efekat staklene baste smog ozonske rupe

Ефекат стаклене баште, киселе кише и смог Милица Шундић IV/2

Увод

Познато је, да је планета Земља један велики глобални систем, који се састоји од мноштво елемената. Између сваког од ових елемената постоји узрочно-последична веза, тако да можемо рећи да утицајем на један елемент, ми заправо утичемо на целокупан систем. Данас имамо ситуацију да је овај утицај на околину све већи и већи, а утичући на своју околину људи посредно утичу сами на себе. Можемо рећи да је све почело са индустријализацијом, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, кад је човек овладао техником у довољној мери да врши значајан утицај на окружење.

Сасвим је сигурно и доказано да је двадесети век човечанству донео огроман број проблема. Међутим учињен је и велик број позитивних ствари, као што је напредак у лечењу многих болести, нагло буђење свести о заштити животне средине. Са друге стране двадесет и први век нам доноси највећи изазов, борбу са климатским променама. Знаци су свуда око нас. Концентрација угљен-диоксида у атмосфери је највећа у задњих милион година. Цена нафте је све већа и већа, укупна светска потрошња нафте је око 4 милијарде тона годишње, док су укупне резерве нафте процењене на 120-160 милијарди тона.

Од 11 најтоплијих година у двадесетом веку чак 9 је било у 90-им. Услед даљег пораста температуре заустављање голфске струје се намеће као реална последица, а то значи, замрзавање Британских острва, касније и Европе. Можда најочитији пример промена које нам доноси промена климе и повећање температуре је топљење ледника, који бо могли потпуно да ишчезну у следећих неколико деценија. Какве би то последице могло имати за приобална подручија, нарочито земље Бенелукса, Италију, Менхетн (као пример за САД), а опет са друге стране могућ је пораст подземних вода који би се нарочито лоше одразили на области као што је Војводина.

1


1. Озон и озонске рупе

Озон је плавичасти гас који је штетан за удисање. Састављен је од три атома кисеоника.Различите врсте ултраљубичастог зрачења које производи Сунце константно производе и уништавају озонске молекуле. Нормално, производња и разарање балансира тако да је количина озона у било којем датом времену доста стабилна.

1.1 Озонски омотач

Озонски слој је један гигантски заштитни кишобран створен од слоја озона који обавија Земљу. Тај слој је дебљине око 20 километара, а налази се на 15-35 км изнад Земљине површине у горњој атмосфери (стратосфери).

Озон се налази у свим слојевима атмосфере, а највише га је у стратосфери око 90%. Чак и мала концентрација озона игра значајну улогу. Ултраљубичасто зрачење може оштетити ћелије живих организама, људи, животиња и биљака. Мале дозе овог зрачења резултирају као опекотине од Сунца, док веће дозе могу изазвати катаракте или рак коже, а могу утицати и на раст биљака.

Налик на добре сунчанице, озонски слој делује као природни филтер, блокирајући већину штетних ултраљубичастих Сунчевих зрака. Разарање озона узроковано је комплексним хемијским реакцијама укључујући хлор и бром, мада се мала количина ових елемената природно налази у стратосфери - нпр. хлор производе вулканске ерупције . Највеће уништење озона узроковале су у задњих 20 година хемикалије које су произвели људи.

Прве претпоставке о томе шта све људске делатности могу нанети озонском омотачу објављене су почетком 1970-тих година. Озон се оштећује у просеку 4-5% сваких десет година. Апсорпцијом ултраљубичастих зрака из Сунца, озон у атмосфери игра кључну улогу у заштити Земље.

Озон настаје када сунчеви зраци расцепе молекуле кисеоника у атомсфери. Касних 70-тих година научници су проматрали стањивање озонског омотача изнад Земљиних полова. Истаживањем су пронашли главног кривца: хемикалије назване хлорофлуороугљеници (CFC) који се производе у индустрији од 1930-тих година и користе се као погонско гориво и за хлађење. Када CFC побегне у ваздух, подиже се у стратосферу где се цепа сунчевим зрачењем. То производи активне хемијске спојеве који реагују с молекулима озона. Висока концентрација спојева може довести до настанка озонск ерупе која омогућује пропуштање штетног ултраљубичастог зрачења на Земљину површину. Од 1995. године употреба CFC-а је ограничена или забрањена. Према прорачунима Светске метеоролошке организације, озонске рупе изнад полова-где су се акумулирале врло велике количине CFC-а за време дугих, ледених поларних ноћи-могле би се обновити до

2


2075 године. Године 2006. измерена је највећа озонска рупа,величине 27,5 милиона кубних километара над Антартиком.

