Увод

У периоду од 1878 до 1903. године карактеристично је да је Србија и поред почетне индустријализације и јачања трговине остала аграрна земља. У трговини Србија се у великој мјери ослањала на Аустроугарску. ”Веома неповољан трговински уговор са Аустроугарском из 1881. године, успостављен на основу тајне конвенције ставио је Србију у потпуну економску зависност”.1 У то вријеме на власти су били Обреновићи који су водили аустрофилску политику. Милан који се налазио на престолу инсистирао је на овом уговору, јер је Аустроугарска обећала да ће помоћи Србији да буде призната за краљевину. Поред тога Монархија је обећала да ће помоћи ширење Србије на југ (само не у Санџак), с тим да се Србија одрекне претензије на Босну и Херцеговину.

За време владавине Милана Обреновића Србија је 1882. године постала краљевина. Српски краљ Милан је сматрао да ширењу Србије смета уједињење Источне Румелије са Кнежевином Бугарском (1888. г.). Као накнаду Србија је тражила да јој се уступи Видин и дио око Пирота. Пошто се Русија са тим није слагала те територије јој нису уступљене па је Србија 1888. године објавила рат Бугарској. У битци код Сливнице српска војска је потучена,била је приморана да се повуче и препусти Пирот бугарима. Ипак, на интервенцију великих сила, у Букурешту 1896.године, склопљен је мир између Србије и Бугарске. На основу овог договора признато је уједињење Бугарске и Источне Румелије, а између Србије и Бугарске није дошло ни до каквих територијалниох промјена.

У спољној политици и трговини Србија се у цјелости везује за Аустроугарску. Милан је са Аустроугарском склопио трговински споразум, при коме су Монархији дате све повластице у погледу пласирања робе на српско тржиште. Владавина Милана Обреновића изазвала је буру незадовољства у народу, дошло је до Тимочке буне а странке су водиле жестоку борбу за веће грађанске слободе. Такође, за време његове владавине 1888. године, донесен је устав. Убрзо послије доношења овог устава Милан се одрекао престола у корист свог сина Александра. Владавина Александра Обреновића била је обиљежена непрестаним унутрашњим кризама и државним ударима. Мајским превратом 1903. године, долази до смјене династије Обреновића. Завршена је апсолутистичка владавина Обреновића, на власт долази

1 Димитрије Ђорђевић, Царински рат, Београд 1962, стр. 45

1

династија Карађорђевића, и почиње изградња буржоаског парламентаризма.

У време када су владали Обреновићи Србија је цјелокупну спољну полиотику везала за Аустроугарску. Извоз Србије у Монархију одвијао се под веома неповољним условима за Србију, уосталом као и увоз из Аустроугарске. Уговори којио су постигнути омогућили су Двојној Монархији да овлада српским жељезницама и преузме одлучујућу улогу у кредитима за финансирање увоза и извоза. Када је 1903. године дошло да Мајског преврата, млада српска буржоазија захтјевала је промену односа са Аустроугарском.

У Србији је почетком XX сазрела тежња за економским осамостаљивањем од Двојне Монархије. Зато је Мајски преврат значио прекретницу у том смислу. Он представља завршни чин развојне фазе Србије у XIX вијеку и почетак новог раздобља које ће трајати до првог свјетског рата. Иако није значио друштвено - револуционарну промјену у Србији, преврат је остварио услове за владавину грађанске демократије. То се снажно одразило у јачању грађанских слобода, пунијем политичком живозу изнутра и разбуктавању спољне националне полтике. На економском пољу даље се наставио процес привредног осамостаљивања. Све ове тежње водиле су Србију у сукоб са Двојном Монархијом, јер су у суштини значиле сужавање политичко – економског утицаја Аустроугарске на Балкану. Своје политичке утицаје Монархија је у Србији остваривала преко двора, који се и сам ослањао на Беч у сукобу са политичким странкама.

После Мајског преврата политичко тежиште пребачено је са двора на скупштину и политичке странке. Увођење грађанског парламентаризма у Србији није било лако, нити је прошло без противљења.У српском политичком животу међусобно су се сукобиле не само политичке странке него и позадинске струје које су користиле двор. Међусобно испреплетена политичка ситуација омогућила је не само све врсте политичких савеза и комбинација са помјерањем тржишта, већ је уједно и пружила прилику аустријској дипломатији да интервенише у унутрашњим политичким расправама Србије. Зато ће унутрашња политичка ситуација у Србији бити од највећег значаја у раздобљу које је претходило Царинском рату. Српска спољна политика од 1903. године напушта ранија колебања између Аустроугарске и Русије и прикључује се западном блоку великих капиталистичких сила, најпре Француској а затим и Енглеској. Разлози овакве политике су вишеструки. Због активирања националног програма у Србији после 1903. године, сукоб са Аустроугарском био је неизбежан а самим тим и

2

са Њемачком која је стајала иза ње. Програм који је чинио срж спољне политике Србије послије 1903. године имао је двије оштрице: према Босни и према Македонији. Уколико се није смјела усмјерити према Босни из страха од Аустроугарске, утолико је добила јачи израз акције вођења у Македонији. Беч је ставио до знања Македонији да ће одстранити Србију из ње онако као што је одстранио из Босне, задржавајући подручје Вардарске долине као правац сопственог пружања према Солуну.

Општа спољна политичка ситуација послије 1903. године није била повољна, јер је изгубила моћног заштитника Русију. Национални програм српских влада после 1903. године обухватио је ослобађање и уједињење свих Срба. За спровођење таквог програма српској влади били су неопходни кредити за набавку новог наоружања. С једне стране српска дипломатија радила је на везивању Србије за силе Антанте и Италију, а са друге стране на стварању балканског споразума са Бугарском и Црном Гором ради одбране према северу и напада у правцу југа. Српско-црногорски преговори нису отишли даље од измјењених нацрта, српско-бугарски преговори су довели до потписивања једног јавног и једног тајног уговора 1904. године. Јавни уговор под насловом ,,Пријатељски договор'' обухватио је одредбе економско-културне, док је тајни ,,Савезни договор'' имао искључиво политички карактер. Постигнути споразум је био дјелимично успјешан јер је у свом најбитнијем дијелу који се тицао Македоније био неискрен и са једне и са друге стране.

Српско-бугарски савез

Српско-бугарско економско зближавање било је узајамно економско осигурање: Србије према Аустроугарској; Бугарске према Турској. У савезу са Бугарском Србија је добијала снагу за економско осамостаљење од Монархије, а Бугарска је стицала услове за политичко-економску еманципацију од Турске и изгледа да се преко Србије пробије на пијаце централне Европе. Економска унија на тај начин је добила обиљежје удружења њихових младих индустрија за одбрану и напад. Чинило се да ће препреку овој унији између Србије и Бугарске представљати истовјетност њихове привредне стуктуре, што су противници овог савеза нарочито истицали. Међутим, с обзиром на економску независност, као циљ коме је тежила њихова унија, била је неопходна привредна уједначеност ових земаља јер је она искључивала могућност потчињавања било једне, било друге стране. Управо због

3

тога касније је пропао покушај економске заједнице са снажнијом и индустријски развијенијом Угарском. Економска заједница са Бугарском имала је и политички смисао, јер су се Србија и Бугарска сукобљавале на политичком пољу у Македонији. Склапање привредне уније тако би отклонило један од битних политичких сукоба.

