakterije. Hrana može i ne mora da ima neobičan ukus. Do trovanja hranom retko kad dolazi posle

konzumiranja propisno i nedavno skuvane hrane, jer se ovi mikroorganizmi uništavaju kuvanjem. Naj-češće se dobija konzumiranjem kolača punjenih penastim kremovima ili slatkom pavlakom, salata skremastim prelivima i filova za živinsko meso. Ako ove namirnice ostanu dugo van frižidera, bakte-rije se u njima množe velikom brzinom. Drugi uzrok su nepropisno konzervisane namirnice kod kuće.

Simptomi trovanja hranom obično su povraćanje, dijareja i bol u želucu, a ponekad i drhtavica ipovišena temperatura. Kod svih koji su jeli kontaminiranu hranu, simptomi će se verovatno istovre-meno ispoljiti u izvesnom stepenu, nasuprot stomačnom gripu koji danima hara porodicom i obara

jednog po jednog njenog člana. U slučaju da sumnjate da je u pitanju trovanje, morate se obratiti le-karu.

1131. Deca koja su problematična u jelu često se žale na bol u želucu čim sednu za sto ili pošto

su pojela vrlo malo. Roditelji su skloni da pomisle da dete to izmišlja, kao izgovor da ne jede. Mislimda je verovatnije da je želudac jako stegnut, usled detetove napetosti za vreme obroka, i da je bol stva-ran. Lek se u ovakvom slučaju sastoji u tome da roditelji osmisle obroke i prilagode svoje ponašanje,tako da dete počne da uživa u hrani. (Vid. odeljke 560 i 563.)

Medu ostalim povremenim uzrocima bolova u želucu jesu hronično poremećeno varenje uz pri-sustvo gasova, crevne alergije, upala limfnih žlezda u abdomenu i poremećaj rada bubrega. Kao štovidite, detetu koje ima bolove u želucu - bilo da su akutni i jaki ili blagi i hronični - potreban je deta-ljan lekarski pregled.

1132. Posle povraćanja ili dijareje može da usledi dehidracija. Dehidracija (prekomeran gubi-tak vode iz organizma) može da bude posledica povraćanja ili dijareje, a naročito je moguća ukoliko

se ta dva problema pojave zajedno. Najčešće se vida kod beba ili vrlo male dece, jer ona nemaju tako

414



Medicinski problemi

velike rezerve vode u organizmu kao starija deca i odrasli, niti shvataju potrebu da nateraju sebe dapiju više tečnosti kad su bolesna.

Postoje neki znaci dehidracije koje možete da uočite: interval izmeđ u mokrenja je duži od šest doosam časova; oči deteta izgledaju suve i možda nema suza kad plače, a deluju i utonulo i mutno; usnei usta izgledaju ispucalo i suvo; fontanela kod bebe malo je upala. Ako se kod vašeg deteta pojave bilokoji znaci dehidracije, odvedite ga što pre kod lekara ili u bolnicu.

1133. Uznemirenost može da izazove pojavu bolova u želucu. Deca koja nikad nisu imala prob-lema s jelom, ali zato imaju drugih briga, takođ e mogu da imaju bolove u želucu, naročito u vreme

jela. Pomislite na dete koje je nervozno jer počinje školska godina i ujutru ga, umesto da jedva čekadoručak, boli želudac; ili na dete koje oseća krivicu zbog nečega što njegovi roditelji još ne znaju. Naželudac i creva mogu da utiču sve vrste emocija, od straha do prijatnog uzbuđ enja. Mogu da izazovune samo bolove već i povraćanje i dijareju ili konstipaciju. Bol se u takvim slučajevima javlja u sre-dištu abdomena. Budući da ne postoji infekcija, dete neće imati temperaturu.

Ovaj tip trbobolje je čest međ u decom i tinejdžerima i obično se pojavljuje dva do tri puta ne-deljno ili češće. Bol je gotovo uvek na sredini, oko pupka ili neposredno iznad njega. Detetu je čestoteško da ga opiše.

Lečenje obuhvata identifikovanje stresova kod kuće, u školi, u društvenom i sportskom životu ipreuzimanje svega mogućeg da bi se ti stresovi ublažili. Lekari proučavaju ovo stanje, koje nazivajusindromom recidivirajućeg abdominalnog bola. Veoma je važno da shvatite da je bol koji ta decaosećaju stvaran i da ne potiče ,,iz glave", niti je namenjen „privlačenju pažnje".

1134. Zapaljenje slepog creva (apendicitis). Dozvolite mi da počnem tako što ću opovrći nekačesta uverenja o ovoj bolesti: pacijent uopšte ne mora da ima temperaturu. Bol nije uvek jak. Pacijentoseti bol na donjoj desnoj strani abdomena tek pošto napad već neko vreme traje. Povraćanja može ine mora da bude, mada je gubitak apetita prilično karakterističan. Krvna slika ne dokazuje da li su bo-lovi posledica zapaljenja slepog creva ili ne.

Slepo crevo, ili apendiks, je mali ogranak debelog creva, otprilike veličine kišne gliste. Obično se

nalazi u središtu donjeg desnog kvadranta abdomena. Međ utim, može da bude i niže, bliže srediniabdomena, ili čak sasvim gore pod rebrima. Zapaljenje je postepen proces, poput formiranja čira. Takoznate da iznenadan oštar bol u abdomenu, koji potraje nekoliko minuta i više se nikad ne ponovi, nijezapaljenje slepog creva. Najveća opasnost leži u tome da zapaljeni apendiks prsne, vrlo slično čiru, iproširi infekciju na ceo abdomen. Stanje koje tada nastaje zove se peritonitis. Apendicitis koji se razvi-

ja veoma brzo može da dođ e do tačke prskanja za manje od 24 sata. To je razlog što o svakom bolu uželucu koji traje duže od jednog sata treba konsultovati lekara, iako će se u devet od deset slučajevaispostaviti da je reč o nečemu drugom.

Kod najtipičnijih slučajeva zapaljenja slepog creva, bol u predelu pupka traje nekoliko sati. Tekkasnije se prebacuje u donju desnu stranu. Moguće je da dete jednom ili dvaput povrati, ali to se nedešava uvek. Apetit je obično smanjen, mada ne mora da bude. Stolica može da bude normalna ili tvr-

da (konstipacija), ali je retko kad preterano meka. Pošto ovakvo stanje potraje nekoliko sati, moguće je da će temperatura biti blago povišena, ali isto je tako moguće imati zapaljenje slepog creva bez po-višene temperature. Dete može osećati bol kad privuče desno koleno stomaku i kad ponovo ispruži tunogu, ili kada hoda.

Vidite, dakle, da simptomi apendicitisa mogu mnogo da variraju u različitim slučajevima i da vam je potreban lekar da bi utvrdio dijagnozu. Kad lekari nađ u bolno osetljivo mesto na desnoj straniabdomena, posumnjaju na apendicitis, ali ponekad više vole da daju da se uradi krvna slika, kako biim nalaz pomogao da odluče. Ultrazvuk može da pomogne u postavljanju ove dijagnoze.

Ponekad je nemoguće da čak i najstručniji specijalista bude apsolutno siguran da li dete ima zapa-ljenje slepog creva. Medutim, ukoliko je sumnja dovoljno osnovana, obično se vrši hirurški zahvat.Naime, ukoliko je zaista posredi apendicitis, svako odlaganje operacije je opasno jer bi slepo crevo

moglo da prsne i prouzrokuje infekciju abdomena. Ukoliko nije reč o apendicitisu, malo je verovatnoda će hirurškom intervencijom biti počinjena bilo kakva šteta.

415




1135. Intususcepcija. U slučaju ovog ne tako čestog stanja, crevo se poput teleskopa uvlači u sebei postaje opstruirano. Dva najuočljivija simptoma su povraćanje i povremeni abdominami grčevi kodinače zdrave bebe. U nekim slučajevima je povraćanje izraženije, dok je u nekim drugima više izraženbol. Povraćanje je obilnije i češće nego što je to normalno bebino bljuckanje. Grčevi su iznenadni iobično veoma jaki. Javljaju se u razmaku od nekoliko minuta, a izmeđ u njih beba može biti mirna ilipospana. Posle nekoliko sati (tokom kojih beba može imati normalnu ili meku stolicu) moguće je da

će bebina stolica sadržavati sluz i krv - kašasta stolica sa crvenim tragovima krvi; to se, međ utim,dešava u manjem broju slučajeva. Ovo se stanje najčešće javlja kod dece izmedu četiri i dvadeset četirimeseca, mada može i ranije ili kasnije. Iako nije česta, intususcepcija zahteva hitno lečenje, bez i naj-manjeg odlaganja.

Takođ e retki ali opasni jesu i drugi tipovi crevnih opstrukcija. Deo creva može biti izvijen izaglavljen u džepu abdomena, najčešće u ingvinalnoj (preponskoj) herniji (vid. odeljak 1180). Obično

je prisutno povraćanje, kao i jaki grčevi.

1136. Hronične dijareje. Hronična dijareja najčešće se javlja kod malog deteta koje očiglednolepo napreduje i ne žali se da mu nije dobro. Dijareja može da počne spontano ili za vreme stomačnoggripa. Dete može imati tri do pet mekih ili tečnih stolica dnevno, karakteristično jakog mirisa, mada

može počinjati dan s normalnom stolicom. U stolici može biti sluzi ili nesvarene hrane. Dete i daljeima dobar apetit, raspoloženo je za igru i aktivno. Važno je da ga odvedete lekaru, ali u ovoj situacijidete nastavlja da dobija u težini i laboratorijski testovi stolice ne otkrivaju ništa abnormalno. Stanje seobično postepeno poboljšava samo od sebe. Često se dijareja može umnogome ublažiti smanjivanjemsokova u ishrani deteta. Najverovatniji krivac je sok od jabuke. Uopšte, sokove treba ograničiti na 2,5do 3 dl na dan.

Postoji nekoliko retkih ali vrlo ozbiljnih digestivnih oboljenja koja izazivaju hroničnu dijareju kodnovorođ enčadi i male dece:

1137. Cistična fibroza. Dva najčešća simptoma ove bolesti su dijareja vrlo neprijatnog mirisa ikašalj - ali kod ostalih simptoma postoje velike varijacije. Novorođ enče može imati česte stolice koje

izgledaju normalno, ali posle uvođ enja čvrste hrane postanu kašaste, masne i neprijatnog mirisa. Možeda dođ e do protruzije (isturenosti) rektuma. Creva mogu da budu opstruirana odmah posle rođ enja, su-vim mekonijumom (prvim izmetom novorođ enčeta), a povremeno i u kasnijim godinama, tvrdom isuvom stolicom. Većina novorodenčadi obolela od ove bolesti ima dobar, čak odličan apetit. Bez obzi-ra na to, dolazi do pothranjenosti i slabog rasta, zbog nesposobnosti pravilnog varenja hrane. Razvijase uporni bronhitis, ali to, u blažim slučajevima, ne mora da se desi sve do kasnijeg detinjstva.

Reč je o progresivnom, naslednom oboljenju odredenih žlezda, koje se može naslediti i sa majčinei sa očeve strane. Pankreas luči nedovoljno digestivnih sokova. Žlezde duž bronhija luče samo suvusluz, u nedovoljnim količinama, tako da se infekcije ne mogu adekvatno sprečiti niti organizam možeda izade s njima na kraj. Znojne žlezde luče previše soli. (Prilikom dijagnostikovanja vrši se analizaznoja.) U ozbiljnim slučajevima, ako se ne leče, najveća opasnost kod novorodenčadi i male dece po-tiče od respiratornih infekcija.

Primarni cilj lečenja jeste održavanje prolaznosti bronhija posturalnom drenažom (vrsta čvrste,ritmične masaže grudnog koša) i antibioticima po potrebi. Digestivni simptomi se leče visokoprotein-skom ishranom sa umerenim sadržajem masnoće, dodatnim vitaminima i dodavanjem pankreatičnihenzima u hranu.

Ako je ikako moguće, dete treba da pregleda i da nadgleda njegovo lečenje specijalista koji se baviovom bolešću.

1138. Međ u ostalim najčešćim tipovima malapsorpcije23 jesu nesposobnost varenja nekih še-ćera ili glutena iz pšenice. Za ovo stanje uvek je vezana dijareja, koja ponekad ima jak zadah, aponekad peče, i često je praćena grčevima. Dete obično dobija malo u težini i deluje bolesno. Situacija

Defektno ili neadekvatno apsorbovanje hranijivih materija iz crevnog trakta (prim. prev.).

416



Medicinski problemi

se rešava uklanjanjem problematične namirnice iz ishrane. Važno je da sarađ ujete s lekarom, kakobiste obezbedili da dete i dalje dobija adekvatno hranljivu hranu.

Posle svake dugotrajne dijareje, dete može imati problema s varenjem laktoze, mlečnog šećera.Ranije se za tu decu govorilo da su alergična na mleko. Problem je obično privremen. Smatra se da jenadraženoj sluzokoži creva jednostavno potrebno neko vreme da se oporavi, pre nego što se uspostavinormalno varenje. Problem s varenjem laktoze iz kravljeg mleka može biti i nasleđ en. Grčevi ili dijare-

ja obično počinju u školskom uzrastu. Lečenje se sastoji u eliminisanju proizvoda od kravljeg mlekaiz ishrane.

1139. Nije sramota imati gliste, ali ih je potrebno lečiti. Roditelji se užasnu kad u detetovoj sto-lici nađ u gliste, ali nema razloga za uznemiravanje niti zaključivanje da nisu dobro brinuli od detetu.

Parazitske nematode (oksiure), ili pundravci, jesu najčešća vrsta. Izgledaju kao beli končići du-gi oko 8 milimetara. Žive u debelom crevu, ali noću izlaze kroz čmar da bi polagali jaja. Mogu se vide-ti noću ili u stolici. Izazivaju svrab oko čmara, koji može ometati detetov san. (Nekada se smatralo dasu gliste razlog što neka deca škripe zubima u snu, ali to nije slučaj.) Jasan opis glista pomaže lekaruda postavi dijagnozu. Gliste se danas efikasno i jednostavno leče.

Valjkasti crvi veoma liče na kišne gliste. Na njih valja posumnjati onda kad nađ ete jednog u stoli-

ci. Obično ne izazivaju nikakve simptome, sem ukoliko ih ima vrlo mnogo.Kukaste (rudarske) gliste su česte u nekim delovima juga SAD. Mogu da izazovu pothranjenosti anemiju. Bolest se dobija ako se hoda bosih nogu po zaraženom tlu.

