goran markovic - villa sachino

Goran Markovic - Villa Sachino

Goran Markovic

Villa Sachino

Pozorišni komad u četiri čina sa epilogom

Posvećeno Anñeliji Marković

LICA: FERDINAND CAULET ... OBRENOVIĆ DRAGA MAŠIN KRALJICA NATALIJA KRALJ MILAN DRAGUTIN DIMITRIJEVIĆ – APIS LAZAR PETROVIĆ MINISTAR LEONIDA SOLAROVIĆ BENJAMIN (BAŠTOVAN, MAITRE D’HOTEL) MANSUROV NAMESNIK RISTIĆ ðORðE GENČIĆ JOVAN MIŠKOVIĆ MIHAILO SREĆKOVIĆ KELNERI, KUPAČI, DVORSKI OFICIRI, SVATOVI, ZAVERENICI

Pozorišni komad u četiri čina sa epilogom Likovi i dogañaji u ovom komadu su stvarni, sve ostalo je izmišljotina. To će reći da se pisac, na jednoj strani, držaoistorijskih činjenica ali se, na drugoj, nije trudio da ih prikaže u obliku koji istoričari smatraju svetinjom. Štaviše, autor ove drame ponekad je prilično proizvoljno tretirao hronologiju, svesno pretumbavao mesta dogañaja i ličnostima dodavao osobine za koje nema ni jedog naučnog dokaza da su postojale. Ako, zato, neko od Vile Sašino očekuje istorijsku dramu on će biti prilično razočaran. Ona neće moći da posluži ni kao obrazovno štivo niti će unaprediti naša saznanja o jednom od najdramatičnijih perioda srpske istorije. Već vidim stručnjake kako se mršte nad naučnim svetogrñem, a čuvare nacionalnih mitova kako se užasavaju nad srozavanjem srpskih veličina. Ali štaje tu je. Izabrao sam ovaj put posle dugotrajnog razmišljanja i ne mogu reći kako nisam svestan posledica koji mi ovakav pristup može doneti. Ideja vodilja

Goran Markovic - Villa Sachinomi je, svakako, bila da je umetnička istina važnija od faktičke. Bar u granicamajednog pozoriš nog komada. Uostalom, probleme i moralne dileme u vezi sa pretvaranjem jednog poznatog istorijskog dogañaja u umetničko delo, lepo je opisao Džulijan Barns u petom odeljku svoje knjige Istorija sveta u deset i po poglavlja, uporeñujući činjenice u vezi sa brodolomom jedne francuske fregate i svedočenjem preživelih iz 1816. godine, sa načinom na koji je to Žeriko oslikao u svome čuvenom delu Splav Meduze, tri godine kasnije. Takvo stanovište, u neku ruku, zauzima i “jedan filizofski obrazovan grčki istoričar, Herodot, koji je rekao da zadatak umnog istoričara nije obično historein, što znači prikupljti podatke i obaveštavati o tome kako se i gde nešto dogodilo, većlegein ta eonta, to jest govoriti ono što jeste, ono što uistinu jeste”. (Mihailo ðurić). U tom smislu je korišćen i izvanredni komad Miloša Crnjanskog Konak. Dakle, ne kao pozorišni uzor (takvo opredeljenje bi, svakako, mirisalo na sumnjivu pozajmicu), nego na isti način kao i ostala faktografska graña (Vlada Aleksandra Obrenovića Slobodana Jovanovića, Crna ruka Vase Kazimirovića ili Apis Dejvida Mekenzija, na primer).

PRVI ČIN

1. PALATA QUEX D’ORSEILLE. KABINET MINISTRA RATA Osvetljen uskim zrakom svetla, na proscenijumu stoji doktor Kole (Caulet). KOLE: Ne spavam već noćima... Pred zoru mi ponekad uspeva da zadremam ali to ne traje ni pola sata, sat... Po ko zna koji put prizivam užasne dogañaje i pokušam da ih poreñam po nekom suvislom redu... Ali teško mi je... Bože, kako mi je teško da pronañem početak niti od koje je sastavljeno moje nerazmrsivo klupko... Scena se rasvetli. Pojavi se Ministar. Sedne za pisaći sto, letimično pogleda nekakve papire a zatim pažljivo osmotri doktora. Ovaj stoji vojnički ukočen. MINISTAR: Assedžez-vous, docteur Caulet. Sedite. (Ponudi doktora velikom cigarom) Stiglo mi je iz Gijane. Kada sam prvi put ugledao ovu stvar nisam verovao da se puši. Ali, da vidite, i nije tako loše. KOLE: Merci, monsieur le ministre, je ne fume pas. MINISTAR: Da... Recite, doktore, koliko dugo ste u Cameroun? KOLE Od samog formiranja bolnice za tropske i infektivne bolesti u Duali. Na jesen će biti devetnaest godina. MINISTAR: Tamo vam je i porodica? KOLE: Žena mi je umrla neposredno posle našeg dolaska u Afriku. Dece nismo imali. MINISTAR: Tako... Koliko često dolazite u domovinu? KOLE: Poslednji put sam u Francuskoj boravio pre osam godina. Bio sam na sahrani svoga oca u Ile de Sein. MINISTAR: Ne navraćate baš često... KOLE: Isuviše sam zaokupljen obavezama u bolnici. MINISTAR: Da. Imali ste svakako veoma dobre razloge da se sa mesta perspektivnog lekara u vojnoj bolnici Val de grâce dobrovoljno prijavite za stažistu u rupetini zvanoj Duala. (Pauza) Kako bilo, vašim mukama je došao

Goran Markovic - Villa Sachinokraj. Premešteni ste u Francusku. KOLE: Bojim se da bi moj premeštaj stotine bolesnika platilo životom. MINISTAR: Vaše novo radno mesto je za Francusku daleko važnije od neke afričke bolnice u kojoj se leče crnci. Spremite se da sutra krenete u Biarritz. Radićete u vili Sachino. Bićete lični lekar kraljice Natalije. Već odavno držim u stolu njen zahtev za dodelu dvorskog lekara. KOLE: Vi se šalite! Ja sam ili žrtva intriga ili najgori lekar u istoriji Francuske kada me Ministarstvo rata premešta iz bolnice kojoj sam posvetio život u letnjikovac nake grčke babe! MINISTAR: Srpske kraljice koja je prognana iz svoje domovine. I koja, uzgred, nije nikakva baba. KOLE: Moja struka su tropske bolesti, ja nisam ginekolog. MINISTAR: Naravno. Ali, vaš glavni zadatak bi bio, u stvari, da posmatrate ponašanje kraljičinog maloletnog sina Aleksandra, budućeg spskog kralja... KOLE: Da posmatram??? Da li to znači da treba da se bavim... MINISTAR: Izbegavajte nepotrebne izraze. Vi ćete nam prenositi svoje utiske onjegovim odnosima sa roditeljima. Naime, i njegov otac, kralj Milan, takoñe je prognan iz Srbije i boravi u Francuskoj. Tajno se sastaje se sa Aleksandrom. Uglavnom u Bjaricu, ali van vile pošto sa kraljicom Natalijom ne govori. U toku je brakorazvodna parnica... KOLE: Gospodine ministre, dozvolite de se udaljim! MINISTAR: Ne dozvoljavam. Vi ćete i oslušnuti razgovore koje u Bjaricu obavljaju razni emisari iz Srbije koja je podeljena na sfere uticaja izmeñu Rusije i Austrougarske. Francuska nema nikakvog uticaja na tok istorije u tom delu Evrope. Na vama je da spasete interese svoje domovine. KOLE: Gospodine ministre, dozvolite da vas podsetim na to da sam ja lekar koji je položio zakletvu koja ne podrazumeva... MINISTAR: Majore! Dozvolite da ja vas nešto podsetim. Vi ste u Dualu pobegli sa ženom svoga pretpostavljenog, pukovnika Lorana... KOLE: Ona se razvela i udala za mene... MINISTAR: Neposredno posle samoubistva svog muža, časnog oficira francuskearmije! (Velika pauza. Kole teško diše) Ne želim da vas i njegovu smrt dovodimu vezu. Uostalom, vi ste skupo platili tu avanturu. Čin majora na pristaje vašimsposobnostima i predanosti u službi koju obavljate. Ali, morate shvatiti: ovoga puta bežanja nema. Nema više rupetine na kraju sveta u koju se možete zabiti.Ili ćete uraditi ono što domovina od vas očekuje ili idete pravo u penziju. KOLE: Zašto baš ja? MINISTAR: Vaši izveštaji o ponašanju Nemaca tokom pobune kralja Woje 1879., pogotovu vaši opisi de la brutalité de leurs méthodes, su nam pomogle da kasnije, kada smo preuzeli Kamerun, ne ponovimo iste greške. KOLE: Moja dužnost je bila da pretpostavljenima raportiramo situaciji oko garnizona... MINISTAR: Naravno. Ali se odmah vidi da ste talentovani. Izveštaji su vam puni izvarednih detalja koje srećemo samo kod veoma darovitih obaveštajaca. To se ne uči, sa tom sposobnošću se čovek rodi. (Pauza) I još zbog nečega vi ste idealna osoba za ovu misiju. Niko vas ne poznaje.


2. BAŠTA VILE SAŠINO U BJARICU Baštovan otvara velika gvozdena vrata bašte vile Sašino i propušta doktora Kolea koji u ruci nosi prtljag. Dok baštovanu predaje kofer, Kole posmatra raskošnu baštu, punu egzotičnih biljaka. Iz unutrašnjosti vile dopiru glasovi, mešavina uzvika i smeha. Pored Kolea promaknu ženska i muška prilika u divljem trku. Draga Mašin, lepa žena od oko tridesetak godina, brani se od nasrtaja sedamnaestogodišnjeg mladića, prestolonaslednika Aleksandra Obrenovića. Pojavljuje se major Lazar Petrović u paradnoj uniformi srpske vojske. PETROVIĆ: Docteur Caulet? Leur Majesté vous attend. Naredila je da se sačekasa ručkom dok vi ne stignete. Draga i Aleksandar se ponovo pojave, trčeći zadihano. Oboje zastanu pred Koleom kao ñaci uhvaćeni pri disciplinskom prekršaju. Major Petrović, praveći se da ne primećuje ništa, obraća se mladom Aleksandru. PETROVIĆ: Vaše Visočanstvo, doktor Kole. Doktore, Njegovo Visočanstvo prestolonaslednik Aleksandar Kole se nakloni i pruži mu ruku ali Aleksandar to ne primećuje isuviše je zauzetuvlačenjem košulje u pantalone. NATALIJA: Saša, budi pristojan! Iz dubine vile dolazi kraljica Natalija, žena koja je ima već četrdesetak godina ali na kojoj se vide tragovi izuzetne lepote. PETROVIĆ: NJeno Veličanstvo, kraljica Srbije Natalija. Kole se duboko nakloni. KOLE: Ferdinand Kole. NATALIJA: Konačno, doktore! Čekamo vas ceo dan. Presvisnusmo od gladi. Saša, gospoño Mašin, idemo odmah za sto. Sedaju za veliki sto koji dominira baštom. NATALIJA: Doktore, da li ste imali priliku da upoznate moju dvorsku damu? KOLE: Ne, nisam. DRAGA: Draga Mašin, drago mi je... Kole pažljivo pogleda zajapurenu i zadihanu ženu. Zatim prebaci pogled na mladića. Sa kratkom frizurom i naočarima čija su sočiva izuzetno debela, Aleksansar izgleda nekako šašavo. NATALIJA: Vila Sašino je sada ceo moj svet. Nemam više ni domovinu, nemamviše ni sina, on dolazi da me vidi, s mene pa na uštap... ALEKSANDAR: Mama, poštedi nas... NATALIJA: Izvini Saša, prognati kraljicu tako što ćeš je uhapsili u četiri ujutru, ito ne kroz vrata, nego preko merdevina prislonjenih uz prozor njene spavaće sobe. To stvarno liči samo na Srbe! Zato što je prethodnog dana, dok su pokušavali da me sprovedu na železničku stanicu, narod, koji mi je, listom odan, gañao žandarmeriju kamenicama. Ovi su odgovorili vatrom i tom prilikom ubili i ranili nekoliko ljudi. Eto zašto!....Sacha, tu m’écutes?! ALEKSANDAR: Da, mama, slušam, slušam! NATALIJA: To je, Saša, sve tvoj tata smislio. To moraš znati. I sve to, zamislitedoktore, zbog neke Artemize, žene njegovog sekretara?!

Goran Markovic - Villa SachinoALEKSANDAR: Maman! NATALIJA: Možda ne govorim istinu? Majore, jesam li ja izmislila da je kralj Milan najveći kockar i ženskaroš u Evropi? PETROVIĆ: Vaše Veličanstvo, ja stvarno ne znam... NATALIJA: Ne znate, ne znate... Gospoño Mašin, u toj haljini, pošteno govoreći, izgledate deset godina mlaña! DRAGA: Votre Majesté, c’est une vieille robe... NATALIJA: Znam sve vaše haljine! Hoću da kažem kako tamno dobro kamufliravišak kilograma. DRAGA: Dozvolite, Veličanstvo, da se udaljim. Ne osećam se baš najbolje... ALEKSANDAR: E, ne može! Obećali ste, gospoño Mašin, i imate da održite obećanje! Mama, molim te, reci madame Machine da mora sa mnom a la Grande Plage. Idem da obučem kupaći kostim! Aleksandar detinjasto počne da skakuće po bašti. ALEKSANDAR: A l’océan! Idemo na okean! Natalija, meñutim, ne skida oči sa Drage. Ova stoji i ljutito gleda u zemlju. NATALIJA: D’accord, alors. Idite i vi, gospoño Mašin. ALEKSANDAR: A l’océan! NATALIJA: I pazite da Saša ne pliva daleko! Saša, naravno, nikakvo kupanje posle zalaska sunca! ALEKSANDAR: E, nije nego! A zeleni zraci! NATALIJA: Zeleni zraci? ALEKSANDAR: Da, da, mama! Oni se vide samo na obali okeana prilikom zalaska sunca. Nisi to znala? (Otrči) NATALIJA: Allez, madame Machine. Požurite. Znate da Saša ne voli da čeka! Okrene se i poñe, u prolazu skoro dodirnuvši haljinom Natalijino lice. Natalija oduševljeno gleda za njom. NATALIJA: Kakva žena... Gospodine Petroviću, da li moj sin u Beogradu imao priliku da upozna neku ženu? PETROVIĆ: Oprostite, ne razumem! NATALIJA: Ne pravite se naivni, majore! Ne zovu vas badava “Lepi” Laza. Razumete se vi i te kako u tu rabotu. PETROVIĆ: Ne znam, stvarno... NATALIJA: A propos, odakle vam taj nadimak?... Meni kažu kako je Saša usamljen. Da nije onako veseo kao kad sam ja bila sa njim. PETROVIĆ: Tačno. Prestolonaslednik je odvojen od sveta; jedino društvo su munastavnici i mi, dvorski oficiri. Njegov život liči na život u internatu, ali bez drugova. Gotovo sve vreme provodi u učenju. Nikada nema manje od šest časova dnevno. NATALIJA: Pa, to je dobro. To mi je milo da čujem. Mislite li, doktore, da momesinu može škoditi malo flertovanja sa jednom iskusnom ženom kakva je gospoña Mašin? KOLE: Bojim se, Veličanstvo, da to ne spada u domen moje struke... NATALIJA: Za Dragu se po Beogradu svašta priča. Ali to su glasine. U stvari, toje jedna siromašna udovica koja se nekako mora snalaziti. Zar ne, majore? PETROVIĆ: Ja ne znam...

Goran Markovic - Villa SachinoNATALIJA: Znam da ne znate! Da znate bilo šta bili bi ste vrlo brzo, ako ne general, onda barem pukovnik. (Koleu) Vi se doktore niste još ni raspakovali. Čeka vas soba koja možda nije najbolja u vili, ali svakako ima najlepši vidik. Otpratiću vas.

