DŽIN VULF

VITEZ

1. deo

Prvo pročitaj ovo, Bene. Iščitavao sam prvi deo ovog pisma i primetio da

gomilu imena uopšte nećeš znati. Stoga sam ih većim delom ovde popisao. Ako tokom čitanja naletiš na nekog ili nešto sasvim nepoznato, slobodno pogledaj spisak. Nema potrebe da ga sada čitaš. Neka ti posluži samo kad ti zatreba.

Ako neko ime nedostaje, verovatno sam ga smetnuo s uma, a možda ni sam ne znam o kome, odnosno o čemu se radi. Ili možda podrazumevam da ti znaš. Idemo redom.

AGR - Marderov namesnik. Poznavao sam i gore ljude. ALVIT - Jedna od devojaka koje jašu uz Valoca. ANGRODI - Džinovi proterani iz Skaja. Potomci su slavnog džina, žene po imenu Angr. Barem tako tvrde. ARNTOR - Kralj Selidona. Njegov lik je na novčanicama. Diri mi je dala poruku za njega. ATL - Jedan od Tanrolfovih sluga. BAJMIR - Prvi Angrod kog sam video. BAKI - Vatrena elfkinja koju sam sreo na Staklenku. Ona i Uri tvrde da su moje robinje. BALDIG - Jedan od seljaka iz Grifonsforda. BEN - Moj brat u Americi, koji mi i dalje nedostaje. Jesi li pritao ovo, Bene? BIL - Baron koga je Arntor poslao u Jotunland. BO - Jedan od Garvaonovih vojnika. Bio je dobar momak. BODAKANI - Elfi zemlje. Predstavljaju samo jedan od malih klanova. BOJOVNICA - Garvaonov mač.

BREGA - Seljanka iz Glenidema. BUTELJKAIŠKOLJKA - Krčma u kojoj smo odseli u Forsetiju. CRNA GRIVA - Ravdov jurišni konj. CRVENDVOR - Ravdov zamak. DANS - Ansov stariji brat. DIZIRA - Siksnitova žena. DIZIRI - Kraljica Mahovnjaka. DŽER - Voña bande odmetnika. EGIL - Jedan od odmetnika. EGR - Jedan od Bilovih viših slugu. EJBL - To ime ovde koristim. Tako se zove i brat Hrabrog Bertolda. ELFI - Narod Petog sveta. Nisu preterano vredni. Uglavnom se brinu o drveću. Neke stvari vide drugačije od nas. ELFRIS - Peti svet, prvi ispod Mitgartra. ETERNA - Mač nad mačevima. FOLSUNG - Bilov deda. Nekadašnji kralj Selidona. FORSETI - Marderov grad, ujedno i luka. GARSEK - Ime koje je Setr koristio kada smo se upoznali. GARVAON - Bilov najbolji vitez. GEJNOR - Arntorova žena, kraljica Selidona. GERDA - Devojka kojom je Hrabri Bertold nameravao da seoženi. GERI - Devojka s kojom si se viñao kada sam nestao iz Amerike. GILF - Moj pas. Valotac ga je izgubio, tako da sam ga ja preuzeo dok ga on ne pozove nazad. GILING - Kralj Angroda. GLENIDEM - Selo u kojem su roñeni Ulfa i Tag. GORN - Gazda Buteljke i školjke. GOSPA - Valočeva najmlaña ćerka. Niko ne izgovara njeno ime pred drugima, tako da je zovemo Gospa. GRENGARM - Zmaj koji je čuvao Eternu.

GRIFON - Rečica koja protiče kraj Grifonsforda i uliva se u Iring. GRIFONSFORD - Selo koje su zbrisali Angrodi. HAJMIR - Angrod koji je oteo Gerdu. HAJNDL - Hajmirov sin. Angrod. HEL - Oversin. Žena zadužena za smrt. HELA - Ćerka Gerde i Hajmira. Hojmirova sestra. HERMAD - Jedan od Marderovih vitezova. HOB - Jedan od Kasparovih tamničara. HOJMIR - Sin Gerde i Hajmira. Jedan od Miševa. HORDSVIN - Kuvar na Trgovcu sa zapada. HRABRI BERTOLD - Seljak iz Grifonsforda koji mi je dvolio da ispečem tetreba i živim s njim u kolibi. Govorili smo ljudima da smo braća i on je zaista verovao u to. HULTA - Žena iz Glenidema. IDN - Bilova ćerka, prilično sitna i lepa. Najbolje pamtim njen glas i krupne, tamne oči. INDAJN - Vojvoda kog su ubili Angrodi. Zamak plavog kamena bio je njegov. IRING - Velika reka. IRINGZMUT - Indajnov grad. Leži na ušću Iringa u more. Osterlinzi su ga dobrim delom spalili. JENS - Mala luka izmeñu Forsetija i Krunokoba. JOND - Vodetov štitonoša. JOTUNLAND - Zemlja Angroda, severno od planina. KASPAR - Glavni tamničar u zamku Ravnozid. KELPIJI-Vodeni elfi. KERL - Prvi oficir na Trgovcu sa zapada. KLEOS - Drugi svet, iznad Skaja. KOLINS - Moj nekadašnji nastavnik engleskog. KROL - Bilov nadzornik. KRUNOKOB - Glavni grad Selidona, uz to i luka. KULILI - Osoba koja je stvorila elfe. LEDENI DŽINOVI - Angrodi, najčešće se misli na one koji pljačkaju. LEPODOL - Garvaonov zamak.

LUD - Jedan od Marderovih vitezova. LUT- Kovač koji je iskovao Ratnicu. LJUŽDER - Ljudožder kog sam preuzeo od Ansa. MAČOLOMAC - Moj buzdovan. Liči na metalnu šipku. MAG - Majka Hrabrog Bertolda. MAGNEIS - Jurišni konj kojeg mi je dao Marder. MAHOVINKE - devojke Mahovnjaka. MAHMATRONE - Starije žene Mahovnjaka. MAHOVNJACI - Dizirin klan. MAJKL - Čovek iz Kleosa. MANI - Veliki crni mačor koji se pridružio meni i Gilfu. MARDER - Vojvoda najsevernijeg vojvodstva u Selidonu. MESEČEV JAHAČ - Svaki vitez kog Gospa pošalje u Mit- gartr. MIŠEVI - Mešanci Angroda i ljudi. MIŠJE PLANINE - Isto što i Severne planine. MITGARTR - Četvrti svet, u kojem se nalazi Selidon. MODGUDA - Sluškinja iz Ravnozida. MOREDOM - Tanrolfov zamak. MORI - Kovač iz Iringzmuta. MORKAIN - Princeza. Arntor i Setr su joj braća. MUSPEL - Šesti svet, ispod Elfrisa. NAISTOK - Vodetov zamak. NAJTIR - Vitez kog sam pobedio u točionici u Buteljci i školjki. NIDAM - Ostrvo južno od Selidona. Nikad nisam bio tamo. NJORS - Mornar sa Trgovca sa zapada. NUKARA - Ansova majka. NUR - Drugi oficir sa Trgovca sa zapada. OBR - Svonov otac, baron. OD - Tanrolfov majordom. ODAJAIZGUBLJENIH LJUBAVI - Soba koja, kada uñeš u nju, izgleda kao sasvim drugi svet. Mrtvi su u njoj ponekad opet živi. OLOF - Baron koji je preuzeo komandu nad Vatrenom

planinom dok smo Tanrolf i ja bili u Muspelu. OKRUGLA KULA - Najveći zamak na Vatrenoj planini. OSAR - Dizirina beba. OSTERLAND - Zemlja istočno od Sunčevih planina. OSTERLINZI - Narod koji jede druge ljude da bi zadobio ljudskost. OSTRVO PLAVOG KAMENA - Visoko, kamenito ostrvo koje leži na oko pola kilometra od kopna. OVERSINI - Narod Skaja, Valočev narod. PAPAUNS - Jedan od Bilovih viših sluga. PARKA - Žena iz Kleosa. POTAŠ - On mi je predavao hemiju i fiziku. PUK BEZOK - Mornar koji mi je pomagao. RATNICA - Ravdov mač. Mačevi, kao i brodovi, imaju imena. RAVD - Najbolji vitez kog sam ikad poznavao. RAVNOZID - Marderov zamak. REČNIPUT - Glavni put od Iringzmuta za unutrašnjost. Prati severnu obalu Iringa. SALAMANDERI - Vatreni elfi. Uri i Baki su salamanderi. SART - Hordsvinov šegrt. SEJBL - Mrtvi vitez. SELIDON - Velika zemlja, duža nego šira, na zapadu kopna. Iringzmut, Forseti i Krunokob su gradovi u Selidonu. SETR - Zmaj kome je otac čovek. SEVERNE PLANINE - Planine koje dele Selidon od Jotunlanda. SIKSNIT - Čovek iz Glenidema koji je trgovao sa odmetnicima. SKAJ - Treći svet, iznad Mitgartra. SKAUR - Čestiti ribar iz Iringzmuta. SKJENA - Devojka iz Grifonsforda. SLOBODNE DRUŽINE - Bande odmetnika. Ovo im je fini naziv. SPAREO - Moja nastavnica matematike. Bila je prilično dobra.

SUNČEVE PLANINE - Planine izmeñu Selidona i Oster- landa. SVERT-Bilovsluga. SVON - Ravdov štitonoša. ŠA - Zena ribara. Lepo se ophodila prema meni. SILDSTAR - Jedan od najvažnijih Angroda. ŠUMSKA KRALJICA - To se odnosi na Diziri. Mnogi ljudi iegavaju njeno ime u strahu da je ne dozovu. (Meni nikad nije uspelo.) TAG MLAðI - Ulfin brat. Moje je godište ili možda malo stariji. TAG STARIJI - Ulfin otac. TANG - Garvaonov učitelj. TOUP - Marderov učitelj borilačkih veština. TRGOVAG SA ZAPADA - Brod na koji sam se ukrcao u Iringzmutu. ULD - Farmer koji je nekad živeo u Grifonsfordu. ULFA - Devojka koja mi je sašila odeću u Glenidemu. URI - Prijateljica Baki. (Ponekad su tvrdile da su sestre.) UTGARD - Gilingov zamak, kao i grad koji ga okružuje. VALI - Čovek kome je Tag stariji pomogao u pokušaju da me ubije. VALOTAC-KraljSkaja. VATRENA PLANINA - Kapija Muspela. VATRENI ELFI - Klan kojim je Setr potpuno zavladao. VE - Valijev sinčić. VELAND - Čovek koji je iskovao Eternu. Roñen je u Miartru, ali je postao kralj Vatrenih elfa. VIDER - Jedan od Marderovih vitezova. VISTAN - Garvaonov štitonoša. VIT - Mornar sa Trgovca sa zapada. VODET - Najveći vitez u Ravnozidu. VOLA - Garvaonova pokojna žena. VUKOMOR - Potok koji se uliva u Grifon. ZAMAK PLAVOG KAMENA - Indajnov zamak. Uništili su ga osterlinški pirati.

Eto ih, Bene. Nije mi bilo teško da ih pobrojim. Teže

je bilo da ih za tebe učinim stvarnima. Upamti da Osterlinzi imaju dugačke zube i izgladnela lica, a da Angrodi smrde. Upamti da Diziri menja oblike i da je svaki od njih prelep.

PRVA GLAVA DRAGI BENE

Mora da si odavno prestao da se pitaš šta se sa

mnom dogodilo; znam da je prošlo mnogo godina. Ovde imam vremena za pisanje i, kako se čini, dobre izglede da ono što napišem prosledim do tebe, to da ću to i pokušati. Kada bih ti priču sveo na nekoliko stranica, u veći deo ne bi ni poverovao. Skoro ni u šta, jer mnoge stvari ni meni nisu najjasnije. Tako da ću ti ispričati sve. Možda mi nećeš verovati ni kada budem završio; ali barem ćeš znati sve što znam i ja. S jedne stre, to je mnogo. S druge, to je skoro ništa. Kada sam te ugledao kako sediš pokraj naše vatre - moj roñeni brat - tamo, na bojnom polju... nije važno. Doći ću do toga. Ali, mislim da je upravo to razlog zbog kojeg ovo pišem.

Sećaš li se onog dana kada smo se odvezli do kolibe? Geri je nazvala. Morao si da se vratiš kući i nisi želeo da vučeŠ klinca sa som. Složili smo se da nema razloga da i ja poñem, mogao sam da oanem tamo i sačekam da se vratiš sledećeg dana.

Dogovorili smo se da ću da pecam. I to je bilo to. Samo što nije. Tvoj odlazak nije obećavao baš ludu

zabavu, ali vazduh je bio svež, a grane su listale, tako da sam krenuo u šetnju. Mada je u tome bila greška. Prešao sam dug put, ali nisam se izgubio. Pronašao sam veoma brzo neki štap i potpomagao se njime pri hodu,

ali bio je povijen i ne baš čvrst. Nije mi se mnogo sviñao tako da sam odlučio da odlomim neki bolji, koji bih držao u kolibi i koristio kad god bismo bili tamo.

Ugledao sam drvo koje se razlikovalo od ostalih. Nije bilo prisoko i imalo je belu koru i sjajno lišće. Bilo je to drvo trnovite pomandže, Bene, što ja tada nisam znao. Kasnije mi je Hrabri Bertold mnogo toga ispričao. Bilo je isuviše veliko da bih ga celog posekao, ali pronašao sam jednu granu koja je bila skoro sasvim prava. Odsekao sam je, skinuo lišće i tako dalje. To je možda bilo to, moja najveća grka. Pomorandže nisu kao ostalo drveće. Mahovnjaci vode posebnu brigu o njima.

Ugledavši trnovitu pomorandžu, skrenuo sam sa putića, a kada sam joj prišao, video sam da se nalazi na samom rubu šume iza koje su se prostirale padine. Neka brda bila su prilično strma, mada su, onako zaobljena i prekrivena visokom travom, odisala lepotom. Pešačio sam sa svojim novim štapom i uzverao se na tri ili četiri brežuljka. Bilo je zaista lepo. Pronašao sam mali izvor na vrhu jednog od njih. Popio sam vode, seo - već prilično umoran - i još malo rezbario štap, praveći od njega ni sam ne znam šta. Deljao sam ga i deljao. Nešto kasnije sam legao i zagledao se u oblake. Svi u oblacima vide slike, ali ja sam ih tog popodneva video više nego ikada pre, ili kasnije - bradatog starca kog je vetar pretvorio u crnog zmaja, zatim prekrasnog konja sa rogom na glavi i jednu lepu damu koja mi se smešila sa visina.

Nakon toga ukazao mi se leteći zamak, sav šiljat poput zvezde, jer su sa svih njegovih krajeva izvirivali tornjevi i kule. Uporno sam ubeñivao sebe da je u pitanju oblak, ali on, Bene, nije tako izgledao. Delovao je kao da je od kamena. Podigao sam se i pojurio za njim, uzalud čekajući da ga rasprši vetar.

Spustila se noć. Nisam više video oblak i bio sam siguran da se nalazim daleko od kolibe. Krenuh brzim

korakom nazad preko obraka, ali pokazalo se da se spuštam padinom koja nema podnožje. Neko me je dograbio u tami, a kada sam ga klepio po ruci, neko drugi ščepao me je za članak. U tom času, začuo se glas: ,,Ko to stiže u Eris?" Toga se još uvek sećam, ali dugo, dugo ništa drugo nisam doao u svest. Ništa, osim da me je dograbilo mnogo ljudi.

*

Probudio sam se u pećini kraj mora u kojoj je

sedela i prela jna starica sa previše zuba. Kada sam se sabrao i pronašao svoj štap, pitao sam je gde se nalazimo, trudeći se da budem što ljubazniji.

,,Mete li mi reći kakvo je ovo mesto, gospoño, i kako da odavde stignem do Grifonsforda?" Iz nekog razloga, mislio sam da živimo u Grifonordu, Bene, i još uvek se ne sećam pravog imena. Možda zaista jeste Grifonsford. Sve mi se izmešalo.

Starica odmahnu glavom. „Znate li kako sam dospeo ovamo?" Nasmejala se, a vetar i more joj se pridružiše; i

pena i talasi koji su spolja udarali o pećinu kao da su bili deo nje. Obrativši se njoj, oaćao sam se i njima. Tako je to meni izgledalo. Zvuči li ludo? Od renja me je pratilo ludilo, ali sada sam bio normalan i osećaj je bio dan. Vetar i talasi sedeli su pored mene u toj pećini i preli, a priroda se spolja preselila unutra. Starica je činila njen veliki, a ja samo mali, prugo odsutni deo. Garsek je kasnije rekao da me je izlečilo more.

Otišao sam do izlaza iz pećine i spustio se u vodu do struka, ali uspeo sam da vidim samo litice koje su se uznosile nad pećinom, taoplavu vodu u daljini, galebove i nazubljene crne stene nalik zmajim zubima.

Vratio sam se nazad, mokar sve do pazuha. „Hoće li biti dugačka?"

„Dovoljno dugačka." Oslonio sam se o štap i posmatrao je kako prede,

pokušavajući da otkrijem šta je to pretvarala u nit i zbog čega je to proizvodilo zve. Na trenutke je izgledalo kao da se unutra nalaze lica i kao da odle izviru ruke i noge.

,,Ti si Ejbl od Visokog srca." To mi je privuklo pažnju i ja joj rekoh svoje staro

ime. Sve do tada nijednom nije podigla pogled sa

prediva. „Što ja kažem, to i čuj, bolje ti je - ne pametuj", reče

mi. Izvinih joj se. „Neke štete mora biti, pa ću ovo izjaviti: što ti je

gospa nižeg ra, to ti ljubav veću poda." Prestala je da prede kako bi mi uputila oeh. Znam daje to učinila iz najboljih namera, ali zubi su joj bili jezivi i delovali su oštro poput žileta. Rekla je: ,,Za svaku uvredu postoji i kazna", reče mi. „Doduše, ova tvoja i nije neka velika."

Eto kako sam promenio svoje ime. Starica se vratila predenju, ali kao da je čitala

nešto sa niti. „Propašćeš pre nego što se uspneš i uspećeš se pre

nego što propaeš." Uplašen njenom izjavom, upitah smem li da

postavim pitanje. „Biće bolje da to učiniš, pošto si jedno već postavio.

Šta želiš da znaš, Ejble od Visokog srca?" Toliko toga mi se motalo po glavi da nisam znao

odakle da poem. ,,Ko si ti?" rekoh konačno. „Parka." ,,Da li si proročica?" Ponovo se nasmešila. „Neki kažu da jesam." „Kako sam dospeo ovde?"

Podigla je preslicu, stvarčicu na kojoj se nalazilo ono što je uvala, upirući njome ka dnu pećine, gde je vladala tama.

,,Ne sećam se da sam bio tamo", rekoh. „Sećanje ti je oduzeto." Znao sam da je u pravu istog trenutka kada je to

izgovorila. Sao sam se nekih stvari. Setio sam se tebe, kolibe i oblaka, ali sve se to odigralo veoma davno. Mnoge stvari koje su se desile nakon toga uote nisam uspevao da dozovem u svest.

„Elfi su te doneli do mene." ,,Ko su elfi?" Osećao sam da bi to trebalo da znam. „Zar ne znaš, Ejble od Visokog srca?" Dugo nije progovarala. Sedeo sam i posmatrao je,

povremeno virkajući ka dnu pećine, odakle je rekla da sam došao. Kada bih skruo pogled sa nje, postajala je sve veća i veća, što mi je govorilo da se iza mene nalazi nešto ogromno. A kada bih se okrenuo i ponovo je pledao, bila je niža od mene.

Toliko o tome. S druge strane, sećao sam se da sam kao mali znao sve o elfima, što ima veze sa jednom drugom osobom, devojčom koja se sa mnom igrala. Postojala su i velika, velika stabla paprati, mnogo viša od nas, i bistri potoci. I mahovina. Mnogo mahovine. Me, zelene mahovine nalik somotu.

„Poslali su te u znak nepravde koja im je naneta", progovori Parka, „rekavši da se klanjaju."

„Klanjaju?" Nisam bio siguran na šta misli. „Tebi." To je prizvalo i ostale stvari - ne prave stvari, već

osećanja. ,,Ne dopadaju mi se", rekoh, i to je bila istina. „Posadi jedno seme", uzvrati ona. Dugo sam čekao da kaže još nešto, čekao jer mi se

nisu postajala pitanja. Na kraju ipak rekoh: „Zar nećeš da mi ispričaš o svemu tome? 0 greškama i ostalim stvarima?"

,,Ne." Odahnuo sam. Plašilo me je ono što sam mogao da

čujem. „Dobro je." „Tačno. Nekog dobra mora biti, pa ću ovo izjaviti:

Kad te jedna želja mine, srce odmah za nečim većim gine."

Imao sam osećaj da mi se, ako budem nastavio sa pitanjima, odgovori neće dopasti. Sunce je pružilo svoje ruke u pećinu i blaglovilo nas oboje, bar je tako izgledalo. Zatim je potonulo u more, ke je pokušalo da krene za njim. Prilično brzo, mesto do kojeg sam dao kada sam izašao iz pećine bilo je gotovo suvo.

,,Je li ovo oseka?" pitah Parku. „Čekaj", odgovori ona i zagrize u ono što je prela.

Razvukla je jedan deo prediva, odgrizla ga i pružila meni, rekavši: „Za tvoj luk."

,,Ja nemam luk." Pokazala je na moj štap, Bene, i video sam kako

pokušava da se pretvori u luk. Na sredini se nalazilo zadebljanje; ostatak je bio sasvim prav i nešto uži na krajevima koje sam deljao.

Zahvalih joj se i istrčah napolje, na nekakvu stenovitu plažu pno litica. Kada sam joj mahnuo u znak pozdrava, učinilo mi se da je cela pećina prepuna belih ptica koje klepeću krilima i podižu se u vauh. Odmahnula mi je; u tom trenu činila se veoma sitnom, poput plena sveće.

Južno od pećine, pronašao sam strmi puteljak koji je vodio ka vrhu litice. Tamo su se nalazile srušene zidine i ostaci tvrñave. Dok sam se uspinjao, pojavile su se zvezde i zahladnelo je. Potražio sam neko zaklonjeno mesto. Pronašavši ga, popeo sam se na ono što je ostalo od tvrñave.

Ležala je na kamenom ostrvu povezanom sa kopnom nasipom peska i kamena, tako niskim da je čak

i za vreme oseke gotovo potojen. Zurio sam sigurno nekih pet minuta u talase koji su se pod sveošću zvezda razbijali o njega, sve dok se nisam uverio da je zaista to. Bio je, što je značilo da moram na vreme da odem sa ostrva i prañem prenoćište na obali.

Znao sam da je tako najbolje, ali nisam poslušao samog sebe. Kao prvo, već sam bio umoran. Ne gladan, niti posebno žedan, ali tiko umoran da sam samo želeo negde da prilegnem. Kao drugo, zazao sam od onoga što ću pronaći na obali, i od onoga što bi moglo da pronañe mene.

Pored toga, trebalo mi je vremena da saberem misli. Previše sanja bilo je izgubljeno u zaboravu, a ono što nije nestalo (ti, Bene, koliba i kuća u kojoj smo živeli, kao i one tvoje fotografija majke i oca) pripadalo je davnoj prošlosti. ŽZeleo sam da se setim svega ostalog i porazmislim o značenju Parkinih reči.

Vratio sam se, dakle, u zaklon koji sam pronašao meñu plavim stenama i legao na zemlju. Bio sam bos i, dok sam ležao, shvatih da mi nedostaju planinarske čizme i čarape. Nisam se sećao šta se s njima desilo. Nosio sam sivu vunenu košulju bez dugmadi i sive vunene paalone bez džepova, i to mi je delovalo neverovatno. Imao sam pojas sa kojeg je na vezicama visila kožna torbica; u njoj su se nalazili samo Parkina tetiva za luk, tri tvrda crna semena i jedan nožić sa drvenom drškom i drvenom futrolom. Nož je pristajao mojoj ruci kao da je deo nje, ali nisam znao odakle mi.

DRUGA GLAVA SRUŠENI GRAD

Probudilo me je sunce. Još se sećam koliko je bilo

prijatno ositi toplotu. Udaljen od glasova drugih ljudi i svih onih poslova i briga koji čine tuñe živote, od stvari o kojima mi je tetiva neprekidno govila, sigurno sam

satima ležao na suncu pre nego što sam ustao. Učinivši to, osetio sam glad i žeñ. Kišnica

nakupljena u razrenoj fontani imala je odličan ukus. Pio sam i pio, a kada sam se usprio, video sam jednog viteza - visokog, plećatog muškarca u metalnom oklopu - kako me posmatra. Nosio je šlem koji mu je skrivao lice, ali sa vrha tog šlema u mene je zurio crni zmaj, baš kao sa štita i ogrtača. Prilika ubrzo poče da bledi i za nekoliko sekundi vetar raznese sve što je od viteza ostalo. Neću ti sada reći ko je to bio, pošto u to vreme ni sam nisam znao, ali želeo bih da napomenem nešto što može da stoji bilo gde.

Taj svet se zove Mitgartr. I to sam kasnije saznao, ali nema raoga da tebi ne otkrijem sada. Parkina pećina nije se baš sasvim nalaza u tom svetu, već negde izmeñu Mitgartra i Elfrisa. Ostrvo plavog kamena bilo je u potpunosti u Mitgartru, ali tek nakon što sam se nio vode. Ili, da napišem pravu istinu, ja se nisam sasvim nalazio tamo. Zato se i pojavio vitez; hteo je da me posmatra dok pijem vodu.

„Blagi bože", promrmljah, ali niko nije mogao da me čuje.

Uplašio sam se. Ne zato što sam pomislio da mi se priviñaju stvari, već zato što sam bio siguran da nema nikog u blizini. Posle sam se stalno osvrtao. Nije to loša navika, Bene, ali okolina je zaista bila pusta.

Litice nisu bile tako strme na istočnoj strani ostrva. Pronašao sam nekoliko mušula i pojeo ih sirove. Negde oko podneva, dva ribara mi priñoše tako blizu da sam mogao da ih dozovem. To i učinih, nakon čega doveslaše do mene. Hteli su da znaju hoću li im pomoći oko mra ako me prime u čamac. Obećao sam da hoću i prebacio se na palubu.

„Kako si završio tamo sam?" želeo je da zna stariji. To sam se i ja pitao. Osim toga, nije mi bilo jasno

zašto ovi ljudi tako smešno pričaju.

„Kako bilo ko završi tamo?" rekoh na kraju. Bolji odgovor, izgleda, nisu ni tražili. Podelili su hleb i sir sa mnom, kao i ribu koju smo ispekli u kutiji sa izbušenim poklopcem. Nisam ni bio svestan da sam tada zavoleo more.

U sumrak su mi ponudili deo ulova. Rekoh onom mlañem (koji je bio malo stariji od mene) da ću rado prihvatiti ribu i podeliti je sa njegovom porodicom ako njegova žena bude kuvala, pošto nisam imao gde da odsednem. Pristao je, tako da smo deo ribe prodali, a ostatak, zajedno sa najboljim komadima, odneli u pretrpanu malu kuću udaljenu ne više od osam metara od vode.

Nakon večere, pričali smo priče. „Nikad pre nisam video duha", rekoh kada je došao

red na mene, ,,ali mislim da mi se danas kačno ukazala prilika. Ispričaću vam, dakle, tu priču, mada neće biti strašna kao duh iz Skaurove priče. Ali, to je jedina priča koju znam."

Svima se dopala ideja; mislim da su ostale priče znali već na pamet.

„Juče sam se našao na izvesnom kamenitom ostrvu nedaleko odavde na kojem se nekad nalazila tvrñava..."

„Pripadala je vojvodi Indajnu", reče Skaur. „Zamak plavog kena", dodade Ša, njegova žena.

„Proveo sam noć u vrtu", nastavih, „jer sam morao nešto da uradim, da zasadim jedno seme. Vidite, jedna važna osoba naložila mi je da ga zasadim i nisam znao na šta misli sve dok ovde, unutra, nisam našao semenje." Pokazah na vrećicu.

„Posekao si trnovitu pomorandžu", zakrklja Šain deda, upirući u moj luk. „Posekao si trnovitu pomorandžu, tako da moraš da zasadiš tri semena, mladiću. Ako to ne učiniš, Mahovnjaci će te se dočepati."

Rekoh da prvi put čujem za to.

On pljunu u vatru. „Danas ljudi to ne znaju i zato trnovitih porandži više skoro i nema. To je najbolje drvo što postoji. Da ga tjaš lanenim uljem, jesi li čuo? To će ga sačuvati od nevremena."

Pružio je ruku ka mom luku, i ja mu ga dadoh. Predao ga je Skauru. „Polomi ga, sinko. Savij ga preko kolena."

Skaur pokuša. Bio je snažan i savio je luk gotovo na pola, ali nije ga polomio.

„Vidiš? Ne možeš. Niko ne može da ga polomi." Šain deda se zakikota dok mi je Skaur vraćao luk. „Na trnovitoj pomorandži uglaom raste samo jedan plod, sa tri semena. Ako posečeš drvo, moraš da ih zasadiš na tri različita mesta, jer će u protivnom Mahovnjaci doći po tebe."

„Hajde, Ejble", reče Ša, „ispričaj nam o duhu." „Jutros sam odlučio da prvo seme posadim u vrtu

Zamka plog kamena", rekoh. „Tamo se nalazi kamena činija ispunjena vodom, tako da sam rešio prvo da zasadim seme, a onda nakupim vodu za nja. Ostatak vode nameravao sam da popijem."

Zaklimali su glavama. „Iskopao sam nožem malu rupu, spustio seme u

nju, vratio nad zemlju - koja je već bila prilično vlažna - i u rukama preneo vodu. Nakon što se u rupi napravila barica, napio sam se iz činije. Kada sam podigao pogled, ugledao sam viteza kako stoji i posmatra me. Nisam mu video lice, ali imao je veliki zeleni štit sa zmajem."

,,To nije vojvoda Indajn", primeti Skaur, ,,on ima plavog meeda na grbu."

„Jesi Ii razgovarao s njim?" raspitivala se Ša. „Šta ti je rekao?"

„Nisam. Sve se desilo tako brzo da sam ostao zatečen. On... on se pretvorio u nešto slično oblaku, a onda sasvim iščezao."

„Oblaci su Gospin dah", zaključi Šain deda.

Pitao sam ko je gospa, ali on samo odmahnu glavom i zagleda se u vatru.

„Zar ne znaš da se njeno ime ne izgovara?" reče Ša.

* Ujutro sam pitao znaju li put do Grifonsforda, ali

Skaur mi reče da u okolini nema grada pod tim imenom. „Kako se onda zove ovaj?" upitah. „Iringzmut", odgovori on. „Mislim da postoji jedan Iringzmut blizu mesta u

kojem živim", rekoh. Nisam u to bio sasvim siguran, ali činilo mi se da je tako. ,,To je, doduše, veliki grad. Jedini zaista veliki grad u kojem sam bio."

,,Pa, ovo je jedini Iringzmut u blizini", reče Skaur. Jedan praznik, čuvši našu priču, dobaci: „Grifonsford je na Grifonu." Prodio je dalje pre nego što sam uspeo bilo šta da ga pitam.

,,To je potok koji se uliva u našu reku", reče Skaur. „Idi na jug sve dok ne doñeš do nje, zatim se ukrcaj na rečni brod i pronaći ćeš ga."

Sa nekoliko zalogaja usoljene ribe zamotanih u čistu krpu, kruo sam ka jugu, spustivši sev prvo uličicom iza kuće sa drvenim krom u kojoj su živeli Skaur i Sa, a zatim širokom ulicom do koje me je ova dovela, da bih onda zavrnuo ka istoku, putem koji je pratio reku. On je, kroz kapiju bez vrata na razrušenim gradskim zidinama, vodio ka unutrašnjosti, zalazeći u šume mladica u kojima se nanosi snega zadržavaju po senkama, dok bare kišnice čekaju na nečiji povratak.

Put je posle zakrivudao meñu brda, gde su mi dva dečaka, stara od mene, zapretila da će me opljačkati. Jedan je imao štap, a drugi nategnutu strelu - mi ovde kažemo da ju je zarezao. Zarez je usek na streli u koji se smešta tetiva luka. Rekao sam im da slobodno uzmu sve osim luka. Kao što sam očekivao, pokušali su da otmu

baš njega. Nam se dao, tako da su me udarili štapom. Nakon toga sam se potukao, oteo im svoj luk i izmlatio ih njime. Možda je trebalo da se uplašim, ali nisam. Bio sam ljut na njih jer su pomislili da im neću uzvratiti na udarce. Onaj sa štapom ispustio je oružje i pobegao, a ja sam drugog tukao sve dok nije pao i tada sam mu seo grudi i rekao da ću mu prerati grkljan.

Molio je za milost, a kada sam ga pustio da ustane, otrčao je, ostavivši za sobom luk i tobolac. Luk je dobro izgledao, ali pukao je kada sam ga savio preko kolena. Sačuvao sam tetivu, a tobolac nabio na leña. Te noći, uglačao sam luk tako da mu je nedostajalo samo premazivanje lanenim uljem. Zatim sam postavio tetivu.

Od tada sam i ja hodao sa zarezanom strelom. Više puta sam nailazio na zečeve i veverice, čak i na jelene. Uporno sam ih gañao, uevši jedino da izgubim nekoliko strela. Jednog jutra sam, izgladneo do iznemoglosti, ulovio tetreba i krenuo u potragu za vatrom. Toliko dugo sam lutao da umalo nisam odustao od potrage i tetreba pojeo sovog, ali dok se veče spuštalo, iznad vrhova stabala ugledao sam trke dima, bele poput utvara na nebu. Kada su se pojavile prve zvezde, pronašao sam kolibu dopola utonulu u divlje ljubičice. Bila je sagraña od motki prekrivenih krznom, sa vratima načinjenim od jelenske kože. Pošto na takva vrata nisam mogao da pokucam, nakašljah se. Kada ni kašljanje nikog nije izmamilo napolje, ipak pokucah na neće motke.

,,Ko je to?" Čovek kao da je bio spreman na borbu. „Debeli tetreb", rekoh. Poslednje što sam želeo bilo

je da se tučem. Koža se razmaknu i proviri pogureni, drhtavi čovek

duge brade. Ruka mu se tresla, baš kao i glava; ali, kada je zagrmeo, glas mu nije zadrhtao.

,,Ko si ti?" „Samo putnik koji bi svoju pticu menjao za tvoju

vatru", odgovorih.

„Nemaš ovde šta da kradeš", reče bradonja i podiže toljagu.

„Nisam došao da te opljačkam, već samo da ispečem tetreba. Jutros sam ga ulovio i očerupao, ali nemam vatre na kojoj bi ga ispao, a veoma sam gladan."

„Uñi, onda." Uklonio se sa dovratka. „Možeš da ga ispečeš, ako mi ostaviš jedno parče."

„Daću ti i više od toga", rekoh - i ispunih obećanje: dobio je krila i karabatke. Nije mi više postavljao pitanja, ali je sa takvom pajom zurio u mene, pa onda odvraćao pogled, pa opet zurio, da sam mu rekao kako se zovem i koliko imam godina. Objasnio sam mu da sam stranac u ovoj zemlji i pitao ga kako da doñem do Grifonsforda.

,,0, sudbo kldeta! To je bilo moje selo, momče, i još uvek ponad odem da ga vidim. Ali, danas više niko ne živi u Grifonsfordu."

Bio sam uveren da to nije istina. „Živimo ja i moj brat." Bradati čovek odmahnu svojom drhtavom glavom.

„Nema tamo nikoga. Niko nije ostao." Tada sam shvatio da ime našeg grada nije

Grifonsford. Možda Grifon - ili Grifonzburg, ili nešto slično. I dalje ne mogu da se setim.

„Svi su gledali u mene", promuca bradati čovek. „Neki su hteli da beže, ali ja sam im zabranio. Ostanite i borite se, rekao sam. Ako ima previše džinova, bežaćemo, ali prvo moramo da odmerimo sne."

Reč 'džinovi' zapala mi je za uvo i pitao sam se šta je sledeće.

„Voña im je bio Šildstar. U to vreme živeo sam u očevoj visokoj kući. Ne kao sada. Bila je to velika kuća sa niskim tavanom ispod kog krova. Iza prve, prostrane sobe nalazilo se nekoliko malih. Imala je i veliko kameno ognjište, i trpezu dovoljno veliku da primi moje pratelje."

Klimnuh glavom, prisetivši se kuća koje sam video

u Iringz- mutu. „Šildstar mi nije bio prijatelj, ali je mogao da uñe u

moju kuću. Unutra bi morao da stoji, evo ovako, kao ja sada."

„Borili ste se protiv njih?" „Nego? Za kuću? Za moja polja i Gerdu? Nego šta!

Borio sam se, iako se pola ljudi razbežalo kada su ih videli kako nailaze putem. Jednog sam ubio kopljem, dvojicu sekirom. Pali su kao klade, momče." Oči mu se na trenutak zacakliše.

„Kamen..." pokazao je prstom na slepoočnicu, učinivši mi se mnogo starijim. ,,Ne znam ni ko me je udario, ni čime. Kamenom? Ne znam. Stavi ruku ovde, momče. Osećaš li pod kosom?"

Kosa mu je bila kruta i dovoljno tamna da se sede vlasi mnogo ne primete. Osetio sam i trznuo ruku nazad.

„Kasnije su me mučili. Vodom i vatrom. Znaš li to? U tome su najbolji. Odveli su nas do jezera i svuda naokolo zapalili vatre. Natali su nas u vodu kao stoku. Bacali su buktinje na nas dok se nismo podavili. Svi, osim mene. Kako se zoveš, momče?"

Ponovo mu rekoh. „Ejbl? Ejbl. Tako se zvao moj brat. Pre mnogo,

mnogo godina, tako se zvao." Znao sam da to nije moje pravo ime, ali Parka mi je

rekla da ga koristim. Pitao sam kako se on zove. „Pronašao sam mpu koju su prokopali vodeni

pacovi", reče on. „Saginjao sam se i kopao, izranjao da udahnem vazduh, dok su buktje gorele i šištale oko mene. Prestao sam da brojim udisaje i opekote, ali nisam se udavio. Izranjao sam u dom vodenog pacova i tamo uzimao vazduh. Sačekao sam da Angrodi pomisle da smo svi mrtvi i odu."

Klimnuh, imajući utisak da sam čitav prizor video.

„Pokušao sam da izadem na obalu, ali senka mi se okliznula. Pala je nazad u jezero. I dalje je tamo." Bradati čovek odmahnu glom. „Snovi? Nisu to snovi. Još uvek sam u tom jezeru, dok buktinje šište oko mene. Pokušavam da se popnem. Ali, vlažno je... i vatra leti ka mom licu."

„Ako bih noćas ovde prespavao", predložih, „mogao bih da te trgnem iz ružnih snova."

„Šildstar", promuca bradati čovek. „Visok kao drvo, eto koliki je. Kože bele poput snega. Očiju kao kod sove. Video sam ga kako grabi Baldiga i kida mu ruke. Mogu da ti pokažem gde. Da li stvarno ideš u Grifonsford, Ejble?"

,,Da", odgovorih. „Ići ću sutra, ako mi pokažeš put." „I ja ću", obeća bradonja. „Nisam bio ove godine.

Nekad sam stalno išao. Nekad sam tamo živeo." „To bi bilo sjajno", rekoh. „Imaću s kim da pričam,

nekoga ko zna put. Prilično sam siguran da bi se moj brat ljutio na mene, ali do sada bi ga već prošlo."

,,Ne, ne", promumla bradati čovek. ,,Ne, ne. Hrabri Bertold nada nije sumnjao u tebe, brate. Nisi ti odmetnik."

Eto kako sam počeo da živim sa Hrabrim Bertoldom. Bio je pomalo luckast i ponekad bi padao na zemlju. Ali, njegovoj hrabrosti nije bilo premca i u njemu nije bilo ni trunke zlobe. Trudio sam se da se brinem o njemu i pomažem mu, a on je pokušao da preuzme ulogu staratelja i učitelja. Godinama sam mu toliko toga dugovao, Bene, ali na kraju sam mu se ipak odužio, što je možda najbolje delo koje sam ikad učinio.

Ponekad se pitam da li mi je Parka baš zato rekla da se zovem Ejbl. Sve ovo dešavalo se na severu Selidona. I to negde moram da pomenem.

TREĆA GLAVA TRNOVITA POMORANDŽA

Hrabri Bertold razboleo se sledećeg jutra i molio me

da ga ne ostavljam, pa sam stoga otišao u lov. Kako u to vreme nisam bio neki lovac, dve strele su završile u jelenu više zahvaljujući sreći nego umu. Obe drške su se slomile kada je jelen pao, ali uspeo sam da izvem čelične vrhove. Te noći, dok smo se gostili pečenom divljači, penuo sam elfe, pitajući Hrabrog Bertolda da li je čuo za Elfris i da li zna nešto o njegovim stanovnicima.

Klimnuo 'je glavom. „Nego šta." „Mislim na pravi Elfris." To je prećutao. „Jedna žena u Iringzmutu ispričala je priču o

devojčici koju su namenili jednom od elfskih kraljeva i koja ga je na prevaru oterala iz kreveta. Ali, bila je to samo priča. Niko je nije uzeo za ozbiljno."

„Dolaze ovde, predveče", promrmlja Hrabri Bertold. „Zaista? Pravi elfi?" „Nego šta. Visoki kao ona vatra tamo. Uglavnom su

crni kao ugalj, ili čañ, a i prljavi toliko. Skroz su čañavi, osim zuba i jezika. Oči im sjaje žutim plamenom."

„Jesu li stvarni?" Klimnuo je glavom. „Ima sedam svetova, Ejble. Zar

te to nisam naučio? " Čekao sam da nastavi. „Ovo je Mitgartr. Neki ga naprosto zovu Zemlja, ali

to nije precizno. Zemlja po kojoj hodaš, reke u kojima plivaš, vazduh koji dišeš, to da. To je Mitgartr, srednji svet. More... ono se ipak nalazi negde ieñu. Tri su sveta iznad i tri ispod. Odmah iznad je Skai, a možeš da ga zoveš i Skaj. Svejedno. Skaj je mesto na koje ponekad odlaze ptice visina. Ne mali vrapci i crvendaći, niti bilo šta slično. Sokolovi, orlovi i divlje guske. Video sam čak i

krupne čaplje tamo gore." „Tamo gde su oblaci", rekoh, setivši se letećeg

zamka. Hrabri Bertold klimnu glavom. „Shvatio si. Da li i dalje želiš da ideš u Grifonsford?

Bolje se osećam sa ovim dobrim mesom u stomaku. Ujutro će mi možda biti još bolje, a ove godine još nisam obišao to staro mesto."

,,Da, želim. Ali, šta je sa Elfrisom?" „Pokazaću ti stare grobove i jezero kod kojeg su

bacali vatru na mene." „Hteo sam da te pitam i o Skaju", rekoh. ,,Ni sam

ne znam koliko imam pitanja." „Sigurno više nego ja odgovora." Napolju se čulo

zavijanje vuka. „Želim da znam nešto o Angrodima i Osterlinzima.

Ljudi kod kojih sam bio rekli su da su Osterlinzi srušili Zamak plavog kamena." Hrabri Bertold potvrdi klimanjem. „Sasvim moguće." „Odakle dolaze Angrodi?"

,,Iz Ledenih zemalja." Pokazao je ka severu. „Dolaze sa mrazom, a odlaze sa snegom."

„Dolaze samo zbog pljačke?" Zagledan u vatru, on ponovo klimnu glavom. ,,I zbog robova. Nas nisu pokupili zato što smo se

borili. Umesto toga, hteli su da nas ubiju. Ako bežiš a ne boriš se, onda te pokupe. Odnose žene i decu. Odneli su Gerdu."

„Što se tiče Skaja..." „Spavaj sada", reče mi Hrabri Bertold. „Sutra nas

čeka dug put, momče. Moramo da ustanemo u ranu zoru."

„Samo još jedno pitanje? Molim te! Posle toga odlazim na spavanje, obećavam."

Klimnuo je. ,,Ti sigurno često podižeš glavu i posmatraš nebo.

Rekao si da si tamo gore video orlove, čak i čaplje."

„Ponekad." ,,Da li si ikad video zamak, Hrabri Bertolde?"

Polagano je odmahnuo glavom. „Zato što ja jesam. Ležao sam na travi i posmatrao

oblake..." Zgrabio me je za ramena, kao što ti ponekad činiš, i

pogledao u oči. „Video si ga?" „Da. Jesam, kunem ti se. Nisam verovao da je

pravi, ali sam ipak ustao i potrčao za njim, držeći ga na oku. I zaista jeste bio pravi, šestostrani zamak od belog kamena, gore, iznad oblaka."

„Video si ga." Ruke su mu se tresle više nego ikad pre.

Klimnuh glavom. „Putovao je nebom, nošen istim vetrom kao oblaci.

Bio je beo poput njih, samo što su mu ivice bile veoma oštre, a sa tornjeva vijorile su se šarene zastave." Setio sam se svih detalja. ,,To je najlepša stvar koju sam ikada video."

*

Hrabri Bertold je sledećeg jutra bio na nogama pre

mene. Nustili smo kolibu prekrivenu kožama pre nego što je sunce prešlo vove krošnji. Mogao je da hoda samo sporim korakom, oslanjajući se o svoj štap, ali bio je dovoljno izdržljiv i mnogo raspoloženiji za priču nego prethodne noći.

„Sinoć si hteo da čuješ nešto o elfima", reče mi, na šta ja klimnuh glavom.

,,A ja se raspričao o Skaju. Mora da si pomislio da sam šenuo. Mada, imao sam svoje razloge."

„Ništa ne smeta", rekoh, ,,i o tome sam hteo da čujem."

Skoro nevidljiva staza koju smo pratili odvela nas je

do čistine na kojoj se Hrabri Bertold zaustavio i štapom pokazao ka Skaju.

„Ptice odlaze tamo gore. Video si ih." Klimnuh. „Sada vidimjednu." „One ne mogu da ostanu tamo." „Ali bi... Neka od njih bi mogla da sleti na zid

zamka, zar ne?" ,,Ne pričaj." Nisam bio siguran da li je ljut ili

uplašen. ,,Ne praj o tome sad, a možda nemoj nikad." ,,U redu. Obećavam." ,,Ne bih da te opet izgubim." Duboko je udahnuo.

„Ptice ne mogu da ostanu tamo, dok ti i ja uopšte ne možemo da odemo. Tako ga vidimo. Shvataš?"

Klimnuh. Ponovo je žurno počeo da grabi napred, lupajući

štapom po zemlji pred sobom. „Šta misliš, mogu li ptice da ga vide? Orlovi vide

bolje od tebe. Da li si ikada pronašao orlovo gnezdo?" „Jesam. Na oko osam kilometara od naše kolibe." ,,Na vrhu velikog drveta?" „Tako je. Na visokom boru." „Verovatno je orao sedeo tamo, na jajima. Misliš li

da je ikad pogledao naviše, umesto naniže?" „Pretpostavljam da jeste." Trčkarao sam za njim. „Onda je u stanju da ode, ako poželi. Isto važi i za

elfe." Hrabri Bertold upre ka tlu svojim debelim prstom ispresecanim plavim vena.

,,Mi njih ne vidimo dole, ali oni vide nas. Tebe i mene. Mogu i da nas čuju, ako glasno govorimo. Kao i te ptice, mogu da se popnu ovde, ako žele, ali ne mogu da ostanu."

Sledećih pola sata koračali smo u tišini, dok sam ja prizivao na gotovo iščezla sećanja.

„Šta se dešava kada elf pokuša da ostane oe?" pitah na kraju.

„Umire", odgovori Hrabri Bertold. „Tako barem tvrde."

„Oni su ti to rekli? Da ovde ne mogu da žive?" „Tako je." Kasnije, kada smo zastali da se napijemo iz potoka,

rekao sam: „Neću te pitati kako su to ustanovili, ali da li znaš?" „Znam samo ono što mi kažu." Te noći, logorovali smo blizu Grifona, razveseljeni i

osveženi njegovim žuborom. Hrabri Bertold poneo je sa sobom kremen i metal, a ja sam prikupio suvarke i izlomio ih u tako sitno iverje da ih je upila već prva kiša žutih iskri.

,,Da nema zime, ceo život bih proveo ovako", reče on, a kao da je govorio i u moje ime.

Izvaljen na leñima nakon obroka, čuo sam udaljeni huk sove i šapat vetra u tek ozelenelim krošnjama. Moraš da shvatiš da sam u to vreme verovao da ću se ubrzo vratiti kući. Mislio sam da su me elfi oteli i odveli negde na zapad ili u neku stranu zemlju. Sećanje na to zobljeništvo će se vremenom vratiti.

Da sam bio mudriji, ostao bih u Iringzmutu, gde

sam stekao prijatelje i gde se možda nalazila biblioteka sa mapama, ili američki konzul. U to vreme činilo mi se da ću u Grifonsfordu pronaći neki trag (tada još nisam bio siguran da se naš grad zove drugačije) i da me ništa ne sprečava da se posle vratim u Iringzmut. Grad je, onako poluraušen, i dalje bio neka vrsta luke. Možda sam tamo mogao da se ukam na neki brod za Ameriku. Šta me je sprečavalo? Ništa i niko, a dopala mi se i pomisao na putovanje brodom.

,,H-u", oglasi se sova. Njen glas, prijatan i taman poput prećne noći, nosio je u sebi i razumevanje i znatiželju.

Nije ona jedina osetila korake kojima se neko, ili

nešto, priblavao kroz šumu, iako bi kap rose sa visoke stabljike u svom padu przvelaviše buke.

,,H-uljezu, ko si?" Ti bi se oženio, a ja bih ti smetao sve dok ne

postanem samostan. Za mene bi, u tom slučaju, najbolje bilo da ostanem tamo, u koli, barem prvih godinu dana. Možda bi još bolje bilo da se ne vratim kući tako brzo. Kući - u bungalov koji je pripadao ocu i majci. Kući -u kolibu u koju smo odlazili na pecanje sve do prvog snega.

Ali, bilo je proleće. Sigurno je bilo proleće. Jelen kojeg sam ubio nije imao rogove, a trava u napuštenom malom vrtu Zamka plog kamena bila je meka i kratka. Šta se desilo sa zimom?

Prelepo, zašiijeno lice, ukrašeno krupnim, caklastim očima, ouglim kao mesec, zagledalo se u mene odozgo, a onda se izgubilo.

Pridigoh se. U okolini nije bilo nikog osim mene i Hrabrog Beolda, koji je čvrsto spavao. Sova je zaćutala, ali je noćni vetar šaputao tajne šumi oko nas. Spuštajući se ponovo na zemlju, trudio sam se da što bolje upamtim lice koje mi se ukazalo. Zeleno lice? Bez sumnje, pomislio sam, bez sumnje je bilo zeleno.

*

Kada su stara stabla ustupila mesto miadicama,

grmovima i kržljavoj jalši, Hrabri Bertold reče: „Evo nas." Nije bilo grada. Nikakvog grada. „Evo glavne ulice", pokazao je štapom. „Kuće su sa

ove strane, sve do vode. Sa druge strane, sve do polja. Ova ovde bila je Uldova ka, a preko puta Baldigova." Poveo me je za ruku. „Sećaš se Baldiga?"

Ne znam šta sam odgovorio, ali on ionako nije slušao.

„Uld je imao šest prstiju, kao i njegova ćerka

Skjena." Hrabri Bertold skloni ruku sa mog ramena. „Uzmi štap, momče. Pokazaću ti gde smo se sreli sa njima."

Produžili smo u grmlje i mladice. On se zaustavi i upre prstom.

,,To je bila naša kuća, tvoja i moja. Samo što je pripadala ocu. Sećaš ga se? Znam da se majke ne sećaš. Odveli su je pre nego što si se odvojio od sise. Meg, tako se zvala. Spavaćemo tamo noćas, tamo gde je bila kuća, za dobra stara vremena."

Nisam imao srca da mu priznam da nisam zaista njegov brat.

„Eto!" Poveo me je jošvnekih stotinu metara ka severu. ,,Sa ovog mesta video sam prvi put Šildstara. Imao sam momke, takve kao ti, koji su odapinjali strele i bacali kamenje, ali su se svi do jednog raežali. Neki su u početku još pružali otpor, ali većina je naprosto zbrala čim su se pojavili Angrodi."

On je ostao, borio se i bio pobeñen. Svestan toga, rekoh:

,,Ja ne bih pobegao." Uneo je svoje veliko, bradato lice u moje. ,,I ti bi bežao!" ,,Ne bih." „Bežao bi", ponovi on, zamahnuvši štapom ka meni. „Neću da se svañam s tobom", rekoh. „Ali, ako

pokušaš da me udariš, uzeću ti štap i polomiti ga." ,,Ne bi bežao?" Trudio se da ostane ozbiljan. Ubedivši samog sebe, odmahnuo sam glavom. ,,Ne, čak i da su visoki kao stabla." Spustio je štap i oslonio se o njega. „Nisu. Možda do te prve grane. Kako znaš da ne bi

bežao?" „Nisi ni ti", rekoh mu. „Zar mi nismo isti?"

*

Očistili smo prostor za spavanje na mestu na kojem

je stajala stara kuća i naložili vatru na starom ognjištu pre mraka. Hrabri Beold govorio je satima o porodici i Grifonsfordu. Spočetka sam ga slao uglavnom iz pristojnosti, ali dok su se senke dužile, priča me je nsetno uvlačila u sebe. Nije bilo škola, nije bilo lekara, nije bilo policije. S vremena na vreme, putnici bi na ovom mestu prelazili Grifon, gacajući po hladnoj planinskoj vodi koja im je jedva dosezala do kola. Ako bi meštani imali sreće, prodali bi im hranu i smeštaj; u protiom bi se borili protiv njih, braneći domove i stoku.

Ako su Angrodi bili džinovi, Osterlinzi, koji su ponekad dolazili preko leta, bili su ñavoli koji proždiru ljudsko meso kako bi povratili izgubljenu ljudskost. Elfi su, poput magle, dolazili u svako godišnje doba i nestajali poput dima.

„Uglavnom Mahovnjaci i Salamanderi", reče Hrabri Bertold. „Ili mali Bodakani. Ponekad bi pomagali. Pronazili izgubljenu stoku i tražili krv za uzvrat." Ogolio je svoju ruku. ,,Ja zabijem trn i dam im kap, dve. Ta vrsta načinjena je od blata."

Klimnuo sam glavom, iako skoro ništa nisam shvatao.

„Bio si sa mnom u to vreme, mada ti je glas bio dublji. Tata je odgajio mene, ja sam odgajio tebe. Mislim da si stekao utisak da smaš, pošto sam jurio za Gerdom. Bila je to najlepša devojka na svetu i sve smo isplanirali."

Nisam morao da pitam šta se desilo. „Otišao si, i ja sam bio siguran da ćeš se vratiti za

godinu ili dve, kad se skućimo. Ali nisi. Je li ti bilo dobro tamo gde si bio?"

Pokušavao sam da se prisetim, ali najbolji trenuci kao da su bili oni koje sam proveo pod vedrim nebom, napolju u čamcu ili meñu drvećem.

„Nemaš šta da kažeš?" „Nemam." Pokazah mu vrhove strela koje sam

sačuvao. „Pošto će sunca biti još nekoliko sati, voleo bih da napravim nove drške."

„Stare su se polomile?" Klimnuh. „Kad sam oborio jelena. Šta misliš, hoće li se strele

lomiti ako pronañem istu vrstu drveta od koje je napravljen luk?"

„Posekao bi celo drvo radi nekoliko strela?" Odmahnuh glavom. „Odsekao bih granu ili dve, ne više. A ako

pronañem neki prošlogodišnji plod, zasadiću seme." S naporom se podigao na noge. „Pokazaću ti jedno koje nije nestalo." Poveo me je kroz šiblje, kleknuo i stao da pretražuje

travu sve dok nije otkrio maleni panj. „Trnovita pomorandža", reče. „Posadio si je pre

odlaska. Nalazila se na mojoj zemlji i nikome nisam dozvoljavao da je poseče. Neko je, izgleda, iskoristio moju nepažnju."

Ćutao sam. „Ponadao sam se da je pustila nove grane." Opet se

podigao, podupirući se štapom. „Ponekad im uspeva." Kleknuo sam, izvadio jedno od dva preostala

semena iz torbice i zasadio ga blizu starog panja. Kada sam ustao, niz njegovo lice tekle su suze. Poveo me je nazad, zastavši usput kako bi mahnuo štapom ka divljim mladicama i žbunovima ispred nas.

„Ovde je bilo moje polje ječma. Vidiš ono veliko drvo tamo iza? Idemo."

Na pola puta pokazao mi je na mrljicu svetlozelene boje.

„Eno je. Trnovitim pomorandžama lišće ne opada kao kod drugih stabala. Cele zime su zelene, poput borova."

Zajedno smo dospeli do lepog, mladog drveta visokog oko osam metara. Obgrlio sam ga.

Ovde bih rado rekao nešto više o trnovitim pomorandžama, ali ja o njima, u stvari, znam veoma malo. Mnoge vrste drveća koje imo u Americi mogu se naći i u Mitgartru - hrastovi, borovi, javori, i tako dalje. Ali, trnovita pomorandža je jedino drvo za koje znam da raste i u Elfrisu. Nebo Elfrisa ne izgleda čudno sve dok ga pažljivije ne pogledaš i na njemu vidiš ljude i (ponekad) čuješ njihove glasove u vru. Vreme tu veoma sporo prolazi, a mi to ne primećujemo. U petku su čudna jedino stabla i ljudi. Mislim da je trnovitoj pomorandži mesto tu, a ne u Mitgartru, niti u Americi.

ČETVRTA GLAVA SER RAVD

„Momče", pozvao me je vitez sa visokog, sivog

konja. „Doñi ovamo, momče. Hoćemo da razgovaramo sa tobom."

„Nećemo te povrediti", dodade njegov štitonoša. Oprezno sam se približio. Ako ništa drugo, u ovim

šumama sam, uz Hrabrog Bertolda, naučio da budem podozriv prema stranca. Osim toga, setio sam se viteza od zmaja, koji je nestao pred mojim očima.

„Poznaješ li ovaj deo šume, momče?" Potvrdih klimanjem, obraćajući više pažnje na

konja i oružje nego na ono što mi vitez govori. „Treba nam vodič... vodič do kraja dana, a možda i

za sutra." Vitez se smešio. „Spremni smo da platimo jedan sajld za svaki dan tvoje pomoćl" Pošto sam ćutao, on dodade: „Pokaži mu novac, Svone."

Štitonoša izvadi veliki srebrnjak iz torbe koja mu je visila o pasu. Iza njega, ogromni mrki ratni konj kojeg je vodio trzao se i ntrpljivo lupao kopitima, frkćući i otpuhujući.

„Daćemo ti da jedeš", obeća vitez. „Ili ćemo ti platiti za hranu, ako je obezbediš tim svojim velikim lukom."

„Podeliću je sa vama bez naknade", rekoh, „ako je vi budete podelili sa mnom."

„Dostojanstveno rečeno." „Ali, kako da znam da me na kraju dana nećete

udariti iza ušiju i ostaviti praznih ruku?" Svon stegnu šaku oko sajlda. „Kako mi da znamo da nas ti neš odvesti pravo u

zasedu, a?" „Što se tiče udarca iza ušiju", reče vitez, „dajem ti

svoju reč, iako nemaš razloga da mi veruješ. Ali kad je reč o plaćanju, odmah ću te umiriti." Vitez svojim velikim kažiprstom lupi po Svonovom zglobu. Pošto je preuzeo srebrnjak, dobaci ga meni. „Eto ti plate za danas, sve do zalaska sunca, i niko ti je neće oduzeti. Hoćeš li nas voditi?"

Posmatrao sam novčić. S jedne strane imao je glavu namrgodog mladog kralja, a štit s druge. Na štitu se nalazila slika čudovišta sačinjenog od žene, konja i ribe. Pitao sam viteza kuda želi da ga vodim.

,,Do najbližeg sela. Kako se ono zove?" „Glenidem", odgovorih; već sam ga posetio sa

Hrabrim Beoldom. Vitez baci pogled na Svona, koji odmahnu glavom. „Koliko lji živi tamo?" upita okrenuvši se opet ka

meni. Selo je imalo devet kuća... Samci su živeli sa svojim

roditeljima, a starci sa svojom poženjenom i poudatom decom. Otprilike tri odrle osobe po svakoj kući... Pitao sam ga da li da računam i decu.

„Ako želiš. Ali nemoj pse." (Ovo su, možda, čuli neki Bodakani.)

„Pedeset i troje, rekao bih. Ako računam novu bebu Siksnitove žene. Ne znam kako se zove beba, niti žena."

„Dobri ljudi?"

Odmahnuo sam glavom. Viñao sam i bolje. „0", vitez se kiselo nasmeši. „Povedi nas onda iz

ovih stopa u Glenidem. Upoznaćemo se na putu." ,,Ja sam Ejbl od Visokog srca." Svon se nasmeja. Vitez dotaknu svoj šlem. ,,Ja sam Ravd od Crvendvora, Ejble od Visokog

srca. Moj štitonoša je Svon. Poñimo sada." „Čak i ako stignemo tamo danas", upozorih Ravda,

„biće veoma kasno." „Razlog više da pružimo korak."

* Te noći, ulogorili smo se pored potoka zvanog

Vukomor. Svon i ja smo podigli crvenlatni šator načinjen od traka brodskog platna u kojem je spavao Ravd. Ja sam naložio vatru (tada sam već nosio kren i metal kako bih je zapalio), nakon čega smo večerali tvrdi hleb, usoljeno meso i crni luk.

„Tvoja porodica će možda brinuti zbog tebe", dobaci Ravd. „Imaš li ženu?"

Odmahnuh glavom i dodadoh da Hrabri Bertold tvrdi da još nisam dovoljno star.

Ravd klimnu glavom, ozbiljnog lica. ,,A šta ti kažeš?" Pomislio sam na školu - na to kako bih voleo da

odem na kedž, ako se ikad vratim kući. „Još nekoliko godina." Svon se podsmehnu. „Dva pacova da gladuju u istoj rupi." „Nadam se da neće biti tako." „0, stvarno? A kako misliš da izdržavaš porodicu?" Iskezih mu se. „Ona će mi reći kako. Tako ću znati da sam prašao

pravu." ,,0na? A šta ako ne bude umela?" Pogledao je

Ravda tražeći podršku. Nije je dobio. ,,Da li bi onda vredelo oženiti se njome?" rekoh.

Ravd se zakikota. Svon upre kažiprstom u mene. „Jednog dana, ima

da te naučim..." „Pre nego što osvanevdan za učenje drugih,

moraćeš prvo sam da naučiš", reče mu Ravd. „Čini mi se da bi u meñuvremenu ovaj ovde Ejbl mogao obojicu da poduči nekim stvarima. Ko je Bertold, Ejble?"

„Moj brat." Tako smo govorili Ijudima, Bene, i znam da je Hrri Bertold verovao u to.

„Stariji od tebe, čim te savetuje." Klimnuh. „Da, gospodine." „Gde su ti otac i majka?" „Otac nam je umro pre mnogo godina", rekoh

Ravdu, ,,a majka je otišla ubrzo nakon mog roñenja." To se desilo na oba mesta; i tu gde si ti, i ovde.

„Žao mi je što to čujem. Imaš li sestara?" ,,Ne, nijednu", odgovorih. „Otac je odgajio mog

brata, a on je podigao mene." Svon se ponovo nasmeja. Već sam bio dovoljno zbunjen. Sećanja na dom

mešala su se sa pričama koje mi je Hrabri Bertold pričao o svojoj, a navodno i mojoj porodici. Sve to pripada prošlosti, i mada je Amerika i dalje veoma deko od ovog mesta, prošlost čine samo sećanja. Postoje zapisi, ali njih niko ne čita, jer niko ne zna da ih pročita. Oba sveta su izmešana put knjiga u školskoj biblioteci; toliko toga je na pogrešnim policama da više niko ne ume da napravi red.

„Prema onome što govoriš", reče Ravd, ,,ti i tvoj brat ne živite u Glenidemu. Da živite, znao bi ime Siksnitove žene i njene nove bebe pošto selo broji samo pedeset tri glave. Iz kojeg ste vi sela?"

,,Ni iz kojeg", objasnih. „Živimo sami i uglavnom se

držimo po strani." „Odmetnici", šapnu Svon. „Možda i jesu." Ravdova ramena se podigoše i

spustiše za dejinu vlati trave. „Da li bi nas poveo do svoje kuće, ako bih to zatražio, Ejble?"

„Nije moja, već Hrabrog Bertolda, gospodine." Zurio sam u Svona.

„Do kuće tvog brata, onda. Da li bi nas poveo tamo?"

„Rado. Ali, nije to neko raskošno mesto, već obična koliba. Ne mnogo veća od vašeg šatora." Pomislio sam da će Svon nešto da dobaci, ali nije, tako da nastavih: „Trebalo je da postanem lopov, kao što kaže Svon. Tada bismo imali lepu kuću sa debelim zidovima i vratima, i dovoljno hrane na stolu."

,,U šumi ima odmetnika, Ejble", reče Ravd. „Sebe nazivaju Slodnim družinama. Imaju li oni sve to?"

„Pretpostavljam da imaju, gospodine." ,,Da li si ih ikad video?" Odmahnuh glavom. „Kada smo se sreli, Svon se plašio da ćeš nas

odvesti u zasedu. Misliš li da ima šanse da nas Slobodne družine napadnu? Trojicu ljudi spremnih na borbu?"

„Dvojicu", rekoh. „Svon bi pobegao." ,,Ne bih!" „Pobegao bi od mene pre nego što sova zahuče."

Pljucnuh u vru. „Pobegao bi kao zec od devojčice sa dve ćopave mačke."

Ruka mu posegnu za drškom mača. Morao sam da ga zaustim pre nego što ga izvuče. Preskočih vatru i oborih ga. On pri padu iusti dršku, a ja isukah njegov mač i bacih ga u žbunje. Rvali smo se na zemlji kao što smo ti i ja ponekad znali; on je pokušavao da dohvati svoj bodež, a ja sam ga sprečavao u tome. Otrgao se kada smo se suve približili vatri. Mislio sam da će

potegnuti nož i probosti me, ali on samo skoči na noge i pobeže.

Pokušao sam malo da se očistim od prašine. „Uzmite vaš sajld, ako hoćete", obratih se Ravdu. „Ako želite." Nije se ni pomerio. „Želeti je prigodnija

reč; nje se ukazuje veća čast. Suviše lepo govoriš, Ejble, da bi činio takve elementarne greške."

Klimnuh glavom. Nisam shvatao šta mi govori i plašio sam se da nikad neću.

„Sedi i zadrži sajld. Reći ću Svonu da ti isplati još jedan za sutra kad se vrati."

„Mislio sam da ćete se ljutiti na mene." Ravd odmahnu glavom. „Svon uskoro treba da

postane vitez. Njegova porodica to očekuje, baš kao i on. To očekuje i njegova most, pa i ja. Stoga će i postati. Ali, pre nego što primi akoladu, moraće da nauči još mnogo toga. Podučavao sam ga najbolje što sam umeo."

„Kao i mene", rekoh. „0 tome kada se hoće a kada želi, i drim stvarima."

„Hvala." Nakon toga sedeli smo neko vreme ćutke, svako

udubljen u svoje misli. Konačno rekoh: ,,Da li bih ja mogao da postanem vitez?" Jedino sam tada video Ravda iznenañenog,

primetivši da su mu se oči malo raširile. ,,Ne možemo da te povedemo sa sobom, ako na to

misliš." Odmahnuh glavom. „Moram da ostanem i brinem se o Hraom Bertoldu.

Ali, jednog dana? Ako ne odem odavde?" „Reklo bi se da si ti već sada skoro pa vitez. Šta je

to što čini veza, Ejble? Voleo bih da čujem šta misliš o tome."

Podsetio me na gñicu Spareo, tako da sam se iskezio.

„Prvo saberi misli."

Ravd mi uzvrati osmehom. ,,Da, ako je potrebno. Dakle, reci mi po ćemu se vitez razlikuje od običnog čoveka?"

,,Po oklopu kao što je vaš." Ravd odmahnu glavom. „Onda po velikom konju kao što je Crna griva." „Ne." ,,Po novcu?" ,,Ne, naravno. Pomenuo sam akoladu kada smo

pričali o mom štitonoši. Znaš li šta je to?" Odmahnuh glavom.

„Akolada je ceremonija tokom koje ovlašćena osoba proglaša nekoga za viteza. Hajde da te ponovo pitam. Šta je to što čini viteza, Ejble? Šta ga čini toiiko drugačijim da mu dajemo ime po kojem će se razlikovati od ostalih ratnika?"

„Akolada, gospodine." „Akolada ga čini vitezom pred zakonom, ali to je

puka formaost, zvanično priznanje nečega što već postoji. Akolada kaže da smo mi u tom čoveku prepoznali viteza."

Razmislih o tome, i o Ravdu koji je sam bio vitez. „Snaga i mudrost. Nijedno od to dvoje samo za

sebe, već zajedno." „Sada si blizu. Možda čak dovoljno blizu. Čast,

Ejble. Vitez je čovek koji živi časno i umire časno, zato što mu je do časti stalo više nego do života. Ako čast traži od njega da se bori, on se bori. Ne broji neprijatelje, niti meri njihovu snagu, jer te stvari nisu važne. One ne utiču na njegovu odluku."

Krošnje i vetar utihnuše do te mere da je izgledalo kao da ceo svet sluša.

,,0n se, takoñe, časno ophodi prema drugima, čak i kada mu oni ne uzvraćaju istom merom. Njegove reči su dobre, kome god da su upućene."

I dalje sam pokušavao sve to da povežem. „Poznajem čoveka koji je ustao i borio se protiv

Angroda samo sa jednim kopljem i sekom. Nije imao ni štit, ni oklop, ni konja, ništa. Ljudi oko njega hteli su da beže, i neki su pobegli. On nije. Da li je on vitez? Ne radi se o mi."

,,Za šta se borio, Ejble?" Bio je to skoro šapat. ,,Za Gerdu i svoju kuću. Za useve i stoku." „Onda

nije vitez, ali je svakako neko koga bih voleo da ubrojim u svoje sledbenike."

Pitao sam da li ih ima mnogo, pošto je u šumu zašao sam, ako ne računamo Svona.

„Više nego što bih želeo, ali malo je njih hrabro poput tog čova. Bio bih zahvalan svakom Oversinu u Skaju na još jednoj stotini, ako bi bili kao on."

„Dobar je to čovek." Pomislih na Hrabrog Bertolda i na sve ono što ćemo kupiti za dva sajlda.

„Verujem. Lezi sada i odmori se malo. Sutra treba da budeš naspavan."

„Prvo bih vas zamolio za uslugu." Ponovo sam se osetio kao nigurni, stidljivi klinac. ,,Ne mislim ništa loše pod tim."

Ravd se nasmeši. „Siguran sam da je tako." „Mislim, neću pokušati da ga ukradem, ni vas da

povredim. Ali, da li bih mogao da pogledam vaš mač? Molim vas? Samo na minut?"

On ga izvuče. „Čudi me da ga nisi tražio dok je bilo sunca. Tad bi

ga bolje video. Siguran si da nećeš da sačekaš?" ,,Ne. Molim vas. Voleo bih da ga vidim sada. Samo

ovaj put." Okrenuo je dršku ka meni i predao mi ga. Mač je

izgledao kao nešto živo i toplo. Njegovo dugo, ravno sečivo bila je dvostrano i opteno zlatom; drška od bronze i crne konjske kože završavala se zlaom lavljom glavom. Proučavao sam mač i uhvatio ga za dršku kako bih zamahnuo, otkrivši zapanjeno da sam se podigao na noge.

Nakon minut ili dva provedena u mahanju mačem, namcstio sam oštricu tako da svetlost vatre pada na njenu širu stranu, odmah iad štitnika.

„Ovde su neka slova. Šta piše?" „Lut. Ne umeš da čitaš, zar ne?" Koliko sam se sećao, trebalo bi da umem. ,,Pa", odgovorio sam, ,,ne umem da pročitam ovo." „Lut je čovek koji ga je iskovao." Ravd ispruži ruku

i ja mu vrih mač. Zatim prebrisa sečivo komadom krpe. „Moj mač se zove Raica. Lut je poznati kovač mačeva iz Forsetija, grada mog gospodara, vojvode Mardera. Tvoj vojvoda, vojvoda Indajn, mrtav je. Jesi li to znao?"

„Pretpostavio sam." „Pokušavamo da pripojimo njegove zemlje, ali mi se

čini da smo zagrizli prevelik komad." U Ravdovom osmehu nazirala se ironija-

,,Da li je lik vojvode Mardera na sajldu koji ste mi dali?" Ravd odmahnu glavom. ,,To je naš kralj, kralj Arntor." „Šta je ono na njegovom štitu?"

„Najkr. Lezi i spavaj, Ejble. Ostavi preostala pitanja za sutra." „Da li stvarno postoji?"

„Spavaj!" Kada bi tako nešto rekao, sa Ravdom nije bilo svañe. Legao sam na zemlju, okrenuo leña vatri, zatvorio oči i istog trena zpao.

PETA GLAVA JEZIVE OČI

Probudilo me je nešto što je zvučalo kao prepirka.

Čuo sam Svonov i Ravdov glas i odlučio da je najbolje da samo ležim i slušam. Nisam želeo još jednu tuču.

„Sapleo sam se." Bio je to Svon. „Niko te nije gurnuo?" upita Ravd. „Rekoh da sam se sapleo!" „Znam. Samo me zanima čime ćeš to da potvrdiš.

Meni se čini kao da te je neko gurnuo sa leña. Da li

grešim?" „Da!" „Tako, dakle. Ponovo imaš svoj mač." „Pronašao sam ga u žbunju. Zar mislite da bih se

vratio bez njega?" ,,Ne vidim zašto ne bi." Ravda kao da je veoma

zanimalo to panje. „Ako misliš da će ti zatrebati kako bi sredio našeg vodiča, pre sat vremena se nije pokazao preterano korisnim."

„Možda nas neko napadne." „Odmetnici? Da, valjda si u pravu." ,,Da li ćete spavati u oklopu?" „Naravno. To je jedna od stvari koje vitez mora da

nauči." Ravd uzdahnu. „Mudri ljudi rekli su davno pre nego što se bilo ko od nas rodio da vitez mora da nauči tri stvari. Mislim da sam ti ih saotio pre nedelju dana, mada je prošlo možda i više. Umeš li sada da ih ponoviš?"

,,Da jaše." Neko kao da je izvlačio reči iz Svona. ,,Da se služi svojim mačem."

„Vrlo dobro. I?" ,,Da govori istinu." „Upravo tako", promrmlja Ravd. „Upravo tako. Da

krenemo ispočetka? Ui bi više voleo da izostavimo poslednji deo?"

Nisam čuo da li je Svon nešto odgovorio. „Vidiš, otkako si pobegao, ja sedim ovde budan.

Prvo sam prao sa našim vodičem, a kada je on otišao na spavanje, obratio sam se samom sebi. Drugim rečima, razmišljao sam. Jedna od stvari o kojima sam mislio jeste način na koji je bacio tvoj mač. Video sam. Možda si i ti video."

,,Ne želim da pričam o tome." „Onda i ne moraš. Ali, u tom ću slučaju ja morati

još nešto da kažem. Kada čovek baca na daljinu teške predmete kao što su mač i koplje, on se služi celim

svojim telom - nogama i torzom, baš kao i rama. Ejbl to nije učinio. Naprosto je hitnuo tvoj mač od sebe kao što bi čovek bacio koštice jabuke."

„Koga je briga šta vi mislite!" „0, pa mene." Ravdov glas bio je gladak poput

uglačanog mala, a zvučao je opasnije od toga. ,,A trebalo bi da je i tebe, Svone. Ser Sejbl je mene dvaput istukao, jednom svojom rukom, a drugi put širom stranom svog mača. Bio sam njegov štitonoša dvanaest godina. To sigurno već znaš."

Svon je verovatno klimnuo glavom. Nisam mogao da vidim.

„Širom stranom mača, zato što sam ga napao. Imao je puno pravo da me ubije, ali bio je to dobar i milostiv vitez - bolji nego što ću ja ikada biti. Rukama, zbog nečega što sam mu rekao ili prećutao. Nada nisam saznao o čemu se tačno radilo. Bio je pijan u tom trenutku - ali, svi se mi s vremena na vreme napijemo, zar ne?"

,,Vi nikada." „Pošto je on to radio, onda ja neću. Po mene je bolje

tako. Mda sam mu rekao da me nije briga šta misli. Sasvim moguće.

Ejbl je zavitlao tvoj mač kao što čovek razbacuje balegu. Mislim da sam ti to već rekao. Naprosto ga je odbacio od sebe; drugim reča, nije se trudio da uloži veliku snagu i baci ga daleko. Kada bi ti to učinio s buzdovanom, dobio bi usmeni prekor od mene."

Svon nešto reče, ali suviše tiho da bih ga čuo. „Možda si u pravu. Ja samo tvrdim da tvoj mač nije

mogao deko da dospe. Tri ili četiri koraka. Najviše pet. Ipak, nisam te čuo ko ga tražiš u mraku, iako sam to očekivao. Osluškivao sam."

„Nagazio sam ga", reče Svon. „Uopšte nisam morao da ga tražim."

„Čovek prestaje da laže i počinje da govori istinu

tek kada je sve prošlo. Ne sada." Ravd je zvučao umorno. ,,Ja ne lažem!"

„Naravno da lažeš. Nagazio si na svoj mač, četiri koraka sevoistočno od mesta gde sedimo. Nisi ni zucnuo, niti ti se oteo povik. Pognuo si se u tišini i podigao ga. Sigurno si mu napipao dršku, pošto u mraku ne želiš da hvataš oštricu. Onda si ga, bez ijednog zvuka, vrio u korice, drvene korice omotane kožom. Zatim si se vratio u logor sa zapada, saplićući se o nešto takvom silinom da si skoro upao u vatru."

Svon zacvile kao da ga nešto boli, ali ne reče ništa. „Sigurno si trčao, čim si se tako sapleo. Zar ne?

Trčao si kroz nepoznatu šumu u mraku?" „Nešto me je dohvatilo." „0. Dotle smo došli. Napokon, nadam se. Šta je to

bilo?" ,,Ne znam." Svon duboko uzdahnu. „Pobegao sam. Da li me je to vaše pašče jurilo?" „Nije", reče Ravd.

,,Pa, mislio sam da mi je za petama, ali onda sam naleteo na nekog drugog. Mislim da nije bio čovek. Pre duh... ili nešto takvo." „Zanimljivo."

„Bilo ih je više." Svon kao da je povratio samopouzdanje. ,,Ne znam koliko. Četiri ili pet."

„Nastavi." Nisam mogao da ustanovim da li mu Ravd veruje.

„Vratili su mi mač i doveli me dovde, a onda me snažno gurnuli ka vatri, baš kao što ste rekli."

„Nisu pri tom ni zucnuli." ,,Ne." ,,Da li si im zahvalio što su ti vratili mač?" „Ne." „Možda su ti dali amajliju, ili pismo? Nešto tako?" „Ne." ,,Da li su nam uzeli konje?" ,,Ne bih rekao." „Idi sada i pobrini se za njih, Svone, molim te.

Proveri da li su čvrsto vezani i da li ih je neko jahao." ,,Ja ne... Ser Ravde..." „Idi!"

Svon zaplaka, i u tom trenu poželeh da se pridignem i kažem nešto - bilo šta - kako bi se on osećao bolje. Hteo sam da kažem da ću ja otići, ali Svon bi se zbog toga samo osećao gore.

Kada je prestao da plače, Ravd reče: „Dobrano su te isprepali, ko god da su. Više se

plašiš njih nego mene ili našeg vodiča. Slušaju li nas sada?"

,,Ne znam. Mislim da slušaju." ,,I ti se plašiš da će te kazniti ako mi se poveriš." ,,Da!" ,,Ne verujem. Ako zaista slušaju, sigurno znaju da

mi nisi ništa rekao. Ejble, budan si. Sedi, molim te, i pogledaj me." Poslušah ga. „Koliko si čuo?"

„Sve, ili skoro sve. Kako ste znali da sam budan?" „Dok si zaista spavao, više puta si se trzao u snu, a dvaput samo što nisi progovorio. Jednom si malo zahrkao. A dok si se pretvarao da spavaš, nisi pomerio nijedan mišić, niti pustio zvuka, iako smo pričali normalnim tonom na samo dva koraka od tebe. Dakle, ili si budan ili mrtav."

„Nisam želeo da se Svon oseća još gore." ,,To je baš lepo." „Žao mi je što sam bacio tvoj mač, Svone", rekoh.

„Znaš li ko je uhvatio Svona i vratio nam ga?" Nisam imao pojma. Odmahnuo sam glavom. Svon obrisa nos. „Dali su mi poruku za tebe, Ejble. Budi sigan da te tvoj drugar traži."

Pretpostavljam da sam tupo zurio u njega. „Ko su ti tvoji prijatelji, Ejble?" reče Ravd. „Mislim

da..." „Odmetnici?" Odmahnuh glavom. ,,Ne bih rekao. Možda su elfi." Ravd se zamisli. „Svone, da li si nameravao da ubiješ Ejbla?"

,,Da." Sada nije bilo suza; izvukao je bodež i predao mi ga. „Ovim sam hteo da te ubijem. Zadrži ga, ako želiš."

Premetao sam ga iz ruke u ruku. Vrh mu je bio povijen ka dačkoj, ravnoj oštrici.

,,To je sakse." Svon se ponašao kao da mezimo zajedno i ubijo vreme. „Liči na noževe Ledenih džinova. Njihovi su, naravno, veći."

„Ovim si hteo da me ubiješ?" rekoh, na šta on klimnu glavom.

„Zašto nam sada to govoriš, Svone?" upita Ravd. „Zato što su mi rekli da prenesem poruku čim se

probudi i mislim da me slušaju." ,,Da, pomenuo si." „Nadao sam se da ćete otići na spavanje. Onda bih

mogao da ga probudim i šapnem mu poruku. To sam planirao da uradim."

„Tako mi nikad ne bi rekao pravu istinu." Svon klimnu glavom.

,,Ne želim ga", rekoh i vratih mu bodež. „Imam svoj nož i više mi se dopada od ovog."

„Mogao bi sada sve da nam ispričaš", reče Ravd. Svon ga posluša.

„Nisam naleteo na njih kao što sam rekao. Udario sam u drvo tako snažno da sam se srušio na zemlju. Došavši sebi, podigao sam se i počeo da kružim oko vatre, držeći je na oku. Kada sam se našao sa Ejblove strane, prišao sam što sam bliže smeo, a to je prilično blizu. Kažete da biste čuli da sam pronašao mač. Mislim da ne biste, jer ni ovo niste čuli. Čekao sam da odete na spavanje. Posle toga bih ga tiho ubio, odvukao telo i sakrio ga. Ne bih se vraćao do sledećeg popodna kako biste poverovali da sam naprosto pobegao.

Nečujno su me zgrabili s leña. Imali su mačeve i lukove. Video sam ih lepo tek kada su me odveli na čistinu obasjanu mesečinom i rekli mi da ću, ako

povredim Ejbla, pasti njima u šake. Da ću do kraja života biti njihov rob."

Ravd protrlja bradu. „Preneli su mi poruku i naterali me da je ponovim

sedam puta i zakunem se svojim mačem da ću sve učiniti baš onako kako mi nože."

„Mač je bio kod njih?" „Tako je." U Svonov glas uvukla se ona vrsta

sarkazma koju ću kasnije mnogo bolje upoznati. ,,Ne znam kako su ga uzeli a da vi ne čujete, ali im je uspelo."

Setivši se priča Hrabrog Bertolda, pitah ga da li su bili crni.

,,Ne. Ne znam koje su boje bili, ali znam da nije bila crna. Na mesečini su delovali bledo."

„Ejbl misli da se možda radi o elfima", reče Ravd. ,,I meni se tako čini. Pretpostavljam da se nisu

predstavili?" „Nisu, ali... možda ste u pravu. Svakako nisu ljudi

poput nas." „Nikad ih nisam video. A ti, Ejble?" ,,Ne, koliko se sećam", odgovorih. „Ali, Hrabri

Bertold jeste. Govorio je da su ga najviše uznemiravali oni nalik pepelu, odnosno uglju."

Ravd se okrenu ka Svonu. „Moraš što vernije da mi ispričaš sve u vezi s njima.

Ili su ti možda drugačije naložili?" Svon odmahnu glavom. „Rekli su mi da prenesem Ejblu poru kada se

probudi i da ga nipošto ne povredim. To je sve." „Zbog čega im je Ejbl toliko važan?" „Nisu rekli." „Ejble? Znaš li ti?" ,,Ne." U tom trenu poželeo sam da Ravd nije

primetio da sam budan. „Oni žele da nešto uradim, ali ja ne znam šta."

„Kako onda znaš da to žele?" reče Svon. Nisam ništa odgovorio.

„Naš kralj je roñen u Elfrisu", reče Ravd, ,,baš kao i njegova sestra, princeza Morkain. Ne verujem da ti je to poznato, pošto na sajldu nisi prepoznao njegov lik."

„Nije", rekoh. „Mislim da moj štitonoša ne pridaje značaj tim

podacima - ili barem nije do sada. Ko zna? Možda je promenio mišljenje."

„Ljudi pričaju o Elfrisu kao da je posredi neka susedna zemlja, poput Osterlanda. Ser Ravd kaže da je to u stvari drugi svet. Ako je to, ne znam kako ljudi odatle mogu da doñu ovamo. Ili odavde odu tamo."

Ravd slegnu ramenima. „Nisam nikad probao, tako da ne umem da ti

odgovorim. Meñutim, mogu ti reći da ne valja poricati sve što ne razumeš. Kako su tvoji otmičari bili obučeni? Da li si ih podrobnije osmotrio?"

„Koliko sam video - nikako. Bili su goli poput siročića, i viši... viši od mene, i mršaviji." Dah mu zastade u grlu. „Imali su jezive oči."

„Kako jezive?" ,,Ne umem da objasnim. Mesečina je igrala i žarila

u njima. Belo me je da ih gledam." Ravd je nakon toga neko vreme sedeo u tišini,

trljajući dlanova bradu. „Još jedno pitanje, Svone, a onda sva trojica

moramo na počinak. Već je pozni čas, a treba rano da ustanemo. Rekao si da ih je bilo četiri ili pet. Da li je to istina?"

„Otprilike toliko. Nisam siguran." „Ejble, ubaci još malo drveta u vatru, pošto si na

nogama. Kiko ih jevsigurno bilo, Svone?" „Četvoro. Trojica su bili muškarci. Mužjaci, ili kako

god vam drago. Ali mislim da ih je moglo biti i više." „Četvrta je bila ženka, pretpostavljam. Da li je nešto

rekla?" ,,Ne." „Koliko je mužjaka govorilo?" „Trojica." Ravd zevnu, što je možda bila samo gluma. „Prilegni, Svone. Spavaj ako možeš." Svon raširi prostirku i spusti se na nju. „Verujem da si na sigurnom, Ejble", reče Ravd. „Bar

što se tiče Svona." Verovatno sam klimnuo glavom, pitajući se kako to

da drugi svet izgleda kao strana zemlja i misleći na žute, mačje oči u kojima gori mesečina.

ŠESTA GLAVA

VIDEO SAM NEŠTO

Stigli smo u Glenidem negde sredinom jutra, i Ravd

je sazvao Ijude, sve muškarce i žene, i poneko dete. Počeo je tako što je sjurio Ratnicu u panj koji smo mu Svon i ja doneli.

„Pozvani ste da se zakete na odanost našem gospodaru, vojvodi Marderu", rekao im je. ,,Ja vas neću terati da se zaklinjete... slobodni ste da odbijete ako želite. Ali znajte da ću prijaviti sve one koji to nisu učinili."

Saslušavši ga, svi redom su se zakleli, spuštajući dlanove na lavlju glavu i ponavljajući reči za Ravdom.

„Sada bih voleo da porazgovaram sa nekima od vas, pojedačno", reče on i odabra šest muškaraca i šest žena, naloživši meni i Svonu da motrimo na njih dok on razgovara sa prvim čovekom u glaoj prostoriji najveće kuće u selu. Prošao je čitav sat u tom razgovoru i ostali postadoše nemirni; Svon spusti ruku na mač i povisi glas sve dok se nisu utišali.

Prvi čovek konačno izañe napolje, oznojan i bez snage da se sči sa pogledima ostalih jedanaestoro,

nakon čega Ravd pozva unutra prvu od žena. Ušla je u kuću tresući se. Minuti su proticali. Sjajna zuara, nagojena od izmeta, letela je prvo oko mene sve dok je nisam oterao, a onda oko Svona, da bi na kraju dospela do niskog crnobrog čoveka koga su ostali zvali Tag i koji je delovao suviše malodušno da bi bilo šta terao od sebe.

Na pragu se pojavi žena, lica okupanog suzama. „Ejble? Ko je od vas Ejbl? Hoće da vas vidi." Uñoh unutra, a žena se spusti na maleni tronožac

za mužu ired samog Ravda. On je sedeo na kratkoj klupi sa naslonom. „Ejble, ovo je Brega", reče. „Dozvoljavam joj da sedi

zato što je žena. Muškarci stoje. Brega mi je rekla da postoji čovek po imenu Siksnit koji veoma dobro poznaje odmetnike i gosti ih s vremena na vreme. Da li ti je jasno zašto sam te pozvao da uñeš?"

,,Da, gospodine", odgovorih. „Samo što ne verujem da ću biti od velike pomoći."

„Ako mi ne saznamo ništa od tebe, možda ćeš ti nešto od nas." Ravd se obrati ženi. „Dakle, Brega, želeo bih da ti objasnim kako stvi stoje po tebe. U stvari, moram da ti objasnim, jer ne uviñaš sama."

Mršava i ne više mlada, Brega je šmrcala i brisala oči rubom kecelje.

„Plašiš se da će ovaj Ejbl ovde ispričati ostalima ono što si mi rekla o Siksnitu. Je li tako?" Klimnula je glavom.

,,On to neće učiniti, ali pred tobom leži mnogo veća opasnost. Uzgred, da li se vas dvoje znate?"

Odmahnula je glavom, a ja rekoh: ,,Ne, gospodine." „Ispričala si mi sve o Siksnitu, a ja ću, naravno,

pokušati da ga pronañem i porazgovaram sa njim. Oni ljudi napolju će znati da smo nas dvoje pričali i što duže vremena provedemo zajedno, to će oni biti uvereniji da si mi sve rekla. Shvataš?"

,,D-da." „Da li su tebe, ili tvog muža, ikada opljačkali?" „Srušili su me na zemlju." Potekoše joj suze, koje

su se slivale niz njeno lice. „Znaš li ime odmetnika koji te je oborio?"

Odmahnula je glavom. „Ali rekla bi mi da znaš, zar ne? Nema smisla da ga

kriješ od mene nakon što si mi se poverila. To ti je jasno, zar ne?"

„Bio je to Egil." „Hvala ti, Brega. Sad si pod zakletvom, najčasnijom

zakletvom pod kojom žena može da bude. Prihvatila si vojvodu Mardera za svog gospodara i obavezala se da ćeš mu u svemu biti pokorna. Ako prekiš zakletvu, Hel će ti dušu osuditi na Muspel, Vatreni krug. Žrtve koje si ponudila elfima neće te spasti. Pretpostavljam da to sve znaš."

Klimnula je. ,,Ja sam ovde po nalogu vojvode Mardera. Inače bih

sada sedeo za stolom u Crvendvoru ili se brinuo o svojim konjima. Govorim u ime vojvode Mardera - kao da se on lično nalazi ovde. Ja sam njegov vitez."

„Znam." Ona šmrcnu. „Osim toga, odmetnici će se osvetiti kako tebi, tako

i celom su, ako im dozvolimo. Taj što te je oborio na zemlju, Egil, uradiće nto još gore. Ovo ti je šansa da se osvetiš rečima koje meni i vojvodi Marderu znače više od mačeva. Znaš li još nekog iz sela ko je u doim odnosima sa odmetnicima? Bilo koga?"

Odmahnula je glavom. „Samo Siksnita. Kako mu se zove žena?" „Dizira." „Zaista?" Ravd stisnu usne. ,,To strašno liči na

kraljičino ime, u koje se neki kunu. Znaš li koje je to ime?"

,,Ne. Ja ga ne izgovaram."

,,A ona? Neću reći kako se zove. Žena o kojoj govorimo. Sinitova žena. Da li je ona pominjala kraljicu u tvom prisustvu?"

,,Ne", ponovi Brega. Ravd uzdahnu. „Ejble, da li bi prepoznao Siksnita kada bi ga video?

Razmisli pre nego što odgovoriš." „Siguran sam da bih, gospodine", rekoh. „Brega, opiši ga, molim te." Žena je zurila u Ravda.

„Da li je visok?" „Viši je od mene." Raširila je ruke tridesetak

centimetara kako bi pokazala koliko. „Ima li tamnu bradu?" „Riñu." „Jedno oko? Slomljen nos? Šepavu nogu?" Odmahnula je glavom na sve to. „Šta još možeš da nam kažeš o njemu?" „Debeo je", reče ona zamišljeno, ,,i ovako hoda."

Ustala je i pokazala nam, okrenuvši nožne prste ka unutra.

„Tako znači. Ejble, da li se ovo slaže sa onim čega se ti sećaš? Debeo. Riña brada. Hod."

Slagalo se. „U ranijem razgovoru nisi mi rekao kako se zove

Siksnitova žena. Da li nisi znao njeno ime ili si bio suviše oprezan da bi ga izgovio?"

„Nisam ga znao, gospodine. Ne plašim se da kažem Dizira."

„Ipak bi ti bolje bilo da ga ne izgovaraš prečesto. Znaš li kako ona izgleda?"

Klimnuh. „Niska je, crne kose, izrazito bele kože. Dok je Sinit

lagao Hrabrog Bertolda i mene, nije mi se učinila posebno lepom, ali video sam i ružnije."

„Brega, da li je on poznaje?" „Mislim da je poznaje." Obrisavši suze već nekoliko

puta, žena ih obrisa još jednom.

„Vrlo dobro. Obrati pažnju, Ejble. Ako me ne budeš poslušao kada je u pitanju ime te žene, poslušaj me barem oko ovoga. Hoću da pretražiš selo i pronañeš ove ljude. Kada pronañeš nekog od njih, dedi ga k meni, ako možeš. U protivnom, vrati se ovamo i reci mi gde se nalaze. Brega će do tada otići, ali ja ću najverovatnije razgovarati sa ostalima. Slobodno nas prekini."

„Da, gospodine." „Hoću Siksnita, naravno. Ali, podjednako hoću i

njegovu ženu. Ona verovatno zna manje, ali će mi reći više. Pošto ima novoroñeno dete, moguće je da se još uvek nalazi u blizini. Idi sada."

Zaustavio sam se na izlazu iz Glenidema da pogledom pretrim njegova proklijala polja. Zavirio sam u svaku prostoriju svake ke u selu, kao i u svaku štalu i šupu, ne pronašavši ni Siksnita, ni njegu ženu. Ravd je rekao da ga slobodno prekinem ako ih pronañem, ali bio sam prilično siguran da mu se ne bi dopalo da to učinim praznih šaka.

Ravd je u pravu, rekoh sebi. Žena sa novoroñenim detetom ne svojevoljno prevaliti dug put. Po svemu sudeći, nije odmakla dalje od najbližih stabala, gde se smestila u njihovu ugodnu senku i dojila svoje čedo. Ako bih je tamo potražio... Praveći plan u svojoj glavi, tiho pozvah:

„Dizira? Dizira?" Učinilo mi se da meñu gustim lišćem na rubu šume

vidim njeno lice. S jedne strane, sumnjao sam da se radi o igri svetlosti i senke; s druge, znao sam da sam je video.

Ili barem da sam nešto video. Načinih nekoliko koraka. Nakon toga, i dalje

nesiguran, zastoh na trenutak, a onda ipak požurih napred.

SEDMA GLAVA DIZIRI

,,U pomoć..." Nije to toliko bio povik koliko je ličilo

na zavijje vetra, i baš nalik vetru, kao da je ispunjavalo celu šumu. Probih se kroz gusto šipražje na rubu šume, žurno se provukoh izmeñu zbijenih mladica, a onda protrčah pored stasalih stabala koja su postajala sve veća i sve reña kako sam napredovao.

„Molim te, pomozi mi. Molim te..." Zastadoh da doñem do daha. Stavih ruke oko usta i

povikah što sam glasnije mogao: „Stižem!" Čudio sam se kako zna da je slušam dok

se još uvek provlačim kroz redove izniklog žita. Verovatno i nije znala. Verovatno je satima tako dozivala.

Ponovo ubrzah korak, a onda potrčah uz strmu padinu na čijem se vrhu nalazila otužna kukuta, pa duž njene ivice, sve dok se ne sptih meñu hrastove. Sve vreme činilo mi se da žena koja me doziva nije dalje od stotinu koraka.

Žena za koju sam bio uveren da je Siksnitova supruga, Dizira.

Ubrzo sam dospeo do male reke koja je morala biti Grifon. Prešao sam je bez skretanja s puta. Naprosto sam zagazio u vodu na mestu na kojem sam se našao. Svoj luk, tobolac i torbicu vezanu za pas morao sam da držim iznad glave sve do izlaska na suvo, ali uspeo sam da je preñem. Uzverao sam se uz dugačku, strmu obalu od oblaka na drugu stranu.

Tamo su goleme bukve prekrivene mahovinom uzdizale svoje ponosite glave ka onom petom svetu po imenu Skaj; a žena koja me je dozivala činila se još bližom, udaljena (mislio sam) samo nekoliko kaka. Nisam sumnjao da ću je pronaći u mračnoj dolini, prepunoj purki i prošlogodišnjeg lišća. Sigurno se

nalazila tamo iza, na kamenoj goleti sa druge strane dabrovog skJoništa.

Ali, popevši se na uzvisinu, i dalje sam čuo glas kako me doziva iz daljine. Ponavljao sam njeno ime i u pauzama se borio za dah: ,,Dizira!... Dizira!. Dizira!"

„Ovde sam! Ovde, kod oborenog drveta!" Sekunde su proticale, duge poput uzdaha, sve dok

dole, u plioj dolini sa druge strane goleti, nisam spazio oboreno deblo polojenih grana čije je isprepleteno lišće samo delimično skrivalo nešto zeleno poput proleća.

„Palo je", rekla mi je kada sam prišao. „Htela sam da vidim mogu li samo malo da ga pomerim, kada mi se srušilo na stopalo. Zlavila sam se."

Podvukoh svoj luk ispod oborenog debla i navalih se na njega. Nisam osetio da se pomerilo, ali ona je uspela da oslobodi stopalo. I još dok je to činila, primetih nešto toliko čudno da sam bio siguran da me oči varaju, nešto što rečima verovatno nikad neću uspeti valjano da opišem. Popodnevno sunce je sijalo, dok je lišće na srušenom drvu (kojeg je, čini mi se, oborila munja), kao i ono sa susednih stabala, bacalo šarenu senku na tlo. Nas dvoje smo uglavnom bili u hladovini, ali nije se moglo pobeći od mestimičnih jarkih sunčevih zraka. Bilo mi je logično da je na suncu bolje vidim.

Ali, dešavalo se suprotno: upravo u senci sam je izvrsno video, ali kada bi svetlost pala na njeno lice, njene noge, ramena ili ruke, čilo se kao da je nestala. Gospodin Potaš nam je u školi jednom prilom pokazao hologram. Navukao je zavese i objasnio nam da holram izgleda stvarnije što je u sobi veći mrak. Svi smo ga razgledali, a ja sam prišao zavesi i pustio malo svetla unutra. Bio je u pravu. Holram je izbledeo. Onog časa kada sam ostavio zavesu na miru, ponovo je snažno zasjao.

„Mislim da ne bi trebalo da se oslanjam na njega." Masirala je svoje stopalo. „Boli me. Ima jedna pećina na

samo nekoliko koraka odavde. Sta misliš, možeš li da me odneseš do nje?"

Htedoh da kažem da je zadatak pretežak, ali reših da prvo pušam. Podigao sam je. Bila je lakša od deteta, tako topla i stvarna. Poljubila me je.

„Tamo ćemo se skloniti od kiše", reče mi. Oborila je pogled kao da se stidi, ali znao sam da se ne radi o tome.

Napravih nekoliko koraka u nadi da pećina koju pominje nije daleko. Rekoh joj da neće pasti kiša.

„Hoće. Zar nisi primetio kako je vazduh postao svež? Oslušni ptice. Skreni malo na levu stranu, pa pogledaj iza velikog panja."

Bila je to lepa mala pećina, visoka taman toliko da se ispravim u njoj. Pronašli smo unutra i nešto nalik krevetu načinjenom od jelekih koža i krzna, prekrivenom ćebetom od zelenog somota.

„Spusti me", reče ona. „Molim te." Na kraju sam dobio još jedan poljubac; kada su

nam se usne razdvojile, seo sam na mekani pesak pećine kako bih povratio dah. Nasmejala se, ne rekavši ništa.

I ja sam prilično dugo ćutao. Misli su mi se rojile po glavi, ali nisam bio u stanju da ih kontrolišem. Uzbuñen njenim prisustvom, vovao sam da će se svakog trena desiti nešto čega ću se stideti do kraja života. Ona je bila (a i dalje je) najlepša žena koju sam ikad video, i ja zatvorih oči, na šta se opet nasmejala.

Taj smeh kao da nije pripadao ovom svetu. Kao da su zlatna zvona, obešena izmeñu cvetova u šumi najlepšeg drveća na svetu, zvonila milovana vetrom. Nateravši se da otvorim oči, prošaptah:

,,Ko si ti, u stvari?" ,,0na koju si zvao." Smešila se, ne trudeći se više

da sakrije pled. Verovatno leopard ima takve oči. Ne znam.

„Zvao sam Siksnitovu ženu, Diziru. To nisi ti." ,,Ja sam Diziri, Mahovinka, i ja sam te poljubila." I dalje sam je osećao na usnama, dok joj je kosa

mirisala na preoranu zemlju i slatkasti dim. „Muškarci koje poljubim ne smeju da odu bez moje

dozvole." Htedoh da ustanem, ali znao sam da ne mogu da je

ostavim. ,,Ja nisam muškarac, Diziri, ja sam samo dete."

„Muškarac si! Muškarac! Daj mi kap svoje krvi i pokazaću ti."

*

Kiša je stala do jutra. Plivali smo u reci jedno pored

drugog i poput dve zmije ležali zajedno na velikom kamenu u hladu, samo noliko centimetara iznad vode. Znao sam da sam postao drugačiji, ali ne i koliko drugačiji. Verovatno se i gusenica tako oseća dok, pretvivši se u leptira, još uvek suši svoja krila.

„Ako se pojavi neki drugi čovek", rekoh, ,,da li će te on videti onako kako te ja vidim sada?"

„Niko drugi se neće pojaviti. Zar te brat nije tome naučio?"

Nisam bio siguran misli li na tebe, Bene, ili na Hrabrog Beolda. Svejedno sam odmahnuo glavom.

,,On me poznaje." ,,Da li si ga poljubila?" Nasmejala se i odmahnula. „Hrabri Bertold mi je rekao da elfi izgledaju kao

pepeo." ,,Mi smo Mahovnjaci, Ejble, i živimo u šumi, a ne u

pepelu." I dalje se smešila. ,,Vi nas nazivate Drijadama, Skogsfruima, Drveestama i drugim imenima. Možeš i ti da smisliš neko ime za nas. Ko bi voleo da nas zoveš?"

„Anñeli", prošaptah; ali ona spusti prst na moje

usne. Zatreah i skrenuh pogled, meñutim, kada sam krajičkom oka virnuo ka njoj, učinilo mi se da izgleda drugačije od one devojke sa kojom sam plivao, i od svih onih devojaka sa kojima sam upravo vodio ljubav.

,,Da ti pokažem?" Klimnuh glavom - i osetih kako mišići u mom vratu

klize poput pitona. „Blagi bože!" rekoh, i čuh sasvim nov glas, divalj i

dubok. Osaj je bio neverovatan; znao sam da sam se promenio, ali nisam znao koliko, i dugo nakon toga bio sam ubeñen da ću se vratiti na staro. To moraš da zapamtiš.

„Nećeš me mrzeti, Ejble?" „Nikad ne bih mogao da te mrzim", odgovorih. Bila

je to istina. ,,0ni koji nas ne slave, preziru nas." Zakikotah se na to, iznenañen dubokim

brundanjem u gruda. „Ovo su i dalje moje oči", rekoh, ,,i čine ono što im

naredim. Zatvoriću ih pre nego što te poljubim, ako se toliko stidiš."

Sela je, praćakajući nogama po bistroj, hladnoj vodi.

,,Ne na ovom svetlu." Prsnula je vodom kroz sunčeve zrake i okupala nas srrnim kapljicama.

„Ti voliš sunce", rekoh. Osetio sam to. Klimnula je glavom. „Zato što je to tvoje carstvo. Sunce mi je podarilo

tebe, i ja te volim. Moja vrsta voli noć, a ja i noć i dan." Odmahnuh glavom. „Ne razumem. Kako je to moguće?" „Pošto si voleo mene, da li bi mogao da voliš neku

običnu ženu?" ,,Ne", odgovorih. „Nikada." Zaista sam tako mislio. „Pokaži mi", reče. Ovog puta zbijala je šegu sa

mnom. Zapraćakala je nogama po vodi. Vitko maleno

stopalo koje se podiglo iz svetlucave vode zelenilo se poput tek izniklog lišća. Njeno lice bilo je oštro, takoñe zeleno, srcoliko, odlučno i lukavo. Sočne usne se spustiše na moje, a kada smo se razdvojili, zatekoh sebe kako glam pravo u žuti plamen njenih očiju. Kosa joj se vijorila iznad glave.

Zagrlio sam je i podigao, poljubivši je još jednom.

OSMA GLAVA ULFA I TAG

Nakon što je otišla, pokušao sam ponovo da nañem

njenu pinu. Nije je bilo. Svoj luk, tobolac i odeću pronašao sam u travi. Luk od trnovite pomorandže, ranije tako velik, iznenada je bio mali, goto nalik igrački, a košulju i pantalone bih sigumo pocepao da sam prao da ih navučem na sebe.

Odloživši ih na zemlju, zapeo sam luk i, kao i uvek, nategao tivu do uva. Trnovita pomorandža presavila se napola, ali nije pukla. Tetiva jeste. Bacio sam je, a onda izvadio strunu koju je Parka iščupala iz svog prediva, tetivu čiji su šaputavi glasovi i brojni čudnovati životi već tolike noći remetili moj san. Svezao sam omče na njenim krajeva i postavio je na luk. Približivši je ušima, čuo sam pesmu. Pevala je daleki, moćni refren, čak i kada sam odapeo strelu ka vrhu padine.

Tu strelu nisam uspeo da navučem do uva, bila je za dva dlana kraća od luka; ali ipak je letela kao metak, zabivši se dopola u hrasto deblo.

U sumrak sam se potpuno go vratio u Glenidem, odalamivši tako snažno jednog sitnog, bradatog čoveka koji mi se smejao da se srušio na zemlju. Kada je bio u stanju da ustane i progovori, saopštio mi je da su Ravd i Svon otišli tog jutra.

„Onda se ne mogu nadati njihovoj pomoći", rekoh. „Svejedno, treba mi odeća, a pošto si ti tu a oni nisu,

moraš da mi je obezbediš. Kako ćeš to učiniti?" ,,M-mi imamo odeću." Cvokotali su mu zubi tako da sam bio strpljiv. ,,M-moja žena će vam je sašiti." Odveo me je do svoje kuće, a onda izveo napolje

svoju ćerku. Obećah mu da je neću povrediti. Zvala se Ulfa.

„Juče je jedan vitez bio ovde", reče mi kada se njen otac izgio. „Pravi vitez u čeličnom oklopu, sa ogromnim konjima i dvojicom dečaka koji su ga služili."

„Zanimljivo", rekoh. Hteo sam da čujem šta sledi. „Imao je šlem okačen o sedlo, onaj pravi, viteški. Sa

perjanicom i lavom, a lav je bio i na velikom štitu, zlatni lav sa krvavim kandžama na ispupčenom delu."

,,To je ser Ravd", rekoh. ,,Da, tako kažu. Morali smo po njegovoj želji da

stojimo i čamo, a onda jedni za drugima da ulazimo kada bi nas dečaci pozvali. Svi sem mene. Tata se uplašio da bi njegova želja mogla biti... velika." Zakikotala se. „Ako znate na šta mislim, jer ja sam još uvek devica, to da me je sakrio u štalu i nabacio seno preko mene. Ali, ja sam se iukia odatle i sve posmatrala, čak i razgovarala sa nekim od onih koji su bili unutra. Sa nekim od žena, hoću reći, pošto je bilo i muškaraca, ali ne mislim da bi on to sa njima radio. Budite mirni dok provlačim iglu."

Njena igla bila je dugački crni trn. „Rekle su mi da se raspitivao o Slobodnim

družinama, ali mu ništa nisu odale, nijedna od njih, iako su sve morale da se zakunu. Jte li sigurni da nećete malo kaše? Imamo mast koju smo prošle jeseni istopili od štrojenih veprova."

„Uloviću ti jelena", obećah joj, ,,da ti vratim za odeću."

,,To bi bilo lepo." Stavila je crni trn meñu zube. Nategnuh luk, prisetivši se da sam prethodnog

dana jedino to strelu privlačio uvetu. „Kratka strela", rekoh sebi u bradu.

„Mmm?" Ulfa dignu pogled sa posla. ,,U mom tobolcu. Dve strele sam napravio od

trnovite pomandže i još dve uzeo od dečaka sa kojim sam se tukao."

„Jedan od dečaka imao je divnu odeću na sebi", poveri mi se ona. „Prišla sam mu što sam bliže smela ne bih li je bolje osmotrila. Garsekovog mi grkljana, imao je crvene pantalone!"

,,To je Svon. A šta je sa drugim dečakom?" ,,On? 0, bio je sasvim običan", reče Ulfa. „Kao moja

braća, ali mogao bi da postane zgodan za godinu ili dve." „Zar nije imao luk poput mog?" „Bio je veći od vašeg, gospodine." Prestala je da seče

tkaninu i počela da šije, praveći velike šavove svojom dugačkom iglom od kosti. „Delovao je prevelik za njega. I moj brat je imao jedan, samo što je pukao. Tata tvrdi da Iuk, kada nije zapet, ne sme da bude viši od čova koji ga nosi, a većina koje sam videla su manji. Kao vaš, gospine."

„Trebaju mi duže strele", rekoh. „Ima li tvoj tata neko pravilo za strele?"

Odmahnula je glavom, i dalje zabavljena iglom. ,,U tom slučaju, reći ću ti jedno koje sam upravo

izmislio. Strela mora da se proteže od kraja vlasnikovog levog kažiprsta do njegovog desnog uva. Moje su mnogo kraće."

„Moraćete da pronañete nove." „Moraću da napravim nove, eto šta ću morati. Šta

ako bih ti rao da sam ja onaj dečak sa velikim lukom?" Igla se zaustavi na pola puta kroz tkaninu. Ulfa

podignu pogled ka meni. ,,Vi, gospodine?" Klimnuh glavom. Nasmejala se.

„Dečak koji je juče bio ovde? Skoro pa bih mla da spojim prste oko njegove ruke, gospodine. Oko vaše ne bih mla ni obe šake, gospodine."

Podigla se, sklanjajući pantalone koje je šila. „Mogu da probam?" „Smem li da probam. Da, smeš." Njeni dlanovi nisu obujmili moju ruku, ali su je

zato uspešno zagrlili. „Trebalo bi da postanete vitez, gospodine." ,,Ja jesam vitez." Mislim da je ta izjava mene

začudila više nego nju, ali setih se Ravdovih reči - ,,Mi smo u tom čoveku prepoznali veza" - i odagnah svaku sumnju od sebe. „Ja sam ser Ejbl", dodadoh.

Ona, tobože nehajnim pokretom, dotaknu bradavicom moj lat.

„Onda morate da imate mač." „Svi imaju mačeve", rekoh, ,,ali, u pravu si.

Nabaviću ga. Vrati se šivenju, Ulfa." Nakon pantalona, počela je da radi na košulji, i

tada joj rekoh: „Tvoj otac se plašio da te ser Ravd ne siluje. Tako si

rekla." „Obeščasti." Klimnula je. „Ali ne zbog njegovog

imena. Mislim da ga tada još nije znao." „Slažem se. Zar se tvoj otac ne plaši da te ja ne

obeščastim?" ,,Ne znam, ser Ejble." „Covek koji je spreman da siluje može da učini i

mnogo gore stvari. Imaš li majku, Ulfa?" ,,0, da. Tako mi Garsekove milosti, još je živa." „Ali je slepa, ili obogaljena, pa više da ne može da

šije?" Ulfa pregrize konac, probudivši jednu uspomenu. „Može, ser Ejble, kunem vam se. Sije ona bolje od

mene. Od nje sam i naučila. Samo što umešno šivenje zahteva dnevno svetlo."

„Tako znači. Ko je sve u ovoj kući, Ulfa? Nabroj mi ponaosob."

,,Vi i ja. Mama, tata, i moj brat Tag." „Stvarno? Neobično su tihi. Nisam čuo ni glasa ni

koraka, sem tvojih i mojih. Sta misliš, gde ti se nalazi majka?"

Ulfa ne odgovori ništa, već mi pokaza očima, nakon čega sam otvorio vrata bednog sobička koji je predstavljao neku vrstu ostave. Žena Breginih godina sedela je šćućurena u najdaljem uglu, očiju iunjenih strahom.

,,Ne plaši se, majko. Kako god ovo da ispadne, ni tebi ni tvojoj ćerki neću naneti zlo", rekoh.

Klimnula je glavom i silom razvukla usne u osmeh. Skrenuh pogled, videvši sa kojim naporom to čini.

Ulfa nam se pridružila, trudeći se da mi odvrati pažnju.

„Probajte sada. Moram da znam je li premala." Navukoh je, dok je Ulfa zujala kao navijena, rekavši

mi da imam ramena kao vrata štale. Nasmejah se i dobacih da sam onda u duši sigurno

konj. „Verovatno mislite da ste vi sasvim normalni, a mi

ostali patuljci." „Video sam sebe u vodi", rekoh. „Bio sam sa ženom

po imenu Diziri i..." „Dizira?" ,,Ne. Diziri, Mahovinka po kojoj je, pretpostavljam,

Dizira dila svoje opasno ime. Želela je da leškari u senci drveta, ali je otišla sa zorom. Stajao sam na suncu i posmatrao svoj odraz. Nekad davno... nekad davno, bio sam ometen u razvoju, Ulfa. Moje telo odbijalo je da raste. Diziri je to pomenula i uklonila moje smetnje." Nažalost, morao sam da dodam: „Zbog sopstvenog užitka, rekao bih."

Ulfina usta poprimiše oblik malenog kruga. Ništa

nije rekla. ,,U svakom slučaju, takav sam kakav sam, i moram

da napravim još strela." „Trudimo se da budemo u dobrim odnosima sa

Skrivenim nodom", oklevajući reče Ulfa. ,,I kako vam ide?"

„0, kako kad. Oni ponekad leče naše bolesne i čuvaju šumsku stoku."

„Sve dok govorite lepo o njima i ostavljatč im hranu?"

Klimnula je glavom, sakrivši pogled od mene. „Hrabri Bertold i ja im s vremena na vreme

ostavimo činiju se i parče hleba ispod sača." ,,Mi im pevamo pesme koje vole i... radimo stvari,

znate, na mtima koja nikome ne smemo da pominjemo." Ulfina igla skoro da je letela.

„Pesme koje ne smeju da se pevaju strancima i stvari o kojima se ne priča? Hrabri Bertold mi je to pomenuo."

,,Da", reče ona nakon duge pauze. „Stvari o kojima ne smem da pričam."

„Pričaj onda o ovome. Da li je Diziri poznata meñu elfima?"

„0, da." Ulfa ustade, šireći košulju preda mnom da me zadivi.

„Velika dama?" „Gore od toga." Pokušao sam da zamislim Diziri goru od bilo čega. „Možda kažnjava razbojnike i njima slične. Lažove." „Svakoga ko je uvredi, ser." Uzdahnuh. ,,Ja je volim, Ulfa. Šta da radim?" Ulfa približi usne mom uvetu. ,,Ja još ništa ne znam o ljubavi, ser Ejble." ,,Od mene sigurno nećeš mnogo naučiti. Daj

košulju. Obećam da je neću umrljati sopstvenom krvlju."

Navukoh je preko glave i namestih ramena; bila je sasvim kotna.

„Zar ti tata nije rekao da treba da bude uska, da me sapne?"

Ulfa odmahnu glavom. „Možda nije imao kad da se seti. Ili je možda mislio

da je neću nositi. Pretpostavljam da nije teško ubiti čoveka kada se nalazi meñu ženskim nogama."

,,Ja... znajte da ja nikakve veze sa time nemam. Ni sa čim, ser Ejble. Nek mi je kraljica Diziri svedok." Njene male, snažne ruke zrliše moja ramena koja, zahvaljujući njoj, više ne behu gola.

„Verujem ti", rekoh i poljubih je. U daljini poče da zavija vuk. „Nornpas. To je loš znak", reče ona muklim glasom.

„Ako... ako ostanete noćas pored mene, biću budna da vas upozorim."

Nasmeših se. „Neću ostati. Ali, u pravu si, lov je počeo. Na šta da

me upozoriš? Na svog oca i brata?" Klimnula je glavom bez reči. „Pomislio sam da će upasti dok sam te ljubio.

Nadao sam se da će se to desiti, jer lakše je boriti se dok još ima svetla. Hajde da pokamo ponovo."

Poljubio sam je opet, držeći je duže u zagrljaju. Kada smo se razdvojili, rekao sam:

„Takav je, dakle, ukus ljudskih žena. Nisam znao." Ćutke je zurila u mene. Prišao sam prozoru i bacio

pogled na ulicu. Bilo je previše mračno da bih bilo šta video.

„Sada znam ponešto o ljubavi, ser Ejble." Privila se uz mene, podsetivši me na bakinu mačku. „Osećam toplinu ovde dole, poput pare sa čajnika."

„Sigurno si primetila da tvoj otac i brat nisu upali." „Vaša sluškinja nije ništa primetila, ser Ejble. Osim

vas."

„Dakle, desiće se napolju, u mraku. Ali, ova kuća ima stražnji ulaz. Video sam ga dok smo tražili majku."

Otvorih vrata ostave, klimnuh glavom ka uplašenoj ženi i treom otvorih vrata na suprotnom zidu.

Napolju su stajali dečak sa kopljem i dvojica muškaraca sa smim helebardama. Muškarci stadoše da me gurkaju kao da sam zapjena klada, ali ja dograbih po jednu helebardu u svaku ruku, otrgoh ih od vlasnika (mada sam onog većeg morao da udarim) i polomih preko kolena. Dečak ispusti koplje i pobeže.

Nije daleko dospeo. Zgrabio sam luk i potrčao za njim. Uhvatio sam ga na poljančetu blizu šume.

„Jesi li ti Tag?" Ako je klimnuo glavom, ja to nisam video; a ako je

progovorio, reči su bile tako tihe da ih nisam čuo. Zavrnuo sam mu ruku iza leña i udarao ga lukom po uvetu sve dok nije zaplakao.

„Moraš da odgaraš na moja pitanja", rekoh mu, ,,i to iskreno, pravovremeno i učtivo. Da li je ova šuma bezbedna noću?"

„Nije, gospodine", promuca on. „Nisam ni mislio. Vidiš, nas dvojica smo potrebni

jedan drome. Ti ćeš imati zaštitu - neophodnog čuvara, barem do izlaska sua. Ja, s druge strane, od tebe očekujem da me upozoravaš na opaosti. Zamisli, eto, da me iznerviraš toliko da te ubijem."

Bila me je sramota što se trese od straha. Bio je još dete.

„Bez tebe, koji bi me upozoravao, mogao bih da upadnem u nolje. Moramo da budemo oprezni i brinemo se jedan o drugome. Zeš se isto kao tvoj otac?"