Превласт Аустроугарске на Балкану подстакла је балканске државе на одбрану и самосталност. Српско-бугарски интереси се постепено уклапају: политички, у одбрани од даљег продирања Аустроугарске на Балкан; економски, у заштити своје младе индустрије. Први корак на обезбјеђењу економске самосталности од Аустроугарске помоћу Бугарске и Турске била је угодба са Бугарском из 1897. године. На важност Бугарске у трговинској политици Србије указује почетком 1903. године министар финансија Милован Павловић: ,,Њена улога је од посебног значаја у саобраћају, јер ће због аграрне заштите у централној Европи, једно од најважнијих питања наше економске политике бити питање излаза на удаљеније европске пијаце''.2 Међутим, трговински односи са Бугарском нису били повољни. Бугарска крајем 1902. године у намери да закључи нове, отказује све своје трговинске уговоре, па и онај са Србијом из 1897. године. На преговоре око новог уговора ступило се брзо, али је српска влада сматрала да је питање уније од велике важности и да све опције треба претходно добро размотрити. Мајски преврат је на неко време одложио ово питање, али Бугарска пошто није наишла на одобравање од Аустроугарске, Њемачке и Енглеске крајем године враћа на снагу стари уговор са Србијом. Српска влада убрзо позива Бугарску на преговоре што они због неприпремљености одбијају, а 13, марта 1904. године отказују стари уговор са роком од годину дана, обећавајући преговоре. У међувремену, трговински односи били су обухваћени преговорима за политички савез марта 1904. године, али је спровођење донетих одлука наишло на потешкоће.

Припреме за преговоре потрајале су око пола године, а са преговорима је почето новембра 1904. године. Бугарски нацрт предвиђао је склапање једне царинске уније у пуном смислу ријечи. Закључење царинске уније било је повезано са низом споредних питања. ,,И Србија и Бугарска налазиле су се пред новим трговинским уговорима са Аустроугарском, а Србија је била у већој зависности од ње. Такође, Бугарска је у царинском савезу са Србијом видјела средство за ослобађање капитулација и склапање ветеринарске конвенције са Монархијом, док је Србија одредбама уговора са Бечом, 2 исто, стр. 119

4

била дужна спречити сваки сточни промет са Бугарском јер је то био услов њене ветеринарске коненције са Аустоугарском, те би свака супротна одредба која би ушла у царинску унију повукла казнене мјере Беча''.3 Због тога је Пашић обавјестио бугарског представника у Београду како је неопходно изједначење финансијског законодавства, да би се без повреде интереса, створили услови за царински савез. Истовремено, Пашић је наредио да се проучи низ питања везаних за царински савез, али пошто је посао био обиман и захтјевао доста времена, српска влада је захтевала да се врати на снагу уговор из 1897. године, пошто се ближио рок истека старог уговора, март 1905. године.

Бугарске власти продужују рок старог уговора на још шест мјесеци, условљавајући га прихватањем свих промена извршених у периоду од 1903. до 1905. године у бугарском законодавству. Пошто су услови које је поставила бугарска били неприхватљиви, средином марта 1905. године између Србије и Бугарске долази до неуговореног стања. Неуговорено стање је трајало мјесец дана, а српска влада прихватила је бугарске захтјеве али не у облику услова. Долази до преговора и око царинског савеза, а због страха од Аустоугарске и тајности уговора закљученог 22. јуна, стари уговор је продужаван и даље. ,,Овај спско-бугарски уговор из 1905. године изазвао је веома велике дискусије: према једном, то је био обичан трговински уговор коме је из политичких разлога дато име царинског савеза (овакво гледиште су заступали бечки и енглески кабинет); према другом, уговор је представљао царински савез у ширем смислу (јер није садржавао све елементе који су били потребни том савезу).''4

Покрет за политичко-економским осамостаљењем балканских држава није остао незапажен у Бечу, али аустроугарска дипломатија му није придавала већу важност из два разлога. Наиме, они су сматрали да је српско-бугарски споразум немогућ због политичких сукоба у Македонији, док је у економском погледу Србија у потпуности зависила од Аустроугарске. Управо из тог разлога, као што је раније поменуто, преговори су вођени у строгој тајности. Међутим, када је Аустроугарска крајем 1905. године сазнала да је уговор ипак склопљен, дошло је до бурне реакције јер су балканске државе показале знаке политичко-економске самосталности које је требало сасијећи у коријену. Управо у то вријеме Србија је са Аустроугарском водила преговоре око новог трговинског уговора. Стари трговински уговор између ове двије земље важио је до 1. јануара 1904. године, са отказним 3 исто, стр. 1214 исто, стр. 126

5

роком од годину дана. Због несређености трговинских односа Монархије са Њемачком, отказни рок је продужен упркос снажном притиску угарских власти којима овај уговор није одговарао. Са друге стране, Србије се сложила са продужењем старог уговора: једно, да би се користила предностима старог уговора; друго, да би видела резултате преговора Монархије са Њемачком и по њима се руководила. Ти преговори између Беча и Берлина отпочели су јуна 1904. године, а одмах је било јасно да се нови уговори неће моћи увести у употребу прије почетка 1906. године. Преговори са Њемачком завршени су почетком 1905. године, а под притиском угарске владе Монархија је указала уговоре са Србијом, Белгијом и Русијом, са роком истека уговора у марту 1906. године.

Преговори које су водиле српске власти са Монархијом нису напредовали због услова новог уговора који су штетили развоју српске економије (повећању тарифе за извоз жита, укидању ветеринарске конвенције и условљености извоза српске стоке аустријским извозом у Њемачку). Крајем 1905. године преговори се још нису макли са мртве тачке, а вест која је крајем 1905. године стигла у Беч из Софије о потписивању српско-бугарског царинског савеза имала је за последицу најпре прекид уговора, а потом и објаву царинског рата Србији. На тај начин крајем 1905. године завршило се раздобље дугогодишњих присних економских односа Србије и Аустроугарске.

Објава царинског рата 1906. године

Без сагласности српских власти бугарска скупштина је 2. јануара 1906. године једноглсно изгласала уговор о царинском савезу са Србијом, иако је уговор тражио сагласност обје стране. Стварни разлози журбе лежали су у преговорима које је Бугарска повела у Бечу, а који су показали да она не може очекивати ветеринарску конвенцију и повластице за сточни извоз, понуђене Србији. Чим је вест о овом уговору стигла у Беч прекинути су преговори са Србијом. Уплашена да ће изгубити уговор са Аустроугарском, српска влада доставила је 3. јануара овај уговор Бечу са изјавом да га неће подносити Скупштини док се не реши аустро-српски трговински уговор, како би се споразум са Бугарском могао њему прилагодити. Међутим, Беч је тражио да Србија без икаквих гаранција раскине уговор са Бугарском. Тај захтјев био је двоструко неприхватљив за Србију: ,,Политички, он је кидао њене везе са Бугарском и цијелом свијету свједочио њену потчињеност Аустроугарској; привредно, раскидао би се један повољан споразум

6

док споразум са Монархиом не само да није био постигнут, већ је био под знаком питања''.5 Због оваквог односа бечких власти, Србија је одлучила да пружио отпор иако је у почетку сукоба гледала да што више изађе у сусрет Аустроугарској.

Са економске стране, савез Србије и Бугарске није представљао проблем Аустроугарској, јер се она увек могла економски обезбједити, било да тај уговор прилагоди себи и на тај начин искористи, било да га измјенама сасвим онемогући. Бечка трговинска комора тражила је да се преговори наставе упозоравајући да би од царинског рата са Сбијом извукле корист Француска, Њемачка и Енглеска. Међутим, политички разлози су довели до заоштравања односа између Србије и Двојне Монархије. Српско-бугарски савез чинио је окосницу новог груписања на Балкану коме су природно тежиле и Босна, Црна Гора и Македонија, а како је то на неки начин представљало пријетњу за територијални интегритет Хабзбуршке Монархије, морало се спријечити. Због тога је српско-бугарски савез наметнуо царински рат који је имао за циљ да политички сломи Србију, иако су се из економских разлога противили томе у Бечу.