3. GRAND PLAGE U BJARICU Do Kolea dotrči Draga, praćena grupom mladih ljudi u kupaćim kostimima. DRAGA : Jeste li ga videli?! Nestao je! Nema ga! KOLE: Koga? Šta se desilo? DRAGA: Bože, ubiću se ako mu se nešto dogodi!... Otrči, praćena kupačima, ka okeanu. Svetlosni snop izdvoji Kolea. KOLE: Izgleda da je, privučen takozvanim “Zelenim zracima”, mladić otišao predaleko. Meni je to bilo smešno, ta njegova opsednutnost nekom sumnjivom prirodnom pojavom čije postojanje niko nije moga da potvrdi. Koliko sam shvatao, lokalni hotelijeri su izmišljotinu namerno širili, mistifikujući Bjaric kao nekakvo posebno mesto, različito od ostalih letovališta na Cote Basljue... Puno svetlo. Draga i spasioci na rukama donose beživotno Aleksandrovo telo. DRAGA: Doktore! Za ime božje, učinite nešto! Kole skine sako, klekne pored utopljenika. Pokušava da ispumpa te- čnost iz njegovih pluća. DRAGA: Strašno! Sedamnaest godina ima! Kole diže i spušta mladićeve beživotne ruke. Iz Aleksandrovih usta najednom izleti mlaz vode. DRAGA : Jeste li videli?! Izbacio je vodu! Živ je! Draga se najednom baci na Kolea i odgurne ga. Uzme u ruke Aleksandrovu glavu i počne da mu daje veštačko disanje “usta na usta”. Aleksandar počne dakrklja. Draga mu ponovo daje veštačko disanje. Aleksandar je odjednom zagrli.

ALEKSANDAR: Veštačko disanje, hoću veštačko disanje! DRAGA: Vaše Veličanstvo! Saša! Veštačko disanje prerasta u dugački poljubac. Ona se otrgne iz njegovog zagrljaja i, potpuno pometena, pogleda u Kolea. DRAGA: Doktore, desilo se čudo! Sveta Petka! To je jedna naša čudotvorka, ona ga je vratila u život... Napravi pokret kao da će ustati ali je Aleksandar ponovo privuče sebi i stasno poljubi. Draga ovoga puta taj poljubac oberučke prihvata. Počinju da se kao pomahnitali valjaju po pesku Velike plaže. Ona najednom skoči. DRAGA: Idemo da joj zapalimo sveću! ALEKSANDAR: Idemo! Bravo, Sveta Petka! Ona i Aleksandar otrče. Na sceni ostane Kole. KOLE: Od svih infekcija, ljubavna pomama najjače napada čoveka. Malarija, pačak i kolera mnogo sporije napreduju od požara koji izaziva nepažljivo rukovanje otvorenom vatrom koju ljudi nazivaju – ljubav. Kada bukne, tu više nema zaustavljanja. Što je najgore, ona se javlja u sasvim nepredvidivim okolnostima, meñu ljudima za koje biste se zakleli da jedno sa drugim nemaju ničeg zajedničkog. Nikakvog reda, smisla i logike nema u haosu koji strast tako

Goran Markovic - Villa Sachinoiznanada izaziva...

4. BAŠTA VILE SAŠINO Kole sedi za velikim trosedom u bašti i ispisuje nervoznim pokretima nešto na papiru. Priñe mu Baštovan. BAŠTOVAN: Doktore. NJegovo Veličanstvo kralj Milan bi želelo da sa vama razmeni nekoliko reči. Kod ulaza u baštu se pojavi Kralj Milan. On je u pratnji omanje svite kelnera koji nose posudu sa hlañenim šampanjcem i kristalne čaše. Kole se nakloni sa poštovanjem. KOLE: Doktor Ferdinand Kole. MILAN: Da li ste za jednu čašicu? (Kole učtivo odbije) Merci. Ce sera tout. Ovo je bilo upućeno kelnerima i baštovanu koji se diskretno povuku. Milan nadmeno osmotri Kolea. MILAN: Vi ste, kako doznajem, dodeljeni mojoj bivšoj ženi kao lični lekar. KOLE: Da, moglo bi se to tako nazvati. MILAN: Gde ste ranije bili sa službom? KOLE: Imam privatnu ordinaciju u Parizu. MILAN: Ne znam da li vam je poznato, Aktom o proterivanju Nataliji je zabranjeno da viña Aleksandra. KOLE: Nije mi poznato. MILAN: Ispostavilo se, na žalost, da se to odnosi samo na Srbiju. Ovde, ja nemam načina da je sprečim da ga sreće. KOLE: Veličanstvo, zašto biste to činili? MILAN: Ko kaže da to uopšte želim? Nezgoda je što moja bivša supruga u Francuskoj ima isuviše dobrih veza koje joj omogućuju da ona mene spreči da viñam svoga sina. KOLE: Zar ga ne srećete tamo, kod vas? MILAN: Ne znate? I meni je povratak u Srbiju onemogućen. KOLE: Oprostite, ne znam.. MILAN: Ne radi se o progonstvu, kao u slučaju moje bivše. Morao sam, zbog nekih dugovanja po Evropi, da sa vladom u Beogradu potpišem neku vrstu ugovora kojom se moji dugovi namiruju ali sam se, za uzvrat, obavezao da se više neću vraćati u Srbiju. Sramno, zar ne? KOLE: Vaše Veličanstvo, kakva je u svemu ovome moja uloga? Zašto ste želeli da me vidite? MILAN: Omogućite mi da sretnem Aleksandra. KOLE: Ali, kako ja... MILAN: Ovo vas molim kao otac, ne kao kralj. Okrene se i da znak sviti klenera koji se momentalno pojave. Pokretom pokažeda mu naspu piće. MILAN: Još nešto. U Srbiji se svaka želja kralja Milana smatra svetinjom. Ovde,meñutim, to važi samo za molbe. Sigurni ste da nećete jednu čašu? Kole stoji bez reči i gleda ga. Milan se naglo okrene i, praćen svitom kelnera, nestane. Baštovan se pojavi iz senke. KOLE: Gde se ovde nalazi pošta?

Goran Markovic - Villa SachinoBAŠTOVAN: Samo niz put, ne možete je promašiti. Kole klimne glavom i krene ka unutrašnjosti bašte. BAŠTOVAN: Doktore! Ako hoćete, ja mogu da vam odnesem pismo. KOLE: Nema potrebe, hoću da obiñem okolinu. BAŠTOVAN: Daleko je, teško ćete pešice... KOLE: Ne brinite se, imam kondicije. BAŠTOVAN: U mojim rukama će vaše pismo stići na pravo mesto i brže i sigurnije. Kole najzad shvati da u svojoj misiji ima pomagača. Preda pismo baštovanu i sklonio se u senku jer je pred vrata Drage došao Aleksandar. ALEKSANDAR: Samo trenutak, gospoño Mašin! Otvorite samo na čas! DRAGA: Vaše Visočanstvo, idite u svoju sobu... ALEKSANDAR: Draga, moram sa vama da razgovaram... DRAGA: Sutra, Visočanstvo, sutra ćemo razgovarati... ALEKSANDAR: Ne. Sada! Hitno je... NATALIJA Saša! (Sa drugog kraja bašte, u spavaćici, dolazi Aleksandrova majka) Kako te nije sramota! Šta u ovo doba radiš na vratima jedne žene! ALEKSANDAR: Ali, mama... NATALIJA: Ne tiče me se! U krevet! ALEKSANDAR: Samo sam hteo... NATALIJA: U krevet, rekla sam! Mladić se okrene i pokunjeno ode ka svojoj unutrašnjosti vile. Natalija sačeka da ovaj ode i zakuca na Dragina vrata. NATALIJA: Ja sam. Otvori. Vrata se otvore i na njima se, u prozirnoj spavaćici, pojavi Draga. DRAGA: Ja ne znam šta više da radim... NATALIJA: Znaš ti dobro šta radiš. Rekla sam ti da nemam ništa protiv da se pozabaviš mojim sinom, ali do izvesnih granica. Ne preko toga! DRAGA: Znam, ali on je tako... NATALIJA: Ne pravi se naivnom! Izlazila si ti na kraj i sa težim slučajevima. Draga sagne glavu pritvorno. Natalija je gleda užarenim pogledom. NATALIJA: Šta, zar me nećeš da me pustiš unutra? DRAGA: Ja ne znam... NATALIJA: Skloni se sa vrata! Draga se poslušno ukloni sa vrata i Natalija uñe brzo u njenu sobu.

5. BAŠTA VILE SAŠINO Kole ispisuje izveštaj. Sav zadihan, sa leña mu priñe Aleksandar. Kole se trgne,za trenutak pomislivši da je otkriven. ALEKSANDAR: Sastao sam se tatom. Mama je poludela kada je čula i zapretila je da će me poslati prvim vozom za Beograd. Hteo bih da razgovaram nešto savama... Da li mogu imati poverenja? KOLE: Naravno. Sve što kažete ostaće samo izmeñu nas dvojce. ALEKSANDAR: Odlično! Vi ste, doktore, svakako primetili da su se izmeñu mene i gospoñe Mašin razvila vrlo snažna osećanja. KOLE: Da, primetio sam Vašu naklonost...

Goran Markovic - Villa SachinoALEKSANDAR: Ona me voli! I ja nju volim! I bićemo zajedno do smrti! KOLE: Ne sumnjam u snagu vaših osećanja Ali život je jako dug i mnoge stvari koje nam se u jednom trenutku čine... ALEKSANDAR: Varate se, doktore! Postoje stvari koje su večne. Uostalom, tatase slaže sa mnom. KOLE: NJegovo Veličanstvo odobrava vašu vezu? ALEKSANDAR: Da! I pomoći će mi da gospoñu Mašin dovedem u Konak. KOLE: Koliko znam, kralj ne može natrag u Srbiju. ALEKSANDAR: Da, ali zato ću ja da izvedem vojni prevrat i da ga dovedem u Beograd! E, ovo već nisam smeo da vam kažem... Pauza. Kole nastoji da prikrije značaj onoga što je čuo. KOLE: Vaše Visočanstvo će izvesti prevrat? ALEKSANDAR: Da. Pravi. Tata će mi objasniti kako se to radi. KOLE: NJegovo Veličanstvo će vam dati instrukcije kako da izvedete puč? ALEKSANDAR: Da! Kaže da je to kod nas vrlo lako. U tom trenutku sa drugog kraja bašte začuje Natalijin smeh. NATALIJA: Pa šta ako se desilo “ono najgore”! Nije ti prvi put! Aleksandar pokaže Koleu “psst” i nestane prema vili. Kole se povuče u mrak. Vrata Draginog dela vile se otvore i na njima se pojavi Draga, ovoga puta praktično gola. DRAGA: Jeste. U tome je stvar. NATALIJA: Šta? Ne razumem. DRAGA: Bože, kako to da objasnim... NATALIJA: Sve mi je jasno. Ništa ne moraš da mi objašnjavaš. DRAGA: Nije to što misliš! NATALIJA: Kako? Ipak nije došlo do “najgoreg”? Nasmeje se, u pokušaju da stvar olakša. Draga je zgrabi, oblivena suzama. DRAGA: Jeste, desilo se... Ale ne radi se o tome! NATALIJA: Nego o čemu? DRAGA: Ja se ni sa svojim mužem nisam osećala kao... žena. Ovo je prvi put da ja... NATALIJA: O čemu ti govoriš!? Ne zaboravi da te poznajem kao svoj džep i prestani da izigravaš nevinašce! DRAGA: Natalie, slušaj me. Dok me je Saša ljubio, vratio mi je veru u... mene samu. NATALIJA: Eto vidiš! Lepo sam te upozorila da postoje granice do kojih se ide! DRAGA: Po prvi put ne mogu da se kontrolišem. Pokušavam ali ne uspevam... NATALIJA: Dosta! Šta je bilo bilo je... Gospoño Mašin, moj sin će koliko sutra napustiti Bjaric a vi ćete obećati da ga do tada nećete videti. Ni jednu jedinu sekundu! DRAGA: Ne mogu da obećam da ga neću viñati. Natalija zamahne da je ošamari ali zastane u pola pokreta. Draga se okrene i poñe niz baštu. NATALIJA: Bože! Eto, kako me kažnjavaš! Natalija stoji slomljena nekoliko trenutaka pa krene ka vili. Kole izañe iz svog zaklona ali se tog trenutka baštovanova ruka spusti na njegovo rame.

Goran Markovic - Villa SachinoBAŠTOVAN: Ako imate hitne pošte, postoji način da ona stigne do Pariza još koliko noćas. Svetlo se suzi na Kolea. KOLE: Ispraćaj je bio otužno svečan, sa orkestrom koji u Bjaricu služi u paradne svrhe i visokim zvaničnicima uliva utisak tobože posebnog značaja...

6. BAŠTA VILE SAŠINO Do nas dopiru zvuci marša. Na Aleksandrovom ispraćaju su, pored prestolonaslednika, Natalija, Kole, Lazar Petrović i baštovan. NATALIJA: Saša, u svakom slučaju, sada je najvažnije da se vratiš učenju. Bez reči, Aleksandar priñe Koleu. ALEKSANDAR: Bila mi je čast da vas upoznam, doktore. KOLE: Meni, naravno, još veća. ALEKSANDAR: Hoćete li da mi učinite jednu uslugu? KOLE: Naravno, šta treba... Aleksandar mu u ruku tutne jedno pismo. ALEKSANDAR: Siguran sam da će stići u prave ruke. Kole ga brzo sakrije iza leña. Baštovan ništa nije primetio. Aleksandar se okrene majci i pogleda je ledenim pogledom koji više uopšte nije dečački. ALEKSANDAR Adieu, maman... NATALIJA Saša, ti znaš koliko te mama voli i da ti želi samo dobro. Znam da ti nije lako samome tamo u Konaku. Ali, doći će dan kada ćeš postati kralj i mama će se ponovo vratiti kući. N’oublie pas ça, Sacha!... Aleksandar je brzo i krajnje formalno poljubi i krene. Za njim i major Petrović. Natalija poñe nekoliko koraka za fijakerom a onda zastane, tik uz Kolea. NATALIJA: Ode... Imam neki užasni predosećaj, doktore, da ga više nikada neću videti. Znam da je to glupo, ali bojim se... Kraljica se okrene i ode u unutrašnjost bašte vile. Ostavši sam, Kole počne da grozničavo da ispisuje nešto u malu sveščicu. Pojavi se Draga, nosi putnu torbu. DRAGA: Doktore, mislite li da zeleni zraci stvarno postoje? KOLE: Molim? DRAGA: Ono o čemu je Saša stalno govorio. Ta navodna pojava na okeanu. KOLE: Ne znam za nešto tako. DRAGA: Naravno, to je on čuo od nekoga. Ili izmislio... Zakasniću. KOLE: Odlazite? DRAGA: Hvatam večernji voz za Pariz. Veličanstvo me je otpustilo. Posle ću da vidim šta ću. (Pauza) Vidite, doktore, za mene svi, uključujući i NJeno Veličanstvo, misle kako sam ja to sa Sašom uradila tako... iz računa. I vi tako smatrate, zar ne? KOLE: Nemam o tome bilo kakvo mišljenje. DRAGA: U redu, možda je u početku sve bilo tako, nekako neozbiljno. Ali, kadase desilo ono na plaži... KOLE: Vi ste NJegovom Veličanstvu spasili život. DRAGA: Ne, on je meni. Mislite da žena u mojim godinama i moje prošlosti sme da bude voljena i da voli?

Goran Markovic - Villa SachinoKOLE: Svako ima prava na ljubav. DRAGA: Hvala vam, doktore... Draga krene. KOLE: Srećan put... Čekajte!Umalo da zaboravim! Ovo je za vas. Pruži joj Aleksandrovo pismo. DRAGA: Merci, docteur! Hvala vam do neba! Otrči, sva opijena. Iz unutrašnjosti vile se odjednom začuje nekakvo ječanje. NATALIJA Nećuuuuuu!!!... Ne mogu!!!... Bauljajući kroz baštu, pojavljuje se Natalija. NATALIJA: Neću sama da živim!!! Kole otrči iz svoje lekarske torbe izvadi masku za eter. Natopi je tečnošću iz male flašice i prisloni je na Natalijino lice. KOLE: Biće vam bolje od ovog. Počeće da deluje za nekoliko trenutaka. NATALIJA: Morate da odete u Beograd i spasete Sašu od njegovog oca i ove žene... Platiću koliko košta. Doktore Kole, ja sam bogata žena... KOLE: Pustite novac. Kako ja mogu bilo koga da spasem? Natalija teško govori, pod dejstvom etera zapliće jezikom. NATALIJA: Život moga deteta je u vašim rukama... Preklinjem vas... Ne, zaklinjem vas.... Svetlo na Kolea. KOLE: Srbi su veoma, veoma čudan narod. Nije bilo potrebe da ih uhodim, oni su sami dolazili i poveravali mi se. Šta više, na mene su svi prosto nasrtali sa svojim uzavrelim strastima, očekujući da ja rešim njihove probleme. I – šta mi je ostalo da u toj situaciji radim? Prebrojavao sam poljpupce i bavio se ženskimsuzama i raskopčanim steznicima...