,,A-ha." ,,0no je njegova kuća?" ,,A-ha." „Moraš da govoriš razgovetno, i obraćaš mi se sa

'ser Ejble'. Ne želim da mi odgovoraš sa 'aha' i 'jok', čak

ni sa 'da' i 'ne'. Na svako panje hoću da dobijem iscrpan odgovor." Htedoh da kažem 'kao u školi', ali to na brzinu izmenih u: „Inače ću ti slomiti ruku."

„Probaću." Tag proguta knedlu. „Ser Ejble." „Dobro. Bio si spreman da me ubiješ kopljem kada

sam otvorio vrata. Ali, oprostiću ti, ako budeš dobar. Tamo su bila i dva muškarca sa helebardama. Ko su oni?"

„Vali i moj tata, ser Ejble." „Tako znači. Udario sam tvog oca zato što mi se

smejao. Preostavljam da me prezire. On se zove..." ,,On je isto Tag." Dok smo prelazili preko čistine

okupane mečinom, Tag je proučavao senke kao da u svakoj očekuje da vidi lava.

„Nisi slagao. To je lepo." Zaustavih se, nateravši i njega da uči isto. ,,A ko je Vali?"

„Komšija", promrmlja Tag. Prodrmusah ga. ,,Da li se tako razgovara sa vitezom?" „Naš komšija, ser Ejble. Prva kuća do nas." „Mislio sam da ćete biti na ulici. Zato sam izašao

na zadnja vra. Kako ste me prozreli?" „Tata, ser Ejble. Pretpostavio je da ćete se iskrasti

na stražnja vrata." „Iskrasti? Pa, neka mi to bude lekcija. A šta da je

tvoj otac pogrešio?" „Mama bi nam dojavila, pa bismo se razdvojili.

Neko bi vam surno prišao sa leña." ,,I zabo helebardu u mene?" Tag klimnu glavom, a ja ga prodrmusah sve dok

nije dodao: ,,To je sve, ser Ejble. Da smo zakasnili, sačekali

bismo vas tamo gde put zalazi meñu jalše." ,,A šta je sa ostalim muškarcima iz sela? Mora da

ih je dvadeset i više. Zar oni nisu hteli da pomognu?" „Jok, ser Ejble. Oni... oni su se plašili da se vitez ne

vrati. Onaj drugi vitez." „Nastavi!" „Jedino Vali i... I..." ,,I još neko." Glas mi se utišao do šapata. ,,Ko je to

bio?" Zrnuh mu ruku kako bi mi odgovorio. ,,Ve, ser Ejble! On je mali, ser Ejble, mlañi od

mene." ,,Je li to Valijev sin? Zvuči kao da jeste." ,,A-ha, ser Ejble. Vali i Hulta imaju samo njega, ser

Ejble, siše je mali da bi orao. Morao je da pomogne. Otac mu je naredio."

„Onda neću biti surov prema njemu, ako nam se putevi sretnu. A neću biti surov ni prema tebi zato što si se zabrinuo za njega. Još je, bio sam mlañi od tebe. Zbog toga i ne mislim da sam siledžija. Ma, ko zna? Možda i jesam."

,,Vi... duplo ste veći od tate, ser Ejble." „Nisam video klinca kad sam otvorio vrata, Tag.

Gde je bio?" „Pobegao je u šumu, ser Ejble." „Kad sam otvorio vrata? I ti si se uplašio i pobegao,

ali ipak sam te video. Zbog čega nisam video Vea?" „Pobegao je pre mene, ser Ejble." Pustih mu ruku i uhvatih ga za vrat. ,,Da li te je iko ikada udario lukom, Tag?" ,,A-ha, ser Ejble. Imao sam svoj luk i..." „Tata te je istukao njime. Ne, to bi mi prećutao.

Istukla te je sestra. Ulfa." Osetih kako Tag klima glavom i prodrmusah ga.

„Tako je. Istukla me je Ulfa." „Sigurno si zaslužio. Nadam se da te je dobrano

umlatila." „0, jeste, ser Ejble. I te kako." „Toliko da posle nisi mogao da stojiš?" ,,Uh - ne, ser Ejble. Nije baš toliko." „Velik si skoro kao ona. Mora da si joj se nekako

osvetio. Šta si uradio?" „N-ništa. Tata mi nije dao." „Nastavićemo da hodamo", rekoh, ,,i ja ću te

pustiti. Bićeš ired mene kako bih na vreme video ako pokušaš da klisneš. Uhvatiću te, a onda ću da te bijem ovim lukom sve dok ne padneš s nogu." Gurnuh ga od sebe, a kada se zaustavio, gurnuh ga još jednom.

„Čega se toliko plašiš? Medveda? Prvo će pojesti tebe. Ako ih budeš zasitio, mene neće ni probati. Šta kažeš na to?"

„N-ništa." „Znam. Ali uveren si u suprotno, i to je tužno. Tag,

ako mi ne kažeš istinu, ovog časa ću te istući - tući ću te sve dok ne budeš puzao. Zato mi reci istinu ili se pripremi. Plašiš se nečega pred nama. Čega?"

„Slobodne družine, ser Ejble." „Odmetnika? Nastavi." ,,On... Ve je otrčao da ih dovede. Njegov tata ga je

poslao, ser Ejble. Ali... ali..." ,,Da. Ali šta?" „Hteli smo da kažemo Ulfi da ne šije tako brzo kako

bi oni stli pre nego što vi odete." „Znala je šta planirate?" Tag ne reče ništa i ja ga klepih po uvetu. „Govori!" ,,Ne znam, ser Ejble. Stvarno ne znam." „Iako je znala da se nešto sprema, šila je veoma

brzo, krojeći košulju i pantalone što je jednostavnije mogla. Mislio sam da je to zato što me se plaši. Možda me se i plašila. Nadam se da je tako. Ali, ti naš čega da se plašiš, Tag. Da se odmetnici kriju u onim senkama, do sada bi već načičkali strele po nama. Videli bi nas po ovoj mesečini."

,,0ni uglavnom imaju koplja i sekire", promuca Tag. Jedva da sam ga čuo, jer sam sa velikom pažnjom

osluškivao nešto drugo.

DEVETA GLAVA ČAROBNJAK-VITEZ

„Gde smo?" Tag je zverao oko sebe, posmatrajući

(baš kao i ja) kako drevna stabla postaju šira od kuće njegovog oca i viša od oblaka, dok je zemlja oko njih bujala od cveća i paprati, ispresecana kristalnim potočićima. Meka, siva svetlost pod kojom smo se divili uzvišenosti i srceslamajućoj lepoti svega oko nas kao da je poticala od samog vauha.

,,U donjem svetu, čini mi se. U Elfrisu, odakle dolaze elfi. Smiri se sad. Mora da si nas ti odao."

„OvojeElfris?" „Mislim da sam tako rekao." Nisam bio siguran u

to, ali trudio sam se da zvučim uverljivo i ljutito. „Ovo nije stvarno!" Stavio sam prst na usta. „Izvinjavam se, ser Ejble." Tag je pomahnitao od

znatiželje. „Mislite da su nas pratili?" ,,Ne verujem, mada je moguće. Ali, ako se ne

smiriš, možda ćeš probuditi nešto mnogo gore." „Nešto poput mene, Ejble?" Bio je to Dizirin glas,

ispunjen veljem, šalom i muzikom. Kao i svetlost, nije dopirao niotkud. Odmah sam ga prepoznao. „Diziri, ja..."

,,Ti ćeš mi se pokloniti, ako ti dozvolim." ,,D-da." Padoh na kolena, osetivši da ću jedino tako

prestati da mucam. „Hoću, prelepa kraljice. Imaj milosti i pokaži se."

Iskoračila je iza drveta, ne viša od Taga, vitka poput isukanog mača kojeg je nosila, zelene kože. I on se spusti na kolena, verovatno videvši mene.

,,Je li ovo tvoj rob, Ejble? Reci mu da ustane." Načinih brzi pokret i Tag ustade. „Učinila sam ti veliku uslugu dozvolivši da mi se

pokloniš, ali to se odnosi samo na tebe." „Hvala", rekoh. „Mnogo ti hvala. Shvatam." „Sada i ti treba da ustaneš. Ubuduće, kada budeš

želeo da me obožavaš, moraćeš da ga udaljiš. Nije u redu da moj supružnik kleči dok njegov rob lenčari." Tag stade da uzmiče.

„Diziri, da li bismo..." I dalje sam bio na kolenima. „Mogli da se povučemo na neko osamljeno mesto?”

„Mislim da ne bismo. Tvoj rob bi mogao da upadne u nevolju."

„Smem li onda da ga ubijem?" „Ser Ejble!" zakuka Tag. Diziri se nasmeja. „Gledaj ga! On misli da si ozbiljan!" ,,I jesam", rekoh. „Hoće nešto da kaže, vidiš kako mu se usne

pomeraju." Oduševljena, Diziri upre tanko sečivo ka njemu. „Govori, dečače. Neću mu dozvoliti da te zadavi, barem ne još."

„Moja sestra..." „Šta s njom?" Tag duboko udahnu. „Imam sestru, kraljice Diziri.

Zove se Ul fa." Diziri baci pogled ka meni. „Trebalo je pažljivije da te pratim, dragi moj

glasniče." ,,0na ga voli. Ser Ejbla. Bar tako mislim." Postavih prekratku strelu na Parkinu tetivu i

namestih je da fino legne. „Kako znaš? Odnosno, ako znaš to, onda ti jc poznato i da ja nju ne volim."

„Prisluškivao sam ispod prozora. Tata mi je naredio. Čuo sam je kako vam se obraća. Šta je rekla." Tag zastade i pročisti grlo. „Hoću reći, ako me ubijete, ser Ejble, ubićete brata devojke koja vas voli. Želite li to da učinite?"

Obratih se Diziri. „Ubiću ga, ako mi tako naložiš." Znatiželjno me je posmatrala.

„Zar te to ne bi kasnije mučilo?" „Možda i bi. Ali, ako ga želiš mrtvog, ubiću ga zbog

tebe, pa onda saznati šta će biti." ,,Vi, smrtnici", obrati se ona Tagu, „često ste veoma

osetljivi oko tih stvari. To bi trebalo da nam posluži za primer. Najčešće i služi."

Razrogačenih očiju, Tag klimnu glavom. Diziri se okrenu ka meni, kao da je on prestao da

postoji. ,,Kada smo nas dvoje poslednji put bili zajedno,

Ejble? Pre godinu dana? Tako nešto?" „Juče ujutro, kraljice Diziri." „Postao si vitez za tako kratko vreme? I saznao da

sam ja kraljica? Ko ti je to rekao i ko ti je dao titulu?" Nisam hteo da odam Ulfu. ,,Ja sam vitez bez mača", rekoh umesto toga, „koji

je samog sebe proglasio za viteza. Nadao sam se da ćeš me tako zavoleti."

Nasmejala se. (Tag se povuče još nekoliko koraka.) ,,Na isti način, ja sam kraljica." „Klanjam ti se otkako sam te odneo u pećinu,

kraljice Diziri." „Tvoja kraljica", obrati se ona Tagu, „koja ipak

nema hrabrosti da se popne u peti svet. Da li si to znao, dečače?"

On odmahnu glavom, ali videvši kako ga posmatram, dodade:

,,Ne, kraljice Diziri. Mi u Glenidemu ne znamo ništa o takvim stvarima."

„Vaši Oversini začas bi me uništili. A ni drugi svet nije ništa bezbedniji." Okrenula se ka meni. „Odvratno je to mesto. Tamo riču i bore se zmajevi kao što je Setr. Da li bi pošao tamo sa mnom?"

Rekao sam, potpuno iskreno, da bih sa njom pošao bilo kuda.

„Kao što ste videli, mogu da se popnem u vaš svet."

Klimnuh. „Pitam se da li bih ja isto tako mogao da odem u peti svet."

,,Ne znam." Zastala je, proučavajući me. ,,Ti vitez, Ejble. Tako ti tvrdiš, tako kaže i ovaj dečak. Takoñe si pomenuo da nemaš mač, a on je potreban svakom vitezu."

„Ako ti tako kažeš, kraljice Diziri." „Kažem." Nasmešila se. ,,A i znam kako da doñeš

do njega. Viki vitez, odabran za kraljičinog supružnika, ne sme da nosi običan mač, već onaj legendarni, ispunjen raznoraznim magičnim svojstvima i mističnim značenjima - Eternu, mač Grengarma. Ne protivreči mi, jer znam da sam u pravu."

„Ne bi mi ni palo na pamet. Nikada." Glas joj utihnu. „Takvi mačevi kovani su u Davnim vremenima.

Oversini su tada češće posećivali Mitgartr i podučavali vaše kovače kako biste odbranili svoj svet od Angroda. Ti to sigurno već sve znaš."

Odmahnuh glavom. „Tako je bilo. Prvi par mašica bio je položen pred

Velandove noge, a zajedno sa njima i gomila usijanog čelika. Veland je napravio šest komada i svih šest polomio. Sedmi komad, Eternu, nije bio u stju da polomi. Ni snaga Angroda, ni vatra Grengarma ne mogu da nkode tom sečivu. Ukleto je i upravlja dušom svog vlasnika." Zastala je i pogledala me u oči. „Možda nije trebalo sve ovo da ti govorim."

„Doneću ga", rekoh joj, „ako dozvoliš da krenem u potragu za njim."

Polako je klimnula glavom. Sama pomisao na to očarala me je više od bilo čega

drugog, osim same Diziri. „Ili ću ga doneti ili umreti tražeći ga", rekoh. „Znam. Pokušaćeš da ga otmeš od zmaja. Šta ako

te zamolim da to ne učiniš?"

„Poslušaću te." „Sigurno?" Nagnula se ka meni. „Najsigurnije." „Dobro." Uzdahnula je. „Nakon toga bi kao čovek

manje vreo, a tvoja ljubav mi ne bi mnogo značila." Podigoh pogled ka njoj, lud od iščekivanja. ,,Da li ti

sada mno znači?" „Više nego što znaš, Ejble. Tragaj za Eternom, ali

nemoj saim da me zaboraviš." ,,Ne bih ni mogao." „Svi muškarci tako kažu, a ipak su me mnogi

zaboravili. Kada vetrovi zahuču u dimnjacima, ljubavniče moj, poñi u šumu. Tamo ćeš me pronaći kako plačem za izgubljenim ljubavima."

Tag mlañi istupi napred drhteći. „Ne šaljite ga za tim mačem, kraljice elfa."

Diziri se nasmeja. „Plašiš se da će i tebe naterati da poñeš?" Tag

odmahnu glavom. „Plašim se da mi neće dozvoliti da poñem." „Slušaj ti njega! Hoćeš li ga povesti, Ejble?" ,,Ne", odgovorih. „Kada izañemo odavde, poslaću ga

nazad njegovoj majci." „Vidite li?" Tag se približi Diziri, mada se nije

usuñivao da je dotakne. „Mnogo više od vas dvojice zajedno." Uspravila se.

„Hoćeš li me poslušati, Ejble?" ,,U potpunosti. Kunem se." ,,U tom slučaju imam još nešto da kažem ovom

dečaku, iako on neće imati šta da kaže meni. Ne moraš da se plašiš da će se vratiti kao muškarac. Neće biti takve promene." Podigla je mač i dotakla moja ramena pljosnatim delom sečiva. „Ustani, ser Ejble, moj pravi viteže!"

Načinivši korak ili dva nestala je meñu visokom paprati, zelom poput nje. Nalik psu koji se plaši da ne

posluša nareñenje, Tag požuri [izgubi se za njom. Čekao sam, pitajući se da li će se ijedno od njih

uopšte vratiti. Vreme je sporo prolazilo i ustanovio sam da je moje novo, veliko telo bilo nasmrt umorno. Seo sam, zatim šetao levesno, onda opet seo. Neko vreme tražio sam dva drveta iste vrste. Sva su bila velika i veoma stara, jer Elfris (to sada znam) nije mesto gde seku stabla. Svako je raslo na osoben način, listova različitih boja i oblika. Pronašao sam jeo sa ružičastom korom, i drugo sa ljubičastom; stabla su najčešće bila bela, kako glatka tako i hrapava. Lišće je bilo crveno, i žuto, i u stotama nijansi zelene, a jedno drvo bilo je golo, sa zelenom korom umto listova - korom koja je visila u naborima i trakama kako bi nakila što više svetlosti. Nakon boravka u šumi Elfrisa, uvek mi se činilo da trnovita pomorandža potiče sa tog mesta. Kao što sam ranije penuo, seme joj je sigurno preneo neki elf ili još verovatnije neko od ljudi, dok se, napušten poput mene, vraćao u svoj svet. Kako god bilo, izvadio sam poslednje seme iz torbice koja mi je visila o pojasu i posadio ga na jednoj čistini kojom su carovali spokoj i neverovatna lepota. Ne znam da li se razvilo i pustilo koren.

Podigao sam načas glavu dok sam sadio seme i ugledao muarce, žene, decu i mnoge životinje kako promiču iznad mene - ne korak po korak, već kroz vreme u kojem žive. Dok sam zbunjeno treao, jedan muškarac je radio u polju samo da bi se umoran vratio kući i, bacivši slučajno pogled kroz prozor, ugledao svoju ženu kako drom nudi ljubav. Previše umoran da bi osetio bes, seo je kraj vatre pretvarajući se da ništa ne primećuje, a nakon što mu se žena vratila, prljava kao postelja prepuna laži, zatražio je večeru i nastavio da ćuti.

Posadivši seme, razmislio sam o svemu tome i shvatio da su prori sa elfriškog neba isti kao oni koje mi tetiva pokazuje u snovima; prvo sam je otkačio sa luka

onako kako ti to činiš, ali onda odmah vrio, podigavši luk kako bih ga osmotrio nasuprot neba. Parkina tanka tetiva izgubila se na širokom sivom nebu tako da joj nisam razabirao obrise. Nisam to razumeo tada, a ne razumem ni sada. Samo znam šta sam video.

Zatrpao sam seme i krenuo nazad ka mestu na kojem me je ostavila Diziri. Ne uspevši da ga pronañem, kružio sam - ili se barem nadao da kružim - u potrazi za njime. Ubrzo shvatih da je vazduh pri svakom mom koraku sve tamniji. Pronašao sam nekakav zaklon, legao da se odmorim i zaspao.

*

Pesma vukova trgla me je iz jezivih snova o smrti.

Dograbivši luk, potrčao sam kroz šumu, a onda zastao i povikao:

„Diziri!" „Ovamo! Ovamo!" začu se istog časa odgovor. Požurih napred, krčeći put lukom, a zatim izbih na

čistinu oetljenu zvezdama. Tu me presrete jedna sitna žena, jednom rukom me grleći, a drugom privijajući dete uz sebe.

„Vali? Jesi li ti, Vali?" Zatim reče: „Izvini! Da li te je poslao Siksnit?"

Trebalo mi je malo vremena da shvatim. „Poslao me je jedan galantni vitez, Dizira", rekoh.

„Zove se ser Ravd i zabrinut je za tebe. A i ja se brinem ako sama šetaš ovuda."

„Potpuno sama, ako ne računam Osara", reče ona i podignu bebu kako bih je video.

„Siksnit ti je naredio da se skloniš u ovu šumu?" Potvrdila je klimanjem, a onda zaplakala. ,,Da li ti je rekao zašto?" Divlje je odmahnula glavom. „Samo mi je rekao da se sakrijem. Tako da sam se

krila, i krila, danju i noću. Nisam imala šta da jedem i nakon prvog dana htela sam da se vratim, ali..."

„Jasno mi je." Prihvatih je za lakat što sam nežnije mogao i pedoh napred, iako nisam imao pojma gde se nalazimo i kuda idemo. „Pokušala si da pronañeš put nazad ka Glenidemu i izgubila se."

,,D-da." Vuk poče da zavija i ona se strese. „Ne plaši ih se. Oni jure mlade jelene i mladunčad

divljači. Ne se usuditi da napadnu sve dok sam s tobom. I ja sam vitez. Zovem se ser Ejbl."

Privila se bliže uz mene. U zoru smo pronašli puteljak i ja ga prepoznah pod

prvim dim zracima izlazećeg sunca. „Nismo daleko od kolibe Hrabrog Beolda", rekoh

Diziri. „Otići ćemo tamo, jer čak i da je trpeza prazna, vas dvoje ćete moći da sedite kraj vatre dok ja lovim." Spustivši pogled ka Osaru, videh da sisa i upitah je ima li dovoljno mleka.

„Imam, ali ne znam koliko će potrajati. Strašno sam žedna i nam ništa jela. Samo neke ogrozde."

Oboje utolismo žeñ na gazu preko Grifona, a ja ulovih jelena na manje od stotinu koraka odatle tako da smo do kolibe Hrabrog Bertolda stigli u dobrom raspoloženju.

On se obradovao što nas vidi, poverivši mi se da je zbog rane koju su mu Angrodi ostavili mislio da sam premlad da mu budem brat. Sada mu je bilo drago što vidi da sam star taman koliko treba, mada i nešto veći nego što treba (bio sam mnogo krupniji od njega), jer je to značilo da se uspešno oporavlja.

Bilo je medovine i mesa divljači (koje je za neke možda žilavo, ali ne i za nas), tako da smo napunili stomake. Hrabri Bertold se igrao sa malim Osarom pričajući nam o tome kakav je život bio u vreme kada je njegov brat bio kao Osar, a on sam (kako je rekao) ne veći od ždrebeta.

Dizira nas je sledećeg jutra zamolila da ostane još jedan dan. Bila je iscrpljena i noge su je i dalje bolele. Znajući koliki je put nazad do Glenidema, dozvolih joj.

Napravio sam tog dana nove strele, četiri komada za koja sam već imao metalne glave, i još četiri za koje sam se nadao da će glave dobiti od kovača u Dizirinom selu. Kod Hrabrog Bertolda spavali smo pod jelenskim kožama, a ona se te noći, pošto su Osar i Hrabri Beold utonuli u san, podvukla pod moju. Nisam prevario Diziri, iako znam da je Dizira to očekivala; ali sam je zagrlio i poljubio jednom ili dvaput. To je, u stvari, i želela: da je voli neko snažan ko je neće prediti.

Sledećeg dana takode nismo pošli na put, jer sam želeo da nravim još strela i ulovim nešto što će Hrabri Bertold jesti dok nas ne bude bilo. Onog tamo dana na put nismo krenuli zbog kiše. Dok smo sedeli oko vatre, pevali sve pesme koje znamo i pričali kad nam je bilo do razgovora, pomenuo sam tvoju i svoju majku, Bene, a Hrabri Beold me je zagrlio i zaplakao. I ranije sam se pitao da li je Amerika ika bila stvarna, sumnjajući u istinitost svega što sam proživeo sa tom (škole i kolibe, mog Meka i ostalih stvari), a sada su se sumnje so produbile. Legao sam i, pravo da ti kažem, pretvarao se da spam, pitajući se da možda zaista nisam Ejbl, brat Hrabrog Bertolda.

Skoro me je uhvatio san kada sam čuo Diziru kako govori:

,,Bila sam tamo potpuno sama i on se pojavio niotkud, dozivajući me. Sreo se sa Kraljicom šume. Tako mi je rekao."

,,A?" promrmlja Hrabri Bertold. „Kaže da je vitez, ali njegov luk obraća mu se u

tami, a on priča u snu. U stvari je čarobnjak, zar ne? Moćni čarobnjak. To vidim svaki put kada mu pogledam lice."

,,On je čovek kakav sam ja nekad bio", reče Hrabri

Bertold. „Bolji nego što sam ja bio. I moj je brat. Idi na spavanje."

Spavali smo zajedno, sve dok se nisam probudio pomislivši da me zove Diziri. Podigao sam se što sam tiše mogao, izvukao iz kolibe i lutao kroz kišu i maglu uzvikujući njeno ime. Video sam čudna lica kako iz virovitih voda Grifona i nekoliko jasno ocrtanih šumskih jezaca zure u mene. Još ih je virilo iza grmova ili gledalo ka meni sa liova na stablima - lica koja su bez problema mogla da se promole iz letećih tanjira, zelena, smeña, crna ili plamena. Staklena lica, takoñe, kao i ona svetlija od snega. Jednom umalo ne ubih smeñu srnu koja se, u iznenadnom oblaku dima, pretvorila u dugonogu devojku. Cesto sam čuo zavijanje vukova, a jednom, nešto bliže, lavež nečega što surno nije bilo vuk.

Ali Diziri, zelenu ženu koju volim, nisam pronašao.

DESETA GLAVA MRAZ

Dok smo Tag i ja klečali u Elfrisu, proticali su dani.

Sada, dok smo Dizira, njena beba i ja boravili kod Hrabrog Bertolda, prolazile su nedelje. Ja sam lovio, a on postavljao zamke, jer je bio veoma vešt u tome. Dizira je čistila i brisala prašinu, drala kožu sa lovine koju bismo doneli, širila i štavila kože, kuvala i igrala se sa Osarom. Nismo bili muž i žena, ali mislim da sam u svakom trenutku mogao da je imam. Niko od putnika (da ih je bilo) ne bi pomislio da nismo u braku.

Siksnit se loše ophodio prema njoj i za vreme trudnoće ju je u više navrata tukao, tako da se plašila pobačaja. Pored toga, bio je u dogovoru sa odmetnicima baš kao što je Ravd rekao i što je duže bila odvojena od njega, to joj se manje vraćalo nazad. Ispričala mi je mno toga o odmetnicima. Znala je više nego što je bila svesna. Iako Raa više nisam video, niti znao da li su

Svon i on negde u blizini ili su se vratili u njegov voljeni Crvendvor, nadao sam se da ću mu jednom prikom sve to preneti.

A onda je došlo jutro - prijatno i sunčano jutro - čiji je vazduh odisao nečim novim. Dok sam tumarao šumom, jedan list, jedan jedi široki list javora, pade mi pred noge. Podigao sam ga (i dalje se toga jasno sećam) i stao da ga proučavam. Iako je uglavnom bio zelen, pegde je imao crvene i zlatne fleke. Leto se završilo; nastupila je jesen i došlo je vreme da se pripremimo za nju.

Kao prvo, trebalo je uskladištiti namirnice i pribaviti što više hrane. Kože smo ovog puta mogli da odnesemo do Iringzmuta. Put bi bio duži ali cena bolja i niko nas ne bi prevario. Tamo bismo kupili brašno, so i tvrdi hleb, sir, i sušeni pasulj, ali bilo nam je potrebno još mesa za sušenje i još koža za prodaju. U to vreme dozrevali su razni plodovi: bukvin žir, orah i kesten. Hrabri Bertold mi je rekao da se čak i žirovi jedu ako se fino pripreme i da treba da nakupimo što više taih plodova.

Kao drugo, Dizira. Ako je uopšte imala nameru da se vraća u Glenidem, sada je bilo pravo vreme. Putovati sa bebom samo po sebi dovoljno je teško, a putovati sa bebom zimi...

Počeo sam da lovim u pravcu Glenidema, što ranije nisam tako često činio, ubedivši sebe da će to biti dvostruko korisno. Svaki ulov je dobrodošao; ali čak i bez plena, osvežiću sećanje na sve puteljke i skretanja. Negde u blizini Iringa ugledao sam iznad niskih stabala glu čije je lice bilo gotovo ljudsko. Blistave oči su me proučavale, parišući me - bio sam previše uplašen da bih bežao ili se krio.

Nakon pola minuta, pojavilo se celo čudovište. Moraću dosta toga da ti pripovedam o Angrodima, stoga mi dozvoli da ti opišem ovog jednog, u ime čitavog

plemena. Zamisli najglomaznijeg čoveka na svetu, čoveka sa velikim stopalima i debelim člancima, teškim nama i širokim kukovima. Čoveka sa velikim mlohavim stomakom, naduvanim grudima i ogromnim ramenima. (Idn se odmarala na renima kralja Gilinga kao da je sedela na nekoj klupi; ona je, doduše, bila nešto nižeg rasta.) Na ramenima se nalazi prevelika glava. Oči, zbijene oko nosa i tako svetle da su gotovo bezbojne, prevelike su za njegovo znojavo lice, zenica toliko sitnih da ih ne vidiš. Veliki pljosnati nos krase nozdrve u koje možeš da uguraš obe šake, čupava brada nad nije podsečena niti oprana, a usta su razvučena od uveta do uveta. Flekave kijove prevelike su i suviše iskrivljene da bi ih pokrile tanke, crne usne.

Nakon što si zamislio takvog čoveka i urezao njegovu sliku u pamćenje, oduzmi mu ljudskost. Krokodili nisu ništa manje humani od Angroda. Njih niko ne voli, ni naša ni njihova vrsta, a ni životinje. Diziri verovatno zna zbog čega je moguće voleti ljude, elfe, pse i kje, čak i kuće, zamkove i dvorove, ali Angrodi ništa ne osećaju i toga su svesni. Mislim da je upravo zato Tijazi sagradio sobu o kojoj ću kaije da ti govorim.

E sad, pošto si figuri za koju si pomislio da je čovek oduzeo svu Ijudskost ničim je ne nadomestivši, zamisli da je ona mnogo veća od bilo kog čoveka, toliko velika da joj visok muškarac koji jaše krupnog konja ne dolazi ni do pasa. Razmisli samo o smradu koji ta figura širi i o ogromnim sporim batovima koraka, koraka koji potresaju tlo i gutu kllometre onako kako tebe tvoji koraci odvode od naših vrata do pog ćoška.

Kada sve to sklopiš u glavi, imaćeš sasvim dobru sliku Angroda za sve ono što tek moram da ispričam; mada, ne zaboravi da ona nije sasvim precizna - Angrodi imaju kandže umesto noktiju i ogromne uši - njihove ruke i šake, leña, grudi i noge prekrivene su maljama boje tek upletenog užeta i uživo su ružniji od bilo čega

što si zamislio. Čim sam se pribrao, potrčao sam. Trebalo je da mu

smestim nekoliko strela u oči. To sada znam, ali tada nisam, a onakav nagli suet prilično me je šokirao. Pretpostavljam da nikad nisam do kraja perovao Hrabrom Bertoldu. Bez obzira na sve što mi je o njima isprao, uporno sam mislio da su visoki negde oko tri metra; ali, Hela je bila te visine, a njen brat za glavu viši od nje. Takoñe, kada sam se nikao na njenu veličinu, Hela mi nije delovala toliko ružno.

Osetio sam dim pre nego što sam uopšte ugledao kolibu Hraog Bertolda. Bio je to miris nagorele kože, sasvim drugačiji od mirisa zapaljenog drveta. Odmah sam znao da je prekasno. Vratio sam se da mu kažem da u okolini ima Angroda, da pokušam da ga nateram na beg i sklonim Diziru sa njenom bebom u skrovište okruženo velikim trnovitim žbunovima. Ali, omirisavši nagorelu kožu, pomislio sam da su Angrodi već prošli tuda.

Malo kasnije, pronašao sam tragove na tlu i shvatio da ipak ne pripadaju Angrodima. Bili su ljudski i ostavila su ih stopala u čizmama - stopala okrenuta na unutra, bar što se tiče jednog para. A onda sam čuo Osara kako plače. Krenuo sam u potragu za njim i pronašao njovu majku. Ni mrtva ga nije puštala iz naručja. Nisam saznao zbog čega ga je Siksnit poštedeo. Udario je Diziru ratnom sekirom po glavi i ostavio svog malenog sina da umre, ali ga nije ubio. Pretpostavljam da nije imao hrabrosti; Ijudi su ponekad zaista smešni.

Morao sam da otrgnem Osara iz njenih ruku, ponavljajući uzudne reči:

„Hajde, Dizira, daj ga sad meni." Izgovarao sam ih bez prestanka, svestan da ne može da me čuje. Izgleda da sam i ja ponad smešan. „Moraš da ga ostaviš sada." Trudio sam se da joj gledam u ruke, a ne u lice.

Osar i ja smo, odmah nakon toga, pronašli mesto

na kojem se nalazila koliba Hrabrog Bertolda. Odneli su šta su želeli a ostalo spili, ostavivši krug dima i pepela meñu divljim ljubičicama koje su prtale da cvetaju još u proleće.

Skinuo sam Osarovu pelenu i oprao ga vodom iz reke koliko sam mogao, a onda ga zamotao u jelensku kožu, nagorelu samo na jnom kraju. Tražio sam telo Hrabrog Bertolda na sve strane, ali bez uspeha. Zeleo sam da sahranim Diziru, ali nisam imao čime da kam. Na kraju sam odlomio jednu veliku motku i izdeljao je na širem kraju. Imala je čvor na koji sam spuštao stopalo, iskopavši dole kod Grifona mali, plitki grob. Prekrio sam Dizirino telo zemljom i nagomao na nju kamenje sa reke. Povezao sam dve grančice i postavio meni krst na grob. To je verovatno jedini grob u Mitgartru obeležen krstom.

Do tada je bilo već prilično kasno, ali ipak sam krenuo ka Glidemu. Morao sam da pronañem nekoga ko ima kravljeg ili kozjeg mleka za Osara, jer ja sam mu davao samo vodu. Pored toga, nadao sam se da ću u Glenidemu pronaći Hrabrog Bertolda. Želeo sam da pronañem i Siksnita, i ubijem ga. Te noći, kada nas je mrkli mrak nerao da se zaustavimo, čuo sam kako nešto zavija na mesec. Znao sam da se ne radi o vuku već o nečem krupnijem, ali nisam imao pojma o čemu.

Za ono što ću ti sada ispričati nemam objašnjenje. U iskušenju sam da celu stvar prećutim; ali ako budem izostavljao sve nejasne dove, toliko toga će nedostajati da nećeš steći pravu sliku o Mitgartru i životu koji sam vodio otkako sam se u njemu obreo. Kao prvo, reč je o srni. Video sam je zajedno sa lanetom sledećeg dana. Bio sam gladan i svestan toga da bi trebalo da ulovim neko meso i ispečem ga kako bih povratio snagu i sažvakanim zalogajima nahranio malog Osara pre no što umre od gladi. Otkako mu je otac ubio majku, nije uneo u sebe ništa sem vode. Dakle, ugledavši srnu, znao sam

da ću morati da ubem ili nju ili lane, ali tada se prisetih one smeñe devojke i, nekim čudom uveren da se opet radi o njoj, ne odapeh strelu. Pronašao sam umesto toga kupine, izgnječio ih i dao Osaru, ali on ih je ispljunuo.

Nadao sam se da ćemo stići do Glenidema pre mraka. Nije nam uspelo, što sam, čini mi se, i očekivao. Glenidem je bio na dva dana laganog hoda od kolibe Hrabrog Betrolda, dok sam ja putovao samo tri ili četiri sata jednog i čitav drugi dan. Pored toga, Osar me je uspavao. Ponovo smo podigli šator. Primetio sam da obojica postajemo sve slabiji; iako sam smazao sve kupine koje sam pronašao, mogao sam vola da pojedem. Hteo sam da izañem napolje i potražim nešto za jelo, ali u mraku je to uzaludan posao. Preostalo nam je samo da opavamo u nadi da nas medvedi i vukovi neće pronaći i da ćemo onda, sledećeg jutra, stići do Glenidema.

JEDANAESTA GLAVA

GILF

„Ser Ejble?" Pridigao sam se u trenu potpuno razbuñen,

zadrhtao i protrljao oči. Severni vetar motao se po krošnjama, a pun mesec sijao je skoro kao sunce, mada nije širio toplotu. Zagledao sam se u njega onako ko ti ponekad umeš, pitajući se da li je to maločas ispred njega prošao zamak, zamak čije se zidine i kule uzdižu sa svih šest strana, ojačane zidine i šiljate kule sa dugim, tamnim barjacima koji se vijore.

Zatim sam učinio još nešto što ne umem da objasnim. Dizira je bila mrtva, Osara je verovatno čekala ista sudbina, a Hrabri Bertold je nestao; sve me je to u trenutku potreslo, više nego ikad pre. Nisam znao zašto bih tražio bilo šta od osobe čiji me je zamak doveo na ovo mesto, niti ko bi ona mogla biti. Ipak, podigao sam

ruke i zavapio za pravdom, ne jednom, nego bar dvadeset puta.

Kada sam se konačno zaustavio i dodao drvo na našu malu vru, čuh nečiji glas:

„Ser Ejble?" U blizini nije bilo nikoga sem Osara, a on je,

utonuvši onako iladneo i umoran u tvrd san, bio premlad da bi govorio. Podigao sam ga i rekao mu da nastavljamo put, bila noć ili ne. Na ovako blistavoj mesečini staza se jasno videla, a do Glenidema delilo nas je možda tri ili četiri sata hoda.

Tek što smo krenuli, tihi glas iza mene prozbori: „Ser Ejble?" Okrenuh se što sam brže mogao. Pokreti su mi bili

nespretni, jer sam se još uvek s mukom borio sa svojim novim, velikim telom. I pored toga, bio sam prilično brz. Iza mene nije bilo nikoga.

„Ima jedno jagnje." Ovog puta nisam se osvrnuo. „Ima jedno jagnje", ponovi glasić. Kao da se nalazio

odmah iza mene. „Slušaj", rekoh, ,,ja tebe sigurno neću povrediti.

Ako ti želiš da povrediš mene, molim te da ne diraš bebu."

„Uzvodno. Ispustio ga je vuk, pa smo mislili... Pretpostavljali smo..."

Već sam krenuo da se probijam uzvodno, sa lukom u jednoj i Osarom u drugoj ruci. Prvo sam pronašao vuka - skoro se saplevši o njega uprkos mesečini. Ako je bio proboden strelom, ja je nisam veo. Polegoh Osara na zemlju i rukama pretražih lešinu. Nije bilo strele, ali mu je grlo bilo prerezano. U nadi da je osoba koja mi se oatila pošla za mnom, rekoh:

„Mogli bismo i ovo da pojedemo, ali jaje bi bilo bolje. Gde je?"

Odgovora nije bilo.

Pokupih Osara, uspravih se i dadoh u potragu. Jagnje je ležalo na samo desetak koraka od nas, ali sam ga jedva uočio jer je bilo mje od vuka. Prebacih ga oko vrata poput ulovljenog jelena i odnesoh nazad do vatre. Plamen skoro da se ugasio, ali dok sam ga ponovo rairivao i drao jagnje, nebo postade svetlije.

„Želimo nešto da vam damo." „Dali ste mi već dosta toga", rekoh ne okrenuvši se. ,,On je mnogo veći." Govornik se nakašlja. „Ali, nije

vredan. Nisam mislio reći vredan. Mislim, jeste vredan, ali ne kao zlato. Ili dragulji. Ne na taj način."

Ponovih da on zaista ne mora ništa da mi da. ,,Ne samo ja. Svi mi, ceo naš klan. Ja sam

predstavnik." ,,A ja predstavnica", dobaci novi glas. „Tebe niko nije imenovao", pobuni se onaj prvi. „Imenovala sam samu sebe. Želimo da naglasimo

da se ne radi isključivo o Sumskim ženama, jer u šumi ne žive samo one. Mi učtvujemo u ovome zajedno sa ostalima, ali nismo bespomoćne."

„Dobro rečeno!" „Hvala. Nismo bespomoćne, šta god neki rekli.

Takoñe, ne mamo da se krijemo." „Budi pažljiva!" „Već me je dvaput video, a nijednom nije potegao

oružje. Čega se, onda, plašimo?" ,,A šta ako mu se ne svidi?" „Suviše je učtiv da bivga vratio nazad." ,,Pa, najbolje je rase. Stene iz samog Valočevog

čopora." Zaledih se. „Sta možete da mi kažete o njemu?" „Ništa!" (Bio je to onaj prvi, muški glas.) „Zaista mšta." (Ovo je bio ženski glas.) ,,Vi znate

mnogo više o njemu od nas. Mnogi od vas misle da je on Najviši bog."

„Utoliko znaju manje. Ne smemo da ostanemo nakon svitanja, znaš."

„Stvarno?" „Nikada nismo videli zoru." Muški govornik pročisti

grlo. „Osim toga, ne smemo da pričamo o ovome. Doñi, Gilfe! Ovamo, momče!"

„Šta ćeš da uradiš? Da se sakriješ iza njega?" ,,Da, ako zatreba. Sedi! Dobar mali!" „Smem li da se osvrnem? Neću nikog povrediti",

rekoh. „Zar nisam rekla da možete?" Bila je visoka i vitka poput naramka gipkih šiba,

boje mlečne čokolade. On je bio dosta niži, takoñe smeñ, ogromnog nosa i bisernih očiju. Nisam ga odmah lepo odmerio pošto se krio iza psa.

Nikad u životu nisam video većeg psa. Bio je smeñ, sa belom flekom na grudima i smešio se. Znaš već kako psi umeju da se smeše. Imao je mekane povijene uši, glavu veliku kao u bika, samouverene oči i usta u koja sam mogao da stavim celu svoju glavu.

„Ovo je Gilf." Skoro čitav minut misiio sam da je progovorio pas, ali muški glas dopirao je zapravo iza životinje.

,,On je, u stvari, samo štene", reče smeña žena. „Ali u stanju je... znate." „Želite li da se brinemo o bebi?" „Sada ćemo imati slobodnog vremena, znate."

Vlasnik muškog glasa oprezno proviri iza Gilfa. Bio je neverovatno ružan. „Podizali smo mi i ranije vašu decu."

,,Ja ću sve raditi", reče smeda žena, ,,a on će preuzeti sve zasluge."

„Sunce samo što nije izašlo." „Hranićete ga? I... šta još?" upitah. „Obrazovati ga", dovrši smeña žena. „Videćete." „Ali, ne tako brzo. Bićemo u Elfrisu." ,,Pa, isto kao što je i on bio!" Ne znam, nažalost, zbog čega su mi te reči pomogle

da se odlim, ali jesu. S jedne strane, palo mi je na pamet

da će Siksnit možda ubiti Osara ako ga ostavim u Glenidemu i nastavim svoj put. S druge, po glavi mi se motalo nešto nedokučivo, nešto poznato, ali neuhvatljo.

„Uzmite ga!" rekoh im. Žena me posluša; zaljuljala ga je u svom naručju i

tiho zapevala. Oba elfa tada stadoše da uzmiču niz obalu reke

koja se, umesto da se uzdiže, sada spuštala. ,,Ne bojte se", dobaci mi smeña žena dok su

nestajali u magli. „Ispričaću mu sve o vama." „Što se tiče Gilfa", prozbori vlasnik muškog glasa,

,,to se stalno dešava. Nakon oluje, neko uvek pronañe štence."

„Baš kao mi ovog puta", dodade smeña žena. „Samo što oni, u stvari, pripadaju njemu." „Dužni smo da se brinemo o njima sve dok on ne

zazviždi." „Što smo i činili..." Čim su nestali zajedno sa malim Osarom, obala

reke ponovo zauze prethodni položaj. Posmatrao sam psa, verovatno zato što ni u šta

drugo nisam imao da gledam. „Ono su bili Bodakani, zar ne? Elfi zemlje?" On kao da klimnu glavom i iskezi mi se. ,,Pa, ja sam čovek zemlje. Vidiš kako su mi ruke

smeñe? Ne bi trebalo da primetiš neku viku razliku." Ovog puta je sigurno klimnuo glavom. ,,Ti si baš neki bistar pas, zar ne?" rekoh. On klimnu i nasmeši se. ,,Da li si zaista pripadao Valocu? Čini mi se da su

to rekli." Klimnuo je, kao i malopre. „Shvatam. Neko te je naučio da klimaš glavom

svaki put kada čuješ pitanje. Ima li neko pitanje na koje ne bi klimnuo?"

Kao što sam očekivao, ponovo je klimnuo. Takoñe je, nakruvši malo glavu, sa velikim interesovanjem

gledao časkom ka odrom jagnjetu, časkom ka meni. ,,U pravu si, trebalo bi da ga ispečem. Daću ti malo

mesa i sve kosti, je l' važi?" Naravno da je klimnuo glavom. Ceo jagnjeći but okretao se nakon nekoliko minuta

na zašiljom kocu. Tek kada sam ga omirisao, shvatih koliko sam gladan. Va mi je curila na usta i činilo mi se da nikad pre nisam osetio tako dar miris.

Pas mi priñe i pruži se pored mene. „Gilf?" rekoh. „Tako se zoveš?" Klimnuo je kao da razumevsvaku reč. „Ti si lovački pas, zar ne? Šta loviš?" Pokazao je

njuškom kao da misli na mene. „Šta? Mene? Stvarno?" Klimnuo je. „Zezaš me!"

Oblizao se, merkajući reš pečeno meso. Jezik mu je pod sveošću vatre bio drečavo ružičast, širok kao moj dlan.

„Daću ti malo, ali obojica moramo da sačekamo. Biće vrelo." Istovremeno sam skidao pečenje sa vatre. Meso po potrebi možeš da pečeš duže, ali ako ga prepečeš, nema mu spasa. Sklonivši ga, pomilao sam velikog psa koji mi je tako neočekivano pao u ruke. Njegovo ravno, smeñe krzno bilo je mekano i deblje nego što sam mislio. „Biće Iepo spavati pored tebe u hladnim noćima", rekoh.

Klimnuo je glavom i liznuo mi koleno. Iako je bio tako velik i grub, jezik mu je bio topao i prijatan.

„Kada završimo s jelom, krenućemo ka Glenidemu. Želim da pronañem Siksnita i ubijem ga. Osim toga, možda se Tag već vratio kući. Nadam se da jeste. Videćemo. Ako ostaneš sa mnom, bićeš moj pas sve dok te ne pozove Valotac. U protivnom neću te zadržavati, ali ti svejedno želim sve najbolje."

Pipnuo sam meso i olizao prste, a onda zamahnuo ražnjem ne bih li ga ohladio.

,,Da li si gladan koliko i ja?"

Klimnuo je i ja primetih da mu sline cure u potocima.

„Znaš, pitao sam se šta je ubilo vuka. Glupo pitanje, pošto oovor leži tu, pored mene. Ti si ga ubio. Ne moraš da potvrñuješ, Gie. Znam dajesi."

Svejedno je klimnuo. ,,A onda si mi ostavio jagnje, umesto da ga sam

pojedeš. Muće da je ona smeña devojka uplela svoje prste u to. Svejedno, svaka čast na gestu." Otkinuo sam donji deo jagnjećeg buta i pružio ga psu.

Prihvatio ga je prednjim šapama kako to već psi čine i rastrgao zubima koji bi postideli lava. Ugledavši ih, pitao sam se zbog čega vuk naprosto nije ispustio jagnje i pobegao.

,,Pa, kakvo je?" pitah ga. „Dobro!" zabrunda on.

DVANAESTA GLAVA TAG STARIJI

U Glenidemu kao da se ništa nije promenilo. Jedan

dečak je, ugledavši Gilfa i mene, pokušao da zbriše, ali Gilf ga je pojurio i uhvio.

,,Da li si ti Ve?" Uplašeno je odmahnuo glavom. Bio je dosta mlañi

nego ja nada, ako znaš na šta mislim. „Ali ga poznaješ." Klimnuo je nevoljno. „Što si

zinuo? I pr'e si viñao strance." „Nikog tako velikog poput vas."

„Zovem se ser Ejbl", rekoh, ,,i mnogo ćemo se bolje slagati ako me budeš tako zvao. Reci: 'Da, ser Ejble'." ,,Da, ser Ejble."

„Hvala. Hoću da pronañeš Vea. Reci mu da ću biti u Tagovoj kući i da moram da porazgovaram sa njim."

Dečak je drhtao poput želea dok mu je Gilf njušio lice.

„Reci mu da mu nisam neprijatelj. Nećemo mu nauditi ni ja, ni moj pas." Pustih ga. „Idi sad, pronañi ga i prenesi mu ono što sam ti rekao."

,,Ja, khm... uh..." prozbori dečak, a onda dodade nešto što je moglo da bude, „ser Ejble."

„Reci, ako je važno. Ako nije, pronañi Vea i prenesi mu poruku."

Dečak prljavim prstom dodirnu svoje grudi i pognu glavu.

,,Ti si Ve." ,,D-d-d..." Naterao sam ga da poñe sa mnom, objasnivši mu

da želim da razgovaram sa njim i Ulfom. Kuća se nalazila nešto niže u istoj ulici. Zalupah

svojim lukom na vrata. Otvorio mi je otac, na šta ga ja zgrabih za prljavu košulju, prodrmusah i uterah unutra, sagnuvši se kako bih prošao ispod grede.

„Gde ti je ćerka?" Sigurno me je čula, pošto je provirila iz jedne od

malih stražnjih soba. Poželeh joj dobro jutro. „Dovedi svoju majku, molim te. Sedite obe ovde." Ruka njenog oca motala se oko drške velikog noža.

Primetih to i snažno ga protresoh. „Ubiću te ako ga izvučeš." On se namršti i ja ga umalo još jednom ne oborih

na zemlju. Sručih ga umesto toga na klupu pored vatre. Naterah Vea da sedne pored njega, a Ulfu i njenu majku postavih na dve stolice.

„Tako." Sedoh za sto. „Ulfa, prošli put sam odavde poveo tvog brata sa sobom. Otac ti je verovatno već ispričao."

Uplašeno je klimnula glavom. ,,On više nije sa mnom. Odvela ga je Diziri. Ne

verujem da će ga povrediti, ali nemam pojma koliko dugo će ga zadržati. Nije mi rla zbog čega joj je potreban.

Možda ćeš ga već danas ponovo videti. A možda i nikad više. Ne znam šta će se od toga desiti. Ako sretnem Diziri, pitaću je šta je sa njim. Više od toga ne mogu da učinim."

Sačekao sam da neko od njih progovori. Češkao sam Gilfovu glavu, držeći ih sve na oku. Nakon minut ili dva nastavio sam:

„Sigan sam da svi imate neka pitanja. Verovatno nemam odgovore na njih. Ali, saslušaću ih i odgovoriti ako znam. Ulfa?"

Njena brada se podignu. „Koliko je dugo bio sa vama?" ,,Ni ceo dan. Dobar deo vremena proveli smo u

Elfrisu, a tamo je teško reći koliko stvari traju. Ipak, mislim da je prošlo manje od da."

,,Da li ste ga povredili?" „Zavrnuo sam mu ruku jednom kada nije hteo da

me posluša. Zacvileo je, ali nije pretrpeo trajnu štetu. Niko drugi ga nije povredio dok smo bili zajedno." Bacih pogled na Ulfinu majku i procenih da taj tip žene nikad ne bi razgovarao sa jezivim strancem.

,,On je u Eifrisu?" reče njen muž. ,,Ne znam gde je. Bio je tamo kada sam ga

poslednji put video. Možda se vratio ovamo, na ovaj svet, planetu ili šta god već. Ne znam." Kao što vidiš, već tada sam podozrevao da Mitgartr verovatno nije so neka strana zemlja. S jedne strane, zemlju nisu ni zvali Mitgartr, već Selidon. Sa druge, bio sam prilično siguran da ostale zemlje nemu elfe. Pretpostavljao sam da bih već čuo za njih.

Štošta se, medutim, kosilo sa tom idejom. Mesec u Mitgartru se, recimo, nije razlikovao od onog našeg, mada nisam znao da li su i sve zvezde iste. Veliki medved je i dalje bio na svom mestu, kao i Sernjača i još neke.

„Pustili ste Diziri da ga odvede", reče Ulfa tada. To

nije bilo pitanje. „Čak i da sam mogao, ne bih je sprečio", uzvratih,

,,a nisam mogao, čak i da sam hteo. Tako je, pustio sam je da ga odvede."

,,Da Ii ćete pokušati da ga vratite nazad? To mi je brat."

„Naravno, ako se ukaže prilika. Sada ja imam nekoliko pitanja za sve vas. Da li je Siksnit ovde? Kada kažem ovde, mislim na selo i okolinu. U ovom trenutku."

Ulfin otac odmahnu glavom. „Otišao je da traži svoju ženu." „Pronašao ju je. Zato sam i došao." „Šta se desilo?" upita Ulfa veoma tiho. Mislim da je

pogodila. „Reći ću vam za koji tren. Prvo želim da vam

ispričam o Osaru. Posebno to želim da ispričam tebi, Ulfa, i Veu. Osar je takoñe u Erisu. Dobrim delom zahvaljujući meni. Ostavio sam ga kod Bodaka, malih smeñih elfova. Moj im je brat", (baš sam tako rekao), ,,s vrena na vreme pomagao, kao i oni njemu. Rekao mi je da su fini i uglavnom bezopasni, osim ako ih razbesnite. U svakom slučaju, želeli su Osara i obećali su da će se brinuti o njemu. Ja nisam imao da mu dam ni mleka ni hrane koju bi mogao da jede. Stoga sam ga prepustio njima."

Svi su ćutali. „Vreme u Elfrisu sporije prolazi tako da će se on

možda pojavi za dvadeset godina i dalje kao dečak. Sasvim moguće. Ako se to di, setite se da je on ipak Dizirin sin i brinite o njemu." Naterao sam ih da mi to obećaju.

„Siksnit je ubio Osarovu majku", nastavih, „i zbog toga namavam da ga ubijem. Ali ako mi ne uspe, on će se možda i dalje motati u blizini po Osarovom povratku. U tom slučaju recite mu da su Osara podigli elfi i da će mu se oni osvetiti za sve što učini. To će biti dovolo. Bar

se nadam." Ulfina majka progovori. Mislim da sam jedino tada

čuo njen glas. „Odvela ga je kraljica koja je uzela mog sina?"

pitala je. „Diziri?" Odmahnuh glavom. „Jedna Bodakanka. Nisam joj saznao ime. Ve, one

noći kada sam odveo Taga, tvoj matori te je poslao da doveš odmetnike. Nije ti trebalo mnogo vremena pošto su oni iste noći krenuli za nama. Kuda si otišao?"

„Mislite moj otac? Ja... Ne bi trebalo da vam kažem. Ser Ejble."

„Reci mu!" zagrme Ulfin otac. „Mogu to iz njega da izvučem, Ve, ako zatreba",

rekoh, ,,ali bih ga možda pri tom povredio. Za obojicu će biti mnogo lakše ako mi ti sada kažeš."

Ve proguta knedlu. ,,On nije ovde, ser Ejble." ,,Da li je i on otišao u potragu za Siksnitovom

ženom?" ,,N-ne znam, ser Ejble." „Ali znaš kuda ti je rekao da odeš kako bi pronašao

odmetnike. Biće bolje da mi kažeš." Gilf zareža, a Ulfin otac uhvati Vea za ruku. „Otac ti nije ovde", reče, ,,i ja ga zamenjujem.

Nareñujem ti da kažeš. Ja sam odgovoran, a ne ti." ,,U pećinu. Veliku pećinu." Klimnuh. „Tako znači. Borave li često tamo?" ,,N-neki od njih, ser Ejble. Jedna od Slobodnih

družina." „Gde se nalazi pećina?" ,,T-tamo." Ve pokaza rukom. „Krenete utem ka

malom jeru, zaobiñete ga kroz breze, skrenete kod velikog panja..."

,,Ja ću vam pokazati", reče Ulfin otac. To me

iznenadi. „Naterali biste malog da vas vodi i možda bi strad'o.

Bolje da idu dva odrasla čoveka, ako su oni uopšte tamo." Gilf ovaj put zareža nešto glasnije.

„Pas misli da ću vas izdati", reče Ulfin otac. „Možda će on to učiniti, ali ja ne."

Razmislih o tome. „Kada sam prošli put bio ovde, poslao si Vea po

odmetnike." Odmahnuo je glavom. „Vali. Ne ja. Ja sam želeo svojeručno da vas

ubijem." Zastao je i zagledao se u pod, a onda podigao glavu i pledao me u oči. „Drukčije bi bilo da sam verovao da ste pravi vitez. AJ' nisam. Mislio sam da su momci i Vali sasvim dovoljni da vas sladamo. On je, meñutim, hteo da zove Džerovu Slobodnu družinu. Poslao je dečaka. Nisam ga zaustavio."

„Ne voliš ih?" Ulfin otac odmahnu glavom. Ulfa zausti nešto da kaže, ali ja je prekinuh

pokretom ruke. „Kako se zoveš?" „Tag. Isto kao moj sin." „Tako je, sad se sećam. Šta si htela, Ulfa?" ,,0ni nam prave velike probleme i odnose sve što im

se prohte", reče ona. „Ponekad trguju sa nama i daju nam stvari za uzvrat, ali trgovinu uglavnom obavlja Siksnit."

„Vali bi voleo da bude kao on", dodade Tag stariji. „Jasno mi je." I dalje sam ga proučavao, žaleći što

ne mogu da mu vidim lice ispod te crne brade. „Koliko će odmetnika biti u pećini, ako su uopšte tamo?"

On slegnu ramenima. „Možda pet. A možda i deset." Pitao sam Vea koliko ih je bilo kada je otišao po

njih.

,,S-sedam, ser Ejble." ,,Da li ćeš otići da ih upozoriš kada nas dvojica

odemo? Sigurno si brz. A znaš i put. Verovatno ćeš stići tamo pre nas."

„Neću, ser Ejble. Osim ako mi vi ne naredite." „Ne smem da rizikujem. Ulfa, moraćeš da ga čuvaš

sa majkom. Dva sata će biti sasvim dovoljno. Poslušaćete me?"

Ulfina majka zaklima. „Učiniću to zbog vas, ser Ejble", reče Ulfa, ,,i zbog

svog oca." On je ustao. „Treba nam sat vremena do tamo. Možda malo više.

Slomili ste moju helebardu." Potvrdih klimanjem. ,,I dalje imam koplje i nož. Smem li da ih

ponesem?" Rekoh mu da sme, nakon čega se izgubio u jednoj

od stražnjih prostorija i vratio sa kopljem koje je njegov sin, Tag, ispustio kada je utekao iz borbe.

„Recite nam šta se desilo sa Dizirom?" reče Ulfa. „Nije važno", promumla Tag stariji. „Sada je mrtva." „Htela bih da znam, tata, a ser Ejbl je obećao da će

nam ispričati." Klimnuh. „Kao što sam rekao, otišao sam zajedno sa tvojim

bratom u Elfris. Diziri ga je odvela sa sobom, a ja sam se vratio nazad sam. Dozivao sam Diziri, želeći da je ponovo pronañem. Odgovorila mi je Dizira, pomislivši da su me poslali po nju. Krila se sa Osarom u šumi, verovatno ne po prvi put. Bila je gladna i umorna, uplašena i iubljena. Trebalo je da je dovedem ovde, ali nisam to učinio. Kao po, koliba Hrabrog Bertolda bila je bliža i hteo sam tamo da je nahrim. Kao drugo, odmetnici su jurili Taga i mene. Činilo mi se da sam bezbedniji kod Hrabrog Bertolda nego ovde."

Počešao sam Gilfovu glavu i sačekao da neko od njih progovi. „Jasno mi je. Nastavite", reče Ulfa na kraju.

„Njih dvoje ostali su sa mnom kod Hrabrog Bertolda. Plašila se Siksnita. Loše se ophodio prema njoj i sigurno je mislila da će povriti Osara ako mu se bude vratila. Nekoliko dana kasnije, otišao sam u lov i naleteo na jednog Angroda..."

„Gde?" upita Tag stariji. „Blizu reke, malo uzvodno. Vratio sam se do kolibe

kako bih upozorio Hrabrog Bertolda i Diziru. Bila je spaljena i prvo mi se učino da su to učinili Angrodi. Meñutim, pronašao sam otiske ljudskih stopala. Jedan par bio je okrenut ka unutra. Pomislio sam da se radi o Siksnitu i još uvek to mislim. Čuo sam Osara kako plače i pronašao Dizirino telo - udarili su je sekirom. Lako je to sada izgovoriti i pričati o tome kada ne morate da je gledate. Ali, zapravo je bilo strašno. Nam želeo da posmatram taj prizor, niti sada želim o tome da razgaram."

Ve prošapta nešto Ulfi. Ona klimnu glavom i reče: „Plaši se da vas pita, ali ga zanima zašto ste vodili

Diziru u kolibu, ako ste vitez? Zar nemate veću kuću?" ,,Ja nisam imućan vitez", rekoh Veu. „Barem ne

još. Ali sam ponekad malo spor i previše pričam, što pravi vitez ne sme da radi."

Spustih ruku na rame Taga starijeg. „Nedavno si hteo da me ubiješ." Klimnuo je sa

oklevanjem. „Slomio sam ti helebardu i mogao sam da te ubijem

njenim vrhom. Meñutim, poštedeo sam te." „Hvala vam na tome." „Kažeš da bi rado pošao sa mnom. Čuvaću ti leña,

ako ti budeš čuvao moja. Ni manje, ni više od toga." Klimnuo je glavom. „Jasno." Pokazao sam mu da nas sledi, nakon čega smo

konačno krenuli.

TRINAESTA GLAVA PAUZA

Koračajući rame uz rame, spustili smo se glavnom

seoskom ulicom, pa kroz polja, ka šumi. Gilf je trčkarao ispred nas i zavirivao u svaki šiprag i žbun, čekajući da ga sustignemo. Staza je ubrzo postala uža i ja, zapete strele, ostavih Taga starijeg iza sebe; ali čak i tada, Gilf se gubio negde u daljini.

Stabla su u okolini Glenidema bila niska i kržljava. Ona najbja posečena su za grañu i drvo za loženje. Nešto dalje bilo je viših i starijih, mada smo i dalje naletali na panjeve koje je ostavio čovek, oborivši stabla zbog drvne grañe. Iza toga ležala je prava šuma, prepa moćnih stabala koja su se protezala stotinama kilometara izmeñu Sunčevih planina i mora, i izmeñu Severnih planina i južnih oranica - stabala mnogo starijih od bilo kakvih ljudi, stabala čvršćih od najveće kuće u Iringzmutu, stabala koja svoje lepe zelene glave proturaju u Skaj i ljubazno klimaju Oversinima.

Iz njihovog korenja izviru potoci, jer koren u potrazi za vodom j prodire dublje od najdubljeg izvora. Oko tih izvora raste sitno divlje cveće, toliko nežno da ga vidi samo onaj ko gaji posebnu ljubav prema njemu. Severne strane oborenih trupaca prekriva caklasta zelena movina, deblja od medveñeg krzna. Ugledavši je, svaki put bih se setio Diziri i poželeo da je sa nama, ali želja mi se nije ispunila ni tada, niti bilo kada.

Pravo da ti kažem, plašio sam se da ću se ugušiti. „Sada mi je ja- jasno zašto vazduh u Elfrisu deluje kao da je ispunjen svetlošću. Ovaj vazduh je isti takav", rekoh.

„0", reče Tag stariji, „zar Elfris ovako izgleda?" ,,Ne", odgovorih. „Elfris je mnogo lepši. Stabla su

viša i tamo rastu neke neverovatne vrste, neobične, opasne i dobroćudne. Tamo vazduh zaista zrači svetlost."

„Možda će moj mali znati da mi kaže nešto o tome, ako ga vratim."

Pitao sam ga da li je momku nadenuo svoje ime zbog toga što je želeo da sin bude isti kao otac ili zato što ie hteo da se vrati u dečačke dane; i sada ne mogu a da se ne pitam šta li je pomislio o onom mlom vitezu koji mu se vratio ranjen i šta li su rekli jedan drugome.

Put nam je nedugo zatim pretrčao beli jelen sa jednogodišnjim rogovima. Gilf nije krenuo za njim, a ja nisam odapeo strelu. Rekao bih da smo obojica osetili da tog jelena ne treba loviti.

„Nebeski jelen", reče Tag stariji. „Kako to misliš?" „Tako ih zovu." Nakon toga se ućutao. Tlo se podizalo i spuštalo, isprva blago kao u

nizijama a onda sve strmije, i ti brežuljci me podsetiše na one meñu kojima sam prvi put naleteo na Diziri. Drveće je usecalo svoje korenje u kamen onako kako pas, dečak i čovek koračaju po njemu.

Popesmo se konačno na najviše brdo. Na njegovom gornjem delu nije raslo ništa osim mestimičnih busena trave, a sa vrha su se, prema severu, videli planinski šiljci prekriveni snegom.

„Nema još mnogo", reče Tag stariji. Gilf zacvile i pogleda nazad ka meni. Znao sam da

je hteo da govori, ali nije izustio ni reč u prisustvu Taga starijeg. Rekoh Tagu da produži dalje sve dok nas ne izgubi sa vidika i tamo nas sačeka. Navno da je hteo da zna zbog čega, ali mu odgovorih da može da me posluša ili istog časa krene nazad svojoj ženi i ćerci. Poslušao me je.

,,0ni znaju", upozori me Gilf. „Odmetnici?"

Klimnu glavom. „Kako znaš?" upitah. ,,Po mirisu." Setio sam se da si mi ti prićao kako psi mogu da

namirišu strah. Pitao sam ga da li se odmetnici plaše, na šta on ponovo klimnu glom.

„Kako znaju da dolazimo?" Ćutao je. Kada sam ga boljc upoznao, shvatio sam

da uglavnom tako reaguje kada ne zna odgovor (ili kada misli da je pitanje glupo). Verovatno su imali osmatračnice. Ja bih ih postavio da sam njihov voña.

„Mislio sam da nikada nećete stići", reče Tag stariji kada smo došli do njega. Objasnih da smo proveravali hoće li nas odati odmeicima.

,,Vi i pas ste proveravali?" Zaklimah. „Ima odmah da ga ubiju." „Možda, ako ih pronañe pre nas." „Jednom sam video viteza čiji je pas nosio jednu od

onih košja od metalnih alkica." „Pokušaću da mu je nabavim, ako je poželi", rekoh,

,,ali, odsad pa nadalje hoću da mi čuvaš leña i držiš Gilfa tamo iza. Ja ću ići prvi."

„Imate samo osam strela. Prebrojao sam ih." Pitao sam ga koliko on ima i naredio mu da bude

uvek iza me. Posle sam rekao Gilfu da mu se pridruži i štiti i sebe i njega.

*

Do sada sam uglavnom opisivao svoja i tuña dela i

trudio se da dočaram naše razgovore. Mislim da je došlo vreme da zastanem i oasnim svoja osećanja i motive u tom trenutku i trenucima koji će usliti. U neku ruku, bio sam general i mogu ti reći da pravi generali mairaju naporno, ali ipak ne danonoćno. Zna se kad je vreme za

maršanje, a kad za odmor i podizanje šatora. Kao što rekoh, dalje sam nastavio sam, sa zapetim

lukom i strom postavijenom na tetivu, osluškujući mrmor svih onih života koji su je činili - žamor ljudi, da tako kažem. Osluškujući život. Muškarci, že i deca koji su pleli Parkinu nit nisu znali ništa o meni, o mom luku od trnovite pomorandže, niti o streli koju ću sa zviždukom odapeti ka nekom od odmetnika, ali čini mi se da su sve to naslućivali, osevtivši ko im se životi zbijaju jedan uz drugi pred sam početak bitke. Čuo sam strah i uzbuñenje u njihovim glasovima. Okupljeni oko vatre ili okupani svakodnevnim poslovima osećali su da ćc bitka početi i da će iod zavisiti od njih.

I ja sam se osećao veoma slično. Znao sam da mi, verovatno, predstoji bitka sa pola tuceta muškaraca, naoružanih lukovima, gomama strela, mačevima, sekirama i kopljima. Bilo je dovoljno skrenuti sa staze i sačuvati sebi život. Gilf i čovek koji je sa njim putovao to nada ne bi saznali, pošto ih je u sudaru sa odmetnicima čekala sigurna smrt. Kada bih se zaputio nazad ka selu, sigurno bi me primetili, ali bih u tom slučaju, pored svog, sačuvao i njihove živote. Spasavanje žota bližnjih trebalo bi da predstavlja veliku stvar, pri čemu se ubijje onih koji pokušavaju da ubiju tebe (i njih) ne računa.

Nastavio sam da koračam. Ako ikad budeš ovo čitao, reći ćeš da sam se tako

osećao zbog onoga što mi je rekao ser Ravd. I bićeš sasvim u pravu - to dobrim dom jeste razlog. Želeo sam da budem vitez. Više nego da igram u tu ili budem meñu najboljima u generaciji. Pri tom ne mislim da sam želeo da se, kao do tada, samo nazivam vitezom, niti da teram druge da me tako zovu. Hteo sam da to i budem. Imali smo dvojicu u timu koji su igrali samo zato što nismo pronašli bolje igrače. Sećam se daka koji je bio meñu najboljim u generaciji samo zato što je utuvio si u glavu da to tako mora da bude. Išao je na časove i ako ne bi

dobio peticu, odlazio bi do učitelja i svañao se, molio ga, možda mu malo i pretio sve dok ne bi dobio veću ocenu. Ostali su sve vreme to znali i nisam želeo da budem takav vitez. Preda mnom se nalazilo veliko iskenje. Kao kada si sam u napadu, a svi se protivnički igrači nalaze u odbrani. Da me je neko pitao, rado bih odabrao nešto drugo, ali niko nije došao sa ponudom.

U stvari, to je samo delimično razlog. Reći ću ti istinu. Mislio sam da je Hrabri Bertold mrtav. Mislio sam da njegovo telo leži negde u blizini spaljene kolibe, samo nisam uspeo da ga pronañem. Ni Diziru možda ne bih pronašao da nije bilo Osara, a ništa slično nije moglo da mi ukaže na mesto na kojem leži Hrabri Bertold. Da sam bio tamo ka su odmetnici navalili, možda bih pobegao i pokušao i njega da novorim na isto; ali, već sam ga dovoljno poznavao da znam da me ne bi poslušao.

Povrede koje su mu naneli Angrodi trebalo je odavno da ga ubiju. Nije mogao da se uspravi. Ruke su mu se ponekad toliko tresle da nije mogao ni da jede. Umeo je da se ponaša luckasto: zaboravljao je stvari koje su se nedavno desile, a prisećao se onih koje je izmislio. Toliko je bio uveren da sam ja njegov brat Ejbl da sam se odazivao na to ime. Ponekad umalo i mene u to da ubedi. Verovao je da sam Ejbl čak i kada sam se vratio stariji i krupniji od njega.

Bilo je tu i gorih stvari, ali jedno mu se mora priznati. Nije se ničega plašio. Verovao sam da su ga odmetnici ubili, šta im je drugo preostajalo. Ne bi bili u stanju da ga uplaše, a on bi do smrti branio Diziru i Osara.

Dakle, Hrabri Bertold bio je mrtav. On me je primio kada nisam imao kuda da odem.

Voleo me je kao sopstvenog brata i naučio me svemu što zna - da obrañujem zeju, da održavam stoku, konje i ovce. Da lovim i postavljam zamke. Da se borim

kopljem, ako ne raspolažem ničim drugim. Nije se mnogo rumeo u luk i strelu, ali me je naučio svemu ostalom, imajući razumanja za moje silne vežbe, pomažući mi na sve moguće načine. Kada moraš da pogodiš ono što si naciljao ako želiš da jedeš, prilično brzo postaješ veoma precizan lovac. Kada moraš da pogodiš cilj, jer će u protivnom neko ko te voli ostati gladan, naučiš sve ostale stvari; kako da se primakneš, kako da promašiš granu ali ne i jelena, kako da pratiš ranjenog jelena čak i kada ti se čini da uopšte ne krvari, jer su krvarja ponekad unutrašnja.

Kako da naslutiš na koju će stranu da krene pre nego što on sam odluči. Jednom prilikom ranjeni jelen se toliko približio mestu na kojem sam ga čekao da sam ga zgrabio golim rukama i oborio na zeju. Sve to sam veoma brzo naučio, kao što rekoh, isključivo zahvaljući Hrabrom Bertoldu. Tipovi koji su ga ubili morali su da se suoče sa mnom, a ja nisam bio ni star, ni bolestan.

Osim toga, u pitanju je bila i Dizira. Nikada nisam bio zaljujen u nju. Za mene je zauvek postojala samo kraljica Diziri, i nijedna druga; ako to ne shvatiš, nikada nećeš razumeti ono što ću ti tek isprati, jer ta je ljubav uvek stajala ispred svega ostalog. Neke stvari su se vremenom menjale. Stekao sam nove prijatelje i izgubio stare. Ser Garvaon me je naučio da koristim mač, a Garsek mi je pokazao kako da budem snažniji i brži nego ikada pre - ponekad tih, a ponekad tako žestok i razularen da su i hrabri uzmicali preda mnom. To se, meñim, nikada nije promenilo. Voleo sam Diziri i samo Diziri, i u svakom trenutku bio sam spreman da umrem zbog nje.

Sada ću da pomenem još nešto. Znao sam da sam u duši i dalje samo dečak. Tag me je uvek video kao odraslu osobu, čak i kada sam mu rekao da nisam. I njegov otac je (baš kao i Ulfa) mislio da sam oastao muškarac, nešto mlañi od njega, ali ipak stasao. Bio

sam dosta viši od njega. Znao sam da to nije istina, već jedna od Dizirinih zasla. U stvari, bio sam klinac. U mnogim trenucima poželeo sam da zlačem. Jedan od njih nastupio je dok sam se približavao tim odmeicima, očekujući da svakog časa iskoče iza stena ili padnu sa krošnji poput elfa. Jednom sam čak i zaplakao. Ubrzo ćemo doći do toga. Kao klinac nipošto ne smeš sebi da priznaš da si u nevolji kao što je ova, jer ako to učiniš, sve će se raspasti.

Pridržavao sam se toga. Nastavio sam da se krećem sporim kacima ka velikoj pećini, razmišljajući o... pa, o tome da ću poginuti, ako mi je tako sudeno, i tako privesti muku kraju.

U osnovi svega ipak je ležala Diziri. Kod mene je uvek bilo to, i u Jotunlandu, i u Rečnoj bici, i svim ostalim nedaćama u koje sam zapao. Ljubav prema njoj naprosto me je razdirala iznutra.

Ako ne shvatiš to o Diziri, sve ostalo neće biti važno, jer nećeš shvatiti apsolutno ništa. Odmetnici su se nalazili izmeñu mene i nje, a sve što se nalazi izmeñu nas dvoje mora biti uklonjeno odatle i bačeno u blato. Tako su stvari stajale, sve vreme.

ČETRNAESTA GLAVA POLOMLJENI MAČ

Rekao sam Gilfu da ostane daleko iza mene a Tagu

starijem da se ne primiče, ali nijedan se nije previše trudio da me posluša. Nisam ni primetio kada se Tag stariji pojavio kraj mene (i toliko me uplašio da ga umalo ne prostrelih), pokušavajući nešto da mi šapne. A kada sam se okrenuo da vidim o čemu se radi, Gilf mi se nečujno provukao kraj nogu.

„Vidite onu crnu stenu?" pokaza kopljem Tag stariji. „Ako su tamo, videće nas kada stignemo do nje. A i mi ćemo videti njih."

Pokazah mu iza nas. „Vidiš li ti onu okruglu stenu kraj puta?" On

klimnu glavom. „Idi do nje i čekaj, ili ću da ti oduzmem koplje i

zabijem ti ga u nos. Polazi!" Iako me je poslušao, zastao sam i ispratio ga

pogledom sve dok nije stigao do pomenutog mesta. Gilf se vratio otprilike u isti čas. Ćutao je, ali

pokreti njegovog tela i tako brz povratak govorili su mi da su odmetnici zaista tamo ge. Sprečio sam ga da ide ispred mene, ali nije hteo da se vrati do ougle stene. Kako sam ja koračao, tako me je on u stopu pratio.

Ubrzo se dogodilo nešto potpuno zbunjujuće. Jedan od njih stao je na veliku stenu, nekih pet metara ispred mene, i pitao me ko sam i da li tražim mir ili kavgu. Nategao sam strelu do uva i odapeo je tako brzo da nije imao kada da se sagne. Pogodila ga je u grudi i prila ih, srušivši ga na kamen.

Ostatak družine se još nije video, ali sam prema povicima znao da su ispratili ceo dogañaj. Dotrčah do crne stene, jer mi se učinilo da je moguće popeti se na nju i stadoh da se verem poput veverice, sve vreme nasmrt uplašen i uveren da ću dobiti strelu u leña. Stigavši do vrha, zalegao sam i obgrlio stenu.

Nije me okružilo njih šesedam, koliko smo očekivali, već nde oko dvadeset. Ugledali su, meñutim, Taga starijeg kako me čeka na dogovorenom mestu i pošli da ga ubiju, urlajući i vitlajući kopljima i mačevima. On ispusti koplje i pobeže kao zec. Ja se brzo pridigoh, probodoh strelom najbližeg odmetnika, pa onda još dvojicu ispred njega, sve skupa mnogo brže nego što sada ispisujem ove reči. Plednji je imao luk i tobolac, i ugledavši ih, ja skočih dole.

Bio je to dug pad. Kad malo bolje razmislim, čudi me da nisam slomio nogu - naprosto sam se dočekao na noge i preturio se. Prebih njegove strele u svoj tobolac,

meñu one koje nemaju vrhove, a oa iz prašine i kamenja izvukoh jednu svoju strelu i napeh je. Bila je krvava, a ni perje nije bilo sreñeno po mom ukusu, meñutim, vrh joj se nije iskrivio i znao sam da je i dalje dobra.

Pokupio sam i ostale strele. Jedan od njih i dalje je bio živ, ali nisam ga ubio. Videlo se da će ionako uskoro umreti, pa ga ostavih da leži. Meñu palima nije bilo Siksnita.

Krenuo sam nakon toga za grupom koja je jurila Taga starijeg. Posao mi je olakšala buka koju su i dalje stvarali. Ubrzo sam prašao čoveka otkinute glave, velikog skoro kao ja. Bio je mrtav, ali na njegovom licu još se video strah. Toliko se uplašio u trenutku smrti da mi ga je bilo žao, mada bih ga i sam ubio.

Možda bi trebalo da kažem reve o tome. Tamo gde si ti, lji sve vreme ubijaju jedni druge, kao i ovde. Samo što posle pričaju kako nema ničeg goreg na svetu. Ovde je Ioše mučki ubiti čoveka, dok je bitka nešto normalno. Na taj način ljudi ne osećaju krivicu zbog onoga što moraju da urade; ser Vodet je jednom prilikom ubio toliko Osterlinga da mu je dugo bilo loše, ali meni ne smeta da ubijam Osteinge. Kako možeš da se osećaš loše zato što si ubio nekog ko bi te naj- j radije skuvao i pojeo? Isto tako uopšte mi ne smeta da ubijam odmeike.

Kada sam zajedno sa Gilfom pronašao Taga starijeg, visio je naglavačke dok su ga odmetnici gañali noževima. Naložio sam Gilfu da preñe na drugu stranu, odakle može da ih pohvata ako budu bežali. Sačekao sam da ode, a onda počeo da odapinjem strele. Nagrnuli su ka meni, prisilivši me da se vratim sve do okrugle stene i popnem na susedni kamen. Uspravih se ivsačekah da me stignu, osetivši Parkinu tetivu meñu svojim prstima. Činilo se da nije deblja od konca. Tako tanka da sam se skoro posekao, šaputala je pod mojim prstima na hiljadu jezika i znao sam da, šta god da se desi, neće pući.

Jedan odmetnik pojavi se iz šume, takoñe noseći luk. Pustih ga da prvi odapne. Strela pogodi stenu na kojoj sam stajao. Do tada se još par odmetnika pojavilo iz šume. Podigoh luk iznad glave i viknuh:

,,Ja I sam ser Ejbl od Visokog srca!" (Jer mi je tako rekla Parka.) „Predajte se! Zakunite se da ćete mi biti odani i obećavam da vas neću povredi!"

Onaj sa lukom izvuče jošjednu strelu, ali to učinih i ja. Pogodih ga dok je zatezao tetivu; moja strela presekla je njegovu tetivu, prošla kroz njega i raspolutila mladicu iza njega, rasteravši ostatak bande sve do samog Muspela. Oduvek sam bio ponosan na taj hitac. Odapeo sam od tada mnoge strele sa istim uspehom, ali nijednu nisam odapeo bolje.

,,Ne morate da ostanete uz mene", prošapta Tag stariji kada sam presekao konopac o kojem je visio i odvezao mu ruke i noge.

Rekoh mu da ću ipak ostati i iscepah košulju koju mi je sašila njegova ćerka kako bih napravio zavoje.

„Jesu li ubili psa?" „Nisu", rekoh. „Video si ga?" Pokušao je da se nasmeje. „Nisam gledao. Nešto vas brine?" „Moj pas." „Plašite se da se neće vratiti?" Plašio sam se da će se vratiti. Svejedno sam naložio

vatru za nas dvojicu. Razmišljao sam da li da odnesem Taga starijeg nazad u Glidem, ali spuštala se noć i u slučaju zasede morao bih brzo da ga isptim na zemlju. Nadao sam se da će sledećeg jutra prohodati, ako se dobro naspavamo. To bi bilo od velike pomoći.

Kada se vatra razgorela, doneo sam mu vode u njegovom šešu.

„Morate do njihove pećine. Možda ima blaga", reče on, utolivši žeñ.

Sumnjao sam u to, jer mi se činilo da odmetnici istog časa proše ono što otmu; ali obećah mu da ćemo je obići ujutro.

Gilf se pojavio sa dva zeca, nestavši opet u noći čim ih je spuio na zemlju. Odrao sam ih i povezao zelene šibe u ražanj onako kako me je učio Hrabri Bertold. Dok su se zečevi pekli, Tag stariji reče:

„Vaš pas drugačije izgleda. Možda je to zbog svetlosti plamena."

„Ne", odgovorih. ,,Je li to i dalje vaš pas?" Klimnuh glavom. „Pitali ste me onomad da li sam želeo da sin bude

nalik ocu ili sam sanjao o povratku u dečačke dane. Prvo sam želeo da on bude kao ja, ali sada bih radije da sam ja nalik njemu." Uzdahnuo je.

Rekoh mu da sam donedavno bio dečak. „Znam na šta mislite." „Obuzeo me je strah kada sam shvatio da se

pretvaram u čova, ali ubrzo sam skočio od sreće i zapevao. Večeras bih voleo da se nekako vratim u staru kožu."

„Baš tako." „Rekao sam ti da sam otišao u Elfris sa tvojim

sinom. Tamo smo naišli na Diziri i ona ga je odvela. Proveo sam kao dečak godine u Elfrisu, ali se po povratku ničeg nisam sećao i izgledao sam isto kao kada sam tek otišao. Sve te godine nisu me nimalo promenile."

„Dešava se", promumla Tag stariji. „Ali, dok sam stajao tamo i čekao da se Diziri vrati

sa tvojim sinom, neke stvari počele su da se odmotavaju. Ne sećam se sada o ču se tačno radi, ali tada sam znao. Shvataš? I ta sećanja su bila lepa. Bio sam zaista srećan tamo."

„Trebalo je da ostanete i setite se svega."

„Nisam ni želeo da se vratim. Ali, mislim da grešiš. Po rubova svesti motale su mi se jezive stvari. Možda sam upravo zbog toga i krenuo u potragu za Diziri. Želeo sam da me ona razuveri. Da mi kaže kako će sve na kraju ipak biti kako treba."

,,Ja to ne mogu da vam kažem, ali zato bih mogla da se brinem o svom ocu", izgovori jedan novi glas.

Osvrnuh se. Bila je to Ulfa. „Pratila si nas, zar ne? Pomislio sam da ćeš to

učiniti. Majka ne mogla da te zadrži?" reče Tag stariji. „Otišla sam dok se još vrtela oko Vea, tata. Nisam

je ni pitala." Okrenula se ka meni. „Nasmrt ste uplašili jadnog Vea."

Rekoh da mi to nije bila namera. Naprosto sam želeo da ga irepadam kako bi me poslušao. Nisam imao novca i nisam znao kako drugačije da ga sprečim da upozori odmetnike.

„Ljubaznost bi učinila svoje." „Pretpostavljam da bi." Mislim da nas Tag stariji nije slušao ili barem nije

obraćao mnogo pažnje na nas, jer je tog časa rekao: „Zlato, Ulfa! Pravo zlato! U pećini ima blaga. Videćeš."

„Hoće li ti ser Ejbl dati deo?" „Hoću", rekoh, ,,ako budemo imali šta da delimo." „Ubio sam dvojicu iz Džerove družine, Ulfa. Dvojicu!

Možeš li da veruješ?" Uzdahnula je i odmahnula glavom. ,,Ne znam, tata... gotovo pola noći saplitala sam se

o tela. Ako si ubio samo dvojicu, onda je ser Ejbl ubio barem četrdesetak."

Rekoh joj da je Gilf ubio više od nas dvojice zajedno.

„Njegov pas", objasni Tag stariji. ,,Ja sam ubio jednog, pa bežao, pa opet ubio, pa bežao, sve dok mi nisu zaboli strelu u nogu i obili me o drvo. On me je spustio i odvezao. Doneo mi je vode i previo me." Suze

kliznuše iz uglova očiju Taga starijeg, kvaseći umršenu kosu koja im nije dala da dopru do ušiju. „Rekao sam mu da ode, da uzme zlato. Ipakje ostao ovde sa mnom."

Okrenuo sam zečeve poslednji put i skinuo ih s vatre, vitlajući ražnjem da bi se ohladili. Ni Ulfa ni Tag stariji nisu progovarali, mada sam video kako me posmatraju. Otkinuo sam zečju nogu nešto kasne i pružio je Tagu starijem, upozoravajući ga da je meso i dalje vrelo.

„Šta je s tobom, Ulfa? Mora da si i ti gladna." Klimnula je i ja joj dadoh drugu nogu. Već smo

uveliko žvakali hranu kad je rekla: „Zar vam ne treba novac?"

Obrisah usta nadlakticom. „Naravno da mi treba. Treba mi više nego tvom ocu. Sada imam mnogo strela i zaista dobar luk. Nož za dranje zečeva i svog psa. Ali, treba mi sve ostalo što vitez mora da ima. Jurišni konj za borbe. Dobar osedlani konj koji bi me nosio sa mesta na mesto i teretni konj koji bi nosio sve one stvari koje još nemam." Na silu se nasmeših kako bih pokazao da zbog toga nisam neraspožen. „Cak i takav konj, konj na kojeg se vitez nikad ne bi popeo, vea je skup. A ja sam bez prebijene pare."

„Shvatam", klimnu Ulfa. „Sećaš se Svona - koliko si samo hvalila njegovu

odeću. On je u jednom trenutku rekao da jurišni konj kao što je Crna griva košta isto koliko i dobra njiva. Svon ne govori uvek istinu, ali mislim da to nije slagao. A pored tri konja, treba mi i oklop, dobar štit i peest kopalja."

Ulfa ponovo klimnu glavom. „Kao i dom za vašu gospu." „Moja gospa ima sopstveno kraljevstvo. Ali, u pravu

si, ne pedujem dovoljno zemlje ni repu da zasadim." U tom trenu nije mi bo teško da se nasmešim, jer sam pomislio kako je lepo imati dva prijelja sa kojima možeš

da porazgovaraš uz jelo nakon svega što je preodni dan doneo.

„Dobro bi došao i jedan bodež poput onih koje nose vitezovi. Možda i jedna ratna sekira." To me podseti na Diziru, čija je kosa bila puna krvi. ,,Ne, topuz. Topuz sa šiljcima. A o kući i sličnim stvarima uopšte ne smem ni da razmišljam. Bio bih presrećan kada bi mi sašila novu košulju. To bi bilo više nego dovoljno."

„Potrudiću se. A šta je sa mačem? Dok sam vam šila prethodnu košulju, pomenuli ste da vam treba mač."

Odmahnuh glavom. „Ima ko je na tom zadatku. Mislim da o te ne treba

da govorimo." Legli smo na spavanje, prethodno smazavši i

drugog zeca. Ulfa i Tag stariji ubrzo zahrkaše, a ja budan sačekah Gilfa, koji se vratio sa srnom u zubima, samo da bih ga sledećih sat vremena slušao kako joj lomi kosti.

Stigla je zora. Probudilo me je svetlo, tako da se pridigoh i prrljah oči. Gilf, koji je ležao pored mene, izgledao je kao običan taosmeñi pas, možda malo veći od ostalih.

Krenuli smo laganim korakom ka odmetničkoj pećini, jer je Tag stariji šepao, oslanjajući se o dršku svog koplja. Na telima mrtvih odmetnika koja smo zatekli već su se okupili gavrani, ali Ulfa je sa njih ipak skidala zlato i srebro i ubacivala ga u svoju kožnu torbu. Torba nije bila prevelika, ali je, kada smo stigli do pećine, bila već poprilično teška. Ja bih taj posao obavio samo ako baš moram. Ovako, nisam žeo ni da gledam.

„Sada mi je jasno zašto ljudi postaju odmetnici", rekoh kada mi je pokazala koliko je nakupila, ,,ali, ako oni toliko skupe pljačkajući ljude poput vas, koliko onda dobije vitez nakon uspešnog boja?"

Nasmešila se.

„Kuću, ser Ejble, i dvadeset imanja." „Kolac kroz creva", zagrokta Tag stariji. Na ulazu u pećinu zatekli smo ostatke ugašenih

vatri. Naokolo su bile razbacane kosti, pokvarena hrana i vinski mehovi. Dublje u unutrašnjosti, pronašli smo debele zimske kapute, umotane u nauljeni pergament, i odeću koju je neko skinuo, a onda je naprosto izgazio. Bilo je tu debelih i krutih ćebadi, napravljenih mahom od grube šuke vune.

Iza toga ležali su na gomili srebrni poslužavnici i čaše, neka veoma dobra sedla i ćebad za jahanje, oprema za konje od najbolje kože sa bakrenim i srebrnim ukrasima, bodeži (uzeo sam jedan), peset ili šezdeset pari izvezenih rukavica, jedan lovački rog sa zelenim somotskim kaišem, i na kraju, zataknut izmeñu dva kamena, u takvoj tami da se jedva video, jedan polomljeni mač. Pronašla ga je Ulfa, ali ja sam ga izneo iz pećine i osmotrio na dnevnoj svetlosti. Na kraju drške nalazila se zlatna lavlja glava, a gore, povrh štitnika, na oštrici je pisalo Lut.

Ugledavši to, zaplakao sam.

PETNAESTA GLAVA PUK

„Moram da stignem do Forsetija", obratih se

jednom mornaru. „Znaš li, ide li neki od ovih brodova tamo?" Prethodno sam posetio Skaurovu kuću, ali on je bio na reci, a Ša me nije prepoznala i plašila se da razgovara sa mnom.

Mornar me je posmatrao ceo minut, a onda dotakao svoju kapu.

„Vidite na Trgovcu sa zapada, gospodine." Tek kada me je tako pogledao, shvatih da je slep na

jedno oko; jabučica je i dalje biia na svom mestu, ako znaš na šta mislim, ali je iledala kao belance isprženog

jajeta. Meñutim, dopalo mi se kako me posmatra ono zdravo oko. Mornar se nije plašio, ali nije bio ni przna, ni prevarant. Mislim da me niko nije tako pogledao otkako sam nustio šumu.

„Jesi li siguran da ide u Forseti?" pitah ga. „Tamo gde živi vojvoda Marder?"

„Nemam pojma, gospodine, al' u luci nema drugog koji bi mog'o. Zavisi kako im bude išlo ovde, a to se odnosi i na vas, gospodine."

Razmislih o tome, a onda rekoh: „Treba mi tvoj savet. Hoćeš li mi pomoći ako ti dam

jedan sajld?" Ponovo je dodirnuo kapu. ,,I torbe ću da ponesem, gospodine. Šta treba?" ,,Po kojoj ceni će me posada broda prevesti do

Forsetija?" Počešao se po glavi. „Zavisi, gospodine. Je l' bi mog'o da vidim koje je

boje taj sajld?" Izvadih novac i pokazah mu ga. ,,'Oćete da spavate na palubi, gospodine?" Mnogo sam puta do tada spavao napolju u

Mitgartru, ponekad uz vatru, a ponekad bez nje. Osim toga, uzeo sam dva ćebeta iz pećine, tako da bih sigurno pristao da nisam nosio toliko novca. Ali, Ulfa, Tag stariji i ja prodali smo stvari iz pećine i meñusobno podelili zaradu. Dobio sam velik deo. Odgovorih mu da želim sobu sa vratima koja se zaključavaju.

,,Da 'oćete na palubu, mislim da bi tri ovakva k'o što ste meni pokazali uradila pos'o, ako znate da se cenjkate. Pošto nećete, treba da nañete oficira koji 'oće da deli kabinu i onda da je pogledate."

Pitao sam da li na brodu zaista ima kabina, jer sam pomislio na onu našu, u Americi*( igra reči; engleska reč

cabin odnosi se i na kolibu i na brodsku kabinu (Prim. prev.)), ali istog trena ugledah jednu i pokazah mu je prstom.

,,To je palubna prostorija, gospodine. Kabine su k'o sobe na obali. Imaju ih oficiri. Ali, ponekad u jednoj spavaju po dvojica. Zavisi od broda, gospodine."

„Shvatam. Ako pronañem oficira koji ima svoju kabinu, možda će biti voljan da je podeli sa mnom?"

„Jašta, gospodine. Za velike pare." „Koliko velike?" Mornar se zamisli. ,,Za dobru kabinu dosta je par septra, goodine. Za

Iošu, možda osaeset sajlda, zavisi. Tu negde", slegnuo je ramenima. „Možda malo više, jedan septr. Nosićete 'ranu sa sobom, je l' da, gospodine?"

,,A šta ti misliš?" ,,Ja bi pon'o. Čak i ako kažu da će dobro da vas

'rane, dobro je imati malo više, je l' da? A ako pretekne, uvek možete posle da je pedete."

Zvučao je prilično mudro. „Možda bi mogao da mi kažeš šta da ponesem."

„Idem da vam pomognem pri odabiru, gospodine. I da ponem robu, k'o što sam rek'o. 'Ste vi ratnik, gospodine? Izgledate k'o ratnik."

,,Ja sam vitez", odgovorih. To sam isticao u svakoj prilici, svean da ne vredi ubeñivati druge ako nisi ubedio sebe. ,,Ja sam ser Ejbl od Visokog srca."

Dotakao je kapu. „Puk Bezok, ser. Na usluzi." Rukovali smo se po ovdašnjem običaju samo

stegnuvši šake, bez drmusanja. Imao je šaku grubu poput drveta, ali moja je bila veća i snažnija.

„Ratnik mož' da dobije za manje pare, ser, jer on štiti brod", objasni Puk. „Al' da sam na vašem mestu, ser, prvo bih nabavio mač." Odmahnuh glavom, setivši se Diziri. „Čeka vas na kraju puta, ser?"

,,Ne", rekoh. ,,I neću ga ni nabavljati. Možda sekiru." Pretptavljaš na šta sam istog časa pomislio, tako da dodadoh: „Ili nešto slno." Bio sam svestan

koliko glupavo sve to zvuči. „Danas u Iringzmutu radi samo Mori, koji je dobar

oružar, ser. Odvešću vas tamo." „Hajdemo onda. Treba da kupim i hranu." „Sušene

stvari, ser. I dimljene. Jabuke su dobre i ima ih u ovo doba. Burence piva, al' da ga ne sipate sa dna, k'o vodu, ser." „Vino?"

„Nanjušiće ga posada, ser, sem ako ga ne budete stalno čuvali." Prinevši palac ustima, Puk se pretvarao da pije.

„Kladim se da znaš sve o tome", rekoh. „Mislite da sam ja takav, ser? Nipošto." (Delovao je

potpuno iskren.) „Smem da vas pitam što idete u Forseti, ser? Nije da me zana, neg' onako, prijateljski. Ser?"

,,Da stupim u službu vojvode Mardera. Dobro će mu doći još jedan vitez, a ako me ne uzme, moći će da me preporuči nekom drom."

„Eno tamo Morija, ser." Puk pokaza ka dugačkoj, tamnoj koli iz čijih dimnjaka su se podizale trake dima. „Tamo ćete pronaći dar mač..."

,,Ne." „II' sekirče, ser. Šta god vam se sviña. Jeste to videli

nešto, ser?" Odmahnuh nesigurno glavom. ,,Na tren k'o da ste

se malo trznuli." Odglumih da ga nisam čuo i uñoh u Morijevu

prednju prostoru. Bila je velika i zatamnjena, prepuna stolova sa izloženim oružjem i oklopima. Još mnogo toga visilo je po zidovima - mačevi, bodeži i nevi svih vrsta, ratne sekire i polusekire, ratni maljevi, šestoperci i okani mlatovi. Šlemovi koji su pokrivali celu glavu i kacige koje su oavljale golo lice. Verižne košulje, metalne rukavice i ostali delovi oopa. Kaputi od kože divljih bikova, kožne košulje okovane mesingom, gambesoni od

postavljenog platna i još mnogo toga - daleko više nego što sam mogao da nabrojim, čak i da sam znao sve nazive. Po uglovima ležale su gomile kopalja, zašiljenih motki, ostiju, srpova, helebardi. Kroz široka vrata na drugom kraju sobe video sam dva snažna čoveka u kožnim pregačama kako rade za kovačkim ognjištem. Jedan je mašama držao usijani metal, po kojem je drugi udarao čekićem.

Starac koji je takoñe posmatrao uposlene ljude ubrzo nas preti.

„Vitez, koliko vidim. Počastvovani smo, ser..." „Ejbl od Visokog srca. Smem li da pitam po čemu

znate da sam vitez, ser? Po odeći?" Starac odmahnu glavom. ,,Po stavu, ser Ejble. Posebno po te kako držite

ramena. Priznajem da u današnje vreme ima dosta noviteza koje teško prepoznam." Uzdahnu. ,,U moje vreme, vitezi su štitili rečne gazove. Pomagali bi ubogim putnicima i tukli se sa svim ostalim vitezovima koji žele da preñu."

„Mislim da nikad nisam čuo za to", rekoh. „Običaj je nestao pre, oho, tridesetak godina. Ali,

bio je veoma koristan, jer je odmah ukazivao na lažnjake. Meni je mnogo značio. Tako sam dobijao mačeve i oklope."

Puk se zakikota. „Uzimali su plen, je l' da, gospodine?" „Upravo tako, mornaru. Baš kao u današnjim

borbama viteza. Pobednik poraženom ostavlja odeću i ragu da se vrati kući. Ali uza oružje i oklop. I borbenog konja, koji obično preživi sukob. Oduza mu opremu - sedlo, uzde i sve ostalo. Ponekad i novac. Poslaću prodavca da te usluži, ako te nešto zanima."

,,Sa ser Ejblom sam. Nešto k'o sluga. Stvar je u tome, gospodu Mori, što 'oću da mu nabavim mač. On ga nema i kaže da mu ne treba, pa sam ga doveo do

vas." Objasnih mu da me mač čeka na drugom mestu,

ali da ću kupi ostalo oružje koje mi treba. „Nije to isto! Kapetan Trgovca sa zapada neće

poverovati da ste vitez ako nemate mač, ser." „Nisu svi moji mačevi skupi, ser Ejble", reče Mori.

„Pokazaću vam dobar vojni mač sa jednostavnom drškom..."

Podigoh ruku kako bih ga prekinuo. „Recimo da sam se zakleo da neću nositi mač."

Sledeću rečenicu bilo je teško prevaliti preko jika. „Sekira je ionako korisnija na brodu, zar ne?"

Mori se zamisli. ,,Da li se ta zakietva odnosi i na sablje? Baš imam

jednu odličnu." „Nema nikakve zakletve. Izmislio sam je. Samo sam

želeo da Puk i vi shvatite kako se osećam. Ako... ako sada uzmem mač, nikada neću dobiti onaj kojem se nadam, što znači da se neću sresti ni sa osom koja će ga doneti. Dakle, ništa od mačeva. Bilo kakvih. Da mi vi lepo pokažete neke sekire? Šta je sa ovom dvoglavom sa žutom jabom?"

„Nema te sekire koja mož' da zameni mač!" insistirao je Puk.

Morijeve oči zacakliše se pod gustim obrvama. ,,A ova?" Imala je dugu dršku i zakošeno sečivo.

Podigoh je i zavitlah njome iznad glave. „S jedne strane oštrica, s druge čekić, tako da u isto vreme imam i sekiru i malj."

„Ako kažem da ste vitez a kapetan vas vidi s tim, ima da nas uz grohot šutne na obalu!"

Mori mi spusti dlan na rame. ,,Da li biste, ser Ejble, bili toliko strpljivi da

saslušate šta jedan starac ima da vam kaže? Nisam vitez, ali imam dugogodišnje iskustvo kada su ovakve stvari u pitanju."

Rekoh da ću ga rado saslušati, ali da ne želim mač. „Niti ću tražiti od vas da ga uzmete. Saslušajte me,

jer ću vam ispričati o drugačijem oružju kojeg, iako nije mač, krase gotovo iste, ako ne i veće, vrline."

Klimnuh glavom. „Nastavite." „Dozvolite da prvo kažem nešto o upotrebi mačeva i

sekira. Sira je nalik malju zato što predstavlja najbolje rešenje protiv teškog oklopa. Može da raspoluti štit - ponekad - kada se nañe u rukama snažnog čoveka kao što ste vi. Ali, čovek u laganom oklopu ili onaj ki oklop uopšte nema, ubiće protivnika naoružanog sekirom za minut-dva ako ima dobar mač i zna da ga koristi. S druge strane, ratni malj je koristan u borbi dvaju konjanika. Meñutim, čoveku koji pešači ili onom koji, recimo, putuje brodom, bolje je da ima veslo ili neku mou."

Puk zadovoljno zarokta. „Vaš čovek je u pravu i kada je reč o ugledu u

društvu. Mač je poglavito oružje ljudi visokog porekla. Onome ko ga nosi dozvoljeno je da izazove na dvoboj slično naoružanog čoveka kog ne smatra doljno velikim gospodinom, i slično."

Pokušao sam da klimnem glavom kao mi je sve to već poznato.

„Smem li da iznesem jednu tezu? Zamislite da vaš čovek i ja skujemo tajni plan i sakrijemo vam mač u prtljag tako vešto da ga ne primeti niko na brodu, pa ni vi. Šta mislite, od kakve bi vam koristi on bio na palubi?"

,,Ni od kakve. Kada bih ga pronašao, bacio bih ga u vodu."

Puk zagunña sebi u bradu, a Mori strpljivo izjavi: „Pre nego što ga pronañete, ser Ejble."

„Kako da ga koristim, ako ne znam da je tu." ,,Da li bi vas kapetan i posada gledali kao viteza?" Slegnuh ramenima.

„Tako će me i gledati. Ali, ne zbog mača kojeg nikad nisu videli."

„Sada stižemo do toga. Najvažnija stvar je, dakle, videti mač, nekako ga opaziti. On sam po sebi nije važan. Pogledajte ovamo." Mori odšepesa preko sobe i sa najudaljenijeg stola podignu korice od bele ražine kože koja je čuvala oružje čija drška je bila od kovanog gvožda. „Šta držim ovde, ser Ejble?"

Znao sam da je u pitanju neki trik, ali ne i kakav. „Izgleda kao mač", rekoh. „Čini mi se da je nešto

kraći, a prema načinu na koji ste ga podigli, ne bih rekao da je pretežak. Oštrica je verovatno zakošena." Uzalud sam čekao njegov komentar. ,,U čemu je štos?" rekoh na kraju.

Mori se zakikota. „Što se tiče težine, nisam toliko slabašan kiko se to

čini čoveku u vašim godinama. Uz to, mnoge radne dane proveo sam kujući sečiva."

Puk ode da proveri o čemu se radi. „Kažete da uopšte nije mač?" „Nije." Mori mi donese oružje, i dalje skriveno u

koricama. ,,To je buzdovan Loturinga koji žive tamo gde zalazi sunce. Mislim da je ovo jedini kojeg ćete ovde pronaći. Izvucite ga, ser Ejble."

Poslušah ga. Teško metalno sečivo bilo je četvorostrano, neznatno šire nego deblje; ivice mu nikada nisu bile oštrene.

„Kada mi je dopao šaka", reče Mori, „pomislio sam da ništa čudnije u životu nisam video. Meñutim, izvukao sam jedan odličan stari šlem, možda ulubljen i bez kopče, ali i dalje dobar i čvrst. Ptavio sam ga na jednu motku i isprobao buzdovan koji držite u ruci. To mi je odagnalo svaku sumnju. Dva zlatna septra, ako ste mušterija."

Videvši izraz na mom licu, promenio je cenu. „Ili septr i deset sajlda, uz obećanje da ćete se

vratiti i ispričati mi kako vas služi." „Uzećemo ga!" uskliknu Puk.

ŠESNAESTA GLAVA

TRGOVAC SA ZAPADA

„Ovo je ser Ejbl od Visokog srca", objašnjavao je

Puk prvom oficiru Trgovca sa zapada. „Nas dvojica putujemo do Forsetija."

Oficir me pozdravi dodirnuvši pramen kose na čelu. „Želeli biste da delite kabinu, ser?" Rekoh da prvo hoću da je vidim. Hladna oluja koja

se stuštila na luku najavljujući jesen već me je naterala da navučem kapuljaču novog ogrtača; sada su ga kvasili naleti kiše, a Trgovac sa zapada otao se u svom sidrištu, ljuljajući se i drmajući kako bi nam precizno dočarao svoja osećanja.

„Poñite za mnom, ser." Oficir se okrenu i spusti niz strme, uske stepenice.

Naredio sam Puku da krene prvi, jer sam znao da će mi u zatvorenom prostoru biti muka. Razgledao sam malo brod - teturave drvene grudobrane na pramcu i krmi ofarbane u vesele boje, palubnu prostoriju, zanjihane jarbole sa dugim, nakrivljenim motkama duž kojih se inače šire sada spuštena jedra, i ostale stvari. Lice mi je gorelo i bilo mi je drago što je vetar tako hladan. Plašeći se da ću svakog časa povratiti, obećah sebi da ću naterati Puka da sve počisti ako do toga doñe.

I ubiti ga ako ne bude hteo. „Ser?" Naravno, bio je to on. Gledao je sa stepenica naviše

ka meni. „Pokušavam da sačuvam luk od vlage", rekoh,

zapetljavši se oko nauljene kožne futrole koju smo za njega kupili.

„Kabina je mala k'o kutija", reče Puk.

To je bilo tačno. Pored oficira, Puka i mene, čovek je unutra jva mogao da se okrene.

„Ovde je moj ležaj, ser", reče oficir i spusti se na njega, oslobivši malo prostora. „Tamo gore je vaš."

Gornji ležaj bio je prljav i širio je oko sebe kiseo miris, snažniji od smrada kojim je odisala cela glavna paluba.

„Kapetanova kabina je tu gore", ponosno objavi oficir. „Ako ne računamo njegovu, ova je najbolja na brodu."

Puk okrenu leña oficiru. Odmahivao je prstom i namigivao.

„Neko je već spavao ovde", rekoh. „0 kome se radi?" „Naš drugi oficir, ser. Zove se Nur." „Ako ću da spavam u njegovom krevetu, onda treba

s njim da se dogovorim." Puk se iskezi, potvrñujućl „Moja se reč sluša, ser." Oficir je zvučao ljutito. „Što

se tiče cenkanja, neće ga biti. Dva..." Već sam odlučio, tako da ga prekinuh. ,,U pravu si, neće biti nakvog dogovora. Ne bih ovde

spavao ni da me zaključate. Pokaži mi kapetanovu kabinu."

,,To on sam mora da učini." Oficir je zvučao još ljutitije.

„Hajdemo onda do njega." Nastupila je neugodna tišina, sve dok nisam

shvatio da oficir i Puk čekaju da prvi izañem. To i učinih, udarivši glavom u uski dovrak i okrenuvši se postrance kako bih proturio ramena. Sve skupa bilo je toliko čudno i naporno da sam na trenutak zaboravio na mučninu.

Gore na palubi, oficir (neodlučno, kako mi se učinilo) pokuca na kapetanova vrata, dok sam ja silovito uvlačio u pluća hladni, slani vazduh.

„Kapetane?"

Nije bilo odgovora. Primetio sam da se nevreme pogoršalo. Hladna kiša udarala me je prijatno po licu.

„Gos'n kapetane?" Oficir opet pokuca, neznatno jače.

,,Ne dajte pare tek tako", prošapta Puk. Vrata na krmi se otvoriše i ja na tren ugledah

prljavo lice i mne oči sredovečnog čoveka. Zatim se opet zatvoriše.

„Navratite kasnije", izjavi oficir sa velikim zadovoljstvom. ,,Dite sutra."

Odgurnuh ga u stranu i zalupah na vrata. Kada ih je kapetan, la crvenog od besa, otvorio, uterah ga u kabinu i upadoh unutra za njim.

Nakon oficirske spavaone, ova je zaista delovala prostrano. Dugačka dobra četiri koraka a široka oko tri, imala je pristojno visoku tavanicu i velike prozore na tri zida. Pokazah ka jednom i rekoh: ,,0ori ga!"

Kapetan (koji je bio go) samo je piljio u mene. Puk hitro izvrši naredbu.

„Vidim samo jedan krevet", rekoh. „Gde ćeš ti spavati?"

,,Vi ste vitez?" Kapetan uze pantalone sa naslona stolice prikovane za pod.

„Tako je. Ser Ejbl od Visokog srca." ,,Ne verujem vam." Kapetan sede na jedini krevet u

kabini. „Nikad nisam čuo za vas." „Bolje ti je da se ponašaš kao da jesi", rekoh. Već

sam bio nčio kako se ljudi ovde obraćaju jedni drugima. „Hoćete da putujete u mojoj kabini." Frknuo je.

„Tako kaže oficir Kerl." „Tako je. Do Forsetija." „Ako to uopšte dozvolim", kapetan kao da je

odmeravao svaku reč, „koštaće vas sedam zlatnih septra. I to kvalitetnog zlata. Platićete unapred, ni paru manje. Razapećete ležaljku tamo i, tako mi vetra, ke i mora, svakog jutra ćete mi je micati s puta."

Kerl se do tada već našao iza mene. Zakikotao se. Kapetan se pridignu i zaveza pojas oko struka. ,,U protivnom ću vas, ser Ejble od Visokog prca,

naučiti kako se poštuje kapetanovo naredenje. Kako stvari stoje, neću vam je uopšte ni izdati. Dajem vam dovoljno vremena da podignete sidro s mog broda." Ispod madraca iuče zakrivljeni mač osterlinške izrade. „Ili ćemo vas baciti u zaliv."

Zgrabih ga levom rukom za zglob, a desnom dohvatih dršku mača. Pre nego što uspeh da mu istrgnem oružje, Kerlov udarac me obrnu oko ose.

Mač fijuknu po prostoriji. Izbegao sam sledeći udarac i odalio kapetana u bradu. Još se sećam da je zvučalo kao udarac malja o šatorskivkolac. Dobih malo vremena i izbacih mač kroz prozor.

Čim je nestao u moru, kapetan nasrnu na mene, zajapuren put bika. Napad se okončao mojim udarcem. Podigao sam kapetana s poda i izbacio ga naglavačke kroz prozor, uhvativši ga za članak dok je preletao sims.

„Ser Ejble? Ser Ejble..." Posmatrao sam ga odozgo. Razigrane kapljice na

vrhovima tasa kvasile su mu glavu. „Zar ti ne bi isto učinio da si na mom mestu, Puče? Ja mu, u stvari, pomažem. Srušio se na pod i voda će ga sigurno povratiti i dovesti u red."

„Uz'o sam ovaj nož, ser Ejble. Oficirov, mislim. Drž'o ga je za pojasom, nego šta. Izgleda da niste videli, ser."

„Naravno da jesam." Uzeh nož i proučih ga. „Vrati mu ga. Njov je."

Puk se nećkao. „Možda bi mu više prijalo piće, ser. Još ima mih

problema sa disanjem." „Neka ga zadrži", rekoh Puku. „Nije pokušavao da

me ubode." „Sve mi se čini da će vas napasti s leña, ser."

,,N-neću", promuca Kerl. „Dao nam je reč, Puče." Još jednom bacih pogled ka

kapetanu, koji je mahao rukama i povraćao. Jedan brzi talas prilepi mu glavu uz bok broda. „Njegova reč nam je sasvim dovoljna."

Osvrnuh se kako bih pronašao oficira. „Oficiru Kerl." ,,Da, ser?" prozbori Kerl i dalje se boreći za dah. „Puk je ostavio moj prtljag napolju. Tamo je i

čamdžija koji ča svoj novac. Isplati ga i pomozi Puku da unese stvari." „Ser, da ser."

Puk istog trena izlete iz kabine. Kerl se s mukom podignu na noge i poñe za njim.

Kada je zatvorio vrata za sobom, ja izvukoh kapetana na suvo.

„Diži se", rekoh. „Ili ću opet da te odalamim." Pokušao je da me posluša, ali se skljokao na pod.

Pomogao sam mu i sručio ga na sto. „Možeš li da govoriš?"

„Dobro mi je. Samo mi se vrti. Proći će." „Bolje da ovo rešimo pre nego što se vrate njih

dvojica", rekoh. „Spavaću ovde sam, sve dok ne stignemo do grada vojvode Mardera."

,,Da, ser", promuca on. „Još nešto. Ne obraćaj mi se sa 'da, ser'. To

dozvoljavam Puku, a malopre je tako rekao i tvoj oficir. Ali, ti ima da mi odgovaraš sa 'da, ser Ejble'. S vremena na vreme ima da govoriš 'da, ser Ejble od Visog srca'. Pri tom ću veoma pažljivo slušati poslednju reč." Pošto je ćutao, ja nastavih: „Pokaži da si me razumeo ili opet letiš kroz prozor."

„Razumem, ser Ejble od Visokog srca." Kapetan se uspravi. „Savršeno vas razumem, ser Ejble od Visokog srca."

„Sjajno. Platiću ti tri septra za ovu sobu kada stignemo u Foeti. I to samo ako budem dobio najbolju

hranu i ako se i ti i tvoji ljudi prema meni budete ophodili kao prema pravom vitezu. Je li jasno?"

,,Da, ser Ejble od Visokog srca." Podigao se nesigurno, pridržajući se obema rukama za mali sto koji je, kao i sve ostalo, bio prikan za pod. „Sve je savršeno jasno, ser Ejble od Visokog srca."

„Ako hrana ne bude valjala ili ako primetim da mi se zajedno s posadom podsmevaš iza leña, počeću da odbijam od ona tri septra. Po sopstvenom nahoñenju i..."

Neko pokuca na vrata. „Samo čas!" Okrenuh leña kapetanu. ,,Da li razumeš šta ti govorim? Moje naredbe?

Govori." „Razumem, ser Ejble od Visokog srca. Slobodno

računajte na mene, ser Ejble." „Videćemo." Pod jakim naletom mučnine bio sam

siguran da ću povratiti. „Sad ću te iseliti odavde. Pokupi sve svoje stvari - odeću i lične potrepštine. Posteljinu ne diraj. Napolju te ništa neće sprečiti da organizuješ posadu i podeliš im noževe i motke."

Bilo je lepo videti ga toliko uplašenog. „Ali, zapamti ovo. Nije dovoljno samo narediti im da

me zkoče. Treba i stajati u prvom redu." Otvorih vrata. ,,A sad, briši!"

Kada su Puk i Kerl doneli prtljag, isterao sam i njih. Puka sam morao da izguram napolje, jer je navalio da priča o nečemu. Zatim sam provukao četvrtastu metalnu rezu kroz žleb, a onda povratio kroz prozor i počistio za sobom. Nisam se osećao bolje još otkako smo se ukrcali na veliki čamac koji nas je prevezao do Trgovca sa zapada.

Pre nego što nastavimo dalje, valjalo bi da ti ispričam ponešto o čamcima i brodovima (koji se razlikuju od čamaca, iako ja to tada nisam shvatao), kao

i priobalnoj i prekomorskoj trgovini. Ali, problem je u tome što se ne razumem baš najbolje u te stvari. Trgovac sa zapa je za njih velik brod; samo najveće lañe imaju tri jarbola. Leti je povao na zapad, što mu ime i govori, i trgovao meñu tamošnjim ostrva. Ali, zimi bi se kretao duž obale Selidona i sklanjao u najbliže luke za vreme oluja, pokušavajući da trguje sa jugom.

Osterlinzi su živeli istočno od nas, ali su se kretali duž obale, prema severu, zapadu i istoku, ubijajući i pljačkajući. Vojvodu Indajna su ubili i spalili mu zamak kada je pokušao da ih zaustavi. Posle su ojačkali i spalili veći deo Iringzmuta.

SEDAMNAESTA GLAVA

U SIDRIŠTU

Brod se sledećeg jutra ljuljao i propinjao skoro isto

kao preodne noći i dana, ali sam se, ustavši naglo iz kreveta (kako bih pobao od lošeg sna), osećao sasvim dobro i bio toliko gladan da bih peo i ofucanu cipelu. Bacivši pogled kroz prozor, video sam da se i dje nalazimo u luci, dok su zvukovi koji su me probudili ukazivali na to da je u toku naporno ukrcavanje nekog veoma teškog tovara. Stvari su padale, kotrljale se i zvečale, bose noge trupkale levesno, glasovi dozivali jedni druge. Čuo se i jedan piskavi glas za koji sam pretptavio da pripada nekoj ptici.

Za razliku od prethodnog dana, napolju je sijalo sunce i duvao jedan od onih toplih jesenjih vetrova zbog kojih poželiš da zaigraš rai. Pravio sam se da to i činim, shvativši da bi me s ovakvim rukama, nogama i ramenima bez problema primili u Vikinge. Zatim sam se obukao i okačio o sebe strani buzdovan koji smo kupili kod Morija. Visio mi je sa pojasa poput mača. Proverio sam luk i tobolac, odlučivši da ih zasad ipak ostavim u kabini, zajedno sa brodskim kaputom. Za I sve loše

snove - koji su se ponavljali skoro svake noći - bila je kriva Parkina tetiva. Nalazila se u futroli za luk, odložena u najdalji čošak. Čak i tamo, kao da nije bila dovoljno daleko.

Napolju na palubi, četrdeset ljudi istovaralo je sa barže sa odsenim pramcem preko vesala sanduke, burad i kutije. Na najvišem jaolu nalazio se jedan ukoso postavljen kolac na čijem kraju se okretao kalem, kroz koji je prolazio konopac. Pri velikom opterećenju kalem je škripao i cičao gore od jata galebova. Tako je tovar prebacivan na palubu broda.

Kerl dotrča do mene, podigavši ruku do kape. Za njim je išao Puk, i ja se sa zakašnjenjem setih da mu dugujem još jedan sajld.

„Nadam se da vas nije probudila buka, ser Ejble." Kerl još jeom dotaknu svoju kapu. „Mislili smo da ste već na nogama, ser, ali ; nismo želeli da smetamo. Da li ste, možda, za doručak, ser?"

Klimnuh, posmatrajući sve vreme živahnu aktivnost oko sebe.

,,U vašoj kabini, ser?" Protumačivši to kao znak da ne moram da jedem

tamo, razmiio sam i rekao: „Nisam preterano upoznat sa ovakvim brodovima,

ofiru Kerl." Klimnuo je uplašeno. „Imate te drvene grudobrane. Jedan je na pramcu,

a ovaj pozi je, u stvari, moja soba." „Tako je, gos'n ser Ejble. Odatle se borimo, ako

ustreba. Ono tamo je pramčana utvrda, a ovo ovde krmna, ser."

„Imaju li ravne krovove? Tako mi se čini." Nadao sam se doom pogledu, dobrom vetru i suncu.

„Imaju, ser." Kerl iskosi glavu. „Odatle se upravlja brodom, ser. Tu je kormilo."

,,I treba da ste tamo, ser", dodade Puk, ,,a ne ovde

dole." Klimnuh glavom. „Vodi me. Hoću da vidim." Puk me povede, dok ga je Kerl sledio u stopu. Uske

stepenice koje su nazivali 'spust' vodile su ka čvrstoj palubi sa drvenom ogradom na kojoj su isečeni kvadratni prorezi za odapinjanje strela i bacanje kopalja. To se naziva grudobranom. Srušeni zidovi koje sam video u Iringzmutu takoñe su ih imali, samo od kamena. Ovde se nalazilo koilo. A ispred njega je, na postolju, bio magnet.

Tu sam zatekao i kapetana; pio je malo pivp i jeo jaja sa slanom, svež hleb i salatu od rotkvica i mlade zeleni. Čim me je video, uivo se podigao i rekao:

„Dobro vam jutro, ser Ejble od Visokog srca." Otpozdravih mu. „Smem li da vam se pridružim, kapetane? Nam

ništa doručkovao." On pristade, a ja rekoh Puku: „Nakon jela moram da porazgaram sa tobom. Jesu

li ti dali da jedeš?" Dotakao je svoju kapu. „Jašta, ser." „Onda mi nabavi stolicu i popričaj sa kuvarom." Istog trena, ubaci se kapetan: „Uzmite moje, ser Ejble. Biće mi zadovoljstvo."

