Definicija inteligencije je nastala od latinskih reči inter što znači “među” i legere u prevodu “brati,

skupljati”. Sklapanjem ova dva pojma i njegovim uopštavanjem dolazimo do značenja - uviđati međuveze

ili međuodnose u pojmovima sa kojima se susrećemo i na osnovu kojih gradimo predstavu o svetu koji nas

okružuje. Inteligencija predstavlja jednu od najispoljenijih dimenzija ličnosti pomoću koje se mere

individualne razlike.

 Tokom istraživanja ovog pojma postojale su dileme da li je inteligencija sposobnost rešavanja

novih problema i snalaženje u novonastalim situacijama ili je to sposobnost apstraktnog razmišljanja,

razumevanja uzroka i posledica nekog problema, sposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog, sposobnost

učenja i prilogođavanja nekom zadatom cilju. Dok su neki inteligenciju videli i kao sposobnost lakog i

brzog učenja i sticanja novih sposobnosti.

Postoje tri osnovne kategorije inteligencije:

 Apstraktna ili verbalna inteligencija koja obuhvata mogućnost pojedinca da se koristi pojmovima i

terminima (rečima), da uviđa njihovo značenje i da ih funkcionalno kombinuje. 

Praktična inteligencija koja podrazumeva spretnost u rukovanji predmetima i stvarima u sredini u kojoj

živimo (manipulativne sposobnosti), i mogućnosti psihomotornog reagovanja u problemskim situacijama.

Socijalna inteligencija koja kategoriše umešnost u interakciji sa ljudima.

Kako merimo inteligenciju? U procenjivanju inteligencije se uzima u obzir više sposobnosti, s

obzirom na to da je inteligencija veoma kompleksna psihološka funkcija. I oko ovog je, takođe, bilo

rasprave među psiholozima te se kalkulisalo oko raznih mogućnosti. Današnja psihologija priznaje dva

faktora. Gfaktor - opšta sposobnost ličnosti tj. generalni faktor i S faktor – faktor specifičnih sposobnosti

tj. specifični faktori. Na ovaj način se izbegava da se pomoću jedne osobine i manjka svih ostalih odredi

stepen inteligencije koji ne bi odražavao realnu sliku. Shodno tome bitno je uključiti sve bitne faktore (kao

što su svest, opažanje, mišljenje, pamćenje) i tada govorimo o prosečnoj inteligenciji sa eventualnom

posebnom nadarenošću za neku određenu sposobnost.

Kliničko testiranje inteligencije predstavlja grubu procenu psihologa o intelektualnoj razvijenosti

pojedinca. Zasniva se na proceni raznih sposobnosti - bogatstvu rečnika, razumevanju apstraktnih

pojmova, sposobnosti razlikovanja bitnog od nebitnog, nivou školskog i opšteg znanja u odnosu na

edukaciju i sredinu iz koje potiče, sposobnost rasuđivanja i drugo.

Inteligencija se meri i posredstvom testova koji je prilagođen godinama ispitanika, a rezultati predstavljaju

koeficijent inteligencije tj. IQ. Ovakve testove mogu sprovoditi samo stručna lica.

Koeficijent inteligencije (količnik inteligencije, kvocijent inteligencije, IQ) je numerički prikaz stepena

razvijenosti inteligencije tj. predstavlja razliku između mentalnog i kalendarskog uzrasta. Izračunava se po

formuli:

Kod odraslih ljudi koeficijent inteligencije ne zavisi više toliko od uzrasta, već predstavlja meru

relativne razvijenosti inteligencije pojedinca unutar polja koje se ispituje i za koju je test standardizovan.

Za odrasle, vrednost IQ-a se predstavlja na Gausovoj krivoj sa središnjom vrednošću (prosečnim IQ-om)

od 100 i standardnom devijacijom od 15 ili 16.

U zavisnosti od rezultata testa i vrednosti IQ-a, visina inteligencije se može podeliti na:

Visoko natprosečna inteligencija (potencijalni geniji, IQ viši od 140)

Natprosečna inteligencija (IQ između 111-120)

Prosečna inteligencija (IQ je između 90-110)

Ispod prosečna inteligencija (IQ je između 70-89)\

Vrednosti inteligencije ispod 70, u zavisnosti od uzroka deficita (tj. nastalim od rođenja ili stečenim

kasnije), predstavlja mentalnu retardaciju (oligofrenija, duševna-mentalna zaostalost, slaboumnost), koja

se dalje deli:

Laka duševna zaostalost ili debilnost (IQ je između 50-69)

Umerena duševna zaostalost ili lakša imbecilnost (IQ je između 35-49)

Teška duševna zaostalost (IQ je između 20-34)

Duboka duševna zaostalost ili idiotija (IQ je ispod 20)

Osobe koje imaju IQ 148 ili veći mogu postati članovi Mense, međunarodne organizacije koja

okuplja natprosečno inteligentne ljude. Ljudi sa ovim koeficijentom inteligencije spadaju u 2%

najinteligentnijih ljudi na svetu.