DRUGI ČIN

7. PALATA QUEX D’ORSEILLE. KABINET MINISTRA RATA Ministar pali veliki tompus i udahne dim sa zadovoljstvom. MINISTAR: Ove su još bolje. Prave ih na Kubi. To je ostrvo koje obavezno morate obići. Sigurni ste da nećete da zapalite jednu? (Kole stoji mirno i ćuti) Dakle, ona insistira da odete u Beograd? KOLE: Kako je to neizvodljivo, mislim da je sazreo trenutak da završimo sa svim ovim... MINISTAR: Da završimo? Pa, mi tek počinjemo. Znate li šta, prema poslednjim informacijama, planira vaš Aleksandar? KOLE: Moj Aleksandar? MINISTAR: Da izvrši vojni prevrat! KOLE: Ja sam vas o tome, ako se sećate, izvestio, posle razgovora koji sam imao sa princom. Ja ne verujem u to. To su planovi njegovog oca koje taj dečak jednostavno nije u stanju da realizuje. MINISTAR: Varate se! Kralj Milan je već nekoliko dana u Srbiji. Tajno je prešaogranicu kod mesta koje se zove... (Ministar pogleda u papire pred sobom) Shavac, ili Shabaz... i već uveliko radi na pripremi puča. Mislim da je neophodno da ispunite kraljičin zahtev.

Goran Markovic - Villa SachinoKOLE: Pardon??? MINISTAR: Treba da odete u Beograd. KOLE: Da ga sprečim da izvrši puč? MINISTAR: Ko kaže da treba da ga sprečavate? KOLE: Stvarno ne razumem. MINISTAR: Mi nemamo ništa protiv toga da se namesnici, koji su jasno pokazali svoje simpatije prema Austriji, sklone sa položaja koji zauzimaju. Vi treba, jednostavno, da budete uz Aleksandra kada stvari počnu da se... odvijaju. Glavu gore. Već ste dokazali da se odlično snalazite na novom zadatku. Sada treba da pokažete kako Francuska od vas može očekivati ono glavno... Jeste li sigurnio da nećete da zapalite jednu?

8. “ARAPSKA ĆOŠKA” U STAROM DVORU Prostorija predstavlja deo Starog dvora koji je ureñen u istočnjačkom stilu i služi kao salon za pušenje. Vrata, koja su trenutno zatvorena, vode u veliku trpezariju nameštenu u bečkom stilu. Namesnik Ristić, stariji čovek u fraku, sav obliven znojem, kleči na kolenima na sred salona. On je u toj pozi jer major Petrović drži uperen revolver u njegov potiljak. Vrata trpezarije se sa treskom otvore i na njima se pojavi Aleksandar. ALEKSANDAR: Je li potpisao? PETROVIĆ: Nije, Vaše Veličanstvo. ALEKSANDAR: Potpisaće, potpisaće... RISTIĆ: Vaše Visočanstvo, vi ne znate šta činite! Po ustavu, mi namesnici ćemo vam predati vlast čim postanete punoletni, a to znači za godinu i... Aleksandar izvadi ogromni, zlatni džepni sat i upilji se, onako kratkovid, u njega. ALEKSANDAR: Gospodine Ristiću, dajem vam još sat i... sedamnaest minuta. Toliko je preostalo do drugog aprila. Posle toga više nema prvoaprilskih šala i počinju ozbiljne stvari. Petroviću, koliko je na tvojoj Doksi? PETROVIĆ: Petnaest do jedanaest, Vaše Veličanstvo. ALEKSANDAR: Vidite, Ristiću, po Petrovićevom satu vam je ostalo još dva minuta manje. RISTIĆ: Ali, Vaše Veličanstvo... Aleksandar se zakikoće detinjasto i jednostavno se okrene i izañe iz prostorije. RISTIĆ: Majore, shvatite. Ako je prestolonaslednik doista uzeo stvari u svoje ruke, onda namesništvo više ne postoji pa nema ni razloga da položi ostavku. Je li tako? PETROVIĆ: Gospodine Ristiću, mene interesuje samo potpis na papiru koji je ispred vas. Ostalo vi sa Njegovim Veličanstvom.... RISTIĆ: Lazo, kako ne razumete?! Ako je kralj još uvek pod namesništvom, onda mi ne možemo dati ostavku maloletnomkralju, nego Skupštini koja je nadležna da izabere nove namesnike... PETROVIĆ: Sat i četiri minuta. RISTIĆ: Šta ja imam od toga što sam namesnik? Samo muku i bruku. Ali ja ne mogu, nemam prava da stavim potpis na nešto što će Srbiju odvesti u propast...

Goran Markovic - Villa SachinoVrata trpezarije se ponovo otvore i na njima se pojavi Aleksandar. ALEKSANDAR: Belimarković i Bogićević su potpisali. Lazo, šta kaže Doksa? PETROVIĆ: Tačno sat. Ne, boga mi, pedeset devet minuta. ALEKSANDAR: Ja sad idem da obiñem kasarne. U konjičkom puku me čeka Ljuba Hristić. Posle idem do majora Rašića, u podoficirsku školu. Ne znam da li ću se vratiti do ponoći. Ako vreme istekne a namesnik na potpiše, tebi je znati šta činiti. PETROVIĆ: Razumem, Vaše Veličanstvo! RISTIĆ: Vaše Veličanstvo! Samo minut! Aleksandar, koji nije ni pogledao Ristića, korakne u prostoriju i izvadi svoj zlatni časovnik. Gleda u njega. ALEKSANDAR: Slušam. RISTIĆ: Mogu li, pre nego potpišem, da svratim kući? ALEKSANDAR: Može. Ali ne preporučujem. Kuća vam je opkoljena. Vojska ima nareñenje da puca u svakog ko pokuša da u nju uñe ili iz nje izañe. Zapanjen, Ristić pokuša da ustane ali ga Petrovićev revolver vrati u ponižavajući položaj u kome se od početka nalazi. RISTIĆ: Ali, kako mislite, Veličanstvo, da vladate kad još niste punoletni? ALEKSANDAR U svim ustanovama, vojnim garnizonima i školama se upravo čita odluka o mome punoletstvu. RISTIĆ: Ko će vas priznati, koja država će pristati da sa vama razgovara? ALEKSANDAR To je gotovo. Ja sam, od pre nekoliko minuta, dakle, i zvanično punoletan! RISTIĆ: Ali vi nemate... ALEKSANDAR Kupite sutra Mali Žurnal pa pročitajte da li sam punoletan ili nisam. Minut je istekao. Okrene se i poñe. Potpuno slomljen, Ristić skoro jaukne. RISTIĆ: Veličanstvo!... Čekajte. Aleksandar se zaustavi na vratima trpezarije. Ristić ustane, držeći se sa bolom za kolena. priñe malom stočiću i brzo stavi potpis na papir. ALEKSANDAR To bi bilo to. Slobodni ste, gospodine Ristiću. RISTIĆ: Kako ste slomili Belimarkovića i Bogićevića? ALEKSANDAR Ko kaže da sam ih lomio? Meñutim, sada, kada vide da ste vi potpisali, potpisaće i oni. Jednostavno, zar ne? Zacereka se prilično histerično. RISTIĆ: Pa, rekli ste... Kako ste mogli da... ALEKSANDAR Apri-li-li-li-li! Ristić ga gleda još trenutak zapanjeno pa izleti iz prostorije. Aleksandar naglo promeni raspoloženje i postane smrtno ozbiljan. ALEKSANDAR: Lazo, kada uñem u trpezariju ti vikni: “Živeo kralj!” i odmah poturi Ristićev potpis pod nos onoj dvojci. Jesi li razumeo? PETROVIĆ: Razumeo, Vaše Veličanstvo! ALEKSANDAR: I još nešto. Posle Beogradskog garnizona idem u gradsku upravu. Računam da ću pre zore ponovo biti u Konaku. Dotle, imaš da pronañeš i dovedeš gospoñu Mašin. PETROVIĆ: Kako da je u ovo doba nañem?...

Goran Markovic - Villa SachinoALEKSANDAR: Kako znaš i umeš! petroviĆ: Razumem, Veličanstvo... Krenu ka trpezariji. Petrović naglo otvori vrata. Namesnici i oficiri ih gledaju. PETROVIĆ: Živeo kralj! SVI: Živeo kralj!

9. “APRILSKA SOBA” U STAROM DVORU Za razliku od prethodnog, ovaj deo Konaka je ureñen evropejski, sa venecijanskim žaluzinama na prozorima i broknim zavesama oko njih. U jednom uglu prostorije stoji i gleda kroz prozor Draga. Obučena je vrlo skromno, skoro sirotinjski. Velika vrata se otvore i na njima se pojavi livrejisaniMaitre d’hotel. Lupi tri puta palicom o pod. MAITRE D’HOTEL: NJegovo Veličanstvo Kralj Srbije Aleksandar Obrenović! Aleksandar, obučen kao u prethodnoj sceni, uñe i pogleda Dragu. Krene ka ka njoj i ona ka njemu. Draga se zaustavi i pokloni mu se. DRAGA: Veličanstvo... Aleksandar je uhvati za ruke. Gleda je je iz neposredne blizine. ALEKSANDAR: Draga... DRAGA: Tako sam se prepala kada mi je major banuo u kuću! Pomislih: odoh ja pod led... Aleksandar se zakikoće. ALEKSANDAR: Nisam mogao da dočekam ovo jutro bez tebe. Ona izvuče svoje ruke iz njegovih i neraspoloženo prošeta prostorijom. DRAGA: Vaše Veličanstvo... ALEKSANDAR: Saša. Kada smo u četiri oka, zovi me Saša. DRAGA: Ne znam. Ne mogu. ALEKSANDAR: Zašto? Evo, ja ću tebe da zovem Chérie. Mogu? DRAGA: Ne znam, stvarno. Ti sada kralj... ALEKSANDAR: Samo kada smo nasamo, molim te. Kada su oko nas ljudi, slobodno mi govori Vaše Veličanstvo a ja ću tebi gospoño. Važi? DRAGA: Saša... ALEKSANDAR: Tako je! Bravo, Chérie! DRAGA: Ti si tako mlad. Takoreći dete... ALEKSANDAR: Od danas sam punoletan! Ne veruješ? Kupi Mali Žurnal! DRAGA: Ti se igraš. A ja sam toliko... namučena da stvarno nemam snage da budem tvoja igračka. ALEKSANDAR: Ja se ne igram! DRAGA: Nemam više vremena. Napravi pokret kao da će izaći iz sobe. Aleksandar skoči i priñe joj Gleda je netremice, iz blizine. ALEKSANDAR: Chérie, je t’en pris! Moja osećanja su... prava. Jedina. DRAGA: Proći će te, Saša! Ceo život je pred tobom. Zaboravić eš me prvom prilikom. Upoznaćeš mlade, lepe, plemenite žene... ALEKSANDAR: Meni ne treba ni jedna druga! Sada sam kralj! Radiću samo ono što od mene bude tražilo moje srce. DRAGA: Ali, Saša, dragi moj, misli malo i na mene. Šta će biti kada me se zasitiš? Za mesec, dva, pet? Ceo Beograd će se sa mnom sprdati.

Goran Markovic - Villa SachinoALEKSANDAR: Nikada. Nikada te neću napustiti. Poljubi je iznenada. Ona se ne opire, samo spusti ruke niz telo, napravivš i pokret kao da će se onesvestiti. Kada Aleksandar prestane da je ljubi, ona se zatetura. Jedva ostane na nogama. ALEKSANDAR: Bićeš moja kraljica! DRAGA: Sada je stvarno dosta! Preterali ste, Vaše Veličanstvo! Krene da izañe iz prostorije ali joj Aleksandar prepreči put kod vrata. ALEKSANDAR: Stani! Vrata se otvore i na njima se pojavi zabrinuti Maitre d’hotel. ALEKSANDAR: Izañi napolje! Maitre d’hotel se diskretno povuče. Aleksandar obuhvati Dragu oko struka i pogleda je zaljubljeno. ALEKSANDAR: Draga... Obećaj mi da ćeš biti moja žena.. DRAGA: Ne dolazi u obzir! To je ludost! ALEKSANDAR: Zašto? DRAGA: Zato što... što je to van pameti. Ko sam ja? Udovica na sumnjivom glasu. Starija dvanaest godina od tebe. ALEKSANDAR: Pa – šta? DRAGA: Kraljevi se žene princezama a ne matorim ženama koje gledaju kako da prehrane porodicu! ALEKSANDAR: Pa – šta? DRAGA: Otac mi je završio u ludnici. To zna čitav Beograd! ALEKSANDAR: Pa – šta? Pauza. Ona mu priñe i pogleda ga pažljivo, iz blizine. DRAGA: Saša, dragi dečače... Ja ne mogu da vam donesem u miraz ništa osim nesreće. Ona stisne usne od nemoći. Jedva suzdrži izliv besa. DRAGA: Vaše Veličanstvo, dozvolite da se udaljim. ALEKSANDAR: Draga... Volim te. Draga počinje tiho da plače, skoro da cvili. DRAGA: Molim te, Saša, pusti me dok još ima vremena. Ne guraj nas u propast... Aleksandar se udalji korak od nje i pogleda je ozbiljno. ALEKSANDAR: Da li je to vaša poslednja reč, gospoño? DRAGA: Jeste. Ridajući, ona izleti iz sobe. Posle nekoliko trenutaka se pojavi Maitre d’hotel. MAITRE D’HOTEL: Da li Veličanstvo želi da mu se raspremi postelja? Aleksandar ne odgovara, utonuo je u neko mračno raspoloženje. Maitre d’hotelkrene da izañe ali ga Aleksandar pokretom ruke zaustavi. ALEKSANDAR: Benjamin, da li se sećaš kako je išla ona ruska romansa koju mije mati pevala pred spavanje? Nešto kao: ... La... laaaaa... la... Pokušava da otpeva neku rusku pesmicu. MAITRE D’HOTEL: Žalim, Veličanstvo. Sa sluhom stojim veoma slabo... ALEKSANDAR: La... laaaaa... la... Nije ni važno... Pa, mogao bih u krevet. Dit, donc, sastavio sam 48 sati bez spavanja. Krene ka drugom kraju prostorije. Maitre d’hotel lupi dlanom o dlan i dva

Goran Markovic - Villa Sachinolakeja proñu užurbano za kraljem. MAITRE D’HOTEL: Veličanstvo! Doputovao je doktor Kole iz Pariza. Kada biste mogli da ga primite? ALEKSANDAR: Stigao tvoj Francuz? To je prva dobra novost ovoga jutra. Izuzimajući, naravno, onu da sam postao kralj. Pa, ne znam. Zakaži mu... zakaži mu... kad hoćeš. Zevajući nestane sa scene.

10. “ISTOČNJAČKI SALON” U STAROM DVORU Prostor pripada kralju Milanu; on se u njemu, to jest, ponaša kao kod kuće. Dominiraju dva orijentalna otomana. Na jednom leži i iz nargile puši kralj Milan. Aleksandar nervozno šparta tamo-ovamo. MILAN: Da se ženiš? Da nije malo rano? ALEKSANDAR: Nije rano, tata! MILAN: Možda si u pravu. Vidiš kakva su vremena. Jedan metak i dinastija ostade bez naslednika. A jesi li imao nekoga u vidu? ALEKSANDAR: Jesam. MILAN: Aha... Ja sam mislio da mladu treba da tražimo u Nemač koj. Onomad u Karlsbadu sam razgovarao sa grofom Gluhovskim, Austro-ugarskim ministrom inostranih dela, i on mi je natuknuo kako je Franc Jozef zainteresovan da se princeza Aleksandra von Shaumburg Lippe uda za nekog izovih krajeva. ALEKSANDAR: Ja sam se odlučio, tata! MILAN: Stvarno? A za koga? Baš me interesuje. ALEKSANDAR: Za gospoñu Mašin... Aleksandar je ovo izgovorio sa mnogo problema. Očigledno je da ga očev autoritet veoma inhibira. Milan, ne uzbuñujući se mnogo, ustane sa otomana. MILAN: Saša... ona nije za tebe. ALEKSANDAR: Otkud ti znaš ko je za mene?! MILAN: Ona je... ona je... “laka ženska”. ALEKSANDAR: Ona je družbenica moje majke! MILAN: NJu ljudi odvode u postelju za novac i poklone. ALEKSANDAR: To nije istina!!! MILAN: Dva ministra, tri generala i šef policije su mi to potvrdili. Naš roñak, čika Mile Konstantivić, rekao mi je da je Dragu imao za – 10 dinara! Aleksandar teško diše. Milan ga pokroviteljski pomiluje po ramenu. MILAN: Dobro, pusti sad to, Saša. Ako ti ona sviña, ti se, brate, lepo zabavi. Alinemoj odmah da je ženiš. Na vratima se pojavi Maitre d’hotel. Diskretno se nakašlje. MILAN: Šta je bilo, Benžamine? Ne vidiš da NJegovo Veličanstvo i ja razgovaramo? MAITRE D’HOTEL: Oprostite, Vaše Visočanstvo, stigao je doktor Kole... MILAN: Pa – šta?! Neka čeka. ALEKSANDAR: Ja sam ga, tata, pozvao. Već tri dana čeka na audijenciju. MILAN: Tako? Uvedi ga, onda. Da vidimo šta Francuz uopšte radi ovde. Maitre d’hotel se nakloni i izañe a u prostoriji se uskoro nañe doktor Kole.