KonstipacijaUopšteno govoreći, konstipacija podrazumeva suvu i tvrdu stolicu koja se teško izbacuje. Broj

stolica u toku dana ne određ uje da li dete (ili odrasla osoba) boluje od konstipacije.

1140. Privremena konstipacija je česta u toku bolesti, naročito ako je temperatura povišena.Nekada su roditelji i lekari smatrali da je povišena temperatura simptom koji je najvažnije izlečiti i dadeca ne mogu da počnu da se oporavljaju sve dok se ne „očiste". Neki ljudi su čak verovali da je kon-

stipacija bila glavni uzrok bolesti. Razumnije je shvatiti da će svaka bolest od koje se čovek loše osećaverovatno zahvatiti i želudac i crevni sistem, usporavajući pražnjenje creva, oduzimajući apetit i mož-da izazivajući povraćanje. Ovi simptomi se mogu pojaviti nekoliko sati pre svih ostalih. Ako ne odetebaš odmah kod lekara, nema potrebe da mislite da ste izgubili dragoceno vreme.

Ako morate da lečite bolesno dete bez lekara, nemojte se previše zabrinjavati zbog stolice. Bolje je da u tom pogledu učinite premalo nego previše. Ukoliko dete takoreći uopšte ne jede, tada nema štani da izbaci. Tečnost mu možete nuditi što češće.

1141. Hronična konstipacija nije čest slučaj kod starijih beba i dece, naročito one koja se hraneraznovrsnim namirnicama, uključujući integralne žitarice i cerealije, povrće i voće. Ako vaše detedobije „zatvor", porazgovarajte o tome s lekarom - nemojte pokušavati da ga lečite sami, jer niste si-

gurni šta je uzrok. Bez obzira na to kako se dete leči od konstipacije, vrlo je važno da ne dozvoljavateda se brine u vezi s tim kako mu funkcionišu creva. Ne ulazite u ozbiljne razgovore o tome i nemoj-te povezivati funkcionisanje njegovih creva s njegovim zdravljem, s time kako se oseća niti s nekak-vim mikrobima. Nemojte ga podsticati da pamti kad je imalo stolicu i nemojte ni sami obraćati mnogopažnje na to. Izbegavajte klistiranje deteta. Ono što lekar odredi radite smireno, vedro i što brže, biloda je posredi ishrana, lek ili vežbanje, i nemojte diskutovati s detetom o detaljima. Svakako ne bisteželeli da ga pretvorite u hipohondra.

Pretpostavimo, medutim, da niste u situaciji da konsultujete lekara, a vaš mali dečak, inače sasvimzdrav, postepeno počne da pati od konstipacije. (Naravno, ako je prisutan bilo kakav simptom bolesti,morate nekako da odvedete bebu kod lekara ili u bolnicu.) Dajte mu više voća ili povrća, šta više voli,dva ili tri puta na dan. Ako voli suve šljive i smokve, dajte mu ih svaki dan. Sokovi od voća i povrća

takođ e pomažu. Ja sam imao dosta uspeha s kašom napravljenom od pirea od jabuka, mekinja i sokaod suvih šljiva. Većina dece voli slatko, a mešavina je vrlo efikasna. Pobrinite se da dete bude fizički

417




dovoljno aktivno. Ako ima četiri, pet ili više godina a, uprkos vašim naporima u vezi sa ishranom, idalje ima neredovnu i tvrdu, mada ne bolnu stolicu, nemojte se uzbuđ ivati i odvedite ga kod lekara čimbudete mogli.

Mineralno ulje se ne smatra bezbednim za upotrebu kod dece mlađ e od tri godine. Ako se detezagrcne, može da uvuče malo u pluća, a to lako može da prouzrokuje hronično zapaljenje pluća.

1142. Psihološka konstipacija. Postoje dva oblika konstipacije koja su umnogome psihološkogporekla i javljaju se najčešće izmedu prve i druge godine. Ako dete ovog uzrasta ima jednu ili dve tvrdei bolne stolice, sklono je da se kasnije nedeljama ili čak mesecima steže, iz straha da će ga opet boleti.Ako dan ili dva zadržava stolicu, ona će verovatno opet biti tvrda, i tako problem ide u krug. Kad jeroditelj suviše revnostan u privikavanju deteta na nošu, malo dete se - budući da se nalazi u nezavis-noj fazi razvoja - automatski odupire i zadržava stolicu, što dovodi do konstipacije. (O prljanju vešausled konstipacije, vid. odeljak 813.)

1143. Bolne stolice i sredstva za omekšavanje stolice. Bolno tvrde stolice kod deteta izmeđ u jedne do tri godine treba hitno lečiti, da ne ude u začarani krug zadržavanja stolice i dalje konstipacije. Lekar vam može preporučiti jedan od nekoliko preparata koji doprinose omekšavanju stolice. Le-

čenje obično traje najmanje mesec dana, kako bi se dete uverilo da se bolno tvrde stolice neće vratiti.Nijedan od ovih preparata se ne ponaša kao katartik,* u smislu da omekšava i brzo izbacuje već pos-tojeću tvrdu stolicu. (Katartik je medikament koji tera mišiće creva da se stežu i tako izaziva stolicu.Treba ga uzimati samo uz lekarski recept.)

Genitalni i urinarni poremećaji

1144. Učestalo mokrenje. Učestalo mokrenje ima nekoliko mogućih uzroka. Kad se dešava dete-tu koje inače ne mokri tako često, može da ukazuje na prisustvo neke bolesti, recimo, infekcije uri-narnog sistema ili dijabetesa. Dete i uzorak urina treba što pre da pregleda lekar.

Manji broj osoba, čak i onih smirenih, kao da ima bešiku koja prosto ne prima onoliko kolikoprosečna; jednostavno su takve rođ ene, i gotovo. Međ utim, neka deca (i odrasli) koji redovno mora-

ju često da mokre donekle su napeti ili zabrinuti. U nekim slučajevima, posredi je privremena napetost;u drugim, reč je o hroničnoj pojavi. Čak i zdrav i normalan sportista uoči trke verovatno će svakih pet-naest minuta trčkati do toaleta.

Zadatak roditelja je, dakle, da ustanove šta bi moglo da čini njihovo dete napetim. U nekim slu-čajevima, to je postupanje s detetom kod kuće, u nekim drugim, odnosi s drugom decom, a u trećim,situacija u školi. Najčešće je posredi kombinacija svega toga. Glavni akteri uobičajene priče su stidlji-vo, bojažljivo dete i strog nastavnik. Sve počinje time što zebnja koju dete oseća ne dozvoljava da sebešika opusti dovoljno da bi mogla da izdrži mnogo urina. Zatim se ono usteže da traži dozvolu daizađ e s časa i ode u toalet. A ako nastavnik zaista pravi problem oko toga, situacija se dodatno pogor-šava. Bilo bi dobro da u ovakvom slučaju dobijete potvrdu od lekara, koja ne samo da primorava nas-tavnika da pusti dete u toalet kad ono to traži već i daje objašnjenje zbog čega je tako. Ako je nastavnikpristupačan, a roditelj taktičan, lični odlazak takođ e može da bude od pomoći.

Kad je vrućina, a dete se mnogo znoji i ne pije dovoljno tečnosti, može mokriti retko, možda nasvakih osam sati ili više, oskudne količine tamnog urina. Isto može da se desi kad ima povišenu tem-peraturu. Detetu kome je vrućina ili ima temperaturu potrebno je često nuditi tečnost i podsticati ga dapije izmedu obroka, naročito ako je suviše malo da roditeljima kaže šta želi.

Prilično čest uzrok učestalog mokrenja kod devojčica jeste zapaljenje dela oko urinarnog otvora,usled kontaminacije stolicom ili iritacije penušavom kupkom u kadi. Ona zbog toga misli da joj sesvaki čas piški, mada ili uopšte ne može, ili se plaši i da pokuša, ili izbaci svega nekoliko kapi. Trebakonsultovati lekara i dati urin na analizu, da bi se proverilo da li dete ima infekciju bešike. Do tada,možete da joj olakšate tako što će nekoliko puta dnevno sedeti u kadi, u plitkoj toploj vodi u koju stedodali pola šolje sode bikarbone. Posle kupke, dobro posušite urinarni deo peškirom, ali tapkanjem, ane trljanjem.

* Kod nas se u rutinskoj pedijatrijskoj praksi takvi preparati ne koriste (prim. red.).

418



Medicinski problemi

1145. Ranica na vrhu penisa. Ponekad se oko otvora penisa pojavi mala oblast crvene i sjajnekože. Može se desiti da tkivo toliko otekne da dečaku otežava mokrenje. Posredi je lokalizovani pelen-ski osip. Najbolje je da se ranica što je više moguće izlaže vazduhu. Svakodnevno pranje blagim sapu-nom ubrzaće izlečenje. Ako dete muče bolovi zbog toga što već satima nije mokrilo, stavite ga na polasata u kadu s toplom vodom i ohrabrite da piški dok je u kadi. Ukoliko ga ni to ne natera da piški, po-zovite lekara.

1146. Infekcije urinarnog trakta. Infekcije bubrega ili bešike (cistitis) mogu da izazovu bumubolest praćenu visokom, nepravilnom temperaturom. S druge strane, većina infekcija urinamog traktasu blaga oboljenja koja ne idu s visokom temperaturom. Starije dete se može žaliti na učestalo mokre-nje i pečenje, ali često nema znakova koji bi upućivali na urinami trakt. Ove infekcije su češće koddevojčica i u prve dve godine života. Neophodno je neodložno lečenje.

Ako ima mnogo gnoja, urin može da bude zamućen, ali ako ga je malo, ne vidi se golim okom.Inficirani urin, uz to, ponekad ima zadah kao stolica. S dmge strane, normalni dečji urin takode možeda bude mutan kad se ohladi, zbog svog mineralnog sadržaja. Prema tome, prema izgledu urina teškomožete da odredite da li je posredi infekcija ili nije; vaše čulo mirisa je u ovom slučaju pouzdanije.Bez obzira na boju ili miris urina, ako se vaše dete žali na pečenje ili bol prilikom mokrenja, treba daga odvedete kod lekara. Urinokultura je od suštinskog značaja za postavljanje dijagnoze i izbor anti-

biotika.U svim slučajevima infekcije, treba detaljno ispitati čitav urinami sistem deteta. Ultrazvuk je ne-

napadan metod i umanjuje potrebu za rentgenskim snimanjem. Mnogi lekari sada predlažu ova ispiti-vanja posle prve infekcije urinamog trakta. Uriname infekcije su češće kod dece koja imaju nekuanomaliju mokraćnih kanala, mada većina dece s infekcijama urinamog trakta ima savršeno normalanurinami sistem. Ako ima ičega što ukazuje na anomaliju, treba je korigovati pre nego što dođ e do traj-nog oštećenja bubrega. Iz tog razloga, bilo bi dobro da se, dva do tri meseca posle infekcije, urin dete-ta ponovo da na analizu, kako biste bili sigumi da nema prisustva infekcije, čak i ako se dete sasvimdobro oseća. Infekcije se obično brižljivo leče deset do četmaest dana. Posle toga sledi nekoliko kon-trola u određ enim intervalima, da bi se proverilo da li su se u urinu opet pojavili bakterije i gnoj.

Vrloje važno naučiti devojčice da se brišu od napredprema pozadi, pošto su mokrile ili imale sto-

licu. Time se sprečava prenos mikroorganizama iz analne oblasti na otvor uretre (cevi koja vodi od be-šike prema spolja). Brisanje u suprotnom pravcu smatra se čestim uzrokom ponovljenih infekcija uri-namog trakta.

1147. Gnoj u urinu devojčice ne mora da znači urinarnu infekciju. On može da potiče i odvaginalne infekcije, čak i ako je toliko blaga da nema vidljivog zapaljenja ili sekreta. Iz tog razloga,ne treba nikad pretpostavljati, bez daljeg ispitivanja, da gnoj u uzorku urina znači infekciju njenog uri-namog sistema. Prvi korak je obezbeđ ivanje „čistog" uzorka urina. To znači da pre nego što budepiškila ,,u flašicu", valja da razdvojite usmine devojčice, kratko i blago operete genitalnu oblast upija-

jućom vatom i posušite tapkajući mekim peškirom ili suvim komadom upijajuće vate. Važno je uradi-ti urinokultum uzorka da bi se utvrdilo da li su prisutne bakterije i kojeg su tipa. Urinokultura

podrazumeva sterilan pribor za uzimanje uzorka.

Vaginalno lučenje1148. Obazrivo postupajte s detetom. Blago vaginalno lučenje je prilično česta pojava kod de-

vojčica. U najvećem broju slučajeva, izazivaju ga bezazleni mikroorganizmi i traje vrlo kratko. Me-dutim, gusto i obilno lučenje praćeno svrabom može da bude izazvano ozbiljnijom infekeijom i izisku-

je hitno lečenje. Blago lučenje koje traje danima takode treba ispitati. Sekret koji sadrži gnoj i krvkatkad je posledica toga što je devojčica gurala u vaginu neki predmet. Ako je predmet ostao unutra,može da prouzrokuje iritaciju i infekciju. Ukoliko se ustanovi da je to u pitanju, prirodno je i razum-no da joj roditelji lepim rečima kažu da to više ne radi; međ utim, bilo bi dobro da pokušaju da joj nenametnu osećaj krivice niti da nagoveste da je mogla ozbiljno da se povredi. To njeno istraživanje ieksperimentisanje ne razlikuje se mnogo od onoga što većina dece u tom uzrastu radi.

419




Ako ne možete dovoljno brzo da odvedete dete lekaru, pečenje usled malo sekreta često može dase ublaži tako što će dete dva puta dnevno sedeti u kadi, u toploj vodi kojoj je dodato pola šolje sodebikarbone.

Nošenje belih pamučnih gaćica, korišćenje neparfimisanog belog toaletnog papira i nošenje odećekoja omogućava adekvatno provetravanje vaginalne oblasti mogu da pomognu u prevenciji i lečenjuvaginalne iritacije. Pravilno brisanje (od napred prema pozadi) i izbegavanje penušavih kupki takođ e

mogu da pomognu.Recidivirajuće hronično ili obilno vaginalno lučenje kod deteta može da bude znak seksualnogzlostavljanja. Vaš lekar vam može postavljati pitanja o osobama koje su pored vašeg deteta onda kadvi niste i o mogućnosti zlostavljanja. Obaviće pažljivi pregled vagine deteta i uzeti bris sekreta. Većinamalih devojčica kod kojih je prisutno vaginalno lučenje nije seksualno zlostavljana. Vaš lekar je, me-dutim, dužan da prilikom utvrđ ivanja uzroka lučenja ispita i ovu mogućnost.

