Din Volf, SENKA MUITELJA Preveo Aleksandar B. Nedeljkovi

1. VASKRSNUE I SMRT Mogue je da sam ve tada imao neko predoseanje o svojoj budunosti. Ta zakljuana i zarala kapija koja je stajala ispred nas, kroz ije su kopljaste iljke pramenovi rene magle ili kao po planinskim stazicama, ostaje sada u mom umu kao simbol moga izgnanstva. Zato sam ovaj izvetaj o njemu poeo dogaajima posle naeg plivanja, tokom kojeg je tako malo nedostajalo pa da se ja, muiteljski egrt Severijan, udavim. "Straar je otiao." To je moj prijatelj Rohe rekao Droteu, koji je i sam maloas video kako straar odlazi. Deak Eata neodluno predloi da poemo okolo. Jedan uzmah njegove tanke, pegave ruke ukazao je ka hiljadama koraka duine zida koji se protezao preko sirotinjskog naselja i nastavljao uz brdo sve do samog tvravskog zida Citadele. Bilo je to peaenje koje u ja i preduzeti, jednog dana, mnogo kasnije. "A da pokuamo da uemo kroz kapiju tvrave, a bez propusnice? Oni bi javili majstoru Gerlousu." "Ali zato bi straar otiao?" "Nije vano zato." Drote zadrma kapiju. "Eata, vidi da li moe da se provue izmeu ipki." Drote nam je bio kapetan, pa Eata progura jednu ruku i jednu nogu izmeu uspravnih gvozdenih ipki; meutim odmah se videlo da nema nade da i ostatkom tela proe. "Ide neko", apnu Rohe. Drote cimnu Eatu i izvue ga odatle. Pogledao sam niz ulicu. Fenjeri su se njihali tamo, meu maglom utianim zvucima koraka i glasova. Ja bih beao, ali me Rohe zadra, govorei: "ekaj, vidim koplja." "Da l' misli da se to straa vraa?" Odmahnuo je glavom. "Previe ih ima." "Bar dvanaest ljudi", ree Drote. Jo mokri od ola, ekali smo. U nekom sporednom, povuenom prostoru mog uma, mi i sad stojimo i drhtimo tamo. Ba kao to sve ono to izgleda neunitivo ima tenju ka sopstvenom unitenju, tako i momenti koji u trenutku dogaanja izgledaju najprolazniji dobijaju kasnije svoje obnovljeno postojanje - ne samo u mom pamenju (iz kojeg, pri konanom polaganju rauna, nije izgubljeno ba nita) nego i u lupanju mog srca i u uspravljanju vlasi kose na mojoj glavi, tako da su to svaki put novi momenti, ba kao to se na Komonvelt nanovo uspostavlja svakog jutra u otrim tonovima svojih truba. Ti ljudi nisu bili u oklopima, to sam ubrzo video pri boleljivo utom svetlu njihovih fenjera; ali su imali koplja, kao to je Drote rekao, a takoe motke i sekire. Njihov voa imao je dugaki dvosekli no zadenut za pojas. Ono to me je jo vie interesovalo bio je masivni klju okaen o kanap oko njegovog vrata; izgledao je kao da bi mogao odgovarati bravi te kapije. Mali Eata se nervozno vrpoljio, a voa nas ugleda i die fenjer iznad glave. "Mi ekamo da uemo, gudmane", doviknu Drote. Iako vieg rasta nego taj voa, Drote je na tamnom licu imao izraz poniznosti i potovanja. "Ne pre zore", ree voa grubo. "Vi, momci, bolje da idete kui." "Gudmane, trebalo je straar da nas pusti unutra, ali nije tu." "Neete noas ui." Voa je stavio aku na drku noa, pa tek onda priao jo korak blie. Na tren sam se uplaio da zna ko smo. Drote se malo odmae, a mi takoe, tako da smo ostali iza Drotea. "Ko ste vi, gudmane? Niste vojnici." "Mi smo dobrovoljci", ree jedan od njih. "Dolazimo da titimo svoje mrtve." "Onda moete da nas pustite unutra." Voa je bio okrenuo lea. "Ne putamo mi nikoga unutra, sem same sebe." Njegov klju zacvile u bravi i kapija se, kripei, otvori ka unutra. Eata, pre nego to ga je iko mogao zaustaviti, projuri kroz kapiju. Neko opsova, a voa i jo dvojica dadoe se u trk za Eatom, ali on bejae previe hitar za njih. Videsmo njegovu kosu boje kuine i njegovu koulju sa zakrpama, kako krivudavo

jure izmeu utonulih sirotinjskih grobova, a onda iezavaju u gustiu statua, na izdignutijem terenu. Drote pokua da ga sledi, ali ga dvojica zgrabie za ruke. "Moramo ga nai. Neemo vam pokrasti vae mrtve." "Onda zato hoete da uete?" upita jedan dobrovoljac. "Da skupljamo trave", ree mu Drote. Mi smo lekarski galipoti. Zar ne elite da se bolesnici lee?" Dobrovoljac se zablenu u njega. Onaj s kljuem ispustio je fenjer kad je potrao za Eatom, tako da su ostale samo dve svetiljke. U njihovom mutnom svetlu taj dobrovoljac je izgledao priglupo i nevino; pretpostavljam da je bio nekakav fiziki radnik. Drote nastavi: "Sigurno znate da neke lekovite trave, da bi imale najveu vrednost, moraju biti iupane iz grobnog tla pri svetlosti meseine. Uskoro e mraz, pa e sve biti uniteno, a naim gospodarima su potrebne zalihe za zimu. Trojica gospodara su uredila da mi noas uemo, a ja sam onog deka pozajmio od njegovog oca da mi pomogne." "Nemate u ta da stavljate lekovite trave." Jo se divim Droteu zbog onog to je tada uradio. Rekao je: "Treba da ih vezujemo u snopie da se sue." Zatim je, bez i najmanjeg oklevanja, izvukao komad najobinijeg kanap iz depa. "A, razumem", ree taj dobrovoljac. Lepo se videlo da ne razume. Rohe i ja smo prilazili, malo po malo, kapiji. A Drote se udalji jedan korak od kapije. "Ako neete da nas pustite da skupljamo trave, onda je bolje da odemo. Ne verujem da bismo sad ikako mogli nai onog deka tamo." "Neete nikud. Moramo ga izvesti napolje." "Pa, dobro", ree Drote nevoljno i mi proosmo kroz kapiju, a volonteri za nama. Izvesni mistici tvrde da je stvarni svet sazdan dejstvom ljudskog uma, zato to postupamo u skladu sa vetakim kategorijama u koje smetamo stvari, i to stvari koje su nediferencirane i slabije od naih rei za njih. Ja sam te noi, intuitivno, shvatao to naelo, dok sam sluao kako poslednji dobrovoljac zatvara kapiju iza nas. Jedan ovek, koji dotad nije progovarao, ree: "Idem ja da pazim na moju majku. Ve smo suvie vremena izgubili. Dosad su mogli da je odnesu ligu daleko." Nekoliko drugih progunae rei saglasnosti s ovim i grupa poe da se razilazi, pri emu jedan fenjer poe levo, a drugi desno. Mi krenusmo srednjom stazom (uvek smo njome ili kad smo se vraali do sruenog dela citadelskog zida) zajedno sa preostalim dobrovoljcima. Moja je priroda, moja radost i moje prokletstvo da ne zaboravljam nita. Svaki zveket lanca i fijuk vetra, svaki prizor, mirisi i ukus, ostaje bez promena u mom umu, pa, iako znam da to nije kod svakoga tako, ja ni zamisliti ne mogu kako bi bilo da je drugaije, kao da je ovek neto prespavao, iako nije prespavao, nego je re samo o doivljaju od pre izvesnog, dueg, vremena. Sad se preda mnom uzdiu oni koraci, malobrojni, koje tada nainismo po izbeljenoj stazi: bilo je hladno i sve hladnije; svetla nikakvog nismo imali, a magla je poela ozbiljno da se valja sa ola. Nekoliko ptica, dotad mirnih na granama borova i empresa, poe nelagodno da lepra od drveta do drveta. Seam se oseaja na mojim akama dok sam trljao jednu o drugu, pamtim i fenjer kako se njie meu nadgrobnim ploama na izvesnoj udaljenosti, kao i to kako je magla izvukla iz moje koulje miris rene vode, pamtim prodorni miris zemlje nedavno prekopavane. Tog dana malo je nedostajalo da umrem, udavljen, meu spletenim korenjem; a te noi stupio sam u svet odraslih mukaraca. Prolomio se pucanj, pojava koju ja nikada ranije nisam iskusio, sevnula je estoka energija i rascepila tamu kao klin, koji se zatim sklopio uz zvuk poput groma. Negde se jedan spomenik buno sruio. Onda tiina... u kojoj kao da se sve oko mene rastvorilo. Potrasmo. Ljudi su se dernjali, daleko. uo sam da je zazveao elik po kamenu, kao da je neko tresnuo halebardom po spomeniku. Jurnuo sam stazom koja mi je bila (ili mi se tad tako uinilo) sasvim nepoznata. Bejae kao traka polomljene kosti, iroka taman dovoljno da dvojica njome idu naporedo, a silazila je, zavojito, u jednu travnatu udolinu. U onoj magli nisam video

nita osim tamnih masa spomenika s obe strane. Onda staza - iznenada, kao da ju je neko cimnuo - nestade ispod mojih nogu; verovatno sam prevideo neki zaokret. Izvio sam se da izbegnem jedan obelisk koji kao da je iskoio iz tla ispred mene i sledeeg trena sam se sudario sa nekim ovekom u crnom kaputu. Bio je stamen kao neko stablo; sudar me je oborio s nogu i ostavio bez daha. uo sam ga kako mrmlja kletve, a onda tihi fijuk nekog oruja kojim je zamahnuo. Drugi glas se javi: "ta bi?" "Neko je naleteo na mene. Sad ga nema, ko god da je bio." Leao sam nepomino. Neka ena ree: "Upali svetiljku." Njen glas je bio kao gugutanje goluba, ali je sadravao i hitnost. Onaj na koga sam naleteo odgovori joj: "Stutili bi se na nas kao opor divljih pasa, madam." "To e se ionako uskoro dogoditi - Vodalus je pucao. Mora biti da si uo." "To e, verovatnije, da ih zadri na odstojanju." Izgovarajui rei na nain za koji tada, zbog svoga neiskustva, nisam znao da je odlika klase uzvienih, onaj ovek koji je prvi progovorio ponovo se oglasi: "Kamo sree da ga nisam doneo. Ne bi trebalo da nam bude potreban protiv ljudi ove vrste." Sad mi je bio mnogo blii i ja ga, koji trenutak kasnije, ugledah kroz maglu, oveka visokog, vitkog, bez eira, kako stoji pored onog teeg na koga sam natrao. Trea prilika, zaogrnuta crnim, bila je, po svemu sudei, ta ena. Izgubivi vazduh, izgubio sam i snagu udova, ali sam uspeo da se otkotrljam iza osnovice jedne statue, a im sam se naao, tamo, u sigurnosti, odmah sam izvirio da ove ljude opet osmotrim. Oi su mi se ve navikle na tamu. Razabrao sam lice te ene, lice srcastog oblika, i uoio da je gotovo isto onoliko visoka i vitka kao mukarac koga je nazvala imenom Vodalus. Onaj teki je nestao, ali ga uh kako govori: "Jo konopca." Po njegovom glasu primeivalo se da je samo korak-dva udaljen od take gde sam ja uao, a ipak, nestao je kao voda sipana u bunar. Onda videh kako se neto crno (to je morao biti sredinji, izdignuti deo njegovog eira) pomie blizu stopala vitkog oveka, i shvatih da se maltene ba takva stvar dogodila s njim - tu je postojala rupa, a on se naao u rupi. ena upita: "U kakvom je stanju ona?" "Svea kao cvet, madam. Jedva da ima ikakvog smrada na njoj, nita zbog ega bi se trebalo zabrinjavati." ustrije nego to bih verovao da je mogue, iskoio je iz rupe. "A sad mi dajte jedan kraj, a Vi uzmite drugi, knee, i iupaemo je kao argarepu." ena ree neto to mi izmae, a vitki joj odvrati: "Nisi morala da dolazi, Tea. ta bi mislili ostali, ako ja ne bih nita rizikovao?" On i teki potegoe, stenjui, i ja videh kako se neto belo pojavljuje pred njihovim nogama. Sagnuli su se da to dignu. A onda se, kao da ih je neki amaspand dotakao svojim zraeim arobnim tapom, magla zakovitla i razmae, proputajui zrak zelene meseine na njih. Imali su le neke ene. Njena kosa, nekad crna, sad je bila umrena oko njenog modrog lica; obuena je bila u dugaku haljinu od neke blede tkanine. "Vidite li", ree teki, "kao to vam rekoh, knee i madam, u devetnaest sluajeva od dvadeset tu nema nikakvih tekoa. Sad treba samo da je prebacimo preko zida." Tek to je to izgovorio, zauh neiju viku. Trojica volontera dolazila su stazom, preko ivice udoline. "Zadrite ih, knee", zarea teki, nabacujui le sebi na rame. "Ja u se pobrinuti za ovo i odvesti gospou u bezbednost." "Uzmi ovo", ree Vodalus. Dade mu pitolj, od koga se meseina odbijala kao od ogledala. Teki se zablenu u pitolj. "Nikad to nisam upotrebio, knee..." "Uzmi, moe ti trebati." Vodalus se sae, a onda se uspravi drei neto to je liilo na tamni tap. Zau se zveket metala po drvetu i ukaza se, namesto tapa, blistava, uzana otrica. On viknu: "Branite se!" Golubica kao da je za trenutak imala vlast nad arktoterijumom: uzela je pitolj iz ake tekoga, a zatim oni zajedno uzmakoe u maglu.