Poslušah ga. „Odo' da donesem drugu porciju za kapetana, ako

može, ser. Samo oficir ima pravo da naručuje. Ja ću samo da pokupim."

„Ako ste još gladni, ser Ejble od Visokog srca", dodade kapan nesigurno, „probajte ovo. Najbolje sam čuvao za kraj, ser Ejble, a ova dva komada nisu ni taknuta."

Rekoh da ću sačekati. „Ako biste radije sami da jedete, ser Ejble od

Visokog srca..." Rekoh da ne bih. „Imam mnogo pitanja za vas i hteo bih da to

obavimo za vreme doručka. Ja ću tek da počnem, a vi dovršite to vaše. Da li ste trenutno potrebni posadi?"

„Oko utovara?" Kapetan odmahnu glavom. „Oficir Kerl time rukovodi dobro koliko i ja."

,,Vi svejedno imate bolju kabinu. Ili ste je imali." Kapetan ne odgovori. ,,Vi izdajete nareñenja, a Kerl izvršava sve što

kažete. Sta se dešava kada nije u stanju da ispuni zadatak?"

„Iskreno govoreći, ser Ejble od Visokog srca, on sve poslove obavlja uspešno koliko i ja. Čak je u većini stvari prilično dobar. Ja sam bolji navigator, ali ni on nije loš. Laskam sebi da sam bolji u navci i prodaji robe. Mislim da Kerl ne bi ostvario takvu zaradu, ali veoma je dobar moreplovac."

To sam ga pitao zbog sna. U njemu, bio sam duboko ispod glae palube. Oko mene je vladao mrkli mrak, ali nešto mi je govorilo da naša majka uopšte nije mrtva i da je vezana tu, dole, zapušenih usta, kako ne bi pustila ni zvuka. Pokušao sam da je pronañem kako bih je oslobodio i izveo na palubu. Ali, tu je bio i kapetan, držeći u ruci kopac namenjen mom vratu. Kretao se veoma tiho u nameri da mi se prikrade s leña i zadavi me. I ja sam se trudio da budem što tiši, kako bih ga izbegao. Meñutim, sve vreme sam se saplitao i preturao stvari.

Pitao sam se šta bi bilo da ga ubijem kao one otpadnike. Sada je bio tako fin prema meni kao da mi čita misli. Ali, duboko u sebi mrzeo me je i želeo je nazad svoju kabinu. Toliko mi je bilo jasno. Kerl je bio manje opasan, a i on bi me bez problema doveo do Forsetija.

Još neko se u tom snu nalazio dole sa nama, neko

potpuno nomičan i nečujan. Nisam znao ko bi to mogao biti.

Puk se vratio noseći stolicu za kapetana. „Ako vam ne trebam više, ser, otiš'o bi' da vam

namestim krevet i spremim sobu." Klimnuh glavom, a on dodade: „Samo viknite, ser, ako bilo šta ustreba. Biću odma' ispod."

Kapetan sede na stolicu. ,,Je li dobar sluga?" Nisam znao šta da odgovorim. „Koristan je, ako ništa drugo. Tvrdi da je veći deo

života proveo na brodovima. Kada ćemo da isplimo?" „Sutra uveče, sa plimom. Ako vam tako odgovara,

ser Ejble od Visokog srca." „Zašto ne danas?" „Moramo da ukrcamo tovar. Odnosno, ako nam

dozvolite, ser Ejble. Tokom današnjeg i sutrašnjeg dana, ako sve protekne u redu. Isplovićemo čim tovar bude u potpalublju, na sigurnom." Prekinuo je sa jelom, čekajući da stigne moja hrana.

Rekoh mu da me baš to zanima. Da li je, recimo, mogao da ilovi odmah, da ne čeka plimu?

Slegnuo je ramenima. „Zavisi od vetra, ser Ejble. Mogli bismo, ako nam se

Ran smiluje. Ali, teško je uvek predvideti vetar. Plima je izvesnija i ako joj se prepustimo, odneće nas na pučinu."

Sačekao je da progovorim, ali ja sam utonuo u svoje misli.

„Ako poželite da isplovim ranije, tako će i biti, ser Ejble od Visokog srca. Ali, upozoravam vas da ćemo se tako lakše nasukati." „Inače to ne biste uradili?" Kapetan odmahnu glavom.

„Onda nemojte ni sutra. Sačekaćemo plimu, kao što predlete. Koliko nam treba do Forsetija?"

„Opet zavisi od vetra..."

Kuvar, u pratnji pomoćnika, u tom času iznese moj doručak. Tada se još uvek nisam preterano razumeo u brodsku kuhinju, ali sam, na osnovu onoga što mi je ispričao Puk, shvatio da su upotrebili svaku namirnicu iz kuhinje. Nakon što su kuvar i pomoćnik ispunili malu trpezu posuñem i povukli se u galeriju, kapetan reče: ,,Uz povoljan var, pristaćemo u Forseti za pola ciklusa, ser Ejble od Visokog srca. U protivnom - pa, odredite sami. Za mesec. Dva. Nikada."

Pola ciklusa je isto što i dve nedelje, što ja tada nisam znao. Rekoh mu da pola ciklusa i nije baš mnogo, sačekavši komentar.

„Možemo da plovimo i danju i noću", objasni on, ,,a uz dobar vetar u stanju smo da preteknemo dobrog jahača. Jer, dok on jede, spava i pdmara konja, mi plovimo kao da je podne."

Zvakao sam svoj obrok. „Meñutim, zavisi i od toga kako putujemo, ser

Ejble. Vaša želja je da nijednog trena ne gubimo kopno sa horizonta?"

Progutao sam zalogaj. „Moja želja je da stignem tamo što pre, bez

preduzimanja rizičnih poteza." „Ljudi iz unutrašnjosti uglavnom ne vole da gube

kopno sa vida", objasni kapetan. „Nije im jasno kako se orijentišemo na pučini." Zakikotao se. „Ponekad nije ni nama. Meñutim, uglavnom se snalazo. Putovati pučinom je brže, a i bezbednije. Osterlinzi i oluje su opni gde god da ste, ali blizina kopna povećava rizik."

Klimnuh glavom, rekavši da sam obišao Zamak plavog kamena.

„Upravo tako. Uglavnom se motaju blizu obale i iskrcavaju to gde im se svidi. Mesto biraju prema brojnosti svojih snaga i prema tome koliko su sigurni u pobedu. Željni su živog mesa, ali i zlata, a pekad ono prvo žele više od ovog drugog. Probaće da preuzmu svaki

brod koji primete. Na kopnu, meñutim, uvek ima više mesa i zlata. Oluja, gde god da nas zatekne, uglavnom samo skreće brod sa kursa. Potopiće nas samo ako naletimo na hridine."

„Mislim da sam u oluji prilično beskoristan", rekoh, ,,ali, pešću vaše ljude u svaku borbu, ako budu hteli da me slede." Nisam verovao da će se tako nešto zaista desiti. „Imaju li oružje?"

Klimnuo je glavom. „Uglavnom koplja i brodske sekire." To je objasnilo Pukovo protivljenje ratnoj sekiri. Kapetan pročisti grlo. „Kad smo već kod oružja, moram nešto da vas

pitam, ser Ejble od Visokog srca. Znam da mi ne verujete. I ne krivim vas zbog toga, iako zaista nemate razloga. Neka ružne stvari ostanu za nama, ako shvatate na šta mislim." Rekoh da je to veoma lepo od njega.

„Isplovićemo sutra uveče. Puštate li me da odem na obalu i navim sebi mač? Možda mi ustreba."

Iskreno, hteo sam da mu zabranim. Ali, svejedno je mogao da uzme neku od brodskih sekira ili nešto slično. Tako da sam ga ipak pustio.

OSAMNAESTA GLAVA

SAMOĆA

Vratio sam se u kapetanovu kabinu, obišavši

prethodno ceo brod. Puk je namestio krevet, obrisao prašinu i oprao pod da bi se na kraju dohvatio raspakivanja stvari koje smo kupili na obali, rasporujući ih po sanducima i vitrinama. Ja dodadoh još jedan sajld uz onaj što mu dugujem, rekavši mu, što je bilo tačno, da zaslužuje mnogo više.

„Fala, ser Ejble. Fala, ser." Poklonio se, dotakavši kapu. Niko nisam mogao da znam da me u budućnosti

često čeka isti prizor. „Dosta je i ovaj jedan, ser. Al' uzeću i ostalo, ako

želite. U slučaju da vam zafali, odma' vraćam." Odmahnuh glavom. „Tvoji su. Već sam ti rekao da si ih zaradio. Možda

će te onaj brod sa kojeg mornari istovaruju robu bez naade prebaciti na obalu, ako požuriš. Skoro da je prazan."

Puk odmahnu glavom. „Ostajem ja ovde, ser, s vama. Baš sam tražio pos'o

kad ste me našli na dokovima. Sad sam spustio sidro, što birekli."

„Planiraš da ostaneš na ovom brodu?" Sedoh na krevet.

„Jašta, ser. K'o vaš čovek, ser." Videvši kako ga posmatram, dodade: „Neko mora da se brine o vama, ser. Dobar ste čovek, nema šta, i pametan, i sigurno ste pročitali mnogo knjiga. Al' ponekad ste malo naivni. Vid'o sam to dok smo kupovali, ser. Prevarili bi vas oni bar dva'es' puta. Vama treba neko pokvaren - neko ko zna znanje."

To me je naljutilo. Nisam bio ljut na Puka - uglavnom je prilno teško naljutiti se na njega - već na ljude, ljut na svet prepun onih koji bi da prevare bližnjeg. Možda me je to spopalo zbog vremena predenog u Elfrisu, ne znam.

,,Ne tako davno, bio sam samo dečak", rekoh Puku. ,,I u mnogo čemu još uvek sam taj dečak."

„Jasno, ser. Takav sam i ja. Nisam baš onako loš k'o što kažu, ali nisam ni cvećka. Slobodno proverite."

„Čisto sumnjam." Uzdahnuh duboko. „Ali, znam nešto drugo. Sluga nit' mi treba, nit' mogu da ga priuštim, pogotovo ne po ceni od jednog sajlda na dan."

„Eto vidite, ser! Jedan sajld? Tol'ka je mesečna plata mornara, konjušara il' tamo nekog radnika."

Odbio sam ga, trudeći se da zvučim što odlučnije.

„Putov'o bi' par meseci, a onda odmar'o još nekoliko. I neću da me plaćate, ser." Položio je svoja dva sajlda na sto. „Samo me pustite da ostanem. Lako ću se ja snaći. Evo, niste.ni primetili da sam ubacio svoju torbu meñu vaš prtljag."

Uplaših se za svoje zlato. Jedan deo držao sam u torbi obešenoj o pojas, dok sam ostatak okačio oko vrata, sakrivši ga ispod odeće u staroj vrećici.

Iskezio se, svestan da je izgurao svoje. ,,Uh, pa i ne želim, ser. Spavaću pred vratima, k'o

sinoć. Tako niko neće moći da uñe a da me ne probudi." ,,Na drvenom podu?" Do tada sam mnoge noći

prespavao na štavljenim kožama i suvom lišću, ali bilo mi je nepojmljivo da Puk, ili bilo ko drugi, noć provede na golim daskama.

„Jašta, ser, na palubi. Ne bi mi bilo prvi put." „Vitezovi ponekad spavaju u oklopu", rekoh. „Ono

što ti - ono što mornari rade - još je gore. Šta ako padne kiša?"

„Ima jedan uvučeni deo kod vaših vrata. Možda ga niste primetili, al' on baš za to služi. Podvući ću se ispod njega i umotati u komad platna."

Pokušah poslednji put. „Služićeš me bez naknade? Upozoram te, Puče,

upravo toliko ću te platiti." ,Jasno, ser! Vidite ove sajldove, ser? Uzmite ih.

Neću ni zucnuti." „Kažem da te neću plaćati, a ne da ću te opljačkati.

Već sam ti ih dao. Sada su tvoji." Prisetih se tada pobijenih odmetnika, Hrabrog Bertolda i još nekih stvari. „Čini mi se, Puče, da pravi vitez mora da poštuje tuñu imovinu, ako je stečena na pravi način. Da je neko došao u želji da me opljačka, tukao bih se s njim i verovatno ga ubio. Ali, ko to da učinim ako sam i sam ukrao?"

„Valjda ste u pravu, ser. Najčešće jeste."

„Stoga ih negde skloni. Ostaviš li ih na stolu, kunem se da ću ih uzeti."

Prvo se malo nećkao, a onda konačno klimnuo glavom i pokio ih.

„Hteli su da me uvuku u potragu, ser. Drugi oficir, ser. Zove se Nur."

„Kakvu potragu?" „Preko celog broda, ser. Ne znam da l' su išta

pronašli." Pretpostavio sam šta su tražili. Svejedno sam ga

pitao. „Psa, ser." Ustuknuo je, videvši izraz na mom licu.

„Samo velikog psa, ser. Videli su ga prošle noći sa osmatračnice kako pliva ka brodu i vere se na palubu, ser."

„Ali ne znaš da li su ga pronašli?" ,,Ne znam, ser. K'o što rekoh, ser. Drugi oficir me je

ter'o da pomognem, al' ja sam iznosio kapetanove stvari, kako bi' posle ubacio vaše. Tamo vam je 'rana, pivo je u onom uglu..."

Podigoh ruku. „Stani, stani." „Nema problema, ser. Samo sam 'teo da kažem da

je to još jan razlog zbog kojeg sam vam potreban. Posada će da ulazi unutra i ćopka zalihe, dok vas nema. Pogotovo 'ranu. Al' ja ću biti unutra i briti im."

,,A ti nećeš ćopkati?" Pokušao sam da se nasmešim.

Puk je delovao šokirano. „Naravno da 'oću. Al' drugo je kad 'ranite jednog i

kad 'ranite dva'es'toricu." „Valjda si u pravu. Samo što ćeš otkriti da nema

bogzna šta da se ukrade. Još uvek nisu pronašli psa, Puče. Znam to. Ali, svejedno bih da se raspitam o njemu. Pronañi oficira Nura, ili kako god da se zove, i reci mu da me zanima čitava stvar."

„Jasno, ser. Samo, nešto se pitam, ser. Vi ste još tamo na obali videli psa i onda se..."

„Zaboravi." Bio sam umoran i želeo sam da me bar na par trutaka ostavi samog. „Idi i pitaj oficira Nura ono što sam ti rekao, pa se vrati s odgovorom."

Kada je otišao, izvukoh buzdovan koji sam kupio u Iringzmutu i pažljivo ga pregledah. Četiri ivice sečiva bile su oštre kao polomljeno staklo. Sam vrh bio je poput brušenog crvenog dijamanta. Pomislih da ga treba zašiljiti, poput koca. Izañoh iz sobe i zaustavih prvog morna. On mi reče da stolar verovatno ima brus i ja ga poslah da ga pozai. Dobivši alat u ruke, pokušao sam da preoblikujem oštricu, ali brus ju je jedva očešao. Rekoh sebi da bi zašiljena oštrica ionako previše lila na mač. A mač će mi, pošto ga nemam, doneti lično Diziri i tada ću je konačno opet videti. Naravno, odustao sam od čitave ideje.

Nakon toga zabravio sam vrata, izvadio svoje blago i poslagao zlatnike na sto, pitajući se sve vreme šta je Puk hteo da kaže kada sam ga prekinuo. Možda to kako je hrabri vitez ser Ejbl pobledeo, uglavši polurasnog mastifa? Ili to kako se trznuo, kao da je sreo duha?

Onaj veliki, crni obris koji sam video dok je Gilf ubijao odmeike, pas velik poput konja, zapenjenih čeljusti i očnjaka dugih kao moja ruka, bio je Valočev pas. Jedan od Valočevih pasa, pošto on ima ceo čopor. Deset ili devet? Pedeset ili stotinu? Razmišljao sam neko vreme o Valocu. O tome kakav li je, o tome kakav bi uopšte mogao da bude kad ima onakve pse? I dalje sam želeo da doñem do njegovog zamka na nebu. U Skaju. Suludo, ali zaista sam to želeo. Zeleo sam da odem tamo i povedem Diziri sa sobom.

To i dalje želim. Kasnije sam sve zlatnike pregledao, prebrojao i

zaista pomno proučio, uporeñujući ih medusobno. Bili su to zlatni septri i sve vreme bio sam ubeñen da je

izbor dobar. Ulfi i njenom ocu pri podeli novca prepustio sam sav bakar, mesing i srebro. Kao i strani novac; bilo ga je mnogo, a dobar deo činili su zlatnici. Za sebe sam zadržao samo zlae septre i nisam zažalio.

Iako je neke već načeo zub vremena, većina ih je bila nova ili skoro nova. Uzeh jedan od netaknutih i prinesoh ga prozoru kako bih ga na suncu bolje proučio. Sa jedne strane video se veliki buzdovan, skupoceni mlat s ojačanjem, potpuno drugačiji od mog. Sa druge se nalazila glava kralja iz profila, baš kao muškarac na onom novčiću. Ispod slike je pisalo nešto što nisam umeo da pročitam, verovatno njovo ime. Za mene je to bila samo gomila nerazumljivih znakova. Zledah se u kralja u pokušaju da ustanovim o kakvom se čoveku radi, jer je i vojvoda Marder, čiji sam podanik želeo da postanem, bio u njovoj službi. Lice je bilo mlado i lepo, ali je delovalo možda previše oštro. Kao da pripada čoveku koji je spreman da uradi šta god mu se prohte, dok je za onog kome se to ne dopada bolje da se skloni sa puta i začepi gubicu.

Puk pokuca na vrata i ja ga pustih unutra, pošto sam sklonio zlato. Preneo mi je da nisu pronašli psa i da drugi oficir veruje da je životinja skočila nazad u vodu. Drugo objašnjenje je da se osmatrača priviñaju stvari.

,,To je vaš pas, zar ne, ser?" reče Puk. Odgovorih da nije moj već da ga čuvam za nekog

drugog. Istog trena zažalih zbog toga. Bila je to laž koju sam sprao tek kada sam ga pozvao nazad i rekao: ,,U pravu si, Puče. Pas jeste moj i mislim da je još uvek na brodu. Neću te poslati da ga pronañeš, jer ako nisu oni, nećeš ni ti. Ali, želim da ostaviš kofu sveže vode na nekom mestu skrenom od znatiželjnih pogleda."

Prihvatio je zadatak i dao se na njegovo izvršavanje. I to je sve što se tiče tog dana. Vredi još reći da sam

ga čitavog proveo na brodu, ubeñen da bi kapetan isplovio čim bi me video na obali. Tog i sledećeg dana

naučio sam mnogo toga o brodovima i moarskom poslu, uglavnom posmatrajući dešavanja oko sebe i zapitkući Puka i Kerla.

Trećeg dana isplovili smo nekoliko sati pošto se smračilo, baš kao što je kapetan obećao. Sedeo sam u kabini i posmatrao kako svea Iringzmuta nestaju za nama, sve dok nas sa svih strana nije okružilo tamno, mastiljavo more. Ubrzo će mi more postati bliskije od Ijudi; mada u to vreme nisam imao pojma šta me čeka. More me je, za sada, samo privlačilo kao nešto prelepo, opasno i zagonetno, poput Diziri.

Kasnije se sve svelo na sedenje u kabini. Verovatno sam opet izvukao Mačolomca. Ne sećam se. Teško da bih ga dobro video, jer sam kabinu držao zamračenu, čekajući da se desi ono što sam verovao da će se desiti.

Prisetivši se da se u stolu nalaze pero, papir i mastionica, konno mi pade na pamet da bih, pošto više nema kompjutera, televizije, knjiga, časopisa, mogao nešto da pribeležim.

Stoga upalih jednu od lampi i izvukoh pribor iz fioke, a onda počeh da popisujem najvažnije stvari koje su mi se desile. Pronalenje trnovite pomorandže u šumi, Parku, viteza koji je nestao preda mnom u razrušenom zamku. Stigao sam sve do trenutka kada me je ostavila Diziri, odnosno do mog pronalaska Dizire i Osara. Tada odlih da prekinem.

Bilo je nečeg čudnom u svemu tome. Dograbivši spisak u neri da ga zgužvam i bacim kroz prozor, još jednom se pomno zledah u njegov sadržaj. Iznenada ustanovih da nas u školi nisu učili da tako pišemo. Slova su bila elfska. Nisam znao da umem da ih ispujem, ali bila su tu, na papiru, i čitao sam ih bez ikakvih problema.

DEVETNAESTA GLAVA PROSTORIJA ZA UŽAD

Evo šta će te razbesneti. Znam da hoće i to mi se

uopšte ne dada, ali - nema druge. Neću ti govoriti o borbi protiv osterlinških pata. Još uvek osećam bol, koji bi se samo razbuktao ako bih ti pisao o tome. Dakle, ništa od toga. Najvažnije je da znaš da se sve odigralo. Samo tri dana pošto smo napustili luku.

Druga važna stvar jeste da su me uboli. Na sebi sam imao verijaču i šlem, kupljene u Iringzmutu. Verižnjača nije bila poput one koju nose vitezovi. Imala je kratke rukave i dosezala je do ispod stra, ali bio sam ponosan na nju. Navukao sam je na sebe i stavio šlem na glavu, dok je posada razvlačila mrežu. Kada su me uboli, pomislio sam da se oštrica podvukla pod košulju. Ali, nije bilo tako. Prošla je pravo kroz nju. To sam tek kasnije video.

Jedne noći sanjao sam, dole u prostoriji za užad, ceo taj dogaj. Posada je bila sigurna da ću umreti, ja sam u snu tragao za izgujenim mitraljezom. I, pravo da ti kažem, tog sna sećam se mnogo bje od stvarnih dogañaja, iako se neki delovi možda prepliću. Ne znam.

Plovili smo najbrže što smo mogli, razapevši dodatna jedra na krstove tako da je brod, dok ga je vetar naginjao na bok, ostavljao za sobom dugačku belu liniju pene, ako znaš na šta mislim. Ali, Osteinzi su, pored razapetih jedara, veslali punom parom. Imali su izetno uzak brod sa četiri jarbola, od kojih je prvi iskošen ka pramcu, i bezmalo dvestotinak ljudi za veslima. U oluji bismo im umakli, sada znam toliko. Ali, vreme je bilo prilično mirno; uz povetarac nismo imali nikakve šanse.

Pitao sam Kerla šta žele od nas, a on je odgovorio: „Žele da vas skuvaju i pojedu." Prilično sam

siguran da se to odigralo samo u mom snu, ali svejedno je tačno. Želeli su da nas pohvataju. Tako to ovde

funkcioniše. Postaješ sve sličniji onome što jedeš, a akb jedeš veoma često, hrana ti postaje veoma bliska, ako znaš na šta mislim. Skaur i Ša, recimo. Oni jedu dosta ribe, što ne znači da su postali nalik riba, ali poseduju odreñenu brzinu i eleganciju, i dosta toga znaju o moru. Nikada se nisu žalili na hladne ruke, niti pokušali da ih ugreju nad vatrom. Medutim, kada te dotaknu, ruke su im ledene poput moke vode. Jeleni još više vremena provode na ispaši i ako toliko jedeš, mirisi ti postaju bliskiji, uši osetljivije, korak hitriji. Tako to funkciiše. Ponekad mi se čini da je krv najsnažnija, jer me je Baki, čiju krv sam jednom prilikom pio, izlečila za samo dan ili dva. Za to vreme kao da sam bio bliži elfima nego ljudima. Mislim da je i dalje tako.

Ali, to se u ovom trenutku još nije dogodilo. U času o kojem ti sada govorim, važni su samo Osterlinzi. Oni su ljudi, samo što ne liče mnogo na običan svet, naročito ne niži slojevi. Kan, prinčevi i ostala svita dobrim su delom ljudski, verovatno zbog toga što mogu da nave šta god im se prohte. Ali, prosečni Osterling ima lice poput lanje, sa jezivim očima koje te streljaju.

Ovde ću reći nešto što možda ne bi trebalo da kažem. Oni su toñe veoma mršavi. Možeš da im prebrojiš rebra i raspoznaš sve kosti pod kožom. Mi u Americi volimo mršave ljude i sve devojke koje poajem uvek su želele da izgube na kilaži. Zapadno od planina stvari stoje drugačije, uglavnom zbog Osterlinga. Ljudi moraju da budu mićavi, plećati i krupni, masivnih ruku i nogu, nalik ragbistima. (Mada, ne bi trebalo da imamo i velike glave, a slučaj je često takav.) Žene moraju da imaju velike, okrugle grudi, poput grejpfruta, zaobljene kove i dosta mesa na rukama i nogama. Idn nije bila takva i verovatno zbog toga još uvek nije bila udata. Oduvek sam smatrao da Gejnor ima oko dvadeset kilograma viška, samo što ne znam koje bih delove voleo da vidim umanjene.

Eto kako izgleda većina ljudi u Selidonu, zemlji u kojoj smo želi sve do odlaska na more. Osterlinzima je to samo davalo dodatni povod za ubijanje. Oni su, doduše (što ja u to vreme nisam znao), ubali sve što mogu da pojedu: konje i pse, pacove i mačke.

Mreža koju sam pomenuo bila je načinjena od dugačkih konaca i sprečavala je neprijatelja da prodre na palubu. Zamisao je bila sasvim dobra; mreža je propuštala moje strele ka njima, ali se čvrsto držala kada su pokušali da je preseku. Kako, meñutim, nisu odustajali od želje da nas se dočapaju, tako im je u jednom trenutku pošlo za rukom da je pokidaju. Metalne alke bi svakako izdržale duže.

U snu sam video čoveka koji me je ubo, sečivo bodeža kako mi se približava, i sve ostalo. Pošto su me ranili, legao sam na palubu osterlinškog broda i krvario. Nakon dugo, dugo vremena, vukući noge po podu, pojavio se naš kapetan, prišao mi i šutnuo me u glavu. Miim da se to nije zaista dogodilo.

Probudio sam se. Niko me nije tukao. Uz mene je bio Puk i na trenutak nisam znao ni gde se nalazim (mislio sam da sam kod kuće, u svojoj sobi), ni ko je Puk. Znaš kako to ponekad biva, kad se čovek trgne iz sna.

,,Ja sam, ser, Puk Bezok. Don'o sam malo vode, ser. Reko', mda ste žedni."

Prihvatih vodu u nekakvom drvenom krčagu kojeg zovu vanglica.

„Nije to neka voda, ser, al' može da se pije. Ja sam pio. Jeste i' jeli, ser?"

Nisam znao. Na kraju odgovorih: ,,Ne bih rekao. Uglavnom sam spavao. I sanjao."

Negde, u nekom uglu svoga uma, i dalje sam pokavao da ustanovim kako se moj krevet pretvorio u veliki namotaj užeta.

„Tako sam i mislio. Odo' nešto da vam donesem,

ser. Kuvar će mi dati nešto ako kažem da je za vas." U mraku prostorije jedva sam nazirao Pukovo lice.

Pitao sam ga gde smo i on mi reče: „Kapetan je 'teo da vas ubije, ser, al' mu nismo dali.

Digli bi mi pobunu, samo da je prob'o. A 'teo je, ser. Doš'o je do vas dok ste ležali i izvadio mač, ser. Al' tad se osetilo po celom brodu. Ljudi su se podigli 'vatajući se sekira, noževa, kopalja. Tako da nije mog'o, ser, ne tada. Posl'o je Nura i par ljudi da vas donesu ovo, ser. Odo' sad, ser, pre nego što primete da me nema."

Puk se pretvori u još jedan san. Čuo sam ga kako govori:

,,Daću vam nešto. Sigurno." Ali, Osterlinzi su se približavali. Njihov uzani, crni brod jurio je preko vode, a moja strela je stajala nategnuta pored mog uva.

*

Prijatelj mi je prišao i olizao mi lice.

* Sledeći put probudio sam se bistrijeg uma. Bio sam

slab i uplašen zbog toga. U prostoriji za užad osećala se vlaga; moja rana je širila toplotu, ali sam ipak satima drhtao.

*

„Evo, gos'n ser Ejble. Knedle od haringi." Podigao sam pogled prateći zvuk nepoznatog glasa.

Bilo je previše mračno da bih razabrao lice, ali metal je zvecnuo o metal i prostijom se raširio prijatan miris. Već sledećeg trenutka, nalazile su se ispod mog nosa: hrskave spolja, a mekane iznutra, veoma ukusne, sočne i prelepe. Trudio sam se da ipak žvaćem ono što jedem,

ma koliko me vuklo da gutam cele komade. Kada sam završio, upitah ga ko je.

„Kuvar, ser. Zovem se Hordsvin." Zastalo mu je u grlu. „Borio sam se uz vas sa mesarskim nožem u ruci, ser Ejble. Im'o sam i kecju, al' je smrdela na svinjsku krv. Moj šegrt se isto borio, ser. Zove se Sart. Sada mi čuva stražu. Ima veliki nož."

Nešto toplo dospe mi u šake. Odgrizoh ogroman komad i peh da se gušim.

„Pijte ovo, ser. Doš'o je vaš čovek, ser Ejble, al' sam se plašio da ne pojede sve sam. Tako da sam ja don'o, ser. To je moj specijalitet, gos'n ser Ejble. Ostaviću poklopljen tiganj da ne naiñu pacovi."

Kada je otišao, raspodelio sam hranu na više porcija, razmiivši o tome šta mi je činiti.

*

Kada se sledeći put pojavio, ispričao sam Puku šta

planiram. ,,Ne možete da se borite protiv njega", uzvrati on.

,,On će da ubije vas, a onda ćemo mi njega, al' to nikom ne treba. Sačekajte, ser, dok ne ojačate."

,,A šta ako oslabim? Ponudiću mu primirje, a onda ću mu, ako ne pristane, polomiti vrat. Da li je zaista hteo da me ubije?"

„Jašta, ser." Pukov glas pretvori se u posramljeni šapat. „Trebalo je tad da ga ubijem, al' nisam. Vi bi' ga ubili, sto posto. Al' ja znam da nisam k'o vi, ser."

,,Ni ja nisam kao ti. Ja nisam mornar. Pomozi mi da se podignem."

„Previše ste slabi, ser." „Znam." Osećao sam da bi trebalo da se ljutim, ali

nije išlo. „Zato i hoću da mi pomogneš." On me posluša, hvatajući me za ruke i podižući sa poda. ,,Ja sam vitez", rekoh mu. „Mi se borimo i kad smo slabi."

„Zašto, ser?" Puk kao da je bio udaljen milion kilometara od mene. Rekoh mu da nema dovoljno vremena za objašnjavanje. Načih jedan korak i sruših se na pod.

Posle toga sam se obreo u krevetu. Ušla je medicinska sestra i saopštila mi da sam se borio protiv otmičara i da su svi veoma ponosni na mene. Objasnila mi je da je došla zbog toga što se neki pas mota po bolnici i pitala me da li sam ga, možda, video.

DVADESETA GLAVA

MAČOLOMAC

Ispred prostorije za užad, čula se vika. Vrata se

otvoriše i jedan mornar proviri unutra. „Kapetan, ser Ejble. Ništa ne brinite. Nema da mu

damo unutra." Rekoh da bih želeo da razgovaram sa njim, ali vrata

su se već zatvorila. Ponovo je sve utihnulo. Drvo je krckalo i talasi su

zapljuskivali bokove broda, ali te zvuke skoro da više nisam ni primećivao.

Dobio sam ćebe i flašu brendija. Ćebe je, prema Pukovim reča, bilo jedno od mojih. Brendi je ukrao iz kapetanovih ličnih zaliha. Otpio sam malo; zavrtelo mi se u glavi i zakleh se da ga više neću ni dotaći.

*

,,Ja sam samo klinac", rekoh Puku izmeñu

zalogaja. Nije razeo tu reč, tako da se ispravih: „Dečak, koji je postao čovek nakon noći provedene sa ženom."

„Jasno, ser. I ja sam se tako oseć'o mnogo puta." Ovde bih se zaustavio i pomenuo da su mi se slične

stvari često dešavale. Pokušavao sam da ispričam drugim ljudima o Diziri i sebi, i promeni koja mi se

desila. Uvek bi mi odgovarali da su proživeli isto. Ne verujem da jesu. Samo su tako mislili. U mom slučaju, to je bila istina. Oni su samo osećali da treba uzvratiti istom merom.

„Samo dečak", rekoh Puku. „Dečak koji misli da je hrabri vitez."

„Nikad nisam vid'o hrabrijeg čoveka od vas, ser." Puk je zvučao kao da bi se potukao sa svakim ko mu se usprotivi. „Kad su oni Osteinzi probili mrežu, ko je kren'o na njih?"

Spustih viljušku da razmislim o tome. „Sigurno pas. Onaj kojeg oficir Nur nije mogao da

pronañe." ,,Ne, ser! Vi. Mi smo krenuli za vama, al' sve bi

propalo da nije bilo vas. Osterlinzi nisu imali pojma da je vitez na brodu. Isprašili ste ih pre nego što su se snašli. Kad ste pali, oni su već 'vatali put pod noge."

Klimnuo sam glavom nakon nekog vremena. „Sećam se. Ili mi se bar tako čini. Neprijatelj je bio i

ispred i oko mene. Mlatio sam ih onim Morijevim buzdovanom. Šta je s njim, kad smo već kod toga? Znaš li gde je završio?"

„Verovatno ga je uz'o kapetan, ser." „Saznaj, ako možeš. Voleo bih da ga dobijem

nazad." Prestao sam da pričam kako bih uzeo još koji zalogaj i počešao se po glavi. „Treba mi nešto za levu ruku, Puče. Štit ili bar motka da odbijam udarce. Ovako sam buzdovan koristio u obe svrhe."

„Jasno, ser. Odo' da tražim." „Potraži usput luk i tobolac. I psa. Da li je i dalje na

palubi?" „Vit ga je vid'o sinoć, ser. Kaže da je strašno mršav i da je balio k'o da će ga pojede."

„Bar nije pao kapetanu u šake." Puk se nakašlja. „Kad već pominjete kapetana, ser... možda mu i

jeste pao u šake. Osim toga, čuo sam šta namerava, ser.

Isprič'o je prvom oficiru, koji je rek'o drugom, a čuo ih je Njors, pa je rek'o meni. Isplatiće posadu kad pristanemo u luku, ser, i poslati ih na obalu. On misli da će svi da odu, al' ja ću da ostanem, ser. Biću pored vas kada se sa prvim oficirom da vas ubije."

Rekoh mu da nema ništa od toga. „Ne pada mi na pamet da ih čekam. Koliko još ima

do luke?" Puk slegnu ramenima. „Nisam ja navigator, ser. Možda pet da. Možda i

deset." ,,Do Forsetija?" ,,Ne, ser. Do Jensa, ser. Tako bar kažu. Ako ste

pojeli, ser..." „Nisam." Ustadoh lako i bez ikakve pomoći. „Daj da

ja to vratim. Gotov sam sa jelom, ali nisam gotov sa paprikašem koji su mi zuvali."

,,Ja bih se malo utiš'o, ser. Prvi oficir je možda u blizini."

Tek tada primetih da sam povisio ton, što me ne spreči da naavim još glasnije. „Trudio sam se da budem tih, kao što si me savetao. Ali, čemu to? Kapetan je već skrojio planove. Moram da ga sprim da ih ostvari. Hoću da što pre pronañeš moj luk. Luk i tetivu - ona je veoma važna. Kao i tobolac, sa svim strelama koje pronañeš."

„Jasno, ser." Otvorih vrata prostorije za užad. „Gilfe!" Potrudih se da budem glasan, ali očigledno

da to nije bilo dovoljno. „Gilfe! Ovamo, Gilfe!" ,,Ser?Koje..." „Moj pas. On je zaista moj, Puče, i to će ostati sve

dok ga njov stari vlasnik ne pozove nazad. Terao sam ga od sebe jer sam ga se plašio. Pokušao sam da ga se rešim pre nego što smo prešli Iring. Naterao sam ga da ode i rekao mu da se ne vraća." Duboko sam udahnuo, trpeći jake bolove. „GILFE! Doñi ovamo, Gilfe!"

Mislim da bi Puk sigurno pobegao da ga nisam sprečio.

„Mislio sam da sam ga se otarasio kada smo se ukrcali na brod."

Zastadoh i zviznuh. „Sad je noć, zar ne? Zato je unutra tako mračno -

nema svetlti da prodre unutra." ,,A-ha, ser." „Sutra ću da porazgovaram sa kapetanom posle

doručka. Toliko mu dugujem. Možeš to da mu preneseš, ako želiš."

Čuvši grebanje tupih kandži niže u potpalublju, otvorio sam poklopac činije koju mi je Puk doneo i spustio je na pod za Gilfa.

*

Veoma sam dobro znao da se vrata te kabine

zaključavaju samo iznutra. Da je kapetan jeo unutra, upao bih baš dok Hordsvinov šegrt odnosi tanjire, ali nije tako bilo. Kapetan je, baš kao što sam očivao, doručkovao na krovu pramčane utvrde, pa sam se naprosto peo iz potpalublja i zajedno sa Gilfom ušetao u kabinu, kao da polem svako pravo na nju. A i polagao sam.

U trenutku kada se pojavio kapetan, strani buzdovan kupljen u Iringzmutu već mi je visio o pojasu. Otvorio je vrata i, ugledavši nas, pozvao Kerla, a onda (valjda zato što sam mirno sedeo, ne posežući za buzdovanom) zatvorio i zabravio vrata. Njegov mač se, kao i ranije, nalazio ispod dušeka. Pronašao sam ga i ostavio na svom mestu. Nerno nisam sprečio kapetana da ga uzme.

,,Da li veruješ Kerlu?" rekoh, pošto ga je zgrabio. Ćutke je zurio u mene. Naredih Gilfu da se pokaže i

on me pluša. Pojavio se iz mračnog ćoška u kojem je

ležao, poput smeñeg da, snažan i iskeženih zuba. „Mogu da te ubijem ako hoću", obratih se

kapetanu. „Već sam te jednom savladao. I Gilf bi te za čas ubio, a protiv obojice nemaš aolutno nikakve šanse. Da li je ceo brod tvoj? Tako su mi rekli neki od momaka."

„Polovina." „Dobro. Ne želim ga. Nikada ga nisam ni želeo. Isto

tako, ne želim da te ubijem." Podigoh se i ispružih ruku. „Skloni taj mač. Ne verujem da ćemo ikada postati prijatelji, ali ne moramo zato da budo neprijatelji."

Prvo je stajao i skoro čitav minut samo zurio u nas. Zatim je spustio mač na krevet i seo pored njega.

,,Ne smeta vam što sedim u sopstvenoj kabini?" ,,To je moja kabina", rekoh, ,,dok ne stignemo u

Forseti." „Pošto ja sedim, sedite i vi. Rana vam se sigurno

već zalečila." Poslušah ga. „Hoću svoj luk i svoj novac. Neko mi je rekao da su

kod tebe, ali se suviše plašio da ih sam iznese. Stoga ću ih ja pokupi. Uzmi svoj mač i novac, a ostalo mi vrati. Želim samo ono što mi prada. Zajedno sa lukom, futrolom i tobolcem. Posle možeš da se pučeš bez ikakve borbe."

Odmahnuo je glavom. „Tako sam i mislio. U redu, ovo je moja poslednja

ponuda. Gilf i ja ćemo izaći na palubu. Ti napusti kabinu pre sledeće smene straže. Ostavi prethodno moje stvari - novac, futrolu za luk, oklop, kao i dveset i dva zlatna septra, većinom nova i od punog zlata - unutra, na vidljivom mestu. Prihvataš li to?"

On ustade sa kreveta, a Gilf zareža. Rekoh da se umiri, strahući da se ne pretvori u crno stvorenje koje je pobilo odmetnike.

„Vratićete mi brod zajedno sa tovarom kada

pristanemo u luku?" „Naravno", rekoh. ,,0ni me uopšte ne zanimaju. Ne

želim..." Kapetan dograbi svoj mač. Ja podigoh buzdovan na

vreme da zaustavim udarac. Čulo se kao da ogromni čekić udara u nakovanj. Sledeći udarac odsekao bi mi glavu, ali sam ga blokirao. Nisam stigao ni da se podignem. Kleknuo sam ispred stolice na jedno koleno. Treći udarac usledio je veoma brzo, prelomivši sečivo njegovog mača. Tada sam odlučio da buzdovan nazovem Mačolomac. Gilf istog trena skoči na kapetana i obori ga na pod. Ja ga udarih Mačolomcem u nameri da ga onesvestim, ali je udarac izgleda bio prejak, jer se oštrica u obliku dijamanta zarila duboko u njegovu glavu. Kada sam je izvukao, bila je ulepljena krvlju i delovima mozga. Stajao sam tamo i zurio u nju, pretivši se Dizire.

„Dragi bože, dragi bože." Ponovio sam to bar dvadet puta. A onda Gilf reče:

„Da ga pojedem?" Bio je u pravu. Morali smo da se rešimo kapetana. Obrisah Mačolomca o njegov kaput i iurah telo kroz prozor. Zatim, uz Gilfovu pomoć, sve počistih.

Posle sam izašao na palubu i obratio se Kerlu, rekavši mu da je od sada on kapetan, a Nur prvi oficir. Takoñe sam mu rekao da me je kapetan zaskočio, prepričavši mu ceo dogañaj. Mogao je to slobodno da ispriča nekome u Forsetiju, ali sam ga upozorio da bi dugačko senje samo zadržalo Trgovca sa zapada.

Predložio je da naprosto kažemo da je kapetan umro tokom putovanja i da smo ga sahranili u moru. Ja se složih s tim, pošto je iono bilo blizu istine. Kada je okupio posadu i sve im preneo, nisam pretio da se bilo ko mnogo potresao.

Razmatrao sam nakon toga ime Glavolomac, ali neko bi kad-tad pitao o čijoj se glavi radi, tako da je ipak

ostalo Mačolomac. Kaije sam buzdovan predao Tagu, naloživši mu da ne menja ime. Poslaomeje.

DVADESET I PRVA GLAVA

VIDEO SAM IH

Gilf i ja smo te noći porazgovarali u našoj kabini o

svemu što se dogodilo. On nikada nije bio pričljiv, ali je umeo da sasluša, ostavljući razmišljanje za kasnije. Brinula me je rana koja nije zarastala i plašio sam se da se stanje ne pogorša. Bila je vrela poput plamena, a kada bih je pritisnuo, iz nje bi potekla krv i još štošta.

Osećao sam strah. Znam da do sada nisam mnogo govorio o strahu, ali on je često bio prisutan tokom mog boravka u Mitgartru. Neću se sada vraćati na svaki trenutak, jer to ne bi imalo smisla. Neke od najpotresnijih dogañaja nisam ti uopšte prepričao, kao, recimo, onaj susret sa medvedom, nedugo nakon što me je Hrabri Bertold uzeo pod svoje. Pogodio sam ga, a on me je pojurio na drvo. Nisam znao da se tako veliki medvedi pentraju po drveću, i to još crni, a ne smeñi. Izgleda da su medvedi u šumama Selidona drugačiji od onih koje imamo kod kuće, jer se ovaj popeo brže od mene. Kada se baš približio, zabio sam mu strelu u grlo, nakon čega se srušio sa drveta i pobegao. Nisam mogao da se spustim na zemlju od straha. Dugo sam se držao za granu i tresao. Ispao mi je luk dok sam bežao od zverine tako da mi umalo nije odgrizao ruku dok je zubima lomio strelu.

Sve u svemu, osećao sam strah dok sam sa Gilfom raspravljao o svojoj rani i o tome šta će se sledeće desiti. Rekao mi je da su duboke rane najteže, jer ne možeš da ih ližeš. To me je nasmejalo, pošto jezom nikako nisam mogao da doñem do mesta na kojem se nalazila. Jedino sam mogao da je isperem, ali voda na brodu bila je sumnjivog kvaliteta. Gilf je, dakle, bio u pravu: najbolje

bi bilo olizati je. Nešto kasnije pala mi je na pamet priča Hrabrog

Bertolda o Bodakanima koji ponekad leče bolesne životinje. Pomenuo mi je da su i njemu pomagali koliko su znali i umeli. Osim toga, Diziri je elinja i bio sam uveren da bi mi pomogla kad bi znala da sam povreñen. Predložih stoga Gilfu da stupimo u kontakt sa nekim elfom. Upitah ga da li ih ima na brodu.

Gilf spusti glavu meñu šape, po čemu sam znao da nešto krije od mene.

,,Pa", rekoh, ,,kad već znaš gde su, šta misliš o tome da ih dovedeš kako bi mi pomogli? Ništa ne gubimo ako odbiju."

Prvo me je samo posmatrao, da bi onda prišao vratima i zagrao ih. Pustih ga napolje. Već se bilo smračilo i na nebu se video mec sa zvezdama, a vetar nam je taman fino zatezao jedra. Za mene je to najlepše doba dana koje možeš da provedeš na brodu.

Gilf se progurao pored mene kroz uska vrata, pretrčao palubu i na kraju se bacio preko nje. Kada se vratio, malo smo popričali, a oa sam ja izašao napolje i upitao Kerla plaši li se elfa.

Počešao se po glavi, onako kako ja to ponekad činim.

,,Ne znam, ser Ejble. Nisam ih nikad video." „Strpi se još malo", uzvratih. Pokazah mu mornare

na straži. Spavali su na palubi, svi osim kormilara i osmatrača. Rekoh mu da im ponudi nekakvo objašnjenje i pošalje ih sve u potpalublje.

Delovao je malčice iznenañeno. „Moram li baš da im objajavam, ser Ejble?" Rekoh mu da ne mora, nakon čega ih je probudio

urlanjem. Naredio sam jednom mornaru da u potpalublju pronañe Puka i pošje ga k meni. Kada se pojavio, prepustili smo mu kormilo, a kormila poslali dole. Na tako mirnoj pučini i pod tako slabim vetrom i ja

bih znao da upravljam brodom, ili smo naprosto mogli da privežemo koilo. Ni Puk ni Kerl nisu imali mnogo posla.

Čim je straža sišla pod palubu, Gilf ponovo skoči u more. Nama beše preostalo samo da čekamo, tako da sam seo na jedan od otvora za strelce. Kerl je delovao uplašeno. Prišao mi je, veoma tiho.

,,On nije običan pas, zar ne, ser?" Rekoh mu da nije. „Sigurno izranja da udahne kad ga ne gledamo,

ser?" Potvrdih i Kerl se ubrzo povuče. Mesec je bio veoma

mlad i prelep. Primetih nakon izvesnog vremena da je to zapravo luk u ruka jedne gospe. Iako tada još ništa nisam znao o njoj, ipak sam je veo; Valočevu ćerku, važniju od svih ostalih. Hrabri Bertold je uvek napominjao da je Skaj peti svet i da se ljudi koji tamo žive zovu Oveini. Ugledavši taj prizor, zamislih kakav li je tek šesti ili sedmi svet. Pao sam ga to jednom, ali mi je odgovorio da se o njima ne zna mnogo.

Jedan treptaj i gospa nestade. Hrabri Bertold je govorio da vre kod njih drugačije prolazi i da ono što mi na trenutak vidimo za njih znači godine. Mogu biti ubijeni (to sam tek kasnije saznao), ali mada ne stare i ne umiru poput nas.

Zatim pomislih na najviši, sedmi svet. Smatrao sam da je onaj ko tamo živi sigurno ponosan na sebe dok sa visine gleda na nas oste. Ubrzo uvideh da grešim i promrmljah sebi u bradu:

,,Ne, nije tako. Sigurno je dobar, ako u čoveku uopšte ima dobrote." Iako je Puk bez sumnje čuo moje reči, nikad nisam saznao šta je na osnovu njih zljučio.

Zamislio sam da se, recimo, nalazim tamo gore, potpuno sam, u društvu zečeva i veverica. Ili da sam jedina odrasla osoba, okružena dečurlijom. Mogao bih bez problema da se šetkam naokolo i busam u prsa pred

njima, ali da li bih to želeo? Svakog nevaljalca mogao bih da udarim i rasplačem. Ali, ja sam vitez. Kakav je to podvig za jednog veza?

Zaključih da bih se naprosto brinuo o toj deci najbolje što umem, u nadi da će jednog dana stasati u ljude sa kojima ću zaista mi da razgovaram.

Ne znam da li sam prikunjao tada ili nešto pre toga. U svakom slučaju, u snu sam ponovo bio klinac koji spava na padini brežuljka. Leteći zamak prelazio je preko neba iznad moje glave i pomagao mi da se setim života provedenog u svetu mačeva, ali ne i automobila.

Probudih se trenutak pre nego što ću pasti i pridružih se Puku za kormilom. Daleko na zapadu, pomaljao se tamni oblak na kojem sam video konjanika. Figura je bila veoma mala sa ove daljine, ali se sasvim jasno razabirao čovek u crnom okiopu, otvorenih usta i divljeg pogleda, kako jaše belog konja izvijenog vrata. Kopita kao da su lela. Konj se spušao niz oblak, sve niže i niže ka moru da bi, na kraju, zajahao vrhove talasa.

„Gledajte!" viknuh. „Čovek u sedlu, tamo, ka najnižim zveama. Vidite li?"

Puk me pogleda kao da sam skrenuo s uma. Kerl isprati liniju moje ruke. „Mesečev jahač, ser Ejble? Videli ste ga?" „Upravo ga gledam." „Meni nikad nije uspelo." Kerl nabra veñe i upilji se

u daljinu. „Neki tvrde da su ga videli." „Eno tamo, dva prsta iznad vode, tamo gde je ona

sjajna zvezda." Kerl se opet zagleda, a onda odmahnu glavom. ,,Ne vidim, ser. Nur isto tako zna da upire prstom i

tvdi da ga vidi jasno kao po danu, ali očigledno nemam taj dar."

„Nemam ni ja." Puk se veoma tiho javi sa kormila: „Neg' šta neg' imate, ser Ejble."

Baš kad sam hteo da kažem da konjanika bilo ko može da vidi, prilika nestade sa horizonta. Uporno sam ga tražio pogledom. Mesec je i dalje ličio na sjajni luk, ali ništa više od toga. Nije zaista bio luk. Zvezde su i dalje svetlucale, odražavajući se u vodi, a nebom je putalo nekoliko oblaka. Sve je zaista bilo prelepo. Pomislib sam da napem kako je nebo bilo pusto, ali to bi bila laž. Znao sam da je prilika na konju i dalje tamo, i to ne samo ona, već i mnogi drugi, samo što mi nije uspevalo da ih vidim.

Tragao sam za njima barem sat vremena, sve dok se nisu pojili elfi. Poput svih noćnih stvorenja, bili su nestvarni. Neki su imali riblju krljušt, neki riblje repove. Bili su plavi, tamnoplavi, ali ne kao nebo. Nije to bila ni teget, ni ponoćnoplava, niti plavocrna. Najviše je ličila na boju dubokog, dubokog mora, mada nije bila potpuno ista. Bila je to njihova boja. U očima im je sevao žuti plamen sunca, koji se prelama kroz led. Imali su usamljene, ljupke, visoke glasove i razgovali su jedni sa drugima, sa morem i sa brodom. Iako sam raspoznavao veći deo, nisam razumeo šta govore, niti sam bio u stanju to da zišem.

Uspravih se, podigavši se na zidić koji je delio dva otvora za strelce.

„Ovamo! Ja sam Ejbl!" povikah, mašući im. Dozivali su jedni druge, pokazivali na mene i plivali

ka brodu, sve vreme uranjajući i izranjajući iz vode. Sirili su peraja poput krila i iskakali na suvo, dosežući ponekad čak do glavnog jarbola. Rekoh Kerlu da spusti uže niz bok broda i on me posluša, ali retko koji elf se poslužio njime. Jednostavno su se verali uz bokove broda ili naskakali na palubu, sve dok je nisu ispunili.

Skinuh košulju i zavoj i pokazah im ranu, a oni se popeše na pramčanu utvrdu kako bi je bolje osmotrili, postavljajući pitanja na koja nisu čekali odgovore.

Nisam znao šta da kažem. Na kraju izjavih da ću

učiniti šta god požele, ako me budu izlečili. ,,Ne", rekoše. ,,Ne, ne!" I još: ,,Ne, ne, ne, hrabri

viteže. Ne memo da tražimo od tebe da se boriš protiv Kulili sve dok ne budeš zdrav i snažan. Tako slab i nemoćan, sigurno bi umro."

„Sigurno bi umro..." ponoviše ostali, poput odjeka. Onda mi priñe jedan stari elf divlje, sede kose i

brade upletene do kolena, koji kao da je bio načinjen od plavog stakla. Ostali se pukoše u stranu - shvatih da se ne radi o bilo kome. Spustio je dlanove na moje lice i duboko mi se zagledao u oči. Ja, u isto vreme, nikako nam uspevao da skrenem pogled sa njegovih. Tamo kao da je besnela ponoćna oluja.

Mnogo, mnogo je vremena prošlo pre nego što me je konačno pustio. Čitavi sati. „Poñi sa nama u Elfris", reče mi na kraju. „More će ti izlečiti rane i pokazati kako da budeš najjači od svoje vrste, vitez protiv koga niko neće smeti. Hoćeš li?"

Nesposoban da govorim, klimnuo sam glavom. Osam ili deset elfkinja istog trena bacilo se na

cepanje moje odeće. Skinule su sa mene pojas i Mačolomca, baš kao i sve ostalo, a čim su dospele do gole kože, počele su sa uživanjem da je ljube, kikoću se i meñusobno gurkaju laktovima. Jedna me je zgrabila za desnu ruku, druga za levu, a treća mi se popela na ramena. Bila je lagana poput kapljica vode i obavila je oko mene svoje duge noge, hladne kao rosa.

A onda svo četvoro uskočismo u more, iako to nisam namerao. Sve je bilo veoma čudno. Gore, gde se nalazio brod, videla se mna fleka, ali još pre nego što smo dotakli vodu, more je podiglo talase, bistre poput kristala - nestvarne poput duhova ispod čaršava od snnobele pene, duhova koji su svetlucali na mesečini i odražavali zvde. Šokirao sam se kao da ulazim pod hladan tuš. Uz prasak ravan čeonom sudaru dvaju ogromnih talasa, spustili smo se ispod površine.

„Nećeš se udaviti", reče ona sa moje leve strane i zacereka se. To me uopšte nije brinulo, mada bi trebalo.

„Sve dok smo mi s tobom, viteže." Bila je to elfkinja sa moje desne strane. Njen smeh kao da je pripadao goloj dečurliji koja se igra u bazenčiću preostalom nakon plime.

„Ali, ostavićemo te!" oglasi se ona na mojim ramenima, povavši me malo za kosu kako bi mi skrenula pažnju. ,,To je uvek tako!"

Svim trima to je bilo izuzetno smešno. U tom smehu nije bilo ničeg okrutnog, ali ni dobroćudnog.

„Garsek će nas naterati!" rekoše. Neobične ribe plivale su oko nas. Neke su delovale

opasno, a neke još opasnije. Tada još nisam znao kome pripadaju. Spustivši se dublje, ostali smo bez meseca i zvezda i ceo svet sunca, meseca i vetra učini mi se veoma dalekim. Pretpostavljam da se astronauti slično osećaju; toliko navikli na svet oko sebe, ne mogu ni da zamisle da ostu bez njega, a kada se to ipak desi, sigurno se sve vreme pitaju kako su se uopšte u sve to uvalili.

Ja bar jesam. Zubi nekih dubinskih riba bili su poput velikih

igala, a mnoge su na bokovima imale jarke crvene, žute ili zelene tačke, kao i pruge. Video sam jegulju koja izgleda poput zapaljenog konopca i druge jeze stvari. Na kraju sam pitao elfkinje da li tu žive, pošto sam smatrao da na takvom mestu boravi samo onaj ko baš mora.

„Živimo tamo gde se zateknemo", odgovoriše mi one, ,,i zovemo se Kelpiji." Tada su zasvetlele; te vitke, lepe devojke koje kao da su satkane od plave svetlosti. Pustile su da razgledam njihove škrge i repove i dugačke, zakrivljene kandže, oštre poput ribljih zuba.

DVADESET I DRUGA GLAVA GARSEK

Na ulazu u podvodnu pećinu, pronašli smo starca

koji je obao da će me izlečiti. Naterao je Kelpije da nas ostave, što mi je bilo milo. Pitao sam ga gde se nalazimo, a on mi odgovori da smo u Elfrisu.

,,Ja nisam ni najstariji", reče, ,,ni najmudriji od svoje vrste. Ipak, znam mnogo toga. Ja sam Garsek." Kasnije sam saznao da se u stvari ne ze tako, ali u to vreme sam mu verovao. Čak mi i sada, pri pomisli na njega, u glavi odzvanja to ime, pa ću ga onda i koristiti. Pitao sam ga kako misli da me izleči.

„Nikako. More će te izlečiti. Poñi sa mnom, pokazaću ti." Peo me je za ruku i otplivao do mesta na kojem su sa morskog dna, toplog poput vode u kadi, mehurići pare izbacivali mulj i pesak iz potina. ,,Ti imaš pukotinu na sebi", reče Garsek. ,,Da li si ikada video pukotinu u moru?"

Odgovorih da nisam. „Gledaj." Mehurići uzavreše, kamenje poče da se tumba, a

pod stenama začula se tutnjava nalik grmljavini. Jedna usijana stena uzdignu se sa morskog dna, oslobodivši ogromne bele oblake pare. Sva stvorenja, sve ribe i rakovi razbežaše se, osim nas dvojice.

To je trajalo neko vreme, a onda svi zvuci zamreše, pretočivši se u jedan džinovski izdisaj, kao da sam Giling umire tu, dole, na kretu velikom kao čitavo naselje. Stene prestadoše da se pokreću i povo očvrsnuše. Priñosmo da osmotrimo i ugledasmo čitavo ostrvo sdano od kamenja, sa nekakvom kotlinom u svom središtu. Neke moke ptice stadoše tu da svijaju gnezda, dok je more sa svih strana zajuskivalo plažu od sivog kamena, poput mačke koja lapće mleko.

Prvo je izrasla trava, a onda drveće. Stabla su

korenje puštala duboko u potrazi za svežom vodom, prateći sitne pukotine i šireći ih. Uspeo sam nakratko da ugledam Diziri kako gola trči izmeñu stabala. Hteo sam da potrčim za njom, ali Garsek me je sprečio, oko čega smo se malo pokačili. To je jedini put da sam se tukao sa Garsekom.

Nove ptice - ptice koje je donela Diziri - gnezdile su se u njenom drveću. Sa stabala su visili plodovi po koje su dolazili rakovi iz mora i proždirali ih. Garsek uhvati jednog raka i pojede ga onako ko bismo mi pojeli pralinu. Meni se njihova klešta ipak nisu previše dopadala.

Ostrvo je postajalo sve lepše i lepše i sve manje i manje, da bi ga na kraju preklopili talasi. Potonulo je u more kao da ga nikada nije bilo.

„Sada si video pukotinu u moru", reče Garsek. ,,Da li si ikada veo greben kako umire?"

Rekoh da nisam, tako da smo opet zaplivali. Dospevši do umućeg grebena, popeli smo se uz strminu do samog vrha.

Gore je duvao sve jači vetar. Ubrzo je urlao tako glasno da nam čuo sopstvene misli. Talasi su se podizali, sve dok nisu udarali o greben snagom lokomotive. Pena nas je prskala, a ponekad su se vrhi talasa razbijali baš iznad naših glava. Greben je podrhtavao, jer je u tim visokim talasima bilo kamenja, kamenja koje je udaralo poput mjeva, vraćalo se u more i čekalo sledeći talas. Podsetilo me je to na šljunak koji sam jedne Noći veštica bacio na nečije prozore. Tada, duše, nisam znao koliko je taj čin strašan, ali mi se sada, na dnu mora, činilo da sam opet samo klinac koji baca kamenčiće. Postajo je toliko opasno da smo se povukli sa grebena nazad na čvrsto tle. Čak i tamo, vetar mi se učinio poput viteza, krupnog viteza na velikom konju koji jaše meñu običnim ljudima kao što smo Garsek i ja, zamahujući mem na sve strane. Znam

da zvuči blesavo, ali upravo to mi je palo na pamet. Voda je nadošla, baš kao i stotinu puta pre toga.

Prekrila je gren, ali kada se povukla, njega više nije bilo. Prišao sam vodi i pogledao naniže. Nije bilo lako

održavati raotežu na takvom vetru, ali nisam imao izbora. Tamo, na dnu, videli su se ostaci, sve sitniji kako su se talasi razbijali o obalu. Garsek mi je prišao i stao pored mene. Nešto kasnije, ispružio je ruku, dlana okrutog naviše, kako bih video šta se na njemu nalazi. Prvo mi se učini da nema ničega. A onda ugledah vodu. Samo vodu. Pitao me je da li razumem.

,,Da, čini mi se", odgovorih. Prošlo je neko vreme pre nego što je opet

progovorio. „Ostrvo?" „Moram da budem poput mora, zar ne? Ono čeka,

strpljivo meri vreme i zatvara se preko napuklih delova." „Greben?" „Voda sama po sebi ne znači ništa, ali voda sa

energijom snažnija je od kamena. Da li je to pravi odgovor?" Garsek se nasmeši. „Poñi sa mnom."

Vratili smo se u more, plivajući ovog puta na površini. Malo smo poskakivali zajedno s talasima, malo puštali da nas nosi struja.

„Tvoja krv je more", reče Garsek. Dugo nisam shvatao šta to treba da znači, ali dok smo plivali, nekako je počinjalo da dobija smisao. Isprva mi je zvučalo kao budalaština, zatim sam pomislio da možda i jeste tako, a na kraju sam bio ubeñen. Osećao sam more i oko sebe i unutar sebe. Nastavili smo da plivamo, sve dok saznanje da more i ja činimo jedno biće nije postalo deo mene. Ono je i dalje deo mene. Kelpiji i ostali morski elfi tvrde da to važi i za njih, ali ja znam da lažu. Kada sam ja u pitanju, to je prava istina. Kao i kada je u pitanju Kulili. Ceo dan mogu da se smeškam i veselim, ali umem da se narogušim u trutku, kao onda

kada smo se borili protiv Angroda. Džinovi su bežali od mene, a one koji nisu lišio sam života.

Na kraju rekoh sebi: „Snaga mora je životu omogućila da izañe na

kopno. Uspeo je da napusti more zato što ga je poneo sa sobom. Bio sam stvorenje mora u majčinoj utrobi, baš kao i ona u utrobi svoje majke i to ću ostati do kraj'a života. Kralj to sigurno zna, onako kako sam ja saznao, čim je stavio najkra na svoj štit."

,,On je moj brat", reče Garsek. Obojica smo plivali u snažnim zamasima, ali ja se

iznenañeno okrenuh ka njemu. ,,Ti čuješ moje misli?" „Ponekad." ,,Ti si elf. Zar kralj nije čovek?" „Jeste." Dugo sam o tome razmišljao, ne došavši ni do

kakvog zaključka. Verovatno me je Garsek slušao neko vreme, pošto

je dodao: „Kada mužjak od moje vrste uzme sebi ženku od

tvoje, ona može da zatrudni." „Dobro", rekoh i dalje ne shvatajući ništa. „Svako dete nosi u sebi nešto od majke i nešto od

oca; izuzev čudovišta, svako dete je muškog ili ženskog pola."

Zastali smo da se odmorimo, plutajući na leñima po bistroj vi.

,,Ja sam bio sa elfkinjom - ženom koju volim kao nikog na ovom svetu."

„Znam." ,,Da li ćemo imati dece?" ,,To ne znam." „Recimo da ćemo imati." Nikada pre nisam

razmišljao o tome. „Ako bude dečak, da li će izrasti u čoveka?"

„Ili u elfa? Sve dok se dete ne rodi, niko ne može da zna."

„Šta ako bude devojčica?" „Ista stvar. Kraljev otac spavao je sa ženkom moje

rase, baš kao i ti sa svojom elfkinjom." Tada sam uvideo da Garsek ne zna sve i, pravo da

ti kažem, bilo mi je milo. ,,Iz njihove veze rodilo se troje dece, jedno od moje

vrste i dve od tvoje." „Troje?" Garsek klimnu glavom. „Naša sestra zove se Morkain." Kada smo ponovo zaplivali, pomislio sam da nas

čeka bar još toliki put. Sada mi je jasno da je Garsek zapravo želeo da napravimo pauzu pred samim ciljem. Znao je za stepenice i da ćemo možda mati da se borimo. Himere ga neće prepoznati, a on neće imati prilike da im se predstavi. U svakom slučaju, tek što sam se ponovo zagrejao, Garsek prekinu sa plivanjem i pokaza prstom ispred sebe.

,,0no tamo je ostrvo koje mornari zovu Staklenak", reče on. Ubrzo nakon toga, peli smo se po oštrim i klizavim stenama koje je sunčeva svetlost, ped svih ostalih boja, najviše bojila u grimiznu, zlatnu i rumenu. Lotu tog prizora teško da ti mogu opisati rečima.

,,Da li ga tako zovu zato što je načinjeno od stakla?" upitah.

Odmahnuo je glavom. ,,Ne od stakla, već od vatrenog opala." „Zmajskog kamena." Nije hteo da me pogleda. ,,Ko ti je to rekao?" Rekoh da je to bio Hrabri

Bertold, moj brat. ,,On je mrtav, koliko znam." „Mudri Bertold. Ako nisi siguran da je mrtav, hajde

da se nadamo da ipak živi." Ispričao sam Garseku o bezuspešnoj potrazi za

telom Hrabrog Bertolda. „Mnogi tragaju za ovim ostrvom, ali oni koji ga traže

nikad ga ne pronañu. Mnogi ga slučajno ugledaju, a samo šačica mornara iskala se na njega."

Imao sam utisak da Garsek o svemu tome zna mnogo više nego što mi govori tako da ga upitah šta im se desilo.

„Razne stvari. Neki su se bezbedno vratili na svoje brodove. Neki su nestali. Neki su ostali sa nama, a neki otišli dalje. Vidiš li ku?"

Video sam je. Bila je ogromna. Neko je izgradio pravi neboder duboko na tom malom ostrvu i pitao sam se čemu tolika zgrada kada nemaš čime da je ispuniš. Medutim, nisam bio u pravu. Unutra je bilo more. Ostrvo zaista nije bilo veliko i jedini način da podigneš ogrou zgradu jeste da ideš u visinu.

Tako su i učinili. Zgrada je bila okrugla i nešto šira pri dnu, a pela se uvis poput igle, viša od najviše planine.

„Graditelj je poticao iz drugog sveta, odnosno Muspela", reče Garsek. „Moj narod ne gradi takve stvari, ako ne mora. Ali, i te kako su morali! Setr je iz te kule želeo da pokori ovu sferu, koju vi zovete Donji svet."

Rekoh mu da je uglavnom nazivamo Elfris. Garsek klimnu glavom. „Sagradio je i neke manje kule, svoja uporišta na

mnogim obalama. Moja sestra živi u jednoj koju je sama odabrala."

„Ali ne i ti?" „Mogao bih, da hoću." Garsek se udalji od mene i

uspravi na nečemu što je izgledalo kao još jedna klizava stena. Kada ga više nam video, čuh njegove reči: „Kako tvoja rana?"

Bezuspešno pokušah da je napipam. „Jesi li izlečen?" „Ostao je ožiljak, ali je zarastao i ne boli me", rekoh,

sustigavši ga. „Ožiljak će nestati. Galebovi će još neko vreme

videti kamenje pod vodom." „Shvatam. Da li sam ja sada zaista najsnažniji vitez

na svetu?" ,,Na tebi je da kažeš." „Onda jesam." Znao sam da je tako, iako to nisam

osećao, niti sam imao čime da izmerim svoju snagu i brzinu. Takoñe sam znao da je za promenu delom zaslužna Diziri, a delom more - pokazalo mi je svoju prirodu, pokazalo mi da je deo mene, da plime krvi zapljuskuju obale mojih ušiju. Donekle je zasluga bila i moja, i to baš kada je u panju more; ono se sve vreme nalazilo u meni, samo što ja toga nisam bio svestan.

Ugledavši stepenice, prestao sam da razmišljam o tome. Izglale su poput paukove mreže koja se proteže naviše, ka nekoj vrsti procepa na samom vrhu nebodera. Sunčeva svetlost ih je, kao i zidove, obasjavala zlatnim plamenom. Covek bi poželeo da stavi naočare za sunce ili čak one varilačke. Začkiljio sam i podigao ruku iznad očiju. Garseku, medutim, kao da ništa nije smetalo.

„Ovde je Setr sklonio sva najmoćnija oružja našeg sveta, kako ne bismo mogli da pružimo otpor. On, koji je mogao da raspoluti plinu, nije nam dozvoljavao čak ni bodeže. Na kraju smo ipak uspeli da ga isteramo."

Pitao sam ga da li misli da će se vratiti. „Pojavi se s vremena na vreme, a onda opet

pobegne pre nego što ujedinimo snage. Da li bi nas ti isterao iz Srednjeg sveta, ser Ejble?"

Pomislih na Diziri i odlučno rekoh: ,,Ne." „Mnogi bi učinili upravo to. Mnogi se čak i danas

bore protiv nas. Ipak, jednog dana ćemo se vratiti. Isto važi i za Setra."

„Da li je oružje o kojem govoriš i dalje tu?" Garsek klimnu glavom.

„Hiljadu godina krali smo iz njegovih zaliha, šaljući ga na sve strane."

,,Pa to znači da ga više nema." Sledeći put kada je Garsek progovorio, glas mu je

bio tako tih da sam ga jedva čuo. „Zalihe jedva da su se smanjile", reče.

DVADESET I TREĆA GLAVA NA STEPENIŠTU

„Već sam ti rekao da ne mogu da ti izlečim ranu",

reče mi Gaek kada smo stigli do prvih stepenika, ,,ali da će more obaviti posao ako poñeš sa mnom u Elfris?"

Klimnuh glavom, posegnuvši još jednom za ranom kako bih se uverio da je nema.

„Takoñe sam ti obećao da ćeš postati najsnažniji čovek. To i ji, ali za to nisam zaslužan ja, već ti i more."

,,Ti baš misliš da ću da se žalim?" rekoh. ,,E, pa neću. Tvoj sam večiti dužnik."

Odmahnuo je glavom. „Zar ja nisam častan čovek? Ništa mi ne duguješ.

Neka ti to bude jasno." Nije bilo Iako nasmejati se Garseku u lice i mislim

da mi je jedo tada uspelo. ,,U redu", rekoh, „nisam tvoj dužnik. Ionako bih

više voleo da si ti moj, jer će mi možda opet zatrebati tvoja usluga. Šta bi želeo da uradim?"

„Stavi nogu na prvi stepenik." Poslušah ga. „Gotovo. Gledaj sad ovo." Pretrčah sledećih stotak

stepenika, a onda se zaustavih i pogledah naniže ka njemu. ,,Ti ne ideš?"

„Idem", dobaci on. „Ali, posle tebe. Moj je zadatak da te uporim na opasnost koja leži pred nama."

„Važi", rekoh i popeh se još nekoliko stepenika. Mislim da je ovo pravo vreme za pauzu i razjašnjavanje

nekih stvari. Kao prvo, tih par stotina stepenika koje sam prešao

bilo je neierno malo. Stepenište se, postajući strmije, protezalo sve do mesta na kojem se spajalo sa neboderom, na tri četvrtine njegove visine. Hjade i hiljade stepenika krivudalo je do te tačke poput bačenog konca.

Kao drugo, niko nije morao da me upozorava na opasnost. Stenište je bilo sagrañeno od čvrstog, savršeno izbrušenog, vatrenog opala, tako uglačano da si mogao da se ogledaš u njemu. Bilo je široko manje od jednog metra i nije imalo ogradu.

Treću stvar teško mi je da pomenem, ali potrudiću se. Sve vreme verovao sam da mi je Garsek učinio tri velike usluge. Obećao sam Gilfu da nikada više neću pokušati da ga se otarasim. Održao sam to obećanje, iako me je i dalje plašio. Ubrzo ćemo stići do Manija. I nja sam se plašio, iako se radi samo o mačoru. Možda velikom i opaom, ali ipak samo mačoru koji govori. Gilf je plašio ljude čak i u noalnoj fazi, a već sam se uverio da ta faza služi upravo tome da nas ne plaši. Pravi Gilf bio je ono mrko stvorenje veliko kao Crna griva, sa kandžama poput bodeža. Tačno je da više nisam pokušavao da ga se otarasim. Ali, uopšte mi nije smetalo to što je ostao na brodu kada su me odveli Kelpiji (bar sam mislio da je tako).

Garsek me sustignu na stepenicama. „Doveo sam te do ovog ostrva kako bi odabrao

oružje pre nego što ti zatražimo uslugu. Još uvek si mlad i nadao sam se da će te žeñ za krvlju naterati da prihvatiš izazov."

Složih se da ću učiniti sve što treba. „Objasniću ti o čemu se radi, kako ne bi pomislio

da ćemo te prevariti. Drago mi je što ne misliš da smo pokvareni. Ipak, odgovor ti je ishitren."

„Nije", rekoh. „Kelpiji su pomenuli da želiš da se

borim protiv nekog po imenu Kulili. Znao sam u šta se upuštam." Trenutak pre ta bacio sam pogled preko ruba stepeništa i prizor mi se uopšte nije dopao. Reših da gledam samo ispred sebe. „Spuštanje će biti još teže", rekoh ispod glasa.

„Naprotiv, biće mnogo lakše, ser Ejble", uzvrati Garsek. ,,Pledaj naviše."

Poslušah ga. „Crne ptice?" „Nisu to ptice. To su vatreni elfi - ili su to barem

bili. Sada su himere." ,,To ne valja?" „Sada služe Setru. Mi, elfi, možemo da menjamo

oblik." Setih se Diziri i gomile različitih devojaka u koje se

preda mnom pretvarala. „Znam", rekoh. „Setr ih je zatočio u ovo telo. On sam menja oblik i

toliko je moćan da svoju snagu prenosi na druge. To što vidiš njegovo je delo. Oni ne mogu da ponište čaroliju."

Visoko iznad nas, piskavi glasovi su vrištali: ,,Ne damo!" ,,0ni i dalje čuvaju njegovu kulu", reče Garsek. „Ili

bar pokavaju." Pomislih da to sve skupa liči pomalo na videgru,

samo što se ovog puta nalazim s one strane ekrana. Ili na virtuelnu stvarnost. Pripao sam glavu u potrazi za opremom, bez uspeha. Jedna od himera obrušila se u tom času na mene, podižući se nazad u visine trenutak pre nego što sam je dohvatio. Imala je malo, izgladnelo telo, crno sa crvenim flekama, opremljeno kandžama, čeljustima i crnim krilima slepog miša.

„Htele su da se prikažu slabijima nego što jesu", procedi Garsek. „Sad se plaše da ćeš odustati."

„Teško." „Baciće nas sa stepeništa kad se nañemo na većoj

visini. Ako pružimo otpor, sigurno ćemo pasti. Izbegavaj ih i penji se što brže možeš. U kuli ćemo biti sigurniji, iako će nam i tamo biti za petama."

Zaustavio sam se i pogledao ga, pokušavajući da mu procenim godine.

„Zar neće probati i tebe da ubiju?" „Već su pokušale da mi oduzmu život", odgovori on. Prešao sam još stotinak stepenika. Jedna himera

prolete tako blizu da sam joj osetio miris. Druga mi priñe s leña, očešavši mi krilom glavu.

„Gledaj oko sebe", upozori me Garsek. „Slušaaaaaaj!" Ja se, umesto toga, okrenuh ka njemu, ali tamo

zatekoh samo stvorenje nalik aligatoru sa rogovima, veliko kao krava, sa deset ili dvanaest nogu. Noge su imale pipke kojima su se hvatale za stepenike. Životinja je mahala repom, podizala glavu i rikala ka himerama, sklajući čeljusti za svakom koja bi se približila. Jedna je uspela da mi se prišunja s leña. Pao sam, uhvativši se na jedvite jade prstima za rub stepeništa. Dok sam klizio, svestan da mi se primiče kraj, pipak se uvu oko mog zgloba i vrati me nazad na stepenice.

I dalje sam ležao na tlu i drhtao kada su se čeljusti aligatora razjapile i otkrile mi Garsekovo lice.

„Seti se mora", reče on. ,,I trči!" Kada sam se konačno pridigao, uspevši nekako da

savladam strah, veliki talas me ponese s leda. Znaš na šta mislim? Nisam se obirao na bol u nogama. Grabio sam uz te stepenice kao da letim, prkačući po tri odjednom. Himere nastaviše da me napadaju ili barem da pokušavaju. Jednom su me saplele, ali zaustavio sam se tek kada se jedna spustila ispred mene na stepenište, držeći u svakoj ruci po jedan mač. Bila je crna, koščata i krilata, sa usnama koje ne prekrivaju zube do kraja. Jedino oči nisu odgovarale tom izgledu. Sijale su žutim plenom kao kod elfa, čak i Kelpija i

Bodakana, koji su mi poklonili Gilfa. Iste takve oči imala je Diziri, mada mi se prikazivala kao obična devojka. Gledajući u njih, video sam nju.

Himera raširi krila, primetivši da sam se zaustavio. Bila je vela kao kuća.

„Morašš da se borišš protiv nass." Glas joj je bio siktav, ali ipak razumljiv. „Vidišš? Imam mačeve za oboje."

Okrenula je dršku jednog ka meni, ali ga ne uzeh, već dlanom udarih jabuku i proterah mač nazad kroz himerine grudi. Oći joj se, uplašene, širom otvoriše, a nešto slično krvi poteče iz rane dok je pala sa stepeništa. Pomislih da zadatak i nije preterano težak, ali onda se svih pet čudovišta obruši na mene, ne u nameri da me obore, već da me ščepaju i podignu sa tla. Dve me uhvatiše za ruke, dve za noge, dok mi je jedna uplela kandže u kosu. Nosile su me tako brzo da mi se čino da sam upao u oluju. Video sam prozore, terase, lukove i neka raušena mesta na neboderu, a daleko iznad nas nazirao se Mitgartr sa svojim drvećem, ljudima, životinjama, planinama, postajući svakog ča sve bliži.

Ona koja me je držala za levi članak iznenada vrisnu kao opara, pusti mi nogu i odleprša. Uveren da su rešile da me ispuste, otruh se i dohvatih zglobove onih što su me držale za ruke. Nakon toga, oslobodih i drugu nogu. Iako su ubrzale rad krila, počesmo da gubimo visinu.

„Pašćemo!" uzviknu ona koja mi se uplela u kosu, na šta joj oovorih da me spusti na stepenice. Himera, umesto toga, pobeže.

Ona koja me je držala za levu ruku poče da vrišti kako ćemo svi izginuti. Ja zaurlah da me spuste na stepenište i one me poslušaše. Premljili smo se grubovskotrljavši se niz nekoliko stepenika. Držao sam ih s mukom u stisku. Cim sam došao do daha, udarih

nekoliko puta jnu o drugu, sve dok me ne zamoliše da ih pustim.

Zaustavih se. „Radite za Setra, je li tako?" „Ssetr nije ovde." Udarih još nekoliko puta jednu o drugu. „Nisam to pitao. Radite li za Setra?" ,,Da." ,,U redu. Dajte otkaz. Od sada radite za mene." ,,Ne možžemo da sse odreknemo Ssetra!" povikaše

obe. „Onda ćete umreti. Ima da vam polomim krila i

bacim vas sa ovog čuda." Garsek mi priñe s leña, izgubivši svoj aligatorski

oklop. ,,To su zla stvorenja, ser Ejble. Ipak, molim te da ih

poštediš." Rekoh mu da je to glupav zahtev. „Ipak to tražim, ser Ejble, u ime onog što sam

učinio za tebe." Jednu spustih na stepenik i nogom joj prignječih

vrat, a drugu savih preko kolena. I dalje me je sve bolelo od pada; bio sam nasmrt uplašen i spreman da je bez premišljanja ubijem. Pritisnuh je svom težinom i čuh kako joj leña krckaju poput kapije na vetru.

,,0na ne može da se odrekne Setra", reče Garsek iza mene.

Umesto odgovora pritisnuh himeru malo snažnije. „Zar mi ništa ne duguješ?" Dugovao sam mu mnogo toga, ali je počinjao da mi

smeta. Razmislih malčice o svemu, a onda rekoh: „Dugujem i ovoj... kako ono beše. Da nije bilo nje,

ne bi bilo ni mene. Otrgnuću je stoga od Sra, kako ne bi više ovako izgledala."

Pri tom se još snažnije naslonih na himeru, sve dok nije procila:

„Odričem ga sse!"

Popustih malo stisak. ,,To je baš lepo. Reci još jednom." „Odričem ga sse." „Izgovori njegovo ime. Koga se odričeš?" „Ssetra. Odričem sse Ssetra zzauvek." Osvrnuh se preko ramena i pogledah u Garseka. „Šta sad kažeš?" Slegnuo je ramenima. „Ako ti je dovoljno da čuješ reči..." „Misliš da nije

iskrena?" „Ne znam, ali nije ni važno - svi smo mi u stanju da

izgovorimo gluposti. Već sam ti rekao da ne može da se odrekne Setra. Ako se zatvorenik odrekne lanaca, da li oni spadnu sa njegovih zglobova?"

,,U šta da se zakune kako bi se stvar obistinila?" Garsek odmahnu glavom. „Nema u šta." Razmislih o tome. „Kako ih Setr prisiljava da ga slušaju?" ,,Ko to zna?" ,,Pa, recimo ona." Ponovo pritisnuh himeru i rekoh:

„Slušaj me sad. Reci mi kako te on drži u šaci ili ću ti ovog časa slomiti kičmu."

Neću ovde zapisati sve što je u tom času izgovorio Garsek. Žeo je da pustim himeru.

„Ubij me", prosikta ona. „Okončaj moj žživot i moju agoniju."

Pustih je iz stiska i zgrabih je za vrat. „Zaklela si se Setru, je li tako? Priznaj!" „Jessam." Dvadesetak himera koje su nas u tom času

preletale pomoglo mi je da se odlučim na ulazak u kulu. Podigoh i drugu himeru i čvrsto je stisnuh. Naterao sam ih da sklope krila, smestio ih ispod miške i prčao. Nisu bile mnogo teške, jer je mojim venama teklo more. Zatak i pored toga nije bio lak i umalo da na kraju od svega

odustem. Kada smo se našli u kuli, podigao sam ih, a onda bacio na pod, naloživši im da ne puštaju glasa dok ne stigne Garsek i dok ja ne dem do daha. Prostorija je zaista bila velika i prilično tamna. Smrdela je na užeglo meso i buñ. Vladala je takva tišina da sam čuo otkucaje sopstvenog srca. Presto na suprotnom kraju bio je visok sigurno osam metara, a širok oko sedamnaest.

„Odavde Setr kuje planove protiv našeg sveta", reče Garsek, ušavši u prostoriju. „Prisiljava nas da živimo smerne živote."

Još uvek sam bio ljut. Dobacih da je to sigurno veoma teško, pošto, uprkos mojim naklonostima, ljudi tvrde da se elfima ne može verovati, jer bi lažima i pticu isterali iz gnezda. Mislio sam da će me Garsek zaskočiti, ali on samo prilično tužno klimnu glavom.

,,Pa", rekoh, ,,ni mi nismo baš oličenje iskrenosti." On tada izgovori nešto što me je vraški iznenadilo. „Ipak, vi ste bogovi Elfrisa." Nikada pre nisam čuo za to. (Zapravo jesam, ali se

nisam sao.) Iako je Garsek bio sasvim ozbiljan, nisam znao kako da reagem. Pokušavajući nekako da sakrijem iznenañenje, ščepah opet jednu od himera i naredih joj da se odrekne Setra, u želji da ugrabim vreme za razmišljanje. Nakon toga joj naložih da se vrati u telo elfa, jer mi se taj izgled više dopadao. Pokušavala je, ali bez uspeha.

Priznadoh Garseku da je bio u pravu. „Verovatno poznaješ Diziri", rekoh mu. „I ja je

poznajem. Preda mnom je bez ikakvih problema nekoliko puta promenila oblik. Da li ti je bilo teško da se pretvoriš u aligatora sa svim onim nogama?"

On odmahnu glavom. „Sve je stvar koncentracije, ser Ejble. Gledaj ovo."

Počeo je da se rastapa i klizi niz pod. Znam da ti nikako ne može biti jasno na šta mislim, ali nemam drugih reči. Sećaš se filmova sa figurama od plastelina? Tako je

izgledalo: kao da mu neko nevidljiv menja oblik izmeñu svakog snimka. Počeo je da poprima me crte. (Moje crte nakon susreta sa Diziri.) Sve je više ličio na mene, do tačke u kojoj bi prevario celu posadu broda. Nije bilo dima, ali o te nisam ni razmišljao.

Tek tada sam primetio njegove oči. Sigurno sam već dvadesak puta pomenuo da elfi imaju oči boje žute vatre. Nikad pre nije mi zasmetalo to što je Garsek drugačiji. Ranije je krio duboko usañene oči ispod gustih, plavih obrva. Oči aligatora bile su veoma sitne i veratno nisam mnogo obraćao pažnju na njih. Ali, izbile su u prvi plan kada je uzeo moj oblik i tek sam ih tada pažljivije osmotrio. Uopšte nu bile elfske. Niti mačje, pseće ili bilo koje druge. Bile su poput vetra u visinama tamne noći.

Pravio sam se da ništa ne primećujem, ali iznutra sam se tresao. Kako bih prikrio sve veći strah, naložih i drugoj himeri da se odrekne Setra.

Nije htela. „Iako te je poružneo i zarobio ovde?" rekoh. „Šta je

on ikada uradio za tebe?" „Nissmo dobile niššta", reče ona prva, „ossim ovog

tela. Obao nam je velike počassti, nagradu possle ssvakog obavljenog possla."

Ona kojoj sam se obraćao klimnu glavom. ,,A novi posslovi sstalno sstižžu." Garsek se postavi izmeñu mene i njih. „Ako je već tako, a znam da jeste, zašto odbijaš da

se odrekneš Setra kao tvoja drugarica?" Himera ga zaobiñe i kleknu pred mene. „Gosspodaru, sslužžiću ti zzauvek. Zzar to nije

dovoljno? I ja ssam te sspassila, bašš kao i Baki. Sšta god zzatražžišš, biće isspunjeno."

„Kako se zoveš?" rekoh, dobijajući na vremenu. „Vašša robinja je Uri, gosspodaru." Garsek se vraćao u svoje uobičajeno telo.

„Nemoj da misliš da su to prava imena koja se koriste u čarolijama srvaranja, ser Ejble."

„Jessu, jessu!" rekoše one. „Prava ssu!" Morao sam malo da razmislim. Nije ni čudo. Mnoge

stvari su me bunile; recimo, pogrešna boja Garsekovih očiju ili razlozi zbog kojih je želeo da oslobodim dve himere. Stoga rekoh:

„Nije uvek peljno razbacivati se pravim imenima, zar ne? Mene ovde, na primer, svi zovu Ejbl. Treba li da izgovaram tvoje pravo ime? Ili da te i dalje zovem Garsek?"

,,U pravu si", reče on. ,,Ne izgovaraj moje pravo ime, čak ni ka si sam."

„Dobro. Pretpostavljam da znaš da su me ove... ova stvorenja zamalo ubila?"

Odmahnuo jev glavom. ,,Ja bih te spasao." Ako je lagao, bio je veoma vešt

u tome. Što je istina. Rekoh da, iako ne želim svañu, mislim da mi

duguje uslugu. „Dozvoliću ti da biraš oružje na kojem će ti ceo svet

pozavideti." „Misliš na Eternu?" ,,Ne. Ona nije ovde. Čudi me da uopšte znaš za

nju." Slegnuh ramenima. ,,Ne želim ništa drugo, a ti bi mi ionako nto uvalio

da se borim protiv Kulili. Mislim da ću umesto toga uzeti njih dve. Napustile su Setra i trebalo bi da skinu ove uniforme. Bar to mislim."

„Jedna se zaista odrekla Setra, a druga se zaklela da će ti služiti. Da li ćeš se boriti protiv Kulili?"

„Već sam ti rekao. Ja ne povlačim svoju reč, Garseče."

„Neka ti onda njih dve pomognu - ako ih zaista želiš. Budi oezan. Kada čovek poseduje roba, tada i rob

poseduje gospodara." Rekoh da mi to ne smeta. „Nemoj da kažeš da te nisam upozorio. A njihove

nove unorme će biti..." „Njihovi prirodni oblici", dopunih ga, „njihova elfska

tela. Ako se ne promene, odvešću ih na vrh nebodera. To bi trebalo da pogne."

Garseku se moja odluka uopšte nije dopala. Želeo je da se, non što ih oslobodim, zajedno s njim spustim u oružarnicu, sve po plu. Ne poslušavši ga, poveo sam himere na krov, pošto nas je kroz salu sproveo do unutrašnjih stepenica. Na kraju se ipak složio sa mnom i rekao da ćemo se sresti na vrhu.

DVADESET I ČETVRTA GLAVA

SUNČEVA SVETLOST

Kada bih želeo da ti ispričam sve što se dogodilo na

unutrajem stepeništu koje vodi ka vrhu nebodera, sve što sam rekao Uri i Baki i ono što su one rekle meni (i to na način na koji su mi rekle), bio bi mi potreban papir visok kao samo stepenište. Stoga ću ti preneti samo osnovne stvari.

Pitao sam zbog čega su elfi proterali Setra i saznao da je želeo da ih pokori. Nekima od kraljeva i kraljica to se nije dopalo.

Nakon toga me je zanimalo zašto su mu se neki priklonili. Kao, recimo, Uri. Razlog za to bila je Kulili. Elfi su je mrzeli, a Setr je pušavao da je ubije. Podigao je veliku vojsku, sve morske elfe, sve vrene elfe i još neke druge. Pokušali su da je linčuju, ali polovina ih je izginula, dok se ostatak razbežao. Probao sam da saznam zbog čega su hteli da je smaknu, ali nisam dobio precizan odgovor. Kao ni kada sam tražio da mi je opišu. Svaki put je izgledala drugačije, što zapravo zni da je menjala oblik. Živela je u moru, na većoj dubini od

morskih elfa. Verovatno treba da pomenem da do vrha nismo

stigli ni tog, ni sledećeg dana. Uri i Baki znale su gde se na stepeništu nalaze odmorta sa hranom tako da smo pravili pauze, skupljali snagu i jeli kad god bismo nešto pronašli. Obe noći proveli smo u prostorijama koje su mogle da se zabrave.

Polako sam gubio pojam o vremenu, ali sigurno znam da je, ka smo konačno dospeli do krovne bašte, bila noć. Mesec se krio, puajući zvezde da bacaju jasno svetlo na stabla prepuna voća. Onako gladni, pojeli bismo bilo šta, a pred nama se nalazila prava gozba. Baki polete ka datulinoj palmi i donese mi pregršt zrelih plodova. Nikad pre nisam jeo datule i mogu ti reći da na svetu nema lepšeg voća. Bilo je i pomorandži, ne baš onakvih kao kod kuće, ali boljih od mandara. Bile su male i sočne.

Kada smo napunili stomake, poslao sam Uri i Baki na spavanje, rekavši da ću ja čuvati stražu. Plašio sam se da ne pobegnu, jer što smo bili bliži vrhu, to su manje želele da se nañu na njemu.

Njih dve legoše na zemlju, a ja sedoh i oslonih se na drvo. Treao sam i zevao, trudeći se da ostanem budan. Zagledan u zvezde, pretih se muškarca koga je Kerl nazvao Mesečevim jahačem. Ubrzo pom izašao je mesec.

Tada mi je sinulo. U Elfrisu se ne vide ni mesec, ni zvezde, čak ni sunce. Nisam ih video onda kada mi je Tag pravio društvo, a ni sa Garsekom dok smo plivali naokolo, posmatrali ostrvo kako se raña, živi i umire ili greben kako nestaje. U najbolju ruku, videlo se mesto sa kojeg dolazim, Trgovac sa zapada, Iringzmut, pa i šire. Posmatrao sam Mitgartr sa ljudima koji žive tamo, onako kako tuñe živote vidiš na fiu. (Trajalo je, doduše, duže od filma, sa mnogo više detalja; neki lji su nestajali, neki novi su se pojavljivali. Ipak, mislim da si

shvatio na šta mislim.) Ovo, stoga, uopšte nije bio Elfris. Podnožje se nalazilo u Elfrisu, ali vrh je pripadao Mitgartru, baš kao što naš mesec, sa zveama, zapravo pripada Skaju.

Budnim me je držalo saznanje da sam otkrio istinu. Bar neko vreme. A onda sam zaspao. Tu nije bilo pomoći.

Mesec je, sve jasniji i jasniji, prelazio svoj put preko Skaja, ali nije me probudio on već Garsek. Mlatarao je krilima oko mene, nalik ogromnom letećem dinosaurusu, veći od aviona. Buka koju je pravio bila je ravna oluji, što me je na kraju trglo iz sna. Još uvek se vraćao u svoje normalno telo kada je rekao:

,,Ovo može da ih ubije." Pokazao je na Uri i Baki. ,,Je li ti jasno?"

Zevnuo sam. „Valjda", odgovorih. „Nije mi mnogo stalo. Moa bi

trebalo, ali nije." „Odbijaju li poslušnost?" „Morao sam malo da ih vučem, a nekoliko puta i da

ih udarim. Cinio sam to protiv svoje volje. Trudio sam se da ne udaram jako."

Garsek klimnu glavom, poprimivši u potpunosti svoj stari oblik.

„One znaju da mogu da umru." „Mislim da grešiš", rekoh. „Pre bih rekao da im je

Setr zabrio da se penju ovde. Zato im je teško. Začarao ih je, bacio je čini na njih, nazovi kako hoćeš."

Garsek se nasmeši. „Zašto bi to uradio? Znaš li?" „Mislim da znam", odgovorih. „Jesi li se išta

odmorio?" „Sigurno više od vas troje." „Onda čuvaj stražu. Probudi me sa prvim svetlom." ,,U zoru?" Proveravao je znam li gde se nalazim, ali nije me

bilo briga. „Nazovi kako hoćeš", dobacih i nastavih da spavam. Probudio sam se sredinom jutra. Prvo pomislih da

je Garsek nekud otišao, ali ga nakon umivanja u malom potoku primetih kako (poput duha) sedi u dubokoj senci debelog drveta. Spustih se pored njega, premišljajući se da li da se pravim ljut što me je pustio da spam.

„Ovo je durijan", reče mi, pokazavši mi jednu čudnovatu voćku. „Želiš da probaš?"

Odgovorih da želim i uzeh je, na šta on posegnu za drugom.

„Miris nije prijatan", objasni mi, „ali meso je ukusno i osvežava."

Voćka je imala trnovitu koru koja se teško ljuštila. „Nisi naišao ni na kakvo oružje tokom uspona?" Rekoh da nisam. „Uri kaže da je sve dole u oružarnici. Uzgred, šta je

bilo sa ustajanjem u zoru? Rekao si da ćeš me probuditi."

„Nisam." Garsek je ljuštio durijan. ,,Ti si rekao da te probudim sa prvim svetlom. Ja sam pitao da li nameravaš da ustaneš sa suncem. Odgovorio si da nameravaš i zaspao. Jesi li sanjao?"

Klimnuh glavom. „Kako se ovo ljušti?" ,,Na pravom smo mestu za snove. Verovatno nema

boljeg. Šta si sanjao?" „Imao sam oklop i šlem, štit i mač." Već je bilo

teško svega se setiti. „Jahao sam nebom poput Mesečevog jahača. Mislim da samvsao da izvršim pravdu na zemlji, samo što me je zemlja progutala. Šta to znači?"

„Nemam pojma. Verovatno ništa." „Imaš ti pojma. Znaš ti sve o tome." Odmahnuo je glavom. ,,Ne znam i ne bih da te uznemirim svojim

pretpostavkama." „Kao što nisi hteo ni da me probudiš. Smem da

uzmem malo od tebe?" Dodao mi je voćku. Pomirisah je kao što bi Gilf to

učinio. Zaista je smrdela. Podsetila me je doduše na smrdljivi sir, a ja volim smrjive sireve.

Zagrizoh je. „Ukusan je. U pravu si." „Shvatićeš da uglavnom jesam. Šta te je

probudilo?" Pružih mu nazad durijan. „Sunce." „Tvoje robove, izgleda, još nije dohvatilo." „Nisu oni robovi. Nisu još uvek, bar mi se čini." „Saznaćemo kada bude došlo do njih." Potražio sam ih pogledom i pronašao tamo gde sam

ih ostavio. Veliki cvetni žbun ležao je izmeñu njih i sunca.

,,Da li zaista misliš da će umreti?" „Mogle bi." Garsek je mirno sedeo i prstima uvrtao bradu,

pustivši me da s mukom ljuštim svoj durijan. Na kraju je rekao:

„Ali, pre toga, ako se uopšte desi, moram štošta da ti ispričam. Hajde da krenemo. Kao prvo, pustio sam te da spavaš zato što ti predstoji borba protiv Kulili. Znam ja da bi se ti i iscrpljen tukao, ali bi te ubila, što ne bi ničemu koristilo."

„Više volim da razmišljam o pobedi." „Samo izvoli, ali ja se ne oslanjam na slučajnosti." Sačekao je moju reakciju, koje nije bilo. „Kao drugo, lagao sam te. Rekao sam ti da ne znam

zakletvu koja može da obaveže elfa." Pogledao sam ga. „Kako glasi?" „Elfi se obavezuju tako što se kunu u svoje stare

bogove." Slušajući Garsekove reči, stekao sam čudan osećaj

da onaj leti zamak prolazi iznad nas. Podigoh pogled, ali ne ugledah ništa osim velikog plavog neba, prožetog retkim oblacima.

„Misliš na ljude sa neba? Na Oversine?" ,,Da", odgovori on, ,,i ne." „Ne shvatam." Klimnuo je glavom, kao da je očekivao takav

komentar. „Nisam ni mislio da ćeš shvatiti. Stari bogovi elfa su zaista ljudi sa neba. Odnosno, ljudi koji se vide na nebu Elfrisa."

„Misliš...? Stani malo." „Nema problema." ,,Da li govoriš... o Hrabrom Bertoldu ili Kerlu? O

momcima sa broda? Ljudima poput njih?" Garsek klimnu glavom.

„Hoćeš da kažcš da sam ja bog? Pa to je suludo!" „Možda za tebe, ali ne i za elfe. Ako se zakunu u tebe, onda su se obavezali."

,,Ja nisam bog!" „Ali imaš psa." Garsek se nasmeši. „Pričao sam s

njim. Razlikuje se od elfa samo po tome što se nije pobunio protiv vas."

Pomislih na Gilfa, na to kako me je pratio iz luke, plivao za brom i mrtav gladan krio se na njemu.

„Valjda si u pravu", rekoh. „Ali, ponekad me plaši." „Elfi mi se klanjaju." Garsek ponovo iznedri osmeh

na licu. ,,Za sada većina, a uskoro će svi. Sto ne znači da ih se pre nisam plašio."

Razmislih o tome i zaključih da cela stvar samo naizgled ima smisla.

„Oversini su besmrtni, Garseče", rekoh konačno. „Hrabri Beold mi je rekao da žive brže od nas. Čitave im godine proñu za naš jan dan. Ali nikada ne umiru."

Garsek klimnu glavom.

„Stari bogovi elfa takoñe su besmrtni. Šta se dešava sa tvojom dušom kada umreš?"

Pokušao sam da se setim. ,,Da li i ona umire?" „Mislim da ne umire." ' „Moja umire." Garsek pokaza ka himerama. „Kao i

njihove. Bio si na palubi broda, ser Ejble. Šta biva sa vetrom? Da li on ikada umire?"

Jedna od himera tada zavrišta i ja se podigoh da je obiñem.

,,Je li to bila Uri ili Baki?" viknu Garsek za mnom. Nisam znao, ali i druga je vrisnula čim ju je

dohvatilo sunce to da nije ni bilo važno. Obe su se tresle, drhtavih vilica, očiju spreih da svakog časa iskoče iz glave. Posmatrao sam ih neko vreme, a onda dobacio Garseku:

„Doñi da vidiš! Krila im se smanjuju!" Čekao sam na odgovor, koji nije usledio. „Zar nećeš da priñeš?" Jedna od himera pokušavala je nešto da kaže.

Jezik joj je visio do pola stomaka, ali ipak se trudila da oblikuje reči. Crna materija ootavala se sa himere, otkrivajući njenu crvenu kožu. Podsećala je na zažarenu cepanicu. Kada na nju spustiš svež komad drveta, stari spjeni delovi otpadaju otkrivajući vatru u središtu.

„Imaju sise!" viknuh ka Garseku. Pored toga, izgubile su kandže, a usne su im

konačno prekrile zube. Na kraju sam se vratio nazad do Garseka. „Stvarno ih mnogo boli", rekoh. „Hoće li se uskoro

završiti?" Odmahnuo je glavom. „Tek što je počelo." „Nego, nešto razmišljam..." Nasmejao se. „Samo nemoj da preteruješ."

„Zaljubljen sam u Diziri. Kako je to moguće, ako sam njen bog?"

,,To si - što si." „Nikad mi se nije klanjala, niti bih ja to želeo. Ja se

njoj klanjam." Garsek me pogleda onako kako je gospoñica Kolins

ponekad znala da me pogleda. ,,Da li i ona oseća isto, ser Ejble?" Pre nego što uspeh da odgovorim, jedna od himera

podigla se sa tla. Sada se više nije radilo o istom stvorenju. Bila je crvena od glave do pete, dok joj je kosu vijorio neki snažni, samo njen vetar. Pramovi su se uvijali i pucketali. Pogledala je ka nama, ali nas nije videla. Ubrzo se udaljila nesigurnim korakom.

„Baciće se sa prve litice", reče Garsek. „Pokušava da odleti nad u Elfris. Hoćeš li je sprečiti?"

Podigoh se i bez ikakvih problema je uhvatih, odnevši je pod drvo durijana.

,,Da je stavim u hlad?" Garsek klimnu glavom i ja je ostavih na udobnom

mestu. Bila je boje novog petoparca, veoma vitka i zgodna.

„Znao si da će se ovo dogoditi", rekoh, spustivši se opet pored Garseka.

„Plašio sam se da će biti još gore, da će umreti. I dalje se plašim za njih, mada stvari sada stoje malo bolje."

„Jednom smo se Diziri i ja igrali u vodi", rekoh, prisetivši se kako je Dizirino stopalo postalo drugačije pod sunčevim svetlom. U tom trenu Baki, verovatno na pomen vode, zatraži da pije. Doneo sam joj u dlanu vodu iz obližnjeg potoka.

Garsek pokaza prstom. „Tamo ćeš pronaći bolju posudu, ako ti zatreba."

Dadoh se u potragu. „Ispod limete, zajedno sa ostalim stvima", uputi me on.

Mesto je bilo malčice udaljeno. Zamolih ga da pazi na crvene elfkinje dok me nema i on pristade.

Bašta na vrhu nebodera za mene je u tom trenutku bila naepše mesto na svetu. Džungla koja je izrasla na onom tek roñenom ostrvu bila je takode lepa, ali bašta mi se, dok sam šetao kroz nju, učila lepšom. Sve oko mene bujalo je od cveća i voća.

Isprva ispod limete nisam video ništa osim trave. Pronašao sam samo jednu belu kost. Ubrzo sam naleteo na ostatak; rebra i kosti noge, kao i male kosti verovatno ruke ili stopala. Ugledavši lobanju, prišao sam da je podignem, nagazivši usput na tubu koja kao da je bila načinjena od debelog, zelenog stakla. Bio sam bos i go tako da preet nije pukao. Podigao sam ga i izvadio čep, pronašavši unutra uran list papira. Izneo sam ga na sunce kako bih ga bolje pogledao.

DVADESET I PETO POGLAVLJE

PRVI PREDMET

Kada sam se vratio do stabla durijana, elfkinje su

ležale jedna do druge. Bile su sasvim nepomične, osim kose koja im se vijorila, pa se uplaših da su mrtve. Nazivam ih elfkinjama a ne himerama zato što to i jesu. Ništa od himera u njima nije ostalo. Kada sam se uverio da i dalje dišu, pokazah Garseku pehar koji sam pronašao ispod limetinog drveta i upitah ga da li je na njega mislio. On potvrdi.

,,Da im sada donesem malo vode?" upitah ga. „Što da ne, samo ga dobro isperi." Pokupih pesak sa dna potoka i istrljah pehar.

Iznutra se skupila patina i prljavština, ali začas sam ga izglancao. Zatim sam ga dobro oprao sa spoljnje strane i napunio čistom, hladnom vodom.

Pomogao sam jednoj od elfkinja da se pridigne i prineo joj par do usta. Mislim da je to bila Uri. Garsek

me je posmatrao, bez ikve reakcije na licu. „Nisam primetio da su sunčevi zraci povredili Diziri

kada su joj pali na nogu", rekoh mu. Klimnuo je. ,,Pa si pomislio da možemo ove dve da dovedemo

ovde. Raskinućeš Setrove čini i vratiti im njihova prava tela. To mi je sve jasno. Ali, kako si znao da je vrh kule u Mitgartru?"

„Čim su me zgrabile i podigle sa stepeništa, pomislio sam da smo se zaputili ovamo", rekoh. „Prvo mi je, u stvari, palo na pamet da će me naprosto ispustiti, ali to su mogle da učine i sa manje visine. Zim sam se, zaključivši da im je gore gnezdo, ponadao da ću ih savlati kada me budu spustile na vrh i pokušaju da me pojedu. Jedna se, meñutim, uplašila i pobegla. Kada sam došao sebi od straha, zanimalo me je šta ju je tako uplašilo. Setih se priče o sunčevoj svetlosti i uvideh da će, povratkom u svoja elfska tela, svaka od njih pasti na tlo. Ali, u Elfrisu nema sunca, što je značilo da se približavamo Mitgartru, čim blizina sunca postaje problem."

Baki se uspravi. U to vreme još nisam bio sasvim siguran koja je koja, ali sada znam da je to bila Baki.

„Leteti je divno", reče slabašnim glasom, dlanovima masirajući slepoočnice. ,,Da li ću ikada opet poleti?"

„Možete da se vratite u tela himera i da ih odbacite kad god pelite", obeća joj Garsek.

Videlo se da elfkinja ne razume, tako da ja dodadoh:

„Ponovo ste slobodne." Pružih joj pehar s vodom. ,,Ne, gospodaru." Pokušala je da se nasmeje, što

me umalo nije rasplakalo. „Nisam slobodna, niti želim da budem. Sada imam novog gospodara."

„Tvoj rob", objasni mi Garsek, ,,kao što sam te upozorio."

,,Ne sećam se da si ikada obećala da ćeš raditi za

mene", rekoh, ,,a čak i da jesi, to je puko obećanje. Nisi se zaklela."

„Grešiš, gospodaru. Zaklela sam se u svom srcu, tamo gde me ne čuješ."

I dalje mozgajući o pronañenim kostima, pitao sam Garseka šta zna o mornarima. Da li i oni vide ostrvo onako kao mi i pokušavaju li da se popnu ovde.

,,0ni vide upravo ovo." Mahnuo je rukom oko sebe kako bi mi pokazao na šta misli.

,,U Elfrisu nisi video sve", reče druga elfkinja, ne podižući se na noge.

„Nisam video vrh, ni drugu stranu, ali to ne menja stvari. Da li iza vas, elfa, nakon smrti ostaju kosti, kao kod ljudi?"

Oboje odgovoriše odrično, a Garsek me upita zašto je to bitno.

„Dok sam držao Diziri u naručju, verovao sam da se radi o običnoj ženi. Jesam li to već pomenuo?"

„Nisi", reče Garsek, ,,a nije ni tvoj pas, iako mi je, dok još uvek nisam bio voljan da te izlečim, rekao da često govoriš o svojoj ljubavi."

„Sigurno si mislio da ću te se plašiti", rekoh. „Naprotiv. Plašio sam se da ćeš nas napasti, poput

mnogih od tvoje vrste." „Kao što vidiš, nisam. U svakom slučaju, to je bio

prvi put da držim ženu u naručju i mislio sam da ću se iskilaviti. Ali, bila je tek nto teža od detenceta, iako je imala... znaš." Rukama mu opisah oble.

Garsek se nasmeši. „Oblikovao si vazdušnu violinu ljubavi." „Ako ti tako kažeš. Stvar je u tome što mi se

mnogo, mnogo svela. Prava Dizira ni izbliza nije bila tako fina."

„Nije to slučajno." „Pretpostavljam da nije. Ali, malopre sam pronašao

kosti tamo gde si me poslao po pehar. Pomislio sam da

se sigurno radi o nekom od mornara koje si pominjao, jer su elfi tako lagani i mogu da menju oblikev. Hteo sam da proverim."

„Čisto sumnjam", uzvrati Garsek. „Ali, ako su to zaista ljudske kosti..." ,,To su kosti žene. Pronašao sam karlicu pre nego

što si se probudio. Ona uvek rešava slična pitanja." „Mislio sam da ti o tome ništa ne znaš." „Zato što mi nemamo ljudske kosti? Bilo bi lepo da

si u pravu. Da li isto tako pretpostavljaš da žene iz Mitgartra nikada ne požele muškarce iz Elfrisa, iako ljudi ponekad uživaju u elfkinjama?"

I Baki je htela vode, tako da joj donesoh malo. Pridržah joj par, pošto su joj se ruke tako tresle da nije mogla da pije. Razmišljao sam pri tom o Garseku, o onome što je rekao i načinu na koji je to rao. Posle sam ga, priznavši da se petljam u tuñe stvari, pitao da li pnaje neku Ijudsku devojku.

„Poznavao sam. I video sam njihove kosti." „Žao mi je", promrmljah. Nisam znao što drugo da

kažem. ,,I meni je. Još uvek si mlad, ser Ejble. Shvatićeš

da je život okrutan." „Hajde da ga ne činimo okrutnijim nego što treba.

Želiš li da se sada spustimo do oružarnice?" Garsek odmahnu glavom.

„Odlično, pošto bih radije da budem ovde dok se ne oporave."

Istog trena, Baki prošapta: ,,Ja ću poći sa tobom." „Može do oružarnice. Toliko

ćeš valjda moći." „Kuda god da kreneš, gospodaru." Glas joj je bio

tako slab da se jedva čuo. Takav glas nikoga ne može da uplaši, nikog sem

mene. „Misliš na borbu sa Kulili? Pa to je suludo."

„Kuda god da kreneš..." ,,Ne prepiri se s njom, ser Ejble", reče Garsek.

„Izmorićeš je." ,,U redu." Previše stvari mi se motalo po glavi, ali

ipak sam se trudio da ih držim na okupu. „Rekao si da sam još uvek mlad i to je tno. Mlañi nego što stvarno misliš. Ne znam da li ti je poznato, ali već sam dvaput bio u Elfrisu, iako se prve posete uopšte ne sećam. Izgleda da ću sada imati dovoljno vremena da ti sve ispričam."

„Samo izvoli." „Kao što rekoh, ne sećam se. Nisam izgubio samo

pojam o vrenu, već o svemu. Ne znam s kim sam razgovarao, niti šta sam radio. To sam posle rekao gospi po imenu Parka. Mislim da je ona Oversin. Da li je poznaješ?"

Odmahnuo je glavom. „Odgovorila mi je da su mi elfi ispovedili svoje grehe

ne bi li ih ja preneo ljudima. Da li si me upoznao dok sam bio u Elfrisu?"

,,Ne. Misliš da su ti elfi ukrali sećanje?" „Pretpostavljam da jesu." „Nisam siguran", reče Garsek zamišljeno, ,,ali pre

bih rekao da je to učinilo biće koje nazivaš Parka. Zašto bi ti se elfi poverili, a onda ti izbrisali pamćenje?"

„Znala je da mi se ne dopadaju, ali se nije naljutila." Garsekove obrve se podigoše.

,,I dalje tako misliš?" Odmahnuh glavom. „Dobro je. Stvar je u tome što ne vidim zbog čega bi

ti elfi izbrali pamćenje, ako žele da nešto upamtiš." „Da li ti to umeš? Da oduzmeš nečije pamćenje?" ,,Ne. Kažu da sam moćniji od svakog elfa, ali to ne

umem. Koja sećanja bi voleo da odbaciš?" „Ona o Americi. Svoje pravo ime i život koji sam

tamo živeo." ,,Da li je Amerika tvoje pravo ime?" upita Uri.

,,To je mesto gde sam nekad živeo. Pre nego što sam se prvi put obreo u Elfrisu."

„Loše neko mesto", reče Garsek, ,,čim želiš da ga zaboraviš."

„Nije baš, samo..." „Samo šta?" „Samo što se ponašam kao devojka iz onog filma.

Ne mogu da izbrišem Ameriku iz glave. Ne želim da se vratim tamo, čak ni kada bih pronašao papuče sa rubinima, jer Diziri je ovde. Doduše, voleo bih da mogu da je zaboravim. Znaš, ponekad mi se čini da je Hrabri Beold zaista moj brat. Volim ga takvog kakav je, iako znam da to nije tno."

„To bi želeo da zaboraviš." „Tako je. Pričao mi je kako je nekad bio krupan,

snažan čovek, dugačke crne brade. Sve dok nisu došli džinovi. Angrodi. Teško su ga ranili i mislim da nikada neće do kraja ozdraviti. Ranije sam verovao da se ljudi vremenom uvek oporave. Možda sam još uvek dete, ali nto sam ipak naučio."

„Nedostaje ti čovek kog nikada nisi poznavao." ,,Da. Bio je snažan, mudar i hrabar. Znao sam

noću da sedim u njegovoj maloj kolibi - to je bilo pre Diziri - i slušam ga kako priča o vremenu pre ranjavanja. Uverio sam se kakav je to čovek. Maštao sam o tome da i ja postanem kao on, ali to se nikada neće desiti."

Baki se pridignu. I dalje je delovala nesigurno. „Nikada nećeš moći da budeš ono što već jesi?" Pokušao sam da se nasmešim. Nije bilo lako, ali

mislim da mi je uspelo. „0, ne kažem da sam slabašan. Garsek me je

upoznao sa mem tako da sam verovatno snažniji nego što je Hrabri Bertold ikada bio. Ali nisam hrabar i nisam mudar. Iznutra sam još uvek dete. Spolja sam muškarac ili barem izgledam kao muškarac. Ali,

Osterlinzi su me nasmrt uplašili." Niko nije progovarao, tako da upitah Garseka da li

sam mu prao o tome. „Nisi, ali tvoj pas jeste. Junački si se borio i zadobio

ranu koju je izlečilo more." „Ali sam se uplašio. Strašno sam se uplašio.

Mornari su se tukli s njima kroz mrežu od užadi, a ja sam ih gañao dok god sam imao strela."

„Ubio si mnoge." Klimnuh. „Ništa bolje nisi ni mogao da uradiš. Moji morski

elfi ne koriste strele jer su jalove pod vodom, ali Mahovnjaci tvoje Diziri stručnjaci su za to. Video sam kakav pokolj dobar strelac može da napravi meñu svojim neprijateljima."

„Probili su se kroz mrežu." Sećanja mi nisu dozvoljavala da ga slušam. „Bila je načinjena od dobrog, čvrstog užeta, debljeg od mog palca, ali su uspeli da je probiju i nateraju nas u beg. Ništa nisam mao da učinim."

Garsek se nasmeši. „Srećom pa nisi morao da budeš hrabar." „Tako je. Trebalo je više da se trudim. Držao sam

Mačolomca u rukama i urlao, sve dok nisam skočio sa pramčane utvrde, primio udarac i srušio se."

„Znači, izgubili ste boj i brod prepustili strašnim Osterlinzima." Garsek odmahnu glavom, kao da mu je veoma žao. „Nisam to primio kada sam posetio palubu, ali krivica sigurno leži u mojoj nepažnji."

,,Ne, oterali smo ih nazad na njihov brod. Presekli su konopce, ostavivši za sobom poneku kuku, a onda... otišli."

Uri se okrenu i pogleda me. „Zašto, gospodaru?" „Plašili su se, izgleda, da ćemo upasti kod njih i sve

ih pobiti. To bismo možda i učinili da nisu presekli konopce."

„Onda si nešto prevideo u celoj priči", primeti Garsek. „Sve vreme to osećam. Pominjao si strah, ser Ejble od Visokog srca."

,,Da." ,,I to kako si skočio sa pramčane utvrde sa mačem

u ruci." Objasnih da se ne radi o maču. ,,Sa Mačolomcem u ruci, onda. Nakon toga si

pomenuo kako su te uboli. I to kroz oklop, ako sam dobro razumeo tvog psa. Pao si, pretpostavljam, na palubu."

Odgovorih potvrdno. „Ipak, nešto se sigurno dešavalo izmeñu skoka na

palubu i uboda. Šta?" Rekoh mu da sam povredio neke ljude, udarajući ih

Mačolomcem. „Neke Osterlinge." „Nije u tome stvar", rekoh, „uopšte nije u tome.

Hteo sam da kažem da je Hrabri Bertold nekada bio hrabar i snažan. Ali, kada sam ga upoznao, nije više bio takav. Pogurio se, a ponekad je imao probla sa pamćenjem. Brada mu je bila prošarana sedim dlakama i nije hteo da se vrati u Grifonsford za stalno. Nikada. Hteo je da ostane u šumi gde ga niko neće pronaći. Meñutim, pronašli su ga. Uspelo im je i sad ga više nema." Obrisao sam prstima suze sa obraza. Malo kasne sam rekao: „Izvinjavam se."

„Zbog toga što oplakuješ brata? I najsnažniji plaču u takvim trenucima."

„Evo o čemu se radi. Mislim da sam, zahvaljujući Diziri, porastao tačno onoliko koliko bih porastao da nisam bio u Elfrisu."

Garsek kao da nije imao šta da kaže na to. „Desetak godina. Kad se setim sebe pre nego što

sam porastao i kad se vidim sada. Nekih desetak godina."

„Ili manje."

„Hrabri Bertold je, doduše, stariji trideset, četrdeset godina..."

„Sada mi je bolje, gospodaru", reče Uri. „Mislim da mogu da ustanem, uz tvoju pomoć." Sćućurila se uz mene.

„U stvari samo hoćeš da te on zagrli", reče Baki. Uri joj iskezi. „Ima veoma lepe ruke."

„Ponekad sanjam Osterlinge", obratih se tiho Garseku.

,,I ja... prinosili su nam žrtve dok su držali Vatrenu planinu. Zeliš li da čuješ šta ja mislim o svemu tome?"

,,Da", odgovorih, „veoma." „Mislim da ne želiš. Ne verujem da ćeš biti spreman

da sagledaš sve uglove." Garsek kao da je nekoliko časaka razmišljao odakle da počne.

„Prva stvar, Osterlinzi. Smatraš da nisi dovoljno hrabar zato što ih se plašiš. Zar misliš da tvoj brat ne bi osećao strah?"

,,On se borio protiv džinova." ,,A ti protiv Osterlinga, ser Ejble. Plašio si se, ali

ipak si savlao strah. Ako misliš da se oni tebe nisu plašili, pronaći ćemo neko jero da se pogledaš u njemu. Imao si oklop?"

„Verižnjaču i čelični šlem. Kupio sam ih pre ukrcavanja na brod."

„Imao si i Mačolomca. I pored svega toga, desetkovao si ih lom i strelom. Veruj mi, ser Ejble, uplašio si ti njih onog trena kada su te ugledali."

,,Pa, uspeli su to da sakriju." Pronašao sam durijan koji sam pušavao da pojedem i opet krenuo da ga ljuštim noktima. Prošao sam isto kao i prethodni put.

,,A ti? Jesi li ti sakrio svoj strah?" Ćutao sam. ,,Ja znam odgovor, iako nisam bio tamo. A znaš ga

i ti. Pobedio si svoj strah, sve dok te nisu oborili. I oni su svoj savladali za neko vre. Kada je na brodu vitez,

posada ističe zastavu na prvi jarbol. Jesu li to učinili?" Odmahnuh glavom. „Nemam svoju zastavu, a nisam ni znao za j običaj.

Pored toga, kapetan nije verovao da sam pravi vitez." ,,U većini slučajeva, Osterlinzi ne napadaju takve

brodove. Možda su se iznenadili i uplašili kada su te zatekli na palubi."

,,U redu", rekoh mu. „Šta je sa ostatkom?"