Alergije1149. Alergija na mleko i specijalne formule. Alergija na mleko je mnogo reda nego što se misli.

Male bebe mogu da imaju želudačnih tegoba, ali uglavnom zbog nezrelosti njihovog organizma, a nezbog alergije. Kod alergičnih beba javljaju se klasični simptomi alergije (vid. odeljke 1150-1154) i one

često potiču iz porodica u kojima već ima alergičnih osoba. Za bebe iz tih porodica dojenje je idealnorešenje, ali ako se beba već hrani formulom, a ima nevolja s crevima, vi i lekar možete razmotritimogućnost promene formule. Na osnovu problema koje ima vaša beba, lekar će vam verovatno pre-poručiti neku specijalizovanu formulu. Kad se simptomi povuku, detetu bi trebalo davati male količinemleka, da bi se ustanovilo da li zaista postoji alergija. Sa jednom ili dve godine, gotovo sve bebe bitrebalo da izbegavaju bilo kakve mlečne proizvode (vid. odeljak 547).

1150. Alergijska oboljenja nosa, uključujući polensku groznicu. Verovatno znate neke ljudekoji imaju polensku groznicu. Kad vetar u proleće krene da vazduhom razvejava polen, kod njih se

javlja kijanje, zapušen nos, svrab i curenje. To znači da im je nos alergičan ili preosetljiv na polen, kojiostalima ni najmanje ne smeta. Polenska groznica se kod nekih ispoljava u proleće, a kod nekih u leto,

što zavisi od toga da li su alergični na polen nekog drveća ili polen trava. Ako vašem detetu svake go-dine u isto vreme nedeljama curi iz nosa i svrbi ga, treba da porazgovarate s lekarom. Prema izgleduunutrašnjosti nosa, tipu simptoma posle specifičnih izlaganja okruženju i vašoj porodičnoj istoriji,lekar može da utvrdi na šta je dete alergično. Sirupi i tablete, kao i nazalni sprejevi, efikasno eliminišukijanje i zapušenost. Vaš lekar će vam prepisati ove lekove za dete. U najtežim slučajevima polenskegroznice, može savetovati injekcije protiv alergije.

Ostale alergije nosa su možda manje dramatične, ali zato neprijatnije. Neki su alergični na perjeu jastucima ili pseću dlaku, kućnu prašinu ili ko zna koje druge supstance. Takva alergija koja istomsnagom traje tokom cele godine drži detetu stalno zapušen i šmrkav nos i ono iz meseca u mesec dišena usta. Hronična opstrukcija može učiniti alergično dete podložnijim infekciji sinusa. Ako vaše deteizrazito muče ovi problemi, lekar ili specijalista alergolog možda mogu da im otkriju uzrok.

Lečenje je različito i zavisi od uzroka. Ako je uzrok guščje perje, možete da promenite jastuk. Ako je pseća dlaka, moraćete verovatno da poklonite psa i uzmete nekog drugog kućnog ljubimca. Ako jenešto što je teško izbeći, kao što je kućna prašina, lekar će možda davati vašem detetu injekcije aler-gena tokom dužeg vremenskog perioda. Možda će vam savetovati ogoljavanje sobe - naročito one ukojoj dete spava - zarad manjeg izlaganja prašini i pregljevima, naročito ako se simptomi javljajunajčešće noću ili rano ujutru. Uklanjate tepihe i zavese za stalno i svakodnevno brišete sobu mokromkrpom. Takođ e eliminišete sve što je od vune, kao i plišane igračke. Možete da kupite specijalne nav-lake za dušeke i jastuke koje ne skupljaju prašinu, dušeke i jastuke od penaste gume, ili da montirateu sobu ležaljku od platna u koju se ne stavlja jastuk.

Simptomi alergije se obično ne mogu u potpunosti eliminisati. Morate se zadovoljiti parcijalnimpoboljšanjem.

420



Medicinski problemi

1151. Astma. Astma je odgovorna za ogroman broj izostanaka iz škole i čest boravak dece u bol-nici. Umesto da je osetljivi organ nos, kao u slučaju polenske groznice, ovde je reč o bronhijama. Kadnadražujuća supstanca dospe u ove male disajne puteve, oni otiču, luči se gusta sluz i sužavaju prolaziza vazduh. Disanje postaje otežano, naporno i glasno, naročito izdisanje. Kad se vazduh silom potisku-

je kroz sužene prolaze, stvara se zviždeći zvuk poznat kao šištanje (otežano disanje). Javlja se kašalj,ponekad čak i bez šištanja (najčešće noću).

Kod dece s podložnim disajnim putevima, astmatični napadi obično predstavljaju izraženu reak-ciju na različite okolnosti i supstance, uključujući duvanski dim, nazebe i respiratorne infekcije, alergije, fizičku aktivnost, promene vremena, stres i razne namirnice. Kod neke dece postoji više inicijato-ra ovih napada, kod druge samo jedan. Vrlo je važno da vi kao roditelj pokušate da identifikujete štainicira napade kod vašeg deteta. Ponekad je, međ utim, to nemoguće.

Kad starije dete ima hroničnu astmu, to je verovatno posledica supstanci koje lebde u vazduhu,kao što su kućna prašina i pregljevi, životinjska perut, pseća dlaka ili plesni. Alergolozi ih nazivajuinhalantima. Hrana takođ e može da ima svog udela, pogotovo kod vrlo male dece. Dete koje ima netako blagu hroničnu astmu obično se podvrgava raznim testovima, da bi se otkrila supstanca koja muškodi. Ukoliko se bolest zanemaruje, česti napadi mogu da oštete pluća; medutim, astma se može vrlodobro držati pod kontrolom pomoću lekova i izbegavanja poznatih inicijatora napada.

Lečenje astme zavisi od uzroka i razlikuje se od slučaja do slučaja. Namirnice na koje je dete oset-ljivo jednostavno se eliminišu iz njegove ishrane. Kad su uzrok inhalanti, lečenje je umnogome istokao za celogodišnje alergije nosa. Astmatičnim epizodama mogu da prethode infekcije gornjeg respi-ratornog trakta. Kad napad počne, koriste se dodatni lekovi specifični za astmu, ili inhalatori.

Ako se kod vašeg deteta pojavi astma, mora ga pregledati lekar. Mada astma obično nije opasna,blagovremena dijagnoza i lečenje su od suštinskog značaja. Kod astme su nemoguća bilo kakva pred-viđ anja. Za slučajeve koji počnu u ranom detinjstvu postoji veća verovatnoća da će za nekoliko godi-na nestati, nego što je to sa slučajevima koji počinju kasnije. Kod neke dece, bolest se povuče poslepuberteta; kod druge se nastavi kroz adolescenciju i odraslo doba.

Lečenje pojedinačnih napada astme zavisi od njihove jačine i onoga za šta lekar zaključi da je odpomoći u tom slučaju. Najbolji lekovi su, uopšte uzev, oni koji se inhaliraju u vidu izmaglice (spreje-

vi) i preporučuju se za prevenciju napada. Ostali se uzimaju oralno ili putem injekcija i služe za privre-meno olakšanje onda kad dete otežano diše. Pored toga, tu su i lekovi koji se udišu i koje deca obolelaod astme svakodnevno uzimaju u svrhu prevencije od napada.

Nijedno dete ne bi trebalo da udiše duvanski dim, ali je naročito važno da mu ne budu izloženadeca obolela od astme, jer dim iritira njihove osetljive bronhije.

Dete koje ima česte napade astme treba da bude na kontinuiranom preventivnom programu leče-nja. On se sastoji od inhaliranja leka koji sprečava zapaljenje sluzokože bronhija i, u nekim slučajevi-ma, inhaliranja još jednog leka koji sprečava spazam bronhija.

Tokom prve dve do tri godine života, dete može imati napade otežanog disanja, ali ne kao reakciju na alergen ili neki nadražaj, već samo onda kad ima nazeb. Mada je ova pojava najizraženija tokomprve tri godine života, može se zadržati kao faktor i kad dete bude starije. Nije lako biti roditelj malog

deteta koje ima toliko muke s nazebima, ali cela stvar ima i svoju svetliju stranu. Otežano disanje zavreme nazeba, poznato kao bolest osetljivih disajnih puteva, obično je već na putu da nestane. U sva-kom slučaju, dete valja odvesti lekaru. Infekcije koje izazivaju nazeb uglavnom su virusne; tek u ma-njem broju slučajeva su posredi bakterijske infekcije koje zahtevaju lečenje. Ako se kuća greje, pove-ćavanje vlage u vazduhu može da bude od pomoći. Postoji specifičan virus (respiratorni sincicijalnivirus, RSV) koji kod novorođ enčadi proizvodi akutnu infekciju bronhija izazivajući pri tom otežanodisanje (vid. odeljak 1125).

1152. Koprivnjača. Koprivnjača se, u najvećem broju slučajeva, smatra posledicom alergije, če-sto na lekove ili hranu. Najčešća vrsta koprivnjače izgleda kao ujed komarca s ispupčenom zacrve-nelom masnicom i belom flekom u njenom središtu, gde je otok istisnuo krv. Ona se pojavljuje i nesta-

je, i svrbi, ponekad nepodnošljivo. Kod malobrojnih pojedinaca, koprivnjača je redovna pojava. Mnogiljudi, međ utim, imaju je samo jednom ili dvaput u životu. Ponekad se ustanovi da je izaziva osetljivost

421




na odredene namimice. Može da se javi i posle uzimanja nekih lekova, kao i u završnoj fazi nekih in-fekcija. U mnogim slučajevima, uzrok se ne može otkriti. Lekar obično može da ublaži napad kopriv-njače oralnim lekovima ili injekcijama.

U vrlo retkim slučajevima, koprivnjača je praćena otokom u ustima i grlu i otežanim disanjem(anafilaksa). Ukoliko se to desi, istog časa pozovite hitnu pomoć, jer se lečenje mora sprovesti bezodlaganja.

1153. Ekcem. Ekcem je hrapav crveni osip koji se javlja u flekama. Uvek je povezan s izrazitosuvom kožom. Svrab i češanje izazivaju mnoge probleme vezane za ekcem. Kao i polenska groznicai astma, uzrok ekcema je alergija. Kod polenske groznice, nos je alergičan (osetljiv) na polen, recimo,topole; kod ekcema, koža može da bude alergična na neke od namimica iz ishrane. Kad ta namimicauđ e u krvotok i stigne do kože, dolazi do zapaljenja. U dmgim slučajevima, koža može da bude aler-gična na neki materijal, poput vune, svile ili angore, koji dolazi u direktan dodir s kožom. Kod bebekoja ima rođ ake obolele od astme, polenske groznice, koprivnjače ili ekcema, postoji veća verovatno-ća da će i sama imati ekcem.

Čak i kad je ekcem prvenstveno posledica alergije na neku hranu, iritacija kože spolja može daigra sekundarnu ulogu. Neka beba ima ekcem samo kad joj je koža iritirana hladnim vremenom, neka

dmga ga dobije po vmćini, jer joj znoj iritira kožu, a treća, pak, samo na onom delu kože koji je pokri-ven pelenama, zbog iritacije urinom. Ako beba ima ekcem samo tamo gde vuna dolazi u dodir s ko-žom, moguće je da je alergična direktno na vunu, a moguće je i da je alergična na neku hranu, a vunasamo deluje kao iritans.

Kod starije dece s porodičnom istorijom alergije i ekcema, emocionalni faktori često igraju važnuulogu, s tim što emocionalni stres može povremeno da pogorša osip.

Da bi se stanje dijagnostikovalo i lečilo, potrebno je da dete pregleda lekar. Ekcem koji se najlakšeopisuje je onaj koji se pojavljuje u vidu hrapave, crvene, zadebljane i ljuspaste kože. Kad je ekcemblag ili tek pocinje da se stvara, boja je obično svetlocrvena ili zagasito ružičasta, ali ako se stanje po-gorša, boja prelazi u tamnocrvenu i javlja se svrab, a dete češe i trlja zahvaćene delove. Od toga osta-

ju ogrebotine koje onda cure. Kada se zasuše, formiraju se kraste. Kad ploče ekcema zarastu, čak i kad

crvenilo prode, još uvek možete pod mkom da osetite hrapavu i zadebljanu kožu.Kod malih beba, ekcem najčešće počinje na obrazima ili čelu, odakle se može proširiti na uši i

vrat. Ljuspasta koža iz daljine izgleda kao da se na njoj osušila so, naročito na ušima. Kod bebe od okogodinu dana, ekcem može da počne bilo gde - na ramenima, predelu koji pokrivaju pelene, na mka-ma, na gmdima. Izmeđ u jedne i tri godine, najtipičnija mesta su nabori kože na prevojima laktova i izakolena.

Izražen ekcem može da bude bolest koja je pravo iskušenje za sve. Beba ludi od svraba. Roditeljilude pokušavajući da je spreče da se češe. Osip može da traje mesecima. Važno je da bebini nokti budukratko podsečeni. Što se beba manje češe, manja je mogućnost pojave sekundarne infekcije izgreba-nih delova, od bakterija koje su uvek prisutne na koži. Bele pamučne rukavice bez prstiju su od pomoćitokom noći, pod uslovom da beba hoće da ih trpi, jer se ona jako mnogo češe dok spava.

1154. Lečenju ekcema može se pristupiti na više načina. Šta će lekar uraditi u pojedinim slu-čajevima, zavisi od mnogo faktora, međ u kojima su uzrast bebe, lokacija i karakter osipa, nove namir-nice koje su uvedene u ishranu pre pojave osipa i reakcije bebe na različite načine lečenja. Najvažniješto roditelj može da učini jeste da održava vlažnost bebine kože, pomoću najobičnije vlažne kreme(bez veštačkih boja i mirisa) koju će nanositi nekoliko puta na dan. Zamolite apotekara da vam prepo-mči neku. U mnogim slučajevima stanje se poboljša već upotrebom ovih vlažnih krema i losiona. Sa-pun koristite što ređ e, budući da on izvlači ulje iz kože. Kad ga koristite, gledajte da to bude nekikojem je dodat agens koji vlaži kožu, ili upotrebljavajte neko sredstvo za čišćenje kože koje ne sadržideterdžent. Pored toga, posle kupanja nemojte detetu trljati kožu peškirom, već blago utapkajte suviš-nu vodu.