Trojica dobrovoljaca su oklevala. Sad poe jedan levo, a drugi desno, kao da bi napali s tri strane. ovek u sredini (i dalje na beloj stazi od polomljenih kostiju) imao je koplje, a jedan od druge dvojice, sekiru. Trei je bio upravo onaj voa s kojim je Drote na kapiji razgovarao. "Ko si ti?" dobaci on Vodalusu, "i kakva ti je to vlast Erebusova dala pravo da dolazi ovde i radi tako neto?" Vodalus nije odgovorio, ali je vrh njegovog maa gledao sad u jednog, sad u drugog, kao oko. Promuklim glasom voa ree: "Sad svi zajedno i bie na." Ali nastupali su oklevajui, i pre nego to su stigli do njega, Vodalus skoi napred. Video sam sev njegove otrice u slaboj svetlosti i uo njeno trenje o vrh kratkog koplja - metalno suljanje, kao da elina zmija klizi preko gvozdenog brvna. Kopljanik dreknu i odskoi; Vodalus takoe skoi unazad (mislim zato to se plaio da e mu ona dvojica zai za lea), a onda kao da izgubi ravnoteu i pade. Sve se to odigralo u mraku u magli. Ja sam pomno gledao, ali ti ljudi su bili uglavnom samo senke meu senkama - kao to je maloas bila ena sa licem u obliku srca. Ipak, bio sam ganut neim. Moda mi se uinilo, zato to je Vodalus bio spreman da pogine da bi nju zatitio, da je ona i meni dragocena; svakako je ta njegova spremnost pobudila u meni odreenu meru divljenja prema njemu. Mnogo sam puta od tada, stojei na klimavoj platformi na trgu nekog pijanog grada, sa Terminus Estom nepominim ispred mene i sa budnim prestupnikom u kleeem poloaju pred mojim nogama, sluajui kako iti apat gomile pune mrnje prema meni, oseajui, tavie, jednu daleko nedobrodoliju stvar, naime divljenje onih koji nalaze prljavu radost u tuem bolu i tuoj smrti, pomislio na Vodalusa pokraj groba i zatim uzdigao svoju otricu napola zamiljajui da e ona, kad se sjuri nadole, zadati udarac u korist Vodalusa. Kao to rekoh, spotakao se. Mislim da je u tom trenu itav moj ivot bio na uskolebanim tasovima vage zajedno sa njegovim. Ona dvojica sa strane jurnue na njega, ali on svoje oruje nije bio ispustio. Videh kako blistava otrica seva nagore, iako je Vodalus jo leao na tlu. Pamtim da sam tad pomislio kako bi fino bilo imati takav ma na dan kad Drote postane kapetan egrta, kao i to da sam u mislima nainio poreenje izmeu Vodalusa i sebe. Sekira, prema kome je Vodalus nainio ubodni zamah, uzmae; onaj drugi zamahnu dugakim noem. Ja sam, dotad, ve bio na nogama, i posmatrao bitku preko ramena jednog kalcedonskog anela; video sam kako no promauje, koliko za irinu palca, Vodalusa, koji se izvio na drugu stranu, i kako se zariva do drke u zemlju. Vodalus tad zamahnu da posee vou, ali bio je suvie blizu za ma tolike duine. A voa, umesto da uzmakne, ostavi svoje oruje i dograbi Vodalusa kao rva. Bili su na samom rubu otvorenog groba - pretpostavljam da se Vodalus bio spotakao o iskopanu zemlju. Drugi dobrovoljac je digao sekiru, ali je potom stao da okleva. Njegov voa bio mu je blii nego Vodalus; on poe zaobilaziti, da bi dobio slobodan prostor za udarac, i tako se kreui, doe na manje od jednog koraka udaljenja od mesta gde sam se ja skrivao. Dok se tako premetao, videh kako Vodalus upa no iz zemlje i zariva ga voi u grlo. Sekira se die da udari; a ja, ja je zgrabih za dralju tano ispod uica, maltene istim refleksom, i naoh se odjednom u borbi, ritnuh, udarih. Sasvim iznenada, bilo je zavreno. Mrtav je leao onaj volonter ije se krvavo oruje nalazilo u mojim rukama. Dobrovoljaki voa grio se pred naim nogama. Kopljanik je nestao, a njegovo koplje je lealo, bezopasno, popreno preko staze. Vodalus dohvati crni tap koji je nedaleko leao na travi i ugura ma u njega kao u korice. "Ko si ti?" "Severijan. Muitelj sam. Ili, tanije, ja sam egrt muitelja, knee. lan reda Tragalaca za istinom i pokajanjem." Duboko sam udahnuo. "Vodalarijus sam", odvrati on. "Jedan od hiljada takvih ijeg postojanja vi niste svesni." A bila je to re koju jedva da sam ikad dotad i uo. "Evo." On mi poloi neto na dlan: novi, malen i tako gladak da je izgledao nauljen. Ostadoh, steui tu paricu, pokraj raskopanog groba, gledajui kako Vodalus krupnim koracima odlazi. Znatno pre no to je stigao do ruba

udoline, progutala ga je magla, a onda je, nekoliko trenutaka potom, srebrnasti letei amac, otar kao strelica, zavritao iznad groblja. No je bio, nekako, ispao iz vrata mrtvog voe. Moda ga je on sam, u agoniji, izvukao. Dok sam se saginjao da uzmem no, primetio sam da mi je novi jo u aci i strpao ga u dep. Mi mislimo da smo ti koji izmiljaju simbole. Istina glasi da simboli izmiljaju nas; mi smo njihove tvorevine, oblikuju nas njihove tvrde, definiue ivice. Kad vojnici polau zakletvu, svaki dobije po jedan komad metalnog novca, i to asimus, sa urezanim profilom autarha. Primajui taj novi oni prihvataju i naroite dunosti i terete vojnikog ivota - od tog asa su vojnici, mada moda jo nita ne znaju o rukovanju orujem. Ja to tada nisam znao, ali velika je greka zamiljati da moramo biti svesni takvih stvari da bi one uticale na nas; zapravo, zamiljati to znai verovati u najbezvredniju, najpraznoverniju vrstu magije. Jedino nesueni mag veruje u delotvornost istog znanja; a racionalni ljudi znaju da stvari ili delaju same po sebi, ili uopte ne delaju. Tako ja, dok mi je taj novi upadao u dep, nisam znao nita o dogmama pokreta kome je Vodalus bio na elu, ali sam ih ubrzo sve doznao, jer su bile u vazduhu. Sa Vodalusom, mrzeo sam autarhiju, iako pojma nisam imao ta bi moglo mesto nje biti uspostavljeno. Sa Vodalusom sam prezirao uzviene koji nikako da se dignu na ustanak protiv autarha i koji vezuju svoje najlepe keri za njega dajui ih u ceremonijalno konkubinatstvo. Sa Vodalusom sam prezirao narod to je tako nedisciplinovan i lien zajednikog cilja. A od onih ideala koje je pokuao da mi usadi majstor Malrubius (koji je zapovedao egrtima kad sam bio deak) i koje je posle nastojao da mi prenese i majstor Palaemon, prihvatio sam samo jednu: odanost toj gildi. U ovom pogledu nisam nimalo greio - bilo je, kao to sam i oseao, savreno izvodljivo da sluim Vodalusu, a ostajem torturist. Eto, tako sam zapoeo svoje dugo putovanje koje se zavrilo mojim sluajnim uletanjem u presto.

2. SEVERIJAN Pamenje me pritiska. Poto sam odgajen meu muiteljima, nikad nisam upoznao svoju majku niti oca. Nita vie nisu znali o svojim roditeljima ni drugi egrti, braa moja. S vremena na vreme, a naroito kad zima dugo potraje, poneki jadni siromah doe na mrtvaka vrata, galamei, nadajui se da bi mogao biti primljen u nau drevnu gildu. esto takvi uvesele Brata portira priajui na kakve e muke rado da udaraju druge ljude, samo da bi, kao nagradu, dobili toplotu i hranu; biva i da donesu neku ivotinju kao primer svog rada. Svakog takvog odbijemo. Tradicija iz naih dana slave, koji su bili pre ove sadanje degenerisane epohe, i pre one pre toga, i pre one jo ranije, tradicije iz jedne epohe iji naziv sad jedva da pamte i uenjaci, zabranjuju regrutovanje takvih ljudi. ak i u doba o kome piem, kad se gilda smanjila na dva majstora i manje od dvadeset kalfi, te tradicije su se potovale. Od svoje prve uspomene, pa do sad, pamtim sve. Ta prva uspomena jeste kako sam slagao ljunak u gomilicu, u Starom dvoritu. Ono se prostire juno i zapadno od Vetijeg dvorca i odvojeno je od Velikog dvora. Ve tada je tvravski zid, u ijoj odbrani bi, navodno, nae bratstvo trebalo da uestvuje, bio u ruevnom stanju, sa velikom prazninom izmeu Crvene kule i Medveda, a ja sam se tamo pentrao po oborenim blokovima nerastopivog sivog metala i gledao prostranstvo nekropolisa koji se sputa niz tu stranu citadelskog brega. Kad sam bio neto stariji, nekropolis mi je postao igralite. Krivudavim stazama tamonjim ile su patrole tokom dana, ali straari su ponajvie pazili na one sveije grobove, na niem terenu, a, sem toga, kako su znali da mi pripadamo muiteljima, retko kad su imali mnogo volje da se baku oko nas i da nas isteruju iz naih vrebalita u grupama empresovih stabala. Pria se da je na nekroplis najstariji u Nesusu. Sasvim je izvesno da to nije istina, pa ipak, postojanje takve neistine svedoi o istinskoj drevnosti, mada autarsi ovde nisu sahranjivani ak ni kad je Citadela bila njihovo glavno uporite i mada su slavne porodice - tada kao i sada - radije sahranjivale svoje dugonoge i dugoruke mrtve u kriptama na svojom imanjima. Meutim, gradski armigeri i optimati rado su se opredeljivali za najvie obronke, blizu zida Citadele; siromanjiji obini graani sahranjivani su nie i sve nie, a na

najudaljenijem i najniem terenu, koji se graniio sa naseljima du obale ola, sahranjivani su grnari. Kao deak retko kad sam sam odlazio daleko, ili upola tako daleko. Uvek smo ili trojica - Drote, Rohe i ja. Kasnije i Eata, sledei po starosti meu egrtima. Nijedan od nas nije roen meu muiteljima, jer se niko nikad ni ne raa meu muiteljima. Pria se da je u drevnim vremenima bilo u naem esnafu i mukaraca i ena i da su im se raali i sinovi i keri, odgajani da uu u misterije, kao to se sad ini meu proizvoaima svetiljki, meu zlatarima i u mnogim drugim esnafima. Ali Imar Maltene Pravedni je, uviajui koliko su ene surove i kako esto prekorauju one kazne koje je on odreivao, naredio da meu muiteljima ne sme vie biti ena. Od tog doba nai se redovi popunjavaju iskljuivo decom onih koji nam dopadnu aka. U naoj Matahinskoj kuli ima jedna gvozdena poluga koja viri iz brodskog zida na visini prepona odraslog oveka. Muku decu dovoljno malu da mogu uspravno stajati ispod te poluge gajimo kao svoju; a ako nam bude poslata ena u odmakloj trudoni, otvaramo je i ako onda beba vue dah, zapoljavamo negovateljicu ako je ta beba muko. Ako je ensko, damo je veticama. Tako to ide jo od dana Imarovih, a ti su dani zaboravljeni pre mnogo stotina godina. Tako niko od nas ne zna svoje poreklo. Svako bi bio od uzvienih kad bi mogao, a injenica je da mnoge osobe visokog roda bivaju predate nama. Kao deak svako od nas je pravio neke svoje pretpostavke i svaki bez izuzetka je pokuao da pita o tome stariju bratiju, i to starije meu kalfama, iako nam oni, zakljuani svako u svoju gorinu, nisu govorili praktino nita. Eata je nacrtao grb jednog od velikih severnih klanova, verujui da iz te porodice potie, na plafonu iznad svog leaja, one godine o kojoj govorim. to se mene tie, ja sam jo pre toga prihvatio, kao svoj grb, neto to je bilo ugravirano u bronzi iznad ulaza u jedan mauzolej. U tom grbu su bili: vodoskok, koji se die iz neke vode; iznad vodoskoka letei brod, a ispod vodoskoka rua. Ulaz je bio davno provaljen, a na podu su ostala dva prazna mrtvaka sanduka. Jo tri sanduka, za mene preteka da ih pomaknem ali netaknuta, ekala su na policama du jednog zida. Privlanost tome mestu nisu davali ni zatvoreni, a ni otvoreni mrtvaki sanduci, mada sam u ovom drugom ponekad leao odmarajui se na izbledelim ostacima mekane podloge. Privlano je bilo zato to je prostorija bila tako malena, njeni zidovi tako debeli, prozor samo jedan, malen, sa jednom ipkom, a neverna vrata (tako masivna i teka) veito odkrinuta. Kroz prozor i vrata mogao sam gledati, neprimeen, sav blistav ivot drvea, bunja i trave napolju. Ptiice konopljarke i zeevi, koji se na moj dolazak davahu u bekstvo, nisu me mogli ni namirisati ni uti dok sam bio unutra. Posmatrao sam vranu olujaicu kako gradi svoje gnezdo i gaji svoje mladunce dva lakta daleko od mog lica. Gledao sam kako prolazi kasom lisica, dignute etke; a jedom je i ona gigantska lisica, via od svih osim najviih lovakih pasa, koju ljudi nazivaju grivastim vukom, prola, u sumrak, trei dugim skokovima; ila je za nekim svojim neznanim poslom iz poruenih junih kvartova. Jedna karakara me je titila letucajui i progonei otrovnice, a soko je sa vrha bora dizao krila ka vetru. Dovoljan je trenutak da se opiu te stvari koje sam ja posmatrao tako dugo. Ni itav jedan saros, koji traje osamnaest godina, ne bi mi bio dovoljno dug da zabeleim ta su sve ti prizori znaili meni, dronjavom deaku egrtu. Dve misli (maltene jednake snovima) opsedale su me i inile te prizore beskrajno dragocenim. Prva je bila misao da e u nekom ne mnogo udaljenom vremenu, stati samo vreme... i da e ti areni dani, koji su toliko dugo bili izvlaeni jedan za drugim kao maioniareve povezane marame, najzad nai svoj kraj, a zlovoljno sunce se ugasiti. Druga bejae misao da negde postoji neko udesno svetlo - nekad sam ga zamiljao kao sveu, nekad kao baklju - koje izaziva pojavu ivota u svakom predmetu na koji padne, tako da list otkinut od buna isprui noice i tanune pipaljke, a grubi smei bun otvori crne oi i pobegne uz drvo. Ipak je pokatkad, naroito u dremljivim satima oko podneva, bilo malo ta da se vidi. Tada bih se nanovo okretao grbu nad vratima i pitao se kakve veze imaju brod, rua i vodoskok sa mnom i zurio u pogrebnu bronzanu masku koju sam bio naao, oistio i stavio u jedan ugao. Taj mrtvac je leao potpuno opruen, a