Политички интереси који су подстакли аустроугарску интервенцију изазвали су оштар отпор у Србији. Овај отпор више је био отпор империјалистичкој политици Монархије, но уверење у неопходност одржања српско-бугарског уговора који је због услова у којима је био сачињен у доброј мјери био неодржив. Захтјеви аустроугарске буржоазије погађали су независност Србије и тежили њеном претварању у аустроугарску колонију. Стога су радничка класа као и политичке власти стали у одбрану Србије од колонијалног потчињавања, карактеришући попуштање као ,,најсавршенију издају земље и коначно потчињење Србије колонијалној политици Аустроугарске''.6

Став великих светских сила о аустро-српском спору био је од великог значаја, нарочито за Аустрију, која се надала да ће уз њихову помоћ издејствовати највиша повлашћења у трговини. На страни Аустрије нашла се Њемачка, а на страни Србије нашле су се Енглеска, Италија и Француска. Од пресудног значаја за Србију био је став Турске, јер је од тога зависио отпор Аустроугарској. ,,Ако би Србији била пресечена саобраћајница на југу, остао би јој једино доњи Дунав, куда је ишла свега трећина српског извоза''.7 Иако је у почетку

5 исто, стр. 1466 исто, стр. 1537 исто, 158

7

прихватила савез Србије и Бугарске, мислећи да је противан Бечу, Турска се послије успротивила овом савезу бојећи се да Србија не искористи повластице из турско-бугарског споразума, али турски протест је попут аустроугарског имао дубље политичке разлоге.

Половином јануара 1906. године дошло је до промене става Монархије: она попушта Бугарској несигурна у дејство позивања на Берлински уговор и заоштрава притисак на Србију. Они од српске владе траже писмену изјаву да се српско-бугарски уговор нхеће износити пред Скупштину за време договора са Аустроугарском, те да ће Србија у зависности од овог уговора унијети промјене у свој уговор са Бугарском. Нови аустроугарски захтев се чинио повољнијим, јер је допуштао Србији избор између два уговора: са Бугарском и Аустроугарском. Мађутим, разлике су још увијек биле крупне, највише због тога што је овај захтјев имао облик ултиматума: ,,Ми тражимо интегрално прихватање наших захтјева, никаква дискусија о њима не може бити вођена и тражимо измјену свих одредаба у уговорима које будемо захтјевали''.8 То се косило са међународним правом и независношћу Србије, јер је Монархија могла тражити измјену само оних одредаба које су се косиле са аустро-српским уговором. Поред свега тога српска влада била је спремна на све измјене у бугарско-српском савезу али се није могла одрећи права да о њима не дискутује.

Одговор српске владе у Бечу је оцијењен као незадовољавајући, а пошто су били у немогућности да спор добију дипломатско-политичким путем, Аустроугарска пребацује сукоб у економско поље. Посланик Цикан је предложио да се затвори граница са Србијом, тако би се извршио притисак на српске власти и она би несумњиво капитулирала. Министар Глуховски је 22. јануара саопштио Вујићу да се ,,преговори обустављају и да слиједи затварање границе због сточне заразе''.9 Међутим, праве намере Беча откривале су три околности:„ 1)Аустроугарска није само забранила даљи извоз из Србије, већ је и оне транспорте који су оцијењени као здрави и који су били увезени вратила у Србију; 2)забрана извоза стоке обухватила је и извоз кланог меса; 3)поред извоза забрањен је и транзит, што није имало никаквог основа. Овакве мјере значиле су кршење постојећег трговинског уговора а Аустроугарска је поступала као да је настало неуговорно стање, иако је стари уговор истицао тек 1. марта 1906. године”.10

8 исто, стр, 1649 исто, стр. 16510 исто, стр. 169

8

Србија и Царински рат

Вијести о царинском рату у Србији су прихваћене са одушевљењем, јер су намјере Монархије да сломи Србију биле тако очигледне и политички орјентисане да би свако попуштање било окарактерисано као издаја а Монархија је проглашена за главно кривца. Међутим, у питању економског дејства царинског рата на Србију, мишљења су била подјељена на присталице и противнике привредног сукоба са Аустроугарском. Српска влада имајући велику подршку Скупштине и великог дјела јавности на аустроугарски притисак је одговорила противмјерама. Најпре су сва лица која нису посједовала пасош протјерана у Земун а затим је забрањен аустроугарски транзит преко Србије. И најзад, влада је 26. јануара забранила провоз шећера, шпиритуса и свих предмета који су били монополисани. Разлози су били сличне природе као и аустроугарски, министарство унутрашњих дјела износи извјаештај преме коме је „ у посљедње вријеме констатовано неколико случаја обољења од шећера увезеног из Аустроугарске, а и посљедице су брзо усљедиле: десет вагона петролеја и четрдесет вагона шећера враћени су са српске границе”.11

Забрана транзита робе преко Србије угрозила је извоз Монархије у Бугарску, Грчку и Турскуте је због тога аустроугарска индустрија протествовала тражећи да се преговори са Србијом што пријее наставе. Српска власт је предузела још мјера против Аустроугарске, пошто је већина трговинских уговора била пред истицањем, Србија је на трговинске преговоре позвала најприје Њемачку а затим и: Француску, Русију, Енглеску, Италију, Румунију и Грчку. На тај начим Србија се све више економски удаљавала од Аустроугарске.

Први период царинског рата трајао је два мјесеца и у том периоду дошло је до промјена у српској политичкој структури, тј. дошло је до смјене владе. У економском подледу Србија је прекинула савез са Бугарском позивајући се на клаузуле на које је по уговору имала право. Такође, важно је споменути да су искуства стечена у првој фази царинског рата била од велике важности у каснијем периоду овога сукоба. Економске и финансијске посљедице нису биле тако велике и опасне како је очекивала Аустроугарска и давале су Србији подстицај за улажење у економски сукоб са Монархијом. Међутим, чињеница да тренутно зараћено стање није одговарало ни једнима ни другима, навела је зараћене стране на почетак преговора.

11 исто, стр. 187

9

Страри уговор између Србије и Аустроугарске истицао је 1. марта 1906. године а прво питање које се наметнуло било је закључивање провизоријума, да би Србија добивши на времену решила заостале трговинске послове, извезла припремљену стоку и и припремила се за неизбежни сукоб. Пошто је закључење провизоријума било немогуће без ветеринарске конавенције, влада је одлучила да се постигне усмени договор (Modus vivendi) до закључка новог уговора, чије је преговоре требало одмах почети. Српски делегати на основу инструкција владе закључили су 16. марта 1906. године споразум о увођењу прећутног прелазног стањакоје је обухватило трио тачке: „Поступак највећег повлашћења;укидање уведених репресалија са обје стране; поступак према српском сточном увозу према дотадашњим ветеринарским прописима а царињење робе која је из Монархије стигла у Србију до 1. марта, по страрим цјенама”.12 Одредбе су одмах спроведене у дјело а постигнути споразум је закључио прво раздобље царинског сукоба које је трајало од 22. јануара до 19. марта 1906. године.