U upomijim slučajevima, mora se ustanoviti na koju je namimicu ili namimice dete alergično.Povremeno se utvrdi da je uzrok kravlje mleko. Neke bebe mogu da se izleče samo odstranjivanjem

422



Medicinski problemi

kravljeg mleka iz ishrane i prebacivanjem na veštačko mleko od soje, pirinča, žitarica ili neke drugespecijalne formule.

U slučaju izraženog ekcema kod starijih beba i dece, koja jedu raznovrsnu hranu, lekar pažljivoeksperimentiše, eliminišući iz ishrane jednu po jednu namirnicu. U ozbiljnim i upornim slučajevima,testiranje kože može se obaviti ubrizgavanjem uzoraka različitih namirnica. Oko injekcija hrane nakoju je dete osetljivo razviće se koprivnjača.

Kad se čini da svoj udeo u svemu ima i neki spoljni iritans, i tome je potrebno pokloniti pažnju.Vuna često iritira kožu u toj meri da dovodi do stvaranja ekcema i obično se eliminiše iz odeće. Ako

je ekcem samo na delu koji pokrivaju pelene, bilo bi dobro preduzeti sve mere opisane u odeljcima347- 351, o suzbijanju pelenskog osipa. Ako ekcem izbija po hladnom, zimskom vremenu, nadite nekozaklonjeno mesto za izlaske.

Ukoliko ste privremeno daleko od lekara, a kod vašeg malog deteta se razvije izražen ekcem kojisvrbi, možete da utrljavate jednoprocentnu hidrokortizonsku kremu, dva puta u toku dana, i dajeteoralno difenhidramin (Benadrvl®). Ako se nađ ete u istoj situaciji sa malo starijim detetom kojem, re-cimo, izbije jak ekcem pošto ste mu uveli jaje u ishranu, izostavite jaje dok ne dobijete medicinskisavet. Može potrajati dve nedelje ili više dok se koža ne očisti. Pored jajeta, pšenica takođ e spada unamirnice koje umeju da izazovu reakciju na koži.

Imajte na umu da kod tamnoputije dece izlečeni delovi mogu biti svetliji nego ostatak kože. Vre-menom će se ujednačiti, ali može da potraje nedeljama. U međ uvremenu nema potrebe preduzimatibilo šta.

Greši, međ utim, roditelj koji na svoju ruku počne da eliminiše namirnice iz ishrane deteta, ne sa-vetujući se s lekarom. Razlog je sledeći: ekcem varira iz nedelje u nedelju, čak i ako se ishrana nima-lo ne menja. Kad sami uvodite promene, prvo pomislite da je uzrok bila prva namirnica koju ste izo-stavili, pa zatim druga, a kad se ekcem potom pogorša, postanete sasvim zbunjeni. Opasnost se krijeu tome da ishranu učinite toliko jednoličnom da dete prestane da unosi ili nedovoljno unosi neke hran-ljive sastojke. Ako ekcem ne muči bebu baš mnogo, nemojte pokušavati ni sa kakvim promenama uishrani dok ne porazgovarate s lekarom.

Ono što valja upamtiti u vezi s ekcemom jeste da je to sklonost detetovog organizma. Nije to in-fekcija, kao impetigo, koje se možete u potpunosti rešiti. U većini slučajeva morate se zadovoljiti timeda barem delimično suzbijete jačinu osipa. Većina ekcema koja se javlja nedugo posle rođ enja tokom

jedne ili dve naredne godine potpuno se povuče ili barem ublaži.

1155. Bihevioralni problemi i alergije. Poslednjih godina, za sve moguće bihevioralne problemekod dece krive se „alergije" - na neke nepoznate supstance iz vazduha, aditive u hrani, veštačke pre-hrambene boje, i tako dalje. Ništa od toga nije naučno dokazano, a veliki deo je opovrgnut. Mnogiroditelji odvode svoju decu kod nekih predstavnika određ enih vidova alternativne medicine, koji vrševrlo skupe analize i prepisuju krajnje komplikovane načine ishrane i ostale terapije. Nijedan od rezul-tata za koje se tvrdi da su postignuti nije ispitan uobičajenim, prihvaćenim naučnim metodama. Imaizveštaja da su se deca doslovno razbolela posle nekih od tih terapija. Mislim da je najbolje da otvo-reno porazgovarate s lekarom ako smatrate da vaše dete ima problema s ponašanjem koji su posledi-

ca alergije i kažete mu da želite da probate lečenje kod nekog od nemedicinskih iscelitelja.

Oboljenja kože1156. Razlikovanje najčešćih osipa. Ovaj odeljak nismo uvrstili da bismo od vas napravili dijag-

nostičara. Ako vaše dete ima osip, potrebna vam je lekarska pomoć. Ista vrsta osipa se na tolikorazličitih načina ispoljava kod različitih pojedinaca da je ponekad čak i dermatologu teško da postavidijagnozu. Oni manje stručni se vrlo lako zbune. Svrha ovog odeljka je da vam da nekoliko opštih na-goveštaja o najčešćim osipima kod dece, kako biste mogli mirno da sačekate dolazak lekara ili pat-ronažne sestre.

Sarlah. Dete je bolesno jedan dan pre nego što se pojavi osip. Obično ima glavobolju, povišenutemperaturu, povraća i boli ga grlo. Osip, u vidu crvenila koje se pod rukom oseća kao šmirgl-papir,počinje na toplim, vlažnim delovima tela - pod pazuhom, na preponama i na leđ ima (vid. Rečnik).

423




Milijarna groznica (osip od vrućine) može da se javi kod beba kad počnu vrućine. Počinje naramenima i vratu i izgleda kao ploče sačinjene od mnoštva sitnih, zagasitoružičastih bubuljica, od ko-

jih se neke pretvore u sićušne plikove (odeljak 357).Pelenski osip se javlja na delovima koji se ovlažuju urinom. Ispoljava se u vidu ružičastih ili crve-

nih bubuljičica raznih veličina ili ploča grube zacrvenele kože (odeljci 347- 351).

1157. Ujedi insekata. Postoji mnogo različitih vrsta ujeda insekata, od velikih naduvenih otokaveličine petodinarke do sitnih uboda na kojima se vidi samo sićušna crvena krastica, bez ikakvog oto-ka. Međ utim, većina ujeda ima dve zajedničke karakteristike: prisutni su majušna rupica ili čvorić usredini, gde je žaoka ušla u kožu, i ujedi su najčešći na otkrivenim delovima kože.

Svaki ujed insekta koji svrbi (na primer, ujed komarca) ili peče može se delimično ublažiti nano-šenjem paste pripremljene od nekoliko kapi vode ukapanih u punu kafenu kašičicu sode bikarbone.Ako je posredi ujed pčele, uklonite pincetom žaoku, ako je vidljiva, i nanesite pastu. Za ujede osa ilistršljena, još je efikasnije kanuti kap sirćeta na mesto uboda.

1158. Krpelji mogu da prenose mnoštvo bolesti, kao što su tačkasta groznica Stenovitih planinai lajmska bolest, koje se ispoljavaju karakterističnim osipima. Ako živite u oblasti u kojoj ima krpe-

lja, porazgovarajte s lekarom o tome koje biste mere predostrožnosti mogli da preduzmete u sezoniujeda ovih insekata. Treba da uklonite krpelja fmom pincetom. Obuhvatite krpelja pincetom tik uz ko-žu i lagano ga izvucite napolje, zakrenuvši malo pincetu. Ako nemate pincetu, zaštitite prste papirnommaramicom i pažljivo operite ruke pošto uklonite krpelja.24

1159. Suga (skabijes). Ovo oboljenje, koje svrbi kao ludo, izazivaju pregljevi koji se ukopavajuu kožu. Izgleda kao skupine bubuljica koje na vrhu imaju krastice, s mnogo ogrebotina od silnog če-šanja. Šuga se obično pojavljuje na onim delovima tela koje često dodirujemo: nadlanicama, ručnimzglobovima, stidnoj oblasti i abdomenu (ali ne na leđ ima). Mada šuga nije opasna, veoma je zaraznai potrebno ju je odmah lečiti.

1160. Lišaj. Reč je o površinskoj gljivičnoj infekciji koja dovodi do stvaranja okruglih ploča iz-dignute i hrapave kože, s blago zacrvenelim ivicama i čistom sredinom, najčešće veličine dinara.Spoljna ivica je sačinjena od sitnih čvorića. Lišaj se ne pojavljuje odjednom već se vremenom laganouvećava. Često se pojavi u vreme šišanja kose. Kod lišaja poglavine, vidljive su okrugle ploče ljus-paste kože na kojima je vlas izlomljena ili kratka. Oboljenje je umereno zarazno. Lečenje obično pod-razumeva nanošenje kreme na osip duže od mesec dana. Kad se na poglavini pojavi lišaj, lek koji ćese uzimati oralno mora da prepiše lekar.

1161. Impetigo. Kod dece starije od šest meseci, sastoji se od krasta koje su delom smeđ e, adelom žutomrke boje. Štaviše, u slučaju bilo kakvih krasta na licu treba posumnjati na impetigo. Infek-cija uglavnom počinje bubuljicom sa žućkastim ili beličastim plikom na vrhu, koja se najčešće nalazi

na licu, ali taj plik se ubrzo raščeše i hvata se krasta. Na licu se zatim stvaraju i druge bubuljice, kao ina onim delovima tela na koje dete rukama prenese infekciju. Treba što pre da odvedete dete lekaru,zbog dijagnoze i lečenja. Impetigo obično nije ozbiljan medicinski problem, ali se lako širi ako se za-nemari, a i zarazan je. Kad se ne leči, ova infekcija streptokokama može da prouzrokuje akutno obo-ljenje bubrega.

1162. Osip od otrovnog bršljana javlja se u grupama sitnih plikova različitih veličina na sjajnocrvenoj koži. Svrbi, a obično se pojavljuje na izloženim delovima tela, u proleće i leto. U blagim sluča-

24 U slučaju da nađ ete krpelja na koži deteta, ne pokušavajte ni sa kakvim „narodskim" lekovima, nego se odmah uputite

najbližem lekaru. Ima raznih vrsta krpelja i ne prenose svi lajmsku bolest, ali, za svaki slučaj, ne pokušavajte ništa sami iodmah odvedite dete kod lekara (prim. prev.).

424



Medicinski problemi

jevima, treba koristiti jednoprocentnu hidrokortizonsku kremu i oralni difenhidramin. Ako je osip do-sta izražen, posavetujte se sa lekarom oko terapije.

1163. Vaši u kosi. Lakše je naći jaja nego vaši. Jaja su sićušna, biserno bela i jajastog oblika, isvako je čvrsto prilepljeno uz vlas u blizini korena. Na spoju kosmatog dela glave i zadnjeg dela vratamože biti crvenih bubuljica koje svrbe. Pogledajte i razdeljak, kao i deo iza ušiju deteta. Mnogi ljudi

pogrešno veruju da se vaši pojavljuju samo u slučaju vrlo loše higijene, ali one se mogu pojaviti kodsvakog deteta koje ide u školu ili obdanište. Mada su odvratne, u suštini nisu škodljive. Međ utim, vrlosu zarazne i potrebno je lečenje.

1164. Bradavice. Uzročnik bradavica je potkožna virusna infekcija. Postoje različiti tipovi obič-nih bradavica koje se javljaju na dlanovima, tabanima, genitalijama i licu. Imaju tendenciju širenja itreba da ih pogleda lekar. Uz to, tu je poseban tip bradavica poznat kao zarazne bradavice (molluscumcontagiosum). U početku su okrugle, glatke, voskaste, veličine glave čiode, bele ili ružičaste boje.Zatim se razmnožavaju, povećavaju i postaju udubljene u središtu. Kad ih ima mnogo, mogu se lečitida bi se izbeglo njihovo širenje.

1165. Herpes je virus rasprostranjen po celom svetu. Postoje dva glavna tipa herpesa. Tip I senalazi u ustima ili oko njih i obično se ne prenosi polnim putem. Za vreme inicijalne infekcije, običnokod male dece izaziva oboljenje praćeno visokom temperaturom, otečenim žlezdama i pojavom rani-ca u ustima - zbog čega se dete jadno oseća i vrlo teško podnosi bolest. Kod starije dece se katkadrazviju recidivirajući grozničavi plikovi duž ivice usana, baš kao i kod odraslih. I one mogu biti pos-ledica virusa herpesa tipa I . Kod neke dece, ponovo se pojavljuju u periodima povećanog stresa, umoraili bolesti, dok se kod ostale više nikad ne pojave. Odrasla osoba ili dete sa herpesom tipa I ne trebada ljubi nikoga, sve dok se ranice u potpunosti ne povuku.

Virus herpesa tip II obično se pojavljuje na ili oko genitalija i gotovo se uvek prenosi polnimputem. Razvijaju se mali plikovi koji mogu prskati i formirati bolne čireve. Upravo ovaj genitalni her-pes jeste onaj koji je dobio veliki publicitet i koji toliko zabrinjava ljude. Kod novorođ enčeta može da

izazove infekciju mozga.Pranje sapunom i vodom ubija virus herpesa. U nekim slučajevima je moguće specifično le-

čenje. Ako roditelji i negovatelji boluju od bilo kog tipa herpesa, dovoljno je da brižljivo operu rukesapunom i vodom pošto su dodirivali deo u kojem imaju ranice ili čireve i neće preneti virus detetu okojem se staraju.

IN FE KTIVN A OBOLJEN JA

Male boginje, rubeola, rozeola, ovčije boginje1166. Male boginje (morbile). Tokom prva tri ili četiri dana, nema nikakvog osipa. Bolest liči na

jak nazeb koji se pogoršava. Oči su crvene i suzne. Ako donji kapak povučete naniže, videćete da jeizrazito crven. Dete muči suv i težak kašalj koji postaje sve češći. Temperatura se obično iz dana u dansve više povećava. Osip najčešće izbija četvrtog dana, uz veoma visoku temperaturu, u vidu mnoštvaružičastih tačkica iza ušiju. One se postepeno šire licem i telom i postaju sve veće i tamnije. Tempe-ratura je i dalje visoka, kašalj se ne smiruje uprkos lekovima, a dete se oseća vrlo bolesno sve dok osippotpuno ne izbije, za šta je potrebno jedan ili dva dana. Posle toga, njegovo stanje se naglo poboljšava.