DVADESET I ŠESTA GLAVA DRUGI I TREĆI PREDMET

„Dobro, hajde da nastavimo. Doneo si sa sobom

staklenu tubu i pehar koje si pronašao pod drvetom limete. Verovatno ti je palo na pamet da ću ih kaad primetiti. Hoćeš li mi dozvoliti da ih poglam?"

„Mislio sam tek pošto porazgovaramo o ostalim stvarima", roh. Tuba je bila zelena i dobro sakrivena u visokoj travi. Ipak sam je podigao i dodao Garseku. „Unutra je rolna papira."

Klimnuo je glavom. ,,Da li si ti slomio pečat?" Rekoh mu da nije ni bilo pečata. Uri se nagnula

kako bi bolje videla, a Baki se primakla i bacila pogled. Na sebi nisu imale ništa, ni tada, ni kasnije, tako da sam teško odolevao da ne gledam u odreñena mesta.

Garsek izvuče čep i izvadi papir. ,,To je svitak", objavi. „Nekav zapis." Raspetljao je

povez. „Već sam ga odmotao", rekoh, ,,ali je sada isti kao

što je i bio. Ponovo sam ga zamotao." ,,Da li si ga pročitao?" Odmahnuh glavom. „Bacio sam pogled, ali takve znakove ne umem da

čitam." ,,Ni ja. Ovo je verovatno selidonsko pismo."

Predao je svitak Baki, koja reče: ,,A-ha. Umem da čitam naše pismo, ali ne ovo." Uri se primaknu. „Ako ne ume Baki, ne umem ni ja." Garsek uze svitak nazad, ponovo ga umota i uveza,

a onda vrati u tubu. „Možda je u pitanju testament žene čije smo kosti

našli, ali ko to da proverimo? Zadrži ga ako hoćeš, ser Ejble, ili ga vrati tamo gde je bio."

Ostavivši tubu nazad ispod drveta, upitah Garseka misli li da je žena znala da umire.

On pokaza na pehar. „Kada pronañeš čašu pored tela, prvo posumnjaš

na otrov. Zbog toga sam te savetovao da je pažljivo ispereš, iako je ovde već dugo izložena padavinama. Ako se radi o otrovu, mda ga je ispila sama, stežući u ruci svoj testament."

Nije mi bilo jasno zašto bi se neko ubio na ovako lepom mestu.

„Slobodno me pitaj još nešto u vezi s njom. Ali znaj da više nam odgovora."

„Kažeš da si video kosti", podsetih ga. ,,Da li si video i staklenu tubu?"

Odmahnuo je glavom. „Pregledao sam okolinu, ali sunce je bilo nisko tako

da je nisam primetio." „Pominjao si veliki rat u kojem su elfi proterali

Setra." Preostavio sam da Garsek ne želi da Uri i Baki otkriju njegov pravi ideitet. Takav nastup mi je delovao mudro, ali Uri poče da drhti tako da sam joj obećao da više neću pominjati njegovo ime.

„Trebalo je da umremo", reče ona. „Trebalo je da umremo kada smo došle ovde", dopuni je Baki.

,,On vam oprašta", reče Garsek. Videlo se da ga ne razumeju, ali da mu veruju zbog načina na koji je to izgovorio. Bar dobrim dom.

„Prošle su hiljade vaših godina od toga rata", reče Garsek. „Mogu da ti ispričam mnogo detalja, ako želiš. Ali, želiš li to?"

,,Ne verujem. Samo sam razmišljao o toj ženi. Nemoguće da njene kosti leže ovde još od tad, zar ne?"

,,Na ovako vlažnom mestu? Naravno da je nemoguće."

„Što znači da je ovde nije dovela osoba koja je izgradila neboder?"

,,Ko to zna? Hiljadu godina ovde je isto što i stotinu u Elfrisu, možda i manje."

„Osim toga, on se stalno vraća", ubaci se Baki. „Hajde da ga uopšte ne pominjemo."

Bacih se na razmišljanje. U suštini, žena se mogla nasukati, ali zašto bi se zbog toga ubila? Ponovo upitah Garseka da li je vrh nebera u Mitgartru ostrvo i on mi odgovori potvrdno.

,,U redu", rekoh tada, ,,ako smo na ostrvu, zašto ne čujemo more? Do sada ga nisam nednom čuo."

„Ovde je često mirno, a kad je tako, ne diže veliku buku." ,,E pa, idem da pogledam. Ti ostani sa ove dve bolesne devojke."

„Uri i Baki, gospodaru", reče Baki, veoma ponizno. ,,Ja sam Baki." Tako sam ih i upamtio. Nikada ih više nisam zamenio.

Garsek odmahnu glavom dajući mi do znanja da neće ostati, ali ja ne obratih pažnju na to. Sunce je i dalje bilo visoko na nebu i ja kruh prema zapadu, okrenuvši mu leda da mi ne bije u oči. Lomio sam grančice i svakih stotinak stopa bacao ih na tle. Nešto kasnije čuo sam Garseka kako me prati. „Zašto to radiš?" upita me on.

Nisam se osvrnuo. ,,Da bih mogao da se vratim, naravno." ,,A zašto bi

se vraćao?" „Zato što su one devojke bolesne i moramo da se

brinemo o njima. Mislio sam da ćeš zato ostati tamo." „Otkad znaju za sebe, elfi se bore protiv čudovišta

zvanog Kili. Ti si im poslednja nada, najveća do sada. Ne ispuštam te iz vida, ni zbog deset hiljada onesvešćenih devojaka."

Zaustavih se kako bih osmotrio drvo čiju nijansu zelene boje nikad pre nisam video. Bio sam siguran da potiče iz Elfrisa, ali bilo je tako sveže i novo kao da ga je Bog stvorio pre samo nekoliko trenuta. Kao da ga je posadio minut pre mog dolaska. Imalo je plave i ljubaste cvetove, jarkocrvenih prašnika, ako se tako zovu one stvarčice unutar njih. Prvi put video sam tako nešto i slika mi se urezala u paenje.

Čuo sam Garseka kako se smeje iza mene, ali i dalje nisam hteo da se okrenem. Doduše, kada sam nastavio da hodam, pitao sam ga da li se krećemo pravim putem.

,,Ne znam. Svaki put je pravi, ako si dovoljno dugo na njemu. Ovo može biti najkraći. Kao i najduži. Na kraju će nas u svakom sluču dovesti do mora."

,,I dalje ne čujem talase." „Ni ja. Ali čućemo ih, ako nastavimo da hodamo.

Pod uslovom da ih uopšte ima." Razmislih o tome i o vremenskim uslovima. Skoro

da nije bilo vetra. ,,Da", rekoh, „dosta je mirno." „Tačno. Mornari obično po ovakvom vremenu vide

ostrvo. U suton, kada je toplo i mirno." „Ako je suviše mirno za plovidbu, zar ne mogu da

doveslaju dovde?" „Mogu. Neki su to i učinili." Bio sam prilično ljut na Garseka što je ostavio Uri i

Baki da se brinu same o sebi. Ali, onda se setih svega što je učinio za mene, shvivši da sam ih ja prvi napustio. Zastao sam i mahnuo mu da mi se prruži, tako da smo neko vreme koračali jedan pored drugog. Stabla su nam sve vreme pravila hladovinu.

Nedugo zatim dospeli smo do mesta gde su se senke razredile. Sunčeva svetlost probijala se izmeñu listova stvarajući blistave šare na tlu. U trenutku mi se učinilo da pored mene hoda nešto mnogo veće od Garseka.

Nije se baš radilo o zmiji, a ni o ptici. Ipak, moram da ih pomem, jer mi ništa bolje ne pada na pamet. Stvorenje je bilo prelepo, ali i strašno. Ne sećam se svih boja koje je imalo na sebi - ionako su se stalno menjale. Jedino znam da se radilo o najtamnijim nijansama sve od njih. Plava je bila tamnija od crne, baš kao i zlatna koja je naginjala ka smeñoj, presijavajući se tako da ne možeš da odvojiš pogled. goje su se mutile - kao da si usred oluje primetio nešto zlatno, ali ntvarnije od dima.

U tom času skoro da nisam razaznavao Garseka, ali osetio sam da je na ivici smeha. Rekoh mu da mi se više dopada onaj stari izgled.

„Znam." „Ovo je tvoje pravo telo, zar ne? Ti si Setr. Da li

zaista potičeš iz sveta ispod Elfrisa?" ,,Da. Doñi ovamo, ser Ejble. Pokazaću ti nešto

važnije od ma, ako te zanima." Poslušah ga, iako mi se činilo da sam već video

jednu važnu stvar.

DVADESET I SEDMO POGLAVLJE KULILI

Pred nama se više nije pružao put već samo

mekana trava i prat ispod velikih stabala. Spuštali smo se, malo krivudali, a onda još malo spuštali, sve dok se nismo našli u malecnoj dolini, širokoj ne više od stotinu metara. Zastao mi je dah od lepote. Majušni vodoskoci iijali su iz stena, a na sredini se nalazilo jezerce oko kojeg su rasli ljjani. Bilo je i paprati. Ona koju sam ranije viñao nije rasla mnogo u vinu, ali ova ovde bila je

ogromna, kao da je u Elfrisu. Uzdizala se tako visoko da sam mogao da jašem konja ispod nje ne skidajući šlem sa glave. Garsek je, u debeloj hladovini koju su pravile, delovao potpuno stvarno, tako stvarno da sam znao da pri dodiru uopšte ne bih osetio ono ogromno telo.

U najvećem hladu, nalazila se bela statua. Prikazivala je golu ženu koja je, na tako mračnom mestu, izgledala poput duha koji mi se prikrada. Jednom rukom kao da je želela da prekrije grudi, dok je dru ispružila proseći.

Već sam, čini mi se, rekao da sam i ja bio go tako da se, pred prizorom bele žene, ponovilo ono što se desilo kada sam u srednjoj školi posmatrao devojke dok igraju odbojku. Ne želeći da me Garsek vidi, uskočio sam pravo u jezero. Pomoglo je, pošto je voda bila prijaa i hladna. Kada sam izronio, sklonio sam kosu s očiju onako kako ti to ponekad činiš i osmehnuo se.

Garsek se nadvio nad jezero, kako bi me bolje osmotrio.

„Zašto si to učinio?" ,,Da bih se rashladio i sprao znoj. Zar ti nije vruće

nakon tolike šetnje? Ja sam se skuvao." Doplivah do njega i, prihvativši ispruženu ruku,

uspentrah se napolje. „Pogledaj u vodu. Sačekaj dok talasi ne proñu, a

onda pažljivo pogledaj." „Samo zato što si obećao da ćeš mi pokazati moj

odraz", pretih se, „kako bih shvatio zašto me se Osterlinzi plaše? Ne verujem u to.”

,,Ne samo zato. Pogledaj duboko u jezero, ser Ejble."

Pogledao sam. Jezero kao da je bilo beskrajno duboko, spuštući se donekle nepravilno, nagnuto na jednu stranu. To mu i rekoh.

„Kao i mnoge slične vode, to je kapija Elfrisa", uzvrati Garsek. „Pokazujem ti je kako bi je ubuduće

prepoznao. Da li si znao da uliš u Elfris kada su te Kelpiji nosili ka meni?"

Odmahnuh glavom. „Zar ti se ne čini da posmatraš najviši sprat Kule

na Staklenku?" Tek tada primetih da je u pravu. Zemlja ostrva nije

bila dublja od tretiri metra. Zagledah se dublje, shvativši da, iako sam svom sinom pljusnuo u vodu, nisam dotakao dno.

„Čovek odavde iz Mitgartra može da posmatra Elfris", reče Garsek. „Upamti prizor pod sobom. Ureži tu sliku u svoj um. Možda će ti dobro doći u vremenima koja nastupaju."

Nisam verovao da se jezero proteže sve do Elfrisa. To mu i rekoh. Voda jeste delovala čudno, veoma čudno. Ali, već sam bio u njoj i nije se desilo ništa neočekivano. (I dalje sam odvraćao pogled od stue. Uri i Baki su, u poreñenju s njom, bile poput dva dečaka.)

,,Ti tvrdiš da tek tako mogu da odem u Elfris, pod uslovom da si pored mene, kako se ne bih udavio?" rekoh.

„Nećeš se udaviti", odgovori Garsek. „More je deo tebe, više nego što misliš."

Bio je veoma siguran u ono što govori. Meni se po glavi motalo samo to da je Diziri u Elfrisu. Želeo sam je najviše na svetu, tako da ponovo skočih u vodu. Daanas doneo bih istu odluku.

Ovog puta voda kao da je bila malo toplija i, čim sam osetio da sporije tonem, bacio sam se na plivanje. Još u Americi sam važio sa dobrog plivača, a ne bi poverovao koliko sam se izvežbao uz Garseka. Spuštao sam se sve dublje i dublje.

Trebalo je da bude sve tamnije, ali nije. Kroz vodu se probijalo prekrasno plavo svetlo, nalik onom koje sam i ranije viñao pod vom, ali to nije umanjivalo njegovu lepotu. Rešio sam da se nakon izvesnog

vremena malo odmorim i prepustim struji, pokušavajući da oedim u kojem je pravcu površina. To ti verovatno izgleda kao lak zatak jer je dovoljno pogledati ribe, ali kada u blizini nema nijedne re, već te obavija samo očaravajuća plava izmaglica, moraš staviti prst na čelo.

Plutao sam u vodi dosta dugo ili mi se bar tako činilo. Osećao sam kako me slaba struja lagano okreće i nosi, što je bilo sjajno. Raišljao sam o Diziri i o statui, sve dok u mojim mislima nisu postale jedno tako da se upitah koliko sam uopšte ja stvaran. Pomislih da ovo izgleda kada postaneš nečije sećanje. Možda me se Diziri seća, jer ona će me zauvek pamtiti i voleti, baš kao što ja volim nju. Možda sam ovo ja u njenom umu.

Ja sam Kulili. Nisam to čuo svojim ušima. Više je ličilo na zvuk u

kostima moje lobanje. Niže. Spusti se niže. Poslušah je, prateći njen glas. Plava svetlost

postade ljubičasta, a onda me iznenada okruži mrak. Prsti mi dotaknuše lice, ali znao sam da je u pitanju nešto drugo. Bio sam u neravnopravnom položaju, tako da rekoh:

,,Ne vidim te." Videćeš me kada ja tako odlučim. ,,Ko si ti?" upitah. Na tren mi se učini da ne znam

ni ko sam ja. Da li sam zaista klinac iz Amerike? Vitez? Brat Hrabrog Bertolda?

Ja sam Kulili. Ti si čovek koji se zakleo da će se boriti protiv mene.

„Ejbl", rekoh. „Zovem se... Ejbl." Da li ćeš se boritiprotiv mene? ,,Ne znam." Moja odluka, meñutim, nije bila od

presudnog znaja. „Pretpostavljam da bi trebalo da pokušam. Obećao sam."

I meni se čini. Za tebe je čast svetinja. ,,Ti si čudovište. Tako mi je rekao Garsek." Oko

mene je sve do tada vladala potpuna tama, ali sada se u daljini pojavilo zeleno svetlo. Šta je zaboga to, pomislih.

Svetleće ribe. Ponekad dolaze ovamo. „Teško je razmišljati." Ne znam zašto sam to rekao,

ali nisam slagao. „Zašto je tako teško razmišljati ovde?" Moja voda je hladna. „Zašto si me dovela ovde?" Ćutala je. „Šta misliš o tome da otplivam naviše? Voleo bih

ponovo da se ugrejem." Pre nego što me ubiješ? Nije uspela da me naljuti. Donekle mi se čak i

dopadalo to što mi se podsmeva. „Ovde dole možeš da me ubiješ kad god poželiš." Neću te ubiti. „Ubila si elfe koji su došli da te smaknu. I to sam

čuo od Garseka." Ovaj svet pripada meni. Pripadao mije dok još nije

bilo elfa. Prvo su me oterali sa kopna u vodu, a onda u ove dubine. Dalje nemam kud. Želis li da me vidiš?

U mom umu pojavila se niotkuda veoma jasna slika. Video sam onu statuu, samo oživelu.

Pogledao si u jezero. Video si sebe onako kako te vide drugi. Sada vidiš mene onakvu kakva sam u očima drugih.

Nisam shvatao kako neko može da mrzi ovako lepo stvorenje. Pitao sam je zbog čega je elfi ne vole.

Pitaj njih. „Zbog čega ti njih mrziš?" Ne mrzim ih, ali ću ih se plašiti sve dok se oni plaše

mene. Prelepa žena nestade. Umesto nje ukaza mi se

neobična šuma, ispunjena stablima nalik telefonskim stubovima, sa krupnim Iistovima tek pri samom vrhu. Svuda izmeñu njih nalazila su se jezerca, a dole ispod korenja, raslo je nešto veliko, puštajući pipke na sve strane. Drveće se, zajedno sa sitnijom vegetacijom,

obraćalo toj ženi pod zejom, a ona je, prekrasna, svakom posebno odgovarala. Sve ih je jasno videla, zavirujući u njihove duše, jer svaka biljka je ogrnuta dušom kao što se čovek ogrne kaputom. Duše su bile prelepih boja, ali bez obzira na boju, svaka je na neki način blistala.

Insekti su proždirali lišće i prosipali nektar, dok su druge životje jele koru i uništavale stabla. Stoga im je ta žena stvarala zaštitnike. Otkidala je malene delove njihovih duša, odvajajući usput i parčiće svoje bledosive mudrosti, caklaste poput bisera. Skupljala je razne stvari: grančice, lišće i blato, vatru i dim, vodu i mahovinu.

Zaštitnici su u početku dosta ličili na životinje, sve dok velika žena koja živi ispod korenja nije pogledala naviše, ka nebu, i ugledala Mitgartr; ljude koji oru zemlju, sade cveće i održavaju voćnjake. Tada je odlučila da svoja bića približi njima, pretvorivši ih u nešto nalik strilima. Medutim, brzo su napredovali, postajući sve samostalniji.

Neki i dalje štite šumu, čak i od mene. Da li ih poznaješ?

Ugledao sam Diziri, zagrcnuvši se. Pomislio sam da ću umreti ako je ne dodirnem i obratim joj se.

,,Da", rekoh, ,,i volim je." Kao i ja, dodade Kulili. Diziri nestade. Da li sada

želiš da me vidiš? Svojim pravim očima? Odgovorih da želim. Čekali smo. Nije se radilo o minutima, niti

sekundama, već o vremenu koje je postojalo pre prvog časovnika. Plutao sam u toj hlaoj vodi, okretao se i čekao, ništa više od toga. Svuda oko mene bila su bela, žuta i zelena svetla, kao i ona boje sena i boje neba.

Naša svetiljka. Došle su sve zajedno i shvatih da se radi o ribama.

O malim nandžastim ribama koje svetle poput plamena sveće, o crnim ribama ogromnih glava i grozomornih

zuba koje postavljaju crvene i plave mamce ispred svojih usta, o dugačkim srebrnkastim ribama svetlucih škrga i repova, o plavim ribama sa redovima plavih svetala duž bova i o raznim crvenim, žutim, ružičastim vrstama kojih se sada više ne sećam.

Ali, one nisu važne. Ono što je važno nalazilo se ispod njih. Beli konac, veliko, ogromno klupko belog konca, živog i lelujavog. Isprva mi se učinilo da nema nikakav oblik, ali klupko ga u trenu poprimi. Pojavila su se usta koja su u stanju da progutaju celog Trgovca sa zapada i nos velik kao brdo. Ubrzo iznikoše i oči, bele, naizgled slepe.

Treptale su, zenica koje me umalo ne uvukoše u sebe. Bilo je i plavih očiju, dok su se obrazi crveneli poput procvalih ruža. Bila je to žena po kojoj je isklesana statua. Statue su, doduše, obično veće od ljudi. Ovde, u dubokoj, tamnoj vodi, nalazila se prava osoba koja je svoju statuu mogla da nosi kao privezak oko vrata.

Da li i dalje želiš da me ubiješ? S jedne strane, nisam želeo. S druge, nisam bio

siguran da uopšte mogu. „Moraću da pokušam, Kulili", rekoh. „Daću sve od sebe da ispunim obećanje. Ipak se nadam da ćeš se izvući. Da mi neće uspeti."

Sada? ,,Ne. Ove tvoje ribe začas bi me ubile, a nemam ni

mač." Daj sebi vremena koliko god želiš.

DVADESET I OSMA GLAVA TRI GODINE

Put do površine bio je veoma dug. Čudno je to kako

iz dubine površina deluje bliža nego što jeste. Dole je mračno, mračnije od bilo kakve noći. Plivaš naviše neko vreme i okolina postaje svetlija tako da sve bolje vidiš i

veruješ da ćeš isplivati nakon samo tretiri metra. Nastavljaš sa usponom, osam metara, ili petnaest, ili možda trideset. Ali, ne stižeš do površine i ništa se oko tebe mnogo ne menja. Bar pet puta sam se prerano ponadao.

A kada sam konačno izronio, udahnuvši vazduh nakon dugo vremena, doživeo sam šok. Glava mi se pomolila izmeñu dva talasa. Kroz usta i nos snažno sam izbacio vodu, koja mi se slila niz bradu, non čega me je zapljusnuo veliki talas. Zagrcnuh se, a onda, opet nako izdigavši glavu iznad vode, propištah poput čajnika. Kada sam došao do vazduha, uhvatio me je smeh.

Ludo sam se zabavljao, uranjajući i izranjajući iz talasa. Zezao sam se tako bar pola sata.

Ugledavši sunce, znao sam da više nisam u Elfrisu, već u Miartru. Takoñe sam znao da se dubine u kojima sam pronašao Kulili nalaze u Elfrisu. Pretpostavio sam da je ostrvo dovoljno blizu da bilo kad otplivam do njega i proverim šta je sa dvema elfkinjama i Garsom. Hteo sam da saopštim Garseku da protiv Kulili ratna sekira i koplje neće ni izbliza biti dovoljni. Kao i da zapravo ne želim da se bim protiv nje. Razmislivši malo bolje, ponadao sam se da ću izvući još jednu uslugu od njega. ili možda dve, pa i tri.

Ubrzo reših da je dosta zabave i da treba plivati, pošto bi put do ostrva mogao da bude dug. Iskočih iz vode poput ribe i pogledah oko sebe. Ponovih to još jednom, pa još jednom. Ostrva nigde na vidiku. Ni ostrva, niti kakvog drugog kopna. Video se jedino neki brod, udaljen oko dva kilometra. Odlučih da se uzverem na njega, jer bi me to, ako ništa drugo, bar izvuklo iz vode. Iako je duvao prilično jak vetar, brod se samo nagnuo na jednu stranu i nastavio da plovi ka meni. Mogao sam jednostavno da mu presečem putanju i malo sačekam, ali odlučih da krenem ka njemu, jer sam se ionako kroz vodu kretao brže od njega.

Prepoznao sam ga tek iz velike blizine. Sa pramca se skinulo dosta boje, a drvena žena sa korpicom u ruci ostala je na mestima bez zlata. Svejedno, bio je to Trgovac sa zapada. Nisam mogao da verujem, čak ni kada sam se popeo na palubu.

Osmatrač nešto povika (ne znam šta), spustivši se niz uže pred mene. Prvo me je pomno gledao, a onda se bacio na kolena.

„Ser Ejble! Nisam znao da ste vi, ser. Nisam znao ko je, ser. Izvin'te, ser. Nisam 'teo da vreñam, ser. Vetra mi i vode, nisam 'teo."

„Nisi me uvredio", rekoh mu. ,,Ne brini. Ako... čekaj malo! Puče, ti si!"

„Jašta, ser." „Promenio si se. Imaš bradu. Koliko vremena je

prošlo, Puče?" „Tri godine, ser. Mi... Ja sam mislio da se nikad

nećete vratiti, ser. I kapetan je isto mislio. I svi ostali." „Kapetan? Zar ga nisam ubio?" „Kapetan Kerl, ser, onaj što je bio prvi oficir. Ja...

potpis'o sam papire, ser, pošto bez toga nisu 'teli da me 'rane. I... i otad sam ovde, ser. Osmatrač na glavnom, ser. Nije ni tako loše."

Stisnuh mu šaku i rekoh da sam ponosan na njega.

„Ali, promeniću pos'o ako naredite kapetanu da me razreši dužnosti, ser. Opet sam vaš čovek, ser Ejble, k'o i pre, osim ako vam ne smeta nešto što sam uradio dok vas nije bilo." Zastao je progutavši knedlu. ,,A čak i da vam smeta, ipak me primite nazad."

Nisam znao na šta misli. „Sam kažeš da si dobio dobar posao", rekoh. „Jašta, ser." ,,Ja ne mogu ni da te plaćam, ni hranim. Pogledaj

me. Nemam čak ni pantalone." ,,Ja ću vam pozajmim neke moje, ser. Možda će

vam biti premale." „Hvala u svakom slučaju. Verovatno bi se pocepale.

Ili ne bih mogao ni da ih navučem. Moraćemo da porazgovaramo sa kapetom. Kapetanom Kerlom?"

,,Da, ser", klimnu Puk. „Znam da ne možeš sam sebe da skineš sa

dužnosti, pa čak ni da razgovaraš sa mnom. Ali, pre nego što potražim Kerla, reci mi zbog čega si spreman da daš otkaz zbog mene, iako znaš da nemam novca."

„Sve je to iz sebičluka, ser." Puk obori pogled. „Kako to misliš, sebičluka?" „Posada mora da se drži zajedno, ser. Svi treba da

se oslanjamo jedni na druge, je l’ da? Al'... ovo je moja velika šansa, ser. Verovatno jedina koju ću ikad dobiti. Odo' sad." Okrenuo mi je leña kako mu ne bih video lice.

Potapšah ga po ramenu i krenuh da tražim Kerla. Duž pramčane utvrde protezala se uska staza i dok sam koračao tuda, mučilo me je šta će ostatak posade misliti o mom povratku.

Saznao sam odgovor čim sam zašao za ugao. Istog trena okruže me razveseljeni ljudi.

„Tamo dole!" povika novi prvi oficir sa prve palube. „Kakva je to larma? Svi na svoja mesta! Na mesta!"

„Vratio se ser Ejbl, ser!" prodra se jedan mornar kog se nisam sećao odranije.

Neko drugi se oglasi: „Pozdravimo ga, ljudi!" To i učiniše, a ba istera

Kerla iz kabine. On poče da postavlja pitanja, a onda me ueda usred gomile mornara, zinuvši od čuda.

Sa mukom sam se probio kroz sve njih ne povredivši nikoga. Pridoh Kerlu i rekoh mu da moramo da razgovaramo, nakon čega smo se povukli u njegovu kabinu.

„Tako mi Ranovih užadi!" reče. „Tako mi Skaja, vetra i kiše!" A onda me zagrli. Mnoge stvari čudile su me u Mitgartru i Elfrisu, ali ne znam da li me je ijedna

začudila više od tog Kerlovog zagrijaja, osim možda onog viteza sa lobanjom na šlemu sa kojim sam se tukao u Mišjim planinama. Nema tog čoveka koji je u stanju da mi stiskom polomi rebra. To ne može čak ni Hajmir, Helin brat, koji baš i nije oban čovek. Mnogi bi rekli da on uopšte nije čovek, jer čim bi krenule letnje žege, on bi se čak i pod drvetom znojio kao konj.

Kerlu to umalo nije pošlo za rukom. Čuo sam ih kako krckaju.

„Bio sam u Elfrisu", rekoh kada me je konačno pustio. ,,Ne znam koliko dugo. To jest, ne znam koliko je prošlo njihovih dana."

„Sedite! Sedite!" Kerl izvadi flašu i izvuče čep, a onda pronañe i dve čaše.

Setio sam se ostrva koje se pojavilo iz pukotine u moru, onog na kojem sam video Diziri, i stabala koje sam posmatrao kako rastu na njemu.

„Možda su i tamo protekle godine", rekoh. ,,U stvari, ne znam broje li oni uopšte godine. Pominju ih, ali su ih možda samo preuzeli od nas."

„Ispijte!" Kerl mi pruži čašu. „Ovo moramo da proslavimo."

Odmahnuh glavom, pomislivši na Garseka, što me je podsetilo na Uri i Baki, i celu priču vezanu za Staklenak. Ipak sam gucnuo vino koje je zaista bilo odlično. Rekoh Kerlu da bolje nikad nisam probao.

,,U zamenu za nekoliko buradi vode", Kerl se naceri, „čovek mi dade pet flaša vina. Teško je suzdržati se i ne popiti tretiri čaše non svake večere. Ali trudim se. Ovo je nešto drugo. Posebna je prila, a pored toga, ne bih da umrem i ostavim vino za sobom."

„Sreća moja pa tako razmišljaš." Otpih još malo. „Možeš li da me prebaciš do Forsetija? Hoćeš li?"

„Nego šta! Spustili smo se daleko na jug i sada se vraćamo. Memo da pristanemo tamo." Kerlov osmeh nestade. „Usput ću morati da se zaustavim na još

nekoliko mesta, ser. Da Ii je to problem?" Odgovorih da nije. Na put ka Forsetiju krenuo sam

u nadi da su vojvodi Marderu potrebni novi vitezovi, ali dok sam sedeo go u kapanovoj kabini, shvatih da je ser Ravdovo mesto verovatno već odavno popunjeno. Pored toga, nisam imao većinu stvari koje će mi tamo biti potrebne. Kao, recimo, odeću. Pitao sam Kerla da li imaju na brodu nešto što bih mogao da odenem.

To mu vrati osmeh na lice. „Vaša odeća vas čeka", reče mi. Otvorio je sanduk i

izvadio Mačolomca, i dalje u koricama koje su visile o mom starom pojasu. „Pretpostavljam da niste zaboravili sve ovo?"

Sad se i ja osmehnuh. „Prilično ga se dobro sećam." „Evo i odeće." Kerl iznese dva naramka. „Sačuvao

sam je za vas. Posuo sam je kedrovom strugotinom protiv moljaca. Trebalo bi da je kao nova." Spustio je zamotuljke na krevet, pustivši me da ih pregledam.

Zahvalih mu se rekavši koliko mi sve to znači (što je bila istina) i obavezavši se da ću spavati na palubi i poslom isplatiti hranu.

„Ovde ćete spavati, ser." Kerl je zvučao veoma ozbiljno. ,,Kabina je vaša isto koliko i te čizme. S ponosom vam je prepuštam, sve do Forsetija."

„Nemam da platim... čekaj malo. Kada sam otišao sa elfima, novac sam ostavio ovde. Ako si i njega sačuvao..."

Kerl skrenu pogled. „Potrošio sam ga, ser Ejble. Morao sam. Nedaleko

od Nidama doživeli smo brodolom, takav da su popravke trajale sedam nedelja. Obećavam da ću vam sve vratiti. Samo što u ovom trenutku nemam dovoljno."

Otvorio je svoju kasu i pokazao mi njen sadržaj, tako oskudan -sve sami bakar i bronza, sa samo četiri srebrnjaka - da mu umalo ne oprostih ceo dug. Ipak

uzeh polovinu, jer mi je novac bio potreban. Nekoliko dana kasnije ugledali smo Vatrenu

planinu. U želji da saznam nešto više o njoj a sve zbog onoga što je rekao Garsek, raspao sam se kod Kerla i ljudi u obližnjoj maloj luci, u kojoj smo prodali tkanine preostale od trgovine sa jugom. Planina je pripadala Osterliima, koji su terali ljude da skaču u grotlo na vrhu, zbog toga što je ona, zaobilazeći Elfris, vodila pravo u Muspel, dom zmajeva. Veratno nas ne bi bilo briga da su ubijali samo svoje, ali Osterlinzi su harali celim krajem, proždirali ljude, prinoseći najslañe zalogaje kao žrtvu zmajevima.

Kralj Arntor je osvojio Vatrenu planinu, utvrdio je i ostavio vojsku u njoj. Deo vojnika bio je u gradu kada smo mi stigli, željan opanja i devojaka. Tada sam prvi put video vojnike, ali sam žarko želeo da vidim vitezove. U jednoj štali iznajmljivali su magarce, ali Puk i ja se odlučismo za pešačenje, obojica skoro praznih džepova.

DVADESET I DEVETA GLAVA

MOJA OPKLADA

Da sam znao šta nas čeka, nikada ne bih pošao

tamo. Ili barem ne bih dozvolio Puku da krene sa mnom. Sve je veoma lepo počelo; krenuli smo rano izjutra, pre žege, takmičeći se za opkladu ko će brže da hoda. Sunce je sve snažnije peklo tako da smo vremenom usporili, vukući se od senke do senke, ako znaš na šta mislim. Srećom, bilo je hladovine, ali su nas, s druge strane, gnjavile razne bube. Mada, ni one nisu baš najbolje prošle. Pogazili smo bar stotinu komada tako da sam pomislio kako bi bilo lepo sve ih spakovati u jednu veliku bubu i gañati je strelama.

Dok sam mozgao kako to da izvedem, prišao nam je farmer sa taljigama prepunim voća namenjenog onima na Vatrenoj planini. Povezao nas je i pustio da usput

jedemo mango. Obećasmo da ćemo mu pomoći pri istovaru, ali kada je saznao da sam vitez, nije pristao na to. Na kraju je Puk morao da istovara za obojicu.

Ja sam za to vreme propitivao vojnike o zidinama, kulama, o tome ko je starešina i sličnim stvarima. Lord Tanrolf je bio zadužen za sve. Već smo prošli prve niske ali veoma dugačke zidine koje opasuju onaj deo planine kojim se može uspeti. Rekoh im, sa punim pravom, da sam vitez i da želim da vidim velike zidine i kule tamo gore, a moa čak i mesto sa kojeg seuzdiže dim. Od Kerla sam saznao da dim dolazi iz Muspela, u šta baš i nisam verovao sumnjajući da se radi so o legendi. Hteo sam lično da se uverim.

Odgovoriše da mi za to treba dozvola lorda Tanrolfa. U redu, rekoh. Gde da ga pronañem? Srećom, nalazio se gore, u zamku po imenu Okrugla kula pa sam imao odličan pogled dok su me sprovodili do tamo. Lep ali zastrašujuć prizor. Gledaš u visine i sve što vidiš su brojne kule, zidine naslagane jedne na druge i velike površine golog kamena. Sa najviših kula vijorile su se zastave kralja i lorda Tanrolfa, kao i veće ili manje zastave ostalih vitezova. Sa zidina su visili štitovi, a na svakom je bilo okačeno viteško oružje. Kamen od kojeg je sve bilo sagrañeno potiče sa same planine i bilo ga je u svim bojama, mada uglavnom u crvenoj, crnoj i sivoj. Iznad svega isticao se vrh planine, prriven snegom iz kojeg se uzdizao dim. Crni dim koji se protezao ka Skaju kao da zmajevi Muspela njime pokušavaju da oteraju Valoca i ostale Oversine. Nikada to neću zaboraviti. Uspon je bio veoma strm, ali nakon izvesnog vremena podigao se vetar i rashladio vazduh, što mi je pomoglo da shvatim zašto je Tanrolf odseo gore, a ne u podnou. Osim toga, na visini nije bilo buba.

Pošto je do vrha vodio samo jedan put, Osterlinzi su imali šanse da povrate Planinu samo ako osvoje svaku utvrdu duž puta ili izgladne vojsku. Nisam se

trudio da saznam sa koliko hrane i vode raspolažu gore, ali Tanrolf mi je rekao da se veliki rezervoari uklesani u stenama redovno pune obilnim padavinama. Napad na ove zidine i kule delao mi je zahtevan koliko i napad na kulu na Staklenku. U to vreme nisam znao da će nam je Osterlinzi oteti, niti da ćemo je na kraju pratiti. Da mi je neko tada rekao da ću ja biti taj koji će narediti predu i povlačenje na jug, odgovorio bih mu da nije normalan.

Ali sada, tokom našeg prvog boravka, glavni zadatak Tanrolfa i njegovih ljudi bio je da sagrade što više zidina i kula. Ojačali su sve ptojeće zidove i sagradili nove. Pored vojnika, bilo je uposleno i lokao stanovništvo. Vitezovi su nadgledali posao, a Tanrolf je nadgledao njih. Vitezovi ne bi trebalo da rade fizičke poslove, već samo da se be i obučavaju druge za borbu. Mislio sam da, na osnovu onoga što sam pokupio još u Iringzmutu, znam ponešto o ovdašnjim običajima, ali tek sam u Forsetiju video koliko ih se narod pridržava.

Dakle, na svakom mestu na kojem se put sužava, prelazeći sti deo padine, vojska je podizala zidine sa kapijama i kule sa kojih strelci imaju potpuni pregled okoline. Krenuli su sa izgradnjom od podnožja, napredujući polako ka vrhu planine.

Stigli smo do velike kule, a onda se popeli stepeništem četiri ili pet spratova do Tanrolfovih odaja. Tu smo morali da čekamo i čeko. Puk i ja smo jeli mango na taljigama, ali od tada kao da su prošle godine. Bili smo gladni i strašno žedni.

Svaki čas neko bi prišao i pitao nekog od nas ko smo i šta želo. Možda sam pogrešio što zbog umora nisam obraćao previše paje na to šta su pričali sa Pukom. Na kraju sam ga poslao da pronañe nešto za jelo i piće, ostavši sam da čekam. Dan je proticao i pitao sam se da li će nam Tanrolf, ili neko drugi, uopšte dozvoliti da prenoćimo ovde i obezbediti nam krevete.

I baš kada sam odlučio da krenem nazad i vidim

hoće li me no zaustaviti, pojavio se poslužitelj i rekao mi da uñem. Video sam ga i ranije, bar deset puta je ušao i izašao iz Tanrolfove prostorije. Sada mu je na licu titrao zaverenički osmeh. Iako mi se to nije dopalo, poh za njim.

Tanrolf je sedeo za stolom na kojem se nalazila flaša vina i nekoliko čaša. Šapnuh poslužitelju svoje ime, a on ga prenese Tanrolfu. Tanrolf mi reče da sednem i pokretom naloži poslužitelju da mi sipa vino. To mi se učini kao lep gest. Tanrolf je bio visok čovek, dugih nu. Za razliku od većine ljudi njegovih godina, nije imao ni bradu, ni brkove. Na prvi pogled delovao je kao da previše pije a premalo jede.

„Dakle, vi ste vitez." Odgovorih da jesam. „Ovde ste na brodu koji ide do Forsetija. Prilično

ste skrenuli sa putanje." „Uglavnom se trudim da idem pravo ka cilju, ali mi

izgleda ne uspeva", pokušah da se našalim. On se namršti. „Zar vas niko nije naučio da kažete Moj gosparu,

kada razgovarate s baronom?" „Oprostite, Moj gospodaru. Nisam proveo mnogo

vremena u društvu barona." Odmahnuo je rukom kao da sve to nije važno i

otpio malo vina, što mi je pružilo šansu da dobrano nategnem iz svoje čaše. Usta su mi bila suvavkao postava stare cipele, a ukusno vino ih je prijatno hladilo.

„Želeli biste da bacite pogled sa vrha planine?" ,,Da, Moj gospodaru", rekoh. „Ako nije problem." „Dalo bi se srediti, ser...?" Poslužitelj mu je već preneo, ali ja ponovih: „Ser Ejbl od Visog srca." ,,I sada biste svoje srce, kao i ostatak tela, hteli da

podignete voko." Tanrolf se nasmeja sopstvenoj šali.

Time nije porastao u mojim očima, ali on ubrzo nastavi: ,,Da li ste večerali?" „Nismo, Moj gospodaru." „Jeste li gladni? Vi i vaš saputnik?" ,,I te kako." „Tako dakle. Večeraćete sa nama, ser Ejble, ali pre

toga moro raščistiti dve stvari. Prva se odnosi na status vašeg saputnika. Goodaru Egornu ste rekli da se radi o prijatelju."

Klimnuh glavom. ,,Da li je i on vitez?" „Nije, Moj gospodaru. Samo prijatelj. Vitezovi mogu

da imaju prijatelje koji nisu vitezovi, zar ne?" „Nije ni vojnik?" „Nije, Moj gospodaru. Puk je mornar." „Tako znači." Tanrolf otpi još malo vina. Ja

potegnuh za njim, ali onda odlučih da je dosta. Usne su mi se čudno ponašale.

„Ili, pak, nije tako. Vaš prijatelj je Atlu rekao da je sluga. Plao sam gospodara Oda da popriča s njim i njemu je ponovio istu stvar. Neko od vas dvojice laže."

Pokušah da izgladim stvar. „Puk se plaši da ljudi ne pomisle da sam ja niko i

ništa. Iako je to istina. Zeli da ih uveri da sam važna osa i zato to govori. Možda bi bilo tako da imam čime da ga platim. Ali nemam."

„Siromašni ste?" „Veoma, Moj gospodaru." „Tako sam i mislio. A sad, da preñemo na drugu

stvar. Mi ovde gajimo jedan običaj. Odnosno, gaje ga moji vitezovi. Običaj je varvaki, ako mene pitate, ali ipak je običaj." Tanrolf podrignu. „Svaki novi vitez... Jeste li vi vitez?"

„Jesam, Moj gospodaru. Već sam vam rekao." „Znam. Nisam zaboravio. Svaki novi vitez mora da

se bori priv najboljeg od njih. Tupim mačevima, na

stolu, pre večere. Mora da se bori protiv njega, da ga eliminlše, za ulog od jednog septra. Deluje mi zapanjeno, ser Ejble. Da li se plašite borbe?"

,,Ne, Moj gospodaru. Ali..." „Ali šta?" Znao sam, po načinu na koji me gleda, da je

ubeñen da se plim. To mi se nije dopalo, ali ništa nisam mogao da učinim.

,,Pa, kao prvo, nemam jedan septr, Moj gospodaru", rekoh.

Otvorio je fioku u stolu, prekopao po njoj i izvukao novčić. „Zato ja imam", reče i pokaza mi ga.

,,Da vam ga pozajmim?" ,,Da, Moj gospodaru. Molim vas. Obećavam da ću

ga vratiti ako pobedim." ,,A ako izgubite?" Posmatrao me je gotovo

zatvorenih očiju. „Jer, izgubićete, ser Ejble. Ne sumnjajte u to."

„Onda neću biti u stanju da ga vratim." Vidiš, ovo me je podsilo na Pukovu i moju opkladu ko će da pobedi u brzom hodanju. „Možda bih umesto toga mogao da vam učinim neku uslugu, Moj goodaru", rekoh. „Učiniću sve štopoželite."

„Sve, ser Ejble?" U tom trenutku nisam mario što gotovo sigurno

upadam u nolju. ,,Da, Moj gospodaru. Sve." „Onda dobro." Pružio mi je septr. „Nešto mi se već

mota po glavi. Otići ćemo na vrh moje planine, što vama savršeno odgovara. Dobar je to plan, vidite. Dobri planovi se uklapaju kao... pa, recimo kao kamenje u zidinama. Vi ćete se tako popeti na vrh planine, baš kao što želite, a ja ću ostvariti svoje namere." Sipao mi je još malo vina i naterao me da nazdravimo.

Otpih samo malo. „Postoji još jedan problem, Moj gospodaru, iako

mislim da nije velik. Pomenuli ste tupe mačeve, ali ja

neću uzeti mač u ruke. Smem li umesto toga da koristim ovo?" Izvukoh Mačomca i pokazah mu ga.

Premetao ga je po rukama ceo minut, mašući njime onako kako ti to činiš. Zatim mi ga je vratio.

„Nažalost ne, ser Ejble. To je buzdovan. Sami ste tako rekli." Klimnuh na to.

„Suviše je ubojit. Ne želim da neko nastrada. Pronaći ću ja nto drugo za vas. Uzgred, imate li štit?"

Rekoh da nemam, a on obeća da će mi ga nabaviti. U to je došlo vreme za večeru, tako da se spustismo

u dvoranu. Gomila ljudi već je bila tamo, a novi su pristizali bez prestanka. Dok smo stajali i posmatrali ih, pojavio se Puk rekavši da nije pronašao nta ni za jelo, ni za piće, ali da će nam neko od prisutnih možda udeli malo. Objasnih mu da ćemo jesti sa svima ostalima, čim se završi moja borba na stolu, po Tanrolfovom nalogu.

Tanrolf pokaza na jedno mesto i naloži Puku da sedne. Nas dvojica zaputismo se nakon toga ka čelu stola. Objasnio mi je da vitovi sede napred za počasnim stolom, blizu njega. Prijatelji vitezova koji nemaju titulu sede na udaljenom kraju počasnog stola, tamo gde je bio Puk, dok sluge sede za običnim stolom blizu vrata. Pitao me je da li mi to smeta. Odgovorih da mi ne smeta.

Neko nam je, pretpostavljam da je to bio gospodar Od, doneo tupe mačeve. Bili su to obični stari mačevi, veoma jednostavni, sa zupljenim vrhovima i oštricama. Vitez protiv koga je trebalo da se bim uze jedan, a ja objasnih da nemam nameru da prihvatim mač, čak ni taj tupi koji mi nude. Tanrolf tada posla po glavnog kuvara kome je, kada se pojavio, izložio situaciju i naredio da donese štit i nešto u zenu za mač. Istovremeno, oduzeše mi Mačolomca i luk.

Glavni kuvar se vratio prilično brzo, noseći umesto štita jedan od limenih poklopaca kojim se prekrivaju kuvana jela i dugačku čeliu kašiku umesto mača. To mi se nije dopalo, ali ipak se popeh na sto i prihvatih

oružje. Svi u sali nagovarali su me da to učinim i, pravo da ti kažem, podigli su me i postavili na sto, smejući se i urlajući sve vre. U redu, pomislih. Veći sam i jači od ovog momka. Ima da mu pokažem.

Sada je pravo vreme za izgovore. Popio sam previše vina sa Tanrolfom, tako da su mi noge bile isuviše nesigurne. To je živa istina. Pored toga, vukli su me za čTanke i pokušavali da me sapletu. I to je iina. Samo što ništa od toga nije od presudnog značaja. Vitez je bio odličan mačevalac, za razliku od mene. Ja nisam ni znao šta znači biti dobar mačevalac, sve do susreta s njim. Tako sam snažno udario po njegovom šfitu da mi se kašika iskrivila. Ali, kakva vajda od toga? On nije nijednom dotakao moj poklopac. Udarao je oko njega, terajući me da uzmičem tačno onako kako želi. Verovatno se radilo o dobrom momku; video sam da se sažalio nada mnom. Udario me je tri ili četiri puta, ne prejako, a onda me srušio sa stola. Podigao sam se i pružio mu pozajmljeni septr. Tako se završila naša opklada.

Tanrolf se smejao baš kao svi ostali, lupivši me po leñima i na teravši da sednem kraj njega. Izneli su pivo, još vina, supu, meso hleb. Bilo je i nekakve salate od iseckanog korenja ili nečeg hrskavo nalik tome, ulja i usoljene ribe. Svidela mi se, kao i meso i hleb. Kas nije su poslužili voće, reklo bi se baš onaj mango s kojim smo se tog ju tra vozili. Pojeo sam mnogo, za razliku od Tanrolfa. On je pio be pauze, mada ni u jednom trenutku nije delovao zaista pijan. Kasnij sam upoznao Morkain i ona je bila ista takva. Pila je brendi umesto va, i to u povelikim količinama. Obrazi su znali da joj se zarumene ' ponekad bi se zanela pri hodu, ali nikad nije ni pevala, ni budalesala ni padala u nesvest. Nije mi bilo jasno zbog čega toliko piju. I ona Tanrolf.

TRIDESETA GLAVA VATRENA PLANINA

Kada se večera primakla kraju, Tanrolf se podignu i

zalupa jeom od srebnih čaša po stolu, sve dok se svi ne umiriše.

„Prijatelji!" reče. „Pravi vitezovi, hrabri vojnici, odvažni strelci!" Zastao je načas i prešao pogledom preko Ijudi, a onda nastavio: „Odane sluge!"

Prevrnuo je stolicu i sišao do stolova za sluge, progovorivši pako i ozbiljno.

„Imam razloga da verujem da nam je iskazano duboko nepoštovanje. Svima nama, ali posebno vama, odane sluge."

Rekavši to, naglo se okrenuo i pokazao ka Puku, umalo se ne srušivši.

„Zar ti nisi sluga? Ser Ejblov posilni?" Puk skoči na noge. „Jašta, ser!" Ostale sluge kao da su zarežale na to, kao i vojnici

sa kojima je Puk večerao. „Ugurao si se meñu bolje od sebe", reče Tanrolf, ,,i

okrenuo la svojim kolegama. Ako te prepustim njihovoj kazni, dobićeš batine koje će te obogaljiti do kraja života. Želiš li to?"

,,Ne, ser!" reče Puk. ,,Ja sam samo..." „Tišina! Poštedeću te njihovih udaraca. Je li kovač

ovde?" Čovek koji je sedeo sa vojnicima ustade. Tanrolf mu

nešto prapta na uvo i on se povuče iz sale. „Treba mi šest neustrašivih vitezova. Šest, pored

ser Ejbla oe." Prozvao ih je poimence, rekavši svima ostalima da su pozvani da gledaju, ako žele.

Tanrolf je imao konja, kao i njegovi vitezovi, ali Puk i ja smo, zajedno sa posmatračima, morali da hodamo. Put je postajao sve stiji, vodeći nas do dugačkog

stepeništa pred kojim su oni na konjima morali da sjašu. Nastavili smo dalje, opet putem, onda stepenicama prekrivenim snegom i ledom. Deo ljudi okrenuo se usput i vratio, ali nama dvojici, pored toliko vojnika, nije ni vredelo da krenemo za nja. DobaciH Puku da zadatak i nije težak za nekog ko se popeo na Kulu na Staklenku, a on mi odgovori da nije težak ni za nekog ko se bezbroj puta popeo na glavni jarbol. I pored meñusobnog bodrenja, uspon je zaista bio oštar. Tamo, na Staklenku, svaki čas smo se zaustavljali i odmarali. Ovde niko nije pravio pauze.

Pogled sa visine bio je fantastičan. U ravnici se već spustila ta i na kulama duž prvih zidina videla su se svetla, dok su u daljini svetleli prozori usamljenih kućeraka ili možda samo logorske vatre. Oko nas je još uvek vladao sumrak, donoseći svež, prohladni vetar. Posmatrao sam sive i zlatne oblake nad morem, očekujući da se čitave grupe vitezova svakog časa pojave u dolini. I kada se sunce spustilo još malo, neki od njih se zaista pojaviše; sitne, daleke prilike čije sam zaave i odsjaje sa štitova ipak uspeo da razaznam. Nikad neću zaboriti tako divan prizor.

Udar čekića naterao me je da se okrenem pre nego što sam veo kuda su se tačno zaputili. Postavivši okov oko Pukovog članka, kovač je zabijao kolac u jedan veliki kamen, vezujući ga za njega.

Tanrolf zatim naloži Puku da podigne kamen i ponese ga. Puk pokuša, ali je kamen bio toliko težak da ga je ispustio nakon samo noliko koraka. Na kraju mu je pomogao jedan od slugu koji su pošli s nama, tako da smo nastavili put ka vrhu. Gore se nalazila kamena tasa u obliku odsečenog nokta koju su izgradili Osterlinzi. Sa njenog ruba videla se unutrašnjost Vatrene planine. Grotlo nije padalo vertalno, već se prostiralo kao strma padina, tu i tamo prošarana kruim kamenjem. Spuštala se u beskraj, osvetljena vatrom sa dna. Sam otvor je, sa

mesta na kojem smo stajali, mogla da prebaci snažno odeta strela, mada se sužavao u dubini.

Videvši da je Tanrolf doveo Puka do samog ruba, ubeñivao sam sebe da ga ipak neće gurnuti preko, jer mi nismo Osterlinzi. Zaista sam verovao da će ga poštedeti. Ali, tada se sluga koji mu je pomagao da nosi kamen odmaknu, a Tanrolf malko gurnu Puka, tek toliko da ovaj preleti preko ruba.

Klizio je niz padinu, kotrljao se i udarao na sve strane, pokušajući da se uhvati za nešto. Ipak, kamenje nije uspevalo da ga zadrži. Ja istog trena nasrnuh na Tanrolfa.

Vojnici bi me začas ubili da im je tako naredio, ali nije. Oborio sam jednog a drugom polomio ruku pre nego što su me vitezovi zauavili. Previše vojnika nalazilo se izmeñu mene i njega. Uperili su vove svojih kolaca i helebardi pravo u moje lice i grudi. Bilo je doljno da ih zabiju u mene. Tanrolf naredi kovaču da postavi jedan okov oko moje desne ruke. Drugi se nalazio na kraju lanca i on ga pignu i pokaza vitezovima.

„Dakle, hrabri ser Ejble", reče. „Ostajete pri tome da vam je onaj čovek prijatelj, a ne sluga?"

,,Da", odgovorih. „Rekao sam vam istinu." „Moj gospodaru." Tanrolf kao da se pritom

podsmehnuo. Vitezovi pokušašeda mi zavrnu ruke, ali snaga

mora nadolaza je u meni poput oluje. Čuo sam pučinu i osećao udare talasa. Nisam želeo da shvate da sam jači od njih, iako su me po trojica držali za obe ruke.

„Moj gospodaru. Rekao sam istinu, Moj gospodaru. On mi je prijatelj", žurno se ispravih.

„Tako je već bolje." Tanrolf mi uputi osmeh. U ruci je i dalje držao slobodni okov, zabavljen čitavom situacijom. „Ako se zaista radi o vašem prijatelju, optužba je pogrešna... iako je čovek sam sebe okrivio. Pogledajte naniže. Da li ga vidite?"

Vitezovi me pustiše da priñem rubu i bacim pogled niz grotlo. Trebalo mi je malo vremena da primetim Puka. Kamen koji je vukao sa sobom zaglavio se u lavi i on je pokušavao da ga oslobodi. Dozvao sam ga i rekao mu da ne mrda, jer ću se spustiti i izbaviti ga.

,,Ah!" reče Tanrolf. To mu se, očigledno, veoma dopalo. „Spustićete se samo ako vam ja to dozvolim. Nikako drugačije."

Bio sam spreman da ponovo nasrnem na njega ili ga barem jeom dobro odvalim. Ipak samo rekoh:

„Molim vas, Moj gospodaru, pustite me. On nije učinio ništa loše. Pustite me da se spustim i izvem ga odatle."

Tanrolf klimnu glavom. „Hoću, ser Ejble, ako to zaista želite. Da li ste

spremni da rizikujete svoj život u Vatrenoj planini zbog pratelja?"

„Naravno da jesam, Moj gospodaru", rekoh i počeh da se pjem preko ruba.

Dao je znak vitezovima da me zaustave. Poželeh da ih gurnem u ambis, što sam i mogao.

„Dozvoljavam da idete", reče on, ,,ali ne sami. Imaćete saputna, još jednog hrabrog viteza koji će vam pomoći oko prijatelja i kena. Ko se javlja?" Ponovo je podigao okov.

Niko nije ni zucnuo. „Tražimo dobrovoljca. Bilo ko?" Tanrolf zazvecka

okovom. Pomislio sam isto što i on. Da će moći da bira

izmeñu dvojice-trojice, ako ne i svih vitezova. Ali, niko nije istupio, a neki su se čak povukli korak unazad. Nisam rekao ni reč, iako sam znao da bi se ser Ravd sigurno odazvao.

Tanrolf se razbesni, nazivajući ih poltronima i kukavicama. Velo se da bi ga najradije ubili zbog toga, ali drugi okov i dalje ostade prazan.

U tom času ponovo pogledah naniže, ne zatekavši Puka na onom mestu. Nije ga nigde bilo, što je značilo da je verovatno oslobio kamen, a onda, pokušavši da se izvuče zajedno sa njim, pao još dublje u bezdan.

Uhvatih Tanrolfa za ruku. ,,Ja krećem", rekoh mu. „Stavite i drugi okov na

mene." ,,Ne", rekao je, „neko od ovih cvikaroša poći će sa

vama. Hoću da svi zajedno vidimo ko će se prvi vratiti." Prelazeći preko ruba, rekoh mu da ću se vratiti pre

nego što oni uopšte krenu. Meñutim, drugi kraj lanca još uvek se nalazio kod njega i jedan od vojnika pomogao mu je da me zaustavi. Ionako me je čekao težak uspon, a znao sam da će i ostali dograbiti lanac ako ovu dvojicu povučem za sobom.

„Ovo vam je poslednja šansa", obrati se Tanrolf vitezovima, „poslednja prilika. Da čujem."

Izvirio sam preko ruba i prodrao se: „Stavite ga na moju drugu ruku! Odlazim!" Ono što se sledeće desilo zapanjilo me je, ali to, kao

što već znaš, nije bilo prvi put. Tanrolf postavi okov oko svog ručnog zgloba, baci još jedan pogled na svoje vitezove, a onda se spusti do mene.

Vazduh je u dubini postajao sve topliji i otežavao nam disanje, dok nas je dim terao na kašalj. Obojica smo imali velike šanse da uemo, a uopšte mi se nije umiralo.

(Na ovakvim mestima veoma je teško izreći istinu. Verovatno ne postoji ništa teže od toga. Malopre sam izašao napolje i obišao krug, posmatrajući more i planine - ovo prelepo mesto na kojem živo. Da su Diziri i Majkl ovde, popričao bih sa njima o svemu, ali nisu, tako da je odluka samo moja. Doneo sam je i ono što sledi prava je pravcata istina.)

Da je Vatrena planina bila vulkan, kao oni koje imamo kod kuće, nikada ne bih smogao dovoljno

hrabrosti. Ali, pomoglo mi je saznanje da se ne radi o vulkanu. Znao sam da se ispod Elfrisa nalazi još jedan svet, da je to šesti svet i da se zove Muspel. Znao sam da rupa u sredini Vatrene planine vodi do njega i da vatra i dim koje vidimo piču odatle.

Toliko o tome. S druge strane, ipak sam se nadao da se nećemo spuštati do samog Muspela. Uveren da će Puk, kao i ranije, opet nde zastati, uporno sam vukao Tanrolfa za sobom, čak i kada je počeo gadno da kašlje i da se opire. Na trenutke je sasvim razgovetno pretio da će me ubiti, ali ja sam se pravio da ga ne razumem i, bez prestanka zatežući lanac izmedu naših zglobova, ubeñivao ga da nastavi da hoda.

Grotlo se nešto kasnije opet širilo tako da se više nismo spuštali niz padinu, već niz liticu. Tanrolf ponovo pade. Do tad je već nekih dvadesetak puta izgubio oslonac, ali nikad ovako. U poslednji čas uatio sam lanac sa kojeg je visio. I dok sam se upinjao da ga podignem do nekog sigurnog mesta, ugledah jednog od zmajeva Muspela kako se, duboko ispod nas, približava Puku.

Ne verujem da su se dva čoveka ikad brže spustila niz neku licu. Stigavši do dna, pokušao sam da dozovem Puka, kao i da urljem oteram zmaja, ali Tanrolf je iskoristio priliku i pokušao da me probode mačem. Uhvatio sam ga za zglob i zavrnuo mu ruku, sve dok ga nije ispustio.

Teško je ovo opisati, jer su se stvari odvijale veoma brzo. Nisam mogao u isto vreme da se rvem sa Tanrolfom i pazim na zmaja, iako sam znao da se velikom brzinom kreće ka Puku. Želeo sam da se depam Tanrolfovog mača. Tačno je da sam se zarekao da nikakav nu uzeti u ruke sve dok ne dobijem onaj koji mi je Diziri obećala, ali svejedno sam ga želeo. Jedino tako bismo se izvukli iz nevolje, jer dati ga Tanrolfu u ruke značilo je potpisati sebi smrtnu presudu. On je jio mene,

a ne zmaja. Mač, meñutim, kliznu u pukotinu iz koje je kuljao

plamen, zavši tako duboko da se nije video. Okrenuh se što sam brže mogao ka Puku, koga je zmaj već prikovao za zemlju jednom od prednjih šapa. Zamisli veliku zmiju, krokodila velikog kao brod i jednog od onih lećih dinosaurusa. Zatim uzmi sve najgroznije delove i dobićeš zmaja. Jeziviji je od svakog pojedinačno, kao i od sva tri čudovišta zajedno.

Uzeh kamen u ruku. Bio je tako vruć da sam ga jedva držao, ali ga ipak bacih ka zmaju. Stvorenje zašišta poput parne pištaljke i šoko otvori usta u kojima se, umesto jezika, nalazilo Garsekovo lice.

„Ser Ejble", reče on, „zašto me napadaš?" Glas jeste pripadao njemu, ali zvučao je kao čitav rok bend.

Objasnih mu da je Puk moj prijatelj i da će, ako ubije njega, morati da ubije i mene.

,,A šta ako ga ne ubijem?" Garsek se nasmeši u ustima zmaja. Lice mu je bilo triput veće nego ranije.

„Onda ću poživeti da ispunim obećanje koje sam ti dao. Rekao sam da ću se boriti sa Kulili. Tako će i biti."

Čuvši to, raširio je krila. Već sam imao prilike da se uverim koliko je velik, ali ovako je bio veći od aviona. Odleteo je, podigavši za sobom olujni vetar. Zasuo nas je peskom, kamenjem i vatrom, tako da smo se kotrljali po dnu kao da klizimo niz zidove grotla Vatrene pline.

Pogledao sam naviše, ugledavši ga visoko na nebu. Čak i u dalji, krila su delovala ogromno. Nebo je bilo jezivo, crveno od prašine i osvetljeno vatrom ispod nas. Ali, iznad toga se, meñu najvišim oblaca, video Elfris, njegova prelepa stabla, planine, sneg i cveće, kao i Kulili, duboko u hladnom, plavom moru.

Bezuspešno sam pokušavao da pokidam lanac kojim je Puk bio vezan za kamen, da bih na kraju obema nogama stao na njega i izvao kolac. U protivnom, uopšte ne bismo uspeli da iznesemo Puka uz liticu.

Čak i ovako, umalo da ne uspemo. Povremeno smo pravili krae pauze, kašljući i gušeći se. Iako smo obojica jedva govorili od žeñi, nekako objasnih Tanrolfu da će, kada budemo izašli na površinu, oriti da je tamo prošlo mnogo više vremena nego što misli.

„Ako uopšte izañemo odavde, ser Ejble", reče on i podignu Puka. Prebacio ga je preko ramena, odmenivši me malo i nastavio da se penje. Pukove noge bile su slomljene i često je padao u nesvest. Taolf nije dugo mogao da ga nosi. Počeo bi da se trese, puštajući me da preuzmem ranjenika, mada to nijednom nije zatražio od mene. Ni jan jedini put.

Usponu kao da nije bilo kraja. To me je čudilo, jer je uzbrdica delovala duža od nizbrdice, a vrh se nije ni nazirao. Izašavši iz Muspa, obreli smo se u nekakvom svetu stenja i kamenja, toplote i dima. Verovao sam da ćemo umreti, razmišljajući o tome da ispustim Puka i obojici skratim muke. Meñutim, zainatio sam se. Sve je ovo predugo trajalo. Činilo mi se da nikada nisam bio nečiji mlañi brat u Americi, da nikada nisam išao da tražim drvo, da nikada nisam živeo sa Hrrim Bertoldom u šumi. Da nikada ništa osim ovog penjanja, gušenja i brige nisam zaista doživeo.

Osetih strujanje vetra. Mirisao je čudno i imao je pogrešan ukus, ali bio je svež i hladio je opekotine, što je, nakon usijanog grotla, jedino bilo važno. Pogledao sam naviše, pokušavajući da otkrijem odakle dolazi vazduh i koliko još moramo da se penjemo, ali ugledah zvezde. To nikada neću zaboraviti. Čak i sada ih vidim, kada zatvorim oči. Ti nemaš pojma šta znače zvezde, ni koliko lepe umeju da budu.

Ali, ja znam.

TRIDESET I PRVA GLAVA PONOVO NAMORU

Jedna svetlija, bliža zvezda sjala je ispod nas -

logorska vatra na dnu prvog stepeništa. Spustismo se do nje, hodajući veoma sporo i tajući sneg u usta. Ja sam nosio Puka i po potrebi pridržavao Tanroa. Bili smo nadomak poslednje stepenice kada Tanrolf reče:

,,0de!" Muškarci okupljeni oko vatre poskakaše na noge, a

Tanrolf prelete nekoliko stepenika kako bi ih zagrlio. Nakon toga je zaplakao. ja spustih Puka blizu vatre i pocepah odrpanu odeću sa njega. Sa zovoljstvom ustanovih da polomljene kosti nisu probile kožu. Kada sam se jednom srušio sa drveta, Hrabri Bertold mi je rekao da se otveni prelomi teško preživljavaju.

„Ovo je Od, moj majordom", reče Tanrolf, ,,a ovo Viks, moj posilni." Suze su klizile niz njegovo lice. „Nikada nisam bio srećniji što vidim ove dve vucibatine."

Imali su vina i vode, tako da smo im se pridružili, terajući Puka da gucne malo vina. Osećao je mučninu i vrtoglavicu i kao da nije bio svestan okoline.

,,Na današnji dan ste se, pre tačno godinu dana, spustili u Vrenu planinu, vaše gospodstvo", reče Od Tanrolfu. „Noćas smo došli da vam održimo pomen."

„Mislili smo da se sutra vratimo u Moredom, Vaše gospodstvo. Lord Olof nam je ponudio novu službu, ali smo je odbili."

„Znači, novi gospodar upravlja Okruglom kulom." Tanrolf kao da se obraćao samom sebi. „Nije me briga. Uopšte me nije briga. Ionako mi je dosta svega."

„Kralj ga je poslao, Vaše gospodstvo", reče Od. „Onda mogu da idem kući. Idemo kući." Protegao

se i ispraio čašu. „Tako sam umoran... Moraćete da pomognete i meni i Ejblu. Ser Ejblu. Pomozite i njemu. Da li ćete poći za Moredom sa mnom, ser Ejble?

Imenovaću vas za glavnog viteza i svog naslednika. Usvojiću vas."

Zahvalih mu se i objasnih da smo Puk i ja krenuli ka Forsetiju kako bismo stupili u službu vojvode Mardera.

,,Ja ću ovde spavati. Pokrij nas, Vikse." Tanrolf se nakon toga spusti na zemlju i zatvori oči, a Viks ga pokri svojim kaputom.

Njih dvojica su na magarcima došli do stepeništa, a onda je Od odjahao do Okrugle kule da pozove vidara. Ja sam zaspao pre nego što se vratio, usnivši jedan od retkih snova u kojima nije bilo ljudi čije živote tka Parkina tetiva. A nije me mučio ni Setr, mada će se kasnije često motati po mojim snovima.

*

Nikada nisam bio manje voljan da se probudim i

ustanem nego sledećegjutra. Dan je zapravo već dobrano odmakao, pošto nam je var prekrio lica muslinom.

„Vašeg prijatelja odneli su u Okruglu kulu", reče mi kada sam ustao. „Učinio sam koliko sam mogao za njega. Imobilisao sam mu noge i ruku i namazao opekotine. Namazao sam i vaše i lord Tanrolfove."

Nisam ni znao da je Puk slomio ruku. „Lord Olof se složio da vas ne pomeramo dok ne

budete spremni." Tanrolfa su verovatno probudili naši glasovi.

Svukao je muslin sa lica i pokušao da sedne. Viks i Od pritrčaše da mu pomognu.

,,Ne znam mogu li da hodam", reče vidaru, ,,ali, ako me popneš na konja, mislim da mogu da jašem."

„Nema potrebe, Vaše gospodstvo. Imamo nosila za obojicu."

,,Na koja neću da legnem", izjavi Tanrolf. „Neću.

Makar umro ovde. Pomozi mi, Ode. Gde mi je konj?" Samo je vidar imao konja. Od pomognu Tanrolfu da

ga uzjaše, a ja stadoh pored konja, držeći mu uzengiju. Plašio sam se da ne pne, a rekao bih da se on isto plašio za mene. Negde pred kraj puta, to je rekao:

„Znam da mi ne dugujete uslugu, ser Ejble, ali ipak vas molim za jednu. Videćete da će biti izuzetno korisna."

Objasnih da mu ipak dugujem. Obećao sam da ću, u slučaju da izgubim pozajmljeni septr, učiniti bilo šta za uzvrat.

„Potpuno sam zaboravio na to. Vrlo dobro. Tražim od vas da mi oprostite. Hoćete li?"

Podigoh pogled ka njemu. ,,Da, Moj gospodaru, ali to nije nakva usluga.

Ionako bih vam oprostio." ,,To je usluga koju ste mi dugovali. Sada tražim još

jednu. Smem li?" „Naravno." „Kada budemo stigli u Okruglu kulu, pustite da ja

govorim. Samo klimajte glavom na moje reči i nemojte me blatiti."

Još uvek sam pokušavao da smislim učtiv odgovor, kad nas je presrelo šest vitezova. Neki su bili njegovi, neki Olofovi, ali svi su načuli da se nešto dešava i izašli da vide o čemu se radi. Tanrolfovi ljudi nisu verovali svojim očima.

„Naleteli smo na zmaja", reče on, „tako da sam ostao bez mača. Voleo bih da ga povratim, ali ne po cenu još jednog susreta sa čudištem. Da li ste ikada pre videli zmaja, ser Ejble? Ja sam ih viñao na slikama, mada se to ne računa."

„Samo jednom, Moj gospodaru", odgovorih, ,,ali kao da nisam. Mislim da se na njih niko ne navikne."

Nasmešio se. Bio je to iskrivljen osmeh zbog silnih opekotina, ali svejedno osmeh.

„Znam za sebe. Ja sigurno nisam." Tada smo konačno skinuli lanac. Mogao bih da ti

ispričam još mnogo toga, ali ću da skratim. Tanrolf je otišao prilično brzo. Spustio se do luke i ukrcao na brod ka svom domu. Veći deo njegovih ljudi već je napustio Vatrenu planinu, putujući kopnom, zbog konja. Puk i ja smo se zadržali sve dok nije prohodao, uživajući u Olofovom gostrimstvu. Na kraju mi je, uz mnoštvo poklona, vratio Mačolomca i luk sa tobolcem. Kada smo krenuli, pozajmio nam je konje, poslavši nekiko ljudi sa nama da ih vrate nazad.

U konaku smo proveli oko tri noći, ali mi se uopšte nije svidelo. Puk je zatim kod jednog starca i njegove žene pronašao i bolji i jeftini smeštaj nego u konaku. Starac je nekad bio kapetan broda, ali se povukao kada mu je oslabio vid. Znao je mnogo priča. Sve ih je vredo saslušati, a mnoge i zapamtiti. Ostali smo duže od mesec dana kod tih ljudiv.

ČCesto sam tokom dana vežbao gañanje lukom i borbu Mačomcem, a ponekad naprosto odlazio do štale i iznajmljivao konja. Za ceo dan naplaćivali su jedan bakrenjak, odnosno dva, za boljeg konja. Jahao bih po okolini, vežbao galop i kas. Verovao sam da postajem dobar jahač, dok sam, u stvari, tek počinjao da učim.

Puk bi se spuštao do dokova i tražio brod na koji bismo se ukali. Razgovarao je sa mornarima i lučkim radnicima. Jednog dana vratio sam se sa jahanja zatekavši ga nasmešenog kod kuće. Rekao je da se u luci nalazi brod koji će nas primiti do Forsetija.

„Odlično!" rekoh. „Hajde da vidimo koliko traže. Misliš li da je brod dobar?"

„Jašta, ser! I te kako. Ali ja sam već sve rezervis'o, ser. Vrlo udobnu kabinu i prevoz pravo do Forsetija."

Pitao sam ga kolika je cena. Tanrolf mi je dao prilično novca, ali to sam čuvao za nabavku stvari u Forsetiju. Viteški oklop nije nalo jeftin, a konj kao što je

Crna griva (koji pripada ser Ravdu) košta čitavo bogatstvo.

„Svideće vam se cena, ser." Puk se iskezi poput majmuna.

„Hoćeš reći da si platio? Ja sam hteo da platim za obojicu."

On se kratko nasmeja. „Jašta, ser. Platio sam." „Onda ću ti vratiti novac." „0, nema potrebe, ser. Platio sam onim što mi je

ostavio zmaj." Znao sam savršeno dobro da mu je Setr ostavio

samo modrice. Pretpostavljam da si već pogodio da se radi o

Trgovcu sa zapa. Nije izgledao ni bolje, ni lošije nego pre godinu dana. Kada smo se popeli na brod i procunjali po palubi, primetio sam da su obnovili vinu jedara.

Kerl me je zagrlio i ispričao mi kako nas je, nedelju dana nakon što smo sišli u Vatrenu planinu, potražio u Okrugloj kuli. Rekli su mu da smo sva trojica mrtvi. Ja mu, za uzvrat, u kratkim crtama prepričah šta se zaista desilo. Rekoh mu da je Tanrolf želeo da osramoti svoje vezove, preskočivši deo u kojem je hteo da me ubije kada je shvatio da ne uzmičem pred Setrom.

Naručio sam od starice da mi sašije zastavicu dok čekamo da Trgovac sa zapada istovari namirnice i utovari novu robu. Bila je od svile, sastavljena od krpica preostalih od haljine koju je starica sašila za ćerku lučkog kapetana. Imala je zelenu osnovu, sa po jednim srcem od crvene svile prišivenim sa obe strane. I dok sam bio na brodu, Kerl ju je držao istaknutu na prednjem jarbolu. Kasnije sam je sklonio i zoravio da postoji, sve dok nisam napravio koplje od pomorandžinog drveta. Tada mi je pala na pamet; izvukao sam je i postavio na koplje. Tu je ostala i kada su ga polomili.

Ostao sam, zajedno sa Pukom, kod starog kapetana i njegove žene sve dok brod nije bio spreman za plovidbu. Kao prvo, tamo nam je bilo veoma prijatno. Kao drugo, želeo sam da Kerl što duže zadrži svoju kabinu. Ništa nije hteo da nam naplati, ali ja odlučih da mu ostim osterlinški nož koji sam dobio od Olofa kada stignemo u Forseti. Iako su skupocena drška i korice bile od srebra i optočene koralima, suviše je ličio na mač da bi mi se dopao.

Na kraju sam mu ga poklonio. Činilo mi se da nikad nećemo isploviti. Veliki krst

jarbola se polomio i Kerl je dobio zadatak da pronañe dugački komad čvrstog drveta kako bi stolar napravio novi. Mornari su tek nakon toga mogli da utovare ostatak robe. Još dok sam živeo sa tobom, voleo sam priče o brodovima, piratima, borbama protiv Napoleona i sličnim stvarima, ali nikada nisam shvatao koliko se sve sporo odvija. Koliko je samo vremena potrebno. Hiljadu stvari treba uraditi u isto vreme da bi se tek na kraju utovarila voda, koja se kvari čim je staviš u bure. Puk tvrdi da je mnogo bolje imati malo piva, jer se ono ne kvari. Ali zato košta, a voda se ne plaća.

Puk i ja smo u kabini imali nešto piva. I vina. Njihovo vino nije pravo vino, jer nemaju grožñe. Zato prave razne druge stvari od voća koje imaju, baš kao što mi pravimo jabukovaču. Navikli smo da ih pijo, pošto su cene u lučkom gradiću podno Vatrene planine niske. Takoñe smo imali i brodskog hleba, sira i džema, kao i tri različite vrste usoljenog mesa, dve vrste dimljene ribe i još mnogo toga. Starica nam je za prvi dan napunila korpu sendvičima, voćem i turšijom. Unutra je bilo toliko hrane da smo je jeli tri dana. Stari kapetan mi je dao mingani klin kojeg je držao u torbi na svom prvom brodu. Posavetovao me je da naučim kako se upliće užad dok još imam prilike. Zgodna je to veština i mogla bi mi negde zatrebati. Iskoristio sam šansu.

Konačno smo se otisnuli na pučinu. Do tada smo, od silnog čanja, izgubili veru da ćemo ikada otići.

Većina ovdašnjih ljudi nikad nije bila na brodu, a ima onih koji nisu ni videli more. (Recimo, Dizira.) Isto je i sa Amerikancima, koji ne mare mnogo za to. Neke stvari, dakle, moram da objasnim. Jedna od njih tiče se hleba i kuvanja. Na lañama postoji peć u kojoj kuvar pe hleb za posadu. Ali, ona se po lošem vremenu nikada ne loži, jer bi ugalj mogao da ispadne iz nje i zapali ceo brod. Po nevremenu, jede se brodski hleb sa hladnim mesom. Svi to jedu, čak i kapetan. Po lepom vremenu, kuvar kuva meso u morskoj vodi kako bi izvukao so. Svaki obrok zahteva trošenje drveta za loženje, kojeg ima u ograničenim kičinama. Po hladnom vremenu, jedino što greje je brodska peć. A ko smo napredovali ka severu, temperatura je opadala. Zima se zavavala, ali severno od Krunokoba još uvek je bilo hladno. Sa Garsom sam u Elfrisu proveo oko tri godine i još jednu sa Tanrolfom u Muspelu. Vreme uvek sporije protiče u svetovima ispod Mitgartra, ali nikad nisi siguran koliko sporije. Ponekad ni ne primetiš, a ponekad je veoma osetno.

Kada se setim tih dana, dana i nedelja koje su usledile nakon povratka iz Vatrene planine, padaju mi na pamet dve stvari. Kao prvo, Pukovo očajno stanje kada smo ga izvukli na površinu. Dok je ležao na kamenu i čekao vidara, ali i kasnije, na krevetu u Okrugloj kuli. Za njega se teško može reći da je zgodan ili visok. Ima veliki kukasti nos i široku, kockastu bradu. Njegovo slepo oko grozno izgleda, a ono zdro je sitno i čkiljavo. Ali čak i takav, izranjavan i jadan, hrabro se dao. Kada je Tanrolf rekao da mu nikad više neće prirediti nešto tako, samo je odgovorio: „Fala, ser. Fala vam", i zaklopio oči. Nisam ni znao koliko mi znači sve dok ga nisam video kako, kroz bolove, ipak pokušava da iznedri osmeh. Ponekad je previše pio, ali

nikada me nije zaista naljutio. Bio je uz mene, uz kraće pauze, sve dok nisam

otišao sa Diziri. Tek tada sam shvatio na šta je mislio kada je rekao da sam ja njegova velika šansa. Postao je značajan čovek (baš kao i Ulfa) samo zato što je toliko vremena proveo sa mnom. Tada je već bio gospodar Puk i rio je za kralja.

Kao drugo, nikada neću zaboraviti Staklenak. Dok sam stajao na prvoj palubi i razgovarao sa Kerlom, sunca skoro da nije bilo. Učinilo mi se da nešto vidim, tako da zgrabih njegov veliki mesingani telkop.

I tad sam ih ugledao. Visoka, ponosita stabla i talase koji zajuskuju peščanu plažu boje krvi. Posmatrao sam ostrvo kao omañijan, a onda počeo da plačem. Rado bih ti rekao zbog čega, ali ne znam. Se su mi tekle niz obraze i nisam mogao da dišem. Spustio sam telkop, zatim obrisao oči i izduvao nos. Kada sam ponovo podigao glu, više ga nije bilo. Sledeći put sam ga video tek u Tijazijevoj Odaji izgubljenih ljubavi.

To su, dakle, te dve stvari. Ali, ovde treba da pomenem da nam znao za Uri i Baki. Nisam imao pojma da me traže, niti da im je moj silazak u Muspel otežao posao. Pretražile su Trgovca sa zapada tri ili četiri puta, napustivši ga davno pre mog i Pukovog ukrcavanja.

TRIDESET I DRUGA GLAVA

KULA UPRAVITELJA

„Dalje ruke od mača", prošapta vojnik iza mene, ,,i

nemoj da si se glupirao." Zatim dodade, nešto glasnije: „Ovo ovde je Ejbl, gosparu Agr."

„Ser Ejbl, ser", rekoh ja. „Kaže da je vitez, gospodaru. Hoće da vidi Njegovu

milost, pa sam ga prvo doveo do vas." Eto šta dobiješ kada ne kupiš pravog ratnog konja

u Forsetiju. Planirao sam da ga nabavim i zajedno sa

Pukom odmeravao one koje su prodavali. Nijedan mi nije zaista odgovarao, a čak ni sa novcem kojeg mi je dao Tanrolf nisam imao dovoljno za dobru životinju.

Mršavi čovek sa druge strane velikog stola klimnu glavom i pre prstima preko svojih kratkih brkova. Videlo se da je mudar i da mu se ne dopada previše ono što vidi, odnosno ja. Uvek sam mislio da lji odmah primete dečaka skrivenog unutar odraslog tela koje mi je podarila Diziri. Ali, nisam bio u pravu. Puk to nije video, kao ni Kerl, pa ni Tanrolf. Sada mi se činilo da pred sobom imam nekoga ko me je prozreo.

,,Ja sam vojvodin upravitelj", reče on. Po načinu na koji je gorio videlo se da ga se ne tiče šta mislim o njemu. Samo je iznosio čjenice. ,,Ja vodim brigu o njegovim konjima, njegovim vitezovima i njegovim slugama, kao i svima ostalima koji se zateknu ovde, u Raozidu."

Klimnuh glavom, smatrajući da je bolje ćutati. „Ako je neophodno da razgovarate sa vojvodom,

pobrinuću se da vas sasluša. Ako nije, dovoljno je da pričate sa mnom. Ili ću vas uputiti na pravu osobu. Imate li nešto da prijavite vojvodinom sudu?"

„Tražim službu kod vojvode Mardera", rekoh. „Kao vitez." ,,Da. Kao što rekoh, ja sam vitez." „Zaista?" Na licu mu se pojavi gadan osmeh. ,,Ko

vas je proglio vitezom?" „Kraljica Mahovnjaka. Kraljica Diziri." „Viceve pričajte u krčmi, Ejble." „Ser Ejble, ser. I

uopšte se ne šalim." „Kažete da ste vitez. Hajde da ostavimo Kraljicu elfa

po strani neko vreme." „Slažem se." ,,Pa, mora se priznati da ste prikladno grañeni.

Pretpostavljam da ste izuzetan jahač? Vitez se od ostalih ljudi razlikuje po tome što zna da upravlja jurišnim

konjem. To sigurno znate." „Čast je ono što odreñuje viteza", rekoh. Agr uzdahnu. „Ali upravljanje jurišnim konjem jedna je od oovnih

veština viteštva. Imate li takvog konja?" Počeh da objašnjavam, ali me on prekinu. „Imate li

čime da ga kupite?" „Nemam dovoljno za onog kojeg želim." „Shvatam." Ponovo je zagladio brkove. Verovatno

nije ni znao da to radi. „Imate li posed koji vam obezbeñuje sredstva? Gde

se nalazi?" Odgovorih da nemam. „Tako sam i mislio." Agr ustade od stola i priñe

prozoru, bacii pogled na dvorište. „Njegovoj milosti potrebni su borci, ser Ejble. Pod kojim uslovima pristajete da stupite u službu?"

Prvi put sam čuo za to i nisam znao šta da odgovorim. Na kraju rekoh:

„Želim da budem njegov vitez, jedan od vitezova. Nisam došao da tražim novac."

Napolju se čulo kako čelik udara o čelik. Agr se nagnu kroz prozor kako bi videp šta se dešava. Zatim se okrenu ka meni.

„Bez mesečne naknade? Čak ni za osnovne troškove?"

Odmahnuh glavom. „Imamjednog slugu, gospodaru Agr. Zove se Puk."

U razgovoru sa Tanrolfom, Puka sam nazvao prijateljem i upao u nevolje. Nisam želeo da se to ponovi.

„Nikad ga ne plaćam, a često mu ne obezbeñujem ni hranu, ni krevet. Tada je prepušten samome sebi." Setih se ranjavanja. Uske trake svetlosti probijale su se kroz pukotine u prostoriju za užad, a povi su se okupljali, mirišući moju krv. „Ponekad se brine o meni, oa kada ne mogu sam", dodadoh. „Kao vitez zamka,

stideo bih se da od vojvode Mardera očekujem više nego Puk od mene. Ako vojvoda poželi nešto da mi da, primio bih poklon i zahvalio se. Ali, i bez toga pokušao bih da mu služim što bolje umem."

Agr me tek tada pogleda kao da sam Ijudsko biće. „Lepo ste to rekli, ser Ejble. Ima jedan baron u

kraljevoj sviti koji uvek blebeće o nekakvim elfima u svojoj čaši. Lično mislim da je lud kao zec u prole, što mislim i za vas. Mada je šteta što niste normalni. Uz malo vežbe postali biste prvoklasni vojnik. Služite li se tim lukom?"

,,Da, ser", rekoh. „Dole na vežbalištu nalazi se učitelj Toup. On je

učitelj oružja, i ako ga budete oslovili sa 'ser', kao što oslovljavate mene, polomiće vam ruke. Znate li šta radi učitelj oružja?"

,,Ne, ser. Ne znam", rekoh. ,,On uči naše štitonoše i vojnike kako da se bore i

jašu. Ja mu obezbeñujem konje za to. Oni nisu dovoljno dobri za boj, ali loš konj početniku više znači od dobrog. Osim toga, mladi ljudi tek tada počnu da cene pravog jurišnog konja. Želim da izañete na turnir sa učiteljem Toupom."

Videvši da ne znam na šta misli, dodade: ,,Da jašete njemu u susret sa motkom za vežbu. On

će vam pozajmiti konja, štit i sve osto. Ako se tu dobro pokažete, videćemo šta znate sa tim lukom i kiko vladate mačem."

Nakon toga me vojnici koji su me dopratili do gospodara Agra odvedoše dole, do učitelja Toupa. Bili smo podjednake grade, samo što je on bio prosed. Rekoh mu ko sam i zbog čega sam ovde, objasnii da bi trebalo da izañem na turnir sa njim. Stegnuo mi je nadlaktice. Imao je prilično velike, snažne šake.

„Sve sami mišići", promrmlja, „ništa salo. Umeš li da se služiš kopljem, momak?"

„Mogu da pokušam", rekoh. „Kao i svi ostali." Dao mi je štit za vežbu. Bio je mnogo teži od

borbenih jer je imao ojačanje. ,,Ja ciljam na tvoj", reče mi dok je nameštao remen,

,,a ti na moj. Nije komplikovano." „U redu", rekoh. Dobio sam debelog, smeñeg, već oznojanog

uškopljenika. Znao je sve o turnirima i nije bio oduševljen što će učestvovati u još jednom. Pošto mi nisu dali mamuze, mučio sam se kako bih ga, sa štom u jednoj i motkom u drugoj ruci, naterao da se valjano postavi. Iurao bih ja to nekako da jedan od vitezova koji su me posmatrali nije dobacio: „Podbodi ga motkom!" Bacio sam pogled na vrh pre nego što se setih da motka nije isto što i koplje. Njima je to bilo veoma smno, dok je u meni rastao bes.

Mesto na kojem se odvija turnir zove se stratište. Radi se o pjani duž koje je postavljena ograda od tankih gredica. Svaki takmičar jaše tako da su mu gredice sa leve strave, odnosno štit okrenut ka štitu protivnika. Kao ni u ragbiju, ni ovde nije cilj da nekog povrediš. Tuiri su opasni koliko i obaranje protivnika na teren, a osoba protiv ke se boriš biće u stvarnoj borbi na tvojoj strani.

Kao što rekoh, konj mi je zadao prilične muke jer je znao šta će nastupiti kada ga konačno postavim u pravi položaj. Plašio se, tako da smo zajedno skupljali hrabrost. Pokušao sam da mu kažem nešto oabrujuće. Nije on kriv za dvoboj. Zadatak mu je bio samo da trči i nosi me na velikom turnirskom sedlu. Znao je da se lako može povrediti.

Ni ja nisam bio preterano siguran u sebe, tako da sam rekao: „Voleo bih da nekoliko puta udariš kopitom, kao Crna griva." Obrajući se konju koji niti me je razumeo, niti ga je bilo briga šta govim, setih se Gilfa i

shvatih koliko mi nedostaje. Nikad se nije vratio na Trgovca sa zapada i niko nije znao gde se nalazi. Poželeo sam da se vratim u Elfris i potražim i njega i Diziri, ali nisam znao kako.

Dečak sa trubom stajao je blizu mesta na kojem ćemo se suditi. Kada je dunuo u nju, moj konj preñe u kas, a onda u galop, nakon čega motka učitelja Toupa snažno udari u moj štit, odgurnuvši me zedno sa njim. Sećam se da sam se okrenuo u vazduhu i prilično snao tresnuo o zemlju.

Takoñe se sećam da su svi ostali vitezovi, dok sam ležao u bovima, povikali:

„Pokušaj još jednom!" Podigoh se, iako mi se nije baš ustajalo, pronašao

motku, uhvio konja i vratio se u sedlo. Tada mi priñe gospodar Agr. Nisam ni znao da je

sišao da nas gleda. ,,Ne morate dalje da pokušavate", reče mi tiho,

kako ga ostali ne bi čuli. ,,Vi niste vitez." Pljuvao sam krv pošto sam povredio usnu, ali mu

se ipak iskih. (I dalje sarn ponosan na to.) ,,Ja jesam vitez", rekoh, „samo sam loš sa motkom.

Želim da probam još jednom." Učitelj Toup, baš kao i ja, nije na glavi imao ni

kapu, ni šlem, ali mislim da nas je čuo. Rukom je posegnuo za nevidljivim vizirom i nmešio se.

Ponovo smo udarili jedan na drugoga i sve je prošlo kao i preodni put. Mislio sam da ću ga barem pogoditi u štit, ali nisam. To me je strašno nerviralo tako da je, kada sam se podigao na noge, u meni pokuljao bes. Trudio sam se da delujem smireno pred ostalima, zahvivši se Agru što mi je pomogao da ustanem.

„Učinio bih to za svakoga." Lice mu je ostalo čvrsto i hladno čak i kada je rekao: „Nije to loša vežba, ali mi je ipak žao što sam vas u to uvalio."

,,Pa, moram nekako da naučim", uzvratih.

Tada jedan od vitezova dobaci: „Strašan si mi ti vitez, momak!" Posmatrao sam ga čitav minut. ,,Ja jesam vitez", rekoh na kraju, ,,ali ti nisi."

Izgleda da ga je to ućutkalo. Posmatrajući šta radi učitelj Toup, i ja se spustih u

sedlu i uedsredih na njegov štit. Ranije me je brinula njegova motka. Sada je izbacih iz glave. Morao sam da udarim u taj štit. Jedino se to računalo.

Uspelo mi je. Udario sam ga i slomio svoju motku. Njegovo orje je udarilo u moj štit isto kao i pre, oborivši me sa sedla kao da sam lutka. Dočekao sam se prilično loše, prihvativši ruku jednog od vitezova koji su mi se smejali. Ali, kada sam ustao, on me tresnu po ustima.

Tek tada osetih snagu mora u sebi. Podiglo se iznenada, brzo poput najbrže oluje, lomeći kosti kao da su grančice i razbacujući lje naokolo poput ostataka brodoloma. Mislim da sam prvom kog sam dokačio polomio vilicu. Ne znam. Recimo da sam ga udario više sa strane, po vratu, ali gde god da je šaka pala, oborila ga je pravo na zemlju. Nakon toga su svi nagrnuli na mene. Tuče obično traju kraće od priča koje se posle o njima ispredaju, ali broj učesnika u ovom slaju kao da je stalno rastao.

TRIDESET I TREĆA GLAVA

PIJ! PIJ!

Učinilo mi se da sam u prostoriji za užad. I to ne da

su me vrili u nju, već da je nikada nisam ni napuštao. Oko mene je bio mrak i sve me je bolelo, tako da sam teško dolazio sebi.

Nešto kasnije shvatio sam da ne ležim na smotanim užadima, već u krevetu za koji sam dugo mislio da je bolnički. Mesečina je dopala kroz prozor sa uglastim vrhom, tako da ustanovih da nisam ni u ostavi za užad,

ni u bolnici. Ali, to me, u suštini, nije previše zanimalo. Nakon mnogo, mnogo vremena, pokušao sam da

ustanem, verovatno kako bih bacio pogled sa prozora. Završio sam na podu.

*

Ponovo sam ležao u krevetu, okupan svetlošću.

Soba je, u stvi, bila mračna koliko i sve ostale, ali sunčevi zraci su dopirali kroz prozor i meni je to bilo dovoljno. Odmah pored kreveta nalazio se mi sto na kojem je stajao pehar nalik onom na Staklenku. Setivši se oova, plašio sam se da pijem iz njega.

Ubrzo namirisah pivo, ali dugo je vremena prošlo pre nego što sam se podigao i popio ga. Nije bilo ledeno, pa čak ni hladno, ali mi se dopalo. Tu je bio i pladanj (odnosno drveni poslužavnik) sa hlebom, mesom i sirom. Uopšte nisam osećao glad, ali zato iskapih pivo i povo utonuh u san.

Probudio sam se sa osećajem da sam dugo spavao, mada nisam znao koliko dugo. Oko mene je opet bilo prilično tamno. U jednom trenutku pojavila se žena u kecelji i počela da govori. Nisam uspevao da se usredsredim na njene reči. Počela je da mi menja zavoje, rekavši:

„Ima i hrane, ser, ako želite. Možda biste sada malo pojeli?"

Šapatom joj rekoh da je hrana pored stola. Nisam nameravao da šapućem, ali tako je ispalo.

,,To? O, pa sve se osušilo do sada, ser. Baciću to psima. Donela sam vam malo fine, vruće supe."

Nisam joj dozvolio da mi pomogne pri ustajanju. Uspravio sam se sam, trpeći bolove. Oduzeo sam joj i kašiku kojom je htela da me hrani, ali je pustih da pridržava činiju dok jedem.

,,Pa, lepo se oporavljate, ser. Jadni ser Hermad će

verovatno umreti, tako kažu. Sva rebra su mu slomljena. A ser Lad povraća krv." Zakikotala se. „Neki kažu da će i on umreti. U kuhinji padaju opklade, ser."

„Zovem se ser Ejbl. Ako ti je zaista stalo do mene, zovi me ser Ejbl."

Hitro je ustala i kleknula na jedno koleno, po ovdašnjem običu.

,,Da, ser Ejble. Nisam mislila ništa loše, ser Ejble." Bilo mi je sve bolje. „Naravno da nisi", rekoh. „Sedi. Kako se zoveš?" „Modguda, ser Ejble." ,,Da li sam i dalje u zamku vojvode Mardera,

Modguda?" ,,Da, ser. U Ravnozidu, ser Ejble. Ali u kuli

gospodara Agra. Samo on ima kulu za sebe. I njena milost. To je Vojvotkinjina kula, ser Ejble. Sad niste tamo, čak je ni ne vidite s prozora. Ovo je Kula upritelja. Cula sam da vas je gospodar Agr sa svojim ljudima doneo ovde kako vas ostali ne bi prebili motkom koju ste polomili. Tako se priča."

Klimnuh glavom i ustanovih da to i nije tako jednostavno.

„Ako smo u kuli gospodara Agra, onda ti je sigurno on šef."

Nije me razumela, pa joj pobliže objasnih. „Tako je, ser Ejble... ser", reče na kraju. Osmeh me nije zaboleo. „Ama, reci već jednom. Šta to kriješ? Čega se

plašiš?" ,,Vi ste vitez, ser." „Tako je", rekoh. ,,Pa, vitezovi ne vole mnogo mog gospodara, ser, jer

moraju da ga slušaju, iako on sam nije ni vitez, ni baron, ser Ejble. Ali, iznad nja je samo vojvoda. On je njegov čovek, ser, tako da ga svi slušaju."

„Uopšte nisi u pravu", rekoh. ,,Ja nemam ništa

protiv gospara Agra. Baš ništa." ,,Pa to i kažem, ser. I ne treba da imate, pošto su

vas srušili na zemlju i isukali mačeve, spremni da vas ubiju. Svi, sem ser Vodeta. Njegov štitonoša Jond bacio se preko vas i pozvao u pomoć. Dotrčala je straža mog gospodara pošto je on, zajedno sa učiteljem Toupom, pokušavao da prekine tuču. Učitelja Toupa su uboli baš kad je stigla straža. Posle su..."

„Stani malo. Kažeš da su uboli učitelja Toupa? Stražari gospara Agra?"

„0, ne, ser Ejble." Delovala je šokirano. „Gospodar Agr nikad ne bi naredio tako nešto, ser. Ubo ga je ili neko od vitezova ili od štonoša. Do tada se već i pokoji paž ubacio u metež, tako da može biti i neko od njih. U svakom slučaju, gospodar Agr i učitelj Toup pokušavali su da slede štitonošu Jonda i postave se izmeñu vas i vitezova. Ta su ga uboli, ser Ejble, jer je pokušavao da vam pomogne zajedno sa gospodarom Agrom. Na kraju vas je izbavila straža."

Zavrtelo mi se u glavi. ,,Je li učitelj Toup mrtav?" „Nije, ser Ejble. Ali kažu da je veoma teško ranjen,

ser." „Moram da ga vidim, Modguda. Ranjen je dok je

pokušavao da mi pomogne." „Shvatam, ser, ali u početku nećete baš moći da

hodate, ser Ejble." Ustala je i naklonila se, kao i prethodni put. „Sigurna sam da će se obradovati što vas vidi, ser. Pokazaću vam kuda da idete kada budete spremni, ser."

Razmišljao sam o onome što je rekla. Da možda neću moći da ustanem neko vreme.

„Možeš li da preneseš jednu poruku u grad?" „Potrudiću se, ser, ili ću poslati paža." „Dobro. Imam slugu koji se zove Puk. Odseli smo u

krčmi u Forsetiju. Na tabli ima nacrtanu flašu i morsku

školjku. Znaš li gde se nalazi?" ,,Da, ser Ejble. To je Buteljka i školjka, ser." „Hvala ti. Reci Puku gde se nalazim i objasni mu da

sam preñen, molim te." ,,Da, ser. Je li to sve, ser Ejble? Ostali će se pitati

gde sam." Odmahnuh rukom i ona žurno izañe. Pojeo sam malo hleba i komad sira, pitajući se da li

je to pameo. Ispio sam pivo i, prilično ošamućen, opet zaspao.

*

Sanjao sam Kulu na Staklenku i Garseka i sebe

kako stojimo u sali sa prestolom. Veliki plavi zmaj sedeo je na prestolu, siktao ka nama i otvarao usta baš kao Setr, otkrivajući u svojoj unutrašnjosti Garsekovu glavu. Okrenuo sam se ka Garseku da ga pitam vidi li on isto to, ali pored mene uopšte nije stajao Garsek, već Hrabri Bertold.

*

Probudila me je hladnoća, ali ovog puta uspeo sam

da doñem do prozora. Nije mogao da se zatvori, jer je zapravo bio samo rupa u zidu. Napolju su leteli slepi miševi, veći od onih u Americi. Jurili su bube, obrušavajući se na njih uz cijuke i piske. A gore, bliže mesecu, na tren mi se učinilo da vidim himere.

Sa druge strane kreveta bilo je malo ognjište, ali nisam mogao da naložim vatru bez drva i kresiva. Odlučio sam da za to zadužim Modgudu ili pošaljem Puka po drva kada se bude pojavio. Vrativši se u postelju, šćućurio sam se ispod čaršava u nadi da ću sanjati nešto drugo.

„Gospodaru? Gospodaru?"

Ponovo sam bio na Steklenku, okružen drvećem, cvećem i pticama.

„Gospodaru?" Ali, nije bilo trnovitih pomorandži. Želeo sam da

pronañem onu koju sam zasadio i pustim je da mi se zahvali zbog toga, iako sam znao da ne može da me čuje. A, kao što rekoh, nije bilo nijedne. Umto njih, pronašao sam velike crvene zmije. Obavijale su mi se oko nu, što nije bilo tako loše, jer su ih grejale svojim toplim telima.

*

„Ugrizi me, gospodaru. Ugrizi me i poljubi to mesto.

Poljubac će te ponovo osnažiti." To me je trglo iz sna. U sobi je vladao potpuni

mrak. Pored me je ležala u krevetu veoma mršava žena, nogu prepletenih sa moja, držeći me jednom rukom za onaj deo tela koji se ne pokazuje drima. Drugom rukom terala me je da joj zagrizem vrat. „Pij! Pij!"

„Pij! Pij!" Ona prva ruka snažno me stisnu dole i kliznu ka mim leñima. Shvatih da se radi o dvema ženama.

Uopšte nisam imao nameru da je zagrizem. Kunem se da je to. Ali, nešto duboko u meni je preuzelo kontrolu tako da sam ipak zario zube.

Kao kada bi ispred izgladnelog čoveka izneo sveže reš pečenje. Ono što sam progutao bilo je vrelo i šištavo. Masno, prljavo i vrelo kao sam ñavo.

„Dovoljno." Jedna me je gurala od sebe, a druga vukla ka sebi. Na kraju odvojih usne od kože i ispružih se, sav zadihan, uživajući u ukusu. Kada sam povratio dah, udarih po čaršavu i rekoh: „Prestani s tim već jednom!" Osećaj je bio dobar, ali možda i previše dobar, shvataš?

Ispod čaršava ležao je neko mnogo topliji od mene.

,,Ja sam Uri, gospodaru", ču se glas, ,,i ne želim ti nikakvo zlo."

Već sam pomenuo da je u sobi bilo mračno tako da nisam ni veo lice one druge kada je spustila glavu pored mene i poljubila me u obraz. „Pio si iz Baki, gospodaru", reče ponosno kao da je osvojila nakvu nagradu. ,,Ko te sada može odvojiti od mene?"

„Pij i iz mene!" Uri se izvuče ispod čaršava i ugura izmedu nas. „Konačno sam te pronašla!"

„Pepelci u mraku. Hrabri Bertold mi ih je pominjao."

„Vatreni elfi!" Jedna od njih se nasmeja. ,,Da li ti je rekao kiko smo slatke? III koliko si ti sladak? Tako šaren, prelepih boja?"

,,To su modrice", rekoh. „Ako vi vidite njih, zar ne mogu i ja nekako da vidim vas?"

Elfkinje zasjaše, kao da su od bakra ili bronze u kojoj gori vra. Postaše vruće, mada ne toliko da bih se opekao. Uri iskoči iz kreta i poče da pozira. „Gledaj me! Zar nisam prelepa?"

,,On više voli mene", reče Baki koja je i dalje ležala pored mene.

Verovatno je bila u pravu, jer sam hteo da joj dodirnem lice, na šta mi ona liznu vrhove prstiju.

„Žrtvovala sam ti se", objasni Baki, završivši sa lizanjem, „kako bih te osnažila i zauvek učinila svojim gospodarom. Podigni se i videćeš."

,,I ja hoću da se žrtvujem", reče Uri. „Ugrizi me. Bilo gde!"

Ustadoh i shvatih da Baki govori istinu. Takoñe shvatih da sam obliven znojem, iako je u sobi bilo veoma hladno. Ili je barem meni bo. U proleće, i to rano proleće, noći su još uvek hladne. Zatražio sam od elfkinja da donesu cepanice i iverje za ogrev, poslavši ih usput po odeću i Mačolomca, kao i luk i tobolac. Obećale su da će ih potražiti, nakon što sam im objasnio

šta je Mačolomac. Trenutak pre nego što su otvorile vrata, soba kao

da se ispunila slepim miševima. Napolju se videlo slabo, crveno svetlo, a onda se vra uz tresak zatvoriše. Ustao sam iz kreveta i uvio se u čaršav. Nije mi bilo dobro, mada ni nešto posebno loše, osim što sam verovao da lim. Otvorio sam vrata, uverivši se da crveno svetlo koje sam video dopire od nečega što zovu uljanica. Kasnije sam saznao da se radi o metalnoj posudi u kojoj zapališ sve što može da svetli. Jedna se nalaza odmah ispred mojih vrata, mada ih je bilo po celom zamku. Bilo mi je drago što je tu, jer sam je mogao upotrebiti za paljenje vatre, ako uopšte pronañem drvo. Krenuvši u potragu, pronašao sam sobu u koj se pored ognjišta nalazio sanduk za drva. Uzeo sam ga i preneo u svoju sobu tako da je, do trenutka kada su se Uri i Baki vratile, unutra već gorela lepa vatra.

TRIDESET I ČETVRTA GLAVA

BITI VITEZ

Uri i Baki sledećeg jutra nisu bile kraj mene. Tako

je to uvek bo. Objasniću ti sada, kako ne bih morao svaki put da pominjem. Njima se nije baš dopadalo naše sunce. Svetlost ih je ranjavala i pod njom su bile skoro nevidljive. Stoga su se po svitanju uglavnom vraćale u Eris, osim za tmurnih i oblačnih dana. Ako bi bile prisiljene da ostanu, držale bi se senki ili barem to pokušavale. U početku sam mislio da mi se pričinjavaju ili da ih sanjam.

Baš kada sam hteo da ustanem i proverim da li se Mačolomac i luk zaista nalaze ispod kreveta, neko pokuca na vrata.

„Napred!" dobacih. Bio je zaista ogroman, veći od mene, plav, sa

debelim brkovima, tamnijim od njegove kose. Odmah mi

se dopao. Videlo se da je prijateljski nastrojen ali oprezan. (Često se i sam nalazim u istoj suaciji.)

„Nadam se da vas nisam probudio", reče mi. Iako nisam znao pravi odgovor, rekoh da nije.

Obratih pažnju na svetlo koje je dopiralo u sobu i omirisah vazduh, zaključivši da je negde oko sredine jutra.

,,Ja sam ser Vodet od Istokdvora." Pružio mi je ruku.

Pridigoh se i prihvatih je. „Ser Ejbl." ,,Ne bi trebalo da sam ovde." Pogledao je oko sebe i

pronašao malu stolicu. „Smem li da sednem?" „Naravno", rekoh. „Prema naredbi Njegove gladeži posete su

zabranjene, jer se plaši da vas neko ne ubije." Vodet napući donju usnu i prevuče je pro brkova. To sam kasnije često imao prilike da vidim. „Neko bi zaista i mogao. Ne ja, već neko drugi."

Do tada sam se dovoljno razbudio da se prisetim Modgudinih reči. ,,Vi ste me spasli."

„Pokušao sam. Kao još neki." „Vaš štitonoša bacio se na mene kako me ostali ne

bi udarali. Tako su mi rekli. Ja se ne sećam." „Već ste ležali na zemlji." Vodet ponovo usnom

zagladi brkove. ,,To je problem sa sličnim tučama. Nema pravila časti. Čini mi se da vam ih nisu ni izneli."

Nisam imao pojma o čemu govori, ali ipak rekoh: „Mislim da nisu." ,,I ja sam se tukao sa vama. Udarili ste me ovde."

Pokazao je. ,,I to svojski. Kada sam se nekako podigao, zamahivali su mačevima ka vama. Dobacio sam im da se zaustave i tada se Jond bacio na vas."

„Vaš sam dužnik", rekoh. „Zadužili ste me životom." „Nije tačno." Odmahnuo je glavom. Bio je zaista

krupan, a zbog svetle kose glava mu je delovala

ogromno. „Učitelj Toup i gospar Agr su takoñe pokušavali da vas zaštite. Neki bednik je zabo sečo u Toupova leña dok se ovaj upinjao da očuva čast domaćinstva Njove milosti."

,,Da, čuo sam za to. Posetiću ga danas." Vodet se začudi. „Drago mi je da čujem da ste se oporavili. Ja ni u

jednom trenutku nisam želeo da vas ubijem. Samo da vas isprebam, što sam i pokušao. Dobro se služite šakama, ser Ejble."

„Ali ne i kopljem." Vodet se isceri. ,,Ne," „Još ne, ali ću naučiti. Zašto ste hteli da me

isprebijate?" Pogledao me je, pokušavajući da me odmeri.

,,Da li ste visokog roda?" „Mislite plemenitog? Nisam." Odmahnu glavom. „Plemstvo podrazumeva nasleñenu titulu i imanje.

Viteška titula nije nasledna. Visoki rod naprosto znači da se vaši preci nikada nisu bavili trgovinom niti obavljali fizičke poslove."

Objasnio sam mu da su naši baka i deda bili farmeri, a da je otac držao prodavnicu.

„Zaista bih voleo da mogu da kažem kako sam izgubljeno dete nekog kralja", dodadoh, ,,ali u tome ne bi bilo ni trunke istine."

S mukom je uspevao da gleda u mene. ,,Pa, vidite, Ejble, kada neko visokog roda..." „Ser Ejble", rekoh. ,,U redu. Ali, kada neko visokog roda, poput mene i

ostalih, če da neko drugi laže da je visokog roda i predstavlja se za viteza, onda..."

„Onda šta?" ,,Pa, onda ga isprebijamo. Ne ubijemo ga, već ga

samo premlimo. Isto važi za onog ko pogrešno tvrdi da neko nije visokog roda."

,,U redu. Tamo se našao neko ko tvrdi da ja nisam pravi vitez, na šta sam odgovorio da ja jesam, ali da on nije."

Vodet klimnu. „Nismo bili sigurni za vas, mada vam niko nije

verovao. Tuča je izbila zašto što ste Hermadu rekli da nije pravi vitez."

„Tako znači. Ja jesam vitez. Ako mi ne verujete, borićemo se."

Vodet se nasmeši. „Kopljima?" „Ovde. Ovog trena. Imate mač. Plašite li se da ga

upotrebite?" „Nipošto!" Izvukao je mač brže nego što je ustao, a

ustao je prično brzo. Vrh sečiva zagolica mi za tren oka vrat. ,,Vi, meñutim, tvrdite da ste vitez", reče. ,,Ne mogu da ubijem nenaoružanog viteza. Pravilo časti."

„Rekao sam vam ko su mi bili roditelji. Nisam visokog roda."

„Zato ja jesam." Vodet vrati mač u korice istom brzinom kom ga je izvukao. Trudio se da ostane ozbiljan. „Moraću da se raspitam kod vojvodinog nadzornika."

Rekoh mu da bih voleo da postanemo prijatelji. „Pružio sam vam ruku." Slegnu ramenima. „Ipak bi

valjalo da ste plemenitog porekla, ser Ejble. To bi obojici olakšalo stvari."

„Imam ja poreklo", dobacih. Kasnije sam posetio učitelja Toupa, kao što sam

planirao. U povratku me, pred samim vratima sobe, presrete gospodar Agr sa nim visokim čovekom sede brade u crvenom somotskom plaštu. Goodar Agr se iznenadi što me vidi na nogama.

,,To je on, Vaša milosti!" reče.

Poklonih se, shvativši da je onaj drugi Marder. Verovatno bih to zaključio i po njegovoj odeći. Već sam dovoljno znao o odevanju da procenim koliko je skupocenu odoru nosio.

Marder se nasmeši. „Čuo sam da ste vezani za postelju, mladiću." „Bio sam, Vaša milosti", rekoh. „Danas se bolje

osećam." „Mnogo bolje." ,,Da, Vaša milosti." „Došli smo kod vas", reče Agr, ,,ali smo zatekli

praznu postelju. Pomislio sam da vas je neko ubio i pobegao sa telom. Gde ste bili?"

Objasnih da sam otišao da se zahvalim učitelju Toupu.

„Želeo sam i vama da se zahvalim, gospodaru Agr, ali mi je vaš čovek rekao da ste kod Njegove milosti. Ja... Učinili ste mi veliku uslugu. Ako vam ikada nešto zatreba od mene, bilo šta, samo recite. I pored toga, veratno nikad neću uspeti da vam se odužim."

Marder pročisti grlo. ,,Vi znate ko sam ja, mladiću. Ja o vama znam

samo ono što mi je rekao gospodar Agr, tako da bih voleo da čem šta imate da kažete o sebi. Ko ste vi?"

„Ja sam ser Ejbl od Visokog srca, Vaša milosti. Vitez koji će vam rado i verno služiti."

„Takoñe i bez prebijene pare", dodade Agr sebi u bradu.

,,Ne baš, iako nemam mnogo novca." Marder klimnu. Delovao je ozbiljno. „Nemate zemlje? I skoro da nemate ni novca? Šta

imate?" „Ovu odeću i još jednu presvlaku, ako moj sluga

nije pobegao sa njom. Neke poklone od lorda Olofa i lorda Tanrolfa." Pekla me je savest zbog onoga što sam rekao o Puku. „Grešim dušu o svog slugu, Vaša milosti.

On to nipošto ne bi učinio i trebalo bi da naučim kada da umuknem."

,,To je sve?" „Jednu probijenu verižnjaču, Vaša milosti. Ostavili

smo je u Forsetiju da je zakrpe. Metalni šlem. Mačolomca, luk i nekoliko stra."

„Njegovo oružje je pod ključem", reče Agr Marderu. „Vratite mu ga kada bude tražio, gospodaru Agr."

„Hoću, Vaša milosti." Marder me je odmeravao. ,,0va služba nije laka, ser Ejble." „Nisam ni došao da bih se izležavao, Vaša milosti." „Bez prestanka ćete se boriti protiv mojih

neprijatelja. Da li me razumete?" Klimnuh glavom. „Znam na šta mislite, Vaša milosti. Bio sam ser

Ravdov prijatelj." Videh kako su se Marderove oči malko raširile. ,,Da li ste bili sa njim do samog kraja?" „Nisam, Vaša milosti. Tada sam bio samo dečak, ali

borio bih se uz njega. Verovatno bih i umro zajedno s njim."

Mardcr zausti nešto da kaže, ali ipak odustade. Primetio sam da je Agru bilo prilično neprijatno.

„Umro je boreći se za vas, Vaša milosti", rekoh. Agr pročisti grlo. „Prošle su četiri godine..." reče Marder. „Rekao bih

da je to za čoveka vaših godina prava večnost. Čuo sam da su vas juče oborili motkom."

„Primio sam udarac u glavu, Vaša milosti. To je sve što znam." „Ser Ravd je bio moj najpouzdaniji vitez, ser Ejble. Bio mi je kao sin."

Rekoh da me to uopšte ne čudi. „Njegov štitonoša je, po sopstvenim rečima, na

bojnom polju bio onesvešćen udarcem u glavu. Kada je došao sebi, vukovi su čerečili leševe. Sada vi tvrdite da

ste bili ser Ravdov prijatelj." „Tako je, Vaša milosti. Vodio sam ga kroz šumu."

Istog trena shvatih da to verovatno nije jedina šuma, tako da dodadoh: „Severstočno od Iringzmuta."

„Niste bili sa njim kada je umro?" ,,Ne, Vaša milosti. Imao sam druge obaveze." „Onda ste sigurno od nekog čuli vest o smrti. Od

koga?" ,,Ni od koga." Iznenada, neko kao da me je stegnuo

oko vrata. „Pronašao sam njegov mač, Vaša milosti. To je sve. Bio je polomljen. Ležao je meñu plenom odmetnika koje sam pobio zajedno sa svojim psom i čovekom po imenu Tag. Ugledao sam ga i podigao..."

„Shvatam. Bilo vas je samo dvojica? Vi i vojnik kog ste pomenuli?"

„Tag nije vojnik, Vaša milosti, već običan seljak." „Koliko ste rekli da je bilo odmetnika?" Uopšte mu to nisam rekao. Nisam bio siguran u

njihov broj. To mu i rekoh. „Prebrojala ih je Ulfa, Tagova ćerka, Vaša milosti.

Prebrojala je njihova tela. Mislim da je rekla dvadeset i tri."

,,I očekujete da Njegova milost poveruje u to?" prasnu Agr.

,,Ja sam vitez", rekoh. „I ne bih slagao. Ne njega." ,,Ha!" Marder mu pokaza da ućuti. „Nadao sam se da ćete mi nešto reći o ser Ravdovoj

smrti." „Ispričao sam vam sve što znam, Vaša milosti." ,,A kad smo već kod njegovog štitonoše", reče

Marder, ,,on je sazreo za titulu viteza." „Verujem da govori istinu, Vaša milosti", rekoh,

„iako ne mu biti siguran." „Sada je ser Hermadov štitonoša. Ali, koliko znam,

ser Hermad je teško ranjen." Rekavši to, Marder pogleda

u Agra. Agr klimnu, neveselog lica. „Neka se brine malo o svom gospodaru. Da ubije

vreme. Ako ste vodili ser Ravda kroz šume severa, ser Ejble, sigurno ste vodili i štitonošu Svona."

Odgovorih da jesam. ,,I nemate ništa više da mi kažete?" Pretpostavljaš šta sam bio u iskušenju da ispričam.

Ipak sam se suzdržao. „Ništa što već nisam pomenuo, Vaša milosti." „Pobedeni ste na stratištu. Za incident sam čuo tek

pošto sam video masnice oko očiju i izbijene zube." Marder uputi Agru kratki, oštar pogled. ,,Da ne pominjemo ser Viderov polomljeni nos. Raspao sam se o svemu."

Činilo mi se da je bolje da ćutim. „Želite da mi služite, ser Ejble?" ,,Da, Vaša milosti." To je bilo lako. „Bez naknade, iako jedva da imate jedan sajld u

džepu." „Imam nešto malo, Vaša milosti. Nije baš da sam

bez prebijene pare." „Pomenuli ste slugu. Kako mislite da ga plaćate?" „Zove se Puk. On me služi bez naknade, Vaša

milosti." „Tako znači. Mada ne bi morao. Da nije slep?

Obogaljen? Šepav? Da možda nema kožnu bolest?" „Slep je na jedno oko, Vaša milosti." ,,A na drugo ne vidi, rekao bih", promrmlja Agr. ,,Ne, ser. Puk ima oštre oči - odnosno, oštro oko. Vi

i Njegova milost želite da znate zašto me služi bez plate, ali ja ne znam šta da vam kažem."

„Onda ne vredi ni raspravljati. Da li vam je gospodar Agr izlio moju politiku primanja vitezova u službu?"

„Nije, Vaša milosti." „Ako je vitez na visokom glasu, odmah ga primam u

službu. Mora da mi se zakune na odanost, pri čemu postoji ceremonija."

„Ja ću vam se drage volje zakleti, Vaša milosti." „Siguran sam u to. Kada vitez niže reputacije nudi

svoju odost, ja ga ili odmah odbijam ili neformalno primam na odreñeno vre sve dok ne dobije šansu da se pokaže. Primiću vas pod tim uslova, ako želite."

„Želim, Vaša milosti. Mnogo vam hvala." „Kleknite!" Prošapta Agr. „Na jedno koleno." Spustih se na jedno koleno i pognuh glavu. Na neki

način, kao da su me proglašavali za viteza. ,,Vi mene prihvatate kako biste me isprobali, Vaša

milosti, ali ja vas prihvatam kao svog gos... gospodara..." Uri i Baki potpuno su me izbacile iz koloseka. Jedna od njih dve posmatrala me je i smejala se. Marder i Agr nisu je čuli, ali ja jesam. „Kao svog gospodara i gazdu, čak i u smrti." Tada sam zaćutao, prilično izmoren.

„Dobro. Vaša oprema je oskudna, ser Ejble." Podigoh se. „To je, nažalost, istina, Vaša milosti." „Nameravam da vas šaljem na svoje neprijatelje

kako biste se pokazali - i uveren sam da ćete to i učiniti - ali zbog sopstvene časti ne mogu, niti želim da vas pošaljem nenaoružanog."

„Koliko znam, Vaša milosti, običaj je da vitezovi čekaju na mtovima i izazivaju na borbu svakog ko želi da preñe na drugu stranu. Tako bih, uz vašu dozvolu, nabavio oklop, koplje, kao i dobrog konja. Sve što mi treba."

Agr frknu. „Bez konja, koplja ili štita? Poginućete." Slegnuh ramenima. „Ipak bih voleo da pokušam." „Kao mlad sam se okušao u tome, ser Ejble", reče

Marder pako. „Verovatno sam bio vaših godina. Nije to turnir sa zatupljenim oružjem. Mogu da vam pokažem

ožiljke." „Meni bi to bio prvi put, Vaša milosti. Svejedno

mogu da vam pokažem ožiljke i gomilu modrica." „Imao sam ih i ja nekada." „Siguran sam da jeste, Vaša milosti", rekoh. „Ali,

sami ste rekli da je to bilo nekada. Sada je došao red na mene i voleo bih da pokam."

Marder se na trenutak namršti, ali grča ubrzo nestade i on se grohotom nasmeja.

„Čuješ li ti ovog deliju?" Gurnuo je laktom Agra. „Kladim se da bi on ovako jurišao i na Angrode!" Agr snuždeno klimnu. „Jurišao bi, Vaša milosti, samo da mu date konja." „Može i pešice, Vaša milosti", rekoh, ,,ako ne date

konja." „Čujte sada moju odluku." Marder prestade da se

smeje i uoilji se. „Ostaćete petnaestak dana ovde, u Ravnozidu, da se oporavite. Nakon toga će vam gospodar Agr dati sve što vam treba. Otići će do nekog udaljenog mosta, rečnog gaza ili planinskog prevoja, kao što ste predložili, i ulogoriti se tamo. Zadržaćete se tamo do zime - sve dok se u luci ne pojavi led. Kada stegne zima, vratićete se da nam iričate kako je bilo."