Преговори око новог трговинског уговора одмах су настављени по ступању на снагу договореног провизоријума. Међутим, одмах се могло закључити да до договора неће доћи због уцјене аустријских власти. Монархија је захтјевала да се закочи провођење српског програма наоружања и да се сточни контингент услови српским набавкама у Аустроугарској, сматрајући да ће на тај начин у потпуности сломити ранији отпор Србије. Због овога преговори још више упадају у кризу јер су се поред размимоилажења мишљења око услова за нови трговински уговор појавили топовски захтеви и притисак Аустроугарских власти што Србија није могла прихватити. Преговори су били оптерећени и аустроугарским унутрашњим односима, јер су угарске власти одбиле да потпишу уговор са Србијом док се не расчисте царински односи између Аустрије и Угарске. Због свега овога, као и због незадовољавајућег одговора српских власти о топовском питању, преговори су били блокирани. Истовремено, аустро-српски провизоријум истицао је 1. јуна пошто се овлашћења аустријске владе тада гасило а српске власти, страхујући за ново неуговорно стање, покренуле су крајем маја у Бечу питање да се провизоријум продужи. Аустријске власти претиле су да до продужења провизоријума неће доћи због топовског питања и само због оклевања угарских власти не долази до царинског рата, аустро-српски modus vivendi је спасен, али само за кратко вријеме. ,,Обостраним прећутним 12 исто, стр.202

10

споразумом договор је продужен 1. јуна а у пракси је настављен дотадашњи поступак у аустро-српским опдносима''.13

Иако је постигнут договор о краткотрајном продужењу провизоријума после 1. јуна, аустријски представник Глуховски одлучио је да економском принудом сломи српски отпор по топовском питању. Најпре се преговори са Србијом обустављају, а затим Аустроугарска 30. јуна доставља ултиматум Србији са захтјевима: ,,1)Да одобри концесије у српској тарфи за вријеме провизоријума које су наведене у седамдесет ставова; 2)да се провизоријум продужи за три мјесеца ако концесије буду прихваћене; 3)да је српска влада обавезна доставити писмену изјаву да неће ништа предузимати у погледу државних набавки за вријеме провизоријума. Ако српска влада не прихвати ове услове, договор ће бити прекинут 5. јула''.14 Одмах се могло видјети да су ови захтјеви неприхватљиви за Србију. Концесије које су тражене обухватале су робу за које је Србија тражила заштиту, тромјесечно продужење провизоријума за Србију је било сувише кратко, јер би се завршило у јеку извозне сезоне. Захтев за суспендовање набавки оружја открио је праве бечке намере, а српска влада је то схватила као напад и ограничење државне суверености. Одговор српских власти на постављени ултиматум био је очекивајуће неприхватљив за власти Монархије које су одлучиле да затворе границу према Србији и о томе су обавјестили српске власти 7. јула. Влада у Београду одговорила је истом мјером, тако да је други период царинског рата између Србије и Двојне Монархије отпочео.

Царински рат започео је усред извозне сезоне, у најнепогодније вријеме за Србију. Иако је рат угрозио српску привреду објава царинског рата у Србији је прихваћена веома мирно, највише због успијешно преброђеног првог чина рата, који је улијевао самопоуздање да ће и новонастале тешкоће, до којих је неизбјежно морало доћи, бити успјешно преброђене. Објава царинског рата је за Србију била корисна и политички. ,,Капитулација у топовским набавкама добијела би Србији политичку потчињеност Аустроугарској и још један лош трговински уговор. Царински рат, иако тежак, отварао је перспективу економско-политичке самосталности. Иако се Србија нашла у царинском рату, српске власти избјегавале су још веће заоштравање односа, јер се Србија пред Европом држала у положају нападнутог, очекивајући подршку великих земаља.

13 исто, стр. 23814 исто, стр. 245

11

У периоду од августа до октобра дошло је до неколико преписки између аустроугарских и српских власти али је све то било безуспјешно, јер су и једна и друга страна имале захтјеве које су оним другима били неприхватљиви. Пошто преписке нису дале резултата и пошто су преговори дошли на мртву тачку, покушало се учинити нешто путем посредовања. Први покушаји посредовања потекли су из аустро-српских индустријских и трговачких кругова које је царински рат економски оштетио. Овај покушај посредовања није успио јер су га аустроугарске власти сасијекле у коријену. Крајем октобра долази до нових покушаја посредовања који су потекли из кругова српске опозиције и српског посланства у Риму, али поново безуспјешно. Са покушајима посредништва наставило се и послије закључења уговора о набавци топова и зајма у Француској. Сви ови покушаји нису дали веће резултате али их је важно поменути из разлога што су представљали покушаје каквог-таквог ријешења сукоба између Србије и Аустроугарске.

У сукобу око набавке топова једна страна се морала одрећи свог гледишта. С обзиром да се Србија налазила у царинском рату са Монархијом, ријешење овог питања било је од велике важности, јер је бечка дипломатија наметнула Србији дилему – шкодини топови или економски слом. Србија је ову дилему морала разбити у оба правца те је ,,свака солуција фаталног топовског питања била боља од никакве'',15

по писању српског делегата Вујића из Беча. Српске власти одмах су приступиле пшреговорима са Француском око набавке топова и добијања зајма. Зајам је закључен новембра 1906. године и износио је 95.000.000. динара, а новац је намјењен куповини наоружања, тј. војним потреама 46.000.000. и 35.000.000. за градњу жељежница и поправку већ постојећих. Закључење уговора о набавци топова и зајму важна је у историји царинског рата јер је окренута нова страница сукоба а аустроугарска стављена пред свршен чин. Губећи топовске набавке, Аустроугарска је изгубила битку на политичком пољу. Србија је требала још да добије битку на економском пољу. На економском плану Србија је за годину дана царинског рата довољно ојачала да се супротстави Монархији. О овоме нам најбоље свједочи извјештај аустријског дипломате Пачуа, који је изнио пред Скупштину: ,,Послије годину дана конфликта у царинском рату Србија чврсто стоји на својим ногама и дошла је у стање да се погађа са Аустроугарском''.16 Да би се овакав резултат постигао било је неопходно створити економске услове 15 исто, стр. 26716 исто, стр. 289

12

за живот под новим околностима царинског рата, наћи тржиште на другој страни, организовати производњу и трговину, те савладати финансијске потешкоће које су пратиле овај преокрет. Без овакве економске позадине политички успјех био би немогућ.

Економске посљедице објаве царинског рата

Царински рат са Аустроугарском наметнуо је српској привреди потребу пуног заокрета у новом правцу, јер је губитак суседне пијаце погодио трговину која је чинила главну грану привреде у Србији. Зато је прво питање које је наметнуо царински рат било, како пробити трговинску блокаду и наћи ново тржиште за своје производе. Пошто је царински рат изоловао Србију морала се користити заобилазним путевима, што већи део њене робр није подносио а на другим тржиштима их је чекала конкуренција коју је требало савладати ценом и квалитетом. Зато је царински рат поставио три главна задатка пред српску трговину: ,,да нађе нове пијаце, да обезбједи нови јефтин транспорт и да се учврсти на новим тржиштима и трћи, можда најбитнији, захтјевао је организацију спољне и унутрашње трговине склапањем нових трговинских уговора, побољшање квалитета домаћих производа и повећање разноврсности извозних прерађевина”.17

Прва потреба у царинском рату састојала се у проналажењу нових пијаца и организовању спољнотрговинске мреже. Организација спољно трговинске мреже и испитивање страних тржишта извршени су 1906. године на три начина: реорганизовањем старих и оснивањем нових конзулата, образовањем посебих трговинских агенција и слањем појединачних делегација. Србија је у почетку имала свега пет конзулата, а тако мали број био је условљен недостатком новчаних средстава. Влада ствара још један конзулат у Египту 1907. године и наставља са праксом почасних конзула. Истовремено је заведена већа контрола рада конзулата а конзулима је наређено да шаљу редовне извјештаје о стању на тржиштима. Међутим, упркос овим мјерама извјештаји су и даље били нередовни и често непшотпуни. Због тога је тржиште у организацији трговинске мреже пребачено са конзулата на установу трговинских агенција, које су биле под државном управом и надзором. ;;њихов задатак је био да прате цјене на страним тржиштима, проучавају прилике и начине пословања, да о свему томе обавјесте домаћу трговину, те да заинтересују стране купце и посредују између

17 исто, стр. 294

13

њих и српских трговаца”.18 Због свега овога трговинске агенције су одиграле важну улогу у српској спољној трговини и пробијању на нова тржишта за време царинског рата.