Na komplikacije možete da posumnjate ukoliko temperatura ne počne da pada, najduže dva danaposle izbijanja osipa, ili ako posle jednog ili dva dana ponovo skoči. Najčešće komplikacije su infek-

cije uha, bronhitis i upala pluća. Sem prevencije, leka za male boginje trenutno nema. Komplikacijemogu da budu ozbiljne, ali, za razliku od samih malih boginja, mogu da se leče modernim lekovima.

425




Iako je vaše dete kompletno vakcinisano, nije nemoguće da oboli od ove bolesti, ali je vrlo maloverovatno. Ukoliko posumnjate na to, obratite se lekaru (ako dete kašlje, ima temperaturu i pojavi seosip).

Prvi simptomi malih boginja ispoljavaju se devet do šesnaest dana posle izlaganja virusu. Bolest je zarazna od samog početka pa sve do pojave simptoma nazeba. Vrlo je neobično da neko dva putaoboli od malih boginja.

Ova bolest se može sprečiti vakcinacijom u uzrastu od dvanaest meseci, a dete treba revakcinisatiu petoj godini. Ali, ako dete koje nije vakcinisano bude izloženo bolesti, ona se ipak može sprečiti iliublažiti vakcinacijom u roku od tri dana ili gamaglobulinom u roku od šest dana. Dva do tri mesecakasnije, efekat gamaglobulina se gubi i vrlo je važno da dete bude vakcinisano protiv malih boginja.

1167. Rubeola („nemačke boginje"). Osip od rubeole umnogome liči na osip od malih boginja,ali su te dve bolesti sasvim različite. Kod rubeole nema simptoma nazeba (šmrkanja ili kašlja), alimože da bude prisutna lakša upala grla. Temperatura obično nije visoka (ispod 38 stepeni) i dete jedvada se oseća lošije nego inače. Osip se sastoji od pljosnatih ružičastih tačaka, koje obično pokriju teloveć prvog dana. Drugog dana izblede i sastave se, tako da telo izgleda pocrvenelo, a ne tačkasto. Naj-karakterističniji znak su otečene, bolno osetljive žlezde na stražnjem delu lobanje, iza ušiju i bočno na

vratu. Ove žlezde mogu da oteknu pre osipa i taj otok može da potraje neko vreme pošto bolest prođ e.U nekim slučajevima, osip je toliko slab da ostane neprimećen. Moguća je pojava artritisa, pogotovokod starijih pacijenata.

Rubeola se obično ispoljava dvanaest do dvadeset jedan dan posle izlaganja bolesti. Dete običnone mora da ostaje u krevetu. Dijagnozu treba da postavi lekar, jer je rubeolu lako pobrkati s malim bo-ginjama, šarlahom i određ enim virusnim infekcijama. Specifičnog lečenja nema.

Nije dobro da žena dobije rubeolu tokom prvog tromesečja trudnoće, jer postoje izgledi da njenabeba bude defektna usled te bolesti. Ako se desi da u tom periodu bude izložena bolesti, mora hitno dapopriča s lekarom o novonastaloj situaciji.

Vakcinu protiv rubeole treba da prime sva deca stara dvanaest meseci, a revakcinacija se vrši upetoj godini.

1168. Rozeola. Pravi naziv ove bolesti je exanthema subitum, ali ju je lakše zvati rozeola, skraćenood roseola infantum. Nije opšte poznata, ali je vrlo zarazna. Obično se javlja u uzrastu od jedne do trigodine, vrlo retko kasnije. Dete ima visoku temperaturu tri do četiri dana, bez ikakvih simptoma naze-ba, i obično ne izgleda veoma bolesno. (Poneka deca prvog dana imaju grčeve (konvulzije), zbogvisoke temperature.) Temperatura se naglo normalizuje, da bi potom izbio pljosnati svetloružičast osip.Tada dete već više uopšte ne izgleda bolesno, mada je kenjkavo i mrzovoljno. Osip se povlači za jedanili dva dana i nema potrebe brinuti zbog bilo kakvih komplikacija.

Rozeolu može biti teško dijagnostikovati pre izbijanja osipa. Do tada, međ utim, teperatura spadnei dete se oseća dobro. Uzročnik rozeole je virus herpesa VI ili VII.

1169. Ovčije boginje (varičela). Prvi znak ovčijih boginja obično je nekoliko karakterističnihbubuljica na telu, licu i poglavini. Liče na obične bubuljičice, ali neke od njih na vrhu imaju sićušnežute vodene plikove (,,kao kap rose na latici ruže"). Osnova bubuljice i okolna koža su crvenkasti.Osetljivi plik puca u roku od nekoliko sati i suši se u krastu. To svrbi. Pri pokušaju da postavi dijag-nozu, lekar traži sveže plikove koji još nisu pukli i osušili se. Novi osip nastavlja da izbija tri do četiridana.

Starije dete ili odrasla osoba mogu se osećati zaista loše i imati glavobolju ili temperaturu dan preizbijanja osipa, ali kod malog deteta ti simptomi izostaju. Temperatura je na početku obično samo bla-go povišena, ali može da poraste tokom jednog ili dva naredna dana. Neka deca se nijednog trenutkane osećaju loše, niti im temperatura pređ e 37,7°C. Druga se osećaju veoma loše i imaju vrlo visokutemperaturu.

Postoje lekovi koji se ponekad koriste da bi se smanjilo trajanje ili jačina ovčijih boginja. Poraz-govarajte s lekarom da li je to preporučljivo u slučaju vašeg deteta. Ovčije boginje se mogu pobrkati

426



Medicinski problemi

s drugim bolestima, kao što je impetigo, zato svakako odvedite dete lekaru, pogotovo ako ima tem-peraturu i ne oseća se dobro.

Lekar može prepisati blag antihistaminik koji će ublažiti svrab. Acetaminofen mu može pomoćida se oseti bolje, pogotovo ako ima temperaturu. (Nemojte davati aspirin deci ili tinejdžerima boles-nim od ovčijih boginja; to povećava njihovu podložnost Rejevom sindromu.) Svrab se može ublažitinatapanjem blagim rastvorom kukuruznog skroba, sode bikarbone ili ovsenog brašna, po desetak mi-

nuta, dva do tri puta na dan. Stavite punu šolju u malu kadicu, a 2 šolje u veliku kadu. Suv kukuruzniskrob treba staviti u posudu od 0,5- 1 1 i zatim, uz stalno mešanje da se ne bi stvorile grudvice, nalitihladnom vodom i mešati dok se skrob potpuno ne rastvori. Ovaj rastvor treba dodati u vodu za kupa-nje.

Pokušajte da sprečite dete da se češe i tako skida kraste, jer to može da dovede do sekundarne bak-terijske infekcije ili stvaranja ožiljaka. Perite detetu ruke sapunom tri puta na dan i stavljajte mu uveče,pre spavanja, pamučne rukavice, da se ne bi češalo u snu.

Ovčije boginje se obično razviju izrneđ u jedanaestog i devetnaestog dana po izlaganju bolesti.Uobičajeno pravilo je' da dete može da ide napolje i u školu šest dana posle izbijanja osipa. U blažimslučajevima, dete se može i ranije vratiti u školu, onda kad se osip zasuši i pretvori u kraste. Suve kra-ste nisu zarazne i ne treba ih uzimati kao razlog za držanje deteta u karantinu.

Vakcinacija protiv ovčijih boginja umanjuje jačinu bolesti ili je potpuno sprečava (odeljak 633).Komplikacije usled streptokoka mogu da budu ozbiljne, ali se mogu lečiti.

1170. Ostala infektivna oboljenja sa osipima. Ima i drugih virusa nazeba ili crevnih bolesti kojiizazivaju osipe (poput adenovirusa, ECHO, Coxsackie virusa). Često su posredi bledi tačkasti osipi potrupu, koji se katkad šire na lice, ruke i noge. Za dva do tri dana sasvim izblede.

Veliki kašalj, zauške i difterija1171. Veliki kašalj. Tokom prve nedelje, nema nikakvih specifičnih simptoma po kojima biste

mogli da posumnjate da je reč o velikom kašlju. Bolest liči na svaki drugi običan nazeb, sa malo šmr-kanja i malo suvog kašlja. Prva sumnja javlja se tokom druge nedelje. Tada počinjete da opažate da

dete noću ima dugotrajne napade kašlja. Zakašlje se osam do deset puta u jednom dahu. Jedne noći,posle nekoliko ovakvih napada, zagrcne se i povrati. Ili se možda zaceni od kašlja, tako da ispušta hri-pave zvuke. Hripanje je zvuk sličan kukurikanju koji dete ispušta u nastojanju da povrati dah poslenapada kašlja.25

Moguće je, mada izuzetno retko, da dete dobije veliki kašalj, iako je vakcinisano protiv njega. Tislučajevi, medutim, obično nisu tako ozbiljni i ne dospevaju u fazu hripanja, a u nekima nema čak nipovraćanja. Dijagnoza se tada zasniva na karakteru kašlja u drugoj nedelji (kah, kah, kah, kah, kah,kah, kah, kah - zakašljavanje u brzom sledu, bez uzimanja daha izmeđ u) i na činjenici da u bližojokolini ima još slučajeva bolesti.

Ne bi trebalo da prebrzo zaključujete da vaše dete ima veliki kašalj, samo zato što je tokom prvihnekoliko dana nazeba počelo jako da kašlje. Štaviše, jak kašalj na početku nazeba ne slaže se s dijag-

nozom velikog kašlja.Veliki kašalj traje nedeljama. U proseku, to su četiri nedelje, a u ozbiljnijim slučajevima, dva do

tri meseca. Lekar pomišlja na veliki kašalj kad god suv kašalj traje mesec dana, kod deteta mlađ eg od jedne godine, ili kod starijeg deteta, ukoliko ima još slučajeva u istom kraju.

Ukoliko je u nedoumici, a važno je da postavi dijagnozu, laboratorijski testovi mogu da budu odpomoći.

Lekar će prepisati lečenje na osnovu uzrasta deteta i ozbiljnosti slučaja. Antibiotici su korisni uto-liko što sprečavaju širenje bolesti. Cesto se koriste lekovi za kašalj, ali njihovo dejstvo je slabo. Većinipacijenata je bolje ako danonoćno borave na hladnom vazduhu, ali, razume se, potrebno je da zaštititedete od telesnog rashlađ ivanja. Deci se ponekad dozvoljava da se igraju napolju (u dvorištu ili na te-

U nekim našim krajevima veliki kašalj se i naziva „hripavac" ili „kukurikavac" (prim. prev.).

427




rasi), pod uslovom da nemaju temperaturu. Naravno, ne treba da se igraju s drugom decom sve dok neprime kompletnu terapiju eritromicinom (antibiotik). N eka deca mnogo manje kašlju ako ostanu u kre-vetu i miruju. Ako je povraćanje problem, bolje je da dete dobija nekoliko manjih obroka u toku dana,nego tri obilna. Najsigurnije je da ga nahranite pošto se ispovraćalo, pošto verovatno neće odmah imatisledeći žestok napad kašlja.

Budući da veliki kašalj može biti ozbiljna bolest, pogotovo kod beba i male dece, važno je javiti

se lekaru u slučaju i najmanje sumnje. Dva glavna razloga za to su: da potvrdi dijagnozu i da prepišeodgovarajuće lečenje. To je naročito važno za novorođ enčad, koja se leče na specifičan način. To jebolest koju treba izbegavati kao kugu ako u kući imate bebu. Najveća opasnost u tom uzrastu su iscrp-ljenost i zapaljenje pluća. (O vakcinaciji protiv velikog kašlja, vid. odeljak 629.)

Simptomi velikog kašlja se ispoljavaju pet do četrnaest dana posle izlaganja bolesti.

1172. Zauške su pre svega virusno oboljenje pljuvačnih žlezda, a najčešće parotidnih žlezda kojeleže u duplji neposredno ispod ušne školjke. Prvo žlezde ispune celu duplju; zatim to prouzrokuje otokcele te strane lica, potiskujući ušnu školjku naviše. Ako pređ ete prstima preko zadnjeg dela donje vili-ce, osetićete kako tvrd otok pokriva jedan njen deo.

Kad dete ima otok s jedne strane vrata, uvek se postavlja pitanje: da li su to zauške ili jedno od

drugih, ređ ih oboljenja parotidne žlezde (koje se može ponavljati), ili, možda, obična otečena žlezda(jedna od limfhih žlezda koje se nalaze bočno na vratu). Obična limfna žlezda, koja ponekad otičeposle upale grla, nalazi se niže i nije tako ušuškana ispod ušne školjke. Nikakav tvrdi otok u tom slu-čaju ne prelazi donju vilicu.

Kad malo dete dobije zauške, otok ispod uha je obično prvo što vam upada u oči. Starije dete možese žaliti na bol oko uha ili u grlu, sa strane, posebno prilikom gutanja ili žvakanja, dan pre nego što sepojavi otok. Može se osećati loše. Često je u početku prisutna mala temperatura koja se drugog ili tre-ćeg dana povećava. Najčešće otok počinje na jednoj strani, ali se za jedan ili dva dana proširi i na dru-gu. Ponekad je za to potrebno sedam ili više dana, a u nekim slučajevima se otok nikad ne pojavi nadrugoj strani.

Pored parotida, postoje i druge pljuvačne žlezde na koje se zauške ponekad šire. Podvilične (sub-maksilarne) žlezde nalaze se ispod donje vilice. Podjezične (sublingvalne) žlezde se nalaze neposred-no iza vrha brade. Povremeno se dešava da osoba dobije zauške, a da nema otoka nijedne od plju-vačnih žlezda.

Vrlo blag otok može da se povuče za tri ili četiri dana; prosečan otok traje sedam do deset dana.Kod muškaraca i dečaka koji su ušli u pubertet, zauške mogu da se prošire na testise. Obično zah-

vataju samo jedan testis. Međ utim, čak i u slučaju zapaljenja oba testisa, obično ne rezultuju steril-nošću (nesposobnošću da se imaju deca). Dečaci u adolescenciji i muškarci treba da izbegavaju kon-takt s osobama obolelim od zauški. Jajnici kod žena takođ e mogu biti zahvaćeni ovom bolešću, ali tovrlo retko ometa sposobnost začeća kasnije u životu.