njegove oi sa tekim kapcima bile su sklopljene. U svetlosti koja je probadala maleni prozor, razgledao sam njegovo lice i razmiljao o mom sopstvenom, koje sam video u poliranom metalu. Moj ravni nos, duboko utonule oi i upali obrazi veoma su nalikovali na njegove, pa sam eznuo da saznam da li je imao tamnu kosu kao ja. Zimi sam retko odlazio u nekropolis, ali leti su mi taj provaljeni mauzolej, a i drugi mauzoleji, davali mesta za posmatranje i za odmor u hladovini. Dolazili su i Drote, Rohe i Eata, mada ih nijednom nisam odveo do mog najomiljenijeg sklonita; znao sam da i oni imaju svoja tajna mesta. Kad smo bili zajedno, retko smo zalazili u grobove. Umesto toga, pravili smo od tapova maeve i vodili bitke u kojima je bilo i jurnjave, ili smo bacali iarke na vojnike, ili smo na zemljanoj povrini novih grobova crtali kvadrate i igrali se piljaka, "dame" pomou kamenia ili "konopaca i pueva". Zabavljali smo se i u lavirintu koji je bio deo Citadele i plivali u velikoj cisterni ispod Dvorca sa zvonom. Tamo je bilo hladno i vlano ak i leti, pod zaobljenim svodom, pokraj krunog jezera beskrajno duboke, mrane vode. Ali zato zimi jedva da je bilo iole hladnije, a taj rezervoar je imao i jednu vrhunsku prednost: bio je, naime, zabranjen, tako da smo mogli, krijui se divno, da skliznemo u njega, iako se za nas mislilo da smo na nekom drugom mestu, i da svoje buktije ne palimo dok iza sebe ne zatvorimo okrugla vrata sa rebrastim ojaanjima. A onda, kad poskoe plamenovi upaljenog katrana, kako zapleu nae senke po tim vlanim zidovima! Kao to pomenuh, nae mesto za plivanje bilo je u olu, koji krivuda kroz Nesus kao velika, umorna zmija. Kad otopli, mi u grupi krenemo, kroz nekropolis, tamo - prvo pored starih, velianstvenih grobnica koje su najblie zidu Citadele, onda pored tatih optimatskih posmrtnih kua, zatim kroz kamenu umu obinih spomenika (trudei se da izgledamo prepuni potovanja dok prolazimo pored robusnih straara koji se naslanjaju na svoja koplja). Najzad preko obinih, golih humki koje oznaavaju da su tu zakopani siromani ljudi i koje se posle prve kie snize i pretvore u barice. Na najniem rubu ovog grada stajala je ona gvozdena kapija koju sam ve opisao. Kroz nju su unoena tela namenjena za grnarsko polje. Dok smo prolazili kroz te rajue vratnice, oseali smo, tek tad, da smo stvarno izali iz Citadele i time nesumnjivo prekrili pravila koja bi trebalo da odreuju nae kretanje. Verovali smo (ili glumili da verujemo) da emo biti stavljeni na muke ako nas starija braa otkriju u ovom prekraju; a istina je bila da bismo samo dobili batine - tolika je dobrota tih muitelja koje sam kasnije izdao. Veu opasnost su za nas predstavljali su stanovnici mnogospratnih stambenih zgrada zbijenih s obe strane grozno prljave ulice kojom smo prolazili. Ponekad pomiljam da je ova gilda istrajala tako dugo upravo zbog toga to slui kao fokus koji privlai mrnju naroda na sebe, te je odvlai od autarha, uzvienih i vojske, pa ak u izvesnoj meri i od bledih degenerika koji ponekad, sa udaljenih zvezda, dolaze da posete Urt. Isto ono predoseanje koje je omoguavalo straarima da znaju ko smo, obavetavalo je, izgleda, i stanovnike tih solitera; ponekad su sa prozora viih spratova sipali pomije na nas, a ljutito gunanje nas je pratilo. Meutim, strah iz koga je ta mrnja proisticala takoe nas je titio. Nikakvo stvarno nasilje nije preduzimano protiv nas, a jednom ili dvaput, kad se raulo da je neki tiranski divljegroba ili neki korupciona izruen naoj gildi, dovikivali su nam sugestije kako da ga unitimo - veinom vulgarne, velikim delom neizvodljive. Na mestu gde smo plivali, ol je svoje prirodne obale izgubio jo pre vie stotina godina. Sad se sastojao od prostranstva - dva lanca irokog - plavih nenufara, zarobljenog izmeu kamenih zidova. Stepenita namenjena za pristajanje amaca vodila su do reke na nekoliko mesta; po toplom danu, na svakom takvom nizu stepenika drala se po jedna banda od deset do petnaest svaalaki raspoloenih mladia. Nas etvorica nismo imali snagu potrebnu da oteramo te grupe, ali oni nam nisu mogli (ili bar nisu hteli) onemoguiti pristup, mada bi svaka grupa kojoj bismo odluili da se pridruimo sipala pretnje na nas dok smo prilazili i upuivala razne izazove kad bismo se ve nali mau njima. Meutim,

ubrzo bi se svi lanovi te grupe razili, tako da smo ostajali jedini posednici tog stepenita sve do sledeeg dana za plivanje. Odabrao sam da sve ovo opiem sada zato to nikada vie nisam otiao tamo posle onog dana kad sam spasao Vodalusa. Drote i Rohe su verovali da sam se ja to plaio da e nam u povratku biti ulaz zakljuan. Mislim da je Eata pogodio pravi razlog - deaci, pre nego to se suvie primaknu mukom dobu, esto imaju pronicljivost maltene kao ene. Zbog nenufara nisam iao. Meni groblje nikad nije izgledalo kao grad mrtvih; znam da u tamonjim purpurnim ruama (kojih se drugi ljudi toliko uasavaju) sklonite nalaze stotine malih ivotinja i ptica. Pogubljenja kojima sam prisustvovao i koja sam toliko puta izvravao nisu nita drugo do jedan zanat, izvoenje na klanicu ljudskih bia koja su najee manje nevina i manje vredna od stoke. A kad o svojoj sopstvenoj smrti razmiljam, ili o smrti nekoga ko je bio dobar prema meni, ili ak o smrti sunca, u moj um uplovi slika biljke nenufar, sa sjajnim, bledim liem i azurnim cvetovima. Ispod cveta i ispod lia nalazi se crno korenje, fino i jako kao kosa, koje see dole, u mranu vodu. Mi momci nismo te biljke uopte ozbiljno shvatali. Pljuskali smo i plutali izmeu njih, odgurivali smo ih, prenebregavali smo ih. Njihov parfem je uspevao da se do neke mere suprotstavi gadnom smradu vode. Onog dana koji se zavrio mojim spasavanjem Vodalusa zaronio sam pod guste plovee busene tog cvea kao i hiljadu puta ranije. Izronio nisam. Nekako sam dospeo u podruje gde je korenje bilo daleko gue nego to sam ga ikad ranije naiao. Uhvatilo me je stotinu mrea odjednom. Oi su mi bile otvorene, ali nita nisam mogao da vidim - samo crnu pauinu korenja. Plivao sam i oseao da se samo moje ruke i noge kreu meu milionima tih finih niti, a telo ne. Grabio sam ih punim akama i kidao, i pokidavi ih ostajao jednako nepokreran kao i dotad. Imao sam utisak da mi se plua diu u grlo da me ugue i da onda prsnu, sama od sebe, u vodu. elja da uvuem dah, da usisam tamni, hladni fluid kojim sam bio okruen, bejae neizdriva. Nisam vie znao u kom pravcu je povrina, niti sam vie bio svestan vode kao vode. Snaga je napustila moje udove. Nisam se vie plaio, mada sam znao da umirem ili da sam ve mrtav. Zaulo se jako, vrlo neprijatno zvonjenje u mojim uima i poele su vizije. Budio nas je majstor Malrubius, onaj koji je umro pre nekoliko godina, lupajui po brodskom zidu kaikom: to je bio taj zvuk, to metalno tretanje. Ostao sam da leim na svom leaju nemoan da se dignem, dok su Drote, Rohe i mlai momci ve svi poustajali i, zevajui, petljali da nau svoju odeu. Ogrta majstora Malrubiusa bio je zabaen unazad; video sam labavu kou na njegovim prsima i stomaku, gde je vreme unitilo i miie i masnou. Trougao dlaka se tu video, siv kao plesan. Pokuao sam da ga pozovem, da mu kaem da sam budan, ali nisam mogao da nainim nikakav zvuk. On poe da hoda du brodskog kabinskog zida, jo lupajui po njemu kaikom. Posle izvesnog vremena, koje mi se inilo veoma dugo, stigao je do okruglog prozora, sagnuo se, nagnuo se kroz njega napolje. Znao sam da me trai u starom dvoritu dole. A ipak, nije mogao videti dovoljno daleko. Ja sam bio u jednoj od elija ispod sobe za sasluanja. Tu sam leao na leima i gledao gore, u sivu tavanicu. Jedna je ena plakala, ali ja je nisam mogao videti i bio sam manje svestan njenih jecaja nego zvonjave, zvonjave, zvonjave te kaike. Tama se sklopila preko mene, ali iz te tame izie lice jedne ene, ogromno poput zelenog lica meseca. Nije ona bila ta koja je plakala - jecanje sam i dalje uo, a ovo lice je bilo neuznemireno i uistinu ispunjeno onom vrstom lepote koja jedva da doputa ikakav izraz. Njene ruke su se pruale ka meni, a ja se odjednom pretvorih u ono ptie koje sam godinu dana pre toga uzeo iz gnezda u nadi da u ga pripitomiti da stoji na mom prstu, jer, ake su joj bile dugake, svaka ponaosob, kao oni mrtvaki sanduci u kojima sam se ponekad odmarao u mom tajnom mauzoleju. Zgrabile su me, povukle me nagore, pa me bacile dole, udalj od njenog lica i od tog zvuka jecanja, dole u tamu gde sam najzad tresnuo u neto za ta sam mislio da je blato na dnu i kroz njega prsnuo u svet svetlosti oivien crnim. Pa ipak, disati ne mogah. Nisam vie imao tu elju, a moja prsa se vie nisu pokretala sama od sebe. Klizio sam kroz vodu, ne znajui kako. (Docnije sam

saznao da me je Drote vukao za kosu.) Odjednom, leao sam na hladnom, ljigavom kamenju, a u usta su mi disali Rohe, pa Drote, pa opet Rohe. Bio sam omotan oima, kao to oveka omotaju oni ponovljeni obrasci u kaleidoskopu, i mislio da to neki poremeaj u mome gledanju umnoava Eatine oi. Konano sam uzmakao od Rohea i ispovraao velike koliine crne vode. Posle toga bilo mi je bolje. Mogao sam se drati u sedeem poloaju i opet disati, mada na sakat nain, mogao sam, iako bez snage i premda drhtavih aka, opet da pokreem ruke. Te oi oko mene pripadale su stvarnim ljudima, stanovnicima obalskih stambenih zgrada. Jedna ena je donela zdelu nekog vrueg pia - nisam bio siguran da li je to supa ili aj, samo sam znao da pee da je pomalo slano i da mirie na dim. Glumio sam da to pijem, a kasnije sam utvrdio da imam male opekotine na usnama i jeziku. "Jesi ti to namerno radio?" upita Drote. "Kako si iziao?" Odmahnuo sam glavom. Neko u gomili ree: "Izleteo je iz vode pravo uvis!" Rohe mi pomoe da smirim aku. "Mislili smo da e izroniti na nekom drugom mestu. Da se ali sa nama." Rekoh: "Video sam Malrubiusa." Jedan starac, amdija, ako je suditi po njegovoj odei uprljanoj katranom, dohvati Rohea za rame. "Ko je to?" "Majstor, nekada je zapovedao egrtima. Mrtav je." "Nije ena?" Stari je drao Rohea, ali gledao u mene. "Ne, ne", ree mu Rohe. "Nema ena u naem cehu." Iako je pie bilo vrelo, a dan topao, meni je bilo hladno. Jedan od mladia sa kojima smo se ponekad sukobljavali donese neko pranjavo ebe i ja se umotah u to; ali jo toliko vremena je prolo dok sam opet imao dovoljno snage da hodam, pa smo do kapije nekropolisa stigli tek kad je statua Noi na vrhu svratita na suprotnoj obali bila majuna crna crtica na sunevom polju plamena, a sama kapija stajala zatvorena i zakljuana.