Организација саобраћаја до нових тржишта такође је била од велике важности, јер су постојеће саобраћајне везе изводиле Србију на Црно и Средоземно море преко територија страних држава. Од највеће важности били су ријечни и жељезнички саобраћај. Сав саобраћај прије царинског рата био је усмјерен према горњем Дунаву. Сада он мења правац од Пеште и Беча на Браилу и Солун, што се примјећује како у ријечном тако и у жељезничком саобрачају највише захваљујући постигнутим договорима са Бугарском и Грчком. Оваква организација саобраћаја била је неопходна да се обезбједи транспорт српске робе на нове пијаце и да се надокнади извозно тржиште у Аустроугарској које је изгубљено у царинском рату. Излазак на нова тржишта захтјевао је поред организације саобраћаја обезбјеђење трговинско-царинских услова ради олакшања промета према новим пијацама. У раздобљу од јесени 1906. до прољећа 1907. године Србија је закључила осам нових трговинских уговора који су ријешили проблеме трговинских односа са другим државама насталих царинским ратом. Трговински уговори закључени 1906/1907. имали су троструки значај: трговински, политички и тактички у односу на аустро-српски сукоб.

Упоредо са великим промјенама у спољнотрговинској политици ишле су промене и у унутрашњој трговинској политици. Крајем 1906. године министарство привреде припремило је четири законска предлога чији је циљ био организовање унутрашње трговине: закон о тржиштима, закон о јавним сместиштима, закон о унапређењу Продуктне берзе и о привредном зајму. Жалећи се на неред, извозници су захтјевали одмах по избијању царинског рата нови закон о тржиштима. У њему су предвиђене двије врсте тржишта: локална и извозна. Она су морала по законском предлогу бити снадбјевена одговарајућим смјештајним капацитетима, а могао их је основати само министар народне привреде у споразуму са привредним савјетом. По питању организације јавних складишта и Продуктне берзе дошло је до потешкоћа јер влада није имала довољно средстава за подизање јавних складишта а томе су се противили и трговачки сензали и магажџије који су убирали приход од складиштења робе. ,,Отпор новом начину пословања дошао је нарочито у питању Продуктне берзе. Помисао да

18 исто, стр. 297

14

се цијене могу регулисати од стране власти наишла је на страшно противљење трговаца па чак и Државног савјета''.19

Царински рат подвукао је и питање кредита колико за мјере које је предузела влада у организовању извоза на нове пијаце, толико за саму трговину која је изгубила дотадашњу могућност да се користи аустроугарским трговинским капиталом. Кредитирање српске спољне трговине до царинског рата вршило се највећим дијелом из Аустроугарске. Услови овог кредита нису били најповољнији али су били бољи од оних који су се могли наћи у земљи а ипак су били прихватљиви за извознике. Царинским ратом кредитирање је преузела Народна банка која се налазила на челу кредитне организације. Влада је још више ојачала кредитну способност Народне банке а њен капитал био је српски, што је много допринјело вођењу самосталне кредитне политике у царинском рату. За вријеме царинског рата у Србији долази до појаве већег броја новчаних завода, јер је српска привреда у процесу сог развитка тражила све више новчаних средстава и кредита. Поред новчаних завода Народне банке српска привреда је користила кредите Управе фондова и чистог прихода Класне лутрије. Српска трговина у царинском рату добила је у мањој мјери и кредит словенских кредитних завода у иностранству (чешких, аустријских, њемачких и хрватских). ,,Увозна трговина, будући у лакшем положају од извозне нашла је себи повјериоце на новим тржиштима, посебно у Њемачкој чији капитал користи прилику да потисне аустроугарски. Ови кредитни односи разликовали су се од дотадашњих, због чега су извршили снажан утицај на кредитне прилике и концентрацију капитала у царинском рату''.20 ,,Укупни биланс спољне трговине био је позитиван. Иако је извоз био нешто мањи него претходне године, он је био знатно већи од просечног извоза у раздобљу од 1894. до 1905. године. Према 1905. години извоз је опао у говедима, свињама, пшеници, месу, али је зато скочио у сувим шљивама, рудама, кукурузу, сировим кожама и пшеничном брашну''.21

Што се тиче српске индустрије, она је имала два повољна услова за развој: сировинску основу и јефтину радну снагу. Међутим, њен развој ометали су аустроугарска конкуренција и ограничена средства домаћег капитала. Царински рат зауставио је поплаву индустријске робе из Аустроугарске, заштитне царине унете у трговинске уговоре закључене 1906/1907. године створиле су повољне услове за развој

19 исто, стр. 34620 исто, стр. 36221 исто, стр. 383

15

индустрије и бржу акумулацију њеног капитала. Индустрија се у Србији налазила послије трговине и у њу се мање улагало. Царински рат убрзаће прелазак трговинског капитала у индустријски али му неће отети првенство. Влада је давала разне повластице индустријским предузећима али овај систем није дао очекиване резултате јер су повластице даване без утврђеног плана. Поред повластица од великог значаја за даљи развој индустрије имао је прилив страног капитала али су улагања у индустрију и даље била доста мања него улагања у трговину.

Закључење аустро-српског уговора 1908. године

Повољан трговински биланс на крају 1906. године, закључење зајма у Паризу и уговора о куповини француских топова ојачали су политички положај Србије. ,,Но упркос томе, први резултати царинског рата показали су да је немогуће ријешити питање сточног извоза мимо Аустроугарске, а јављала се и пријетња аустро-бугарског зближавања што је Србију натјерало на тактику стишавања сукоба са Монархијом. Царински рат показао је да аустроугарска политика своју премоћ заснива на економској политици. Почетком 1907. године Аустроугарска још увијек није била закључила нове трговинске уговоре са Румунијом, Бугарском и Србијом, што је озбиљно угротило њен не само трговински него и политички утицај на Балкану. Увидјевши да Србију не може да сломи економским путем Аустроугарска тежиште политичко-економске акције пребаује са Србије на Румунију и Бугарску. Она је тежила да у овим земљама обезбједи тржишта и да преко њиох изврши утицај на Србију.

