Večera

Herman KochHET DINER

Copyright © Herman Koch, 2009

Ova knjiga je objavljena zahvaljujući podršci Holandske fondacije zaknjiževnost.

HERMAN KOH

VEČERAPrevela sa holandskogJelica Novaković–Lopušina

MMXV

APERITIV

Dogovorili smo se da se nađemo u restoranu. Neću da kažemu kom restoranu jer će inače sledeći put verovatno biti punljudi koji će doći da vide da li smo i mi opet tamo. Serž je re-zervisao sto. On je uvek taj koji rezerviše. Restoran je od onihkoje morate nazvati tri meseca unapred – ili šest, ili osam,više ni ne znam koliko. Ja lično ne želim da znam tri mesecaunapred gde ću večerati, ali očigledno ima ljudi kojima to ni-malo ne smeta. Kad istoričari za nekoliko stoleća budu htelida istraže koliko je retardirano bilo čovečanstvo početkomdvadeset prvog veka, dovoljno je da zavire u komp jutere ta-kozvanih vrhunskih restorana, jer svi se ti po daci čuvaju, tosticajem okolnosti znam. Ako je gospodin L. prošli put biospreman da čeka tri meseca na stočić kraj prozora, onda ćesačekati i pet meseci na stočić kraj vrata od toaleta – to u timrestoranima nazivaju „evidencijom gostiju“.

Serž nikad ne rezerviše tri meseca unapred. Serž rezervišeistog dana, za njega je to neka vrsta sporta, kaže. Postoje re-storani koji uvek čuvaju sto za ljude poput Serža Lomana, aovaj restoran je jedan od tih. Jedan od mnogih trebalo bi za-pravo da dodam. Čovek se može pitati da li još igde u zemlji

7

1

ima restorana gde neće pretrnuti kad čuju Lomanovo imepreko telefona. On, naravno, ne zove lično, to prepušta se-kretarici ili nekom od svojih bliskih saradnika. „Budi bez bri-ge“, rekao je kad sam se čuo s njim pre nekoliko dana,„Poznaju me tamo, srediću ja jedan stočić.“ Ja sam samo pi-tao da li ćemo se još čuti za slučaj da ne bude mesta, i gde bi-smo onda drugde mogli da odemo. Bilo je nekog sažaljivogprizvuka u njegovom glasu s druge strane žice. Skoro da samga mogao videti kako odmahuje glavom. Za njega je to biosport.

Jedna stvar mi se večeras nikako nije milila. Nisam želeoda budem prisutan kad Serža Lomana vlasnik restorana ili šefsale bude pozdravio kao starog znanca; kad ga konobaricebudu odvele do najlepšeg stola s pogledom na vrt, i kad sesam Serž bude pravio kao da to sve ništa ne predstavlja jer jeon u dubini duše ostao običan momak i zato se oseća kao svojna svome među drugim običnim ljudima.

Zato sam mu rekao da je najbolje da se nađemo u samomrestoranu a ne, kao što je bio predložio, u kafiću iza ugla. Bioje to kafić u koji je dolazio običan svet. Ni to mi se večeras ni-kako nije mililo – da vidim Serža Lomana kako ulazi poputobičnog momka, sa onim svojim nameštenim osmehom kojikao da je govorio drugim ljudima da slobodno nastave s pri-čom i da se prave kao da njega nema.