Слика 1 Озонска рупа над Антартиком

1.2 Узроци оштећења озонског омотача

Оштећење озонског омотача у стратосфери може да буде проузроковано антропогеним и природним изворима (који томе доприносе само у малој мери или индиректно).

Антропогени извори су углавном емисије бромофлуороугљеника (халона) и CFC и HCFC супстанци. Оне, на пример, имају широку примену у расхлађивачима фрижидера и клима-уређаја, аеросол распршивачима, средствима за стварање пене и средствима за чишћење и апаратима за гашење пожара. Остали извори који доприносе тањењу озона су емисија гасова из авионских мотора, укључујући емисију азотних оксида (NOx), водене паре, несагорених угљоводоника, угљен-моноксида (CO), угљен-диоксида (CO2) и сумпор-диоксида (СО2).

Природни извори подразумевају велике пожаре, одређене облике морских врста (које производе један стабилни облик хлора који доспева у стратосферу), велике

3


вулканске ерупције (које утичу на озонски омотач производе}и велике количине аеросоли, ситних честица, које повећавају ефикасност хлора у уништавању озона). Медјутим, аеросоли утичу на оштећење озонског омотача само присуством хлора на бази CFC супстанци.

1.3 Последице смањења озона у стратосфери

Смањење нивоа озона проузрокује повишене нивое УВ-Б зрачења у слојевима близу земљине површине, што може произвести последице:

• по људе – повећано UV-B зрачење изазива рак коже, катаракту очију, опекотине од сунца, слепило на снег, старење коже и погоршање имуног система;

• по водене еко-системе – UV-B зрачење ограничава производњу фитопланктона (који представља основу ланца исхране у океанима) и наноси {тету у раним фазама развоја риба, ракова, амфибија и других морских животињских врста;

• по копнене биљке – UV-B зрачење утиче на раст (мада су неке биљке у стању да се прилагоде повишеном нивоу зрачења);

• UV-B зрачење такође утиче на хемијске процесе у нижим слојевима атмосфере и доприноси концентрацијама тропосферског озона у зага|еним регијама (фотохемијски смог се повећава код повишених нивоа овог зрачења); утиче и на трајање концентрација неких једињења, укључујући неколико GHG-ова. Сем тога, CFC супстанце и потенцијалне замене могу да апсорбују дуготаласно инфрацрвено зрачење са површине земље, повећавајући на тај начин ефекат стаклене баште.

1.4 Мере заштите озонског омотача С циљем да се убрза обнављање озонског слоја, за шта ће сигурно бити потребно много деценија, потребно је да се предузму следеће мере: • обустављање производњи које користе HCFC и метил-бромид супстанце (емисије HCFC супстанци су у порасту откако су замениле CFC супстанце); • безбедно уништавање CFC супстанци и халона у складиштима и резервоарима (нпр. стари фрижидери и апарати за гашење пожара); • спречавање недозвољене трговине супстанцама које уништвају озон; • континуирано праћење супстанци које уништавају озон у тропосфери ради верификације поштовања медјународних протокола и праћење озонског слоја и нивоа UV зрачења ради потврде да предузете мере дају жељене резултате.

4


Слика 2 Дебљина озонског омотача 1984. и 1997. године

2. Ефекат стаклене баште

Отопљавање климата и глобално загревање са пратећим манифестацијама ремети глобалну еколошку равнотежу на Земљи. Стручњаци су сагласни да је последње отопљавање антропогеног карактера, а последица је наглог нагомилавања гасова који изазивају ефекат „стаклене баште” (Greenhouse) .

Познато је у научној сфери да се Земља двоструко више загрева индиректно, због наведеног ефекта. Ради се о физичком феномену загревања стакленика, коме је аналогно деловање атмосфере која пропушта Сунчево краткоталасно ултраљубичасто зрачење, док апсорбује дуготаласно инфрацрвено зрачење које емитује загрејана Земљина површина, захваљујући апсорпционој способности CO2 и гасова сличних апсорпционих способности (метан, азот-субоксид, озон, фреон и водена пара) који утичу на појаву ефекта „стаклене баште”. При томе се атмосфера загрева. Што је већи пораст CO2 и гасова сличних особина, то су услови за деловање физичког ефекта „стаклене баште” већи.