Goran Markovic - Villa SachinoNakloni se duboko. KOLE: Vaše Veličanstvo. Tog trenutka se odigra nešto značajno. Milan napravi iskorak, kao da se pozdrav odnosio na njega, ali Kole mirno proñe pored bivšeg kralja i doñe do Aleksandra, ostavivši Milana da “visi”. ALEKSANDAR: Doktore, drago mi je da vas vidim! Kako ste putovali? KOLE: Orijent ekspres je linija puna iznenañenja. Dve pljačke, jedno iskakanje iz šina i tuce, nazovimo ih “neobičnim dogañajima”... Okrene se ka Milanu i najzad ga udostoji poklonom. KOLE: Ekselenicijo. Milan deluje uvrñeno, zbog drugog mesta koje zauzima na Koleovoj rang listi prioriteta. MILAN: Izmeñu balkanskih pljačkaroša i francuskih hotelijera vlada mrtva trka oko toga ko je veći zlikovac. KOLE: Ja bih prednost dao mojim sunarodnicima. Niko ne krade tako bezočno kao Francuzi! MILAN: Slažem se. Što veća civilizacija, to veće lopurde! Svi se nasmeju i tenzija koja je do tada vladala odjednom nestane. ALEKSANDAR: Znate li šta ovde ima novog? KOLE: Ne znam, Vaše Veličanstvo. ALEKSANDAR: Novo je da se ženim! KOLE: Fantastično! A sa kim? ALEKSANDAR: To još ne znamo. Tata mi traži verenicu. KOLE: Divno. Ne znam osobu sa više izvanrednih poznanstava od ekscelencije. ALEKSANDAR: Da. Upravo se sprema na put. Kada krećeš, tata? MILAN: Ja? Gde? ALEKSANDAR: Pa, u Karlsbad. Rekao si da imaš dogovor sa grofom Gluhovskim. Zar ne? MILAN: Pa, uskoro. Čim završim poslove oko organizacije vojske. ALEKSANDAR: Što pre! Što pre, to bolje. Kako si rekao? “Jedan metak i dinastija ode doñavola”! Je li tako? MILAN: Tako je... ALEKSANDAR: Pa, da... A sada bih te zamolio da me ostaviš nasamo sa doktorom. MILAN: Aha... pa, dobro, ionako imam sastanak u Ministarstvu vojske. Tamo jestanje jezivo... Treba očistiti... ALEKSANDAR: Tako je, tata. Samo ti čisti. Doviñenja. MILAN: Doviñenja, doktore. Ne stigosmo da popričamo šta vas je dovelo u ove krajeve... Nekom drugom prilikom. Saša... ALEKSANDAR: Adieu, papa! Milan izañe iz prostorije još uvek razmišljajući da li je on to upravo ponižen od sopstvenog sina ili nije. Aleksandar sačeka da se Milan udalji pa naglo poskoči, skinuvši sa lica svoj pritvorni izraz. ALEKSANDAR: Aleksandra von Shaumburg Lippe, moj nos! KOLE: Molim? ALEKSANDAR: Otac hoće da me oženi sa nekom nemačkom kravom. Ali, evo

Goran Markovic - Villa Sachinomu šipak! KOLE: Vi to ne želite? ALEKSANDAR: Ja imam nevestu. KOLE: Ko je to? ALEKSANDAR: Znate vi dobro ko je ona. Predali ste joj pismo u Bjaricu. KOLE: Veličanstvo... ALEKSANDAR: Samo nemojte i vi da mi pričate kako je ona “laka ženska”! KOLE: Ja sam u Beogradu tek tri dana i nikog još ovde ne poznajem. Još manje sam upoznat sa glasinama o gospoñi Mašin. ALEKSANDAR: Tako je! Vi ste čovek čist, bez predrasuda. Jedini mo- žete da jeurazumite. KOLE: Gospoña Mašin je pametna, razumna žena... ALEKSANDAR: Uopšte nije razumna! Na primer, ne pristaje da se uda za mene.

KOLE: Ali, ako ona smatra da taj brak nije... kako da kažem, logičan... ALEKSANDAR: Koji brak je logičan?! Možda onaj izmeñu papa i maman? Ili vaš? Oženili ste se iz ljubavi? KOLE: Iz velike ljubavi. ALEKSANDAR: Eto, vidite! Doktore, ona se ponaša potpuno sumanuto. Voli me,zna da ja nju volim a odbija da me vidi?! I ne samo to, nego sedi u nekom ćumezu, gladuje! Neće da primi pomoć, zamislite! Vi ste jedina osoba na kugli zemljinoj koja je može ubediti... KOLE: U šta da je ubedim? ALEKSANDAR: Da je neophodno, apsolutno naophodno da bude moja. Pritrči doktoru i poljubi ga nekoliko puta, poslednji put u usta, “po ruski”. Kole ga preneraženo gleda.

11. VEŠERNICA Draga stoji nagnuta nad lavorom i pere veš. Izgleda prilično zapu- šteno. Kole sedi u uglu, na maloj hoklici. KOLE: Ako je u pitanju novac, ja mogu da vam... DRAGA: Ne radi se o parama. Navikla sam da radim... KOLE: Ali, zašto radite ovo? DRAGA: Vi ste doktor, razumećete... Kada mi je bilo petnaest, otac je zdravstveno posrnuo pa sam morala da se udam za znatno starijeg čoveka. Onje, usto, bio alkoholičar i epileptičar. Kada sam ostala udovica, nisam više imala šta da jedem. Kasnije sam postala dvorska gospoña pa se ukazala prilikada se udam za jednog Francuza, aristokratu. Kraljica Natalija mi je čak obećalaodreñenu svotu kao miraz. I, taman kada je to trebalo da ostvari, ona je povukla svoje obećanje, jednostavno se predomislila i do venčanja nije nikada došlo. KOLE: Pa, zar vam ovo sa NJegovim Veličanstvom, nije prava prilika? DRAGA: U tome je stvar. Nije. KOLE: Zašto? DRAGA: Ja sam u svome životu nekoliko puta svoje telo izlagala... mučenju. Uradila sam to pod okolnostima koje su bile surove i krajnje primitivne. Tako

Goran Markovic - Villa Sachinoda sam skoro sigurna da više ne mogu da ostanem u drugom stanju. Shvatate?

KOLE: Ja, naravno, nisam specijalista za te stvari i ne mogu da po tom pitanju bilo šta odreñeno kažem. Ali, ukoliko postoji i najmanja šansa, mogu vam preporučiti jednog svog kolegu u Parizu. On je činio čuda... DRAGA: Ne vredi, doktore! To je gotovo. To je prošlost... U Srbiji, oprostiće vam sve osim toga. Jalova žena ovde nije ništa, neupotrebljiva je za život, predstavlja najobičniji otpad. Zato vas molim da mu to nekako objasnite, da gaurazumite. KOLE: Gospoño, on vas neizmerno voli. Imam utisak da je rešen da ide do kraja. DRAGA: Strašno. Tako se bojim.

12. “APRILSKA SOBA” U STAROM DVORU Veliki sto je postavljen za svečanu večeru. Za njim su dva genarala, Jovan Mišković i Mihailo Srećković, kao i član vlade ðorñe Genčić. Pored stola stoji kraljev añutant pukovnik Leonida Solarović. Zvanice izmeñu sebe nešto žučno razgovaraju. Vrata se otvore i na njima se pojavi Maitre d’hotel. Lupi tri puta palicom o pod. MAITRE D’HOTEL: NJegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar! U prostoriju, bled u licu i besan kao ris, uleti Aleksandar. Svi skoče na noge i pozdrave ga, na šta on uopšte ne reaguje. ALEKSANDAR: Gospodo ministri i ñenerali. Upravo se odigrala jedna gnusna stvar. Gospoña Mašin je nestala! Ja znam da je to delo nekog od vas i uveravam vas da iz ove prostorije nećete izaći dok se stvar ne razjasni. Sedne za sto i počne histerično da jede, bolje reći, da trpa ogrome zalogaje u usta. Svi u ga gledaju uplašeno. MIŠKOVIĆ: Vaše Veličanstvo, ja sam vaš dugogodišnji učitelj, držim vas, u neku ruku, za svoje dete. Ne mislite, valjda, da bih ja... ALEKSANDAR: Ja, gospodine Miškoviću, ne mislim ništa! Ja samo znam da samja gospoñu Dragu hteo danas da verim, da je to neko nekome od vas preneo i da je taj neko danas bio kod gospoñe Mašin, napričao joj svašta, u svakom slučaju dobro je uplašio. I ona je nestala. Nema je kod kuće! Niko ne zna gde je! SREĆKOVIĆ: Možda je nekuda otputovala, kod roñaka na selo... ALEKSANDAR: Ne lupetajte, gospodine ministre! Bila je sa mnom do pola pet jutros. SREĆKOVIĆ: Zašto ne sačekate da se gospoña... ALEKSANDAR: Verenica! “Svetla verenica”, molio bih! SREĆKOVIĆ: ... da se ”svetla verenica” ne pojavi pa da onda, na miru, popričamo o celoj stvari. ALEKSANDAR: Nemamo mi šta da pričamo! Stvar je gotova! Ženim se. Nastavi da jede halapljivo. Ministar i generali se zgledaju. Najzad istupi generalMišković. MIŠKOVIĆ: U tom slučaju, Vaše Veličanstvo, dozvolite da vam predamo ostavku vlade i da se udaljimo.

Goran Markovic - Villa SachinoDrhtavom rikom mu pruži papir koji Aleksandar ni ne pogleda. Strpa poslednji zalogaju u usta, uzme onaj papir i pocepa ga. ALEKSANDAR: Sedite, gospodo! Rekao sam: niko neće mrdnuti iz ove sobe dokse stvar sa nestankom moje “svetle verenice” ne razjasni. A to neće trajati tako dugo. Pukovnik Petrović ima nareñenje da preturi nebo i zemlju... SREĆKOVIĆ: Pukovnik Petrović! Od kada je on pukovnik?! ALEKSANDAR: Od jutros. Lično sam ga unapredio. SREĆKOVIĆ: Kako, pa... Moja noga više neće prekoračiti dvorski prag! Napravi pokret kao da će krenuti. ALEKSANDAR: Leonida! Pukovnik Solarović napravi pokret kao da će izvaditi pištolj iz korica i Srećkovićzastane kao ukopan. ALEKSANDAR: Sedite, dakle. Kapetan... pardon, od ovoga trenutka major Leonida Solarović, moj novi añutant, kao što znate ima veoma gadnu narav. Zaslužio je streljanje već nekoliko puta. Ministri i generali sedaju. ALEKSANDAR: Gospodine Genčiću, vi jedini niste prozborili ni reč. Da li to značida nemate primedbi na moj izbor? GENČIĆ: Ja, Vaše Veličanstvo, ne samo da imam rezervi prema toj osobi... ALEKSANDAR: “Svetloj verenici”... GENČIĆ: ... nego smatram da ćete napraviti životnu grešku ako se odlučite na venčanje. ALEKSANDAR: Ako je greška, već sam je napravio. Rekao sam da je ta stvar završena. Nego, da čujem zašto je to toliko fatalno. GENČIĆ: Molim Vas, Vaše Veličanstvo, pa znate li šta se priča o njoj? ALEKSANDAR: Da čujem. Možda ima nešto što još ne znam. GENČIĆ: Majka joj je bila pijanica. ALEKSANDAR: Piljarica? GENČIĆ: Alkoholičarka. ALEKSANDAR: To bi predstavljalo ozbiljan problem u slučaju kada bih nameravao da se oženim njenom majkom. Ali, kako je gospoña opravdano otsutna, tojest pokojna, ta primedba otpada. Koliko znam, gospodine Genčiću, i vi volite “dobru kapljicu”. GENČIĆ: To nije isto! Uostalom, najgore je što po gradu kolaju glasine kako je ona... kupljiva. Tog trenutka Aleksandar skoči i trgne svoj hromirani revolver. Potpuno van sebe od besa, uperi ga u Genčića. General Srećković mahinalno krene ka svome naoružanju ali ga u tome spreči revolverska cev Leonide Solarovića uperena u njegovu slepoočnicu. SOLAROVIĆ: Samo još jedan pokret, ñenerale! Samo još jedan! Svi stoje kao zaleñeni i očekuju šta će uraditi Aleksandar. Posle nekoliko trenutaka, on se naglo umiri i stavi svoj revover u futrolu. Vrati se nazad ka svojoj fotelji i baci se u nju, prebacivši noge preko naslona. ALEKSANDAR: A vi, ñenerale Srećkoviću, koliko ste joj vi platili? SREĆKOVIĆ: Ja? Ja tu ženu nisam nikada video! ALEKSANDAR: Ali pouzdano znate da se prodaje za novac! Je li tako?!

Goran Markovic - Villa SachinoSREĆKOVIĆ: Svi to pričaju... Stari Mišković, sa suzama u očima, ustane. Očigledno ga je sve ovo uzdrmalo iz temelja. MIŠKOVIĆ: Vaše Veličanstvo. Saša, sine... Ja sam sa Vama proveo navažnije godine Vaše mladosti pokušavajući da Vas što bolje pripremim za ono što Vas čeka. Vi ste sada kralj, vladar nad jednim narodom. A narod je čudna, ponekadnepredvidiva zverka, što se kaže, “aspida vaseljenska”. Niko u ovoj prostoriji ne želi da Vam nameće ženu koju Vi nećete. Ali svi mi se bojimo Vašeg izbora. Bojimo se “aspide” koja je već, na prvi glas o nameri da oženite tu osobu, krenula da pokazuje svoje zube. Mišković sedne. Pauza. Vrata se otvore i na njima se pojavi Maitre d’hotel. MAITRE D’HOTEL: Pukovnik Petrović. Petrović uñe i uputi se pravo ka Aleksandru. Nešto mu saopšti na uvo. Aleksandar klimne glavom i pokaže Petroviću da ostane pored njega. ALEKSANDAR: Gospodine Genčiću, šta ste radili jutros kod gospoñe Mašin? GENČIĆ: Bio sam... Išao je da je zamolim da spase Srbiju. ALEKSANDAR: Interesantno. A kako bi to ona mogla da je spase? GENČIĆ: Tako što bi... otišla pre nego što se desi katastrofa... ALEKSANDAR: Aha, a ta katastrofa je moja odluka, odluka slobodnog, punoletnog čoveka da sebi izabere ženu kakvu želi. Je li to ta katastrofa!? GENČIĆ: Jeste... ALEKSANDAR: Uzmimo da je to istina, bar iz vašeg ugla posmatranja. A kako ste mislili da ona nestane? Da ispari? GENČIĆ: Ne, ja sam joj predložio da ode... ALEKSANDAR: U vaš vinograd! Da se skloni kod vas! Jeste li tako zamišljali “spas Srbije”!? Vi i moja “svetla verenica” u nekom vinogradu u Grockoj! GENČIĆ: Vaše Veličanstvo, to je trebalo da bude samo privremeno, dok je ne prebacimo... ALEKSANDAR: Privremeno, moj nos! Ali, srećom, moja “svetla verenica” nije tako glupa kao što “aspida vaseljenska” pretpostavlja pa se, umesto u grožñe, sklonila kod našeg prijatelja, dvorskog lekara moje majke, doktora Kolea! Benjamin! Maitre d’hotel otvori vrata i na njima se pojave doktor Kole. ALEKSANDAR: Hvala, doktore, na pokazanoj lojalnosti. Lazo, kada stižu pop i prstenje? PETROVIĆ: Samo što nisu. ALEKSANDAR: Odlično. Dok to ne stigne, čika Joco, zabeležite jednu depešu. Ovako: “Moj otac, bivši kralj Milan, nalazi se u Karlsbadu, ne zna se kakvim poslom i kojim namerama. Ako bi hteo da preñe u Srbiju, javno ili tajno, nareñujem da se smesta, čim kroči preko granice, od strane vlasti odvede u načelstvo ili sresku kancelariju, i tu čuva pod najstrožom i najjačom stražom. Drhtavom rukom poniženog čoveka Mišković beleži kraljeve reči a svi ostali, uključujući i Kolea, zapanjeno posmatraju Aleksandra. To više nije onaj nestašni dečak koji se igra suverena, već odlučni čovek koji pred sobom ima cilj. ALEKSANDAR: Tom prilikom objasniće mu se da se tako postupa u interesu

Goran Markovic - Villa Sachinonjegove lične bezbednosti, da ne bi od naroda bio napadnut. Za slučaj, da ne bihteo sam da sleduje pozivu, upotrebite silu...” Pred kraj Aleksandrovog diktiranja njega postepeno nadjačava muzika. To je svadbeni marš. Ceo prizor upada u tamu.