3. AUTARHOVO LICE Tek oko podne sledeeg dana setih se da pogledam novi dobijen od Vodalusa. Poto smo u trpezariji posluili kalfe kao i obino, pa dorukovali, sreli smo se sa majstorom Palaemonom u naoj uionici i posle kratkog pripremnog predavanja poli za njim na nie nivoe, da razgledamo ta je prole noi uraeno.

Ali moda je bolje da, pre nego to nastavim pisanje o tim dogaajima, objasnim malo podrobnije prirodu nae Matahinske kule. Ona se nalazi blizu zadnje, zapadne strane Citadele. U prizemlju su radne sobe naih majstora, u kojima se obavljaju savetovanja sa funkcionerima iz sudstva i sa efovima drugih gildi. Iznad toga je naa zajednika soba, koja se svojom zadnjom stranom oslanja o kuhinju. Na spratu iznad je trpezarija, koja nam slui ne samo da tu obedujemo nego i kao sala za sastanke. Iznad trpezarije su privatne sobice majstora, kojih je, u boljim danima, bio daleko vei broj. Na sledeem spratu smetene su kalfenske kabine, iznad njih egrtska spavaonica i uionica, a onda serija raznih tavana i naputenih kabina. Blizu samog vrha je artiljerijska dvorana; oruje koje je u njoj preostalo povereno je nama, bratiji ovog ceha, da ga opsluujemo u sluaju da neko napadne Citadelu. Pravi posao nae gilde obavlja se ispod svega toga. Odmah ispod nivoa tla lei soba za sasluanja; ispod nje, te samim tim i izvan kule kao takve (jer, ta komora za sasluanja bila je, nekada, propulziona komora za celo to ustrojstvo), protee se lavirint zvani ublijeta. Tu postoje tri upotrebljiva sprata podzemlja; do njih vodi sredinji stepenini bunar. elije su jednostavne, suve i iste, a od nametaja imaju mali sto, stolicu i uzani leaj privren za sredinu poda. Svetiljke u ovoj ublijeti od one su prastare vrste za koju se kae da gori veno, iako su se neke ugasile. U sumraku tih hodnika, moja oseanja tog jutra ne bejahu sumorna, nego radosna - tu u raditi kad postanem kalfa, tu u upranjavati prastaru vetinu i podii se u rang majstora, tu u postaviti temelje za vraanje nae gilde njenoj preanjoj slavi. inilo se da me sam vazduh tog mesta obavija kao ebe zagrejano pred nekom vatrom istoga mirisa.

Zaustavili smo se pred vratima jedne elije, a kalfa koji je bio na dunosti zaangrlja kljuem po bravi. Unutra, klijentkinja die glavu, irei silno svoje tamne oi. Majstor Palaemon imao je na sebi ogrta oivien u samurovinu i kadifenu masku koja odgovara njegovom rangu; uplaile su je, pretpostavljam, te stvari, ili ispupeni optiki aparat koji je majstoru omoguavao da gleda. Nije nita rekla, a sa nae strane se, naravno, niko nije njoj obratio. "Ovde", poeo je majstor Palaemon svojim najsuvljim tonom, "imamo neto izvan rutine sudskog kanjavanja i ujedno neto to dobro ilustruje modernu tehniku. Klijentkinja je podvrgnuta sasluavanju prole veeri - mogue je da su je neki od vas uli. Pre muenja dato joj je dvadeset minima tinkture, a posle muenja jo deset. Ta doza bila je samo delimino uspena u smislu spreavanja oka i gubitka svesti, pa je procedura prekinuta posle oguljenja desne noge, kao to ete videti." On pokretom dade znak Droteu, koji poe da odmotava zavoje. "Poluizma?" upita Rohe. "Ne, cela izma. Ova osoba bila je kuna pomonica, a majstor Gerlous kae da je iskustvom utvrdio da one imaju jaku kou. U ovom sluaju pokazalo se da je u pravu. Napravljen je jednostavni kruni zasek ispod kolena, a onda je njegova ivica zahvaena sa osam hvataljki. Paljivim radom majstora Gerlousa i Odoa, Menasa i Eigila sljuteno je sve od kolena pa do nonih prstiju bez dalje pomoi noa." Okupili smo se oko Drotea; mlai momci su se gurali blie i glumili da znaju na koje elemente treba obratiti panju. Sve arterije i sve glavne vene bile su netaknute, ali je krv ipak tekla, i to sporim, optim naviranjem. Pomogao sam Droteu da namesti nove zavoje. Upravo kad smo se spremali da poemo, ena ree: "Ne znam. Samo, o, zar mi ne verujete da vam ne bih kazala, kad bih zala? Ona je otila sa Vodalusom umcem, ne znam gde." Napolju sam, glumei neznanje, zapitao majstora Palaemona ko je taj umac Vodalus. "Koliko puta sam ti rekao da ne uje nita to govori klijent podvrgnut sasluanju?" "Mnogo puta, gospodaru." "Ali uzalud. Uskoro e doi dan maskiranja, pa e Drote i Rohe biti kalfe, a ti kapetan egrta. Hoe li takav primer da daje deacima?" "Ne, gospodaru." Iza starevih lea, Drote mi dobaci pogled koji je znaio da on zna mnogo o Vodalusu i da e mi to priati u pogodno vreme. "Nekad je kalfama nae gilde bio oduziman sluh. Hoe li da se ti dani vrate? Izvadi ruke iz depova kad razgovaram s tobom, Severijane." Stavio sam ih u depove jer sam znao da e time njegov bes biti skrenut, ali, vadei ih, uvideh da sam unutra pipkao onaj novi koji sam od Vodalusa dobio prethodne noi. Poto je u mom pamenju strava bitke bila blia, zaboravio sam ga; a sad sam bio ispunjen oajnikom eljom da ga pogledam - ali to nije bilo mogue, pred blistavim soivom majstora Palaemona fiksiranim na mene. "Kad klijent govori, Severijane, ti ne uje nita. Ba nita. Pomiljaj na mieve, ije cijukanje ne prenosi nikakvo znaenje ljudima." mirnuo sam da pokaem da, eto, pomiljam na mieve. Tokom celog dugog, zamornog puta uz stepenite, do nae uionice, oseao sam bolnu elju da bacim pogled na tanki metalni disk koji sam stiskao izmeu prstiju; ali sam znao da e, uinim li to, mladi iza mene (sticajem okolnosti, jedan od mlaih egrta, Eusignius) to primetiti. U uionici, gde je majstor Palaemon zujao nad desetodnevnim mrtvacem, novi je bio kao komadi ara, a ja se nisam usuivao da ga pogledam. Tek po podne sam se naao u osami, tako to sam se sakrio u ruevine tvravskog zida, meu blistave mahovine; onda sam, drei pesnicu podignutu u zrak sunca, jedno vreme oklevao, jer sam se plaio da e razoarenje, kad najzad vidim novi, biti jae nego to mogu podneti. Ne zbog nekog mog marenja za njegovu vrednost. Iako sam ve bio odrastao ovek, tako malo novca sam u dotadanjem ivotu dobio, da bi mi ma koji novi izgledao kao bogatstvo. Posredi je vie bila injenica da je taj novi (u tom asu jo tako tajanstven, ali bez mnogo izgleda da e dugo takav ostati) bio

jedina moja veza sa Vodalusom, divnom enom pod kapuljaom i tekim ovekom koji je bio zamahnuo svojom lopatom na mene - jedini moj plen iz te bitke pokraj otvorenog groba. Jedini ivot meni poznat bio je ivot u gildi, a sad mi se inio bedan poput moje dronjave koulje u poreenju sa sevom aristokratovog maa i sa odjecima pucnja meu nadgrobnim kamenovima. I sve bi to moglo nestati kad otvorim aku. Na kraju sam, ispivi do samog dna au prijatnog strahovanja, pogledao. Bio je to zlatni hrisos i ja opet sklopih ruku, plaei se da sam loe video, da je to samo bronzani oriok; neko vreme mi proe u ekanju da opet nakupim hrabrost. Tad sam prvi put u svome veku dodirnuo komadi zlata. Ve sam bio poprilino orioka video, ak i imao nekoliko u svom posedu. Srebrne asimuse video sam, samo za tren, jednom ili dvaput. Ali postojanje hrisosa bilo mi je poznato samo na onaj isti mutni nain kao i postojanje sveta izvan moga grada Nesusa, odnosno postojanje, osim naeg kontinenta, drugih kontinenata, na severu, na istoku i na zapadu. Na ovom noviu bilo je lice za koje sam u prvi mah pomislio da je ensko - krunisana ena, ni stara ni mlada, ali tiha i savrena, u utom metalu. Najzad sam okrenuo i drugu stranu moga blaga, a tad mi je stvarno stao dah: utisnut na poleini bio je ba onakav letei brod kakav sam gledao na grbu iznad ulaza u moj tajni mauzolej. To se inilo neobjanjivo - toliko neobjanjivo da se u to vreme nisam ni trudio da ita nagaam u vezi s tim, sasvim siguran da bi svako nagaanje bilo besplodno. Samo sam stavio novi u dep i vratio se, obuzet nekom vrstom transa, u drutvo moje egrtske bratije. Nije dolazilo u obzir da taj novi stalno nosim sa sobom. im se ukazala prva prilika, odunjao sam se u nekropolis, sam, i potraio svoj mauzolej. Tog dana su se atmosferske prilike promenile - gurao sam se kroz potpuno mokro bunje, gacao po dugakoj, matoroj travi koja je ve poela polegati kao zimu. Kad sam stigao do svog sklonita, to vie nije bila ona letnja peina puna primamljive sveine, nego ledena klopka u kojoj sam oseao prisutnost neprijatelja previe neodreenih da bi im se mogla dati imena, prisutnost Vodalusovih protivnika koji su sigurno ve saznali da sam ja njegov zakleti podravalac; pa im ja unutra stupim, jurnue napred da zatvore crna vrata na nedavno podmazanim arkama. Dabome da sam znao da su to gluposti. A ipak, znao sam da ima i istine u tome, da ja to oseam njihovu blizinu u vremenu. Kroz koji mesec ili godinu mogao bih stii do take gde me oni ekaju; jer, kad sam onom sekirom zamahnuo, opredelio sam se za borbu, a to nije obiaj muitelja. U podu je postojao, maltene u podnoju moje pogrebne bronze, jedan labav kamen. Izvadio sam ga, stavio hrisos pod njega, pa ispevuio jednu vraku koju sam nauio nekoliko godina pre toga od Rohea, nekoliko stihova koji je trebalo da uine skrivene predmete bezbednim:

Gde te stavim, lei tu, ne daj da te drugi zna, tvoju tajnu uvam svu samo, samo ja.

Ovde budi, nemoj ii, drugom elja zalud sva, svak te mora zaobii dok ne doem opet ja.