Ефекат „стаклене баште” када нормално функционише, одржава топлоту наше планете. Гасови који утичу на ефекат „стаклене баште”, формирају у атмосфери омотач који Сунчевој светлости омогућава да допре до површине Земље, али истовремено спречава губитак топлоте.

5


Слика 3 Природан и "појачан" ефекат стаклене баште

Природни ефекат је креиран енергијом Сунца, Земљином радијацијом и гасовима који стварају ефекат „стаклене баште”. У природном ритму ефекат „стаклене баште” повећава температуру за 16 ºC. Једноставно се ради о заробљеној енергији, од које директно зависи живот на Земљи. Дакле, тај гасовити омотач се понаша као стаклена башта (стакленик). Таква особина гасова са ефектом „стаклене баште” загрева атмосферу и омогућава живот на Земљи.

Да би се боље схватио ефекат „стаклене баште” неопходно је основно познавање Сунчевог спектра.

Расподела енергије зрачења по таласним дужинама назива се спектар. У метеорологији је уобичајена подела на краткоталасна и дуготаласна зрачења.

Таласна дужина од 4 μm сматра се границом између краткоталасног и дуготаласног зрачења. Краткоталасна зрачења имају мању таласну дужину од 4 μm, а дуготаласна су изнад 4 μm. Сунчева радијација припада краткоталасном зрачењу. Земљина површина и атмосфера, које имају температуру већу од апсолутне нуле (-273,16 ºC) емитују дуготаласне зраке (од 4 до 100 и 120 μm). Сунчево зрачење има широк спектар таласних дужина, кога чине зрачења различитих особина. Спектар Сунчевог зрачења дели се на видљиви и невидљиви део.

Видљиви део спектра има таласне дужине између 400 и 760 nm. Зрачење у овом делу спектра се после преламања кроз неку средину разлаже на светлосне зраке различите боје. То су: љубичаста (400=λ=435 nm), плава (435=λ=480 nm), зелено-плава (480=λ=500 nm), зелена (500=λ=560 nm), жута (560=λ=595 nm), наранџаста (595=λ=605 nm) и црвена (605=λ=700 nm). На горњу границу атмосфере допре у видљивом делу спектра 38,1 kJm-1 или 46 % соларне константе. Људско око га осећа као светлост различитих боја.

Невидљиви део спектра чине инфрацрвено (IR) и ултраљубичасто (UV) зрачење.

Инфрацрвени део спектра су невидљиви зраци веће таласне дужине од 760

6


nm. Носилац је топлотне енергије. На горњу границу атмосфере дође 39,7 kJm-1 или 47 % вредности соларне константе.

Ултраљубичасти део спектра чине зраци таласних дужина мањих од 400 nm. Имају снажно биолошко дејство. Донедавно је литература бележила да изазивају еритем (црвенило коже) и неке болести крви. Снажно бактерицидно дејство имају ултраљубичасти зраци таласних дужина између 240 и 270 nm. Зрачење таласних дужина између 255 и 305 nm уништава бактерије и вирусе. На горњу границу атмосфере допире 5,9 kJm-1 ултраљубичастог зрачења или 7 % од вредности соларне константе.

Око половине краткоталасне радијације која долази од Сунца до Земљине површине је фотосинтетки активна. Рачунице показују да само 0,1 % бива укључену процес фотосинтезе.

Краткоталасна (ултраљубичаста) радијација несметано пролази кроз гасовити омотач који се понаша као стакло и бива апсорбована од стране биљака, тла и других предмета, а потом реемитована као дуготаласно (инфрацрвено) зрачење у унутрашњост стаклене баште, која га слабије пропушта и поново враћа према Земљи. На тај начин ово зрачење остаје као заробљена енергија, а ваздух унутар стакленика топлији. Та особина ваздушног омотача у коме су концентрисани угљен-диоксид, метан, азот-субоксид, озон, фреони и водена пара, слична је деловању стаклене куполе стакленика и назива се ефекат „стаклене баште”. Према томе, CO2 као и други гасови који се заједно са њим налазе у атмосфери пропуштају видљиве светлосне радијације, које емитује Сунце, и тако оне доспевају до Земље и загревају је. Међутим, топлотне радијације које одашиље Земља апсорбују наведени гасови (а посебно то чини CO2) и поново се рефлектују према Земљи.

Поред посебно истакнутог угљен-диоксида, ради се о гасовима који су најчешће продукти сагоревања фосилних горива, последица индустријске, пољопривредне производње и неконтролисаног уништавања тропских шума итд. Пошто су гасови „стаклене баште” углавном резултат људског рада, цивилизација се може назвати узроком глобалног загревања.