13. JAHTA “DRAGA” Zadnja paluba jahte je ispunjena svatovima meñu kojima prepoznajemo doktora Kolea, Leonidu Solarovića i Lazara Petrovića, zatim generale Miškovića i Srećkovića, ministra Genčića kao i još dosta visokih oficira i civila. Na prednjojpalubi se pojavljuju mladenci, Aleksandar i Draga. On sija od sreće a ona je bleda kao smrt. Aleksandar podigne ruku i orkestar, koji je izvodio nekakav marš, prestane da svira. ALEKSANDAR: Gospodo. Gospoñe... Okupili smo se ovde da proslavimo moje venčanje i da Srbiji podarimo kraljicu koja će, za uzvrat, naciji darivati kraljevog naslednika. Ne jednog, nadam se! Zakikoće se šašavo, što meñu svatovima na zadnjoj palubi ne izazove nikakvu reakciju. ALEKSANDAR: Kada sam rešio da se oženim, pomislio sam: “Treba mi kum”. Zar ne? Bez kuma ne ide... (Tajac) Da ne dužim, zamolio bih ruskog otpravnikaposlova, gospodina Pavla Mansurova da pročita jednu depešu. Iza Aleksandra i Drage pojavi se nezgrapni čičica, sa dugačkom bradom i u brojvećem fraku. MANSUROV: Vaše Veličanstvo, moj brate!... Sa velikom radošću primio sam vest da je Vaše Veličanstvo odlučilo da se oženi i da je za mladu izabralo izuzetnu ženu, gospoñu Dragu Mašin, roñenu Lunjevica!... Želeo bih da Vam uputim iskrene čestitke i da vas zamolim da, u moje ime, za kuma uzmete gospodina Mansurova. U koliko prihvatite moju ponudu smatrajte da ste svoga ruskog brata usrećili a celoj Rusiji ukazali veliku čast! Budite ljubazni i primite izraze moga dubokog poštovanja. Nikolaj Drugi Imperator svih Rusa! Poslednje reči Mansurov je uzviknuo kreštavim, od dranja već promuklim glasom. Aleksandar mu se baci u zagrljaj i poljubi se tri puta, poslednji put u usta, “po ruski”. ALEKSANDAR: Živeo kum!!! Živela Rusija!!! SVI Živela!!! Živeo car!!! Živeo kum!!! Opšta napetost kao da je za časak nestala pod naletom euforije koju je izazvalo pismo koje Mansurov upravo pročitao. Orkestar odjednom počinje da intonira nekakav ruski valcer. Aleksandar uhvati Dragu za ruku i spusti je u prostor izmeñu prednje i zadnje palube. Svatovi se razmaknu i mladenci počinju da igraju. Doktoru Koleu, koji stoji malo po strani, prilazi visok čovek u uniformi nižeg oficira. APIS: Doktor Kole? Dozvolite da se pretstavim. Dragutin Dimitrijević. KOLE: Drago mi je, poručniče. APIS: Kako je kraljica majka? Ovde u Srbiji nam mnogo nedostaje. KOLE: Kraljica Natalija je sa zdravljem, bogu hvala, veoma dobro. APIS: Da. Ali ne verujem da je današnji dan mnogo srećna. U želji da ilustruje svoje reči, pogleda ka mladencima koji se vrte u ritmu

Goran Markovic - Villa Sachinovalcera. General Mišković priñe Aleksandru, nakloni se i preuzme od njega Dragu. Starac i Draga igraju nekoliko trenutaka a onda im priñe jedan od oficira i pruzme on mladu. Tempo valcera je sve brži i okreti postaju sve luñi. APIS: Vas bi, kao Francuza, svakako interesovalo zašto se ruski car tako naprasno ponudio za kuma. KOLE: Koliko sam razumeo, NJihova Veličanstva su veoma bliska. Kao braća... APIS: Gluposti! Kraljica Natalija i Imperator Nikolaj ne govore deset godina. KOLE: Stvarno? A zašto? APIS: Ruska posla. Ko bi to razumeo. Na Dragi se smenjuju, jedan za drugim, svi oficiri koji su na palubi. Ona igra sve teže i glava joj pada sve niže. APIS: Ali se pouzdano zna da je ovaj isti Mansurov stupio u vezu sa gospa Dragom još dok je imala šest dinara pensije i po Beogradu šetala u rasklimatanim štiklama. KOLE: Poručniče, od kako sam stigao ovde čuo sam o Njenom Veličanstvu toliko priča da stvarno više ne mogu da razlikujem istinu od fantazije. APIS: Ono što nije fantazija jeste činjenica da se carska policija ovih dana praktično uselila u dvor i da je mreža pukovnika Grabova preuzela brigu o sigurnosti NJegovog Veličanstva. KOLE: Zašto bi to mene interesovalo? APIS Ne zanima vas? Čudno. Imao sam utisak da vam je sudbina mladenaca nekako posebno na srcu. Da prelazi okvire službe dvorskog lekara. Ili je i to fantazija?... Oprostite, na mene je red! Okrene se i ostavi doktora Kolea. Kao poslednji počne da igra sa već iznemoglom kraljicom. U jednom trenutku se nagne i šapne joj nešto na uvo. Ona krikne i odgurne ga od sebe. Pritrči doktoru Koleu. DRAGA: Oni hoće mene da ubiju! KOLE: Smirite se, Veličanstvo, šta vam je! DRAGA: Prete mi! Svaki od njih mi je, dok smo igrali, nagovestio da sam mrtvažena! Saša! Saša!... Aleksandar je ne čuje, okružen je velikom grupom svatova i raspoloženo se smeje dok razgovara sa njima. Draga se, sva izbezumljena, okrene ka Koleu i uhvati ga za revere fraka. DRAGA: On mi je to rekao otvoreno! KOLE: Ko? DRAGA: Apis! Draga klone u Koleovo naručje a orkestar, uz pocikivanje svatova, počinje da intonira neku Štrausovu polku. Apis i nekoliko mlañih oficira jedini ne učestvujuu svadbenom piru. Razgovaraju nešto ozbiljno u pola glasa.

TREĆI ČIN

14. PALATA LJUEDŽ D’ORSEILLE. KABINET MINISTRA RATA Ministar neraspoloženo prelistava dokumenta ispred sebe. MINISTAR: Tja... To sa tim poručnikom... kako se zove? KOLE: Dragutin Dimitrijević-Apis.

Goran Markovic - Villa SachinoMINISTAR: Apis... Šta mu to znači? KOLE: Sveti bik. Mitološki simbol plodnosti. MINISTAR: Aha... I kakve veze ima taj Dimitrijević sa starim Grcima? KOLE: Apis je egipatsko božanstvo. MINISTAR: Dobro. Kakve poručnik ima veze sa Egipćanima? KOLE: Nikakve. Koliko shvatam, to mu je konspirativno ime. Oko sebe okuplja mlañe oficire sa snažnim nacionalnim osećanjima. Svi odreda izrazito se suprotstavljaju braku kralja Aleksandra sa Dragom Mašin. MINISTAR: Da li su organizovani? KOLE: Ne znam. Ako jesu, onda se radi o tajnoj organizaciji. Nekoliko puta samčuo za bratstvo po imenu Crna Ruka ali ne mogu sa sigurnošću da potvrdim kako nešto tako postoji a još manje da ime veze sa Apisom. MINISTAR: Apis, Crna Ruka... To mi deluje kao štivo iz romana za mlade devojke. Cela stvar, po mome mišljenju, ne zavreñuje posebnu pažnju. Pogotovu sada, kada Aleksandar očekuje naslednika. Mislim da se vaša misija polako privodi kraju. KOLE: To je potpuno isključeno! Ne mogu da prekinem sada... MINISTAR: Pardon? KOLE: Oni su u životnoj opasnosti! Na svadbi su joj pretili! Taj Apis... MINISTAR: Reči, to su samo reči. KOLE: Ja moram da se vratim u Srbiju! MINISTAR: Ono što vi morate je da odete u penziju. KOLE: U tom slučaju, gospodine ministre, ne bih vas više zadržavao... MINISTAR: Čekajte, doktore! Ne budite na kraj srca. Zaslužili ste velike počasti. Orden Legije časti, vanredno unapreñenje... Francuska nikada ne ostaje dužna svojim herojima. Ja vam toplo preporučujem je da se manete tog idiota i njegove concubine i da se u Ile de Sein-u posvetite pecanju pastrmki. KOLE: A moja bolnica u Duali? MINISTAR: Ne znate? Više ne kontrolišemo Kamerun. Prokleti Englezi. Oni su se ubacili. Kole uzdahne duboko i krene. MINISTAR: Majore! Čekajte. U poslednje vreme teško dišem i često kašljem. Onako nasuvo, bez nazeba... Pušenje? Mislite da ono može škoditi zdravlju?... Da, i sam sam to primetio. Ostavio sam cigare. Teško mi je ali izdržavam nekako. Pametno, zar ne?... Samo da nije kasno... Šta mislite? Kole slegne ramenima i izañe iz prostorije. MINISTAR: Je l’te, majore... doktore!

15. BAŠTA VILE SAŠINO Natalija ispisuje nešto na papiru, sedeći u velikom trosedu. Kole stoji pored njei čeka. NATALIJA: Ne biste, doktore, poverovali na šta se Milan napravio. Krpa, pačavra! Ni nalik na onog tiranina i razvratnika. Možete pojmiti koliko je jadan kada sam mu se ja smilovala. KOLE: Primili ste ga u vilu “Sašino”? NATALIJA: Ne samo to, nego sam mu isplatila i sve kockarske dugove.

Goran Markovic - Villa SachinoKOLE: Šta je uzrok njegovom stanju? NATALIJA: Saša. Ne može da prihvati da ga je roñeni sin prognao iz zemlje. KOLE: Da. Ali, Aleksandar se protivi i Vašem povratku u Beograd? NATALIJA: Ne protivi se! Saša bi i te kako voleo da vidi svoju majku. Ali nema hrabrosti da se suprotstavi onoj... salope. Ona je ta koja ne dozvoljava da se vratim mojim Srbima. Sveti mi se. Ili me se boji. Ili to radi zbog obe stvari... Alors. (Čita ono što je sve vreme pisala) “Ovim potvrñujem da doktor Ferdinan Kole dolazi u Srbiju po mome ličnom nareñenju, iz strogo medicinskih razloga, da bi prisustvovao proñaju moje snahe i pomogao dolasku na svet naslednika srpske krune. Natalija, kraljica Srbije.” Pretpostavljam da moj potpis još uvek nešto znači i da nećete imati problema na granici. KOLE: Hvala, Veličanstvo. Mislim da će ovo biti dovoljno. Natalija krene da preda pismo Koleu ali zastane u pola pokreta. NATALIJA: Čekajte. Nadam se da nećete nasesti trikovima te žene? KOLE: Na šta mislite? NATALIJA: Ona laže. Ni sa prvim mužem nije mogla da ostane u drugom stanjua kamo li sada, kada je već matora. Nesposobna je da raña. Ja to najbolje znam. Nas dve smo jedna drugoj rekle sve... KOLE: Ja o tome ne mogu da govorim. Pogotovu što iz Moskve stiže doktor Snjegirev, po ličnom nareñenju Njegovog Carskog Veličanstva. NATALIJA: Nikolaj šalje svoga lekara? To je prevara! Oni spremaju nekakvu ujdurmu! Rusi su prevaranti! Taj doktor je sigurno najobičnija hulja! KOLE: Vaše Veličanstvo... Pa, Vi ste Ruskinja. NATALIJA: Baš zato vam i kažem to! Znam ih u dušu. Natalija ponovo krene da preda pismo Koleu ali opet zastane. NATALIJA: Čekajte. Ja vas molim, obećajte mi da ćete raskrinkati tu ženu? KOLE: Nemam prava da su mešam u to.... NATALIJA: Doktore, slušajte me. Platiću vam dvostruko više nego što vam dajevaša država. Trostruko! KOLE: Ne radi se o novcu... NATALIJA: A o čemu se onda, doñavola, radi?! Zašto uopšte idete u Beograd? KOLE: Vaš sin je u velikoj opasnosti. Moguće je da ne shvata razmere katastrofe koja bi mogla da ga zadesi. NATALIJA: Naravno da ne shvata! Ali zato ćete je vi pregledati i svima objaviti da nije i da nikada neće biti trudna! Jeste li čuli? KOLE: To se kosi sa etikom moje profesije. NATALIJA: Aha. U tome je, dakle, stvar... Koliko tražite? Da li će sto Napoleonabiti dovoljno? Sto pedeset? KOLE: Ne! Meni novac nije potreban, verujte. Ja ovo činim iz poštovanja premaVama, Vašem sinu i... NATALIJA: Toj... toj putaine!... Bože, kako mi je teško... Kolena joj klecnu i ona zamalo padne. Kole je pridrži. KOLE: Nije Vam dobro? NATALIJA: Strašno mi je. KOLE: Šta osećate? NATALIJA: Nemoć. Sedim ovde, kradem bogu dane a tamo, dve hiljade

Goran Markovic - Villa Sachinokilometara daleko je neko bez koga ja, jednostavno, ne mogu da živim. KOLE: Teško Vam je bez sina? NATALIJA: Sina?... Da, i bez njega mi je teško. Pruži mu najzad pismo i Kole ga zgrabi.

16. “SRPSKA SOBA” U STAROM DVORU “Srpska soba” predstavlja, ustvari, pirotskim ćilimima zastrtu “Aprilsku sobu”. Prepuna je kolevki. U sred tog nestvarnog mnoštva, stoji Draga. Ispod haljine joj se diskretno nazire trudnički trbuh. Pored nje je pukovnik Leonida Solarović.

DRAGA: Ovo je strašno. Šta je ovom narodu? SOLAROVIĆ: LJudi daju oduška svome oduševljenju. Raduju se što kruna dobija naslednika. DRAGA: Da... Ali “oduševljenju” mora biti kraja! Ne možemo Konak pretvoriti uskladište. I šta da radimo sa ovoliko kolevki? SOLAROVIĆ: Ne znam. Da ih izložimo posle poroñaja? Draga najednom dograbi jednu kolevku i tako je tresne o zemlju da se stvar raspadne u paramparčad. DRAGA: Gluposti, pukovniče! Najobičnije gluposti! Ovaj napad Dragine agresije pukovnik je stojički otrpeo iako se vidi da on tu ženu, jednostavno, ne podnosi. DRAGA: Samo mi još to fali, da od sebe pravim izložbeni primerak! Meni treba mir. SOLAROVIĆ: Po Vašem nareñenju, oko dvora je prosuta slama a žandarmi upozoravaju prolaznike da izmeñu sebe ne govore glasno. DRAGA: Jeste, ñavola! Celu noć nisam trenula od buke koja je stizala iz Dvorske ulice. SOLAROVIĆ: Koliko znam, tu je iza ponoći bila samo smena straže... DRAGA: Koja je lupetala cokulama kao da hoće kaldrmu da izbije!... Molim vas,da se ova prostorija isprazni i da se objavi kako do daljeg ne primamo poklone.