Ponekad se kod osobe koja misli da je prebolela zauške pojavi otok parotidne žlezde. Većinalekara veruje da su jedan ili drugi napad bili prouzrokovani nekim drugim virusom, a ne zauškama, ilisićušnim kamenom koji blokira pljuvačni kanal. Generalno, osoba ne može dva puta bolovati od zauš-ki jer jedan napad ove bolesti obezbeduje doživotni imunitet, ali svakako može da dobije prave zauškeako je pogrešno smatrala da ih je već imala. Prema tome, moj savet je da se svi nevakcinisani muškarcii dečaci u pubertetu klone nepotrebnog kontakta s osobama obolelim od zauški, u kući ili van nje.

Sva deca treba da budu vakcinisana protiv zaušaka u uzrastu od dvanaest meseci i potom revakci-nisana u petoj godini. Ova vakcina se daje kombinovano s vakcinama protiv malih boginja i rubeole.

Ukoliko sumnjate na zauške, obratite se lekaru. Važno je da dijagnoza bude sa sigurnošću utvrđ e-na. Ako se ispostavi da je posredi otok limfne žlezde, lečenje je potpuno drugačije.

Potrebno je da produ dve do tri nedelje od izlaganja bolesti da bi se ispoljili simptomi zauški.

1173. Difterija je teška bolest koja se u potpunosti može sprečiti. Ako vaše dete dobije tri vakcine

dok je još mala beba, revakcine sa osamnaest meseci i izmeđ u četvrte i šeste godine, a zatim svakihdeset godina, praktično ne postoji mogućnost da se zarazi difterijom. Bolest počinje opštim osećanjem

428



Medicinski problemi

slabosti, upalom grla i povišenom temperaturom. Na krajnicima se pojavljuju prljavo- bele fleke kojemogu da se prošire na celo grlo. Ponekad bolest počinje u grkljanu, promuklošću i praskavim kašljem;disanje postaje ubrzano i otežano.

U svakom slučaju, ako dete ima upalu grla i temperaturu, ili bilo kakve krupozne simptome, od-mah ga odvedite lekara. Lečenje difterije se sprovodi odmah, specijalnim lekovima.

Bolest se ispoljava nedelju dana posle dodira s bolesnom osobom.

Dečja paraliza i tuberkuloza1174. Dečja paraliza (poliomyelitis). Ovo virusno oboljenje gotovo je eliminisano svugde gde se

sistematski koristi vakcina protiv te bolesti. Svako dete, još kao sasvim malu bebu, treba zaštititi od tritipa dečje paralize, Sabinovom oralnom vakcinom ili Salkovom vakcinom (vid. odeljak 630).

Poput tolikih drugih infekcija, i ova bolest počinje opštim osećanjem slabosti, povišenom tem-peraturom i glavoboljom. Mogu se javiti povraćanje, konstipacija ili blaga dijareja. U većini slučajeva,bolest se ne razvije do paralize, a od onih kojima se to ipak desi, najveći broj se potpuno oporavi.Ukoliko se posle akutne faze infekcije zadrži paraliza u bilo kom stepenu, od najvećeg je značaja dadete bude podvrgnuto redovnim i stručnim lekarskim kontrolama.

1175. Tuberkuloza. Tuberkuloza se razlikuje kod novorođ enčadi, dece i odraslih. Mnogi o njojmisle kao o bolesti koja tipično pogađ a odrasle osobe. Na plućima se pojavljuje fleka ili kaverna i pro-izvodi simptome kao što su umor, gubitak apetita, gubitak telesne težine, poviSena temperatura, kašalji ispljuvak (sputum).

Tuberkuloza u detinjstvu obično poprima drugačije oblike. U prvim dvema godinama života,otpornost nije tako velika kao kasnije i postoje veće šanse da se bolest proširi na druge delove tela.Zato morate strogo izbegavati i najmanju mogućnost da beba dođ e u dodir sa osobom za koju znate daboluje od tuberkuloze, sve dok lekar i rentgenski snimak ne garantuju da je ta osoba potpuno izlečena.To je i razlog da svaki član domaćinstva koji ima hroničan kašalj ode na lekarski pregled i podvrgnese tuberkulinskom testu. Bilo bi dobro da svaka nova kućna pomoćnica ili negovateljica koju uzimate

prođ e taj test, kao i svaka druga osoba koja postane član vašeg domaćinstva. Ukoliko su rezultati testapozitivni, treba uraditi rentgenski snimak grudnog koša.U kasnijem detinjstvu, tuberkuloza je češća i manja je verovatnoća da će izazvati ozbiljne prob-

leme. To nije razlog da je olako shvatite ili reskirate. Tuberkulinski testovi pokazuju da u nekim veli-kim gradovima čak 10 odsto dece do svoje desete godine bude lakše inficirano tuberkulozom. Većinatih slučajeva je toliko blaga da niko i ne posumnja da je dete bolesno. Na rentgenskom snimku se even-tualno može videti mali ožiljak na plućnom krilu, ostao posle izlečenja infekcije, ili na limfnim žlez-dama koje se nalaze u hilusu pluća.

Ponekad je, međ utim, dečji tip tuberkuloze dovoljno aktivan da prouzrokuje simptome kao što supovišena temperatura, loš apetit, razdražljivost, umor i možda kašalj. Količina ispljuvka je mala, a detega, naravno, proguta. Infekcija može zahvatiti i ostale delove tela, kao što su kosti, bubrezi, vratnežlezde ili sluzokoža koja obavija mozak, ali se ipak najčešće zadržava u plućima i limfnim žlezdamau korenu pluća.

U većini ovih aktivnih slučajeva, do izlečenja dolazi postepeno, u roku od jedne do dve godine,ako dete ima dobru negu, a ostaje samo ožiljak. Pravilno lečenje specijalnim lekovima ubrzava izle-čenje i sprečava ozbiljno širenje bolesti. Deca obolela od tuberkuloze obično nisu zarazna i najčešćenema potrebe da se odvajaju od svoje porodice zbog lečenja.

U adolescentnom periodu, deca postaju podložnija ozbiljnijem, adultnom tipu tuberkuloze. Totreba imati na umu kad god je mlada osoba umorna, iscrpljena i gubi apetit ili telesnu težinu, bez obzi-ra na to da li kašlje ili ne.

1176. Tuberkulinski test. Nekoliko nedelja pošto bacil tuberkuloze dospe u organizam, osobapostaje „osetljiva" na njih, tako što aktivno proizvodi antitela. Posle toga, ako se u kožu ubrizga tuber-

kulin (materija dobijena od mrtvih bacila tuberkuloze), stvara se ispupčena crvena tačka. Ovo se nazi-

429




va PPD kožni test. Crvenilo koje se pojavljuje na mestu uboda ne znači da je test pozitivan. Samo pri-sustvo ispupčenja određ ene veličine određ uje test kao pozitivan. Većina roditelja nepotrebno brine zbogcrvenila, samo da bi kasnije ustanovila da je test zapravo negativan, jer nema ispupčenja. Zdravstveniradnici treba da procene mesto testa i odrede značaj eventualne reakcije. Mada to mesto može da rea-guje tako što pocrveni, pozitivna dijagnoza se zasniva isključivo na razvoju ispupčenja odredene ve-ličine. Uopšte uzev, ako je osoba nekad bolovala od tuberkuloze, do kraja života će davati pozitivnu

reakciju na tuberkulinski test, čak i ako se odavno izlečila od ove bolesti.Tamo gde je tuberkuloza česta, tuberkulinski testovi su sastavni deo redovnih sistematskih pre-gleda dece u određ enom uzrastu. Test se radi i ako se dete ne oseća dobro i ima hroničan kašalj, ili kadse tuberkuloza utvrdi kod nekog od članova domaćinstva.

Ako se kod vašeg deteta ikad pokaže pozitivan tuberkulinski test, što nije nemoguće kad uzmeteu obzir procenat pozitivne dece, morate da sačuvate prisebnost. Nema potrebe da se plašite, jer je veli-ka većina slučajeva koji se otkriju sredinom detinjstva ili već izlečena ili će se, uz dobru negu, poste-peno izlečiti. S druge strane, u vašem je interesu da ne zanemarite nijednu meru predostrožnosti i vrlo

je bitno da ostvarite dobru saradnju s lekarom.Prvi korak je lekarski pregled. Rentgensko snimanje pluća je obavezno u svim slučajevima, da bi

se videlo da li ima znakova aktivne infekcije, ili su posredi zarasli ožiljci. Ponekad lekar nalaže vršenje

i drugih analiza.Sva deca koja pokažu pozitivnu reakciju na tuberkulinski test, čak i ona kod koje nema dokaza oaktivnom oboljenju, treba najmanje devet meseci da dobijaju specifične lekove protiv tuberkuloze. Zato vreme, ako bolest nije aktivna, mogu da vode normalan, aktivan život. Lekar povremeno može traži-ti novo rentgensko snimanje. Moderna terapija lekovima je uglavnom vrlo efikasna i nema ozbiljnihsporednih dejstava.

Pored obolelog deteta, testu se moraju podvrgnuti svi članovi porodičnog domaćinstva, kao i svidrugi, odrasli i deca, s kojima ono redovno dolazi u dodir, da bi se utvrdilo, ako je ikako moguće, ko

je kliconoša i ima li još inficiranih. U mnogim slučajevima, biva utvrđ eno da su svi ostali članovi do-maćinstva potpuno zdravi i mora se pretpostaviti da se dete tuberkulozom zarazilo negde van kuće. Udrugim, pak, otkrije se aktivna tuberkuloza kod odrasle osobe u domaćinstvu za koju niko, pa ni onasama, nije ni sumnjao da je bolesna. Srećna je okolnost, kako za tu osobu tako i za ostale članove po-rodice, da se bolest otkrije u ranoj fazi i opasnost otkloni. Nijedna osoba s aktivnom tuberkulozom nesme da boravi u kući u kojoj ima dece, već da pređ e negde gde će uzimati lekove sve dok lekar ne kažeda više ne postoji mogućnost zaraze.

OSTALI ZDRAVSTVENI PROBLEM I

Problemi sa zglobovima1177. Reumatska groznica je još jedan takozvani autoimunološki poremećaj. Posle infekcije

streptokokama (kao što je upala grla izazvana tim bakterijama), organizam stvara antitela, koja se boreprotiv infekcije. Iz nekog razloga, dešava se da se ta antitela bore i protiv nekih unutrašnjih organaobolele osobe. Reumatska groznica, dakle, poprima više oblika. Može da pogodi zglobove, srce, kožui ostale delove tela. U slučaju neblagovremenog i nepravilnog lečenja, napad ume da traje nedeljamaili mesecima. Štaviše, ova bolest st u toku detinjstva može vraćati svaki put kad dete opet oboli odstreptokokne upale grla.

Ponekad reumatska groznica poprima izrazito akutan oblik, praćen visokom temperaturom. Udrugim slučajevima, tinja nedeljama, a temperatura je samo blago povišena. Kad je posredi ozbiljanartritis, on prelazi s jednog zgloba na drugi, izazivajući otok, crvenilo i izrazitu bolnu osetljivostzahvaćenih delova. U drugim slučajevima, artritis može da bude blag - samo povremena probadanjau ovom ili onom zglobu. U koliko je srce ozbiljno pogođ eno bolešću, dete je primetno klonulo, bledo

i zadihano. U nekim slučajevima, biva ustanovljeno da je srce već oštećeno nekim ranijim napadomkoji je bio toliko blag da tada nije ni uočen.

430



Medicinski problemi

Drugim rečima, reumatska groznica je krajnje promenljiva bolest. Razume se, ako se kod vašegdeteta pojave bilo kakvi ozbiljni simptomi, vi ćete ga odvesti kod lekara. Međ utim, isto je tako važnoda se lekarskom pregledu podvrgne i dete kod koga postoje nejasni simptomi, poput bledila, umora,malo povišene temperature, slabih bolova u zglobovima ili osip za koji nema objašnjenja.

Danas postoji više lekova koji efikasno leče streptokokne infekcije grla i ubrzavaju izlečenje reu-matičnog zapaljenja zglobova ili srca. Rezultat toga je umnogome smanjena verovatnoća oštećenja

srčanih zalistaka tokom prvog napada bolesti. Što je još važnije, deca koja su imala jedan napad reu-matske groznice obično se mogu sačuvati od daljih napada i novog oštećenja srca. Sve dok ne odras-tu, moraju da budu pod lekarskom kontrolom i apsolutno redovno uzimaju antibiotike, oralno ili puteminjekcija (da bi se sprečile nove infekcije streptokokama). Reumatska groznica se može sprečiti ako ses lečenjem streptokokne upale grla počne nedelju dana pošto je izbila.

1178. Bol u zgloboviraa i „bolovi rastenja". Nekada se smatralo da je sasvim prirodno što sedeca koja rastu žale na bolove rastenja u rukama i nogama i niko se zbog toga nije zabrinjavao.

Deca izmeđ u dve i pet godina umeju da se probude plačući, žaleći se na bol u butini, kolenu ililistu noge. Ovo se dešava samo uveče, ali može da potraje nedeljama. Neki veruju da je ovaj bol iza-zvan grčevima mišića ili probadanjima usled naglog rasta kostiju.

Uopšte uzev, ako se bol premešta s jednog mesta na drugo, ako nema otoka, crvenila, lokalne bol-

ne osetljivosti ili hramanja, i ako je dete u svakom drugom pogledu sasvim zdravo, malo je verovatnoda će se otkriti neki ozbiljan uzrok bolova rastenja. Ako se bol javlja stalno na istom mestu, u istomekstremitetu, ili ako su prisutni i drugi simptomi, problem defmitivno treba izneti lekaru.

Ima mnogo drugih uzroka za bolove u rukama i nogama i zbog toga je u svakom slučaju potreb-no da lekar pregleda dete, izvrši analize i donese odluku.

Srčani problemi1179. Šumovi na srcu. Šum na srcu je šišteći zvuk koji se stvara prolaskom krvi kroz srce. Mada

termin ,,šum na srcu" ima zastrašujući prizvuk za roditelje, važno je shvatiti da velika većina šumovana srcu ne znači ništa ozbiljno. Postoje tri vrste: funkcionalni (ili bezazleni), stečeni i urođ eni.

Funkcionalni ili bezazleni šum je šum koji ne potiče od neke urodene deformacije ili reumatske

groznice. Štaviše, srce je savršeno normalno. Ovi bezazleni šumovi su vrlo česti u ranom detinjstvu.Cesto nestanu kad dete zade u period adolescencije. Lekar vam za bezazleni šum kaže jednostavnozato da biste kasnije, drugim lekarima koji eventualno budu lečili dete, znali da kažete da je šum odu-vek bio tu.