„Šta ako izgubi svoju prvu bitku, Vaša milosti? Onda će biti iubljeno i sve što sam mu dao", reče Agr.

„Pogledaj ga kako se osmehuje, Agr." Agru se prizor nije mnogo svideo. „Ako će on rizikovati svoj život, mi valjda možemo

nekoliko konja, kopalja i verižnjača."

* Puk se pojavio tog popodneva, pronašavši me na

vežbalištu ko posmatram borbu s batinama. Doneo mi je čistu odeću.

„Pokuš'o sam sve da donesem, ser, al' gazda mi nije

dao dok ne platimo. Nekol'ko noćenja i 'ranu." „Pobrinućemo se danas za to", rekoh. „Samo treba

proći kroz kapiju i spustiti se niz brdo." „Malo je dalje od toga, ser." ,,Ne mnogo. Ali, hteo bih malo da vežbam s

motkom pre nego što krenemo. Ti gledaj i reci ako ti se učini da nešto pogrešno radim."

On me posluša, progovorivši tek kada smo se, tog popodneva, na pozajmljenim konjima spuštali ka Forsetiju:

,,To vitezovi rade, je l' tako? Jašu jedan na drugog, k'o vi i onaj drugi - kako mu beše ime?"

„Ser Vodet." Klimnuh glavom. ,,Da, to vitezovi rade."

,,Pa, fino izgleda, ser, ali mi nije jasno čemu služi." Počeh da objašnjavam, ali me on istog časa

prekinu. „Recimo da ja pešačim. Kad bih vas ugled'o kako

mi se približavate s tim dugim kopljem..." ,,To je motka", rekoh. ,,I vašim velikim konjem, izmak'o bih se, zar ne?

Ionako ne mišem baš konje." Gadljivo je pogledao ka svojoj životinji. ,,A kad bih jah'o nekog dobrog konja, obiš'o bih vas."

„Nisam dovoljno vešt sa kopljem", rekoh, ,,ali obučen vitez me u punom galopu da satera vrh motke kroz zanjihani prsten veličine dlana. Tako da bi morao što dalje da odskočiš."

Puk se zamisli. ,,A što se tiče obilaženja, vitez sa dobrim konjem

zakačio bi te svaki put postrance. Nasadio bi te na motku pre nego što uopšte poeš da se braniš. Tako bi bilo pod uslovom da vas je samo dvojica."

„Valjda bi." ,,U borbi iza tebe jaše duga linija vitezova. Iza nje je

još jedna, ako je u pitanju vojska kralja Arntora. Laka

konjica sastavljena od štonoša i vojnika čuva im bokove, a pešadija i strelci štite pokretnu tvavu. Vidiš, sve sam to saznao u razgovoru sa učiteljem Toupom. Navno, vitez biva i potučen, naročito u planinama gde neprijatelj ima priliku da se popne iznad njega i gaña ga kopljima ili obrušava debla niz padine. Pobeda nikada nije jednostavna."

Puk lagano klimnu glavom. „Jašta ser. Nadam da vas nikad ne pobediti, ser." ,,I ja se nadam. Ali, svestan sam da nema lakih

bitaka. Nadam se zbog časti koju bi mi ukazao vojvoda Marder. Zbog časti, dobrih konja i još mnogo toga. Svog imanja. Voleo bih da se približim kraljici Diziri, iako će uvek postojati razlika izmeñu nas. Lord Olof mi je rao da su se kraljice i ranije udavale za vitezove. To nije toliko neuobajeno."

Puk odmahnu glavom. ,,Ja se samo nadam da vas neće ubiti, ser. Samo

toliko." „Hvala ti", rekoh. Neko vreme jahali smo u tišini na

toplom prolećnom suncu. Ali, savest mi nikako nije dala mira. „Sećaš se šta sam rekao o pešadincima oko pokretne tvrñave, Puče? Ako ostaneš sa mnom, postaćeš jedan od njih. Dobićeš sekiru, kaput od kuvane kože i metalni šlem. Možda i više od toga, ako uspem da ti obezbedim."

,,Ne može biti gore od Osterlinga na moru, ser." Popeli smo se na vrh jedne uzvisine. Zaklonivši oči

rukom, ootrio sam gazdinsku kuću u dolini ispred nas, bogato imanje koje sam zapazio još na putu ka Ravnozidu.

„Eno tamo kuće sa dobrim barom, Puče", rekoh. „Možemo da napojimo konje i skvasimo malo usta."

TRIDESET I PETA GLAVA BILO JE LJUDOŽDERA

Puk je i dalje zamišljao bitku. „Ako me stave iza, kod kola, ko ću se brinuti o

vama? Šta ako vas neko natakne na koplje, ser? Kako ću vas pronaći u celoj gunguli?"

,,To će biti zadatak mog štitonoše, ako ga budem imao."

„Meni i dalje nije jasno zašto vitezovi nasrću onako jedan na drugog, kao vi i ser... ser..."

„Vodet." ,,Da. Nijednom ga niste povredili, samo ste ga

oborili s konja." Ispravih ga. ,,On je mene oborio, Puče. Tri puta."

„Samo dvaput, ser. Treći put..." „Sve skupa triput. Tvoja teorija ima toliko rupa da

ih ne vredi krpiti." „Ako vi tako kažete, ser." „Osim toga, skoro pa smo stigli do imanja. Priznaću

ti da nikad nisam bio u pravoj bici u kojoj se vitezovi tuku na konjima. Sve što sam ti ispričao i ono što ću ti tek ispričati o viteškim borbama, naučio sam od ser Ravda, učitelja Toupa i ser Vodeta. Ponajviše od učitelja Toa. On je prepun informacija i mogao bih satima da ga slušam."

„Deluje k'o fino mesto, ser", reče Puk, bacivši pogled na kuću. Imala je sveže okrečene zidove od pletera i blata, kao i nov slamnati krov.

„Bogatiji su od većine ljudi na koje smo naišli." Zastadoh, pretivši se ostrašćenog urlika učitelja Toupa. ,,Ti prigovaraš što se ser Vodet i ja nismo dovoljno izranjavali, a kamoli poubijali. On me je srušio sa konja, a jednom sam imao sreće da ja srušim njega."

„Jašta ste", reče on zadovoljno. „Kao prvo, moraš da shvatiš da ser Vodet i ja nismo

ni pokušali da ubijemo, čak ni da povredimo jedan drugog. Vitezovi odlaze u bitke kako bi se meñusobno ubijali."

Puk klimnu sa oklevanjem. „Služili smo se motkama za vežbu koje su

načinjene od mekšeg drveta. Za vežbu ti ne treba čvrsta motka. Neko bi mogao da se ozledi ili da pogine. Pravo koplje je čvrsto da čvršće ne može biti. A ima i ziljen metalni vrh. Naše oružje bilo je zatupljeno. Jedan od Osterlinga uspeo je da probije moju verižnjaču tako što me je napao velikim bežom, sećaš se? Bilo je sasvim dovoljno da pokida nekoliko prstenova."

„Jašta. Plašili smo se da ne umrete, ser." „Verovatno i bih da nije bilo Garseka. Zamisli sada

da veliko ratno koplje, a ne bodež, probija moju verižnjaču, potpomognuto tinom viteza i konja u galopu."

Puk se počeša po glavi. „Prošlo bi kroz nju k'o kroz sir, ser." „Tako je. Pored toga, ser Vodet i ja ciljali smo

štitove jedan drugom. Koplja u pravoj bici obično i udaraju u štitove."

„Al' šta imate od toga? Već sam vam rek'o, ser." „Uglavnom ništa. Meñutim, štitovi koji se koriste u

bitkama mnogo su lakši od ovih sa kojima vežbamo i koplje ponekad proñe kroz njih. A čak i kada ne proñe, vitez čiji je štit pogoñen često pada sa sedla, baš kao ja. Sećaš se šta sam rekao o drugoj liniji vitezova? Zisli sada da si vitez koji je ošamućen nakon pada iz sedla."

Stigli smo do gazdinske kuće. „Radije ne bih", reče Puk, ,,ako nije problem."

Sjahao je, uznemirivši pritom nekoliko pataka i gusaka. „Možda bi mog'o da krenem prvi i najavim vas."

U dovratku se pojavi sredovečna domaćica. ,,Mi smo dobronerni putnici koji traže malo vode za

sebe i svoje konje", povikah ja. „Pustite nas da se

okrepimo i nećemo tražiti ništa više." Pošto nije odgovarala, dodadoh: „Ako biste radije da ostanemo žedni, recite nam i

mi ćemo otići." Puk joj se približi, vodeći konja za sobom. „Ovo ovde je ser Ejbl, najhrabriji vitez vojvode

Mardera." Klimnula je, odmerivši me pogledom. „Delujete mi dovoljno hrabro. I snažno." ,,I ožednelo. Tukao sam se na turnirima i jahao

gole glave. Memo li da dobijemo malo vode?" Na kraju je odlučila. „Imamo jabukovače, ako želite. Zdravija je od vode.

Možda par tvrdo kuvanih jaja, malo hleba i kobasice?" Tek tada sam shvatio koliko sam gladan. „Biće nam zadovoltvo da vam platimo, gospoño.

Krenuli smo u Forseti da izmirimo dug s krčmarom tako da ćemo platiti i vama."

„Nema potrebe. Uñite." Uvela nas je u kuhinju; prostranu, osunčanu sobu

sa kamenim podom i vezama crnog luka obešenim o krovne grede. „Sedite. Vitovi poput vas prolaze drumom skoro svaki dan, i to je dobro. Od pljaaša ostali su samo poreznici. Većina vitezova, doduše, ne svraća ovo. Niti nam uzvraća kada im poželimo dobar dan."

„Možda nisu tako žedni kao mi." „Odmah ću vam doneti jabukovaču. Burence je u

podrumu." Zena žurno izañe iz prostorije. „Valjalo bi da donese nešto žestoko." Puk obliza

usne. Složih se s njim, razmišljajući o tome šta bi mogla da traži za uzvrat.

Vratila se sa tri lipova poslužavnika koje je spustila na sto.

„Svež hleb. Skoro pa svež, u stvari. Juče sam ga ispekla." Izvadila je kobasicu iz džepa pregače i spustila je na drvenu dasku, isekavši pom dugačkim nožem

nekoliko debelih kolutova. „Letnja kobasica. Dimimo je tri dana, nakon čega može da stoji na suvom."

Zahvalio sam se i probao kobasicu. Bila je veoma ukusna.

„Zovete se ser Ejbl? Delujete mi kao suviše prizemna osoba za viteza."

Zastadoh na pola gutljaja i rekoh da se trudim da tako i ostane.

„Jeste li zaista najhrabriji vojvodin vitez?" „Jašta!" uzviknu Puk. „Sumnjam u to", rekoh ja, „iako ne mogu biti

siguran. Da vam pravo kažem, ne verujem da bi u Ravnozidu ijedan vitez oklevao da ukrsti oružje sa mnom. S druge strane, ni ja ne bih oklevao da ga uktim sa njim."

„Plašite li se duhova?" Slegnuh ramenima. „Kad se ne plašim živih ljudi,

ne vidim što bih se plašio mrtvih." „Nije u pitanju čovek." Bacila je pogled ka Puku koji

je, potpo trezan, privodio kraju svoj krčag. „Želite li još malo?"

Odmahnuo je glavom. „Ako je reč o duhu žene", rekoh, „onda ona traži

nešto što smatra da joj pripada. Na jugu sam razgovarao sa staricom koja mno zna o duhovima i od nje sam čuo da duhovi žena uglavnom ukazu na ubistvo. Najčešće zahtevaju da se zadovolji pravda i ništa drugo."

„Nije žena." Gazdarica ustade kako bi dohvatila veknu hleba.

„Duh deteta? To je tužno." „Volela bih da je to." Zaokupila se sečenjem hleba

kao da time kontroliše svoja osećanja. ,,Da ne mislite možda na elfe? Oni nisu duhovi." „Verovatno znate kako su nastali vitezovi." Priznadoh da ne znam, rekavši da mi to nikad nije

ni palo na pamet. Zatim je zamolih da mi ispriča celu

priču. „Nema nikakve priče. U davna vremena, svuda je

bilo ljuddera. Kao i zmajeva. Raznihvčudovišta. Onih džinova što sada žive u zemlji leda. Mnogo džinova. Čovek koji bi ubio jednog od njih postao bi vitez, ali vremenom su svi istrebljeni tako da su počeli da se računu i drugi podvizi."

„Još uvek mi niste rekli čiji je to duh." „Ljudoždera. Sigurno je ubijen na ovom mestu, jer

progoni me imanje." Puk se osvrnu oko sebe kao da ga traži pogledom. ,,Ne brinite", reče gazdarica. „Dolazi samo noću." „Onda ne možemo da vam pomognemo", rekoh.

„Moramo da odemo do Forsetija." Uzeh još jedno parče letnje kobasice, posujavši da će je ubrzo skloniti van domašaja. „Nećemo noćiti ni tamo, ni ovde, jer sam obećao gospodaru Agru da ću mu noćas vratiti konje."

Žena se snuždi. „Verovatno ćemo sledeći put ovuda prolaziti po

mraku. Mogli bismo tada na trenutak da se zaustavimo i proverimo je li sve u redu."

„Moji sinovi i ja bismo se radovali k'o golubovi, ser Ejble. Dali bismo vam da pregrizete nešto i napojite konje."

Pucnuh prstima. „Tako je. Treba dati konjima vodu. Puče, mim te da

se pobrineš za to." ,,Ne treba im dati previše, ser." ,,Ne valja kad su zagrejani od galopa. Sada više

nisu vrući. Stali su u hladovini i terali muve dok smo mi jeli. Dobro ih napoji." „Jasno, ser."

„Ja održavam ovo imanje sa svojim sinovima, ser Ejble. Snažni su to momci, obojica, ali ne smeju da se suprotstave duhu. Dans je probao i ovaj ga umalo nije ubio. Bolovao je više od godinu dana."

Rekoh da prvi put čujem za takve posledice straha.

„Slomio mu je obe ruke, zamalo mu iščupavši jednu."

Nakon toga poželeo sam da razgovaram sa sinom, ali on je ra dio oko kuće. Ipak, priču nisam zaboravio.

TRIDESET I ŠESTA GLAVA BUTELJKA I ŠKOLJKA

U točionici Buteljke i školjke (bila je to velika,

jednostavna, prljava prostorija koja je mirisala na prosuto pivo) gazda mi je ponosito uručio račun.

,,Ne umem da čitam", rekoh mu, „barem ne ovo vaše pismo. Voleo bih da umem... Ali, moraćeš da mi pročitaš pre nego što naučim." Rastvorih račun na stolu. „Sedi i govori. Vidim znakove na papiru, ali ne znam šta znače."

On se namrgodi. „Pravite budalu od mene, je li?" „Nipošto. Ni ja ni Puk ne umemo da čitamo, ali me

zanima šta mi sve naplaćuješ." Stao je pored mene i upro prstom u papir. „Ovo ovde je konačan broj. Sve skupa pet sajlda." ,,Za tri dana? Da nije mnogo?" „Tri dana rente za najbolju sobu koju imam. To je

ovo ovde." Pokazao je prstom. „Ovde je hrana, ovde piće."

Puk nije smeo da ukrsti pogled sa mnom. ,,I hrana za vašeg psa. To je ovde." Uhvatih ga za ruku. „Kako? Ponovi to." „Hrana za vašeg psa." Gazdi kao da je postalo

nelagodno. ,,Vikog smeñeg psa sa šiljcima na povocu. Odnosno ajkulinim zubima umesto šiljaka. Davali smo mu kosti iz kuhinje, stare vekne hleba sa saftom, ostatke mesa i ostale stvari koje vam čak nisam ni zaračunao. Ali, ukrao je pečenje, a to ipak košta."

„Kada sam došao ovamo, nisam imao psa." Pojačah

stisak, osivši da će krčmar zbrisati prvom prilikom. „Meñutim, imao sam ga ranije. Puk ga je video. Pokazao si mu ga, zar ne? I pitao ga zna li kome pripada?"

Puk mahnito odmahnu glavom. „Nikad mi nije pokaz'o psa, ser, kunem se. Nit' mi

je ikad pomen'o ijednog." „Ionako sam hteo da te kaznim", rekoh, „zato što si

pio, iako znaš da nemam mnogo novca. Ali, ako si slagao za Gilfa, uopšte te neću kažnjavati. Ako si zaista to uradio, nas dvojica smo ovog trena završili i bilo bi ti bolje da me se ubuduće kloniš."

Puk se isprsi. „Nikad nisam vid'o nijednog psa u ovoj krčmi, nit'

sam čuo da ga je iko pomen'o, ser. Ni gazda, ni bilo ko drugi - ni vašeg psa Gilfa koji je, obojica se sećamo, skočio onda preko ograde, ni bilo kojeg drugog psa."

Gazda je pokušavao da se izvuče. „Zašto ga nisi pokazao Puku?" pitah ga. „Pokušavao sam, ali on je spavao." „Prošle noći, pun tvog piva. Sigurno ti je rekao da

sam mu dozvolio da pije koliko god želi." Gazda ništa ne odgovori.

„Rekao si da je pas ukrao pečenje. Zašto mu ga tada nisi pazao? Zar Puk nije bio u krčmi sve dok ga Modguda nije pokupila?"

„Poslala je dečaka na konju, ser", objasni Puk. „Vratili smo se nazad u istom sedlu, ser."

„Što znači da je Puk jutros bio budan", rekoh, „pošto ga je Modgudin dečak pronašao i razgovarao sa njim."

„Nismo mogli da ga uhvatimo, ser Ejble. To je veoma zao pas."

„Kao i ti." Pomislio sam na račun i na nekoliko zlatnih septra koji su mi preostali. Mogao sam da platim, ali mi se nije davao novac. „Neću da platim za pečenje. Da je ukrao ceo komad, ne bi ga ti posle hranio.

Iako si znao da se pas mota po okolini, ostavio si meso u kinji. Ukradeno pečenje je cena za tvoju nepažnju."

,,U redu", reče gazda. „Pustite mi ruku i otpisaću vam to."

„Koliko si mislio da ga naplatiš?" „Dvadeset i četiri unce. Odbiću vam. Rekao sam da

hoću. Pustite me." Odmahnuh glavom i ustadoh od stola. ,,Ne još. Ponudiću ti dogovor. Platiću ti dvadeset i

četiri unce", slobodnom rukom izvukoh velike mesingane novčiće iz vrećice za pojasom, ,,ako mi ovog trena pažeš mog psa. Tada ću te pustiti. Šta kažeš?"

,,Ne mogu. Pobegao je." Sklonih novčiće. „Onda ti neću platiti ni za hranu koju si mu davao,

jer si ga pustio da pobegne a nisi obavestio mog slugu. Niti ću ti dati za ono što je Puk popio. Kada to odbiješ, možemo da popričamo o ostalom. To ću ti isplatiti, ako me ne prevariš."

„Pet sajlda. Pet, manje dvadeset i četiri unce za hranu za psa. Toliko - ili zovem stražu."

Podigao sam ga, prevrnuo i ispustio na pod. ,,Ja sada živim u zamku Ravnozid. Idi kod vojvode

Mardera da zahtevaš pravdu i siguran sam da ćeš je dobiti. Ali, pametnije bi ti bilo da prvo razmisliš o tome. Ko zna, možda se predomisliš."

Ostavili smo ga da leži na podu i popeli se u našu sobu, oprali se i obrijali, a onda spakovali sve što smo poneli sa Trgovca sa zapada.

Kada smo sišli u točionicu, zatekli smo viteza u zelenom ogaču kako nas čeka. Zamahnuo je mačem ka mojoj glavi, ali ja sam se sagnuo, tako da se sečivo zabilo u okvir vrata. Nasrnuh na njega pre nego što je oslobodio oružje, oborivši ga na pod. Zamolio je za milost kada ga je vrh sopstvenog bodeža zagolicao po grlu.

Otresavši prašinu sa sebe, uverih ga da će sve biti u redu i ustoh sa poda.

,,Ja sam ser Ejbl od Visokog srca i zahtevam da mi prate oklop i štit, sve osim mača. Zatim, svog konja, odnosno konje, ako ih imate više, kao i svoju torbu. Slobodno zadržite odeću, život i mač. Neću tražiti nikakav otkup za vas. Dajte mi svoje stvari i možete da idete."

,,Ja sam ser Najtir od Pravidvora." Vitez ustade i nakloni se. „Vaša ponuda je velikodušna. Prihvatam je."

,,He", reče Puk i ja ga ošinuh pogledom. Najtir odveza svoj štit i nasloni ga na šank, skinu

šlem, ogrtač i verižnjaču, odlažući ih na najbliži sto. „Šlem mi je ostao na sedlu", reče. „Smem Ii da

zadržim ogrtač? Pod njim nosim oružje." Klimnuh glavom. „Hvala vam." Odvezao je torbu i predao mi je u

ruke. „Pet saja i nekoliko bakrenjaka. Rekli ste da zadržim mač. Da li se to odnosi i na korice i opasač?"

Ponovo klimnuh. „Gazda vas je nazvao banditom. Porazgovaraću s

njim jednom prilikom." „Baš kao i ja", rekoh i naredih Puku da pregleda

konja i prijavi mi ako pronañe više životinja. „Imam tri konja", reče Najtir, izvukavši jednim

promišljenim potezom mač iz drveta. „Pozovi usput mog štitonošu, momak."

Puk požuri napolje. Nije trebalo da se okrenem za Pukom dok je izlazio,

jer me Najtirov udarac umalo nije počistio s nogu. Poskočih, održavši nekako ravnotežu, dok je vrh njegovog sečiva parao prednji deo moje tunike. Verujem da bi me sledeći udarac sigurno ubio da vrh Najtirovog mača nije zastrugao po niskoj tavanici. Uspeh da izvučem Mačolomca i nadnem, udarivši pljosnatim delom po Najtirovom licu. Kada je štitoša ušao u krčmu,

vitez je sedeo na podu i pokušavao da zaustavi krvenje. Štitonoša žurno priñe i pokuša da mu pomogne, ali Najtir nije hteo da skloni ruke sa lica. Ćutao je kao zaliven.

„Vaši konji sada pripadaju meni", rekoh štitonoši. „Puče, ima li meñu njima jurišnog konja?"

„Ima jedan dobar kojeg je jah'o vitez", odgovori Puk. ,,Ne znam da l' bih ga baš nazv'o jurišnim, ali nije loš. Onda ima njegov", Puk paza na štitonošu, ,,i jedan tovarni konj."

„Šta god da se nalazi u tovaru", pogledah u štitonošu, „sada je takoñe moje. Zadržaću tog konja i onog kojeg je jahao tvoj gospodar. Da li je onaj kojeg si ti jahao zaista tvoj ili pripada njemu?"

,,On je ser Najtirov, ser..." „Ejble." „Ser Ejble. Ja... vi nemate nikakav oklop." „Sada imam. Dajem ti nazad konja. Obrati pažnju.

Pripadao je ser Najtiru, ali ja sam mu ga oduzeo nakon pobede i sad ga dajem tebi. Pošto je tvoj, hoću da prebaciš gospodara preko sedla i odvedeš ga do prvog lekara."

Stitonoša klimnu glavom. „Ima jedan ovde, ser Ejble. Ja... Zaista ste pravi

vitez. Nadam se da ću uskoro postati takav." Poželeh mu sreću.

„Moram da vam kažem da sam bio meñu onima koji su vas tli na vežbalištu. Ne znam da li bi uopšte trebalo da mi dajete Razbača."

Najtir izgovori nešto nerazgovetno. „Neću ti uzeti Razbijača", rekoh štitonoši. „Tvoj je.

Stavi svog gospodara na njega i odvedi ga odavde." Puk i ja izañosmo napolje da ih ispratimo. Kada su

zašli za prvi ugao, Puk me upita da li želim da pregledam sadržaj tovara. Odmauh glavom i rekoh mu da pronañe gazdu krčme.

„Ovde, ser? Ja bih rek'o da je on odavno zbris'o." „Ipak ga potraži. Neka ti neko pomogne, kuvar ili

neko drugi. Potraži i njih. Ja ću isprobavati ser Najtirovu opremu u točionici."

Meñu stvarima nalazio se i Najtirov mač. Nisam ga želeo, ali sam ga sa zadovoljstvom proučio. Bio je nešto veći i teži od Ravdovog, mada i lošiji. Sjurio sam ga u vrh koca kako bih se uverio u njegovu snagu. Prošao je kroz deset ili petnaest centimetara drveta i onda se zaustavio. Tamo ga i ostavih.

Puk me je, vodeći sa sobom podebelu ženu rumenih obraza, zatekao kako zatežem kaiševe Najtirove verižnjače.

„Ovo je gazdina žena", reče, ,,a ovo je moj gospodar, ser Ejbl od Visokog srca."

Kleknula je pred mnom, a ja joj objasnih da sam iznajmio sobu na tri noći.

,,Na spratu, s prednje strane", dodade Puk. „Znam ovog." Gazdina žena pokaza palcem na

Puka, „al' vas vidim prvi put, ser Ejble. Rek'o mi je da mu je gazda vitez, al' mu nam poverovala."

„Mnogi ljudi ne bi poverovali u ono što mornari vide." Slegnuh ramenima. ,,Da li bi mu poverovala kada bi ti rekao da je bio na Staklenku?"

,,Ne, ser!" „Nije ni čudo. Ali, i ja sam ga video, i koračao

njegovim pašnjacima. Mornari lažu kao i ceo ostali svet i to zbog istih razloga. Ali, ja ti sada govorim istinu."

„Nikad vas ne bih optužila za laž, ser Ejble." „Hvala ti. Ako ni ti ne budeš lagala, postaćemo

dobri prijatelji. Znaš li gde ti je muž? Voleo bih da popričam s njim."

„Nemam pojma, ser Ejble. Izgleda da je otišao." ,,Da, izgleda. Pre toga mi je ispričao za psa koji je

navraćao ovamo. O velikom, smeñem psu sa okovratnikom sa šiljcima."

Klimnula je glavom. ,,Sa kojeg visi parče otkinutog lanca." „Tako je. Tvoj muž misli da je pas moj, a ja se

nadam da je u pravu. Izgubio sam ga pre izvesnog vremena. Znaš li gde je sada?"

,,Ne, ser. Videla sam ga juče i ne znam kud se denuo. Svi smo ga jurili i pokušavali da otmemo pečenje nazad, al' nam je pobegao. Stvarno je velik, ima klempave uši i ogromne grudi."

,,To liči na Gilfa. Javi mi ako se vrati i budi dobra prema njemu. Biću u zamku Ravnozid."

„Daću sve od sebe, ser." Pažnju gazdine žene okupira Najtirov mač.

Rekoh joj kome je pripadao i dodadoh da ona i njen muž ne smeju da ga diraju sve dok se vlasnik ne vrati po njega. Ponovo mi se naklonila.

„m da će vam smetati..." počeh ja. Ona odmahnu glavom. „Ljudi će svraćati da ga vide, ser Ejble. Usput će,

dok budu zurili u njega i slušali našu priču, popiti po koju. Nešto ćemo i zaraditi."

„Nadam se. Ali, moraćete da ga vratite ser Najtiru kada doñe po njega. Recite mu da sam mu ga ostavio, jer mi nije bio potreban."

,,Je li vam on prijatelj, ser Ejble?" Puk se nasmeja. „Baš se nameračio na mene", rekoh. „Sigurno me je

pratio doe, a onda preplašio tvog muža pre nego što smo se potukli. Primetila si šta je uradio od dovratka."

Ona s oklevanjem klimnu. Račun se nalazio tamo gde sam ga ostavio. Uzeh ga

i pokazah joj. „Raspravljao sam se sa tvojim mužem oko ovog. Po

njemu sam dužan pet sajlda. Smatrao sam da je to previše."

Ona ga prouči.

„Gorn ponekad preteruje, ser Ejble." „Dešava se svima. Umeš li da pišeš?" Klimnula je. „Platiću ti četiri srebrna sajlda ako preko celog

računa napišeš da je izmiren i potpišeš se. Možeš da staviš i datum." Ona požuri po mastilo, pesak i pero.

TRIDESET I SEDMA GLAVA

ZELENI VITEZ

Tog dana sam se baš najahao i sve me je bolelo, ali

sam ipak potpuno samouvereno stavio nogu u uzengiju i prebacio se u sedlo. Najtirov konj bio je nabijeni riñan sa velikom belom flekom na glavi, nervozan i energičan, ali suviše mali i slabašan za jurišnog konja. Zeno bojno koplje (sa zastavom) uzdizalo se sa prelepog ratnog sedla od zelene kože.

Riñan zacupka postrance, zaklepetavši potkovanim kopitima po popločanoj ulici.

„Dobro je što ja ne moram da ga jašem", reče Puk dok je vrao Najtirov štit na tovarnog konja.

„Pazi kako to radiš", rekoh. „Jedino mi štit odgovara."

„Ima njegov znak na sebi, ser." Puk je zatezao poslednji čvor.

„Misliš na grb?" Čvrsto sam držao riñanove uzde. ,,A-ha, ser. Ovcu sa velikim rogovima, ser, mada su

mogli da budu i veći." „Prefarbaćemo je. Treća ulica uzbrdo, pa četvrta

prema zapadu." Puk klimnu glavom, podozrivo posmatrajući svog

konja. „Znak mašica i malja, ser." „Umeš li da vodiš dva konja, Puče?" „Ako 'oće jedan za drugim, onda umem. Neki 'oće,

neki neće. Nikad ne znate dok ne probate."

Oružar kod koga smo ostavili verižnjaču bio je krupniji, mlañi i sporiji od gospodara Morija. Sada je podigao moju novu košulju i, zviždućući sebi u bradu, odneo je do prozora pod bolje svetlo.

„Dobio sam je od ser Najtira, ako ti to nešto znači", rekoh.

„Dvoslojna. Nije naše izrade, al' nije loša." „Ako možeš da produžiš ramena i rukave..." „Neg' šta neg' mogu, ser Ejble. Ali, to košta." „Ove verižne pantalone. Ne znam ni kako se u

stvari zovu. Oaviću ti ih, ako mi središ košulju." Pruži mi ruku. „Moram da vam uzmem mere, ser Ejble. Detalje

ćemo srediti kada doñete po nju. Ako se pojavite ujutro, dobićete je po podne."

„Pitajte ga za štit, ser", reče Puk. „Rekli ste da vam se sviña."

„Tako je." Uzeh ga iz Pukovih ruku i pokazah oružaru. „Možeš li da prefarbaš ovna, ali da se to ne primeti?"

„Neg' šta." On uzme štit i pregleda ga. „Koža preko vrbine oove, verovatno duple." Ponovo pogleda u mene. „Isprepletena je to da ne pukne. Moraću da skinem kožu kako bih bio siguran. Ovo je radio dobar majstor i sigurno ne bi stavio samo jedan sloj. Neću zaglati ako ne želite. Samo ću prefarbati lice. Šta biste umesto ovna?"

„Šta kažete na srce, ser?" upita Puk, pošto sam ja ćutao. „Srce ispod kojeg je sunce. To bi bilo fino."

Odmahnuh glavom. „Cena zavisi od slike", reče oružar. „Što je više posla

za mog slikara, to je usluga skuplja. Jednom su mi tražili tri srca i tri lava na iom štitu. Odradili smo posao, al' grdno je koštalo."

Rekoh da nikad ne bih stavio lava. ,,Pa, šta biste stavili? To je pitanje." Pomislih na zvezde i pruge i na sve one školske

timove koji se zovu Risovi, ali to mi nije odgovaralo. Puk odšeta do zida i skinu sa njega dugački nož.

Imao je crno sečivo i Puk ga sa zanimanjem prouči. „Elfska izrada", reče oružar. „Imam samo taj. Jeste

li ikad vidi nešto slično, ser Ejble?" ,,Ne, ali bih voleo." Puk mi dobaci nož. „Vole te oštrice u obliku lista. To me izluñuje." „Meni izgleda skroz dobro", reče Puk. Okretao sam sečivo na sve strane kako bih uhvatio

odsjaj. ,,Vidim prelive na metalu, nalik brzacima u potoku."

Oružar klimnu. „Legure metala. Kada mi mešamo metale, oni se

spajaju kao voda i sirće. Kod njih to više liči na vodu i ulje. Metali se spajaju, ali ipak ostaju odvojeni. Shvatate?"

,,Da", rekoh. „Baš to i gledam." Razmišljao sam o tome da li da prekinem ovaj razgovor. Ipak nisam. ,,Ti veruješ u elfe. Dosta ljudi ne veruje."

Oružar slegnu ramenima. „Znam ono što znam." „Moj gospodar..." započe

Puk, ali ga prekinuh pokretom ruke. ,,I njegov gospodar veruje. Sigurno znaš mnogo toga o mačeva. Da li si ikad čuo za Eternu?"

,,To je slavan mač. Pesme su pisane o njemu." „Znaš li gde je sada?"

Oružar odmahnu glavom. „Napravili su ga Vatreni elfi, baš kao i taj nož.

Iskovao ga je njihov kralj uz pomoć magije. Nemoguće ga je lomiti, nemoguće saviti. Oštre ga samo zmajske kandže, mada ga e potrebno ni oštriti. Bio je u rukama slavnih kraljeva i vitezova, al' znam kod koga je sada. Verovatno je u tom svetu elfa."

„Koji se zove Elfris", reče Puk, ,,je l' da, ser?" Oružar ponovo klimnu.

„Znam. Ali nisam mislio da ti znaš. „0vo ovde je Mitgartr. Jesi li znao to?" Puk odmahnu glavom. „Eto vidiš." Ja oprezno nastavih. „Kažeš da je Eternu napravio kralj Vatrenih elfa. Ja

sam čuo da ga je iskovao čovek, kao ti i ja, po imenu Veland."

,,To mu je ime", reče oružar, ,,ali jeste bio kralj Vatrenih elfa. Kralj Veland. Oni ga pominju iako ga je ubio zmaj."

,,To je istina", šapnu neki tihi glas pokraj mene. „Pominjemo ga i uvek ga oplakujemo."

Klimnuh kako bih pokazao da sam čuo. „Štit koji sam ti doneo. Ofarbaj ga u zeleno" rekoh

naglas. „Zeleno, ser. Šta želite preko?" „Ništa. Samo zelenu boju", rekoh. „Prefarbaj ovna

tako da se uopšte ne vidi." Napolju je bilo mnogo hladnije i isprva pomislih da

osećamo jatnu razliku samo zato što smo se udaljili od usijanih peći. Meñ, dok sam zajedno s Pukom napuštao grad, zapadni vetar prebaci dugačku riñanovu grivu preko njegovih očiju, nadigavši usput i moju kapuljaču poput jedra, tako da sam bio prisiljen da je zategnem oko lica.Vetar je bio svež, ili bolje rečeno, prilično hladan.

„Skaj nek' pomogne onima na moru", promrmlja Puk.

Okrenuo se da osmotri horizont iza nas i ja učinih isto. Crni oblaci zaklanjali su sunce. Jedna munja rascepi nebo.

Oboh riñana petama. Ima jedna stvar koju nipošto ne smeš da reš sa viteza, čak ni ako si ga ubio. To su njegove zlatne mamuze. ašno sam želeo da uzmem Najtirove, ali nisam ih ni u jednom tru pomenuo. Takav je zakon. Prvo sam ih želeo zato što označavaju viteštvo,

ali sada samo zato što su mamuze. „Moramo da požurimo", dobacih Puku, ,,ili ćemo

biti mokri do gole kože." On ošinu uzdama konja po leñima, šutnu ga

jednom i opsova, dok se životinja nije dala u žustar kas, umalo ga ne srušivši sa sedla.

„Moram da isečem neki prut, ser. Staću kod prvog žbuna, pa ću posle da vas stignem. Ništa se ne bojte. Jeste možda za razgovor?"

Zauzdah malo riñana. ,,Ne posebno, ali što da ne. O čemu bi da

govaramo?" „Nešto ste se zamislili, ako smem tako da kažem,

pa nisam 'teo smetam, ser. Al', samo da kažem da nema vajde od brzog jahanja. a oluja će nas stići pre nego što dospemo do zamka. Ionako ćemo da nagrabusimo. Što onda da žurimo? Žao mi je samo što će nas ljudi čekati na ručku. Obećali smo da ćemo svratiti."

Pucnuh prstima. „Ono imanje. Tako je! Hteo sam da pričam s

Dansom." „Jasno da ste zaboravili kad toliko razmišljate, ser.

Ima još nto, ser. Taman kad budemo jeli, napolju će nas dočekati potop i oanski vetar. Mislite li da će se gospodar Agr ljutiti ako prenoćimo to i smestimo konje na suvo?"

„Verovatno neće. Preći će preko toga, iako nam nije odobrio."

,,I ja bih tako rek'o, ser. Samo ljudi iz unutrašnjosti misle da je uvek vreme za plovidbu. A kol'ko sam ja vid'o, ljudi iz zamka nisu iz unutrašnjosti, bar kad je reč o konjima, ako znate na šta mislim."

Puk pročisti grlo. „Pit'o bih vas još nešto, ser. Nemojte da se ljutite,

al' što ste onom kovaču rekli da prefarba ceo štit u zeleno? Ne morate da mi odgovorite, ako ne želite."

„Nema tu neke velike tajne. Malo sam razmislio i shvatio da je tako najbolje. Vidi ovo." Skinuh šlem sa jabuke sedla i pokazah mu ga. „Skinuo sam malog drvenog ovna sa vrha i bacio ga. Koje je boje ovo ispod?"

„Zelene, ser." „Tako je. Skupo bi me koštalo da menjam boju, a

nisam u prilici da se rasipam. Ako si primetio, čak je i šlem koji si spakovao zaštićen zelenom bojom."

„Jašta, ser. Mada nisam razmišlj'o o tome." „Slika na štitu bila bi veoma skupa, čak i

jednostavna poput one koju si predložio - srce i sunce. Ja sam pomišljao na drvo prekriveno mahovinom. Na kraju je ostala samo zelena boja. Moja gospa je kraljica Mahovnjaka."

TRIDESET I OSMA GLAVA

VETAR U DIMNJAKU

Kiša je pljuštala kada smo stigli do imanja. Jedan

od sinova oorio nam je štalu, tako da smo ujahali i privezali konje medu već niskane životinje. Rekao sam Puku da treba rasteretiti tovarnog konja kako bi se najeo i malo odmorio.

„Nećete dobit' bogzna šta za jelo", upozori me sin. ,,Mi smo običan svet."

„Baš kao i nas dvojica." Pružih mu ruku. „Zovem se Dans, ser. Mokra mi ruka. Izvin'te zbog toga."

,,I moja je", rekoh mu. Prvo se rukovao sa mnom, a onda i sa Pukom.

Tad nam se pridružio i Ans. Prvo mi se učinilo da se radi samo o umanjenoj verziji Dansa, ali kasnije sam, pod boljim svetlom, video da nešto nije u redu s njegovim leñima.

Pitao sam kako se zove domaćica i Dans mi odgovori:

„Majka Nukara, ser, al' sad još kuva, pa ne mož' da

doñe da se pozdravi." „Shvatam. Ako ova kiša nastavi, možda ćemo vas

zamoliti i za prenoćište, ako imate gde da nas smestite." „Staće kad izañe mesec", promuca Ans. „Vetar će

da stane, a kiša još malo da nastavi." Kasnije sam se uverio koliko je dobar u predviñanju vremena.

Dans klimnu glavom. „Imamo jedan krevet, ser, al' ja ću vam dat' moj."

,,Ja ću spavati na palubi, ser", dobaci žurno Puk. ,,Ne bi mi bilo prvi put."

Nasmeših se, zagledan u uspomene. „Ispred mojih vrata, da me čuvaš od duha." „Jašta ser. Samo nek' proba, ser." „Sutra se vraćamo u Ravnozid, stala oluja ili ne",

rekoh mu. „Toliko jesam čovek iz unutrašnjosti. Ali, ostaćemo ovde noćas, ako nas primi dpmaćica. U tom slučaju, treba skinuti sedla sa konja i nraniti ih. Šta misliš, Danse? Da li ćemo Puk i ja noćas ugledati tog duha?"

„Nije to šala, ser." „Za tebe sigurno nije. Možda nije ni za mene. Prošli

put nam je tvoja majka rekla da si godinu dana ležao u postelji."

Dans klimnu glavom, namrštivši svoje pitomo, suncem opjeno lice.

„Šta ako poželim da ga vidim? Šta treba da uradim?"

Dans baci pogled ka Puku, uveri se da je ovaj skinuo tovar sa konja i pokaza nam da ga sledimo.

,,'Ajmo prvo u kuću, ser, da se osušimo." Ostavivši Ansa da šepa za nama, sledili smo Dansa

kroz pljusak i šljapkali kroz blato do kolena, sve dok nismo ušli u kuću, praćeni grmljavinom dovoljno snažnom da zatrese zidove.

„Kapetanov zvižduk", reče Puk kada se buka malo utišala unutar četiri zida.

Nasmeših se i podsetih ga da bi većina ljudi rekla da je Valotac ljut.

„Nije na nas", objavi Puk. „Nama je ovo potrebno." Ans me uhvati za rukav. „Možda da prespavate u kujni." Tralo mi je vremena

da shvatim da je to odgovor na pitanje postavljeno u štali.

Dans proñe prstima kroz kosu i otrese vodu sa njih.

,,On je vitez, glupane! Vitezovi ne spavaju u kujnama. Doneću vam peškir, ser, da obrišete lice."

Puk se utiša do šapata. „Vatrica je fino zagrejala kuhinju, ser." Drhteći i mokar do gole kože, rekao sam Ansu da

želimo da se pozdravimo sa domaćicom, obećavši da joj nećemo smetati pri kuvju. Uveo nas je u prostranu, veselu, popločanu prostoriju, gde smo se pozdravili sa Nukarom i ugrejali nad vatrom na kojoj se pekao naš ručak.

*

Za jelom, Dans reče: ,,'Teli ste da znate kako mož'te da ga vidite ako

ostanete, ser." Klimnuh i dodadoh da ću, ako treba, rado

prespavati u kuhinji. Nukara odmahnu glavom. „Znam samo šta sam ja uradio. Mislim da vam je

majka već ispričala." Ponovo klimnuh. ,,To je, izgleda, neki prilično žilav duh." Dans žalosno potvrdi klimanjem, a njegova majka

žustro kliu glavom. Ans nije dizao pogled sa svog tanjira. „Jedne noći sam se ćutke pridig'o u krevetu, sve

dok nisam nto čuo. Onda sam se izvuk'o iz postelje, što sam tiše mog'o. Pokazaću vam 'de sam ga prvi put

vid'o." „Možda kasnije." „Bilo je toplo, tako da smo otvorili prozore i on je

zbris'o kroz jedan, a ja sam ga stig'o na južnom pašnjaku. Bio sam snažan čovek."

„Znam da jesi. Upamtio sam kako si mi stisnuo ruku."

„Onda sam bio još jači. Al' duh je bio jači od mene. Mnogo jači." Očito ga je bilo stid.

Nukara je s očekivanjem zurila u mene. ,,Je l' da se nećete rvati s njim, ser Ejble? K'o

Dans? Mislila sam da ćete... ne znam ni sama." „Neću..." Zaćutao sam dok je jezivi fijuk vetra

ispunjavao sobu, duh nestvarniji od onog kojeg sam mislio da uhvatim.

„Oluja se pogoršava", promrmlja Dans. ,,Da." Ustadoh od stola. Nukara se iznenadi. „To je samo vetar u dimnjaku, ser Ejble." Složih se s njom, ali u isto vreme setih se šta je

rekla Diziri na našem rastanku, svestan da moram da krenem. Puk ustade za mnom, ali mu naredih da se vrati za sto i dovrši jelo.

Nakon toga pokupio sam se bez zadržavanja i izašao napolje, nadajući se da nekim pokretom ili nepromišljenom rečju neću odati svoju tajnu. Iza kuće nalazio se natkriveni trem pod kojim sam se zatavio i sigurno nekih pola minuta zurio u kišu. Možda sam se zato i mimoišao sa njom.

*

Ne znam koliko mi je trebalo da preñem preko polja

i pašnjaka i dospem do šume na drugoj strani. Kretao sam se sporo i teško, poute glave, sa podignutom kapuljačom kako bih zaštitio lice, ali nisam posustajao.

Stigavši do prvih stabala, počeh da je dozivam, dovoljno blesav da pomislim kako će me, pošto se vetar malo utišao, sada moa čuti. Ni kiša nije više onako pljuštala. Iako nije stala, bila je osetno slabija.

„Ako ti treba žena", javi se nežni glas, tik do mog uva, „znam jednu kojoj bi bila čast."

Poskočih. Pored mene je stajala crvena elfkinja, visoka i vitka poput usijanog žarača.

„Vratila sam se, gospodaru", reče, ,,i zovem se Baki. Verovatno si me zaboravio."

„Pravo da ti kažem, pitao sam se gde si", odgovorih. „Donela si mi Mačolomca i luk, i ostavila ih ispod mog kreveta."

„Tada si mi rekao da idem i ostavim te na miru." Nije mi se razgovaralo s njom, iako sam osećao da

moram. „Opet si htela da mi se uvučeš u krevet. Ti i ona

druga." Zakikotala se. ,,Da li ti je neko rekao da zvučiš kao slepi miš?" „Samo slepi miševi, gospodaru." ,,To si bila ti, zar ne, u oružarevoj radnji? Čuo sam

te, iako mi se nisi pokazala." ,,Ne, gospodaru." Nasmešila se. Imala je krupne

bele zube koji su izgledali veoma oštro. „Sigurno je bila Uri. Ili možda tvoja najdraža kraljica Diziri."

Uzdahnuh. „Trebalo bi da te kaznim zbog laži." ,,Ja da lažem? Čija krv te je napojila? Nemaš srca,

gospodaru." ,,U pravu si, nemam." Nastavih da dozivam Diziri,

sada već suran da je neću pronaći. ,,Ne moram ovako da izgledam, znaš." Dim pokulja

iz njenih očiju. Smanjila se i proširila, postavši bela i zlatna. Za manje od jeog minuta, na njenom mestu stajala je gola, stidljiva devojka velikih istaknutih grudi.

Dim se vrati u njene oči. ,,Da li ti se sada više dopam, gospodaru?" Bio sam

za glavu viši od nje. Mislio sam da to može samo Diziri. „Kako god da okreneš, nam baš lud za tobom",

rekoh. „Tvoja robinja ti se podaje." Plavuša pognu glavu. „Učiniću sve da ti udovoljim, gospodaru. Ako

nemaš ideje, ponudiću ti mnogo uudljivih predloga." „Zar ti nije hladno?" „Jeste, gospodaru, kao i tebi. Možemo prijatno da

se zagrejemo ako poslušamo jedan od mojih najuzbudljivijih predloga. Prvo se ja spustim na kolena. Onda ti..."

„Jesi li me ceo dan pratila?" Izgovorih to što sam brže mogao.

Plavuša odmahnu glavom, ne dižući pogled. „Ovde gore? Navno da nisam. Ali sam te posmatrala

iz Elfrisa. Sto se ne vratiš sa mnom tamo? U Elfrisu ne pada kiša."

U daljini je nešto duboko zavijalo, nešto veće od vuka. Zastoh i osluhnuh, a onda rekoh:

„Proveo sam dosta vremena u Elfrisu sa Garsekom, ali se ne sećam da sam odozdo video nekog poznatog ge."

,,To je zato što nisi znao kako da gledaš, gospodaru. Spusti glu ovamo."

Odmahnuh umesto toga. „Nećeš? Ako poñeš sa mnom u Elfris, naučiću te

kako da pmatraš Mitgartr. Nije teško. Nauči se za dava." ,,A onda ću se vratiti i shvatiti da su prošle tri

godine." ,,Ne toliko. Ne bih rekla, gospodaru. Ne verujem da

bi prošlo toliko. Ako nećeš da se zabavljaš sa mnom, smem li da se vratim u sto telo, gospodaru?"

Počela je da se menja pre nego što sam uspeo da

odgovorim. Tek tada je podigla glavu i ja na plavuši ugledah elfske oči, žute poput plamena. Dim koji je iz njih izlazio uvijao je elfkinju u odoru od sumra i snega. Kada se vratio u njene oči, preda mnom je opet stajala Baki.

,,Da li si zaista moja robinja?" pitah. I dalje na kolenima, spustila je glavu do kišom

natopljene prati. „Spremna sam da služim svom gospodaru i danju i

noću, mada noć baš nije poželjna. Samo treba to da zatraži od mene."

,,Ko je tvoj gospodar?" Beli zubi blesnuše na licu od usijanog bakra. ,,Ti. Ko drugi ako ne najplemenitiji vitez, ser Ejbl od

Visokog srca?" „Vitez da", rekoh, ,,ali ne i plemenit." „Ne slažem se s tim, gospodaru." „Oružar, izgleda, zna nešto o vama, Vatrenim

elfima, čim tvrdi da kujete čelik. Je li to istina?" „Radimo s metalom, gospodaru. Sa čelikom i

metalima. Želiš li da vidiš moje radove? Šta kažeš na srebrni lanac koji ima samo jedan kraj? Kad god ti ponestane novca, ti otkineš komad i prodaš ga."

Odmahnuh glavom. „Zašto je Setr odabrao kovače?" ,,To njega pitaj, gospodaru." ,,I hoću, čim se opet sretnemo. Zašto je tvoj narod

progonio Hrabrog Bertolda?" ,,'Progoniti' je strašna reč, gospodaru. Možda smo

se šegačili s njim. Da li mu je to naškodilo?" „Godine, Angrodi, pa onda i vi. Sve ga je to

povreñivalo. Zašto ste to radili?" Kiša se stušti na nas, praćena urlikom koji sam i

ranije čuo, dokim ali i usamljenim, poput krika ranjene ptice.

Baki obrisa hladne kapi sa svog izduženog lica. „Još uvek te zanima taj Bertold, gospodaru? Ja ga,

uzgred, nikad nisam videla. Ili da preñemo na zanimljivije teme?"

„Uvek će me zanimati." ,,U redu, onda. Ja u tome nisam učestvovala.

Dugo, veoma do bila sam Setrova himera. Ovde su sigurno prošla stoleća. Ako su mu smetali elfi, izvinjavam se u njihovo ime."

Bio sam umoran i tada već ubeñen da neću pronaći Diziri, ali nisam odustajao.

„Voleo bih da znam zašto su to činili." ,,To nećeš saznati od mene, gospodaru, jer nemam

odgovor. Ako želiš, mogu da nagañam." Baki je delovala snuždeno.

„Hajde", rekoh joj. ,,Mi volimo da čarkamo vas, ljude iz gornjeg sveta.

Mislite da ste nadmoćniji od nas, da mi uopšte nismo važni. Stoga vas čarkamo -slobodno možeš da kažeš i mučimo. Obično ne činimo nikakvu štetu, a ponekad i pomažemo, naročito ako će to iznenaditi neku žrtvu. Vreni elfi vole da pomažu kovačima i ljudima od sličnog zanata, kao što je taj oružar. Dopadaju nam se zato što se bave istim poslom kao mi u Elfrisu."

„Hoćeš da kažeš da i Diziri uživa u mučenju drugih? U to neću da poverujem."

Baki je zurila u paprat kraj svojih nogu. ,,Pa, je li tako? Reci, da čujem!"

,,0na možda ne, gospodaru. Ali mi ostali uživamo. Uglavnom biramo ljude koji žive sami, jer ih to još više izluduje. Nisu sigurni da li im se priviña ili ne. Da li je taj Bertold živeo sam?"

,,Da." Klimnuh. ,,U šumskoj kolibi." ,,Pa, onda je sve jasno. S takvima najviše volimo da

se poigravamo." „Sretao sam Vatrene elfe, Vodene elfe i smeñe

Bodakane." Uzdahnuh, setivši se Diziri. „Kao i Mahovnjake, koji su bili veoma fini prema meni."

Baki ustade i priñe mi tako blizu da nam se obrazi dodirnuše.

,,I ja ću biti veoma fina prema tebi, ako mi dozvoliš." Njeni dugi, topli prsti stadoše da se igraju učkurom mog ogrtača.

Nasmeših se - ali, čini mi se, kiselo. „Sada je na mene red, zar ne? Sam u šumi, baš kao

Hrabri Bertold." „Misliš da ću te štipnuti i pobeći? Iskušaj me,

gospodaru. To je sve što tražim." Odmahnuh glavom. „Uopšte ne moramo da legnemo na ovu vlažnu

zemlju, znaš. Mada, pogledaj kako je mekana ova paprat. Mokra je, baš kao i mi. Hajde da se zagrejemo."

Uperih prst u njene grudi. „Hoću da se vratiš do kuće iz koje sam došao. Sakrij se tamo i motri na ukućane, posebno na mladeg bra. Posle ćeš mi ispričati šta si videla."

„Kako god zapovediš, gospodaru." Sačekao sam dok se nije izgubila u senkama

stabala, pitajući se da li će izvršiti zadatak i da li ću je ikada ponovo videti. Nakon toga, pozvah Gilfa.

TRIDESET I DEVETA GLAVA

MAGLA U VAZDUHU

Gilf je pronašao mene, a ne ja njega. Baš kada sam

pomislio da sam se izgubio duboko u šumi, čuo sam ga kako trčkara za mnom. Ztao sam i seo na oboreno deblo (mokro koliko i ja), mahnuvši mu prateljski. Bio je krupniji nego pre, ali tako mršav da su mu se videla rra.

„Jesi li siguran?" Oprezno mi se primicao. ,,Da nisam, ne bih te zvao, zar ne?" rekoh i

nasmeših se. Tek ta mi jeprišao i pustio da mu počešem uši.

„Žao mi je što sam pokušao da te ostavim pre

ukrcavanja na onaj brod", rekoh nakon izvesnog vremena. „Možda sam ti se već izvio, ali svejedno, činim to još jednom. Sigurno si i pre toga pomislio da te napuštam, ali otkud sam znao da me čekaš u Elfrisu. Mislio sam da si se vratio na brod, a Garseka nisam video od tad. Da li ti je ispričao šta se desilo?"

Gilf odmahnu glavom. „Možda ni on ne zna." Razmislio sam o tome.

Garsek je bio prilično pametan i znao je mnogo toga, ali za takve osobe lako je pisliti da su pobrali sve znanje sveta. Čak ni Valotac ne zna sve.

„Ranije sam verovao da je susret sa Kulili, kao i rastanak nas dvojice, njegovo maslo. Sada nisam siguran da je tako."

,,I meni se čini." „Stvarno?" Razmislih malo o tome. Gilf je sigurno

mnogo vrena proveo meñu Kelpijima. Ako se Garsek posle susreta sa mnom vratio dole, pas je imao prilike nešto da čuje. Posle sam mu ispričao sve o ljudožderu, jer bih pukao da nekom nisam rekao.

Ispričao sam mu kako je povredio Dansa i uplašio Nukaru.

„Mislim da se uopšte ne radi o duhu", rekoh. „Zašto bi duh bežao od Dansa kad može naprosto da iščezne? Čak i Baki, koja nije duh, bez problema nestaje. Ljudi samo misle da su ljudožderi izumrli, ali to mle i za džinove kojih na severu ima koliko voliš. Ja bih rekao da je to pravi pravcati ljudožder, živ, zdrav i bezbedan, jer su svi ubeñeni da ih odavno nema."

Gilf sačeka malo, a onda klimnu. „Verovatno bi trebalo da ga pronañem, iako sam

došao zbog Diziri. Sigurno se sakrio u ovim šumama." Gilf odmahnu glavom. „Nije? Kako znaš?"

,,Po mirisu." Gilf zevnu i pruži se kraj mojih nogu. ,,Pa kako očekuješ da ga namirišeš? Kiša još nije

stala. Svi znaju da ona ispira mirise iz vazduha."

Gilf ne reče ništa, ali se videlo da ga nisam ubedio. „Pazi ovako", rekoh, ,,sve se uklapa i veoma je

jednostavno. Ostavili su otvorene prozore zbog vrućine. Duh ili ljudožder - a ja mlim da je ljudožder - ušao je kroz prozor."

Gilf opet odmahnu glavom. „Misliš da je prevelik za to? Ako je mogao da beži

kroz prozor kada ga je Dans pojurio, onda je tuda mogao i da uñe."

Gilf je iz pristojnosti ćutao, ali mislim da je imao šta da kaže.

„Dans je rekao da liči na zmiju veličine čoveka. On valjda zna. Sta misliš da se vratimo po lepšem vremenu? Tada ćeš mu ući u trag."

Gilf spusti glavu meñu šape i zatvori oči. ,,Da te nije uspavala ova priča?" rekoh. „Ili si se

možda uplašio?" „Nisam", odgovori on, naglasivši oba sloga. „Jer, ja

se tebe plašim. Zato sam i pokušao da te ostavim pre nego što smo prešli Iring."

Pravio se da me ne čuje. „Izgleda da baš uživam u tome da se hvališem

svojom hrabrću. Kakva budala! Rekao sam ženi na imanju da nema viteza u Raozidu sa kojim ne bih ukrstio mačeve. Možda je to tačno - tada sam verovao da jeste. Ali, pretrnuo sam od straha kada sam te ugledao ued tuče sa odmetnicima. Ne plaše me Dizirine, pa ni Bakine prene. Nije me mnogo uplašio ni Garsek kada mi je sunčeva svetlost otkrila njegov pravi lik, što se ne odnosi na susret u Muspelu. Ali, ono što si ti uradio nešto je sasvim drugo."

Gilf prekrsti glavu preko šapa i ispusti nešto nalik uzdahu.

„Izvini. Nije trebalo da zvuči kao prigovor. Moja je krivica što nisam bio hrabriji. Ja sam vitez, a vitezovi bi trebalo da su neustrašivi. Osim toga, ti si mi najbolji

prijatelj." „Pas." Podigao je pogled ka meni. Smeñe oči bile su

tako doko usañene u njegovo smeñe lice da ih uglavnom nisam primećivao, ali sada su gledale pravo u mene, sa željom da što bolje prenesu njova osećanja.

,,Da", rekoh, ,,ti si moj pas i niko ne treba da se plaši prijatelki nastrojenog psa. Pogotovo ne vitez. Diziri je rekla da zmaj - neko nalik Garseku, pretpostavljam - čuva mač po imenu Eterna. Kako ću se boriti protiv zmaja, ako se plašim vlastitog psa?"

Gilf je ćutao, ali njegove oči govorile su da bi se rado smanjio da može. (Bio je to zaista velik pas, krupniji od većine koju sam imao prilike da vidim.)

„Treba da se borim i protiv Kulili." Došlo mi je da zabijem lice u dlanove. „Dao sam reč Garseku. Pogledaj samo šta je on sve učinio za mene. Problem je u tome što ne želim da se borim. Elfi je mrze zato što je se plaše i to je sve. Eto na šta te strah natera: da poželiš da ubaš stvorenja koja te nikad nisu povredila, samo zato što bi mogla to da učine. Tako sam ja tebe ostavio na Iringu. I zbog toga me je sramota."

Umoran od razgovora, neko vreme uzaludno sam čekao da on nešto kaže. Na kraju sam ga pitao:

„Zašto se nisi vratio na brod? Otišao si po Garseka, ali on se pojavio u društvu Vodenih elfa. Zašto nisi bio meñu njima?"

„Vezali su me." „Tako je, krčmareva žena je rekla da imaš otkinut

lanac na okovratniku." Okrenuh okovratnik sa šiljcima na njegovom vratu i ugledah nekoliko alki lanca kako vise sa njega. Pošto nije bilo nikakve kopče, naprosto sam ga svukao i bacio. Okovratnik je možda bio od elfske kože, ali zubi su bili ajkulini. Pitao sam Gilfa da li zna zbog čega ga je Garsek vezao.

„Plašio se." „Eto vidiš. Opet strah." Duboko sam uzdahnuo.

,,Pa, ja sam ti se izvinio, a možda će i Garsek jednom. Doduše, drago mi je da te je pustio kada se vratio u Elfris."

„Pokidao sam lanac", reče Gilf odsečno. ,,A onda si došao u Forseti da me sačekaš?" Iza jednog od stabala proviri Uri, koja kao da je od

samog ptanja sveta stajala tamo i čekala. „Došao je da te traži, gospodaru. Zato je obišao ovo,

kao i mnoga druga mesta. Baki i ja viñale smo ga s vremena na vreme dok smo te pratile."

,,Ne dopada mi se taj vaš posao", rekoh, ,,ali, pošto ga svejedno obavljate, što mi barem niste javile za Gilfa?"

„Nisi nas pitao. Jedva da si progovorio koju reč s nama. Samo si nam naložio da ti donesemo oružje."

Nisam bio zadovoljan odgovorom. „Otkad se to vas dve ustežete da zapodenete

razgovor sa mnom?" Uri se nakloni na ženski način, šireći haljinu koju

nije imala. „Nisi pažljiv posmatrač, gospodaru. Nas dve se

razlikujemo, primećivao ti to ili ne." „Onda si sigurno sa debelim razlogom prekinula

Gilfa i mene." „Tako je, gospodaru. Neko mora da ti objasni da

tvoj pas nije prvi put u ovoj šumi. Daleko od toga. Ti misliš da je on tek sad dao..."

,,Ne!" reče Gilf. Zvučalo je kao da je zalajao. ,,I da ne može da nanjuši ljudoždera zbog oluje. A bio je on ovde po raznim vremenskim uslovima. Da li si ga ikada nanjušio ovde, psu?"

Gilf ju je posmatrao sa neodobravanjem, ali je ipak odmahnuo glavom.

,,Da li si ga ikad nanjušio?" upitah. „Bilo gde?" „Ne." „Možda i jesi." Proveravao sam ga. „Možda si

nanjušio neki čan miris, ali nisi znao o čemu se radi." Zatvorio je oči.

,,On smatra da razgovor nikud ne vodi, pošto mu ne veruješ", objasni Uri. „Baki i ja se često tako osećamo. Prepoznajem simptome."

Ustadoh i protegnuh se kako bih se zagrejao. ,,Pa, moguće je da ga je osetio, zar ne?" „Nije, gospodaru." „Kako znaš?" „Tako što je rekao da nije. Verujem mu na reč, a

trebalo bi i ti. Ko zna, možda ovaj ljudožder zaista jeste duh. Ne znam. Nisam ga ni videla, ni namirisala. Ali, ako jeste duh, nije u ovoj šumi. Toliko bih znala."

,,A šta je sa Diziri? Gde je ona? Trebalo je to ranije da pitam. Da li ju je neko od vas dvoje video?"

Gilf ustade, odmahujući glavom. „Gladna?" ,,Ne", reče Uri. ,,Ne mogu da garantujem da nije

ovde, jer su njene moći veće od mojih. Ali, prilično bih se iznenadila kada bih je vela pred nama."

„Vrati se u Elfris", rekoh. ,,I čekaj dok te ne pozovem."

Uri klimnu glavom i udalji se. „Kada budemo pronašli tog ljudoždera", rekoh

Gilfu, ,,sam ću se tući s njim. Voleo bih da mi pomogneš u potrazi, ali onog trena ka borba počne, ostavi ga meni."

Gilf nije bio zadovoljan. Moram da se dokažem pred samim sobom, rekoh, a

onda ustovih da rečenicu nisam izgovorio naglas. Da li mi se zaista dopadala Kulili? Ta gomila crva, stvorenje koje nastaje kada se oni spoje? Moa sam to sebi uvrteo u glavu da ne bih morao da se borim. Da li je peda nad ser Najtirom bila izuzetak ravan pobedi ekipe iz predgraña nad prv?kom lige? Bio sam svestan koliko loše baratam kopljem. Da li sam ičemu vredeo?

Nisam znao odgovore i bio sam spreman sve da rizikujem kako bih do njih došao.

Kiša je u meñuvremenu prestala tako da nas je obasjala prelepa zlatna svetlost, sušta suprotnost onom neprijateljskom suncu ke je ranije tog dana pržilo Puka i mene. Na istoku se ponosito protala duga poput mosta koji su sagradili Džinovi zime i stare noći kako bi se Oversini popeli do Skaja.

„Magija je u vazduhu", rekoh Gilfu. „To mi se dopada!"

On ne odgovori ništa, a ja počeh da zviždućem.

ČETRDESETA GLAVA STANOVNIK PODRUMA

Za večeru smo dobili velike činije izvrsne supe od

povrća i svež hleb, tek izvañen iz peći, sa puterom. Nukara je oslobodila jednu sobu za mene i prostrla čistu posteljinu na krevet. Dok smo jeli, rekla mi je da je u sobi veoma udobno.

Odmahnuh glavom. „Obećao sam gospodaru Agru da ću mu noćas

vratiti konje, a i vojvoda više voli da noći provodim u Ravnozu, sve dok me ne pusti da idem na sever. Mislio sam da će mi oluja ponuditi dobar izgovor da ostanem ovde s vama, ali završila se. Puk i ja ćemo morati da se oprostimo od vas čim on pripremi konje."

Osmeh nestade s njenog lica. Zaista je želela da ostanemo.

„Doduše, verujem da ću ipak udariti na tog vašeg duha. Ako budemo imali sreće, izgubiće se za sva vremena pre nego što Puk naci prtljag na konje."

„Tako brzo?" Videlo se da sumnja u to. Klimnuh glavom i bacih malo hleba Gilfu. „Ako mi pozajmite Ansa. Važi?" Oboje pogledasmo u Ansa, koji nije dizao pogled sa

svoje supe. „Stidljiv je", reče ona.

Ans je i dalje piljio u svoj tanjir. ,,Vi ne... Ne dajte da pogine. Ili da ga povrede kao

Dansa." Klimnuh glavom. ,,Ja ću se boriti protiv ljudoždera, ako ga prañemo. Neće povrediti Ansa."

Puk pročisti grlo. ,,Ja bi' strašno voleo da gledam, ser. Je l' može,

ser?" Umočio sam hleb u supu za Gilfa; to mi je dalo

šansu da raislim pre odgovora. „Imaš ti šta da radiš", rekoh konačno. „Ans i ja

ćemo izaći na livadu da potražimo ljudoždera. Možda ćemo otići i do šume. Verovatno bi se izgubio tražeći nas. Bolje ostani ovde."

„Skoro će mrak, ser Ejble", reče Dans. Rekoh da sam prilično siguran da se ljudožder neće

pokazati po dnevnom svetlu, tako da imamo dovoljno vremena da na miru pazgovaramo i ohladimo supu.

„Kada se sve završi", dodadoh, „Puk i ja ćemo odjahati kući po mesečini. Noćas će biti fin, pun mesec i stra će nam spustiti most." Čekao sam da Ans nešto kaže, ali on je ćutao kao zaliven.

*

Napustio sam kuću sa Gilfom pored sebe i Ansom

koji se vukao za nama. Ne znajući za bolji put, pratio sam usku stazu koja vodi izmu polja ka šumi, stazu koju Dans i Ans sigurno koriste da naseku drva za potpalu. Stigavši do prvih stabala, zastali smo. Sećam se da je mesec baš provirio iznad istočnih vrhova. Kada nas je Ans sustigao, rekao sam mu: „Nisam došao ovamo da jurim Ijudoždera, jer obojica znamo da ga ovde nema. Došao sam da ti i ja lepo popričamo."

Ans je i dalje ćutao. „Znaš da mi se žuri. Ako mi sada sve kažeš,

uštedeću malo vrena. Ne želim da te povredim i shvatiću

to kao uslugu." Otvorio je usta nesigurno, a onda ih zatvorio.

Sledećeg trenutka odmahnuo je glavom. „Kako god hoćeš. Nemoj da si kasnije nešto tražio

od mene. Lepo sam te upozorio, tako da neće biti nikakvih usluga."

Gilf zareža duboko u grlu. „Pre nego što sam došao ovamo", rekoh, „čekale su

me dve prateljice. One tvrde da su moje robinje, ali ja ih smatram prijateljica."

Ans je, onako obogaljenih leña, teško dizao pogled, ali ga je lo obarao. I sada je sledio liniju manjeg otpora, zureći u svoja blatnja stopala.

„Gilf nije osetio trag tvog ljudoždera u ovim šumama. Gilf je moj pas. To sam ti, čini mi se, već pomenuo. I ima veoma osetljiv nos." Ans klimnu.

„Ali, ljudožder zaista postoji. Tvoj brat rvao se s njim i posle ta preležao godinu dana u krevetu. Ne znam da li verujem u duhove, ali sigurno ne verujem u duhove koji se ponašaju kao da su živi. Ostio sam jednu prijateljicu da motri na kuću dok sam bio odsutan. Tra li da ti kažem šta je videla? Ovo ti je poslednja šansa, Anse."

Ans se okrenu i potrča. Klimnuo sam ka Gilfu, koji ga dovuče nazad pre nego što je ovaj prešao deset metara.

„Videla te je kako se spuštaš u podrum i razgovaraš sa ljudožderom", rekoh dok se Gilf nadnosio nad Ansom i režao. „Pretptavljam da se tamo krije. Verovatno krade hranu iz kuhinje tvoje majke. Želeo si da prespavam tamo. Da bi me ljudožder pojeo na spavanju? Ili da bih ga barem jednu noć sprečio da krade?"

„Sklonite ga!" reče Ans. „Samo malo. Ljudožder je živ. Mora da bude, ako je

uopšte ljudožder. Da li je?" ,,Ne znam. Valjda je."

To je bilo prvi put da je nešto priznao, ali odlučih da prećutim komentar. Stegnuh vilice i upitah ga da li se čudovište samo izjasnilo.

,,Ne priča mnogo." „Ali ipak priča." „Malo. Naučijo sam ga." Nasmeših se, iako mi nije bilo do radovanja. „Pretpostavljam da si ga uhvatio mladog. Kako se

zove?" „Ljužder. Sklonite ga il' neću više da pričam." Rekao sam Gilfu da ga pusti, na šta se ovaj povuče,

i dalje režeći. Ans sačeka malo da vidi hoće li mu Gilf otkinuti

ruku ako bude ustao. Na kraju ipak to učini. Bio je to mučan proces, pošto je zbog irivljenih leña teško održavao ravnotežu.

,,Ja samo zvučim kao da znam sve. Najvažnije je da saznam mogu li ga pobediti u poštenoj borbi. Ti mi to ne možeš reći, čak i ako smatraš da si u stanju. Jesi li ga uhvatio mladog?"

„Uopšte ga nisam u'vatijo", promuca Ans. „Mama mu bila mrtva, ležala je u šumi sa strelama svuda po sebi, a Ljužder je gladov'o. Treb'o sam da ga ostavim. Znam. Al' bijo je štene, pa sam ga ipak uz'o."

„Sakrio si ga u majčin podrum?" ,,Da ser, ima tamo je'na ostava na koju je mama

zaboravila, i tu živi Ljužder." „Tako znači." Ans ispruži vrat u potrazi za odobravanjem. ,,On strašno smrdi, jer spava u svojim govnima i

nekad mi doñe da ga izbacim. Al' bi nastrad'o. Tako mu je i mama poginula. Nisam ga izbacijo. Al' 'teo bih, i 'oću jednog dana."

Čekao sam, prilično siguran da će nastaviti sa pričom, ako mu dam dovoljno vremena.

„Malko sam ga naučijo da priča, ser. Prob'o sam da

ga naučim da ka'e 'ljudožder', jer to i jeste. Al' on rek'o 'ljužder'. Po tome sam ga nazv'o, ser. Ljužder. Zna da ka'e 'da' i 'ne' i 'Ans'. Tak'e male reči."

Klimnuh glavom. ,,I zbog toga što u kući držiš čudovište za koje niko

ne zna mislio si da si bolji od svog brata. A možda i od svoje majke."

„Mislijo sam da sam isti k'o oni, to je sve, ser. Mama..."

„Nastavi." ,,0na mi jeste mama, al' ponekad se ponaša k'o da

sam i dalje mali. I kad umre, ostaviće imanje Dansu." Klimnuo sam u sebi. ,,A Ljužder znači da se i ja računam."

„Možeš li da ga izvučeš iz podruma i dovedeš ovamo, a da te niko ne vidi?"

Ans je oklevao, grickajući usnu. „Ubićete ga, ser Ejble." „Rvaću se s njim, ako pristane na to. Možda će on

da ubije me, da mi polomi leña ili vrat. U tom slučaju..." Gilf zareža; ti si već čuo taj zvuk, ali mislio si da se

radi o udjenoj grmljavini. „Moraćeš da izgladiš stvari sa Gilfom i Pukom. No,

ko zna, mda ja ubijem njega. Videćemo." „Rvaćete se s njim kako valja, ser?" ,,Da. Bez oružja, ako na to misliš. Možeš li da ga

dovedeš? Noj da te neko vidi." Ans zatrese glavom. ,,Da, ser. Kroz vrata podruma, ser. Oni neće znati." „Onda ga dovedi. Ako ga odmah dovedeš, daću sve

od sebe da ne zadobije ozbiljnije povrede." Gilf je hteo da poñe sa Ansom, ali mu nisam

dozvolio. Kada smo ostali sami, skinuo sam čizme i pojas za mač i odložio ih sa strane, ostavivši Mačolomca i bodež u svojim koricama. Zatim svukoh odeću. Još uvek je bila prilično mokra, ali sam otkrio da mi je ipak

znatno hladnije bez nje. Spustih pojas na čizme, zataknuvši Mačolomca i bež u njih, kako bi ostali suvi. Onda na sve to nagomilah odeću, treći se da je ne skvasim previše.

Pošto sam ostao go, razgibao sam se onako kako te uče u terani, naginjući se nalevo i nadesno, i dodirujući prste na nogama. Osih talase mora u sebi i prepustih mu se dok su mi se mišići opuštali. Diziri me je učinila krupnim čovekom, gotovo za glavu višim od svih ostalih, širokih ramena i dugačkih ruku. Znao sam da će mi sve to biti potrebno, a ponajviše pučina. Veliki talasi koji zapljuskuju obalu, a onda se povlače u dubine. Snažni ali i pokretni. Gutaju sve što baciš na njih, a onda ti vrate dvostruko jače.

Po zvuku Gilfovog iaveža znao sam da dolazi Ljužder. Duboko sam udahnuo i polako izbacio vazduh iz pluća.

Zatim sam prekrstio ruke i čekao. Pripremao sam se za test u čiji rezultat nikako nisam bio siguran.

ČETRDESET I PRVA GLAVA LJUŽDER

„Treba da znate da 'oće da ugrize, ser. I sad je veći

nego kad se bijo s Dansom." Primih to k znanju, osetivši blagu mučninu. Dok je

stajao iza Ansa na mesečini, ljudožder nije delovao mnogo viši od njega, ali su mu ramena bila ogromna. Tolika da mu je glava, iako dvaput veća od Ansove, delovala premalo. Učinilo mi se da su mu ruke toliko dugke da se vuku po zemlji, a zapravo je hodao podupirući se člancima.

,,I brz je, ser Ejble." Ans je zvučao ponosito. „Paz'te se, ser. Nemojte misliti da je spor samo zato što je toliki. Brz je i za čas će vas odalamiti. Njegov šamar i nije baš običan šamar."

„Zvučiš kao da si se i sam tukao s njim", rekoh. „Nisam k'o Dans. Mene je tuk'o malčice, jer sam

mu pokaz'o da bez mene ne može. Neko mora da vodi brigu o njemu. Svejedno sam mislijo da će me pojesti."

,,Pa, bez mene može." Primakoh se korak, dva. „Mene sloboo može da pojede."

Ljužderova leva ruka fijuknu kroz vazduh brže od bilo kakvog mača. Pokušah da se izmaknem, ali njena ivica snažno me udari u la. To me je dobro ošamutilo; svejedno sam znao da moram da mu uñem u zagrljaj pre nego što me te dugačke ruke opet dohvate. Zaleh se snažno i zabih ramena u njegov ogromni, okrugli stomak.

Kao da sam udario u kamen. Snažno sam zamahivao i upućivao kratke udarce ka njemu, levom, desnom, pa levom, pa desnom, još jnom, pa još jednom. Tek kasnije sam shvatio da su njegove krljušti gulile kožu sa mojih zglobova. Usred svega toga naprosto me je podao i bacio od sebe. Nikako mi ne uspeva da se setim tog leta.

*

Osvestivši se, zatekao sam se kako ležim na mokroj

travi sa ukusom sapuna u ustima. Setio sam se da ne bi trebalo da spavam, pto imam neke druge obaveze, ali nisam znao koje. Hrabri Bertold će se svakog trena pojaviti i videti da nisam dovršio posao, ali će biti siše fin da bilo šta prigovori, što će me navesti da porazmislim o soubistvu.

Meñutim, ako ustanem, moći ću da proverim o kakvom poslu se radi, pa čak i da ga dovršim pre nego što on doñe. To bi bilo lepo. U tom trenu čuh psa i pomislih da sam obećao da ću čuvati ovce, a onda zaspao. Ali, oko mene je vladala tama u kojoj je bilo jedino mesečine. Verovatno je odavno trebalo da

smestim ovce u neki obor, a ne da odem na počinak pre zalaska sunca.

Pas je više zvučao poput medveda. Hrabri Bertold bio je najverovatnije mrtav. Kao i

Dizira, dok sam ja malog Osara prepustio Bodakanima, uzevši Gilfa. Pridigao sam se, osetio vrtoglavicu i umalo se srušio. Oko mene je rastao jam, još suviše mali za žetvu.

Kada sam pronašao Ljuždera, Gilf ga je, crn i velik kao konj, držao za grlo. Tresao ga je kao pacova, a Ljužder je pokušavao da se oslobodi dok ga je dvoglava zmija od vatre i bakra udarala po licu. Pikao sam na nju, sve dok nije prestala i u oblaku dima pretvorila se u Uri i Baki.

Naterao sam ih da mi pomognu da smirim Gilfa. Mislim da nada nisam radio teži posao. Baki i ja smo uporno pokušavali da mu razdvojimo čeljusti, dok nas je on bacakao naokolo treskajući Ljuera i lomeći grane koje je donosila Uri. Kada smo ga konačno odvili od žrtve, Ljužder pade na zemlju poput vreće. Tačno sam znao ko se oseća. Rekoh mu da mi je žao, da sam želeo pravednu borbu i da priznajem poraz. Možda je trebalo da mu ponudim svoj oklop i konje, ali mi, s jedne strane, to uopšte nije palo na pamet, a s druge, ipak se nije radilo o vitezu. Rekoh mu da nikad neću lagati da sam pobedio i da ću svakome ko me pita reći istinu.

Na jedvite jade naterao sam Gilfa da se vrati u svoj normalni oblik, a onda pomogao Ljužderu da ustane i obećao mu da ga pas više neće napadati.

„Spreman sam da se ponovo borimo, ako želiš", rekoh mu. (Znao sam da to nije istina, ali sam se nadao da je njemu još gore nego meni.) „Ako ti treba nekoliko minuta da doñeš do vazduha, nije nikakav problem. Ali, ne možemo još dugo da nastavimo, jer moram da se vratim u zamak Ravnozid."

U životu sam doživeo mnoga iznenañenja, ali ovo je

bilo jedno od većih. Ljužder se ponovo spustio na zemlju i na stomaku dopuzao do mojih stopala.

„On ti se pokorava, gospodaru", reče Uri. ,,To je njegova predaja."

,,Je li tako, Ljužderu?" rekoh. ,,Da li to znači da se predaješ?" On zamumla, postavivši moju nogu na svoju glavu. Bila je hladnija od kamena.

„Želi da nam se pridruži, ti prelepi, obnaženi gospodaru", reče Baki. Uri se nasmeja, a ja poželeh da otrčim i sakrijem se u ječam.

„Ove dve elfkinje sebe smatraju mojim robinjama", objasnih Ljužderu. Rukama sam prekrio polne organe, osećajući se kao najveća budala na svetu. ,,0ne veruju da i ti želiš da postaneš moj rob." Zastadoh na tren, pitajući se, još uvek mutne glave, razume li on išta od ovoga.

Na kraju rekoh: ,,U stvari, tako se barem izjašnjavaju. Kako se ti

izjašnjavaš?" On dvaput zabrunda. „Eto!" Baki je zvučala kao da je dobila na lutriji.

„Vidiš, gosparu? Rekao je 'aha'." Razbesneh se. ,,Ne, niti vidim, niti znam šta je rekao. Niti mislim

da ti znaš." Pronašao sam svoj pojas i opasao se. Nisam bio

siguran mogu li da razvalim tu lobanju Mačolomcem, ali bio sam spreman da pokam, razmišljajući o tome šta će ljudi u Ravnozidu reći ako ubijem plednjeg ljudoždera. Iskušenje je bilo veliko, pošto je onako ležao na zemlji, tako da ga naterah da ustane.

On me posluša i uspravi se. Ramena su mu bila pogurena.

Uri preñe prstima preko mojih leña. „Nisi ga prihvatio, gosparu. Plaši se da ćeš njegov

uspravan položaj shvatiti kao poziv na borbu."

Spustio sam dlan na dršku Mačolomca. „Ako si zaista moj rob, Ljužderu, onda mogu da te

prodam. Shvataš li to? Ne samo da mogu, nego verovatno i hoću. Želiš li to?"

On odmahnu glavom nepravilnim ali dovoljno jasnim pokretom.

„Šta onda želiš?" upitah. ,,Ne mogu te pustiti da se vratiš u Narinu kuću. Obećao sam joj da ću te se nekako rešiti. Ako te oslobim - Ans se plaši za svoju stoku i ovce, a ja za ljude."

,,S tebe", promumla on. Nisam znao šta da kažem. Predadoh mač Baki i

ponovo oboh svoju mokru odeću. Navukavši opet kapuljaču, rekoh:

„Misliš, kao Puk? Biće veoma teško sprečavati ljude da te ne ubiju."

Ljužder se ponovo baci na zemlju i dopuza do mesta na kojem sam sada stajao.

,,S tebe, gospodaru." ,,U redu, možeš da budeš moj sluga." Odluka je

bila ishitrena i kasnije sam više puta zažalio što nisam bolje razmislio. „Ali, slušaj me. Ako ćeš da mi služiš, moraš da obećaš da nikoga nećeš ubiti bez moje dozvole. Takoñe, ne smeš da ubijaš ni stoku, osim ako ti ja ne kažem." Nisam znao razume li reč 'stoka', tako da sam dodao: „Ništa konji, krave, ovce ili magarci. Ništa psi i mačke. Ništa ptice."

Pogledao je ka meni (primetio sam da mu se oči sijaju na mečini), verovatno mozgajući o tome da li sam ozbiljan. Zatim je klimnuo glavom.

„Bićeš gladan, ali neću ti se zbog toga sažaliti ako me prevariš. Je l'jasno?"

,,I onda ćeš svaki put kada ti se nañe na putu hteti da ga odvemo u Elfris. E pa, ništa od toga."

,,Da ne preterujete malkice?" Obrnuh pojas kako bi mi Mačomac bio što dostupniji. ,,Pa, izgleda da vas dve

ipak niste moji rovi." Baki se trudila da deluje pokorno. „Učinićemo sve što zatražiš, gospodaru. Moramo.

Ali mislim da nećemo biti u stanju da ga vodimo u Elfris sa sobom. Prevelik je..."

Uri energično zaklima glavom. „Osim toga, previše je glup. Ne bismo mogle da ga

kontrolišemo tamo. Ne bi nam uspelo ni ovde, čak ni uz Gilfovu pomoć."

,,U redu", rekoh. „Nisi me pitao za savet", reče Uri, ,,ali ipak ću ti ga

dati. Znala sam ova stvorenja još dok ih je bilo na sve strane. Glupa su, lenja i prrtljiva, ali su veoma dobra u skrivanju i prikradanju, jer lako menjaju boje. Ako mu narediš da te prati iz potaje, skoro niko ga neće primeti. Kažem skoro, jer dosta toga zavisi od osvetljenja i terena kojim se krećeš. Ipak, iznenadio bi se koliko je neprimetan."

Slegnuh ramenima, žaleći što ne mogu da pitam Gilfa za savet.

,,U redu, probaćemo. Ali, prvo hoću da ga odvedem nazad u kuću, pažem Dansu i Nukari i saznam šta se desilo sa Ansom. Posle toga ću ga verovatno pokazati Puku. Na njemu će biti da ga hrani i nadzire. Samo se nadam da i sam ne postane hrana za ljudoždera."

Uri se nasmeši. „Nije pojeo Ansa." „Nije, mada bi možda bilo bolje da jeste. Vratite se

u Elfr..." „Šta je bilo?" upita Baki. „Vratite se i prenesite kraljici Diziri, ako je vidite -

mislim, ako uspete da je pronañete - koliko žudim da budem s njom. Recite joj da je volim i da sam joj zahvalan na svoj milosti koju mi je ponudila."

Rekoše da će me poslušati, a onda nestadoše meñu senkama.

Okrenuh se ka Gilfu. „Ako nisi elfski pas, a moram da priznam da se ne

ponašaš kao da jesi, šta si onda zapravo?" On je, izvaljen na tlu, tugaljivog izraza odmarao

njušku, zabivši je meñu šape. „Zar ne možeš da mi odgovoriš? Hajde, Gilfe! Jesi li

ti stvarno jedan od Valočevih pasa? Tako su mi rekli." Značajno je pogledao u Ljuždera.

„Hoćeš da mi kažeš da se i on računa? Nećeš da pričaš dok je on u blizini."

Gilf, po starom dobrom običaju, klimnu glavom. „Eto još jedne nevolje. Ako ima nečeg dobrog u

tome što si postao moj rob, Ljužderu, ja to ne vidim. Ostaje mi samo da se nadam da ima." Krenuo sam nazad ka kući, pokazavši obojici da me prate.

Diziri nas je sve vreme posmatrala. To sam saznao tek kada sam dospeo ovamo zahvaljujući crtežu (odnosno, nečemu što je na prvi pogled izgledalo kao crtež) koji mi je dala. Zapravo se radi o isku crnog papira zalepljenom na plavi papir, koji prikazuje viteza u žustrom koraku, sa rukama položenim na dršku kratkog mača, za kim ide čudovišno stvorenje, više od njega. Na kraju kolone kaska veli pas, donekle umanjen prisustvom čudovišta. Papir sam postavio na vidno mesto. Iako ga svaki dan posmatram, još uvek nisam poželeo da se vratim u Mitgartr, ali znam da jednog dana hoću.

Jarko svetlo dopiralo je kroz kuhinjski prozor kada smo konno stigli do Nukare, Dansa i Puka. U neku ruku moglo se reći da sam se vratio kući; pružala mi se prilika da se najedem - nisam pojeo bona šta pre borbe - i zgrejem ispred vatre. Ništa više mi nije ni trebalo.

Jedna stvar bila je, meñutim, još važnija, a to su glasovi koje sam čuo. Razgovarao sam ja sa Gilfom, sa Uri i Baki, pa čak i sa Ljderom, ali glasovi koje sam čuo kroz masni, umrljani kuhinjski pror bili su ljudski, svi

do jednog. To ponekad mnogo znači. Puk otvori vrata, čuvši me kako kucam. „Stigoste, ser. Falili ste mi, stvarno. Znao sam da

niste..." Ugledao je ljudoždera iza mene. „Ovo je Ljužder, Puče", rekoh. ,,Ne smeš da ga

povrediš. Kad god se bude loše ponašao, samo treba da mi javiš."

Puk ostade ukočen, otvorenih usta. Mislim da nije čuo ni reč od onog što sam rekao.

„Ljužderu, ovaj čovek je Puk, još jedan sluga. On će te hraniti i brinuti se o tebi. Njega moraš da slušaš isto kao što bi mene."

Ljužder zabrunda i pogleda u Puka, nateravši mornara da ustue nekoliko koraka. Verovatno je sada pravi trenutak da kažem da Ljužder nikad nije zarežao. Nije se ni nasmešio, niti namrgodio. Oči su mu bile poput dva crna kamenčića. Jedva su se videle na njegovom širokom licu kojeg su većinom činila usta. Uopšte nije imao ijudske ce. Pas ili konj mnogo više liče na čoveka.

Ušao sam u kuću, a Ljužder se uvuče za mnom. Gilf nas zaobe i pruži se ispred vatre. Dans i Nukara su, zajedno sa Pukom, sedeli za stolom ili je barem tako izgledalo. Verovatno su ustali kada je Puk pošao da otvori vrata. Sada su delovali zbunjeno koliko i on. „Evo veg duha", rekoh. ,,I to veoma čvrstog. Čujete li kako škripe podne dke? Slobodno ga dodirnite, ako želite."

Dans je tek iz trećeg puta uspeo nešto da kaže: „Tukli ste se s njim?" „Jesam, i uopšte mi se nije dopalo. Prvo me je

savladao, a onda mi se predao. Duga je to priča i radije bih je preskočio."

„Gde je Ans?" upita Nukara. „Gde mi je sin?" „Ne znam. Pošao je sa mnom i pomogao mi tako da

sam već pomišljao da ga uposlim zajedno sa Pukom, ako

želi. Meñutim, nestao je dok sam se borio protiv Ljuždera."

„Pobegao?" Puk se do tad već malo sabrao. „Nisam ga video kako odlazi, tako da ne znam. Ako

i jeste, ne možeš da mu zameriš. I meni se bežalo." Gilf zareža na Ljuždera, koji kao da ga nije čuo. „Popričaću malo sa njim", reče Dans, ,,kad bude

doš'o." „Nemoj da ga gnjaviš", rekoh. „Nije zaslužio." Puk izvuče nož. ,,Je l' da ćemo sad da ga ubijemo, ser?" „Da ga ubijemo pošto nam se predao?" Odmahnuh

glavom. ,,Da si obraćao pažnju, znao bi šta ćemo da uradimo. Vratićemo se u Ravnozid, gde ćeš ti voditi brigu o njemu."

Puk klimnu. „Tamo ćemo da ga utepamo, ser, nas dvojica, i još

stotinu ljudi." „Misliš, oni će ga utepati ako ih mi ne sprečimo, pri

čemu će Ljužder lišiti života barem petnaestoricu, dvadesetoricu. Moramo pronaći način da to sprečimo."

Nukara iznese hleba i sira, i sipa mi još malo supe. Za Ljuždera je pronašla jednu mrtvu ovcu i pustila mene da mu je dam. Pojeo ju je zajedno s kostima i posle je izgleda bio sit.

Nakon jela otišli smo s imanja. Putem sam sve vreme razmišljao

0 borbi s Ljužderom i o tome šta mi je sledeće činiti. Puk je verovatno bez prestanka postavljao pitanja, ali ne verujem da sam odgovarao na njih. A onda smo se popeli na brdo sa kojeg nam se ukazao Ravnozid, sa punim mesecom u pozadini; videli smo visoke, četvrtaste kule na čim su vrhovima počivali parapeti. Kasnije sam imao priliku da vidim i Utgard, koji je mnogo veći (toliko velik da je izazivao strah), kao i Tortoranj, koji je viši i lepši. Ali, Ravnozid je Ravnozid i

ništa drugo mu nije nalik. Bar ne za mene. Stigli smo, čini mi se, odmah posle ponoći.

Gospodar Agr je iistirao da mi prenese lozinku, iako sam ga uveravao da ćemo se vrati pre sumraka. Sada sam se uverio da je bio u pravu. Dozvao sam stru i kada su me pitali, ja im odgovorih, nakon čega su oslobodili jezak od točka. Bilo mi je krivo što nikad pre nisam imao prilike da poatram spuštanje mosta, ali sam, na kraju, video samo pokretanje vikog lanca i kamenih protivtegova. Ravnozid je imao lepi, široki šanac i uski most bez ograde. Srećom, na meni se nije videlo koliko sam obro od straha.

Našavši se sa druge strane šanca, pozvah stražu i obratih joj se.

„Preko mosta će za koji tren preći nešto u šta ćete teško poverovati", rekoh. „Neću od vas tražiti da ćutite o tome. Postupite onako kako vam dužnost nalaže. Od vas ću samo tražiti da ne širite tračeve. Imam li vašu reč?"

Odgovoriše da imam. „Dobro. Kao što rekoh, slobodno ga prijavite, ako

mislite da treba. Ali vam zabranjujem da ga napadate ili sprečite ga da prede most. U tom slučaju ćete morati da se borite i protiv mene. Samo ga pustite da proñe, a ja ću odgovarati za sve njegove postupke."

„Nema problema, što se nas tiče, ser", reče stariji stražar.

Uputih mu nešto nalik osmehu. „Još ga nisi video." Trenutak pre nego što sam pozvao Puka i naložio

mu da pove Ljuždera preko mosta, začuo se zvuk kopita. Bio je to Puk. Jahao je svog konja a vodio ostale, dok im Gilf, na kraju kolone, nije dopuštao da zastajkuju. „Rekao sam ti da budeš sa Ljužderom sve dok te ne povem."

,,A-ha, ser." Puk dignu ruke sa sedla samo da bi dotakao svoju kapu. ,,To i radim, ser. Evo ga ovde, u

ovom zidu, ser." „Tvrdiš da je prešao most a da ga nisam video?" ,,Ne, ser. Nije iš'o preko mosta, ser. Prepliv'o je

šanac." Puk je zverao po mračnom dvorištu iza ulaznih rešetki. „Onda se provuk'o s druge strane."

„Tako znači. Aii, ne vidim ga. A ti?" Puk je oklevao, plašeći se da ne planem. ,,Ne, ser. Ne ovog trutka, ser. Al' mislim da znam

'de je, ser, i probaću da ga isteram, ako želite." „Nemoj sada." Ponovo se okrenuh ka stražarima.

,,Ja ovo neću prijaviti. Vi radite kako vam volja." Onaj stariji pročisti grlo. ,,Uz vas smo, ser... ser..." „Ejbl od Visokog srca." „Ser, Ejble, dokle god ste vi uz nas." ,,Na istoj smo strani. Baciću u tamnicu ono što je

ovaj sluga Puk trebalo da drži na oku." „Baš dobro, ser", reče onaj mlañi. „Tako sam i mislio." Ponovo sam se kezio.

„Pretpostavljam da ću morati da pronañem glavnog tamničara i porazgovaram sa njim, ali to može da sačeka do jutra. Verovatno spava, što i sebi iskreno želim. Koga treba da potražim?"

„Gospodara Kaspara, ser. On služi gospodaru Agru, ser, glavni je čuvar. Znate li gde je Kula upravitelja?"

„Tamo sam odseo." ,,Pa, ser, kad stignete do stepenica, krenite dole, a

ne gore. Prva vrata na koja naletite su njegova, ser." „Hvala." Tek kada sam sišao sa konja osetih koliko

sam uman. „Puče, odvedi ih sve u štalu. Skini im sedla, pobrini se da dobiju vodu i ovas, i počisti za njima."

„Jašta, ser." „Znaš gde je moja soba." Puk zaklima. „A-ha, ser." „Dobro." Borio sam se da ostanem na nogama.

Stajao sam pouno ukočen, uspravljenih ramena i isturenih grudi. „Biću u njoj čim se pobrinem za

Ljuždera. Odnesi tamo naše stvari - sve što smo imali na brodu i ono što smo dobili od ser... ne sećam se imena. Ako ti kjušari budu pravili problem, reci da izvršavaš moju naredbu."

„Jašta, ser!" Sanac je smrdeo, a moje čizme su raznosile naokolo

konjsku pišaćku i izmet. Ništa od toga nije me pogañalo; zaputio sam se ka naamnijem uglu spoljnjeg zida, siguran u ono što radim, i u to da ću, po obavljenom poslu, konačno otići u postelju.

*

Bio sam žena i ležao sam na prljavom krevetu u

maloj, pretanoj sobi. Starica je sedela pokraj mog kreveta i bez prestanka govila mi da guram, i ja sam gurao, iako pored sveg truda, nisam imao dovoljno snage. Znao sam da moja beba bezuspešno pokušava da diše i da će uskoro umreti.

„Guraj!"

* Prvo sam pokušavao da spasem ono što se spasti

moglo, ali sada sam samo pokušavao da izvučem sebe. Nije me puštao; peo se na mene i gurao me pod vodu.

*

Mesečina se probijala kroz kišu dok sam

napredovao blatnjim putem. Na njegovom kraju pomaljao se ljudožder, ogroman i crn. Bio sam dečak koji je ušao u Dizirinu pećinu, a ne čovek koji je izašao iz nje. Umesto mača nosio sam znak sa Dizirinog groba - kratak štap, kožnom trakom vezan za duži. Gurnuo sam njegov vrh u blato kako bih obeležio sopstveni grob, a

onda nastavio dalje. Kada me je ljudder napao, drveni krst pretvorio se u pravi mač, sa zlatnom jabukom i oštricom koja se presijavala - u mač kakav sam oduvek želeo.

Uzdigao sam se sa tla, a onda se opet spustio. Meñutim, nisam više mogao da dišem.

ČETRDESET I DRUGA GLAVA JA SAM HEROJ

Probudio sam se okupan znojem, svukao ćebe sa

sebe i poglao kroz prozor. Nebo je bilo sivo. Pomislih da je spavanje gore od uajanja, a odluku zapečatih sipavši vodu u napukli lavor i ribajući svaki deo sebe do kojeg sam došao. Dok sam živeo sa Hrabrim Bertoldom kupali smo se u Grifonu. To je bilo mnogo bolje - barem po toplom vremenu - i pitao sam se da li je vojvoda mogao sebi da priušti upola tako dobru kupku.

Puk je hrkao sa druge strane vrata. Slušajući ga kako rokće, pislio sam da će ga zvuci koje proizvodim dok se umivam i oblačim surno probuditi, ali to se nije desilo. Na trenutak poželeh da ga polem vodom iz lavora, ali sam je ipak prineo prozoru i prosuo napolje, a onda proturio glavu i osmotrio okolinu.

Zamak je možda nosio ime Ravnozid, ali mu zidine i nisu bile ravne. Osim toga, veliko i nepravilno kamenje bilo je grubo i ne baš najbolje postavljeno. Na Trgovcu sa zapada izvežbao sam se prilično u penjanju, tako da sada zatakoh čizme za pojas, iza leña gde mi neće smetati, i prebacih se preko simsa.

Spust i jeste i nije bio težak. Stalno sam se hvatao za mesta sa kojih sam klizao, pri čemu je zid bio dovoljno strm da se to klizanje, u trenutku udara o tlo, ne bi mnogo razlikovalo od padanja. Stoga sam bio prisiljen da izbegavam i obilazim takve delove, odnosno da se vram nazad i pronalazim nova mesta. Ali, bila je to

fina, naporna vežba, i nijednog trenutka nisam se uplašio pada. Sada se setih da se Tag jednom prilikom peo uz zidine Utgarda isto kao ja tog jutra uz Kulu upravitelja. Ali, na Utgardu je bilo puzavica, neke vrste bršljana. O te ću ti pisati kad doñe na red.

Miris tek pečenog hleba me je, nakon što sam sišao, bez mnogo krivudanja uveo u kuhinju. Pomogla je i moja velika glad.

,,Ne smete da ulazite ovamo, ser", dobaci mi kuvar. „Doručkovaćete u dvorani kada se oglasi rog."

Kako mu ništa nisam odgovorio, on dodade; „Sveža šunka danas, ser, sa sirom." „Hleb i puter, i malo piva." Znao sam šta je na

jelovniku, jer sam svakog jutra tokom oporavka od batina jeo u dvorani. ,,A šta je sa jajima? I jabukama?"

Odmahnuo je glavom. „Nemamo, ser. Dajemo sve od sebe, ser." ,,To je dobro." Potapšah ga po ramenu. „Neću ti

smetati. Samo da uzmem ovo." Bila je to vrela vekna teškog hleba sa dosta ječma i duruma.

„Jedna fina dama sinoć mi je spremila sjajnu večeru", objasnih kuvaru, ,,ali znao sam da ću se boriti, tako da nisam previše pojeo, da me ne uspori. Je l' ti ne smeta?"

,,Ne, ser." Na licu mu se videlo da laže. ,,Ne uopšte, ser."

,,U redu. Doñi ovamo, u dvoranu, na tren." „Moram još hleba da..." Videvši moj pogled, požurio

je napolje. Dvorana je bila mnogo veća od kuhinje, dugačka

možda stotinu koraka, široka pedeset. Za vojvodu Mardera, njegovu ženu i posebnu pratnju bilo je predviñeno postolje. Ostalima su bili namenjeni dugki stolovi od sirovog drveta, klupe i hoklice. Nekoliko služavki postajalo je stolove: za svakoga po jedan umašćeni drveni pladanj i bokal.

„Gospodar Kaspar jede ovde, zar ne?" rekoh. „Gde sedi?"

,,Ja radim u kuhinji", odgovori kuvar, „tako da ne znam. Pitajte Modgudu, ona će vam verovatno reći."

Pustih ga da ode. „Kladim se da si u pravu. Reći će mi. Mi smo stari

drugari." Naklonila mi se po ženski. „Drago mi je da ste se tako lepo oporavili, ser

Ejble." „I meni." Okrenuh se ka kuvaru. „Rekao si da te

čeka hleb. Briši sada!" Modguda mi pokaza mesto na kojem sedi gospodar

Kaspar. Čekala ga je stolica, a ne klupa. Znao sam da je to bitno, ali ne i zašto. Sedoh na nju kako bih pojeo hleb, rekavši Modgudi da mi donese bokal piva.

,,On... on će se ljutiti, ser Ejble. Gospodar Kaspar, ljutiće se." Izgledala je kao da je čeka sigurna smrt.

„Neće na tebe. A neće ni na mene, pošto ću ustati i pustiti ga da sedne čim doñe. Samo ne bih da se mimoiñemo." Nekolicina ljudi već se pojavila u dvorani. Pokušao sam da pogodim ko bi od njih mogao da bude čuvar tamnice.

Modguda je bila tako niska da, dok sam sedeo za stolom, nije morala da se sagne kako bi mi šapnula na uvo.

„Njega se svi plaše, ser. Čak i vitezovi." Puna usta su mi pružila šansu da razmislim pre

nego što bilo šta kažem. „Sigurno ga se ne plaše svi", rekoh, progutavši

zalogaj i zalivši ga pivom. „Ako ga se ne plašim ja, zašto bi svi ostali?"

,,On upravlja tamnicom, ser. Ne želite da se nañete tamo, ser. Ali, ako ostanete..."

Odmahnuh glavom. „Upravo to želim. Bio sam tamo sinoć, ali bez

baterije - to jest, baklje - nisam mnogo toga video. Voleo bih da je ponovo obiñem sa gospodarom Kasparom. To je jedna od usluga koje ću tražiti."

„Tražiti od koga?" reče neko iza mojih leña. Bio je to krupan tip koji je voleo crninu. Pitao sam

ga da li je on Kaspar, na šta je klimnuo glavom. Kada sam se okrenuo, Modguda beše već pobegla.

Ustadoh sa stolice i pružih mu ruku. ,,Ja sam ser Ejbl od Visog srca." ,,Ha!" reče on. „Seo sam ovde kako se ne bismo mimoišli na

doručku. Moram o nečemu da porazgovaram sa vama, pa sam mislio da ne bi bilo loše da to obavimo za vreme jela."

„Reci sada." Spustio se naglo na stolicu. ,,Ja jedem sa svojim ljudima, a ne s tobom."

Do tada se oko nas okupilo peest čuvara. Neki su izvukli hoklice i seli na njih, a neki su samo stajali i slušali razgovor.

,,U redu", počeh. „Sići ću u vašu tamnicu..." „Većina to uradi." Čovek koji je sedeo odmah do Kaspara nasmeja se.

Nije to bila samo reakcija na šefovu šalu, ne, u tom smehu krilo se sve ono što je jednog lepog dana planirao da mi uradi. Oborih ga s hoklice, a onda ga, doksepridizao, tresnuhnjome.

Čitava sala utihnu. Neko je ispred Kaspara spustio poslužavnik sa svežom šunkom. Primakoh ga i uzeh jedan komad, dohvatih svoj hleb i otkinuh nekoliko zalogaja.

,,Ti si momak koji je obogaljio ostale vitezove", reče Kaspar.

„Trojicu ili četvoricu. Možda petoricu. Ne više od toga." Podigoh svoj bokal i potegnuh pivo.

On klimnu glavom. „Dodaj mi svinjetinu."

Poslušah ga. „Bilo bi bolje da ste rekli 'molim vas da mi dodate

svinjetinu, ser Ejble'. Ali, ovog puta ću da preñem preko toga."

On zarokta. „Zeleo bih da postanemo prijatelji, gospodaru

Kaspare. Jedan moj sluga odsešće kod vas i voleo bih da se lepo brinete o njemu." Okrenuo se i dalje gutajući šunku. ,,Pa sam mislio..."

U to nam priñe Vodet, upavši mi u reč. ,,U Velikoj dvorani je zabranjena tuča. Gospodar

Agr želi da vas vidi nakon doručka." „Rado ću se naći s njim", rekoh, ,,ali tuče nije bilo.

Mi raspravljamo o privatnim poslovima." Vodet čučnu i opipa puis čuvaru koji je ležao na

tlu. ,,A šta je sa ovim?" ,,Ah, on. Ne verujem da je mnogo povreñen. Da sam

ga jako udario, ubio bih ga. Ali nisam." Vodet se podignu. „Bolje bi vam bilo da odete do gospodara Agra čim

napustite salu. U protivnom..." Slegnu ramenima. ,,U protivnom si moj", reće Kaspar. „Radije bih da se vidim s vojvodom", rekoh Vodetu,

,,ali, pošto gospodar Agr želi da me vidi, u redu. Recite mu da će mi biti zadovoltvo."

„Što ne poñete sa mnom? Napraviću vam mesta za stolom za kojim jedu vitezovi."

„Znam gde je, ali čeka me razgovor sa gospodarom Kasparom, a onda i sa gospodarom Agrom."

Vodet se vrati nazadza viteški sto. Nekoliko stolova dalje, neko poče glasnije da govori i ubrzo su svi pričali i jeli kao da se ništa nije desilo. Modguda je donela kolut sira na velikom pladnju, tako da sam izvadio bodež i odsekao jedno parče. Šunke i sira mi nikad nije bilo dosta, čak ni kada smo ih jeli iz jutra u jutro.

„Ponekad žigošemo zatvorenike", reče Kaspar. „Zavisi od toga šta vojvoda želi. Kavgadžije. Lopove. Da li su te nekad žigosali?"

Odmahnuh glavom, punih usta. „Mene jesu." Spustio je kapuljaču kako bih video

žig na njegom čelu. „Nije mi se dopalo." Progutah. „Ni glavobolja se nikom ne dopada, pa je ipak dobi-

jamo." Kaspar se zakikota. Zvučao je opako. „Kažeš da imaš novog zvorenika za mene?" Setih se jednog mog prijatelja kog su poslali u

internat, tako da rekoh: „Pre je u pitanju stanar. Nećete morati da ga zaključavate, ali će živeti sa vama sve dok ne poñem na sever da čuvam most ili nešto slično."

„Živeće sa nama." ,,Da." l glavom. „Znam da vi donosite hranu

zatvoricima - bez nje bi umrli, a ne vidim ih ovde za stolom. Sve što treba da uradite za mog slugu jeste da mu ostavite tanjir s hranom." Zastoh da se prisetim onog što mi je Ans rekao. „Dovoljno je svaki drugi dan. Samo je ostavite tamo gde će je pronaći, a ako je ne pojede u ru od nekoliko dana, probajte na nekom drugom mestu."

„Niko neće slobodno trčkarati po mojoj tamnici", reče Kaspar odlučno.

,,On je već tamo. Samo treba da ga hranite." Kasparovo lice pocrveni, a oči se skupiše.

„Sinoć sam ga smestio dole i rekao mu da ne mrda odatle. Obao je da neće i dok bude bio sit, mislim da će se držati obećanja."

Nadao sam se da ću tako malo opustiti Kaspara, ali nije išlo.

„Možda ćete nailaziti na izmet, ali u tamnici to ne predstavlja neki problem."

Kaspar obrisa bodež o rukav i vrati ga u korice.

,,On je sada tamo?" „Tako je." Bilo mi je drago što je napokon shvatio

situaciju. „Sinoć sam ga tamo ostavio. Nisam hteo da vas budim. Jedan prijatelj mi je odmandalio vrata i zatvorio ih za mnom." Pokušao sam da se pretim jesam li zaista čuo Uri kako vraća gredu na svoje mesto. Nisam bio siguran, tako da sam dodao: „Tako sam joj barem naložio. Prilično sam uveren da me je poslušala."

,,To je neki drugi prijatelj", izgovori polako Kaspar. „Nije onaj kog si mi ostavio na dojenje."

„Tako je." Čovek koga sam oborio podigao se na noge i dohvio veliki nož za svojim pojasom. Uhvatih ga za zglob. „Ako ga poteeš, prisilićeš me da ti ga oduzmem. Bolje ti je da sedneš i uzmeš par zalogaja pre nego što nestane sira."

Kaspar ustade od stola. „Možda ćeš uskoro malo bolje upoznati Hoba." „Baš lepo", rekoh. „Voleo bih da nekako izgladimo

stvar. U meñuvremenu ćete se brinuti o mom slugi, je li tako? Svestan sam ta da tražim uslugu."

Okrenuo se i polako izašao iz Velike dvorane.

* Gospodar Agr stajao je u svojim odajama, leñima

okrenut proru. Kada sam ušao, klimnuo je, pročistio grlo, zaustio nešto da kaže, a onda još jednom pročistio grlo.

„Dobar vam dan, ser Ejble." „Dobro jutro, gospodaru Agr. Šta je bilo?" Pre prvog

susreta s njim rekli su mi da stojim mirno i sada sam se trudio da to ponovim.

„Ser Ejble, ja..." ,,Da, gospodaru Agr?" rekoh. Agr uzdahnu. ,,Ne možemo ovako da razgovaramo. Sedite, molim

vas." Pokaza mi na stolicu. „Primaknite je ovamo, molim vas." Seo je u svoju stolicu, iza hrpe izveštaja i beleški.

Približih mu stolicu i sedoh na nju. „Tuča u Velikoj dvorani kosi se u potpunosti sa

naredbama Njegove milosti. Da li ste to znali?" Klimnuh. „Jesam." „Ipak ste hoklicom udarili jednog od čuvara. Tako

mi je prijajeno. Lično nisam to video." „Prvo pesnicom, gospodaru Agr. Hoklicom tek kada

je krenuo da ustaje." Agr klimnu glavom. Ne verujem da sam ga ikad

video veselog, naročito ne u tom trenutku. „Zašto ste to učinili, ser Ejble?" „Zato što sam morao da porazgovaram sa

gospodarom Kasparom. Znao sam da će nas čuvar prekinuti ako ga pustim da ustane, a ono što sam imao da kažem gospodaru Kasparu bilo je i bez toga doljno ozbiljno. Zaista nisam imao kad da ga ućutkam." Duboko sam udahnuo, svestan da ću stvari neizbežno učiniti još gorim. „Pustite me da kažem ovo, a onda recite šta god želite. Neću pravdati svoje poupke jer ne mislim da sam pogrešio. Čovek ponekad mora da napravi izuzetak, bez obzira na pravila. Znam da ćete me kazniti zbog toga i uopšte se ne bunim. Niti krivim vas. Žao mi je što sam napravio džuus i zadao vam nevolje. Ali, i sledeći put bih isto tako reagovao."

Agr klimnu. Na njegovom licu nije bilo promene. ,,Za one koji nisu viteškog ranga, kao što sam ja,

uobičajena kazna je otpuštanje iz službe. Za viteza, to je progonstvo na nekoliko meseci ili godina."

,,U redu. Ionako sam hteo da otputujem na sever. Koliko dugo ću morati da ostanem gore?"

Agr ustade i priñe prozoru, zadržavši se toliko dugo kraj njega da sam pomišljao da odem. Kada se vratio na svoje mesto, rekao je:

,,I ranije su izbijale tuče u Velikoj dvorani, mada ne

ovako ozbiljne. Ovaj slučaj je suviše komplikovan. Kao prvo, ser Ejble, neki od naših vitova vas i dalje ne smatraju jednim od svojih. To treba da znate."

Rekoh mu da znam. „Oni ne podnose to što jedete za njihovim stolom.

Još gore će podneti ako dobijete vitešku kaznu. Nemojte me, molim vas, tako glati. Neću vas otpustiti kao slugu."

„Smatram da sam se dokazao." „Delim vaše mišljenje. Kao i Njegova milost. Samo

vam kažem da bi netrpeljivost nakon viteške kazne bila još veća."

,,0na neće poteći od mene, gospodaru Agr. Ne plašite se moje netrpeljivosti."

„Inače se ne plašim ničije netrpeljivosti", reče Agr, ,,ali jedna od mojih dužnosti jeste da održavam red meñu vitezovima."

On coknu. ,,To je prva komplikacija. Druga je što su se tuče

put ove u prošlosti uglavnom odvijale izmeñu dva viteza. Sećam se jedne u kojoj su učestvovala dvojica slugu. To je jedini izuzetak. Obojicu sam otpustio. Obećao sam da vas neću kazniti kao slugu, i tako će i biti. Ipak, ako vas prognam, vitezovi će se podići na oružje. Neki zato što ste primili vitešku kaznu, a ostali zato što je jedan vitez prognan jer je udario nepristojnog podlaca. U najmanju ruku će se buniti kod Njege milosti."

,,Ja neću", rekoh. ,,Da. To mi je jasno. Ali, Njegova milost ima visoko

mišljenje o nekim starijim vitezovima. Ako se oni priključe pobuni, a mogli bi..." Agr slegnu ramenima.

„Veoma mi je žao zbog svega", rekoh. „Zaista to mislim."

„Hvala. I na kraju, ali ne i manje važno, čuvare niko ne voli, a svi ih se plaše. Kad kažem svi, onda mislim na sve. Ne samo na viteze. Ne bih da vreñam vašu očiglednu skromnost, ali prilično sam uveren da

devet desetina onih koji su upoznati sa dogadajima od ovog jra misli da ste heroj."

,,Ja jesam heroj", rekoh. „Ali ne zbog toga što sam oborio čara na zemlju. To je sitnica."

On se nasmeši, pomalo kiselo. „Možda ste u pravu, ser Ejble. U stvari, verujem da

jeste. Ali sada, pošto sam vam izneo probleme, veo bih da čujem šta imate da kažete u svoju odbranu. Sada je pravi trenutak."

„Nemam ništa." Pomislih kako na Trgovcu sa zapada ovakav dogañaj nikog ne bi potresao. „Jasno mi je da vam ovo ne znači mno, gospodaru Agr, ali zaista se nije radilo o tuči. Udario sam ga peicom, a onda hoklicom. Nije bilo tuče, jer mi nijednom nije uzvratio."

„Nastavite." „Udario sam ga zato što je počeo da mi preti i nije

prestao sve dok ga nisam udario. Zabrana tuča Njegove milosti veoma je lepa zisao, dokle god se svi ponašaju pristojno. Šta je zaista gore: s vrema na vreme istrpeti tuču ili trpeti ljude kao što je on, ljude koji vole da povreñuju one koji ne mogu da im uzvrate, ljude koji pljuju u lice čeku koji pokušava da razgovara sa nekim drugim?"

„Shvatam šta hoćete da kažete", reče gospodar Agr. „Još nešto?" Odmahnuh glavom. „Onda bih ja dodao nešto, ser Ejble. Dozvolite mi

da pre toga kažem da mi se dopadate. Biću vaš prijatelj onoliko koliko mi to slua dozvoli. Voleo bih da i vi budete moj."

„Već jesam", rekoh. „Znam da ste mnogo toga učinili za mene. Vaš sam dužnik."

„Nakon tuče na vežbalištu, stavio sam vaše oružje pod ključ, luk i tobolac i to - taj lažni mač koji sada nosite. Morao sam to da urim kako ih niko ne bi ukrao. Njegova milost mi je naložila da vam ih vratim čim ih

zatražite. Možda se sećate." Čekao sam ono što će da usledi. „Juče mi je palo na pamet da ih uopšte niste

potraživali, tako da sam krenuo po njih, nameravajući da zadužim paža da vam sve odnese. Nisam ih našao. A danas vidim da nosite svoj pojas za mač. Preostavljam da imate i luk i strele? Jer više nisu kod mene."

„Gore su, u mojoj sobi." Uvukoh malčice glavu u ramena, sivši se snova koje mi je luk preneo prethodne noći.

„Možete li mi reći kako ste do njih došli?" Odmahnuh glavom. „Samo bismo se posvañali, jer mi ne biste verovali." „Pokušajte, ser Ejble. Zanima me kako ste otvorili

moju vitrinu." „Da li verujete da me je kraljica Diziri proglasila

vitezom?" Agr ne odgovori na pitanje jer smo obojica jasno

čuli nečij brze korake ispred prostorije. Čovek je imao višak kilograma jer je tao prilično loše. Čuli smo ga kako se zaustavlja ispred vrata i pokuša da doñe do daha.

„Straža će ga oterati, ko god da je", reče Agr. Ali, straža to nije učinila. Pre nego što je Agr uspeo

da dovrši misao, velika hrastova vrata otvoriše se sa treskom i Kaspar upade unutra, ispruživši se pred mojim nogama.

ČETRDESET I TREĆA GLAVA RATNA STAZA

Od čitavog našeg dugog puta na sever, noć koje se

najbolje sam jeste ona u kojoj smo se rastali. Svon se pobrinuo za konje tako što je Puku prepustio veći deo stvarnog posla, dok je on pazio da se sve obavi kako valja. Gilf je otišao u lov, a ja sam, smestivši se pored vatre, posmatrao plamen i razmišljao o ser Ravdu,

Muspelu i noćima provedenim u našoj kolibi u šumi - o tome kako smo ti i ja sakupljali grančice, ložili veliku vatru u malom kamenom ognjištu i pekli kobice i maršmelou.

I pravo da ti kažem, pitao sam se kako sam, kog ñavola, uspeo odatle da se prebacim na mesto na kojem sam sada. Agr mi je rekao da ćemo, ako požurimo, stići do planina za šest nedelja. Tada sam bio uveren da nam neće biti toliko potrebno.

*

Sastali smo se u velikoj, prijatnoj prostoriji u

vojvodinim privaim odajama: Agr, Kaspar, vojvoda i ja. Meni je tamo nedostajao so Hob, a na neki način kao da je i bio sa nama, jer su svi samo na nja mislili. Ljužder ga je ubio i pojeo.

,,Taj vaš ljubimac", reče Marder, ,,taj ljudožder kojeg ste stavili u tamnicu naša je najmanja briga. Stoga, hajde da se prvo pozabavimo njime. Možete li da ga oterate?"

„Oterati ga bilo bi isto što i osuditi ga na smrt, Vaša milosti." O tome svemu, pre nego što smo pošli da se nañemo sa Marderom, raravljali smo Agr i ja. „Reći ćete da treba da ga ubijemo, baš kao i goodar Agr. I gospodar Kaspar. U redu, možda vas trojica jeste u pravu. Ali, ja sam ga primio u službu. Ne mogu da ga pošaljem u smrt."

Marder proñe prstima kroz bradu, dok se Agr pretvarao da na nikakve veze sa čitavim problemom. Na kraju Kaspar reče:

,,Moramo da ga izbacimo odatle, Vaša milosti. Da ga isteramo gore, na spoljnju zidinu, odakle će vitezovi moći da ga napadnu."

Marder slegnu ramenima; nikad pre nisam ga video tako umornog i starog.

„Ser Ejbl mu neće narediti da napusti tamnicu ako zna da će ga time poslati u smrt. Ja mogu da pošaljem vitezove unutra da ga ubiju."

Kaspar odmahnu glavom. Nema šanse. „Ali ne mogu da garantujem da će im uspeti. Prema

onome što kažeš, možda ga ne bi ni pronašli." Agr ponovi ono što je već rekao, samo drugim

rečima. „Ako je taj ljudožder ser Ejblov sluga, onda je ser

Ejbl trebalo i da mu da izričita uputstva, da mu naglasi da u slučaju neposlušnosti neće više biti pod njegovom zaštitom."

„Naredio sam Ljužderu da nikog ne povredi", rekoh, ,,i on mi je obećao da će me poslušati. Mislim da je načuo da sam udario Hoba. Sigurno je pomislio da mi je Hob neprijatelj i da u tom slučaju sme da ga ubije."