U prostoriju uñe Aleksandar, veselo otpozdravivši Solareviću koji je zauzeo stav mirno. Uopšte, kralj je potpuno promenjen, nema ni traga njegovom neurotičnom ponašanju. DRAGA: Pogledaj, Saša, ovaj haos! Ja ne znam kako da živim u ovakvim okolnostima. ALEKSANDAR: Nije tako strašno, mon petit choux. Zar ti nije drago kada ti ljudi pokazuju koliko te vole? DRAGA: Gde god pogledam – kolevka. Imam, valjda, pravo da gledam u nešto što ne mora od jutra do mraka da me podseća kako sam u drugom stanju! ALEKSANDAR: Naravno da imaš, Chérie. Leonida, sve sobe da se isprazne, koliko danas. SOLAROVIĆ: Razumem, Vaše Veličanstvo! Okrene se požuri napolje. Ostavši sam sa Dragom, Aleksandar je nežno zagrli ipokuša da je poljubi u vrat. Ona se, meñutim, nervoznim pokretom izvuče iz njegovog zagljaja.

Goran Markovic - Villa SachinoDRAGA: Ostavi me... ALEKSANDAR: Šta ti je? DRAGA: Nervozna sam zbog tog Rusa. Neću da me pregleda Snjegirev. ALEKSANDAR: Ali zašto!? Pa, to je njihov najbolji lekar. Lično mi ga Nikolaj šalje. DRAGA: Neću! Nisam ja krava da po meni prčkaju!... ALEKSANDAR: Samo malo da pogleda, ljubavi. Od kako je taj Snjegirev stigao,Monsurov ne prestaje da mi javlja. Te: “Imperator je pitao kako je kuma...”, te: “Doktor misli da je veoma važno da se prati trudnoća...” DRAGA: Neću, neću i neću! Ako neko treba da me pregleda onda neka to bude Kole. I to stojećki, ne u krevetu. ALEKSANDAR: Kako to misliš: “stojećki”? DRAGA: Tako lepo! Ne mogu više! Ne mogu... Počne da rida. Aleksandar joj priñe i zagrli je nežno. ALEKSANDAR: Smiri se, ljubavi. Ako te sve to toliko pogaña, onda neka te pregleda Kole... Ona prekine da plače i zagleda mu se u oči. DRAGA: Saša, reci mi jedno. Da ne čekam dete, da li bi me voleo isto ovako... snažno? ALEKSANDAR: Naravno! Ali sada kada stiže i bepče, biće sto puta lepše. Svi onikoji su nas ogovarali neće moći ni reč da kažu... DRAGA: Odgovori mi na pitanje. Da, nedaj bože, izgubim ovo dete i da nam lekari saopšte kako više ne mogu da rañam, da li bi prestao da me voliš? ALEKSANDAR: Zašto tako govoriš? Zašto slutiš na zlo? DRAGA: Odgovori. ALEKSANDAR: Ma šta da se dogodi, nikada neću prestati da te volim. Ona ga gleda nekoliko trenutaka a onda počne divlje da ga ljubi. Dvoje supružnika padnu na pod.

17. “SRPSKA SOBA” U STAROM DVORU Dokotor Kole stoji na sred “Srpske sobe. Pojavljuje se Mansurov. MANSUROV: To neće valjati, doktore Kole! Njegovo prevashodstvo Snjegirev ječuveni lekar i to što čeka nedelju dana na prijem kod NJenog Veličanstva pretstavlja prilično poniženje! KOLE: Ekselencijo, kakve to veze ima sa mnom? MANSUROV: Svi znaju da kod nje imate posebni, privilegovani status. KOLE: Ne mislite, valjda, kako ja nagovaram kraljicu da odbije pregled doktoraSnjegireva? MANSUROV: Ništa ja ne mislim! Samo znam da ona neće da čuje ni za koga osim za vas. KOLE: Dozvolite da primetim kako su to najobičnije špekulacije. Doputovao sam sinoć i nisam ni video Njeno Veličanstvo. Tog trenutka se pojavi Draga. Prostreli pogledom Mansurova i priñe Koleu. DRAGA: Rekla sam vam, gospodine Mansurov, da nema te sile koja će me prinuditi da se pregledam kod Snjegireva! MANSUROV: Ali zašto, Vaše Veličanstvo?! Doktor je naš najcenjeniji lekar,

Goran Markovic - Villa Sachinoprofesor na... DRAGA: Molim vas da me ostavite nasamo sa Koleom. Osim ako ne želite lično da prisustvujete pregledu? MANSUROV: Snjegirev je tu, pred vratima. Možda može da makar asistira... DRAGA: Ovim smo završili naš razgovor! Benžamine! Na vratima se pojavi Maitre d’hotel. DRAGA: Isprati gospodina Mansurova. MANSUROV: Kako želite, Vaše Veličanstvo. Izvestiću Imperatora o Vašem... o Vašim željama. Okrene se i besno ode. Pauza. DRAGA: Da počnemo? KOLE: Šta da počnemo? DRAGA: Pa, pregled... KOLE: Vaše Veličanstvo... I Vi i ja znamo da to nema nikakvog smisla. DRAGA: Zašto?! Doktor Kole oćuti više nego očigledan odgovor. DRAGA: Da li vi shvatate u kakvoj se situaciji Saša i ja nalazimo? KOLE: A da li vi shvatate koliko je jednu takvu stvar nemoguće lažirati? DRAGA: To nam je jedina šansa. Srbi će nam oprostiti sve ako im damo naslednika krune. KOLE: A šta treba da vam oproste? Što vas muž voli? Jel to treba da vam budeoprošteno? Ona ćuti. KOLE: A kako ste mislili da to izvedete? DRAGA: Moja sestra je noseća... KOLE: I vi planirate da podmetnete njeno dete kao svoje. A poroñaj, babice? Kako mislite da to izvedete bez svedoka? DRAGA: Ne znam... KOLE: Vaša sestra će kad-tad poželeti svoje dete. Šta kada njen muž počne dapriča kako je otac prestolonaslednika? DRAGA: Ne znam, stvarno... KOLE: Vaše veličanstvo... Budite realni. Srljate u propast. DRAGA: Kako da mu sada saopštim da je sve bilo laž? KOLE: On vas voli. Razumeće. Preboleće. DRAGA: Ne mogu! Presvisnuće, poludeće. Ne mogu da mu to kažem! Ona najednom istrgne ispod haljine jastučić koji je trebalo da predstavlja trudnički stomak. Iz njega izvuče mali, ženski pištolj. Uperi ga u svoj trbuh. Kole uspeva da zadrži prisustvo duha. Lagano krene ka njoj, korak po korak, nastojeći da je uvuče u razgovor. KOLE: Meni je žena umrla. Nismo stigli ni da počnemo zajednički život a već je... nestala. U početku, dok je bolelo, nisam bio svestan značaja gubitka. Tek kasnije, malo po malo, i sve više i više, počeo sam da osećam nešto kao prazninu. Jednoga dana, mnogo godina posle njene smrti, prvi put sam zaplakao. Povod je bio beznačajan: slučajno sam pronašao nekakav bezvredni premet koji sam joj poklonio onoga dana kada sam po prvi put bio sa njom nasamo. Preturao sam po jednoj fijoci i pronašao dugme koje mi se otkinulo sa

Goran Markovic - Villa Sachinobolničkog kaputa u trenutku kada su nam se ruke po prvi put dodirnule. U svakom slučaju, bilo je to užasno sentimentalno, u stvari sasvim banalno, to što sam joj obično dugme predao kao nekakav vredni, značajni predmet. Naravno da sam tu epizodu ubrzo zaboravio a i ona nikada nije spomenula da je dugme sačuvala. A onda, u toj fijoci, u kutijici za nakit koju je ostavila za sobom, zajedno sa brilijantskim prstenjem, jednom vrednom ogrlicom i dve zlatne brzletne, pronašao sam i jeftino, žućkasto dugme. Tog trenutka sam postao svestan da moj život odavno nema pravi razlog postojanja. Iako sam uporno pokušavao da se zamajem napornim radom u bolnici, odjednom sam shvatio kako je sve što sam činio posle njene smrti, u suštini, samo odrañivanje nečega što je već odavno izgubilo smisao. DRAGA: Od čega je umrla? Kole uzme iz njene ruke pištolj. KOLE: Na poroñaju. Ni dete nije preživelo. Dok sam ja lečio nepoznate ljude, žena koju sam obožavao otišla je tek tako. Da sam joj posvetio samo malo višepažnje, ko zna, možda bi još živela... DRAGA: Znam šta ću. Otići ću kod nje, ona će me primiti. Znam da hoće! KOLE: Kod koga? DRAGA: U vilu Sašino! Kod Natalije. KOLE: Da bežite? DRAGA: Idem da se spakujem. Draga izleti iz prostorije.

18. “SRPSKA SOBA” U STAROM DVORU. U prostoriji se nalazi samo doktor Kole. Stoji ispred gomile kofera i posmatra ihzamišljeno. Pojavivši se na vratima budoara, kroz sobu protrči Aleksandar. ALEKSANDAR: Žene! Ko će ih razumeti? Bože, svašta! Kretati na put u petom mesecu trudnoće, to može da smisli samo luda ženska glava... Leonida! Izleti na bočna vrata. Posle par trenutaka se vrati, u pratnji Solarovića. ALEKSANDAR: Da se Dvorska ulica zatvori do daljnjeg! Hoću da mi se čuju samo slavuji! Jesi li razumeo?! SOLAROVIĆ: Razumem, Vaše Veličanstvo! Solarović ode. ALEKSANDAR: Sedite, sedite, doktore! Popijte nešto. Benžamine! Opet usplahireno ode u budoar. Pojavi se Maitre d’hotel. MAITRE D’HOTEL” Za šta ste, gospodine doktore? KOLE: Merci, Benjamin. Ce sera tout. Maitre d’hotel se nakloni ali ne izañe iz prostorije. Priñe Koleu. MAITRE D’HOTEL: Imam poruku za vas. KOLE: Za mene? Od koga? MAITRE D’HOTEL: Ministarstvo rata ne može da stupi u kontakt sa vama već danima. Veoma su zabrinuti što radite na svoju ruku. KOLE: Ništa ja ne “radim”! Ovde sam privatno, u poseti prijateljima. MAITRE D’HOTEL: Nareñenje je da se što pre vratite u Bjaric. KOLE: Ne dolazi u obzir! MAITRE D’HOTEL: Kralj Milan je loše. Izgleda da su mu izbrojani dani. Ućuti

Goran Markovic - Villa Sachinonaglo jer se ponovo pojavio Aleksandar. ALEKSANDAR: Šta ćućorite vas dvojca? Mogu da se opkladim da je tema – ljubav! Jesam li pogodio, vi pokvarenjaci francuski? MAITRE D’HOTEL: Pokušao sam, Vaše Veličanstvo, da doktora nagovorim na nešto ali ne ide... Neće da popije ništa. Nakloni se i ode. ALEKSANDAR: Sedite već jednom, doktore! Što ste se ukipili? Kole sedne. Aleksandar ponovo do vrata budoara i vragolasto zvirne kroz njih. ALEKSANDAR: Sada je našla da posećuje moju majku! Kao, smeta joj buka u Beogradu! (Vrati se i sedne, bolje reći, uskoči u fotelju do Koleove) Recite, doktore, zar u ovom trenutku nije opasno kretati na put. KOLE: Ne znam šta da vam kažem, Veličanstvo. Nije. ALEKSANDAR: Kako? Peti mesec trudnoće! KOLE: Bojim se da se ne radi o “petom mesecu trudnoće”... ALEKSANDAR: Nego kom? KOLE: Nema trudnoće... Teška pauza. Aleksandru treba dosta dok mu ova informacija dopre do svesti. ALEKSANDAR: Kako je to moguće? A stomak, a povraćanje, a... KOLE: Nema trudnoće! ALEKSANDAR: “Lažna trudnoća”? KOLE: Mogli bismo to tako nazvati. ALEKSANDAR: Znači, to je definitivno? Poroñaja neće biti? KOLE: Neće. Aleksandar najednom počne da se trese celim telom. Ne može da spreči nervnislom koji ga obuzima. Počinje da nekontrolisano rida. Kole izvadi iz torbe masku za eter i priñe mu. KOLE: Čekajte, Veličanstvo, daću vam dam nešto za umirenje. ALEKSANDAR: Ne treba! Meni to ne treba.... Proći će. Aleksandar postepeno dolazi k sebi iako mu suze još uvek teku niz lice. Briše ihmaramicom. KOLE: Dobro ste? Aleksandar se skljoka u fotelju i sklupča se u njoj kao malo dete. ALEKSANDAR: Znači... Ona je znala. Htela je da ode, da pobegne? KOLE: Pretpostavljam. Tišina. Kole posmatra kralja. ALEKSANDAR: Dragi doktore, prijatelju... Meñu obaveznom lektirom, kojom me čika Joca Mišković kljukao, našla se i jedna kljižica koju je napisao neki Nemac. On na jednom mestu kaže nešto što mi se duboko urezalo u pamet. Otprilike ovako: život oscilira izmeñu patnje i dosade. Ja sam u jednom trenutku poverovao da postoji nešto treće, nazovimo to “srećom”, ali sada vidim da je Nemac (slabo pamtim imena, to mi je čika Joca stalno prebacivao) bio sasvim u pravu. KOLE: Veličanstvo, to vam se u ovom trenutku samo tako čini. Vi ste mlad čovek, imaćete još dece... ALEKSANDAR: Niste me razumeli. Ja imam ženu koju koju volim. Jedino što nas dvoje ne možemo biti srećni. To je prosto tako i ja se ne žalim. Meñutim,

Goran Markovic - Villa Sachinomoram da se pripremim za ono što sledi. KOLE: Na šta mislite? ALEKSANDAR: Na kraj. On je neminovan i logičan. Uostalom, kakva bi to ljubav bila kada se ne bi završila smrću? KOLE: Veličanstvo... ALEKSANDAR: Mene je u ranoj mladosti privukao još jedan Nemac. Opet ne mogu da mu se setim imena ali znam da mi ga je čika Joca zabranjivao, kao “bezbožnika”, “nihilistu”. Imao sam jednu njegovu knjigu u rukama možda dan,pola dana. I progutao sam je u dahu. Taj pisac je rekao da je Bog umro, da ga više nema. U stvari, on je mislio da se Bog nalazi u čoveku i da ga tu treba tražiti. Da je sve što je izvan nas bez značaja. Sada, kada se kraj tako neumitno približava, meni to stalno pada na pamet: kako je smrt, u stvari, beznačajna epizoda jer dolazi spolja, ne iz nas samih. Zato se smrti ne bojim. Ona de facto nema ništa sa nama. Pauza. Aleksandar se potpuno primirio, utonuvši u svoje razmišljanje. KOLE: Bojim se da najgoru vest za danas još niste čuli... Otac vam je veoma bolestan. ALEKSANDAR: Papa est tres malade? KOLE: Da. U Bjaricu je, u vili Sašino. Mislim da očekuje Vaše prisustvo u njegovim poslednjim trenucima. ALEKSANDAR: Tako?... Ali, pretpostavljam da, s obzirom da papa ne podnosi Dragu, nije umesno da na put krećem sa njom. KOLE: Važno je da budete vi budete sa ocem kada kucne čas. ALEKSANDAR: Razumem. Ali kako da je sad ostavim samu u Konaku? KOLE: Veličanstvo, ova stvar se ne može odlagati... ALEKSANDAR: Ne, ne mogu. KOLE: Mogli bismo zajedno da prekosutra uhvatimo Orijent ekspres. ALEKSANDAR: Krenite vi a ja... Ja ću ostati da joj se nañem. Mogu misliti kako joj je. (Pauza. Aleksandar je potpuno skrhan) Htela je da nestane, da me oslobodi...

19. BARUTANA Osvetljeni samo svetlošću baklji, Apis i Leonida Solarević se hrvu. Njih dvojca, kao i ostali prisutni, sve sami mladi oficiri, goli su do pojasa i namazani uljem. Pelivanska borba dva oficira odvija se u tišini, samo se ponekad nekome od oficira, koji u rukama drže baklje, otme po koji uzvik. Solarević, stariji i tromiji,najzad padne na leña, izgubivši bitku sa ogromnim Apisom. APIS: Ko je rekao da bik nije jači od lava?! A?! Svi se nasmeju, uključujući i samog Leonidu. Dvojca oficira ustaju, bratski zagrljeni. Apis stane u osvetljeni krug držeći u ruci komad papira. Čita. APIS: Gospodo oficiri, braćo Srbi! “Mi, srpski oficiri i rodoljubi, uviñajući sigurnupropast Otadžbine, kao najglavnije krivce za sve oglašavamo Kralja Aleksandrai njegovu milosnicu Dragu Mašin, zaklinjemo se i potpisima svojim obavezujemo da ćemo ih pobiti. Na presto srpski, opran krvlju ovih beščasnika,dovešćemo Petra Karañorñevića, unuka Voždovog i sina zakonitog kneza pokojnog Aleksandra Karañorñevića.”