8

Pošto se restoran nalazi samo nekoliko ulica od naše kuće,krenuli smo pešice. Došetali smo tako i do kafića gde nisamhteo da se nađem sa Seržom. Obujmio sam svoju supruguoko struka, a njena ruka je bila negde ispod moje jakne. Napročelju kafića sijala je toplim sjajem crveno-bela reklamamarke piva koju su točili unutra. „Poranili smo“, rekoh. „Ili,bolje rečeno: ako sada odemo, bićemo preterano tačni.“

Ne treba više da je nazivam svojom suprugom. Zove seKler. Roditelji su joj dali ime Mari Kler, ali kasnije Kler niježelela da se zove kao modni časopis. Ponekad je zovem Marida bih je zadirkivao. Ali je retko zovem svojom suprugom –ponekad u zvaničnim prilikama, u rečenicama kao što su:„Moja supruga trenutno ne može da se javi na telefon“ ili:„Moja supruga bez sumnje zna da je rezervisala sobu s pogle-dom na more.“

U ovakvim prilikama Kler i ja posebno uživamo u trenu-cima kada smo još nakratko sami. Kao da su tada još uvek svemogućnosti otvorene, kao da čak i zakazana večera počiva nanesporazumu i kao da smo jednostavno nas dvoje krenuli uprovod. Kada bih morao da dam definiciju sreće onda bi ova-

9

2

ko glasila: sreća je sama sebi dovoljna, nisu joj potrebni sve-doci. „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesre-ćna porodica nesrećna je na svoj način“, glasi prva rečenicaTolstojeve Ane Karenjine. Na to bih jedino još mogao da do-dam da nesrećne porodice – a u okviru njih pre svega mislimna nesrećne bračne parove – nikad nisu do voljne same sebi.Što više svedoka, to bolje. Nesreća je uvek u potrazi za dru-štvom. Nesreća ne podnosi tišinu – pogotovu ne podnosi ne-prijatnu tišinu koja pada kad je sama.

Tako smo se Kler i ja nasmešili jedno drugom u kafićukad smo dobili naša piva, znajući da ćemo uskoro čitavo večeprovesti u društvu bračnog para Loman: da je ovo najlepšitrenutak večeri i da odsad može samo da krene nizbrdo.

Nije mi se išlo u restoran na večeru. Nikad mi se ne ide.Čvrst dogovor u bliskoj budućnosti je predvorje pakla, asamo veče je pravi pakao. To počinje već ujutru pred ogleda-lom: šta da obučem, i da li da se obrijem ili ne. Sve tu, naime,predstavlja poruku, pocepane i isflekane farmerke podjedna-ko kao i ispeglana košulja. Ako kreneš s bradom od jednogdana, onda si bio suviše lenj da je obriješ; kod brade od dvadana neumitno će te pitati da li ta brada od dva dana pred-stavlja deo novog imidža; a kod brade od tri ili više danasamo te mali korak deli od potpune zapuštenosti. „Jesi li do-bro? Nisi valjda bolestan, ili?“ Kako god okreneš, nisi slobo-dan. Briješ se, ali nisi slobodan. I brijanje predstavlja poruku.Očigledno si toliko ozbiljno shvatio ovo veče da si se potru-dio da se obriješ, progovara iz tuđih pogleda – obrijavši se,zapravo već gubiš sa poenom razlike.

A onda je tu još i Kler da me podseti kako nije u pitanjuobično veče. Kler je inteligentnija od mene. Ne kažem to sanekog prepodobnog feminističkog stanovišta, ili da bih podi-lazio ženama. Nisam od onih koji tvrde da su žene „globalnogledano“ inteligentnije od muškaraca. Ili osećajnije, ili intui-

10

tivnije, ili „mnogo angažovanije“, niti ostale slične glupostikoje, ako bolje pogledamo, uglavnom češće iznose takozvaniosećajni muškarci nego same žene.

Kler je jednostavno inteligentnija od mene, iskreno ćureći kako mi je trebalo vremena da ovo sam sebi priznam.Prvih godina naše veze smatrao sam je inteligentnom, alinormalno inteligentnom: zapravo tačno onoliko inteligent -nom koliko bi se moglo očekivati od žene s kojom sam u od -nosu. S glupom ženom, valjda, ne bih izdržao duže od mesecdana? Toliko inteligentna je Kler, dakle, svakako bila čimsam posle mesec dana i dalje izdržavao s njom. A i sad, posleskoro dvadeset godina.