Ис аустро-српских трговинских односа искључени су политички захтјеви који су 1906. године довели до њиховог слома, али је пребацивањем тежишта трговинске политике на друге балканске државе Србија изгубила привредно првенство које је уживала до царинског рата. Узевши у обзир све заплете до којих може доћи, српска влада је одлучила наставити преговоре са Аустроугарском, али је морала пронаћи нову основу за преговоре пошто је набавка артиљерије већ била искључена. Нова основа за преговоре нађена је у жељезничким и војним набавкама чија је вриједност износила 27.000.000. динара. Овим је српска влада жељела показати Монархији да је не жели искључити из својих државних набавки. Нотом из 19. јануара саопштила је аустроугарским властима да ће уступање набавки зависити од добитака на трговинском пољу. Поред тога српска влада је

16

почетком рата 1907. године одлучила измијенити своју трговинску политику и усмјерити је према Њемачкој. ,,Проширењем њемачког уговора извршио би се притисак на Аустроугарску, побољшао би се саобраћај са Њемачком, и ријешило би се питање извоза свијежег меса а аустро-српски односи свели би се на најужу мјеру''.22 У складу са овим планом српска влада обавијештава Беч да ће се лицитација за набавку војног материјала одржати 28. марта у Београду и да ће одобрити учешће аустроугарске индустрије, али је за узврат тражила укидање забране превоза преко територије Монархије, као и одобрење за транзит артиљеријског материјала порученог у Француској. Питање српских набавки очигледно је ушло у завршну фазу а српски захтјев за слободан превоз меса открио је слабу тачку српске трговине у царинском рату. Знајући то, и не желећи да пропусти преостале српске набавке, Аустрија обавјештава српску владу о својој сагласности да се преговори наставе, пошто она буде претходно закључила уговоре са Румунијом и Бугарском. Преговори са Румунијом и Бугаском који су условљавали преговоре са Србијом, смањили су уговорне основе и изгледе за повољан исход преговора. Политичка битка била је добијена, али је економска тек отпочињала и била исто толико тешка и неизвјесна.

,,Пошто је постигла начелну сагласност за наставак преговора, српска влада на челу са Пашићем наставиле је са притисцима у политици поруџбина. Током марта и априла нижу се нови конкурси све примамљивији за индустрију сусједне Монархије''.23 Побједу на конкурсима однијела је аустроугарска индустрија, што је омогућило да се поново постави питање транзита српског меса преко Аустроугарске. Министар Ерентал је увиђао оправданост спских захтјева и потребу везивања набавки за превоз. Да би умирио српску владу обавијестио је половином априла да ће преговори са Србијом почети крајем маја. Он је био спреман да прихвати српски захтјев за транзит али се томе успротивила угарска влада. Српска влада, иако није добила транзит, одлучила је да поручи војни материјал од аустроугарске индустрије и тиме је начинила још један корак даље у питању помирења. Аустријска влада је закључила да уговор са Србијом нема никаквог изгледа пошто Румуни отежу, а Мађари му се противе, али је дала пристанак на закључење једног провизоријума на основи највећег повлашћења. Прије почетка преговора српској влади је предложено закључење провизоријума на основу највећег повлашћења и увоз живине из

22 исто, стр. 40423 исто, стр. 407

17

Србије, а овај провизоријум био би на снази до краја 1907. године. Пошто предложени провизоријум није обухватао извоз стоке, српска влада је умјесто провизоријума тражила закључење коначног уговора. Монархија је по питању клане стоке приоритет са Румуније пребацила на Србију, али би се он Србији дао под строгим условима. Услови Аустроугарске били су неприхватљиви за Србију јер је промет живе стоке био искључен а услови ветеринарске контроле тако оштри да су се косили са државним суверенитетом земље, те су пеговори одложени за јесен.

Пошто је одбијен извоз живе стоке, споразум са Србијом могао се постићи само повећањем контингента клане стоке. Имајући у виду анексију БиХ, Монархија је у јесен 1907. године тежила да избегне све што би јој отежало њен положај на Балкану. Са преговорима се почело у октобру али разлике у гледиштима које су раније довеле до прекида преговора биле су још увијек крупне. Пошто је српска лада одлучила да напусти извоз живе стоке у корист повећања контингента кланог меса, остало је само још да се ријеши питање ветеринарске контроле. Поред неслагања, Угарска је ипак прихватила да се повећа сточни контингент Србији што је значило крупан корак ка споразуму, а српска влада га је прихватила у јануару 1908. године.

У нареденом периоду постигнута је сагласност у тарифним ствовима аустроугарског увоза у Србију као и питање ветеринарске контроле које је највише отезало преговоре. Такође се ријешило и питае конвенција на тај начин што су одвојене од уговора и дата има је важност у наредне три године с тим да се послије потписивања уговора расправља и о конвенцијама. Послије дугуг натезања аустро-српски трговински преговори били су окончани половином фебруара а уговор је коначно потписан у Бечу 18. марта 1908. године. ,,Због даљег развитка аустро-српских односа у царинском рату уговор из 1908. године био је на снази свега седам мјесеци, услед чега није могао у тим односима одиграти већу улогу. Без обзира на непотпуност његовог заштитиног система, он је несумњиво допринјео даљем напретку индустрије и акумулацији индустријског капитала и тако утицао на економски развитак Србије све до 1910. године''.24

Економско стање Србије 1907/1908. године

Цијела 1907. година и велики дио 1908. године протекли су у пуном царинском рату. Економски резултати постигнути у овом 24 исто, стр. 462

18

раздобљу дају потпуну представу о дејству царинског рата на српску трговину и привреду уопште. У 1907. години, кола је цијела обухваћена неуговорним аустро-српским односима, најкарактеристичнија је за економски развитак Србије у насталом сукобу. У овој години примјењују се мјере донијете 1906. године и добијају први стварни резултати, а напори за економском самосталношћу достижу врхунац. Следећа година, иако неуговорна све до септембра, показала је извијесно опадање због очекивања трговинског уговора закљученог 1908. године са Аустроугарском.

У дјелатности државне власти 1907/1908. године могу се одвојити ораганизационе, економске, саобраћајне и финансијске мјере предузете у циљу сређивања спољне и унутрашње трговине. Дјелатност валде у 1907. години усмјерена је ка добијању даљих повластица за извоз преко Солуна у Египат, а у Каиру је отворен српски конзулат. ,,Крајем 1907. године извршена је у министарству народне привреде реорганизација одјељења за трговину, радиност и саобраћај. Одјељење је добило пет одсјека: административни, за трговину и саобраћај, за индустрију, за професионалну наставу и за кредитне установе''.25 Одјељење је припремило неколико законских предлога али је мали број ових закона изашао пред Скупштину.

Економска интервенција државне власти и даље се сводила на стварање олакшица крупном трговачком капиталу и његовој мобилизацији у извозној трговини. Економска дјелатност владе огледала се у кредитној политици, премирању крупног извоза и контроли квалитета извозних производа. Транспортних проблема било је на претек. Нарочито је прекоморски транспорт од Солуна представљао проблем сточног извоза у Египат и Италију. Много пута је влада покушавала да ријеши проблеме прекоморског и ријечног саобраћаја али су углавном финансијски разлози представљали проблем. У жељезничком саобраћају недостатак вагона остао је и даље болна тачка српског саобраћаја у вријеме извозне сезоне. Иако је влада у 1907. години набавила одређени број вагона, стари вагони су се морали искључити из саобраћаја, па се ова принова није много осјетила а ситуација је стално била критична изазивајући штету у извозној трговини.

Спољна трговина у цјелини је издржала губитак сусједног тржишта, иако се у раздобљу од почетка 1907. године до септембра 1908. године налазила у пуном царинском рату. По склапању нових трговинских уговора 1906/1907. године увоз је нагло скочио а извоз се 25 исто, стр. 472

19

сасвим одвојио од Аустроугарске показујући тенденцију пораста. Царински рат извршио је двије главне измјене у спољној трговини: измјенио је правац кретања извоза и утицао на промјену његове структуре. Највећи дио српског извоза креће преко нова два пута: на Солун и Дунав. ,,О кретању извоза у појединим правцима могу се запазити двије чињенице: 1)извоз воденим путем превлађује над сувоземним, због природе извозних производа (жито, руде, суве шљиве); 2)жељезнички саобраћај у правцу Солуна све је живљи показујући стални напредак''.26 У 1907. години криза сточног извоза достигла је свој врхунац што је изазвало општу промјену структуре српског извоза. Мањак у извозу меса и стоке надокнадио се извозом кукуруза и јачању извоза месних прерађевина у односу на сировине.