Stečeni šum u detinjstvu je posledica reumatske groznice, koja izaziva zapaljenje zalistaka i možeda ostavi ožiljke na njima.* Zbog toga zalisci ili propuštaju ili blokiraju pravilan protok krvi. Kad lekarna srcu čuje šum koji se ranije nije čuo, to može da znači da je u toku aktivna reumatska groznica. Utom slučaju, biće i drugih znakova infekcije, kao što su povišena temperatura, ubrzan puls i povišenibroj leukocita. Lekar će takvo dete lečiti lekovima sve dok se znaci zapaljenja ne povuku, čak i ako topotraje mesecima. Ako neko vreme nije bilo znakova aktivne infekcije, šum je možda posledica sta-rih ožiljaka, zaostalih od prethodnog napada bolesti.

Ranije se, ponekad, dete sa starim šumom godinama tretiralo kao poluinvalid i bilo mu je zabranji-vano da se aktivno igra ili bavi sportom, mada nije bilo znakova nikakve infekcije. Danas lekari dete-tu koje je u potpunosti prošlo aktivnu fazu zapaljenja dozvoljavaju da se postepeno vraća što normal-nijem životu, uključujući tu igru i sport koji mu nisu naporni, pod uslovom da zarasli ožiljci ne ometa-

ju efikasan rad srca. Postoje dva razloga za to. Normalna aktivnost samo jača mišiće srca, pod uslovomda nisu pod upalom. Još važnije je da ta deca sačuvaju zdrav duh - da se ne dozvoli da sažaljevajusama sebe, misleći kako su beznadežan slučaj i da se razlikuju od svih ostalih. Istovremeno, međ utim,treba apsolutno redovno uzimati lekove, kako bi se sprečila ponovna infekcija streptokokama.

Sum prouzrokovan urođ enim oboljenjem srca obično se otkriva pri rodenju ili nekoliko mesecikasnije (u ređ im slučajevima nekoliko godina kasnije). Takav šum uglavnom nije posledica zapalje-nja. Umesto toga, srce je, pre svega, nepravilno formirano. Nije toliko važan šum sam po sebi, kolikoda li deformacija ometa njegov efikasan rad. Ako ga ometa, dete može u nekim trenucima pomodreti

* Pored reumatske groznice i druge stečene bolesti mogu prouzrokovati šum na srcu (npr. virusna zapaljenja srca) (prim. red.).

431




ili otežano disati, ili znatno sporije rasti. Bebi ili detetu s urođ enim šumom na srcu potreban je deta-ljan specijalistički pregled. Mnogi od ovih šumova se danas mogu izlečiti hirurškim putem.

Ako dete s urođ enim šumom na srcu može da se bavi fizičkom aktivnošću, a da ne pomodri i dane ostane neprirodno bez daha, kao i ako raste normalnom brzinom, za njegov emocionalni razvoj jevažno da ga ne tretirate kao invalida već da mu dopustite da vodi normalan život. Doduše, ono morada se čuva infekcija, naročito gripa (protiv gripa se može vakcinisati svake godine).

Deca s urođ enom ili stečenom srčanom manom treba da dobijaju terapiju antibioticima pre svakezubarske intervencije i pre hirurškog zahvata na zubima, da bi se sprečilo da mikroorganizmi iz raneu ustima dospeju u srce.

Kile (hernije) i vodene kile (hidrokele)1180. Kile. Kila ili hernija je ispupčenje organa ili tkiva kroz abnormalan otvor u mišićima ili koži

tela. O najčešćoj kili, pupčanoj, bilo je reči u odeljku 369.Sledeća po učestalosti je preponska kila (ingvinalna hernija). Postoji jedan mali kanal koji vodi

iz unutrašnjosti abdomena, duž prepona (žleba izmeđ u abdomena i butine), u skrotum (ako je posredidečak), a kroz njega prolaze krvni sudovi i nervi koji idu u testise. Taj kanal mora da prode kroz slo-

jeve mišića koji sačinjavaju zid abdomena. Ako je ovaj otvor u mišićima veći od prosečnog, kad sedete napne ili zaplače, deo creva se može istisnuti kroz abdomen i dalje niz kanal. Ukoliko se crevosamo delimično spusti, srvoriće se ispupčenje na preponi. Ako se potpuno spusti u skrotum, skrotumse veoma uveća. Ingvinalna hernija se pojavljuje i kod devojčica, mada rede, u vidu ispupČenja na pre-poni.

Kod većine hernija, crevo se vraća nazad u abdomen kad beba ili dete mirno leže. Može se spuštatisvaki put kad se dete uspravi, ili samo povremeno, kad se jako napne.

Povremeno dođ e do uklještenja preponske kile. To znači da se crevo zaglavilo u kanalu i nag-nječilo krvne sudove, zaustavljajući dovod krvi. To je oblik crevne opstrukcije („zavezanih creva"),koji izaziva abdominalni bol i povraćanje i iziskuje hitnu operaciju.

Uklještenje preponske kile najčešće se dešava tokom prvih šest meseci života. Obično je posredikila koja nije uočena ranije. Roditelj presvlači bebu koja uporno plače i prvi put opaža čvor na pre-

poni. Nije dobro pokušavati prstima pritisnuti kilu unutra. Međ utim, dok čekate da dođ u lekar ilipatronažna sestra, možete da izdignete bebine kukove na jastuče i stavite kesu s ledom (izmrvite led učarapi i onda stavite čarapu u plastičnu kesu) preko dela u kojem se nalazi kila. Ovaj postupak možeda pomogne da crevo sklizne natrag u abdomen. Ne treba da dojite bebu niti da je hranite bočicom,sve dok je ne pregleda lekar, pošto je bolje da joj želudac bude prazan ukoliko su potrebne anestezijai operacija.

Ukoliko sumnjate na kilu kod svog deteta treba, naravno, odmah to da kažete lekaru ili patronaž-noj sestri. Danas se preponske kile obično brzo koriguju hirurškim zahvatom. To nije nikakva ozbilj-na operacija i gotovo je uvek uspešna, a dete često već istog dana izlazi iz bolnice.

1181. Vodena kila (hidrokela) ili otok oko testisa. Hidrokelu obično mešaju s hernijom, zato što

takođ e izaziva otok u skrotumu. Svaki testis u skrotumu okružen je nežnom kesom koja sadrži neko-liko kapi tečnosti. To služi njegovoj zaštiti. Prilično često kod novorođ enih beba može se naći višaktečnosti u toj kesi, zbog čega se čini da je testis nekoliko puta veći nego što je normalno. Ponekad seovaj otok pojavi kasnije. Hidrokela uglavnom nije ništa oko čega bi se trebalo zabrinjavati. Količinatečnosti se u većini slučajeva s vremenom smanjuje i tada nema potrebe za intervencijom. Rede se de-šava da dečak ima hroničnu hidrokelu, koju treba operisati ako je neprijatno velika. Nemojte sami dapostavljate dijagnozu. Pustite lekara da odredi da li je posredi hernija ili hidrokela.

Problemi s očima1182. Razlozi za obraćanje očnom lekaru. Dete valja odvesti lekaru ako je razroko, u bilo kom

uzrastu; ako ima teškoća u školi; ako se žali na probadanje, pečenje ili zamor očiju; ako ima glavobo-

lje; ako drži knjigu suviše blizu dok čita; ako naginje glavu na jednu stranu kad pažljivo gleda u nešto;

432



Medicinski problemi

ako ispitivanje vida prilikom redovnog sistematskog pregleda pokaže da nešto nije u redu. Medutim,samo zato što dete zadovoljavajuće pročita tablicu ne može se sa sigurnošću zaključiti da mu je vid uredu. Ako ima simptome naprezanja očiju, treba ga u svakom slučaju uputiti kod specijaliste.

1183. Kratkovidost (myopia) znači da dete jasno vidi predmete koji su mu blizu, ali da mu je sveu daljini zamućeno. Ovo je najčešći problem s vidom, koji detetu smeta u školi. Kratkovidost se naj-

češće javlja izmeđ u šeste i desete godine. Može da napreduje vrlo brzo, zato nemojte ignorisati znakekoji na nju ukazuju (dete primiče knjigu očima, ne vidi šta piše na tabli u školi), samo zbog toga što je prilikom pregleda od pre nekoliko meseci ustanovljeno da je sve u redu.

1184. Zapaljenje oka (konjunktivitis) može da bude izazvano različitim virusima, bakterijama ilialergijama. Većina blagih slučajeva, kad je oko samo blago ružičasto a iscedak je oskudan i bistar, iza-zvana je običnim virusima nazeba i ide uz kijavicu. Treba da budete mnogo podozriviji u slučaju zapa-ljenja bez siptoma nazeba. Bilo bi dobro da u svakom slučaju stupite u kontakt s lekarom, pogotovoukoliko se beonjača zacrveni, oko je bolno, a iscedak je žut i gust. Bakterijski konjunktivitis može selečiti antibiotskim mastima ili kapima koje prepisuje lekar. U svim slučajevima konjunktivitisa, infek-cija je prilično zarazna. Širenje se može umnogome sprečiti čestim pranjem ruku, posle svakog kon-

takta s inficiranim okom ili iscetkom.

1185. Čmičak. Čmičak je inficirani folikul trepavice. Utoliko je sličan bubuljici bilo gde na telu.Uzročnik je obična bakterija koja se slučajno utrlja u očni kapak. Cmičak obično sazri i prsne. Lekarmože prepisati mast koja će ubrzati izlečenje i sprečiti širenje. Tegobe koje izaziva čmičak mogu sedonekle ublažiti toplim oblogama, koje istovremeno ubrzavaju njegovo sazrevanje i pucanje. (Očnikapci su veoma osetljivi na temperaturu, stoga obloge pravite s toplom, a ne vrelom vodom.) Glavnanevolja sa čmičkom je to što jedan obično znači da će se pojaviti i drugi, jer se prilikom prskanja infek-cija širi i na ostale folikule trepavica. To je razlog što morate da nastojite da sprečite dete da trlja i prsti-ma dodiruje kapak kad je čmičak u fazi sazrevanja ili curenja.

Isto kao i u slučaju konjunktivitisa, odrasla osoba koja ima čmičak treba pažljivo da opere ruke

pre nego što počne da se bavi bebom ili malim detetom, pogotovo ako je dodirivala čmičak, jer se mi-krobi lako prenose s jedne osobe na drugu.

1186. Šta nije dobro za deeje oči: gledanje televizije, sedenje blizu ekrana, dugotrajno čitanje,čitanje na slabom svetlu ili držanje knjige blizu očiju.

Neurološki problemi1187. Iznenadni napadi i grčevi (konvulzije). Iznenadni napadi praćeni grčenjem izazvani su

abnormalnim električnim pražnjenjima u mozgu. Rezultat tih pražnjenja zavisiće od toga gde se onaunutar mozga dešavaju. Većina ljudi, kad pomisli na grčeve ove vrste, zamišlja opšti tip, pri kome jepogođ en ceo mozak. U tom slučaju, osoba gubi svest i ima konvulzivne trzaje ruku i nogu. Medutim,ovi napadi mogu pogađ ati samo jedan mali deo mozga. U takvim slučajevima, osoba može ostati sves-na i doživljavati trzanje samo jednog dela tela ili može trenutno izgubiti koncentraciju i gledati uprazno.

Snažno grčenje je zastrašujući prizor, pogotovo ako je reč o detetu, ali većina napada sama po sebinije opasna. Uglavnom traje vrlo kratko, bez obzira da li lekar interveniše ili ne.

Kod većina opštih konvulzija, dete gubi svest, prevrne očima, čvrsto stisne zube, a celo telo ilidelovi tela tresu se grčevitim pokretima. Teško diše, a moguće je i da se pojavi malo pene na usnama.Ponekad će se umokriti ili ukakiti.

1188. Šta treba raditi u slučaju opštih konvulzija. Odmah telefonirajte lekaru. Ako ne možete

da ga dobijete, ne brinite. Konvulzije obično prođ u i dete zaspi dok se vi ne čujete s lekarom. U stvari,vrlo malo možete da učinite za dete koje se grči, sem da vodite računa da se ne povredi. Pokušajte da

433




ga stavite na pod ili neko drugo mesto, odakle ne može da padne i povredi se. Okrenite ga na bok, kakobi pljuvačka mogla da curi napolje. Pobrinite se da rukama i nogama, koje nekontrolisano pokreće, nezakači nešto oštro. Gledajte na sat, da biste kasnije znali koliko je trajao napad. Pokušajte da ostanetepribrani i imajte na umu da se većina napada okončava u roku od nekoliko minuta (mada se oni činekao sati) i bez ikakvih štetnih posledica. Ako napad potraje duže od pet minuta, pozovite hitnu pomoćili lokalnu terensku službu, za slučaj da potraje više od deset minuta. Posle napada, obično dolazi pe-riod pospanosti, kad dete minimalno reaguje i dezorijentisano je. Kad je napad gotov i dete potpunobudno, ukoliko dobije temperaturu dajte mu acetaminofen, pripremite mu mlaku kupku ili ga trljajtevlažnim sunđ erom.

1189. Napadi uz povišenu temperaturu. Najčešći uzrok konvulzija kod male dece jeste povišenatemperatura. Ove febrilne konvulzije dešavaju se kod oko 4 odsto dece mlađ e od pet godina. Običnose javljaju na početku bolesti koje su praćene povišenom temperaturom, kao što su nazeb, upala grlaili grip. (Mnogo je manja verovatnoća da će se pojaviti pošto temperatura već traje jedan ili dva dana.)Kad temeperatura naglo skoči, to kao da uzbudi nervni sistem. Neka deca ovog uzrasta drhte kad imraste temperatura, mada nemaju konvulzije. Neka čak i haluciniraju (mogu da vide male insekte, drugeživotinje ili jarke boje) i postanu privremeno dezorijentisana. Ukoliko razdražljivost dovede do abnor-malnog električnog pražnjenja u mozgu, usledi napad.

Prema tome, ako vaše malo dete ima grčeve kad mu skoči temperatura, to ne mora da znači da jeposredi neka ozbiljna bolest, niti da će ono i kasnije u životu imati grčeve. Najverovatnije je reč o obič-nim febrilnim konvulzijama. Ukoliko se taj napad desi detetu mlađ em od jedne godine, postoji oko 50odsto šansi da će mu se desiti barem još jednom. Ukoliko se prva epizoda desi kad je dete starije od

jedne godine, rizik od ponovne epizode opada na 25 odsto. Većina studija pokazuje da najveći brojdece koja su imala febrilne konvulzije to jednostavno preraste i nema nikakvih problematičnih posle-dica.