Dobro, Kler je, dakle, inteligentnija od mene, ali u ovakvevečeri me još uvek pita za moje mišljenje o tome šta da obuče,koje minđuše da stavi, da li da podigne kosu ili ne. Minđušesu za žene unekoliko ono što je za muškarce brijanje: što suminđuše veće, to je važnije, značajnije veče. Kler ima minđu-še za svaku priliku. Moglo bi se reći da tolika nesigurnost uvezi s odećom nije baš neki znak inteligencije. Ali ja imam otome drukčije mišljenje. Upravo bi glupa žena pomislila da tomože i sama. Kao da se muškarac pa razume u te stvari? po-mislila bi glupa žena, i onda napravila pogrešan izbor.

Ponekad pokušavam da zamislim da li Babeta ikad pitaSerža Lomana da li je obukla odgovarajuću haljinu. Da jojkosa nije preduga? Šta Serž misli o njenim cipelama? Da nisupotpetice suviše niske? Ili upravo previsoke?

I smesta nešto zaškripi u tom zamišljanju, nešto što je oči-gledno nezamislivo. „Što, dobro je tako“, čujem Serža kakokaže. Ali on je, zapravo, samo upola prisutan, ne zanima gato stvarno, i osim toga: čak i da obuče pogrešnu haljinu, ipakbi se svi muškarci okrenuli za njegovom ženom. Njoj jedno-stavno sve dobro stoji. Pa šta onda gnjavi?

Ovo nije fensi kafić, tu ne dolaze pomodni tipovi – nije

11

kul, što bi rekao Mišel. Obični ljudi su ovde daleko najzastu-pljeniji. Ne posebno stari ili mladi, već zapravo od svega pomalo, ali na prvom mestu ipak obični ljudi. Takvi bi trebaloda su svi kafići.

Bila je gužva. Stajali smo priljubljeni jedno uz drugo krajvrata muškog toaleta. Kler je u jednoj ruci držala pivo, prsti-ma druge ruke nežno me je stiskala za zapešće.

„Ne znam“, rekla je, „ali imam utisak da se Mišel u posle-dnje vreme čudno ponaša. Možda ne čudno ali drukčije negoobično. Rezervisano. Da li se i tebi čini?“

Mišel je naš sin. Sledeće nedelje puni šesnaest godina. Ne,nemamo više dece. Nije to bio unapred smišljen plan da sezadržimo samo na jednom detetu, ali u nekom trenutku jejednostavno bilo prekasno za još jedno.

„Je li?“ uzvratih. „Može biti.“Bolje je bilo da ne gledam Kler u oči, suviše smo se dobro

poznavali, moj pogled bi me odao. Zato sam se pravio kao dase osvrćem po kafiću, kao da sam bio izuzetno fasciniran pri-zorom običnih ljudi angažovanih u živahnim razgovorima.Bio sam srećan što nisam popustio i što smo se saLomanovima dogovorili da se vidimo tek u restoranu; u mi-slima sam video Serža kako stupa kroz kaubojska vrata, sa iz-veštačenim osmehom kojim bi podsticao obične ljude da slo-bodno nastave sa svojim okupacijama i da ne obraćajupažnju na njega.

„Tebi ništa nije rekao?“ upita Kler. „Mislim, vas dvojicapričate o stvarima o kojima Mišel i ja ne pričamo. Možda jeu pitanju nešto s nekom devojkom? Nešto što može lakše tebida kaže?“

Morali smo da se pomerimo korak u stranu pošto su seotvorila vrata muškog toaleta pa smo se tako našli još bliže je-dno drugom. Osetio sam kako je Klerina čaša kucnula omoju.