Da bi vraka bila stvarno delotvorna, ovek mora da hoda u krug oko te take u pono, nosei mrtvaku sveu, ali ja se na tu pomisao poeh smejati - podsetila me je na Droteove izmiljotine o upanju lekovitog bilja iz grobova u pono - tako da sam odluio da se oslonim samo na stihove, iako sam, ne bez izvesnog zaprepaenja, otkrio da sam sad dovoljno star da se ovakvih maija ne stidim. Dani su proticali, a uspomena na moju posetu mauzoleju ostajala je dovoljno ivopisna, tako da nisam kretao u novi pohod da se uverim da je moje blago bezbedno, iako sam na mahove eleo da to uinim. Onda doe prvi sneg,

pretvarajui ruevine tvravskog zida u gotovo nesavladivo klizavu prepreku, a dobro znani nekropolis u udnu divljinu varljivih humki, gde su spomenici iznenada postali preveliki pod svojim ogrtaima od novog snega, ali gde je drvee i bunje, istim takvim ogrtaima, prignjeeno na polovinu normalne veliine. Priroda egrtskog statusa u naem cehu takva je da je u poetku lako biti egrt, ali potom, dok se egrt pribliava odraslom dobu, tereti postaju sve tei i tei. Najmanji deaci ne rade ba nita. Sa est punih godina, kad rad poinje, u poetku imaju samo da trkaju uz i niz stepenice Matahinske kule nosei poruke; mali egra, ponosan to mu je to povereno, jedva i da osea napor. Meutim, proticanjem vremena, njegov rad postaje sve tegobniji. Dunosti ga vode ga u druge delove Citadele - do vojske u tvravskom zidu, gde doznaje da vojni egrti imaju doboe i trube (one obine i one dugake, zvane "ofikleide") i izme i ponekad zlatasto ukraene oklope; do kule "Medved", gde vidi kako deaci, ne stariji od njega, ue da upravljaju divnim borbenim ivotinjama svih vrsta, a to su izmeu ostalih ogromni psi "mastifi", ija je glava velika kao lavlja i ptice dijatrime, vie od oveka, iji se kljunovi oblau elikom; ide egrt i do stotinu drugih takvih mesta, gde po prvi put dozna da njegovu gildu mrze i preziru ak i oni (uistinu, ponajvie oni) koji se njenim uslugama koriste. Jo malo, pa poinje ribanje i kuhinjski rad. Samo, Brat kuvar obavlja one kuvarske poslove koji mogu biti zanimljivi ili prijatni, a egrtu ostaje da ljuti povre, posluuje kalfe i nosi beskonane nizove naslaganih posluavnika dole u ublijetu. Ja to tada nisam znao, ali, bliilo se, u tom mom egrtskom ivotu, za koji sam pamtio da mi je uvek samo postajao sve tei i tei, vreme preokreta, posle koga e biti manje tekih i dosadnih poslova, a vie prijatnih stvari. U godini pre nego to e postati kalfa, stariji egrt uglavnom nadgleda rad mlaih od sebe. Njegova ishrana, pa ak i njegova odea se poboljavaju. Mlae kalfe poinju prema njemu da se ophode maltene kao prema sebi ravnom, a daje mu se, iznad svega, i ohrabrujui teret odgovornosti, zadovoljstvo da zapoveda i da pazi da zapoveeno bude i izvreno. Kad ga unaprede, postao je odrastao ovek. Ne radi vie nikakav posao osim onog za koji je kolovan; i slobodan je da izlazi iz Citadele kad obavi svoje dunosti, a za tu razonodu dobija i znatne sume novca. Ako se on, pre ili kasnije, uzdigne i do zvanja majstora (a za tu ast potrebni su potvrdni glasovi svih ivih majstora), imae pravo da bira samo one poslove koji ga zanimaju ili zabavljaju, kao i da upravlja poslovima same gilde. Ali morate shvatiti da sam ja te godine, o kojoj sada piem, godine u kojoj sam spasao ivot Vodalusu, bio neupuen u sve to. Usled nailaska zime (tako su mi rekli) prekinuta je sezona ratovanja na severu, pa su se autarh i njegovi doglavnici i savetnici vratili u svoja sedita delilaca pravde. "Zato", objanjavao mi je Rohe, "sad imamo toliko novih klijenata. I jo e ih doi... desetine, moda stotine. Moda emo morati da ponovo otvorimo etvrti nivo." Mahnuo je pegavom akom da pokae da je, bar on, spreman da uini sve to bude potrebno. "Je li on ovde?" pitao sam. "Autarh? Ovde u Citadeli? U Velikom dvoru?" "Naravno da nije. Ako bi on ikad doao, ti bi to znao, zar ne? Bile bi parade, pa inspekcije, i svata bi se deavalo. Ima ovde apartman za njega, al' ta vrata nisu otvarana sto godina. On e biti u skrivenoj palati - u Kui Apsoluta - negde severno od grada." "Zar ne zna gde?" Roheovo dranje postade odbrambeno. "Ne moe se kazati gde je, zato to tamo nema niega sem same Kue Apsoluta. Ona je tamo gde je. Na severu, s druge strane reke." "Izvan Zida?" Nasmeio se mom neznanju. "Daleko izvan Zida. Nekoliko nedelja hoda. Naravno, autarh bi mogao za trenutak da stigne leteim amcem dovde ako bi eleo. Na Zastavnu kulu - tu bi se letei amac spustio." Ali nai novi klijenti nisu dolazili letilicama. Oni manje vani stizali su u kolonama od po deset do dvadeset mukaraca i ena; bili su vezani lancima oko vrata i jedni za druge. uvali su ih dimarhi, prekaljeni vojnici u oklopima,

koji su izgledali kao da su napravljeni za upotrebu i upotrebljavani. Svaki klijent nosio je po jedan bakarni cilindar, u kome bi trebalo da se nalaze njegovi, ili njeni, papiri, pa prema tome i njegova, ili njena, sudbina. Svi su oni odlamali peate i, jakako, itali ono unutra; potom su neki unitavali svoje papire, a neki ih razmenjivali sa drugima. Oni koji stignu bez papira, ostaju zatoeni sve dok ne doe neka nova naredba o njihovoj sudbini; a to u veini sluajeva znai - doivotno. A ko je razmenio papire sa nekim drugim, razmenio je i sudbinu; pa bude puten ili zadran, muen ili smaknut, umesto nekog drugog. Oni vaniji stizali su u oklopnim koijama. Ta vozila su imala eline strane i reetke na prozorima, ne toliko da spree bekstva, ve vie da onemogue akciju spasavanja spolja, i im je prvo takvo zatutnjalo oko istone strane Vetije kule i ulo u Staro dvorite, kroz celu gildu su krenule glasine o junakim probojima koje Vodalus navodno smilja ili ih je ranije izvodio. Jer, sve moje kolege egrti, i veina kalfi, verovali su da se meu tim klijentima nalazi mnogo Vodalusovih doglavnika, drugara i saveznika. Ja nisam imao volju da ma kome od takvih klijenata pomaem da bei, jer bi to donelo sramotu gildi to, koliko god bio odan Vodalusu i vodalusovcima, nisam mogao prihvatiti; a bekstvo, uostalom, ne bi ni uspelo. Ali ja sam se nadao da u ljudima koje sam smatrao svojim ratnim drugovima obezbediti one male pogodnosti koje su bile u okvirima mojih moi: dodatnu hranu ukradenu sa posluavnika manje zaslunih klijenata i, ponekad, parence mesa prokrijumareno iz kuhinje. Jednog dana, dok je napolju hujao vetar, ukaza mi se prilika da saznam ko su ti klijenti. Ribao sam patos u radnoj sobi majstora Gerlousa, kad njega pozvae na neku dunost; otiao je, ostavljajui na svom stolu hrpu dosjea, tek stiglih. Ka njima sam pohitao im su vrata tresnula za Gerlousom i uspeo da na preskok proitam veinu pre nego to sam na stepenitu opet zauo njegov teki korak. Ni jedan jedini - niko - od tih zatvorenika ije sam papire proitao nije bio pristaa Vodalusov. Bili su to trgovci koji su pokuali da zgrnu bogatstvo na robi koja je bila potrebna vojsci, ili soldatue koje su uhodile za Ascijance, nalo se i nekoliko gnusnih civilnih zloinaca. Nita drugo. Kad sam iziao da prospem kofu u kameni slivnik u Starom dvoritu, video sam da tu stoji oklopna koija sa dugogrivom zapregom ivotinja koje su irile oko sebe vodenu paru i topotale, dok su straari nosili lemove oiviene krznom. Straari su pokorno prihvatili nae vreve kuvanog vina. Uhvatio sam ime Vodalus u vazduhu, ali u tom trenutku inilo se da sam ga jedino ja uo i odjednom me je uhvatilo oseanje da je Vodalus bio samo jedan eidolon, slika umom nainjena; eidolon koji je moja mata stvorila od one magle; a da je samo onaj ovek koga sam ubio njegovom sopstvenom sekirom bio stvaran. Poletee mi u lice, kao lie vetrom poneto, oni dosjei koje sam maloas na brzinu prelistavao. U tom trenutku zabune shvatio sam, po prvi put, da sam do neke mere lud. Moglo bi se tvrditi da je to bio najmuniji trenutak mog ivota. esto sam lagao majstore Gerlousa i Palaemona, i majstora Malrubiusa dok je bio iv, lagao sam Drotea zato to je bio kapetan, Rohea zato to je bio stariji i jai od mene, a Eatu i druge manje egrte zato to sam hteo da postignem da me cene. Sada vie nisam mogao biti siguran da me moj sopstveni um ne lae; sve moje neistine sad su se okretale protiv mene, tako da ja, koji pamtim sve, nisam mogao biti siguran da li su moje uspomene ita vie od snova. Pamtio sam Vodalusovo lice na meseini; ali jo ranije sam imao elju da ga vidim. Zapamtio sam Vodalusov glas kako mi se obraa, ali davno pre toga sam eznuo da ga ujem, kao i da ujem glas one ene. Jedne ledene noi, odunjao sam se do mauzoleja i opet izvadio onaj hrisos. Izlizano, smireno, androgino lice na prednjoj strani nije bilo Vodalusovo.

4. TRISKELE Gurao sam tap uz jedan zaleen slivniki kanal, to mi je bila kazna za neki sitan prekraj, i tad sam ga naao na mestu gde uvari Medved-kule bacaju svoje smee, iskidana tela ivotinja ubijenih tokom vebanja. Naa gilda zakopava svoje mrtve pokraj zida, a svoje klijente u donjim zonama nekropolisa,

ali ovi iz Medveda ostavljaju svoje da ih neko drugi odnese. Meu tim mrtvima, on je bio najmanji. Postoje susreti koji ne promene nita. Urt okree staro lice ka suncu, koje svojim sjajem obasipa njegove snegove; a sneg svetluca i iskrii se sve dok vrh svake ledenice koja visi sa rairenih bedema na kulama ne pone da lii na Kandu pomiritelja, dragulj najvredniji od svih. Tada svako osim najmudrijih poveruje da e sneg morati da se otopi i ustupi mesto nekom produenom letu posle leta. Ne dogodi se nita slino. Raj potraje jednu, ili dve smene strae, a onda senke stanu da plave kako se razvodnjeno mleko oprua po snegu, koji se premeta i plee mamuzan istonim vetrom. Doe no i sve je kao to je i bilo. Moje pronalaenje Triskelea bilo je takvo. Imao sam oseaj da je moglo, i trebalo, da promeni sve, ali pokazalo se da je to samo epizoda koja je potrajala nekoliko meseci, a kad se zavrila, a on otiao, nikakvih promena nije bilo, jo je jedna zima prola, jo jedan praznik Svete Katarine doao. Kamo sree da mogu da vam prenesem koliko je jadno izgledao, kad sam ga dodirnuo, i koliko vedro. Leao je na boku, prekriven krvlju. Na hladnoi je ta krv bila tvrda kao katran i jo blistavo crvena, hladnoom ouvana. Priao sam mu i stavio aku na njegovu glavu - ne znam zato. Izgledao je mrtav kao i svi ostali, ali je tad otvorio jedno oko i njime zakolutao ka meni i u tom jednom oku se videlo pouzdanje da su najgore nevolje okonane - ja sam svoj deo uradio, kao da je to oko govorilo, i ja sam izdrao, i sve sam dao to sam mogao dati; a sad je red na tebe, da postupi prema meni onako kako ti je dunost. Da je bilo leto, mislim da bih ga ostavio da skona. Ali ve neko vreme nisam nijednu ivu ivotinju imao priliku da vidim - ak ni tilakodona, deraa smea. Opet sam ga pogladio, a on mi je liznuo aku, i posle toga nije bilo mogue napustiti ga. Podigao sam ga (i iznenadio se koliko je teak), a onda sam se osvrnuo pokuavajui da smislim kuda bih s njim. U naoj spavaonici njega bi otkrili pre nego to svea izgori za irinu jednog prsta, znao sam. Citadela je ogromna i ogromno zamrena, sa mnotvom slabo poseivanih soba i hodnika u svojim kulama, u zgradama koje su podignute izmeu kula i u galerijama iskopanim ispod toga. Ipak se nisam mogao dosetiti nijednog takvog mesta do koga bih mogao stii, a da uz put ne budem pet-est puta primeen, pa sam na kraju preneo tu jadnu zver u stanite nae gilde. Onda sam ga morao proneti pored kalfe koji je straario na poetku stepenita koje vodi dole, ka podrumskim spratovima sa elijama. Prva moja zamisao bila je da ga stavim u korpu u kojoj smo nosili istu posteljinu za klijente. Bio je dan menjanja posteljine i rublja, pa bi bilo lako proi jedanput vie nego to je stvarno potrebno; inilo se da su izgledi da kalfa-straar neto primeti minimalni, ali, to bi znailo ekati due od jedne straarske smene da se oprana posteljina osui, a zatim rizikovati da brat koji straari na treem spratu podruma, i koji bi me video kako silazim na naputeni etvrti, pone da postavlja pitanja. Umesto toga, ostavio sam psa da lei u sobi za sasluanja - bio je odve slab da se pokrene - i ponudio se da zamenim straara na poetku rampe. On je oduevljeno prihvatio priliku da se oslobodi dunosti i predao mi svoj irokoseivni karnificijalni ma (koji, po teoriji, ne bi trebalo da dodirujem) i svoj fuliginski ogrta (koji je meni bilo zabranjeno oblaiti, iako sam ve bio vii rastom nego veina kalfi), tako da bi iz daljine izgledalo da je na strai isti ovek. Obukoh ogrta, ali im taj drugar ode, ostavih ma uspravno u ugao i donesoh mog psa. Svi ogrtai nae gilde su prostrani, a ovaj je bio i prostraniji od veine, zato to je brat koji ga je nosio bio neto krupnije grae. Osim toga, aavocrna boja "fuligin", uistinu crnja od crne, divno ponitava sve nabore, preklope i ispupenja, ini ih, zapravo, nevidljivim: oko nailazi samo na bezlinu crninu. Sa kapuljaom navuenom na glavu morao sam izgledati kalfama za njihovim stolovima na podzemnim nivoima (ako su uopte gledali ka stepenitu i videli me) kao brat malo deblji od veine koji silazi na nie spratove. ak ni straar na treem nivou, gde klijenti koji su sasvim izgubili razum urlaju i tresu lance, nije mogao videti nita neobino u injenici da neki drugi kalfa silazi na etvrti nivo za koji se govorkalo da e