Различити индустријски продукти сагоревања органске материје, а посебно биљна респирација и декомпозиција органске масе, повећавају за око 10 пута више концентрацију угљен-диоксида него људске активности и згушњавају гасовити омотач „стаклене баште”, задржавајући топлоту око наше планете.

То доводи до пораста температуре на Земљи са несагледивим последицама. До појаве наглашеног ефекта „стаклене баште”, у току протеклих 18 000 година, глобална температура на Земљи није варирала за више од 2 ºC.

7


2.1 Једињења која прузрокуку ефекат стаклене баште

Најважнији гасови који снажно одређују интензитет ефекта „стаклене баште” су: угљен-диоксид (CO2), метан (CH4), азот-субоксид (N2O), озон (O3), фреони (CFC) и водена пара.

Концентрација угљен-диоксида (CO2) се није битно мењала од 800. године до индустријског периода. Тада је наглашен велики раст, што је у сагласности са индустријском ером. Концентрација угљен-диоксида лагано расте до индустријске револуције 1760. године, а после тога раст јој је експоненцијалан. Концентрација угљен-диоксида је са 280 ppm од прединдустријског периода нарасла на 350 ppm, што представља велики скок за кратко време. Земљин „ореол” од угљен-диоксида био је тежак само 590, а 1995. године 760 милијарди тона, да би на почетку 21. века достигао вредност 1,2 трилиона тона.

Метан (CH4) је гас карактеристичног мириса, који се ослобађа приликом експлоатације угља и нафте, при анаеробној микробиолошкој декомпозицији органске материје и непотпуним сагоревањем биомасе у природи.

Фреони (хлор-флуоро-угљеници: CFCl3, трихлор-флуор-метан и CF2Cl2, дихлор-дифлуор-метан) имају 10 000 пута већу апсорпциону снагу од CO2. Добијен је синтезом 30-тих година 20. века. За кратко време његова концентрација у атмосфери достигла је 3,8 • 10-4 ppm. Концентрација фреона расла је донедавно 5-10 % годишње. Такав темпо раста нема ни један од гасова који имају својства ефекта „стаклене баште”.

2.2 Последице ефекта стаклене баште

Неоспорне су озбиљне и несагледиве последице ефекта „стаклене баште”. Уколико се тренд раста гасова ефекта „стаклене баште”, последице се могу сагледати за двоструко увећање на следећи начин:

пораст температура за 1,5 до 4,5 ºC, просечно повећање падавина за око 15 %, смањивање ледничких пространстава и пораст температура ваздуха у

поларним пределима за 3 пута више од просечног глобалног пораста температура,

пораст нивоа мора у распону 20-80 cm, појава суше, промена режима подземних вода, појава циклона и олујних

непогода и пораст падавина у вишим пределима.

Биосфера је кроз геолошку историју Земље претрпела разна искуства. Током плиоцена концентрација CO2 достизала је и десет пута већу вредност од данашње, али је планета опстала. Међутим, тада су регулациони механизми имали времена

8


за адаптацију. Дакле, није нам позната овако брза промена у хемијском саставу атмосфере. Да ли еколошка еластичност и адаптивност може пратити тако брзе промене брине све који се баве различитим моделарним пројекцијама.

Ако је 2007. година имала највећу просечну температуру од 16,92 ºC и била најспарнија, то упозорење постаје драматичније када се саопшти да је последња декада имала 9 најтоплијих година од укупно једанаест у прошлом веку, тако алармантне и упозоравајуће бројке треба уважавати. Постоји и широк ранг здравствених последица (поремећај менталног здравља, исхране,појава инфективних болести,итд.).

3. Киселе кише

Кисела киша је падавина загадјена сумпор-диоксидом, азотним оксидима, амонијаком и другим хемијским једињењима. То су падавине који имају већу киселост (мање pH) од уобичајених киша које падају у незагађеним регионима Земље. Падавине одстрањују из атмосфере гасове, аеросоли (честице) на два нацина:

1.Стварањем капљица водене паре у облацима које сакупљају загађиваче из атмосфере и када се стекну потребни услови капљице из облака се укрупњавају и падају у облику кише,

2.Испирањем атмосфере када киша (снег) атмосферу испод облака испира и пречишћава.

Главни узрочници ових падавина су термоелектране, дим као последица грејања, издувни гасови из саобраћаја.

3.1 Извори атмосферског талога и киселих киша

Све форме преципитације (талога) као киша, снег, роса, измаглица или магла кисели су по природи јер у себи растварају угљен-диоксид (CO2), с тим што људске активности само придодају киселости ових талога.