12

„Da nije nešto sa devojkama?“ upita ona ponovo.Kamo sreće, ne uzdržah se da pomislim. Nešto s devojka-

ma... kako bi to bilo divno, divno normalno, obično puber-tetsko dešavanje. „Sme li Šantal/Merel/Rous da prenoći veče-ras kod nas?“ „Znaju li njeni roditelji za to? Ako seŠa n ta lini/Merelini/Rousini roditelji slažu, onda nema pro-blema. Samo nemoj zaboraviti da... samo dobro pripazi da...pa, znaš već, ne moram to valjda više da ti objašnjavam. Je litako? Mišel?“

Devojke su navraćale dovoljno često, jedna lepša od dru-ge. Sedele bi na kauču ili za kuhinjskim stolom i uljudno bime pozdravile kad bih stigao kući. „Dobar dan, gospodine.“„Ne moraš mi se obraćati sa gospodine, a ne moraš ni da mipersiraš.“ Onda bi mi se jedanput obratile sa „ti“ i „Paule“, alinekoliko dana kasnije naravno opet sa „vi“ i „gospodine“.

Ponekad bi mi se neka od njih obratila preko telefona, idok bih se ja raspitivao da li da prenesem neku porukuMišelu, zatvarao bih oči i pokušavao da devojčin glas (retkobi se predstavile imenom, odmah su prelazile na stvar: „Da lije Mišel kod kuće?“) s druge strane žice dovedem u vezu s ne-kim određenim licem. „Ne, nije potrebno, gospodine. Biomu je isključen mobilni pa sam zato probala ovde.“

Ponekad sam imao utisak da sam ih pri ulasku u kuću za-ticao u nečemu: Mišela i Šantal/Merel/Rous; da su manje ne-vino gledali The Fabulous Life na MTV-u nego što se činilo:da su se do malopre vaćarili pa onda brzo doveli odeću u redi namestili frizure kad su me čuli kako nailazim. Bilo je nečegu rumenilu Mišelovih obraza – nečeg uspaljenog, uveravaosam sebe.

Ali, da budem iskren, nisam imao pojma. Možda se uop-šte ništa nije dešavalo, možda su sve te lepe devojke gledalemoga sina pre svega kao dobrog drugara: kao dragog, relativnozgodnog momka sa kojim su mogle da se pojave na žurci –

13

momka u kojeg su imale poverenja upravo zato što nije biood onih koji se odmah vaćare.

„Ne, ne verujem da je u pitanju nešto s nekom devoj-kom“, rekoh gledajući sada Kler pravo u oči. To je ona tesko-bna strana sreće, što se sve čita kao otvorena knjiga: da samnastavio da joj izbegavam pogled, ona bi sa sigurnošću znalada nečeg ima – sa devojkama, ili nešto još gore.

„Pre mislim da je nešto u vezi sa školom“, rekoh. „Upravoje imao nedelju punu kontrolnih, rekao bih da je jednostavnopremoren. Mislim da je malo potcenio četvrti razred.“

Da li je to zvučalo verodostojno? I pre svega: jesam li ja pritom delovao verodostojno? Klerine oči su preletale sa mog le-vog na moje desno oko; zatim je podigla ruku do okovratnikamoje košulje, kao da je tu nešto bilo naopako što je sad jošmoglo da se popravi kako ne bih posle u restoranu izgledaokao budala.

Osmehivala se i položila mi šaku sa raširenim prstima nagrudi, osetio sam vrhove dva prsta na koži, na mestu gde mije bilo otkopčano gornje dugme košulje.

„Možda je to u pitanju“, reče. „Samo, mislim da moramopaziti da se ne desi da u nekom trenutku prestane da nam ištagovori. Hoću da kažem, da se na to ne naviknemo.“

„Ne, naravno. Samo mislim da u ovom uzrastu ima pravana neke svoje tajne. Ne treba baš sve da želimo da znamo jerbi onda mogao da se zatvori.“

Pogledah Kler u oči. Moja supruga, pomislih u tom trenu-tku. Zašto je ne bih zvao svojom suprugom? Moja supruga.Obuhvatih je rukom oko struka i privukoh sebi. Makar samodok traje ovo veče. Moja supruga i ja, rekoh u sebi. Moja su-pruga i ja bismo voleli da pogledamo vinsku kartu.