Због опадања сточног извоза житарска трговина морала је надокнадити мањак у спољно-трговинском балансу. Извоз пољопривредних производа ојачан је захваљујући општем скоку цијена, изазваном европском аграрном политиком, као и способношћу тих производа да поднесу дуг транспорт. У 1907. години долази до пораста засејаних површина и појачаног извоза кукуруза. Година 1908. показује извесно смањење извоза житарица, а површина која је њима засејана вратила се на површину из 1906. године. Томе је узрок трговински уговор закључен са Аустроугарском 1906. године који је својим сточним контингентом поново створио могућност сточног извоза.

У царинском рату спољна трговина добила је првенство у погледу капитала а рат је створио погодне услове за развитак индустрије, централизаију капитала и одстрањивање аустроугарског индустријског притиска. Ипак, индустријски капитал је још увијек био ограничен а развитак индустрије ометао је спор пораст потрошачке моћи и мала новчаност сеоских газдинстава. Поред тога, 1907. године осјећа се снажан прилив капитала у српској индустрији. У овом периоду највише се развија млинарска индустрија а у нешто мањој мјери и пивска индустрија, која је поред млинарске представљала најразвијенију индустријску грану у земљи. Већи напредак осетио се и у другим индустријским гранама које су до царинског рата биле занемарене. За прве три године вриједност индустријске производње се утростручила а рударство се развија упоредо са индустријом и његова производња је у сталном порасту.

Анексија БиХ и царински рат26 исто, стр. 481

20

Неуспех царинског рата приморао је аустроугарску имоперијалистичку политику на Балкану да потражи нова средства. Пошто је Монархија закључила да је Србија својом економском обезбједила политичку еманципацију, одлучила је да умјесто трговинске обезбједи саобраћајну и стратегијску предност на Балкану. Када ова политика буде наишла на отпор европске дипломатије, посебно Русије, Монархија ће прогласити анексију БиХ. ,,На тај начин се аустроугарска политика према Србији одразила у три сукцесивне офанзиве: привредној – у царинском рату; саобраћајној – у новопазарском жељезничком пројекту; у политичкој – у анексији БиХ''.27 У анексионој кризи први пут се у пуној мјери манифестују политичке посљедице економске еманципације и царинског рата. Карактер економског рата са Монархијом битно се промјенио: он је у раздобљу од 1906. до 1908. године носио претежно обиљежје трговинског сукоба, да би у периоду анексионе кризе 1908/1909. добио карактер финансијског.

Напоредо са војно-дипломатским притиском, Аустроугарска је наметнула Србији војну блокаду, која се постепено заоштрила у потпуно затварање обруча. Монархија у овом периоду забрањује транзит војног материјала из Француске преко своје територијие и на тај начин ставља Србију у веома неопвољан положај. Забрана транзита навела је Србију да тражи дозволу транзита преко турске територије што још више распаљује ратно расположење у Бечу. Због притиска Аустроугарске, Турска забрањује транзит воног материјала и експлозива преко своје територије, али је због притиска великих сила опет морала да га одобри иако само дјелимично. Сви проблеми око транзита ријешени су завршетком анексионе кризе 31. марта. Забрана транзита преко Аустроугарске више није имала смисла и одобрена је 11. маја, а транзит преко турске територије због унутрашњих сукоба у Турској дозвољен је Србији седам мјесеци послије аустроугарског.

Трговински уговор између Србије и аустроугарске изгласан у Скупштини августа 1908. године ступио је на снагу 1. септембра. Власти Монархије предложиле су да се уговор привремено продужи до марта 1909. године. Жалећи се због краткоће рока за продужење, српске власти су га ипак прихватиле и уговор је привремено продужен 30. децембра, уочи истека провизоријума. Иако привремено продужен, српски трговински уговор могао је бити спасен само повећањем сточном контингента балканским државама, јер је у поређењу са 27 исто, стр. 521

21

српским, румунско привредно подручје било значајније за Монархију. Међутим, Аустрија је наишла на отпор угарске владе која је пристала на повећање румунског контингента али под условом да се српски уговор одбаци послије 31. марта. Тако је 3. јануара коначно пао аустро-српски трговински уговор из 1908. године. Према додатном уговору Аустроугарске од 16. марта, Румунија је добила право на сточни контингент, Бугарска само дјелимично, а Србија је најгоре прошла. Уговор са њом морао је бити отказан 31. марта а следећи се могао закључити, без обзира на природу аустро-српских односа, само на основи највећег повлашћења, потпуно искључујући сточни контингент. Истеком примене трговинског уговора 1. априла 1909. године настало је ново неуговорено стање. Тиме је отворено ново поглавље у царинском рату које се непосредно надовезало на завршетак анексионе кризе. Тек што је аустро-српски политички сукоб био затворен, започео је нови привредни рат, који ће испунити раздобље у периоду од 1909. до 1911. године.

Аустро-српски трговински уговор из 1910. године

Завршетак анексионе кризе закључио је напето поглавље у аустро – српским односима а анексија Босне и Херцеговине потврдила аустроугарске агресивне намере на Балкану.. Од 1909. године делатност српске дипломатије усмерена је закључењу споразума са Бугарском. Пред аустроугарским притиском Србија је морала тражити наслон у балканском савезу. Рад на балканском савезу захтевао је, истовремено, промену тактике преме Аустро – Угарској. Најпогодније средство за отварање врата према Бечу лежало је у трговинским односима. Анексиона криза вршила је сувише снажан притисак да би се одмах могло прићи побољшању политичких односа. Аустроугарска политика после анексионе кризе такође осећа потребу смиривања, јер би даљи притисак на Србију могао само пожурити закључење балканског савеза, што би угрозило аустроугарски престиж стечен анексијом. На тај начин, мада са супротним циљевима, Србија и Аустро – Угарска теже 1909. године да нормализују своје односе на привредном пољу. Међутим, поред настојања и једне и друге стране цела 1909. година прошла је у неуговореном стању. Одмеравање снага и припрема новог трговинског уговора поставили су само начелне оквире за сређивање међусобних трговинских односа. Јачање аграрне струје у Аустро – Угарској као и угарска политичка криза спречили су трговинске преговоре.До њих ће доћи тек у следећој, 1910. години.

22

Од децембра 1906. године у српско – бугарским трговинским односима примењивано је начело највећег повлашћења. Оно је омогућило да се избегне неуговорно стање и примене опште царинске тарифе, али је представљало решење у нужди. Српска влада покренула је у два маха, априла и маја 1907. године, питање закључења српско – бугарског уговора али је Софија била заузета преговорима са Турском и Аустро – Угарском. Следеће године, српска влада је у марту и мају поново покушала покренути преговоре са Бугарском. Међутим, у лето 1908. године заоштрили су се српско – бугарски политички односи, и да Русија није интервенисала дошло би до ратног сукоба. Анексиона криза донела је преокрет у трговинско – политичкој иницијативи. Сада Софија предлаже да што пре почну преговори, у тежњи да преко трговинског уговора добије признање проглашене независности. Промењена политичка ситуација: упетљаност у сукоб са Аустро – Угарском и ослањање на Турску навели су српску страну да избјегава наставак преговора. За време аустро – српског сукоба, у марту 1909. године, бугарска влада допустила је транзит српске стоке преко Бугарске и одобрила превоз српске муниције и наоружања. Софија позива српске власти на преговоре око новог уговора и око заједничке трговинске политике према Аустро – Угарској. ”Српски представник Миловановић предложио је обновљење старог уговора из 1897. године, како се неби губило вријеме да закључења новог споразума, али је бугарска влада била резервисана, покушавајући да прво добије признање независности”. Завршетком анексионе кризе и признањем Бугарске независности, иницијатива у трговинским преговорима поново је пала на српску владу. Иако се разматрала могућност обнове царинског савеза српска влада је крајем маја 1909. године предложила закључење широког трговинског уговора, који би имао карактер одбрамбене економске конвенције према Аустро – Угарској. Бугарска је опет одбацила преговоре због зпреговора око закључења уговора са Монархијом. Београд је још у неколико наврата 1909/1910. године покушао покренути питање трговинског споразума али преговори су увек одлагани из различитих разлога.