Goran Markovic - Villa SachinoMuk u barutani. Apis istrgne sablju iz korica oficira do sebe i njenim vrhom zaseče ruku. U krv koja je potekla umoči pero i njime potpiše tekst zakletve. Isto to radi i Solarović a zatim i ostali oficiri. Apis uzme jednu baklju i osvetli Solarovićevo lice. SOLAROVIĆ: Na dobrotvorni bal svako od nas će u čizmi proneti kamu čiji će vrh biti umočen u otrov. APIS: U trenutku dok kralj celiva decu, Leonida i još dvojca će izbosti njega a ja i ostali ćemo kurvu. Drugi plan... SOLAROVIĆ: Kao kraljeva garda i lično obezbeñenje, u Narodnom pozorište unosimo karabine i zauzimamo mesto u loži preko puta kraljeve. Čim se pogase svetla i digne zavesa, otvaramo vatru na njih dvoje. APIS: I u jednom i u drugom slučaju, na binu izlazi izlazi neko od nas i proglašava kraj dinastije Obrenovića. Muk meñu zaverenicima. Apis prilazi sveakome od oficira i grli ih saučesnički. Muška tela svetlucaju u polumraku. Najzad, stane u sredinu kruga i vikne. APIS: Sloboda ili smrt! OFICIRI: Sloboda ili smrt! Jedan mladi oficir uñe u krug koji osvetljavaju baklje i priñe Apisu. OFICIR: Doveli smo ga. APIS: Uvedi ga. Uvode dokotora Kolea sa crnom maramom vezanom preko očiju. Postavljaju gau sredinu kruga koje osvetljavaju baklje. Kole se osvrće oko sebe pokušavajućida odgonetne gde je. APIS: Dobro veče, doktore Kole. KOLE: Kao visoki oficir Francuske armije, protestvujem zbog načina na koji sam otet i postupka prisile koji je nada mnom sproveden! APIS: Shvatićete da se radi o vašoj sigurnosti. KOLE: Gde sam?! APIS: Meñu srpskim rodoljubima koji su rešeni da ne dozvole da srpska kruna bude okaljana. KOLE: Šta hoćete od mene? APIS: Poznato nam je da ste u veoma prisnim odnosima sa kraljem i, naročito, sa gospa Dragom. Ovu “posetu” shvatite kao opomenu. KOLE: Ne razumem. APIS: Svaki pokušaj da joj pomognete oko prevare sa njenom navodnom trudnoćom biti strogo kažnjen. KOLE: Kako da shvatim vaše reči? SOLAROVIĆ: Pakujte se i bežite u Francusku. Pre nego što bude kasno! KOLE: A šta ako odbijem? APIS: Primite naše reči kao poslednje upozorenje. Ovo je srpska stvar i stranci sa njom ne mogu imati nikakve veze. Ukoliko pokušate da se umešate, bićete tretiran kao protivnik na bojnom polju! Neće vam biti suñeno. SOLAROVIĆ: Bićete smesta ubijeni!

ČETVRTI ČIN

Goran Markovic - Villa Sachino20. SOBA U VILI SAŠINO Kralj Milan leži u krevetu, na visokom uzglavlju. Dokotor Kole je nagnut nad njim i pregleda ga stetoskopom. MILAN: Oni me prate. Preko puta, u susednoj kući se nastanio jedan Rus. Ne mogu da mrdnem a da Grabov to momentalno ne sazna. Kada sam bio u Rumuniji, on je to odmah dojavio Aleksandru i znate šta je moj sin učinio? Poslao dva eskadrona konjice na granicu, da spreče moj ulazak u Srbiju. On je u potpunoj moći te žene. Draga je ruski špijun. KOLE: Vaše Veličanstvo. Vaš sin je u životnoj opasnosti. Jedna tajna organizacija mu radi o glavi. I mene su oteli. Nisam video lica ali to su opasni ljudi. Uz vašu podršku, ja bih pokušao da sa francuskom vladom organizujem...

MILAN: Da li biste mi učinili uslugu? KOLE: Zato sam tu! MILAN: Vi svakako imate veze u Parizu. KOLE: Naviše moguće! MILAN: Mislim, u pozorišnim krugovima... Bilo bi neophodno da stupim u vezu sa gospoñicom Odiljanovom. Ona igra u jednom komadu koji se trenutno prikazuje u... KOLE: Vaše Veličanstvo! Pokušavam da vam saopštim kako je život vašeg sina ugrožen! MILAN: Najbolje bi bilo da joj pošaljem ceduljicu. Izmeñu mene i nje odavna vlada izvesna simpatija samo što nisam imao prilike da to i nekako... realizujem. Pa, ako biste joj doturili ceduljicu. Evo, sada ću da je napišem, samo par reči... Gde mi je pero?... Kralj Milan se okrene ka noćnom stočiću ali se najednom uhvati za grudi, jeknei sruši se kao pokošen. Kole skoči i priñe mu u jednom koraku. Zgrabi mu ruku i opipa puls. KOLE: Vaše veličanstvo! Natalija!... U prostoriju utrči kraljica Natalija. Zastane pored Milanovog kreveta i odmah sve shvati NATALIJA: Gotovo je? Kole klime glavom. Natalija se prekrsti, priñe krevetu i pažljivo pogleda svoga muža. NATALIJA: Nije mi ovo prvi put da vidim mrtvog čoveka. Ali nikada ranije nisam imala prilike da ga, ovako, natenane prostudiram. (Zaobiñe ga sa druge strane i još detaljnije zagleda mrtvaca) Znate koji mi je osnovni utisak? Mrtav čovek ne predstavlja nikakav strašni, užasavajući prizor. Naprotiv, ovo ukočeno telo deluje mi nekako trivijalno, skoro komično. Kao nekakva kopija kralja Milana Obrenović a. Čovek čiju sam figuru svojevremeno obožavala, čiji me je zagrljaj nekada toliko uzbuñivao a pogled ostavljao bez odbrane pretvorio se, evo, u voštanu figuru. Ona, doduše, veoma liči na živi model ali nema nikakvih dodirnih tačaka sa unutrašnjom prirodom moga muža. To nešto “iznutra”, onu magiju koju je ova bitanga posedovala, kao da je neko izvadio, isisao iz njega. Ovo što leži ispred mene liči mi, recimo, na ukrasni papir u kome je donet buket cveća. Cveće je, u meñuvremenu, preneto u vaznu a

Goran Markovic - Villa Sachinohartija sa prikačenom mašnom ostala je da leži na stolu, još uvek zauzimajući oblik buketa. Jedino što ambalaža bez svoga sadržaja više nije ni malo lepa. Nije ni ružna, nego, jednostavno, više ne predstavlja – ništa... Bože! Milane! U nastupu očajanja, koje je sve do toga trenutka prikrivala, Natalija se baci preko mrtvog muža i počne neutešno da jeca.

21. BOUDOIRE I SPAVAĆA SOBA U STAROM DVORU Ceo prostor, koji čine dve prostorije, spavaća soba, kojom dominira veliki Ampire krevet sa baldahinom, i kraljičin Boudoire su u polumraku. Preko prozora su navučene teške, brokatne zavese a po uglovima škilje male električne lampe. U budoaru, koji je prepun religioznih rekvizita i pretstavlja neku vrstu “privatne crkve”, pred ikonom Svete Petke kleči Draga i mrmlja molitvu. Pored nje stoji Kole. DRAGA: Saša i ja smo preživeli Golgotu. Mislila sam da vas više ikada neću videti. Dva puta smo za dlaku izbegli smrt. Ljudi nas mrze. Javno govore o zaveri. Ali Saša čini sve nebi li izazvao sudbinu. Kada je stigao izveštaj u kome je pisalo kako mene sve narod zove, naterao je Mali Žurnal da objavi njegovu pesmu, pisanu pod pseudonimom, u kojoj stoji da sam ja “anñeo”, “lutka”, “bela ptica”, “lasta”, “alemkamen”, “kokica”, “srna”, “kanarinac”! Možete li to da pojmite? Da me Saša nije uzdigao do nebesa nikada ne bih ni shvatila kolikosam bila nisko. KOLE: Morate smesta napustiti Srbiju. DRAGA: Čekajte. Da li je ovo zvanična ponudu Francuske vlade za azil? KOLE: Oni u ministarstvu i ne znaju da sam krenuo na put... DRAGA: Ja vas uopšte ne razumem! Kole ima strašnih problema da definiše svoja osećanja. KOLE: Ovako. Od kada sam izgubio ženu koju sam voleo proganjala me je pomisao da ovaj svet što pre treba napustiti. Ali ja nisam neko ko tek tako može da puca sebi u glavu, pre svega zato što sam lekar, a možda zato što sam i obična kukavica. Taj poslednji, drastični korak odlagao sam i dana u dan,sve dok se nisam odlučio za polovično rešenje. Osudio sam sebe da ostatak života odživim što je moguće teže, po mogućstvu kao skot. Sam sebi sam, dakle, smrtnu kaznu preinačio u doživotnu robiju. Ta bolnica u Africi, na kraju sveta, učinila mi se idealnim mestom da odsluženje zaslužene kazne... DRAGA: Kakva Afrika? Ko ste vi? KOLE: Ja sam... izmišljotina. DRAGA: Šta ste vi?! KOLE: Špijun. To što sam ovde poslat kao lekar samo je paravan za moje obaveštajne delatnosti. Ogromna pauza. Draga ga gleda nekoliko trenutaka preneraženo ali se odmah primiri. DRAGA: Zašto radite sve ovo? KOLE: Vi i on morate živeti. Ja ću vam organizovati bekstvo. Francuska je velika. Imam divno imanje koje sam nasledio od oca. Videćete, tamo je kao u raju.... DRAGA: Dragi doktore. Da li vi stvarno mislite da bih se ja doživotno zavukla u

Goran Markovic - Villa Sachinoneku mišju rupu u kojoj bi Aleksandar mogao na tenane da posmatra kako starim? KOLE: Ali šta vas ovde čeka! Ja vas molim... DRAGA: Ne! Saša bolje vidi budućnost od svih nas. Zato: ako moj muž kaže dabežimo, bežaćemo. Ako kaže da ostanemo, ostaćemo. KOLE: Vi ste hrabra žena, Vaše Veličanstvo. DRAGA: I još nešto. Smatraću da nisam čula ono što ste malopre rekli. Ja vas molim da o tome ne pričate mome mužu. On vas voli i istina o vašim špijunskim aktivnostima bacila bi ga u još dublji očaj. Ionako sve to više nema nikakvog značaja...

22. BOUDOIRE I SPAVAĆA SOBA U STAROM DVORU Kole stoji sam na sred budoara i osluškuje čudne zvukove koji dopiru sa ulice. Pojavljuje se Aleksandar. ALEKSANDAR: Ne dozvoljavam da se smucate po beogradskim hotelima! Spavaćete kod nas u Konaku. Naredio sam da vam preurede “Arapsku ćošku”. Ona i onako nije služila ničemu sem za tatino purnjanje hašiša. KOLE: Neprijatno mi je, Vaše veličanstvo... ALEKSANDAR: Smatrajte to nareñenjem! A večeras ćemo na proslavu Beogradskog pevačkog društva. Tamo ima toliko lepih devojaka. Jao, čuće me Draga! KOLE: Ne znam koliko mudro da se pojavljujete na javnim skupovima. ALEKSANDAR: Imate prava... Dok sam bio dečak, u Konaku sam provodio dane jer van ovih zidova nisam imao nikoga. Sada ne smem nos da pomolim jer me napolju čekaju svi. Smešno, zar ne?... Znate li gde sam se jedino osećao slobodnim? U Bjaricu. Za vreme sunčevih zalazaka. Kada su se pojavljivali oni zeleni zraci.... A propos vile Sašino, kako je papa završio? Koje su mu bile poslednje reči? KOLE: Bio je veoma zabrinut za vas zbog vesti koje su odavde stizale. ALEKSANDAR: Papa brinuo o meni? To me, iskreno, jako, jako čudi. Da ste mi rekli kako se zanimao o mogućoj pozajmici koju od mene očekuje, to bi pre ličilo na njega. KOLE: Vaše Veličanstvo, kralj Milan me je, na samom kraju, zavetovao da vampomognem! ALEKSANDAR: To će, dragi doktore, ići jako, jako teško. Ovi su se baš zainatili da nas skrate za glavu. KOLE: Imam plan. Siguran sam da bih mogao vam organizujem bekstvo. ALEKSANDAR: Ko kaže da hoću da bežim? KOLE: Nešto morate preduzeti! Alkesandar se osvrne konspirativno oko sebe, iz prsluka izvadi ključ i njima otključa jedna tajna vrata. Nagne se ka Koleu i počne da govori šapatom. ALEKSANDAR: Znate li šta je ovo? KOLE: Nemam ideju. ALEKSANDAR: Tajno sklonište. Za njega znamo vi, “Lepi” Laza, ja i niko drugi. KOLE: Otkud znate da ja neću... ALEKSANDAR: Nekom reći?... Ja verujem sopstvenim osećanjima. To će me

Goran Markovic - Villa Sachinoodvesti ili u pobedu ili u smrt. Hi, hi!... KOLE: Vaše veličanstvo... Kako ja mogu da pomognem? ALEKSANDAR: Vaš zadatak je da generalu Lazi Petroviću javite da je počelo! KOLE: On je već general? ALEKSANDAR: Tako se kod nas kupuje poverenje. KOLE: Naravno da ću preneti poruku. Kada treba da to uradim? ALEKSANDAR: U poslednjem trenutku. Kada zaverinici krenu na mene. KOLE: A šta ako bude kasno? ALEKSANDAR: Neće. Draga i ja ćemo biti sakriveni iza ovih vratašaca! Gasi se svetlo, zaverenici ne mogu da nas pronañ u i – šta se dešava? NJih pronalazi Lazin Osmi puk! Shvatate? KOLE: Vi ozbiljno mislite da će to uspeti! Pojavljuje se Lazar Petrović. ALEKSANDAR: Naravno! Jeli tako, Lazo! PETROVIĆ: Šta, Vaše veličanstvo? ALEKSANDAR: Da ćemo uspeti!... PETROVIĆ: Svakako. ALEKSANDAR: Nego, doktore, od kako su onomad pokušali da nas upucaju u Narodnom pozorištu, meni ne izlazi iz glave komad koji je tamo pretstavljala Vela Nigrinova. To je jedna naša velika umetnica. U predstavi se radilo o Jovanki Orleanki, jednoj devojci koja je volela da se oblači kao muškarci. Uostalom, šta ja vama, Francuzu, pričam ko je Jovanka Orleanka! Samo što je predstava, iz već pomenutih razloga, prekinuta. E, pa, ja sam, sa Dragom, kojazamenjuje gospoñicu Nigrinovu, napravio nešto kao nastavak. Iz sopstvene glave, verujte! Pa, ako nemate pametnijih poslova, a pretpostavljam da ih nemate, pozvani ste na premijeru. Kao jedina publika! Odmah se vraćam... Otrči. KOLE: Gospodine Petroviću, da li vi stvarno verujete u kraljev plan? Pa, to je najobičnija detinjarija! PETROVIĆ: Ja sam oficir koji je položio zakletvu svome kralju i svaka njegova naredba za mene je svetinja! KOLE: Prema obaveštenjima koje posedujem, svakoga časa možemo očekivati upad zaverenika u dvor! PETROVIĆ: Kada bih se obazirao na anonimne dojave, koje već mesecima dobijamo, moj Osmi puk ne bi ni jednu noć prespavao. KOLE: Shvatite moje upozorenje ozbiljno! O tome imam obaveštenja sa najviših mesta! PETROVIĆ: Odavno nam je poznato ko ste vi. Pa, šta ako ste špijun? Hoćete dakažete kako znate bolje od nas kada će početi zavera protiv našeg kralja! KOLE: Gospodine generale, pokrenite smesta svoju vojsku! Dok ne bude kasno! PETROVIĆ: Šta se dereš ti, francušćiću! KOLE: Morate nešto preduzeti! PETROVIĆ: Ja ne moram ništa! Pogotovu ne ako mi to nareñuje stranac. Zaboravljaš, doktore, da nismo u vili Sašino nego u Konaku! Petrović odlazi. Vraća se Aleksandar u pratnji Drage. Zauzimaju mesta na