Marder klimnu, verovatno ponajviše samome sebi. ,,Da je poživeo, Hob bi i postao moj neprijatelj. Svi

u zamku plaše se čuvara, Vaša milosti, osim mene i vas. Ne znam šta stoji iza toga, ali sigurno nisu u pitanju samo ružno lice i crna odeća. Ako se sptim u vašu tamnicu, gospodar Kaspar i njegovi ljudi učiniće sve da se nikad ne vratim. Znam to. Ali, ako vi tako želite..."

„Vaša milosti!" poskoči Kaspar. ,,Ja se kunem... On... Ser Ejble, nemojte..."

Marder ga ućutka pomerivši ruku jedva centimetar. „Sići ću", rekoh, ,,ako mi tako naložite. I jasno ću

mu reći da nikog ne sme da ubije, čak ni gospodara Kaspara."

Marder pokri usta dlanom, ali ipak se videlo kako mu igraju brkovi.

„Samo što postoji bolji plan, u koji bih voleo da vas ubedim. Rešio bi sve naše probleme. Ljuždera bi izvukao iz tamnice, a mene kaznio tako da se nijedan od vaših vitezova ne bi bunio."

Marder uzdahnu.

„Odnosno, ubio vas. To hoćete da kažete. Što više vidim i slušam o vama, ser Ejble, to sam manje spreman da vas izgubim."

„Daleko bilo, Vaša milosti. Hteli ste da me pošaljete da se negde ulogorim. Pričali smo o tome ispred moje odaje."

On klimnu glavom. „Sećam se." „Onda se sećate i da ste rekli kako bih ja otišao da

se borim protiv Angroda. Učinite to sada. Pošaljite me. Ne znam tačno kuda se kreću kada upadnu u vaše vojvodstvo..."

,,Ja ću vam nacrtati Ratnu stazu", reče Agr. (To je kasnije i učinio.)

Dadoh glavom Agru do znanja da sam ga čuo. „Ali, kroz plane sigurno ne vodi mnogo puteva.

Dozvolite mi da se ulogorim tamo gde moraju da proñu. Povešću Ljuždera sa sobom i ostaću tamo sve dok sneg ne zatvori prolaze."

Popričali smo malo o tome. Marder je rekao da će mi, ako ostem tamo sve dok led ne okuje zaliv, verovati na reč da nisam naptio mesto pre zatvaranja prolaza. Agr je poslao Kaspara po paža, a onda paža poslao do oružara u Forsetiju sa porukom da požuri sa plom koji obavlja za mene.

Marder tada reče: „Ima još jedna poteškoća koja može da se reši ovim,

ser Ejble."

* Bio je to Svon. Sećam se da sam te noći, podigavši

pogled sa vatre kako bih ga dobro osmotrio, video da spava i da je Gilf ostavio mrtvog zeca blizu njegove glave. Uzeo sam zeca i odrao ga, a onda naknuo batak na dugački štap onako kako ti to radiš i postavio ga iznad

vatre. Već je dobio smeñu boju kada se Svon probudio. „Poješćete sve to, ser Ejble?" Pokazah mu ostatak životinje. „Ima ovde još. Uzmi šta god ti se sviña." „Lepo od vas. Kratki smo na zalihama, a?" Podsetih ga da je sebi kupovao dodatnu hranu dok

smo se zauavljali u krčmama i selima. Bilo je lako - u stvari, previše lako - naljiti se na Svona. Možda se on sa istom lakoćom ljutio na nas. Kada sam malo razmislio o tome, shvatio sam kakav je on čovek. I dalje je bio štitonoša, iako su mnogi u mlañem dobu postali vitezovi.

I ja sam bio jedan od njih. On se udalji da otkine štap. Kada se vratio, podigao

je i drugi batak iznad vatre. „Mogao bih sirovog da ga pojedem, kao vaše

čudovište, ser Ejble. Ali, ja sam čovek, pa ću ga ipak omekšati."

Nisam progovarao, znajući da pokušava da me razbesni.

„Vaš ljudožder, trebalo je da kažem. Ne dopada mi se."

Bacih još jedan pogled na svoje meso, a onda okrenuh štap.

„Lepo sam dremao, sve dok nisam namirisao zeca. Da li ste vi uopšte spavali?"

Odgovorih da nisam. „Zato što se plašite da zaspite bez psa i čudovišta?

Je li tako? Plašite se da ću vas probosti." ,,I ranije su me probadali", rekoh. Njegove usne se

stegoše. „Ali nisam ja." „Nisi." „Dozvolite mi da kažem nešto, ser Ejble. Znam da

mi nećete verovati, ali ipak bih voleo to da kažem. Neću

vas probosti, u svakom slučaju ne dok spavate. Ali, vaš ljubimac ljudožder okrenuće se jednog dana protiv vas, spavali vi ili ne."

„Ako se to desi, hoćeš li me braniti?" „Kako to da shvatim? Da li da odgovorim potvrdno

kako biste po povratku rekli nešto pohvalno o meni?" Odmahnuh glavom. „Shvati to ozbiljno, eto kako. I odgovori iskreno -

makar i u sebi." Pokušao sam da skinem meso sa štapa a da ne opečem prste; kada mi je uspelo, odgrizao sam jedan komad. Bilo je veoma tvrdo i dovoljno vruće da mi opeče jezik. Imalo je odličan ukus.

,,Vi uvek govorite istinu, zar ne?" Klimnuh glavom, punih usta. „Svesno pokušavate da ostavite takav utisak." Upro

je prstom u mene. ,,Ali, taj utisak je lažan." Još malo sam žvakao, a onda progutao. „Naravno. Pošto si sada budan, idi i obiñi konje." Ignorisao me je. „Rekli ste Njegovoj milosti da ste vodili ser Ravda i

mene kroz šume povrh Iringzmuta. Još jedna laž." Vrisak neke životinje obojicu nas natera da

poskočimo. Svon duboko udahnu i isceri mi se. „Vaš ljubimac je opet nekog ubio." Obišao sam oko vatre i odalamio ga iz sve snage. Verovatno je pri padu dodirnuo Puka, koji se naglo

pridigao. Zurio je u Svona, trepćući i trljajući oči. Podigoh štap koji je Svon ispustio i dodadoh ga

Puku. „Drži. Ima malo pepela na mesu, ali neće ti creva

ispasti." Nakon toga otišao sam do prtljaga i izvukao luk i tobolac.

Svon se podigao. (Verovatno je mislio da sam otišao - shvatio sam da me čak i Baki ponekad teško primećuje.) Prstima je prepipao koren vilice i vrat -

mesto udarca. „Sami ste tražili", reče Puk. „Trebalo je da mu odsečem tu kopilansku glavu",

reče Svon, a ja se povukoh još malo u mrak. Nisam želeo da ga ubijem; zato sam izbegavao da se opet sretnemo.

Puk je osmotrio meso koje sam mu pružio. Odlučio je da ga tra još peći i nadneo ga nad vatru.

„Da sam na vašem mestu, ser, ne bih to radio." „Ja sam gospodin, a gospoda se svete za nanete im

nepravde", kruto reče Svon. „Sami ste tražili", ponovi Puk, „tako da nije

nepravda." „Otkud ti znaš? Spavao si." Okrenuh se od njih. Iza mene, čuo sam Puka kako

govori: ,,Poznajem ga, ser, a poznajem i vas." „Ubiću ga!" ,,Da mislim da ste ozbiljni, ser, ja bih ubio vas",

dodade Puk, veoma tiho.

ČETRDESET I ČETVRTA GLAVA MAJKL

Rado bih ti rekao kuda sam krenuo kada sam se

udaljio od vatre, ali nemam pojma. Hteo sam da odem što dalje od Svona i Ljuždera. Ništa me drugo nije vodilo. Hteo sam da pronadem neko mesto za odmor na kojem bih razbistrio um pre nego što se opet sretnem s njima. Mogao sam da naložim vatru na mestu na kojem sam se zaustio, ali u mraku je to zahtevan posao. Bio sam veoma umoran, a noću u to vreme i nije bilo previše hladno. Nisam siguran, ali mislim da je bio kraj juna ili početak jula.

Na kraju sam se samo umotao u ogrtač onako kako ti to činiš i legao na zemlju. Kasnije su mi Uri i Baki rekle da nisam čak ni čizme izuo. Pronašle su me kako

spavam na zemlji, a ubrzo im se pridružio i Gilf, koji se prvo vratio do vatre, a onda odatle pratio moj miris. Sve troje stajalo je oko mene i čuvalo me, mada ne znam od čega.

Jarko sunce već je bilo visoko na nebu kada sam se probudio. Čim sam otvorio oči, Gilf mi je olizao lice; strpljivo je čekao na šansu, koristeći je samo kada je smatrao da me treba oraspoložiti. Uputih mu nešto nalik osmehu i rekoh da mi je dobro. Na osnovu njegovog ćutja zaključih da nismo sami.

Baki mi mahnu iz senke drveta kada je videla da gledam ka njoj. Uri je stajala tik do nje.

„Plašili smo se da vas neko ne povredi, gospodaru. Sve troje smo brinuli."

„Hvala." Ustao sam i pogledom potražio potok, u nadi da ću utoliti žeñ i pljusnuti malo vode po licu, možda čak i skinuti odeću i oprati se kada oni odu. Nigde nije bilo potoka, tako da sam ih upitao gde su Puk i Svon.

,,Ne znam gde su sada, gospodaru", reče Uri, ,,ali ću ih potražiti zajedno sa Baki, ako želiš."

„Možda Gilf zna", reče Baki, na šta on odmahnu glavom.

Uri dolete do mene; lepa devojka, savršeno vitka, tamnocrvene kože koja na suncu postaje providna. (Zamisli da kroz mutno staklo posmatraš golu bakrenocrvenu devojku.)

„Zašto si po noći otišao sam u šumu? To je bio glup potez."

„Glup potez bio bi da sam ostao. Ima li kakve vode u blizini?"

„Nema", reče Uri, „nema čitav kilometar, a možda i više." Gilf, meñutim, klimnu glavom.

„Ima vode tamo gde ste podigli logor", istaknu Baki. ,,U vašim flašama."

,,Da sam ostao tamo, potukao bih se sa Svonom",

objasnih. „Osim toga, Ljužder je opet nešto ubio, pa sam hteo da vidim šta."

„0, pa mi ćemo ti reći", dobaci Baki. „Okomio se na mulu", nastavi Uri, „koju je jahala

jedna žena. Mislim da ga ona nije zanimala." „Što ona nije mogla da zna", dodade Baki. „Mula je ustuknula nekoliko koraka i zbacila ženu

sa sebe. A onda ju je Ljužder dohvatio. To je ono što si čuo."

,,I pojeo ju je. Barem dobrim delom." Razmislih o tome. „Žena je pobegla?" ,,Da." U tom trenu sunce zakloni oblak, a Baki mi priñe,

stvarnija no ikad. „Imala je mač, ali je ipak pobegla. Ne može da joj se

zameri. Ko bi se još u mraku borio protiv Ljuždera?" ,,Ja bih", rekoh, „odnosno, ja jesam. A možda ću

jednog dana opet. Verovatno ne znate gde je on sada?" Obe odmahnuše glavom. „Onda mi ga pronañite. Ili pronañite Svona i Puka.

Koga god da ugledate, vratite se i javite mi." U trenu su nestale.

„Rekao si da znaš gde ima vode", rekoh Gilfu. ,,Je li daleko?" On odmahnu glavom.

„Lepo jezerce." „Molim te, vodi me do njega." Gilf klimnu i otkasa, osvrćući se preko ramena kao

pravi pas kako bi video idem li za njim. Potrčah da ga stignem. „Sami smo, je l' da? Možeš da pričaš?" „Već sam pričao." „Znaju li Uri i Baki za tu tvoju vodu?" ,,A-ha." „Ali nisu htele da mi kažu. Sigurno ne žele da

umrem od žeñi. Ovo je šuma, a ne pustinja, i verovatno

je prilično lako naći vodu. Zašto su je onda prećutale?" „Tamo je jedan bog." Na trenutak se sledih. Prvo mi je pala na pamet

Parka, a onda i Tunor - Oversin o kome su ljudi mnogo govorili.

„Niko Oversine ne naziva bogovima", rekoh Gilfu. „Barem niko odavde. Je li to Parka? Znaš li ko je Parka?"

Nije mi odgovorio. Toliko je odmakao da sam morao da prčim za njim, sustigavši ga tek kada je stigao do jezera i zaustavio se.

Potražio sam boga. Ne videvši ga, kleknuo sam i oprao ruke i lice (bio sam sav oznojan), napivši se usput vode.

Neko vreme umivao sam se i polivao po glavi, skupljajući vodu u spojene dlanove. Sunce se u meñuvremenu opet pojavilo. Svetlost je kapi koje su se cedile sa vrhova mojih prstiju pretvarala u dijamante i prodirala duboko u jezero. Na samom dnu, duboko, duboko ispod, vele su se Uri i Baki. Stajale su u odaji velikoj poput aerodroma. Po njenim zidovima, kao i na postoljima i dugačkim policama, visili su mačevi, koplja i sekire tako da se sa svih strana video odsjaj metala. Razgovarale su sa nečim velikim i tamnim što se uvijalo poput zmije. Dok sam ih posmatrao, Uri se ponovo pretvori u himeru.

Slika je ubrzo izbledela. Sunce je i dalje pržilo, ali zraci nisu ve padali uspravno. Bar mi se tako činilo. Onog trena kada je zašlo, pojavio se oblak - ili nešto nalik oblaku - na šta Gilf reče: „Tamo je bog." Gilf ponekad ume da se uzbudi, ali na tih i dostojanstven način.

Podigao sam pogled, ali ono što sam video nije bio oblak već krilo, tako belo da kao da je zračilo svetlost, mnogo veće od najvećeg jedra na Trgovcu sa zapada. Poticalo je sa lečta čoveka u oklopu koji je sedeo na

obali jezerceta. Nisam verovao da krila - četiri komada - zaista njemu pripadaju. On to shvati čim me je pogledao, tako da ih smpta oko sebe. Sada mu se više nije video oklop - izgledalo je kao da nosi dugačku haljinu od belog perja.

,,I mene su prognali", reče on. „I vas?!" Toliko sam se iznenadio da nisam čuo šta

govorim. ,,Ja sam prognan sa dvora vojvode Mardera sve dok led ne okuje ziv."

„Zato ti i dolazim." On kao da je već sve znao. Vilica mi se oklembesila

skoro do pojasa. ,,U stvari, ne zato. Ipak, poznajem te bolje od tvoje

majke, jer ti čujem misli." Podigao je desnu ruku. (Kasnije sam imao prilike da upoznam kralja Arntora. On bi voleo da može tako da podigne ruku, ali nijedan čovek to nije u stanju.) „Tvoja majka nikada te nije upoznala", reče on. „Sada to znam, iako znam veoma malo. Eto vidiš, ja pravim greške. Malo mi nedostaje do savršenstva."

Do tada sam već klečao, oborene glave. „Zahvalan sam ti", reče on, ,,ali sada moraš da

ustaneš. Nisam došao da mi se klanjaš, već da ti pomognem. I ja sam vitez u službi Gospoda. Moje ime je Majkl."

Jedino što mi je palo na pamet jeste da se radi o imenu iz našeg sveta. U tom času to je bilo čudo. I sada je. Imao je zemaljsko ime i došao je u Mitgartr da mi pomogne.

„Tako što ću ti dati svoje znanje na raspolaganje." Nisam znao šta da kažem od sreće. Poslušao sam

ga i ustao, upiljivši se u njega dok me je proučavao. Njegove oči nisu imale ni beonjače, ni zenice. Kao da sam pravo kroz njegovu glavu gledao u Skaj.

„Pomislio si na Skaj, Peti svet. Veruješ da sam isteran iz zamka kojeg vidiš tamo gore."

Sa mukom klimnuh glavom. ,,Pr... Pretpostavljam." ,,Ne. Ja pripadam Šestom svetu, po imenu Kleos,

Svetu pravih stvari." „Nisam mu čak ni ime znao, Moj gospodaru." Skoro

se uguših, shvativši da mu se obraćam isto kao Tanrolfu. ,,Ja... Voleo bih da nako dospem do zamka. Da li se to sme?"

„Velika je to ambicija." „Hoćete li..." Prisetih se Ravda i shvatih da

ponavljam grešku. „Hoćete li mi reći kako da to učinim?" Majkl me još jednom odmeri; kao da mu je za to trebalo mnogo vremena. Na kraju reče:

„Poznate su ti osnove viteškog turnira." Klimnuh, suviše uplašen da zucnem.

„Učio te je neko veoma umešan." Majkl pucnu prstima, na šta mu Gilf ponosito priñe i leže pored njegovih stopala.

,,Da", rekoh. „Učitelj Toup. Bio je suviše teško povreñen da bmo vežbali zajedno, ali mi je objašnjavao tehniku, dok se jedan od njegovih pomoćnika borio sa mnom."

Majkl se nasmeši na to. Iako je osmeh bio tako blag da sam ga jedva primetio, sunce kao da je jače zasjalo.

,,Ne smeta ti što je tvoj pas naklonjeniji meni nego tebi?"

,,Ne", rekoh, ,,i ja sam naklonjeniji vama nego sebi."

„Shvatam. Učitelj Toup ume da rukuje kopljem, ali nikada ne dospeti do zamka o kojem govorimo. Šta je to što nadmašuje veštinu?"

Zaustio sam da kažem nešto, a onda se zaustavio. Sigurno je bo nešto glupavo, mada se ne sećam šta.

„Kada saznaš, otići ćeš gore. Ne pre toga. Imaš li još pitanja? Pitaj sada. Ubrzo ću morati da se povučem."

„Kako da pronañem kraljicu Diziri?"

Osmeh nestade s njegovog lica. „Budi srećan da ona nije prašla tebe." Odgovor je zaboleo poput šamara. „Dobro. Ja nisam savršen i za to sam platio cenu.

Nauči kako da je dozoveš, nju ili bilo koga od njih, i moraće da doñe."

„Uri i Baki ponekad doñu kada izgovorim njihova imena", rekoh mu. ,,Da li na to mislite?"

,,Ne." Majkl potapša Gilfovu glavu. „Nju ili njoj slične dozivaš kao što bi oni koje nazivaš Oversinima dozvali tebe."

„Hoćete li me naučiti?" Majkl odmahnu glavom. ,,Ne mogu. To niko ne može. Nauči samog sebe.

Nema drugog načina." Kada je zatvorio oči, jedan jeooki čovek sa kopljem pojavi se iz šume, kleknu i položi koplje pred Majklove noge. Gilf se obradova jednookom čoveku.

A onda čovek nestade zajedno sa kopljem. „Vidiš? Kako da te ja, ili bilo ko drugi, tome nauči?" Osvrnuo sam se prema bistrom jezeru i osunčanoj

padini. Zapravo sam tražio jednookog čoveka - u redu, Valoca, pošto je to bio on - već tada svestan da ih nikada neću zaboraviti. Kasnije, kada sam sve zaboravio, pa čak i Diziri na neko vreme, njih dvojice i dalje sam se sećao.

„Ako je to sve, ser Ejble, idem ja." „Nije, ser Majkle." Bilo je neverovatno teško

uobličiti te reči. „Imam još tri pitanja. Smem li da ih postavim? Nadam se..."

,,Da, to nije previše. Hajde, pitaj." „Svojevremeno sam se našao na - na jednom

ostrvu, ostrvu na kojem se nekad nalazio Zamak plavog kamena." Klimnuo je.

,,I tamo sam nakratko video jednog viteza. Viteza sa crnim zmajem na štitu. Da li sam ga dozvao onako kako

ste vi dozvali Valoca?" ,,On je dozvao tebe." Majkl ustade. Njegova krila se malo raširiše tako da se ispod

snežne beline veo drugačiji odsjaj. „Možete li da letite u oklopu?" U njegovim očima boje neba zatitra nešto nalik

osmehu. ,,To nije tvoje drugo pitanje." ,,Ne. Hteo sam da vas pitam kako se zove vitez koga

sam video." ,,Da, mogu da letim. Ali ovde sam došao da

padnem. A što se tiče viteza, reći ću ti da na tom ostrvu nije bilo nikog sem tebe."

„Nije mi jasno." „Tvoje treće pitanje je ujedno i najmudrije. Uvek je

tako. Postavi ga." „Ono glasi: Šta treba da pitam?" Osmeh se vrati na njegovo lice. „Treba da pitaš odakle su došle mašice kojima je

držana Eterna. Ako se sećaš, nisam rekao da ću ti odgovoriti. Zbogom. Odoh u Elfris da tragam za tim nadaleko poznim vitezom, ser Ejblom od Visokog srca."

Rekavši to, Majkl prošeta do sredine jezera i nestade ispod površine.

ČETRDESET I PETA GLAVA

KUĆICA U ŠUMI

Ostatak dana proveo sam radeći nešto što nikada

ranije nisam radio, nešto za šta bih se nad hrpom Biblija mogao zakleti da nikada neću raditi. U Ravnozidu sam video kameni sto na kojem se prinose žrtve pre nekog rata ili bitke, tako da sam pored jezerceta sagradio jan sličan njemu. Ceo dan sam prenosio kamenje i uklapao ga kao da rešavam slagalicu, prepustivši lov Gilfu. Završio sam posao tek pred mrak.

Sledećeg jutra nakupio sam gomilu suvih grana, dovoljnu da se naloži velika vatra - to je bilo mnogo lakše od prenošenja kamena. Većinu grana lomio sam preko kolena, a one žilave polagao sam na tlo kako se ne bi pomerale i Mačolomcem mlatio po njima. Posle sam otao u lov sa Gilfom. On je prethodnog dana doneo tetreba i mrmota, ali sada smo jurili nešto veće za žrtvenik. I kada je sunce dotaklo vrhe stabala, ulovili smo jednog krupnog losa. U to doba godine, narao, nije imao rogove, ali je i bez tbga bio ogroman. Da je imao rogove, sigurno bi bili predivni. Ugledao sam ga na grebenu oko dve stotine metara od nas. Prethodne noći luk me je toliko izludeo prenoseći mi tude snove da sam pomišljao da ga bacim. Meñutim, ugledavši tog la, obradovah se što ga imam. Strela se sjurila poput munje, zarivši se u donji deo losovog ramena. Pobegao je brzinom vetra, ali Gilf ga je pretekao i naterao da promeni pravac. Los je trčao ka našem stolu, sve dok nije pao.

Diziri me je načinila krupnim čovekom i mnogi su hvalili moju snagu, ali nisam bio dovoljno snažan da ponesem tog losa. Morao sam da ga vučem za sobom, puštajući Gilfa da ga zubima tegli preko grbog terena. Na kraju sam odustao. Rekao sam Gilfu da nam preostaje samo da ponesemo jedan deo i pojedemo ga. On tada postade velik i crn; podigao je losa kao da je zec i preneo ga umesto mene. Smešno je što se čak i takav plašio mog besa. Nisam bio besan. Možda uplašen, ali ne besan.

Podigli smo losa na drva koja su ležala na stolu, a onda preko njega prebacili još drva. Zatim se obojica pomolismo bogovima Kleosa, nakon čega sam potpalio drva. Iako smo bili sami, osećao sam se odlično zbog onoga što sam uradio.

Na spavanju se desilo isto što i prethodne noći. Bio sam jedan čovek, pa onda neki drugi, da bih na kraju

postao neko treći. Nakratko sam opet bio s tobom i Gerijem, samo što smo sva trojica bili stariji. Pravo da ti kažem, bilo mi je drago kada me je Uri probudila. Znao sam da bi trebalo da se ljutim, ali nikako mi nije išlo.

„Pričao si u snu, gospodaru", reče mi ona. „Pomislila sam da je ovako bolje."

Složih se s njom, dodavši da sam ja mala devojčica koju njih dve nameravaju da operišu, ali koja zna da će je boleti, jer anestezija nije dovoljno jaka.

„Dobro, šta je bilo?" Baki se nakloni. „Učinile smo kako si tražio, gospodaru." Uri zaklima. „Pronašla sam tvog slugu Svona, a Baki tvog slugu

Puka." Rekoh im da je to baš super i da ću krenuti ujutro. ,,Do sluge Svona, gospodaru? Ili sluge Puka?" „Razdvojili su se?" „Nego šta", naglasi Baki. „Tvoj sluga Puk odmakao

je dva dana jahanja na sever putem kojim smo išli sve dok nisi zašao u ovu šumu, gospodaru."

Znao sam da ću morati da napustim jezero - sve vreme sam to znao- ali mi se nije išlo.

„Gde je Ljužder?" upitah. „Tvoj sluga Ljužder je sa Svonom, gospodaru", reče

Uri. „Dobro. Gospodar Agr mi je dao jurišnog konja,

kestenjastog pastuva po imenu Magneis. Gde je on?" „Dobro ga poznajem, gospodaru", reče Baki. ,,On je

sa tvojim slugom Pukom, gospodaru. Svi konji su s njim."

„Onda je bolje da prvo odem do Puka. Kako da stignem do puta? Hoću li ga pronaći ako krenem na sever?"

,,Ne znam, gospodaru. Mislim da je brži od tebe. Ali, sigurno će se zaustaviti kada stigne do planina."

„Zaustaviće se on mnogo ranije", rekoh, ,,ako mu tako narediš. Ponovo ga pronañi i reci mu da mu nareñujem da krene na jug."

Obe odmahnuše glavom. „Neće nam verovati", izjavi Uri. ,,Nad nas nije video

i neće imati poverenja u nas." „Baciće na nas čini koje mogu da nas unište", reče

Baki. ,,Da li bi nas poslao u smrt?" Nasmejah se. „Tvrdite da Puk - Puk, od svih ljudi - zna čini koje

utiču na vas, elfe?" Uri pogleda oko sebe kako bi se uverila da niko ne

sluša, pa provori zavereničkim šapatom: ,,On je prost čovek, gospodaru, a prosti ljudi su

opasni. Oni veruju svojim činima." ,,On je od starih bogova, gospodaru, kao i ti. Njegov

soj nije zaboravio", dodade Baki. ,,Pa vi morate da nas slušate", tek tada mi je palo

na pamet. „Tako je, gospodaru. Moramo, iako smo te hranile.

Isto kao što vi slušate Oversine, gospodaru." To je bio veoma domišljat komentar. Mi Oversine

slušamo uglavnom onda kada strahujemo da neposlušnost neće upaliti. Dovoljno sam dugo vremena proveo ovde da bih to shvatio.

Sve u svemu, naložio sam im da odu na jug i ostanu u Mitgartru sa Svonom i Ljužderom, sve dok Gilf i ja ne sustignemo Puka i konje. Nakon toga nastavio sam da spavam poput bebe.

*

Dok smo se sledećeg jutra probijali kroz šumu, Gilf

me je pitao kako to da je Puk odveo sve konje. „Potukao se sa Svonom i pobedio ga", odgovorih

mu. „Nije mu uzeo novac i oružje, ali je odneo konje i

opremu za logorovanje." „Bez mača." Klimnuh glavom. „Tako je, Puk nema mač. Ali, Uri i Baki su mi rekle

da s njim putuje jedna žena koja ima mač. Prislonila je njegov vrh na Svonovo grlo pošto ga je Puk oborio. Tako bar one tvrde."

Zastao sam i razmislio malo o tome. „Verovatno je to žena čiju je mulu pojeo Ljužder",

rekoh na kraju. Gilf zabrunda. „Šta će ona ovde?" „Uri i Baki ili nisu znale ili nisu htele da mi kažu." Gilf se uopšte nije raspitivao o onome što sam video

u jezeru. Verovatno ništa nije primetio, a ja mu nisam rekao ni reč. Meñutim, ispitao sam Uri i Baki. Priznale su mi da je mračno stvorenje koje sam ugledao na dnu Setr, odnosno Garsek, kako su ga nazvale ne bi li zvalo manje strašno. On je bio jedan od novih bogova, tako da su morale da ga slušaju.

Do Ratne staze stigli smo nešto iza podneva. Celo popodne uinjali smo se njome ne naišavši ni na koga, da bi te noći kraj nje podigli logor.

*

Kiša me je trgla iz sna pred samu zoru. Bilo mi je

hladno i - po prvi put nakon mnogo vremena - počeh da drhtim, mokar do gole kože. Osetih glad, ali u blizini nije bilo ni hrane ni Gilfa. Od vatre je oao samo dim tako da sam, psujući, nagomilao grančice na ognjište pušavajući da se osušim i ugrejem.

Konačno se razdanilo. Ugasio sam vatru i spustio se po kiši do puta, siguran da će me Gilf sustići.

Što se i desilo, dva-tri sata kasnije. Vreme se, meñutim, stalno pogoršavalo. Kiša je padala bez

prestanka, katkad sipila, katkad pljuala. Spirala je sa sobom mirise životinja tako da Gilf ništa nije donio. Nakon jednog dana prestao sam da osećam glad i počeo da osam slabost. Znao sam da moramo da prikupimo snagu i ulovimo nto, jer ćemo u protivnom umreti.

Sledećeg dana nam se posrećilo. Uhvatili smo jedno mlado goveče, prvo koje sam u životu video. Kada ga je Gilf ščepao, ja pritrčah i zabih mu bodež u grlo. Goveče je nešto izmeñu bika i bizona. Ovo ne moglo da izabere gore mesto za smrt; šipražje na dnu jedne strme, male kotline. Razmišljao sam da li da zatražim od Giifa da ga ponese kao što je poneo losa, ali odustadoh od toga. Odsekao sam jednu buu i preneo je do mesta na kojem smo, uz dosta sreče, možda mogli da naložimo vatru. Bila je teška izmeñu pedeset i sedamdeset kila, ali ka smo je konačno spustili na pravo mesto, kao da je imala dve tone. Naložili smo vatru i napunili stomake do vrha, slušajući kako se vukovi otimaju oko ostatka.

*

Sledećeg jutra probudila me je oluja; pravo

nevreme sa jakom kišom i grmljavinom koja tutnji izmeñu brda. Pokušavši da se našalim, rekoh Gilfu da se plašim da će Mitgartr biti uništen.

„Kao dom", reče on; vatra se ugasila, ali u njegovim očima je pri svakom udaru groma sijao grimizni plamen.

„Kako to misliš, dom?" pitah. „Nikada nismo živeli na mestu sa ovako lošim vremenom."

„Moja majka. Moja braća. I moje sestre." Hteo sam da saznam gde je to, ali on prekinu s

pričom. U redu, znao sam da misli na Skaj, ali hteo sam da mi priča još o tome. Uvek je bio ćutljiv kada je u pitanju bio Skaj.

Presedeli smo ceo dan čekajući da stane kiša, a kada se smračilo, čuo sam ih. Sledeći put sam ih čuo

tek gore, u Skaju. Čuo sam zavanje hiljada pasa sličnih Gilfu i dobovanje kopita dok je Valočeva divlja potera jurišala preko neba. Gilf htede da poñe za njima, ali nisam mu dao.

Sutradan je vreme bilo malo bolje, ali nismo uspeli da pronañemo Ratnu stazu. Pošto smo, otišavši u lov, skrenuli sa puta ka zapadu, pretpostavio sam da sada treba da idemo ka istoku ili severoistoku, ali po oblačnom vremenu samo smo nagañali pravac. Osim toga, kao da se čitava šuma potrudila da nas okrene ka jugu, odnosno severu ili zadu. Sve vreme naletali smo na šipražja, bodljikave gustiše, nabujale i brze potoke, jaruge.

Na kraju smo udarili na prilično utabanu stazu i odlučili da je pratimo sve dok ne skrene previše s naše putanje. Završila se pred vratima kamene kućice koja kao da je već godinama bila napuštena. Pola krova se urušilo. Prozorski kapci su, izvaljeni iz svojih mesta, trunuli u travi i korovu. Otvorena vrata držala su se na jednoj šarci.

„Ovde niko ne živi", rekoh Gilfu. „Hajde da se zaustavimo, nožimo vatru i ulovimo nešto za jelo. Možda se i osušimo do večeras."

„Staza", reče on. ,,U pravu si, neko jeste napravio stazu, ali sigurno

ne živi ovde. Verovatno samo dolazi s vremena na vreme da obiñe kuću." Nisam imao predstavu zbog čega bi to radio, ali Gilf preskoči to pitanje.

„Kucaj", reče mi kada sam stao na dovratak. Iako mi je delovalo glupavo, drškom bodeža

pokucah na untena vrata. Iznutra nije došao ni pozdrav, ni pretnja. Pokucah malo jače kako bih pokazao odlučnost. Na kraju povikah:

„Ima li koga?" Gilf onjuši vazduh. „Mačka", reče.

Osvrnuh se, iznenañen. „Šta?" „Smrdi. Mačka je unutra." „I ja sam unutra", rekoh i prekoračih prag. Gilf uñe za mnom, na šta velika crna mačka u

suprotnom kraju prostorije zasikta dovoljno glasno da me uplaši i pobeže preko zida na tavan.

Ognjište je bilo puno starog pepela, ali u kutiji za potpalu nalilo se nekoliko suvih cepanica i nešto suvog lišća i grančica. Uspravih jednu cepanicu i tresnuh Mačolomcem po njoj tako snažno da se rascepila.

„Doobar!" zarika Gilf. U istom trenu mi se učini da neko gori: „Hrana..." Okrenuh se, ali iza mene nije bilo nikoga.

Naslagao sam drva i suvarke i potpalio ih kremenom. Još nam beše preostalo malo mesa govečeta i ja ga izvadih i položih na ognjte.

„Uzmi šta god hoćeš", rekoh Gilfu, ,,ali mi ostavi par komada."

Zatim izañoh na kišu kako bih posekao neku zelenu granu.

ČETRDESET I ŠESTA GLAVA MANI

Verovatno mi nije trebalo mnogo da odsečem

granu, ali dok sam stajao tamo na kiši i hladnoći, svestan da u kolibi gori vatrica, učilo mi se da je prošla večnost. Odsekavši jednu, utrčao sam unutra, ubeñen da sam usput čuo razgovor koji je prestao onog trena kada sam prešao prag.

Dva komada mesa behu nestala s ognjišta. Podigao sam jedan od preostalih, nataknuo ga na štap i podigao iznad vatre, pokušavajući istovremeno da se osušim. Gilf mi priñe i pruži se na zemlju.

,,S kim si pričao?" upitah ga.

On odmahnu glavom i skloni se od mene, legavši u suvi ugao kolibe.

„Znaš", rekoh, „ponekad bih voleo da si najobičniji pas koji ne govori. Tako se ne bih ljutio na tebe što ćutiš. Kao sada. Obojica zno da je još neko ovde s nama. Ali, nećeš da mi kažeš ko."

Bio bih veoma iznenañen da je tada progovorio. Kada se ispeklo meso, nastavih: „Znam da je još neko ovde. Ja sam vitez i moja reč

je svetinja. Neću te povrediti, ko god da si. Ako želiš ovaj lepi komad sa roštilja, samo se pojavi i reci 'zdravo'."

Tišina. Dobro sam osmotrio okolinu. Osvetljena vatrom,

prostorija je bila mnogo jasnija nego kada smo tek ušli. Unutra nije bilo nikog sem Gilfa i mene; nije bilo ni nameštaja, niti bilo kakvog zaklona.

Odgrizoh parče mesa, sažvakah ga, još jednom pogledah oko sebe i razmislih malo o svemu. Staza je bila pusta. Provukoh glavu kroz mali prozor i bacih pogled napolje. Ni tamo nije bilo nikoga. Mračni dovratak vodio je ka malenoj stražnjoj sobi. Unutra se nalazio stari žani krevet koji se raspadao, prekriven samo gomilom prljavih krpeta.

,,Da smo sami", rekoh glasno, ,,pas bi hteo da priča sa mnom. Ali, pošto želiš da se kriješ, neću te tražiti. Voleo bih da napunim stomak i osušim odeću. Je li to u redu? Otići ćemo čim kiša popusti. Nema ljutnje?"

Nisam dobio odgovor, ali Gilf se nacrtao pred ulaznim vratima i zamahao repom, što znači da želi smesta da izañe.

„Nisi vezan, je li tako?" rekoh. „Ako hoćeš napolje, ja te neću zaustavljati."

Vratio se u svoj ćošak. „Može li taj neko da nas povredi?" upitah. On zatvori oči. „Kako god hoćeš." Nataknuh i poslednji komad

mesa na štap. „Nećeš da razgovaraš sa mnom? Dobro, i ja ću prestati da razgovaram sa tobom."

Meso samo što nije bilo gotovo kada sam čuo nečiji tihi glas:

„Molim vas..." Pogledah oko sebe. „Ako želiš malo mesa, doñi i uzmi." (To si ti često

govorio dok bi sipao hranu.) „Molim vas..." Ustanovih odakle dopire šapat. Stražnja soba ipak

nije bila prazna. Odnesoh meso tamo. ,,Da li si suviše bolestan da se krećeš?" Umesto odgovora, pomeri se gomila krpa na

krevetu. Pružih joj meso, uplašen više nego ikad pre. ,,Ja... Hvala vam. Fini ste... prema starici." Evo

nečeg u šta znam da nikad nećeš poverovati. To je govorila kiša napolju. Kapi su, dobujući na odreñeni način, oblikovale reči. „Njen blagoslov... gde god..."

Čučnuo sam kraj kreveta, ljut na sebe što sam se tako isprepao kada je tu, pored mene, neko kome je potrebna pomoć.

,,Ja... blagosiljam. Proklinjem." „Šta mislite o tome da vam otkinem jedno

parčence?" rekoh. „Nikad ne umri..." Pomislih da je to verovatno potvrdan odgovor, pa

otkinuh komadić mesa. Meñu prnjama otvoriše se usta - zapravo rupa.

Ubacih unutra komad mesa. Nakon toga iz prnja izviri njena glava. Samo glava. Otkotrljala se do mesta na kojem je bila pokidana žičana podloga i kroz otvor se srušila na pod. Komad mesa koji sam otkinuo ispade joj iz usta.

Nikada to neću zaboraviti. Voleo bih da mogu. Pokušao sam, ali ne ide. Sećanje me uporno prati.

Sa velikom mukom podigoh tu glavu. Koža joj je bila kao u krodila, mada nije bila prljava. Odneo sam je

nazad u veliku sobu da bi je pokazao Gilfu, ali i kako bih je bolje razgledao pod svetlom vatre. Na njoj je još bilo nekoliko sivih dlaka. Od očiju ostale su samo rupe.

„Evo šta mi se obratilo", rekoh Gilfu. „Mada, mislim da više neće. Tek kada sam joj stavio malo mesa u usta, glava je shvatila da je mrtva. Barem je tako izgledalo. Sad je više nema, tako da možeš da govoriš."

Bio sam uveren da će me poslušati. U protivnom bih i ja ćutao.

On, meñutim, ustade i izade na kišu. Htedoh da bacim glavu u vatru, ali se ipak

suzdržah. Spustih je na ognjište i priñoh vratima kako bih oprao ruke na kiši. Nisam se tu zaustavio. Izašao sam napolje i nastavio da koračam po kiši - zajedno sa Gilfom.

*

Prestalo je da pada nešto pre svitanja. Skinuo sam

odeću i iscedio je. Bila je prilično prljava, ali kiša je oprala i nju i mene.

„Zarñaće mi oklop", rekoh Gilfu, „ali to ne mogu da sprečim. Pesak će da skine rñu, ako naletimo na njega, a ulje će da spreči dalje rñanje. Ulje ili mast." Drhtao sam.

„Vatra?" Bilo je to prvo što je izgovorio otkako se ućutao u kolibi.

„Ako pronañemo nešto dovoljno suvo za potpalu. Potražiću."

„Ja ću da lovim", reče Gilf. Rekoh mu da usput potraži i put.

„Stani", viknuh trenutak pre nego što je krenuo. „Nisi ti razgarao s onim mrtvacem, zar ne? Da jesi, to bi mi rekao kada sam uneo glavu. Ko je to, onda, bio?"

Oborio je pogled. „Tako sam i mislio. Jer, glas kojem si se ti obraćao

bio je unutra. A dok sam ja razgovarao sa staricom, glas je bio napolju. Kapi kiše nekako su govorile umesto nje. Osim toga, glasovi su se razlikovali. U redu, ako nisi pričao sa mrtvacem, sa kime si?"

Gilf se udalji pre nego što sam završio. Malo sam psovao, nazajući ga tvrdoglavim glupavim psom i sličnim stvarima, ali kada sam konačno umuknuo, neko uplašeno zacvili:

,,Sa mnom." Zgrabih Mačolomca, ali oko mene nije bilo nikog. „Imate sjajne mišiće", reče novopridošli glas.

„Vežbate li mnogo?" Klimnuh u prazno, jer sagovornika i dalje nije bilo. ,,I ja. Znam koje drvo gori i kad je mokro. Zelite li

da vam ga pokažem?" Mozgao sam da li se radi o ženi ili muškarcu, ali je

glas mogao pripadati i jednom i drugom, a neki tonovi kao da uopšte nisu pripali stvarnoj osobi.

,,Da, takvo drvo bi nam zaista dobro došlo. Pokažite mi ga, molim vas."

„Skoro pa možete da otkotrljate loptu do tamo." Mekani glas postade napet, kao kod umornog detenceta. „Mislite li da ćemo se osušiti blizu vatre?"

„Naravno", rekoh. „Navući ću čizme, ali ću oklop i odeću ostiti ovde. Je li to u redu?"

Ne dobih odgovor na pitanje. „Slušajte, ne morate da mi kažete ako ne želite, ali

o čemu ste tamo unutra razgovarali s Gilfom?" ,,On me ne voli." Navlačenje čizama nikad nije zabavan posao, a

sada, sa mokrim nogama i mokrim čizmama, bilo je naprosto grozno.

„Žao mi je što to čujem", rekoh, navukavši nekako levu.

„Šta vi osećate? Prema meni, mislim?" Glas koji je to izgovorio bio je mazan, kenjkav, plačan i na trenutke

piskav kao u galeba. Nije mi se mnogo dopadao, ali osetio sam da bih se

brzo na njega navikao. Osim toga, želeo sam da dodem do drveta o kojem je govorio.

„Naklonost, zaista", rekoh. „Ako ste u pravu i ta vrsta drveta zaista bude gorela, biću vam prijatelj dokle god to želite."

„Stvarno tako mislite?" Glas je sada bio malo bliži. „Apsolutno." Navukao sam i drugu čizmu. „Prema veštici ste bili dobri, ali ja nisam mrtav." „Tek kasnije sam shvatio da je mrtva", rekoh. ,,A

nisam ni znao da je bila veštica. Gilf i ja smo mislili da tu još uvek neko živi, zbog staze."

„0, ponekad je ustajala s kreveta i izlazila napolje." Trgnuh se. On to primeti i nasmeja se. Smeh mu

nije bio pratan niti sličan bilo čemu što sam imao prilike da čujem.

„Zove se smolasti bor", reče on kada sam ustao. ,,Da li ste to stvarno mislili? O prijateljstvu? Prvo ćete morati da ostružete malo kore. Nisam vam obećao da neće biti posla."

„Nema problema." „Ono o prijateljstvu", reče, ,,je li to bilo ozbiljno?" „Nego šta", odgovorih. „Nas dvojica smo prijatelji do

smrti." ,,Pa, treba mi novi gazda i vitez će sasvim

odgovarati, samo što vi imate taj veliki luk. Da li se tetiva skvasila?"

„Tetiva je u ovoj torbi." Dograbih je i pokazah mu. „Verovatno je i dalje suva, ali ne pada mi na pamet da je vadim i proveravam."

„Neću vam se dopasti." „Dopadaš mi se. Zaista." „Kao hrana. U stvari nas verovatno mrzite. Većina

ljudi nas mrzi, baš kao vaš pas." Pokušah da se setim nečega što zaista mrzim. Dok

sam bio u prostoriji za užad na brodu, zamrzeo sam pacove, ali sam nakon izvnog vremena shvatio da je to suludo. Oni su samo životinje. Naravno da sam pokušavao da ih ubijem jer su me jednom ili dvaput ujeli na spavanju. Ali, nema smisla mrzeti ih, pa sam odustao. „Trudim se da ne mrzim nikoga, pa čak ni pacove", odgovorih mu na kraju.

,,Ja nisam pacov." „Ne kažem da jesi." Žbun sa moje leve strane malo se zatrese,

raspršivši nekoliko kapi vode. Tada shvatih da je stvorenje prilično malo. S jedne strane, to je bilo dobro. S druge, baš i nije.

„Jesi li nevidljiv?" upitah ga. „Samo noću. Sledite me." ,,Ne vidim te." „Sledite moj glas." Napustio sam proplanak na kojem sam se nadao

da ću naložiti vatru i krenuo kroz vlažnu šumu, trudeći se da ne izgubim korak. Mlio sam da ću se načisto zalediti.

„Ovamo." Tada sam ga prvi put video. (Mada samo na

sekund.) Nešto crno stajalo je na oborenom deblu, izgubivši se pre nego što sam ga lo osmotrio.

„Ovamo. Vidite ovo malo drvo?" „Čini mi se", rekoh. „Prelomite jednu granu i omirišite je. Zapamtite taj

miris. Smola će vam ulepiti ruke." Nožić kojim sam izdeljao luk nalazio se u torbi,

zajedno sa tetivom. Nakon što sam ga poslušao i polomio granu, izvukao sam ga i oekao osam ili devet grančica.

„Vidite kako na mestu gde je drvo povreñeno curi smola?"

,,Da", rekoh. „Hoće li goreti?"

„Goreće. I drvo i iglice." Prvo sam sve poneo nazad do mesta gde sam

ostavio pojas i oale stvari, a onda oljuštio grane, dobivši na kraju veliku gomilu smom natopljene strugotine i iglica. Nož mi je, kao i ruke, bio potpuno crn.

,,Ni meni se ne dopada", reče mekani glas, „mada je boja lepa."

„Boja smole, misliš. Crna je samo zato što se prljavština lepi za nju." Bezuspešno sam trljao ruke vlažnim lišćem.

„Crna je najodvažnija i najbolja boja. Najdramatičnija."

„U redu", rekoh, ,,ako bude htelo da gori, dopadaće mi se koje god da je boje." Odustah od trljanja i izvadih kremen i kresivo. Već prva kiša varnica proizvela je šištav, pucketav žuti plamen.

„Vidite?" ,,I te kako." Sakupljao sam grančice da ih nabacim

na vatru. „Znaš, ti si jedna veoma fina mačka." „Videli ste me?" ,,Da, kada si skočio na tavan. To si bio ti." ,,Ne mrzite mačke? Mnogi ljudi nas mrze." Mačka

se pojavi iza divljeg cveća na drugoj strani poljančeta. Bila je neverovatno mala za osobu, ali zato vraški velika za mačku - možda najveća mačka koju sam video.

„Dopadaš mi se", rekoh. „Voleo bih da te pomazim. Mislim, kada uspem da očistim ruke."

„Možete da ih oližete, zar ne?" Mačka je bila spremna da isproba svoju teoriju na meni. „Uzgred, zovem se Mani."

,,Ja sam ser Ejbl od Visokog srca", rekoh. „Drago mi je da smo se upoznali, Mani."

Kada se vatra razgorela, Mani se već mazio oko mojih nogu.

ČETRDESET I SEDMA GLAVA DOBRI GOSPODAR KROL

„Zečevi. Bolje nisam mogao." Gilf ih ispusti blizu

moje glave. „Ali sam je pronašao." Pridigoh se, trljajući oči. „Pronašao si Ratnu stazu?" ,,Da." ,,Pa to je sjajno!" Gilf zabrunda i leže na zemlju. Videlo se da ie

umoran. ,,I ljude." Sekao sam glavu i šape najvećeg zeca kako bih ga

odrao. ,,Dobre ljude?" „Pokušali su da me vežu." „Tako znači. Drvoseče ili neki slični njima?" Razmislio je malo o tome. Na kraju je rekao: ,,Ne znam." Bio sam uposlen dranjem kože. „Dobijem kuvano?" „Naravno. Čitavog zeca, ako hoćeš. Na kraju

krajeva, ipak si ga ti uhvatio." Neka tri metra iznad nas, sa grane se oglasi Mani: „Prosledite mi glavu ovamo, ako je tamo dole niko

neće." Gilf zareža. Uzeh zečju giavu za uši i bacih je meñu iišće da je

on dohvati. „Mani je naš prijatelj", rekoh Gilfu. Samo je

odmahnuo glavom. „Mislim da je bolje da prestaneš sa tim ćutanjem

dok je on u biizini. Mani nije ni muškarac, ni žena, pa ni elf. On je životinja, kao i ti, i već te je čuo. Staviše, pričao si s njim dok mene nije bilo."

„Dobro." „Hvala." Protrljah mu uši. ,,Ti si najbolji pas na

svetu, znaš? I moj najbolji prijatelj." „Poznajete neke elfe? Zvučalo je kao da ih

poznajete", reče Mani odozgo sa grane. „Poznajem. Kada smo se sreli, pomislio sam da si

jedan od njih. Ali, nisi pobegao od sunca dok smo gomilali drva za vatru."

,,Ja sam mačka", objasni Mani. Gilf stisnu usne, ,,Da, znam. Gilfe, kako bi bilo da mi ispričaš o

čemu si razgarao s Manijem u kolibi? Zar ne treba da znam?"

Odmahnuo je glavom tako da su mu uši zaklepetale.

,,Ne!" ,,Je li te sramota? Svi mi u besu izgovorimo stvari

zbog kojih nas je posle sramota." Ućutao se. „Lako je to ovako reći", dodadoh, ,,ali treba biti

junačina od psa pa to priznati." Tada sam se osetio malo glupavo, ali pravo da ti kažem, radije razgovaram sa životinjama nego sa većinom ljudi.

„Sramota ga je što je razgovarao sa mnom", objasni Mani, „isto kao što je mene sramota što sam razgovarao s psom. Sigurno se sećate mesa koje ste ostavili pred ognjištem."

To me podseti na zečeve, pa se vratih poslu. ,,On ga je proždirao", nastavi Mani, „kada sam mu

ja, potpuno izgladneo, vešto ukrao komad ispod proždrljivog nosa."

„Tako znači." Podigoh se da odsečem jedan zeleni prut.

„Svašta mi je govorio, kao i svaki pas. Davao uvredljive epitete. Naglasio sam mu da je ništa drugo do najobičnija lutalica koja je bez ikakvog poziva i pardona upala u dom moje vlasnice. On me je obavestio - preskočiću sve izrečene uvrede - da se nalazi u vlasništvu jednog plemenitog viteza, izgovorivši pri tom

vaše ime." Zeca kojeg sam hteo da ispečem za Gilfa nataknuh

na prut. „Koliko vidim, sada nisi pokušao da ukradeš

nijedan komad mesa." „Nadao sam se da ću vas ubediti da sa jednog od

preostalih zeva ispečete parčence za mene", učtivo reče Mani.

„Ali, još uvek jedeš glavu", rekoh, postavljajući ostatak zeca na vatru.

„Istina. I hvala vam za to." „Dakle, Gilf dobija prvi komad. Ja uzimam sledeći,

pošto još nisam ni okusio meso. Ti dobijaš posle nas." „Pouzdam se u vašu darežljivost." ,,Da li ćeš govoriti i u blizini drugih ljudi? Gilf to

odbija." „Baš fino! Neka doñu i ućutkaju ga." Mani ispusti

zečju lobanju na tlo. „Što se mene tiče, to će verovatno zavisiti od osobe i od ta šta misli o mačkama. Tek ću da vidim." Počeo je da liže šape.

„Kao i ja. Ne smeta ti jedna provera?" Tišinu shvatih kao potvrdan odgovor. „Uri! Baki! Potrebne ste mi!" pozvah. Očekivao sam da se jedna ili obe pojave iz tame

koja je okružala stabla, ali to se nije desilo. „Uri! Baki!" Mani se učtivo nakašlja. „Takva vika može da prizove nepoželjne goste.

Nemojte se vreñati što sam primetio." „Ljute su na mene što sam ih naterao da ostanu

ovde po izlasku sunca", objasnih. „Sunčeva svetlost im u suštini ne škodi, sve dok ih ne obasjava, ali svejedno je ne vole."

„Pretpostavljam da Uri i Baki pripadaju elfima. Molim vas da proverite naše meso."

To i učinih.

,,Da li zaista poznajete elfe? Odnosno, da li ste u prijateljskim odnosima s njima? U suštini."

„Voleo bih da sam s jednim od njih još bolji prijatelj", odgovorih.

Mani zatraži da mu objasnim i ja mu donekle udovoljih, ali tav razgovor mi se uopšte nije dopao i on, kada je to primetio, zaćuta. Ispekli smo preostale zečeve i meñusobno ih podelili u tišini.

*

Kada smo sledećeg jutra krenuli ka Ratnoj stazi,

trava je još uvek bila mokra. Gilf je otkasao ispred da mi pokaže put, dok se Mi, kada ne bi sedeo na mom ramenu, držao iza nas kako bi bio što dje od Gilfa. Nakon pola sata brzog hoda ugledali smo šatore oko kojih su čistile pospane sluge, donoseći usput hranu za preko stotinu konja i mula. Jedan vojnik sa helebardom iskorači na put i zaustavi nas.

,,Ja sam ser Ejbl od Visokog srca", rekoh mu, „vitez iz zamka Ravnozid. Izgubio sam se u ovoj šumi. Bio bih vam veoma zahvalan kada biste mi pozajmili konja. Vratiću vam ga čim pronañem svog slu kod koga su moji konji."

Vojnik pozva svog narednika, jednog starijeg vojnika sa šlom i teškom kožnom košuljom. Pred njim sam ponovio celu priču.

„Moraćete da pitate gospodara Krola, ser", reče on na kraju. ,,Je li to vaš pas?"

,,Da. Zove se Gilf." „Sinoć smo pokušali da ga uhvatimo, ali nam je

zbrisao. Je li dobar lovac?" „Najbolji." „Onda podite za mnom, ser." Narednik potapša

Gilfa po glavi, što ovaj istrpe u znak dobrog raspoloženja. „Jeste li doručkovali?"

Odmahnuh glavom. „Sinoć smo pojeli nekoliko zečeva i, da vam pravo

kažem, dobro su mi legli. Ali, morali smo da ih delimo na tri dela. Deo meni, deo Gilfu, deo mom mačoru. Niko se nije baš najeo."

„Imate mačku, ser?" Narednik se osvrnu oko sebe, ali ne vide Manija.

,,Tu je negde." Nisam uspeo da sakrijem osmeh. „Nevidljiv je samo noću, stoga se verovatno krije dok ne sazna da li ste dobronerni."

„Nisam, ser. Volim pse. Šta će vam uopšte mačka?" Gilf blago zalaja.

,,Pa", rekoh, ,,ja sa svojom razgovaram. Mačka vas može mngoo čemu naučiti."

Sluga unese veliku tacnu prepunu vrele hrane u najbliži šator.

,,To je doručak za gospodara Krola", reče narednik, ,,i ostale više sluge, ser. Hajde da vidimo hoće li gospodar Krol porazgovarati s vama za vreme jela. Ako pristane, možda i vi dobijete koji zalogaj."

Rekoh mu da se nadam tome. „Mislim da gospodar Krol voli mačke. U zamku ih

ima čitavo tuce. Možda bi bilo bolje da ostavite psa ovde, kod mene. Neću mu nauditi."

„Znam da nećete", rekoh, „ali ipak ću ga povesti sa sobom. Ako se gospodar Krol pobuni zbog toga, otići ću."

Narednik se isceri i dotaknu svoju kapu. „Sačekajte ovde, ser. Eto me za koji tren." Potrajalo je duže nego što sam mislio, ali taman

sam malo pešao Gilfa iza ušiju i bacio pogled na logor, koji je bio zaista velik. Surno se gotovo pedeset raznoraznih slugu motalo naokolo, zajedno sa gomilom strelaca i vojnika.

„Sada će vas primiti, ser", reče narednik, izašavši iz šatora. A onda se malo približi i snizi ton. „Pomenuo sam mu psa. Rekao je da nema problema."

Unutrašnjost šatora je, u odnosu na jarku dnevnu svetlost, bila tamna, ali uspeo sam da razaberem tri čoveka kako jedu za malim stom.

„Dobri gospodaru Krole?" Čovek čije sam lice video pokaza mi da priñem. ,,Vi ste ser Ejbl, jedan od vitezova vojvode

Mardera?" Rekoh da jesam. „Izgubili ste se? I hteli biste nešto da pojedete?" „Ponajviše bih voleo da pozajmim jednog dobrog

konja", rekoh, ,,ali ne bi bio loš ni pokoji zalogaj, ako nije problem."

,,A šta ako jeste?" Nisam znao traži li kavgu ili se samo šali. „Onda mi dozvolite da pozajmim konja i otići ću",

rekoh. Pljesnuo je rukama. „Moramo vam doneti nešto za sedenje, ser Ejble. Da

li taj pas jede onoliko koliko bih rekao da jede?" Gilf zamaha repom. „I više od toga", rekoh ja. „Naložiću da mu donesu nešto." Jedan od preostale dvojice ustade od stola. „Meni je

dosta. Bolje da se vratim na posao. Sedite na moje mesto, ser Ejble, ako želite." Zahvalih se i sedoh. „Imam i mačora. Mislim da se sada krije."

„Shvatam." „Voleo bih da dobijem hranu i za njega, kada ga

pronañem." Jedan sluga se pojavi i Krol mu reče da odnese

prljavi pladanj sa kojeg je jeo prethodni čovek i donese čist. „I kosti. Sa ostacima mesa na njima."

,,Ja sam gospodar Papauns", reče čovek s druge strane stola. „Moja nadležnost su sluge. Gospodar Egr, koji se maločas udaljio, brine o prtljagu i mulama. Ser Garvaon nadzire naše vojnike i strelce."

Krol se ubaci. „Oni su u velikom šatoru. Služite li se tim lukom?" Isto pitanje postavio mi je svojevremeno i gospodar

Agr. „ Umem da gañam kao i većina ljudi", odgovorih. „Mogli bismo se noćas takmičiti", predloži Papauns.

„Ser Gaaon je dobar strelac." ,,Ja ću biti daleko ispred vas", rekoh, „ako dobijem

konja." ,,To zavisi od gospodara Krola. On je nadzornik

lorda Bila i stara se o svemu, osim o ljudima ser Garvaona."

Krol odmahnu glavom. „Mora ga primiti Njegovo gospodstvo. „Ja..." Tada se pojaviše dva poslužitelja, jedan sa čistim

pladnjem za mene, puterom i korpicom sa hlepčićima, a drugi sa velikom činijom ostataka i kostiju za Gilfa.

Kada su otišli, Gilf poče da krcka kosti, a Krol proñe prstima kroz svoju bradu. Koliko sam video, bila je to crna, kozja brada. Lice povrh nje izgledalo je dovoljno staro da bih pomislio da je crna boja zapravo farba.

,,Vi niste plemenitog roda, ser Ejble?" upita. Odmahnuh glavom, pokušavši da mu objasnim da

je naš otac držao gvožñaru. Kada sam uvideo da će me to uvaliti u još veće nevolje, samo rekoh da me je podigao moj brat Hrabri Bertold, seljak.

„Ali, zar niste vitez?" upita Papauns. „Tako su nam rekli."

„Jesam", odgovorih. „Vitez sam u službi vojvode Mardera od Ravnozida."

„Moji roditelji su bili seljaci", reče Krol. ,,Ja sam otišao u vojnike. Moj otac se ponosio time, ali braća su bila ljubomorna."

„Znam da bi Hrabri Bertold bio ponosan na mene",

rekoh, ,,i da je zdrav i ponovo mlad, prvom prilikom bih mu navukao verižnjaču i šlem. Nikad nisam poznavao hrabrijeg čoveka od njega. Mogao je da se porva s bikom."

,,I vi ste snažni." Krolovi zubi zasjaše izmeñu crne brade i crnih brkova.

Slegnuh ramenima. On posegnu preko stola. „Hajde da stisnemo šake." Propustio sam pravi

trenutak da ga stegnem, tako da se Krova šaka (veća i od moje) zatvorila oko moje poput štipaljke. Izbacio sam bol iz glave, ako znaš na šta mislim, i osetio u sebi oluju koja diže talase i razbija ih o liticu na kojoj sam stajao s Garsekom dok se stene obrušavaju u more poput loptica za stoni tenis.

„Dosta." Pustih mu ruku. „Da sam vojvoda Marder, sam bih vas imenovao za

viteza. Ko ćete se svideti lordu Bilu, ne znam. Jeste li se najeli? Hajde da prerimo jesu li on i njegova ćerka ustali."

Papauns se nagnu preko stola i šapnu nešto Krolu na uvo. Ja za to vreme ugrabih još jedan zalogaj šunke.

„Neću pominjati vašeg oca ni brata", reče Krol. „Bilo bi mudro da ih ne pominjete ni vi."

„Neću, osim ako lord Bil..." Nešto veiiko, teško i mekano uvali mi se u krilo i

Manijeva glava, veća od moje pesnice, pojavi se preko ruba stola kako bi osmotrila pladanj sa kojeg sam jeo. Krol i Papauns se nasmejaše, a ni ja nisam uspeo da sakrijem osmeh na licu, nakon čega velika, crna šapa izbaci kandže dovoljno dugačke da upecaju lososa i dograbi ostatak šunke.

„Zadržaćemo se još koji minut", reče Krol. „Neće nikome škoditi."

„Hvala. Hteo sam da kažem da se ne stidim svoje

porodice. To me može povrediti, kao što me je povredilo u Ravnozidu, ali nikakav komentar ne može me postideti. A što se tiče Hrabrog Bertolda, sve sam vam rekao. Svojevremeno je istu priču čuo i ser Ravd, koji je zaključio isto što i ja."

,,On je, koliko znam, veoma odvažan vitez", reče Papauns.

,,On je mrtav", rekoh. „Umro je pre četiri godine." Odgurnuh svoju malu stolicu i ustadoh od trpeze.

ČETRDESET I OSMA GLAVA

PREVELIKA ČAST

Bil je imao najluksuzniji šator. Zidovi i krov bili su

od grimizne svile, a konopci od upletenih svilenih niti. Stubove, od nekog tamnog drveta koje je na suncu izgledalo ljubičasto, obradili su strugari. Voici koji su ga čuvali pozdraviše Krola dok su tri sluškinje doletele plo poput malog jata vrabaca; prva je nosila lavor vrele vode, druga peire, a treća sapun, sunñer i nešto što je ličilo na gomilu veša.

„Moraćemo malo da sačekamo", primeti Krol kada je jedan od vojnika pokucao na stub, ali se na vratima pojavi sluga mišjeg lica i re nam da uñemo.

Bil je sedeo za rasklopivim stolom na kojem se pušio i cvrčao poslužavnik sa fazanovim mesom; njegova ćerka, devojka od oko šeaest godina očiju kao u srne, sedela je pored njega na stolici na ralapanje. Copkala je meso sa jedne od ptica.

Bil, čovek srednjih godina, tako nizak da se to videlo i dok je seo, pomno odmeri Manija, Gilfa i mene, a zatim malčice izvi usne u osmeh i reče:

„Vidim, doveli ste mi vitezešca, gospodaru Krol. Ili možda divljeg viteza. Kojeg od ta dva?"

Krol pročisti grlo. „Dobro vam jutro, Vaše gospodstvo. Nadam se da

ste lepo spavali." Bil klimnu. „Pomislio sam da je bolje pustiti ser Ejbla da uvede

psa i mačku sa sobom, Vaše gospodstvo, pošto je Vaše gospodstvo sigurno već čulo za njih. U protivnom biste s punim pravom želeli da znate zbog čega vam nisam dozvolio da ih sami vidite. Ako vam smetaju, izvešćemo ih, Vaše gospodstvo."

Na Bilovom licu opet se pojavi sitni osmeh. „Obično imam priilku da vidim samo svog

nadzornika sa mačkom na ramenu. Osveženje je videti još nekog. Volite li ih isto koliko i Krol?"

,,Ovu jednu, Moj gospodaru", rekoh. „Napokon neko razuman. On ih ima dvadeset,

kunem se. Omiljena mu je bela, ni približno velika kao ovo čudovište. Šta mislite, dopada li joj se ptičje meso?"

Bil podignu fazana, a Mani skoči sa mog ramena pravo na sto, prihvati meso obema šapama, malčice se nakloni Bilu u znak poštanja, skoči sa stola na zemlju i nestade ispod stolnjaka.

„Veštac, čarobnjak ili mag", promrmlja Bil. „Ostavite nas se, gospodaru Krol."

„Ali, Vaše gospodstvo..." Bil ga jednim pokretom ruke prekinu, a drugim

posla napolje. ,,Je li to čarolija, gospodine viteže? Da li ste u stvari

matora buskara? Kakav oblik biste poprimili kada bih vas udario veštičjom lkom po licu?"

,,Ne znam, Moj gospodaru", rekoh. ,,Ja sam u stvari dečak star koliko i vaša ćerka.. Možda bih se pretvorio u njega. Nisam siguran."

Osmeh mu zatitra na licu, a onda nestade. „Znam na šta misle. Ser Ejbl, zar ne? Vi ste vitez?

Tako svi kažu." „Da, Moj gospodaru. Ser Ejbl od Visokog srca." „Želite li da nam se pridružite na putu za

Jotunland? Tako sam zaključio iz jednog razgovora." ,,Ne, Moj gospodaru. Samo želim da pozajmim

konja kako bih sustigao svog slugu." Tek tada mi pade na pamet da su ga možda sreli na putu, tako da dodadoh: ,,Da li ste naišli na njega? Mladić sa velikim nosom i jednim okom?"

Bil odmahnu glavom. „Recimo da vam dam konja, i to dobrog. Hoćete li

nas napustiti?" „Istog trena, Moj gospodaru, ako tako želite. A

vratiću vam ga prvom prilikom." ,,Mi putujemo na sever i nećemo se zaustavljati pre

Utgarda. Da li ćete nas pratiti donde kako biste vratili konja?"

„Putovaću ispred vas", objasnih mu. „Treba da se ulogorim na planinskom prevoju i branim ga od svakog ko naiñe. Pre nego što se sukobimo, vratiću vam konja i zahvaliti se."

Bilova ćerka se zakikota. Otac joj uputi pogled koji retko koga ne bi ućutkao.

„Ovde sam po kraljevom nalogu, ser Ejble." „Velika je to čast, Moj gospodaru. Zavidim vam."

„Ipak ćete se boriti protiv mene?" „Čast mi to nalaže, Moj gospodaru. Mogu da se

borim i protiv vašeg prvaka, ako ga imenujete." Bil klimnu glavom. „Ser Garvaon, najhrabriji i najveštiji od mih

vitezova, putuje sa mnom. Da li će vam on odgovarati?" „Nema problema, Moj gospodaru." „Kada vam bude razbio glavu i pokoju kost, da li

ćete očekivati da odložimo posao i negujemo vas?" „Naravno da neću", odgovorih. „Smatrate da ste nepobedivi? Pitam zato što mi je

tako rečeno." ,,Ne, Moj gospodaru. Nikada to nisam rekao, niti ću

reći."

,,Ne tvrdim da ste to rekli, već samo da je meni tako preneto. Juče mi je ser Garvaon pomenuo da je neko od njegovih ljudi oterao nekog obogaljenog prosjaka."

Sačekao je da nešto kažem. „Nadam se da mu je pre toga štod udeljo." „Čisto sumnjam. Naredio sam da mi dovedu ser

Garvaonovog čoveka. Prosjake očekujem da zateknem u Krunokobu, a ne u divljini, tako da sam ga pitao šta prosjak traži ovde. Ser Garvaonovim Ijudima rekao je da traga za najplemenitijim vitezom, po imenu ser Ejbl, koji je obećao da će ga primiti u službu. Delujete iznenadeno."

Priznadoh mu da jesam. ,,Ko je bio taj prosjak, ser Ejble? Imate li

predstavu?" Odmahnuh glavom. Bilova ćerka reče: „Mora da ste mu nekom prilikom bacili dva-tri

novčića i uputili koju lepu reč." Glas joj je bio mek i ličio je na zve gitare čije žice miluju devojački prsti noću, u bašti.

Sačekao sam da nastavi, u želji da čujem još, ali to se nije deso. Na kraju rekoh:

„Ako i jesam, Moja gospo, potpuno sam na to zoravio."

„Plemenit vitez", Bil kao da se obraćao samome sebi, mada sam znao da nije. „Moj deda je ujedno deda i Njegovog veličanstva, ser Ejble."

Naklonih se, iako nisam znao da li je to potrebno. „Čast mi je samo da razgovaram s vama, Moj

gospodaru." „Moj otac je bio princ, mlañi brat oca Njegovog

veličanstva. Nije to mali položaj." „Jasno mi je", rekoh. ,,Ja sam samo baron, ali moj stariji brat je vojvoda.

Kada on, sa svojim sinom, ne bi postojao, ja bih za

života postao vojvoda, ser Eje." Klimnuo sam, ne znajući šta da kažem. „Samo baron. Ipak, zaslužio sam poverenje svog

rodaka. Stoga me je poslao kralju Angroda sa skupocenim poklonima, u nadi da će moji prigovori prekinuti njegove oružane upade. Ne govorim vam sve ovo kako bih se hvalio, ser Ejble. Ne osećam potrebu da se hvalim, niti da ostavim utisak. Govorim vam kako biste shvatili da moje reči imaju težinu."

Ponovo klimnuh glavom. ,,Ne sumnjam u to, Moj gospodaru." „Mogu da vam navedem sve vitezove plemenitog

roda - i to ne samo njihova imena, već i porodične veze, kao i junačke podvige. Ne poneke. Ne većinu. Već sve."

„Shvatam, Moj gospodaru." „Isto tako, znam i svakog mladića plemenitog

porekla koji će postati vitez. Ne postoji nijedan vitez plemenitog roda u celom Selonu po imenu Ejbl. Niti postoji neki mladić plemenitog roda po tom imenu, hteo on da bude vitez ili ne."

Trebalo je ranije da shvatim na šta cilja. Sada mi je konačno postalo jasno.

,,Ja nisam plemenitog roda, Moj gospodaru", rekoh. „Taj prosjak je rekao da jesam? On verovatno ne zna ništa o meni."

,,I Krol smatra da ste plemić. Zar niste to osetili?" Odmahnuh glavom. „Rekao sam mu da nisam." ,,Po njegovom ponašanju vidi se da vas smatra

plemićem. Vaša ponosita figura, vaša fizička pojava i vaše lice - ono možda ponajviše - kao da iziskuju plemićki status."

,,Pa, ja ga ne tražim." Osetio sam se kao da sam opet u školi. S mukom sam se trudio da ostanem miran.

„Kada vas je uveo u šator, bio sam u iskušenju da vas pozovem za sto. I dalje sam u iskušenju."

Na to se njegova ćerka široko nasmeši, u želji da kaže kako joj to uopšte ne smeta.

Bil se nakašlja. „Meñutim, neću vas pozvati, ser Ejble. Red je da

vas obavestim da iz principa nikad ne sedim sa svojim podreñenima."

„To je vaš sto", rekoh. „Upravo tako. Sedeti sa nekim znači postati blizak s

njim, a ja sam prinuñen da kažnjavam ljude koje iskvarim." Bil odmahnu glom. „Učinio sam to jedanput ili dvaput. Uopšte mi se nije dopalo."

„Siguran sam da nije ni njima", rekoh. „Tačno tako. Ali..." Njegova ćerka nas prekinu. „Smem li da pomilujem vašu mačku?" Čim je to

učinila, Mani izañe ispod stola i skoči joj u krilo. „Pitao sam tog čoveka da li taj plemeniti vitez o

kome je prosjak govorio sebe smatra nepobedivim." Očekivao sam da se naljuti, ali čekajući da mu odgovorim, Bil se osmehivao.

,,Ja bih rekao da je to veoma čudno pitanje", rekoh. ,,Ne verem da igde postoji takav vitez."

Ovde moram da zastanem da kažem da je Bilov šator bio peljen na dva dela zavesom od grimizne svile, mada ne onako teškom kao na spoljnoj strani. Moram to da kažem jer je Baki virila iza nje i cerila mi se.

„Slažem se", uzvrati Bil. „Mada je ono samo naizgled čudno. Postavio sam ga zbog nečega što mi je prethodnog dana rekao jedan od sinova mog roñaka, lorda Obra."

Ponekad možda jesam glup, ali ovo sam shvatio. „Stitonoša Svon?" „Da. Mislim da ga poznajete." ,,On je moj štitonoša, Moj gospodaru." Bil odmahnu glavom. „Nije, ako vas je napustio. On tvrdi da se to nije

desilo, ali meni izgleda drugačije." „Nije me napustio." Izgovorio sam to lakše nego što

sam mislio; znao sam da govorim istinu i želeo sam da je i drugi čuju.

„Drago mi je ako je tako. Idete ka Severnim planinama da se ulogorite na prevoju. Koliko ćete ostati tamo, ser Ejble?"

„Sve dok se more ne zaledi, Moj gospodaru. Dok led ne okuje zaliv Forseti."

„Drugim rečima, do sredine zime." Bil uzdahnu. ,,Ne bi me čilo da ste rekli da vas Svon jeste napustio." Odmahnuo sam glavom.

„Nije." Bil ponovo uzdahnu i okrenu se ka svojoj ćerki. ,,On ti je roñak po baki, mlañi sin lorda Obra. Obr

je nećak tvoje bake-tetke." Klimnula je. „Mladi Svon mi je ispričao neke stvari. Nije prijatno

dovoditi u pitanje poštenje ljudi plemenitog roda, ali njegovo... on..." Odmahnuo sam rukom.

„Shvatam." „Kao i Idn, siguran sam", reče Bil i okrenu se ka

njoj. ,,On je bio štitonoša ser Ravda, viteza dobre reputacije. Priča se da ga je nustio na bojnom polju. Ne kažem da je to i učinio - ne verujem da jeste. Ali, narav mu je takva da nije teško poverovati u slične laži. Razumete?"

Ćerka (odnosno Idn) reče: ,,Vi ga sigurno bolje poznajete od mog oca, ser

Ejble. Verujete li u tu priču?" ,,Ne, Moja gospo", rekoh. ,,Ne verujem u takve

stvari sve dok ne vidim dokaze, a ovde ih ne vidim." Na Bilovo lice opet se vrati tanušni osmeh. „Pitao

sam ga, kao što bi ga svako pitao, šta traži po ovim nenaseljenim brdima. Mnogo toga mi je ispričao, ali nisam u sve poverovao. Kao prvo, rekao mi je da su ga postavili za štitonošu jednom seljaku imenovanom za

viteza." Sačekao je da progovorim, ali ja ostadoh nem. ,,Vi ste, naravno, plemenitog roda, ser Ejble?" „Nisam. Neću vam govoriti o svojoj porodici - jer mi

ne biste poverovali. Ali, Svon je u suštini u pravu." Bilove oči se samo malčice raširiše. „Meñutim, voleo bih da vam kažem nešto i molim

vas da me slušate. Ja zaista jesam vitez i ni oko čega vas nisam slagao. Ni vas, ni vašeg nadzornika. Kao ni poručnika koji me je doveo k njemu."

Gilf se nasloni na moju nogu kako bi mi pokazao da je na mojoj strani.

,,To stvarima daje novo svetlo." Bil pljesnu dlanovima i onaj mišoliki sluga istog trena upade unutra.

„Sverte, ser Ejbl je predugo stajao. Donesi još jednu stolicu." Sluga klimnu i otrči da je donese.

„Želeo bih da postavimo stvari na svoje mesto kako ne bi bilo zabune", reče Bil. „Vaš otac jeste seljak."

„Moj otac je prodavao čekiće, eksere i slične stvari. Umro je dok sam još bio mali tako da ga nisam dobro upoznao. Ali, znam ono što mi je ispričao moj brat, kao i neki drugi ljudi. Da smo sada kod moje kuće, pokazao bih vam gde mu se nalazila radnja."

„Lepo. Lepo! A kako ste naučiii tajne veštine? Smem ii da vas pitam? Ko vas je naučio?"

„Niko, Moj gospodaru", rekoh. ,,Ne znam ništa o magiji."

Idn se zakikpta. „Shvatam. Čovek polaže odreñene zakletve, Idn.

Zakletve koje se ne usuñuje da prekrši." Bil mi se osmehnu. ,,I ja sam upućen, ser Ejble. Ako vi ne budete ispitivali mene, neću ni ja vas. Meñutim, reći ću vam da je mladi Svon primetio odreñene - pa, 'nepravilnosti' je možda prejaka reč - odreñene fenomene u vašem prisustvu."

Sluga se vratio noseći veoma lepu stolicu na rasklapanje sa srrnim ukrasima. Rastvorio ju je i postavio za sto namenivši mi mesto preko puta Idn. Bil klimnu i ja se pažljivo spustih na nju, u nadi da će me izdržati. Gilf leže na zemlju pored mene.

„Dobar deo detinjstva proveo sam u seljačkoj kući", reče Bil. „Bilo je to kod moje dadilje, izvan očevog zamka Kamenhlad. Dok bi moja starija braća pohañala nastavu u prostoriji za učenje, dadilja bi mene odvodila svom domu kako bih se igrao sa njenom decom. Imali smo sjajne igre i trčali smo po šumi. Pecali i plivali. Vi ste, nesumnjivo, sve to iskusili."

Klimnuo sam, preplavljen sećanjima. ,,Da, doživeo sam sve to. Ponekad sam ležao u travi

na leñima i posmatrao oblake. Mislim da to nisam radio otkako sam došao ovamo."

Bil se okrenu ka Idn. „Možda sada tako ne misliš, ali je dobro da sve ovo

čuješ." „Sigurna sam da jeste", reče ona. ,,Ti naše seljake vidiš kako oru i žanju, a njihove

žene kako pru ili rade neke druge teške poslove koji veoma često traju od jutra do večeri. Ali, treba da znaš da i oni imaju svoj ponos i svoja zadovoljstva. Ako im se učtivo obratiš, ako ih zaštitiš i budeš pravična prema njima, nikad se neće okrenuti protiv tebe."

„Pokušaću, oče." Ponovo se okrenuo ka meni. „Reći ću vam šta mi se mota po glavi. Ovaj brdoviti

kraj nipošto nije bezbedan, a planine će biti još ge. Nas štiti ser Garvaon sa svojim strelcima i vojnicima. Ali, kada sam video vas, poželeo sam da vas zadržim. Mlad vitez - i to više od viteza - hrabar i snažan, dobro bi došao našoj vojsci."

„Lepo je od vas što to kažete", počeh, „samo..." „Meñutim, nakon što sam vas pobliže proučio,

uplašio sam se da ćete biti suviše privlačni za Idn." Osetio sam kako mi se obrazi greju. „Moj gospodaru, ukazujete mi preveliku čast." Tanušni osmeh vrati se na njegovo lice. „Naravno. Samo što bi možda i ona to rado učinila."

Pogleda je ispod oka. „Njena krv je, ne tako davno, bila kraljevska. Sada predstavlja sam krem plemstva. A Idn će ubrzo prestati da bude dete."

„Nadam se da će, za sopstveno dobro, još neko vreme ostati tva kakva je", rekoh, setivši se kako je sve to prošlo sa mnom.

,,Ja takoñe, ser Ejble. Kada sam o svemu tome razmislio, zajučio sam da je najbolje dati vam konja i ispratiti vas na put."

„To je..." „Ali, seljak!" Bilov osmeh bio je širi nego ikada pre.

„Seljačko momče ne može da privuče pažnju praunuke kralja Folsunga ni na tren."

Idnin levi očni kapak malko zatitra na te reči. On to nije primio, jer je gledao u mene, ali ja jesam.

„Stoga, ser Ejble, ima da ostanete s nama dokle god nam budete potrebni. U ser Garvaonov šator će stati još jedan ležaj. Moraće, a lično znam da će ser Garvaon pozdraviti dolazak saputnika njegovog ranga."

„Moj gospodaru, ne mogu." ,,Ne možete da jašete sa nama, jedete dobru hranu

i spavate kao čovek?" Idn dodade svojuakusticnu gitaru očevom

grgoljavom tenoru. „Zbog mene, ser Ejble? Šta ako poginem zato što se

niste našli u blizini?" Tad postade čupavo. „Moj gospodaru, Moja gospo, obećao sam - ne,

zakleo sam se - da ću otići pravo u planine i podići logor. Tako sam se dogovorio s vojvodom Marderom."

,,I da ćete ostati tamo", reče Bil, ,,do sredine zime.

Drugim rečima, skoro pola godine. Recite mi nešto, ser Ejble. Da li ste brzo jahali do nas? Da li ste galopirali do ovog šatora i skočili iz sedla kako biste sa gospodarom Krolom stali pred mene?"

„Moj gospodaru..." „Niste ni imali konja. Jesam li u pravu? Došli ste do

mene kako biste ga pozajmili." Klimnuh glavom, ne znajući šta da kažem. ,,Ja vam nudim konja. I to ne u zajam, već na

poklon. Daću vam ga pod uslovom da otpratite mene i moju ćerku do prevoja kojeg neravate da čuvate. Postaviću vam samo jedno pitanje. Da li ćete brže putovati jašući sa nama ili hodajući sami? Jer je pred vama taj izbor."

Mani izdignu glavu iznad stola kako bi mi se nakezio i ja poželeh da ga udarim.

ČETRDESET I DEVETA GLAVA

SINOVI ANGRODA

Tog i sledećeg dana tlo se neprekidno uzdizalo i

polako sam shvatao dve stvari. Kao prvo, nalazili smo se meñu visokim, kamenitim brdima koja sam jednom ili dvaput uspeo da vidim iz nizija severno od šume u kojoj smo Hrabri Bertold i ja živeli poput odmetnika. Kao dro, prave planine, one o kojima se nije mnogo govorilo, one čiji se snom pokriveni vrhovi završavaju u Skaju, nalazile su se još daleko ispred nas.

Tada sam napustio Ratnu stazu i tromu kolonu teretnih konja i mula lorda Bila, terajući belog pastuva kojeg sam dobio uz jedno od tih brda dokle god je mogao da me nosi. Na kraju sam sišao s njega, privezao ga za jednu stenu i uspeo se peške do vrha. Odatle su se vide nizije i tamna šuma iza njih, pa čak i delići srebrne niti koja je bila Grifon.

„Sutra ću mu pronaći izvor", obećah tad sebi, ,,i

napiti se vode u čast Hrabrog Bertolda i Grifonsforda." Nisam to rekao Gilfu, jer je on ostao dole da čuva pastuva. A ni Maniju, jer je on jahao sa Idn, uškan u njenu crnu somotsku torbu, odakle su mu najčešće virile samo prednje šape i glava. Rekao bih to Uri i Baki da sam mogao, ali nisam ih video otkako je Baki provirila iza Idnine zavese.

Kao što rekoh, uputih to samome sebi, ne nasmejavši se, iako sam znao koliko to sve skupa glupavo zvuči.

Gore je vetar bio toliko hladan da sam se umotao u sivi moarski kaput kojeg mi je sačuvao Kerl i navukao kapuljaču na glavu. Duvao je tako snažno da sam poželeo da je vuna kaputa još deblja. Ipak sam ostao na vrhu duže od sata, posmatrajući okolinu i razmišljući o tome kakav sam klinac bio i u šta sam se pretvorio. Bio sam saim sam, kao onda kada bih lagao Hrabrog Bertolda da odlazim u lov, zapravo odlazeći da lovim uspomene po šumi, a ponekad i dalje, do ruba šume i po nizijama na kojima sam, iako uvek sa velike daljine, rovno viñao losove.

U redu, napisaću ovo, iako nisam nameravao. Posedevši dosta dugo na tom mestu i razbistrivši malo glavu, setio sam se Majkla i pušao da dozovem Diziri onako kako je on dozvao Valoca. Nije mi uspelo, tako da sam zaplakao.

Kada sam se vratio do Gilfa i pastuva, sunce se već spustilo ka zapadu. „Prošli su", reče Gilf misleći time da su poslednja mula i otupnica - moj zadatak bio je da komandujem odstupnicom - odavno prošle putem.

Rekoh mu da znam i da ćemo ih brzo stići. ,,Da izvidim?" Dok sam se spuštao niz brdo, razmišljao sam o tim

rečima. Dta sam vremena proveo sam i sada su mi bili potrebni društvo i razgor. Meñutim, Gilfa sam poznavao već dovoljno dobro i znao sam da on ne ide u lov ili čuva

nešto bez jakog razloga. To znači da je čuo, veo ili najverovatnije namirisao nešto što ga brine. Istog trena počeo sam i ja da osluškujem i njuškam vetar, iako savršeno dobro znam da su njegove uši oštrije od mojih i da, pored njegovog, moj nos kao da ne postoji.

,,Da idem?" Znači, bio je veoma zabrinut. ,,Da", rekoh mu, „idi. Bio bih ti zahvalan." Samo što sam to izgovorio, on polete poput strele.

Ispočetka je to bila smeña strela, ali ubrzo je postala crna. Čuo sam ga kako zavija, dubokim glasom koji se jasno čuje gore, u Skaju, gde voña čopora trči sam, ispred svih pasa, tako brzo da čak ni Valotac na svom lovačkom konju sa osam nogu ne može da ga sustigne.

Tada je pokrenuo grmljavinu. Reći ćeš da izmišljam, ali upravo je tako bilo. Prvo je zatutnjalo u daljini, iznad pravih planina, a onda sve bliže i bliže. Hteo sam da obodem konja, ali on je oprezno birao sebi put kroz kamenjar. Na kraju sam mu rekao, sebi da udovoljim:

„Idi tako brzo da ne polomiš ni svoju, ni moju nogu. Ne verujem da bi nam to ovde bilo od velike koristi."

On klimnu glavom, kao da me je razumeo. Znao sam da nije, ali tako mi se učinilo. Mani se stalno nešto hvalisao i raspravljao, i u tom trenu sam više voleo svog ćutljivog konja.

„Gle", rekoh mu, ,,pa samo ja pričam. Kul!" Okrenuo je uši prema meni. Mislim da je to značilo

da ume dro da sluša. Čim mu se pod potkovicama našla trava, podbo

sam ga (plaćenim čeličnim mamuzama koje mi je odnekud izvukao gospodar Krol), tako da se dao u brz galop sve dok nismo izbili na Ratnu stazu, prešavši u još brži galop dok smo prolazili klisurom koja kao da je dezala do samog vrha brda sa kojeg sam se spustio. Zatim smo prošli kroz uski klanac, dok nisam začuo

zvuk kamenja koje se kotrlja. Naglo sam se zaustavio, prilično siguran šta bi to moglo da bude.

Bočna strana klanca bila je niža od brda, ali već sam bio uman, a i bilo je hladno. Na nebu su se pojavile prve zvezde. S mukom sam pronašao rukohvate, koji su čak i tada u većini slučajeva bili nalik bledim senkama. Uspinjao sam se uglavnom po osećaju, za šta kao da su mi bili potrebni sati.

Negde na pola puta, kamenje se opet skotrljalo. Nakon toga, sve se umirilo. Odnekud se prolomi divlji urlik. To mora da je bilo veoma daleko, ali odjek ga učini bližim. Izašao je mesec. Iz nekog log razloga, pogledao sam ka njemu baš kada je leteći zamak prošao ispred njega, crn na beloj pozadini i sitan poput igračke. U to vreme nisam bio siguran da pripada Valocu (a pripada), ali prizor me je prilično ohrabrio. Znam da ćeš reći kako ništa od toga nema smisla, ali nije tako. Bio sam more i gledao sam naviše, ka mesecu i tom šesttranom zamku, posežući za njima svojim velikim, penušavim talasima kao rukama. I tras! Nalazio sam se na vrhu klisure sa odranim prstima sa kojih se slivala krv; vazduh je mirisao na rat i bilo je previše mračno da bih odapeo strelu. Sjurio sam se nizbrdo, preskačući pukotine i mje litice, i ništa na svetu nije me moglo zaustaviti.

Osim dlakave ruke, velike poput lopate. Dograbiše me dve ruke, ali ja slobodnom levom zarih bodež u vrat velikog čoveka pre nego što je uspeo da me gurne preko litice. Srušio se poput stabla, pri čemu smo obojica završili tik do samog ruba. Krvario je i mlatarao rukama naokolo pokušavajući da ustane. Prvi se podigoh i udarih ga Mačomcem u glavu. Čuo sam kako mu od udarca puca lobanja. Nakon toga opet je pao i više se nije pomerao.

U podnožju, neko viknu: „Lepodol! Lepodol!" Mislim da sam prepoznao

Garvaonov glas. Pretpostavio sam da uzvikuje ime svog

zamka. Pošto ja nisam imao svoj, povikah: „Diziri! Diziri!" kako bi Garvaonu dao do znanja da sam ovde gore i da im pomažem.

'Diziri!' - to je zauvek ostao moj ratni poklič. Možda se neću setiti da ga napišem svaki put kada zatreba, ali tako je bilo. Kada sam dospeo u Skaj (hajde da to kažem pre nego što zaboravim), koristio sam ga i tamo. Na kraju me je Alvit pitala šta to znači, a ja nisam mogao da se setim. Uporno sam pokušavao, ali nije išlo. Duboko u sebi, osećao sam bol.

Naravno, dok sam trčao niz liticu, ništa od toga nisam znao. Prilično brzo, naleteo sam na tri najveća čoveka koja sam u životu veo. Kotrljali su stenu ka rubu litice. Mačolomac prvog pogodi u čelo - toliko sam uspeo da podignem oružje - baš kada se okrenuo da me pogleda. Jedan kamen se odbi o moj šlem i zbaci mi ga s glave. Mislim da sam posle toga malčice posrtao naokolo. Neko me zgrabi za zglob. Ja ga posekoh bodežom, na šta stisak popusti. Sećam se da sam, videi njegovo koleno u visini mojih prepona, svom snagom odvalio Mačomcem po njemu.

Neko drugi hitnu koplje. Nije mi probilo verižnjaču, ali me je oborilo na zemlju. Obojica se uhvatismo za njega, ali ga on podiže, odigavši i mene malo od zemlje, pošto sam se čvrsto uhvatio za dršku. Pustio ga je tek kada sam ga udario u lice. Skočih na noge i unesoh se u njega kao da igram ragbi, gurnuvši ga preko ivice, pri čemu umalo i sam ne padoh. Povrativši ravnotežu, pogledao sam naniže i video ga kako se još uvek odbija o stene. Izgubio se sa mesečine, nakon čega se čuo udarac o zemlju.

Negde sam ispustio i Mačolomca i bodež. Sečivo bodeža bilo je uglancano i sijalo je na mesečini, ali Mačolomca sam morao da pražim.

Uspravivši se, ugledah ogromnogčoveka, previsokog čak i za En-Bi-Ej, kako ide ka meni sa batinom. Čučnuh

- valjda sam hteo da se zaletim u njega čim podigne batinu - ali dohvatilo ga je nešto crno i mnogo veće od njega. Iznenada više nije bio tako krupan. Bio je samo još jedan čovečuljak koji je potrošio svoje vreme na ovom svetu i sada mora da umre. Vrisnuo je kada se čeljusti sklopiše oko njega. (Čuo sam kako mu pucaju kosti - taj zvuk je uvek jeziv.) Gilf ga protrese kao pacova i baci na tlo.

„Bolje da se skloniš odavde, gospodaru." Uri se nalazila kraj mog desnog lakta, držeći u ruci dugačko, tanko sečivo; nisam je ni čuo ni video kako dolazi, a ipak, stajala je tu.

„Ubiće te, gospodaru, ako ovo još potraje", prošapta Baki sa moje leve strane.

,,U mraku vidite bolje od mene", rekoh. „Ima li ih još u blizini?"

,,Na stotine, gospodaru, tamo kuda si krenuo." Naložih im da me slede.

Kada se bitka završila, trebalo je skinuti tovar sa mrtvih konja i mula i prebaciti ga na preostale životinje. Nakon toga smo na te gile nabacali mrtve ljude. Negde oko ponoći produžili smo dalje, pujući sve do svitanja sa Garvaonom na čelu, a sa mnom i Gilfom nih stotinu, stotinu pedeset koraka ispred Garvaona. Sunce je izašlo baš kada smo iza sebe ostavili klanac, našavši se na proplanku na kem je rasla gusta zelena trava i poljsko cveće. Padina se spuštala sto poput broda kojem vetar duva u bok, ali nama se u tom trenutku činila sasvim dobrom. Zaustavili smo se, rasteretili životinje i podigli šatore. Većina je tada otišla na spavanje, ali Garvaon je zajedno sa tetom vojnika ostao da drži stražu, dok smo se Gilf i ja vratili na mesto bitke. I Mani je pošao s nama, jašući na mom ramenu.

*

Ostali smo na proplanku ceo taj dan i noć. Sledećeg jutra, Bil mi je naložio da ga posetim. Kao i ranije, bio je podignut sto sa dvema stolicama na rasklapanje.

„Sedite", reče. „Doručak će biti gotov za koji trenutak."

Zahvalih mu se. „Popeli ste se uz liticu da se borite protiv

Planinskih ljudi. Tako su mi rekli, a u jednom trenutku sam vas i video tamo gore. Bar mi se tako čini."

Klimnuh. „Počastvovan sam, Moj gospodaru." „Ogromno kamenje obrušilo se na nas." Bil kao da

je razgovao sam sa sobom. „Kao i tela. Leševi naših neprijatelja. Dok su pretarane mule, zabavio sam se sa ser Garvaonom tako što sam im prčio lica pod svetlom baklji. Možda ste i sami to učinili, ser Ejble?"

,,Ne, Moj gospodaru. Morao sam da se vratim po svog konja." U tom trenu, došlo mi je da preskočim doručak i napustim šator.

„Shvatam. Inače svakog dana doručkujem sa svojom ćerkom, ser Ejble. Ona danas nije ovde. Sigurno ste primetili."

Klimnuh. „Nadam se da nije bolesna." „Dobro se oseća i nije povreñena. Rekao bih da je to

dobrim delom vaša zasluga." „Voleo bih da je tako." Bil spoji vrhove prstiju i sede, posmatrajući me sve

dok nije stla hrana. „Poslužite se, ser Ejble. Nemojte mene da čekate." Rekoh da ću radije sačekati, na šta on uze malo

dimljene ribe, hleba i sira. „Volim da doručkujem sa svojom ćerkom." Ponovo klimnuh. ,,U njenom društvu je sigurno veoma prijatno, Moj

gospodaru."

„Doručak mi pruža oko sat vremena za razgovor sa njom. Pošto sam zauzet po ceo dan."

„Siguran sam da je tako, Moj gospodaru", rekoh. „Mnogi ljudi mog ranga, pa i oni iznad mene, rade

veoma mo, ser Ejble. Malo ili baš ništa. Sire se po svojim dvorovima i poseda. Namesnici vode imanja umesto njih, što se dešava i u mom sluču. Ako kralj pokuša da ih ubedi da stupe na neki položaj, što svaki ruman čovek često čini, oni će se na svaki način izvući i smisliti neki iovor. Ja sam odlučio da budem čovek drugačijeg kova. Neću vas zarati nabrajanjem svih službi koje sam obavljao pod našim Veličatvom i njegovim kraljevskim ocem. Bilo ih je mnogo, a neke su bile i veoma zahtevne. Bio sam Glavni čuvar trezora gotovo sedam godina, na primer."

„Znam da je to težak posao", rekoh. Bil odmahnu glavom. „Samo mislite da znate, ser Ejble, ali u stvari

nemate pojma. Bila je to noćna mora kojoj se nije nazirao kraj. A sada još ovo."

Klimnuh, u znak sažaljenja. „Doručak mi omogućava da svakog dana provedem

sat vrema u društvu svoje ćerke. Pokušao sam da joj budem i majka i otac, ser Ejble. Ne kažem da sam uspeo. Ali sam pokušao."

Bil ispravi ramena. Nije uzeo ni zalogaj hrane. „Jutros sam je poslao da doručkuje sa svojim

sluškinjama. Bila je iznenañena i zadovoljna." „Sigurno nije bila zadovoljna", rekoh. Do tada ni ja

nisam jeo, ali sada reših da je vreme da počnem. „Hvala vam, ser Ejble. Meñutim, bila je. Poslao sam

je zato što sam hteo da razgovaram sa vama. Ne kao sa vitezom, već kao sa sinom, jer bih iz sveg srca želeo da su mi Oversini podarili sina kao što stevi."

Nisam znao šta da kažem. „Velika mi je čast, Moj gospodaru", rekoh na kraju.

,,Ne trudim se da vam ukažem čast, već samo govorim istinu." Bil napravi pauzu, čini mi se kako bi procenio šta mislim o onome što je rekao. „Ljudi poput mene, plemići na visokim mestima u Savetu Njegovog veličanstva, nisu baš poznati po tome da govore istinu. Mi veoma pažljivo biramo reči i dela. Moramo to da činimo. Lagao sam kada je to dužnost od mene zahtevala. Nije mi se dopalo, ali ipak sam dao sve od sebe."

„Shvatam", rekoh. „Sada ću vam reći jednu pravu istinu. Tražim od

vas da verujete u nju. Ali tražim još nešto. Tražim da i vi prema meni budete jednako iskreni. Učinićete to?"

„Naravno, Moj gospodaru." Bil ustade sa stolice i priñe jednom sanduku, otvori

ga i izvuče odatle svitak pergamenta. „Imate li posed, ser Ejble? Gde se on nazi?" „Nemam, Moj gospodaru." „Nikakav?" ,,Ne, Moj gospodaru", ponovih. On ponovo sede i dalje držeći pergament u ruci. „Vaš gospodar vas šalje da se ulogorite u Mišjim

planinama. Na pola godine." „Nisam čuo da ih tako zovu. Ali da, tako je." ,,To ime koriste Angrodi. Mi ih uglavnom zovemp

Severne pline ili koristimo naziv nekog od pojedinačnih lanaca. Šta mislite, zašto ih Angrodi tako zovu?"

Spustio sam nazad krišku hleba koju sam nameravao da pojem.

„Nemam pojma, Moj gospodaru, osim ako u njima nema mnogo miševa."

„Isto kao i na bilo kom drugom mestu, ako ne i manje. Zovu ih tako zbog ljudi protiv kojih ste se borili prošle noći. To su sinovi Anoda - sinovi koje su Angrodi napravili našim ženama. Vidim da sam vas iznenadio."

PEDESETA GLAVA KO JE REKAO MOJOJ ĆERKI?

Odgrizao sam parče hleba i progutao ga. „Nisam znao da je to nešto moguće, Moj

gospodaru." „Moguće je." Bil zastade, dobujući prstima po stolu.

,,I sigurno je veoma bolno za ženu, barem u početku." Klimnuh. „Angrodi haraju našom zemljom kako zbog blaga

tako zbog ža. Moj je zadatak da zaustavim te upade kako god znam i umem. Ili barem da umanjim njihove razmere i učestalost. Kralja Gilinga narod ne sluša baš uvek i što su Angrodi udaljeniji od Utgarda to češće imaju običaj da rade po svome. Ali, ako se jasno naglasi da on ne odobrava njihovu rabotu, upada će biti sve manje i donosiće sve manje štete."

„Želim vam sreću", rekoh, „zaista to mislim." „Ako ništa drugo, kralj Giling je izjavio da će me

prihvatiti kao ambasadora Njegovog veličanstva. Ali, ja ću govoriti o Miševima, kako Angrodi nazivaju one ogromne ljude koji su nas napali. Roñeni su u domaćinstvima Angroda - sinovi gospodara i sluškinja. Često nakon smrti oca pokušavaju da ostanu u Jotunlandu i, recimo, stave se na raspolaganje njegovim legitimnim sinovima."

Klimnuh kako bih pokazao da razumem. „Ponekad im to i uspe, bar na neko vreme. Tada

postaju robovi poput svojih majki, svinjari ili ratari. Koliko znam, svinje i stoka Anoda nije veća od ove naše."

„Rekli ste na neko vreme." ,,Na kraju ih isteraju. Ili ubiju. S druge strane, tako

se ne posta prema kraljevom sinu, sinu kog je rodila slobodna žena. Oni koji prežive, seljakaju se sa jednog mesta na drugo; love ih poput pacova ili miševa čije ime

nose, sve dok ne dospeju do ovih planina kojima ne vladaju Angrodi. Tu ima mnogo pećina - Angrodi ih nazivaju Mišjim rupama. Miševi u njima žive kao zveri, čak su i prostiji od zveri. Koje su vaše današnje obaveze, ser Ejble?"

Bio sam zatečen. ,,Pa, valjda da putujem ka severu sa vaširn

konvojem, Moj gospodaru." Bil odmahnu glavom. „Danas nećemo putovati. Svi

smo umoi i moramo da se rešimo nekih namirnica kako bismo rasteretili me. Dužnosti ljudi koji su nastradali treba prebaciti na preostale, a ped toga, moramo da smislimo kako ćemo najbezbolnije preneti ranjike."

„Onda ću još malo odspavati da bih posle podne potražio mto odakle izvire Grifon."

„Pretpostavljam da se sinoć niste naspavali. Malo ko jeste."

Rekoh mu da jesam odspavao, prethodno probdevši dva dana i jednu noć.

„Shvatam. Da li biste mi učinili nešto, ser Ejble?" „Naravno, Moj gospodaru. Samo recite." „Prespavajte jutro, kao što ste planirali, ali odložite

potragu za Grifonovim izvorom barem još jedan dan. Veoma je rizično motati se po okolini. Je li vam palo na pamet kakve opasnosti vas vrebaju u ovim planinama?"

„Jeste, Moj gospodaru." Nasmeših se. „Ali palo mi je na pamet i to da ja vrebam njih."

„Lepo ste to rekli. Svejedno, tražim od vas da odustanete od potrage. Zbog mene. Hoćete li me poslušati?"

„Naravno, Moj gospodaru. Vrlo rado." „Dobar ste strelac?" „Jesam, Moj gospodaru." „Baš ne okolišate. To mi se dopada." Po prvi put tog

jutra, jan od onih tanušnih osmeha ugnezdi se u uglu Bilovih usta. „Gospar Papauns nagovara me da

organizujem takmičenje izmeñu vas i ser Garvaona. Garvaon je odličan strelac."

„Svi tako kažu, Moj gospodaru." „Odmah iza njega je Idn, koja je dobar lovac i

izvrsno gaña za jednu ženu." Tanušni osmeh postade kiseo. „Odbijao sam taj predlog jer sam smatrao da je bolje vreme potrošiti u putu. Ali nećemo kretati sve do sutra, a takvo nadmetanje može da nas osokoli. Ljudi koji su nas napali - neka ih džinovi slobodno nazivaju miševima, ali iz mojih usta to zvuči neprikladno - bili su na brdu, visoko iznad nas. Odozgo su bacali ogromno kamenje, dok smo ih mi gañali strelama, često ne videvši ništa više od senki koje se pokreću. Potreba za profesionalnim strelcima teško može biti očitija."

Iskapih svoj bokal i dopunih ga iz buteljke. „Hoćete li to uraditi?" „Naravno, Moj gospodaru. Rekao sam da hoću." „Neće biti strašno ako izgubite za dlaku. Ali, ako

razlika bude velika, ljudi će vam se možda smejati. Ne bi bilo loše da se pripremite za to."

,,Ne bi bilo loše, Moj gospodaru, da se ti koji se smeju pripreme za mene."

,,Ne smemo dozvoliti da izgubimo nijednog čoveka, ser Ejble. Imajte to na umu, molim vas."

„Hoću, Moj gospodaru, ako to učine i oni." „Tako znači. Pa, obećao sam Papaunsu i Garvaonu

da ću sve organizovati, tako da moram da mislim o svemu. Pokušajte da se obdate."

„Hoću, Moj gospodaru." Bil je grickao usne, dok sam dovršavao komad

dimljene jesetre. Kada sam obrisao usta, on reče: „Slobodni ste, ser Ejble, ako ste se najeli." Odmahnuh glavom. „Sigurno niste udaljili gospu Idn kako bmo pričali o

gañanju u metu, Moj gospodaru. O čemu se radi?" Bil je oklevao.

„Umalo ne pokrenuh to pitanje kada smo se prvi put sreli. Kada vas je Krol uveo. Sigurno se sećate tog dana?"

„Naravno." Bil uzdahnu. „Tada sam pominjao Svona. Kao što rekoh, on mi je

daleki rodak." Klimnuh, pitajući se šta je sledeće. ,,On želi da postane vitez. To je najviše dokle može

da dogura." Bil ustade, priñe ulazu u šator i baci pogled na stene i snegom pokrive vrhove. I dalje je u ruci držao svitak pergamenta.

„Nikada mu nisam zasmetao, Moj gospodaru", rekoh kada se okrenuo ka meni.

,,Po njegovim rečima, zavadio se s vašim slugom, koji ga je na kraju istukao i oterao. Jesam li vam to već rekao?"

„Poznato mi je, Vaše gospodstvo. Ali niste mi vi rekli."

„Možda ste čuli od samog Svona?" Odmahnuh glavom. ,,To vam je, onda, preneo neki drugi putnik." „Tako je, Moj gospodaru." „Situacija je vrlo čudna i uopšte nisam siguran da

mogu isprao da presudim. Videli ste moju ćerku Idn." ,,Da, Vaše gospodstvo. Prelepa mlada dama." „Upravo tako. Veoma je mlada, osetljiva i nežna. Da

li bi vaš sluga mogao da je prebije? Ako bi želeo?" Razmislio sam o tome - ne o odgovoru, već o tome

na šta Bil cilja. „Nadam se da nikada neće uraditi tako nešto, Moj

gospodaru", roh napokon. „Poznajem Puka veoma dobro i on ima svojih mana, ali nije okrutan ni nasilan."

„Mogao bi to da uradi, ako bi hteo?" „Naravno, Moj gospodaru, ako ja nisam u blizini da

ga sprečim. Puk ima dvadesetak godina, snažan je i

okretan." „Dobro. Zamislimo da se to desilo. Moja ćerka bila

bi veoma posramljena time što ju je isprebijao sluga. AJi uopšte se ne bi stidela zbog toga što je sluga bio u stanju da je isprebija. Nijedna razumna osoba ne bi pretpostavila da nežna osoba poput Idn može da se meri sa okretnim čovekom od dvadeset godina." Klimnuh glavom.

,,Da Svon gaji takva osećanja sa deset godina, niko mu ne bi zamerao. Ono što mene brine... Brine me to što se on, izgleda, tako oseća sada. Treba da postane vitez. Da mu vojvoda Marder ponudi tulu, zlatne mamuze i sve ostalo, istog trena bi prihvatio. Kako biste se vi osećali da vas je isprebijao sluga?"

Pokušao sam da odgovorim, ali u grlu mi je stajala knedla.

„Upravo tako. Ja nisam ratoboran čovek, ser Ejble. Dok ste vi učili viteške veštine, ja sam učio da čitam i pišem, učio istoriju, jezike i sve ostalo što ide s tim. Kada bismo se, recimo, sukobili ja i ser Gaaon, ne bih osećao sramotu zbog poraza. Ali sluga? Naoštrio bih mač i tražio revanš."

„Drago mi je što Svon to nije učinio, Moj gospodaru."

„Zaista vam je drago? Zbog Svona?" „Sad mi je neprijatno, Moj gospodaru. On je bio -

on jeste - moj štitonoša. Osećam odgovornost prema njemu."

Bil klimnu glavom, spojivši vrhove prstiju. ,,To vam govorim zbog toga što osećam da ste čovek

od časti. Svon će vam se možda vriti. U tom slučaju ćete možda moći nešto da uradite. Nadam se te."

„Pokušaću, Moj gospodaru. Ali, još ne znam kako ću to izvesti. Moraću malo da razmislim." Ustadoh od stola.

Bil pokaza na stolicu na rasklapanje.

„Pošto ste odlučili da ostanete, treba da popričamo o još nekim stvarima. Trudiću se da vam ne uskratim mnogo sna."

Ponovo sedoh za sto. „Svon mi je rekao da ste poslali demona za njim.

Da li ste iznañeni?" „Jesam, Moj gospodaru. Mislim.... mislim da znam

šta je hteo time da kaže, ali nije u pravu. Smem li da objasnim?"

„Kako da ne." „Imam još jednog slugu, Moj gospodaru. Njegovo

ime je Ljužder i uopšte se ne radi o demonu." Blagi osmeh vrati se na lice. „Čovek ne sreće ni demone ni zmajeve u svetovima

iznad Elfrisa, ser Ejble. To je jedna od stvari koje sam naučio dok ste vi vežbali kako da rukujete štitom. Ne tvrdim ja da Svona progoni demon, već on. Naglasio je da ste ga vi poslali za njim."

„Nisam, Moj gospodaru. Ali imam razloga da verujem da je, po Svonovom odlasku, Ljužder krenuo za njim. On je ponekad veoma neprijatan saputnik, Moj gospodaru."

,,Da li je taj Ljužder krupan, snažan čovek? Širokih ramena?" Na brzinu sam birao reči.

„Velik je i veoma snažan, Moj gosparu. Veći je od mene i širih je ramena."

„Niste ga poslali za Svonom?" „Nisam, Moj gospodaru. Nisam bio prisutan kada

su se Svon i Puk potukli i razdvojili. Smem li da nagañam?"

„Molim vas." „Možda se Ljužder plaši da će mi Svon nekako

nauditi, pa ga prati da bi ga sprečio u tome." Bil klimnu glavom. „Zvuči sasvim razumno. Svon se vraćao u

Ravnozid, bar mi je tako rekao. Ručao je sa nama, kupio

konja i prenoćio. Bilo je to pre nekih četrnaest dana." Klimnuh glavom. ,,Te noći jedan od naših stražara video je u daljini

nekog veoma krupnog čoveka na mesečini. Nazvao ga je džinom - Angrodom. Poznato vam je kako izgledaju ti momci."

Komentar je bio izlišan. „Kada je podneo izveštaj svom naredniku, ovaj se

zaputio do tog mesta i pregledao okolinu. Rekao je da je pronašao otiske stopala u blatu. Veoma velikih stopala, rekao je. Golih, sa dugačkim prstima na čijim vrhovima kao da su se nalazile kandže. Jasno vam je zašto me to zanima."

„Naravno, Moj gospodaru." ,,To je sve što imate da mi kažete?" Klimnuh. „Svojevoljno, da, Moj gospodaru." „Dobro. Moje saučešće Svonu. Nemojte još da

ustajete, ser Eje, molim vas. Vidim da ste već pošli, ali stižemo do najbitnije teme."

Jagodice Bilovih prstiju se odvojiše. On se nagnu prema meni, nestrpljiv i zamišljen.

„I moja ćerka i ja bili smo u onoj prokletoj klisuri kada je počeo napad. Sve vreme sam bio pored nje. Nisam mogao mnogo toga da učinim, ali sam odlučio da je zaštitim kako god znam i umem."

„Prirodno, Moj gospodaru." Bilov glas pretoči se u šapat. „Pre nego što se sve ovo završi, ona će se udati za

kralja. Udaće se i krv će nam opet biti kraljevska." „Shvatam, Moj gospodaru." „Ona mi toliko znači da je držim pod sopstvenim

nadzorom. Nijednog trena nije se nalazila gore, na litici, izložena neprijateljima."

„Naravno da nije, Moj gospodaru." „Ipak, ser Ejble, njene reči zvuče kao da jeste. Te su

litice, rekla mi je, ispunjene mrtvim, dlakavim ljudima stravičnih dimenzija koje ste masakrirali vi i vaš pas. Teško mi je da poverujem da je pas ubio jnog, a kamoli tuce takvih ljudi, ali ona tako tvrdi. Svojevremeno ste se hvalisali svojom iskrenošću."

Videvši izraz na mom licu, Bil preformulisa rečenicu.

,,'Hvalati' je možda prejaka reč, ali isticali ste svoju sklonost ka istini. Rekli ste mi da ne lažete ni mene ni gospodara Krola. Zar nije tako?"

„Tako je, Moj gospodaru." „Važi li to još uvek?" „Naravno da važi, Moj gospodaru." „Onda bih voleo konkretne odgovore na nekoliko

pitanja." Bil utihnu, proučavajući prvo moje lice, a onda svoje ruke. Ništa nije ni pojeo, ni popio.

„Dopadate mi se, ser Ejble. Više od vas dopada mi se jedino Njegovo veličanstvo. Nadam se da ste toga svesni."

„Nisam znao, Moj gospodaru, ali veoma sam polaskan. Mogu da kažem da ste vi jedan zaista dobar čovek, odan kraljev podanik i otac prepun ljubavi prema svojoj ćerki."

Bil zaklima. „Upravo me ta ćerka sada i brine." „Znam, Moj gospodaru. Niti sam je povredio, niti

sam to pokušao." „Vidite ovu zavesu koja deli naš šator? Ona spava

sa one stre, ja sa ove. Ja se umivam i oblačim ovde, ona tamo." „Shvatam."

„Stoga ne vidimo jedno drugo. Ali, savršeno dobro se čujemo. Zavesa je svilena, što znači da je veoma lagana i da zauzima malo mesta. Ona nas, takoreći, čini slepima. Ali ne zaustavlja zvuk."

Klimnuh. „Stoga često razgovaramo dok ležimo u krevetu.

Kao i ujutro, dok nju odeva sluškinja, a mene Svert." „Dobro." „Ovog jutra govorila mi je o bici, i to kao neko ko je

bio na vrhu litice - o razbijenim glavama i satrtim i rastrgnutim ljudima koje kao da je raskomadao lav. Ona tvrdi da ste poubijali mnoge od tih ljudi, ser Ejble. Je li to istina?"

„Jeste, Moj gospodaru." „Smem li da pitam koje ste oružje koristili?" Izvadih bodež i spustih ga na sto, a onda kraj njega

položih Molomca. Kada je Bil podigao Mačolomca, rekoh mu:

,,To nije mač, Moj gospodaru. Znam da tako izgleda, ali zapravo je buzdovan."

Opipao je rubove sečiva, pokušao da ga savije, a onda ga sptio nazad.

„Jasno mi je da ste nižeg roda. Ali ipak ste vitez a ne seljak i kao takav treba da nosite mač."

„I hoću, Moj gospodaru, kad dobijem onaj koji želim."

„Koji je to mač?" „Eterna, Moj gospodaru." „Savršeno sečivo je legenda, ser Ejble. Ništa drugo",

reče on blago. ,,Ne slažem se, Moj gospodaru." „Čarobnjak, veštac ili mag." Uzdahnuo je. „Šta ste

od toga? I sam donekle poznajem veštinu, mada nemam veliku moć." Ništa nisam rekao.

„Kažem to da biste znali da vam nisam neprijatelj. Slobodno mi se poverite kao svom kolegi."

„Jedino vam mogu poveriti da ne znam ništa o magiji, Moj gospodaru."

„Čarobnjaci nikada ne priznaju. Tako je govorila moja dadilja, ali tek sad znam koliko je bila u pravu. Bili ste na onim liticama, ser Ejble? Pobili ste neprijatelje?"

„Tako je, Moj gospodaru. Neke od njih. Većinu je

ubio moj pas. A neke su pogodile strele vaših strelaca." ,,Da li ste nakon bitke odveli tamo moju ćerku?" „Nisam, Moj gospodaru." ,,Da li ste je zatekli tamo tokom borbe?" ,,Ne. Ako je bila tamo, ja je nisam video." „Ovo je tapija na imanje Brzotok, ser Ejble." Bil

podignu peament. ,,Da li ste razgovarali s njom bez mog znanja i prepričali joj bitku?"

„Nisam, Moj gospodaru." ,,Ko je bio s vama na litici? Dajte mi bar nekog?" „Moj pas i mačor, Moj gospodaru. Njih ste videli." ,,Ko je onda sve preneo mojoj ćerki? Ko joj je

ispričao za ljude koje ste pobili i način na koji su ubijeni?"

,,Ja nisam, Moj gospodaru. Zar ne mislite da to treba nju da pitate?"

Zaćutao je, po čemu sam znao da bi sve što kažem samo pogoalo situaciju. Osim toga, imao sam o čemu da razmišljam. Namazah puter na hleb, stavih dimljenu jesetru preko, pa je preidopih drugom kriškom.

„Nadate se da ću vas poslati po svog slugu", konačno reče Bil.

„Tako je, Moj gospodaru." „Pa, neću. Bolje vam je da se malo odmorite, ako

ćete se takmičiti sa ser Garvaonom." Klimnuh glavom, ustadoh od stola i vratih

Mačolomca i bodež u korice. ,,I dalje ste voljni da se nadmećete sa njim?" ,,U bilo koje doba, Moj gospodaru." Nisam mu

pomenuo da mi je tetiva svake noći priredivala pakao. Osećao sam da je konačno dlo vreme da nečemu i posluži.

,,Ja ću suditi na takmičenju." Klimnuh. „Naravno, Moj gospodaru." „Daću sve od sebe da sudim pravično, ser Ejble.

Kod takvih stvari je ponos u pitanju."

„Shvatam, Moj gospodaru." „Slobodni ste da idete." Bil uzdahnu. Dok sam

izlazio iz šatora, tiho je dodao: „Ipak se nadam da će pobediti ser Garvaon."

PEDESET I PRVA GLAVA

STRELJAŠTVO

U snu koji sam tog jutra usnio za promenu nisam

postao neko drugi. Bio sam veoma mlad, dosta mlañi nego kada sam izašao iz Paine pećine. Sedeo sam u malom čamcu i veslao uz Grifon. Hrabri Bertold je stajao na obali i posmatrao me, a Setr je plivao kraj mene, izbacujući vodu i paru poput kita. Gore, uz reku, čekala me je majka. Hrabri Bertold ubrzo ostade negde iza. Video sam majčino lice meñu listovima vrbe i gloga, prelepo i nasmešeno, okruženo glogovim cvetima; ali Grifon se nastavljao i kada sam prošao gloginje, nje više nije bilo. U nekoliko navrata video sam kamenog grifona iz čijih usta izvire reka. Pokušao sam da mu se približim, ali umesto toga dospeo sam do otvora tube od zelenog stakla.

Izašavši napolje, zahajao sam sivog ratnog konja i dograbio kratko koplje sa kojeg se vijorila zastavica. Kameni grifon stajao je preda mnom, visok kao planina i čvršći od nje. Spustio sam koplje i zaleteo se pravo u njegova razjapljena usta.

*

Kada sam se probudio, već je bilo prošlo podne.

Zevnuo sam i protegnuo se, setivši se majčinog lica meñu listovima vrba i cvetovima gloga. Bila je tek devojčica; ta misao još uvek je mirisala na san, mada je još više mirisala na tugu.

Kada je otišla, bila je još uvek devojčica, ne mnogo

starija nego Ša. „Probudili ste se taman na vreme. Nadam se da ste

dobro spavali?" Mani je sedeo na rubu ležaja i prao lice šapama.

Zevnuh još jednom. „Mislio sam da si kod Idn." „Vaš pas je otišao da moli za hranu. Pošto sam ja

više nego obilno jeo kod Njenog gospodstva, postavio me je na svoje mesto."

Spustih nogu na zemlju. „Drago mi je da vas dvojica sada razgovarate." „O, nas dvojica se savršeno razumemo", reče Mani.

,,On misli da sam ja nepodnošljiv, a ja da je on. Nesumnjivo smo obojica u pravu."

„Razgovarao si sa Idn." Manijeve oči (veoma lepe, zelene oči koje kao da su

se caklile) raširiše se. „Kako ste to saznali?" ,,Je li trebalo da bude tajna?" ,,Pa, obećala mi je da neće nikom reći." Pronašao sam svoju odeću i bacio je na krevet. Na

brzinu sam pogledom proverio ima li u Garvaonovom šatoru još nekog.

„Ispričala je svom ocu, a on me je prijavio vama. Zar ne?"

,,Ne." Svezao sam donji veš i odmotao par čistih čarapa. „Prenela je ocu sve što si joj ispričao, a on je pokušao da sazna da li je to čula od mene."

„O." Mani se protegnu, podvivši rep u obliku slova S. „Jeste li mu rekli?"

,,Ne." „Možda je tako najbolje. Ne smeta vam ako malo

zagrebem po posteljini?" „Samo nemoj da je pocepaš." Navukoh čarape. ,,U redu." Mani zagreba; imao je velike, oštre i crne

kandže.

„Ovo će zvučati glupavo, ali nisam znao da ćeš pričati sa bilo kim osim sa mnom."

„Zato što vaš pas tako radi?" Mani zevnu. ,,I on može da priča sa drugim ljudima. Samo što ne želi. Ljutite li se što sam razgovarao sa Njenim gospodstvom? Niste mi zabranili."

,,Ja... ne." „Pomenuo sam joj da ste moj vlasnik", iskezi se

Mani, ,,i rekao mnogo lepih stvari o vama. Već ste ostavili prilično dobar utisak kod nje, tako da je sve progutala."