„Šta ti je smešno?“ reče Kler. Reče moja supruga.Zagledah se u naše čaše. Moja je bila prazna, ona je popila teknešto više od jedne četvrtine. Moja supruga je pila sporije od

14

mene, i zbog toga sam je voleo, večeras možda i više negoostalih večeri.

„Ništa“, rekoh. „Pomislio sam... pomislio sam na nas.“Preokret je bio munjevit: u jednom trenutku sam se zagle-

dao u Kler, u svoju suprugu, valjda pogledom punim ljubavi,ili makar nesumnjivo veselim, da bih u sledećem trenutkuosetio kako mi se preko očiju navlači vlažna koprena.

Pošto ni po koju cenu nije smela da primeti nešto nameni, ja zagnjurih lice u njenu kosu. Pojačah pritisak rukeoko njenog struka i onjuših je: šampon. Šampon i još neštodrugo, nešto toplo – miris sreće, pomislih.

Kako li bi ovo veče izgledalo da sam, pre samo sat vreme-na, jednostavno ostao dole da čekam vreme za odlazak u re-storan umesto što sam otišao gore, uza stepenice do Mišelovesobe?

Kako li bi onda izgledao ostatak našeg života?Da li bi miris sreće koji sam sada udisao iz kose moje su-

pruge još jednostavno mirisao poput sreće a ne, kao sada, po-put sećanja na davnu prošlost – kao miris nečega što možešizgubiti u trenu?

15

HERMAN KOH (Herman Koch, 1953), po zanimanju scena-rista, glumac i publicista, kao pisac debitovao je 1989. roma-nom „Spasi nas, Marija Montaneli“ (Red ons, Maria Mon -tanelli). Kao literarni uzor poslužili su mu tada romani LujaFernanda Selina. Nakon niza zbirki pripovedaka i nekolicineromana, objavio je 2009. svoj prvi bestseler, roman „Večera“(Het diner). U pitanju je literarna obrada istinitog događajakoji se zbio u Barseloni 2005. godine: maltretiranje i ubistvostarije beskućnice od strane momaka iz dobrih porodica. Istegodine kada je i objavljen roman je dobio značajnu holand-sku književnu nagradu (NS Publiekprijs), a u prevodu na en-gleski jezik postigao je 2013. izuzetan uspeh na američkomtržištu gde je je bio u vrhu čitanosti. Sa 33 prevoda u 37 ze-malja roman „Večera“ je u međuvremenu postao najpreve-deniji holandski roman svih vremena.

O autoru

JELICA NOVAKOVIĆ–LOPUŠINA (1955) osnivač je srp -ske nederlandistike, redovni je profesor i šef Grupe za nizo-zemske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Su -osnivač je i glavni urednik godišnjaka Erazma, časopisa zaholandsku i flamansku književnost u prevodu, čime je 1992.dala podsticaj za razvoj direktnog prevođenja sa nizozem-skog (odnosno holandskog/flamanskog) na srpski. Za svojdoprinos prevodilaštvu i razvoju kulturnih veza između Ni -zo zemlja i Srbije, dodeljena joj je 2014. Nagrada za prevodi-laštvo Holandske literarne fondacije. Njen obiman opusobuhvata naučne radove, holandsko-srpski rečnik, udžbeni-ke, preglede književnosti kao i veliki broj prevoda proze ipoezije.

O prevodiocu

Herman KohVEČERA

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-109-8

štampaStandard 2

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.112.5-31

КОХ, Херман, 1953-

Večera / Herman Koh ; prevela sa holandskogJelica Novaković-Lopušina. - Beograd : Zavet,2015 (Beograd : Standard 2). - 274 str. ; 20 cm

Prevod dela: Het diner / Herman Koch.

ISBN 978-86-7034-109-8

COBISS.SR-ID 218747404