biti ponovo osposobljen - niti u injenici da egrt hita niz stepenite kojim se maloas popeo jedan kalfa: pa, sumnje nema, stariji je neto tamo zaboravio pa poslao mlaeg da to donese. etvrti nivo nije izgledao odve upeatljivo. Otprilike polovina starih svetiljki jo je gorela, ali je u hodniku tokom vremena curilo blato, sad ve debelo kao aka. Jedan radni sto jo je stajao tamo gde su ga ostavili pre, moda, dvesta godina; drvo bejae skroz istrunulo i itav se sto raspao od prvog dodira. A ipak ovde voda nikad nije dospela visoko; opredelio sam se za udaljeniji deo hodnika, a tamo ak ni blata nije bilo. Poloio sam svog psa na jedan klijentski leaj i oistio ga to sam najbolje mogao, sunerima koje sam doneo iz komore za sasluanja. Ispod skorene krvi, njegovo je krzno bilo kratko, kruto, utomrko. Patrljak njegovog odseenog repa bio je tako kratak da je imao vie u irinu nego u duinu. Ui - odrezane gotovo sasvim, tako da su ostali samo kruti iljci krai nego moj palac od vrha do prvog zglavka. U toj poslednjoj borbi razderana su mu prsa. Tu sam video njegove iroke miie koji su izgledali kao pospane zmije-daviteljke u bledoj crvenoj boji. Njegova prednja desna noga bila je unitena - u gornjem delu, smrvljena do pulpe. Odsekao sam je poto sam prsa zaio najbolje to sam umeo, ali je poela ponovo da krvari. Naao sam arteriju, podvezao je, onda navukao kou na to mesto (kao to nas je uio majstor Palaemon) da bi se dobio uredan patrljak. Triskele mi je s vremena na vreme lizao ruku dok sam radio, a kad sam zavrio poslednji bod iglom i koncem, poeo je polako da lie to mesto, kao da je on medved pa da moe lizanjem da postigne da mu izraste nova noga. Triskeleove vilice bile su velike kao kod arktotera, a onjaci dugi kao moj kaiprst, ali su mu desni bile bele; u tim vilicama sada nije bilo vie snage nego u aci nekog kostura. Njegove su oi bile ute i sadravale su izvesnu koliinu istog ludila. Te veeri razmenio sam dunosti sa klincem koji je trebalo da odnese klijentima hranu. Uvek se pojavljivao viak posluavnika, zato to su neki klijenti odbijali da jedu, a ja sad odnesoh dva takva posluavnika dole, Triskeleu, pitajui se da li je jo iv. Bio je iv. Nekako se spustio sa kreveta gde sam ga bio ostavio i otpuzio - ustati nije mogao - do ivice blata, gde se bilo nakupilo neto vode. Popio je jednu zdelu supe, ali kad sam pokuao da ga hranim hlebom, uvideo sam da ne moe dovoljno da ga savae da bi ga progutao; zato sam namoio hleb u drugoj zdeli supe i tako mu ga davao, a kad je nestalo i hleba i supe, sipao sam u tu istu iniju vode, ponovo i ponovo, dok ne ostadoe oba vra prazna. Kad sam se opruio po mom leaju, gotovo na vrhu nae kule, priinilo mi se da ujem njegovo mukotrpno disanje. Nekoliko puta sam se pridizao u sedei poloaj i oslukivao; svaki put je taj zvuk postepeno nestajao, samo da bi se opet vratio im legnem i ostanem neko vreme u leeem poloaju. Moda je to bilo samo lupanje srca. Da sam ga naao godinu ili dve godine ranije, za mene bi bio boanstvo. Ispriao bi Droteu i ostalima, pa bi Triskele bio boanstvo za sve nas. A sada sam znao istinu o njemu, znao sam da je samo jedna nesrena ivotinja, a ipak ga nisam mogao pustiti da umre, jer bih time pogazio vezu poverenja koju sam imao uspostavljenu s neim u meni. ovek sam postao (ako sam uopte postao) pre tako kratkog vremena; ne bih mogao podneti pomisao da je taj ovek, u koga sam se pretvorio, toliko razliit od onog deaka koji sam bio. Pamtio sam svaki tren svoje prolosti, svaku zalutalu misao i sliku, svaki san. Pa kako tu prolost da unitim? Uzdigao sam ake i nastojao da ih gledam - znao sam da mi se na nadlanicama sad jasno istiu vene. A kada se vene istiu, onda si ovek. U snu, sioh opet do etvrtog nivoa ubijanja i naoh tamo jedng ogromnog prijatelja iz ijih eljusti je kapalo. On mi se obrati. Sledeeg jutra opet sam posluio klijente i opet ukrao hranu da bih je poneo dole psu, mada sam se nadao da je mrtav. Nije bio mrtav. Digao je njuku i kao da mi se iscerio, ustima tako irokim da se inilo da bi se njegova glava mogla razii na dve polovine; ali nije pokuao da ustane. Nahranio sam ga, a kad sam se spremao da poem, pomislih u kakvom je jadnom stanju. Zavisi od mene!

Nekad je bio visoko cenjen; treneri su ga uvebavali kao to trkae vebaju za trku; hodao je u gordosti, sa tim svojim ogromnim prsima, irokim poput ljudskih, i sa nogama poput stubova. A sad ivi kao duh. ak i samo njegovo ime sprano je njegovom krvlju. Kad sam imao slobodnog vremena, poseivao sam Medveu kulu i sprijateljivao se, koliko sam najbolje mogao, s tamonjim rukovaocima zveri. Oni imaju sopstvenu gildu, koja, iako je manje vredna od nae, ima mnogo udnih znanja i obiaja. Naao sam da su ti obiaji, do zapanjujueg stepena, slini naima, mada u njihov arkanum, dabome, nisam mogao prodreti. Kod njih, prilikom uzdizanja u rang majstora, kandidat stoji pod jednom metalnom reetkom po kojoj hoda krvarei bik; u jednom trenutku u ivotu svaki brat se oeni lavicom ili medvedicom, posle ega izbegava ljudske ene. Sve ovo samo govori da izmeu njih i ivotinja koje oni izvode u arenu postoji veza veoma slina onoj izmeu nas i naih klijenata. Kasnija putovanja odvela su me veoma daleko od nae kule, ali sam svuda nailazio na obrazac nae gilde ponovljen bez razmiljanja (kao to se slika ponavlja u ogledalu oca Inirea u Kui Apsoluta) u udruenjima svih moguih zvanja, tako da su svi oni muitelji kao i mi. Lovina je lovcu kao klijent nama; isto su kupci trgovcu; neprijatelji Komonvelta vojniku; vladani vladaocima; mukarci enama. Svako voli no to unitava. Nedelju dana poto sam ga odneo dole, naoh samo Triskelove epave otiske apa u blatu. Bio je otiao, ali sam ja krenuo za njim, siguran da bi mi neko od kalfi kazao da je kojim sluajem Triskele otiao uz rampu. Uskoro su me ti otisci doveli do jednih uzanih vrata iza kojih je poinjao pravi kovitlac neosvetljenih hodnika za ije postojanje do sada nisam uopte znao. U mraku mu vie nisam mogao pratiti trag, ali sam ipak poao dalje, pomiljajui da bi on u tom ustajalom vazduhu mogao da oseti moj miris i da poe ka meni. Uskoro sam zalutao i produio napred prosto zato to nisam znao kako bih se vratio. Nema naina da procenim starost tih tunela. Imam utisak (mada teko mogu rei zbog ega) da su stariji od Citadele iznad njih, iako je ona tako drevna. Citadela je nama preostala sa samog zavretka one epohe u kojoj su ljudi jo imali elju da lete, da stiu do novih sunaca, da ne ostaju kod ovog Urtovog sunca; tada su sredstva, potrebna za takve letove, ve nestajala kao vatre koje se gase. Iako je to veoma davna prolost, iz koje jedva da pamtimo ijedno ime, ipak znamo da je postojala. A pre nje mora biti da je postojalo neko drugo vreme, vreme ukopavanja, vreme buenja mranih tunela, sada potpuno zaboravljeno. Bilo kako bilo, mene je tamo uhvatio strah. Trao sam - povremeno i natravao na zidove - i najzad ugledao takicu bledog dnevnog svetla; kroz jednu rupu, jedva dovoljnu da prou moja glava i ramena, nekako se ispentrah napolje. Naao sam se na akama i kolenima, na ledom pokrivenom pijedestalu jednog od onih starih, facetovanih brojanika ije mnogobrojne facete pokazuju svaka drugo vreme. Ovaj brojanik se nagnuo u stranu, nesumnjivo zbog toga to su mrazevi ovih kasnijih epoha, ulazei u tunel, izdigli temelje; ostao je pod takvim uglom da bih sam sebi mogao sluiti i kao stub sunanog asovnika, ocrtavajui na neobeleenom snegu tiho promicanje kratkog zimskog dana. Prostor oko tog brojanika bio je, leti, bata, ali ne nalik na na nekropolis sa svojim poludivljim drveem i talasastim livadama. Ovde su cvetale rue posaene u upove irokih otvora koji su stajali na ploniku od kamenih kocki. Statue zveri bile su postavljene leima okrenute ka etiri dvorska zida, pogleda uprtog ka nagnutom brojaniku: ogromne barilambde; arktoteri, kraljevi meu medvedima; oklopljeni kliptodonti; smilodonti sa onjacima koji su zaista nalik na sablje. Sve je to sad bilo zapraeno snegom. Potraio sam tragove Triskelea, ali on tu nije bio. Zidovi dvora imali su visoke, uzane prozore. Kroz njih nisam video nikakvu svetlost niti pokret. Kopljaste kule Citadele dizale su se svuda unaokolo, tako da sam znao da nisam iz nje otiao - tavie, inilo se da sam blizu sedita Citadele, gde nikada ranije nisam bio. Tresui se od hladnoe, priao sam najbliim vratima i zalupao po njima. Imao sam oseanje da bih mogao veno lutati kroz te tunele dole i nikad ne nai novi izlaz na povrinu, pa sam se reio da, ako treba, i razbijem neki od tih prozora, radije nego da opet siem u

tunel. Iznutra se nita nije ulo, iako sam pesnicom uporno lupao po ploama tih vrata. Oseanje da vas neko posmatra ne moe se stvarno opisati. uo sam ljude kako govore da je to neto kao bockanje na potiljku, ili ak utisak da neke oi plove po mraku, ali ni jedno ni drugo nije tano, bar ne u mom sluaju. Pre je to neto kao nelagodnost bez izvora, praena oseanjem da se ne smem okrenuti, jer ako se okrenem, ispau budala to sam reagovao na jednu neosnovanu intuiciju. Naravno da se ovek na kraju ipak okrene. Uinio sam to, s nejasnim utiskom da me je neko pratio i sad izaao kroz istu onu rupu u podnoju brojanika. Umesto toga video sam neku mladu enu umotanu u krzna kako stoji ispred jednih vrata na suprotnoj strani ovog unutranjeg dvorita. Mahnuo sam joj i krenuo ka njoj (urno, jer mi je bilo toliko hladno). Onda je i ona pola ka meni, pa smo se sreli na udaljenijoj strani brojanika. Pitala je ko sam i ta u tu, a ja sam odgovarao najbolje to sam mogao. Lice zaokrueno njenom krznenom kapuljaom bejae izvrsno oblikovano, a sama ta kapuljaa, i njen kaput i krznom oiviene izme, bejahu mekanog i bogatog izgleda; zato sam, razgovarajui s njom, bio jadno svestan svoje koulje s zakrpama, svojih pantalona sa zakrpama i svojih blatnjavih nogu. Zvala se Valerija. "Vaeg psa ovde nemamo", ree. "Moete potraiti ako mi ne verujete." "Nisam ni mislio da je kod vas. Samo elim da se vratim tamo gde pripadam, u kulu Matahin, a da ne moram da ponovo ulazim dole." "Veoma ste hrabri. Ja sam tu rupu videla jo kao devojica, ali se nikad nisam usudila da siem u nju." "Ja bih rado uao", rekoh. "Mislim, tu, unutra." Otvorila je vrata kroz koja je izila i povela me u jednu sobu gde su zidovi bili prekriveni tapiserijama, a prastare, krute stolice izgledale uvrene za svoja mesta kao statue u sleenom dvoritu. Uz jedan zid bilo je dvorite gde se dimila nekakva vatrica. Priosmo joj i Valerija skide kaput, a ja rairih ake ka toploti. "Zar nije bilo hladno u tunelima?" "Ne tako hladno kao napolju. Sem toga, trao sam, a nije bilo vetra." "Vidim. Ba udno da im izlaz bude u Atrijumu vremena." Izgledala je mlaa od mene, ali s nekim kvalitetom drevnosti u toj njenoj metalom oivienoj haljini i u seni njene crne kose, usled ega je delovala starija nego majstor Palaemont: iteljka nekih zaboravljenih jueranjica. "Kako zovete tu batu? Atrijum vremena? Zbog onih brojanika, pretpostavljam." "Ne, brojanici su tu uneti zato to smo to mesto tako zvali. Volite li mrtve jezike? Na brojanicima su motoi. Lux dei vitae viam monstrat, to znai 'Zrak novog sunca obasjava stazu ivota'. Felicibus brevis, miseris hora longa. 'Ljudi dugo ekaju sreu.' Aspice ut aspiciar." Morao sam joj kazati, postien donekle, da ne znam nijedan jezik osim tog kojim razgovaramo, a i taj skromno. Otiao sam tek poto smo, priajui, proveli celu jednu smenu strae, ili due. U ovim kulama stanovala je njena porodica. Prvo su ekali da, zajedno sa autarhom njihove ere, odlete sa Urta; kasnije su ekali zato to se nije imalo ta initi do ekati. Mnoge su dvorjane dali Citadeli, ali poslednji od njih je umro pre nekoliko pokolenja; sad su siromani, a njihove su kule u ruevinama. Valerija nikada nije stupila nogom na gornje spratove. "Neke od kula su izgraene jae nego druge", rekao sam. "Vetija kula je takoe propala iznutra." "Zar stvarno postoji takvo mesto? Dadilja mi je o njemu priala kad sam bila mala - da me plai - ali ja sam mislila da je to samo pria. Navodno je postojala i neka Kula muenja, gde svi koji uu umiru na mukama." Rekao sam joj da je taj deo izmiljen. "Slavni dani ovih kula meni jo vie lie na predanje", ree ona. "Niko moje krvi sad ne nosi ma protiv neprijatelja Komonvelta, niti stoji kao talac za nas kod Orhidejskog izvora."