„Onda valjda treba da ti zahvalim." „Nije neophodno. Odavno sam se pomirio s tim da

će me celog života pratiti tuña nezahvalnost." Zakopčah pojas. Pre nego što sam opet progovorio,

navukoh čizme na noge. „Pokušaću da ti se odužim nečim konkretnim, ali

moa će mi trebati malo vremena." ,,Pa, što ne počnete tako što ćete mi dozvoliti da

nastavim da razgovaram sa Idn. U protivnom, morao bih da je izbegavam, što pekad izgleda veoma čudno."

Pokazah prstom na Manijev malecni crni nos. „Obojica znamo da te moja zabrana ne bi u tome

sprečila." „Pa, moram da progovorim, zar ne? Mislim, ako me

satera u ćošak. Rekla bi: 'Vrlo dobro znam da umeš da govoriš, Mani, i ako beš odbijao da pričaš sa mnom, naložiću očevim strelcima da vežbaju na tebi.' A ja bih na to rekao: 'O, Moja gospo, nemojte, molim vas!' I ode mast u propast."

,,U redu", odlučih, „smeš da razgovaraš s njom kada u blizini nema nikog drugog. Osim mene. Odnosno, smeš da razgovaraš s njom kada sam ja tu, kao i Gilf."

Mani mi se šeretski nakloni. „Moj gospodaru."

,,Ne radi to. Podseća me na Uri i Baki, a ne volim ni kad one to rade."

„Vaša želja je moja želja, Veliki gazdo." Znao sam da Mani pokušava da mi se dodvori, ali

bilo je teško ostati ozbiljan. ,,Ti ćeš, za uzvrat", rekoh, „odgovoriti na nekoliko

panja. Šta kažeš?" „Samo recite, Moj više nego svemoćni gospodaru." „Svojevremeno si mi rekao da ne dolaziš iz Elfrisa.

Je li to istina?" „Jeste." ,,Da li si onda iz Skaja?" „Nažalost, nisam." Mani poče da oblizuje svoju

prednju desnu šapu pri čemu je iz njegovog širokog lica prepunog ožiljaka provirivao mali, iznenañujuće vešt ružičasti jezik. „Zar nije jednostavnije da me pitate u kojem svetu sam roñen?"

„Neka bude tako. To te i pitam." Podigao sam svoju verižnjaču i uvukao se u nju.

„Čisto iz radoznalosti; nameravate li da to nosite za vreme takmičenja sa ser Garvaonom?"

,,Da." „Šta će vam, molim vas... pa, dobro. Vrati se na

temu, Mani. Roñen sam upravo ovde, u Mitgartru, mada sam nekoliko puta posio Elfris. Sad ćete želeti da znate kako to da umem da pričam. Ne znam. Neki od nas mogu, mada retko. Čak i nekim psima polazi za rom. Doduše, ne razumeju nas svi ljudi. Moja pokojna gazdarica znala je kako da mi podari govor, pa je to i učinila."

„Hoćeš da kažeš da je Gilf roñen ovde?" Jedan vojnik promoli glavu u šator. „Čekaju vas, ser Ejble." „Stižem za koji trenutak", dobacih. ,,Ja to nisam rekao", nastavi Mani kada se vojnik

udaljio, „niti mislim da je to istina. Kao prvo, još ga

nisam video da jede svoj izmet." Okačih Mačolomca o pojas. „Jednom prilikom rekli su mi da čovek može da

poseti samo one svetove koji se nadovezuju na onaj u kojem je roñen."

Mani klimnu glavom. „Čovek čuje razne stvari." ,,U meñuvremenu, shvatio sam da to nije tačno. Ti

si veštičja mačka i sigurno znaš sve o tome. Hoćeš li mi reći istinu?"

„Ako baš želite. Prvo ću vam reći da se ne ljutite na onog ko vam je to rekao. Samo je pokušavao da vas spase nevolja." Mani se iskezi. ,,A evo činjenica. Možete mi verovati ili ne morate. Izbor je vaš."

Pronašao sam luk i zategao tetivu. „Nastavi." „Teoretski", reče Mani samozadovoljno, „svako

može da otputuje u bilo koji od sedam svetova. Ne možete se spustiti niže od prvog, niti otići dalje od poslednjeg, jer tamo nema ničega."

„Razumem." „Meñutim, u praksi je teško podizati se a lako

spuštati se, kao kada planinarite. Da li ste imali većih problema pri odlasku u Elfris?"

„Imao sam problema da ne odem u njega", rekoh. „Upravo tako. Iz njega biste se takoñe bez problema

spustili do samog kraja. Ali, možda se nikad ne biste vratili."

Klimajući glavom, pokupio sam tobolac i izašao iz šatora.

Garvaon me presretnu. „Svi smo gañali osim vas", reče. ,,Vi i ja imamo po

pet strela. Da li vam je lord Bil rekao koja je nagrada?" Odmahnuh glavom. „Jedan izuzetno lep šlem sa dosta zlatnih ukrasa.

Ne pozlaćih, već zlatnih."

„Baš lepo. Svoj sam izgubio." „Znam. Dok smo se tukli sa velikim ljudima." Ponovo zaklimah. „Njegovo gospodstvo, dakle, smatra da ćete vi

pobediti, čim je odredio taj šlem za nagradu." Koračavši jedan pored drugog, stigli smo polako do

rulje koja se okupila da bi pratila gañanje: strelci i vojnici, sluge i goniči mula. Iza njih video se šlem postavljen na vrh motke, pored koje je stajao Bil.

„Dakle, predlažem malu opkladu izmeñu nas dvojice", reče Garvaon. „Ako vi pobedite, čast će me obavezati da učinim šta god zražite. Kada ja pobedim - a uveravam vas da hoću - vi ćete meni uratiti istom merom."

„Dogovoreno", rekoh. Rukovasmo se, nasmešeni, i prošetasmo zajedno,

rame uz re, kroz gomilu. Gospodar Krol je, okrećući se prvo prema severu a

onda prema istoku, jugu i zapadu, duvao u trubu sa koje je visila izvezena zastava. Svirao je duge tonove tako da je kristalno čisti poziv na civilizovani rat ispunio planinski pašnjak i odjeknuo kamenjarom. Kada je konačno odvojio trubu od usana, on povika: „Ser Garvaon od Lepodola! Ser Ejbl od Visokog srca!"

Struna mog luka kao da je uhvatila ovaj poslednji zvuk, mrmeći poput žica laute dok orkestar svira bez nje.

Ja sam vitez, pomislih. Napokon sam pravi vitez i nema onog ko se ovde u to ne bi zakleo.

Tada se malo isprsih, uspravih pogled i izbacih ramena, tek tad shvativši da sam za dobra tri prsta viši od Garvaona, iako je zbog njegovog kupastog šlema izgledalo obrnuto.

„Tamo je meta, moji dobri vitezovi", reče Bil, pokazavši pri tom na okrugli štit sa metalnim ojačanjem na sredini. Okačili su ga o žbunasto drvo na suprotnom

kraju doline, udaljeno najmanje dvesta metara. „Gañaćete na smenu, sve dok svaki ne ispuca po

pet strela. Ser Garvaon, ser Ejbl, pa opet ser Garvaon, sve dok ne poleti svih deset komada. Da li je to jasno?"

,,Da, Vaše gospodstvo", reče Garvaon. „Strele koje ne dobace do mete neće dobiti poene.

One koje stignu do mete ali je ne pogode, dobiće jedan poen. One koje je poge, dva." Bil zastade, odmeravajući naša lica. ,,0ne koje udare u malni centar, ako se to uopšte desi, dobiće tri poena. Da li ste razeli?"

Jesmo. „Gospodar Papauns je spreman za jahanje." Osvrnuh se i ugledah Papaunsa kako stoji na kraju

gomile i u rukama drži uzde nervoznog riñana. ,,U slučaju da se odavde ne vidi da li je strela stigla

do mete ili nije, presudiće reč gospodara Papaunsa." Zamor uzbuñenja proñe publikom. „Ser Garvaone! Vi ste duže u službi. Priñite do

linije." Garvaon ga posluša, izvukavši iz tobolca strelu

ukrašenu sivim guščjim perima, opremljenu ratnim vrškom. Kada ju je nategnuo -nategnuo i pustio u jednom skladnom pokretu, zategavši tetivu do uva - strela nestade kao magijom odnesena. Tetiva zapeva.

Svi smo se trudili da pratimo visoki luk strele dok se njen tihi zvižduk gubio u daljini. Obrušila se na smeñu metu kao soko na zeca. Svima zastade dah. Garvaonova prva strela pogodila je metu na pola puta izmeñu ruba i metalnog centra. Ostala je tamo, zabivši se u nju.

„Ser Garvaon ima dva poena", objavi Bil. „Ser Ejble? Hoćete li gañati?"

Baš kada sam stupio na liniju, pojavi se Idn sa Manijem na ramenu, podigavši u vazduh zeleni svileni šal.

,,Da li biste ga poneli, ser Ejble, u znak

naklonosti?" Zanemeh od iznenañenja. Prihvatih njen šal i

svezah ga oko glave onako kako ih u Ravnozidu vezuju oko šlemova - crvene, plave, ružičaste, žute i bele šalove.

Neko uzviknu njeno ime, kape poleteše u vazduh i sledećih tresetak sekundi, a možda i više, mučilo me je kako li ću se osećati ako ne uspem da pariram Garvaonovom hicu.

Sve zavisi od mene, rekoh u sebi. Samo treba lepo usmeriti strelu. Tako ništa nije prepušteno slučaju.

Duvao je lagani povetarac, dovoljno jak da zavijori Idnin šal. Dolazio mi je skoro pravo s leña, ali preko tako dugačke poljane siguo bi zaneo strelu na levu stranu.

Odabrah jednu dugačku, belu strelu od trnovite pomorandže u koju sam imao poverenja jer su je načinile moje ruke i moje oči. Izvavši je, setih se divljeg labuda čijim sam je perjem okitio. Kako sam samo bio ponosan! I kako je samo bio ukusan kada smo ga Hrabri Bertold i ja ispekli na vatri te noći!

Strela se već našla na svom mestu, kao da ju je tetiva sama pronašla.

Zaboravi na ljude, zaboravi na devojku sa mačkom. Misli samo na metu.

Masa zadrža dah, a ja spustih luk i duboko, duboko udahnuh. Tako nisko odapeta strela nipošto nije mogla da dospe do cilja. Zatvih oči, svestan da ću za koji trenutak morati da se osmehujem i slem ramenima, pripremajući se za sledeći krug.

Do nas izdaleka dopre tihi zvuk, kakav bi proizveo kamenčić koji upada u limenu šolju.

PEDESET I DRUGA GLAVA IDI I PRONAðI PUKA

„Promašaj!" povika neko. „Pogodak!" „Pogodakucentar!" Neko se i tome usprotivi, tako da sam otvorio oči. Mršteći se, Bil podignu obe ruke zahtevajući tišinu. „Ako je ser Ejbl pogodio metalno ojačanje na meti,

njegova strela odbila se oštenog vrha. A verovatno je i na metalu ostalo udubljenje. Gospodaru Papauns? Da li ćete pogledati?"

Papauns se već nalazio u sedlu. Sačekavši da Bil klimne glom, on odgalopira niz poljanu.

„Video bih da je pogodila sredinu i odbila se", reče neko blizu mene.

„Dok sam se takmičio sa ostalim strelcima, meta se nalazila na samo stotinak koraka", prošapta Garvaon. „Njegovo gospodstvo udjilo ju je za nas dvojicu, ali nije hteo ni da čuje da Papauns stoji pored nje i signalizira. Medutim, bio bi sasvim bezbedan da se samo udaljio nekoliko koraka od nje i navukao oklop na sebe."

Zaklimah iz pristojnosti, iako nisam delio isto mišljenje; poatrao sam Papaunsa, koji je zauzdao konja i sjahao blizu mete, prčivši njen centar. Zatim je otišao iza nje i zagledao se u deblo sa keg je visila.

„Osvojićete taj šlem, ser Ejble?" Bio je to Krol, koji je i dalje nosio trubu.

Pokušao sam da se ne osmehnem. „Sumnjam. Pravo govoreći, biću srećan ako se ne

osramotim." „Kralj je dao da se isti takav napravi za kralja

Gilinga", objasni Krol. „Veći je od moje kade. Njegovom gospodstvu toliko se dopao da je naručio i jedan za sebe." Krol pokaza ka šlemu na motki. „Eno ga tamo. Onaj namenjen kralju Gilingu je na jednoj muli."

„Lepo će vam stajati", reče Garvaon, ,,ali prvo ćete morati da me pobedite."

Papauns se opet uspeo na konja i krenuo nazad ka logoru. Idn me dohvati za rukav i pokaza prstom na jahača.

„Tako je", rekoh. „Uskoro ćemo znati, Moja gospo." Ona se izdignu na prste želeći da mi nešto kaže,

tako da se sauh kako bih je bolje čuo. „Nešto se desilo! Ne galopira. Treba mu vremena da

razmisli." Zagledah se u daljinu, a onda se opet sagnuh. „Vaš mačak mi je rekao. I u pravu je! Papauns

kaska dok ga moj otac posmatra. Nešto se dešava!" Papauns siñe s konja i povuče Bila u stranu. Od

gotovo čitava dva minuta njihovog došaptavanja, ja sam (trudivši se da priñem što bliže) uhvatio samo Bilovo nepoverljivo pitanje: „Rascepio je kamen?"

Nakon toga podiže ruke zahtevajući tišinu. „Ser Ejbl ima tri poena." Nastupi žamor i začuše se glasna pitanja, ali on se

ne obazre na to. „Ser Garvaon gaña sledeći. Oslobodite mu put!" Promašio je metu, odapevši suviše udesno. Bil je ovog puta popričao sa Krolom, koji zatim

povika: „Ser Garvaon ima tri poena!" Svoju najbolju strelu odapeo sam prvu. Sada

odabrah najbolju od preostalih i zapeh je, odlučno rekavši sebi da ne moram opet da pogodim u centar. Biće dovoljno ako samo pogodim metu.

Odapeh je, nakon čega smo opet morali da čekamo da Papauns odgalopira do mete i izvrši proveru. Skinuh tetivu sa luka i opustih se, izbegavajući poglede onih koji su želeli da razgovaraju sa mnom.

Dobio sam još tri poena. To je značilo da ih imam šest.

Garvaon ponovo odapnu. Njegova treća strela udari blizu prve.

Osećao sam se kao da varam i to mi se nije dopalo. Stoga, umto da gañam metu, usmerio sam strelu ka najvišim listovima na niom, žbunastom drvetu sa kojeg je visila meta. Odapeh je i ispratih pogledom njen put tačno ka cilju. Proletela je kroz lišće i udarila u liticu iza njih. Nekoliko kamenčića se otkotrlja, pa onda još nekoliko.

Iznenada, čitava prednja strana litice popusti, obrušivši se uz oštar zvuk drobljenja.

*

Gilf me je pronašao na oko kilometar od logora i

probudio me olizavši mi lice. Trgnuo sam se i seo, pomislivši na trenutak da sam iza sebe ugledao staricu iz sna, onu koja je živela u kolibi. Bilo je veoma mračno.

„Zašto ovde?" pitao je Gilf. „Zato što je zaklonjeno, a nadao sam se i da neće

biti toliko hladno." 'Ovde' je zapravo bila pukotina u stenama. „Teško je pratiti trag", objasni Gilf. „Teško je i spavati. P-prilično sam se ukočio." U

stvari su mi cvokotali zubi. „Tamo su vatre. Hrana." Naravno, rekoh. „Ali, nisam se baš najeo. Svi su hteli da razgaraju

sa mnom. Rekao sam lordu Bilu da ću kasnije doći u njegov šator..."

„Dao vam je?" „Onaj lepi šlem?" Ustao sam i protegnuo se, a onda

umotao u svoj ogrtač i ćebe koje sam uzeo iz logora. ,,Ne znam i nije me briga."

„Svi spavaju." Gilf zamahnu repom i pogleda me pun nade. ,,Ti bi da se vratiš, zar ne? Lepo je što se

brineš za mene." Gilf klimnu glavom. „Ali, ako ostanem ovde..."

„I ja ću." ,,Pa, barem bi me zgrejao. Valjalo bi da si ranije

došao." On otkasa ispred mene kako bi mi pokazao put, a

ja sporim kakom poñoh za njim, još uvek smrznut i umoran. Dolazeći ovamo, nadao sam se da ću pronaći jednu od pećina koje Angrodi nazivaju Mišjim rupama, tako da sam sada bio ljut na sebe što nisam uspeo. Gilf bi pronašao barem jednu. A verovatno i Uri i Baki, da sam ih poao i da su se pojavile. Meñutim, hteo sam da je sam pronañem.

Mesec još nije izašao i logor je u mraku delovao sablasno - Bilov grimizni šator bio je potpuno crn, a platneni šatori Garvaona i Krola bledi poput duhova. Tela usnulih slugu i goniča mula ličila su na sveže grobove, a nekoliko iskrivljenih kedara podsećalo je na Osteinge koji su došli da prožderu tela.

U daljini se oglasila mula iz tora. „Poslaću te da pronañeš Puka", rekoh Gilfu,

konačno donevši odluku. ,,Ne ovog časa, jer prvo treba da se najedeš i dobro odmoriš, već ujutro. Hoću da ga pronañeš i pustiš da te vidi. Tako će znati da sam u blizini. Posle se vrati da mi kažeš gde si ga našao i da li je dobro."

Gilf se okrenu ka meni i zacvili, a pospani stražar viknu:

„Ser Ejble? Jeste to vi, ser?"

* Kada sam konačno stigao do svog ležaja u

Garvaonovom šoru, ugledao sam zlatom ukrašen šlem kako leži na njemu. Nakon što sam namestio unutrašnje vezove, stajao mi je na glavu kao da su ga pravili po

mojoj meri.

PEDESET I TREĆA GLAVA USLUGE

Sledećeg jutra doručkovao sam sa Garvaonom, koji

je naredio svojim strelcima i vojnicima da nikog ne puštaju da priñe. Trpezi se, pored Gilfa doduše, pridružio i Mani. Popevši mi se u krilo, gutao je sve što sam mu davao, kao prava mačka.

„Gospa Idn samo što nije usvojila tog vašeg mačora", reče Garvaon.

„Ako joj se sviña, nek' ga uzme." Garvaon se zapilji u mene, a onda se nasmeja. „Čudna ste vi sorta." Vrhom bodeža prenese povelik

komad sušene kobasice do usta, žvačući odsutno. Videlo se da mu se nešto drugo mota po glavi. „Možemo li da pričamo kao dva muškarca?"

„Možemo", rekoh. „Naravno." „Rekoh kao dva muškarca, ali baš i nije tako."

Garvaon je izbavao moj pogled. ,,Ja sam prilično dobar vitez. Mogu da savladam svakog svog čoveka i u gañanju i u borbi. Pobedio sam na nekoliko turnira i učestvovao u sedam bitaka prsa u prsa."

Sačekao je, kao da očekuje da uzvratim istom merom.

„Sedam bitaka prsa u prsa, a da ne pominjem sukobe naiik onoj gužvi u klancu. Ali, vi ste nešto sasvim drugo."

„Prilično sam mlañi od vas", rekoh, ,,i imam manje iskustva. Svestan sam toga."

,,Vi ste heroj." Garvaon skoro da je šaputao. ,,Vi ste vitez o ke se pišu pesme i spevovi, onaj koga uznose do zamka u Skaju."

Smrznuh se na te reči. „Niste znali da tamo postoji zamak? U njemu živi

Valotac." „Poznato mi je", rekoh oprezno, „ali sam mislio da

drugi ne znaju." „Samo nas nekoliko." ,,I oni odvode... odvode ljude tamo gore? Ponekad?" Garvaon slegnu ramenima. „Tako kažu." ,,Da li poznajete ikoga ko... koga su odveli?" „Nekoga, ne ikoga", reče Garvaon. ,,Ne. Ali

poznajem vas, a vas će sigurno odvesti." Nakon toga obojica smo utihnuli. Malo sam

spuštao hranu Gilu i Maniju, malo i sam jeo. Napokon Garvaon reče: „Dugujem vam jednu uslugu. Moram da učinim sve

što zatražite. Sećate se opklade?" Odmahnuh glavom. „Nisam pobedio." ,,Ma, dobro znate da jeste." „Trebalo je da svako odapne pet strela, a odapeli

smo samo po tri." ,,A vi ste poslednju namerno loše usmerili." Bio je u

pravu i svaki moj odgovor bio bi laž. „Niste hteli da me pobedite pred mojim ljudima. Mislite da ja to ne znam?"

Uposlih se jelom. „Verovatno mislite da sam ja ostavio šlem na vašem

krevetu, ali bio je to gospodar Krol. Lord Bil mu je tako naložio."

„Treba da ga vratim. Ser Garvaone...?" „Zadržite ga. Potreban vam je."

Obrisah bodež o rukav i sklonih ga. „Hteo bih da se nagodimo. Vi želite da mi učinite

uslugu." Garvaon odmahnu glavom. „Ne želim, već moram. Spreman sam da je ispunim

kad god poželite." ,,Na to vas obavezuje čast?"

Garvaon klimnu. ,,I ja imam čast." „Znam. Nisam ni rekao da nemate." „Hajde onda da se pobrinemo i za vašu i za moju.

Vi ćete učini uslugu meni, ali i ja ću vama. Šta kažete?" „Može. Samo recite."

Duboko sam udahnuo. „Želim da me podučite mačevanju. Tu sam slab." ,,To je sve?" ,,Pa to baš i nije tako malo. Pristajete li? Možemo

da počnemo noćas, čim podignemo logor." Gilf ustade, položi na tren šapu u moje krilo, a

onda se udalji. „Sad je, koliko shvatam, red na mene da tražim

uslugu", reče Garvaon. „Mada mi više nije potrebna. Da vam kažem šta bih tražio?"

„Naravno. Voleo bih da znam." „Nameravao sam da pitam na osnovu čega je lord

Bil bio tako siguran da ćete pobediti. Ali, sada znam. Smem li da zadržim pravo na uslugu?"

„Naravno." „Uzgred, lord želi da vas vidi pre nego što krenemo.

Rečeno mi je da vam prenesem." Kada sam ušao u šator, Bil i Idn su i dalje jeli.

Mani skoči s mog ramena i smesti se u Idninom krilu. Naklonih se. „Želeli ste da me vidite, Moj gospodaru?" Bil nakrivi glavu. „Juče ste mi obećali da ćete kasnije porazgarati sa

mnom." „Pokušao sam, Moj gospodaru." „Napustili ste logor." Klimnuh. „Kako bih se neopaženo vratio. Ali, predugo sam

čao, tako da ste otišli na spavanje. Pomislio sam da je bolje ne uznemavati vas."

,,Da li ste ušli u naš šator?" pitala je Idn. ,,Ne u vašu polovinu, Moja gospo. Nikada ne bih

učinio tako nešto." Osmehnula se. „Molim? Nikada?" Bil nas prekinu. „Pretpostavljam da je u to vreme već pala noć." „Bilo je to pred sam izlazak meseca, Moj

gospodaru." „Nisam vas čula", reče Idn, ,,a prošle noći sam

veoma loše spala. Znate li šta sam radila kada je izašao mesec?"

„Zna", reče Bil. „Pogledaj mu izraz lica. Izašla si napolje u spaćici, zar ne?"

Jedva sam sricao reči. „Posmatrali ste mesec, Moja gospo. Nam želeo da

vas ometam." Mani se iskezi sa Idninog krila čuvši njeno sledeće

pitanje. „Da li vas je zaustavila straža, ser Ejble? Ništa

nisam čula." „Nije, Moja gospo." Bil se namršti. „Provukli ste se pored njih?" „Tako je, Moj

gospodaru. Pored straže ispred šatora. Znao sam da bi me zadržali."

„Zar je to moguće?" „Nije tako teško jednom čoveku, Moj gospodaru",

rekoh. ,,U oklopu." Pokušao sam da promenim temu. ,,Da, Moj gospodaru. Ali bez šlema, jer ga tad

nisam imao - ali sada ga imam, zahvaljujući vašoj dežljivosti."

Bil ćutke pojede meko kuvano jaje, dok mi se Idn smeškala. Progutavši, on reče:

„Crni mačor vam dobro pristaje. Ali, mislim da bi

pas bolje pristajao meni. Gde je?" „Poslao sam ga da pronañe Puka, Moj gospodaru." „Podsetite me, ko je Puk?" „Moj sluga, Moj gospodaru. Otišao je na sever da

me sačeka na prevoju." „Sluga koji je pretukao Svona." ,,Da, Moj gospodaru." ,,I, hoće li vas pas poslušati? Hoće li prevaliti ko

zna koliko kometara tragajući za nekim samo zato što ste mu tako naložili?"

,,Ne znam, Moj gospodaru, ali mislim da hoće." Idn spusti pogled ka Maniju. „Vaš mačor misli da je ovo veoma zabavno." „Znam, Moja gospo. Verovatno se nada da će Gilf

upasti u nolje. Ja se nadam da neće." „Biste li jahali sa mnom danas, ser Ejble? Volela

bih da mi prite društvo." Odmahnuh glavom. „Duboko sam počastvovan, Moja gospo. Ali, moram

da odem u izvidnicu i uverim se da nas Planinski ljudi neće ponovo sačekati."

„Molim vas, ser Ejble. Učinite mi to kao uslugu." Bil pročisti grlo. „Hteo sam da vas pitam za takmičenje. Juče..." Kiimnuh glavom. „Shvatam vas. Ali lakše ću vam objasniti kako sam

prošao pored straže nego kako sam u trećem krugu onako loše naciljao metu."

Idn se nasmeši Bilu. „Čarobnjaci nikad ne priznaju, oče. Sećaš se?"

PEDESET I ČETVRTA GLAVA IDN

Jutarnje sunce oteralo je poslednje tragove hladne

noći davno pre nego što smo napustili logor. Planine u

kojima nas je sačekala zeda ustupile su mesto prilično velikoj dolini, uglavnom prekrivenoj šumom, kroz koju je tekla brza reka. Iza toga, Ratna staza se vijugavo uspinjala dokle god je pogled dosezao, gubeći se na kraju meñu samim vrhovima uronjenim u oblake.

„Tamo ćemo naći Puka", šapnuh belom pastuvu kojeg mi je dao Bil, ,,kao i Gilfa." Poželeh da preñem u galop, ali ipak se zadovjih brzim kasom. Sutra, pomislio sam. Sutra ćemo stići do prvih visih prevoja; još ovu noć ćemo provesti u dolini, blizu vode.

Da li je Gilf već prešao reku? Pretpostavio sam da jeste.

Stabla koja su, dok sam ih posmatrao sa visova, izgledala kao gusta šuma zapravo su bila raštrkana u lugove sa previše brisanog prtora za bilo kakvu zasedu. Zaustavio sam se kod prvog šumarka i uedao sunčev odsjaj na Garvaonovom šlemu. Tada sam nastavio da jem, prevalivši kasom dužinu putanje snažno odapete strele pre nego što sam opet zauzdao konja i oslušnuo oko sebe.

Ranije bih uglavnom čuo samo uzdisaje vetra i šuštanje lišća uz povremeni poj ptica, ali sada moje uši uhvatiše ravnomerno dobovje kopita u galopu. Ostao sam u mestu, pomislivši da neko hita ka meni sa vestima. Ali zvuk, umesto da se pojača, posve zamre.

Umesto da zapnem tetivu o luk, samo slegoh ramenima, oslodih Mačolomca u koricama i nastavih da jašem.

Put je obilazio oko ogromne sive stene na čijem je vrhu raslo zakržljalo drveće. Čitava uzvisina ličila je na obraslu lobanju, okružu stablima. Iza stene, Ratna staza protezala se pravo nešto više od jednog kilometra, a negde na pola puta čekao me je konjanik.

Pojurih ka njemu, našavši dobar izgovor za galop. Kada sam se zaustavio, Idn mi se osmehnu, a Mani

se iz njenog krila prebaci u moje.

,,Ne bi trebalo da rizikujete, Moja gospo." Njen osmeh se raširi. „Nego kako bi trebalo?" Duboko udahnuh, umalo joj ne rekavši svašta. „Tako što... tako što... Ama, nije bitno." „Pošto vi niste hteli da se pridružite meni, rešila

sam da se ja pridružim vama." Klimnuh. „Zadržala sam se na kraju kolone, meñu mulama

gde mi je i mesto, sačekavši da zañemo u šumu. Meñu stabla. Tada sam skrenula levo s puta i udaljila se dovoljno da me ne primete dok prolazim pored njih. Ovuda je prelepo galopirati. Odmah ste znali ko sam, zar ne?"

Ponovo klimnuh. „Čim niste isukali to što liči na mač. Samo ste

pohitali k meni. I sada ćete me poslati nazad." „Odvešću vas nazad, Moj gospo." Bilo je teško

govoriti, a još teže suzdržati se od komentara. „Zato što ne verujete da ću poslušati vašu

naredbu." Bilo je nečeg srceparajućeg u njenom osmehu.

„Ja sam momak nedostojnog porekla, Moja gospo. Otac mi je bio trgovac a deda farmer, ono za šta biste vi rekli seljak. Ljudi me stalno podsećaju na to. Vaš pradeda bio je kralj. Nemam prava da vam izdajem nareñenja."

,,A šta da smo venčani? Muž ima pravo da nareñuje ženi, bez obzira na to ko joj je pradeda."

,,Mi nikada nećemo biti venčani, Moja gospo." „Niti sam rekla da ću vas poslušati." Ispružila je

ruku; pošto je nisam prihvatio, dohvatila je remen mog tobolca. „Zaista ćete me pesti nazad?"

„Moram." „Ali ne želite, zar ne?" reče Mani. „Uvek poñe po zlu

kada no radi ono što ne želi." Idn se nasmeja, izgubivši crtu tuge u svom

osmehu. „Baš sam se pitala da li će progovoriti kada smo

nasamo." ,,U pravu je", rekoh. „Ono što čovek čini nevoljno

obično dosi neprilike. Ali, ima trenutaka kada smo prisiljeni da se suočimo s neprilikama."

Idn klimnu u znak slaganja. „Upravo zbog toga neću se ponovo odvojiti od

kolone i krenuti na jug, umesto na sever. Neću se vraćati u Krunokob." I kao da je potrebno nekakvo objašnjenje, ona dodade: „Tamo imamo kuću."

Pokušah da se otrgnem, ali ona je uporno držala svog uškojenika uz mog jurišnog konja.

,,To ste hteli da mi naložite pre nekoliko trenutaka, zar ne? Pre nego što ste izgubili živce? Da se vratim kući u Krunokob."

,,Ne bi valjalo da poslušate mene, Moja gospo, ali ni sebe."

,,Ili bih mogla da odem u Tortoranj i ispričam kralju neku neverovatnu priču. Na trenutak ste prestali da me oslovljavate sa 'Moja gospo'. Volela bih da je duže potrajalo."

„Moram da vas vratim vašem ocu, Moja gospo", rekoh što sam odlučnije mogao.

Njen osmeh nestade. „Ser Ejble?" ,,Da, Moja gospo?" „Dozvolite mi da jašem sa vama jedan sat. Malo

ćemo da raovaramo, a onda ću se bez ikakvog opiranja vratiti ocu."

,,Ne mogu to da dozvolim, Moja gospo. Morate odmah da mu se vratite."

„Samo pola sata." Odmahnuh glavom. „Imam brzog konja, ser Ejble. Šta ako se povredim

pri padu?"

Stegnuh zglob ruke kojom je držala remen. „Reći ću ocu da ste položili ruke na mene!" Potvrdih glavom. ,,Pa i jesam, Moja gospo. Slobodno mu recite." „Zar vam nimalo nije stalo do mene?" Mani se umeša. „Dozvolite da ja presudim. Oboje mi se dopate. Ako

obećate da ćete me poslušati, okončaćemo ovu prepirku. Zar nije tako bolje?"

Idn klimnu. „Njegov si mačor, što mu daje prednost. Ali, sliću se

sa svim što kažeš, čak i ako me iz ovih stopa pošalješ nazad."

„Gospodaru?" „Pristajem, mada ne bi trebalo." „Dobro." Mani obliza usne. „Počujte moj sud. Vas

dvoje more da ostanete zajedno i razgovarate sve dok ne stignete do onog velog drveta tamo dole, onog koje je ostalo bez krošnje. Tada će se Idn vratiti svom ocu i neće smeti da mu pomene kako ste je dodirnuli, niti bilo šta što će vam naškoditi. Morate da me poslušate. Obećali ste."

Slegoh ramenima. „Ima da jašemo pola jutra. Ali, dao sam reč i

održaću je." „Naprotiv, stići ćemo tamo pre nego što bi se

završila dvorska pesma", reče Idn, ,,ali, u meñuvremenu će nas napasti Planinski ljudi. Zarobiće nas i sledećih deset godina ćemo provesti šćućureni u ledoj tamnici. Kada nas oslobode, biću ružna i niko me neće želeti, ali Mani će mi pomoći da vas nagovorim na brak."

Frknuh. „Kada oboje ostarimo, pogurimo se i osedimo, i

kada budemo imali trideset i troje dece, još jednom ćemo projahati ovim putem. Vi ćete se tada kod ovog drveta uzdignuti u nebesa ili propasti u zemlju i nikad

vas više neću videti." „Mjauuu!" reče Mani. „0, da, ti ćeš mi ostati." „Da li ste o ovome želeli da razgovarate sa mnom?"

upitah. „Zapravo ne. Samo sam navikla da smišljam ovakve

priče kako ne bih razmišljala o onome što me muči. Imam ih oko hiljadu, ali čuli su ih samo Mani i moja dadilja. I evo sada vi. Da li ste ikad videli Anoda, ser Ejble?"

Pitanje me, postavljeno tako iznebuha, dočeka nespremnog. Pogledom pretražih proplanak sa obe strane Ratne staze, shvativši u trenu da je to trebalo da radim otkako sam ugledao Idn.

,,Ja ih nikad nisam srela. Pa ni sada. A vi?" „Jesam, Moja gospo. Nakratko." „Planinski Ijudi su ogromni. Tako kaže Mani. Veliki

poput vas?" „Mnogo su veći od mene, Moja gospo." ,,A Angrodi?" „Kao ja u odnosu na malo dete." Idn se strese, nakon čega smo neko vreme jahali u

tišini. Na kraju je dodala: „Sećate se šta sam vam rekla kada smo se maločas

sreli? Rekla sam da mi je mesto na kraju kolone, meñu mulama. Uote me niste pitali. Da li ste hteli da me uvredite ili stvarno shvatate šta sam time mislila?"

„Mislim da sam shvatio, Moja gospo." „Zar vas to nimalo ne pogaña?" Ćutao sam, osećajući se veoma bedno. ,,Te mule nose naše zalihe. Hranu koju svaki dan

jedemo, kao i šatore. Ali, veći deo zapravo nosi poklone za kralja Gilinga od Jotuanda."

„Znam." „Tamo se nalazi i ogromni šlem, isti kao taj što

nosite. Šlem vik kao zdela za punč, sav optočen zlatom." ,,I svilom i somotom", reče Mani. „Kao i

draguljima." Idn klimnu. „Pokušavamo da kupimo mir. Mir od kralja Gilia i

njegovih Angroda. Na istoku je rat, a Osterlinzi dolaze sa juga, kao da nomadi ne prave već dovoljno problema. Da li vam je to pnato?"

„Neko je pomenuo nevolje na jugu dok sam bio u Ravnozidu, Moja gospo", rekoh. „Možda ser Vodet. Nisam obratio mnogo pažnje. Smatrao sam da problem nije previše ozbiljan pošto je jug bio prilično miran dok sam ja bio tamo. A verovao sam da bi nas, u slučaju velikih nevolja na istoku, poslali u boj."

„Da je Marder poslao svoje vitezove, ceo zapad bio bi otvoren za kralja Gilinga." Gorko je dodala: „Kada bi obećao da će držati sve ljude podalje od ostatka kraljeve zemlje, verovatno bismo mu ga prepustili."

„Ako ne prihvati mir, treba da upadnemo na njegovu teritoriju i borimo se protiv njega i njegovih ljudi."

„Hrabre reči. Treba ih sprečiti da previše kradu. Imate li pretavu o tome koliko jedan od tih Ledenih džinova pojede?"

„Ne, Moja gospo." ,,Ni ja. Samo se nadam da za svog neću morati da

kuvam." Nisam znao šta da kažem na to. „Sve vreme ste znali, zar ne?"

Odmahnuh glavom. ,,Ne sve vreme, Moja gospo. Tek kada su mi rekli da

su Planinski ljudi, one grdosije koje Angrodi nazivaju Mevima, zapravo deca koju su napravili našim ženama. Ali... ali..."

„Ali ne shvatate kako je to uopšte moguće. Kao da se viteški jišni konj pari sa dečjim ponijem."

,,Da, Moja gospo." ,,Ne shvatam ni ja. U stvari, shvatam, ali ne smem

ni da pomiim šta im oni rade, ni kako se one posle toga

osećaju." Idn ispravi ramena, zabacujući svoju dugu i bujnu,

crnu kosu. „Baš to se desilo u Kamenhladu dok sam bila mala,

ser Ejble. Stvarno jeste. Kamenhlad pripada mom stricu i otišli smo da ga posetimo. Imala sam u to vreme malog ponija i bila sam zaljubljena u njega. Otac mi je dozvolio da ga jašem. Kada smo se vratili kući, došlo je vre da se porodi, ali otac je naredio da izvade ždrebe iz nje. Jednu mu su odredili da se brine o njemu. Morali su, pošto je poni uginuo. Mlite li da sve ovo izmišljam?"

,,Ne, Moja gospo." „Volela bih da izmišljam, jer bih u tom slučaju

smislila lepši kraj. Kada je porastao, otac je hteo da ga jašem, pošto sam bila doljno velika, ali uporno sam to odbijala. Na kraju su ga prodali."

Idn poče da plače. Ja poterah svog konja ispred nje.

Stigavši do drveta, okrenuh pastuva ka njoj. „Sada morate da se vratite lordu Bilu, Moja gospo.

Takav je dogovor." Ona obode konja. „Još nisam stigla do drveta, ser Ejble. Ne još. Kada

ste se pojavili, pomislila sam da je stigao moj spasilac." „Moja gospo, saslušao sam vas i saznao više nego

što želim da znam. Molim vas da bar na tren poslušate glas razuma."

„Imam obavezu prema ocu." Ispljunula je te reči iz usta. ,,Na to mislite. Moj otac je mlañi sin mlañeg sina. Znate li uopšte šta to znači?"

,,Ne baš, Moja gospo." Njen ljupki glas prede u šapat. ,,Ne tako davno, pripadali smo kraljevskoj porodici.

Još ima onih koji se sećaju tog vremena. Moj deda je bio vojvoda, baš kao moj stric sada. Moj stariji brat će naslediti baroniju. Mlañi brat će u najbolju ruku postati

vitez. I dobiće nekoliko sela i bednu kuću na imanju na nedelju dana jahanja od bilo čega."

Spustivši uzde na uškopljenikov vrat, obrisala je suze prstima.

„To izjeda mog oca. Kao da je progutao pacova koji mu nagriza srce. Čujte me, ser Ejble." Klimnuh.

,,On je dvadeset i pet godina odano služio kruni, znajući sve vreme da bi pripala njemu kada bi stvari bile samo malo - trunčicu - drugačije. Ali, kralj nije nezahvalan. O, ne! Daleko od toga. Znate li kako ga je nagradio?"

„Recite mi, Moja gospo." ,,Pa, njegova ćerka, ćerka pukog barona, treba da

postane kraljica Jotunlanda. Biću predata kralju Gilingu poput čaše, srebrnog para u koji će sipati svoje seme. Samo da bi moj otac, kada se vrati u Tortoranj, mogao da kaže: 'Njeno veličanstvo, moja ćerka.'"

Klimnuh. „Shvatam, Moja gospo. Ali, nisam imao nameru da

pominjem vašu obavezu prema lordu Bilu. Tražio sam od vas da slušate glas razuma. Obaveza je poput časti. Ona ne pripada razumu. Kažete da želite da vas spasem. Pod time podrazumevate da vas odvem u Zemlju snova u kojoj se ispunjuju sve želje. Nikad nisam čuo za takvo mesto, a i da jesam, ne bih znao da doñem do njega."

Idn ponovo briznu u plač, ridajući poput male devojčice. To je i bila pre samo godinve.

„Nemate baš visoko mišljenje o vitezovima. Većina vitezova u Ravnozidu nije imala najbolje mišljenje o meni. Oklop mi je i dalje rñav od vlažnog drveća i spavanja u prirodi. Vistan mi je pokazao kako da ga uglancam. Moj štitonoša me je, zgañen, napustio. Pola odeće koju nosim pozajmio sam od ser Garvaona i njegovih ljudi. Vaš otac mi je dao konja. Nemam ni zemlje ni novca i ako uspem da kupim no imanje koje smatrate toliko nedostojnim vas, biću srećan koliko i

vaš otac kada postanete kraljica." Idn nije prestajala da plače; opet sam joj prišao,

dohvatio uzde i okrenuo uškopljenika na drugu stranu, a onda ga žestoko pljesnuo po slabinama.

Konj otkasa noseći na leñima uplakanu Idn. Pre nego što su se izgubili s vidika, Mani skoči sa mog sedla i nestade u visokoj, divljoj travi koja je rasla duž Ratne staze.

PEDESET I PETA GLAVA

MAČ I ŠTIT

„Vidite kako držim mač", reče Garvaon, „tako da se

vidi palac? Uhvatite i vi svoj tako." Ono što smo Garvaon i ja zaista držali bili su zeleni

prutovi ke je isekao. „Kod mača ili buzdovana bitna je snaga. Želite da

udarite što jače, jer u protivnom nećete naneti dovoljnu štetu. Dobar mač pravi čuda i pri slabom udarcu, ali morate da znate finese. Nikad ne pokavajte da uništite suparnikov štit. Mačevi ne služe tome."

Zastao je kako bi proverio moj stisak. „Još malo napred. Ruka treba da je blizu balčaka, a

ne jabuke." Pomerih ruku napred. „Tako je bolje. Poželećete ponekad da spustite štit i

dograbite mač obema rukama kako biste pojačali udar." „Kao sa sekirom?" ,,Ne. Ne cepate drva, već sečete." Garvaon se udalji

jedan kak, zamišljen. ,,To mi je, kao dečaku, zadavalo mnogo muka. Mislim, to sečenje, a ne cepanje. Obično bih dobijao batine. Evo kako sam rio problem. Kada cepate, očekujete da sekira ostane na mestu udara. Recimo, kao kod cepanja drva. Ali, kada sečete, očekujete da sečivo nastavi sa kretnjom. Ako oštrica udari po vratu vašeg neprijatelja na pedalj od vrha,

ostatak - odnosno deo izmeñu tačke udara i vrha -kliznuće duž reza. Na kraju stiže i vrh. Sečivo se tada oslobaña, puštući vas da ponovo udarite, otvorenim ili zatvorenim pokretom."

Klimuh glavom, mada nisam bio siguran da razumem.

„Težinu ruke pokušavate da suprotstavite težini sečiva, ali bez stezanja zgloba jer ćete tako cepati. E sad, nek vam ono drvo bude sarnik. Želim da vas vidim kako napadate i sečete."

Pokušao sam. „Brže!" „Hteo sam da vidite šta radim", objasnih. „Ništa se vi ne brinite. Slušajte." Garvaon me

uhvati za ramena. „Brzina nije glavna stvar. Brzina nije ni najbitnija stvar. Brzina je jedina stvar. Ako nemate brzinu, nije važno kako držite mač, niti da li ste hrabri, pa ni znate li nekoliko trikova."

Klimnuh, trudeći se da delujem što sigurnije. ,,Da li ste ikada posmatrali borbu bikova? Dva baš

dobra bika?" Odmahnuh glavom. „Brzi su. Toliko su brzi da ostajete bez daha. Prvo

stoje daleko jedan od drugog i udaraju papcima o zemlju, utvrñujući oslonac. Ali, samo što krenu već udaraju jedan u drugog brzinom munje. Rekao sam dobri bikovi, shvatate? Ako su dobri, onda su i brzi, jer bez brzine nije bitno koliko su snažni. Ako je jedan samo malčice sporiji, drugi će ga potkačiti s boka i okončati bitku. Krenite opet. Brže!"

Poslušah ga. Blokirao sam zamišljene udarce štitom pozajjenim od nekog vojnika i šibao sam stablo prutom sve dok sav oznan ne ostadoh bez daha.

,,To je mnogo bolje", reče Garvaon. „Hajde da vidimo kako me napadate."

Nasrnuh na njega, ali svaki moj udarac završio je

na njegovom štitu, dok me je on svojim prutom peckao po kolenima i listovima.

Kada me je ošinuo po oba uva, odmakao se i spustio oružje.

„Brzi ste, ali pravite dve krupne greške. Svaki vaš zamah je zaseban pokret."

Klimnuh. ,,To ne valja. Svaki sledeći rez treba da proističe iz

prethoog." Dok mi je pokazivao, prut je leteo i gibao se na sve strane. ,,0vo nije teško, pošto je mač lagan. Kada vežbam kod kuće, koristim mač za vežbanje koji je teži od Bojovnice."

Prisetivši se da je Mačolomac teži od bilo kojeg mača, ponovo klimnuh.

,,Da vidimo vas. Dole, pa onda gore. Levo, pa desno. Gore i preko. Drugu ruku držite iza leña. Ne mašete štapom, već sečete mem. Suparnik nosi oklop pod kojim je kožni prsluk... Ne usporavajte! Ako se umorite, umrećete. Tako je bolje."

Pokreti postadoše naleti plime bistrog elfriškog mora, a zeleni prut, odnosno Zeleni mač, Eterna, uvijao se poput talasa i obrušavao poput lavine, vraćajući se u more i iznova udarajući u obalu.

,,To je to! To je to!" ,,U redu. Dosta." Zaustavio sam se, boreći se za dah. „Bilo je dobro. Ako ste u stanju da s pravim mačem

svaki put ovako rukujete, onda ste pravi mačevalac." Garvaon zastade i na tren se njegov prodorni pogled zamuti. „Učitelj Tang mi je često govorio da je pravi mačevalac sličan ljiljanu koji cveta u vatri."

Nakašljao se. „Učitelj Tang me je podučavao dok još nisam bio

viši od tog vašeg pruta. Shvatate li šta je hteo da kaže?" Prisetivši se bitke na osterlinškom brodu, rekoh: „Mislim da shvatam, donekle."

„Svaki Oversin u Skaju zna da meni nikad nije uspelo." Garvaon se nasmeja samoprekorno. „Ali, on je to neprekidno ponavljao tako da mu je sigurno mnogo značilo. Pored toga, bio je odličan mačalac."

„Sigurno i dobar čovek, jer da nije, ne biste o njemu ovako govorili."

,,Vi niste odličan mačevalac", reče Garvaon, ,,ali napredujete. Možda ćete to postati ako proniknete u ono sa ljiljanom u vatri."

Garvaon potapša moj štit prutom. „Rekao sam da ste grešili u dve stvari. Sećate se?

Koje su to stvari?" „Rekli ste... rekli ste da moj mač nije kao more. Ili

barem da nije dovoljno nalik moru." Nisam znao koja je druga stvar. ,,I rekli ste da..."

„Niti sam to rekao, niti tražim da ponavljate moje reči. Pitam vas šta ste radili pogrešno. Prvu stvar ste pogodili. Pokret vašeg mača mora da bude tečniji. Sad, koja je druga stvar?"

,,Ne znam." „Razmislite. Vratite se na našu borbu i setite se

kako ste me napadali." Pokušah. „Dotle ću vam odati jednu tajnu", reče Garvaon.

„Ako želite da budete dobri, morate da razmišljate o borbama koje ste vodili. Nije bitno da li se radi o vežbi ili o pravom okršaju, niti kakvo ste oružje kistili. Morate da zavirite u svoj um i vratite se na nju. Šta je učinio on, a šta vi? Kako je sve skupa teklo?"

„Stalno ste me udarali po nogama", rekoh, ,,a onda ste me ošuli po glavi. Ja sam sve vreme udarao u vaš štit. Nije mi to bila namera i trudio sam se da ga izbegnem, ali nije išlo."

„Dobro. Kada ste me napali, krenuli ste prvo mačem, evo ovako."

Garvaon pokaza. ,,To je zato što vam je u glavi bio samo mač, mač,

mač, a zapravo je trebalo da kombinujete štit, mač, štit, mač, štit. Štit nije ništa manje važan od mača. Zapamtite to."

Zastao je da pregleda svoje oružje. „Imao sam prilike da se borim protiv ljudi koji to

nisu shvatili i uvek sam ih lako prepoznavao. Brzo padaju."

Progutah knedlu. „Kao što bih i ja pao da ste imali pravi mač. Prvi

udarac presekao bi mi članak." „Tako je. Sada ćemo probati nešto drugačije.

Prebacite štit u desnu ruku, a uhvatite mač levom. Hoću da razmišljate: 'Štit, mač, štit, mač, štit' Razumete?"

Eto tako sam naučio da mačujem levom rukom. Znam da zvuči glupo, ali bila je to dobra lekcija. Kada zameniš ruke, štit dobrim dom koristiš kao mač i to je pravi put do pobede. Početnici uvek raišljaju samo o tome kako da te ubodu ili preseku. Zreli borci radije bi da pri tom ostanu u jednom komadu. Štaviše, oni znaju da se štit kisti i za napad, a mač za odbranu.

Ali, brzina je važnija od svega. Garvaon je to sve vreme naglavao. Ako ne mačuješ brzo, ne mačuješ uopšte. Mlad vitez - kao što sam bio ja - obično je brži od starijeg kao što je Garvaon. Obojica smo to znali. Svejedno, on je bio brži jer su mu borbe i vežbe postale deo svakodnevnog života. Nije mi održao mnogo časova. Odjahao sam u Jotunland pre nego što smo daleko odmakli. Ali, naučio sam toliko da su mi, kada sam stigao u Skaj, neki od tamošnjih vitezova - vitezova koji su u Mitgartru i dalje slavni - priznali da sam bolji mačevalac od većine novopridošlih.

Garvaon je bio jednostavan čovek i upravo ga je zbog te jedntavnosti teško razumeti, iako i sebe smatram jednostavnim. Vežbao je sa svojim ljudima u svakoj prilici, podučavajući ih svemu što zna, a znao je mnogo. Jednom mi se poverio da uvek oseća strah pre

bitke, ali nikad pošto boj otpočne. Zbog toga ljudi često prerano krenu u nad, ali ako se to ikad desilo Garvaonu, ja za to nisam čuo. Kada je dlo vreme za borbu, rekao je ljudima da ga slede i probio se u samo njeno žarište. Bio je ponosan na sebe i svoje ljude. Znao je da uspešno obavlja svoju dužnost. Takoñe je primećivao da mnogi ljudi svoju ne obavljaju i zbog toga ih je malčice prezirao. Bio je onaj tip borca koji se brine da nijedan konj ne ostane bez potkovice.

PEDESET I ŠESTA GLAVA ZGARIŠTE NA PREVOJU

Trebalo nam je skoro sat vremena da se uspnemo

Ratnom stom do prevoja koji sam video. Sada se iznenada tamo neko pojavio -dve osobe. Stajale su na putu, grimizne naspram oblačnog neba. Peleh da obodem pastuva, ali trebalo ga je, nakon napornog jutra, prtedeti za ostatak dana.

Jedna od figura mahnu ka meni i upre prstom, izbacivši kukove kako bi istakla svoje elegantno telo. Tada shvatih da ih nije obasjalo sunce skriveno iznad spuštenih oblaka, već da su figure zaista crvene.

I da su žene. „Uri! Baki! Jeste to vi?" Nešto zgureno i toliko prljavo da je izgledalo kao da

je od blata podiglo se iz jarka i dohvatilo moju uzengiju. „Gospodaru? Ser Ejble? Gospodaru?" Trgnuh se, zatečen. „Gospodaru! Pronaš'o sam vas!" Zurio sam tupo u to izgladnelo, prljavo lice. „Rekli ste da ćete me povesti i dati mi pos'o,

gospodaru. Rekli ste mami." „Oprostite", rekoh što sam učtivije mogao. ,,Da li se

znamo?" „Ans, gospodaru. Ja sam Ans i tuk'o sam se s

Ljužderom nakon što vas je bacijo u ječam." „Sin žene sa imanja." Razmišljao sam naglas.

„Mlañi sin." „Tako je. Da, gospodaru. Ljužder bi vas ubijo da

nije bilo mene." Njegove staklaste oči kao da su pripadale ranjenoj životinji.

„Povredio te je", rekoh. „Mislio sam da si pobegao." Ans frenetično klimnu glavom. „Čuo sam od mame. Rekla je da ste 'teli da me

povedete, al' ste mislili da sam zbris'o. Pa sam kren'o da vas tražim. Ne mogu da se ispravim, ali hodam dosta brzo." Na Aovom prljavom licu pojavi se nešto nalik ponosu. ,,U zamku su mi rekli 'de ste otišli. Mali iz kujne je to uradijo, gospodaru, i dao mi nešto za jelo. Rek'o mi je kol'ko je daleko i kol'ko je težak put, al' ipak sam doš'o. Znao sam da ću vas naći, gospodaru, i da će sve biti u redu."

Prišavši mi s leña, Uri me potapša po butini. „Kada obaviš raovor sa tim prosjakom, gospodaru,

Baki i ja imamo nešto važno da ti pokažemo." Okrenuh se i pogledah je. ,,Je li hitno?" „Nas dve mislimo da jeste." „Idem onamo gore, Ans." Pokazah mu prstom. „Naći

ćemo se tamo. Ako ne zatekneš nikoga, prati me, kao i do sada. Nabaviću ti kja prvom prilikom."

„Smem li da sednem iza tebe, gospodaru?" reče Baki. „Trčala sam dovde."

Pomislio sam na to kakav bi bio osećaj. ,,Ne, ne smeš." Siñoh s konja. „Ali, možeš da jašeš

sama. Ja ću ga voditi." „Kako ja da jašem dok ti hodaš?" Bila je ljuta. „Onda ćeš morati da hodaš sa mnom i Ansom." „Penjaću se po stenama", odlučila je, „tamo ima

hladovine." Nakratko smo je videli kako se, poput senke, zavlači u pukotine i skuće sa mesta na mesto nalik kozi,

izbegavajući sunčevu svetlost kad bi se pokoji zrak probio kroz oblake, ali ubrzo nestade, kao da ju je vetar odneo.

,,To je elfkinja, gospodaru", izjavi Ans. „Nekol'ko puta se sa strom pojavila i njuškala dok sam putov'o, al' ništa im nisam rek'o." „Nisi morao da ćutiš", rekoh. „Drago mi je da te nisu povredile."

Ans zarokta. „O, uradile su kol'ko su mogle, gospodaru, al' nisu

mogle puno." „Dobro je da si u stanju tako da se šališ, Anse.

Većini ljudi to ne polazi za rukom." On se iskezi; imao je iskrivljene, žute zube. „Pronaš'o sam vas, je l' da, ser? Znači, dobro sam

proš'o. Sta me briga za te elfe?" „Ako nam se pridružiš", rekoh polako, „sigurno

nećeš dobro proći. Putujemo u Jotunland." Ans je izgledao uplašeno.

* Te noći ulogorili smo se u ravnici s druge strane

prevoja, odae se mukotrpni put nastavljao kroz klanac, sve do penušavog potoka. Ispred najvećeg šatora zatekao sam Bila kako se dogovara sa Gaaonom, dok ih je Idn posmatrala.

„Sedite", reče Bil kada je sluga doneo stolicu na rasklapanje. „Upravo sam sa ser Garvaonom razgovarao o opasnostima koje nas nadalje čekaju. Baš sam hteo da pošaljem stražu po vas kada su mi rli da čekate ispred. Naš ste najbolji strelac, što nije malo."

„Ali sam bedan mačevalac." Izvih krajičke usana u osmeh. Bio sam umoran, toliko umoran da mi je stolica na kojoj sam sedeo nerovatno prijala. Samo joj je nedostajao naslon.

Garvaon odmahnu glavom.

,,Ne verujte mu, Vaše gospodstvo. Mačem rukuje bolje od većine ljudi i svakodnevno napreduje. Šta kažete na malo vežbe kada završimo sa sastankom, ser Ejble?"

„Daću sve od sebe." „Sramite se, ser Garvaone", reče Idn. „Pogledajte ga.

Uvenuo je poput ljiljana." „Potrebna mu je vatra da ga razbudi. Tada će da

nasrne na mene poput lava." Pročistih grlo. „Priznajem da sam umoran. Ali, danas vam dosim

loše vesti." Bil upita o čemu se radi. „Vaše gospodstvo, rekao sam da ću vas napustiti

kada stignemo do prevoja na kojem će me čekati moj sluga. Sigurno se sećate." ,,Ja se sećam", reče Idn.

„Ipak, prošli smo ga, a ja sam i dalje s vama. Koliko se sećam, rekao sam vam i da je Gilf otišao da ga obavesti o mom dolasku."

„Gilf je vaš pas?" upita Bil. ,,Da, Moj gospodaru." „Smem li opet da pozajmim vašeg mačora, ser

Ejble? Nedostaje mi." Raširih ruke. „Rado bih vam ga dao da znam gde je, Moja gospo.

Otišao je od vas, ali nije došao k meni." „Šta je sa psom?" upita Bil. „Vaše gospodstvo me je preteklo. Ni Gilf se nije

vratio." „Bolje nam recite šta se zbiva", reče Garvaon. „Trudiću se da budem što kraći. Moj čovek Puk je,

izgleda, pomislio da je prevoj koji smo prošli sasvim dobar za podizanje logora, što sam obećao da ću učiniti. Izgleda da je nekoliko dana proveo tamo. Pronašli smo ostatke dveju vatri, kao i mesto na kojem je vezivao konje."

Garvaon podignu obrvu. „Pronašli smo?" Svakako nije bio pravi trenutak da ih upoznam sa

Uri i Baki. „Moj sluga Ans i ja", rekoh. „Ans je onaj obogaljeni

prosjak koga je ispitivao neko od vaših ljudi. Bio je prisiljen da prosi pošto nije mogao da me nañe."

Sačekah reakcije, ali ih nije bilo. „Sad sam ja prisiljen da prosim za njega, Moj

gospodaru. Došao sam da mi date još jednog konja za njega. Ili barem mulu. Bilo šta."

„Pronašli ste logor svog sluge", reče Bil. „Nastavite odatle, molim vas."

„Tako je, ali bio je napušten. Nisam zatekao ni svog slugu, ni ženu sa kojom mi je rečeno da putuje. Kao ni Gilfa, pa ni Manija, mog mačora."

„Otišli su na sever?" upita Bil. „Sigurno, Moj gospodaru. Postoji samo ovaj put,

Ratna staza. Da su krenuli ka jugu, sreli bismo ih usput. Znači da su otišli na sever."

,,U Jotunland", reče Garvaon. Bil slegnu ramenima. ,,I mi smo već u Jotunlandu. Ušli smo u njega kada

smo napustili prevoj i počeli da se spuštamo. Sada smo u većoj opasnosti nego juče, mada, iskreno, ne osećam veliku razliku."

„Zar mislite da bi vaš sluga i ta misteriozna žena pošli sami na sever?" reče Idn.

„Puk sigurno ne bi. A nemam pojma šta je ta žena u stanju da uradi ili da natera njega da uradi."

Garvaon progunña nešto u znak odobravanja. „Ko zna na šta su sve žene spremne?" Idn ga ošinu pogledom. ,,Pa, žene su barem spremne." „Nije pravi trenutak za svañu", promrmlja Bil. ,,Ne želim da se svañam, oče. Samo objašnjavam

ser Garvaonu ono što već treba da zna. Ali, više bih volela da mi ser Ejbl objasni neke stvari. Mogu li da vam postavim nekoliko pitanja, ser Ejble?"

Uzdahnuh, utonuvši u stolicu na rasklapanje. ,,Da, Moja gospo. Smete." „Onda ću vam postaviti jedno veoma očigledno. Taj

vaš čovek. Puk? Da li bi se borio protiv Ledenih džinova da su pokušali da otmu njega i konje?"

„Sumnjam, Moja gospo." ,,A šta je sa ženom za koju kažete da je sa njim? Da

li bi se ona borila?" Nasmeših se. „Rečeno mi je da ima mač, Moja gospo. Dakle,

verovatno bi. Vi to recite nama dvojici." „Neke žene bi se borile", reče Garvaon natušteno. „Pitam vas zato što su ostali tragovi krvi", nastavi

Idn. „Pronašli ste pepeo, ali niste videli krv. Ser Garvaon jeste. Pokazao mi je."

Bil uzdahnu. „Naložio sam ćerki da ne jaše s izvidnicom, ali

očledno moram i izvidnici da naložim da ne jaše s mojom ćerkom."

„Gospa me je zatekla kako pretražujem ostatke logora, Vaše gospodstvo. Primetila je da sam nešto pronašao kada sam sjahao s konja. Naravno, zanimalo ju je o čemu se radi."

Idn se nasmešila, očigledno zadovoljna što je Garvaon brani.

Bil usredsredi pažnju na mene. „Naravno da sam video krv. I pepeo i sve ostalo.

Pronašao sam tragove stopala u pepelu, blizu skoreg zgarišta, delimično skrivene u senci kamena. Jeste li ih primetili?"

Odmahnuh glavom, isuviše obeshrabren da bih bilo šta rekao.

„Otiske šapa ogromnog vuka ili psa. A što se tiče

krvi, vaš sluga je možda pružao otpor. Možda ste ga pogrešno procenili. Ili je u pitanju žena, kao što tvrdi Idn. A možda se radi o oboma."

„Moguće je", rekoh. „Isto tako, moguće je da je neko od njih, ako ne i

oboje, povren čak i ako nije pružao otpor. Ili je žena pretukla vašeg slugu, odnno on nju. Kako da znamo?"

„Moj gospodaru..." ,,Da? Sta je bilo?" „Došao sam u nadi da ću dobiti konja za Ansa. Ali,

vi znate ponešto o magiji. Ima li šanse da saznate šta im se desilo?"

Tišinu koja je nastupila u Bilovom šatoru prekinu samo Idnin nagli uzdah.

Konačno, Bil progovori: „Razmisliću o tome. Verovatno neću biti ništa

pametniji. Da budem sasvim iskren, ser Ejble - veći su izgledi za neuspeh."

„Ali, ako uspemo, Moj gospodaru..." „Saznaćemo nešto važno. Slažem se." Idn se nasmeši i nasloni glavu na njega. ,,Ti samo želiš uzbuñenje", dobaci Bil na to.

„Šarlatani prosipaju lažnu magiju i prave pretavu od toga, Idn, pretvarajući se da gutaju mačeve i žabe. Ali prava magija nije zabava. Znaš li kako su nastali elfi?"

Ona odmahnu glavom. ,,Ne, oče. Ali želim da znam, čak i ako nisu stvarni." „Veoma su stvarni. A vi, ser Garvaone? Ser Ejble?

Znate li?" Garvaon odmahnu glavom. Ja klimnuh. „Recite nam onda."

,,U Elfrisu živi stvorenje po imenu Kulili, Moj gospodaru. Odnosno, u svetu koji mi nazivamo Elfris, iako ne pripada elfima, već njoj." Zastadoh na trenutak. „Pričam vam ono što sam čuo. Ne tvrdim da je to istina, mada verujem da jeste."

„Nastavite."

,,U redu. Dakle, u Elfrisu su postojala bestelesna bića, stvorja nalik duhovima koja, za razliku od duhova, nikad nisu bila živa. Njih je Kulili unela u magična tela načinjena od blata, lišća, mahovine, pepela i sličnih stvari. Kada je koristila vatru, nastali su Vatreni elfi, Salamanderi. Kada je koristila morsku vodu, nastali su Vodeni elfi, Kelpiji."

„Tačno tako." Bil skrenu pogled s mene na Garvaona, pa s nja na Idn. ,,Mi nismo nalik elfima. Više ličimo na Kulili pošto je nju, baš kao i nas, stvorio otac nad očevima svih Oversina, Bog najvišeg sveta. On je ovde, kao i tamo, stvorio elementarne duhove. Kao što re ser Ejbl, oni su nalik duhovima. Zapravo se radi o starim i sveznućim stvorenjima koja su vekovima skupljala mudrost."

Garvaon se nakašlja sa nelagodom na licu. „Pretpostavljam da se nadaju da ćemo jednog dana

mi od njih načiniti ono što je Kulili načinila od elfa da bi nam potom oteli Miartr onako kako su elfi oteli Elfris od Kulili. Ne znam. U današnje vreme, baviti se magijom znači stupiti u kontakt s njima i ubediti ih da nam pomognu. Obično traže nešto za uzvrat, mada ponekad pomažu iz sažaljenja - kao Oversini - ili naprosto iz želje da zadobiju naše perenje."

„Čuo sam da je to opasno, Vaše gospodstvo", reče Garvaon. Bil klimnu.

„I jeste, ali pokušaću večeras, uz ser Ejblovu pomoć. Pristajete li, ser Ejble?"

„Naravno, Moj gospodaru." „Možda pronañemo psa i slugu, čak i tajnovitu

ženu s mačem. U tom slučaju, ovladaćemo veštinom koja će nam dobro doći u Jotuandu. Ali, imajte na umu da najverovatnije ništa nećemo postići."

„Razumem, Moj gospodaru." „Ser Garvaon može prisustvovati, ali ne mora. Kako

god odluči."

,,Ja ću prisustvovati, oče", objavi Idn. „Računaj na mene."

„Toga sam se i plašio." „Biću pored vas, Vaše gospodstvo", reče Garvaon.

„Uvek se možete osloniti na mene." „Znam." Bil se opet okrenu ka meni. „Pomenuću

gospodaru Egru konja za vašeg prosjaka. Naći ćemo se ovde kada izañe mesec. Slobodni ste do tada."

Garvaon ustade. „Odmorite se malo. Šta kažete na malo vežbe pre

nego što padne mrak?"

PEDESET I SEDMA GLAVA GARVAON TRAŽI USLUGU

Ostali šatori bili su već podignuti. Kuhinjske vatre

su gorele, iako je desetak ljudi i dalje dovlačilo drva, dok se sa padina planine čuo zvuk udaraca sekirom. Goniči mula vodili su kolone razgalamljih i umornih životinja preko ruba klanca, pa niz strmoglavu stazu, sve do potoka.

U Garvaonovom šatoru, tri vojnika nameštala su ležajeve. Pro mog je već bilo razastrto ćebe koje sam pozajmio od Garvaona i Mani je ležao na njemu.

,,O-ho", rekoh, ,,gde li si ti bio?" Mani značajno pogleda trojicu vojnika. ,,U redu, razmažena mačko." Seo sam i skinuo

čizme. ,,Ne moraš da pričaš sa mnom ako ne želiš. Samo me pusti da se ispružim."

Mani se skloni, legavši pored mog uva. Istog trena zaspah.

„Imam loše vesti", reče Mani kada sam se probudio nakon nekoliko minuta. ,,One elfkinje pronašle su vašeg psa. Privezao ga je jedan od džinova."

Zevnuh i prošaptah: „Što ga ne oslobode?"

„Pokušavaju. Ja ne bih, ali one očigledno misle da vam čine uugu. U svakom slučaju, jedna od njih naterala me je da obećam da ću vam to preneti. Posle se vratila skidanju lanca s vašeg psa - ako je onaj siledžija uopšte pas."

„Koja od njih dve?" upitah kako bih ugrabio vreme za razmišljanje.

„Ona ružna", prošapta Mani. Razrogačih se ka njemu. ,,0be su prilično lepe." ,,Vi bar nosite krzno." „Misliš na odeću. I one bi mogle da je nose kada bi

htele, ali u Elfrisu je toplo, tako da većina elfa šeta gola. Tamo je odeća znak..." Tražio sam reč. „Znak prestiža. Nose je kraljevi i kraljice."

„Svaka mačka je kraljevske krvi", reče Mani tonom koji nije trpeo protivljenje. ,,I ja sam."

Za to vreme primetih da je vojnik koji je poslednji izašao iz šora upro dva prsta u zemlju.

„Čuli su vas, Vaša prekrasna mačja visosti", rekoh Maniju.

,,Ne ismevajte me. To ne tolerišem", reče Mani još glasnije, ustavši sa svog mesta.

„Oprosti mi. Izvinjavam se što sam bio nepristojan." „Onda ćemo zaboraviti na ceo dogañaj. I ne brinite

zbog tih momaka, njima ionako niko ne veruje. A što se tiče elfkinja, priznajem da je boja vatre privlačna i da ponegde imaju krzno. Kada sam rekao 'ružna', mislio sam na onu koja manje liči na mačku."

„Pretpostavljam da je to Baki." „Neka bude tako." Mani poče da liže svoje polne

organe. „Mani, imam ideju." „Zaista, ser Ejble?" Podigao je veseli pogled. „Zar

vi?" „Možda i nemam, ali svejedno mi je nešto palo na

pamet. Surno si mnogo puta video kako se bacaju čini, proriču sudbine i tako to."

„Previše puta", priznade Mani. „Onda verovatno znaš mnogo toga o magiji. Večeras

će lord Bil pokušati da pronañe Puka putem magije." Mani tiho zaprede.

,,Ja ću biti tamo, kao i gospa Idn. Sumnjam da će se neko buni ako povedem i tebe. Da li bi došao?"

Olizao je veliku crnu šapu, pomno je pregledao, a onda nastio da je liže.

„Razmisliću." „Važi. Više od toga ni ne tražim. Samo da

posmatraš kako se stvari odvijaju i prijaviš mi sve što ti zapadne za oko."

,,Ne poznajem Puka", reče Mani zamišljeno. „Voli li on mačke?"

„Naravno. Na Trgovcu sa zapada bila je jedna mačka koja mu se veoma dopadala."

„Stvarno?" „Stvarno, ne bih te valjda za to lagao." „Ako je tako, kako se zvala?" ,,Ne znam, ali Puk..." Zaustavih se kada je Garvaon ušao u šator. „Spremni za sledeći čas, ser Ejble?" „Nego šta." Isprsih se. „Već je skoro mrak." Garvaon sede na svoj ležaj.

„Večeras bih samo popričao s vama o iskoraku. Ionako nemamo mnogo vremena. Mesec se već vidi iznad planinskih vrhova."

„Šta je iskorak?" „Pokret kojim ubadate mačem. Kojim gurate vrh

napred." Garvaon mi pokaza. „Imam osećaj da ćemo se uskoro opet boriti. Nam siguran, ali tako mi se čini."

,,I ja bih rekao." „Iskorak je jedan od najboljih načina da oborite

čoveka u proj borbi. Ljudi ne vole da ga pominju." Čekao

sam. „Ne volim ni ja, jer većina smatra da potez baš i nije

fer. Ali, ako je u pitanju život ili smrt..." „Razumem." „Nije dozvoljen na turnirima, čak ni u obračunima.

Na to miim kad kažem da nije fer. Ali, zabranjen je zato što je veoma opasan. Cak i sa polomljenim vrhom možete gadno da povredite protivnika."

Ustadoh s kreveta. ,,Da vam pokažem svoj buzdovan?" ,,0nu stvarčicu koja liči na mač? Naravno." Izvukoh Mačolomca i predadoh ga Garvaonu. „Vrh mu je zupljen. Vidite?" Garvaon klimnu. „Vidim i mislim da znam šta ćete reći." „Jednom prilikom udario sam viteza u glavu tim

krajem." ,,I kako se pokazao?" Prisetih se celog dogañaja. „Koliko se sećam, čovek je bio moje visine. Ali

odmah je pao i više mi nije zadavao probleme. Pokrio je lice dlanovima."

Garvaon klimnu i nasmeši se. „Održali ste sebi bolju lekciju nego što bih vam je ja

ikad dao. Verovatno ste mu izbili nekoliko zuba, slomili koju kost. Da ste imali pravi mač sa šiljatim vrhom, ubili biste ga. Što je bolje."

On izvuče mač. „Ovaj tip je najbolji za iskorak. Sužava se ka vrhu

koji je veoma špicast. Za finese vam treba savitljiv vrh, ali i poteško sečivo da ga snažno zarijete. Iskorak je najbolji način da probete oklop. Jeste li znali to?"

Odmahnuh glavom. „Odnosno da protivniku nanesete duboku ranu,

imao on oklop ili ne. Angrodi ih retko nose." ,,Ni to nisam znao."

,,Ne trebaju im protiv nas. Da li ste se ikad sukobili s nekim Angrodom?"

,,Ne. Naleteo sam na jednog, ali nisam se borio s njim. Smrzao sam se od straha."

„Uplašićete se i sledeći put. I nećete biti jedini. Čovek odmah pomisli da mu treba čitava vojska."

,,Da li ste se vi borili protiv njih?" Garvaon klimnu. ,,S jednim. Samo jednom." „Ubili ste ga?" Garvaon opet klimnu. „Imao sam nekoliko strelaca pored sebe i jedan od

njih zario mu je strelu u bradu. Podigao je ruke ka licu, baš kao taj vaš vitez. Tada sam utrčao i posekao ga po kolenu." Garvaon pokaza prstom na mesto. „Baš ovde. Kada se srušio, probo sam mu vrat. Glavu smo dovukli razapetu izmeñu dva konja i pokazali je lordu Bilu." Garvaon se nasmeši. „Kao da smo nosili bure."

„Onda su zaista veliki kao što Ijudi kažu. Onaj što sam ga ja video bio je ogroman."

„Kao i uvek, zavisi od toga ko priča priču. Ali, tačno je da su veliki. Svaki susret s njima je šok. Čak su i grañeni drugačije od nas. Imu deblje noge, veoma su široki, ogromne glave. Kada je odsečete, kao što sam ja učinio, zaprepasti vas njena veličina."

Sigurno sam već po stoti put zamislio napad Angroda. Ne jedan, već stotina džinova marširala je Ratnom stazom.

„Sad mi je jasno zašto je ovaj put tako širok." „Stvar je u tome što su Angrodi veoma spori, pri

čemu ne miim na njihov hod. Stići će oni bilo gde pre vas, pošto prave ogromne korake. Ali pokreti su im spori. Da nije tako, ne bismo imali nikakve šanse."

„Sve je u brzini", rekoh. „Tako je. Borio sam se protiv vas. Mislim, s tim

mačevima za vežbu. Imate snagu; sigurno ste jedan od

najsnažnijih ljudi koje sam ikad napao. Ali, od njih niste jači tako da vam jedino preostaje brzina. I pamet. Što ne znači da ste na konju."

„Verujem", rekoh. „Poznavao sam čoveka koji se tukao s njima."

,,Je li pobedio?" Odmahnuh glavom. „Hteo sam da vas pitam još nešto o iskoraku. Ali,

šta mislite o onome što će lord Bil noćas da učini?" „Iskreno? Meñu nama dvojicom?"

„Meñu nama trojicom." Nasmeših se i pogladih Manija po glavi.

,,U redu. Sumnjam da će se bilo šta desiti. Nećemo ništa saznati."

„Zar vas to ne brine?" rekoh. „Zar vas nije brinulo dok smo bili u šatoru?"

„Brine me." Garvaon se nesigurno osvrnu oko sebe. ,,I ranije sam prisustvovao sličnim pokušajima. Obično se ništa ne dogodi, ali čak i kada se dogodi, ne volim da vidim ono što ne razumem."

„Smem li da pitam šta ste videli?" Garvaon odmahnu glavom, natuštenog izraza lica. Uzdahnuh. ,,U redu. Uveriću se večeras. Šta mislite, da

provimo gde je mesec?" ,,Ne još. Želim još o nečemu da porazgovaram sa

vama, a ionako nije dovoljno kasno. Ne poznajemo se predugo, ali dao sam sve od sebe da vas podučim mačevanju. Ispunio sam obećanje, zar ne?"

„Tako je." ,,I borili smo se zajedno protiv Planinskih ljudi." Klimnuh. „Borili smo se." „Stoga mi, kao prijatelju, dugujete uslugu." Mani,

koji nas je ignorisao od trenutka kada smo prestali da pričamo o magiji, sad s pažnjom odmeri Garvaona.

„Smatrate li da je tako, ser Ejble?" „Naravno. Nikad to nisam poricao." „Nisam nameravao da tražim bilo šta od vas, pošto

ste, kao što obojica znamo, pobedili." „Dugujem vam uslugu", rekoh, „samo recite." Garvaon me je par trenutaka staloženo posmatrao.

„Ja sam udovac. Da li ste to znali?" Odmahnuh glavom. „Ove jeseni biće dve godine. Ostao sam i bez sina.

Vola je tralo da mi rodi dečaka." „Žao mi je. Zaista." Garvaon pročisti grlo. „Gospa Idn se nikad nije preterano intesovala za

mene." Čekao sarn da nastavi, osetivši kako se Manijeve

kandže probaju kroz debelu vunu mojih pantalona. „Sve do danas, kada mi se osmehnula. Tek danas

smo popričali kao pravi prijatelji." „Shvatam", rekoh. „Veoma je mlada. Mlaña je od mene dvadeset i dve

godine. Meñutim, boravićemo u utvrdi kralja Ledenih džinova. I neće biti mnogo pravih muškaraca u okolini."

„Osim vas i njenog oca", rekoh. „Kao i vaših strelaca, vojnika i slugu njenog oca."

,,A šta je s vama?" „Ja neću biti tamo. Prvo ću pronaći Puka i povratiti

konje i prtljag, a zatim podići logor negde u ovim planinama. Tako sam obećao vojvodi Marderu i tako će biti."

„Nećete ostati s nama?" „Ako pronañem Puka, neću vas čak ispratiti ni do

kralja Gilia. Da li još uvek želite da ispunim vaš zahtev? O čemu se radi?"

„Mlañi ste od mene." „Tako je. Mnogo mlañi." „Krupniji ste i bolje izgledate. Sve ja to vidim."

,,Ne zaboravite da sam vitez bez reputacije", podsetih ga. ,,A reći ću vam zašto sam toliko navalio da pronañem Puka. Kod njega je ceo moj imetak. Vi imate zamak po imenu Lepodol, zar ne?"

„Tako je." „Veliku kuću opasanu zidinama." ,,I kulu", reče Garvaon. „Kao i seljake koji vam obrañuju polja i čuvaju

stoku. Ja nemam ništa od svega toga." Sve vreme sam razmišljao o Bilovoj nameri da ćerku preda kralju Gilingu. Nisam smogao snage da mu to kažem, plašeći se kako će reagovati. Najgore je što je on, ako je zaista tražila nekog da je spase, bio pravi čovek za nju.

„Rekli ste mi da slobodno zatražim uslugu", reče Garvaon. „Nije to baš lako."

„Mislim da već znam šta je. Nema potrebe da izgovarate naglas."

„Želim da mi date svoju reč, časnu reč da me nećete obezvrediti u njenim očima. Svima je jasno da ste bolji strelac od mene. Neka se na tome završi."

„Dajem reč." „Ako me odbije, reći ću vam. Ali, obećajte mi da

nećete pokušati da je osvojite dok ne primite takvu vest od mene."

PEDESET I OSMA GLAVA POVRATAK NA ZGARIŠTE

„Obećavam." Pružih ruku Garvaonu. On je prihvati; njegova šaka bila je u skladu s

njegovom pojom - ništa veća od prosečne, ali čvrsta i snažna. „Naravno, vi je želite."

,,Ne." „Ali, onaje prelepa." „Nego šta", potvrdih. „Ali, nisam zaljubljen u nju." „Meñutim, ona je baronova ćerka." Na trenutak,

Garvaon kao da je bio spreman da odustane. „Njegova jedina ćerka."

„U pravu ste. Bil vam neće olakšati stvar." Garvaon se isprsi.

„Dali ste mi reč, ser Ejble. Šta vas je zanimalo u vezi s iskorakom?"

„Šta ako protivnik načini iskorak? Kako da se odbranim?"

,,Da." Garvaon ustade i dohvati svoj štit. „Dobro pitanje. Prvo treba da znate da je teško odbraniti se protiv iskoraka. Situacija je veoma ozbiljna ako ga protivnik često koristi. Upamtite to."

„Hoću." „Kao drugo, morate da predvidite kada će ga

upotrebiti. Imate li onaj štit od sinoć?" Odmahnuh glavom. „Vratio sam ga Bou." „Uzmite onda moj." Garvaon izvadi prutove koji su

nam služili kao mačevi. „Zar nam ne treba više svetla?" Spustih Manija na

zemlju. „Nećemo se boriti. Želim samo da vam pokažem

nekoliko stvari. Sećate se da sam vam rekao da ne napadate protivnika desnom nogom? Jedan od razloga je taj što će vam protivnik, ako iole poznaje iskorak, zariti mač u nju.

Tako je, pravo u nju. Ja vam sada neću ubadati svoj vrh ni u le, ni u nogu, što bih činio u pravoj borbi. Ciljaću vaš štit. Hoću da zržite gard, ali da se povlačite sve dok me ne prisilite da preñem tri - četiri koraka kako bih vas dosegao."

Povukoh se par kratkih koraka, držeći podignut štit.

„Tako je. Spremite se." Istog časa vrh Garvaonovog pruta udari po mom štitu.

On odskoči unazad.

„Jeste videli šta sam uradio? Krenuo sam kratko levom nogom, a onda iskoračio desnom. Dodao sam dužinu svoje ruke na dužinu sečiva, dobivši praktično svoju visinu."

„Kao da ste se poslužili magijom", rekoh. ,,Da, ali nisam. Vežbajte taj dugi korak. Nije

jednostavan kao što izgieda. Pri tom štit treba da vam je u visini glave, jer se, u protiom, otvarate za udarac ako je protivnik dovoljno brz."

„Voleo bih to lepo da vidim", rekoh. Garvaon baci pogled ka dovratku. „Tamo je svetlije. Naučiću vas kako da naterate

svakog protivnika na povlačenje, a onda bi bilo pametno da se javimo Njegovom gospodstvu."

Sa podignutim štitom, pokazao mi je kako da napadam, natavši me da ponavljam za njim. Pri trećem potezu, osetio sam kako me Mani vuče za nogu.

„Spremni za polazak?" upita Garvaon. „Valjalo bi da prvo pronañem svoj šlem", rekoh.

„Lord Bil će želeti da me vidi pod njim. Recite mu da dolazim za koji minut."

Nazad u šatoru, porazgovarao sam nakratko s Manijem.

„Šta je bilo?" „Otrčao sam do Idn da proverim kako teku

pripreme", objasni Mani. „Video sam da on namerava to da izvede u šatoru. Bolje je da se vrati na zgarište. Recite mu da sipa malo pepela u posudu."

*

Prednju prostoriju u Bilovom šatoru osvetljavalo je

desetak sveća. Šljunčana podloga bila je poravnata i prekrivena tepihom. Bil je sedeo na tepihu prekrštenih nogu, a pred njim su se nalazili kožni meh za vino, zlatna činija i jedna zlatna čaša. Idn je sedela u stolici

na ralapanje ispred svilene zavese, dok je ser Garvaon stajao pored nje.

„Stigli ste", reče Bil. „Možemo da počnemo." Naklonih se. ,,Da li je ikako moguće nasamo porazgovarati s

vama, Moj gospodaru?" Bil se premišljao. ,,Je li nešto važno?" „Mislim da jeste, Moj gospodaru. Rekao bih da ćete

se i vi sliti sa mnom." „Ser Garvaon i ja ćemo sačekati napolju, oče", reče

Idn. ,,Povi nas kad budete spremni." „Neće moja ćerka izlaziti napolje, u noć." Bil se

okrenu ka mi. ,,Je li dovoljno da se malo udaljimo od logora?"

Otišli smo stotinak metara niz dolinu. Bil se zaustavi i okrenu prema meni.

„Počnite da mi objašnjavate zašto niste želeli da govorite u prisustvu moje ćerke i odanog viteza."

„Zato što moram da vas posavetujem", objasnih. ,,A kao puki vitez..."

„Shvatam. O čemu se radi?" „Nazvali ste me čarobnjakom. To nisam, ali imam

jednog pratelja koji se malo razume u magiju." ,,I pretpostavljam da vas je on, ili ona, naučio

nekoliko osnoih stvari. Suviše ste skromni." „Hvala vam, Moj gospodaru. Mnogo vam hvala."

Osvrnuo sam se tražeći Manija, ali nije ga bilo na vidiku.

„Imam jedno pitanje, ser Ejble. Ranije mi niste nudili sasvim iskrene odgovore."

„Možda je tako. Izvinjavam se." „Ako poslušam vaš savet - savet tog prijatelja,

mada ste prvi put sasvim sami tražili konja na zajam - da li ćete iscrpno i otvoreno odgovoriti na jedno pitanje? Tako vam časti? U protivnom, neću slušati vaš savet."

Odmahnuh glavom. „Ovo je veoma važno, Moj gospodaru." „Razlog više da se obavežete." ,,U redu, obećavam. Ali samo ako me i poslušate, a

ne samo slušate." „Nareñujete mi?" „Nipošto, Moj gospodaru. Ali... pa, moram da

pronañem Puka. Zar nećete učiniti onako kako vas posavetujem? Preklinjem vas."

„O, znači izbor je na meni? Ako izuzmemo detalj da se nećete obavezati ako vas ne poslušam."

„Tako je, Vaše gospodstvo." ,,Da čujem. Šta imate da kažete?" Kada smo se vratili u šator, Bil naredi da dovedu

konje za sve nas. Dodatni konj nosio je tepih, meh za vino i ostale stvari; na šestom je jahao Bilov sluga.

„Vratićemo se do prevoja", saopšti Bil Garvaonu. „Najpameije je da jašete ispred nas. Nek nam ser Ejbl čuva leña. To je još opasnije."

Ali, dok sam držao odstupnicu, shvatio sam da nije toliko opao koliko usamljeno mesto. Osim toga, svaki čas sam zauzdavao svog pastuva kako ne bi pretekao teretnog konja.

Koliko sam video, neprijatelji se nisu krili iza stena i retkih stala i žbunova s obe strane Ratne staze. I mada sam pažljivo osluškao, čuo sam jedino hladnu, samotnu pesmu vetra i kloparanje kopita. Mesec je snažno sijao, a hladne zvezde čuvale su svoje tajne.

Kada sam izbio na stenoviti izdanak visoko na obronku planine i pogledao naniže ka logoru, njegovi tamni šatori i gotovo zgasle vatre delovali su daleko koliko i te zvezde...

PEDESET I DEVETA GLAVA U JOTUNLANDU

Bil naredi da se izmeñu dva zgarišta prostre tepih i

upita svakog od nas zna li zašto su bile dve vatre. Ja odmahnuh glavom, ali Idn reče:

„Zna ser Garvaon. Hoćete li nam reći, viteže?" „Prvu vatru zapalili su ovde." Garvaon pokaza

prstom. ,,Na tom mestu okrenuta je ka zapadu i najzaklonjenija od vetra. Sledeće noći, ili možda one tamo, shvatili su da će ih neko primetiti sa severa."

,,I primetili su ih", promrmlja Bil. „Hajde da vidimo da li će nam se uopšte nešto ukazati. Ponovo vas sve upozoravam da ovo moa neće uroditi plodom."

Bacio je pogled na činiju u rukama njegovog sluge. ,,Pa to je srebro! Gde je moja zlatna činija, Sverte?" ,,Ja sam mu rekla da ponese ovu, oče", reče Idn.

„Bacaš čini po mesečini, a ne po danu. To je moja činija za voće. Mislim da će ti nas doneti sreću."

Bil se nasmeši. ,,Da nisi i ti postala veštica?" ,,Ne, oče. Ne znam ništa o magiji, ali posavetovao

me je jedan prijatelj." „Ser Ejbl?" Odmahnula je glavom. „Obećala sam da neću otkriti ko je." „Verovatno

neka od sluškinja." Idn ne odgovori ništa. „Nije ni važno." Bil kleknu na tepih. Sluga mu

dodade srebrni pehar i meh za vino, nakon čega ovaj napuni i činiju i pehar.

Mani se pojavi odnekud i skoči mi na rame kako bi bolje video.

„Budite tihi", reče Bil. Posegnuvši u svoj kaput, on izvuče kou vrećicu i otkinu iz nje debelu vezu sušenog bilja. Pola prosu u činu, pola u pehar. Zatim je zatvorio oči i izrecitovao bajalicu.

Meni se učini da je u tišini koja je nastupila pesma vetra posta drugačija, ispunjena nerazumtjivim žamorom.

„Mongan!" Povika Bil. „Dirmejd! Sirona!" Iskapio je srebrni pehar u jednom gutljaju i sagnuo se da pogleda u srebrnu činiju.

To učinih i ja, čučnuvši pored njega. Ubrzo nam se pridruži Idn, a onda i Garvaon.

Kroz nešto nalik ulazu u mračnu pećinu, zurio sam u šumu nemaljske lepote. Diziri, kraljica elfa, stajala je gola na proplanku na kojem je cvetalo neobično cveće, otmenija i lepša od bilo koje smrtne žene; zelena kosa vijorila joj se visoko iznad glave, talasajući se i lepajući na povetarcu koji je mrsio cveće. Tag mlañi drhtao je ispred nje, a ja sam čekao na kolenima. Uskim srebrnim mačem ona dodirnu oba moja ramena.

,,To je iz prošlosti", promrmljah Bilu. „Bacite pepeo u vino."

Bil me tupo pogleda, ali Idn prosu malo pepela u činiju i zami staklastu površinu vina.

Sada sam posmatrao sivi kaput zdepastog čoveka koji dugkim i blatnjavim putem korača preko ravnice okovane oblacima. U daljini su se uzdizale široke i visoke kule. On svojim štapom udari žu ne veću od deteta. Jedna odrpana prilika, koja je ispred njih vodila konje vejike kao pse, bacila se preko žene, nudeći svoja leña umesto njenih. Čovek u sivom kaputu prezrivo ga ošinu, a onda ih zajedno šutnu vrhom čizme.

Vrh crne čižme koja udara Ulfu poče da raste sve dok nije iunio celu činiju, u kojoj je zapravo samo pepeo plivao na vinu.

„Slušajte!" Garvaon ustade. I ja se uspravih i oslušnuh: nisam čuo ništa sem

vetra. Bio je to prazan šum, ono što se u njega uselilo sada ga je napustilo.

Idn i sluga pomogli su Bilu da ustane. Garvaon

istog časa skoči u sedlo i obode konja nazad ka logoru. „Logor je napadnut", rekoh Idn. Skinuh Manija s

ramena i pradoh joj ga. „Moram da idem. Ostanite ovde dok ne doñem po vas."

Dobacila je nešto dok sam se udaljavao, ali nisam čuo da li me je molila da ostanem, poželela mi sreću ili zatražila da se brinem o Garvaonu. To je bila jedna od stvari o kojima sam mozgao, mamuzući pastuva niz strmi planinski put.

Na trenutak je izgledalo kao da poljanom na kojoj

se ranije nazio logor sada koračaju stabla. Nije bilo vatre, ni šatora. Moj pastuv se uplaši kada je nešto veliko sa treskom udarilo u zemlju kraj njega.

Dohvatih luk i tobolac iza sebe i skliznuh s leña pastuva. Negde u tami, zviždale su još nečije strele.

Poleteo je i drugi kamen, udarivši pravo u belog pastuva. On vrisnu od bola i odgalopira. Učvrstivši nogom stopalo Iuka, navalio sam svom težinom na savitljivo drvo i uglavio omčicu tetive u prorez na glavi luka.

Zapeo sam strelu do uva i odapeo je. Stotinu koraka dalje, džin koji je kamenovao belog pastuva zaurla snagom groma.

Za prvom, odaslao sam i drugu strelu, pa treću, gañajući oči ke nisam video.

Džin se sruši. Dvojicu umornih vitezova zora je zatekla kako se

probijaju nad ka prevoju. Beli pastuv je šepao tako da sam više koračao nego jao, prepustivši sedlo (veiiko i oklopljeno sedlo koje je bilo teško put čoveka) Ansu da ga nosi.

Garvaon je bez problema mogao da odjaše ispred nas, ali je dovao suviše umorno da bi obo svog konja. Korice koje su nekad nosile Bojovnicu zjapile su prazne.

Ali, kada smo ugledali Idn kako nam me izmeñu stena na samoj granici snega, on ipak zari pete u konjske slabine i nestade iza prve krivine.

,,Eh, ljubav", prošapta podsmešljiv glas nedaleko od mog uva; osvrnuh se iznenañeno i ugledah Uri na svom pastuvu.

„Vratila si se!" Ona mi se iskezi. ,,Ne, misliš na moju sestru." „Zar se ne plašiš da će te Ans videti tu gore? Nije

daleko od nas." „Baš me briga za to. Ionako ću nestati čim izañeš iz

senke." Zaustavih se, ugrizavši se za usnu dok sam milovao glavu pasta. „Rekao sam lordu Bilu za tebe i tvoju sestru. Nisam imao izbora." ,,0na mi nije stvarno sestra. Tako se samo predstavljamo." „Zar se ne ljutiš?"

Uri se ponovo iskezi. ,,To predstavlja veći problem za vas dvoju nego za

nas. Da li si mu objasnio da smo tvoje robinje?" Odmahnuh glavom. „Nazvao sam vas svojim prijateljima. Želeo sam da

na ovom mestu potraži Puka, a on je obećao da će me plušati ako mu iskreno odgovorim na jedno pitanje. Ne sećam se od reči do reči, ali to je u suštini hteo."

,,I jesi li?" „Jesam. Ispunio sam obećanje, baš kao i on svoje.

Hteo je da zna zašto nisam upotrebio sopstvene moći kako bih pronašao Puka. Objasnio sam mu da sam poslao vas dve za njim i da više od toga nam mogao da uradim." Napravih pauzu. „Prećutao sam mu vaša ima."

,,To je dobro." Uri se nasmeši. „Rekao sam mu da sam prvo poslao Gilfa za

Pukom, a onda vas dve za njim." „Evo šta smo saznale. Jedan džin ga je uhvatio, a

njegovi robovi su ga okovali. Nas dve znamo sve o okovima, ali smo se vratile u Elfris po alat, tako da smo, po povratku, iznova morale da tražimo Gilfa, jer su ga

premestili. Uzgred, gde vam je mačor? Da niste i njega izgubili?"

,,On je sa gospom Idn." „Nije." Mani naskoči na vrh stene. „Bio je sa Idn

kada vam je mahnula, ali tada je dotrčao onaj drugi vitez, pa sam rešio da siñem i dočekam vas. Njoj u tom času ionako nisam bio potreban."

„Kako li si to zaključio?" reče Uri. „Hoćeš da kažeš da prekidam intimni razgovor

izmeñu tebe i mog dragog i duboko poštovanog gospodara, slavnog viteza ser Ejbla od Visokog srca. Samo nek zatraži da odem i nestaću poput crne mje, mnogo lepši od te tvoje prljave boje, šta god ona bila. Gospodu?"

„Ostani ako želiš." „Ispravna odluka." Sad je na njega došao red da se

iskezi. ,,Iravna je zato što pušta mačku da radi po svome. Ti si njegov rob, mlada ženo? Čini mi se da sam te čuo kako to tvrdiš."

„Jesam." ,,E, pa, ja sam njegova mačka, što je mnogo viši

položaj." Pozvah Uri rukom. „Ans dolazi, iza prve krivine je sada tako da bi...

Osim ako ti zaista ne smeta da te vidi..." Ona skliznu sa pastuva i stade ispod njegove glave. „Baki vraća naše alate u Elfris, a ja sam došla da ti

kažem da je tvoj pas slobodan." ,,I dolazi ovamo?" „Ništa hvala za težak posao koji smo obavile? Rekla

sam joj da ćeš biti nezahvalan." „Zahvalan sam. Veoma. Ali sam mislio da se

zahvalim obema, a sad nemamo dovoljno vremena." „Odoh da sapletem Ansa", predloži Mani. Uri se isceri. ,,Pa on ne vidi ni dva koraka ispred sebe. Pogledaj

ga samo." Zaista, bio je poguren skoro do zemlje. „Kada doñe

do nas, vratiću sedlo na konja." „Kakav je da je, barem je pravi čovek, baš kao što

sam i ja elfkinja." Mani prezrivo frknu. „Ali, tvoj pas je nešto sasvim drugačije, gospodaru,

a ova mačka je nestvarnija od mene." „Gilfa su mi dali Bodakani", rekoh joj. „Tvrdi da je

odrastao kod njih." „Pitanje glasi: da li su imali pravo da ga poklanjaju.

Oni se plaše hladnog čelika." Stotinu koraka niz Ratnu stazu, Ans viknu: „Gospodaru! Ser Ejble! Čekajte me!"

ŠEZDESETA GLAVA ŠTA STE VI VIDELI?

Zvučao je zadihano i ja tek tad shvatih da me je

možda sat vrena bezuspešno dozivao. „Evo, čekam", dobacih mu. „Ima da vrato to sedlo

na konja kad stigneš." Potražio sam Uri oko sebe. „Zbrisala je", reče Mani, „mada me ne bi čudilo da

se i dalje mota okolo i špijunira nas." „Hteo sam da je pitam da li će se Gilf vratiti",

objasnih. ,,U stvari, već sam je pitao. Ali mi nije odgovorila."

„Ja ću vam odgovoriti", reče Mani. „Pitajte mene." „Kako ti znaš..." Opet bacih pogled niz Ratnu stazu,

ne videvši nikog sem Ansa. ,,U redu, pitaću te. Da li će se Gilf vratiti ovamo?"

„Neće, naravno. Svestan sam da me nećete uzeti za ozbiljno, ali to je istina."

Zurio sam u njega. „Pitate se kako znam?" nastavi Mani. ,,E, pa, isto

onako kako bi i vi trebalo da znate. Zato što poznajem

vašeg psa. I to, očigledno, bolje od vas. Poslali ste ga da pronañe Puka?"

„Da. Bio si prisutan." ,,I ja i ser Garvaon, tako da niste razgovarali. Ali,

ako ste poslali psa da ulovi Puka, juriće ga sve dok mu ne naredite da prestane. Ili dok u potpunosti ne izgubi trag, a tada će dopuzati nazad i izvestiti o svom neuspehu."

Ubrzo stiže Ans; uzeo sam sedlo od njega, vratio ga na hromog pastuva i zajahao ga. Dok sam zatezao kopču, Mani skoči na sedlo.

„Odmori se malo", rekoh Ansu. „Odoh do lorda Bila i njegove ćerke na prevoju. Posle ćemo se svi vratiti dole. Čekaj nas tamo."

Ans tvrdoglavo odmahnu glavom. „Moje mesto je uz vas, ser Ejble. Eto me odma'." „Kako god želiš", rekoh i oboh pastuva. On poče

šepavo da kka. Kada se Ans izgubio sa vidika, rekoh: „Verovatno misliš da sam zao."

,,Pa, on jeste bogalj", potvrdi Mani, ,,ali ja imam čvrst stav. Nad ne žali ptice, miševe i veverice. Kao ni muškarce, žene i decu, osim nekoliko bliskih prijatelja."

„Ponašam se grubo prema njemu baš zato što je obogaljen", objasnih. „Imao je priliku da nastavi da živi s majkom. Ne bi ništa rio, a nakon njene smrti brat bi nastavio da ga prehranjuje. Zato je i otišao od kuće."

„Znam kako je to", reče Mani. ,,S vremena na vreme ti doñe da sam odeš u lov."

„Upravo tako." Pred nama se ukaza prevoj, tako da zauzdah pastuva. „Želi da bude koristan - da oseti pravi posao, da se oznoji, upregne mišiće i podeli sudbinu sa svojim gospodarom."

Mani ne reče ništa. „Ja sam dogurao do viteza. To je priličan uspeh za

siromašnog momka koji je rano ostao bez roditelja. Ans se plaši da možda nikada neće pronaći svoje mesto

meñu ljudima. Ja se trudim da mu pokažem da ga već ima - da neko želi njegovo društvo zbog onoga što je u stju da uradi, a ne samo iz sažaljenja."

„Ovamo, ser Ejble!" Bio je to Bilov sluga. „Njegovo gospodstvo vas čeka."

Naglo povukoh u stranu uzde hromog pastuva koji je nevoljno birao sebi put kroz kamenjar.

,,Da li ste se meni maločas obratili, ser Ejble? Ako jeste, nisam vas dobro čuo. Duboko se izvinjavam zbog toga, ser Ejble."

„Nisam. Obratio sam se svojoj mački. Nemaš zašto da se izvinjavaš."

„Hvala vam, ser Ejble. Veoma ste milostivi. Eno ih tamo, ser Ejble, kraj potočića. Vidite konje?"

Klimnuh. „Pretpostavljam da Njegovo gospodstvo nije htelo da

logoruje na mestu na kojem je bio Puk." „Puk je...?" „Moj sluga." Samo dotakoh pastuva mamuzama.

„Čekao me je ovde." ,,O, razumem, ser Ejble. Njegovo gospodstvo je

reklo da ne bi bilo mudro da kuvamo, spavamo i... i takoreći živimo na mestu na kojem je imao vizije, ser Ejble."

Sluga se veoma tiho i učtivo nakašlja. „Nisam imao čast da prustvujem dogañaju, ser

Ejble. Ali ono što sam od Njegovog i Njenog gospodstva čuo bilo je zadivljujuće."

„Bilo je", složih se. Sluga se utiša. „Njegovo gospodstvo jedva čeka da se posavete sa

vama o tome, ser Ejble. Možda želite da se spremite za to."

Tada sam već ugledao Bila kako sedi na kamenu. Činilo se da je duboko upleten u raspravu sa Idn, koja je sedela na drugom kamu, i Garvaonom koji je stajao

iza nje i držao uzde svog konja. Trenutak kasnije, Bil podignu pogled, mahnu mi i

ustade. „Konj kojeg sam vam dao povreñen je u sinoćnjoj

borbi. Rekao nam je ser Garvaon. Rado bih vam dao drugog."

Spustih se sa sedla. „I ja bih to voleo, Moj gospodaru. Meñim, ostalo je

samo nekoliko konja i mula, od kojih je velik deo u gem stanju od mog konja. Ima modrice, ugruvan je i sve ga boli, ali mlim da ništa nije slomio."

„Ipak ste ih pobedili." Bil se nasmeši. „Nismo, Moj gospodaru. Tukli smo se protiv njih.

Samo toliko. Naši ljudi - odnosno ser Garvaonovi i vaši - ponosni su na to kako su se borili." Zastadoh da čujem njegov komentar, ali ga ne dobih.

„Nema u tome ničeg lošeg", nastavih. „Naprotiv, možda tako i treba. Ali, ako mene pitate, ne mislim da je borba sama po sebi dovola. Voleo bih da smo stvarno pobedili."

„Ubili ste četvoricu", reče Idn. „Tako nam je rekao ser Garvaon."

„Neverovatan učinak", dodade Bil. „Dva viteza i dvadeset strelaca i vojnika..."

„Dvadeset i dva", ubaci Garvaon. „Hvala", klimnuh k njemu. ,,To znači šestorica na

svakog ubenog džina. Mogli smo da postignemo mnogo više od toga." ,,To nije fer!" uzviknu Idn.

„Naravno da nije, Moja gospo. To je bitka. Ko kaže da mora da bude fer?"

„Niste fer prema ser Garvaonu i njegovim ljudima!" Bila je ljuta.

Garvaon htede da položi ruku na njeno rame, ali ipak oduade. ..Ser Ejbl je sam ubio jednog."

„Onda nije fer ni prema samom sebi!" ,,Je li to istina, ser Ejble?" upita Bil. „Jer, ako jeste,

zaslužujete mnogo više od pastuva." „Bio je mrak, Moj gospodaru. Ne znam koliko naših

ga je nadalo." „Jeste li videli nekog drugog?" „Nije u tome stvar, Moj gospodaru." „Odgovorite na pitanje, ser Ejble. Da li ste primetili

da se još neko, osim vas, bori protiv Angroda kog ste ubili?" „Nisam, Moj gospodaru."

„Nema viteza u Tortornju koji se ne bi dičio takvim podvigom, ser Ejble." Bil pogleda u Idn i Garvaona i oni ga podržaše. „Nego šta, svih mi Oversina u Skaju! I naslikao Angroda sa smrznutom bradom i batinom u ruci na svom štitu."

„Onda mi je drago što nisam vitez iz Tortornja, Moj gospodaru. A što se tiče štita, on je kod Puka. Ofarban je u zeleno i ostaće takav sve dok ne postignem nešto krupnije od ovoga."

Idn ustade, spustivši ruke na kukove. „Slušajte vi mene."

„Slušao sam vas dosad", rekoh, ,,i rado ću vas saslušati opet."

„Lepo! Obojica ste bili odsutni kada su došli džinovi. Vojnici i strelci borili su se bez vas, ali nisu se razbežali poput slugu, već su dali sve od sebe. Koliko vam je trebalo da se odavde spustite tamo? Čitav sat, bez sumnje!"

„Manje, Moja gospo." „Sat vremena i to u vratolomnom galopu. Ipak ste

uleteli u bitku, obojica na konju, srčano se boreći u mraku protiv džinova visih kao ona tamo stena."

„Nije baš tako." Uzdahnuh. „Moja gospo, ne bih da se rasprajam sa vama."

Bil se zakikota. „Meñutim, ipak ćete to učiniti. Sačekajte samo da

vas pitam nešto. Pitao sam i ser Garvaona, i dobio odgovor. Da li ću ga dobiti i od vas bez okolišanja i bilo

kakvih pregovora?" „Nikad nismo pregovarali, Moj gospodaru." „Onda bez uslova?" ,,Da, Moj gospodaru. Ako ga budem znao." ,,Da li ste se borili na konju ili na nogama? Rekao

bih da ste jali pošto je životinja povreñena." „Uglavnom na nogama, Vaše gospodstvo. I

uglavnom sam odinjao srele. Smem li da pitam zbog čega vas to zanima?"

Bilov osmeh nestade. „Možda će doći dan, ser Ejble, kada ću morati da

povedem stotine vitezova protiv Angroda. Nadam se da ne i učiniću sve da ga izbegnem. Ipak, ta mogućnost postoji. Trudiću se da ih vodim hrabro, ali bi bilo poželjno da ih vodim i mudro - što bolje umem."

„Vama, vitezovima, nije mnogo stalo do toga da li ćete umreti", reče Idn. „Stoga mi brinemo više od vas. Kad kažem 'mi', mislim na ljude poput mog oca i brata."

,,I na sebe", reče Bil, ,,ako ikad postaneš kraljica." Video sam kako je ser Garvaonu na te reči spala

vilica. Brže-bolje ubacih se u razgovor. „Ujahao sam u bitku, Moj gospodaru, ali Angrod

kog sam jurio video je izgleda konja, tako da sam sjahao. Tada je konj ranjen. Posle sam odapinjao strele, pokušavajući da ga podim u oči."

Bil zamišljeno klimnu. „Koliko je bilo Angroda?" pitala je Idn. „Zna li

neko?" ,,Ja ne, Moja gospo." „Moji ljudi tvrde da ih je bilo dvadeset i više. Lično

sumnjam da ih je bilo toliko. U činiji vašeg oca video sam samo desetak."

„Videli ste ih u mojoj činiji?" zainteresovano upita Bil.

,,Da, Vaše gospodstvo. Siguran sam da ste i vi." ,,Ne... ni približno. Razgovarao sam o tome sa Idn i

izgleda da je svako video nešto sasvim drugo. Recite mi šta ste tačno videli. Sve!"

„Samrtnu postelju moje žene." Garvaonov glas bio je bezizrajan. „Umrla je na poroñaju, Vaše gospodstvo."

Bil klimnu. „Sećam se." „Video sam njen krevet i sebe kako klečim pored

njega. Babice su odnele mog sina. Pokušavale su da ga ožive. Molio sam se za Volu kada se jedna vratila da mi kaže da je i on umro." Garvaonovim glom proñe jedva čujni drhtaj i on zastade kako bi ga se otresao.

„Tada je ser Ejbl rekao da gledamo u prošlost." ,,Da, sećam se toga." „Zatim se ono što sam video promenilo. Sada sam

posmatrao naš logor i Angrode kako se sa brda spuštaju u napad. Više od desorice. Ali ne baš dvadeset. Negde oko trinaest-četrnaest."

„Sigurno ih je video i ser Ejbl, jer mi je rekao da je u podnožju bitka", reče Idn.

Odmahnuh glavom. „Nisam. Ser Garvaon je podigao pogled i rekao nam

da oslušnemo, a onda otrčao do svog konja. Nije bilo teško pogoditi šta je čuo."

„Šta ste vi videli, ser Ebjle?"

ŠEZDESET I PRVA GLAVA SVI MORATE DA SE BORITE

„Ništa što bi vas zanimalo, Moj gospodaru. Video

sam sebe ko postajem vitez i kako ženu koju poznajem tuče jedan Angrod..."

,,Da?" Zainteresovano reče Bil. „Što ste zastali?" „Vredi nešto pomenuti, Moj gospodaru. Video sam

u daljini jednu veliku grañevinu - gomilu širokih kula sa kosim krovovima. Mislim da su važne, pošto je onaj Angrod koji je tukao Puka i Ulfu išao ka njima. Znate li

šta je to?" Na trenutak sam pomislio da mi neće odgovoriti.

Ali, onda je rekao: „Verovatno Utgard. Zamak kralja Gilinga. Nikad ga

nisam veo, niti čak razgovarao s nekim ko jeste. Ali, kruže glasine. Ogroman zamak u ravnici. Zamak bez zidina, ograñen jedino šancem."

„Nisam video šanac, Moj gospodaru. Bio je suviše daleko."

„Njegovo veličanstvo ima jedan ukrasni tanjir. Sigurno ste ih viñali do sada?"

„Tanjire sa slikama? Naravno." „Navodno ga je oslikao umetnik koji je razgovarao

sa ženom koja je pobegla odatle." Bil se zamisli. „Došao sam ovamo da sklopim mir sa Angrodima, ser Ejble. To sam vam sigurno već rekao."

„Pomenuli ste, Moj gospodaru." ,,A da li sam vam rekao da je to poslednji, očajnički

pokušaj? Ne? E pa, evo, sad vam govorim. Već smo pokušali da pregovaramo s njima. Svi pregovori su propali možda zato što se nismo obratili nom na visokom položaju. Njegovo veličanstvo se toga setilo, ser Eje, i ja sam se složio s njim. Moja ćerka i ser Garvaon već znaju ovu priču, ali će morati da istrpe."

„Nema problema, Vaše gospodstvo", reče Garvaon. „Želim još jednom da je ispričam, sada, nakon

neuspeha. Nali smo se da ćemo, ako doñemo u miru i donesemo skupocene poone za kralja Gilinga, nekako uspostaviti kontakt s njegovim Granarima i dobiti pratnju do Utgarda. Sada tih poklona više nema."

Idn me pogleda ispod oka. „Kako mi je ser Garvaon preneo, nema ni njih, ni

mula koje su ih nosile. Pokušaj je, dakle, propao." ,,Ne vašom krivicom, Vaše gospodstvo", reče

Garvaon. „Učinili ste kolikp ste mogli." „Čak nisam ni bio tamo. Nisam isukao svoj mač i to

moram da kažem Njegovom veličanstvu." „Odsustvovali ste mojom krivicom." Isprsio sam se

kao pred gospodarom Agrom. „Slobodno me prekorite zbog toga, ako 'oćete."

„Ako želite", ispravi me Garvaon. „Nek potraje koliko potraje. Nek vam se pridruži i

ćerka. Ali, ništa što kažete neće biti gore od onoga što sam već rekao samom sebi."

Bil slegnu ramenima. „Idn, ser Ejbl je hteo da pronañe svog slugu, svoje

konje i svoje oružje - štit i šlem, pretpostavljam, koplje i slične stvari. Ako opet želiš da glumiš prostakušu, sad je pravo vre."

Ona odmahnu glavom. „Hajde. Saopšti mu da su njegovi pogrešni postupci

doveli do naše propasti." „Neću, oče." „Tako sam i mislio. Da ne znam da će odbiti

ponudu, pozvao bih ser Garvaona da osudi kolegu viteza s kojim se borio rame uz rame. Sverte? Doñi ovamo."

Sluga mišjeg izgleda žurno nam priñe. ,,Da, Vaše gospodstvo?" ,,Ti si sluga, Sverte. Moj sluga." „Da, Vaše gospodstvo." „Voleo bih da se posavetujem s tobom, pošto

prisutni ser Ejbl takoñe ima slugu. Pri tom ne mislim na bogalja."

,,Da, Vaše gospodstvo. Puk, Vaše gospodstvo. Ser Ejbl mi je rekao, Vaše gospodstvo."

„Tog Puka su uhvatili i zarobili Angrodi." ,,Da, Vaše gospodstvo." „Ser Ejbl pokušava da ga spase i u svojim

nastojanjima zatražio je pomoć od mene. Kao rezultat mog pristanka, posao koji sam obavljao u ime Njegovog veličanstva je propao i ja sam uništen čovek. Ser Ejbla treba zbog toga nagrditi i smatram da si ti prava osoba

za to. Iz tvojih usta će uvrede zvučati duplo gore. Ne strahuj da će te ser Ejbl udariti ili probosti. Ser Garvaon i ja te štitimo, iako sam uveren da ti zaštita neće biti potrebna. Počni."

,,Da... da...?" Sluga je bespomoćno pogledao u Bila, pa u mene, pa opet u Bila.

,,Da ga vreñaš", strpljivo objasni Bil. ,,Ne sumnjam da znaš stine prostota. Upotrebi ih."

,,Oče..." Idnine oči ispuniše se suzama. „Ser... ser Ejbla, Vaše gospodstvo?"

„Upravo tako." Bil nije posustajao. „Počni, Sverte." „Ser Ejble, vi... vi..." „Nastavi." Sluga proguta knedlu. „Žao mi je, ser Ejble, zbog onog što se desilo, šta

god to bilo. I... i..." Idn se malo pribrala. „Nastavi, Sverte. Znaš šta moj otac želi. Učini to." ,,I ako je sve to vaša krivica, ser Ejble, onda ste

veoma loš čovek. Ali... ali i ja sam. Sve što neko uputi vama, može slobodno da kaže i meni."

„Eto", reče Bil. „Potpuno ste osramoćeni, ser Ejble. Izvreñao vas je moj sluga. Sad prestanite da se ponašate kao dete i saslušajte me."

„Hoću, Vaše gospodstvo." ,,Ja sam izaslanik Njegovog veličanstva u

Jotunlandu. Da je mija uspela, zasluge bi pripale meni. Pošto je propala, odgovornost je moja. Prihvatam je i spreman sam da stanem pred kralja Arntora, spštim mu da sam ostao bez poklona i primim kaznu, kakva god da bude."

Bacih pogled ka Idn, ali ona nije progovorila. Ako joj je bilo drago zbog mogućeg povratka u Krunokob, njeno lice to nije pokazo. Garvaon je delovao natušteno i nesrećno.

„Vraćate se, Vaše gospodstvo?" upitah napokon.

„Tako je. Mislio sam da ostanem ovde sa Idn i sačekam da ser Garvaon i gospodar Krol doñu sa ostatkom kolone, ali moramo da popamo mrtve. I to, prema ser Garvaonovim rečima, veliki broj mrih. A to sigurno nije jedini posao. Vratićemo se s vama i provesti noć u onome što je ostalo od logora. Nadam se da ćemo sahraniti mrtve do zalaska sunca i sutra ujutro krenuti na put. Videćemo."

„Krenuti na jug?" ,,Da. Već sam vam rekao." Mani podignu obrvu, ušuškan u Idninom krilu. „Nadam se da ne očekujete da poñem sa vama,

Vaše gospotvo?" rekoh. Sluga nalik mišu se nasmeši. Osmeh istog časa

nestade, ali ne pre nego što sam ga primetio. „Zaista nisam razmišljao o tome", reče Bil, ,,ali vi

niste u mojoj službi. Radite šta hoćete, mada ste više nego dobrodošli da poñete sa nama. Konj kojeg sam vam dao je, naravno, vaš. Kao i šlem. Šta nameravate?"

Ans nas sustignu, zadihan i oznojan. Ugledavši ga, rekoh:

„Probaću da nañem konja za ovog mog slugu, Moj gospodaru."

,,Mi nemamo šta da vam damo, ser Ejble. Tako mi je rekao ser Garvaon. Nećemo imati dovoljno konja i mula za sopstvene potrebe."

Garvaon klimnu. „Znam to", rekoh Bilu, ,,ali Angrodi će imati više

nego što im treba. Probaću da im uzmem jednog za Ansa."

„Krenućete za njima sami?" „Da, Moj gospodaru." Ans, ionako zguren, savi se još više. ,,Ne baš skroz sam, Vaše gospodstvo, ser. Ja ću da

mu držim uzengije, ser." „Sami, ako ne računamo ovog - ovog grbavca."

Mani se u jednom neverovatnom skoku nañe na mom ramenu.

„Mislim da ću imati i svog mačka, Moj gospodaru, kao i jurišnog konja kojeg ste mi dali. Moj pas i dalje traga za Pukom, ali možda će se vratiti. Ako bude tako, Angrodi će sledeći put malo teže da izañu s njim na kraj. Naći će se tu i dva prijatelja koje sam vam sinoć opisao."

Idn ustade i zagrli me. Plakala je, sve vreme pričajući nešto nazgovetno.

Bil duboko uzdahnu. „Da vas ne grle ruke moje ćerke, grlile bi vas moje.

Ne sumnjam da vam se više dopadaju njene. Da li zaista mislite da imamo šanse?"

,,Mi, Moj gospodaru?" ,,Ja sam baron kome je mesto za kraljevim stolom.

U Tortornju će moći da tvrde kako nisam uspeo, ali ne i da je jedan bogalj hrabriji od mene."

„Ako je tako, mislim da imamo, Moj gospodaru. Hoćete li me saslušati, ako prestanem da se ponašam kao dete?" Bil klimnu.

,,Mi govorimo o Angrodima koji su veliki poput kula ili visoki poput glavnih jedara na brodu. Svojevremeno mi je jedan dobar prijelj rekao da ću se zaprepastiti svaki put kada ih vidim."

Rešio sam da malo slažem. ,,U redu, bio sam zaprepašćen, ali zbog toga koliko

su mali. To je kao da postavite mene ili ser Garvaona pored malog deteta. Nazivamo ih džinovima, Ledenim džinovima, i govorimo da su to Sinovi Angre. A zapravo se samo radi o velikim, ružnim ljudima."

„Hrabre reči." „Njih imamo. Sada su nam potrebna hrabra dela."

Skinuh Manija s ramena, pomilovah ga i spustih na zemlju. ,,Ne znam koliko ih je tačno bilo, ali hajde da kažemo trinaest. Broj možda nije tačan, ali nema veze. Prošle noći nas je iznenadilo trinaest velikih ljudi. Ipak,

borili smo se i ubili oko trećinu." Bil klimnu glavom. „Ser Garvaon i ja nismo prisustvovali prvom delu

bitke i godi mi pomisao da bi se sve drukčije završilo da jesmo."

„Ovo me zanima koliko i vas", reče Garvaon, ,,ali, ne zaboravite da smo izgubili neke ljude."

„Svestan sam toga. Strpite se samo trenutak. Prvo želim da vas pitam šta se dešava ako obrnemo situaciju. Šta ako mi napadnemo tu devetoricu iz zasede?"

Niko nije progovarao. „Pitam vas, Moj gospodaru, ali i sve ostale. Pitam i

vas, gospo Idn, ser Garvaona, Sverta i Ansa." ,,Ja sam se tuk'o s Ljužderom", na kraju reče Ans.

,,I to golim rukama." ,,I potpuno sam. Znam. Sećam se i kako si završio.

Da li bi se opet tukao s njim?" „Samo ako bi se tukli i vi, gos'n ser Ejble." „Samo toliko i tražim." Zastao sam kako bih sredio

misli. ,,Kada sam došao ovde, vi ste mi, gospo Idn, rekli da se strelci i vojnici nisu razbežali poput slugu. Da li ste od vaših slugu uopšte očekivali da se bore?"

,,Od mojih sluškinja svakako nisam." ,,A šta je sa gospodarom Krolom? Goničima mula?

Svertom?" „Gospodar Krol se verovatno borio", reče Bil. ,,Ne bi

me čudo da jeste." „Borio se", dobaci Garvaon. Klimnuh. „Šta je sa ostalima, Moja gospo?" „Mislim da nisu." „Niko od njih? Šta je sa tobom, Sverte? Da li bi se

borio da si bio tamo?" „Bih, ser Ejble. Ako bih imao čime."