У јуну 1910. године, српско – бугарски односи заплели су се поводом спора насталог услед промене тока реке Тимок и преласка српских имања на бугарску страну. Србија тада напушта покушај за споразум са Бугарском окрећући се Русији. Неуспех покушаја да се закључи трговински уговор са Бугарском имао је за последицу да Србија, током цијелог царинског рата, користи у односу на Бугарску

23

само највеће повлашћење, што је несумњиво имало негативних посљедица како у трговинском тако и у политичком смислу.

С обзиром на политичке и економске интересе, српска влада била је принуђена да води политику посебих обзира према Турској. На српско – турске политичке односе у овом раздобљу дејствују противречни мотиви: Турска тежи да путем Србије заузда Бугарску; Србија жели да преко Турске примора Бугарску на политику балканског споразума. Економски односи са Турском били су од великог значаја за Србију, јер је Србија очекивала од Турске обезбеђене Солунског пута и концесију за Јадранску жељезницу. Српско – турски преговори одвијали су се доста повољно, после анексионе кризе српска влада покренула је питање ревизије и проширења трговинског уговора из 1905. године. У овом уговору било је неколико нерешених питања као питање транзита српског ратног материјала преко Турске, које се у пуној снази манифестовало у вријеме анексионе кризе. Такође, српске власти наново су покренуле питање концесије за Јадранску жељезницу. Међутим, Цариград јесте прихватио пројекат градње Јадранске жељезнице али је одлучио да ће је сам градити, иако није имао довољно средстава. У српко – турским односима долази до заоштравања 1910. године, због затварања српских школа у Санџаку и повлађивања Арбанасима на штету осталих народности. Градња Јадранске жељезнице није почела све до првог светског рата због албанских устанака 1911. године, и италијанско – турских и балканско – турских ратова 1912/1913. године.

Аустро – српсики односи непосредно после анексионе кризе, као и унутрашњи аустроугарски сукоб омеле су почетак преговора 1909. године. Процес преговора се наставља 1910. године добијајући облик одређеног правца трговинске политике Србије. После ревизија основа за трговинске преговоре са Србијом и преговора одржаних у Београду априла 1910. године, до закључења трговинског уговора дошло је 27. јула 1910. године. Српска склупштина ратификовала је уговор 30. новембра дак је у Аустроугарском сабору уговор изгласан тек 10. јануара 1910. године, због других битнијих унутрашњих проблема. Овај уговор био је компромис аграрних интереса аустроугарске и тежње за привредном самосталношћу Србије. Пошто је и у Монархији и у Србији било оних који су били незадовољни поетигнутим уговором, одмах по закључењу уговора је покренуто питање ревизије, која ће постати акутна после балканских ратова 1912/13.године. ибијање првог светског рата пресекло је питање

24

ревизије уговора из 1910. године: аустро – српски односи, после бурног развоја 1903 – 1914, морали су бити решени снагом оружија.

Закључак

Царински рат обухватио је временско раздобље од 1906. до 1911. године и одразио се на економски, политички и друштвени живот Србије. Узроци који су довели до царинског рата били су економске и политичке природе. Сукоб је започео 1906. године у царинском рату на привредном пољу а завршио се војним обрачуном у Првом светском рату. Царински рат снажно је дејствовао на политички, економски и друштвени живот Србије. Захватајући цјелокупни привредни живот земље, царински рат значио је прелом који се могао манифестовати у свим појавама економског, политичког и јавног живота.

Раскид са економском зависношћу довео је у првом реду до политичке самосталности Србије од Аусроугарске. Царински рат је не само створио материјалне услове за активну политику Србује, већ је сломио страх да Аустоугарска може ослањајући се на своју привредну хегемонију, у сваком тренутку спријечити покушаје њеног слободног политичког опредјељења. Политичке последице царинског рата извиру из промјена изазваних на привредном пољу. Манифестирајући се као економски сукоб, царински рат је имао највише дејста на аустро-српске односе. До царинског рата привреда Србија била је искључиво упућена на Аустроугарску. Српска трговина је по закону најмањег отпора ишла само на сусједна, најближа тржишта. То је проузроковало пасивну трговину, слаб квалитет и губитак на посредничкој добити. Царински рат је, искључењем аустроугарског тржишта, изазвао корјените промјене, које су се манифестовале у свим гранама српске привреде:у трговини, индустрији и пољопривреди. Када се говори о еконмском осамостаљивању Србије у царинском рату, треба имати у виду самоослобођење од искључиве привредне зависности од Монархије. Царински рат је раскинуо са овом зависношћу, али није могао дати Србији пуну, апсолутну економску самосталност. Упркос непотпуности, економско осамостаљивање од Монархије значило је знатно олакшање. Монархија је вршила стални и непосредни притисак на Србију и на балканско подручје, гдје су се сукобљавали аустроугарски територијални, национални, политички и економски интереси. Општа зависност Србије постала је и према силама Антанте али мање тешка и мање искључива. У томе је лежала

25

суштина економске еманципације од Аустроугарске, извршене у раздобљу од 1906. до 1911. године.

Царински рат представљао је завршну фазу у борби за политичко економску независност коју је Србија повела почетком XIX вјека. Прво раздобље нове српске државе, од народних устанака 1804 – 1815. године до 1878. године, било је испуњено напорима за добијањем државно правне независности и ослобођења од турског политичког утицаја. Друго раздобље од 1878. до 1911. године испуњено је борбом за ослобађање од економско-политичке Аустроугарске превласти, да би државна независност стекла материјалну садржину. У овој фази царински рат одиграо је улогу прекретнице. Тек пошто је царинским ратом објезбједила своју политичку и економску самосталност од Монархије, Србија је могла ући у треће раздобље своје историје, које је започето балканским ратовима 1912 – 1913. године а завршило се у Првом свјетском рату, сломом Хабзбуршке Империје и уједињењем Југословена.

Л и т е р а т у р а

1)Димитрије Ђорђевић, Царински рат Аустроугарске и Србије, Београд, 1962.

2)Ђорђе Микић и Дарко Гавриловић, Историја за III разред средње школе, Српско Сарајево, 2002

26

С а д р ж а ј

Увод_______________________________________________ 1Српско-бугарски савез_______________________________ 3Објава царинског рата 1906. године___________________ 6Србија и царински рат_______________________________ 9Економске посљедице објаве царинског рата___________13

27

Закључење аустро-српског уговора 1908. године________16Економско стање Србије 1907/1908. године_____________19Анексија БиХ и царински рат________________________21Аустро-српски трговински уговор из 1910. године______22Закључак__________________________________________25Литература________________________________________27

28