Naravno, svako dete koje dobije ovakav napad treba što pre da pregleda lekar, naročito ako je toprvi put, da biste se uverili da su to uistinu bile samo obične febrilne konvulzije, a ne neka druga bo-lest. U različitim uzrastima, konvulzije mogu imati i druge uzroke.

Neka utvrđ ena terapija u ovakvim slučajevima ne postoji, sem nastojanja da se detetu da lek pro-

tiv temperature na samom početku potencijalno infektivnog oboljenja. Nažalost, roditelj je najčešćesvestan da je dete bolesno tek kad ono već dobije visoku temperaturu i počne da se grči.

Ako dete uz gotovo svaku povišenu temperaturu ima i grčeve, lekar mu može prepisati antikon-vulziv, kako bi se sprečili dalji napadi.

1190. Epilepsija je naziv dat konvulzijama koje se ponavljaju kod starijeg deteta, u odsustvu po-višene temperature ili bilo kakvog drugog oboljenja. U najvećem broju slučajeva, niko ne zna stvarniuzrok. Dva najčešća oblika epilepsije su grand mal i petit mal. Kod opštih grand mal napada, osobapotpuno gubi svest i ima konvulzije. Kod parcijalnih, petit mal napada, konvulzija traje toliko kratkoda osoba ne pada niti gubi kontrolu nad sobom, već jednostavno nekoliko sekundi biva potpuno ,,od-sutna" ili nepokretna.

Svaki slučaj epilepsije mora da ispita neurolog. Mada je oboljenje obično hronično, ima više leko-va koji pomažu u zaustavljanju ili redukovanju učestalosti napada.

Sindrom iznenadne smrti odojčadi (SIDS)1191. Svaka hiljadita beba rođ ena u SAD umire od sindroma iznenadne smrti odojčadi (tzv.

smrti u kolevci). Dešava se ponekad da novorođ enče izmeđ u tri nedelje i sedam meseci (tri meseca jenajčešći uzrast) bude nadeno mrtvo u krevetiću. Odgovarajućeg objašnjenja jednostavno nema, čak niposle izvršene autopsije.

Roditelji su šokirani - iznenadna smrt je mnogo potresnija od one koja usledi posle teške i bez-nadežne bolesti. Obuzeti su krivicom, misleći kako je trebalo da posvete više pažnje nazebu, ako ga je

beba imala, da je trebalo da primete nešto ili da češće ulaze u sobu i proveravaju bebu, iako nije bilonikakvog razloga za to. Niko nije mogao da predvidi tragediju.

434



Medicinski problemi

Svu novorođ enčad treba stavljati da spavaju na leđ ima, sem u slučaju da postoji neki medicinskirazlog za drugačije postupanje. Jednostavna promena od spavanja na stomaku u spavanje na ledimasmanjila je broj smrti od ovog sindroma u SAD za 50 odsto.

Mada se sindrom iznenadne smrti odojčadi ekstenzivno proučava, još uvek za njega nema zado-voljavajućeg naučnog objašnjenja. U ovom času ne znamo da li je uzrok samo jedan ili ih ima više.Ima nekih teorija o gušenju posteljinom, srčanim nepravilnostima, alergiji, padu nivoa šećera u krvi i

iznenadnim izuzetno jakim infekcijama, ali ni za jednu teoriju ne postoje čvrsti dokazi. Često se iznosenove teorije o uzroku sindroma iznenadne smrti odojčadi. Proverite kod svog lekara.Najvažnije je imati na umu da SIDS nije posledica nečega što su roditelji uradili ili nisu uradili.

Koliko se zasad zna, nije ga moguće sprečiti, mada izgleda da se šanse da se on izbegne povećavajuukoliko novorodenče spava na leđ ima (odeljak 150).

Potištenost roditelja obično traje mesecima, s usponima i padovima. Mogu imati problema s kon-centracijom i snom, pogoršan apetit i srčane ili želudačne simptome. Mogu osećati snažnu potrebu daodu negde ili se užasavati da ostanu sami. Ako imaju još dece, roditelji se mogu plašiti da ih ispusteiz vida, izbegavati da prihvate odgovornost za brigu o njima ili se nervozno ponašati prema deci. Nekiroditelji hoće da razgovaraju; drugi potisnu svoja osećanja.

Ostala deca u porodici svakako će biti potresena, bez obzira da li pokazuju svoju tugu ili ne. Maladeca će se možda kačiti za roditelje ili biti nevaljala samo da bi privukla njihovu pažnju. Starija decamogu delovati neverovatno nezainteresovana; međ utim, iskustvo nam govori da zapravo samo poku-šavaju da se zaštite od siline tuge i krivice koju osećaju. Odraslima je teško da shvate zašto se deteoseća krivim, ali sva deca u nekim trenucima osećaju ozlojeđ enost prema svojoj braći i sestrama, a nji-hovo primitivno nesvesno razmišljanje može im govoriti da su smrt donela upravo ta neprijateljskaosećanja koja su gajila.

Ako roditelji izbegavaju da pričaju o preminuloj bebi, to njihovo ćutanje može samo da pojačakrivicu koju osećaju njihova ostala deca. Prema tome, dobro je da roditelji razgovaraju o bebi i objasneim da je smrt izazvala jedna posebna bolest i da niko nije kriv za to. Eufemizmi poput „beba je otišla"ili „zaspala je i više se neće probuditi" samo još više zgušnjavaju veo tajnovitosti i bojazni. Izuzetno

je dobro da roditelji pokušaju da na blag i nežan način odgovore na sva pitanja i komentafe ostale svojedece, kako bi ona shvatila da je sasvim u redu da kažu šta osećaju u dubini duše.

Roditelji treba da potraže pomoć psihologa, psihijatra ili sveštenika, kako bi mogli bolje da izrazei shvate osećanja koja ih obuzimaju.

Hormonski poremećaji1192. Nekoliko hormonskih oboljenja i malobrojni hormonski iekovi imaju određ eno dej-

stvo na Ijudska bića. Na primer, kad štitna žlezda ne luči dovoljno hormona, detetov fizički rast imentalni razvoj biće usporeni. Ono će biti tromo, imaće suvu kožu, oštru kosu i dubok glas. Lice ćemu izgledati naduveno. Nedovoljno lučenje štitne žlezde može da izaziva i gojaznost. Bazalni meta-bolizam deteta - stopa kojom njegov organizam sagoreva kalorije za vreme mirovanja - biće ispodnormale. Odgovarajuća doza lekova za štitnu žlezdu dovešće do izrazitog poboljšanja.

Neki koji su čitali popularne članke o hormonskim žlezdama pretpostavljaju da svaka niska osoba,svako ko sporo uči, svaka nervozna devojka ili svaki debeo mladić sa malim genitalijama, prosto imajuhormonski problem koji može da se izleči odgovarajućom tabletom ili injekcijom. Ovu pretpostavku,međ utim, ne potkrepljuju trenutna naučna saznanja. Potrebno je više od jednog simptoma da bismomogli da govorimo o hormonskom oboljenju. Malo je verovatno da, na primer, dete čija je visina uokviru normale ima hormonski problem.

U mnogim slučajevima kada je dečak bucmast, u godinama pre puberteta, njegov penis izgledamanji nego što zaista jeste, jer su njegove butine debele i velike u poređ enju s njim, a sloj masnoće uosnovi penisa može skrivati tri četvrtine njegove dužine. Većina tih dečaka se u pubertetu sasvim nor-malno polno razvije, a mnogi od njih u tom periodu izgube i suvišnu težinu.

Svakako da kompetentan lekar treba da pregleda svako dete koje ne raste uobičajenom brzinomili na uobičajeni način, koje se čini turobno ili nervozno, ili na bilo koji drugi način istupa iz uobiča-

jenih okvira. Ako lekar ustanovi da je stas deteta posledica njegove urođ ene konstitucije ili da je nje-

435




govo mentalno stanje posledica stvarnih problema u njegovom svakodnevnom životu, to znači da jedetetu potrebna pomoć u prilagođ avanju životu, a ne dalja potraga za čarobnim lekom.

Rajov sindrom1193. Ovo ne tako često ali zato ozbiljno oboljenje može da prouzrokuje permanentno ošte-

ćenje mozga i drugih organa. Može da ima i fatalan ishod. Njegov uzrok nije u potpunosti razjašnjen,

ali se obično pojavljuje za vreme nekog virusnog oboljenja. Za sada se zna da kod dece i adolescena-ta koji dobijaju aspirine u toku virusnog oboljenja, naročito gripa ili ovčijih boginja, postoji mnogoveća verovatnoća da dobiju Rajov sindrom, nego kod onih koji dobijaju acetaminofen ili neki drugineaspirinski preparat.

Sindrom stečene imunodeficijencije (sida, AIDS)1194. Sida („sindrom stečene imunodeficijencije") je prouzrokovana virusom humane imunode-

ficijencije (HIV). Kad HIV dospe u krvotok, umanjuje sposobnost organizma da se bori protiv drugihinfekcija. Tako osoba obolela od side može da umre od infekcije kojoj bi, u normalnim okolnostima,lako odolela zahvaljujući zaštitnim mehanizmima organizma. Procenjuje se da je oko 20 miliona ljudiu svetu trenutno zaraženo sidom.

HIV se najčešće prenosi razmenom telesnih tečnosti, kao što su sperma i vaginalne izlučevine,koji dospevaju u krv prilikom snošaja. Prenosi se i direktnim kontaktom krvi s inficiranom krvlju, što

je slučaj kod narkomana koji koriste tuđ e igle. Prenošenje HlV-a je procentualno prisutnije kod ho-moseksualnih muškaraca koji praktikuju analni snošaj, zato što sluzokoža rektuma biva lakše povre-dena nego sluzokoža vagine. HIV putem snošaja mogu da prenose svi inficirani muškarci i žene, čaki ako kod njih nisu ispoljeni simptomi bolesti. HIV se može preneti i transfuzijom krvi, ukoliko krvnije testirana.

Deca bolesna od side najčešće su bolest dobila od majke, koja im je prenela virus u toku trudnoćeili porođ aja. Određ eni procenat žena zaraženih HlV-om ne prenese virus na svoju decu. Lekovi koji seuzimaju za vreme trudnoće mogu umnogome da umanje izglede da će i beba imati virus. Uz pravilnolečenje, bebe zaražene HlV-om uspevaju sve duže da prežive. Trenutno je prisutan snažan optimizam

u pogledu toga da će upotreba kombinovanih lekova protiv side uspeti da pretvori ovu bolest u obo-ljenje koje se može kontrolisati i s kojim se može dugo živeti.

HIV se ne prenosi telesnim dodirom, poljupcima, životom u istoj kući, sedenjem u istoj učionici,plivanjem u istom bazenu, konzumiranjem hrane ili pića iz istog posuđ a ili korišćenjem istog toaletas nekim ko boluje od side. Mada je sida izuzetno smrtonosna bolest, raširena po celom svetu, ona nijevisoko zarazna.

1195. Kako da razgovarate o sidi s decom i tinejdžerima. Pominjući ovu bolest u svakodnev-nom razgovoru, pružate svojoj deci mogućnost da postavljaju pitanja i dobiju vaš odgovor i podršku.Vaše dete će najverovatnije čuti o sidi na televiziji, u filmovima ili u školi. Roditelji treba bez zazorada pričaju s decom o sidi, na način koji je u skladu s njihovim uzrastom.

Mislim da se od HlV-a može najbolje zaštititi na dva načina, a to su edukacija o tehnikama bez-bednog seksa i uverenje da su duhovni aspekti telesne ljubavi, uključujući želju mnogih adolescenata,vaspitavanih s visokim idealima, da odlože stupanje u polne odnose sve dok ne razviju osećanje dubo-ke međ usobne privrženosti, važni i dostojni poštovanja koliko i oni čisto fizički. U odeljku 664 objas-nio sam zašto verujem da pozitivni aspekti seksa i ljubavi, uključujući i duhovnu stranu, treba da buduna prvom mestu. To je zato da bi se, ako je moguće, sprečio nemaran stav koji dopušta stupanje u polneodnose posle kratkog poznanstva. G lavni razlog za ranu edukaciju je to što su deca u pretpubertetskomuzrastu mnogo spremnija da saslušaju svoje roditelje. Ako se deca ili tinejdžeri uplaše od side, mora-

ju da saznaju na koje se sve načine bolest ne prenosi i moraju da znaju kako da učine svoje seksualnekontakte „bezbednim".

Deca treba da shvate da najveći rizik od infekcije HlV-om dolazi od nezaštićenog seksa s više

različitih partnera. Što je veći broj seksualnih partnera, veće su šanse da neko od njih ima sidu ili jenosilac HlV-a kod kojeg se još nisu razvili simptomi bolesti. Idealno bi bilo da mladi pre stupanja u

436



Medicinski problemi

nov polni odnos znaju sadašnje zdravstveno stanje svojih ranijih partnera. Najsigurnije je, razume se,odložiti odnose do stupanja u brak ili dok partneri nisu sasvim sigurni da ih veže duboka i iskrena lju-bav.

Takođ e, treba da znaju da kondomi - od lateksa, a ne od jagnjeće kože - pružaju veliku, mada nepotpunu zaštitu za vreme snošaja, za razliku od dijafragme i pilule. Deca i tinejdžeri, takode, treba darazumeju kojim se rizicima izlažu narkomani kad medusobno dele pribor. Činjenica je da deca i tinej-džeri o vezi intravenske upotrebe droga i analnog snošaja sa sidom danas mogu mnogo da čuju na te-leviziji i u medijima. To čini otvorenu komunikaciju i razmenu informacija s roditeljima još važnijom.

Skolioza1196. Reč je o iskrivljenju kičme koja se obično pojavljuje izmeđ u desete i petnaeste godine.

Problem je više vezan za rast nego za držanje tela. Škole u mnogim državama vrše preglede kojima seskolioza otkriva na vreme. Oko 4 odsto dece iz ove starosne grupe ima primetno iskrivljenje kičme.Dva puta je češće kod devojčica nego kod dečaka i često se prenosi porodično. Uzrok je nepoznat.Svako iskrivljenje zahteva lekarski pregled. Mnogi slučajevi se mogu jednostavno pratiti i nikad neiziskuju intervenciju.

Lečenje skolioze - nošenje korseta i operacija - je složeno, skupo i kontroverzno. Ukoliko vašemdetetu preporuče lečenje, bilo bi dobro da se raspitate koja su najnovija dostignuća u ovoj oblasti.

drspok

Documents