Te večeri obratio sam se svim slugama, strelcima i vojnicima.

„Imam da vam kažem tri stvari", rekao sam. ,,To će potrajati, ali verujem da se nećete protiviti. Odgovaraću na vaša pitanja kako najbolje umem. Ali, sve što ću reći može da se svede na te tri stvari, pa bih voleo da ih odmah skinem s dnevnog reda." Proučavao sam njiha lica u nadi da će tišina dati težinu mojim rečima.

„Tražim od vas da se borite. Svi. Svi prisutni. To vam nareñuje lord Bil, ali ni on, kao ni ja, ne može da vas natera da ga poslušate. Doduše, može da vas kazni za neposlušnost. Odluka o tome da li ćete da se borite je na vama - i to je prva stvar koju imam da vam kažem.

Nećete se boriti sami. Svaki vojnik i strelac biće zadužen za dvojicu, trojicu ili četvoricu ljudi, zavisi od toga kako se rasporedimo. Oni će vam pokazati sve što treba da znate i povesti vas u napad na Angrode kada krenemo po naše stvari. Sam lord Bil vodiće vojnike i strelce, zajedno sa mnom i ser Garvaonom. To je druga stvar."

Do tad su se već gledali jedni u druge i ja ih pustih da to rade neko vreme.

„Većina vas zna da sam prošle noći ubio Angroda. I ser Gaaon je ubio jednog, ali uz njega su se borila i dva strelca i vojnika. On uporno tvrdi da je zbog toga njegova zasluga manja od moje. Ali, uopšte nije važno šta smo uradili nas dvojica. Važno je to što su naši vojnici i strelci ubili dvojicu pre nego što smo se ser Garvaon i ja sptili s prevoja. Nije neophodno biti vitez. Nekoliko hrabrih Ijudi izbilo se s Angrodima a da nisu imali viteza da ih vodi. To je treća i naažnija stvar koju imam da vam kažem." Ponovo sam napravio pauzu.

„Neki od vas će imati pitanja za mene ili za lorda Bila, odnosno ser Garvaona. Neki će možda čak ispitivati i gospu Idn. Istupite i gorite glasno. Ja sam imao pitanja za lorda Bila i on za mene. Niko neće biti

kažnjen zbog toga." Jedan sredovečni sluga ustade. „Ima li onih koji se neće bori ti?" ,,Ne znam", odgovorih. „Videćemo." Sluga se brzo

spusti na zemlju. „Lord Bil će se boriti. Gospa Idn će se boriti. Ser

Garvaon će se boriti. Strelci i vojnici će se boriti i ja ću se boriti."

,,I ja!" uzviknu gospodar Krol. „I gospodar Krol, naravno. Mislio sam da se to

podrazumeva. Ali, niko od nas ne zna kako će postupiti ostali. To ćemo tek saznati."

Jedna od Idninih sluškinja neodlučno se podignu za zemlje.

„Treba li i mi da se borimo?" „Zar vam gospa Idn nije rekla?" Sluškinja stidljivo klimnu. „Onda znaš odgovor. Objasniću vam. Uobičajeno je

da se žene ne bore zato što nisu snažne kao muškarci. Ali, šta vrede moja ili ser Garvaonova snaga protiv snage džinova? Protiv njih imate iste šanse kao i mi, ako tako odlučite. Gospa Idn će vas predvoditi i obučiti. Ona je svojim lukom došla glave nebrojenim jelenima, ali sada je u poteri za krupnijim plenom i vaša je dužnost da joj pomognete."

,,Da li ćemo moći da biramo vojnika?" upita kuvar koji je sedeo pored sluškinje.

„Ustani." Pokazah mu rukom. ,,Ne čuju te ostali." Kuvar me posluša, malčice posramljen. „Rekli ste da će grupu od dvri čoveka obučavati

jedan vojnik. Da li ćemo moći sami da ga odaberemo?" „Vojnik ili strelac. Ne. Oni će birati vas." Sluga koji se prvi javio sada ponovo ustade. „Želim samo da kažem da ću se boriti, ako dobijem

oružje."

„Kada je lord Bil čuo da sam ubio Angroda", rekoh, „pitao me je kako sam to učinio. Strelama, glasio je moj odgovor. Dalje ga je zanimalo kako sam video metu pošto smo se borili po mraku. Objasnio sam mu da su džinovi toliki da se uvek vide naspram noćnog neba. Štaviše, teško ih je promašiti."

Podigoh svoj luk. „Napravio sam ga bez ičije pomoći. Nisam napravio

sve strele, ali jesam one najbolje. U okolini ima stabala doljno čvrstih da izdrže udare planinskog vetra. Iako su nam odneli dobar deo blaga, Angrodi su nam ostavili dosta metalnih šipki, posuda i bronzanih predmeta. Kovači koji potkivaju konje i mule pretvoriće te stvari u vrhove strela, a kamen na kojem sedite više je nego dovoljan za njihovo oštrenje."

Zaustavio sam se i pustio ih da razmisle. Zora samo što nije zarudela, tako da su sa vrha brda obeležja na grobovima bacala duge senke koje su nas dodirivale poput prstiju.

„Nekima od vas će možda pomoći Vatreni elfi", rekoh. „Bar se nadam da hoće. Ako se pojave, pažljivo slušajte šta će vam reći. Oni su dobri kovači."

ŠEZDESET I DRUGA GLAVA

NAKON NAPADA

Pre nego što sam rešio da podignem logor, planine

su zamenila brda, visoka, smeñe-žuta brda čije je kamenje boje peska prekrivala suva trava. U nadi da ću pronaći vodu i drvo za potpalu, malo sam jahao, malo za sobom vodio hromog pastuva sve do zalaska sunca. U rupi na koju sam na kraju naleteo voda je bila gusta kao mulj, ali pastuv se ipak halapljivo napio.

Privezao sam ga za sedlo, rasprostro podlogu na zemlju i prekrio je još jednim ćebetom. Poželeo sam da naložim vatru, ali plamen je lako mogao da uhvati suvu

travu i spali pola sveta. Tako mi se bar činilo; gola zemlja se oko mene, poput kakvog mora, protezala u nedogled.

Osim toga, nigde nije bilo drveća. Satima sam ležao i drhtao umotan u svoj ogrtač i

ćebe i posmrao zvezde, osluškujući spore korake pastuva na ispaši i tiho zavijanje vetra.

Bilo je pozno leto. Topao vazduh grejao je visoki, sivi zamak vojvode Mardera i zaliv u Forsetiju. U tom zalivu još mesecima neće biti leda.

Vrelo pozno leto grejalo je i šumu u kojoj sam nekad živeo sa Hrabrim Bertoldom. Jeleni su dobijali rogove za sezonu parenja; bili su to još parošci, oružje časne borbe odeveno u somot. Dugo leto se i dalje povlačilo duž Grifona, što me nije mnogo utešilo. Kao ni moja verižnjača. Ležao sam na severnoj strani Mišjih planina, daleko na seru od nizija i visoko iznad nasmešenih južnih zemalja.

*

Talasi su se razbijali o liticu, a ja sam se prevrtao i

valjao po njima, zajedno sa Vodenim elfkinjama, devicama čija su tela, osim njihovih očiju, bila plava poput očiju najlepše gospe iz Mitgartra; kupao sam se s prekrasnim devojkama koje, svetlucave i nasmejane, iskaču iz jogunastog mora pravo u oluju što obasjava i trese nebesa.

Oluju što obasjava i trese Mitgartr. Zašto nisam tako pomislio? Okrenuh se na drugu stranu, grabeći ćebe i ogrtač kako bih se bolje umotao.

Na litici su me čekali Garsek i Garvaon; Garvaon sa isukanim mačem, a Garsek u telu zmaja od čeličnoplave vatre. Kelpiji su pružali svoje vitke ruke i podizali zadivljena, lepa lica, uzvikujući molitve Sru; pozdravljali su ga dok je plamičak grimizne vatre terao Garvaona

preko ivice. Garvaon pade, udarajući o stene. Njegovog šlem

nestade, mač se uz zveket otkotrlja niz kamenu liticu, a vitezove kosti se izlomiše sve dok bezoblična masa oklopa i krvavog mesa nije upala u more.

*

Probudio sam se drhteći. More se pretvorilo u

talasasto proranstvo jalove trave osvetljene mesecom u zalasku, izgubljenim meñu brzim oblacima. Litica sa koje je pao Garvaon sada je bila obronak Sernih planina, planina koje su potkovice mog pastuva ostavile iza se, a Kelpiji su bili ništa drugo do urlici vetra.

Tresući se poput pruta, pokušao sam opet da zaspim.

*

Vojske Zime i Stare noći napredovale su preko

neba, dok su munje iznutra osvetljavale njihova čudovišna tela. Leteći zamak, stvaica ne veća od igračke, blokirao im je put. Hiljadu glasova preklinjalo je sa njegovih zidina:

„Ejble! Ejble! Ejble..." Ali ja sam spavao povrh nizija dok su ta stvorenja,

veća od Anoda, mahala kopljima haosa i penila se od mržnje.

*

Probudih se i shvatih da mi je lice mokro od kiše.

Nebo je tresla grmljavina, a bela vatra kidala je noć. Naleti snažne kiše kvasili su me poput talasa mora, jedan za drugim.

Nisam imao gde da se sklonim od kiše. Zategnuh

kožnu traku sa nitnama na šlemu i pokrih glavu kapuljačom ogrtača, zahvalan na njenoj gusto tkanoj vuni.

*

Ništa se nije videlo. Možda je bila noć, a možda dan

- nije bilo razlike. Lanac oko mog vrata završavao se kocem zabijenim u pukotinu na zidu. Jednom davno, pokušao sam da ga izvučem, ali sam odustao.

Jednom davno sam se tresao. I to sam prestao da radim.

Jednom davno, nadao sam se da će mi neki prijatelj doneti ćebe ili bar gomilu krpa. Nadao sam se da će mi žena koja nije izgubila vid i koja je nekad bila moja supruga doneti koricu hleba ili činiju supe. Ništa od toga nije se desilo, niti će se ikad desiti.

Jednom davno, tresao sam se na vetru, ali sam se pobunio i prtao da drhtim. Sada mi se spavalo i, mada me je sneg milovao po licu i motao mi se oko stopala, bilo mi je prijatno. Ništa me više nije bolelo.

*

Nešto grubo, toplo i vlažno zastruga po mom

obrazu. Probudih se i ugledah čupavo, poznato lice, široko i smeñe poput sedla, kako zi u mene. Trepnuh, a Gilf mi oliza nos.

„Vreme je za ustajanje. Poglajte sunce." Žuta kugla beše već u zenitu. „Pronašao sam ga." Gilf živahno zamaha repom.

„Pokazaću vam. Idemo?" ,,Da." Zbacih ćebe; bio sam potpuno mokar, ali nije

mi bilo previše hladno. „Samo, ne sada. Moram da usporim Angrode. Prvo ću da očistim oklop i malo porazgovaram s tobom."

„Dobro." Gilf je legao na zemlju. „Ionako me bole šape."

„Pre svega, moram da pronañem svog konja. Izgleda da je odlutao u toku noći." Ustadoh i pogledah unaokolo, štiteći dlanom oči od sunca.

,,Uz vetar. Namirisao sam ga." Tragovi sedla vučenog po zemlji bili su nakon pola

kilometra tako jasni da sam ih čak i ja video. Gilf je režao i škljocao vilicom, zadržavajući pastuva kako bih mu dohvatio uzde.

Vrativši se do rupe s vodom, skinuo sam s konja šlem i oklop i izvadio krpe i flašicu sa uljem iz bisaga.

„Ovo nisam imao kada smo se izgubili u šumi", rekoh Gilfu, „ali, neke stvari sam usput naučio. Biti vitez je isto kao i biti mornar. Slavu i slobodu plaćaš podmazivanjem, ribanjem, krpljenjem i poliranjem. Ili ostaješ bez njih."

,,To su bili dani." Gilf se prevrnuo u mokroj travi, pa ustao i otresao krzno.

„Dopadalo ti se na brodu?" ,,U šumi. Voleo sam to. Samo nas dvojica. Dobri

mirisi. Lov. Noćne vatre." Nasmeših se. „Jeste bilo lepo." „Zlo mesto." Gilf kihnu. „Šuma? Mislio sam da ti se dopada?" Oklop, koji

sam nauljio pre nego što sam napustio Bilovu kolonu, još uvek nije počeo da rña.

Otresoh sa njega kišu sitnih kapljica, a onda ga osuših čistom, mekom krpom, uvlačeći je meñu gusto nanizane čelične prstenove kad god bih posumnjao da je zaostala neka kap.

„Ovo ovde", objasni Gilf. Razmislih o tome. ,,I jeste i nije. Znam na šta misliš. Na ovoj goleti

nema dovoljno ni divljači ni vode, mada je sinoć onako

pljušto. A s druge strane, ima Angroda, naših strašnih neprijatelja. Jotuand je njihova zemlja. Lord Bil je rekao da će povesti stotine vitezova protiv njih i ovo je prelep pejzaž za tako nešto. Daj lordu Bilu ili vojvodi Marderu pet stotina vitezova i dve stotine strelaca i dobićeš bitku o kojoj će se pevati pesme sve do sudnjeg dana."

Gilf zabrunda. „Hrabri vitezovi na dobrim konjima, sa dugačkim,

čvrstim kojima. Strelci sa dugim lukovima i stotinu strela po čoveku. Ova zemlja je savršena, kako za jurišanje tako i za strelce." Istog trena poželeo sam da učestvujem u takvoj bici. „Posle godinu dana, Angrodi bi bili retki kao ljudožderi danas. Posle stotinu godina, pola Forsetija mislilo bi da su oni samo legenda."

Gilf me vrati u sadašnjost. ,,Vi ih lovite. Tako ste rekli." „Tačno, lovim ih. Zaskočili su logor lorda Bila dok

ni ja ni ser Garvaon nismo bili tamo, kao ni lord Bil i njegova ćerka. Ubili smo čvoricu, ali ostatakje zbrisao sa poklonima koje smo nosili za njihovog kralja."

„Svejedno će ih dobiti", primeti Gilf. „Možda i hoće, bar jedan deo. Ali, drugačije bi bilo

da mu ih lord Bil uruči u ime kralja Arntora. Dakle, tražimo Angrode. Odhajao sam u izvidnicu, dok ostali pristižu što brže mogu, mada je i to veoma sporo pošto veliki deo ljudi pešači."

,,Da ih pronañem?" „Bole te šape." Gilf oliza prednju šapu kao da je proverava. ,,Ne mnogo." „Ostani pored mene", odlučih. „Dugo si tražio Puka

i to mi se nije dopalo. A ne bi ti škodilo ni nekoliko dobrih obroka."

„Nego šta!" Gilf zamaha repom. „Imam malo sušenog mesa." Izvadih meso iz bisaga

i pružih Gilfu komad. „Prilično je slano. Možeš li da piješ

vodu iz te rupe? Kišica ju je malo izbistrila." Gilf živahno klimnu punih usta. „Verovatno se pitaš šta je sa Manijem." Gilf odmahnu glavom. „Ostao je sa gospom Idn." Gilf proguta. „Loša mačka! Loša!" „Zapravo nije. Tako smo se dogovorili. Ne može da

mi pomogne u lovu na džinove, ali zato može da čuva lorda Bila umesto mene. Iako se nadam da to neće biti potrebno. Svejedno, treba biti oprezan." Oblak zakloni sunce.

„Elfi", promrmlja Gilf. „Misliš na Uri i Baki?" Načevši drugo parče sušenog mesa, Gilf ponovo

klimnu. „Ispred nas su, traže Angrode koji su nas

opljačkali." „Jok." „Verovatno misliš na to što su te pronašle i

oslobodile. Naredio sam im da to prvo urade. Sada traže Angrode."

„Mirišem ih", promrmlja Gilf. Iza mene se začu kikot i ja se okrenuh.

„Evo nas", objavi Uri. ,,Da smo Angrodi, mogle smo da vas zgazimo", reče

Baki. „Vas elfe niko ne čuje." Baki odmahnu glavom. „Samo vi glupanderi." „Ostali obično znaju kada se motamo u blizini",

dodade Baki. Pitao sam ih da li Angrodi znaju. ,,Ne, gospodaru." „I oni su glupi", reče Baki. Obe su na tren izbledele

kada se sunce pojavilo iza oblaka. „Onda ste ih sigurno pronašle."

„Jesmo. Ali, gospodaru..." „Ali šta?" „Daleko su odmakli. Hodaju tako brzo da mule veći

deo vrena kaskaju za njima." ,,0va brda na severu ustupaju mesto Jotunlandskoj

ravnici", reče Baki. Klimnuh. „Dobro." „Tamo se nalazi kraljev zamak, veliko zdanje po

imenu Utgard. Tako se zove i grad." Ponovo klimnuh. „Ušle smo u njega", snuždeno reče Uri. „Veoma je,

veoma velik. Misliš li da je Kula na Staklenku velika?" ,,Da. Ogromna." „Onda treba da vidiš Utgard. To što radiš,

gospodaru, uopšte nije šala." „Utgard je grozno mesto", reče Baki, ,,i nas dve

bismo volele da odustaneš." „Mislite li da ću poginuti?" Obe klimnuše. ,,Pa,

onda ću poginuti." Duboko u grlu, Gilf zareža. „Gospodaru, to je budalasto. Ti..." Podigoh ruku i, videvši da još uvek držim krpu,

nastavih da čiim oklop. „Glupo je ceo život provesti u strahu od smrti." „Veruješ u reči tamo nekog viteza." „Misliš na ser Ravda. Ne, on mi je samo rekao da

vitez dela onako kako mu nalaže čast i da nikad ne broji neprijatelje. Mada, nisi daleko od istine. Jedan vitez mi to jeste rekao. Taj vitez sam ja. Ljudi koji se plaše smrti - mislim da je Bil jedan od njih - ne žive ništa duže od onih koji je se ne plaše, samo što žive u stalnom strahu. Radije bih da ostanem ovakav vitez - vitez koji nema ništa - nego da živim kao Bil, uvek gladan moći i novca."

Ustadoh i navukoh oklop na sebe. „Vas dve strahujete da će Angrodi stići do Utgarda

pre nego što ih uhvatim. Je li tako?"

Uri odmahnu glavom. ,,Ne, gospodaru. Nisu oni daleko. Stići ćete ih

danas, ako želite." „Ali, borili biste se sami", dodade Baki, ,,i sigurno

poginuli. Ostatak ljudi, taj lord Bil kog pominjete i ostali stari bogovi koji maršaju s njim, nikad neće stići džinove."

„Čak ni da je Utgard hiljadu puta dalji nego što jeste", potvrdi Uri.

„Onda ćemo da ih usporimo." Urolah svoje ćebe i pokupih plogu za sedlo sa zemlje. „Obećao sam to lordu Bilu i ne želim da razmišljam ni o čemu drugom."

„Puk", Gilf objasni elfkinjama. „Upravo tako. Treba da oslobodimo Puka i Ulfu.

Ako me Anodi ubiju, njih dvoje će zauvek ostati robovi. Ti reče da si ih pronašao, Gilfe?"

On klimnu. Osedlavši pastuva, stavio sam šlem na glavu i

Mačolomca oko pasa. ,,U redu, gde su?" ,,U Utgardu."

ŠEZDESET I TREĆA GLAVA JOTUNLANDSKA RAVNICA

Iako je noć pala pre nego što smo stigli do logora

koji su Anodi podigli uz šumom okruženi potok, vatra koju su tamo zapalili -vatra od čitavih stabala, toliko širokih da ih čovek ni nakon sat vrema ne bi oborio sekirom - osvetljavala je krajolik. Dve mule okretale su se na ražnju iznad nje.

Skinuo sam šlem i oklop i otpuzao ka svetlu plamena da bolje osmotrim neprijatelja. Kada sam se vratio u šumu gde su me čekali Uri, Baki i Gilf, već sam skovao plan.

„Samo ih je sedmorica." Seo sam na deblo skriveno

u mraku. „Nismo znali njihov tačan broj, ali svi smo mislili da ih je više."

„Onda ti ne treba naša pomoć", reče Uri. „Samo sedam džova? Ma, ti i tvoj pas ćete ih pobiti pre doručka."

„Nećeš da se boriš?" Uri odmahnu glavom. „Vas dve ste se borile protiv Planinskih ljudi." „Samo smo im odvlačile pažnju da bi se ti borio." „Ovakve bitke prevazilaze naše moći, gospodaru."

Baki nije smela da me pogleda u oči. „Zato što su oni nekad bili vaši bogovi?" Baki uzdahnu. Njen avetinjski šapat proširi se

tamom podno krošnji. ,,Vi ste bili naši bogovi, gospodaru, a ne oni." „Možemo da se pojavimo u njihovoj vatri", predloži

Uri, ,,ako će to biti od neke koristi." „Ali, džinovi se ne plaše nas", dodade Baki. „Morale

bismo da izañemo odatle čim nam narede." „Pre nego što nam urade nešto još gore,

gospodaru." Gilf zareža. „Znači, niste raspoložene da nam pomognete. Ako

je tako, slodno se vratite u Elfris." „Hoćemo ako nam narediš, gospodaru", reče Uri,

„mada radije ne bismo." Bio sam zgañen. „Reci mi šta ćete mi ovde." „Budi razuman, gospodaru." Uri pribi svoje usne uz

moje. Nja bedra bila su topla i mekana kao kod prave žene. „Sam si rekao da prvo želiš da izvučeš svog slugu..."

„I njegovu družbenicu", dodade Gilf. ,,Iz Utgarda. Zamisli da se svo četvoro borimo. Baki

i ja, koje nisu u stanju ništa da učine, zajedno s tobom i tvojim psom. Kako bi se to završilo? Ubili bi nas,

odnosno tebe i psa, dok bi nas dve pobegle u Elfris ili umrle."

Sačekala je da nešto kažem, ali nisam. „Šta bismo time dobili? Jednog mrtvog džina?

Dvojicu? Nijednog, ako mene pitaš. Vrane bi dobile mrtvog viteza i psa za užinu. Hajde da ih samo usporimo. Zar nam to nije bio prvobitni plan?"

Dok sam, deset minuta kasnije, puzao kroz visoku travu prema grupi privezanih mula, shvatio sam da je to što radim verovatno opaije od same borbe. Svaki moj pokret pratio je šum trave i ako me Angrodi već nisu čuli, mule privezane za čvornatu brezu oko kojih sam se šunjao sigurno jesu. Vatra ih je lepo osvetlila; uspravljenih vrova, naćulile su uši, okrenuvši ih napred. Nervozno dobovanje kopita po tlu bilo je glasnije od žubora potoka. Bio sam siguran da su ih Anodi već čuli, a kada sam im se primakao, sinulo mi je da se mule često ritaju i grizu kao konji, ako ne i snažnije. Pripremile su se da dočekaju napad i nisu bile nimalo bespomoćne.

„Ovi Ledeni džinovi upravo peku vaše dve drugarice", prošaptah.

Mani je jednom rekao da neke životinje govore; ni tada, a ni sa ne verujem u to, iako je rekao ono što zaista misli.

,,Vi ste razumne životinje. Zar ne želite da pobegnete odavde?"

Govorio sam i puzao sve dok mi konopac nije dodirnuo obraz. Tad izvukoh bodež i presekoh ga, čuvši kratak frktaj zadovoljne mule koju sam upravo oslobodio.

Nastavio sam da puzim do drveta, a onda, skupivši hrabrost, ustadoh sa tla pazeći da me deblo sve vreme zaklanja. Bodež mi je bio oštar, ali uzde su bile žilave. Još uvek sam ih testerisao kada je jedna osloboñena mula naprosto odšetala od mene. Premoren, pitao sam

se ko ju je odvezao; ja, Uri ili Baki. Uzda konačno popusti, a ja posegnuh za sledećom. Iz pravca vatre zagrmeše duboki, besni glasovi.

Jedan od Anoda ustade, drugi povika, treći zareža. Uspaničeno sam sekao žilave uzde.

Na pola domašaja strele od mene, mula je u nespretnom ali brzom galopu prelazila preko komadića zemlje osvetljenog mesečinom, dok ju je požurivala elfkinja, ispružena na njenim leñima poput crvene senke.

Još jedna uzda se prekinu. Umalo ne ispustivši bodež, pretražio sam deblo u potrazi za preostalima, ali sve su slobodno visile. Trojica Angroda već su napustila vatru i koračala ka meni, dvojica rame uz rame. dok se treći vukao iza.

„Gilfe!" viknuh. „Gilfe!" Kao odgovor prvo je stiglo zavijanje psa koji je nešto

nanjušio, a zatim, nakon kratke pauze, i uzbuñeni kevtaj psa koji je pronašao plen. Mula negde vrisnu, posle čega se, čuvši oštar urlik prestravljene životinje, čitavo tuce razbežalo. Najbliži džin skoči za jednom kao što bi čovek moje visine skočio za odbeglom ovcom, ali mula mu se izmolji iz šaka. Na trenutak ju je držao za rep, a onda ga je ritnula u ruku i nestala u mraku.

Crna zver koja je svojevremeno poubijala onoliko Miševa ščepa drugog Angroda za grlo. Ruke šire od čovečjeg tela zaklopiše se oko nje.

„Diziri!" Uleteh u bitku. Treći Angrod gegao se prema meni, ali mula sa grimiznom senkom na leñima istrča pred njega i saplete ga.

Još jedan Angrod krenu ka meni, rvajući se sa stvorom nalik psu ili vuku, ali mnogo većem od lava. Poput stene koju kotrlja talas, čvrsta oštrica Maćolomca oblika dijamanta nije prestala da udara oko sebe. A onda sam se, ako me sećanje ne vara, sasvim iznenada našao na leñima pomahnitale zveri koju pokušavam da

spasem, jureći poput vetra preko brda. Kao da sam jahao oluju.

* Gilf se vratio na svoju normalnu veličinu pre zore, a

nedugo zatim pronašli smo belog pastuva tamo gde sam ga ostavio prethodne noći. Umesto da se popnem na njega, ja ga odvezah i skinuh mu sedlo.

„Umorni ste", primeti Gilf. „Treba da spavate. Čuvaću stražu."

„Jesam umoran", priznadoh, ,,ali niti želim, niti nameravam da spavam. Hoću da popričamo."

„Odoh ja." ,,Ne želim da odeš. Ti si moj, pod uslovom da su

Bodakani uopšte imali prava da mi te daju. Veoma mi se dopadaš i želim da te zadržim. Ali moram da znam neke stvari."

„Plašim vas." „Mene i ostatak sveta." Ne pronašavši nijedan

trupac ili kamen, spustih se na paprat nedaleko od vode.

„Odoh ja." „Rekoh ti da ne želim da ideš. Čak ne želim ni da

uloviš zeca. Suviše smo blizu Ledenih džinova. Hoću da mi kažeš šta si ti."

„Pas." Gilf sede pored mene. „Običan pas ne može ono što ti možeš. Običan pas

ne govori." „Dobar pas." Smišljao sam pitanje na koje ću dobiti pravi

odgovor, ali najbje što sam smislio bilo je: „Zbog čega postaješ velik kada se noću biš protiv

neprijateija?" „Zato što mogu."

„Kada smo dobili Manija, pomislio sam da ste slični." Gilf zareža.

,,U redu, u redu. Mislio sam da je on nalik tebi, samo u telu mačora. To često izgleda tako, ali siguran sam da nije."

Gilf Ieže na zemlju ne ponudivši mi odgovor. „Mani je mnogo naučio o magiji posmatrajući

vešticu, svoju bivšu gazdaricu. Ti o magiji ne znaš ništa tako da promena oblika na veze s njom. Ne znam s čim ima, ali znam da neće prestati da me muči. Osim ako mi se ne poveriš."

,,Ne mogu." „Onda možda može Uri. Ili Baki." Pozvah ih, ali se

nijedna nije odazvala. ,,To ne valja", rekoh. „Moramo da odemo do

Utgarda, spasemo Puka i Ulfu i vratimo se ovde pre nego što stigne družina lorda Bila. Šta ako nam zatrebaju njih dve?"

Gilf podiže glavu. „Mislite da one znaju ? O meni?" „Možda", rekoh. „Možda bi nam sve razjasnile. Elfi

menjaju oblik." Zastadoh i razmislih malo. „Doduše, ne na suncu. U Elfrisu je Setr uzeo oblik čoveka po imenu Garsek, dok je Uri i Baki pretvorio u himere. Ili su se same pretvorile. Ne znam."

Uvidevši da me Gilf ne razume, dodadoh: „Himere, leteća čovišta. Ali, nešto tu smrdi. Ne

znam šta, ali osećam smrad." „Spavajte", predloži Gilf. Slegoh ramenima. ,,U pravu si. Potreban mi je san. Možda mi rešenje

posle padne na pamet. Ako se i ti ne uspavaš, budi me pre mraka. Važi?"

Ovo je opasno, mislio sam, protežući se na hladnoj paprati. Nismo odmakli dalje od nekoliko kilometara od logora Angroda. Ako krenu da pretražuju šumu u

potrazi za mulama, naleteće na nas. Štaviše, ugledaće belog pastuva i upregnuti ga kao teretnog konja. III će, što je još gore, svu trojicu juriti do iznemoglosti. A bliže Utgardu, kako su mi rekli, živi više džinova nego meñu ovim suvim brdima.

Dok mi se san polako navlačio na oči, pokušao sam da zamislim Angroda kako ore s volovima onako kako bi naš farmer orao traktorom-igračkom. Nije mi uspelo.

*

Nosila me je uskovitlana voda. Ugledah kako

promiče jato riba nalik grimiznim biserima, plivajući u susret drugom jatu od svetlucog srebra. Ribe se izmešaše, pa ponovo proñoše pored mene. Na tren me okružiše, a onda nestadoše.

Ispod sebe sam, nalik ptici koja sa visine posmatra ostrvo, video devojačko lice Kulili. Široke usne su joj se pomerale, ali zvuk se već nalazio u mom umu. Te usne sam ja stvarao. Oblikovao sam ih kao što žena mesi testo, štrpkajući malčice od stabala, malčice od zveri koje padaju sa stabala, malčice od sebe.

A onda ugledah njene ruke, ruke ispletene od milijardi vlaknastih crva. Diziri je, pod tim uposlenim rukama, poprimala oblik.

Pre nego što sam trepnuo, taj san se izgubi u mnoštvu drugih snova o smrti.

Ali, nije sasvim nestao.

* Probudih se u sumrak. Za manje od sat vremena,

jahao sam ka severu, dok je Gilf kaskao pored mog pastuva.

„Mislim da sam shvatio", rekoh mu kada je izašao mesec. ,,Ne sve, ali dobar deo."

Gilf me pogleda. ,,U vezi sa mnom?" ,,Da, ali ne samo to. Mislio sam da se ti menjaš

samo noću." „Uglavnom." ,,Da, uglavnom. Ali ne isključivo noću. Šta je bilo

onda kada smo se ti, ja i Tag stariji tukli sa odmetnicima, a?"

Nastavili smo put u tišini. Pastuv je oprezno birao sebi put kroz tamu na zemlji, a mesec na nebu.

„Sećaš li se svoje majke, Gilfe? Da li ti je uopšte ostala neka uspomena na nju?"

„Njen miris." „Odvojio si se od nje. Sećaš li se kako je to bilo?" „Nije trebalo da idem." Po Gilfovom dubokom glasu

čulo se da je zamišljen. „Ipak sam otišao." Pomislih na malu decu u kući. „Odlutao si?" „Posle nisam mogao da je stignem. Tada su me

pronašli Smeñi ljudi." „Bodakani." On zabrunda potvrdno. „Naklonili su se kada su te predavali meni. Sećaš

se? Pokušali su da sakriju svoja lica." ,,A-ha." „Gilfe, mislim da su me u Elfrisu naučili mnogim

stvarima. Osećam to. Ali, ne znam ni šta sam sve naučio, ni zbog čega."

,,Hm!" „Zapravo, nisam ni u šta siguran. Ali, verujem da

su tebe odnegovali Bodakani. Istrenirali su te ili kako god da se to kaže. Naučili te da govoriš, recirno. Mislim da su ti oni pokazali kako da menjaš oblik, rekavši ti da to ne činiš na sunčevom svetlu, bar ne ovde, u Mitgartru."

„Svinje."

Povukoh uzde. „Šta kažeš?" „Svinje. Osetite miris?" „Misliš da su blizu?" Nagnuh se napred da

osmotrim tamu, osetivši da je i Gilf podigao nos da omiriše vetar.

,,Ne." „Idemo dalje", odlučih nakon minuva. „Ovde je

možda opasno noću, ali je još opasnije danju." Kada smo se popeli na sledeće brdo, Gilf primeti: „Sviñaju mi se." „Svinje?" Zagubio sam se u sopstvenim mislima. „Elfi." ,,To znači da su bili dobri prema tebi. Drago mi je

da to čujem." ,,I vi ste." „Sa mnom si prošao mnogo teških trenutaka." „Samo jednom." ,,Na brodu?" ,,U pećini." Nakon toga, putovali smo u tišini. Čula se samo

pesma slavuja u šumi pokraj reke i ja se zapitah zbog čega je ta svugde dobrodošla ptica odabrala da živi u Jotunlandu. Podsetila me je na to kako sam ostao u kolibi da ti ne bih bio na teretu. Tada mi samoća nije smetala, naprotiv, veoma mi se dopadala, pa zaključih da mi je i ovde, u Jotuandu, sasvim prijatno kad sam sam. Ljudi su uglavnom fini, a neki od njih su zaista dobri; ali kad si s njima, ne vidiš Valočev zamak.

Osim toga, radovao sam se vremenu koje ću provesti s Gilfom. Bio je u pravu što se tiče života u šumi, mada ja na to ranije nisam oaćao pažnju. Uglavnom sam razmišljap o tome kako je postao velik i kako sam ga zajahao umesto pastuva. Čak i kada bi se smanjio najviše što može, bio je veći od običnog psa. A da je zaista mogao, smanjio bi se do veličine šteneta,

poput figurice gospoñe Kon. Nema boljeg društva od tog ogromnog psa.

Pokušao sam da se setim nekog s kim bih radije putovao. S Diri, ako me i dalje voli. Ali, šta ako me ne voli? Diziri je bila divna, navno, ali isto tako je bila teška i opasna. Odbila je da bude sa mnom sve dok ne pronañem Eternu, a možda i tada. Da oseća prema meni ono što ja osećam prema njoj, mislio sam, provela bi sa mnom sve vre ovog sveta.

Garvaon bi bio dobar saputnik, mada ne i najbolji, jer on je zravo bio Setr. Idn bi predstavljala stalnu brigu. Puk ne bi bio loš. Neprestano bi želeo da priča i morao bih da ga ućutkujem - ali taj zanat sam već ispekao.

Na kraju stigoh do Hrabrog Bertolda. On bi bio savršen. Čim sam pomislio na njega, osetih koliko mi nedostaje. Sve vreme tokom našeg poznanstva hodao je iskrivljen pošto mu je glava bila nagnuta na jednu stranu. Bio je zaboravan i uglavnom je koračao poput pijanca. Ali, kada bi mu prišao, video bi kakav je to čovek nekad bio - čovek koji se rvao sa bikovima, čovek koji je zadržao velik deo negdašnje snage. U njegovom kraju nije bilo škole, ali učila ga je majka. Znao je mnogo o zemljoradnji i drvodeljstvu, kao i o elfima. Nikad ga nisam pitao šta treba da izgovorim da ih dozovem, a sada je bilo prekasno. Osećao sam da je on to znao. Hrabri Bertold bio bi savršen.

I Ravd bi bio odličan. Zašto su najbolji ljudi koje sam upoznao umrli? Setih se kako sam zaplakao podigavši njegov polomljeni mač. Setih se i pećine u kojoj smo ga pronašli, Gilf je verovatno mislio na nju.

„Jedina pećina u kojoj smo bili nas dvojica", rekoh mu, „jeste ona u kojoj su odmetnici krili svoj plen, ali u njoj nismo proveli mnogo vremena. Da ne misliš na prostoriju za užad? Tu smo obojica prilično nagrabusili."

„Samo ja", objasni Gilf. ,,Vi niste bili tamo." „Garsekova pećina? Čuo sam nešto o tome. Bio si

vezan lancem?" ,,A-ha." Garsek ga je, dakle, vezao isto kao Angrodi. Pitao

sam se zašto bi Gilf bilo kome dozvolio da mu uradi tako nešto, ali shvatih da on ne voli da poprima svoj pravi, ogromni oblik. Radio je to u borbi, ali ine je radije dozvoljavao da ga okuju nego da prolazi kroz promenu.

„Kad smo već kod Garsekove pećine", rekoh, „tvoje telo se menja, ali tako što raste. Garsek mi je jednom rekao da elfi pri sličnim promenama uvek ostaju iste veličine."

„Beskorisno." „O, uveren sam da uopšte nije loše. Uri i Baki čak

znaju i da lete i voleo bih da imam tu moć. Ali, s tobom je drugačije. Očigledno su to dve različite stvari koje samo izgledaju slično."

Tražio sam pravo poreñenje. „Kada sam prvi put napustio brod sa Garsekom,

Kelpiji, Morski elfi, plivali su svuda oko mene. Plašio sam se da se ne utopim, ali oni su mi rekli da nema razloga za strah, jer se neću udaviti sve dok sam s njima."

Gilf opet podignu glavu, njušeći vetar. „Kasnije sam ostao nasamo s Garsekom, ali se

svejedno nisam udavio. Nakon toga, zaronio sam u jezero na Staklenku. Spuštalo se ka moru, elfriškom moru, i bio sam sam u vodi sve dok nisam pronao Kulili. Opet se nisam udavio."

„Vidite onaj čestar?" upita Gilf. „Vidim dugu, tamnu liniju", odgovorih. „Mislio sam

da se radi o nekakvom zidu." „Neko je u njemu." Oslobodih Mačolomca iz korica. „Najbolje je da se neko vreme pravimo da ništa ne

primećujemo. Kad priñemo bliže, ti bolje osmri." „Važi."

,,Da dovršim misao: Kelpiji verovatno pružaju zaštitu ljudima koji su s njima, ali meni ona nije bila potrebna. Mene je štitilo nešto što ima veze sa mojom prvom posetom Elfrisu. Nešto što samo na prvi pogled deluje poznato."

,,Hm!" „Dakle, rekli smo da se ti ne menjaš kao elfi. Diziri

je visoka i vitka, ali dok smo bili sami u jednoj pećini - ti još uvek nisi bio sa mnom - postala je zaobljenija, znaš." Obrazi mi se zajapuriše. „Što je bilo veoma lepo, ali morala je da se smanji kako bi to postigla. Da li je u čestaru samo jedna osoba?"

,,I jedan jazavac." „Ali samo jedan čovek?" Gilf ponovo onjuši. „Čini mi se." „Ispričao sam Garseku ovu priču o Diziri. Meñutim,

pametnije bi bilo da sam razmislio. Preobrazio se u zmaja, ogromno stvorenje. Poprimio je i moj oblik, iako sam viši od njega. Možeš li ti da se prvoriš u mene?"

,,Ne." ,,A da postaneš onako velik? Sada?" Gilf poče da raste. Oči mu zasjaše poput žeravice, a

očnjaci di dve stope razdvojiše mu usne. Uplašeni jauk, tih ali ipak čujan, dre iz čestara. Gilf je pojurio, a ja sam obo svog pastuva i krenuo za njim.

ŠEZDESET I ČETVRTA GLAVA SLEPAC SEDE BRADE

Kada sam ga sustigao, ponovo je poprimio svoj

uobičajeni oik, shvativši da je običan krupan pas sasvim dovoljan da zaustavi i obori jednu staricu. Na moju komandu, odmakao se od nje, ostavivši je da cvili i jeca, smotanu poput morske kozice na suvom lišću podno čestara.

,,De, de." Sišavši sa konja, kleknuo sam pored nje i spustio joj ruku na rame.

„Razveseli se, majko. Ni ja ni Gilf nećemo te povrediti."

Starica nastavi da plače, prekrivši rukama lice. Pre dodirom no pogledom zaključih da je tamni predmet kojim su joj ruke vezane zapravo grubi čelični lanac, nešto duži od moje podlaktice.

„Žao mi je što nemam baklju", rekoh. „0, ne, ser! Ne žalite za tim!" Starica proviri izmeñu

prstiju. „Kad biste je upalili, gospodar bi nas sigurno video. Je l' da da nete?"

„Neću. Kao prvo, uopšte je nemam. Da li te je tvoj gospodar stavio u lance? Ko je on?"

„Jeste, ser. On je to uradio, ser. Vi ste jedan od onih vitezova, ser, je l' da? K'o što su oni na jugu?"

„Tako je." „Kad sam bila mala, ser, videla sam neke u našem

selu. Bili su tako krupni k'o vi, na visokim konjima. I u metalnoj odeći. Imate li vi metalnu odeću, ser?" Jedna šaka joj se odvoji od lica i potapša me po ruci. „0, da ne poveruješ."

„Jesi li ti robinja?" Dok sam to izgovarao, obuzeo me je neki čudan bol. Na tren zadrhtah, ali on ubrzo iščeznu. „Kako ti se zove gospodar? Čija si robinja?"

,,A on, ser. Nije on dobar, ser, nije k'o njegov otac. Al' viñala sam ja i gore, ser. Mada, teško je, ser. Teško." Starica se nervozno nasmeja. „Više bi me voleo da sam mlaña, ser. Znate kako to ide. Njegov otac me voleo, ser, Hajmir se zvao, ser. Ja njega nisam, ser, jer je bio dvaput veći od vašeg konja, ser, mada je bio dobar prema meni. Al' ja tad nisam znala da je dobar, ser. Žalio je što nisam veća, ser, al' ja sam to shvatila tek kasnije. Sad sam prestara, ser, pa me Hajndl ne dira. Oni kažu da je za ženu il' težak rad, ser, il' gladovanje. Ja ne znam šta je gore."

„Hajndl je tvoj gospodar?" Zena se pridignu i klimnu. ,,Da, ser." „Ako sam te dobro razumeo, Hajndl je Angrod." „Mislite džin, ser? Da, ser. Kažu da im je Angra

majka, ser." „Ako od njega bežiš..." „0 ne, ser!" Starica je zvučala zapanjeno. „Nipošto

ne bih to uradila. Crkla bih od gladi pre nego što stignem do običnih ljudi. A čak i da stignem, i tamo bih gladovala jer niko ne bi hranio ovakvu staricu."

,,Ja bih, da imam čime", rekoh. „Ali, u pravu si, nemam čime. Barem ne sada. Zašto se onda motaš ovuda usred noći, umesto da si kod kuće u krevetu?"

Ona se nervozno zakikota. ,,Da nisi možda elf? Priznaj da si poprimila taj oblik

kako bi se šegačila s nama?" „0 ne, ser!" „Šta onda tražiš napolju?" „Nećete mi verovati, ser." Gilf zacvili i ja mu potapšah glavu, rekavši da

krećemo za minut-dva. „Radi se o jednom muškarcu, ser. Bogme je tako i

ne treba da se smejem. Al' put je dug, a ja čitav dan radim. Da l'... Da l' bi mogli da me povedete bar deo puta, ser? Blagosiljaću vas do kraja života, ser."

Klimnuh, obuzet mislima. „Baš sam hteo da ti poželim srećan put ako bežiš,

jer ne mogu da ti pomognem. Moram što pre da stignem do Utgarda. Ne bih voleo dodatno da opteretim konja, jer ionako šepa. Mada, ti si sigurno više nego duplo lakša od mene, otprilike kao moj oklop." Uspravih se i pomogoh joj da ustane, primetivši na mesečini koliko je mršava i iscrpljena. „Stoga ćemo te smestiti evo ovde."

Žena jauknu kada sam je podigao na ratno sedlo belog pastuva.

,,To je to. Ne moraš da ga opkoračiš, mada u toj suknji verovao ne bi ni uspela. Ostavi stopala tamo gde su i drži se za jabuku i unkaš. Ja ću voditi konja, brzinom hoda. Kuda idemo?"

Pokazala je niz čestar. „Put je veoma, veoma dug." „Nema šanse." Pazio sam kuda gazim, ne osvrćući

se ka njoj. „Sigurno si planirala da ga preñeš noćas, vratiš se kući i odeš na spavanje."

,,Da, ser." „Onda sigurno nije dug." Dao sam se u lagani trk,

shvativši kiko dugo nisam trčao. „Ne plašite se da ćete izgubiti psa, ser?" Okrenuh se da vidim gde je Gilf, ali njegova

sivosmeña stražnjica i dugački rep nestadoše u noćnim senkama čestara. ,,Ne plašim se, majko. Otrčao je ispred nas da izvidi teren, što bih mu i sam naredio da sam se setio."

„I da 'vata zečeve, ser. A kad ga čovek vidi, rek'o bi da može dosta da pojede."

„Može, ali ove noći neće loviti zečeve." Pretrčao sam stotinak koraka u tišini, a onda opet usporio hod. ,,Da li si mi uopšte rekla kuda idemo, majko? Pomenula si muškarca."

,,Da, ser." Zvučala je strašno tužno. „Mislićete da sam poludela kad trčim za muškarcem u mojim godinama."

,,Za mene postoji samo jedna devojka", rekoh joj, ,,i ljudi misle da sam zbog toga skrenuo. Ti si, dakle, luda žena na jurišnom konju ludog viteza. Mi čudaci držimo se uvek zajedno, jer nam u protivnom preostaje samo da zavijamo u močvari."

„Hoćete li mi pričati o njoj, ser?" „Rado. Ali, tvoj čovek nam je sada mnogo bliži od

nje. Ili će uskoro biti, nadam se. Je li dobar i zna li da dolaziš?"

,,Da, ser." Uzdahnula je. „Dobar je. I zna, ser. Da vam ispričam kako je to bilo s nama, ser? Volela bih da vam kažem, a možda ću vas i nasmejati."

„Možda", promrmljah, ponovo se davši u trk. ,,Da, možda i hoćeš. Mada ne verujem."

„Bilo je to pre mnogo, mnogo godina, ser. Živeli smo u malom mestu na jugu. Sve devojke iz sela su ga merkale, al' on je bacio oko na mene. Samo na mene. Tako mi je rek'o, ser, i nije me slag'o."

„Znam kako je to, majko." „Nek' i vas i nju blagoslove svi Oversini s neba."

Starica na trutak zastade, obuzeta sećanjima. „Odneli su me, ser. Kad je lišće požutelo, džinovi

su, k'o i uvek, došli po nas, ser, vršljajući naokolo. I pronašli su me. Hajmir me je pronaš'o, moj bivši gospodar. I onda... Pa, radila sam sve što bi mi rek'o i često sam trpela svašta - tako se rodio Hojmir, ser. Moj sin. Al', gospodar Hajndl ga je oterao; da nije, Hojmir bi mi sigurno pomog'o, znam to." Zastala je.

„Iako sam mu majka, znam da baš i nije zgodan dečak. A nije ni mnogo bistar; progovorio je tek kada je porast'o veći od mene. Al' njovo srce... Vi ste čovek dobrog srca, ser. Boljeg nisam videla. Al', vaše srce nije veće od srca mog Hojmira, ser. Nijedna žena nema boljeg sina."

„Lepo je to čuti." ,,Da znate da jeste, ser. Zar se niste umorili, ser?

Da se zamenimo?" „Sve je u redu." Zapravo mi je prijalo da protegnem

noge. Osim toga, dugovao sam pastuvu malo odmora. „Već dugo trčite, a ima još puta."

,,Ja se samo isključim iz ovog sveta", poželeh da joj ispričam sve, ali nije bilo jednostavno, ,,i pomislim na more, na talase koji udaju o plažu, jedan za drugim, bez kraja. Ti talasi postaju moji koraci."

„Mislim da shvatam, ser." Starica je zvučala kao da

ipak ne shvata. „Tada im se prepustim. Nije to magija. Neko me je

naučio kako to da radim ili barem prepustim moru da me tome nauči. Ono je u svima nama, samo što ga većina nikad ne oseti." Rekavši to, setih se Garseka i po ko zna koji put zapitah se zašto me nije posetio u Miartru.

„Nakon Hojmira sam se otvorila. Posle sam to lakše radila, ako s'vatate na šta mislim. Baš k'o prava žena, ser, onako kako treba."

,,Ti i Angrod koji te je oteo, majko? Taj Hajmir?" ,,Da, ser. Nisam ja to htela, ser. Svaki put je

strašno bolelo. Ali, hteo je on, a njegova reč se slušala. Tako sam dobila Helu, koja je posle pobegla. Gospodar nije hteo ni da je takne, pošto mu je polusestra, al' je... Pa, ser, nikad ne biste rekli. Imala je veliku vilicu, k'o svi oni, ser. I krupne oči, znate. I obraze k'o dinje, shvatate? Al', koža joj je lepa, a kosa žuta k'o moja nekada. Njen otac mi je jednom rek'o da me je uz'o baš zbog te žute kose, ser. Ona je moja nesreća. S druge strane, da je bila crna il' smeña verovatno bi me ubio."

Staza se nastavljala i nakon što smo izašli iz čestara, krivudajući izmeñu drveća i niskog žbunja pored reke.

„Često sam žalila što nije", promrmlja starica. „Idemo li mi to da se nañemo s tvojim sinom,

Hojmirom?" „0 ne, ser. Ne znam 'de je on, ser. Naći ćemo se s

muškarcem o kome sam vam pričala, onom što je pre mnogo godina trebalo da me oženi. I njega su odveli, ser. Da ne poverujete. Odveli su ga zato što se sede brade tuk'o s njima. I... I nadam se da ga vaš konj neće uplašiti, ser. Mislim, zvuk kopita."

Nasmeših se. „Ovaj moj ne klopara glasnije od drugih konja i

teško će uplašiti čoveka dovoljno hrabrog da se bori

protiv Angroda. Osim toga, videće te u sedlu, osim ako mesec..."

„0, ne! Neće, ser. Ne može, ser. Baš... Baš zato on i veruje, doko u sebi, znate..."

Starica kao da se gušila i ja je pogledah. „Šta veruje?" ,,Da sam ista kao što sam onda bila, ser. Vi... vi ste

još mladi, ser." „Znam, majko. Mlañi nego što misliš." „Rekla sam mu ja, ser, nije da nisam. Nikad ga ne

bih slagala za to. Al' on, kada zaviri duboko u sebe, vidi samo to, ser..."

„Tako si opet mlada. Za njega." „Da, ser." „Ponekad i ja poželim da sam opet mlad, majko.

Mlad spolja isto kao iznutra. Pretpostavljam da je slep?" ,,Da, ser. Uglavnom ih oslepljuju. Mislim,

muškarce. Onako su veliki, a plaše se naših muškaraca." Njen glas zaiskri od ponosa.

,,Oslepeli su i njega, onako starog. On me vidi..." Gilf dokasa iz mraka, zavijajući. Ispustih uzde i položih dlan na njegovu toplu,

vlažnu glavu. „Pronašao si nekog?" Osetih pod dlanom kako klima glavom. „Nekog opasnog?" Odmahnuo je. „Slepca bele brade?" On opet klimnu. „Obično se nalazimo tamo gore, ser", reče starica s

leña belog pastuva. „Vidite ono veliko drvo naspram neba? Izraslo je na vrhu malog brega, al' prvo moramo da preñemo preko vode."

,,I hoćemo", rekoh.

ŠEZDESET I PETA GLAVA JA ĆU VAS OSLOBODITI

Gaz je, srećom, bio plitak; prijatna, tiha voda

dosezala nam je jedva do kolena. Na drugoj obali izvadio sam krpe iz bisaga i obrisao stopala i noge, navukavši posle toga opet čarape i čizme.

„Dublji je na proleće", objasni starica. „Tad je ovo jedini prelaz. 'Oćete da mi pomognete da siñem, ser?"

Uspravih se. ,,Na Ratnoj stazi naleteli smo na tako dubok gaz da

se nismo usudili da ga prejašemo, u strahu da nas ne odnese." Uhvatih staricu oko struka i spustih je s konja. „Držali smo jedni drugima kopče za uzengije i vodili konje, dok je voda ključala oko nas."

,,U proleće ne biste ni ovaj prešli, ser. Osim ako niste džin."

Klimnuh. „Bolje da odavde nastavim peške, ser. Hodaću što

brže mogu ako krenete za mnom. Je l' da nećete da me ostavite? Hoću da ga vidite i da popričate s njim, ser."

„Neću te ostaviti", obećah. „Moram oboje da vas pitam za put ka Utgardu."

„Moraćete baš sporo da vodite konja, da ne stignete pre mene."

Potvrdih glavom i ispratih je pogledom u noć. „Bolje da sačamo minut-dva, Gilfe", rekoh tiše. ,,A-ha." „Video si samo starca?" ,,A-ha. Dobar čovek." Gilf kao da je oklevao. „Dao

sam mu da me potapše." ,,Je li snažan?" Gilf razmisli. ,,Ne kao vi." U daljini se začu grubi glas. „Gerda? Gerda?"

„Sad je blizu", promrmlja Gilf. „Dovoljno blizu da čuje naše korake. I da mi čujemo

njega." Dohvatih uzde hromog pastuva. „Gladan sam." ,,I ja", rekoh. „Misliš li da će nam dati nešto za jelo?

Ti džinovi valjda imaju hrane u izobilju." ,,A-ha." „Gde je, uopšte, kuća? Jesi li je video?" ,,S druge strane brega." Nabacih uzde na vrat pastuva i popeh se u sedlo. „Trebalo bi da zateknemo ovce, svinje i druge

životinje. U najgorem slučaju, ukrašćemo jednu." Dotakoh mamuzama slabine pastuva i on poče šepavo da kaska.

„Imate svoj luk?" Luk i tobolac visili su sa leve strane sedla. Pokazah

mu ih. „Što pitaš?" ,,To ih oslepljuje", reče Gilf i produži ispred mene. Brdo nije bilo ni visoko ni strmo. Zastao sam blizu

vrha da bacim pogled na crne obrise udaljene domaćinske kuće koja je na mesečini delovala suviše velika i jednostavna.

„Ovamo, ser", pozva me starica. „Ispod drveta." „Znam." Spustih se na tlo i povedoh pastuva. „Pas je već ovde." Bio je to grubi muški glas. „Dobar

pas." ,,Da, jeste." Zaleći što nemam baklju, pridružih im

se, ostavivši pastuva da pronañe sebi večeru u suvoj travi. ,,Ja sam vitez iz zamka Ravnozid, oče. Zovem se ser Ejbl od Visokog srca."

„Ejbl", reče starac. „Imao sam brata koji se tako zvao."

Klimnuh glavom. ,,To je lepo ime." ,,On se zove Bertold, ser", reče Gerda. „Hrabri

Bertold, tako su ga zvali kad je bio mlad." Na maloj fleki mesečine, uspeo sam da vidim kako

ruka Hrabrog Bertolda traga za njenom, a onda je i pronalazi.

ŠEZDESET I ŠESTA GLAVA ŠTA LI SAM ONDA JA?

Naravno da sam shvatio o kome se radi. Poželeo

sam da ga zrlim i zaplačem, ali znao sam da on nikad ne bi poverovao ko sam. A čak i da poveruje, opet bi mislio da sam njegov izgubljeni brat. Ne bih mogao da se nosim s tim. Rekao sam najdubljim mogućim glasom: „Bezbedno sam ti doveo Gerdu, kako sam i obećao. Vas dvoje imate o čemu da pričate, a mene čekaju neodložni poslovi u Utgardu. Kako da stignem tamo?"

„Krenite ka severu", promrmlja Hrabri Bertold. „Sledite zvezdu. Samo toliko znam."

„Nikada nisi bio tamo." ,,Ne, ser." „Nisam ni ja", reče Gerda. „Sigurno ste čuli neke

priče." ,,To je zlo mesto, ser, čak i za Angrode. Ne sviña mi

se što mladić kao što ste vi ide tamo." Hrabri Bertold pruži ruku ka meni. „Smem li da vas dodirnem? Zvučite kao moj brat." Dotakoh ruku Hrabrog Bertolda. „Veća od moje." Njegova šaka potapša moju. „Moj

brat je tušno momče, nije ovakav." „Sad se sećam Ejbla", reče Gerda. „Tada jeste bio

još mali, ali sad je sigurno tu negde, kao ti." „Ejbla su odveli. Godinama ga nije bilo. Kada se

vratio, nije bio mnogo stariji. Bilo je to prošle godine. Ili pretprošle." Hrabri Bertold zastade, iako bela brada nastavi da mu se drmusa, po čemu sam znao da ipak pomiče usne. „Mislio sam da će me izbaviti. Ko zna,

možda jednog dana. Bio je baš tanušno momče. A onda je porastao."

„Evo ti sad jednog Ejbla", podseti ga Gerda. Gilf tiho zašuška repom po opalim borovim iglicama.

„Nagovaram je da pobegnemo, ser", objasni Hrabri Bertold, ,,ali ona neće, a ja neću bez nje. Tako da smo i dalje ovde."

Klimnuh, mada on to nije video, a verovatno ni Gerda. „Znam. Rekla mi je da neće da beži."

,,To sam rekla zato što nisam znala da li da vam verujem, ser. Nije da neću. Volela bih ja, ali šta ako nas uhvate?" Govorila je Hrabrom Bertoldu. „Zato sam ga dovela. On je vitez, pravi vitez koji se ničeg ne plaši. On će nam pomoći."

„Baš njih briga za običan svet", promumla Hrabri Bertold.

„Pomoći ću vam, ako budem mogao", rekoh, ,,ali nema smisla da vas vodim sa sobom u Utgard, jer tamo moram da oslobodim svog slugu." Uzdahnuh, pitajući se da li ću uspeti sve to da izvedem. „Njega i ženu po imenu Ulfa koja mi je jednom pomogla. Pretpostavljam da je Puk sada slep, ali svejedno treba da ga oslobodim. U stvari, moram da ga oslobodim." Na kraju, sasvim nesmotreno rekoh: „Baš kao i tebe i Gerdu."

„Hvala vam! O, hvala vam, ser!" „Posle svega, moram da pomognem izvesnom

baronu da prati blago koje je nosio za kralja Gilinga. A onda možda i da pronañem Svona i Ljuždera. Svon je moj štitonoša. Ljužder je... Pa, mislim da ne biste razumeli. Ali, voleo bih da su sada ovde. I on i Svon."

Jedan novi glas oglasi se kraj mog lakta: ,,Ja ću ih pronaći umesto tebe ako želiš, gospodaru."

Gerda ispusti kratak uzvik. „Ne još", rekoh Uri. „Baš sam se pitao gde ste vas

dve." „Razgonile smo mule, naravno. Da nije bilo nas,

Angrodi bi ih do sad već pokupili." „Jesi l' crna po celom telu?" upita Gerda. „Jedva te

vidim. K'o da sam slepa." „Ja sam Vatrena elfkinja", objasni Uri i zasvetli

poput usijanog žarača. „Došla si da me mučiš?" zagrme Hrabri Bertold.

,,Pa, daj sve od sebe, pokaži sve što znaš." „Ja izvršavam zadatke svog gospodara", objasni

Uri. „Ako želiš da te neko muči, pronaći ću dobrovoljca čim ugrabim vremena."

Hrabri Bertold ispruži ruku i ščepa je za vrat. „Eto. Uhvatio sam je, ser Ejble." „Molim te da je pustiš. Ona nije ni vaš ni moj

neprijatelj." Tek kada je leva šaka Hrabrog Bertolda pronašla

Urinu ruku, on pusti njen vrat. „Uopšte ne deluje stvarno. Uvek je tako." „Elfi su ovde manje stvarni od nas, ali i sa nama je

tako." Iznutra su me izjedale sumnje. Ipak nastavih. „Uri i Baki - Baki je isto elfkinja - pod našim suncem postaju blede i slabašne."

„Zar mu nećete naložiti da me oslobodi, gospodaru?" reče Uri. „Šta sam skrivila vama ili njemu?"

„Pusti je, Berte", šapnu Gerda i klepi ga po ruci, ali Hrabri Beold ne popusti.

,,Pa, svojevremeno si me zgrabila i podigla u vazduh", rekoh, ,,ti, Baki i još neke vaše drugarice." Zastadoh i sabrah misli. „Bolje da nisi pitala."

„Recimo onda da nisam." „Prekasno je za to." Protrljah bradu. ,,Da li sam u

Elfrisu bio stvarniji od tebe i Baki? Garsek mi je rekao da jesam."

Gerda se nervozno zakikota. ,,To su pitanja za filozofe, gospodaru." ,,Ti i Baki često ste me posećivale ovde. Zašto se

Garsek nije nikad pojavio?"

,,To su zli elfi, ser Ejble", izjavi Hrabri Bertold. ,,Ne verujte im!"

„Previše puta sam im poverovao." Ponovo uzdahnuh. „Zašto se Garsek ne pojavljuje, Uri?"

„Već si me pitao, gospodaru. Što njega ne pitaš?" „Nema potrebe, jer znam odgovor. Baš kao i ti.

Zašto ga onda prećutkuješ?" Nadao sam se da zvučim kao da mi je odavno sve poznato.

Uri nije odgovarala. Vatra u njoj zgasnu, tako da je na trenutak Hrabri Bertold u ruci držao parče prazne tame.

,,U redu, hajdemo na sledeće pitanje koje ti nikad nisam postio. Pošto vas elfa ima na hiljade i pošto imate ceo Elfris na raspolanju za borbu..."

,,Ne za borbu kao što je vaša, gospodaru." „Zašto Garsek traži od mene da se borim protiv

Kulili? Čitava vojska elfa nije uspela da je ubije, ali Garsek, koji se plaši da doñe ovamo i razgovara sa mnom, ipak traži da je ubijem za njega. Zar to nije pomalo čudno?"

„Smem li otvoreno da govorim, gospodaru?" „Naravno", rekoh. „Postoje viši interesi. O njima nije dobro

raspravljati pred osobama bez časti." „Misliš na Gerdu i njenog prijatelja." ,,Da, gospodaru." ,,Ne mislim da su oni bez časti. Ali, u redu, neću

više da te gnjavim. Reći ću još ovo, a onda prelazimo na druge teme. Stvar je u tome što se Garsek jeste pojavio ovde, u Mitgartru. Došao je kada sam bio ranjen i malo smo popričali na Trgovcu sa zapada. Došao je i kada smo bili na Kuli na Staklenku. Jesam li obećao da ću reći još samo jednu stvar? Samo jednu?"

,,Da, gospodaru." „Nije to bilo obećanje", dobaci Gerda. „Ako i jeste,

prekršiću ga", rekoh. „Uri, hoću da ti kažem da Garsek

deluje nestvarno u oba sveta. Čak i pod svetlošću zvezda izgleda poput tankog, plavog stakla. Da li ti je to dovoljno, Uri?"

,,I više nego dovoljno, gospodaru." „Shvataš li sada da znam odgovore na sva pitanja

koja sam ti postavio?" ,,Da, gospodaru. Tvoja sam robinja, gospodaru.

Tvoja pokorna obožavateljka." „Kada se vratiš u Elfris, prenesi sve to Garseku. Zar

se ti i Baki ne nalazite tamo s njim kako biste ga izveštavale o meni?"

„Gospodaru, nemamo izbora!" Slegoh ramenima. „Gde je Baki?"

„Još uvek razgoni mule, gospodaru." Uri kao da je veoma, veoma laknulo. „Ostalo je još nekoliko koje Angrodi nisu pohvatali. Ona ih plaši na razne načine, kao što sam i ja radila dok ih je bilo više. Takoñe, poprimale smo tela magaraca i sličnih životinja kako bi Angrode navele na pogrešan trag."

„Šta će da radi kada uhvate i poslednju mulu?" „Doći će ovamo, gospodaru, da nas izvesti o tome." „Dobro. Hrabri Bertolde, da li je ono na severu

kuća tvog vlasnika?" „Sigurno jeste. Nema nijedne druge u blizini." „Jeste, ser", dodade Gerda. „Zove se Bajmir i nigde

nema goreg gazde." „Zar taj Bajmir ne drži stoku? Ne vidim štalu." Hrabri Bertold se zakikota. „Nije sve u očima, gos'n viteže. Šta je s druge strane

kuće. Kuća jeste velika, al krave su male." „Shvatam. Ko ih muze?" ,,Ja, ser." „Odlično. Gilf i ja smo umorni i gladni. Kao i moj

konj. Prespavaćemo u štali. Nemoj da kažeš gospodaru." „Neću, ser." „Odosmo sada. Povešćemo i Uri sa sobom. Da li ćeš

moći da nam pronañeš nešto za jelo kada se vratiš kući?"

„Naravno, ser. Uradiću to." „Hvala ti. Odlazimo ujutro. Ništa nećemo ukrasti,

niti ćemo načiniti bilo kakvu štetu." „Šta će biti s nama, ser?" upita Gerda. „Rekao sam vam da prvo moram da odem do

Utgarda po Puka i Ulfu. Kada izbavim njih, vratićemo se ovamo i povesti vas na jug."

„Dobar ste vi čovek! Znala sam to čim sam vas ugledala sa starom gospom, ser."

„Nemam da vam platim", promrmlja Hrabri Bertold. „Voleo bih da imam."

„Platićeš hranom iz gazdine kuhinje." Nisam shvatio Gerdine reči tako da ih zanemarih. „Sad oslobodi Uri."

Hrabri Bertold me posluša, a Uri iskoči iz senke bora pravo na mesečinu.

„Hvala ti, gospodaru!" „Nema na čemu. Idi i baci pogled na imanje. Posle

se vrati i ispričaj mi šta si videla." Hromi pastuv je za sve ovo vreme dobrano odlutao

niz padinu, ali Gilf ga začas sustiže. Kada smo sišli s vrha (i našli se na oko pola kometra od Bajmirove glomazne kuće), Gilf reče:

„Šta li sam onda ja?" Upitah ga šta pod time misli. „Pomenuli ste Garseka. On ovde nije stvaran." „Nije baš tako." Razmišljao sam šta da kažem.

„Sećaš se čoveka s krilima?" „Naravno!" „Dopao ti se." „Veoma!" „Onda si verovatno primetio da deblo na kojem je

sedeo nije izgledalo stvarno poput njega. Kao ni jezero ili šuma. To ne znači da su zaista bili nestvarni ili da su se

promenili. Mitgartr je ostao isti, ali taj je čovek bio stvarniji od ovog sveta i svega na njemu. Kada Uri i Baki preñu iz Elfrisa kod nas, čine ti se stvarnim koliko i mi. Ali nisu. Primetićeš kad ih obasja sunce. Videlo se to i na Garseku kada se pojavio ovde."

Gilf je nekoliko minuta hodao u tišini, a onda upita:

„Jesam li ja sad takav? Ili sam takav kada se borimo?"

,,Ne znam. Stvari su mi sada jasnije nego pre, ali ipak ne shvam sve. Možda nikad i neću shvatiti."

,,Da li sam stvarniji ovako? Ili onako?" „Možda si stvaran u oba oblika. Znam da želiš da

pričamo o tebi, ali daj da se vratimo na Garseka. Ti si za mene još uvek misterija. Ali, mislim da sam u njega polako proniknuo. Doveo si ga da me leči. Da li ti se dopao?"

,,Ne baš. Ali, rekli su mi da će vas izlečiti." „Meni je rekao da me je izlečilo more. Ali, kasnije,

dok sam ležao povreñen u Ravnozidu, Baki me je izlečila. Ti nisi bio tamo."

,,Ne." „Ugrizao sam je i pio njenu krv. Zvuči grozno kada

tako kažem." „Meni ne", izjavi Gilf. ,,E, pa, meni zvuči. Doduše, uopšte nije bilo

grozno. Naprotiv, svidelo mi se. Nakon toga sam bolje shvatao elfe. Možda se Garsek ne bi ni popeo ovde da mu otac nije čovek. Da li su ti Kelpiji savetovali da se njemu obratiš? Sigurno su oni."

,,A-ha." „Možda oni piju njegovu krv kada se povrede.

Jesam li ti pričao o zmaju? Odnosno, o onom zmaju u koga se Garsek pretvorio?"

Gilf podignu iznenañeni pogled. ,,Av!"

,,Da, i mene je šokiralo. Ali, još više sam se iznenadio kasnije, kada smo se razdvojili. Tek tad se prisetih onog uskog stepeništa na Staklenku i himera koje se obrušavaju na nas. Meñu njima su bile i Uri i Baki."

Gilf ozbiljno zabrunda. „Zmajevi lete. Video sam slike u Ravnozidu. Jedna

se nalazi na zidnom reljefu, a druga na velikom bokalu iz kojeg vojvoda Marder pije za vreme ručka. Zmajevi su imali krila."

,,A-ha." „Osim toga, video sam Setra kako leti. Dakle, ako

Garsek ima tu moć, zašto nije tada postao ogromni, krilati zmaj? Razjurio bi himere. Ti ne možeš toliko da se izmeniš, zar ne? Samo postaneš veći i opasniji, onako kako sam video?"

,,Da." Gilf se zaustavi i podignu prednju šapu kako bi pokazao ka ogromnoj kući od grubo tesanih dasaka sa kosim krovom ka kojoj smo se kretali. ,,Da priñemo s druge strane?"

Razmislih, a onda odmahnuh glavom.

ŠEZDESET I SEDMA GLAVA OVDE IZGUBIŠ POJAM O VREMENU

U štali je bilo mračno kao u tunelu, ali Gilf nanjuši

kukuruz za pastuva koji je, gotovo podjednako brzo, pronašao korito s vodom. Skinuh mu bisage, sedio i uzde. Dok sam tražio gde ću da ih odložim, slučajno udarih u merdevine koje vode ka seniku. Nakon mrklog mrkaa štale, na mesečini koja je obasjavala senik moglo se bez problema čitati. Vilama svukoh pola plasta sena za Gilfa i pastuva, a onda skuh čizme i zaspah čim sam legao.

Probudila me je grmljavina - munje, gromovi i naleti kiše koja se probijala kroz svaku pukotinu na

krovu. Pridigoh se, isprepadan i zbunjen, a kada je sledeći put sevnulo, ugledah pred sobom ružno lice ledenog džina kog sam pre mnogo godina video kraj Grifona - džina zbog čijeg sam lica i ogromne pojave otrčao pravo do Hrabrog Bertolda da ga upozorim na opasnost.

„Šta si mislio, da neću videti tragove konja?" Džinov glas bio je dubok i hrapav i verovatno bi me

nasmrt uplašio da sam ga iznenada čuo za sunčanog letnjeg dana. Ovako ga je ublažila grmljavina. „Mislio si da će ih sprati kiša, zar ne?"

Odmahnuh glavom, zevnuh i protegnuh se. Odgovaralo mi je što pre borbe hoće da popriča sa mnom.

„Nisam znao da će da padne kiša, niti me je bilo briga da li ćeš videti tragove kopita."

„Šunjao si se. Krio." „Bože sačuvaj." Ustadoh i otresoh sa sebe seno,

pitajući se sve vreme gde je Gilf. „Putovao sam noću. Moram hitno da se sastanem sa kraljem Gilingom, tako da sam terao konja do iznemoglosti. Da si bio budan, zamolio bih te za hranu i smeštaj, ali svetla su bila pogašena. Ušao sam ovamo i sam se snašao. Da nemaš nešto za doručak?"

Munja opet sevnu i ja uz olakšanje shvatih da ogromna glava nije odsečena od tela, već da ju je samo provukao kroz otvor na podu senika.

„Vitez, zar ne?" „Tako je. Ja sam ser Ejbl od Visokog srca i

zahvaljujem ti se na gostoprimstvu." Sledeća munja osvetli šaku koja je letela ka mom

licu. Izvukoh Mačolomca i zamaimuh u mraku ka njoj. Za odvratnim zvukom pucanja kosti usledi bolni krik džina.

Cela štala zatresla se kada je udario u zid. Kroz dobovanje kiše na trenutak čuh bat koraka. Zatim se u

daljini zalupiše vrata. Pomislih da je otišao da zaleči ranu ili možda uzme

neko oružje. Pitanje je bilo samo da li je zabravio vrata. Ne, rekoh sebi i spustih se niz merdevine. U stvari,

postoje dva pitanja. Drugo glasi: kako ću ga uopšte pobediti?

Napolju je stajao Hrabri Bertold, negde izmeñu kuće i štale, utirući štapom put kroz pljusak. Na grudima je držao nešto umotano u krpe.

„Ovde sam!" viknuh i potrčah ka njemu, skvasivši se do gole kože i umalo se ne okliznuvši kada sam izašao iz štale.

Napipao me je štapom, a onda pokušao da mi preda zamotjak.

„Tražio sam vas sinoć. Rekli ste da ćete biti u štali i ja sam svuda bockao, ali vas nisam pronašao."

„Spavao sam u seniku." Bilo me je sramota. „Trebalo je da te se setim. Izvini."

On me dohvati za ruku. „Povredili ste mog gospodara?" „Pokušao sam. Mislim da sam mu slomio kost na

ruci." „Bežite onda!" Munja osvetli njegovo zgrčeno lice i

prazne očne jabučice u kojima su nekad bile dobroćudne, smeñe oči.

„Je li te on oslepeo?" „Nije važno. Ubiće vas!" „Važno je. Da li je to bio on?" „Svi to rade." Osetih paniku u njegovom glasu.

„Morate da bežite. Odmah!" ,,Ne. Sakrij me u kući. Najbolje u kuhinji." Tamo se nalazilo pedeest noževa, ali napravljeni po

meri slabašne žene koja ga je služila a ne Bajmira, jedva da su bili veći od mog bodeža.

„Evo ga, stiže", dobaci jedna od žena dok sam preturao zveckavu fioku. U očaju ščepah kolac sa

velikog ognjišta, dovoljno velik da primi četiri vola. Na jednom kraju bio je savijen u obliku ručke, a sa druge strane zašiljen da proñe kroz meso. Ubacih taj kraj u zažareno ugljevlje, osetivši kako borbeno more tuče mojim venama iščekujući oluju.

Kada je Bajmir konačno upao na vrata, prepone mu se nañoše u visini mojih očiju i ja sjurih oštar kraj koca u njih.

Kada se presavio, zaboh mu ga u grlo. Da nisam odskočio u stranu, srušio bi se na mene.

Izvukavši kac, primetih da ga je pri padu savio. Ispravih ga preko kolena.

,,Je li to on?" promuca Hrabri Bertold. ,,To što se srušilo?"

Sve tri zapuštene i mršave žene uveriše ga da jeste. Dohvatih Bajmirorvu levu čizmu i ispravih mu nogu.

„Sada, kada ovako leži, ne izgleda tako velik." „Paz'te na krv", prošapta jedna od žena. ,,Da se ne

okliznete, ser." „Potrudiću se." Izbegavao sam taj uzavreli slap zbog

svojih čizama, mada sam dolazio u iskušenje da izgazim ružna, sitna stvorenja koja su plivala u njemu.

„Četiri i po koraka. Odnosno četiri i po metra, ako je korak jedan metar. Nije na odmet znati."

Okrenuh se ka Hrabrom Bertoldu i spustih mu ruku na rame.

„Moram u Utgard, kao što sam ti sinoć rekao, ali vratiću se što pre. U meñuvremenu, hoću da zajedno s ovim ženama isečeš Bajmirovo telo i rešiš ga se kako znaš i umeš. Ako drugi Angrodi pitaju..."

,,Da, momče. Što si stao?" „Vetar. Vetar je u dimnjaku." Divlji severnjak tad se oglasi, kao da me čuo. ,,U ovakvoj oluji? Velik je to dimnjak i u njemu

uvek vlada promaja, ser." „Moram da idem. Gilf je, izgleda, već otišao za

Valočevim čoporom, mada ih noćas nisam čuo. Da li je moj konj i dalje u štali?"

„Valjda jeste, ser. Bio je tamo kada sam vas tražio. Tamo vam je i sedlo."

„Doći ću čim... doći ću što pre." Zgrabih ofucani zamotuljak iz ruku Hrabrog Bertolda, spakovah ga pod mišku i ponovo izleteh na oluju.

Prisetih se da najbliža šuma, ona u kojoj su se sreli Gerda i Hrabri Bertold, leži sa druge strane kuće. Nastojeći da mi vetar ostane s leve strane, obo sam konja tako snažno da mu voda i blato naprosto eksplodiraše pod kopitima.

Munje su obasjavale debla obrasla mahovinom i ja dozvah Diziri. Nije bilo odgovora, ali kiša prestade da pada.

Pod tim ne mislim da se smirila, već da je potpuno stala. Prtalo je da seva i grmi, a sa lišća iznad moje glave, čak i kada sam ga protresao šakom, ne spusti se više nijedna ledena kapljica. Oko mene je i dalje vladala tama; tama više zelena nego crna. Sa obronka neke daleke planine čulo se zavijanje vuka.

Nastavih da jašem, prešavši grgoljavi srebrni potok koji ovde, u Jotunlandu, nije bio ni rečica. Sunce se nije rañalo, zvezde nisu sjale; ipak, nešto kao da je rasterivalo zelenu tamu. Iako je vazduh bio pouno nepomičan, osim tamo gde sam ga uskovitlao svojim dahom, var je šuštao u krošnjama, dozivajući hiljade imena.

Meñu njima i oba moja. Zauzdah konja i oslušnuh, podigavši se u sedlu. „Valevejn, Vejs, Vortigern, Kjot..." Imena koja sam čuo, ona moja, nisu se ponovila.

„Ivajn, Gotfrid, Ajlhart, Palamedes, Duah, Tristan, Albreht, Karadok..."

Neko je trčao ka meni - trčao, saplitao se, opet trčao. Čuo sam ga kako diše i jeca pre nego što se liiće

razmaklo i dozvolilo tinejdžeru unezverenog pogleda i iscepane odeće da me uhvati za čizmu.

,,Ko si ti?" upitah. Usta mu se otvoriše i zatvoriše, ali iz njih dopreše

samo jecaji. „Sav si prljav i, reklo bi se, nasmrt isprepadan. Juri

li te neko?" Ne prestajući da jeca, dečak odmahnu glavom.

„Ovo je Elfris, zar ne?" Zastadoh tada da osmotrim okolinu. „Mora da jeste, ali ti očigledno nisi elf. Zašto si trčao?" Pokazujući na svoja usta, on opet odmahnu glavom. „Gladan si?"

Dok je klimao glavom, u očima mu se video tračak nade.

,,Pa, nemam ništa... Čekaj samo malo." U zamotuljku Hrabrog Bertolda bila je jedna

povelika vekna belog hleba i komad sira. Prvo prelomih veknu, a onda i sir, pa dva manja dela pružih dečaku. Hleb je bio svež, sir ukusan.

„Slobodno pričaj za stolom", rekoh, progutavši prvi zalogaj. „Kao dečak bih s bratom najčešće odmah navalio na hranu, ali u zamku vojvode Mardera se ne jede tako. Valja prvo popričati o vremenu, lovu ili nečijem novom konju."

Ponovo upirući u svoja usta, on odmahnu glavom. ,,Ne možeš da govoriš?" On klimnu. Spustih se u sedlo. „Progutaj sir i zini. Da malo pogledam." Dečak me

posluša. „Jezik je na svom mestu. Pomislio sam da su ti ga

odsekli." On odmahnu glavom. „Lord Bil mi je jednom rekao da se pravi oblik

svakog bića ukaže kada ga udariš veštičjom leskom po licu. Možda bi uspelo i na tebi, ali nigde ne vidim lesku. Je li ovo tvoj pravi oblik?"

On klimnu. „Možda si tako roñen?" On odmahnu glavom. „Znaš, poznat si mi odnekud." Pokušao sam da se

setim dečaka koga je Modguda poslala po Puka. „Kako si se našao u Elfrisu?" On pokaza na mene. ,,Ja sam te doveo?" On klimnu, i dalje uplakan.

„Upravo sada?" Odgrizoh još jedno parče sira i razmislih o tome. „Pratio si me od Bajmirovog imanja?" Dečak odmahnu glavom.

„Ipak, ja sam te doveo?" Ponovo klimnu. Pucnuh prstima. „Tag!" Dečak radosno klimnu glavom bar deset puta. „Bio sam u Elfrisu s tobom pre mnogo godina. Mada ne deluje tako. Koliko dugo si ovde?" On slegnu ramenima.

„Izgleda da je uvek tako. Ovde izgubiš pojam o vremenu. Možda, u stvari, ono i ne teče. Hajde da vidimo. Odvela te je kraljica." Tag uplašeno klimnu.

„Rekla je da ima nešto da ti kaže ili da te pita. Otišli ste i nikad se niste vratili."

Tag odmahnu glavom. „Vratili ste se? Kada?" Tag pokaza prstom na tlo pod svojim nogama. „Sada?" Tag klimnu. „Upravo sada dolaziš od nje?" Ponovo klimnu. „Odvedi me do tog mesta, važi?" Opet klimanje. „Hajdemo onda!" Pokazao je na pastuva. U pogledu mu se naziralo

pitanje. ,,U pravu si." Dohvatih uzde. „Brže ćemo jahati

nego hodati, čak i kroz ove krošnje." Pustio sam ga da se popne u sedlo i smestio ga iza

sebe. „Drži se za jabuku i pokazuj na koju stranu. Biraj

najkraći put."

Ponovo zaplakavši, on pokaza. Zabih pozajmljene mamuze u slabine pastuva.

ŠEZDESET I OSMA GLAVA U PEĆINI GRIFONA

Sumrak nas je zatekao u planinama, ulogorene

pokraj brzog potoka. ,,0vo nije Eifris." To sam već nekoliko puta

pomenuo. Kao i ranije, Tag samo ojañeno zaklima. „Mislim da se sve promenilo u onoj klisuri. Čini mi

se da joj je jedan kraj u Elfrisu, a drugi ovde. Bar za nas. Bar za sada. I ranije sam prelazio slične planine, a možda i baš ove, iako se odavde ne vidi Raa staza. Jesi li se ovde rastao od Diziri?"

Tag ustade i prošeta po okolini, a zatim pokaza prstom i pozva me da krenem za njim. Bacivši zabrinuti pogled ka privezanom pastu, poslušah ga.

Kada smo stigli do isklesane stene iz koje izvire potok, oko nas se već skupila tama. Voda je izbijala iz velike pećine. Isprva mi se učini da se oštro zakrivljeni svod pruža i ispred ulaza, tako da je dugačka, glatka stena preko koje je tekla voda delovala poput trema. Tek kada sam se vratio do vatre i poneo dve zapaljene grane sa sobom, primetih na njoj oči orla i zašiljene uši. Krenuo sam ka njima, dok su me Tagovi oduševljeni osmesi i pokreti podržavali u tome.

„Tamo je opasno!" Okrenuh se, ali tama je skrivala govornika. „Nekad mi je to bio dom." Glas je bio dubok, spor i šuškav - i sigurno nije

poticao sa ljudskih usana. Podigoh zapaljene grane, mašući njima kako bih razgoreo plamen. Na prednjoj strani litice stajalo je nešto ogromno, avetinjski belo i neljudsko.

„Snaga ti neće pomoći u borbi prptiv Grengarma",

objavi prodorni glas, ,,sve dok ne osvojiš Eternu. Što ćeš i uraditi. Ali mudrost, čak ni kad je stekneš, neće ti pomoći."

Belo obličje raširi krila od kojih je svako premašivalo Bilov šor. Stvorenje se vinu u vazduh i munje mu zasvetleše oko krila. Vetar koji su ona nadigla ugasi baklje, obori Taga na zemiju i umalo ga ne otkotrlja u brzi potok. Na trenutak, koji kao da se protegao u čitav sat, avetinjska figura zakloni mesec, a onda nestade.

Pomogao sam Tagu da ustane i zgrabio ga za ramena.

„Diziri nije ovde, zar ne?" Ćutao je, a u mraku nisam video da li klima ili

možda odmahe glavom. „Slušaj me sad", rekoh, „dobro me slušaj. Rekao

sam ti da me odvedeš do Diziri, a ne ovamo. Ona je pominjala taj mač - obećala je da će mi ga nabaviti. Zbog toga nisam prihvatio nijedan drugi. Nisam želeo zamenu. Nisam želeo kompromis. Želeo sam Eternu, mač koji mi je namenila. Sada, meñutim, to uopšte nije važno. Sada želim samo nju."

Tag poče da jeca i ja mu pustih ramena, shvativši da ga prejako stežem.

„Samo nju." Udarih ga vrhom čizme po nozi kako bi shvatio šta mu govorim. „Slobodno ostani ovde, ako želiš. Ja odoh nazad do vatre."

Pri povratku, sve vreme je koračao uz mene, a kada smo konačno stigli, nabacih grane koje smo nakupili na vatru i rekoh: „Plaši te stvorenje koje nam se obratilo. Plaši i mene. Šta je to?"

Zurio je u mene ćutke. „Grifon?" On klimnu. „Sigurno si ga već video kada si bio ovde sa Diziri.

Ne verujem da ih je mnogo ostalo. Većina ljudi, doduše,

tvrdi da nikad nisu ni postojali. Razumni ljudi ne veruju u čudovišta." Zatim dodadoh, više sebi u bradu: „Prema tome, ne postoje ni ljudožderi. Ljužder je, meñutim, više nego stvaran. Verovatno se plašiš da će te grifon pojesti." . Tag ponovo klimnu.

,,IIi zmaj, pošto je on tamo unutra. Tako kaže Grifon. Grearm je zmaj, onaj koji drži moj mač. Jesi li i njega video?"

Tag odmahnu glavom. ,,Pa, i nećeš. Idemo u Utgard. Samo da znaš da ti je

tamo sestra i da idemo da je izbavimo odatle. Nemaš ćebe?" On beznadežno odmahnu glavom.

„Uzmi podlogu za sedlo, ali pre toga nakupi još drva za potpalu. Nemoj da si legao pre nego što to uradiš."

Dok je skupljao oborene grane retkog rastinja kraj vode, ja sam izvadio postelju iz bisaga i legao.

„Ako odlučiš da se sam vratiš u Glidem", rekoh, „srećan ti put i dobra ti zabava. Ali, uzmeš li nešto moje, biću ti za petama. Ako te ne dohvate Planinski ljudi, ja sigurno hoću. Upamti to."

*

U snu sam postao nepoznati dečak koji trči preko

poljane sa drugim dečacima. Uhvatili smo zeca u zamku i plakao sam zbog njegove smrti i zbog neke neizmerne tuge koja me je ophrvala. Odrali smo ga i očistili, a onda ispekli iznad vatrice od zapaljenog pruća. Zagrcnuo sam se i srušio preko vatre. Tu sam i skončao. Zeleo sam da sačuvam kosti za svog psa, ali bio sam mrtav, a pas se pridružio Divljem lovu, dok je vrelo zečje meso gorelo u mom grlu.

*

Kad sam se probudio, još je bio mrak, ali noć beše

već odmakla ka jutru. Tag je čučao i plakao sa druge strane sada gotovo ugasle vatre oko koje je i dalje bilo naslagano dvadesetak grančica.

Ustavši, sakupio sam ih i ubacio u vatru. „Čega se plašiš?" upah ga. Pošto mi nije odgovorio,

sedoh pored njega i prebacih mu ruku preko ramena. „Šta je bilo?"

On pokaza na svoja usta. ,,Ne možeš da govoriš. Znaš li zašto?" Jecajući, on klimnu i pokaza ka meni. „Da li ti je Diziri to učinila?" On ponovo klimnu. Nastavio sam da sedim sve dok

vatra nije ponovo zgasnula, nadomeštajući njegovo ćutanje pričama o Diziri i svojim nedavnim avanturama. Na kraju mu rekoh:

„Hteo si da odem u planine u kojima živi zmaj. Da li ti je Diziri rekla da ćeš tako progoviti?"

On pokupi parče nagorelog drveta i nacrta dugačku liniju na ravnom kamenu, a onda je ukrsti sa još jednom, kraćom. „Mač?" Tag klimnu.

„Progovorićeš ako doñem do Eterne?" Nasmejao se kroz suze, energično potvrñujući glavom. Oči mu se zacakliše.

Podigao sam se na noge. „Ostaviću te ovde da paziš na konja. Slobodno uzmi

ćebad, ali ne diraj luk i tobolac. Odrastao si u šumi, zar ne? Naravno da jesi. Onda znaš da postaviš zamke. Sigurno si gladan, ali moraćeš sam da pronañeš nešto za jelo, pošto smo pojeli sav hleb i sir." Na trenutak sam zastao. ,,Da sam na tvom mestu, ne bih se vraćo u Elfris", rekoh na kraju.

Uklesano lice grifona (kada sam mu prišao i proučio ga na dneom svetlu) bilo je veće nego što sam mislio; ogromno, prastaro i orulo. Golemi kljun uništio bi ceo autobus, a buljave, strašne oči zurile su sa prednje strane litice, na pola domašaja strele od mene.

Nešto me je brinulo kod tih očiju; dugo sam ih posmatrao, slegnuvši na kraju ramenima i spustivši se na kamen da izujem čizme i čarape. Kao da su pokušavale nešto da mi saopšte. Doduše, bio sam prilično siguran da ih ne bih razumeo.

Iz grifonovih usta izvirao je Grifon, leden i penušav. Iako mi je voda retko kad dosezala do kolena, hvatao sam se za svako zgodno mesto, verući se uzvodno čizama zataknutih za pojas. Pomislivši u jeom trenu da sam prevalio velik put, zaustavih se i osvrnuh oko sebe. Krug dnevne svetlosti u obliku uklesanih grifonovih usta delovao je dalek i drag poput Amerike o kojoj sam i dalje s vremena na vreme maštao, nalik izgubljenom raju koji svakim sledećim mučnim korakom postaje sve bleñi.

„Vitez", rekoh sebi, „nikad ne broji neprijatelje." Još jedan korak, pa još jedan. „Ali, voleo bih da pronañem Diziri - da je bar još jednom vidim pre odlaska."

Bene, nemam pojma kako sam već tada znao da će čak i sećanje na nju izbledeti. Ali, očigledno jesam.

„Voleo bih da je Gilf ovde", rekoh kasnije, kada je osunčani otvor postao sitan poput zvezde na nebu.

Ispred mene se ukaza svetlo. Požurih napred, boreći se protiv potoka koji je sada bio dublji ali sporiji - i upadoh u mračnu vodu izvora kojeg nisam video. Istog časa potonuh pod težinom verižnjače. Divljački se otimajući, provukao sam je ispod pojasa i preko glave i poslao na dno pre nego što sam shvatio da se neću udaviti. Pod vodom nisam disao, ali nisam ni morao. Otplivao sam ka površini (koja je dovala veoma daleko) i izvukao se napolje, kašljući vodu i tresući se.

Kada sam povratio dah, video sam da prostrana odaja u kojoj sam se zgurio nije baš sasvim mračna. Dve šupljine visoko na zidu - grifonove oči - propuštale su slabe sunčeve zrake koji su padali pravo na mali i veoma jednostavan oltar.

Otkrivši da sam i dalje živ i da moram da se

razgibam kako bih se ugrejao, ustadoh i približih mu se da ga bolje osmotrim. Kamena strana okrenuta ka meni bila je glatka i bezoblična, baš kao i gornja ploča, navlažena sitnim kapljicama koje su, poput kiše, sipile sa svoda. Druga strana je, medutim, bila isklesana. Iako uski snop svetlosti sa grifonovih očiju nije osvetlio ugravirane vijuge i šare, napipah ih prstima: „Kantel, Olou, Lo... Pozovi me i ja ću doći."

,,Ej, pa ja ne umem da čitam ovdašnje pismo", rekoh sebi. ,,Kako sam onda ovo pročitao?" Trenutak zatim dodadoh: ,,Pa to su elfska slova!"

Pridigoh se, zapanjen. Hiljadu sećanja preplavi me poput toplih, plavih talasa kristalnog mora. Setih se nasmejanih Kelpija koji su me odneli do Garsekove pećine, potopljenog ostrva, dugih, energičnih zamaha kojima smo doplivali do Kule na Staklenku.

Pozovi me i ja ću doći. „Onda te zovem", rekoh. Zvučalo je glasnije nego

što sam neravao i dugo je odjekivalo odajom. „Zovem grifona, odnosno onoga čiji je ovo oltar."

Reči utihnuše u šapat. Ništa se ne desi. Vratih se do izvora iz kojeg je isticala rečica koju

zovemo Grifon. U pećini nije bilo ni mača, ni grifona, ni zmaja; ali negde dole, duž zida, nalazile su se čizme, zajedno sa čarapama koje sam u njih zataknuo. Verovatno su plutale negde izmeñu površine i dna. Tamo se, na dnu, nalazila i moja verižnjača.

Otkopčah pojas, prebrisah Mačolomca i bodež i skinuh sve sa sebe. Pomislivši na snagu mora, zaronih.

Voda je bila veoma hladna ali bistra poput kristala - tako bistra da sam pod slabašnim svetlom iz pećine ipak video oko sebe. U dubini, gde više nije bilo svetla, nešto tamno promaknu ispred mog lica. Posegnuh rukom i dohvatih čizmu. Umirih se i pustih struju da me nosi uvis.

Isplivao sam na površinu uz pobednički poklič. Izbacivši čizmu iz izvora, izvukao sam se iz vode i seo, tresući se. Ako sam pronašao jednu, pronaći ću i drugu. A ako pronañem obe, pronaći ću i verižnjaču.

Ustao sam i izbacio vodu iz čizme. Čarapa je i dalje bila u njoj. Izvrnuh je i zajedno s ostalom odećom prenesoh do najsuvljeg mesta u pećini, malo dalje od oltara, tamo gde se pećina sužavala i spuštala. Raširivši prvo košulju i pantalone, zaronio sam još jednom u izvor.

Ovog puta nisam imao sreće i na površinu sam se vratio praznih ruku. Izašavši napolje, onako smrznut i zabrinut, odlučio sam da detaljno proučim pećinu pre sledećeg spuštanja u vodu. To će mi dati vremena da se odmorim i malo zagrejem.

Spustio sam se dvadeset-trideset koraka niz tamni prolaz iza oltara, ali ubrzo je postalo mračnije nego u olujnoj noći. Desetak tamnih otvora u zidu pećine vodilo je u manje i vlažnije odaje. Pretpostavio sam da Grengarm boravi u samom središtu planine, dole, niz dugački hodnik. Radovalo me je samo to što me neće videti. S druge strane, ni ja neću videti njega.

Zadrhtah setivši se Setra, a onda opet zaronih i spustih se dokle god su mi pluća dozvoljavala. Na kraju se uhvatih za nešto nalik komadu drveta.

Kada sam izronio, ustanovih da se radi o drugoj čizmi. Osećao sam se kao klinac za Božić. Onako iscrpljen i promrzao, na tren se uplaših da se neću izvući na suvo, ali ubrzo sam plesao na vlažnom kamenom podu pećine, načinivši čak i nekoliko nezgrapnih premeta pre nego što sam izvadio i drugu čarapu i spustio je pored prve.

Već sam ti rekao da su čarape ležale na ulazu u hodnik iza oltara. Bacivši pogled niz njega, otkrih da baš i nije toliko mračan. Zaključio sam da se ona potpuna tama do koje sam prošli put došao ipak nazi malo

dublje. Priviña ti se - eto šta sam rekao sebi. Kako to da

sam odjednom znao da čitam elfske zapise, prethodno u potpunosti zaboravivši da umem da ih pišem? Bilo mi je jasno da sam to, izmeñu ostalog, naučio u Elfrisu pre nego što sam se obreo u Parkinoj pećini. Elfi su izbrisali veliki deo mog sećanja - ko zna zašto? Vreme provedeno tamo kao da nije postojalo. Meñutim, ostavili su poruku koju treba da prenesem, neku priču o mukama koje su pretrpeli i nepravdi koja im je naneta. Iako se nisam sećao nijednog detalja, znao sam da su sećanja tu negde, nadohvat ruke, baš kao obrisi elfskih slova. „Poslali su te u znak nepravde koja im je naneta rekavši da se klanjaju", pomenula je Parka. Sigurno su mi, zajedno s porukom, preneli i znanje svog jezika. Možda nisu imali izbora.

Do tada sam se već vratio do izvora. Kako bih povratio verižnjaču, trebalo je da zaronim do dna, svojski se potrudim i dam sve od sebe. Planirao sam da se odbacim što više u vazduh i razbijem povinu vode poput strele.

Uspelo mi je. Ronio sam u dubinu sve dok me uši nisu zabolele, ali nisam stigao do dna.

Izašao sam na suvo i malo pronjuškao pećinom kako bih se zrejao i došao do daha. Na kraju sam pronašao kamen i, jedva ga ponevši, skočih s njim u vodu. Spuštao me je u dubinu, sve dok nije nestalo svetla. Tada mi se učini da je voda postala drugačija - nije bila ništa manje hladna, ali je ličila na ledeni, vlažni vazduh. Nisam se davio. Ta voda nije se više trudila da me utopi.

Iznenañen i uplašen, ispustio sam kamen i neko vreme nastavio lagano da plutam naviše, a onda kada se iznad mene pojavio uski krug plavog svetla, iz sve snage zaplivah ka njemu.

Ovaj put sam izleteo iz vode promrzao i izmoren, ali

ne previše zadihan. Tamo dole bio je Elfris, rekoh sebi. A elfriška voda zna ko sam.

Dno jezerceta u koje sam upao na Staklenku takoñe se nalazi u Elfrisu. Baš kao i more - tako je bar izgledalo kada su Kelpiji skočili sa mnom u vodu. Kao i ono jezero u kojem je nestao krilati čovek. Prema tome, i ovaj izvor završavao se verovatno tamo, mada sam sumnjao da bi svako ko zaroni završio u Elfrisu.

,,Ja ipak nisam svako." Odabrah dva manja, obla kamena.

Nešto se pomeri u ledenoj, slepoj dubini. Osetio sam blagu strjuu koju je pokrenulo. A onda, ispruživši ruke u kojima sam držao kamenje, osetih nešto novo. Nešto grubo i čvrsto. Nešto savitljivo. Isptih jedan kamen i dohvatih taj predmet. Nakon toga, ispustih i drugi.

Povratak na površinu boleo je kao sam ñavo. Nekoliko puta umalo ne ispustih tu ljigavu, bezobličnu stvar koja me je usporavala. Dodirnuvši je i proverivši koliko je teška, bio sam siguran da se radi o dvoslojnoj verižnjači koju sam uzeo od Najtira, zajedno sa još nečim što se uhvatilo u nju - nečim dugačkim, neobičnim, čvrstim i kvrgavim.

Izašavši konačno napolje, uhvatih se rukom za rub izvora i pracih sve što sam nosio na grubi pod pećine, okliznuvši se pri tom, ali na kraju se ipak uspentravši slobodnom rukom. Baš kada sam počeo da padam, ponela me je iznenadna bujica, gejzir koji je svakog časa postajao sve čudniji.

Nakon što sam se izvukao iz izvora i nekako otresao vodu sa sebe, provukoh prste kroz mokru kosu. U ušima mi je toliko zvonilo da nisam čuo muziku koja je tiho odjekivala pećinom. Drhtao sam, roptao i pljuvao, tresući glavom.

A onda sam je čuo. Jeziva i prožeta neprijatnim akordima koji su se

pojačavali i utišavali, melodija je, istovremeno i neobična i veoma poznata, skakutala poput plamičaka da bi zatim otpočela tužnu pesmu labuda kojem je lovčeva strela oduzela život. Prvo se nasmrt preplaših - a onda zažalih za nekim mestom kojeg se nisam sećao.

Protrčah pored oltara do prolaza u kojem sam ostavio odeću. Svetlašca ne veća od svitaca plesala su niže, u tami.

Obukoh se što sam brže mogao, ubacivši na silu noge u mokre čizme tako da mi se činilo da ću polomiti sve kosti.

U prljavoj verižnjači koju sam doneo sa dna bunara uplela se morska trava. Očistih je u hladnoj, bistroj vodi koja će kasnije postati Grifon. Jedan dobri, mrežasti pojas za mač bio je zakačen za verižnju i sa njega su visile korice optočene draguljima. Izvukoh sečivo do pola i razgledah ga. Bilo je crno, ali prošarano srebrom, što me odmah podseti na nož u Forsetiju.

Okrenuh ga na drugu stranu. Da li je zaista samo prošaran srebrom? Ili su to možda neki simboli? Je li potamneo od godina provenih pod vodom? Na tren bih pomislio da vidim zapise po njemu, ali bi se oni istog časa izgubili. Balčak je bio možda od zlata, možda od bronze, malčice pozeleneo od rñe.

Na hiljade jasnih glasova zapeva uz muziku - pojući kao u crkvi. Brzo navukoh verižnjaču. Mislio sam da će biti teža.

Moj pojas ostao je negde iza i kada sam otrčao po njega, voda u izvoru eksplodira i preplavi pod, a pena se diže do visokog svoda pećine. Iz te erupcije izroni njuška nalik olupini; ugledavši je, sakrih se u jedan od najužih otvora, majušnu pećinu u kojoj kleknuh iza jednog kamena i opasah se mrežastim pojasom, izborivši se sa draguljima ukrašenom kopčom brže nego što sam očekivao.

Kad sam se sledeći put osvrnuo, zmajeva glava bila

je iznad vode. Pod slabim svetlom, video sam crnu krljušt dok je tama iz njegovih očiju ceo svet bojila u sivo; kao da je upijala svaki tračak svetla.

Polako se dizao i verujem da je želeo da raširi krila, ali koliko god pećina bila široka i visoka za njega je bila premala. Krila je ispune napola rastvorena tako da je na tren sve bilo prekriveno zavesama od crne kože - zavesama koje vise sa opakih, zakrivljenih kandži, crnih kao od abonosovine.

Elfi koji su nagrnuli iz prolaza kako bi pozdravili Grengarma bili su zeleni poput mora, crveni poput vatre i šareni, dok je žena veznaa za oltar bila uvijena u svoju talasastu crnu kosu koja nije u potposti skrivala njene obline. Imala je kožu boje mleka.

Zurio sam u nju, zadivljen i uveren da se ne radi o ljudskom biću.

Jedan odeveni, bradati elf pokaza ka njoj, izrecitova nekakav govor upućen Grengarmu koji progutaše muzika i pesma, a onda pade na kolena, klanjajući se sve do kamenog poda.

Grengarmova usta se otvoriše i glas nalik stotini dubokih timpana ispuni čitavu pećinu.

„Došli ste s kopljima. S mačevima." Zakrijeni očnjaci koje nazreh u njegovim ustima bili su očito duži od mača koje je pominjao, oštri poput strela. „Šta ako Grengarm ne misli da je ta žrtva dovoljna?"

Pevači utihnuše. Harfe, horne i flaute prestadoše da sviraju. U daljini su se čuli udarci timpana, zvon zlatnih cimbala i daira. Srce mi je divlje tuklo jer sam se setio da sam, nekad davno, igrao poput plesača koji su pristizali u pećinu.

Pojavi se dvadesetak i više elfkinja, golih poput žene na oltaru, ali ukrašenih razigranom kosom. Poskakivale su i okretale se kao da svaka pleše na neku svoju muziku. Ili su možda sve zajedno plesale na neke nesaznatljive zvuke, prateći za mene isuviše složen

ritam timpana, cimbala i daira. Obrtale su se i spuštale na zemlju, stepovale i skale - i meñu njima ugledah Uri.

Sklopivši krila, Grengarm se pokrenu kao velika zmija, krenu ka oltaru. Plesači se razbežaše i ja, gotovo nesvesno, isukah mač koji sam pronašao.

Istog trena, avetinjski vitez stade pred Grengarma, vitez sa mačem podignutim iznad glave, i povika:

„Stani, crve, il' nestani!"

ŠEZDESET I DEVETA GLAVA GRENGARM

Zmaj uzmaknu poput kobre, dok mu se na vratu

pojaviše krila manja od onih na leñima. ,,Ko je preturio tvoj kamen, utvaro, pa da ustaneš

protiv Grengarma?" ,,A ispod kojeg kamena si ti ispuzala, senko?"

uzvrati avetinjski vitez. „Ovo nije naše delo, gospodaru", progovori onaj

odeveni, bradati elf, i dalje povijen do zemlje. „Vidim da je Setr umešao svoje prste."

„Setrova ruka je snažnija od ovoga." Grengarm kao da se zavljao. „Utvaro, sablasni viteže, šta ćeš raditi ako zapalim stručak velenduha? Ili prizovem bogove vaših mrtvih? Zar te neće uništiti moj dah?"

Znao sam koji mač držim u rukama tako da izañoh iz skrovišta.

,,On poziva drugog viteza, svog prijatelja!" Grengarm se okrenu brže nego što sam očekivao.

Prvo je, put vojne trube koja najavljuje juriš, bljunuo vatru ka meni, a onda me napao. Zaleteh se na njega stegnuvši balčak obema šakama i, poluslep od vatre i dima, čuh kako oštrica zveči meñu njegovim očnjacima. Sekao sam i sekao kud god sam stigao, otkidajući komade mesa svakim udarcem tamnog, dvoseklog mača i lomeći krljušt i kosti.

Vitezovi koji su se borili rame uz rame sa mnom delovali su gotovo stvarno. Bili su to odani ljudi, očiju zažarenih na licima iz Hela; ali svud oko Grengarma stajali su elfi i štitili ga kopljima, štitovima i uskim elfskim mačevima, padajući obliveni krvlju i umirući baš kao pravi ljudi u borbi.

Grengarm stade da se povlači i da mu ja, zajedno sa desetak vitezova, nisam stao na put, sigurno bi uskočio u izvor. Ali, on se munjito prevrnu na stranu i...

I nestade. Iz usta bednog patuljka koji potrča ka vodi liptala je krv. Pokušah da ga dohvatim, ali vatra me zaustavi. Patuljak zaroni u Grifon i izgubi se.

Elfi su se i dalje borili, sada okruženi vitezovima koji su uzvikivali ratne pokliče koje ni najstarija stabla nisu imala prilike da čuju. Iz dubine vremena izroni topot kopita.

Eterna je lomila elfske mačeve i drobila glave sve dok poslednji preživeli elf nije utekao kroz mračni prolaz. Sav zadihan, okrenuh se ka ženi na oltaru.

Jedan elf, siv poput pepela, presecao joj je veze polomljenim mačem. Glava samo što mu nije bila odsečena i krv mu je s prstiju kala na njenu mlečnu kožu i crnu kosu. Ipak, nije posustajao, menjući položaj kako bi bolje video veze.

„Vratite mač u korice i oterajte ove utvare pre nego što nas povrede. I molim vas, zapravo vas preklinjem, oslobodite me."

Obratih se jednom od avetinjskih vitezova. (Skinuo je šlem i na licu mu se videla takva tuga, Bene, da mi se srce cepalo.)

,,Ko ste vi?" upitah ga. ,,Da li da poslušam savet ove žene? Časti mi, neću vas oterati pre nego što vam se zahvalim."

Okupiše se oko mene, promrmljavši da su i oni samo postupili po svojoj časti. Imali su suve i šuplje glasove, kao da je neki mudri zavljač provukao žicu kroz

bundevu da bi progovorila. ,,Mi smo vitezovi", reče muškarac kome se obratih,

„koji su nasluženo nosili Eternu." „Treba ispuniti sve što vam naloži", reče vitez pored

njega, ,,ali nipošto joj ne verujte." Sa oltara, žena viknu: „Oslobodite me i dajte mi da pijem. Ima li vina?" Nastavio sam da razgovaram sa avetinjskim

vitezovima, ali neću ti sada pričati o tome. Konačno, jedan od njih doneo je meh za vino, kojeg je ispustio neki elf, skinuo je čep i napunio malu čašu koja je bila izdubljena na njemu. Eto šta se pravi u Elfrisu. Po mirisu prepoah veoma jaku rakiju. Uopšte ne dobih želju da je probam.

Obrisah Eternu kosom mrtvog elfa i vratih je u korice razmijajući o tome da ipak uzmem meh - ali vitezovi nestadoše. Zamisli dvoranu osvetljenu gomilom sveća, a zatim snažan nalet vetra kako ih sve gasi. Slično se desilo vitezovima.

Meh pade na kameni pod pećine i veći deo rakije se prosu. Ono malo što sam uspeo da sačuvam odnesoh do žene na oltaru i, dograbivši svoj pojas i oslobodivši je, sipah rakiju i pružih joj čašu.

Zahvalila mi se i umočila prst u tečnost. Rakija istog trena buknu plavim plamenom, a ona je, tako zapaljenu, sruči niz grlo u jednom gutljaju.

„Bogo moj!" Nasmešila se na to. „Čujte, 'viteže moj'." Uštinu me za obraz. „Nisam ja

nikakav bog, gospon viteže. A ni dama. Da li ste možda podanik mog brata?"

Rekoh joj da sam vitez iz zamka Ravnozid. „Znači da jeste i kada se sledeći put sretnemo,

naklonićete mi se, a ja ću se osmehivati, o, tako ledeno!" Dah joj je mirisao na rakiju. „Ali, nismo na dvoru - šta to radite?"

Skidao sam ogrtač kako bih joj ga ustupio. „Još uvekje mokar", upozorih je. „Osušiću ga." Sišla je s oltara, vitka i lelujava poput

vrbe u oluji, dopustivši mi da je ogrnem. Za mene kažu da sam visok, ali ogrtač koji se meni spuštao do članaka njoj jedva da je prekrivao kolena.

„Oboje ćemo se skvasiti više od tog ogrtača pre nego što izañemo odavde, Vaša visosti."

Ona podignu prazan meh. „Ovo su meni doneli." Nasmejala se, bacivši ga u

stranu. Imala je prelep ali neljudski osmeh. „O, kako su samo pažljivi moji čuvari! 'Daj da je ošamutimo i razveselimo dok je ne ščepaju Grengarmove čeljusti.' Volela bih da imamo još araka."

Potražih još neki meh sa pićem, ali ona me zaustavi.

„Dosta je bilo. Previše araka te isuši. A što se mene tiče, neću se skvasiti. Pre no što izañemo, dobri moj viteže, poveriću vam veliku tajnu." Nagnula se ka meni i prošaptala: ,,Da me je vlasnik ovog oltara progutao, postao bi stvaran ovde koliko je i u Muspelu."

Istog trena, moj ogrtač se, prazan, spusti ka kamenom podu i mrtvim elfima.

*

Na suncem obasjanoj litici nije bilo nikog osim

mene. Polako sam izašao iz potoka pažljivo birajući oslonac, svestan samo toga da ne želim da padnem nazad u vodu - ni po koju cenu nisam želeo opet da se skvasim. Ipak, kada pomislim na to vreme, najbolje se sećam umora koji sam osećao. U stvari, to je skoro jedino čega se sećam.

U logoru, tamo gde smo naložili vatru i privezali hromog pasta, kojeg mi je poklonio lord Bil, nalazile su se krpe i flašica s uljem. Hteo sam da ih pronañem i

nauljim neobični oklop iz izvora. Sećam se da sam, razgledajući ga na suncu, primetio da je svaka peta metalna alka zlatna. Hteo sam da nauljim i bodež i Mačolomca, koje sam nosio sa sobom, ali ponajviše me je brinula Eterna. Ako je isučem iz korica i nauljim joj sečivo, pojaviće se avetinjski vitezovi. Nisam znao kako to da sprečim. Brinuo sam se i za korice. Bile su zlatne i ukrašene dragim kamenjem, ali morao je postojati i nekakav okvir, najverovatnije drveni, koji je možda propao.

Duboki, moćni, šuškavi glas grifona zagrme iza mene:

„Želiš li da ga vidiš? Pogledaj ka zapadu." Umesto toga, pogledah u grifona. Zapravo se upiljih

u njega. Bio je potpuno beo, osim kljuna, kandži i prekrasnih zlatnih očiju.

„Pogledaj ka zapadu", ponovi on. Sad ga poslušah. Na zapadu su se gomilali oblaci i

veliki kumusi zaklonili su sunce. Ali, naspram olujne tame, letelo je nešto još mračnije.

,,To je on. Hoćeš li ga poštedeti?" Grifon se spusti sa svog mesta na litici, potresavši zemlju svojom težinom. ,,IIi ćeš ga uništiti?"

„Ubio bih ga da mogu", rekoh. „Ali ne znam kako." ,,Ne leti ništa brže od mene, možda je čak sporiji.

Ideš li?" Orlovsko lice zakloni mi vidik, a kandže, čvrsto stegnute oko kamena, podigle bi me kao dete lutku.

Iako Ravd tokom borbe nije bio meñu avetinjskim vitezovima, njegov duh kao da je stajao kraj mene kada sam rekao:

„Idem." Grifon dostojanstveno klimnu ogromnom, strašnom

glavom. Čekao sam, željan odmora i svestan da ću umesto toga upravo doživeti let života, ali grifon učini nešto što me je iznenadilo koliko svi dogañi u pećini zajedno. Okrenuvši se kako bi pogledao niz liticu, on

viknu: „Tag!" Tag nas je po svoj prilici posmatrao iz nekog

skrovišta, jer se iog časa pojavio. „Evo vašeg luka, ser Ejble", reče. ,,Tu su i strele i

šlem. Ostavili ste ga ovde." Uzeh stvari, predavši mu Mačolomca i stari pojas. „Opet možeš da govoriš." ,,Da, ser Ejble, čim ste uzeli mač. Čekao sam ovde i

slušao ga..." Okrenuh se i pogledah grifona. ,,Da, njega. Video je da mi se ide za vama i rekao

mi je da slodno krenem - pod uslovom da se vi ne usprotivite - ali nisam puštao ni glasa. Kada sam iznenada progovorio, znali smo da ste se dokopali mača i da je sve u redu. Pa, mogu li da poñem s vama, ser Ejble?"

„Smem li, a ne 'mogu li'", rekoh, osetivši Ravdovu ruku na ramenu, iako ga nisam video.

Jahali smo zajedno na grifonovom vratu, zagrejani njegovim belim perjem koje nam je dosezalo do grudi. Ja sam sedeo prvi, Tag iza mene.

„Ako poživiš, bićeš vitez", rekoh kroz lepet krila. „Posle svega, ništa drugo ti i ne preostaje."

„Znam", reče Tag. Zagrlio me je oko struka, stegnuvši me kao prilepak.

Osetio sam duh proročanstva kako se spušta na mene, duh koji se javlja onima koji će umreti.

„Postaćeš vitez", ponovih, znajući da Tag - dečak na pragu zrelosti - u srcu već jeste vitez. „Ali, ništa što kao vitez uradiš neće se meriti s ovim. Tražio si nešto od mene i poslušao sam te. Sada je na mene red da tražim uslugu."

„Tako je, ser Ejble." Zubi mu zacvokotaše. „Štagod." „Reci: 'Učiniću sve što zatražite'." „Učiniću sve što zatražite", ponovi on. „Samo neću

skočiti." Bacio je pogled dole, ka dalekom sivozelenom

moru. „Želim da na svom štitu naslikaš ovog grifona.

Hoćeš li mi udovoljiti?" „Bolje... bolje ga vi stavite, ser Ejble." ,,Ne. Hoćeš li mi učiniti tu uslugu?" „Da, ser Ejble. Hoću." Grifon se okrenu i pogleda nas, a onda spusti

pogled ka vodi. Pogledavši za njim, u moru ugledah Grengarma.

Grifon se, izvučenih kandži, obruši poput munje. Grengarm zaroni dublje krećući se kao kit, ali moja strela ga ipak pogodi.

Leteli smo tik iznad vode. Ugledavši talase i osetivši njihov topli, slani miris, zavoleh ih kao što čovek voli ženu.

„Izroniće da udahne", reče Grifon. Svaku reč pratio je snažni zamah krila koja su nas održavala u vazduhu. „Ali ne tako skoro. Kada izroni, biće daleko od nas."

Polako se, u širokim krugovima, vratismo u visine gde je vazduh bio prohladan. „Nećemo ga videti ako izroni po mraku", rekoh.

,,Ja hoću", obeća nam grifon.

* Sunce je zalazilo kada se grifon opet spustio do

vode i ja, odapevši strelu, pogodih Grengarma u vrat. Kada je izronio treći put, sunce se već sakrilo iza

zapadnih ostrva. Nije se vratio u vodu već je zalepetao ogromnim crnim krilima po divljim talasima i podigao se u vazduh kao što fazan beži od lovačkog psa. Krenuvši za njim, vinuli smo se u visine, dok su milioni zvezda ispod nas sjali poput dijamanata prosutih po prostirci od oblaka.

Sustigli smo ga negde izmeñu meseca i Valočevog zamka. Grifon i zmaj otpočeše borbu na život i smrt na

takvoj visini da je zamak (koji zbog svojih bleštavih kula što se uzdižu sa svih šest strana nepajivom posmatraču izgleda kao šiljata zvezda) delovao mnogo veći od tamnog Mitgartra. Sa njegovih zidina posmatrala nas je i pozdravljala gomila ljudi; na svakom prozoru videlo se po jedno prelepo lice.

Kada su se Grengarmove kandže sklopile oko grifonovog vrata, ja isukah Eternu i preleteh sa grifona na zmaja. Vetar sa njihovih krila pevao mi je u ušima, raspršivši desetak avetinjskih vitezova oko mene poput jesenjeg lišća. Legendarno sečivo zarih do balčaka tamo gde mi je zabodena strela već utrla put i osetih kako zmaj poda mnom umire. Stravična krila se opustiše, a grifon, bezuspešno se boreći sa preteškim plenom, na kraju popusti stisak. Dok smo padali, izvukoh Eternu iz smrtonosne rane i očistih je na vetru razaslavši kapi zmajeve krvi sva po nebu.

Na kraju je vratih u korice, pomislivši kako će, čak i kada mene više ne bude, mač i korice ostati zajedno.

Nakon što su utvare nestale, Grengarm okrenu strašnu glavu ka meni gracioznije od bilo kojeg ždrala i široko otvori usta. Zureći mu niz ždrelo kao da posmatram samu smrt, shvatio sam neke do tada skrivene stvari.

Konj se u galopu sjuri k meni, dok su ga srebrom potkovana kopita nosila ka tlu brže od grifonovih krila. Devica koja ga je jahala pokuša da me dohvati, ali ne uspe. Za njom je, meñutim, jahala još jedna, a iza nje još jedna, podvriskujući od zadovoljstva dok je jurila niz zvezdano nebo i uzdama šibala pastuva. Na kraju me ta treća s leña uhvati ispod desne ruke i postavi u sedlo pred sebe onako kako sam ja podigao Taga dok još je još bio nem. Osvrnuh se - i shvatih da, iako me smatraju jednim od najboljih boraca, njoj ne dosežem ni do brade.

„Zovem se Alvit!" dobaci mi devica. ,,Ne govorite mi svoje ime! Znamo ko ste!"

Spustili smo se do samih oblaka, a onda nastavili kasom uz strmu planinu od bele pare, pri čemu se Alvitin beli pastuv nije ni sapleo, ni umorio. Sa vrha te planine od oblaka ponovo se otisnuo u vazduh.

„Ovo je najlepša stvar na svetu", rekoh, uveren da će se reči, ionako neupućene nikom, izgubiti u snažnom vetru našeg trka.

Ali, Alvit reče: „Nije najlepša, već nestvarna. Volite li dobru bitku,

ser Ejble?" ,,Ne", rekoh i iskreno zavirih u svoju dušu. „Borim

se što bolje umem, ali samo kada mi to čast nalaže. Činim sve da pobedim."

Nasmejala se i čvršće me uhvatila. Njen smeh bio je onaj neobični, uzbudljivi zvuk sa neba kojeg muškarci ponekad čuju, pitajući se kasnije o čemu se zapravo radilo. ,,Za nas je to sasvim dovoljno. Osim toga, dopadate mi se. Da li ćete nas braniti od Džinova zime i stare noći? Ako vas povedemo u boj, da li ćete se boriti?"

„Braniću vas od bilo čega", rekoh, ,,a čak ne morate ni da me vodite. Mene niko ne vodi. Vodiću samog sebe i boriću se i onda kada poklekne svaki voña koga biste mi dali."

Dok sam izgovarao poslednju reč, onda se nagnu i poljubi me. Takav poljubac nikad nisam doživeo ni pre ni posle - stegnuo mi je sve mišiće u udovima i zapalio vatru ispod rebara.

Njen pastuv ubrzo se preokrenuo u vazduhu ne prestavši da gopira i ja sam video da se Valočev zamak, umesto iznad nas, zapravo nalazi ispod. Sledećeg trenutka, srebrne potkovice konja zazvoniše po kristalnim pločama unutrašnjeg dvorišta.

Za vas: BABACBABACBABACBABAC