"Moe se desiti da neka od vaih sestara bude pozvana uskoro", uzvratio sam, ne elei, iz nekog razloga, da razmiljam o mogunosti da ode ona sama. "Ja sam sve sestre koje sad uzgajamo", odgovori ona na to. "I svi sinovi." Jedna stara slukinja nam donese aj i male, tvrde kolae. Ne pravi aj, nego mate sa severa, koji ponekad dajemo klijentima zato to je tako jeftin. Valerija se osmehnula. "Vidite, nali ste neku udobnost ovde. Brinete se za svog jadnog psa zato to je sakat. Ali moda je i on naao gostoprimstvo. Vi ga volite, pa ga, dakle, moe i neko drugi voleti. Vi ga volite, pa, dakle, moete voleti i nekog drugog." Sloio sam se s tim, ali sam tajno pomislio da nikad neu imati drugog psa, a tako je i bilo. Triskelea posle toga nisam video pet-est dana. Onda, jednoga dana, dok sam nosio pismo na bedeme Citadele, on u skokovima doe do mene. Nauio je da tri sa samo jednom prednjom nogom, kao to akrobat naui da stoji na jednoj ruci na ukraenoj lopti. Posle toga viao sam ga jo po jednom ili dvaput svakog meseca dokle god je sneg trajao. Nikad nisam saznao koga je Triskele naao, ko ga je hranio i za njega se brinuo; ali volim da pomiljam da je to bio neko ko je Triskelea u prolee poveo sa sobom, moda na sever do atorskih gradova i vojnih pohoda kroz planine.

5. ISTA SLIKA I DRUGI Praznik Svete Katarine za nau gildu je najvei dan, to je svetkovina koja nas vraa naem nasledstvu, to je dan kad kalfe postaju majstori (ako to ikad postanu), a egrti postaju kalfe. Ostaviu opis tih ceremonija za kasnije kad bude prilika da opiem svoje unapreenje; ali u godini o kojoj sada piem, godini bitke pokraj groba, unapreeni su Drote i Rohe, tako da ja ostadoh da budem kapetan egrta. Puna teina te slube nije me poela pritiskati do pred kraj ceremonije. Sedeo sam u ruevnoj kapeli, uivao u ivopisnom obredu i bio samo uzgredno svestan (na isti onaj prijatan nain na koji sam iekivao i gozbu) da u biti najstariji meu egrtima kad se stvar sasvim zavri. Malo po malo, meutim, zahvatilo me je oseanje uznemirenosti. Bio sam jadno raspoloen jo pre nego to sam shvatio da vie nisam razdragan; pogurio sam se pod teretom odgovornosti pre nego to sam sasvim razumeo da je sada na meni. Prisetio sam se koliko je Drote morao da se namui da odri disciplinu meu nama. Sad u ja morati isto, ali bez njegove snage, i bez ikoga ko bi meni bio ono to je Rohe njemu bio - porunik jednako star. Kad su se zavrni napevi skrili u gromki finale, a majstori Gerlous i Palaemon sa svojim maskama sa zlatnim linijama proli laganim koracima kroz vrata i kad su stare kalfe digle na ramena Drotea i Rohea, nove kalfe (a njih dvojica ve su zavlaila ruke u svoje konjanike torbice, okaene o opasa, da nau petarde koje e napolju ispaljivati), ve sam imao pripravnu odlunost i, ak, skicu plana. Trebalo je da mi, egrti, posluujemo na gozbi, a pre toga da skinemo srazmerno istu i novu odeu koju su nam dali za ceremoniju. Kad je pukla i poslednja petarda i kad su matrozi, inei svoj godinji gest prijateljstva, provalili nebesa jednim hicem najteeg artiljerijskog orua u Velikom dvoru, naterao sam svoje potinjene - koji su ve poinjali, ili mi se bar tako iilo, da mi dobacuju odbojne poglede - da hitro krenu u nau spavaonicu; onda sam zatvorio vrata i gurnuo jedan leaj na njih. Eata je bio najstariji posle mene i bili smo (sreom po mene) u tako prijateljskim odnosima u prolosti, da nita nije posumnjao dok nije bilo prekasno za delotvoran otpor. epao sam ga za guu, lupio njegovom glavom nekoliko puta o brodski kabinski zid, a onda ga ritnuo po nogama tako da je izgubio oslonac. "E sad", rekoh, "da li e biti moj pomonik? Odgovaraj!" Nije mogao da govori, ali je klimnuo glavom. "Dobro. Ja u Timona. Ti sledeeg najveeg." U roku od sto dahova (i to vrlo brzo disanih) momke smo nautirali tako da su se pokorili. Tek tri nedelje posle toga pojavili su se prvi sluajevi neposlunosti prema meni, pa i tad nije bilo masovne pobune nego samo pojedinanih sluajeva simuliranja bolesti.

Kao kapetan egrta imao sam nova zaduenja, ali i vie slobode nego ikad ranije. Ja sam bio taj koji je morao paziti da kalfe na dunosti dobijaju toplu hranu, ja sam nadzirao deake koji su mukotrpno nosili hrpe posluavnika namenjene naim klijentima. U kuhinji sam gonio svoje podreene na posao, a u uionici im pomagao u uenju; mene su slali daleko ee nego ikad pre da nosim poruke u daleke delove Citadele i da ak, u nekim malim razmerama, vodim poslove u ime gilde. Tako upoznah sve glavne putanje i mnoge retko poseivane zakutke - itnice sa visokim komorama i demonskim makama; bedeme ibane vetrom koji se nadnose nad gangrenozna sirotinjska naselja i pinakoteke. Ove poslednje poinju od jedne velike dvorane koja umesto tavanice ima cigleni svod u koji su useeni prozori; pod je tu od kamenih ploa preko kojih su razbacani tepisi. Du zida postoji niz mranih lukova od kojih poinju pinakoteke, nizovi soba iji su zidovi obloeni - kao i zidovi velike dvorane - bezbrojnim slikama. Mnoge od tih slika bejahu tako stare i poaavele da nisam mogao razabrati ta prikazuju, a bilo je i drugih ije znaenje nisam shvatao - igraica sa krilima nalik na pijavice, ena koja uti, stee kamu u rukama i sedi ispod posmrtne maske. Kad sam, jednoga dana, preao najmanje dve lige peaei izmeu tih zagonetnih slika, nabasao sam na jednog dedicu koji je uao navrh visokih merdevina. Hteo sam da ga pitam kojim putem u dalje, ali izgledao je toliko obuzet svojim poslom da ga nisam hteo uznemiriti, pa sam oklevao. Slika koju je istio prikazivala je jednog oklopnika kako stoji u pejsau potpune pustoi. Nenaoruan, ali sa motkom na kojoj je neka udnovata, kruta zastava. Vizir njegovog lema - sav zlatan, bez proreza za gledanje i disanje; uglaan toliko da mu se na povrini, kao u ogledalu, vidi ta mrtva pustinja, nita vie. Ovaj ratnik s nekog mrtvog sveta duboko me je dirnuo, mada nisam mogao rei zbog ega, pa ak ni koje sam to oseanje, zapravo, iskusio. Na neki mutan nain poeleo sam da skinem tu sliku sa zida i ponesem je - ne u na nekropolis, nego u jednu od onih planinskih uma iji izgled je na nekropolis odraavao (to sam jo tad shvatio) na idealizovan, ali i osakaen nain. Trebalo je da ta slika nae mesto meu drveem, da donjom ivicom svog rama poiva na mladoj travi. "...i tako", ree jedan glas iza mene, "svi su pobegli. Vodulas je, vidi, dobio ono po ta je doao." "Ti", odseno e drugi. "ta e ti tu?" Okrenuo sam se i video dvojicu armigera u blistavoj odei udeenoj da lii na odeu aristokrata u najveoj meri do koje su se armigeri u tom pogledu usuivali ii. Rekoh: "Imam poruku za arhivara" i podigoh kovertu. "Vrlo dobro", ree taj oklopniki pa koji mi se obratio. "Zna li mesto arhive?" "Upravo sam se spremao da pitam, gospodine." "Onda ti nisi pravi kurir za takvo pismo, zar ne? Daj to ovamo, a ja u dati nekom pau." "Ne mogu, gospodine. Dunost je moja da ga uruim." Drugi armiger ree: "Nije potrebno da bude tako otar prema ovom mladom oveku, Raho." "Ti ne zna ta je on, a?" "A ti zna?" ovek po imenu Raho klimnu glavom. "Iz kog si ti dela ove Citadele, glasnie?" "Iz kule Matahin. Majstor Gerlous me je poslao arhivaru." Lice onog drugog armigera se zatee. "Ti si, dakle, muitelj." "Tek uenik, gospodine." "Onda se ne udim to moj prijatelj eli da te nema na vidiku. Produi ovom galerijom do treih vrata, zaokreni i produi oko sto koraka, popni se stepenitem do drugog odmorita i idi hodnikom na jug do dvokrilnih vrata na kraju." "Hvala vam", rekoh i zakoraih u pravcu koji mi je on pokazao. "ekaj malo. Ako poe sad, moraemo te gledati." Raho ree: "Pa, ja bih radije da on bude ispred nas nego iza nas."

Svejedno, saekao sam, oslanjajui se rukom na jedan krak merdevina, da njih dvojica zau za ugao. Kao jedan od onih poluduhovnih prijatelja koji nam se u snu obraaju iz oblaka, stari ree: "Znai, torturist, a? Zna li da nikad nisam otiao do vas." Pogled njegovih oiju bio je nejak, podseao me je na pogled onih kornjaa koje smo ponekad plaili po obalama ola; njegov nos i vrh njegove vilice praktino su se susretali u jednoj taki. "Bog e dati da vas nikad ne vidim tamo", rekoh utivo. "A nemam se ega bojati sad. ta biste vi mogli sa ovekom kao to sam ja? Srce bi mi stalo ovako!" Ispustio je suner u kofu i pokuao da pucne mokrim prstima, ali tu nikakav zvuk nije nastao. "Ali znam gde je. Iza Vetiije kule. Tano?" "Jest", rekoh ja, malice iznenaen da su vetice poznatije nego mi. "Tako sam i mislio. Samo niko nikad ne pria o tome. Ljut si zbog tih armigera i ne krivim te za to. Ali treba da zna kako je njima. Oni treba da budu kao uzvieni, ali nisu uzvieni. Plae se da e umreti, plae se da e nekog povrediti i plae se da postupaju kao uzvieni. Nije im lako." "Njih treba ukinuti", rekoh. "Vodalus bi sve to oterao na posao u kamenolome. Oni su samo zaostatak iz neke prole ere - ta uopte mogu korisno da uine na ovom svetu?" Stari nagnu glavu na jednu stranu. "Je li, a od kakve su koristi oni bili na poetku? Zna li?" Kad sam prizna da ne znam, dedica sie sa merdevina kao kakav stari majmun, sainjen - tako je izgledalo - samo od ruku, nogu i namrekanog vrata; ake su mu bile dugake kao moja stopala, prsti kvrgavi, proarani plavim venama. "Ja sam Rudesind, kustos. Pretpostavljam da poznaje starog Ultana? Ne, naravno ne. Jer da ga poznaje, znao bi i put do biblioteke." Rekoh: "Nikad ranije nisam bio u ovom delu Citadele." "Nikad ovde? Pa ovo je najbolji deo. Slikarstvo, muzika i knjige. Imamo ovde jednog Fehina gde se vide tri devojke to oblae etvrtu u cvee koje izgleda tako stvarno da oekuje da pele izlete iz njega. I jednog Kvartiljozu, takoe. Nije vie popularan, Kvartiljoza, nije, inae ga ne bismo imali ovde. Ali taj je bio, na dan kad se rodio, bolji crta nego ova pljuckala i kapala za kojima su kupci danas ludi. Mi dobijamo, vidi, ono to Kua Apostola nee. To e rei, dobijamo stare, a one su, uglavnom, i najbolje. Dou prljave zato to su tako dugo bile okaene, a ja ih oistim. Ponekad ih i po drugi put istim ako su ovde dugo okaene. Fehina imamo ovde. Istina je! Ili, evo, vidi ovu. Dopada ti se?" Izgledalo je bezbedno potvrdno odgovoriti. "E trei put joj je. Kad sam bio poetnik, egrtovao sam kod starog Brenvolodera i on me je nauio kako se isti. Za primer je upotrebio ovu sliku, jer, kazao je, ova nita ne vredi. Poeo je ovde dole u uglu. Kad je uradio otprilike koliko se moe jednom akom pokriti, predao ju je meni i ja sam dovrio. Drugi put sam je oistio dok je moja ena bila jo iva. A to e biti posle roenja nae druge keri. Nije bila neto jako tamna, ali bile su me pritisle neke misli i eleo sam neto da radim. Danas mi je palo na pamet da je opet oistim. A i treba - vidi kako se lepo prosvetljava? Evo tvog plavog Urta, opet se die iza njegovog ramena, sve kao autarhova riba." Tokom sveg tog vremena ime Vodalusovo odzvanjalo je u mom uhu. Bio sam sasvim siguran da je stari siao s merdevina samo zato to sam ga izgovorio; zato sam eleo da ga pitam o Vodalusu. Ali, koliko god da sam se trudio, nikako nisam uspevao da navedem razgovor na tu stranu. Kad je moje utanje potrajalo jedan tren predugo i kad sam se pobojao da e kustos poi opet uz merdevine i nastaviti da isti, uspeo sam da kaem: "Je li ono Mesec? Meni je reeno da je plodniji." "Jeste, sad jeste. Ovo je slikano pre nego to su na njemu sproveli navodnjavanje. Vidi tu sivozelenu boju? U tim vremenima nju bi video kad bi digao pogled ka Mesecu. A ne zelenu kao sad. Nije izgledao ni tako veliki kao sad zato to nije bio tako blizu - tako je govorio stari Brenvoloder. Sad tamo raste dovoljno drvea da se sakrije i Nilamon, kao to ljudi u ali kau." Ugrabio sam priliku. "Ili da se sakrije Vodalus."