Незагађена кишница има pH 5,6 што се може упоредити са лабораторијском дестилованом водом у равнотежи са CO2 из ваздуха. Из тих разлога се и каже да је кисела киша сваки онај талог који је киселији од 5,6.

Уколико се у ваздуху налази још неки кисели оксид поред CO2, као што је, на пример, СО2, NOx или неке друге супстанце као органски загађиваци, тада је киселост атмосферског талога већа, односно pH нижа и тада киселост талога може бити од pH 4,9 до 3,5.

9


Слика 4 Опсег у коме се налазе киселе кише

3.2 Процес настајања киселих киша

При процесима сагоревања настају сумпор-диоксид, азотни-оксиди и други гасови који поспешују настајање киселина. Такви слободни неметални оксиди, оксидирају у влажној атмосфери са воденом паром у сумпорну и азотну киселину. Ове материје се налазе у ваздуху тако да на земљу падају са падавинама. Пошто ови производи сагоревања настају у повећаној количини у градовима и индустријским зонама (антропогеним деловањем), и pH вредност је већином тамо нижа него у селу. Угљен-диоксид спада у гасове који загађују атмосферу и на тај нацин утичу на промену климе. Он припада ,,стакленим гасовима”, односно гасовима који изазивају појаву стакленика.

3.3 Ефекти киселих киша

Понекад се природа може прилагодити киселом атмосферском талогу (киселим кишама), на пример, у подручјима где је садржај кречњака ((Ca,Mg)CO3 или CaCO3) у земљишту релативно висок. Киселе кише у интеракцији са кречњацима се лако и брзо неутралишу. Сумпорна киселина са калцијум-карбонатом даје добро познато једињење, со калцијума и сулфатног ањона –гипс (CaSO4*aq).

Ефекат киселих киша на рибе; Мобилизација алуминијума из земљишта у киселој средини има за последицу транспорт алуминијума у водене токове у којима алуминијум не ретко проузрокује мукожно обољење рибљих шкрга сто има фаталне последице.

Ефекат киселих киша на грађевине: И грађевине које је човек саградио страдају од киселих киша јер киселине из падавина нападају камен, бетон или метал што има за последицу њихову корозију, деградацију и разарање.

10


Ефекат киселих киша на шуме и биљке: Повећањем киселости тла, повећањем количине H+ јона, из тла се испирају важне минералне материје као сто су магнезијум, калијум, калцијум… Због тог испирања долази до драстичног смањења pH вредности. На основу смањења pH вредности као последица, хемијских процеса настају јони који имају штетно деловање на корење биљки. Игличасто дрвеће је јаче погођено штетама проузрокованим киселим кишама, И то јела више него смрека. Код листопадног дрвећа најјаче је погођен храст. Пре свега су оштећене шуме на местима са честим и обилним падавинама и која имају релативно ниске температуре. То се односи на шуме навишим надморским висинама.

Слика 5 Ефекат киселих киша на шуме

11


4. Смог

Смог је аерозагађење. Назив потиче од комбинације две енглеске речи (smoke – дим и foд – магла. ). Једна од компоненти урбаног смога су угљоводоници који се емитују из аутомобила, рафинерија нафте, хемијских постројења, гасовода, фарбара и штампарија. Остале кључне компоненте су оксиди азота и сумпора који долазе из процеса сагоревања фосилних горива и из транспортних средстава, топлана и индустрије. Део индустријализованог света има смањени квалитет ваздуха. Сагоревање бензина у моторним возилима је данас главни извор смога у већини региона света. Утицајем енергије сунчевог зрачења на оксидацију азота и органских пара, у атмосфери ствара се фотохемијски смог. Поред фотохемијског смога у новије време појавио се термин ,, електронски смог”.

4.1 Загађујуће супстанце у ваздуху које утичу на стварање смога

У градовима и индустријским насељима у ваздуху се налази повећана количина оксида сумпора. Сагоревање угља и неких производа петрохемијске индустрије, који садрже знатну колицину једињења сумпора, главни су извори сумпор-диоксида, СО2. Осим тога, СО2 може оксидацијом прећи у сумпор-триоксид, СО3. Процес оксидације СО2 у сувом, чистом ваздуху је веома спор, али се одвија брзо на поврсини честица суспендованих у ваздуху, пепелу финог дисперзитета, у коме се налазе метали, најчешће као оксиди (хетерогена катализа). Исто тако, СО2 растворен у капљицама магле лако се оксидује у СО3. Превођење СО2 у СО3 врши се доминантно фотохемијском оксидацијом. Када се апсорпцијом кванта светлости (енергија= хв) ексцитује молекул СО2 (СО2 *) он лакше подлеже оксидацији:

SO2 (g) + hv→ SO2*(g) ..........(1.)