Goran Markovic - Villa Sachinomaloj inprovizovanoj pozornici. ALEKSANDAR: Pretpostavljam, doktore, da priču dobro poznajete. Jovanki, koja je, prilikom stogodišnjeg francusko-engleskog rata svojim sunarodnicima donela pobedu u bitki za Orlean, sudi se zbog sumnje da je veštica... Nastavi da govori teatralnim glasom Inkvizitora koga, očigledno, glumi. ALEKSANDAR: Optužena, da li možete da objasnite svoju odeću i frizuru? DRAGA: To je moje ratničko ruho. U tome sam išla u borbu. ALEKSANDAR: Da, ali zar vam se ne čini da muško odelo ne priliči mladoj devojci kao što ste vi? DRAGA: To nije bio moj izbor. ALEKSANDAR: Neko vas je nagovorio? Recite njegovo ime. DRAGA: Oni nemaju imena. ALEKSANDAR: Oni? Bilo ih je više? DRAGA: Da. Sedam. ALEKSANDAR: Ah, da!... Možete li nam ih opisati? Pauza. Izgleda da je Draga zaboravila tekst. Aleksandar joj ga šapuće. ALEKSANDAR: Teško... DRAGA: Teško. To nisu ljudska bića. Oni su anñeli... Saša, čujem ih! ALEKSANDAR: Izvinite, doktore... Oni mi daju snage... DRAGA: Oni mi daju snage da pobedim. Saša, bojim se... ALEKSANDAR: U tom slučaju, gorećeš, veštice!... Benžamine! Sa bakljom u rukama i potpaljuje nešto kao lomaču. Dok “gori”, Draga nastavlja monolog. DRAGA: Gorim srećna jer znam da dušu niko ne može spaliti! Draga počinje da kašlje, gušeći se u dimu koji je obavio celu lomaču. Aleksandar skoči i poleti u pomoć svojoj ženi. Ruši provizornu lomaču i sam kašljući. ALEKSANDAR: Draga!... Oca ti tvoga, Benžamine, šta uradi ovo! Maitre d’hotel sasvim mirno priñe doktoru Koleu i saopšti mu nešto na uvo. Ovaj skoči kao oparen. Za to vreme, Aleksandar skida Dragu sa lomače. Oboje kašlju. Doktor Kole sačeka da se i Aleksandar primiri. KOLE: Vaše Veličanstvo, mislim da je vreme da generalu Petroviću odnesem poruku. Draga prigušeno krikne. ALEKSANDAR: Kucnuo je čas, znači? Dobro, baš da vidimo... DRAGA: Tu su, čujem ih! Pobiće nas, Saša! Šta da radimo! Oboje se upute se žurno ka tajnom skloništu. Nastaje potpuni mrak.

23. BOUDOIRE I SPAVAĆA SOBA U STAROM DVORU Skoro je potpuna pomrčina. Čuju se pucnji i vidi se sevanje plamena iz vatrenog oružja. Sudeći po uzvicima i bolnim urlicima vlada sveopšta konfuzija.Tu i tamo se naziru senke zaverinika koji se prsa u prsa obračunavaju sa braniocima dvora. U prostoriju uleti mladi oficir, noseći u ruci plinsku lampu. PRVI OFICIR: Kao da su u zemlju propali! DRUGI OFICIR: Neko je isključio elektriku! TREĆI OFICIR: Gde je Leonida?!

Goran Markovic - Villa SachinoPojavljuje se Lazar Petrović. PETROVIĆ: Ko je izveo vojsku na ulicu?! Iz mraka se ispred njega stvori Solarović. SOLAROVIĆ: Gospodine ñenerale, izveštavam vas da su ovoga trenutka tri bataljona Šestog puka, ceo Sedmi puk, artiljeriska baterija i eskadron konjice izvedeni iz kasarne i razmešteni oko dvora koji je, na taj način, ocepljen od cele varoši! Zauzeti su pošta, telegraf i Uprava grada a opkoljeni su stanovi ministra presednika, ministra vojnog, ministra unutrašnjih dela i komadanta Drinske divizije! Osmi puk je stavljen pod našu komandu! PETROVIĆ: Šta znači: našu?! Ko si, bre, ti da mi oduzimaš komandu! SOLAROVIĆ: Ja sam ti, Petroviću, od sada sve i svja! Savetujem ti da to mirno prihvatiš a za uzvrat ti obećavam da te neću ubiti kao psa! PETROVIĆ: Ti meni savetuješ, ološu jedan... Krene kao da će izvaditi revorver. Solarović, meñutim, brzo izvadi svoj i revolversku cev strpa Lazi u usta. U prostoriju ponovo uleti prvi oficir. PRVI OFICIR: Apis je ranjen! DRUGI OFICIR: Gotovo je, propala stvar... Odjednom se pojavi Apis, oslonjen o rame trećeg oficira. Leva strana mu je natopljena krvlju a u desnoj ruci, koja mu je čitava, drži revolver. APIS: Ništa nije propalo! Izvršićemo ono što smo naumili. U protivnom, ima svida se poubijamo! Tajac. Trojca oficira očajnički preturaju po sobi i boudoire-u. APIS: Tu su! Negde su sakriveni! Iz Konaka nije mogla ptica da izleti. TREĆI OFICIR: Koliko imamo vremena? APIS: Malo. Garda je krenula iz Rakovice. Dok prvi oficir očajnički kucka po zidovima, drugi i treći panično razbacuju nameštaj. Apis se najednom stropošta se ali se uz pomoć drugog i trećeg oficira nekako pridigne na noge. Tog trenutka, sa drugom plinskom lampom, u prostoriji se pojave Solarović i dva mlada oficira. Gurnu ispred sebe zarobljenike: generala Petrovića, doktora Kolea i Maitre d’hotel-a. SOLAROVIĆ: Još ih niste našli? DRUGI OFICIR: Nema ih. Solarović grubo gurne svoje zarobljenike. Petrović, Kole i Maitre d’hotel se stropoštaju na klena. Solarović prisloni cev revolvera u teme Maitre d’hotel-a. SOLAROVIĆ: Doktore Kole, brojaću do tri. Ako nam ne otkrijete gde su wasserkopf i njegova drolja, pucaću! Kole ćuti i gleda u zemlju. SOLAROVIĆ: Jedan! MAITRE D’HOTEL: Docteur Caulet, écoutez... Ils sont fous... SOLAROVIĆ: Dva! MAITRE D’HOTEL: S’il vous plaît! Dissez... KOLE: Je n’ai rien a dire! MAITRE D’HOTEL: Docteur!!! SOLAROVIĆ: Tri! Pre nego što će opaliti, Solarović sačeka još trenutak. Pošto Kole ćuti, Solarovićispali hitac u teme Maitre d’hotel-a i ovaj se stropošta kao džak na zemlju.

Goran Markovic - Villa SachinoSolarović premesti cev na Koleovo teme. SOLAROVIĆ: Možda ti, Lazo, znaš gde su. Ponovo ću brojati. Jedan! Izbezumljeni Laza Petrović gleda u Kolea. Ovaj mirno počne da izgovara molitvu. SOLAROVIĆ: Dva! Kole se prekrsti i okrene se licem ka cevi Solarovićevog revolvera. SOLAROVIĆ: Tri! Kole zažmuri, spreman za smrt. Laza napravi gest, kao da će nešto reći. APIS: Čekaj! Apis krajnjim naporom dobaulja do Laze Petrovića. APIS: ðenerale Petroviću, dvor je miniran. Ukoliko ne pronañemo kralja i kraljicu, dići ćemo u vazduh i njih, i vas, i nas. Vi ćete ih pozvati da se predaju a ja vam dajem svoju reč da ni njoj ni njemu neće faliti dlaka sa glave. Tajac. Petrović razmišlja. Ostali stoje ukočeni i očekuju njegovu odluku. PETROVIĆ: Ne verujem vam, poručniče. APIS: Imate izbor: ili ćete poverovati reči jednog srpskog oficira ili ćete nas svegurnuti u smrt. Petrović razmišlja još trenutak a onda polako ustane, zaobiñe krevet i nestane iza platna koje pokriva uzglavlje. PETROVIĆ: Vaše veličanstvo, izañite! Pored mene je Dragutin Dimitrijević-Apis.On garantuje da vam se neće desiti ništa. Tišina. Svi u prostoriji napeto očekuju šta će se dalje dogoditi. Začuje se škripavrata ali se ne vidi niko. Solarović poleti i jednim trzajem ruke strgne zavesu iznad uzglavlja bračnog kreveta. Na otvorenim vratima tajnog skloništa ukažu se Aleksandar i Draga. Bledi u licu, posmatraju grupu oficira ispred sebe. Bez ikakve komande, svi osim Apisa počinju da pucaju u njih. Draga načini pokret kao da će zaštiti Aleksandra ali pod kišom metaka prva padne na bračni krevet.Aleksandar napravi pokret kao da nešto hoće da kaže a onda stropošta pored svoje žene. Apis mirno podigne revolver i iz neposrene blizine pogodi Lazu Patrovića u glavu. Ovaj se stropošta mrtav. Kole stoji po strani i posmatra to preneraženo. Tišina potraje nekoliko trenutaka a onda Apis krajnjim naporom doñe do kreveta, isuče svoju sablju i sečivo zabode u Dragin trbuh. APIS: Eto ti, sad pokaži tvoje derište, tvog naslednika, kravo jedna! To je znak i za ostale da isuču svoje sablje i da, uz strašne psovke, počnu da komadaju tela kraljevskog para. Na sve strane pršti krv i ne samo bračni krevet već i uniforme zaverenika postaju sasvim crvene. Svetlost se polako gasi. Ostaje osvetljeno jedino užasnuto lice doktora Kolea. KOLE: Ni sam ne znam kako sam se spasao. Verovatno niko nije obraćao pažnju na mene. Mirno sam izašao iz njihove spavaće sobe, sišao glavnim stepeništem, po kome su, tu i tamo, još uvek trajale sporadične borbe, izašao u dvorište gde su, umotani u krevetske čaršave i izbačeni kroz nekoliko prozora, ležali delovi tela kralja i kraljice, prošao glavnu kapiju, oko koje je vladao strašan metež jer se po gradu već raščulo šta se zbiva, izašao na ulicu, spustio se do železničke stanice i sačekao jutarnji Orijent ekspres.

EPILOG


24. ŠETALIŠTE PORED GRANDE PLAGE U BJARICU Talasi se valjaju pored šetališta kojim koračaju Kole i Natalija. Jesen je, duva jak vetar. NATALIJA: I niko ništa? KOLE: Ne. Kada sam kroz prozor vagona pročitao natpis “Zemun” znao sam dasam spasen. NATALIJA: Neverovatno... To su Srbi. Kad poteče krv, oni izgube razum. KOLE: Mislim da se svi ljudi ponašaju tako kada poteče krv. Bez obzira na naciju, veru ili stepen civilizovanosti. Ne verujem da bi Francuzi, kada bi se našli u sličnim okolnostima, bili manje krvoločni. NATALIJA: Hajdete, doktore! Pa cela civilizovana Evropa, osim Rusije koja je još gora, osudila je ovaj užasni čin. Znate li da Srbiju čeka jedna duga izolacija? Do god ne dokaže da ubijanje nije njen glavni nacionalni običaj. Uostalom, ja sam prešla u katoličku veru. Ne želim da sa tim varvarima imam bilo šta zajedničko! Hodaju jedno vreme ćutke. KOLE: Ja sve vreme razmišljam šta je to što je izazvalo toliku lavinu nasilja... NATALIJA: Prostakluk, primitivizam, mrak. Ništa drugo. KOLE: Grešite. Srbe je nešto uvredilo, dovelo ih do besa. Moguće je da nisu mogli da podnesu... taj izbor. NATALIJA: Mislite na Dragu? KOLE: Narod je očekivao da bude voljen od svog kralja. Bio je spreman da svoga suverena pusti da ga vodi onako kako se to njemu sviña, da čini šta god mu se prohte, ako treba i da gazi po njemu. Za uzvrat, od njega se očekivalo da prema svojim podanicima pokaže bilo kakva osećanja, makar malo ljubaznosti. Ništa više. NATALIJA: Nemojte mi samo reći kako je Draga prestavljala nekakav ideal, sveticu. KOLE: Nije se radilo o tome kakva je to žena, već o tome da za ostale u njegovom srcu nije bilo mesta. A to je, izgleda, bilo neoprostivo. NATALIJA: Prilično vam je čudna ta teorija o ljubomornom narodu, doktore... KOLE: Ne ljubomornom, nego narodu željnom ljubavi. Opet ćutanje. Vetar se pojačava. NATALIJA: Kako bilo, moga jadnog, napaćenog deteta više nema. KOLE: To pretstavlja tragičnu činjenicu samo za vas, za mene i još nekoliko odabranih. Što se Aleksandra Obrenović a tiče, mislim da nije mogao izabrati bolju sudbinu. NATALIJA: Mislite da ju je on birao? KOLE: Svakako. Vetar duva sve jače. NATALIJA: Ovo je počelo ozbiljno da duva. Ja bih da krenem nazad. KOLE: Ja ću još malo prošetati. NATALIJA: Kako hoćete. Spavaćete večeras u vili Sašino? KOLE: Ne, uhvatiću večernji voz za Pariz. NATALIJA: Nećemo se više videti?

Goran Markovic - Villa SachinoKOLE: Po svoj prilici – ne. NATALIJA: Tako? Pa, bez obzira na sve, bilo mi je drago, doktore Kole. KOLE: I meni. Zbogom, Vaše Veličanstvo. Ona se okrene i ode bez rukovanja. On stoji sam na vetru. Odjednom, na pučini se pojavi zelena svetlost. KOLE: Zeleni zraci... Vidim ih, znači oni postoje... Bože, da li to znači da sam spreman za duboki, pravi san?... Nasloni se na klupu i zaspi. KRAJ

GORAN MARKOVIĆ je roñen 1946. u Beogradu u poznatoj glumačkoj porodici. Završio je studije filmske režije na čuvenoj Praškoj akademiji FAMU. Prvi dugometražni igrani film Specijalno vaspitanje, koji je snimio 1977, doneo mu je veliko priznanje – nagradu “Zlatni dukat” za najbolji film režisera debitanta na Meñunarodnom filmskom festivalu u Manhajmu. Posle toga slede njegove plodonosne godine sa filmovima: Nacionalna klasa (1979), Majstori, majstori (1980), Variola vera (1981), Tajvanska kanasta (1985), Već viñeno (1987), Sabirni centar (1989), Tito i ja (1992), Urnebesna tragedija (1994), Poludeli ljudi (1997), Kordon (2003). Radio je i igrano-dokumentarni film Srbija, godina nulta. Za film Kordon je na 27. Meñunarodnom filmskom festivalu u Montrealu 2003. dobio nagradu za najbolje ostvarenje. I 1995. je u Montrealu dobio nagradu za režiju za film Urnebesna tragedija. Na 36. Festivalu jugoslovenskog filma 1989. godine u Pulidobio je “Zlatnu arenu” za film Sabirni centar. Iste godine je film Već viñeno proglašen za najbolji film u Madridu. A, 1992. godine u San Sebastijanu pripalamu je nagrada za režiju za film Tito i ja. Nagradu za životno delo dodelio mu ježiri Meñunarodnog filmskog festivala u Klivlendu 2003. U pozorištu je prisutan kao reditelj i dramski pisac. NJegov dramski opus čine drame: Turneja, Govorna mana, Osma sednica ili Život je san. Pandorina kutija, Parovi, Vila Sašino, Delirijum tremens. Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolji tekst savremene drame Turneja, 1997. Režirao je komade Pazarni dan A. Popovića, Beogradska triologija B. Srbljanović, Pandorina kutija, Delirijum tremens, Osma sednica ili Život je san i Pomorandžina kora M. Pelević, za koju je 2007. godine na Fesivalu Jugoslovenskih Pozorišta u Užicu dobio nagradu za najbolju režiju. Goran Marković je redovni profesor na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu i član Evropske filmske akademije u Briselu.

goran markovic - villa sachino

Documents