Rudesind se zacereka. "E da, ili on, istina je. Tamo kod tebe mora biti da trljaju ruke ekajui ga. Da li imate neto posebno u planu?" Ako je gilda imala ikakva posebna muenja za odreene pojedince, ja o tome nita nisam znao; ali trudio sam se da izgledam mudro, pa rekoh: "Smisliemo neto." "Valjda ete. A maloas mi se uinilo da si mu naklonjen. Ipak, moraete da saekate ako se sakrio u ume Lune." Rudesind die pogled ka toj slici, oigledno joj se divei, a onda se okrete meni. "Zaboravljam. Ti hoe kod naeg majstora Ultana. Vrati se do svoda ispod koga si upravo proao." "Znam put", rekoh. "Armiger mi je rekao." Stari kustos oduva ta uputstva u vetar jednim naletom svog kiselog daha. "To to ti je on rekao odvelo bi te samo do itaonice. Odatle bi ti bila potrebna jo jedna smena vremena da stigne do Ultana ako bi uopte i uspeo. Ne, vrati se do onog svoda. Proi i produi sve do kraja one velike sale koja se tamo nalazi, pa niz stepenice. Naii e na zakljuana vrata - lupaj jako sve dok te neko ne pusti unutra. To je dno magacina knjiga i tu Ultan ima radnu sobu." Poto me je Rudesind gledao, postupio sam po njegovim upustvima, iako mi se nije dopalo ono o zakljuanim vratima, niti mi se svialo silaenje stepenitem, to je nagovetavalo da bih se mogao pribliiti onim drevnim tunelima gde sam zalutao traei Triskelea. Sve u svemu, imao sam manje samopouzdanja nego kad sam bio u meni bolje poznatim delovima Citadele. Kasnije sam saznao da Citadela, zbog svoje veliine, ispunjava strahopotovanjem strance koji joj dou u posetu; ali ona je samo trunka u gradu koji se oko nje iri, a mi koji smo odrasli unutar sivog tvravskog zida Citadele i nauili nazive i meusobne odnose onih stotinak orijentira koji su potrebni da se ovek u njoj snae, oseamo, ve zbog toga, nelagodnost kad se naemo izvan poznatih podruja. Tako je bilo i sa mnom dok sam zalazio pod svod na koji mi je starac ukazao. Kao i drugi svodovi, bio je od tupe cigle crvenkaste boje, ali podran na dva stuba na ijim su kapitelima bila lica spavaa; naoh da su te utljive usne blede, a sklopljene oi stranije nego maske uasnog bola naslikane na metalu nae kule. U sobi u kojoj sam se obreo na svakoj slici bila je naslikana po jedna, ili nekoliko, ili mnogo knjiga; neki put su knjige na slici bile istaknute, a ponekad sam morao da prouavam sliku izvesno vreme da bih primetio ugao kjige koji viri iz depa na suknji neke ene ili da bih shvatio da neki udno izraeni kalem sadri rei namotane poput konca. Stepenite je bilo uzano, strmo i bez rukodraa; takoe je bilo zavojito uvijeno, pa sam, siavi niz prvih tridesetak stepenika, ve ostao gotovo sasvim bez svetlosti iz sobe iznad mene. Najzad sam bio prisiljen da idem sa ispruenim rukama ispred sebe i da pipanjem traim put da ne bih tresnuo glavom o vrata. Ali vrata nikad ne napipah. Umesto toga, nastupi kraj stepenita (zamalo da padnem u zamahu silaenja sa nepostojeeg poslednjeg stepenika) i meni ostade samo da traim put preko neravnog poda, oprobavajui nogama, u potpunoj tami. "Ko je to tamo?" pozva jedan glas. udnovata mu je bila rezonanca, kao da zvoni zvono u peini.

6. GOSPODAR KUSTOSA "Ko je to tamo? odjekivalo je u tami. Najhrabrije to sam mogao, odgovorih: "Neko sa porukom." "Onda, da ujem." Moje su se oi najzad navikavale na pomrinu, pa sam uspevao mutno da razaznam jedan veoma visoki oblik koji se pokretao meu tamnim, neravnim, jo viim oblicima. "To je pismo, gospodine", odgovorio sam. "Jeste li vi majstor Ultan, kustos?" "Niko drugi." Stao je pred mene. Ono za ta sam u prvi mah pomislio da je beliasta odea, bila je, inilo se sad, brada koja mu se otegla gotovo do pojasa. Bio sam ve visok koliko i mnogi koji se nazivaju uzvienima, to jest aristokratima, ali on je bio za glavu i po vii od mene, pravi uzvieni. "U tom sluaju, izvolite, gospodine", rekoh ja i pruih mu pismo.

Nije ga uzeo. "iji si egrt?" Opet kao da sam uo bronzu i sasvim iznenada me zanese oseanje da smo i on i ja mrtvi, da je mrak oko nas grobno zemljite koje se natiskuje ka naim oima, grobno zemljite kroz koje nas zvono zove da oboavamo u svetilitima, neznanim, koja pod zemljom moda postoje. Ona modra ena, koju sam video kako je izvlae iz groba, uzdie se ispred mene tako ivopisno da mi se uini da vidim njeno lice u gotovo svetleoj belini prilike koja je progovorila. "iji egrt?" upita ponovo. "Niiji. Ovaj, ja sam egrt gilde, nae. Majstor Gerlous me alje, gospodine. Majstor Palaemon pouava, najvie, nas egrte." "Ali gramatici vas ne ui." Veoma sporo, ruka visokog oveka poe traiti put ka pismu. "A, ui, i gramatici." Oseao sam se kao derite u razgovoru sa ovim ovekom koji je ve bio star kada sam se ja rodio. "Majstor Palaemon kae da moramo biti sposobni da itamo, piemo i raunamo zato to, kad u svoje vreme budemo majstori, moramo slati pisma i primati uputstva iz dvorova, kao i pisati beleke i voditi finansije." "Ovakva", ree mutna prilika ispred mene sveanim tonom. "Ovakva pisma." "Da, gospodine. Ba takva." "A ta veli ovo pismo?" "Ne znam. Zapeaeno je, gospodine." "Ako ga otvorim - (zauh kako krti vosak puca pod njegovim prstima) - da li e mi ga proitati?" "Mrak je ovde, gospodine", rekoh neodluno. "Onda e nam biti potreban Sajbi. Izvini." U mraku sam jedva nazirao da mi okree lea i sastavlja ake oko usta kao trubu. Saj-bi! Saj-bi! Ime je stalo da odjekuje kroz mrane hodnike koje sam oseao oko sebe; gvozdeni jezik zvona kao da je udarao sad po jednoj, sad po drugoj strani odjekujue bronze. Odazva se glas iz daljine. Neko vreme ekali smo u tiini. Najzad sam ugledao svetlost kako dolazi uzanom uliicom iji su zidovi bili (tako je izgledalo) od neravnog kamena i sasvim okomiti. Prilazila je - petokraki svenjak u ruci zdepastog, vrlo uspravnog mukarca od oko etrdeset godina, sa ravnim, bledim licem. Bradonja pored mene ree: "Eto tebe najzad, Sajbi. Jesi li doneo svetlo?" "Da, gospodaru. Ko je ovo?" "Kurir sa pismom." Pomalo ceremonijalnim tonom majstor Ultan mi ree: "Ovo je moj egrt Sajbi. Mi, kustosi, takoe imamo gildu, u kojoj smo mi, bibliotekari, jedno odeljenje. Ja sam ovde jedini majstor bibliotekarstva, a na je obiaj da egrte dodeljujemo svojim starijim lanovima. Sajbi je moj ve nekoliko godina." Rekoh Sajbiju da mi je ast da ga sretnem i zapitah, pomalo stidljivo, koji je dan praznik kustosa - pitanje koje je, nesumnjivo, bilo izazvano mojom pomilju da je mnogo takvih dana moralo proi bez unapreenja Sajbija u kalfu. "Proao je ve", ree majstor Ultan. Govorei to, pogledao je ka meni i ja pri svetlosti svea videh da su mu oi boje razvodnjenog mleka. "Dolazi u rano prolee. To je jedan divan dan. Iz drvea tada poinje da raste novo lie, u veini godina." Nije bilo drvea u Velikom dvoru, ali ja klimnuh glavom; onda, shvatajui da me on ne moe videti, rekoh: "Da, tada je divno, sa blagim povetarcima." "Ba tako. Ti si mladi koji shvata stvari kao ja." Spustio mi je aku na rame - nisam mogao da ne primetim da su mu prsti mrki od praine. "A takav je i Sajbi. On e biti glavni bibliotekar kad mene ne bude. Imamo mi, kustosi, procesiju, zna. Niz ulicu Jubar. On tada hoda pored mene, a obojica smo u sivim odedama. Koja je boja tvoje gilde?" "Fuligin", rekoh mu. "Boja tamnija od crne." "Za drvee koje se tamo nalazi - javore i hrastove, sikomore i dakfute - pria se da je najstarje na Urtu. Ono iri svoju senku s obe strane ulice Jubar, a ima ga jo i na etalitima blie sreditu. Trgovci iziu na vrata svojih radnji da vide te staromodne kustose, zna, a knjiari i antikvari nas, naravno, oduevljeno pozdravljaju. Pretpostavljam da smo jedan od zanimljivih prolenih prizora u Nesusu, na na mali nain." "Mora biti da je veoma upeatljivo", rekoh.

"I jeste, i jeste. I u katedrali je veoma fino, kad do nje stignemo. Upale velike grupe najtanjih svea i bude kao da sunce sija na neko nono more. Tu su i svee u plavom staklu koje treba da simbolizuje Kandu. Optoeni svetlou, obavimo svoje ceremonije pred visokim oltarom. Kai mi, ide li tvoja gilda u katedralu?" Objasnio sam mu da mi koristimo katedralu koja se nalazi ovde u Citadeli i ujedno izrazio iznenaenje to bibliotekari i drugi kustosi izlaze van njenih zidina. "To je nae pravo, vidi. Izlazi i sama biblioteka - zar ne, Sajbi?" "Uistinu islazi, majstore." Sajbi je imao visoko, etvrtasto elo sa koga je kosa, koja je ve postajala seda, uveliko odstupala. Zato mu je lice izgledalo maleno i malice bebasto; bilo mi je jasno kako Ultan, koji preko tog lica sigurno ponekad pree prstima kao i majstor Palaemon ponekad preko mog, jo moe imati utisak da je Sajbi maltene deak. "Vi ste, dakle, u bliskom dodiru sa odgovarajuim bibliotekama u gradu", rekoh. Stari se pogladi po bradi. "U najbliem, jer mi smo oni. Ova biblioteka je gradska biblioteka i, to se toga tie, ujedno biblioteka Kue Apsoluta. I mnogih drugih." "Mislite li time da kaete da je rulji iz grada doputeno da ulazi u Citadelu da bi koristila vau biblioteku?" "Ne", ree Ultan. "Mislim da kaem da se sama biblioteka prua dalje od zidina Citadele. A rekao bih da to i nije jedina institucija ovde za koju to vai. Otud sadrina ove nae tvrave toliko prevazilazi, obimom, zapreminu svoje posude." Govorei, dohvatio me je za rame i