SO2*(g) + O2(g)→ SO3(g) + O(g) ..........(2.)

4.2 Фотохемијски смог

Једињења NOx, CxHy и сунчево зрачење, заједно иницирају више хемијских реакција у атмосфери, при чему продукују секундарно загађење -фотохемијски смог. Фотохемијски смог чине у највећем обиму такозвани хемијски оксиданти, у првом реду озон и пероксиацетилнитрат који у тропосфери под утицајем сунчеве радиације настају из примарно емитованих полутаната. То су секундарни полутанти настали у фотолитичком циклусу и при дугим процесима у атмосфери у којима учествују оксиди азота, различита органска једињења, сумпорни оксиди, угљен-моноксид, хидроксилна група,водоник-пероксид, метан и други. Садржај

12


фотохемијских оксиданата посебно озона, у тропосфери је нарочито изражен у Северној земљиној хемисфери где је већа емисија полутаната који доводе до настанка загађења. Концентрације тропосферског озона у приземном слоју су много веће него сто би биле да су формиране у фотохемијским реакцијама у атмосфери. Повећане концентрације озона и осталих фотохемијских оксиданата су резултат дејства сунчеве светлости на прекурзоре озона, као што су азотни оксиди (NOx), неметална испарљива органска једињења (NMVOCs), угљен-моноксид (CO) и метан (CH4). Озон (О3) је фотохемијски оксидант који ствара највеће загађење.

4.3 Електронски смог и његово настајање

У новије време појавио се термин ,,електронски смог“. Ту се подразумевају различита зрачења која потичу од електричних уређаја, као што су трафо станице, далеководи, базне станице мобилне телефоније, радио и тв предајници али и неонске цеви, фенови за косу, микроталасне пећнице, разни електромотори, монитори, телевизори, мобилни телефони, светлећи дисплеји...

4.4 Штетно дејство смога на здравље и околину људи

Смог је озбиљан проблем у многим градовима и наставља да шкоди људском здрављу. Озон, сумпор-диоксид, азот-диоксид и угљен-моноксид су посебно штетни за старије грађане, децу и особе са срчаним и плућним болестима као што су бронхитис, астма... Смог може изазвати смањење радне способности плућа услед недостатка даха, бол приликом удисања, кашаљ, може довести до иритације очију и носа и исушује заштитне мембране носа и грла и самим тим утиче на способност тела да се бори против инфекција и самим тим повећава осетљивост на болести. Пољопривреда је такође погођена због дејства смога. Соја, пшеница, парадајз, кикирики, зелена салата и памук су предмет инфекције када су изложени смогу.

Слика 6 Град у смогу

13


14


Закључак

Ефекат стаклене баште, киселе кише и смог један су од великих проблема дањашнице. Њихово штетно дејство манифестује се и видљиво је у свакодневици. Утицај људи и савременијег живота чини овај проблем знатно већим. Човек својим свесним или несвесним деловањем повећава њихово дејство. Издувни гасови аутомобила, термоелектрана и остале индустрије знатно утичу на стварање смога који има штетно дејство на човека и околину. Сви ови штетни ефекти стаклене баште, смога и киселих киша могу се знатно смањити повећањем свести грађана о томе колико они сами подстичу да се то загађење све више повећава. Смањењем броја аутомобила, електричних уређаја и апарата и високих димњака можемо знатно смањити загађење ваздуха, а самим тим успорити процес емитовања штетних једињња који доводе до настајања ефекта стаклене баште, смога и киселих киша. Чувајмо околину и заштитимо је максимално колико можемо јер је то основа за здрав живот и развој свих живих бића!

15


Литература:

1. Школски уџбеник " Загађивање и заштита ваздуха", Снежана Шербула

2. Пецељ, Р. М. (2000). Климатске промене и ефекат стаклене баште, Републички педагошки завод, Бања Лука.

3. Арсенијевић, Р. С. (1994). Хемија општа и неорганска, ИП Научна књига, Београд.

4. Internet pretraživač : http://www.google.com

5. Slobodna enciklopedija Wikipedia http://www.wikipedia.com

16

efekat staklene baste smog ozonske rupe

Documents